OD ISTOG PISCA

Veliki pad
Golmanov strah od penala
Preveo s nemačkog
Žarko Radaković
Naslov originala

Peter Handke
Die Morawische Nacht

Copyright © Suhrkamp Verlag Frankfurt am Main 2008

All rights reserved by and controlled through Suhrkamp
Verlag Berlin

Translation copyright © za srpsko izdanje 2020, LAGUNA

Kupovinom knjige sa FSC oznakom pomažete razvoj projekta

odgovornog korišćenja šumskih resursa širom sveta.
NC-COC-016937, NC-CW-016937, FSC-C007782
© 1996 Forest Stewardship Council A.C.
 1

Svaka zemlja ima svoj Samarkand i svoju Numansiju. U

onoj noći oba ta mesta bila su ovde kod nas, tu na Mora-
vi. Numansija, na iberijskoj visiji, beše nekada poslednje
pribežište i uporište pred Rimskim carstvom; Samarkand,
ma šta to mesto predstavljalo u istoriji, bilo je i ostalo kao
iz bajke; i biće ono, mimo povesti, kao iz bajke. Mesto
pribežišta na Moravi preuzeo je jedan brod, po svemu
sudeći pre manji, zvani „hotel“, ali u prvom redu je on
već dugo, Autoru, bivšem autoru, služio kao stan. Natpis
„hotel“ bio je samo kamuflaža: ko je te noći pitao za sobu,
kabinu, odmah mu je rečeno „nema mesta“. Pitati dalje
bilo je takoreći besmisleno, i to ne samo zato što se brod
svaki put nalazio na mestu na reci do kojeg nije bilo pra-
vog prilaza. Ako se neko nekada i probio do broda, beše
privučen u najboljem slučaju oznakom „hotel“ koja je u
pomrčini iz daljine svetlela kao: Moravska noć.
Brod nije bio ukotvljen, nego samo privezan za drvo ili
banderu, i to tako da se čvor mogao lako i brzo odvezati
8 Peter Handke

– upravo da bi se pobeglo, ili samo onako ni zbog čega, ili

da bi se okrenulo, nizvodno ili uzvodno. (Morava je, u ono
vreme, posle mnogo godina zapeščanosti i zamuljenosti,
ne samo zbog rata, zahvaljujući privredi koja je prešla čak i
granice te naše zemlje zaparložene u jadni budžak Evrope,
i koja je – gotovo – sve lečila, opet postala unekoliko plov-
na, sve do oblasti blizu izvora Južne i Zapadne Morave.)
U noći, kada bejasmo pozvani na brod, nalazio se on
negde između sela Porodina i grada Velike Plane. Veli-
ka Plana beše, doduše, bliže reci. Ali poziv je došao sa
obale kod Porodina, sa položaja podalje od mosta koji je
povezivao oba mesta, i tako smo se mi kretali u cik-cak,
svako za sebe, iz sela, uzduž i popreko, skrećući čas levo
čas desno, preko oranica koje su menjale pravac od polja
do polja. Pošto smo svi boravili upravo u Porodinu ili
susednim selima, rasuti po imanjima, našli smo se, mi,
prijatelji, drugovi, dalji rođaci, saučesnici bivšeg autora – i
svaki pojedinačno, u svakoj pojedinačnoj etapi, njegovi
saputnici – uskoro u nekoj vrsti kolone, u automobilima,
na biciklima, traktorima, poneko i peške, pri čemu je on
popreko poljem napredovao i brže nego oni u vozilima
na razlokanim putevima koji su se uvek ponovo udaljavali
od cilja i odvodili nikuda, gde su se i završavali. Dakako,
i pešaci su, iako je izgledalo da su svetleća slova Morav-
ska noć bila na dohvat ruke, bili prinuđeni da tu i tamo
naglo skrenu zbog neočekivano duboko usečenog kanala,
a zatim odmah i drugi put, zbog neprobojne živice.
Zašto je naš Brodadžija za mesto svoga stanovanja oda-
brao baš oblast oko Porodina? Mogli smo o tome samo
da nagađamo: jedni su mislili da je to poticalo od širom
 Moravska noć 9

Balkana prenošene povesti iz vremena između ratova –

bilo je tamo uvek, ako nije bio rat, tako „između ratova“
– prema kojoj je u tom okrugu nekog beskućnika ubio
jedan starosedelac, a posle toga celo selo ga je na godišnji-
cu okajavalo. Drugi su verovali da se autor tamo preselio
više zbog Morave, kako bi mogao da gleda na reku, pre-
vashodno u njene treperave meandre, jedne uzvodno, pa
sledeće odmah nizvodno. A neki su, opet, pretpostavljali
da su to bili prevashodno mnoga raskršća i raskrsnice u
velikom selu, a On je tu hteo samo tako da sedi na terasi
nekog balkanskog bara, sa ovcama koje su pasle u daljini,
u pravcu neba, i sa zemljano mutnim vinom pred sobom.
Beše još dugo do ponoći. Bili smo, kao po dogovoru,
posebno rano polegali u krevete i, kada je stigao poziv,
već smo čvrsto spavali. I pored toga, smesta smo se pot-
puno razbudili. Ni trenutak pospanosti ili bunovnosti.
Probuđeni bejasmo na različite načine, pre svega mobil-
nim telefonima. Ali kod jednog ili dvojice je na dvorišnoj
kapiji zakucao glasnik, ili je na prozor bacio kamenčić
– bilo je dovoljno jedanput zakucati ili baciti samo jedan
kamenčić. A jedan je, priključivši se koloni, pričao kako
je na krevetu u Porodinu, pri obaška sasvim razvučenim
zavesama, bio trgnut iz sna nekom, kao zapovedničkom,
obasjanošću svetlećim natpisom iz udaljene doline Mora-
ve, dok je drugi pričao da ga je prestravio signal koji je pre
dolazio sa nekog velikog broda nego sa nekog naseljenog
brodića. Da li se uplašio? Možda. Ali nije to bila uobiča-
jena preplašenost. Kako god bilo, buđenje je usledilo bez
reči. Kako god bilo: svako od nas se osetio kao pozivom
uhvaćen otpozadi za perčin, i grubo i nežno. Telefoni su
10 Peter Handke

zazvonili samo kratko. A kod onoga među nama koji se

prisebno, koliko je to bilo moguće posle naglog buđenja iz
sna, prethodno odazvao u deliću sekunde, začulo se ništa
drugo do smejanje, veoma kratko, jedva čujno, na granici
između dubokog sna i potpune budnosti, utoliko jasnije,
a to je značilo, bez reči: „Na noge!“ Melodičan beše taj
smeh, ali nije to bio smeh našeg Prijatelja sa broda, nego
nedvosmisleno smeh žene; a to pozvanoga tako iz sna ni
u kom slučaju nije začudilo. Ništa ga nije čudilo u tom
trenutku, a ni posle na putu preko polja i ugara – sve više
ugara uokolo, i pored tako plodne prirečne zemlje, i pored
besprekorne primene nove ekonomije – sve do Moravske
noći. Baš ništa nije čudilo nikoga od nas u trenutku tog
buđenja podugo pre ponoći. A isto tako ni u potonjem
času, pri truckanju i spoplitanju preko rupčaga i kamenja:
ni trenutka čuđenja. Osećanje koje je prevladavalo: beše
to ono osećanje snažne svežine koja kao da je dolazila od
noćnog vazduha spolja, baš kao i odnekud duboko iznu-
tra; osećanje neke sveobuhvatne svežine.
Pešaci behu prvi kod broda. Oni u vozilima morali su da
ih ostave daleko ispred obale Morave; a tako i biciklisti
bicikle; u sve većem bespuću, pri umnožavanom broju
rovova sa vodom, i pozamašnih prepreka od trnja, nije
se moglo dalje. Pešacima, naviklim na tminu, provlače-
nje i preskakanje, bilo je manje naporno, dok su oni u
vozilima još neko vreme posle isključivanja reflektora i
gašenja lampi na biciklima bauljali u popriličnom kokoš-
jem slepilu. Pripovedajući ovako, činilo se: da nas je bilo
mnogo, baš u velikom broju, prava kolona. Ali to je bila
zabluda: takav privid odavali smo samo tako noću na
 Moravska noć 11

putu predelom uz reku. Nije nas bilo više nego šest ili
sedam, a to je takoreći i odgovaralo predstojećim časovi-
ma, epizodama, poglavljima noći sve do jutra. Godišnje
doba: malo posle ranog proleća. Datum: malo pre pra-
voslavnog Uskrsa, koji se u onoj godini, a to nije bilo u
skladu sa pravilima od ranije, poklapao sa panevropskim
Uskrsom, a to je potom trebalo da važi i za dalju buduć-
nost. Mesečeva mena: mlad mesec. Vetar: slab noćni,
pojačan u blizini reke. Oblaci u sporom prelaženju sa
zapada na istok. Prve slike sazvežđa, koje pri kraju noći
još za nepun sat dopuštaju pogled na Orion i nekoliko
drugih poslednjih zimskih sazvežđa.
Protivno nekim očekivanjima, taj bivši autor nas je, na
svome brodu, na kome je stanovao i na koji beše pobegao,
primio sam. Isto tako se On, protivno mnogim očekiva-
njima ili strahovima, ukazao zdrav i, kako se to ranije
govorilo, čio; ne baš živahan, ali ipak čvrsto na nogama
(dok se u vreme autorstva, a to beše tada za njega tipično,
stalno gegao, a to, dakako, „nije značilo da su svi u njego-
vom selu od malih nogu činili isto“); i ukazao se u svom
tihom bivstvovanju, posebno posle svega što je ponekome
od pozvanih došlo do ušiju o njegovom kružnom putova-
nju, daura, a delom i kružnom bekstvu, a delom i lutanju,
a delom i njegovom poslednjem putovanju u životu, a
delom i o njemu kao ubici koji je obnevideo nasrtao širom
svoje domovine Evrope.
Tako je, u velikoj meri protivno opštem očekivanju,
odgovaralo da se Domaćin, po svemu sudeći, uopšte
nije obradovao dolasku svojih gostiju. Ni najobičnija reč
pozdrava nije se čula od te siluete tamo gore na ogradi
12 Peter Handke

oko gornje palube ispod tog tako primamljivo svetlećeg

natpisa Moravska noć. Nijedan pokret ruke kojim bi neko
iz naše, u međuvremenu punobrojne čete, okupljene na
obali obrasloj šipražjem, mahnuo prema brodu, a ako ga
je bilo, onda samo u nagoveštaju. Doduše, tu na ivici beše
postavljeno nešto poput daske koja je nekako poveziva-
la brod sa kopnom. Ali bila je tako uska i toliko strmo
položena da smo se uspinjali jedva održavajući ravnotežu,
krećući se kao po lestvicama za kokoške, i to na sve četiri
noge, jedan za drugim, dok je daska klizala tamo-amo a mi
po njoj stalno unazad; a i razumljivo po sebi beše da On
nikome nije pružio ruku da bi ga, eto, popeo na palubu, ili
da bi mu, ne daj bože, poželeo dobrodošlicu. Znamenito
beše možda i da nas je u početku čak ostavio baš dugo same
na brodu, i tek je kasnije stupio pred nas, ko zna odakle.
Iako nas je, ipak, pozvao, izgledalo je kao da smo mu sada
smetali. Naš dolazak ga, činilo se, nije obradovao. Nije
mu bio po volji. Beše On protiv našeg dolaska. Bili smo
nepoželjni; nametljivci; rečni gusari. Doduše, to smo i
očekivali, bili smo gotovo naviknuti na, po svemu sudeći,
izostanak gostoprimstva, a to je bilo tako grubo i u suprot-
nosti sa odvajkada proverenim balkanskim običajima. Pa
ipak, to nas je te noći uvredilo, pogotovo što se On – behu
to njegove prve reči posle dugog ćutanja – obrecnuo na
nas, zbog naše „servilne tačnosti“, naše „predvidivosti“. A
onda je isključio svetleći natpis, tako da smo neko vreme
stajali na brodu u potpunom mraku. Isto tako je umukla
i balkanska muzika koja je bar neke od nas, iskreno reče-
no, mamila na splav. Umesto nje samo još žablji koncert
iz obalskog šipražja na Moravi, koji je razbijao lobanje,
 Moravska noć 13

i izgledalo je da će potrajati svu noć, i, jedini drugi šum,

zavijanje teretnjaka na auto-putu kod Velike Plane, isto
tako neprestano cele noći: teretni saobraćaj, ne samo za
Tursku i u suprotnom smeru, nego i međukontinentalni,
tutnjao je u međuvremenu, i to bez ijedne sekunde pauze.
Kada smo se privikli na mrak, neki od nas su otkrili još
nešto neočekivano na gospodaru tog stambenog broda:
na čegrtanje mirijada žaba cupkao je On glavom, a tutnja-
nje i riku teretnjaka pratio je pevušenjem koje kao da je
upravo izlazilo na neku melodiju. Novo to beše, jer nismo
poznavali nikoga osetljivijeg na šumove od njega samog.
Zar nije, na kraju krajeva, bilo dovoljno već da vetar naglo
zahuči, i još tako nežno, pa da se On trgne kao na dodir
neprijatelja? I da li se On to samo šalio, ponavljajući stalno
da je pisanje ostavio i zbog povećane odbojnosti prema
šumovima, bilo kakvim? Svaki šum je On s vremenom čuo
kao buku, kao galamu, najneprijatniju. Čak i muziku? Da,
i nju, upravo nju, i onu Klaudija Monteverdija, baš kao i
Franca Šuberta. A posle hučanja vetra i šuštanja lišća, ta
dva njemu odavno ne samo najdraža šuma, nego i uvek
drugačije ispunjena „neodređenom ljubavlju“, postao mu
je, onda, sasvim na kraju, odvratan i treći šum, onaj koji
je sa druga dva bio, bar u njegovim ušima, u istom tonali-
tetu. Da li je taj očigledno promenjeni odnos prema svetu
šumova bio, možda, proizvod njegovog učestvovanja na
međunarodnom kongresu „O akustici tišine i jeke“, onom
koji je, kako je to jedan od nas, njegov pratilac tamo, znao,
važio za jednu od etapa njegovih kružnih putovanja?
Samo muškarci, mi, bili su pozvani te noći na brod; ti, od
kojih je On onda tražio da se izuju, a to se pak i moglo
14 Peter Handke

očekivati, jer to se i inače činilo pri ukrcavanju na okean-

sku jahtu. Ali i naspram neke žene: ne bi On odugovlačio
sa takvim zahtevom. A tada je govorio posebno tihim
glasom, drugačije tihim nego inače. Doduše, bili smo
mu već dugo poverljivi. Pa ipak, nisu svi od nas odmah
shvatali da je On time i nas želeo da zarazi isto tako pri-
gušenim govorom. Morao je da im to izričito odšapuće:
„Tiho! Tiho!“ Jasno je postalo tada svakome da izbegava-
nje glasa iz punih grudi nije u onoj noći bilo ni domaćinov
tik, niti manir, nego je pre dolazilo od neke opasnosti. I
odmah smo znali sve o toj opasnosti, ako i nismo imali
pojma koja i kakva posebno beše. Osetila se naglo: opa-
snost kao „opasnost“. I nije da smo, eto, kao i On, počeli
da šapućemo: zaćutali smo. Potpuno zanemeli, u jednoj
sekundi. U takvoj tišini shvatismo i da su prekid muzike,
prethodno, baš kao i spuštanje mraka te moravske noći,
imali neki pozadinski smisao; označavali su opasnost.
Nepomični ostadosmo na pojasu palube ispred ulaza u
takozvanu „recepciju“, iz koje se, na jednu stranu, išlo u
„gostinsku“ prostoriju ili „restoran“, a, na drugu, u gostin-
ske ili hotelske sobe, koje su, u stvarnosti, kao uostalom
i „restoran“, služile vlasniku broda kao mesta za dnevni
boravak, spavanje i osmatranje.
To što smo onda osetili nije, dakako, bila opasnost. Bio
je to miris Morave, kako je to ona, tako smo mi to zami-
šljali, mirisala već hiljadama godina, pa i u toj aprilskoj
noći pri otapanju snega u planinama njenog porekla na
jugu i zapadu; taj miris, tako smo bar, opet, zamišljali,
beše, ako hoćete, nešto što je sve to vreme ovde ostalo
isto – u najboljem slučaju, kao da se sa njim mešao miris
 Moravska noć 15

još nečeg: zarđalog gvožđa duboko pod vodom, od svih

onih srušenih mostova uzvodno (dabogme da su odavno
bili ponovo sagrađeni, kao što behu podignuti i mnogi
novi, pa i oni za superbrze vozove), i tela mirijada žaba u
obalskoj trsci, koja su se neprestano nadimala. Ali, ipak,
možda: nije li svako od nas dugotrajno nosio u sebi onaj
miris koji je i samo jedna jedina žaba, ako si je uhvatio,
ispustila iz svoje krastave kože na tvoje šake?
Neočekivano – ali i ne – sada grljenje nas od strane doma-
ćina broda. Jedan za drugim bejasmo zagrljeni, bez reči,
čvrsto, ustrajno, uz obostrane poljupce u obraz, svaki put
obavezno tri poljupca, a kako inače drugačije. I držao nam
je otvorena vrata u kućicu, kao portir, pa onda i u salon
ili gostinsku prostoriju, kao šef recepcije. Salon je bio
zagrejan vatrom u dobrom starom kaminu, dobro došli u
aprilsku noć na reci. Za čuđenje beše takva vatra na bro-
du, ali, kako rekosmo, nismo se, ne samo one noći nego
već odavno, gotovo ničemu više čudili, posebno nečemu
što je imalo veze sa našim dalekim susedom. Ta vatra,
čas bukteći, čas samo žareći, predstavljala je za sledeće
časove jedino osvetljenje. A bilo je ono dovoljno, i osim
toga omogućavalo je, kroz prozore svuda uokolo u salonu,
pogled napolje, na Moravu, na jednoj strani, i na obalske
šume, na drugoj strani. Da je mnogo toga u toj prostoriji
ostalo samo da se naslućuje, nije smetalo nikome; pa nije
ometalo ni nastavak te noći – možda naprotiv.
U najboljem slučaju si mogao da nazreš lice i stas žene
koja se kasnije neočekivano pridružila grupi. Došunjala
se sa praznog dela palube, pošto su gosti, koje je doma-
ćin broda ostavio same, stajali u salonu neodlučni i, pre
16 Peter Handke

svega, neugošćeni. Stolovi jesu, doduše, bili postavljeni,

ali svaki samo za jednu jedinu osobu, ili je to bila neka
varka(?). Grupa(?), baš ona ne: ni traga od nečega poput
svečano postavljene trpeze. Svaki sto za svakoga pojedi-
načno bio je, osim toga, takoreći preterano udaljen od
susednog, a beše, u odnosu na njega, a i na sve ostale, pod
uglom koji je otpočetka ne samo otežavao nego i spre-
čavao nešto kao grupisanje. Naravno, mi smo te stolove
mogli za tili čas da spojimo u bilo kakav oblik, u duž, dija-
gonalu, luk, polukrug, slovo G. Međutim, za tako nešto
smo isuviše dobro poznavali domaćina i njegovu maniju
da u svojoj kući ne toleriše ni najmanje pomeranje bilo
čega: da je neko od nas neku Njegovu stvar, knjigu, ili
samo parče cigle, pomerio makar i za „pola pedlja“ (u
takvim merama se on rado izražavao), ili da ju je makar
malo okrenuo – a ni po čemu se nije moglo znati da je
baš to bilo „njeno mesto“ – usledila bi neizbežna kazna,
rečima, a u poređenju sa njom bi udaranje packi delovalo
kao blag dodir.
Žena, ona je razvodila goste broda, svakog ponaosob,
do pojedinačnih stolova, a za njima su oni onda sedeli
jedan prema drugom okrenuti leđima ili u najmanju
ruku poluprofilom, po strani i međusobno raštrkano – u
početku su u svakom slučaju osećali neko podozrenje. To
osećanje je, naravno, uskoro bilo zaboravljeno u našoj
zbrinutosti od strane neznanke i u slućenju lepote dok
je, krećući se između stolova na slaboj svetlosti, ispi-
sivala krugove, spirale i elipse. Pa odavno smo se bili
odvikli od svake vrste usluženosti, ne više i voljni da je
dopustimo sebi. Nikome ne dozvoliti da nam se približi,
 Moravska noć 17

brinuti se sam o sebi! Ali da nas služi takva lepotica, ma

uopšte lepotica, e to bi i moglo da nam se opet dopadne.
I lepo nam je izgledao, na toj nepoznatoj, pre stidljivoj
ženi, prevashodno njen bok: bar on se video na mahove
jasno, čas na svetlosti, čas u polutami. I bila je ta oblina
u skladu sa pokretima u njenoj brizi oko nas, u njenoj
predusretljivosti, da, njenoj predusretljivosti. Lep nam
je bio njen bok? Na njemu nam se ukazala sva lepota. Ta
žena u celosti, to ljudsko biće, bila je tako lepa. A lepota
tog boka isijavala je i dobrotu. U oblini boka su se saži-
male lepota i dobrota. Bok te nepoznate žene bio je, bez
posebnog zamaha, sedište dobrote.
Onda pitanje, neizrečeno, upravo kada se Gazda broda,
posle njegovog epizodnog nestajanja, već poznatog nam
sa drugih sastanaka, očekivano-neočekivano opet pojavio
i krenuo da ženi pripomaže između kuhinje i salona, i
između stolova: On i neka žena, kako je to bilo moguće?
Niko, u svakom slučaju niko od nas, njegovih prijatelja,
nije ga nikada, otkako se, daleko od svoje zemlje i svog
bivšeg prebivališta, naselio na tom brodu na Moravi, sreo
u društvu neke žene. A ako bi ga i sreo sa nekom ženom,
On je odmah stavljao do znanja da sa njom nije imao ama
baš ništa. Bila je sa njim baš samo slučajno, iz tehničkih,
ekonomskih ili već nekih takvih razloga, sasvim nezavi-
sno od njenog pola. Bivalo mu je neprijatno kada bi ga
neko sreo u društvu žene, i tada je posebno dokazivao
kako mu je „ta tu“ strana i nevažna. Bila je kao i ma ko –
upravo neko drugi. Preterano se odmicao od nje, a ako
ju je pred nama pokatkad oslovio, činio je to naglašeno
poslovno; naglašeno, takođe, na Vi, i to je neprestano
18 Peter Handke

ponavljao. A ako bismo ga onda ostavili samog, podesio

bi On to tako da je žena odlazila pre nas, ili bar u isto
vreme kad i mi.
Neki od nas su smatrali da se plaši da bismo mogli „nešto
da pomislimo“; uopšte, smatrali smo da se kloni toga da se
o njegovoj ličnosti nešto misli, pa i o njegovom odnosu, ili
o tome što i nije bilo odnos, prema nekoj ženi; da je izbe-
gavao, ako je neko i dobio neku sliku o njemu – da se ta
slika o njemu ikada nađe u opticaju. Drugi su smatrali da
se uopšte plašio žena. „Paganski strah!“, smatrao je neko, a
jedan je čak i rekao: „Užasava ih se. Užasava se, iz osnova,
žena.“ I zar se o strahu, užasavanju ili zgražavanju nije
doslovce radilo u nekim njegovim knjigama, pa i ako je
vreme njegovog autorstva sada već podosta bilo prošlost, a
osećanja iz njegovih ranijih godina ipak gotovo zastarela?
I nije li pak, kako je nama to po čuvenju bilo poznato,
njegovo kružno putovanje, proteklih meseci, Evropom
bilo u najmanju ruku određeno i bekstvom, a baš uistinu
i posebno bekstvom od neke žene, sasvim drugačijim
bekstvom od onog koje ga je jedanput odvelo pisanju?
Nije da su On i ta neznanka sada u salonu broda izgle-
dali kao dvoje. Ali bilo je nečeg uigranog među njima, u
najmanju ruku dok su se brinuli oko gostiju, dok su ih
nudili jelima i pićem. Nismo bili samo njegovi gosti, nego
mnogo više njihovi gosti. To dvoje je očigledno doživelo
nešto što ih je spojilo. Samo, šta? Beše i jasno da to nije
bio samo doživljaj trenutka – ništa kratkotrajno. A ako
je bilo kratkotrajno, ako je to bio samo trenutak, onda to
beše u nekom drugom vremenskom obliku, jer na snazi
nisu bile ni kratkotrajnost ni dugotrajnost, nego nešto
 Moravska noć 19

treće. Možda kao ortaci pokazali su se oni tokom onog

prvog sata noći na brodu, kada se pre svega jelo i pilo, a
još se nije razgovaralo, da i ne govorimo o pripoveda-
nju. Da je ta neznana žena, uz svu prijatnost u njenim
nastupima kroz kuhinjska vrata, i u njenim pokretima
tamo-amo, uzduž i popreko, između stolova razmeštenih
na sve strane, imala nešto od plesačice: beše to u najvećoj
meri razumljivo. Ali da je muškarac, svejedno da li ispred,
pored ili iza nje, takođe pripadao tome, da je bio nešto
poput plesnog partnera – a delovao je On ne samo tako
– i to baš taj muškarac: tome si onda mogao ipak da se
čudiš. Doduše, bili su potpuno različito odeveni, On pre
„zapadnjački“ (ako je ta reč uopšte još nešto značila), a
Ona, a to se jedva naziralo, pre „balkanski“. I pored toga,
video si ih u međusobno usklađenim kostimima. Ona
i On su se svakako nadopunjavali: niko od nas ne bi ni
pomislio da je to kod njega bilo moguće. A još manje da
je mogao, kako je to sada izgledalo, da udomi neku ženu.
A poneko je i nadalje ostao sumnjičav, tokom cele noći.
A šta beše spremljeno za jelo? Pošto je za uskršnje jagnje
bilo još prerano: šta ako ne som i štuka iz Morave, kupus,
začinjen kimom, krompir pečen na ćumuru, a prethodno
piktije, od ribljeg, a i zečijeg mesa, uz to pogače, sveže
pečene, potom sir od mleka ovaca koje su na brežuljcima
iza Porodina pasle put neba, poškropljen crnogorskim
maslinovim uljem koje je, zahvaljujući Evropi, potpuno
izgubilo svoj nekadašnji ukus užeglog ulja za motore, tako
da je na etiketi na boci bilo ocenjeno kao „toscanissimo“.
A za piće bilo je vina iz doline Južne Morave, onog iz
Kruševca, Aleksinca, pre svega iz Varvarina, odavno u
20 Peter Handke

posedu Burgundije, donje Austrije i Kalifornije, ali su ta

vina ipak smela da zadrže svoja stara imena: „Smaragd“,
„Rubin“, „Onyx“, „Auspuff“, „Markthalle“, „Melanholia“,
„Brueckenmost“, a čak se i vino koje se proizvodilo sasvim
na jugu, daleko od Morave, u nekadašnjem Kosovom
Polju, svuda etiketirano kao „Bordeauxreif“, još uvek
zvalo „Kosovsko“. Samo rakije, nekada u najvećoj meri
domaćeg žestokog pića, više nije bilo, u svakom slučaju
ne pod tim imenom: ipak, žestoka pića se u onoj noći i
nisu nikako pila.
U jednom trenutku se domaćin pridružio nama ostalima, i
On, takođe, sam za stolom, večerao je sa nama. Neznanka,
draga lepotica, pak ostade, a to je bilo preostalo od ina-
če gotovo izgubljenih balkanskih običaja, u polumraku
brodske kuhinje, da bi se kasnije pojavila da ćutke sklanja
ostatke sa stolova. Kroz okrugli prozor na kuhinjskim vra-
tima mogao si da je nazreš ako se pridigneš sa svog mesta;
pošto je obavila sve poslove, sedela je na hoklici bez naslo-
na tamo pozadi, u niši pored šporeta, u istoj meri nema,
nepomična, ali nikako ukočena; šake, mirne, na krilu. Naš
domaćin na brodu je pak, posle završetka obeda, ustao i
krenuo da hoda gore-dole salonom. Ometen rasporedom
stolova, jedva da je mogao da hoda pravo, tako da se kre-
tao vijugavo, najpre neravnomerno, kasnije ravnomernije,
a na kraju uvek po istoj liniji, napred-nazad, napred-na-
zad. Kao da više nije hteo da prekine to svoje gore-dole.
Osim toga, otvorio je prethodno sva vrata i sve prozore
salona, a s vremenom je nama ostalima postalo i hladno.
I kada je prostoriju, konačno, kako je On to smatrao,
izluftirao, nastavio je da hoda – samo sada unatraške,
 Moravska noć 21

unatraške uzvodno, unatraške nizvodno. Već je hteo

negde da sedne – ali pertla na cipeli mu se odvezala, i,
pošto ju je zavezao, ponovo se neko vreme dao na put,
unatraške, gore-dole, kao da je to neizostavno moralo
tako. I, drugog puta, već je bio seo – ali tada je u kami-
nu cepanica ne samo, kao, prasnula, nego možda, još ne
sasvim prosušena, krenula da cvrči i struji, šumovima koji
su podsećali na cviljenje i jecanje. Trećeg puta On je već
sedeo, uspravno, okrenuo je tako glavu u pravcu noćnog
horizonta, ujedno prema toj družini, udahnuo vazduh –
kad kod nekoga od nas: nije resko zazvonio, na primer,
mobilni telefon, pa čak nije ni zakrčao želudac (a i kako bi
posle takve večere), nego se samo začuo kao neki uzdah,
veoma, veoma tih, usmeren na puko osluškivanje (možda
je baš to bila ta prepreka?) – i, opet: vidi gore. Očigledno
gazda broda, dakle, ako je pisanje i ostavio zauvek, nije
se izlečio od svoje bolesne preosetljivosti na šumove?
U međuvremenu, ona se još i pogoršala, i ometala ga je
sada pri govorenju, kao ranije pri pisanju knjiga? Najma-
nji šum, najbezazleniji glas, mogao je da se u njegovim
ušima javi kao šum ometanja, da mu začepi usta, da mu
pritisne grkljan, da mu pri govoru prekine dah? Čak i
šum u kome bi svako začuo nešto otvoreno, prijatno,
iskreno naklonjeno govorniku, neki ton, ton nesebičnog
očekivanja, kažimo, sazvučje od početka, smesta mu je
prekidalo disajne puteve, materijalizujući se kao strano
telo u njegovom dušniku? Pritom, On je imao prilično
robusne uši, sa mnogostruko izuvijanom ušnom školjkom
pojačanom prema unutrašnjosti gotovo koncentričnim
zaštitnim talasima – prava osluškivala?
22 Peter Handke

To što je bivšeg autora, konačno, onda, bilo kako navelo

da ostane da sedi, da govori, da pripoveda, bila je u onoj
noći na Moravi opasnost. Pre nego što je ova nastupila,
kao da je On, učinilo mu se to, čak i u našem zaustavlje-
nom dahu začuo ometajući šum. Opasnost? Možda ju je
On samo uobražavao, ili je možda video neki znak koji to
uopšte nije bio. Znak? Po priobalnom pojasu na drugoj
strani reke kružio je nenadno reflektor sa transbalkanskog
auto-puta, svetlošću tako jakom da nikako nije poticala
od nekog teretnog vozila – koja su, uostalom (na tom delu
auto-puta nije bilo krivina), sva, ipak, morala da voze pra-
vo? A ovde, na našoj obali, u trenutku te svetlosti, između
priobalnog drveća i žbunova na toj strani, pojava, ženska,
kao da je nišanila u nešto na brodu, oružjem, a praznih
ruku, igrajući se izrazima lica koji su prenosili nečujne
pucnje, više njih jedan za drugim? Uobražavana opasnost?
Znaci koji to nisu bili? Bilo kako: to je, učinilo mi se, biv-
šeg pisca pokrenulo da govori; učinilo ga je govorljivim;
ili je podstaklo pripovedanje. Da li je to u polju stvarno
bio jelen koji je, kao razjaren, ujedno tako jadno, rikao
u noći? Sova, koja se sada oglasila, bila je uistinu sova?
(Čudna vremena, u kojima je trebalo mnogim rečima
da pripišeš „uistinu“ i „stvarno“.) Prečuo je oboje, a isto
tako i prasak uz koji je, nedaleko, u kuhinji, nešto palo
na tle, pa škripu, kao da je neko od nas pomerio stolicu,
pa kašljanje ovog ili onog slušaoca, pa kašljanje kao od
balkanskog duvana, iako je on odavno bio umotavan u
cigarete svih mogućih svetskih marki.
Pritom, On uopšte nije bio taj koji je počeo sa pripove-
danjem o njegovom takozvanom kružnom putovanju,
 Moravska noć 23

dugom svu noć, uvek ponovo prekidanom, pa onda

nastavljanom na nekom drugom mestu reke, a sa raz-
danjivanjem završenom na nekoj drugoj reci – ne više
na Moravi. Prve rečenice je, na zahtev domaćina broda,
izrekao onaj među nama koji je svojevremeno zajedno
sa njim pošao na put. „Reci ti. Počni ti.“ Ovaj je počeo, a
bivši autor se priključio. Nekoliko rečenica su njih dvoji-
ca izgovorili takoreći u isti glas. Ako je i bilo oprečnosti,
jedva da ga je bilo u pripovedanju, a češće u ovoj ili onoj
reči. Takve retke jezičke oprečnosti, pri kojima se po
pravilu radilo o sasvim sporednim stvarima, o sitnica-
ma, baš ni o čemu važnom, behu pak, to se moralo reći,
izvojevane nekom kao inatnom načelnošću; kada je reč
o pripovednim stvarima, ta načelnost je pokazana na
obema stranama; što se tiče pojedinačnih reči, pokazivao
ju je domaćin koji se, možda, nadalje, i pored napuštanja
svoga poziva, smatrao autoritetom u koji niko iz našeg
kruga nije sumnjao.
Već dok je predgovornik izgovarao svoje uvodne rečenice,
činilo se da je On katkad nešto beležio, očigledno svaki
put samo jednu jedinu rečenicu. Prvi put posle dugog
vremena videli smo ga mi kako, nehotice, izvlači pisaljku
i nešto zapisuje. Gotovo da se to događalo protiv njegove
volje, jer On je pribor za pisanje svaki put odmah sklanjao.
Da li mu je čak bilo neprijatno da bude viđen tako?
Tako je to sa pripovedanjem o etapama ili stanicama nje-
govog kružnog putovanja išlo svu noć. Svaki od njegovih
pratilaca dobio je od njega znak da počne, a On je preu-
zimao reč, čim bi mu oni odredili početak. S vremena na
vreme, za jedan, dva odeljka, pre svega ona u kojima je
24 Peter Handke

sam bio na delu, tražio je On onda da se dalje pripoveda

tako što su dva različita glasa, ako bismo ih, možda raza-
brali iz daljine, odavala u tim trenucima i na tim prelazi-
ma nešto od razgovora udvoje, dijaloga, harmoničnog, a
takav je možda baš odgovarao noći na reci – ali mogao je
on (vidi cepidlačenje na rečima glavnog govornika) da se
preinači u nešto burno, gotovo resko, kao razjareno: da li
je tamo napolju na brodu neko glasno zapomagao? Da li
će se tamo odmah začuti prvi pucnji? Kako je sve te tihe
tonove mogao tako naglo da izbriše lavež? (On je onda
svaki put trajao tako kratko da si sa odstojanja pomišljao
kako si ga prečuo – da li je tamo na drugoj strani zakreštao
samo brodski papagaj?) I šta se, možda, još moglo čuti iz
daljine? Sa drveća na obali, na vetru, svu noć samoglasnici,
a na brodu pripovedačevi suglasnici, kao odgovor, kao
dopuna. Samoglasnici drveća? U suštini, uvek ponovo
samo jedno: a-a-a…
O nekim deonicama ili poglavljima kružnog putovanja
gospodar broda je pripovedao bez drugog glasa. Radilo
se pritom o deonicama popreko Evropom, na kojima
je On bio sam, posebno na onim poslednjim, pre našeg
sastanka nedaleko od Porodina, polazne, kao i krajnje
tačke (tačke?) putovanja. Ništa naglo glasno nije tada više
prekidalo pripovedanje. Ne samo da se glas govornika
čuo sve tiše, nego i ujednačenije, da, baš tada, savršeno
ujednačeno. Drhtav beše pritom. Da li je to postojalo:
tiho i drhtavo ujedno? Da, postojalo je; tihi drhtavi rav-
nomerni tok pripovedanja; daleko od vikanja iz petnih
žila; a ipak blizu? A ta drhtavost, da li je proizlazila iz
onoga što je On, sam-na-putovanju, doživljavao, ili iz
 Moravska noć 25

onih varljivih aktuelnih, zaista tobožnjih, pretnji? Ili i iz

jednog i iz drugog? Prioritetna, doduše, činila se nama
slušaocima sadašnja opasnost: da je On ispao iz stanja
usklađenosti, oko njega i nas dogodilo bi se kao sa kolo-
nom koja je pokušavala da na ledenom mostu pređe preko
procepa u glečeru, pri čemu je prvi u koloni, makar samo
za trenutak, preneo težinu drugačije od ostalih. A u toku
one noći zarazio nas je On svojom drhtavošću: drhta-
vo-tihom pripovedaču odgovarali smo mi drhtavo-tihi
slušaoci. A kada se razdanjivalo, kada su na brodu koji se
u međuvremenu kretao počele da se pomaljaju boje, mi
smo se konačno osetili i saodgovorni za moguću opasnost,
ugledali smo je, gotovo opravdanu: jer nije li bila činjenica
da je vlasnik svoju Moravsku noć ne samo opremio preve-
likom zastavom neke odavno potonule ili izvetrele zemlje,
nego je čitav brod, odozdo do gore, sve do odžaka, i po
horizontali, obojio zloslutnim bojama, nešto drugačije od
neke, u svakom slučaju, u određenom trenutku opasne
provokacije? Kao „enklavu“ je On hteo da vidi svoj brod,
kao samoproklamovanu eksteritorijalnost? Nije hteo da
prizna da u ono vreme odavno nije više smelo da bude
enklava? Da je tako nešto, a sa njime svako „enklavsko
mišljenje“, bilo neprihvatljivo?
Sve više prepreka prizivao je On u svom poduhvatu, ili ih
je, a to je bilo isto, uobražavao. Bez prepreka ili problema
ne bi ona noć pripovedanja imala smisla. Od tog smisla
se – postepeno – ne odmah – postao ga je On onda sve-
stan i siguran u njega – ni pod kojim okolnostima, pa i
još tako neugodnim, više nije moglo odustati. Sa svojim
okruženjem je morao da izađe na kraj (a to nije značilo da
26 Peter Handke

je valjalo opisivati krugove, pa ni samo jedan krug). Radilo

se tu, sa svakim satom, tokom vremena, o nečemu, tako
mi neba, tako mi – ko zna čega. Sve odlučniji pokazivao
se On, sve izazovniji, sve sigurniji u sebe, sve isključiviji;
sve bliže nekoj vrsti fanatizma. Kao da onda ništa, ama baš
ništa, nije moglo da prekine taj poduhvat. Munje i gromo-
vi bi ga pre opskrbili dodatnom koncentracijom, baš kao i
visoka temperatura, povreda, udarac u glavu, izmaknuto
tle pod nogama. Činjenica, kako god da bilo: ustrajno je
na neki način delovao na kraju krajeva taj noćni govor, i
ne samo On koji ga se latio, nego i mi, njegovi slušaoci,
osetili smo se bliži nego ikada nekom delovanju.
Postojalo je, dakako, nešto što bi ga, u jednoj sekundi,
dovelo do prekida tog noćnog govorenja. Nije o tome
morao da se izjašnjava. Jedno beše, a bilo je to i jedino,
zbog čega je smesta mogao da zaboravi svoju tako upeča-
tljivu ekspediciju. A to je nama, svakome za svojim sto-
lom, puklo pred očima kada se kasnije u noći u prozoru na
vratima od brodske kuhinje jedanput ukazala nepoznata
žena. U priči se upravo i radilo o njoj, i ona je došla iz
svog kuhinjskog budžaka, možda da sluša. A šta nam je
puklo pred očima? Da bi On sada radi tog čoveka tamo
ne samo krenuo u ekspediciju, nego da bi i smesta ušao
u svaku tobožnju i stvarnu oluju na nebu, samo ako bi se
on našao u nevolji. Makar i najmanjoj; ako bi ga trebalo
spasavati. To biće tamo, koje je valjalo spasavati: beše
ono važnije od ekspedicije. Pritom mi u tom trenutku
još nismo znali, u najboljem slučaju slutili smo, da je,
obratno, ta mlada žena spasla tog muškarca, i to ne samo
„gotovo“, i ne samo „takoreći“.