Grčka mitologija obuhvata usmena i pismena predanja starih Grka o njihovim bogovima i herojima, o prirodi sveta i

vremena u kojem su živeli, kao i o istoriji uopšte. U modernom smislu, pod grčkom mitologijom podrazumeva se
studija i pokušaj rasvetljavanja religijskih i političkih institucija starih Grka i njihove civilizacije, kao i pokušaj
potpunijeg shvatanja same prirode mitova i legendi. Celokupna grčka književnost i umetnost predstavljaju polje za
proučavanje grčkih mitova. Sa tako širokim, raznolikim i srazmerno složenim dokaznim materijalom, ne začuđuje
da nijedna teorija antropologa, koji su proučavali plemenske zajednice, ne pruža zadovoljavajuće objašnjenje grčke
mitologije. Ti mitovi nemaju samo jedan oblik, niti tek jednu funkciju, pa iako u grčkoj mitologiji ima pojedinačnih
elemenata preuzetih od drugih naroda, kao celina ona je izraz nepresušne i žive fantazije, te pesničkog oblikovanja
grčkog, antičkog čoveka. Grčku mitologiju stvarao je narod u nastojanju da objasni zakonitosti života i prirode, pa
su zato grčki mitovi nadahnuti lepotom i svežinom pripovedanja. Oni zadržavaju uglavnom onaj oblik u kojem se
javljaju kod Homera i Hesioda, a odlikuju se raznolikošću motiva i velikom pesničkom lepotom. Uz olimpske,
podzemne i morske bogove, te uz mnoga niža božanstva, u njima nastupaju i heroji koji su po ocu ili majci
božanskog porekla.

Danas se za grčke mitove zna prvenstveno iz grčke književnosti, uključujući klasična dela kao što
su Ilijada i Odiseja (Homer), Poslovi i dani i Teogonija (Hesiod), Metamorfoze (Ovidije), kao i drame Eshila, Sofokla
i Euripida. Mitovi se bave nastankom bogova i sveta, borbom za prevlast među bogovima i pobedom Zevsa,
ljubavnim vezama i svađama među bogovima i posledicama njihovih pustolovina i moći koje se osećaju u svetu
smrtnika, uključujući i njihovu povezanost sa prirodnim pojavama, kao što su, na primer, grmljavina ili godišnja
doba. U najveće grčke mitove i legende spadaju priče o Trojanskom ratu, Odisejevim lutanjima, Jasonovoj potrazi
za zlatnim runom, Heraklovim podvizima, Tezejevim avanturama i Edipovoj tragediji.

Nastanak grčke mitologije

Preistorijski bogovi i boginje oblasti koje savremeni arheolozi nazivaju „starom Evropom” – egejskog arhipelaga,
Jadrana, Balkana i zapadne Ukrajine – imali su zadatak da održavaju život. Zmije, ptice i jaja preovladavali su u do
danas otkrivenim kultovima. Glavna božanstva bila su boginja majka, čije je područje delovanja obuhvatalo
plodnost i zagrobni život, i bog bilja, prauzor Dionisa. Moć boginje majke nad smrću dobila je likovni izraz u
predmetima kao što su gusenica, čaura larve i leptir. Ne postoje dokazi iz mlađeg kamenog doba da su tadašnji
ljudi razumeli mehanizam biološkog začeća; oni su veličali spontane životne sile. Sa rađanjem poljoprivrede,
međutim, prvi ratari počeli su da posmatraju prirodne pojave pomnije i intenzivnije nego raniji lovci i skupljači
plodova. Pojavila se zasebna boginja bilja, povezana sa velikom majkom ali prvenstveno odgovorna za setvu svetog
semena od kojeg je sve više zavisio život.

Preistorijski panteon odraz je društva kojim dominira majka. Po svemu sudeći, uloga žene nije bila potčinjena ulozi
muškarca, tako da je u minojskoj civilizaciji drevnoga Krita (oko 2000–1450. stare ere) ženski duh mogao i dalje da
cveta. Ta prva evropska civilizacija bila je predgrčka i zasigurno je nešto dugovala ranim dodirima sa Malom Azijom,
Sirijom i Egiptom. Čak su i legendarnog Minosa, po kojem je britanski arheolog ser Artur Evans, koji je otkopao
njegovu palatu u Knosu na Kritu, skovao termin „minojski”, Grci zapamtili kao potomka nekog zapadnoazijskog
kralja. Njegov otac Zevs, „skupljač oblaka”, oteo mu je majku, Evropu, sa dvora Agenora, kralja Tira.

Grci, najveći tvorci evropskih mitova, dodali su sopstvena indoevropska verovanja nasleđu „stare Evrope” negde
tokom drugog milenijuma stare ere. Mikenska era (1550–1150. stare ere), prva faza njihove prevlasti, nazvana je
po velikoj tvrđavi Mikeni, Agamemnonovom sedištu na Peloponezu. Religija tog razdoblja predstavljala je spoj
mikenske i minojske prakse, pri čemu je indoevropski kult boga neba Zevsa nadvladao domaće tradicije koje su
slavile boginju zemlje. Ali kult Here („Gospodarice”) bio je dovoljno snažan u Argolidi da dovede do asimilacije te
lokalne boginje majke kao sestre i supruge Zevsove. Sasvim je moguće da su docnije legende o njenoj ljubomori i
svadljivosti odjek snažnog suparništva koje je ranije postojalo između njihova dva kulta.

Ubrzo posle 700. stare ere pesnik Hesiod pokušao je da se izbori sa zamršenošću grčkih mitova, koja se delimično
može objasniti seobama i ratovima. Razvoj bogova predmet je njegoveTeogonije, u kojoj se za univerzalnim
poretkom traga u genealoškim odnosima. U toj poemi govori se o Zevsovom usponu, o događajima u kojima je taj
moćni sin Krona, prvog svetskog osvajača, ostvario premoć i utemeljio svoje obitavalište na planini
Olimpu. Teogonija sadrži mnoštvo bogova i heroja koji potiču još iz mikenskih vremena, kada je vladarska kuća u
svakom važnijem gradu posedovala mitski rodoslov, a u podvizima legendarnih junaka nalazimo jedinstveno
obeležje grčke mitologije. U malo tradicija nalazimo pandane Jasonu, Heraklu i Asklepiju. U Indiji, učenje o avataru
nikada ne dopušta da se zaboravi božanska priroda Rame ili Krišne, dok su u drevnoj Mesopotamiji Gilgameša od
drugih sveštenika-kraljeva izdvajale nevolje kroz koje je prošao. U Egiptu je veoma zaokružena mitologija ponikla iz
neobične premoći faraona i sveštenstva – ona se usredsređivala na sudbinu duše posle smrti. Kod starih Grka ne
nailazimo na takvu zaokupljenost onostranošću, jer su se bogovi na ulici mogli sresti koliko i u hramu. Jaz između
besmrtnika i smrtnika nikada nije bio veliki – i jedni i drugi pripadali su istoj zajednici. „Ljudi i bogovi”, pisao je
Pindar u V veku stare ere, „od jednog su soja. Rođeni smo od iste majke, mada je velika razlika u snazi između
bogova i ljudi.”

Putnik i istoričar Herodot, savremenik pesnika Pindara, verovao je da je većina grčkih bogova pozajmljena iz Egipta,
čija je očevidna drevnost na njega ostavila dubok utisak. Mada je pogrešio odabravši tu zemlju za izvorište grčke
mitologije, pravilno je uočio da istočno Sredozemlje već dugo predstavlja kulturni kontinuum. Dodiri sa Malom
Azijom svakako su igrali određenu ulogu u meteorskom razvoju grčke civilizacije.

Danas smo svesni kulturnih dodira između mikenske Grčke i Hetita, koji su do 1400. stare ere vladali većim delom
Male Azije. Štaviše, kult Zevsa Labraundosa dosta je pozajmio od hetitskog boga vremenskih prilika, umoritelja
zmaja Ilujanke. Kulturni dodiri na Kipru, gde su se Grci naselili pre 1250. stare ere, doneli su Evropi Afroditu,
potomkinju boginje majke Astarte iz tekstova iz Ras Šamre, koji predstavljaju arhivu drevnoga sirijskog grada
Ugarita. Afrodita, boginja ljubavi, lepote i plodnosti, čak je uvela zapadnoazijski običaj hramovne prostitucije u grčki
i rimski svet. Ubrzo se, međutim, javila sumnjičavost prema mitologiji i nepodnošenje sablažnjivog ponašanja
bogova. U VI veku stare ere, Ksenofan iz Kolofona, napadajući vidno ljudske atribute olimpskih bogova, izjavio je
da bi stoka kada bi mogla da crta, svoje bogove načinila po vlastitom liku. To filozofsko gledište nije uticalo na
grčku narodnu religiju, mada je ona s vremenom razdvojila „um, razum” (lógos) od „mita” (mýthos). Umovanje,
koje je nekoliko godina kasnije Heraklit iz Efesa nazvao mudrošću, postalo je sredstvo za spoznavanje shvatljivog
svemira. Kao što je govorio Heraklit: „Ovaj svet, jedan isti za sve, nije stvorio niko od bogova i niko od ljudi, već je
uvek bio, jeste i biće večno živa vatra, koja se delom pali a delom gasi.” Godine 316. stare ere sicilijanski filozof
Euhemer, koji je živeo na makedonskom dvoru, mogao je da ustvrdi da su svi drevni mitovi bili istorijski događaji.
Njegova Sveta istorija prikazivala je bogove kao ljude koji su se nečim istakli i zbog čega im je zahvalni narod
posmrtno dodeljivao božanska odličja.

Literatura:

1. Dragoslav Srejović – Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, drugo

izdanje, Beograd: Srpska književna zadruga, 1987
2.

2. Artur Koterel, Rečnik svetske mitologije, Beograd: Nolit, 1998