1

Библиотека
КОСМОПОЛИС
ЛОГОС

Наслов оригинала
Чингиз Айтматов
ТАВРО КАССАНДРЫ
(Из ересей XX века)

„Молодал гвардил“, Москва, 2003

© Чингиз Айтматов
© за Србију ЛОГОС

Уредник
ВЛАДИМИР МЕДЕНИЦA

скен: jocamx
обрада: solicitor
www.balkandownload.org

2
 САДРЖАЈ
КАСАНДРИН БЕЛЕГ............................................................................. 4
I ............................................................................................................. 6
II .......................................................................................................... 16
III......................................................................................................... 38
IV ........................................................................................................ 53
V.......................................................................................................... 68
VI ........................................................................................................ 87
VII ..................................................................................................... 117
VIII.................................................................................................... 131
IX ...................................................................................................... 146
X........................................................................................................ 170
XI ...................................................................................................... 192
ЕПИЛОГ .......................................................................................... 194
КРАЈ СВЕТА ....................................................................................... 245

3
 ЧИНГИЗ АЈТМАТОВ

КАСАНДРИН БЕЛЕГ
(из јереси XX века)
Роман

Превела с руског
МИРЈАНА ГРБИЋ

Београд, 2007

4
Када је Касандра одбацила Аполонову
Љубав, он ју је казнио тако да нико више не
верује њеним пророчанствима...
(Из грчке митологије)

Али је бољи и од једнијех и од другијех онај

који још није постао, који није видео зла
што бива под сунцем.
(Књига проповједникова)

5
 I

И овога пута − у почетку беше Реч. Као некада. Као у оној

бесмртној Причи.
И све што се затим догодило, било је последица Реченог.
Међутим, многи којима је било суђено да се први суоче с тако
неочекиваним догађајем, нису могли да претпоставе како им
временом предстоји да у својим мемоарима, претичући једни
друге, управо ту причу описују као најпотреснији догађај у свом
животу. Уз то, сви они, очевици, били су осуђени да своје
успомене започну нашироко коришћеном фразом: „Невероватни
догађаји тога дана одвијали су се као у детективском роману”.
Уосталом, тако је и било. Запослени у Трибјуну изненада су од
главног уредника добили наредбу којом им је на ванредној
седници редакцијског колегијума, хитно окупљеног на спрату
где седи руководство, строго забрањено да одговарају на
телефонске позиве и факсове, па чак и да примају посетиоце у
просторијама редакције.
Све је управо и почело том ванредном седницом.
Објавити такву изјаву у новинама − о томе је могло само да се
сања! Али требало је донети одлуку, морало се нешто предузети.
Питање је било неумољиво: или − или. И Трибјун, који је
прилично енергично и ревносно неговао свој имиџ „духовног
вође на свим континентима“, није могао да се уздржи од
искушења (разуме се, ђаволско!“, како су потом тврдили
опоненти). Улог је био сувише висок - сензација светских
размера. Редакција је добила ексклузивно право да објави тај
материјал и одлучила је да озбиљно ризикује − ставила је на
коцку све: одлучила се за муњевито објављивање документа,
каквог још није било у целокупној историји човечанства.
И баш тада, на почетку догађаја, један од редакцијских
коментатора изговорио је речи које су многи запамтили. „Е, па,
децо − рекао је, држећи у руци свеж отисак шлајфне − црта на

6
скали историје искочила је из оквира појмљивог. И то,
захваљујући нама, нашем Трибјуну\ Ту црту више нико неће моћи
да пређе, јер изнад овога се не може, а што се осталог тиче, што
би се рекло, видећемо − будућност ће показати. Како ће се све ово
завршити? Видећемо!“ − Завртео је главом и значајно додао: −
„Уосталом, колеге, извините, морам да вас упозорим: нека свако
размисли о себи не зна се шта ће бити кроз један сат.“
Искрено речено, било је разлога за бојазан. То је свима било
јасно. Тога дана расположење у редакцији мењало се из сата у сат,
од потпуног очајања свих − почев од главног уредника до
стажиста са факултета за журналистику, који су овде пекли занат
за своје будуће репортаже − сви су се час скривали иза
затворених врата, не устајући од столова и избегавајући да
разговарају једни с другима, а час је, напротив, настајало лудачко
узбуђење, када су сви трчали по ходницима и радним собама,
жаморећи, очију блиставих од узбуђења. Ипак, било је време да
се размисли и о нечем другом − да ли треба да се под хитно
забарикадирају врата и прозори за случај да нагрне разјарена
светина коју, ван сваке сумње, неће морати дуго да чекају, јер
постојали су сви разлози да народ, који навали са улице (а који
не би могла да задржи ниједна полиција), поразбија у
парампарчад све прозоре, побаца телефоне, поломи намештај и
сву технику, и пред објективима телевизијских камера,
пристиглих да сниме настали хаос, грубо зграби за гушу
новинаре који су се усудили да буквално у року од само једног
сата узбуне цео свет, да човека ваистину суоче са самим Богом...
Али, за сада, бучне гомиле још необавештених људи хрлиле
су улицама великог америчког града. Уобичајено су текле живе
реке дуж стаклених облакодера, поред њих су се, исто тако
непрекидно, улицама кретале светлуцаве реке аутомобила, а над
главама људи су летели заслепљујуће сјајни хеликоптери. Још
никога није обузео ужас, нико још није почео да урла на тргу,
машући завереничким новинама које су извршиле богохулни
упад у тајне устројства света, који никада до сада није изазивао

7
било какве сумње, нико још није пустио подстрекачки поклич
како би заталасао све унаоколо и кренуо на то ђавоље семе зла...
Трибјун је журио, плашећи се конкуренције. Да је нови број,
који је преламан буквално у трку, закаснио макар пола сата, тај
материјал, пристигао из космоса, објавиле би неке друге новине
у неком другом делу света, ма како се то по њих завршило.
Трибјун није смео да пропусти своју шансу, чак и по цену да то
изазове светски потоп који 6и на пучину повукао све живо на
земљи, после чега ниједне новине никоме и нигде више не би
биле потребне.
А океан, тај резервоар светског потопа, надолазећег и
највероватније неизбежно!“, тога дана моћно се мрешкао између
континената целом својом усталасаном масом, неухватљиво
љуљушкајући земљину куглу; поигравао се џиновским струјама,
узбуђујући самога себе и киптећи краткотрајним нискама таласа,
светлуцао је и блистао на свом огромном пространству.
Футуролог је посматрао ускиптелу магму океана с висине,
дивио јој се гледајући је кроз прозор авиона који је летео изнад
Атлантика. А оно што је видео, одушевило га је тог сунчаног дана,
иако ничег необичног није било − уобичајен, штавише, изнуђен
призор за стотине путника − доле, испод њих, океан, вода, таласи,
једнообразност, празан хоризонт. Размишљао је о томе како је
дивно што је сићушно људско око у стању да осмотри
безграничан простор света. И то није случајно. Никоме, чак ни
орлу под облацима, није дато овакво панорамско виђење. Да,
захваљујући техничким достигнућима, која су постала друга,
створена реалност, човек је непрестано у себи откривао нове
ресурсе васељенског прилагођавања, и достизао божанску моћ.
Јер, само Богу је дато да осмотри целу Земљу, док се креће светом
попут невидљивог вихора на невидљивој висини. Ето о чему је
размишљао Футуролог, одмарајући се уз стабилан и равномеран
шум мотора. Баш је добро остати насамо са собом... Помало пијан
због попијеног вискија, који се златасто пресијавао на дну велике
чаше с ледом, није се опирао пријатном осећају изазваном бржим

8
струјањем крви, напротив, желео је да што дуже задржи то веома
ретко осећање слободне припадности самоме себи. И то што су
седишта поред њега била празна, што у том реду није било суседа
који би могли да му одвлаче пажњу разговором, такође је била
ретка срећа.
Футуролог се враћао с још једног путовања у Европу. Опет
међународна конференција − скуп интелектуалаца опет
бескрајне дискусије које су постале слика живота те
космополитске средине, дискусије које се преливају једна у другу
у вртлогу мишљења и предвиђања. Опет се говорило о
перспективама светске цивилизације, о опасности
монополарног развоја, и томе сличном − о увек актуелним
проблемима, на чије је осмишљавање одлазио, може се рећи,
целокупан живот овог ученог харвардског господина. И, рекло би
се, што је с годинама озбиљније поимао ту науку пророка, то је
снажнији постајао осећај сизифовске неизучености упорно
изучаваног − перспектива људског рода, који живи од данас до
сутра. Понекад је размишљао: каква је то наука − вечно тежити
да се предухитри судбина, вечно се мучити у тражењу смисла
живота − онога што никада и никоме неће бити откривено ни
данас, ни сутра, ни кроз хиљаду година?! Али само покушај себи
да ускратиш то непрестано хрљење мисли у будућност, можеш
ли да се не мучиш, да не очајаваш и не настојиш да уочиш оно
што се тек назире на хоризонту?! Живот без слике будућности је
бесплодан. Али колико је понекад тешко, иако себе позиваш на
научну мирноћу, на став «изнад сукобљавања», одлучити се да
објективно прогнозираш, да предскажеш куда, у какву провалију
кани да се откотрља такозвани точак историје, и да ли је то
уопште точак, можда је нешто друго, нешто што заправо и није у
стању да се котрља, нешто попут обруча бицикла с поломљеним
жицама спљоштеног услед страховитог ударца − пошто за тај
облик кретања није нађена шира дефиниција у науци.
Приближност, схематичност, декларативност − вечна обележја
„звонасте“ футурологије, емпиричне и драматичне истовремено,
која се ипак, без обзира на то, усуђује да све тумачи и предвиђа.
9
Од неких прогноза, направљених с тог високог али климавог
„звоника“, напросто је добијао жељу да побегне, као од црног
олујног облака, јер би се и сам уплашио сопствених прогноза,
осећаја кобних вртлога историје, а пре свега неукротивих сила
које се отворено свуда и на сваком месту упорно боре само и
једино за власт, рађајући ново зло у замену за старо, пошто
крвоток сваке власти, ма шта она сама прокламовала о својим
циљевима, јесте господарење. За душу, која упркос свему жуди за
истином и недостижним идеалом, футурологија је у том смислу
била несумњива мука и бол. Па ипак, одустати од вечитих
покушаја да се предвиди будућност, што је покушавао да чини
још немушти првобитни човек, да одустане од тог апсолутно
некорисног посла и да, може бити, из месијанских побуда
ускомешаној људској жгадији прориче путеве претпостављеног
развоја, Футурологу је било тешко, исто као и да се одрекне
самога себе. Колико је само година посветио томе!
„Предсказивачима“, пак, није нимало лако да се одрже на висини
у савременом прагматичном друштву. Прохујала су она лепа
античка времена када је делфијска Питија прорицала и смрт, и
тријумф у име богова. Авај, у XX веку се на пророке гледа далеко
надменије и подсмешљивије.
Међутим, ни то није толико страшно. Футуролог и његове
колеге живели су у свом круту, са сопственим професионалним
интересовањима. Рецимо, ово његово путовање у Европу имало
је везе не само са симпозијумом, већ и са презентацијом његове
нове књиге објављене у Франкфурту на Мајни. На пријему,
напола у шали, неко је тим поводом рекао, поигравајући се
немачком речју „мајн“, како је, ето, велики град на Мајни објавио
велику књигу Мајне Хераусфордерунг (Мој изазов самоме себи),
коју највероватније нико неће моћи да оповргне, осим самог
аутора. А у тој књизи он се отресао левичарства, као лепљивог
чичка. То је заиста био изазов самом себи, тачније, некадашњим
заносима младости. Превладавање екстремистичке струје века
морао је да започне од самога себе.

10
 После промоције одржао је конференцију за штампу, делио
аутограме, затим је организована кратка екскурзија по Рајни и ту
је, на излетничком броду, дао интервју за Шпигл. Апостол
футурологије, већ у годинама, фотографисан је тако да су се иза
њега виделе рајнске стене покрај којих су пловили. И опет учтива
шала − древне стене, тобоже, веома добро пристају његовом
изгледу, и он сам је као те стене. На то је одговорио са смешком.
„То можете да ставите у наслов интервјуа − Размишњања Старе
стене.“ И Стара стена је морао да размишља наглас. Питања су
била разна. Шта значи изазвати самога себе у науци и, вероватно,
у животу? Није ли то ревизија сопствених искустава и уверења?
Шта мисли апостол: да ли је песимизам увек фаталан резултат
живота? Шта он мисли о авантуризму у футурологији? И, најзад,
колико се добро осећа он сам? Како му се чини ово рајнско вино?!
Па то је сјајно! Американци су увек такви. Нарочито ако су
немачког порекла.
И сада, попут спортисте који жури у свлачионицу након
тешке утакмице да би се што пре искључио из свега, ослободио
се акумулиране напетости, Роберт Борк је настојао да се у авиону
удаљи од свега, да не мисли о ономе, о чему је непрестано
размишљао. А ипак је размишљао. О новој, можда закључној
монографији. Требало је да заврши недовршиво − своју „Песму
над песмама“. Ако, успе, наравно. Ако успе да на основу
вишегодишњих истраживања изведе мисао на праг нових
научних предвиђања. По мишљењу Роберта Борка, савременом
човечанству је предстојало да се суочи са сасвим новим
проблемима, очекивала су га раније непозната, али свима
заједничка искушења, рецимо, као када би се одједном охладило
сунце, или, напротив, постало још врелије, што би се тицало свих
и свуда. Осмишљавајући те нове проблеме, човечанство ће
морати да открије у себи способност да појми не само трагичну
могућност своје пропасти, већ, што је изузетно важно, то
поимање треба да послужи као подстицај за откривање нових
начина преживљавања и налажења даљих путева и облика
развоја, што, опет, треба да омогући нов начин живота, нов тип
11
мишљења, и све то написати, предсказати пут будућег развоја −
то је управо и била његова, Роберта Борка, „Песма над песмама“...
Али, да ли ће успети? Посао је огроман... А време неумољиво...
Океан испод крила авиона и даље се бескрајно мрешкао,
светлуцајући одсјајима што су титрали на таласима. Сунце, ведра
висина, простор, силовит лет − кретање, налик на вечно лебдење
изнад океана... Кроз сат и по требало је да се укаже обалска
линија копна, авион ће почети да се спушта и тада ће се завршити
ова небеска пауза, и опет ће већ на првом кораку, на бучном
аеродрому, заронити у људски вир.
А за сада лет траје, и Футуролога на том путу чека нешто
неочекивано и необично.
Он је био сасвим просечан фотографаматер, али је ипак увек
са собом носио фотоапарат и шкљоцао снимајући одреда све што
му падне на памет. Нарочито је уживао у разним врстама
небеских пејзажа. Његову жену Џеси обузимало је очајање због
гомиле некорисних фотографија којих је била пуна кућа. Кад би
се изнервирала називала га је фотођубретаром и претила да ће
направити праву ломачу, али то није могло да охлади његово
ватрено одушевљење. Ироничан према самом себи, он је говорио:
„Ја сам стратосферџија − у науци лебдим у апстракцијама, па и у
фотографији облаке хватам у објектив!“ И овога пута,
помисливши да би ваљало штогод снимити и попунити своју
колекцију неким чудним облачком који слободно скита по небу,
као дете по лепом времену, он се примаче прозору припремајући
фотоапарат. Ништа вредно пажње, нажалост, није се видело −
небо унаоколо било је чисто и тек неколико лутајућих кишних
облака смуцало се далеко доле.
И тада, док је авион окретао узимајући свој курс, одједном,
пошто се летелица искренула, он угледа велико јато китова који
су пловили океаном. Видео их је веома јасно, веома свеобухватно
у простору и у кретању, и то је било толико очаравајуће да он
остаде без даха. А управо њих, китове, често је сањао. Да, сањао
их је као мутна привиђења која плове океаном. И као да га зову

12
да пође с њима. А ево сада китова на јави. Невероватан призор!
Китови су пливали у виду клина, као ждралови на небу. Њих
двадесетак. Авион се исправи, али су се китови доле још видели.
Силовито парајући таласе, избацујући млазеве у виду фонтана,
који су шумели изнад њихових глава, час зарањајући у дебело
море, час опет израњајући својим брдоликим телима, ишли су
сви ка истом циљу, не скрећући и не кварећи устаљено кретање.
Заборавивши на све друго, занет снагом и силином тог
призора, Роберт Борк одједном замисли да и сам плива у том
џиновском јату, међу китовима, да је киточовек, да вода у виду
блиставих потока клизи с његових леђа, као олујни пљусак низ
брдо. И он је пливао у хучном океану, схватајући изненада
пробуђеним древним чулом да ће од сада бити повезан с
китовима до краја свог живота; и разоткри се у његовој души
тајна суштина тог сусрета: оно што задеси китове, задесиће и
њега, оно што се деси њему, десиће се и китовима...
По свој прилици, није их случајно сањао? Не, нимало случајно.
Али куда су у том часу тако журно пливали? Куда су га то звали
са собом, с каквом намером? Иако са слабашном надом да се
нешто може видети с тог растојања, он ипак шкљоцну апаратом.
Одмах затим, дохвати из цепа на седишту испред себе
слушалицу телефона у авиону − да се јави кући. Бирајући брзо на
дисплеју бројеве свог банкарског рачуна, позивни број града,
број кућног телефона, он погреши у некој од цифара и поче опет
испочетка. Морао је да исприча жени о ономе што види. Био је у
оном стању, у коме човек не може да ћути, напросто не може а да
се некоме не повери. „Што ли Џеси тако дуго не одговара на
позив?! Где ли је? Можда је већ кренула? Тако рано је кренула на
аеродром? Треба позвати број у колима!“ Управо њој, жени,
журио је да исприча о китовима које је видео, као да то није могао
да уради кад стигне. Нису се тек тако најближи пријатељи
шалили с Футурологом − веран јој је чак и у сну.
А китови у океану већ су се скривали, већ су нестајали из
видног поља...

13
 − Џеси! − викну он у слушалицу кад се она одазва. Сећаш ли
се, причао сам ти да сам сањао китове?
− Да, а зашто? Шта ти је? Где си?
− Управо сам их видео! Видео сам китове у океану! Разумеш,
то је било, то је било нешто величанствено, тако нешто никад у
животу нисам видео... То...
− Чекај, чекај, зашто си толико узбуђен? Смири се забога...
Испричаћеш ми касније, код куће. Китови! Овде се догађа нешто,
не знам напросто шта да ти кажем! Сви су у шоку. Сви читају
Трибјун\ Имаш ли у авиону данашње новине? Мада, наравно,
откуд... Док ти летиш, овде се догађа нешто невероватно!
Ванредно издање Трибјуна, управо су о њему објавили преко
радија и телевизије... Сви журе да то прочитају...
− Шта то? Нека политичка сензација?
− Ма не. Кад би било то! Не знам како да ти објасним. Још
читам. То је − нешто сасвим друго.
− Па ипак, о чему је реч? Шта је то?
− Посланица космичког монаха римском папи! А иначе,
обраћа се свима, свим људима...
− Шта? Какав космички монах? Не засмејавај ме, молим те.
Зар постоји институција космичких монаха?
− Не могу то да објасним. То је огроман материјал. Сви читају.
− Па о чему је та посланица? Шта је њена суштина? Укратко?
− Тај космички монах тврди да је дошао до великог научног
открића. Произлази да људи сада, наводно, могу сами да одлуче
да ли желе да се роде или не желе.
− Ма шта причаш, Џеси?! − Футуролог беше збуњен. Ништа не
разумем. Каква бесмислица. Како се тако нешто може тврдити?!
А где је онда Бог?
− Не знам. Можда је и Бог с тим сагласан.
− Баш лепо! Ма шта причаш?! Да ли схваташ шта говориш?
Шта се то тамо дешава?

14
 − Кад дођеш − прочитаћеш. Сви једни другима телефонирају...
Сви су збуњени, многи су толико бесни да су спремни да збришу
Трибјун с лица земље. Наши пријатељи сматрају да управо ти
треба о томе да се изјасниш. Да видиш о чему је реч, да кажеш
шта све то значи и шта ће бити даље...
− А ко је тај космички монах? Неки астронаут, који је шенуо у
орбити?
− Ма то је исти онај који није хтео да се врати, сећаш се, била
је кратка вест у штампи да је један члан посаде космичке научне
станице одбио да се врати на Земљу?
− Сећам се, наравно. Новине су писале да је он Рус, да је
одлетео с Американцем и Јапанцем. Не сећам се једино како се
зове.
− У посланици је себе назвао монахом Филотејем.
− Филотеј? Да ли му је то право име?
− Не знам.
− То је руско име. Од Руса се сада свашта може очекивати.
Толико су се свега нагледали у свом веку... Испосник, мора бити,
осамио се у космичком скиту и засипа нас оданде идејама?! То је
баш новост!

15
 II

ПАПИ РИМСКОМ

Ваша Светости, најпре извините због тога што Вас

узнемиравам из овог веома далеког места у Васиони − са земљине
орбите, где се, ево, већ трећа година, налазим у експедицији на
космичкој научно-истраживачкој станици. У мислима
приклањам главу уз Ваше колено, свети оне, и страсно целивам
Вашу руку. Опростите грешној души мојој и, уколико сматрате
могућим, саслушајте ме иако Вам се на први поглед могу учинити
апсолутно апсурдним, а са становишта морално-историјског
искуства, чак и штетним, сви моји закључци засновани на
практичном посматрању, као и идеје које сам најдубље препатио,
можда вољом и уз сугестију − осмелићу се да претпоставим −
самог Провиђења. Иначе Вас не бих узнемиравао, свети оне, јер
одлично знам колико Вам се ужасно дрским може учинити моје
обраћање Вама. Надам се, ипак, да ће Вам у контексту овог писма
мотиви мог обраћања постати јаснији.
Дакле, понећу од суштине. Судбина је хтела да моју скромну
персону наведе на подви!“, на сазнавање до сада непознате
особине духа у самом зачетку − на рефлексију људског ембриона,
а њено откриће и сазнање о њеном постојању, врло је вероватно,
може да нас приближи тајнама Божје Промисли. Имао сам среће
да експериментом откријем ту, до сада скривену рефлексију, и то
сматрам новом шансом за усавршавање еволуције људског рода.
Зато Вас, свети оне, покорно молим да ме саслушате.
Понављам, успео сам да изведем највеће могуће откриће, није
последице, несумњиво, могу да се одразе на даљу судбину
човечанства. Принуђен сам да овако говорим о себи зато што
нико други за сада није у стању да оцени моје до стигнуће, јер нико
нема представу о природи овог открића, које се ни са чим не може
упоредити.

16
 Тврдим даје током првих недеља ембрионалног развоја
људски заметак у стању да интуитивно осети оно што га чека у
будућем животу и да искаже свој однос према сопственој
потенцијалној судбини. Ако је тај однос негативан, код ембриона
се јавља отпор према предстојећем доласку на свет Божји.
Открио сам знак-сигнал, којим ембрион изражава тај свој
негативан однос према рођењу. Тај знак-сигнал испољава се у виду
омање пигментне мрље на челу жене која носи такав плод.
Назвао сам ту мрљу Касандрин беле!“, а заметак, који шаље
негативне сигнале – касандро-ембрион.
Запрепашћујућа способност да искаже свој однос према
будућности и пошаље сигнале о несрећи, својствена је човековом
ембриону само током првих недеља после зачећа. Затим се ова
способност гаси, што указује на то да се плод постепено мири се
неизбежношћу која га чека.
Неприхватање предстојећег живота од стране касандро-
ембриона, неоспорно постоји откад постоји човечанство. Али
нико никада није придавао, па ни сада не придаје значај малој
пигментној мрљи на челу извесних трудница. Не само што сам
дешифровао ту мрљу, већ сам нашао начин да је јасније нагласим,
да је учиним видљивијом. У том циљу обављам сеансе зрачења, на
Земљу из космоса шаљем сондажне зраке. Ови зраци, послати са
орбиталног модула, појачавају импулсе касандро-ембриона у
мајчиној утроби. И мала пигментна мрља, коју су људи раније
сматрали бубуљицом, под дејством сондажних зракова почиње да
пулсира и светлуца. Сондажни зраци су невидљиви у атмосфери и
потпуно су безопасни за организам. Ја их шаљем из космоса
практично на све континенте, на целу планету. Циљ овог
зрачења је − тотално откривање касандро-ембриона. Тако се
врши „космичко анкетирање(( ембриона. Суштина онога што
саопштава касандро-ембрион може се изразити отприлике
овако: „Када би од мене зависило, више бих волео да се не родим.
Као одговор на ваше питање, шаљем сигнале које ви можете да
одгонетнете као предосећање коби и несреће, која у будућности

17
очекују мене, па, према томе, и моје најближе. И ако ове сигнале
одгонетнете, знајте да ја, касандро-ембрион, више волим да
нестанем не родивши се и не наневши никоме непотребне муке. Ви
питате − ја одговарам: не желим да живим. Али, ако без обзира
на моју вољу будем присиљен да се родим на овом свету,
прихватићу судбину која мије запала у део, као и сви људи у сва
времена. Шта треба чинити, одлучите ви, а пре свега мајка која
ме је зачела. Али најпре се потрудите да ме чујете и схватите. Ја
сам касандро-ембрион! Још није касно да се заувек опростите са
мном, ја сам на то спреман. Ја, касандро-ембрион, много дана ћу
давати знак да постојим, ја, касандро-ембрион слаћу вам своје
сигнале. Ја, касандро-ембрион, не желим да се родим, не желим, не
желим, не желим... Ја сам − касандро-ембрион!“
Разуме се, оваква интерпретација сигнала касандро-
ембриона у сваком посебном случају никога ни на шта не
обавезује. Касандрин белег који светлуца на челу трудне жене
ускоро ће потамнети и нестати без трага. И све ће се
заборавити, ако се жели да буде заборављено, ако се слегне
раменима и после тога на то и не помишља...
Али наука не може да слегне раменима. Статистички подаци,
који стижу на космички компјутер, сведоче да број касандро-
ембриона из године у годину расте.
Чиме је изазвано такво повећање невидљиве несреће та
спремност ембриона да напусте бујицу живота, да ишчезну у
небићу, да не ступе у борбу за егзистенцију − и шта она
наговештава? Има ли смисла да се извлаче поуке, и то, заправо, из
мистичке стихије која се налази изван граница нашег
свакодневног искуства? И, ако је тако, да лије законито да се
страх тек зачетог организма екстраполира на реалан живот
напољу? И није ли управо тај живот праузрок апокалиптичког
доживљаја плода у материнском крилу? Мајка − то је копија
света. Не постаје ли она, мајка, нехотични проводник фаталних
утицаја околине на плод?
Сва та питања траже одговор.

18
 Али пре него што наставим, покушаћу да објасним зашто се у
оваквој ситуацији обраћам управо Вама, Ваша Светости,
поглавару римокатоличке цркве.
Подстакло ме је да се обратим Вашој равно апостолској
особи, не само то што сте Ви намесник Исуса Христа, наследник
св. Петра, те због тога поседујете светски ауторитет, то се
подразумева, већ и то што Ваша личност интегрише у себи
морална убеђења и духовне вредности огромног броја људи који
живе на Земљи. И обраћајући се Вама, обраћам се свим својим
савременицима и, ко зна, можда и потомцима нашим.
Разуме се, имате право да моје обраћање сматрате
неумесним, дрским, и тако даље, и томе слично, али у сваком
случају, разматрање већ поменутог проблема „ембрионалног
песимизма“, нехотице ће се дотаћи осетљиве теме католичког
виђења чудесног испољавања Божанске воље тајне рођења...
Ја нисам католик, али та околност ниуколико не умањује моје
искрено поштовање католичке вере. У мом поимању} свака
религија која није окоштала у сопственој искључивости, може
служити као резонатор за мноштво гласова, као што небо служи
као простор у коме лете разне птице... Да сам се, у том смислу,
као птица селица нашао на католичком небу, био бих срећан.
Да, увек сам у души делио католичке моралне догме, налазећи
у њима норме које су прихватљиве за све људе, и које на најбољи
начин одговарају животној логици, те због тога поседују
универзалан значај. Нарочито ако је реч о ономе што у нашим
душама непрестано изазива сумње и муке − проблем абортуса. Не
преобраћа ли се сваки пут тај радикални поступак, исто толико
баналан колико и отварање конзерве, у болну очигледност
судбине − толико се, дакле, једноставно, толико просто решава
да ли ће човека бити или неће бити! Да ли ће се родити или неће,
да ли ће живети или неће живети! Све зависи од разних полазних
узрока, од неочекиваних обрта, понекад искључиво свакидашњих.
И − многи кажу − шта с тим има Бог? Бог с тим нема ништа. Бог
је дао начело благословеног живота. А све остало решавамо ми

19
сами, људи, који имамо право да сачувамо, или, напротив, да
уништимо заметак. На том многоликом „тумачилишту“
непрестаних спорова, позиција католичке цркве, која штити
безусловну забрану абортуса, мени изгледа као највернија, рекао
бих, адекватна исконском уређењу живота какав је он од
постања, јер у сваком мајушном заметку, у свакој обновљивој
варијанти, налази се непоновљива шифра кретања вечности с
потоњом репродукцијом себи слично!“, и све то је од прапочетка
Творац уградио у саму конструкцију универзума.
Да, зато и желим да напоменем, следећи католике, да
абортус означава директно уништавање Божје замисли. Много
пута је казано да је абортус насилан акт, истоветан намерном
убиству, да се абортус налази у директној противречности с
првом заповешћу „Не убиј!“, с библијским благословом „Плодите се
и множите се!“
Све је то, разуме се, тако. Али постоји и другачија позиција.
Зар се не чују са свих страна гласови оних који позивају да се нико
не меша у одлуку жене која је зачела, и који понекад чак и агитују
− тобоже у интересу личности и друштва − да се абортусу
прибегава без икаквих непотребних сумњи... И тешко је рећи
нешто против тога, ако је будућа судбина тек зачетог бића
унапред условљена непријатностима које га у свету очекују −
најстрашнијим сиромаштвом и болестима, насиљем, манама и
понижењима... И зато, транспаренти с категоричким захтевима
над главама учесница женских дефилеа, типа „Мој живот је мој!“,
што значи „Носите се сви, и оставите ме на миру!“ - мало кога
могу да шокирају, као што мало кога могу да згаде циничне изјаве
трудне алкохоличарке, како ће, као, још мало да пије, а сутра ће да
побаци из себе ту гадост, тог паразита, и опет ће скитати и
ашиковати, и нема проблема... И баш ме брига за вашег Бога, и баш
ме брига за ваш грех!! Ма боли ме уво за све, кад ме и тако сви
пљују! Будући човек бива побачен за тили час, као некакво смеће...
Иза то се налазе многобројна оправдања, која нису лишена веома
сурове логичности.

20
 Масовна иступања против рађања деце свуда су све бројнија и
изражавају се веома изазовно, намећући се декларацијама у
парламентима, галамом у феминистичким покретима, на
трговима и улицама, међу светином... У многим земљама је
ослобађање од рађања деце не само тражено, већ и извојевано.
Није ли то ћорсокак живота?
И, у исто време, очигледна је језива судбина трудних жена, које
су свуда препуштене судбини на вољу. Коме су потребна деца коју
оне носе? Тако мисли много, веома много оних у афричким
пустињама, али и на улицама градова окупаних светлошћу. Све је
дубља провалија између потреба и могућности. И, напоредо с
тим... И напоредо с тим не стишавају се у нама сумње и муке −
живимо ли ваљано, чинимо ли све да не ишчезне људски род?
Али докле ћемо се у мисаоној само тортури тужно вајкати и
беспомоћно питати − да ли да прекинемо с продужетком
потомства, пошто срећу на Земљи не налазимо, или да пређемо
на неке друге планете, уколико би за то било објављено
одговарајуће Одобрење? До те мере је све безизлазно!
О свему томе много се причало, потрошено је много
полемичког жара и сви су већ презасићени мазохизмом принуђен
сам да о томе говорим изнова, као да сам заиста пао с Марса.
Принуђен сам да се преко Вас обратим човечанству, зато што се
на све нас сручила нова, досад непозната невоља: сазнали смо да
нас ембриони дозивају, и сада више не можемо а да не мислимо о
томе!
Можда то није само невоља, већ и ново искушавање духа које
нам је послато као Божје провиђење даљег пута људског рода.
Али где ћемо изаћи на том неистраженом путу? Шта нас чека у
будућности? Где да се склонимо од гласа касандро-ембриона, који
у нама говоре о нама?
Отворио се понор о чијем постојању нисмо ни слутили.
Настао је час светски... Хоћемо ли живети изван истине?
Управо зато Вам се обраћам, свети оче, овом посланицом, да
бисте могли, ако будете сматрали потребним, сасвим одређено

21
да процените појаву коју сам открио, а која је за човечанство
исто тако неочекивана, као и када би се одједном на небу из
дубина Васионе појавило друго Сунце, напоредо с првим...
Веома сам збуњен. Оптичка опрема станице зближава ме са
Земљом, рекло би се, до те мере да растојање готово да не игра
улогу у опажању земаљске стварности, па ипак, физички − ја сам
у космосу. И веома бих волео да се у тренутку, када човечанство
изненада појми стварно стање ствари, нађем непосредно на
нашој грешној Земљи, међу људима! Али моја дужност је да будем
на стражи. Дужан сам да будем у орбити, на научној станици,
пошто ја, космички монах Филотеј, сносим пуну одговорност за
свој рад, то јест, за непрекидно и систематско извођење сеанси
зрачења сондажним зрацима, усмереним на откривање флуида
касандро-ембриона. Метод овог зрачења које провоцира
појављивање Касандриног белега, а који сам ја разрадио, у целини
лежи на мојој савести.
Веома ме брине могућа реакција Земљана. Људи се никада пре
нису суочавали са овако беспоговорним изазовом. И људи ће се
сукобити са собом унутар себе...
Брине ме психичко стање људи. Бојим се да ће, када сазнају
шта значи та мајушна тачкица светлуцавог епитела на челу
будућих мајки, то за све представљати страшан шок.
У тренуцима слабости у мислима се обраћам Богу, плачући и
јадикујући због тога што је баш мени суђено да први сазнам тајну
есхатоембриона, да препознам Касандрин знак, тај проклети
знак несреће, који се притајио у генетском подземљу и који је тек
сада откривен. Чак и Фауст, који је завирио у очи префињене
ђаволштине, чак ми ни он не би позавидео. Молим Господа да се
сажали на мене, да ослободи мене, слабог човека, овог претешког
бремена. Никоме и никада тако нешто није пало у део. И зашто
баш мени?
Нико и ништа не присиљава ме на ово што чиним сада,
обраћајући се Вама, Ваша Светости! Можда је требало да
прећутим и однесем са собом у гроб ову тајну која ми се

22
разоткрила? Да сам тако поступио, ко би за њу сазнао, ко би
могао да ме прекори и окриви ме?
Па зашто онда људима говорим ову нечувену јерес? Јер не
говорим је ваљда зато да бих изазвао бесмислени преврат у
људским умовима, анархију и побуну духа, да бих унаказио
породице, посејао тешке сумње у свакоме ко се замисли и с ужасом
запита − има ли смисла продужетак бивствовања у потомцима,
па, према томе, и у самој земаљској долини плача? Шта даље?
Чиме надокнадити губитак непроменљивости у уређењу живота,
наслеђеном још од Адама и Еве?
Много пута сам се питао и много пута одговарао себи... Ни у
каквим околностима, ни из каквих побуда, немам право да
прећутим оно што ми се разоткрило у скривеној стихији
ембриона − јер, понављам, број касандро-ембриона непрекидно
расте. Узрок лежи у томе што је у кори светске свести
ескалирало осећање порочности и погибељности вечно
екстремног људског постојања. Касандрин белег − то је глас
ембрионалног есхата, који напето и очајнички још у мајчиној
утроби очекује приближавање краја света. То у њему убија
природну жудњу за животом.
И зар се може сада, у наше време, у условима
постиндустријског друштва, скривати од света такво стан*е
ствари?! Не, неоспорно је да би то скривање било злочин против
човечанства, против самих себе.
Ми се налазимо у предворју новог скока наше самосвести, јер
од сада, ма колико хтели, нећемо моћи да затварамо они пред
чињеницом да ембрион није равнодушан према томе у каквој
генетској екумени настаје као будућа личност, то јест, какви смо
ми: ми − животодавно нанело, ми − епоха, ми − личности. Он
узнемирено гледа кроз перископ своје судбине − чаробне
подморнице, која јури чаробним морем будућег живота. А није ли
потребно да и ми сами пажљиво погледамо кроз тај перископ
касандро-ембриона? Нисмо ли управо ми узрок олуја које нас
уништавају?

23
 Страх ме је и да помислим: није ли касандро-ембрион
манифестација нашег самоодрицања од сопствене
предодређености у свету? Како смо могли ми, према замисли,
богоподобна бића, да доспемо у овакво стање? Колико је било
потребно да људи буду „успешни“ и у каквим делима и мислима, па
да еволуција изврши такав апокалиптички помак још у стадијуму
заметка!
У тој чињеници испољава се све оно што се годинама,
вековима скупљало, акумулирало у генима као у компјутерској
меморији. Данас нам је дато да видимо на екрану одраз те
рефлексије ембриона − Касандрин белег. И заповешћу судбине
управо ја шаљем из космоса сондажне зраке који тај белег
откривају. И зато данас ја имам рен. И ја, космички монах
Филотеј, желим да кажем све, до краја. То је моја дужност.

Извињавам се због злоупотребе Вашег времена, али

допустите ми, Ваша Светости, да наставим своју, можда
претерано опширну посланицу.
Шта да радимо убудуће, сада кад знамо шта представља
Касандрин белег? Да бисмо то знали, морамо, најзад, отворено да
признамо: зло, које почини субјект, не нестаје физички заједно с
њим, са свршетком његовог века, већ остаје у генетској шуми
попут фаталног семена које нека вероватни нас икс, када ће се
огласити, попут мине са одложеним дејством.
Узгред буди речено, реалне мине с одложеним дејством, а не у
преносном смислу. Тако је било у Авганистану, када је тамо био
послат такозвани ограничени контингент совјетске војске.
Политичка основа недавних догађаја прилично је добро позната,
а ја сада говорим конкретно о томе како су ратници-дошљаци
организовали такозване „лешевске“ мамце. Тело непријатеља
било би остављено негде близу његовог села, негде недалеко од
пута, на видном месту, пошто би претходно под убијеног била
постављена специјална мина с упаљачем. Сами, пак,
„контингентовци“ сакрили би се у заседи с филмском камером,

24
како би се снимило оно што ће се десити. И чим би мештани
потрчали ка убијеном, како би однели леш да га сахране, разлегла
би се експлозија и сви који би пришли били би на месту побијени. А
на филмској траци били би запечаћени последњи тренуци са свим
појединостима... Ено, убијеном Авганистанцу притрчава жена.
Суседи покушавају да је задрже, али она се, сва у сузама, јецајући,
баца на мужевљев леш, и снажна експлозија гута њу и све који су
с њом пришли. И нема више људи. И све је детаљно снимљено. А у
другом кадру − преплашена деца. Она трче плачући ка оцу који
лежи на земљи, и опет услед експлозија лете окрвављена тела на
све стране... Случајни путник, који се није усудио да равнодушно
прође поред убијеног покрај пута. Он силази с коња, нагиње се,
придиже убијеног за раме, не би ли погледао ко би то могао бити,
и опет заслепљујућа експлозија. И опет смрт. И коњ са смрсканом
лобањом јури у бесмисленом галопу, затим пада као покошен,
трза се грчевито, у хропцу. И све је снимљено... На тај начин су
забележене неке од најизразитијих операција у организовању
„лешевских“ мамаца. А оно што је на тај начин снимљено,
сматрано је извршењем ратног задатка, и негде у штабовима
адекватно вредновано. Неки људи су, погледавши траку, у тим
епизодама видели остварење својих налога и циљева. Али ко су ти
људи, који с професионалним задовољством прате догађаје на
екрану? И они, који су злочиначки подметали те мамце смрти,
марљиво бележећи резултате свог рада на филмску траку, ко су
ти људи, одакле су? Њихов родослов је непознат, њихови преци се
не могу наћи. Остаје само да се одгонета по траговима који сежу
у магловито разливену прошлост.
И намеће се питање − одакле су ти, који вечно живе мимо
света и увек у инат самом Господу у кога се ми, уживајући Његову
непресушну милост, непрестано уздамо као у највећег гаранта,
узносећи у души молитве у надама својим − дакле, одакле су они,
ти од којих потиче неуништиви генетски заметак који у нама
стартује злодела? Наравно, питање је реторичко... Али није због
тога нимало лакше. Одакле све то потиче? Да ли од првобитног
претка, који је у пећини спаљивао живе зазидане, да ли од
25
сладострасног манијака који је искаљивао своју садистичку
патологију на патњи задављене жртве, да ли од неког друго!“, а
мало ли их је у том сатанском бездану мрака и свирепости
накупљених током више миленијума; и како се на том вековечном
списку не сетити оних који су били крвници уз скуте крвника који
је седео на трону, или оних, које и сами знамо, помамно бесних
проповедника у стадима партијским, оних који су кликтали с
балкона и трибина, распламсавајући револуције и ратове с
јарошћу, тим већом што су са већом слашћу слутили чудовишно,
еротски жељену власт.
Крв и власт − ето хумуса на коме семе зла ниче вовјеки... Зло
смењује зло, остављајући семе за следеће зло...
Па вреди ли онда ићи с бакљом кроз шикару прошлости,
осветљавајући мртве ликове, ако је у сећању многих још жива
епоха која је у стању да нам много тога исприча у вези с тим −
епоха Стаљинхитлера, или, пак, обрнуто, Хитлерстаљина.
Њихова двоједина суштина коштала је човечанство толико крви
да светска статистика до дана данашње!“, после толико
деценија, не може да сумира стварни број жртава, увучених у
њихов међусобни рат, крвав, светски, када су се у борби на живот
и смрт у коштац ухватиле две главе физиолошки истог
чудовишта. Да лије могао да постоји фашизам без бољшевизма?
Да лије могао да постоји Хитлер без Стаљина и обрнуто? Крв се
леди у жилама свима који живе у XX веку на помисао о
разнорођеним, али једноукрштеним у карми пакла,
Стаљинхитлеру и Хитлерстаљину.
И ко зна није ли својевремено покушавао касандро-ембриону
коме је претило да на свет дође као Хитлер или као Стаљину није
ли покушавао он, несрећни заметак будућег некрофила, да
обавести спољни свет о свом предосећају будућности преко
Касандриног белега, није ли осећао инстинктивну дрхтавицу,
жељу да избегне ту злослутну улогу, која му је предстојала?
Тешко је рећи шта би било да они нису дошли на свет... У
таквим случајевима обично се каже: историју не можеш да

26
преиначиш. Па ипак, да лије она била осуђена да се развија
неизоставно крвавом кривом, коју су зацртали Хитлер и Стаљин
ради успињања на крвави врх свирепости и античовечности,
невиђених ни у једном од претходних времена? Ова двојица
побратима у злу, успела су да сукобе милионе људи међу собом и,
на крају, човечанство са самим собом, као када би становништво
планете тога доба поставило себи за циљ да се само ликвидира,
да се само уништи, да нестане заувек, демонстрирајући
напослетку поноре човекомрзачких дела. И, ако се нећемо
удубљивати у све узроке који су историју довели у тако мрачно
стање, ваљало би размислити о томе колико су се за успешну
реализацију злослутног тиранског комплекса, неоспорно
депонованог у наслеђу субјеката о којима је реч, адекватним
показали тадашњи људи, тадашња светска свест, која је
отхранила и однеговала стаљинизам и хитлеризам на сопствену
несрећу.
То време је прошло. Нико не може рећи какве је ненадокнадиве
шансе за напредак и благостање историја пропустила, колико је
људских невоља, колико је несреће могло бити избегнуто,
спречено на самом извору, само да су људи поседовали научни
метод провиђања и, нарочито, да су знали за касандро-ембрионе
који шаљу сигнале путем Касандриног белега. Авај, о ономе што
се скрива у сопственој генетској структури, човечанство је
сазнало и сувише касно...
Али ево, изговорена је нова реч на путу сазнања
трансценденталних способности ембриона. Да ли нас одмах
после тих открића очекују чуда? Не. Нико не може да промени
човечанству исконски дату енергију Добра, и напоредо с њом и
упркос њој − енергију Зла. Оне имају подједнаку вредност. Али
човеку су дате предности разума, који у себи садржи неисцрпно
кретање вечности, и ако човек жели да преживи, ако жели да
достигне врхунце цивилизације, мора у себи да побеђује Зло. Јер,
целокупан живот људи протиче у непрестаним настојањима да
се то постигне, и у томе је наше главно позвање.

27
 Ево, одшкринута је раније непозната тајна која постоји у
нама самима. Ко може рећи да није извршен колосалан продор у
раније неистражене границе живог духа? Нису ли откривени нови
кванти унутрашњег света?
Да лије тако или није, тешко је рећи, али ја бих желео да још
једном скренем пажњу друштва на то да откриће касандро-
ембриона уноси у наш живот низ нових проблема, с којима се
никада до сада нисмо сретали.
Ко може рећи како треба гледати на сигнал касандро-
ембриона? Како треба да се понашају родитељи? Да ли
Касандрином белегу треба да придају судбински значај? Или да
одмахну руком и забораве? Могу одмахнути руком, тим пре што
ће и тако кроз две недеље тај чудан пупољчић, који тихо
светлуца, нарочито приметно ноћу, док жена која је зачела
мирно спава, нестати, угасити се сам од себе, и све ће, ако Бог да,
бити заборављено.
Да, по свој прилици, и то је могуће. Па ипак, родитељи ће се
нехотице тога сетити када новорођенче у одређени час дође на
свет, сетиће се. Није искључено да ће се и касније сетити; могуће
су разне критичне ситуације у детињству, у судбини мајке, у
животу породице, и увек ће се срце болно стезати на незване
успомене, и јављаће се разне мисли о оној ефемерној мрљици,
рађаће се неизбежна питања. Ето, као, баш је чудно што је та
мрљица закачила управо њихово дете, њено дете. Да ли су и друге
мајке имале такав знак, а ако су га имале, да ли и оне то крију од
свих и од себе, труде ли се да се тога не сећају, да га забораве као
нешто мистично? А шта ако на неки нанин и дете то слути, ако
је то притајено у његовој подсвести, мутно као варљив сан, све у
свему, да ли се то некако одражава на његову психу?
Али то је тек први талас питања и сумњи. На далеком
хоризонту има их далеко више и много су сложенија. Зар неће
родитељи при томе помислити на себе, на своју непосредну или
посредну кривицу? Можда су они, она, он за све криви? И то је
најтеже, пошто су самооптуживања увек хипертрофирана. И

28
тада се неизбежно поставља питање шта је, у ствари, могло да
утиче, чиме се може објаснити то што је њихов плод
сигнализирао несрећу − ето о нему ће размишљати родитељи. И
није тешко замислити да ће они судбински, у круг могућих
фактора који су на неки нанин могли да утичу на плод,
укључивати не само себе као биолошке зачетнике, већ и све с
којима је повезан њихов свакодневни живот, њихов живот у
друштву: њихов социјални положај, претензије, амбиције,
уверења − све што условљава, формира и потреса човеков живот,
са свим животним појмовима који отуда проистичу − шта је
праведно, шта неправедно, шта је добро, шта лоше, итд.
Таква међуповезаност најразличитијих манифестација бића
следи из тога што зачињање плода представља средишњи
догађај у Простору и Времену − то је заметак историје у
архетиповима природе.
Касандро-ембрион поседује необично изоштрену интуицију и
нарочито предосећање епохе. Зато објашњавање његових
импулса, пре свега, даје повод за наше сопствено објашњавање
света, који хаотички градимо изван и унутар себе. У том смислу,
можда нам се Касандрин белег разоткрио према замисли
Свевишњег као подстицај за ново продирање у суштину
стварности, ка анализи онога што нам пре није било доступно. И
свако је слободан да изводи закључке у складу са сопственим
поимањима и стремљењима душе.
Користим то право у овом случају, говорим и ја, космички
монах Филетеј, који борави на орбиталној станици, и одавде врши
своја посматрања. Обраћам се Земљанима. Замислимо се ради
жуђеног смисла живота, који нам је даровао Творац, о томе шта
је то што код касандро-ембриона, у његовом почетном
приближавању свету у коме живимо рађа есхатолошки комплекс.
У вези с тим могуће су разне претпоставке. Имам их и ја.
Савршена опрема космичке станице омогућује ми да хватам
телевизијске програме који се емитују у различито време на
различитим континентима. Оптички уређаји омогућују ми да

29
видим све на површини Земље на разним тачкама и из
различитих углова. Имам пред очима панораму свакодневног
живота Земљана, ширу него када бих се налазио на Земљи. Ја
нисам докони посматрач, мој програм је космичко-земаљски, ја
сам − експериментатор који је преузео на себе, не бојим се то да
кажем, највећу могућу одговорност пред садашњим и будућим
човечанством. И то није звучна фраза, управо тако јесте. И зато
не могу да допустим себи ни једну реч која, колико је мени дато да
судим, у потпуности не одговара истини. Верујем даје циљ мојих
истраживања да упозоре људе на крај света рукотворно!“, који
смо сами у душама створили. Покушавам да кажем, тако да то
сви чују, оно што нам егоизам и лицемерје који над нама вечно
доминирају, не допуштају да кажемо сами себи.
Вршим експерименте на систематском откривању
Касандриног белега, не обавештавајући о томе жене које ништа
и не слуте. То је − као када би се сви нашли под истим пљуском. И
мада су ти невидљиви сондажни зраци потпуно нешкодљиви по
здравље, увек када помислим да људима наносим душевни бол,
осећам се лоше.
Али не могу да их ослободим бриге у оним случајевима када се
као одговор на космички „упит“ појави очигледан знак сигналне
реакције касандро-ембриона. То је већ судбина, и од тога се не
може побећи. Важно је знати да та судбина, пошто је конкретно
индивидуална, у исто време обухвата све, целокупно друштво,
пошто су узроци невоље − светски.
Хтели ми то или не, али касандро-ембриони и Касандрин белег
су реалност. И зато ћу без колебања наставити своја космичка
истраживања, што ћу објавити јавно, саосећајући са свима на
Земљи које ће то погодити или их је већ погодило. Људи морају
знати истину о себи. То је мој дуг пред Богом. Али ту почињу и моје
паклене бриге, свети оче, које не могу да прећутим и зато их
износим пред суд јавности.
Понављам, свестан сам да сносим одговорност пред
касандро-ембрионом, чију сам тајну открио и објављујем је (али,

30
он се и сам бори за њено објављивање!), и пред мајком која га је
зачела, јер, када не би знала значење Касандриног белега, живела
би и даље спокојно.
Па чак и сада, док на компјутеру куцам ове редове, који живо
промичу пред мојим очима − тешко ми је и мучи ме питање имам
ли право да тако поступим.
Осврћем се међу зидовима орбиталног брода, лебдећи у
бестежинском стању склањам се даље од компјутера, збуњен
блудим погледом као да тражим нешто што би могло да ми
одвуче пажњу и сачува моју унутрашњу сигурност у то да сам у
праву када своје откриће саопштавам свету; и поглед ми пада на
телевизијске екране који се налазе на обе стране конструкције
орбиталне станице. Сви екрани светле, живе, у току су
телевизијски преноси из разних земаља, на разним језицима.
Управо то је земаљска стварност, у свим својим хипостазама и
непоновљивој разноликости: од рекламе до спорта, од судске
репортаже до дочека неког званичника на аеродрому, и тако
даље, и томе слично.
Усред тог глобалног пејзажа, пажњу ми привлачи екран на
коме се види некаква бучна, наелектрисана улична
демонстрација. И ко зна зашто, полицајци, којих није мало, иду
заједно са демонстрантима који протестују. Све улице су
закрчене, снимање се врши из разних тачака, између осталог и са
висине, чују се узбуђени гласови. Глас репортера који извештава с
места догађаја и глас спикера у студију губе се у уличној галами и
повицима. Где се то дешава? Чини се, у Италији. Тако далеко и
тако близу − све је надохват руке: сјај очију, гестикулација,
нервозан израз лица. Да, то је на Сицилији. У журби исписани
транспаренти над главама демонстраната. Па, наравно! Опет
мафија. Опет терористи! Овога пута убијен је главни судија,
одмах пошто је убијен државни тужилац! Подмукло, јавно и
немилосрдно. Бомба с даљинском управљачем, постављена на
коловоз, разнела је у комадиће и спржила све и свакога ко се у том
кобном часу нашао у близини, док су колима пролазили судија и

31
његови телохранитељи. Све је изведено „беспрекорно”, и пред
свима.
Демонстранти су бесни... Надиру попут реке. Али против кога
они иступају? Шта може та гомила људи? Нису ли мафијаши и
међу демонстрантима и не подсмевају ли им се у души?
Демонстранти ће се разићи за сат-два, а они ће остати са својим
интересима, називајући себе јавно мафијом, картелима,
синдикатима, па чак и империјама. Под њиховим невидљивим
диктатом већ се налазе читаве земље, мафијашке колоније!
Демонстранти иду... Над њима се изненада појављује
хеликоптер који лети веома брзо, из њега у густом роју излећу
леци и он истог часа нестаје иза кровова. То се дешава на моје очи.
Људи хватају летке који им падају на главе. На лецима је нацртан
симбол смрти − мртвачка лобања с укрштеним костима...
Мафија дрско најављује смрт. Свима смрт, свима који су против
мафије! Разлеже се експлозија громогласног негодовања.
Многима се у очима појављују сузе. Задржавам поглед на младој
жени у полицијској униформи, с нахереном беретком, с развезаном
краватом. Жена, полицајка са видео камером, по свему судећи
врши оперативно снимање. Успела је да сними хеликоптер. Али
како то може помоћи? Мафијаши нису толико глупи хеликоптер
ће бити префарбан, уништен, нешто ће с њим већ урадити. Ено
њених помоћника с микрофонима. О нечему брзо и узбуђено
разговарају. Разумем их. Колико полицајаца у свету свакодневно
гине од руке мафије! И њима то прети. И њој. Али шта то видим!
На њеном откривеном челу је карактеристична мрља −
Касандрин белег! Да, знао сам! Зумирам и увећавам тај кадар и
уверавам се да нисам погрешио. Боже мој, иако њој, запосленој у
полицији, сада није до тога, зна ли она да се њено најдубље
неприхватање света, против кога протестује заједно са
демонстрантима, пренело на њено будуће дете? Ено сигнала
несреће на њеном челу. Да, то је практичан резултат једне од
мојих орбиталних сеанси на откривању повратне реакције
касандро-ембриона на сондажне зраке.

32
 И ако овом или неком другом касандро-ембриону буде суђено
да дође на свет, мислим да ће временом, може бити, управо он
(или она) постати један од најужаснијих злочинаца.
Многим људима, целом друштву донеће патње и несреће,
кренуће у криминал и злочине, поред свега осталог још и зато што
ће се у њему испољити скривени комплекс урођене
осветољубивости − био је присиљен да се роди, присиљен да
прихвати овај свет! Он сам касније се ничега неће сећати у вези са
драматичним почетком свог живота у мајчином стомаку, али
комплекс осветољубивости пустиће опасне изданке. Биће добро
ако буде среће и то касандро-новорођенче се потом нађе у средини
која ће бити у стању да интегрише његов негативан генетски
заметак и неутрализује га; у свим другим околностима, пак, за
развој зла нису потребни било какви напори − баш као што се
камен сам котрља низ брдо, непрестано повећавајући брзину,
тако се и са овим исходом судбине − све котрља само од себе.
Пажљиво ослушнувши сигнале касандро-ембриона,
размишљам о њиховој будућности и саосећам с њима. Оно што
долази од њих − то је бумеранг, то смо ми сами − реинкарнирани
у нашем непрекидном грехопаду у импулсе нарастајућег страха. И
зато се ти сигнали − гласови касандро-ембриона − морају чути на
Земљи, а смисао њиховог зова примити с пажњом.
Не, то није нешто тренутно, реч је о вечности. Вечност је
вечна сама по себи, а човек мора да се довија и продужава кредит
за вечност из рода у род једним јединим путем − моралним
самоусавршавањем. Прогрес је само технички додатак идеји.
Атомско оружје у рукама фанатичног диктатора, који се спрема
да ако треба уништи и цео свет − сликовита је илустрација за
то.
Да ли ће Земљане забринути сигнали касандро-ембриона, да
ли ће их доживети као наговештај генетског заласка и, по свој
прилици, заласка људске цивилизације?
Бојим се таквог предсказивања. Бојим се да ће сумње и муке
остати у границама сваког појединачног случаја и сваки

33
Касандрин знак изазваће адекватно сопствени расплет,
сопствено финале...
Плашим се да ће се већина жена − а мало је вероватно да ће
мужеви настојати да их у томе спрече − потрудити да се што
пре ослободе такво!“, не сасвим обичног плода. Прво што ће им
пасти на памет јесте абортус, као најрадикалније решење.
Иморално оправдање за тако нешто, може се рећи, неоспорно је:
зашто, рећи ће, рађати засигурно несрећне људе? И без тога их је
довољно на белом свету. И ко сме да осуди оне које прибегну
абортусу?! Ко? Друштво? Историја? Морал? У историји друштва
налазе се извори зла које се таложи у виду генетског страха, а
морал је веома често попустљив пред циничним притиском
стварности.
И управо зато, Ваша Светости, сматрам својом дужношћу да
прецизирам свој став. Без обзира на то што сам убеђени
присталица католичке забране абортуса, не бих могао да
изрекнем категоричну осуду оних који би, откривши Касандрин
беле!“, више волели да прибегну абортусу, јер би, узгред буди
речено, такав исход одговарао и жељи самих касандро-ембриона.
Услед тога, суочавамо се са изузетно сложеном
противречношћу. Радикалне мере (абортуси) не решавају, већ пре
продубљују кључне проблеме светске свести − остају нетакнути
узроци који у заметку рађају есхатолошки комплекс.
Ево низа недаћа, о којима не може а да не размишља свака
будућа мајка:
− глад,
− сиромаштво,
− болести, а међу њима и сида,
− ратови,
− економске кризе,
− социјални немири,
− криминал
− наркоманија и нарко-мафија,
34
 − међуетнички сукоби,
− расизам,
− катастрофе еколошке и енергетске,
− атомске пробе,
− црне рупе, итд.
Све је то дело нечијих руку, то јест све су то створили сами
људи. Размере људских несрећа повећавају се из генерације у
генерацију. И сви смо у томе саучесници. И, најзад, Провиђење нас
зауставља на ивици понора, даје свој знак путем Касандриног
белега.
Још једном понављам да моја космичка истраживања на
откривању сигнала касандро-ембриона немају никакав други циљ,
осим да људима помогну да схвате: овако се више не може
живети, јер ће уследити изрођавање!
Једино заједничким напорима, сваког човека понаособ и свих
заједно, целог људског рода, на искорењивању несреће и порока,
може се обновити перспектива живота. Утопија? Опет
утопија?! Не, ово није још једна утопија. То је стаза
преживљавања живога духа, и другог пута нема...
Верујем да би се могли наћи храбри људи који неће одступити,
који неће одмах потрчати да се ослобађају касандро-ембриона;
тим људима фатални сигнали могу много да кажу: о
одговорности свих и свакога за слику живота, за судбину
потомака, о томе да предстоји невиђена борба човека са самим
собом... Такви људи ће водити битку за бољи живот.
Верујем у то.

А сада ћу вам сасвим укратко рећи нешто о себи.

Разуме се да нико није примио мој постриг у монахе, ја сам
самозванац, другачије речено, ја сам условни космички монах и
одабрао сам и условно име, назвавши себе Филотејем − било је
монаха с тим именом у Русији. Одлучио сам се за испоснички
живот у космичком скиту. Када је наша међународна посада,
35
Американац, Јапанац и ја (још донедавно совјетски научник и
научни руководилац космичке лабораторије), пошто је завршила
свој програм требало да се врати на Земљу, ја сам одбио да
напустим орбиталну станицу и пређем у космички „чун“ за
вишекратна путовања, који је дошао по нас. Дао сам изјаву у вези
с тим и инсистирао сам на слободи личног избора. С оштрицом
бријача на сопственом грлу, присилио сам колеге да ме оставе на
миру. И успео сам...
Ево, већ је пети месец, сто тридесет седми дан, како у
потпуној самоћи у орбити обављам своја истраживања. Резерве
животних потрепштина на станици пружају ми могућност да
овде боравим још веома дуго. И ако је тачно да свако зло има своје
добро, то се управо односи и на мој случај. Распад совјетске
империје, која је болно потресла цео свет, ишао ми је наруку. У
хаосу најразличитијих дешавања, бивше совјетске земаљске
службе заборавиле су и мене, и орбиталну станицу која се некад
звала „Восход27“. Бојим се да их се неће ускоро сетити, бојим се да
им није до мене, бојим се да ће, можда, још дуго бити заузети
бесмисленом поделом космичке имовине међу новонасталим
државама, можда ће покушати да поделе и орбиталну станицу,
на којој сам се сместио, а можда ће делити и сам космос... Али то
је њихов проблем. Ја сам изабрао и сада извршавам свој дуг.
Вршићу испитивање − откриваћу сигнале касандро-ембриона −
докле год будем жив...
На Земљи ме нико не чека. Немам никога на свету. Ја сам
нахоче и растао сам у дому. По свој прилици, моју мајку су на
такав корак − да остави своју бебу у трему дома за нахочад −
присилиле неке изузетне околности. О томе како се одвијао мој
живот и шта ме је подстакло да одем у космос, сада нећу
говорити − то је посебна тема, посебна прича.
Ваша Светости, још једном сагињем главу пред Вашим
светлим Ликом. Не замерите ми. Једино што желим, обраћајући
се преко Вас људима, јесте да они сазнају истину.

36
 Филотеј, космички монах
У световном животу − Андреј Криљцов

Уз текст посланице римском папи, послате са орбиталног

компјутера, приложено је и писамце, упућено редакцији листа
Трибјун:

Поштовани уредниче!
У складу с нашим договором уступам редакцији Трибјуна
ексклузивно право на објављивање посланице.
Савршено ми је јасно колико тешко бреме преузима на себе
Трибјун, одлучивши се на такав корак. Ценим Вашу храброст.
Био бих Вам захвалан уколико би ми редакција пренела
најзанимљивије одзиве на моју посланицу. Неопходно је да имам
представу о реакцији Земљана.
Са захвалношћу,

Филотеј, космички монах,

Орбитална станица РХ.

37
 III

Опет је сањао китове. Дуго је с њима пливао у океану. Гледао

их је у очи које су запљускивали таласи и разумео израз њихових
очију. И сам је био кит. Пливали су у виду клина, као онда када их
је посматрао из авиона. Необјашњива сила вукла их је напред, ка
линији хоризонта, као да их је тамо нешто чекало. Хоризонт се
удаљавао, а они су и даље пливали, расецајући таласе својим
снажним телима. Вода у океану постајала је све топлија. Таласи
су пекли. И што се више одмицало, то је теже и страшније било
пливати у врелим таласима. И он је видео и одједном схватио
зашто тако неиздржљиво кључа океан. Над океаном су се
истовремено појавила два сунца. Две ужарене огњене,
пурпурносмеђе кугле пламтеле су на небу као пар рефлектора. И
које је сунце било истинско и вечно, а које − оно које је однекуд
залутало, али се, може бити, такмичило с правим, тешко је било
утврдити. Он се веома уплашио. И почео је да довикује китовима
који су пливали покрај њега: „Погледајте, погледајте, китови,
браћо моја! Два сунца на небу! Истовремено два сунца! Чујете ли?
То је рђаво! Океан ће прокључати и ми ћемо пропасти! Два сунца
− страшно!“
Роберт Борк је још дуго викао у узбурканом океану међу
ускомешаним китовима и пробудио се сав у врелом зноју, док му
је срце потмуло тукло и његов дамар се чуо у ушима. И док је
долазио к себи није одмах поверовао да је то био сан. Два сунца
која су заслепљујуће пламтела над океаном, урезала су му се у
сећање као да их је видео на јави. Китове није сањао први пут, али
тако нешто − та два сунца која прже одозго! Језиво, језиво!
И тада је схватио, откуд у сну друго сунце. Синуло му је
узнемирујуће и јасно. И чак се зачудио што није одмах схватио.
„Гле!“ − осмехнуо се Футуролог и погледао на сат крај огледала.
Већ је било прошло шест ујутру. Џеси је још спавала у суседној
соби.

38
 Борк је изашао на отворену веранду, где је обично радио
јутарњу гимнастику. Али овога пута мисли су му биле обузете
нечим другим. И све што га је окружавало у њиховој кући ван
града, изгубило је за њега уобичајену занимљивост. Чак и камени
врт на терену покрај базена, с љубављу уређен према јапанском
узору (и, желео је да верује у складу с распоредом звезда), где је
− према гласинама које је Џеси изговарала комично-страшним
шапатом − Футуролог ујутру волео да врача, тј., према његовим
речима, да црта у песку магијске знаке, данас је био потпуно
заборављен. Није му данас било до забаве. Требало је да прегледа
целокупну штампу, а било је тога на гомиле, требало је
телефонирати разним људима из разних разлога и сазнавати све
у лету.
Страсти поводом касандро-ембриона све више су се
распламсавале. Роберт Борк нимало није сумњао да је то и
требало очекивати. Он лично, осећао је прилив енергије, као
некада у младости, када су се сваки час у универзитетским
круговима разбуктавале бучне дискусије о проблемима
савремене цивилизације, када се заиста чинило да будућност
човечанства може да се конструише према моделима, у то време
цењеног интелектуалног Римског клуба, а да је за тако нешто
једино потребно убедити конзервативне опоненте. Догађаји у
вези с Касандриним белегом будили су у Борку заборављени
занос, спремност да се иде у ризик и у отворене сукобе ради
идеје.
А догађаји су понели Борка још на аеродрому. Џеси га је
чекала у гомили крај излаза држећи подебео свежањ новина у
руци и њиме је као букетом махала изнад главе, чудно се
смешкајући, с некаквим изразом кривице и некаквог несташлука
и немира на лицу. Али изгледала је чак подмлађена, као да ју је
окупао изненадни пљусак. Џеси је била десет година млађа од
Борка, али је повремено боловала: дешавало се да је мучи
притисак, због чега као да се привремено гасила. Међутим, тог
тренутка на аеродрому, њеном мужу се учинило да је пуна

39
енергије, динамична, као у младим, већ далеким годинама. О,
како јој је он тада засметао да се пробије међу велике музичаре!
А она је заиста била међу најбољим виолончелисткињама. И да
није било њега, ћакнутог Борка који се на смрт прилепио за њу,
можда Џеси не би завршила каријеру у оркестарској јами. Али
свако има своју судбину.
Међу првим речима, изговореним још на аеродрому, у гужви
крај излаза, била је дрска, изазовна реченица која је истовремено
изражавала и радост због сусрета:
− Не знам, Роберте, какве си магијске знаке пред одлазак
исцртао међу твојим глупим камењем, али како другачије
објаснити оно што се десило? Никако, Роберте, никако, ма
колико се упињали! То нема објашњење. То је нечувено! Веруј ми,
због тога ће цео свет задрхтати!
− Дакле, моји хијероглифи ипак нешто вреде?! − у истом тону
одговори Футуролог.
− Ако ћемо право, долијао си, драги мој Футуроложе, долијао
си са својом магијом... И сад пробај све то да размрсиш.
Тек у колима − Џеси је возила − Борк отвори новине, али
погледавши наслове, остави их:
− Не, то треба прочитати код куће, на миру − и врати своје
наочаре у футролу.
− Него шта! − с разумевањем се осмехну Џеси. − Да то није
стигло из космоса, већ да је неко на ћошку окачио нешто слично,
претукли би га! Можеш мислити: тек зачет ембрион, малтене
мисли! Нешто претпоставља! И саопштава да не жели да се роди!
И о томе − сасвим озбиљно! Како је могуће?!
− Вероватно није баш све тако − сметено слеже раменима
Борк. Учинило му се да његова жена суди олако, што се њој ретко
дешавало, и однекуд је пожелео да овога пута она не буде у праву.
− Можда се мисли на саму чињеницу постојања ембрионалне
рефлексије. Али како год било, има разлога за размишљање. Када
би, рецимо, био пронађен непорочни облик опажања нашег

40
грешног света као контролна тачка за почетак одбројавања...
Знаш, одједном ми је баш то пало на памет. А тако нешто би
заиста било могуће једино у ембрионалном ступњу. Па и то само
у фантастичним представама. Мада, ко зна. Уосталом, нећемо
сада о томе. Кад стигнемо, прочитаћу и онда ћемо разговарати,
ако је озбиљно... Знаш, сад ћу ти испричати нешто смешно.
И Футуролог поче да прича жени о немачкој тачности и
педантности и, напоредо с тим, о унутрашњој опуштености
Европљана, што их је зближавало с Американцима. Једном, рано
ујутру, видео је на пустој обали Рајне у Дизелдорфу човека који
је дуж обале возио бицикл и, као да је то сасвим обична ствар, на
сав глас певао једну познату арију. При томе је бициклиста имао
кравату, белу крагну, лаковане ципеле и малтене цилиндар на
глави, баш као да је управо сишао са оперске сцене. У то време
никога није било на обали, ни живе душе која би могла да
процени његово певање. Али бициклисти нико и није био
потребан. Он је био сам са собом и с њим је била надошла Рајна,
којом су од јутра пловиле теретне барже и бродови... Летње сунце
је излазило. Одушевљен, Борк је био спреман да трчи за тим
чудаком, вокалним солистом, до те мере је све то било
екстравагантно, смешно и величанствено. Потпуна опуштеност,
потпуна срећа. Хтео је да се баци у Рајну, да плива у сусрет том
распеваном бициклисти, да му махне руком, да викне из воде
нешто весело, пожелео је да трчи поред њега и заборави све
бриге на свету.
Смејали су се чудаку док су јурили ауто-путем.
„А сада кући, кући. Сада треба радити и само радити, ђаво да
га носи“ − говорио је у себи Борк, предосећајући да ће опет бити
код куће, у својој радној соби, за својим столом. Мислио је о томе
уз већ уобичајено двојако осећање олакшања, као и увек по
повратку, приликом сусрета са Џеси на аеродрому и,
истовремено, на известан начин прекоревајући у души самога
себе због једнонедељног одсуства, због пропуштених дана. А

41
колико ли је било тих пропуштених дана, чију цену човек сазна
сувише касно!
Овога пута, међутим, са уобичајеним расположењем мешало
се и нешто друго, изазвано оним што је сазнао још у авиону.
Рекло би се да је та чудна вест била унапред осуђена на честу
судбину скандалозних сензација − да плане и угаси се. Али што је
Борк дуже размишљао о ономе што је чуо, то се више чудио,
ловећи у себи нејасно осећање саучествовања у ономе што се
десило, и то у тој мери да више није могао да се повуче, да избаци
из главе ту причу која се њега апсолутно није тицала. Као када 6и
се изненада и случајно нашао у судници, у којој је објављена
неочекивана и нечувена пресуда према којој би не само
оптужени, већ и сви који су се у том моменту нашли у судници,
били проглашени кривима само зато што су присуствовали
судском процесу. И та пресуда се не може одбацити једино зато
што је већ објављена...
Уистину чудно стање изазивао је контакт с космичком
новошћу, заиста чудно, неочекивано и необјашњиво. Ево и Џеси,
иако за воланом, по свему судећи била је под утицајем космичке
новости. Он је то видео по њеном лицу и очима. Природа је Џеси
обдарила блиставим погледом, чије су неухватљиве промене
прелива и нијанси тако много говориле Роберту Борку. Од првог
дана њиховог познанства на неком добротворном концерту,
када ју је угледао међу младим музичарима, и она њега међу
слушаоцима који су седели близу подијума, после чега су и
почели да се виђају, већ од првог дана, дакле, он је научио да у
њеним очима чита „зиму и лето живота“ и знао је све што јој је на
души, а она је знала све о њему. И та њихова способност да једно
друго разумеју и пре него што до краја изговоре реченицу, чим
се погледају, одређивала је њихово разумевање и породичну
срећу.
Он помисли да нема потребе да жени одвлачи пажњу
брбљањем − била је усредсређена, ћутљива, што њој није било
својствено. Нарочитих разлога за бригу није било.

42
 Као што се често догађа у тим годинама, начин њиховог
живота био је уобичајено стабилан: једино што нису могли да
предвиде и предодреде јесте оно што је од Бога, јер свакоме је дат
његов рок, његов век. А дотле, они су се трудили да према својим
снагама реализују своје стваралачке могућности, колико им
допусте „квоте“ времена и здравља. И Борку је било јасно: ако
Џеси сада осећа нелагодност, то је само зато што је згранута том
посланицом космичког монаха Филотеја.
„Разговараћемо код куће − помисли Борк. − Можда би сада
требало да телефонирам неком од пријатеља с универзитета, да
попричамо док се возимо? − И већ хтеде да узме слушалицу, али
се предомисли. − Не сада, најпре треба пажљиво прочитати тог
космичког пророка, и тек онда...“
− Да укључим радио? − погађајући мужевљеве мисли, упита
Џеси.
− Нема потребе. Не желим буку са радија. С тобом ми је и
овако добро.
− Радо ти верујем, веома радо − с помало мрачним осмехом
рече Џеси, вешто претичући аутомобил испред себе.
− А ако оно што нам је јављено оданде − Борк показа очима
нагоре − заиста постоји, онда, наравно, нико не може остати по
страни.
− Зар мислиш да је тако нешто стварно могуће?
− Не знам. Али ако је тако, реакција може бити попут лавине.
− Језик прегризао, Футуроложе! − сасвим озбиљно се забрину
Џеси. − Страшно је кад је масовно!
− Ако људи себе сагледају неумољиво јасно, генетика из
загонетке биологије може да се претвори у политику.
− Е, то је већ превише, Роберте − Џеси покуша да некако
прикрије свој немир који је постајао све јачи. − Али ко зна − поче
она да размишља − пред мој полазак на аеродром јавили су се
Шнајерови, Артур и Елизабет, и они су веома узнемирени. А наш
Џон, Кошут, звао је из Атланте, тамо режира неку представу и

43
одједном се сетио да си ти на некој дискусији о Фукујаминој
теорији о крају историје предсказао нову трагедију, ново
искушење на путу човечанства. Ето, каже, призвао је твој
футуролог несрећу: из ресурса светског зла, као из вреће са
старудијом, уместо светског рата извукао је рат у самом себи, у
човеку − треба ли да се роди или не. Било би боље да је ћутао, тај
твој футуролог, можда не би ни дошло до таквог обрта. А овако,
одшкринуо врата васионе, и ето ти − то нам је дошло. Шта је −
питам га − то? А он ће − па то и јесте то. То нема имена.
− Наравно, то личи на Кошута. − Борк иронично слегну
раменима. − Вицкаст је као и увек, он у позоришту може да
режира трагедије, да окреће свет наглавачке: Шекспир, Есхил и
тако даље, а ја сам, видиш ли, гавран који гракће са стрехе
призивајући несрећу. Хвала лепо. Сјајан је тај мој ћелави другар...
− Не, немој тако, он је диван. Сећаш ли се како ти је једном
приликом рекао: баш ти, вели, завидим, имаш дивну жену, а још
ти је и коса бујна. А шта, као, имам ја? А ти њему: жену још и
можеш да ми преотмеш, али косу, макар и седу и чупаву − не
можеш! А њему малтене засузише очи, као да се истовремено и
смеје и плаче, лакрдијаш!
Борк замишљено климну главом. Први пут се враћао кући с
неуобичајеним, тачније, с огромним теретом на души који се на
њега сручио споља, невидљив, ничим назначен, а ипак стално
присутан.
− Бобе, јеси ли заиста видео китове у океану? − Џеси прекиде
ток његових мисли.
− Па наравно! Зато сам ти се и јављао − живну он и поново
поче да прича. − Можеш ли то да замислиш? То се не може речима
описати. Замисли, у океану попут бродова плове џиновске
животиње, плове попут ждралова на небу, у виду троугла. Какав
призор! А ти ниси поред мене. Добро је што сам ипак успео да ти
се јавим. − Борк заћута, а затим настави, занесен: − И знаш, не
знам како то да ти објасним, али сада мислим да то није било
нимало случајно. Ево, чуј. У Франкфурту је овога пута, осим већ

44
познатих, био и један нови учесник из Аустралије. Са
универзитета у Мелбурну. Аустралијанци се ипак разликују по
нечему особеном од свих нас, иако не знам зашто, можда зато
што су на периферији света? Или је напросто тај човек такав? Ја
сам га у себи назвао делфинологом, зато што га одушевљавају
делфини. Они су његов хоби. Он је живахан, има радознао ум,
говори занимљиво. Дакле, заподео се међу нама разговор,
наравно, случајно, о китовима − почели смо о делфинима. И може
ти се учинити да је тај разговор о китовима био смешан, али он
нас је зближио. Било ми је веома занимљиво! Јер наука још ни
сада не може да одговори на питање шта значи феномен групног
самоубиства китова.
− Кад се бацају на обалу? На то мислиш?
− Да управо на то. Дакле, шта присиљава китове, пуне снаге и,
надам се, менталног здравља, да одједном, из чиста мира и као по
договору, приђу ноћу обали и баце се у плићак, где је вода до
глежњева, и да ту издахну? И ту, у плићаку, не чинећи ни најмањи
покушај да се врате натраг у океан, китови умиру. Зашто они то
раде, због чега, откуд то?
− Али чекај − прекиде га Џеси, чије очи са занимањем засјаше.
− Колико пута су о томе писале новине. И шта, тај твој
Аустралијанац зна зашто се то дешава?
− Управо о томе је реч. Од чега смо он и ја пошли? Од тога да
тај феномен − самоубиство китова − противречи биолошком
закону самоодржања врсте. То јест, у супротности је с природом.
Тако нешто не постоји у животињском свету.
− Али је зато међу људима и те како често.
− То је нешто сасвим друго. Апсолутно нешто друго. И није о
томе реч. То је нешто сасвим другачије, Џеси.
Роберт Борк ућута посматрајући модеран аутопут, који је из
шуме излазио на брежуљак, с јарко осветљеним саобраћајним
знацима и таблама са стране, те је и нехотице уживао у познатом,
већ толико пута виђеном пејзажу. На тренутак се осетио веома

45
срећним − на путу је ка кући, Џеси је за воланом, спреман је да јој
открије, како је он мислио, велику тајну китова и унапред је знао
колико ће је запрепастити оно што ће јој рећи, и како ће се затим
занети открићем, увек изнова враћати тој теми и разматрати је
са разних страна. И то ће бити срећа. Јер срећа је у сједињавању
душа. И он пожеле да кад стигну кући поседе на веранди, да
слушају музику коју Џеси одабере (она је непоправљива −
класика јој је изнад свега), и попију мало омиљеног белог вина...
Али паде му на памет космички монах и помисли да идиле данас
можда и неће бити.
− Зашто ћутиш, Бобе, ја чекам. Хоћеш да ме заинтригираш?
− Ма не. Напросто се концентришем. Ето, питала си зна ли тај
твој Аустралијанац, тај Кифер, разлог самоубиства китова. Па,
како да ти кажем. Он претпоставља оно што други не могу чак ни
да помисле. И знаш, то није некаква логичка спекулација. Рекао
бих да је то једно особено морално-философско виђење. Да, да.
Немој се смејати и не чуди се. Управо је тако. Аустралијанац
износи верзију, другачију од одомаћених. Знаш, од свих сисара,
напоредо с делфинима, китови су умно најразвијенија бића.
Нажалост, они не поседују дар говора и то ствара за сада
непремостиву баријеру између нас и њих.
− Боже мој, ти си навикао да држиш предавања, Роберте. Али
ја не разумем баш најбоље о каквом морално-философском
виђењу говориш?
− Ниједан научник није могао да објасни природу те чудне
појаве. А Кифер је одједном преда мном донекле разоткрио слику
васионског карактера.
− И у чему је суштина његове хипотезе?
− Дошао је до невероватног закључка. У чину групног
самоубиства китова он види реакцију светског ума на земаљске
догађаје.
− Али то је права фантастика, Роберте!

46
 − Немој тако мислити, драга моја. Ја сам обузет том
хипотезом. Јер човеку је дата некаква апсолутна привилегија
овладавања разумом, васионска мисија, и ако ми нисмо у стању
да се усавршавамо, ако нисмо у стању да активно освајамо
универзум, што се од нас захтева и због чега и постојимо на свету,
онда смо ми, по свој прилици − паразити, који не оправдавају
своје позвање, ништавни створови. Али извини, малкице сам се
занео. Напросто сам желео да ти кажем да онолико, колико је
нама, људском роду, дато толико се од нас и очекује. А пре свега
се очекује да хармонизујемо и усавршавамо биће, у шта спада све
што потиче од нас − и у мислима и у пракси. Хармонија бића!
Колико се, међутим, у вези с тим рађа великих и ништавних
мисли, колико се злурадости и вулгарности открива у нама
готово на сваком кораку, јер хармонија је, између остало!“, и
самоограничавање, борба с духовном распуштеношћу. И ту се
поставља једно природно питање − шта је савест, коју у свим
временима свако лукаво тумачи на свој начин, онда кад му је и
како му је потребно, и шта она значи сама по себи пред природом,
пред историјом, пред будућношћу света и, најзад, пред Богом,
који нас је створио и кога ми стварамо?
− Роберте − не издржа Џеси. − Ти си заиста неостварени
ватрени проповедник, требало је да живиш у средњем веку. Али
врло је могуће да би те инквизитори с уживањем спалили на
ломачи због твоје јереси. Како се може стварати Бог?
− Ах, тако дакле! Па и ти Џеси постајеш ситничави догматик.
Како се може?! Како се може?! Мене не би успели да спале.
Стварати се може речју. Да, да. Због тога нам је и дата реч. Све
што се дешава у нама и с нама, остварује се кроз реч. И све што је
рукотворно, на крају крајева је реализација речи. Мост преко
реке − у почетку је био реч. Рећи ћу и више од тога: реч је
потенцијал вечности који се налази у нама. Ми умиремо, али реч
остаје. И зато је она Бог. Тако се и копрцамо у речи, у речима − час
на крилима летимо у бесконачност, час нас, као муле, на узди
неизбежности води реч... Али хтео сам да кажем нешто друго.

47
Управо о другачијој, потпуно и дијаметрално супротној
хипостази бића − о исконском одсуству речи. А то је − целокупна
природа. Рецимо, поменути китови. Они су у том смислу
трагична бића. Пошто су лишени дара речи, дато им је да
поседују јединствену интуицију и једно нарочито, само њима
својствено мишљење и дух, сасвим нарочито енерго-
информационо био-поље. О томе се може судити барем према
њиховој млађој браћи, делфинима.
− Па ипак, Роберте, шта је ту, рецимо за тебе, откриће?
Роберт Борк ућута, обуздавајући се пре него што ће рећи оно
што је за њега било веома важно. И ухвати себе у помисли да увек
на путу за аеродром или са аеродрома однекуд има жељу да
говори о стварима које нису свакодневне и о којима се мање
прича у кућној атмосфери.
− Схваташ − настави он. − Кифер тврди, а мени се не чини да
је то неутемељено, да су китови живи радари у отвореним
океанима, који хватају тајанствене сигнала из космоса: можда
управо они, китови, први сазнају о предстојећој ерупцији
вулкана и немо урлају од притиска унутарземљаске енергије, али
је за њих, невероватно издржљиве у бурама и торнадима с којима
мало који брод може да се носи, вероватно најтрагичније и
најстрашније када се на њих сруче сигнали о људским несрећама,
људским злоделима која изазивају нама несхватљив дебаланс у
стању светског духа. А ево шта им је, вероватно,
најнеподношљивије, попут алпског фена који дува с планина −
разумеш о чему говорим, о томе постоји обимна литература − то
је ветар који изнурује психу локалног становништва. Јер ма
колико био страшан вулкан, он избаци лаву а затим се стиша и
угаси. А ветрови људског зла се не гасе. Ето у чему је суштина.
Тако је устројен наш живот: врлине су увек у дефициту, зла је
увек превише, увек се прелива преко рубова. А сада замисли:
када се на земљи догађа нешто, што нисмо у стању да зауставимо
и чему, чак, налазимо оправдање у мрачним ћошковима душе и у
ломовима свести, убијајући, мучећи, гушећи, мрско лажући сами

48
себе, китови пливају ка нама у очајању и страху. Зато што постоји
опасност да се светски разум уништи, да се самоликвидира, што
значи − да ишчезне у ништавилу. И то сваког немуштог створа
плаши скорим крајем света. Тога се жива бића интуитивно
плаше. Шта мислиш, зашто пацови беже с брода који тоне?
Управо зато. Лишени дара речи, китови не могу да изразе колико
пате због нас и колико их то притиска, гуши и кида изнутра
тражећи излаз, тражећи пражњење. Помисли само колико је то
болно! Сећаш ли се, неко нам је испричао како је на улици видео
нему девојчицу. Мајку јој је убио отац нитков, а она је несрећница
трчала, и не могавши да објасни људима шта се десило хтела је
да се баци под трамвај. Нешто слично, само у другачијим,
космичким размерама, дешава се, очигледно, и са китовима. Они
вероватно у океану храбро подносе и узнемиреност због
шумских пожара, и стресове због клизишта у брдима, због
померања ледника који бришу све на свом путу, али одступања у
људском понашању, злодела, садистичка и неискорењива − то
нису у стању да поднесу − сав тај, је ли, притисак погубних
страсти човека − носиоца светског разума. Мислимо ли ми о томе
да нам је поверен светски разум, супстрат, тачније, хипостаза
вечности? Сумњам. Негде међу нама, на нашем терену, долази до
пуцања, одрона, до изопачавања морала, и невидљива радијација
зла и страха шири се из тог одрона по целом свету, долази до
поремећаја космичке правде, а ја мислим да таква правда
постоји, те се деформише хармонија бивствовања, и када китови
то више не могу да издрже они такође пуцају и крећу ка обали,
на коју се бацају сви заједно, одлазе у смрт, извршавају
самоубиство. И, замисли, летим ја изнад Атлантика, посматрам, и
одједном, док се авион окретао, угледам испод крила јато китова
у океану. Занемео сам кад сам их угледао; ишли су попут
ждралова, у виду клина, и секли таласе. Остао сам без даха и у
исто време, ко зна зашто, помислио сам: куда ће, каква ли их то
сила гони, куда и зашто?
− Па сада ми је јасно зашто си одједном пожелео да ми
телефонираш из авиона. Нисам могла да схватим: какви китови,
49
шта се дешава? Али, наравно, ако си тако нешто уобразио, како
да не телефонираш?!
− Мислим да ја то нисам напросто уобразио.
− Ама, у реду − попустљиво се осмехну Џеси. − Футуроложе,
мој драги! − Гледала га је с благом иронијом. − По теби се тако
нешто дешава. Али занимљиво је, нема спора, чак је веома
занимљиво. А шта ако је то заиста својеврсна форма протеста?
Откуд знамо. Ух, Роберте, морамо на пумпу, погледај, нестаје нам
бензин. Док смо ми јурили и о китовима нагађали...
Они скренуше ка бензинској пумпи и све се одмах врати на
уобичајени колосек свакодневног живота: одмах се повукоше и
космички монах, и китови, и разне друге апстракције. Затим
кренуше улицама предграђа и до куће им остаде још сасвим мало.
Осетивши наједном како га обузима умор, Борк рече:
− Џеси, данас нећемо одговарати на телефонске позиве.
Укључи аутоматску секретарицу, нека све сними. Уморан сам.
Треба да се одморим од пута...
− За један позив већ сам дала одобрење. Извини, али увече ће
те звати Оливер Ордок. Рекла сам му да ћеш данас стићи. Јер
иначе се спремао да ти телефонира у Европу.
− Оливер Ордок?
− Па да. Већ је објавио своју кандидатуру за председника. Да
ли си то знао?
− Знам, знам. Сада сви стартују у првом кругу. Е, па њега не
можеш избећи. Он је упоран човек. И јављаће се веома упорно.
− Извини, Бобе. Нисам могла да одбијем.
− Ма нека телефонира. Молим лепо. Оливер Ордок. Одавно
један другоме не телефонирамо. Сећаш се, био је вицегувернер,
бавио се науком и образовањем у држави, проблемом
незапослености. Помагао је у организовању међународних
научних конференција код нас, заједно смо путовали, ако се
сећаш, у Москву, током првих година Горбачовљеве перестројке.
Тада смо окупљали политикологе и футурологе из целог света.

50
Ордок је учествовао као политиколог и као представник државне
администрације. Да, перестројка, перестројка! Као да смо се
пренули, сви ми, на Истоку и на Западу, нема збора! Романтично
време. Он је млађи од мене, иако и он, вероватно, има прилично
година.
− Педесет шест − рече Џеси. − Тако пише у новинама:
педесетшестогодишњи Оливер Ордок.
− Па ето. Тако сам и мислио. Рекло би се да је храбар наш
Оливер Ордок, решио је да искуша судбину. О, магијо врховне
власти! А шта ако му пође за руком? Изборна кампања је као
отворено море, креће се у таласима и, док се осврнеш, избаци
некога на обалу. Важно је само успети да у јавности изазовеш
плиму. Имати одговарајуће чуло. Ордок је у том смислу
апсолутно на свом терену. Он је спретан човек, али нема дубину,
иако није глуп.
− Да, сећам се тог времена. Добро се сећам. Онда, у Москви,
када смо и ми били тамо, ах, да, онда осамдесет шесте кад си ти
говорио у Кремљу у оној огромној старинској дворани, на
форуму. Лично Горбачов је водио тај сусрет. И Ордок је био с
нама. Сећаш ли се? И није му био лош наступ, рекло би се да је био
успешан?
− Није био лош. Нимало лош. У њему има енергије,
говорничког ентузијазма. Увек је био човек тренутка. Мада,
понављам, он нема много капиталних знања. А она, вероватно,
нису ни потребна у таквим случајевима. За масовну свест важна
је пре свега актуелност програма кандидата. И харизматична
личност.
− Ах, Роберте, доста − шта је нама? Малопре о китовима, а сада
се, ето, бавимо Оливером Ордоком. Као да немамо других брига!
Ускоро стижемо кући. Распричали смо се: Ордок па Ордок.
− Па то и јесте суштина савременог популизма, Џеси. Сви су
луди за једном личношћу, а она као да је луда за свима. Ни ти ни
ја у Америци нисмо изузетак.

51
 − Јасно ми је. Не знам само зашто је одједном решио да ти
хитно телефонира у Европу? Откуд то?
− То није тешко погодити. Мислим да је тај космички монах
многима већ изазвао главобољу, све их је, да тако кажемо,
избацио из колосека. Мислим да је управо то разлог. Мада, тешко
је рећи.
− Али шта ти имаш с тим? С истим успехом си и ти, Бобе, могао
да се јавиш Ордоку поводом космичког феномена. Као, здраво,
стари друже, шта мислиш о посланици из космоса папи римском?
Сећаш се, у Москви, Руси у таквим случајевима кажу: Знате ли са
чим се једе то питање? Тако би могао и ти − са чим ћемо да једемо
сензацију, драги Ордоче? Зашто да не?
− Наравно. Па ипак, и сама си рекла да су ме већ многи
тражили. Зашто су људи помислили да управо ја треба да дајем
објашњења поводом те космичке будалаштине? Тре6а што пре
да видим о чему је реч, шта је то, у ствари? Шта ако је то обично
опсенарство?
− Ако је опсенарство, забавићемо се и лепо провести.
− Ех, и не помишљај, Џеси. Од таквог опсенарства никаквог
добра нема.
− Опет! Теби само треба дати повод. Нису те узалуд Французи,
који толико воле живот, назвали глобалним песимистом.
Заборавимо за сада све то, макар док прилазимо кући. Сувише је
тога одједном − и монах Филотеј у орбити, и твоји китови у
океану, а ја сутра имам важну пробу с оркестром... О, Боже...
− Па и ја желим данас на миру да будем с тобом, Џеси... Ево,
стигли смо...

52
 IV

Није им пошло за руком да се у миру одморе. Већ у осам увече

зазвонио је телефон. Бодар женски глас је питао, извињавајући
се што се јавља тако касно, може ли мистер Борк да разговара са
председничким кандидатом, господином Ордоком. Затим се у
разговор укључио и сам Ордок. Осим њему увек својствене
логорејичности и наглашене отворености, овога пута је,
очигледно, био још и узбуђен. Пријатељски неусиљен разговор
отегао се на више од четрдесет минута. Роберт Борк је успут
морао да чује много потребног и непотребно!“, а морао је и сам
да говори.
Све је почело шаљивим уводом:
− Хелоу, Роберте, добро дошао, и морам да ти кажем: овога
пута чекао сам твој повратак као нико други на америчком
континенту, осим, разуме се, твоје предивне половине, и већ сам
био спреман да и сам кренем у Европу, надајући се да ћу те
пронаћи на обалама Рајне, негде међу лепим женама
Франкфурта!
− Хвала, Оливере. Жене у Франкфурту су заиста лепе. Али
мислим да ме ниси тражио само због тога. Шта се дешава? Одавно
се нисмо видели.
− О, да. Дешава се и превише, много више него што бисмо
желели. Знаш већ, ђаво ме натерао − узгред буди речено, поводом
ђавола испричаћу ти једну невероватну причу која ми се десила
ових дана − док си ти путешествовао по Европи, да загазим у
предизборну кампању.
− Знам, знам. И надам се да је то озбиљно.
− Веома је озбиљно. Уз подршку финансијера, прилично
солидних и, што је најважније, судбински заинтересованих. Али
није о томе реч, све је то, у сваком случају − оркестар, а арију мора
да пева твој самоуверени друг, то јест ја! Шта то значи, не морам
да ти причам. Не знам једино шта ће од свега тога бити? Све је то

53
веома озбиљно. Ипак, не намеравам да се повучем. Али не бих да
сада будем преопширан. И сам све то одлично разумеш. Градим
рејтинг на сусретима с најширим аудиторијумом (ни у ком
случају не желим да употребим реч светина, а свакако је реч о
колективном интелекту, што наглашавам на свим сусретима, јер
ја јесам за развој колективног интелекта на свим нивоима). Па
ипак, рећи ћу ти у поверењу − узгред буди речено, у твојим
чланцима сам једном прочитао о бифуркационим стихијама − да
је популизам исто што и излазак на минско поље: направиш
погрешан корак, даш погрешан одговор, погрешно реагујеш,
једне задовољиш, друге − не, а сви од тебе нешто очекују, и треба
да будеш спреман на све. Али главно је − сналажљиво изложити
присутнима своје виђење проблема. Ето шта очекују бирачи −
решење проблема. Да, да решење проблема. Хало, хало, чујеш ли
ме? Роберте, извини што теби, научнику, говорим о свему овоме,
веома ми је због тога непријатно. Али то је сада моја судбина.
Морам да будем јасан сваком пролазнику на улици.
− Не брини, Оливере. Слушам те, слушам.
− Хвала. Оно што је најважније јесте да ја покушавам да
објасним бирачима свој, да тако кажемо, стратешки програм
америчке будућности, како је ја видим у односу на кризу у којој
се налази савремени свет. Кризу, подвлачим! А када, у ствари,
није било криза, кажем себи. Било их је увек, у свим временима.
И увек је неко морао да преузме ризик и да поведе друге за собом.
У том смислу, криза је неопходан услов да би за тобом људи
пошли, да би ти поверовали. Дај, Боже, здравља уставу и
постојећим законима, али када би на земљи било мирно и
благодатно, ко би било кога слушао? Ко би за неким пошао, да
нема кризе? Ја то тако разумем. И, према томе, моја главна
концептуална идеја полази од вечног проблема − како уредити
живот за сутра, за све и свакога. Јасно је, наравно, да свако жуди
за променама набоље и не размишља толико о томе како да те
промене изведе, колико чека да одмах стигну небеска добра.

54
Може ти се учинити да је то смешно, али људи разумевајући не
разумеју, треба их непрекидно убеђивати. Они за тим жуде.
Док је Ордок излагао своја размишљања и осећања у вези с
тим, Борк је у бујици његових речи јасно уочавао не само познате
мотиве предизборног наступа претендента на председнички
положај, већ и нешто за сада скривено у подтексту, некакав циљ
коме се овај опрезно приближавао, као што се сплав приближава
обали.
По свему судећи, Ордок је настојао да остави пријатан утисак
на саговорника и да нагласи ризик на који се он, ето, одважио
ради интереса грађана и принципа демократије, и да том
бујицом речи разјасни нешто што га брине. Зато је и звао, и то је
тако требало разумети.
Борк га замисли на другом крају телефонске линије, виде га
живо у пространој радној соби с великим овалним прозорима у
просторијама његове странке, која му је у последње време
припадала као лидеру локалног одбора, како седи за столом,
окружен телефонима и осталим видљивим апаратима
канцеларијске технике, на црној кожној фотељи с точкићима,
малкице забачене главе, попут пренуте птице, како одсутним
погледом посматра кроз прозор петнаестог спрата исте такве
застакљене спратове облакодера преко пута. Без обзира на сву
друштвеност и отвореност Оливера Ордока, о њему су постојала
најразличитија мишљења − за и против, па чак и испразне
сплетке о његовом претераном тврдичлуку, итд., о његовом
псећем њуху политичара-популисте. Али о коме се не говори на
тај начин? Тим пре ако човек који је започео с адвокатском
фасциклом, одједном муњевито привуче на себе пажњу јавности
и стане да скупља поене, на чему му други завиде, и при томе
прави каријеру, рекло би се, од ваздуха, упркос критичким
представама људи који га добро познају.
Ордок се најпре истакао на синдикалном терену, затим у
еколошком покрету, а онда је почео да се појављује на
телевизијским екранима и у новинама, показујући при томе

55
завидне способности, сасвим у складу с курентним захтевима
времена или, као што је и сам волео да нагласи, у складу са
захтевима човека са улице. Он је попут пса који по трагу прати
зверку, непогрешиво погађао расположење нижих друштвених
слојева и деловао је на њих, стоички се носећи с критикама
елитиста. И у томе је побеђивао. Неоспорно, успех охрабрује, даје
сигурност, преображава човека. Ордок се чак и споља променио
толико да се није могао препознати. Неповратно су нестале
сивобеле мрље, које су покривале његово птичје лице и жилав
врат. А још сасвим донедавно понекад се могао стећи утисак да
му је лице, с карактеристичним тамним подочњацима које нечим
подсећа на лице егзалтираног Гебелса, нехотице испрскано
супом. Тако је, рецимо, један његов непријатељ, лекар по
професији, својевремено тврдио да су мрље на Ордоковом лицу
психички показатељ његових частољубивих жеља, жудње за
влашћу. Да се судбина није осмехнула Ордоку, те „вриштеће“
мрље прошириле би се по целом његовом слабуњавом телу, од
главе до пета, и он би такав отишао у гроб. Али то су злурадо
говорили зли језици. Познаваоци, пак, напротив, саосећали су са
Ордоком пошто су те мрље биле манифестација ретке болести
нервног карактера, која се зове „витилиго“. Чудесан нестанак
пега с Ордоковог лица објашњаван је његовим наглим
унутрашњим преображајем, као последица задовољства и
остварења, напокон, жељених циљева. Смешно, наравно, али
испоставило се да се ослобађање од козметичког дефекта заиста
догодило захваљујући Ордоковим успесима на политичкој
арени. Уосталом, те ситнице из живота већ су заборављене. Сада
је Оливер Ордок на екранима изгледао сасвим нормално, и није
било ни трага некадашњим мрљама. Био је енергичан, са увек
напетим изразом живих црних очију, које непрекидно као да
нешто траже. Према Ордоковом личном признању, увек је желео
да види свог противника. И онда би ишао у директан напад. Уз
то, Ордок је дивно говорио: добро постављен глас, јасна дикција,
ефектни гестови, то јест све оно што је и било потребно једном
трибуну, жељном пажње маса.

56
 Али у вези са Ордоком, Борка је највише занимала једна
незамислива и, по свој прилици, веома ретка способност коју је
он поседовао, а која је била толико невероватна да је у њу било
тешко поверовати. И заиста, ако бисте то некоме рекли ни за шта
на свету вам не би поверовао, рекао би да је тако нешто немогуће.
Борк је о томе знао не из прича, већ лично, пошто су он и Оливер
Ордок завршили исти универзитет, иако у различито време −
Борк нешто раније, а овај нешто касније, Борк је студирао на
историјском, а Ордок на правном факултету. Од тада је прошло
прилично времена, чак неколико деценија, али романтична
припадност универзитетском братству, као што бива,
зближавала их је. Та веома ретка Ордокова способност састојала
се у томе да је памтио буквално све телефонске разговоре које је
било када у свом живота водио! Могао је да каже с тачношћу у
дан и час с ким и када је разговарао телефоном пре десет,
петнаест година, чак и најбезначајнијим поводом: рецимо,
телефонски позив аеродромској служби информација, или
изненадни позив са бензинске пумпе хиљаду деветсто
седамдесет прве године, у среду, 12. августа у три сата поподне.
Нико није могао да нађе објашњење таквој особености памћења,
тако нечувеном скупљању смећа у глави. Роберт Борк није крио
да Ордоку час завиди на тој чудној способности, а час је њоме
ужаснут. О томе је мислио или потпуно озбиљно, или са смехом и
страхом: заиста, зашто је човеку дата тако бесмислена
способност, због чега? Дарована му је с неба као награда или му
је, напротив, стигла као казна из пакла? Ко зна?
Тога се изненада сетио Роберт Борк и овога пута, док је преко
телефона слушао вербални излив свог школског друга. И
помислио је: „Можда ће се он, ако будемо живи кроз десет година,
сећати и овог нашег разговора, а ја га се уопште нећу сећати. Али
све је могуће, шта ако га запамтим и ја... А зашто..?“
Ордок је, међутим, прешао на оно што је било циљ његовог
позива.

57
 − Дакле, Роберте, ево зашто сам започео овај разговор,
извини, молим те, што сам кренуо овако изокола; десило се
нешто, што морам да размотрим, што би се рекло, сместа. Разуме
се, ти си већ обавештен, о томе већ цела Америка бруји. Тај
космички монах, како се оно зове − Филовеј, чини ми се?
Филовеј?
− Филотеј − исправи га Борк. − Зове се Филотеј. Прочитао сам
његову посланицу пре један сат.
− Тако сам и мислио, Роберте. Дакле, мени лично тај проблем
касандро-ембриона пао је као саксија на главу. Боље да се десио
земљотрес. Боље да се десило било шта друго... Потпуно сам
утучен, извини молим те. Никада ми се тако нешто није десило.
До сада нисам разумео шта је понор, а сада стојим на његовој
ивици. Навикао сам да тражим опонента и борим се с њим пред
очима јавности, а сада, не знам како да се понашам, с ким да се
упустим у битку и, ако треба, укрстим копље. То јест, желим да
кажем да је то нешто апстрактно. Истовремено, тиче се, у
суштини, свакога и сви смо затечени и потпуно неприпремљени.
Допуштам могућност да можда једино ти и такви као ти,
суперинтелигентни, нисте задрхтали у мислима.
− Извини, Оливере − прекиде га Борк − и ја сам у истом стању
као и ти, као и сви. И реци ми отворено: зашто си одлучио да се
тим поводом обратиш управо мени? Ти и ја смо из истог
инкубатора, спреман сам да те слушам колико год је потребно,
али ипак?
− Бићу отворен. Није то мени пало на памет. Први је идеју да
ти се обратим за објашњење и савет изнео мој помоћник Ентони
Јунгер. Тај младић не само што је послован, већ је и начитан,
занима га филозофија. Ја га ценим. Дакле, кад су сви дотрчали
исколачених очију и свако с Трибјуном у рукама, сви моји
саветници и помоћници избезумљени, да тако кажемо, осетио
сам велику нелагодност. Сутра у мом округу имам велики сусрет
са бирачима, с народом. И сам разумеш: демократија и народ су
једно. И ја сам спреман на све што год хоћеш, спреман сам на

58
свако питање, али кад сам помислио да ће ме питати о тим
касандро-ембрионима, знаш ли, имао сам осећај као да ме иза
ћошка чека тигар. Ко је могао да се нада таквом грому из
космоса?! А мени предстоји још читав низ сусрета са бирачима.
Дакле, размишљам шта да радим. Наш амерички бирач, и сам
знаш, крајња је цепидлака, а често и скандал-мајстор. То сви
знају, цео свет нас гледа и понекад се зацењује од смеха, видећи
нашу америчку живахност. Демократија као циљ сам по себи!
Управо тако! Али извини, молим те, опет сам скренуо разговор.
Дакле, шта сам рекао? Да, сутра ће моји бирачи неизоставно
пожелети да сазнају не само да ли имам све кутњаке и да за то
добију потврду мог зубара, већ и моје мишљење поводом
посланице тог космичког монаха. А шта ја да им кажем? Да
ширим руке − ни да, ни не?! За политичара то баш није добро!
− Сигуран си да ће те свакако питати о томе?
− Нимало не сумњам! Нема потребе да погађам!
− У том случају намеће се само једно − да Филотејево откриће
треба примити на знање као својеврсни пароксизам наше
самосвести, као корективну допуну нас самих, откривену преко
космоса. Као нови ракурс унутрашњег вида, који се стиче кроз
космичко сондирање. Није ли тако?
− Вероватно је тако, али не знам, за сада нисам спреман за
такве изјаве. Лепо је разговарати с тобом, али како објаснити
људима да је могућа некаква допуна, додатак, пароксизам,
ракурс. Шта то значи? О чему говори тај монах с неба − о
некаквим касандро-ембрионима, о њиховом одбијању да се роде,
све у свему, о таквим нечувеним стварима које су за нас изван
граница искуства. Али када би се то тицало само научног терена,
то би био упола мањи проблем. Али Филотеј се обраћа римском
папи, у суштини, целом човечанству. И шта ће рећи сам папа? И
да ли ће уопште одговорити? Ја не завидим ни папи, а тим пре не
завидим себи. Папа је у Ватикану, монах у космосу, а ја сам пред
светином.

59
 − Чекај, чекај, Оливере, прво, ниси само ти − Борк хтеде да
дефинише стање ствари. − Сви су...
− Ја то разумем, али извини, допусти да завршим. Знам шта
желиш да кажеш − да је проблем искључиво личне природе и
зато, наводно, сваки човек сам, и једино сам, треба да одлучи да
ли ће прихватити тај, нека ми буде допуштено да кажем,
пароксизам. Да, али то тако изгледа на први поглед, Роберте. Не
смемо заборављати време у коме живимо − време када се на
улицама чују позиви и захтеви светине за преношење личних
проблема на административни систем. Чак се и за сиду оптужује
административни систем. Данашњи човек је такво биће да кад
му нешто зафали не оптужује првенствено себе, већ систем. А
сада нам се сручила и та вест од космичког монаха − на кога њу
да свалиш, коме да је прикачиш? И шта да се ради? Све у свему,
имамо о чему да размишљамо. Али многи ће и овога пута бити
довољно вешти − мислим на своју сабраћу политичаре − биће
довољно вешти да то ставе у службу своје предизборне кампање.
Чак и крвав рат може се показати корисним. Ето о чему је реч.
− Да, пријатељу, ти си сада на удару. И ја те разумем, Оливере.
Ипак, немој мислити да Филотејева посланица за мене није
загонетка. И ја сам у шоку. Мада, морам да кажем, ако опоненти
не успеју да оповргну и одбаце Филотејеве тврдње, ако је заиста
све тако и ако је заиста дошло до феноменалног открића које се
односи на психобиолошки фактор зачетка духа и интуиције код
ембриона и, нарочито, есхатолошког комплекса, ја бих га назвао
„Филотејевим комплексом“, то ће од сада у човековом животу
заузимати подједнако важно место као и воља и страх, као
рођење и смрт.
− Зар? Баш лепо, права дивота! Радикалан приступ! − У
Ордоковом гласу осетише се искрено запрепашћење и
огорченост. − А ако је тако, шта онда да се ради?
− На шта мислиш?
− На шта могу да мислим? Високе теме о којима ти и ја
расправљамо − то је једно, али ја морам да одговарам на питања

60
бирача сасвим конкретно, морам да искажем свој однос према
„Филотејевом комплексу“. Не бих желео да буде неспоразума у
вези с тим.
− Ах, да, разумем те − сложи се Борк. − Треба размислити...
− Можда да ти се јавим поново кроз један сат? Заиста,
Роберте, лоше се осећам и не бих те узнемиравао, али у овом
случају само моја амбициозност − коју ја код себе апсолутно не
одричем, ја јесам амбициозан човек − и моја самоувереност, с
којом излазим пред аудиторијум, очигледно неће бити довољни.
Јер то је, колико почињем да увиђам захваљујући ономе што си
ми рекао, апсолутно нов постулат човекове датости. А ми
Американци, као што и сам знаш, у свему морамо бити пионири
и о свему имати своје независно мишљење које усмерава
мишљење свих осталих. И ако сада, не дај Боже, навале
ванземаљци из неке галаксије, то значи да већ сутра ми морамо
да објавимо фотографије на којима се с њима грлимо. Иначе
нисмо Американци!
− Да, управо је тако − насмеја се Борк и додаде: − Наравно, за
ово је потребан не телефонски разговор, већ нешто више од тога,
некакав форум, или барем специјална конференција, и то не
једна, и не само код нас у Америци, већ и у другим земљама, а
нарочито радо би се одазвали густо настањени региони, пре
свега Русија, Кина, Индија, Јапан. Могу само да замислим какви ће
кругови на води тамо настати после Филотејевог камена. Али
вратимо се нашем разговору. Шта да се ради, шта ћемо сутра? Јер
ти се, Оливере, спремаш за наступ у својој предизборној
кампањи? Је ли тако? Већ си имао сусрете са бирачима, имаш
сопствене приоритете, своје аргументе, свој начин виђења, као
што се и очекује од сваког претендента. У штампи су већ
објављене процене рејтинга кандидата. Само процене. Прогнозе.
Рекло би се да твоји изгледи нису нимало лоши. Знам и твоје
конкуренте.

61
 − Управо је о томе реч. Они су веома озбиљни, енергични.
Никако их не смемо занемаривати, тим пре сада, када се у игру
укључује један сасвим неочекиван фактор! Филотејев комплекс!
Борк покуша да га смири.
− Па ја мислим да је за сада, док ситуација још није довољно
размотрена, рано говорити о томе директно. Јер та тема се тебе
као председничког кандидата не тиче непосредно.
Оливер Ордок тешко уздахну.
− Ниси сасвим у праву, Роберте − успротиви се он. Разуме се,
ја не сносим за то никакву одговорност. Али брине ме како се та
ситуација може одразити на мој предизборни рад. А сада ме
саслушај, Роберте. Као што сам већ рекао, обратио сам се теби на
предлог мог младог саветника Ентони Јунгера, а узгред буди
речено, то сведочи о томе да те данашња младеж одлично зна и
духовно се оријентише према теби. Одузео сам ти много времена,
али не јављам ти се случајно, већ зато што си ти познати
футуролог, и тако даље, и коме бих се могао јавити ако не некоме
као што си ти, интелектуалцу који може да посаветује нас,
практичаре у политици. Моји супарници на изборима су искусни
политичари, а ја сам међу њима новајлија. Сада је, као што знаш,
први круг, и ако унапред не предвидим исправне политичке
потезе, ја испадам из игре. Коме ће у овој ситуацији бирачи дати
предност? Какав став, заправо, треба заузети? Ако ћемо поштено,
не бих желео да изгледам као конзервативац, то ми баш није
потребно, али и револуционарност је опасна крајност. Склизнути
с тркачке стазе на самом почетку због некакве бесмислице,
неспоразума, рецимо, у вези с том космичком причом − сасвим је
глупо. Рекло би се да сам на све спреман, да су прорачунате све
варијанте предизборне борбе, све могуће компликације на путу
ка Олимпу. Кад, ето ти врага: поздрав од космичког монаха! Шта
да кажем − да сам уз њега, или да га пошаљем до сто космичких
ђавола? Часна реч, тако нешто ни у сну да не пожелиш! Али од
тога се не може побећи. Волео бих да чујем твоје мишљење о
томе, и то не из пуке радозналости, као што и сам разумеш, већ

62
из нужде. Да не бих нехотице губио гласове. Ето, у томе је
проблем.
− У реду, Оливере, мислим да сам све схватио − рече Роберт
Борк, чудећи се Ордоковој енергији и снази. (Борба за политички
опстанак ваљда има цену?!)
Борку се сјури крв у главу и у ушима поче да му бубња када
на тренутак замисли какве су необуздане страсти
испровоциране у свету и каква је пукотина, по свему судећи,
настала у свести људи због тога што се тако неочекивано, попут
комете, појавио тај монах Филотеј из космоса. Да ли ће све то
изаћи на добро или на зло? Требало је одговорити на директно
постављено питање.
− Чак и када ти, Оливере, не би учествовао у предизборној
трци − рече Борк, махинално вртећи главом, као да његов
саговорник на другом крају жице може да га види и тада би у
оваквој ситуацији било разлога за размишљање. Није реч само о
томе да сам ја под утицајем Филотејеве посланице. Реч је о томе
да, ма колико се трудио да у себи пробудим глас сумње, за сада
не налазим разлога за одбацивање његових закључака.
Напротив, човек почне да верује.
− Верује? Али чему то води, Роберте?
− Ономе чему је дошло време. Питање се од сада поставља
овако: Примамо ли ми на знање Филотејево откриће, одбацујемо
ли га с чињеницама у рукама, или се правимо да се ништа
нарочито не дешава и одмахујемо руком на Филотеја, као да се
бранимо од досадне муве. И прво, и друго, и треће је за сада у
нашој власти. Да, ако се удаљимо од проблема које је покренуо
Филотеј, живот ће, у принципу, тећи исто као што је одувек текао,
али једно је било док нисмо знали о Касандрином белегу, док
појма нисмо имали о генетској трагедији касандро-ембриона, а
сасвим је нешто друго сада, када о томе знамо и можемо у то да
се уверимо. Шта ћемо сад? Да то занемаримо и правимо се као да
нам ништа не прети од нас самих, или ћемо погледати истини у
очи, предосетити апокалиптички исход, чу ти гласове касандро-

63
ембриона? Шта да радимо? Још јуче човечанство ништа од тога
није ни слутило, а данас је обавештено. То јест, дијагноза је
постављена. И услед тога човек као да изнова открива себе у себи
− ко је он у своме семену које клија, у зачетом духу, куда га воде
пороци претходних генерација, пренетих наслеђем, у какву
генетску таму. Да ли ћемо погледати себе у том страшном
огледалу? Или ћемо затворити очи и себе гурати све даље и даље
у ћошак? Ја сам тако разумео Филотејев трактат.
− Хм... да − кисело промумла у телефонску слушалицу Оливер
Ордок и заћута.
− Разумем те, јасно ми је зашто ћутиш. Али моје мишљење
нимало те и ни на шта не обавезује. Чујеш ли?
Да. Па ипак било ми је важно да сазнам твоје мишљење,
Роберте. Немам куд − могу да победим или да изгубим, у
зависности од тога да ли ћу умети да заузмем потребан став.
Разумеш? Нимало не желим да изгубим. А питам се и због чега?
Разумео бих када бих, рецимо, стао на страну штрајкача, или, на
пример, био у првим редовима међу демонстрантима против
апартхејда, или, напротив, када не бих сматрао да то треба
радити, и тако даље. То јест, ту је јасно за шта се заузимаш, до
ђавола! За нешто конкретно! А за шта си овде? Због фантастичне
хипотезе некаквог лудака с космичке станице треба ризиковати
каријеру, може бити, положај будућег председника земље? Каква
бесмислица! И тако нешто није могло да се деси ни пре ни
касније, него баш сада! Извини што износим своје сумње и бес.
− Слушам те, Оливере. Мени се једино чини да на Филотејево
откриће не треба да гледаш као на фантастичну хипотезу.
Наравно, то је твоја ствар. Али бојим се да то више није хипотеза,
већ реалност. А у том случају, то је феномен који се тиче буквално
свих људи на земљи. Какав штрајк у овој или оној грани
привреде, какве демонстрације на улицама градова и остали
политички догађаји, све то није ништа у поређењу с оним што
предстоји у вези с Филотејевим открићем. Зато смо дужни да
утврдимо о чему је ту реч.

64
 Обојица ућуташе размишљајући. И опет проговори Оливер
Ордок:
− По свој прилици, Роберте, ти предлажеш да се подржи
Филотејева посланица?
− Знаш, Оливере, ти си навикао на чисто политички приступ.
То је разумљиво. Али у датом случају ја не полазим од
субјективних побуда. Немогуће је не узети у обзир Филотејеве
чињенице и логику. Откриће космичког монаха говори о томе да
човечанству предстоје нова искушења. Зато ме схвати правилно.
Ти си политичар, твој циљ је да наслутиш актуелност проблема.
Тенденцију расположења. А ја сам научник, футуролог. Питао си
ме за мишљење. Биће ми драго ако сам ти нечим био од користи.
− Велико ти хвала, Роберте. Пратићу штампу. Јер, неоспорно,
предстоје ти јавни наступи у штампи и на телевизији у вези с
тим.
− Хвала Богу, Џеси се досетила да за сада не обавештава
новинаре о мом повратку.
− Али, чини се да те од мене, насртљивог Ордока, Џеси није
заштитила. Немој се љутити. Ја сам наваљивао као пријатељ.
Иначе сам помало безобразан тип и прави брбљивац. Да, узгред
буди речено, обећао сам да ти испричам нешто у вези са ђаволом.
− У вези са ђаволом? А, да, сећам се. Дакле, шта је то у вези са
ђаволом?
− Занимљива прича. Замисли само, недавно сам имао први
предизборни сусрет. Огромна дворана препуна људи. Једно пет
хиљада! Узрујан сам. Изложим програм. Кренуше питања. Само
пљуште. Шта ме све не питају, што би се рекло − до ситних
цревца! Дијапазон − од сексуалних мањина до међународних
односа. Да ли се бавим спортом, како ми је породица, имам ли
хоби, и тако даље. И одједном, појављује се пред микрофоном
један тип и поставља ми следеће питање: „Мистер Ордок, будите
љубазни, реците, молим вас, шта мислите о ђаволу?“ Збуних се. У
дворани тајац. „О ђаволу? На каквог ђавола мислите?“ − „На вас,

65
мистер Ордок. Ви сте − ђаво!“ − „Како то?“ − „Ви сте, мистер Ордок,
Мађар пореклом. На мађарском језику „ордог“ значи „ђаво“! Не би
требало на то да заборављате, мистер Ордок!“ Дворана истог часа
прасну од смеха. Осетих како ме је облио врео зној. А тај тип
додаде: „Извините, мистер Ордок. Нисам то случајно рекао. Ја
веома желим да ви постанете најпопуларнији ђаво у Америци!“ И
опет смех испуни дворани, дижући се све до плафона. Како ти се
то свиђа, Роберте?
− Боље не би могао да смислиш! Испричаћу и Џеси.
− Испричај јој, испричај, нека се и она насмеје.
− 0’кеј! Јави се ако ти нешто буде потребно.
− Свакако − живахно рече Ордок и већ изгледаше као да
намерава да заврши, али управо тада у разговору дође до
неочекиваног обрта. − Слушај, Роберте, у мојој наивној глави
синула је овог часа једна дрска мисао − рече Ордок мрмљајући у
слушалицу. − А шта ако, замисли, што да не, замисли ако би,
рецимо, било овако: услед тога што се на нашем путу
неочекивано појавио тај космички монах и нико не зна шта с њим
да се ради, да ли би ти хтео да будеш консултант наше екипе по
том питању? Наравно, док траје кампања. Наравно, уз
одговарајућу надокнаду. Али није у томе суштина, извини за Бога
милога, то није требало ни помињати.
− Хвала ти Оливере, хвала за понуду − журно рече Борк, да се
не би упуштао у непотребан разговор. Одмах могу да ти кажем:
толико имам свог посла да немам времена. С тобом у трци треба
да буду млади, окретни, промућурни момци, који ће бити с тобом
од јутра до вечери. Јер реч је о кампањи, о борби за гласове. А ја
сам за то већ стар.
− Немој тако, Роберте, немој. Ниси ти толико стар, колико ти
се чини. Ти прерано себе отписујеш. Веруј ми. Кажем то од свег
срца. Размисли кад будеш у прилици. Можда ћеш моћи! За
космичког Филотеја потребан је одговарајући земаљски
Филотеј! А?

66
 − Али ми ћемо сви заједно, сви заједно ћемо размишљати −
рече Борк збуњен. − У начелу, ништа нас не спречава да се чујемо
преко телефона, ако буде потребно.
− О’кеј! У праву си. Лаку ноћ! Поздрави Џеси.
− Она управо гледа телевизију.
− Па наравно, сада су сви испред телевизијских екрана. Али
шта ће бити сутра? Какви ће ветрови почети да дувају? Здраво,
Роберте!
− Здраво.

67
 V

Пошто је најзад спустио телефонску слушалицу, Роберт Борк

одмахну главом: ето како се развијају догађаји: Филотејева
посланица заиста погађа све. Зар је мало било проблема на
земљи, и свагда непролазних. А сада се још и та загонетка
касандро-ембриона сручила као гром из ведра неба! Букнуће
хистерија светских размера. И колико ће душа бити слуђено!
Куцнуо је час! Ни да се повучеш, ни да избегнеш! Нешто је на
видику! Већ се осећа у ваздуху! Дахће кроз прождрљиве чељусти
надолазећих догађаја! Реакција на Филотејеву космичку
посланицу биће моментална и жестока, као када би на препуној
пијаци неко био обешчашћен, увређен у својим религиозним
осећањима и за тили час се подигла несносна галама. Филотејеве
идеје ће највероватније бити изложене силној опструкцији, биће
исмејане, осрамоћене и проклете, као што је увек бивало у
епохама помаме, у многим великим и малим походима ка новим
боговима, ка новим спасоносним истинама, ка утопијским
видицима идеално уређеног живота. Тако је било увек. Али није
ваљда да ће се историја изнова и слепо поновити и овога пута? И
као и увек загрцнуће се, ништа не откривши и не сазнавши
ништа ни за сада, ни за касније. Јер касандро-ембриони који се
одричу живота, и који су последица стално растуће
концентрације зла у многим генерацијама, таложења зла из века
у век, неће нестати открићем Филотејевим, и то што се за њих зна
одредиће тешку судбину човечанства − чекање краја света.
Другачији исход се на хоризонту не види.
Размишљајући о свему томе, Роберт Борк се и нехотице питао
откуд таква страст у њему самом, зашто толико блиско срцу
прима поступак тог космичког монаха Филотеја, који је толико
далеко у простору, зашто толико брине због њега, како то да је
постао страсни присталица и истомишљеник аутора касандро-
ембрионалног учења? Како све то објаснити? Борка је највише
потресло то што цео његов претходни живот, све што је успео да

68
постигне, целокупно његово искуство и знање као да су нашли
своје право позвање управо сада, управо у вези с Филотејевим
открићем. Свест о томе рађала је у њему и недоумицу, али,
напоредо с тим, и осећање невероватног унутрашњег
задовољства, осећај неочекиваног изласка на тражени траг − на
тражени суперзадатак о коме је сањао, може бити, целог живота,
и отуда се рађала спремност да брани откриће космичког монаха
као своје животно дело. Већ је смишљао своје излагање. Појавио
се и наслов − О нему говори фобија касандро-ембриона?
И истога часа је помислио да у животу постоје врхунски
тренуци егзистенције: оно што се годинама скупља и из дана у
дан обогаћује, изненада даје муњу прозрења. Томе несумњиво
доприносе узгредне околности − слога у породици, признање у
сопственом научном кругу, то јест све оно што се свакодневно
одражава на опште стање, на човекову радну способност, и што
се обично, ако ћемо без лицемерја, па макар то било и веома
банално, назива срећом. Малограђанском срећом, али због тога
она нимало не губи у вредности.
Било је већ касно вече; без обзира на умор, Роберт Борк се
сместио у радној соби и укључио компјутер. Оно што му је у том
часу лежало на души није требало испустити. Све то требало је
да нађе свој израз на папиру, у речима.
Кроз отворена врата радне собе видео се камин који је горео
у дневној соби. Током целе године, без обзира на годишње доба,
Џеси је смислила да пали ватру у камину. Волела је музику ватре.
Прве уводне реченице настале су лако. На чистом,
светлуцавом екрану редови су се низали видљиво, један за
другим, попут бразда које за собом оставља плуг. Кроз прозоре,
напола обасјане светлошћу која је долазила са стране, преливала
се модрим плаветнилом тамна јесења ноћ. Познате силуете
дрвећа у врту једва су се назирале. Месец је ишао ивицом неба,
сваки час зарањајући у кумулусне облаке и изнова израњајући.
У том часу, погодном за рад, пред мисаоним погледом
Роберта Борка указа се целокупан свет, као да га посматра с

69
високе планине, притајен у измаглици иза екрана компјутера. У
том тренутку Борк је писао о непролазној проблематичности
човековој међу себи сличнима, која у целини апсорбује људска
бића од рођења до смрти, и о покушају сазнавања главне
суштине постојања: човек није створен од почетка да буде добар,
апсолутно није, за тако нешто се неуморно морају улагати
душевни напори и увек, са сваким новим рођењем, изнова томе
приступати − ради остварења идеала. И све у човеку треба да
буде усмерено ка томе. Тек тада је − човек.
Размишљајући о људском животу, Роберт Борк ипак није
могао да претпостави колико је управо онај живот, који је под
утицајем Филотејевог писма покушавао аналитички да разуме,
испуњен необјашњивим и непредвидивим, колико је
противречан, подмукао и суров. Није претпоставио, на пример,
да је од тренутка, када је у разговору с Оливером Ордоком, који
се борио за председничку фотељу, изразио свој став према
открићу монаха Филотеја, његова судбина била предодређена.
Од тога момента његова судбина се показала зависном од
Ордокове. А с друге стране, на исто тако невероватан начин,
постала је везана за судбину Филотеја, који се у том часу налазио
у орбити, у космичкој самоћи и, са своје стране, ништа није знао
о Борку ама баш ништа.
Али, како год било, десило се оно што се морало десити.
Њихов чвор судбине већ је био неразмрсив. Те ноћи обасјане
месечином, то нико још није знао. Ниједан од међусобно
повезаних, ни први, ни други, ни трећи... Али чвор судбине био је
већ чврсто уплетен...
И клизио је Месец у утроби ноћи, неуморно прелазећи свој
вечни пут изнад Земље у за то одређене часове и минуте. И многа
зачећа, до којих је дошло те ноћи, била су моментално увучена у
васионску супстанцу, у наставак кружења вечности − рађања и
смрти. Вечност живота обнављала се у утробама, у новим
оплодњама. И у сваком зачећу те ноћи већ су у перспективи били
означени јунаци будућности. И свима њима, зачетима, била су

70
отворена врата слободе, врата рођења. И свако зачет те ноћи
могао је временом да дође на свет као било ко − и као крвник, и
као осуђеник на смрт, и као беспрекоран, безбрачни
богослужитељ, и тако даље, и томе слично. Али упркос закону
вечности, оглушујући се о зов живота, јавили су се те ноћи и
генетски нихилисти − касандро-ембриони. Појавили су се да би
известили о свом постојању светлуцањем Касандриног знака на
челу затруднелих жена, јавили су се да би упутили изазов
припремљен маћехи судбини, јавили су се да би уз помоћ
Филотејевих сондажних зракова изнутра пренели целом свету
своју нему молбу − молбу да им буде дозвољено да оду из живота.
А китови су те ноћи пливали у океану мимо светионика који
је светлуцао у тами на далекој стрмој обали. Пресијавајући се
седефастим сјајем, јато китова је под титравом светлошћу
месечине пливало у мраку упорно и без заустављања. Куда су
пливали? Шта их је вукло? Шта их је терало? И шта је хтео да им
каже светионик на стрмој обали, који се огледао у води океана и
у очима китова.
И седео је те ноћи футуролог Роберт Борк испред компјутера
у бризи коју је смењивала нада, и са надом коју је смењивала
брига. И он је с китовима пливао у океану, и китови су знали да
он плива заједно с њима. И тако су пливали заједно, јер се његова
судбина све више преплитала са судбином китова... Пливао је у
океану баш као и китови у узбурканим таласима, и исто тако се
светлост далеког светионика огледала у његовим зеницама, као
и у зеницама китова...
***
А тачно у три сата ноћу по московском времену, док је
откуцавао знаменити сат на кремаљској сахат-кули, увек
громогласно напомињући свима на све четири стране света о
државној снази, устремивши се стрмоглаво надоле слетела је из
гнезда на Спаској кули тамошња сова. И полетела је дуж зидина
Кремља попут сенке, нечујно машући широким крилима,
неухватљиво окрећући у лету своју огромну главу с магнетски

71
сјајним округлим очима и пажљивог погледа. Она је тако летела
сваке ноћи у једно те исто доба, када је кроз Спаску капију, без
иједне живе душе унаоколо, одсечно ступајући и одбројавајући
тачно двеста десет свечано-ритуалних корака, излазила нова
смена почасних стражара испред Лењиновог маузолеја. Маузолеј
се ту појавио за њено!“, совиног живота, и она је надживела већ
многе и многе младе војнике који су попут древних идола
одстојали свој рок испред врата маузолеја, чуваног сваке
секунде, дању и ноћу, током целе године, увек.
Обишавши у лету цео трг и направивши неколико кругова
изнад маузолеја, чије су мермерне ивице светлуцале на
месечини, надлетевши истовремено и сакрално-државне
гробове у позадини маузолеја, испод јела, уз саме зидине
Кремља, и уверивши се да два овдашња духа, наизглед једнака,
подједнако здепаста, подједнако главата, који се јављају обично
у глуво послепоноћно доба, по свему судећи ни овога пута нису
намеравали да се појаве (куд ли су само нестали, мора бити да су
се опет посвађали?!), сова крену даље, узлетевши невидљива
пред лицима гардиста на стражи, укочених попут кипова. Сова
полете разочарана: већ дуго нераздвојни пар подједнако
здепастих, подједнако главатих фантома, сплеткароша-
саговорника, није излазио да лута по Црвеном тргу, да поприча о
животу, да изоговара. А чиме су још могла да се позабаве та два
онострана субјекта?
У ствари, они су веома волели да разговарају, да попричају о
овоме или ономе, а о политици − неизоставно. А дешавало се и да
се духови занесу, разбесне, било је скандала, свађали су се и
жучно псовали. Један би у бесу изјавио да никада више не жели
да види оног друго!“, да га мрзи и презире, да не жели да му
приђе; други је одговарао да овај нема куд, да они сада не
управљају историјом, да није као пре, да се овај узалуд толико
љути, да су они после смрти исто што и опало лишће, иду куд га
ветар носи, и све у том стилу. Вољом провиђења, једино сови је
било дато да види и чује ове свадљиве, неспокојне духове у

72
њиховој оностраној, ефемерној превртљивости... Сова је током
толиких година навикла на њих, без њих јој је било досадно, као
да јој је нешто недостајало. Али она је знала да они немају куд, да
ће се пре или касније појавити. Ево, ускоро треба да се на Тргу
одржи велика парада, проћи ће поворка, а ноћ после тога духови
ће се неизоставно појавити, узбуђени и с фанатичним сјајем и
опијеношћу у погледима због онога што су видели. Веома их
узбуђује грмљавина добоша, музика маршева, војнички кораци
који табанају по тргу као по срцу. А тек звекет војне технике! И
поворке, поворке како их то узбуђује − многољудне, громогласне,
ликујуће, с паролама и портретима оних који у том часу стоје на
маузолеју. И крећу се гомиле људи попут риба у мрестилишту −
сви на једну страну, глава уз главу, узвикујући „урааа“.
Али духовима није дато да се појављују дању, на светлости,
јер би иначе пожелели да прескоче ток времена, да се врате из
небића у садашњост, на јаву и да се и сами укључе у акцију, да и
сами стану на горњу трибину маузолеја изнад егзалтиране
људске реке која испод њих тече... И све би то одједном стало,
замрло, као у заустављеном кадру, укочило 6и се у немој сцени
заувек, на векове у неописиво слатком заносу историје... И
замрли би у лету авиони, који лете изнад Кремља, и јата
уплашених голубова замрла би у ваздуху, и сјај очију, и уста која
кликћу, па чак и мисли, предане и најчистије, замрле би у
можданим вијугама... И сунце би се зауставило да стоји заувек на
једном месту...
А у обичне дане, нарочито у време непогода, током
дуготрајних киша, док брише ледени ветар и на Тргу немаш куд
од њега да се склониш, када чувари маузолеја стоје у ваљенкама
с навученим каљачама, с ушанкама на главама и рукавицама без
прстију на рукама, док им избија пара, баш тада би, са нападалим
белим иглицама по крагнама, по отворима парадног оружја,
главато-здепасти фантоми − духови, можда због непогоде
почели да фркћу, да се свађају, све више би се завлачили по
ћошковима, погледајући испод ока у месец, противречили један

73
другоме, и тада би до совиног уха често долетели нервозни
повици: „Престани да ме убеђујеш у оно што се не може
објаснити! Не постоје аргументи против смрти, не може их бити,
смрт је природна. И ја не желим да будем бесмртан пошто сам
умро, не желим сурогат живота! Колико ће ово трајати?! Нема
мени излаза, нема мени мира, нема покајања! Некада о томе
нисам мислио, а сада ми не излази из главе − зашто сам се родио,
зашто ме је само мајка родила?! Јер ја нисам хтео, нисам желео да
се родим! А сада сам заточеник гробнице! И све је то дело твојих
руку! То је твоја крајње ђаволска, крајње подмукла идеја! Никада
се с тим нећу помирити, никада, никада, запамти!“ На то је
парњак одговарао промуклим гласом, хладнокрвно повлачећи
из заувек угашене луле: „Слушај, толико пута сам ти то
објашњавао. То је била воља Партије. Објаснио сам ти: био си
потребан Партији, као очигледан пример, било је потребно твоје
присуство, разумеш, за светску револуцију, за класне заклетве,
био си потребан Партији после смрти и упркос смрти. Ти си −
фараон револуције и зато бдију над тобом, чувају те у твом
саркофагу, клањају ти се!“ − „Али ја то апсолутно не желим!
Апсолутно сам против тога! Никоме, апсолутно никоме није дато
да игнорише смрт. То је апсурдно!“
И летела је над њима сова и чуду се чудила, толико су жестоко
расправљали о ономе, што нигде на свету нећеш чути...
Али данас их није било, тих поноћних духова, свадљиваца...
Трг је био пуст...
Сова је узлетела изнад зубатог зида кремаљске тврђаве и
држећи на оку, нетремице, целу околину, полетела је даље изнад
пространо-пустих кровова у дворске паркове. Ту је тихо хуктала
међу густим гранама јесењим, непомично осматрајући с висине
брежуљка окуку реке испод себе, тамне кровове уснулих зграда.
Испод моста је завијао залутали пас. По свој прилици, било му је
хладно...
Сови се чинило да из велике даљине, однекуд с другог краја
света, чује како у ноћном океану пливају китови, како се крећу у

74
јату, расецајући својим брдоликим телима надолазеће таласе.
Вода је узбуркано шумела око китова. Вода се противила
њиховом кретању, али они су пливали журећи незнано куд.
Немир је избијао из њиховог вулкански врелог даха.
Сова је на кремаљском узвишењу осећала − нешто се мора
десити на земљи. Увек је тако било − китови су падали у очајање
пре него што ће се у свету десити нека велика несрећа.
Жалосно је хуктала сова у кремаљском парку и већ се
ближило свитање...
***
Оно што се десило сутрадан није за Роберта Борка
представљало изненађење, такав развој догађаја могао се
предвидети. Па ипак, тако оштар заокрет није очекивао...
Ујутру, када је кренуто на Универзитет да одржи предавања,
још је припадао себи. А затим...
У другој половини дана, Борк се враћао кући. Враћао се, с
муком настојећи да се усредсреди на вожњу. Желео је да што пре
стигне кући и да затражи од Џеси апарат за мерење притиска,
или како се то већ зове... Она је понекад себи мерила притисак, а
онда је мерила и њему. Код њега је обично све било у реду, био
би грех да се пожали на здравље, те је са смешком пристајао да
му измери притисак, повлађујући прохтевима вољене жене. А
сада је сам желео да се увери да ли је све у реду. Није се осећао
баш најбоље. Обузео га је чудан, раније непознат осећај
несигурности у свет који га окружује. Живот као да се некако
померио, изгубио стабилност, као на ветру, чак и у изразу очију
и гласовима људи с којима се сретао током више година, као да
се нешто променило, а можда се то дешавало и у њему самом.
Чак и аутопут, изванредно пројектован за брзу вожњу, који је
познавао до најситнијих детаља, учини му се једва познат. Возио
се с некаквом бојазни. Одједном се све чинило другачијим,
различитим од онога што је било... Све је било тамо где и пре, а
опет, као да је све изгубило некадашњи значај... Тешко је било
објаснити шта све то значи...

75
 Џесина кола била су испред куће. Он одмах осети олакшање.
По свој прилици, Џеси још није отишла на пробу.
− Па, како је? − Џеси му пође у сусрет. Као и увек, на лицу јој је
блистао осмех. − Да ли се нешто десило? Некако си ми необичан.
− Џеси погледа мужа у лице и њен поглед, у почетку
подсмешљиво-насмејан, нехотице се промени. Не осећаш се
добро?
− Углавном је све у реду. Џеси, не можеш ни да замислиш,
људи су полудели! − рече Борк, бацајући своју ташну на кауч и
свлачећи сако.
− Хоћеш ли кафу?
− Да, волео бих. Да ли се неко јављао?
− Да. О том потом. Реци ми, шта се дешава тамо, у граду?
− Шта се дешава? Па оно што се и могло очекивати. Паника.
Свима је на устима Филотеј. Ето шта се дешава. А да и не говорим
о новинама, радију и телевизији. Тамо је права узбуна, узалудан
покушај да се нешто разјасни.
− Већ су се јављали, ЦНН, Глас Америке, радио Слобода. Рекла
сам да ћеш се вратити тек касно увече. Али настави.
− На Универзитету − где год се осврнеш, сви су максимално
узрујани. Пожар на свим лицима. Сви причају само о једном. И
показало се да је страшно када су сви обузети само оним што
брине буквално све истовремено. Падају ти на памет сулуде
мисли. Сада ми је јасно шта је све знао Хитлер да изведе на
трговима, какве стихије да изазове.
− Можда си у праву. Али шта би ти хтео, Роберте, па то су
студенти. Млади су, зачас се запале, кипте од страсти. А појавио
се Филотеј!
− Вероватно је тако. Сећам се да је на дан Кенедијевог убиства
било нешто слично. Данас је некаква језива пометња, збрка, хаос.
Једни, на пример, тврде да се Филотеј недопустиво меша у тајну
природе и одмах побијају сами себе − а зар могу постојати тајне
у које је недопустиво мешати се. Други веле да нема разлога за

76
бригу, нека тај космички монах моралише у орбити, нас је за то
баш брига. Можеш мислити, некаква бубуљица на челу! А
одговарају им: није те брига зато што си мушкарац, а шта да ради
жена, која сазна да њено будуће дете не жели да се роди? И,
уопште узевши, шта да се ради? Шта да се ради с Касандриним
знаком? Како да натерамо себе да заборавимо, да не примећујемо
оно што постоји? Трећи опет лупетају нешто сасвим нечувено. И
четврти, пети, десети, и тако даље. И, најзад, сви вапију: зашто да
се мешамо у генетски код − то је програмиран живот у који се не
треба мешати. Миленијумима су људи живели према коду
судбине, а сада одједном треба вршити ревизију онога што није
подложно нашој вољи. И тако даље, и томе слично. Не могу ти све
ни описати. За некога је то бубуљица, ситница, а за некога је
катастрофа. Да, не може се све описати. Али најјезивије је то што
је Касандра већ активна. Кажу да је једна студенткиња с Правног
факултета на предавању погледала у своје огледалце и јецајући
истрчала из учионице. На челу јој се појавила управо она мрља,
сигнал касандро-ембриона. А у једном другом случају било је
нешто још горе. Десила се саобраћајна несрећа, и жена која је
била за воланом признала је да се загледала у ретровизор −
учинило јој се да јој се на челу појавио сумњив знак. Још је добро
што је све прошло без веће несреће.
− Боже мој! − Џеси седе на столицу. − Заиста се свима сручило
на главу! Шта даље да се ради? Па мора бити да постоји некакав
излаз?!
− Не знам, Џеси, не знам. Шта ти хоћеш од мене? Осим тога,
време ти је да идеш на пробу. Кад се вратиш разговараћемо. И
мени је веома тешко на души.
− Нема пробе! Каква проба кад се дешава ђаво ће га знати
шта!
− Ево, почиње! Па зар и ти?! Цео оркестар ће те чекати, а тебе
ће овде да муче муке по Филотеју.
− Јавићу се и рећи да сам болесна. Најзад, ја сам најстарија од
свих. Осим тога, ускоро ћу бити бака. Бар ти то добро знаш.

77
 − Мене чека то исто, само што ћу ја бити бака мушког рода −
покуша да је насмеје муж. − И бићу веома срећан кад кренемо код
Ерике у Чикаго као бака и дека. А сада, Џеси, веруј ми, нема
потребе. Немој да због тебе пропада проба. Нема потребе.
Џеси поче да се двоуми.
− Па добро. Имам још целих пола сата, па чак и више. Али шта
ће сада бити са свима нама? Ерика је већ у седмом месецу
трудноће. Можда је и она имала на челу Касандрин белег? Јер
тада се још ништа о томе није знало. А замисли да је Ерика
затруднела недавно?! Не бих могла да спавам Џеси ућута и нешто
смиреније додаде. − Припремићу ти кафу, Роберте, а онда идем.
− Могу и сам, не брини.
− Не, одмах ћу. Узгред буди речено, поред осталих, јављао се
и неки Јунгер, један од Ордокових.
− Јунгер? А, знам. И шта је рекао?
− Ево, долазим, па ћу ти рећи.
Док је Џеси у кухињи спремала кафу у старом апарату, који је
радио на пару, и зато назван парњачом, Роберт Борк је уморан
седео у фотељи, малаксао опустивши руке и налазећи се у чудном
стању − баш као да је овде био странац. Чак се и освртао око себе.
Разгледао је, као да је први пут види, велику дневну собу с
масивним намештајем, у истом стилу као и лустер и велико
огледало, које је Џеси својевремено набавила у Венецији. Клавир,
виолончело. Позлаћене корице књига у стакленим витринама
(главни део књига налазио се у библиотеци на спрату, поред
радне собе). И целу ту кућу, и самог себе који се огледа у
старинском венецијанском огледалу, кошчатог и седе гриве, као
у старог коња који се некада истицао високим растом,
доживљавао је сада са осећањем некакве отуђености; као да је
издалека угледао свој некадашњи живот, ствари везане за тај
живот, самог себе, мало познато!“, затворено!“, удубљеног у
неуобичајена размишљања. Чак је помислио: „Зар мени треба
више него другима, зашто толико бринем, као да је заиста дошао

78
крај света?! Али можда је цео мој претходни живот био само
пролог да бих се увалио у непознато? Да пипам попут слепца у
потрази за тајним вратима? И шта сам постигао својим трудом у
футурологији, пошто сам проживео у начелу спокојан и сређен
живот успешног научника? Настао је последњи чин судбине у
лику космичког Филотеја. Шта то значи? Моменат истине?
Камата за примљени аванс? Да ли је тако? Шта је мени Филотеј?
Ништа, ако боље размислим? Па што се онда не смирим? Значи,
нешто ме с њим повезује? Сањам китове, а сада...“
И није могао да се одвоји од тих мисли, није могао да се
ослободи сумњи. И ма о чему сада размишљао, морао је да пође
од открића космичког монаха. Морао је све да пореди − све што
је било пре њега, и све после њега...
Џеси донесе кафу и разговор се опет врати на претходну тему.
Показа се да је Ентони Јунгер, који се препоручивао као
поштовалац радова Роберта Борка и јављао се као члан екипе
председничког кандидата, покушавао да телефонира Борку на
универзитет, али га тамо није затекао и молио је да Борку
пренесе да ће се поново јавити у другој половини дана. Када је
Џеси питала може ли Борк њему да телефонира, Јунгер је
одговорио да ће бити веома тешко да га нађе, јер ће бити све
време у јурњави − данас има тежак дан, спрема се Ордоков сусрет
с бирачима, а затим велика конференција за штампу, све у свему,
много посла, а он 6и веома желео да поприча с Борком. „Одавно
сам сањао о томе да с њим разговарам, а сада имам повод.
Пренесите му, молим вас, да имам информацију и питања. Веома
је важно да с њим разговарам.“
И убрзо пошто је Џеси отишла на пробу, зазвони телефон. То
је био он, Ентони Јунгер.
− Мистер Борк, зар вам се не чини да имамо заједничког
пријатеља чије је име Филотеј и, захваљујући њему, сада се и нас
двојица упознајемо, нажалост за сада само преко телефона?
− Слажем се. Тај космички монах ће убудуће много тога
одређивати у нашем животу.

79
 − Управо о томе је реч, мистер Борк. Мислим да ви то увиђате
боље него било ко други. И проблем је сада у томе како ће се даље
одвијати догађаји или, како то сликовито кажу Руси, на коју
страну ће се окренути руда историје. Морам да се похвалим, како
бисте знали да не говорим лоше руски. Имао сам праксу на
Московском универзитету. За случај да вам тиме могу користити,
бићу веома рад.
− О, то је дивно − не без чуђења, рече Роберт Борк,
примећујући у себи да глас Ентони Јунгера звучи звонко и
сигурно. „Веома енергичан човек! − помислио је. − Колико може
имати година?“ − И ја сам био у Русији у време Горбачова − радо
се одазва он на помен руске теме. − Москва, Лењинград, Кијев.
Реците ми, Ентони, колико вам је година? Напросто сам
радознао?
− О, наравно! Хтео сам да вам кажем, како бих изгледао
солидније, да имам тридесет, али рећи ћу вам тачно − двадесет
осам и по − одговори он. − Време је, већ је време да се уозбиљим.
Шта још да вам кажем? Москва ми је много дала − други пол
живота и знања, али КГБ ме није заврбовао. То морам одмах да
кажем!
Обојица се насмејаше тој шали, која је у Америци била у моди.
− Извините, Ентони, по годинама можете да ми будете син.
Питао сам вас зато што је у озбиљном разговору важно знати
године свог саговорника.
− И ја тако мислим. А ја о вама знам готово све. Читао сам ваше
књиге, у последње време сам веома пажљиво ишчитавао ваш
чланак Девет врата глобалног дома.
− Да, то је био покушај синтезе светских идеја у области
футурологије. Хвала, веома сам поласкан − промрмља Борк.
− Ја сам, пак, у академском смислу, сасвим недефинисан тип −
рече смејући се Ентони − склопљен сам од комадића знања,
грчевито сам грабио све − од философије до астрологије,
својевремено сам маштао о космосу. Бавио сам се и синдикалним

80
питањима, и новинарством, тако сам се и зближио са Оливером
Ордоком. Он акценат ставља на популизам и у томе је његова
снага. Њему сада треба помоћи у предизборној трци. И ми се
трудимо. Ја сам у његовом штабу задужен за медије. Данас, на
пример, кроз три сата, предстоји јавни сусрет с бирачима у
спортској дворани Алфа-Бејзбол. Гомила света, директан пренос
на неколико канала. Све ово, мистер Борк, помињем нимало
случајно. Можда би вам било занимљиво да погледате шта нама,
то јест Ордоку, добро иде, а шта не. Извините, имате ли времена,
можда вас у нечему ометам овим разговором?
− Ни у ком случају, слушам те, Ентони.
− Дакле, ево шта бих желео да нагласим у вези с тим, тек да
бисте знали. Јутрос смо се сви окупили у Ордоковом кабинету,
нас двадесетак − помоћници, експерти, и тако даље, и прво што
нам је он рекао јесте да је јуче с вама имао дуг телефонски
разговор о посланици космичког монаха.
− Да, разговарали смо − потврди Роберт Борк.
− Одлично је што се Ордок посаветовао с вама у вези са оним
што је сада свима на памети и на језику. Он је, наравно,
политичар чија популарност расте, али заиста није пророк и...
− Ентони, драги мој − прекиде га Борк. − Знам да си ти
наговорио Ордока да ми се обрати. Али ја ни издалека нисам
пророк. Мислиш ли да ја имам способност моменталног
сагледавања? И ја сам спреман да се обратим било коме, ко 6и ми
помогао да све ово до краја разјасним. Јављаш ми се као да је
општепознато да сам ја познавалац свега тога. А ја не могу да
гарантујем ни неоспорност сопствених судова. То треба имати на
уму.
− Радујем се што је тако! − Ентони Јунгер својим одговором
изненади Борка. У његовом гласу осети се одушевљење.
− Чему се радујеш?
− Томе што ме интуиција није преварила. Мада се каже да
нико није пророк у свом селу, сада добијам још једну потврду да

81
сте управо ви онај мислилац с којим увек и најпре треба да се
консултује политичар који претендује на председничку фотељу.
Ордоку сада предстоји да одржи говор, да одговара на питања
бирача који ће испунити стадион. И није реч о томе да ли ће
успети да одмах зграби врећу јавног мњења и стави је себи под
мишку. Важно је што ће ваши погледи на тај начин постати
тековина огромног броја људи. Кажем то полазећи од онога што
нам је јутрос рекао Ордок.
− А шта вам је рекао?
− Све у свему, схватио сам да је он, ослањајући се на ваше
процене, склон да Филотејево откриће коментарише као
реалност с којом морају да рачунају сви људи у свим слојевима
друштва и у свим земљама света. Да ли је тако? Мислим да је тако.
Ордок је отприлике тако рекао.
− Примити на знање оно што је датост, то је једно, то је
полазна тачка. Али шта даље? Шта да се ради са оним што се
појавило и што је узрок настанка касандро-ембриона? У
социјалном, историјском, психолошком смислу? Ту се поставља
веома много питања.
− У праву сте, мистер Борк − рече Ентони и хтеде да каже још
нешто, да изрази своје разумевање, али Борк опет поче да
говори:
− У целини сам обузет тим догађајем, чак ми се чини да ни ја
сам више нисам онај који сам био јуче и да морам испочетка да
разумем свој живот, иако би требало да размишљам о његовом
завршетку. Филотејево откриће одбацује наше некадашње
погледе на човекову судбину. Разоткрило се оно што раније
нисмо хтели себи да признамо. Прогрес, цивилизација, чинило
нам се, оправдаће све оно негативно, чиме су праћени. У великим
догађајима страдају мали људи. Имају Руси одговарајућу изреку:
„Кад се шума сече, иверје лети“.
− Да, веома је позната. Стаљин је, на пример, на тај начин
оправдавао иверје масовних репресија. Али наставите, пажљиво
вас слушам.

82
 − Ето тако. Шта сам хтео да кажем? Филотејево откриће
огољује, сурово разголићује околност да су током целокупне
историје, из генерације у генерацију, људи систематски мучили
једни друге и свет у коме живе, и због тога су били много чега
лишени на своме путу; веома много онога што су могли постићи
у свом историјском усавршавању, неповратно су пропустили.
Рецимо, замислите макар шематски. Зар сви ти бескрајни ратови,
укључујући и такозване славне, све те револуције, побуне,
устанци, злочини, окрутност властодржаца, деспотизам разних
учења и идеологија − зар све то заједно, све оно што непрестано
искривљује, извитоперује живот и људске судбине, што чини да
народи непрестано живе у узајамној мржњи, а од људи ствара
похлепна бића, зар све то, ако се пође од Филотеја, не налази свој
израз у немом протесту касандро-ембриона, чији број
непрестано расте? Њихово одустајање од живота − није ли то
предосећај краја света? И шта сада имамо: есхатолошки мит, у
који је по инерцији бивствовања мало ко сасвим веровао, постаје
очигледна реалност. О свему томе пишем у чланку који сам ноћас
започео. Оливер Ордок, разуме се, може имати сопствено
становиште о Филотеју и његовом открићу, али, у сваком случају,
и њему и његовом штабу − свима вама мора бити јасно да имамо
посла с веома сложеном материјом. Отприлике о томе сам јуче
говорио Ордоку.
− Кајем се што сам вас данас увукао у овако дуг телефонски
разговор. Али у души се радујем − сазнао сам оно што сам желео
да сазнам. Наравно, ја се с вама слажем, постоји још много тога у
Филотејевој теорији о чему треба веома много размишљати. Али
како год било, он нам је дао нечувен задатак. Свима до
последње!“, свим смртницима на земљи! То је личност! Он је
окренуо кључ Васионе! И ако будемо морали, извините, да
стењемо од напора због претходних векова − а чини се да ће
управо тако и бити − због свега што су починила, како ви рекосте,
похлепна бића, то јест ми, сви ми и сви пре нас, коме онда да се
обратимо, ако не самима себи?! Сада је јасно да зло не нестаје без
трага, покорно, заједно с онима који су га чинили, већ се таложи
83
негде у бункерима генетике до одређеног момента. И произлази
да пре или касније неко мора да плати за то негирање самог
живота?!
− Да, произлази да је тако, Ентони. Реч је о томе да ми мало
размишљамо о односу добра и зла, тиме што их чврсто
повезујемо, да мало размишљамо о томе да је зло преовлађујућа
сила, да зло уништава и непрестано убија у нама наше исконско
назначење, да уништава наше васионске ресурсе, не допушта
разуму да подигне главу како би сагледао другачије начине
постојања, у којима би човек постао квалитативно другачији
него што је сада.
− Мистер Борк, мислите ли да људи могу, остајући физички
исти као што смо ми сада, да овладају квалитативно другачијим
интелектом и да могу постати бића с другачијом матрицом
понашања?
− Сасвим могуће. Јер били смо препуштени сами себи и
испоставило се да смо једина разумна бића у Васиони. Нема
никакве конкуренције ни са једном твари. Да ли је за нас могао
постојати другачији тип духовне еволуције, принципијелно
другачији развој? О томе се може размишљати и расправљати.
Људима се ипак не може оспорити да, ма шта ми постигли у
развоју науке и технике, нажалост, увек остајемо звери које
прождиру себи сличне.
− Штета, до ђавола, баш штета. Произлази да нас је космички
монах затекао на делу, с генетским доказним материјалом?! Али,
ма колико то било глупо, мене на известан начин погађа то што
смо могли да будемо другачији него што јесмо. Није ли то, мистер
Борк, потврда уобичајене идеалистичке мелодије која нас мами
у мазохистичку бригу?
− Разуме се, пошто је мазохизам − жаљење што у пустињи
нема шуме.
− А шта предлажете ако шуме нема и неће је ни бити?

84
 − По свој прилици, само једно − одгајати у себи шуму нових
прозрења.
− Шта то значи?
− Шта то значи? Бистар си ти новинар! У светлости
Филотејевих открића то може значити једно: треба услишити
сигнале касандро-ембриона, сваки Касандрин знак треба
схватити као упозорење. Једино тако се може зауставити крај
историје који сазрева у нама због страха од рађања на свет.
Дословно, сваки човек и човечанство у целини, мора да схвати да
ће наступити генетска катастрофа. Управо о томе пишем у свом
чланку за Трибјун. Извини, Ентони, али не може се све рећи преко
телефона. Укратко речено, одговорност човечанства пред
потомством од сада добија нов карактер, можда је реч о новој
спирали еволуције. Јуче сам отприлике о томе говорио Ордоку.
Он је такође забринут.
− Да, мистер Борк, овога пута нашем Ордоку неће бити лако
још и зато што ова ситуација није из његово!“, да тако кажемо,
политичког репертоара. Политичаре као што је Ордок ја називам
турнирским. Ордок је веома самоуверен када има пред собом
очигледног непријатеља и тада напада, али то се мора дешавати
пред свима, јавно. У уском кругу познаника он чак користи појам
„нужан непријатељ“. Е, тада је он на коњу. Али овде је реч о
некаквој апстракцији!
− Није сасвим тако, Ентони. Таква апстракција очас посла
може да се у преобрази у конкретност. И то веома чврсту. Зато
што се тиче људских живота.
− Да, разуме се. Ја напросто желим да нагласим Ордокову
психолошку особеност. Али управо то и јесте форма његове
политичке егзистенције. Ипак, све је то узгредно. Завршавам,
Мистер Борк, крив сам, с вама се човек не може напричати.
Немојте ми допуштати да вам се јављам, дојадићу вам.
− Добро, добро, Ентони. Ако је потребно, зашто не бисмо
поразговарали.

85
 − Довиђења, мистер Борк. Дакле, ако желите да видите
пренос − митинг је у Алфа-Бејзболу од шест до осам, а
конференција за штампу у хотелу Шератон − од девет до десет.
− Хвала, имаћу то у виду...

86
 VI

Тај јесењи дан био је као створен да буде овековечен на

сликарском платну − са свежим сребрнастим ваздухом, с
разнобојним лишћем које пред нашим очима нечујно опада, с
јатима птица које одлећу и опраштајући се круже над крововима
кућа на периферији... И чули су се негде у суседству гласови деце
у игри. Тишину и мир даривао је тај сунчани дан свему живоме −
созерцање сопственог бивствовања...
Тако би се у низу дана завршио и тај чудесни Божји дан и
ништа, рекло би се, не би омело животни ток. Али ближио се
некакав догађај, за сада још неприметан, још у припреми, још је
скупљао електрицитет да би се огласио. Ради тога је требало да
се људи окупе сви заједно. И да се окупе у што већем броју, да се
збију што гушће и што чвршће у једну масу узаврелог даха.
Роберт Борк је гледао на сат и хватао себе како предстојећи
Ордоков сусрет с бирачима ишчекује с таквим узбуђењем као да
је требало да он, Борк, говори у надметању за председничку
фотељу, као да је пред њим лично стајао задатак да, новинарским
језиком речено, искористи дати тренутак и освоји поверење и
подршку публике. Борк ни сам није могао да разуме зашто се, из
ког разлога толико узбуђује. Рекло би се, ништа нарочито −
уобичајени догађај током предизборне кампање и ништа осим
тога. Има ли смисла о томе размишљати? Има ли смисла
придавати толики значај једном обичном догађају, толико
бринути због нечега што није имало никакве везе с њим. Баш је
чудан! Нашао се навијач!
Али ма колико се ругао себи, у души је навијао и напросто
није могао да се скраси. Све време га је вукло да изађе из куће у
камени врт, где је обично шетајући у близини, или исцртавајући
магичне знаке на песку, кроз отворен прозор слушао музику са
плејера. Слушао ју је и сада. У томе је тражио мир, у Бетовеновој
симфонији, у њеној снази и космичности, надајући се да ће

87
музика, као што је често бивало, да му одвуче пажњу и одведе га
у свој свет, у другачије доживљаје, наведе на другачије, ничим
нерегламентиране мисли и фантазије, којима се овде обично
препуштао. Волео је да размишља о томе да је музика једна од
безбројних трансформација сунчеве енергије, да она потиче из
утробе Васионе, а да композитор попут радара хвата музику из
космоса, обликује је, хармонизује, даје јој конкретан звук.
Другачије речено, музика представља звучни преображај
васионског Простора и Времена. Разуме се, та своја „открића“ он
није поверавао никоме − људи би му се смејали. Чак ни Џеси није
знала за њих. Осим тога, он је имао и теорију о којој такође
никоме није говорио, мада је то понекад веома желео: дешавало
се да помисли како је музика људима дата као надокнада за
трагично кратак људски век. Кад човек слуша музику, кад
зарања у њу, он ступа у надличносну категорију времена,
укључује се у проток бесконачности и његов живот се повећава,
продужује се у додиру с вечношћу, можда за деценије, за векове
и више од тога, али не продужава се у линеарној димензији, већ
у димензији чија природа још није разоткривена. И веома је
могуће да никада и неће бити.
Овога пута, међутим, Борк се уверио да је за такав доживљај
музике потребна одређена предиспонираност, одређено
расположење, као пред молитву, као пред улазак у море... Управо
то му је данас недостајало. Ни музика није могла да помогне. Уз
то, Џеси се задржала на проби. Завршен је радни дан и већ је било
време неизбежних гужви на путевима. Али Борк се и у кући
осећао као у саобраћајној гужви. Посао му није ишао, није могао
да се прихвати онога што је требало хитно да заврши. Јер Трибјун
је желео да обећани чланак добије што пре. А он, одлично знајући
да жетва сензација на новинским ступцима не трпи одлагање,
није могао да натера себе да седне за компјутер. Непрестано је
одлагао, убеђујући себе да ће, у крајњем случају, опет радити
ноћу, да неће обманути новине. Био је мрзовољан, тумарао је и,
напоредо с тим, предосећао је какав ће диван текст лећи на
папир; он је то осећао готово физички, текст је клијао у њему као
88
трава после обилних киша. Чланак је, што би се рекло, сам звао
на рад.
Али он није радио, већ је напето ишчекивао оно што, по свој
прилици, не би требало да чека, што се, по свој прилици, њега и
није тицало. Тај грандиозни предизборни митинг, који је требало
да се одржи у најгушће насељеном делу града, у познатој
спортској дворани, која ће бити препуна разних људи, однекуд
му се привиђао, малтене, покрај његове куће, на тераси, на
травњацима, у његовом каменом врту. Изгледало је као да
светина опкољава његову кућу у виду згуснуте масе, гушећи га...
Назвао је себе параноиком. Како се човеку може привиђати тако
нешто?
Ишао је тамо-амо, час улазио у кућу, час излазио из ње,
погледао на сат, музику је слушао крајичком уха, на телефонске
позиве није одговарао, а телефон је звонио и то прилично
упорно. Велики телевизор у дневној соби заобилазио је, не
желећи да га укључи пре него што буде време; шта се у том часу
може приказивати на многобројним каналима знао је и не
гледајући − непрестано једна те иста телевизијска сензација...
Џеси и даље није стизала...
Био је некако пометен, није могао да се сабере. Али падале су
му на памет и озбиљне мисли. На пример, да у разговорима на
Универзитету, па и са новинарима Трибјуна, из неког разлога
није помињана чињеница да је обраћање космичког монаха
Филотеја било упућено римском папи. А било је лако разумети да
је самим тим папа био доведен у веома тежак положај. Шта да
ради − да одговара у штампи на ово веома нетрадиционално, да
не кажемо одиозно обраћање некаквог самозваног монаха или
не, а ако одговара, онда како?
Роберт Борк живо замисли какво невероватно узбуђење у
разним религијама може настати када проблем касандро-
ембриона постане предмет општег разматрања и спорова. Ето
где се крила једна од опасности на путу Филотејевих открића.

89
 Јер, религије, које у себи носе и муку и надахнуће вечног
порива људског духа у жудњи за недостижним сједињавањем с
Богом, у истој мери мисле и на себе − Бо!“, то је у реду, па чак и
један Бог за све, али своје је − своје, а туђе је туђе, своје и туђе су
ствари неспојиве. Отуда пристрасност, амбициозност,
егоистичност разних вероучења у потврђивању сопственог
приоритета у власништву над истином, што углавном рађа борбу
у светским структурама духовника и, опет, отуђеност и
међусобно неразумевање међу масама верника. Највероватније,
управо из тог разлога се у свакој религији могу наћи одређене
силе, сматрао је Роберт Борк, које ће неизоставно настојати да
окрену Филотејево откриће у своју корист, без обзира на однос
снага − било тако што ће анатемисати космичког монаха и тиме
стећи политички капитал, било тако што ће прилагодити
Касандрин белег својим доктринама, како би на тај начин
прошириле дијапазон свог култа и повећале сопствени утицај на
вернике.
И опет је размишљао о ономе што му је, дешавало се, падало
на памет, у почетку узгред, а затим све упорније и упорније, о
чему је тегобно размишљао на путовањима по разним земљама,
на разним међународним научним конференцијама, не усуђујући
се, ипак, да те мисли изрази непосредно. Шта би било и којим
путем би кренуо живот неких личности, какве би биле судбине
људске када би сваки човек на земљи био слободан да исповеда
подједнако све религије, када би човеку било дато да има свуда
важеће право ничим ограничавано!“, слободног учествовања −
уколико, разуме се, верује у Бога − у свим постојећим религијама
у подједнакој мери и с подједнаким „статусом“, када би био
присталица не неке посебне конфесије или секте, која искључује
сва остала веровања, већ кад би могао да буде члан скупштине
светских религија и признат од стране свих њих без икаквих
ограда, када би могао себе да сматра и хришћанином, и
муслиманом, и будистом, и јудаистом, и тако даље у том низу
веровања, и када би свакој религији давао љубав и поштовање, а
добијао признавање од стране свих култова и слободно
90
прихватање њихових идеја и норми, али не секташких, не
изолационистичких, већ општепризнатих. Тада међу људима не
би било прећутних и јавних баријера религиозног карактера,
што је нарочито важно за мешовита поликонфесионална
друштва у џиновским градовима и густо насељеним земљама.
Можда би такво стање ствари знатно олакшало и хармонизовало
живот људи? Можда би настало такво доба, таква историјска
епоха, када би у сусрет човеку све религије могле да крену
заједно, а не свака за себе, и не гурајући се лактовима? Да би
човек до краја двадесетог века, за разлику од прошлих
генерација, могао да изјави: све религије су моје и ја сам носилац
свих религија, ја улазим у све храмове свих култова и у свим
храмовима ја сам − пожељни ходочасник... Рођен сам као
хришћанин и крштен сам, бићу сахрањен уз стихове из Курана,
данас сам био православац с православцима, јуче сам био
муслиман међу муслиманима, у Јапану сам се клањао Буди, у
Шведској сам одобравао Лутерове тезе... Никоме нисам био
туђинац у својој вери у Бога, и за мене нема туђинских молитви
којима се човек обраћа Творцу нашем на свим језицима и
наречјима, Творцу који подједнако услишава све нас, који
подједнако пати због злодела наших и подједнако свима нама
разоткрива Васиону према мудрости и према врлинама нашим...
Религиозна скупштина не би слабила идеју Бога ни у једној
од постојећих религија, већ би им, напротив, придала својства
универзалности, отворености, динамизма и, што је најважније −
разоткрила би човекољубиву основу религија, у њеној изворној
суштини, у делима, а не само у лепим теоријама...
Борк је неоспорно знао да је све то необична, а можда и
бесмислена идеја, и да је мало вероватно да је остварива, да се о
томе може размишљати само у себи, да треба бити изузетно
опрезан у тој врсти глобалистичког изјашњавања, да се не би
осетили повређенима ватрени верници и њихов начин живота,
јер таква идеја може да изазове шок. Управо та размишљања
суздржавала су жељу футуролога Борка да на сопствени ризик

91
обзнани оно што је узалуд у себи носио. Уздржавао се чак и кад
га је веома копкало, када је актуелност религиозног
космпополитизма била очигледна, као тражена истина, као
апсолутно неопходан модел новог духовног општења људи и
религија. То је био заједнички корак у тражењу Бога, а не
појединачни покушај супарничких култова да „успеју“ пре дугих.
Он је одлично могао да замисли какво страшно негодовање у
хијерархијама култова може да изазове идеја индивидуалне
поликонфесионалности, каква се галама може подићи, какво
камење може да полети на његову јадну главу, за какве све грехе,
за какво богохуљење, за какву светску јерес он може бити
оптужен. Ако су егоизам и користољубље − исконски својствене
и малтене биолошке особине људске природе, онда ни у ком
случају није требало сумњати у то да ће такви поступци
неизоставно уследити. И тада би се чак и судбини несрећног
Салмана Руждија, кога је муслиманска хијерархија осудила на
смрт, пошто се смртно увредила због свог великог пророка, уз
пратећу равнодушност других религија, могло позавидети: како
год било, али Салману Руждију је за сада полазило за руком да
нађе себи склониште, а сасвим је вероватно да верници који се
буду борили за поликонфесионалну интеграцију неће имати ни
такву могућност, и за њега, тог јеретика, свуда одбаченог и
одасвуд гоњеног од стране свих разгневљених култова, неће се
наћи место на земљи да приклони напаћену главу, и неће наћи
уточиште нигде и никада! „У таквој ситуацији једино што би ти
преостало јесте да одеш у космос, Филотеју − подсмевајући се
себи помислио је Роберт Борк, и одједном му је на памет пала
мисао: − А заиста, можда је судбина управо због тога и сместила
Филотеја у космичку орбиту, да би оданде, с недостижне висине,
могао људима на земљи да каже истину?“
Обузет тако надошлим мислима Борк умало није пропустио
почетак преноса предизборног сусрета. Погледао је на сат − било
је већ шест. Он пожури у дневну собу да укључи телевизор.
Управо на време! Водитељ је позивао телевизијске гледаоце да

92
из спортске дворане Алфа-Бејзбол погледају директан пренос
сусрета бирача с независним председничким кандидатом
Оливером Ордоком.
И указа се панорама са мноштвом људи под сводовима
спортске дворане. Људи је било непрегледно много. Из етра је
допирао пригушен жамор гласова, налик на зујање пчела у роју.
Пред Борковим очима су промицала лица, изрази тих лица, море
лица разних типова и боје коже. Декорација места догађаја
сведочила је о томе да је штаб кандидата веома добро одрадио
свој посао. Испод куполе спортске дворане висио је огроман
балон с портретом насмејаног Ордока. На разним местима
видели су се транспаренти: „Он познаје ниже друштвене слојеве“,
„Ордок − будући председник!“, „Ордок предлаже нов еколошки
програм“, „Незапослени верују у Ордока!“, „Феминисткиње траже
приоритет!“, „Дајмо гласове за нашег Ордока!“, и томе слично.
Камермани су радили мајсторски, приказујући плакате у
крупном плану.
И све се одвијало као што и треба на јавним сусретима те
врсте. Бучно, уз галаму, естрадну музику и бодре гласове
коментатора, с полицајцима који хладнокрвно пазе на ред. И сам
Оливер Ордок изгледао је баш као што и треба да изгледа неко
ко је узрочник свечаности. Његови покрети били су самоуверени
и, без обзира на свој једва средњи раст, он је демонстративно
високо држао главу на усправном жилавом врату. Осмех је
придавао живост његовим увелим, бледим уснама, а очи су иза
тог неухватљивог осмеха вешто скривале опрезност и
експлозивност. По нечему је веома подсећао на искусног
конферансјеа, који успева да свој низак раст надокнади
бодрошћу, гестикулацијом, неочекиваном бојом гласа. Ордок је
ишао ка трибини уз пријатељске аплаузе присутних, у пратњи
консултаната и помоћника који се ишли са стране. Кад се појавио
председнички кандидат, гомила фоторепортера се истога часа
окренула ка њему, и одмах почеше да шкљоцају апарати и севају
блицеви. Током тог непуног минута у етру, атмосфера јавног

93
сусрета указала се управо онаквом, каква и треба да буде пред
сам почетак скупа, још једном наглашавајући при томе америчку
демократију на делу, као и пословност организатора
предизборне кампање.
Борку, који је однекуд цео дан бринуо, мучен напетим
ишчекивањем, малкице лакну на души под утиском
уобичајености призора, и он чак прекори себе због претеране
нервозе.
И заиста, у тој маси људи, чија је пажња била фокусирана на
једну особу − на Оливера Ордока, чији је говор појачан
микрофонима одјекивао под сводовима огромне дворане, у
бујици речи и узвика, тешко је било пронаћи нешто што би
излазило из оквира норми. Ордок је иступао прилично вешто,
дотицао је актуелне проблеме, неколико пута је био успешно
прекидан аплаузима, кад год би погодио у циљ, када би се
дотакао животно важних питања. Председнички кандидат је
чинио све што је од њега зависило да задовољи, заврбује, освоји
светину у замену за њено политичко поверење. У том циљу он је
оштро критиковао одлазећег председника, критиковао је
конгрес, критиковао је сенаторе, средства масовног
информисања, некакве корпорације и компаније, финансијске
структуре које, и појединачно и све заједно, нешто нису урадиле
до краја, нешто нису спровеле, утајиле су приходе, лишиле људе
могућих добара, а он им је обећавао да ће им све то надокнадити
и пружити вишеструко више. И тај део његовог говора увек му је
ишао од руке, цела дворана би се узбуркала и на томе се он,
Ордок, уздизао и растао у сопственим очима и у мњењу
окупљених. То је био успех.
Роберт Борк је пажљиво пратио Ордока, покушавајући да
схвати у којој мери овај има на уму њихов јучерашњи телефонски
разговор. Не, о посланици космичког монаха Ордок за сада није
рекао ни речи. Можда је тако и боље, можда на тако великом
политичком скупу није ни потребно потезати тако нешто?
Можда је Ордок дао себи задатак да одврати пажњу, да занесе и

94
намами светину у густу шуму актуелних проблема свакодневног
живота, како би тиме испунио дневни ред?
Али, како год било, Ордоку није пошло за руком да обмане
публику и заобиђе феномен Филотеја. Већ прво питање
изговорено у микрофон у дворани било је управо о томе.
− Мистер Ордок − зачуо се звонак женски глас. − Ја се зовем
Ана Смит, по занимању сам учитељица. Да ли бисте могли да
кажете шта мислите о посланици монаха Филотеја из космоса,
коју је објавио Трибјун7. − Жена је стајала крај микрофона у
пролазу, усправна и узбуђена.
Људи у дворани се заљуљаше као на палуби брода, на који је
изненада налетео велики талас. И жамор гласова протутња и
утиша се у очекивању одговора. То је био тренутак налик на оне
који се обично називају прекретницама.
− Да, поштована Ана Смит − после паузе проговори Оливер
Ордок, приметно се скупивши и променивши у лицу − читао сам
тај документ и много сам размишљао о њему. И не кријем,
претпоставио сам да ће то питање бити постављено и током
нашег сусрета, мада, ако смо већ код тога, оно нема непосредне
везе са предизборном кампањом. Међутим, оно што брине вас,
поштовани бирачи, занима и мене. Тим пре што се ово питање,
по свој прилици, тиче свих и свакога. Дакле, ево шта бих хтео да
кажем у вези с тим − настави Ордок. − Наравно, ја нисам
усредсређен на такве проблеме, далеке од политике. Али мислим
да откриће тог монаха, а тачније, великог савременог научника
Филотеја, говори о томе да за човечанство наступа време
искушења. Авај, показало се да ми сами себе сувише високо
процењујемо. Сви сте читали новине и знате о чему је реч.
Филотејеве сигнале треба схватити као упозорење на
катастрофу која се ближи. Тако произлази!
Телеобјективи су за то време клизили по дворани, хватали у
крупном плану лица присутних, укочених и с напетим
ишчекивањем у погледима. Роберту Борку испред екрана

95
застаде дах и он зажали што сада није у дворани. Да ли ће Ордок
успети да убеди људе?
− Али шта да се ради? − упита учитељица у насталој тишини.
Њено питање је звучало искрено и очајнички.
− Ја мислим − рече на то Оливер Ордок − да свако треба да
одлучи сам. − У дворани се зачу потмула јека гласова. − А ако ћемо
право − поче гласно да размишља Ордок, покушавајући да
амортизује јеку у дворани − неопходно је, наравно, да се
предвиде одговарајући програми за спречавање катастрофе,
било да је социјална, како објашњава Филотеј, или биолошка, у
смислу предузимања мера за борбу с појавама које изазивају
есхатолошку реакцију касандро-ембриона, то јест жељу за
одустајањем од живота.
− Дозволите ми да кажем! − зачу се још један женски глас.
Некаква жена, по изгледу мелескиња, смеђокоса са светлуцавим
металним минђушама у ушима, у жутој блузи с раскопчаном
крагном, веома одлучно изађе пред микрофон у једном од
пролаза између редова. − Ја не могу да ћутим, и ми не треба да
ћутимо! − изјави она, осврћући се око себе. − Да, ми не живимо
нимало лако у нашим квартовима. Али увек смо живели и желели
да имамо децу и радовали се њиховом рађању. И нека се нико у
то не меша! Шта се њега тиче, тог космичког монаха?! Зашто ме
прогања? Зашто се меша у мој лични живот? Ја одлучно
протестујем!
У дворани се опет зачу жамор и многи присутни с
одобравањем почеше да климају главама, понеки чак и да устају
са својих места и машу рукама у знак одобравања.
Ордок покуша да заустави мелескињу:
− Да, ја вас разумем, мадам, али појављивање Касандриног
белега не зависи од нас. Ми треба само да отворимо очи, јер то је
− постојећа реалност.
− Ако се с трибине будућег председника повлађује том
космичком монаху, онда је то друга прича! Нека он дође овамо,

96
нека каже нама, женама, да смо наљутиле небо, на које се он
успентрао и гађа нас оданде, срамоти нас пред целим светом! −
није се смиривала жена, севајући својим минђушама и
изазивајући унаоколо талас солидарног протеста. Можда је и код
куће умела да направи сцену, а можда није имала ни куће, ни
мужа. „Каква несрећа − шапутао је у себи Роберт Борк − каква
трагична заблуда. Она веома пати и треба је разумети.“
А жена је настављала, све више падајући у ватру:
− Лако је вама да тако мислите, лако вам је да га назовете
генијалним научником. Он нам је, тобоже, отворио очи. А за мене
је тај тип у орбити − нитков! − викну она изливајући свој бес.
На те речи жамор у дворани намах престаде и за тренутак
завлада потпуна тишина. Нико је није одгурнуо, нико је није
замолио да се придржава друштвених правила понашања. Није
се усудио да је на то подсети ни сам Оливер Ордок, нашавши се у
бесмисленом положају. Затим је уследила сцена која је у Америци
потресла многе који су се у том часу нашли испред телевизора.
− Гледајте, ја немам шта да кријем, ево погледајте, шта да
радим?! − викну жена, нервозно дишући и показа прстом на своје
чело. − Ево већ неколико дана имам на челу управо ту напаст,
мрљу, Касандрин беле!“, како ту гадост назива космички ђаво! −
И на екрану се појави њено лице у крупном плану, и у том часу на
женином челу јасно се указа злослутна пурпурна тачкица која је
ритмично пулсирала, попут сигнала за узбуну.
− Мазала сам кремом, и пудер сам стављала − рече она,
прикривајући дланом усне које су благо подрхтавале. − Не
помаже. Не нестаје. Ни дању ни ноћу! Испоставља се да сам под
контролом тог злотвора из космоса? Испоставља се да ми он
набија на нос: погледај, тобоже, твој плод је против тебе, против
своје мајке, против живота, он сигнализира да жели да буде
убијен! Произлази да он не жели да се роди, плаши се живота?
Тако произлази? А ко му усађује ту одвратност према животу, ко
га гура у смрт још пре него што се родио, ко га присиљава да се
одрекне белог света? Ко се меша у мој лични живот? С којим

97
правом мене зраче некаквим страшним сондажним зрацима из
космоса? Ево, ми седимо овде, а он, тај о коме нам се каже да је
генијални Филотеј, шара својим зрацима из космоса, тражи у
женама касандро-ембрионе. Контролише нас! Набија нам на нос
како смо ми рђави! И шта да се ради? Мислите да сам само ја
оваква? Па и у овој дворани вероватно има још оваквих као ја,
можда те жене још не знају да имају Касандрин белег?! И шта сад
да се ради, људи моји? Шта ћу ја? Да убијем плод зато што се он
плаши да живи? То значи да му ја, моја судбина, мој живот не
одговара? Или да ја треба да му припремим земаљски рај?! А
како? Радо бих! Али како ја могу да поправим свет? Или треба да
се обесим? − И она горко зарида, чупајући косу и неутешно
вртећи главом. Притрчаше јој неки људи из оближњих редова и
одведоше је, придржавајући је.
И опет у дворани настаде мртва тишина. Хиљаде људи седело
је непомично, оборених погледа. И сви као да су скроз
заборавили на Оливера Ордока, ради којег су дошли овамо. И
телевизијске камере су га већ заобилазиле на трибини, пажљиво
завирујући час у лица оних који су седели у сали, час приказујући
општу панораму.
И Ордок се појави на екрану тек када се огласио и почео да
говори следеће:
− Не мислим да ми овде можемо одговорити на сва та питања.
Можда би требало специјално... − поче он, али га поново прекиде
глас из дворане.
− Извините, мистер Ордок − обрати му се неки мушкарац
преко микрофона који се налазио у удаљеном углу дворане −
морам ово да кажем, како не бисте помислили ма шта ружно. Ми
смо за вас, али, као што видите, сви ужасно брину. Ја сам лекар и
потресен сам јер разумем ту жену, она је под стресом, а колико ће
још бити таквих! Како неко из космоса може тако упадати у наш
живот, ма ко он био?!
Прво, то је кршење нашег устава. Поставља се питање: да ли
ми живимо у демократској земљи или не? Да ли смо сами себи

98
господари или нисмо? Где је поштовање људских права? Ко сме
да гази права личности? Ко може да нас присили да живимо и
радимо у складу с некаквом теоријом, макар она била и научна
концепција? Ако је ја не прихватам, ту концепцију, ако она није у
мом интересу, онда нико нема право да ми намеће овај или онај
начин живота путем лабораторијског деловања на мене.
Пажљиво сам проучио Филотејеву посланицу. Много сам
размишљао. И не слажем се с вама, мистер Ордок, без обзира на
то што вас веома уважавам. Ја сматрам да је немогуће држати се
Филотејевих препорука. С научног становишта он је можда у
праву, сасвим је могуће, али у пракси − не, он није у праву. Ми
нисмо заморчићи!
− Тако је! Браво! Добро каже! − зачуше се гласови с разних
места. И дворана прокључа.
Телевизијске камере клизиле су преко лица, хватајући у
кадар час ово!“, час оног бирача. У једном тренутку камерман је
приказао у крупном плану самог Ордока. Било је страшно и
тужно погледати га. Стајао је на трибини потпуно збуњен, не
знајући шта да ради ни како да заустави дивље страсти, узавреле
у дворани. И управо у том тренутку Борк је приметио оне супене
мрље, које су се поново појавиле на Ордоковом лицу; избиле су
ко зна одакле, из његове нутрине, као ружна последица тихог
беса. Те супене мрље, расуте по лицу, биле су пурпурномодре,
вреле и влажне − такав осећај се стицао гледано с растојања, са
екрана. Борку и самом 6и лоше због свега што се дешавало, због
безизлазног одсуства жеље власти да у себи види извор зла на
земљи. И неуништиво!“, неодољивог одсуства жеље да схвате
Филотеја. Борку и Ордока беше заиста жао, нашао се у
понижавајућој ситуацији. „Није успео, баш није успео − мучио се
Борк због свог школског друга. − Најважније је да не падне духом.
Само да успе да преокрене мишљење присутних, да одбрани своје
становиште. И тада ће освојити пређашње позиције. Али да ли ће
успети? О, Боже, каква бесмислица! Осуђени смо на пропаст,
нисмо ми криви, али осуђени смо на слепило када се нешто тиче

99
нас самих! Јадан 6и био Филотеј, кад би се сада нашао у тој
дворани!“
− Молим вас, мистер Ордок, у своје име, а ако се остали
придружују, и у име бирача! То не сме тако да остане!
надјачавајући буку, узвикивао је крај микрофона онај што се
представио као лекар. − Нико нема право да врши било какве
експерименте над грађанима Америке! Тај космички монах
мисли на цело човечанство истовремено, али његов циљ није и
наш. Ми смо − Американци. Ми смо суверене личности! Треба
забранити вршење провокативних зрачења на територији
Сједињених Америчких Држава! Нека своју реч каже и конгрес,
нека своју реч кажу наши федерални органи!
− Наравно, тако је! Треба забранити! − Повици су допирали са
свих страна. − Забранити!
− Полако, господо! Молим вас, даме! − водитељ се на сцени
трудио да заведе ред користећи свој микрофон. То је био солидан
човек са скупим масивним наочарима, с беспрекорним
раздељком у напомађеној коси, строго одевен; по свему судећи, и
за њега је овакав обрт био потпуно неочекиван. Он је био
узбуђен, све време је потезао своју кравату. − Молим да се држите
реда испред микрофона! − позивао је он. − Дајем вам реч, само
редом, молим вас, најљубазније молим, само редом.
Али већ је било касно. Око микрофона, у пролазима, стајале
су гомиле људи обузетих жељом да одмах нешто изјаве, да нешто
извале, да кажу нешто у вези са оним о чему су говорили
претходни говорници.
И водитељу је преостало једино да с муком покушава да
регулише редослед говорника испред микрофона.
− Микрофон број један! Реч броју два! Молим вас! Микрофон
број три! Број пет, седам, десет...
Од једног до другог микрофона, попут невидљивог пламена,
јурила је штафета иступања која су постајала све категоричнија,
а чија се суштина сводила на одлучно одбијање Филотејевих

100
открића и идеја, на радикалне позиве да се он отера у бестрагију
из орбите јер се, ето, у космосу, појавио светски провокатор, зли
васионски смутљивац; један тип, очигледно руски емигрант,
назвао је Филотеја, по аналогији с кагебеовским доушницима,
космичким потказивачем који уходи трудне жене. Други је, пак,
изнео претпоставку да је Филотеј руски тајни агент, послат у
космос и да је његов задатак да изазове експлозију генетске
бомбе у друштву; трећи тип је изложио верзију да је све то дело
руку међународне мафије, која је, је ли, замислила некакву
глобалну акцију с циљем да контролише савремено друштво.
Изношене су и разне друге страшне верзије које су падале на
памет окупљенима. Затим су уследили вечни стереотипи зла и
подлаштва уз додатак придева космички сатана, космички ђаво,
космички анархиста, па се чак чуо и изнуђени комплимент −
космички Фауст...
Али пошто је то била већина и многи су ипак говорили с
душевним немиром, иако сви до једног против Филотеја и са
жељом да се по сваку цену избаце из ума и срца застрашујући
закључци његовог социјално-биолошког открића, позивајући се
при томе пре свега на историју човечанства, које се умножава и
прогресира из века у век, не знајући ни за какве „Касандрине
знаке“, све је то производило уистину снажан утисак, нарочито
када су жене са сузама у очима молиле да буду спасене,
заштићене од уплитања сондажних зракова у њихов лични
живот. И, најзад, током иступања, чуо се и захтев да се и самој
ОУН предложи да се позабави космичким монахом, да се да
задатак ОУН да предузме мере у интересу заштите човечанства.
Роберту Борку беше веома тешко и тужно да прати те сцене,
уверавајући се са жаљењем да Филотејев покушај да омогући
макар назирање истинске суштине предстојеће апокалипсе, коју
не предодређује глобална катастрофа спољашњег света,
очекивана још од самог постања, и с којом није било тако тешко
помирити се, већ клизиште у дубинама наследности, изазвано
бескрајним, све горим и све свирепијим злоделима, код већине

101
људи не наилази на разумевање. Био је то одраз инстинктивног
страха који чучи у човеку због постојећих грехова, због кривице
пред животом дарованим од Бога. Једном дарованим и
непоновљивим, датим свакоме на дуг рок, али не вечно, од самог
почетка лимитираним и ограниченим у Простору и Времену.
Било је тешко мирно посматрати Оливера Ордока. Борк је
могао да замисли како Ордок пропада у сопственим очима и
кривио је себе због тога што није био у стању да предвиди такав
обрт догађаја, мада је на свој начин упозорио Ордока.
Ордок се, у суштини, нашао у идиотској ситуацији. Био је
заборављен и напуштен на трибини, као да тај сусрет није имао
никакве везе с њим. Све што је казано, све реплике, односило се
само на Филотеја, и управо Филотеј, који се налазио богзна где у
космичком пространству, био је у центру пажње, а не он, Ордок,
због кога је овај митинг организован. Микрофоне у пролазима
опседали су они који су се гурали да кажу нешто монаху
Филотеју, а не њему, председничком кандидату. А он је из неког
разлога и даље стајао на трибини. И пред његовим очима све се
претворило у пијацу. Све идеје о важности Ордокове мисије,
припремљене и предвиђене да буду усађене бирачима и
телевизијским гледаоцима показале су се ништавним. Балон под
куполом спортске дворане с портретом насмејаног Ордока сада
је изгледао смешно, попут мехура од сапунице. Он сам, немоћан
и понижен, био је апсолутно изгубљен. Притрчали су му његови
саветници и помоћници, нешто су му шапутали, али он је и даље
стајао на трибини у бесмисленом ишчекивању. Његове очи су
изражавале бес, на лицу су му пламтеле супене мрље. То је била
потпуна пропаст, пропаст пред очима целе земље.
Крива митинга кренула је у другом смеру. И ко зна чиме би се
све то завршило да палом Ордоку изненада није бачена сламка
спаса. Однекуд са стране на сцену је истрчао младић спортског
изгледа; он је одлучно пришао водитељу, који је и даље потезао
своју кравату и бесмислено покушавао да некако руководи

102
иступањима и, рекавши му нешто, готово отео микрофон из
његових руку. И гласно се обратио присутнима:
− Молим за извињење због овог изненадног упада. Желим
нешто да кажем! Ово је веома важно!
Бука се утиша. У дворани настаде краткотајни мук. Није се
смела изгубити ни секунда.
− Ја се зовем Ентони Јунгер − представи се младић који се
изненада појавио на сцени.
„Дакле то је он, то је значи Ентони Јунгер. Наочит момак“ −
помислио је Роберт Борк.
− Моје име вам мало шта говори − рече Јунгер. − Али ја сам,
као и ви, бирач из овог округа. Желим да искористим своје право
да нешто кажем. Уз то, ја сам из штаба мистера Ордока, један сам
од његових консултаната. Молим за пажњу. Наш митинг је
посвећен сусрету с председничким кандидатом, а не дискусији о
проблемима који су нам бачени с неба. И зато би било разумно да
наставимо наш предизборни разговор, а да се Филотејем
позабавимо неком другом прликом, пошто нам, по свему судећи,
предстоји да о овој феноменалној новости још много
размишљамо и нагађамо. Зато предлажем да поступимо у складу
с правилима. Молим мистера Ордока да изнесе своје закључке
без освртања на филотејевске проблеме.
То је било више него правовремено. Скандал је успешно
заустављен. Борк се обрадова због Ентони Јунгера. Отприлике
тако га је и замишљао. А затим се десило нешто што нико,
укључујући Борка, није могао да очекује.
Ордоку је требало одати признање − није пропустио прилику
да преузме иницијативу.
− Да, наставићу своје излагање − рече он одмах спремно и
нешто блесну у његовим очима, нешто се одигра у њему, а судећи
према изразу његовог лица било је то нешто што га је
моментално преобразило. Донео је некакву одлуку. − Да,
поштовани бирачи, због тога и стојим овде, да бих наставио своје

103
излагање, као што је управо рекао Ентони Јунгер. Али са једном,
малом исправком. − Он направи паузу, процењивачки погледа
публику и објасни: − Управо ћу говорити о Филотеју, управо о
њему, о Филотеју − нагласи он. − Наставићу да говорим о ономе о
чему се говорило у вашим иступањима, у вези с оним што је
везано за психолошки напад на нас из космоса, с радикалном
критиком наше генетске ситуације. Говорићу о томе пре свега
зато што држим до мишљења бирача, мишљења народа. Ево, ми
смо овде сви заједно, и за мене је то најважније. Ту су се преко
микрофона чула иступања која су ми по духу веома блиска. И ја
сам приближно тако мислио о томе, као о нечувеној агресији из
космоса на наша права и слободе, које за америчку демократију
представљају највеће вредности. Слажем се, исправно је овде
истакнуто да Филотеј из космоса подрива наш живот. А ја бих још
додао − хтео он то или не − у крајњој линији он подрива нашу
демократију. Рекло би се да је невероватно, али тако је. То
подривање је започето са злом намером и античовечанским
циљем. И ми сви заједно још једном можемо да се уверимо да
подмуклост ђавола нема границе. О томе сам управо и намеравао
да говорим, пошто најпре изложим мишљење неких познатих и,
рекло би се, компетентних људи, с којима сам имао прилике да
разговарам. Али, као што сте видели, напросто нисам успео да
пређем на други део свог излагања и изнесем сопствено
мишљење о Филотејевој посланици. Оно што је речено преко
микрофона у сали, управо се подудара с оним што сам ја желео да
кажем. И то је дивно, то ме ојачава у мом ставу. У потпуности
делим мишљење да се над савремено друштво изненада надвила
невиђена опасност. Поступак тог човека, који је себе назвао
Филотеј, усмерен је, тобоже, на генетско истраживање, а, у
ствари, то је агресија, уништавање нашег духа, наше историјске
сигурности у себе, у нашу цивилизацију. И, обратите пажњу: та
агресија се не води само са космичких висина, јер је Филотеј
нашао савезнике на Земљи у личности појединих људи који се
код нас сматрају великим ауторитетима у науци и друштвеном
животу. Ето у чему је проблем! И ти људи заједно с Филотејем

104
чекају свој тренутак „икс“, спремни да истог часа уздигну на
штиту свог космичког подстрекача, како би у његово име
изазвали на земљи велики метеж, посејали сумње у нашу
сопствену вредност и, што је најважније − да би осрамотили наше
жене, обележавајући их сатанистичким знацима − Касандриним
белегом. Можете мислити − Касандрин беле!“, предсказање беде
и несреће! Па ни тај назив није дат нимало случајно, већ с веома
подлом намером! Дакле морамо бити на опрезу! На опрезу треба
да буде цела нација! Филотејеви истомишљеници у академским
одорама већ су спремни да утичу на људе путем средстава
масовних информација, да их присиле да поверују лажном
пророчанству из космоса. И није то никакво претеривање,
уверавам вас, то је − завера против човечанства. Само то! Ето шта
мене брине, уважени бирачи!
Дворана је, показало се, само то и чекала. Хипнотисани
говором председничког кандидата људи нису скидали с њега
усхићене погледе. Све што је сада говорио Оливер Ордок
наилазило је у њиховим срцима на ватрени одјек и потпуно
разумевање. Људи под сводовима спортске дворане Алфа-
Бејзбол дисали су у том часу сви као један и упијали само један
зов − реч Оливера Ордока. То је неоспорно била победа. Блистава
Ордокова победа после његовог јавног пада. Он је нашао пут ка
победи, извео је исправан маневар, непогрешиво је променио
стратегију и сада је убирао плодове.
Ни сам Ордок више није био онај од малопре. Сасвим други
човек стајао је на трибини. Пошто виде колико непогрешиво на
присутне делују његове речи, Ордок као да поче да добија крила
при сваком прелазу на нову реченицу. Беше то ретко стање
усхићења собом, неописиво!“, незаситог уживања у успеху, стање
нарочите експресије и ерекције речи; чинило му се да се његове
речи, изливајући се, сексуално сједињују с присутнима, а пре
свега са женама које су га усхићено гледале, и сви они, независно
од пола, мушкарци и жене, подметали су му се и радо га ловили
свако за себе, и од тога је у њему надолазила моћ, као у ждрепца

105
који с гласним рзањем и страсним њиштањем насрће на кобиле
у крду; свака реч додавала је ускиптелу снагу и предосећај
блиског сједињавања с толико жељеном и за сада још
неосвојеном потенцијалном влашћу. Чинило се да је у њему
изражен неутољени зов наређивања себи сличнима, који потиче
још од шумских створова, вучја воља да се не изгуби, да се никада
не растане с онима који се нађу у његовом ропству. Али пут ка
меденом месецу власти водио је преко бујице говора, када речи
сабијајући се у редове иду у напад на неосвојену тврђаву, у датом
случају − на Филотејеве идеје и на његове још непобеђене
истомишљенике, на које је алудирао присутнима, подстичући их
да се с њим споје и пођу у борбу кад им он махне руком.
О, био је то звездани тренутак Оливера Ордока. И сви су
једнодушно били њиме усхићени, сви осим једног човека међу
присутнима у дворани, који је неколико пута промакао на екрану
у близини трибине. Ентони Јунгер је седео на ивици сцене, бочно,
обухвативши рукама главу, као да покушава да се заклони од
каменице која би га могла погодити; падале су у очи набрекле
вене на крупним шакама његових руку − било је очигледно да му
је веома непријатно.
А Оливер Ордок је за то време даље развијао напад; градио је
свој говор тако да све слушаоце у дворани и ван ње увуче у њега,
у јединствен круг оних који су погођени у живац, да им наметне
своју вољу и учврсти свој успех. То је за њега био изузетан
тренутак, као када би страсно грлио, стезао и љубио заодевајући
у речи, ону која му хрли у сусрет и спремна је да му се преда, због
чега је морао да дејствује брзо и сигурно.
− Када говорим о томе да сви морамо бити будни напомену
он обраћајући се убедљиво присутнима у Алфа-Бејзболу,
руководим се интересима друштва, да се не бисмо нашли у
фаталној улози жртава те нечувене космичке авантуре. Јер, реч
је о проблему глобалних размера који се у исти мах тиче свакога,
свих овде присутних на предизборном скупу − како заштити себе
од Филотејевих планетарних експеримената усмерених на

106
извитоперавање и деструкцију генетског фонда човечанства,
експеримената чији је циљ да у друштву изазову панику и који
воде ка томе да у нама нестане начело које афирмише живот!
− То се неће десити! − зачуше се у дворани гневни гласови. −
Ми то нећемо дозволити!
− И ја тако мислим − настављао је Оливер Ордок. − И ја ћу у то
уложити све своје снаге. И нећу се зауставити ни пред чим. Али
како учинити нешкодљивом насталу космичку опасност и оне
који на земљи Филотеју услужно подмећу своје раме, подгревају
ситуацију, једноставније речено − муте воду? Немам намеру да се
представљам као племенити џентлмен који ће се ограничити на
опште апеле, када је реч о судбини људи и народа. Филотејевци
треба да знају − неће и не може бити мира с њима, тим пре неће
бити спремности да се с њима крене у генетску замку, ма како
високоинтелектуалне аргументе наводили! Имао сам дуг
разговор с једним футурологом, човеком који је познат у
научним круговима, који има светско име, али који се на делу
показао као главни присталица и, ако хоћете, идеолошки адут
космичког монаха. У бившем Совјетском Савезу су младе људе
који су с вером и искрено служили вођи и били срећни да за њега
дају живот, звали, ако се не варам, комсомолским активистима.
Филотејев помоћник налик је на њих, иако има прилично година,
ради на нашем Универзитету и живи у једном од наших
предграђа. Тај човек се зове Роберт Борк!
Настаде дуга пауза, публика остаде без даха, а затим се из
свих грла разлеже, пронесе се шапат: „Роберт Борк! Роберт Борк!
То је Роберт Борк! Ко је тај Роберт Борк?“
− Ето тако, драги бирачи. Ма колико се трудио, разуме се, да с
поштовањем саслушам научне аргумент Роберта Борка, ма
колико се трудио да му ипак скренем пажњу на то да је
недопустиво да било ко игнорише судбине живих људи, да
Филотеј, ма какве научне циљеве следио, врши разорни упад у
наше животе, видео сам да ће тај човек ићи чак и даље од самог
Филотеја. Ето у каквим се људима под маском учености скрива

107
светско зло! За Роберта Борка његово философско бунцање,
његове космичке идеје, којима замагљује умове саговорника и
опонената, много је важније него судбина обичног човека, који
живи ту, покрај њега. Тог обичног човека, са свим његовим
проблемима и невољама, Роберт Борк игнорише, жртвује га
Филотејевом учењу, које паралише репродукцију људског рода и
лишава нас будућности, без обзира на то какве назоре научног
карактера при томе истиче. Роберт Борк је фанатик, он је у
потпуности за Филотеја и спреман је да му служи као што се
служи сатани.
− Али допустите, мистер Ордок! Па то је био приватан
разговор! − не издржа Ентони Јунгер, притрчавши микрофону
водитеља. Он је стајао потпуно блед, изобличен у лицу. − Како је
могуће приватан разговор износити на јавни суд?!
− Немам намеру да свој разговор с Борком држим у тајности
− не збуњујући се одговори Ордок. − Ако приватан разговор
задире у судбину човечанства, ако такви људи, као што је Роберт
Борк, одобравају и оправдавају Филотејеве поступке и у главама
људи дају зелено светло за његове теорије, крчећи му пут за
контролу над целим светом, зашто бих се ја устручавао?
Бура аплауза затресе сводове Алфа-Бејзбола. Телевизијски
сниматељи су јурцали по дворани, хватајући изразе лица
присутних, како би запечатили ту невероватну сцену још једне
турнирске победе Оливера Ордока.
Ентони Јунгер покуша да нешто каже:
− Мистер Ордок, немато право...
Али дворана му не допусти да заврши. Људи, сви као један,
почеше гласно да аплаудирају с намером да заглуше његове речи,
да му не допусте да било шта каже, да га униште на лицу места.
Јунгер је, међутим, и даље нешто говорио, трудио се да
надјача публику која га је аплаузом ућуткивала, очајнички је
махао рукама, трчао, али је то само доливало уље на ватру, те сви

108
одједном почеше да скандирају како би Јунгера дефинитивно
сатерали у ћошак: „Ор-док! Ор-док! Ор-док! Ор-док!“
Затим, као по команди, устадоше са својих места и стојећи и
бесомучно понављајући Ордоково име, почеше да скандирају:
„Ор-док! Ор-док!“
Тако је Ордоков тријумф достигао врхунац. О таквом
политичком успеху нико од његових супарника није могао ни да
сања. А њега, изгледом неупадљиво!“, готово кржљаво!“, с
пегавим птичјим лицем, које нечим веома подсећа на Гебелсово,
опште узбуђење узносило је на вртоглаву висину, у сферу
магијског успеха толико силовито, да је мало коме могло пасти
на памет да је у тим тренуцима Ордок био сасвим близу тога да
се од радости онесвести. Ипак, успео је да се контролише. Посао
је урађен, остало је само да га заврши, да потврди успех. А
дворана се и даље орила: „Ор-док! Ор-док!“ Он се ипак савлада,
гестовима и осмесима захвалности заустави аплаузе и
скандирање у дворани и у насталој тишини рече:
− Некима овде жао је Роберта Борка, али у чему је проблем?
Искрено речено, ко му смета. Нека Борк изађе и убеди јавност у
супротно, у то да он и космички Филотеј горе од жеље да буду
корисни људима, народу, нацији, будућим генерацијама. Нека ме
јавно укори! Молим лепо! Ми, Богу хвала, живимо у
најдемократскијој држави. Ја и не мислим да ће Борк остати
скромно по страни, свакако ће одговорити. Ако се деси да се
опамети и одустане од подршке Филотеју, вероватно ће све
објаснити и, надам се, покајати се. Све у свему, нека каже што год
жели. Нису ли му на располагању све америчке новине и
часописи, и не само америчке, а тек радио, а телевизија, може да
иступа до миле воље?! Али ни ја нећу остати по страни, могу вас
уверити, драги моји бирачи, затражићу за себе скромно место у
средствима јавног информисања, али не зато да бих потресао
савременике својим футуролошким теоријама, него ћу се
потрудити да сваки човек схвати да нема потребе играти се с
ватром, тј. с Филотејевим учењем, и да је Борк заједно с

109
Филотејем спреман да запали светски пожар. Од тренутка када
сам прозрео Боркову замисао ја више нисам миран − његови
науми су мрачни и страшни, он је спреман да наметне идеју
појединачног сондажног зрачења жена свуда и на сваком месту и
да захтева да се сваки појединац покаје због својих, што би се
рекло, грехова. И све то треба да се слије у нову философску
религију како би се, ваљда, потиснуле традиционалне религије,
како би се имао монопол над људским душама. Нека и светске
религије размисле шта ће од сада радити! Ето о чему се треба
побринути унапред, ето о чему ћу ја писати и говорити. О томе да
морамо на време да зауставимо ту учену господу − Филотеја у
орбити и Борка на земљи. И изјављујем то пред свим овде
присутним новинарима. Разуме се, зауставити их законским
путем, једино тако и никако другачије! Путем доношења светске
забране таквих експеримената. И у томе рачунам на вашу
подршку и поврење!
Уследише прасак и бура аплауза, сви су стајали и бесомучно
лупали и поново скандирали. „Ор-док! Ор-док!“ И опет је Оливер
Ордок с уживањем и узбуђењем молио публику да прекине
овације.
− Одузећу вам још само неколико минута. Хтео бих само још
нешто да додам ономе што сам већ казао...
И одједном се пренос из спортске дворане нагло прекиде.
Екран се угаси. Неко је нервозним покретом руке искључио
телевизор. То је била Џеси. Кад се вратила кући, како је ушла, где
се за све то време налазила − да ли је седела и однекуд са стране
све гледала и није могла да се помери, паралисана због онога што
види, или је тек малочас ушла − Борк није знао. Опустошен,
убијен оним што му се пред очима дешавало, он је седео у фотељи
одсутно гледајући некуд у даљину.
− Докле?! Како можеш то да гледаш?! − оштро и чврсто рече
Џеси мужу. − Престани! Доста је!
− Да се ниси усудио да укључиш телевизор у својој радној
соби! − рече она нервозно. − Сада ћу искључити све телефоне! Сви

110
нека иду до врага, до ђавола сви, баш сви, не желим ниједну живу
душу, баш никога, ниједан позив! Сад ће сви појурити да зову, сви
које то не мрзи, сви који су видели шта нам је тамо приредио твој
Оливер Ордок! Какав апсурд! Каква подлост!
Борк је ћутао.
− Зашто ћутиш?! − повика Џеси у очајању. − Тако нешто није
се десило никада до сада!
− Тише, молим те − рече Роберт Борк − ништа се неће
променити ако ти будеш викала.
− А тим пре се ништа неће променити ако ти будеш ћу тао!
И обоје ућуташе, потиштени, нарогушени. Напољу се већ
смркавало. Одлазио је тај диван јесењи дан који је вапио за
сликарским платном, одлазио је својим током... Одлазио је,
остављајући за собом бол и немир... Одлазио је у предвечерје
нових дана, за које се не зна шта доносе...
− Не могу, не могу да верујем... − Џеси дрхтавим гласом
прекиде ћутање. − Могла сам да помислим да у вези с тим
невероватним проблемом може бити спорова, али да тако подло
и тако ниско поступи с тобом... Како је могуће због личне користи
толико осрамотити човека пред целим светом?! Могла бих да
убијем тог ниткова! И он може постати председник Америке?! Па
где је небо?! − горко заплака Џеси.
Борк устаде, насу воде у чашу и пружи је жени. Она је пила
поливајући се, грозничаво ударајући зубима о ивицу чаше.
− Смири се, Џеси и сада саслушај ти мене − рече он и хтеде да
поглади жену по глави.
Она се измаче:
− Нећу, не желим никога да слушам и ништа ми немој
говорити, за Бога милога! − Гушиле су је сузе.
− Добро, извини. Дозволи ми да будем поред тебе... Извини...
Џеси је плакала тресући се целим телом, склупчана у фотељи
− ридајуће клупко бола. И одједном се показа да је већ седа, да је

111
остарила, чему раније није придавао значаја, све се то горко
разоткри у том страшном тренутку.
Роберт Борк је корачао по соби лево и десно, назад и напред,
као у магли, као да је на неком непознатом месту, а не у
сопственом дому. И беше му страшно и да стане и да се креће,
како не би пропао у некакву провалију − толико се заглушујућим
учинио неочекивани напад иза ћошка.
Гледајући понекад преко телевизије боксере у рингу,
саосећајући са оним који губи, Борк је размишљао о томе, шта
може осећати боксер кога је један ударац нокаутирао, шта се с
њим дешава у тренутку када је оборен на под и гледа око себе као
да је с друге планете. Сада је то знао. Сада је знао да се свет који
нас окружује, остајући на своме месту, руши у самом човеку,
унутар њега − у крвотоку који, избачен из свог тока, бубња у
глави попут кишне бујице на улици, у црној јарузи мишљења коју
поткопавају те силне бујице, у паралисаности мисли и њиховом
хаосу.
Дуго је ходао, дуго и тешко, а мисао притиснута невољом
копрцала се у тој црној јарузи, у рушевинама прошлости, која је
још пре само један сат била оно што је он био сам за себе,
сопствено „ја“, она себи истоветна датост која је дефинисала
његову личност. Сада су Оливер Ордок и гомила људи које је он
завео све то нагло преврнули, изгазили, спржили. Он је физички
осећао своју прегаженост и спрженост. Тело му је горело у ватри.
Такав јавни слом никад још није доживео. И некако одмах
постављало се питање − шта даље? Преостајало је или да се
покори тој сили, која је демонстративно пред очима свих
погазила његово „ја“, пуцати себи у главу, не налазећи никакав
излаз из те ситуације − тако је мислио у том тренутку − или
скупити снагу пред битку, верујући у оно у шта људи увек верују
у свим временима и нарочито у моментима пораза − у коначну
победу праведности, истине и правде, а има то и још много
других имена. Никада није могао да претпостави да може доћи
дан и час када ће и сам морати да каже себи сурово и

112
недвосмислено: бити или не бити, живот или смрт! У тим
тренуцима он је дошао до још једног горког открића: за Џеси је
његова трагедија више него лична, више него трагедија мужа за
верну жену. Због тога му је у души било још теже и није било
начина, није могао да нађе речи којима би олакшао њен јад. Она
је сувише добро схватала суштину онога што се догађа.
− Роберте − рече Џеси, јецајући.
− Да, Џеси, желиш ли нешто да кажеш?
− Роберте, управо сам размишљала... − поче она и ућута. Он је
чекао. − Донеси ми молим те пешкир из купатила.
Борк се врати с пешкиром. Бришући њиме лице, Џеси се
борила са собом, гушећи нападе плача.
− Шта си хтела да кажеш, Џеси?
− Роберте, мислила сам о ономе што је данас задесило тебе,
па и Филотеја, мада се он налази тамо, у космосу, и закључила да
то припада реду трагедија идеализма. Сетила сам се твог
омиљеног Сократа. Као и тада, и касније, и много времена
касније, идеалистичкој утопији супротстављена је светина.
Некоме навлаче врећу на главу и сви се обрушавају на њега.
− Можда је и тако − рече он уздржано.
− Да ли је тако или није, или је приближно тако, али Роберте,
ти си видео шта је то било. Не говорим о Ордоку, нисмо га добро
проценили, није требало да с њим разговараш, он је патолошки
тип. Да би се нашао у председничкој фотељи спреман је на све, на
сваку лаж, клевету и измишљотину. Не мислим на њега, проклет
био. Али какав су страшан призор сви ти људи који су напунили
ту огромну спортску дворану! То су копита после којих у души не
расте цвеће, већ само бодљикави драч, и желиш једино да се
обесиш. До ђавола све то! О, Роберте, та светина, та стока! Шта је
то било, какав је то језив призор! − И она опет зајеца, загњуривши
лице у пешкир.
− Смири се, Џеси, престани, молим те, ти све то сувише
примаш срцу. Ја те разумем, али хајде да размислимо, да

113
погледамо малко са стране − убеђивао ју је он. И убеђујући је, био
је принуђен да се држи логике, да се не препушта слепом гневу и,
у неку руку, смиривао се и сам. − У много чему си у праву,
неоспорно. И то да је Сократова трагедија ванвременска, такође
је тачно. Али, хајде размисли. Добро, рецимо да је тако. Људске
масе − то је припадност стаду, стихији, или, како си се ти
изразила − копита, али то је и бедем друштвеног живота. Од тога
се не може побећи! Људски материјал од кога се гради и на коме
се држи живот. Постоји једна парадоксална особеност у уређењу
бића, рекао бих, у дијалектици живота − вечна трагедија:
мислилац открива законе друштва, друштво га због тога
анатемише, а касније се наоружава управо тим открићима.
Прозрење долази кроз негирање.
− Роберте − Џеси га прекиде с прекором у гласу и погледу −
можеш да размишљаш како год хоћеш, али не труди се да ми
намећеш нешто у вези са прозрењем. Изгазити да би се затим
прозрело? Не, не могу с тим да се помирим. И теби и мени сада
није до философирања. Долази ноћ. И ти сутра ујутру треба да
кажеш своју реч, ако намераваш то да учиниш. Одлучи.
− Да, намеравам.
− Роберте, јасно ми је шта то значи. Иза Ордока су масе, а иза
тебе нема никога, осим оног младића, како се зове, који је
притрчао микрофону.
− Ентони Јунгер.
− Хвала што макар он постоји. Али јасно је, Роберте, упућен ти
је директан изазов и ти не можеш а да га не прихватиш. Пази, ако
си сигуран, ако је заиста истина на твојој и Филотејевој страни,
твоје право је да потврђујеш ту истину и своје мишљење јавно и
без обзира на све.
− Џеси, у томе си апсолутно у праву, једино тако − јавно. О
томе сам већ размишљао. После чланка у Трибјуну потрудићу се
да одмах организујем конференцију за штампу. А онда ће се већ
видети како ће се даље развијати догађаји. Већи део чланка већ
је готов, имам га у компјутеру, али после онога што се десило на

114
том митингу, много тога ми је јасније, много тога ми се показало
на нов начин и, чини ми се, потврдило да је Филотеј у праву.
Предстоји ми да понешто у чланку дорадим, допуним, нагласим.
Према томе, не намеравам да одем са сцене, а да не одиграм своју
улогу. Филотеј је у праву и ја ћу га бранити.
− Ако је тако, не треба губити време. И ти то знаш. Морамо да
се саберемо. Ово је рат. Ја тако мислим, Роберте. Прави рат.
− Слажем се. Али то је битка за противника, за непријатеља,
да он коначно победи себе. Мислим на оне који су аплаудирали у
спортској дворани. У томе је суштина овог рата, Џеси.
− Разумем. Али ми због тога није лакше у души. Не желим,
тачније, не умем то да прихватим. Не могу себе да преокренем.
Опрости ми. Бринути за непријатеља, спасавати, условно речено,
свог убицу? Опет хришћански постулати?
− Не жури. То се не тиче само хришћана, већ свих без изузетка.
Нажалост, мало ко жели да схвати да све невоље потичу отуда
што се ми људи, разумна бића, непрестано довијамо како бисмо
по сваку цену, упркос свему, избегли одговорност за живот који
вечно искривљујемо и за то налазимо гомилу оправдања, не
разликујући добро и зло, и нимало се тога не плашећи, само да се
извучемо. И да убедимо себе да се може живети једино тако и
никако другачије. Зар се није на то свео предизборни митинг?!
Јер, нема на земљи никаквог другог зла, осим нас самих, људи. Па
ипак, свако види узрок невоље у другом, ван себе, ван своје групе,
сталежа, нације, државе и још даље − расе, религије, идеологије...
И тако се живот котрља у злоделима. Докотрљао се до протеста
ембриона против живота. Стоп! Даље нема куд! Следе мутације и
изрођавање! Све је то погубно и што се иде даље, то више, што
смо моћнији технолошки, то су страшније наше заблуде и степен
цинизма и гажења норми. Филотеј је дотакао једну од струна
раштимованог генетског оркестра, и одмах је изазвао толико
непријатељства и беса!
− Ух, Роберте, мени је доста! − рече Џеси. − Боље је да ти јавно
обзнаниш те своје мисли, тако да их људи чују.

115
 Они ућуташе. И ма колико се Џеси трудила да се уздржи, сузе
опет почеше да је гуше.
− Опрости ми, Роберте, не могу, не могу да дођем к себи,
страшно ме је повредио цео тај призор − говорила је плачући. −
Осећам се, после свег тог варварства светине, као да нас двоје
лутамо по изгорелој шуми, угљенисаној, потпуно спаљеној. Све је
већ сагорело унаоколо − гране, стабла, жбуње, остала је само
црна спржена земља и ништа друго унаоколо − све је пусто, црно
и мртво. Шта ће бити? Шта ће бити? Шта ће бити? − шапутала је
она.
Борку није преостајало ништа друго него да смирује жену.
Није могао да се сети да је било када била тако хистерична. Увек
сабрана, увек у журби због разних послова и рационалнија него
он, овога пута била је напросто смлављена Ордоковим цинизмом.
Али подсећање на то да одмах треба делати, да време не чека,
приморало ју је да се сабере.
− Разумем те, Роберте − одобравала је она, савлађујући се. −
Иди у своју радну собу и ради. Заврши свој чланак. Ако желиш
кафу − биће у кухињи, ако хоћеш − ја ћу ти је доносити. Само ради.
Само делај. А ја одох у дневну собу. Желим да свирам. Свираћу
Шостаковича. Пету симфонију. А ти пиши. Знам, ти имаш шта да
кажеш. И немој никоме да телефонираш, молим те. Искључила
сам телефоне, сва три. Немој их укључивати. Иди. Горе ме нећеш
чути. Затворићу врата и прозоре.

116
 VII

Повремено су звуци музике ипак допирали из дневне собе.

Виолончело је нехотице те ноћи подсећало Борка да на свету
постоји жена која ће с њим делити судбину, вероватно до гроба.
А можда ће и потом њихове душе знати једна за другу и чути ово
данашње бесано виолончело на растојању растојања...
Те ноћи, седећи испред компјутера, на чијем су се монитору
низали електронски редови сутрашњег новинског текста, он
опет зачу узнемирујуће дисање китова у океану. Куда ће опет?
Значи, негде на земљи нешто се десило?! Људи су опет урадили
нешто непоправљиво? Таласи су им јуришали у сусрет, брдо за
брдом, хучала је вода, трошећи и, истовремено, надокнађујући
енергију океана, али китови су пливали. Ускоро се и сам нашао
међу њима. Океан се пресијавао у тами треперавом светлошћу
компјутерског екрана, који је у том часу и далеки космос и зачећа
у материнском крилу садржао у себи у јединственом континууму
вечности који је свој израз налазио у његовој речи, и, пливајући
у океану, он је покушавао да нађе објашњење вечног у лику
Светске душе, која је за све једна и у свакога своја у
разједињености и сједињености свега на земљи... И надирали су
на екран редови, следећи један за другим, спајајући се у један
текст. „Касандрин белег није знак срама и понижења, у шта
покушавају да нас убеде неки говорници из својих
политикантских циљева, већ је то знак несреће, мајушни сигнал
наше велике несреће, неочекиване, раније непознате људима,
несагледиве у глобалним размерама, због чега је неопходан
изузетан приступ, као судбинском социјално-биолошком
феномену за човечанство. Филотејево откриће сведочи о томе да
је наша самосвест деформисана на генетском нивоу кривицом
самог човека, који из гене рације у генерацију живи супротно
идеалима Светске душе. Трагедија је у томе што ми избегавамо,
својски се трудимо, као што се, рецимо, могло видети и на
предизборном скупу, да избегнемо да схватимо узроке који

117
касандро-ембрионе подстичу да одустану од борбе за
егзистенцију. Гашење жеље за животом јесте гашење светске
цивилизације. Управо ће то бити крај света. Другачије говорећи,
крај света налази се у нама самима. Управо то и осећају касандро-
ембриони, који поседују инстинктивну осетљивост и путем
Касандрине мрље, која се јавља на челу трудница као на
васељенском компјутеру, дају нам до знања да се плаше живота.
Треба се плашити не самог Касандриног белега, већ узрока који
у самој генетици изазива тај есхатолошки помак... Направићемо
велику грешку... Филотеј није провокатор, он је − космички
пророк...“
И чуо је Борк у том моменту како бучно пливају китови у
океану, са све већим напором савладавајући таласе што им
долазе у сусрет, и привиђало му се како од узнемирености вода
на њиховом путу светли и гори − бојом компјутерског екрана...
***
А на Црвеном тргу, у то глуво ноћно доба, казаљке на сату на
познатој Спаској кули ближиле су се часу сове три сата ноћу. И
сова је чекала заветни час када ће се кремаљски сат огласити на
све четири стране света, како би се у том тренутку померила с
места и стрмоглавивши се с високе куле винула затим увис изнад
саме калдрме којом је поплочан трг, а онда полетела дуж зидина
Кремља даље, као и увек правећи бешумне кругове, а потом
вијугала изнад Црвеног трга, кружила изнад маузолеја и
разгледала унаоколо − шта се дешава и како је на белом свету. И
овога пута је сова очекивала сусрет са здепасто-главатим
привиђењима, надајући се да ће ослушнути, као и обично, о чему
они разговарају. А овога пута они су имали о чему да попричају,
још како су имали! Зато што се претходног дана на Црвеном тргу
десило нешто заиста страшно. Чак ни сова, која се за свог дугог
века много чега нагледала, ничег сличног није могла да се сети
нити је могла да претпостави да је тако нешто могуће.
Али, с друге стране, како је она могла знати, та чудна сова са
Спаске куле, ни птица ни дух, која се дружила с привиђењима,

118
како је она могла знати оно, чему чак ни разумни људи нису
могли да нађу објашњење.
А све је почело поподне тог јесењег дана, када су на Црвени
трг нагрнуле гомиле људи ради одржавања митинга за одбрану
наменске, тј. војне индустрије. Већ дуго се, како су писали
новинари, у одређеним круговима гунђало да је конверзија у
време перестројке постала кост у грлу „наменске“, да је само у
обнови наменске индустрије спас за ослабљену државну моћ. Да,
таква мишљења су лебдела у ваздуху као гареж од пожара који
тиња у шуми. И ево, пожар је плануо, распламсао се, чему су
прилично допринели подстрекачи национал-опамећивања, силе
које су јавно мњење упорно наводиле на обнављање трговине
оружјем, на обнављање војне индустрије као темеља
милитаристичке државности, тобоже уништене током
такозване перестројке од стране такозваних радикалних
демократа у интересу Запада, који иза кулиса подмукло трља
руке.
На Црвеном тргу се окупљао народ који је одасвуд пристизао.
Већина оних који су кренули на митинг били су дошљаци из
разних „забрањених“ градова, некада означаваних само „војном
поштом“, тј. − одговарајућом шифром. Управо из тих, током
перестројке дешифрованих „војних пошта“, надирали су људи
који су колективно стизали на све железничке станице у Москви
и кретали се ка центру у колонама, прекидајући саобраћај у
магистралним улицама. Прикључивали су им се и они из
московске војне индустрије, национал-патриоти, који су жалили
за Стаљином, пензионери, као и многи други. Демонстранти су
изгледали као чудни типови из прошлости, као да су се тек
пренули из тешке контузије; носили су васкрсле портрете
крвавих диктатора, који су још сасвим недавно били бесно
нападани и проклињани на истим тим улицама.
Број демонстраната је непрестано растао и очигледно
говорио о масовности трудбеника, запослених у скровитој
утроби војне индустрије. Наоружавали су пола света. А сада су

119
осетили − измиче им тло испод ногу − конверзија је запосленима
у наменској, уколико не престроје производњу, претила
незапосленошћу. И зато су кренули... То је личило на поплаву,
када јаросна бујица носи и пањеве, и камење, и поскидане
кровове, и нико нема моћ да то кретање заустави. Тако су у том
моменту ношени улицама својеврсни „пањеви, камење и
поскидани кровови“ − позиви и захтеви који су звучали
категорично: „Прекинути конверзију!“, „Нећемо допустити да
наменска буде пуштена низ воду!“, „Доле антидржавне
реформе!“, „Тенк је гарант стабилности!“, „Валуту за оружје!“, „Не
сметајте нам да конкуришемо на светском тржишту оружја!“,
„Доста је било трућања о трци у наоружању!“ − и сасвим
апсурдни, за непосвећене: „Вратите нам војне поште!“,
„Живећемо и радити у војним поштама“, па чак и овакве:
„Умукните, пацифисти, док вам није касно!“, „Одузели су нам
хладни рат, да би нас победили!“, „Нећемо дозволити да тенк
буде претворен у шерпу!“, и, најзад: „Живела производња оружја
извор снаге и националног богатства!“, „Нећемо допустити
незапосленост, нећемо дозволити одлив мозгова!“, „Живео
хладни рат − покретач техничког прогреса!“, „Доле купљени
хуманисти!“ − и још много, много тога у том духу, а није ни чудно,
јер комад картона с каквим год хоћете натписом ништа није
коштао, али је скривао у себи снагу од које је, као од пијанства,
човеку могло да се заврти у глави.
Да ли то јесу или нису хтели политичари који се упињу да
докажу нужност војне надмоћи суперсиле и називају се
државницима и државним функционерима, да ли то јесу или
нису хтели саорганизатори међународних сајмова оружја, где се
освојена предност на аукцијама изједначава са Божанским делом
у интересу нације а, што је најважније, та предност наговештава
милијарде долара чисте добити, од које застаје дах, јер се увек
обећава да ће једна трећина тих милијарди прећи непосредно у
џеп произвођача, да ли то јесу или нису хтели они који су у
медијима започели кампању у славу нашег светлог оружја, која
никада у историји није потамнела, а онда више нико није имао
120
снаге да заустави оно што се пробудило, оно што се дешавало −
сви су били само иверје у воденом вртлогу...
На Црвеном тргу се њихало море глава. Хиљаде већ
пристиглих и оних који су и даље пристизали на митинг за
одбрану наменске индустрије испуњавали су цео трг, и
заједнички урлик: „Наменска!“, „Валута!“, „Кремљ је наш!“, „Кремљ
је наш!“ − дизао се до неба.
Снимање је вршено из хеликоптера, али одозго је било
немогуће обухватити и приказати размере грандиозно!“,
вулканског призора. У оквиру главног митинга и говора који су
одјекивали преко разгласа са маузолеја, на разним деловима
трга одвијали су се локални мини-митинзи са сопственим
паролама, портретима и узвицима. На Лобном месту1 гурали су
се фиделисти, што се одмах могло видети према портретима
њиховог идола и паролама: „Фиделе, ми смо с то6ом!“,
„Социјализам или смрт!“ Светина је громогласно понављала,
држећи се за руке и у такту поскакујући: „Социјализам или смрт!“
У пролазу поред Историјског музеја гомилали су се садамисти.
Помамно и бесно клокотао је у том виру поклич: „Садаме, 6рате!“,
„Садаме, брате!“. Чуо се још један веома изражајан поклич праћен
дизањем стиснутих песница у ваздух: „Гадафи! Гадафи! Гадафи!“
Такве бучне обожаваоце имала је готово свака од земаља
којима је током много година масовно испоручивано оружје;
било је оних који су цупкали у част Кине, Ирана,
Пакистана, Индије, Северне Кореје, а нарочито арапских и
афричких партнера, купаца. Наравно, Кина је у складу са својим
размерама и демографским потенцијалом имала огроман број
приврженика који су скандирали генијални стих песника Маоа
из Паунове песме: „Пушка рађа власт! Пушка рађа власт!“ И
једногласно, веома сродно, снажно и складно викали су

1Кружна платформа с каменом оградом, постављена на Црвеном тргу 1521.

године; са тог места су се својевремено оглашавали важни државни укази. У
називу се налази реч лоб (чело), јер се место налазило на брежуљку. − Прим.
прев.

121
стаљинисти: „Стаљину слава!“ − и сложно дизали над главама
улизички ретуширане портрете генералисимуса. Над целом том
грајом истински је тријумфовао аутомат Калашњикова: „Калаш
− Кремљ је наш!“, надјачавало је сву ту галаму и повике.
Било је и мало разумљивих стилских фигура на задату тему,
типа: „Пуцањ увис − небо у дијамантима!“ Да ли је то требало
разумети овако: лети ракета и одозго падају дијаманти? Ех, кад
би тако било! Ех, кад би било!
И све је то хучало и врило у котлу масовне еуфорије, и све је
то распаљивало осећање појединачне моћи, снаге и јединства...
Ево, сваког часа десиће се нешто, плануће огњена пиротехника
страсти, задрхтаће небо и указаће се Он: извршилац воље... Али
ко је Он? Он је Он! Он! Он...
Али говори главних говорника, који су се разлегали с
трибине маузолеја, били су на свој начин трезвени и убедљиви.
Смањивање производње оружја економији не обећава ништа
добро, осим што светско тржиште препушта богатој, пребогатој
Америци. А ова не дрема − штанцује оружје током целе године,
даноноћно, и све наоружава до зуба, и свима наређује. А што смо
ми гори од ње? Постојао је још један аргумент − незапосленост
због конверзије изазваће разорну социјалну експлозију. Осим
тога, конверзија у корену уништава снажан интелектуални
потенцијал земље. А било је и још много снајперски тачних
погодака у мету. И сваки погодак изазивао је наступе масовне
насладе мржњом.
Постојала је, међутим, и једна друга сила. У том моменту, на
Мањежном тргу, на суседном простору, одвојеном од гомиле
противника конверзије само редовима специјалаца, брујао је
један други митинг, кипеле су сасвим другачије страсти.
Ту је митинговала другачија публика, други део друштва −
демократе, реформатори, пацифисти и остало шипражје
перестројке, све у свему − слободољупци и либерали свих
нијанси и боја. И њих је било много; на тргу су се таласале гомиле
људи, који су такође имали своја уверења, своје позиве и пароле,

122
ништа мање радикалне и ништа мање убојите. Ту се такође све
шаренело од транспарената и плаката: „Доле привилегије за
наменску!“, „Нећемо да будемо таоци наменске!“, „Наменска иде
наруку милитаризму!“, „Наменска је вампир буџета!“, „Доле
стаљинистички монструм!“, и тако даље, и томе слично,
укључујући и: „Наменска је конвејер смрти!“, „Наменска је пас на
ланцу партократа!“, „Наменска је кабала народа!“
Заправо, иста слика као и на Црвеном тргу само са супротним
предзнаком.
И овде су се демонстранти заклањали портретима својих
идола и лидера. Дизали су их изнад глава, излажући их
погледима људи и богова ако су, наравно, последњима уопште
придавали значај.
Разним дописницима и репортерима, који су заједно с
техником трчали час на један, час на други митинг, час на
Црвени, час на Мањежни трг, догађаји су пружали невиђено
обиље материјала. Без обзира на то, искусни репортери нису
могли а да не обрате пажњу на два плаката који су падали у очи
зато што нимало нису личили на остале. Држећи своје плакате
високо уздигнуте, ишли су двоје младих − младић и девојка,
судећи по изгледу, највероватније студенти. Очевици су потом
говорили да су то двоје настојали да се у гомили не одмичу
сувише једно од друго!“, како би могли да се довикују и прате
погледима, као и да ни са ким посебно нису ступали у спор и
изледали су некако одсутно, као обузети собом. На плакату који
је држао младић било је исписано црном бојом: „Човек не треба
да се рађа на свет да би производио оружје!“, а на девојчином су
црвеним исписана слова звучала крајње деструктивно: „Спалићу
се ако Кремљ обнови трку у наоружању!“
Они су ишли кроз гомилу попут два чамца изгубљена у мору,
некоме су падали у очи, некоме не, неко је такво изјашњавање
разумео, некоме је то нешто говорило, а некоме готово да није
ништа − а није ни чудо, пошто су свакакве изјаве, пароле,
протести, упозорења, радикални заглушујући говори и иступања

123
пљуштали по главама окупљених као киша и на једној и на другој
страни − и на Црвеном, и на Мањежном тргу.
Али, како год било, оно чему је било суђено да се деси, десило
се. Људи обично дођу к себи кад је већ касно, уверивши се по ко
зна који пут да се у људским гомилама, узбурканим масовном
психозом, детонирају догађаји који повремено потресају како
својом случајношћу, тако и кобном неизбежношћу.
Сунце је залазило за зидине Кремља, већ се на ускомешалу
светину спуштао невини рани сумрак, а митинзи на суседним
трговима и даље су бучали и хучали, и говори, који су грмели из
разгласа, запаљиви и фанатични, све више су распламсавали
срца и главе окупљених, и ближили се кулминацији. И свака од
страна на једном или на другом тргу, позивала је на праведност,
апеловала на власт и народ, тврдила да је само она у праву,
понављала своје становиште, пружала свету само своје
аргументе и закључке, усијавала се и беснела, осећајући
неутољиву потребу да се моментално изрази на делу, да
испразни накупљену енергију. Страсти су постајале усијане
готово синхроно, преко разгласа су се чуле међусобне оптужбе,
претње и увреде, свака од страна је ону другу, непријатељску,
називала одвратним скупом непријатеља отаџбине. И већ је
планула прва туча. Пробијајући се кроз редове специјалаца,
„милитаристи“ и „антимилитаристи“ почели су да ударају једни
друге плакатима и портретима на моткама. Жене су језиво
вриштале, мушкарци су се драли и псовали. Почеше да раде
песнице, а крену и шутирање. Ма колико се специјалци трудили
да задрже навалу и растерају оне што се туку, то је само додатно
распаљивало стране. Започе и брзо се ускомеша права битка-
туча, као да су људи само то и чекали, и као да су се само због тога
и окупили. Свима су добро дошли обожавани портрети и на
брзину исписани плакати њима су се свом снагом тукли по
главама. Крв, сузе и јауци, стотине људи ухваћено у коштац,
мушкарци и жене, стари и млади, покуљаше на екране светских
телевизија, у свим могућим појединостима, из свих могућих

124
углова, снимани одозго, из хеликоптера, и са свих могућих тачака
на земљи.
Управо тада се у најгушћем метежу нашло оно двоје младић
и девојка. И то што нису употребили своје плакате, имало је по
њих кобне последице. Они с Црвеног трга, присталице наменске,
тукли су оне који су били за конверзију, кад одједном угледаше
да тај момак усправно држи изнад главе свој плакат и као да га
гура под нос разбеснелим патриотама.
− Шта је, барабо, коме то гураш под нос, од кога правиш
будалу?! − повика један од нападача. − Ми, дакле, није ни требало
да се родимо?! Ух, гаде један! − И почеше да туку младића, а
плакат поцепаше и изгазише. Управо у том тренутку, притичући
му у помоћ, проби се кроз гомилу она девојка са својим веома
шокантним, веома изазовним транспарентом, са заклетвом да ће
се спалити ако Кремљ обнови трку у наоружању.
Може ли се рећи колико је био оправдан поступак те девојке
− да крене на митинг с таквом претњом? Шта ју је покретало?
Зашто је то учинила − због младости или из глупости, или су је,
напротив, уверење и храброст навели на такав корак? И, најзад,
зашто у журби није бацила тај плакат, пре него што ће се пробити
ка свом другу, кога су тукле присталице наменске?! Она је
појурила ка њему са својим плакатом у рукама, вичући:
− Шта то радите?! Не дирајте га! Ко вам је дао право?! Да се
нисте усудили! Престаните!
Узалуд. Младића је млатило једно пет људи. Међутим, они би
га пустили пошто 6и га истукли, отишао 6и с модрицама. Али ко
је могао знати како ће се завршити тај сукоб, шта крије у себи, и
самој себи непозната помахнитала светина?!
Ови из наменске дочекаше девојку бесним повицима:
− Шта је, кучко, бриши одавде, иначе ћеш и ти добити!
И управо тада, једна жена, која се ружно драла, погоди право
у циљ:

125
 − Ти, значи, уцењујеш?! Решила си да се спалиш?! Јао, гледајте,
људи, држите ме, сад ће да се спали ова куја-уцењивачица, и наш
Кремљ ће се срушити! Ево, пред свима нама! Дајте јој по њушци
тако да заборави пут до куће!
На девојку се бацише, поцепаше јој јакну. Низ лице јој потече
крв.
− Да се нисте усудили! Изроди! − викала је она размазујући
крв по лицу.
Њен плакат такође истог часа поцепаше и изгазише.
− И, шта сад? Спалићеш се? Или можда ипак нећеш? Размисли
пре него што напишеш некакву глупост! Зашто не гориш?
И све се затим десило у трену.
− Па баци на мене шибицу! − грозничаво је викнула девојка,
изазвавши експлозију злобног церекања.
Истог часа неко узе кутију шибица да кресне...
− Има ли ко упаљач? Ха-ха-ха! Боље јој принеси упаљач! −
предложи неко.
− Стојте! Не! − повика некаквим туђим гласом њен друг
отимајући се из руку оних који су га тукли. Није успео. Запаљено
палидрвце паде девојци на раме, на њену синтетичку јакницу,
која одмах плану.
Сви се укочише, затим устукнуше и почеше да беже.
А она, захваћена пламеном, потрча уз заглушујући, језив јаук.
И све се ускомеша на Црвеном тргу, баш као у паклу. Паника у
гомили исто је тако страшна као и њени узаврели, свирепи и
разорни нагони...
Брзином муње пронесе се глас да је негде у близини
експлодирала бомба, коју је неко бацио или се, чини се, неко сам
спалио, или је реч о нечем још ужаснијем; плану у гомили
митингаша, и људи заборавивши на све, журно потрчаше, газећи
једни друге, падајући и вичући улицама и уличицама, бацајући и
газећи сакралне портрете и ватрене позиве, као да за њима више

126
нема нити је икад и било ма какве потребе. Људи су трчали
избезумљени и уплашени, бежали су од себе.
Па зашто је онда и било све то, зашто су галамили и урлали
крај Кремља − нико није могао да одговори. Од тог тренутка, када
је планула девојка која је претила да ће се спалити − да ли да
изазове шок, да ли из шале или озбиљно − почело је ново
одбројавање времена. То, како је она трчала вриштећи и горећи
у трку, видели су сви који су били у близини. Онда је пала на
земљу. Стигао ју је онај младић, а заједно с њим и неколико
специјалаца који су трчали за њим. Они журно почеше јакнама да
гасе ватру на телу девојке која је горела. Али већ је било касно.
Њен друг у очајању паде на колена ухвативши се за главу. У том
тренутку на нагло опустели трг слете хеликоптер који је, по свој
прилици, до тада снимао за телевизију. Испод пропелера који се
заглушујуће вртео, сагнути због ветра и штитећи се од буке,
истрчаше људи, подигоше са земље девојчино тело и поведоше
са собом оног младића и двојицу специјалаца, те се сви заједно
хеликоптером дигоше у ваздух. Неко ипак стиже, не заборави, да
све сними на траку.
Узлетевши, хеликоптер је полетео изнад Црвеног трга,
поравнао се са Спаском кулом, дошавши до самог њеног врха, и
онда кренуо даље, изнад Каменог моста, затим дуж обале реке
Москве и нестао са видика...
Заједно с хеликоптером загуби се у градској прашуми, попут
птице која ишчезне у шуми, и трагедија младих људи,
највероватније студената, који су се тако храбро, тако страшно и
непромишљено жртвовали ради идеје у коју су поверовали... О,
романтико, вечна сапутнице утопија и њихових неизбежних
сломова!
Исте вечери центар града дуго није могао да утихне,
преживљавајући догађаје тога дана. Нервозно узбуђење многе је
истерало на улице, а изражавало се у необичној живости лица,
гласова, начину хода. Људи су се скупљали у групе, препирали се,
нагађали и никако нису могли да објасне како је могло да се деси

127
тако нешто − било је бачено само једно запаљено палидрвце,
могло је и да се угаси у лету, али се, ето, није угасило и девојка је
за трен ока планула? Није ли то трик, циркуска вештина?! Можда
јој је одећа била натопљена нечим нарочитим, запаљивим? Али
зашто је тако нешто било потребно − да исход буде смртни? А ако
није тако, ако је то нешто сасвим друго, некакав непојмљив
метафизички феномен, када човек плане због ужасно високе
унутрашње напетости? Па прича се да има људи који ноћу светле
фосфорним сјајем. Откуд знамо, ко то зна...
За то време падала је ноћ. Било је све мање људи на улицама.
Почеше да се крећу љубитељи ноћног живота, да с треском
затварају врата аутомобила и истовремено плаћају улично
обезбеђење и рекет. У ноћним установама палила су се светла,
интимно осветљење, укључивана је електронска музика,
обнаживале се груди, добацивани су осмеси... Да би се све
заборавило, да се ништа не запамти, да се побегне од себе, да се
умакне Богу...
На Црвеном тргу је те ноћи владала апсолутна тишина. Пусто.
Ни живе душе. Нико није желео да се појави на месту где су током
дана беснеле дивље страсти, лудило, битка. Мутно су треперила
светла. И свуда унаоколо су лежали, као бачени на бојном пољу,
ногама изгажени у тучи и бекству портрети, пароле, плакати.
И нико за њих није марио.
Месец је био високо изнад Кремља. Летела је сова, која се
појављивала у свој заветни час. Клизила је попут сенке, час овде,
час тамо, нечујно машући широким крилима, неухватљиво
вртећи у лету својом огромном главом с магнетским сјајем у
округлим очима нетремичног погледа. Било јој је тешко и језиво.
Кружећи тихо изнад маузолеја, промакавши пред погледима
укочених стражара крај његових врата, сова полете даље
тражећи здепасто-главата привиђења. И нађе их на тамној
страни, крај кремаљског зида од опеке. Не, ни овога пута нису
изгледали другачије. И овога пута су били неупадљиви, али као
да су били зачарани. Држећи се за руке, здепасто-главати су

128
цупкали у месту, монотоно понављајући усклик преузет с
митинга: „Социјализам или смрт!“ Да, то су понављали неуморно,
нечујно, невидљиво, ужасно. „Социјализам или смрт!“
Сови је овај кубански ритам ускоро додијао. Она полете даље
и насупрот Спаске капије срете најзад живу душу − пијану жену,
залуталу овамо ко зна одакле.
Она је ишла ноћним Црвеним тргом потпуно сама,
рашчупана, раскопчана, пијана, и певала је отегнутим гласом
некакву своју горку песму:

Зашто сам се, зашто

на свет родила?
Зашто си ме, зашто,
Мајко родила?

Зашто си ме, зашто

Мајко зачела?
Не желећи то,
Ти си ме издала.
Зашто си ме, зашто
Мајко родила?
Не желећи то,
Ти си ме издала.

Зашто сам се, зашто

На свет родила?
Зашто си ме, зашто,
Мајко родила?

129
 Ишла је укосо преко трга, клатећи се и спотичући, и убрзо је
нестала негде у трговачким линијама ГУМ-а.2 Још неко време
чула се њена туробна песма, а затим се све утишало.
Сова је узлетела изнад зидина Кремља, полетела у парк и ту,
међу густим грањем, одједном зајецала као и она жена, и јецајући,
тегобно је хуктала.
Месец је био високо међу звездама, обасјавајући одозго
вечном светлошћу куполе, шиљке, кровове кремаљских
брежуљака и сови се опет причињавало да издалека допире
дисање китова који пливају у океану. Куда и зашто они журе?
Нема њима мира. Ни таласи не посустају.

2 Скраћени назив робне куће на Црвеном тргу − Прим. прев.

130
 VIII

Већи део чланка за Трибјун био је готов, преостало је да

напише закључак. Али што се више ближио крају, Борка је све
више обузимао немир: није ли се превише упустио у научно
објашњење феномена Касандриног белега ако је за већину,
можда чак за апсолутну већину људи, вероватно најважније било
да се на било који начин ослободе Филотејевих „провокационих“
радњи у космосу, само да ништа не виде, да ништа не чују, да
забораве на сигнале касандро-ембриона. Као искусни
политикант, Оливер Ордок је осетио управо то, адекватно се
оријентисао и зато је постигао успех. Неоспорно, он је остварио
политичку победу. Мада, наравно, победу на лажном путу. Али
како разуверити људе, како их присилити да схвате да су
подлегли масовној обмани.
Борку је било јасно да му у поређењу с Ордоком недостаје
политичко искуство, политичка умешност. Да, они су сада
постали непријатељи. Тако неочекивано и тако неповратно! И
хтео Борк то или не, предстојала је борба, неизбежна борба.
Управо оно што је Ордоку и било потребно јавни турнир на путу
ка жуђеном положају. У том смислу судбина му је дарежљиво и
згодно дала Филотеја у космосу и Борка на земљи.
Док је размишљао о томе, Роберт Борк је ухватио себе како
размишља о томе колико брзо се може уплести у баналну
политичку борбу, колико је заразно и чврсто његову душу
обузела страст да се супротстави. Имао је жељу да се сретне с
Ордоком лице у лице. Желео је да му приђе близу, да га погледа
у очи и каже, не повисујући глас, али тако да га прострели целог:
„Битанго!“ А затим да објави свима да је Ордок битанга и да се
таквом типу не сме дати власт, јер ће то бити долазак ђавола, а
опасност је управо у томе што нико неће знати да је он − ђаво!
„Не, не, само то не, само то не − помисли Борк и сам одбацујући
своје мисли. − Нека буде председник или што год хоће, само без
мене! Не, не, мој посао није политичка борба, мој задатак је да
131
докажем људима да су, уколико избегавају истину о
Касандриним знацима, малодушни, да потискују проблем у
дубину, да отежавају своју несрећу. А како их убедити да је
истина страшна, али да се пред њом не смеју затварати очи, да се
мора тражити излаз?!“
На балкону, на који је Борк изашао да удахне ваздух, владала
је ноћна свежина, осећала се јесен − лишће је непрестано
шуштало у тами. Обузела га је дрхтавица. Месец је био ниско,
готово је додиривао пошумљено брдашце на излазу на аутопут.
Борк замисли терене за голф на брежуљцима иза шуме, који су
косинама и прелазима подсећали на приморске дине; тамо је
понекад, ранијих година, одлазио да мало удара лоптицу.
И, заиста чудно, сетио се једног сна. Произлази да снови могу
да се враћају у сећање попут некакве реалности. Сањао је једном
приликом, чини се не баш тако давно, да су свуда унаоколо
терени за голф, месец сија, ноћ је, пријатно је и лепо, али, баш
незгодно − лоптица не реагује на ударац штапа, не полеће, не
помера се; ма колико замахивао, ма колико ударао, ма колико се
трудио, лоптица се не помера са свог места. И тада се однекуд
одозго појавио Макс Фрајд, његов покојни колега са катедре,
професор. Хајде да одлетимо, вели он, на Месец, тамо су дивни
терени, играћемо лунарни голф. Одушевљен Максом, он иде за
њим, лети изнад терена, а иза њега је Џеси и зове га да се врати.
И због нечега плаче. Зашто ли је то сањао? Чудно, а и није баш
чудно, ако се боље размисли. Макс му је био близак пријатељ,
кога је одушевљавало све што је заумно, заносио се астрологијом.
Настојао је да према звездама одреди с каквим резултатом ће
победити или изгубити у голфу. Његова предсказања су се некад
обистињавала, али већином су била повод да задиркује „мага“.
Можда је Максов дух на оном свету нешто предосетио, уловио
некакво, како би он могао рећи и свакако би баш тако и рекао −
приближавање негативног астролошког фактора, и зато је желео
да спасе друга од ударца, звао га је да оду на Месец. Зато се и
појавио у сну, упозоравајући га.

132
 Када би Макс био жив, сасвим сигурно би после онога што се
десило на митингу, макар и усред ноћи, дојурио к њима у
Њубери. Чак и ако тиме не би могао да им помогне. Напросто био
је такав човек, донекле брзоплет, али веома саосећајан. Понекад
је пратио Џеси свирајући на клавиру неке једноставне комаде,
али свирао је сасвим добро. Џеси се понекад шалила: „Твоји
пријатељи, Бобе, сви су као Макс − забавни интелектуалци
класичног типа. А, иначе, требало би да оснујете монашко
братство, тебе да поставите за поглавара реда, својеврсног
догматског учитеља, а лепотан Макс би као твоја десна рука
свуда стизао. Тада бисте се реализовали не само у наукама, него
још у понечему, сасвим другачијем. Сиромах Макс није био
нимало равнодушан према Џеси и повремено је и то претварао у
предмет свог будаластог измотавања. Волео је да припит излије
душу:
„Слушај, Роберте, морам да ти кажем сасвим отворено да си
ми веома засметао у животу.“
„Како то?“
„Да није било тебе, изјавио бих Џеси љубав.“
„Па ваљда ни сада није касно?“
„Не, једино кад ти не би постојао као субјект, једино бих јој у
том случају то рекао.“
„Е па онда се ту ништа не може. Ја постојим баш као субјект.“
„Управо тако. Сада ти је барем јасно колико си ми озбиљно
засметао.“
„Максе, пријатељу, ти би баш хтео да ти у животу буде лако.
Испробај своје шансе без обзира на тог субјекта, јер у комфорним
условима које ти прижељкујеш, то је незанимљиво.“
„Не, поред тебе не могу бити примећен. Апсолутно.“
„Ма какви! Жене те обожавају − ти си наочит, могло би се
рећи да си лепотан, некада си возио мотоцикл и жене су за тобом
уздисале. Осим тога, млађи си од мене.“

133
 „Ја сам мотоциклиста, а ти си светски познат научник, ја сам
мотоциклиста, а ти си богат човек, добијаш високе хонораре за
књиге, имаш предивну кућу у елитном Њуберију, жена ти на
виолончелу свира разне Бахове и Бетовене, док је јурим на
мотоциклу ти јуриш лоптицу на помодном игралишту за голф у
Њуберију, док ја јурим на мотоциклу ти говориш у Кремљима и
Белим кућама, док ја јурим на мотоциклу...“
„Чекај, чекај, Максе, не пренемажи се. Ти ни у ком случају ниси
само мотоциклиста, то си био некада. Ти имаш звучно име у
твојој науци − у политичкој географији, цела планета је у твојим
рукама. Ма зар је ту реч о планети, јака ствар, планета! Буди
опрезнији да наш разговор не чује Ана, најбоља међу лепим
Пољакињама. Шта ће помислити о теби као мужу?! Скандал! Ни
мотоцикл ти неће помоћи! А она гаји илузије!“
„Да, Роберте, чини ми се да си ме упецао. Што се Ане тиче, у
праву си. А што се тиче планете, ниси сасвим у праву. У
политичкој географији треба знати све или се њоме не треба
бавити. То је посебна наука, наука-сваштојед. То је банка
информација, рекао бих. Да, у том смислу ја сам светски банкар.
Ротшилд двадесетог века. Све знам, све ми је познато, и шта
онда? Кажу да Бог на небу такође све види, све зна, све му је
знано, али ништа не може...“
Нема човека. Погинуо је у аутомобилској несрећи, превише је
волео брзу вожњу. Ана је веома остарила. Њихов син се оженио,
не живи с њом. Џеси и Ана се понекад јаве једна другој, понекад
се виде. Ана је последњи пут била овог лета. Сви заједно су
отишли на терене за голф да се надишу ваздуха, да прошетају,
погледају како други играју. Провели су леп дан, ручали су тамо,
у ресторану голф-клуба. И нехотице су се присећали прошлих
времена, много су говорили о Максу. Он је веома волео те
пределе. Увек је био спреман да дође...
О, сироти пријатељу, Максе Фрајде. Шта би ти сада рекао, шта
би мислио о свему што се дешава, када се све помешало у главама
и душама људи. Ударио је невидљив генетски ураган, узвитлао

134
све. Сада треба одабрати: попут ноја забити главу у песак, као
што би многи хтели, док све не протутњи, или погледати Бога у
очи и, не скрећући поглед, примити његово упозорење људима,
јер Бог само упозорава − да одлучимо морамо сами. У томе је био
у праву Макс Фрајд. И није га случајно сањао. Узнемирио се,
предосетио је, по свој прилици. Звао га, хтео на време да га спасе
несреће, позивао га на лунарне терене за голф...
Али питање је како ће се даље развијати догађаји, јер Ордок
је, у суштини, заменио проблем, врти јавност око малог прста,
скреће пажњу, а да би уз то добио и ореол хероја, јавно је њега,
Борка, изазвао на политички дуел. И он мора да се припреми, да
прихвати тај изазов, да каже своју реч о Касандрином белегу, да
одбрани Филотеја од демагогије и политичких спекулација. Јер
како другачије назвати оно што је Ордок приредио?! Боже мој,
већ је прошло један после поноћи, тргну се Борк, треба се
прихватити посла. Не сме се одуговлачити. Нема одступнице.
Док се враћао у радну собу, поглед му паде на огледало крај
улаза. Очи црвене од неспавања. Колико је само у њима бола и
немира. И сасвим је сед. Још је добро што није оћелавио као неки
други. Стар је као она Рајнска стена, покрај које је недавно пловио
с Немцима, бучним новинарима, који су тако и насловили његов
интервју − „Интервју са Старом стеном“, нимало не слутећи да ће
сасвим ускоро, док буде летео изнад океана, изнад Атлантика,
блеснути муња монаха Филотеја, да ће пући гром и сви ће бити
захваћени невиђеном паником, и појавиће се уз буку на сцени
онај ђаволски тип − Оливер Ордок. Шта да се ради, мораће да се
бори...
Борк седе испред компјутера, али се уто зачуше кораци.
Одоздо је долазила Џеси.
− Па, како си? − упита она с прага.
− Све је у реду, радим − одговори он и хтеде да јој исприча о
свом сну, кога се однекуд сетио, али одустаде.
Џеси је изгледала уморна, али је ипак нешто сијало у њеном
погледу.

135
 − Не желим да ти сметам, Бобе, али, знаш, желим да те
изненадим.
− Чиме то можеш да ме изненадиш?
− Ево, донела сам ти гомилу папира. Могу ти затребати.
− Шта је то?
− Факсови. И шта мислиш, од кога? Од Ентони Јунгера.
− Од Ентони Јунгера? − зачуди се он. − И шта? Шта он пише?
− Знаш, рекла сам ти да ћу искључити све телефоне. Можеш
да замислиш колико је пута покушао да нам телефонира. Али ко
је могао знати? А факс у предсобљу сам заборавила да искључим,
није ми пало на памет. И одједном чујем да нешто све време
куцка, погледам, а тамо гомила ролни папира. Ево, читај. На
свакој страници, на самом врху, пише: „Ако Бога знате не
искључујте факс!“ И ено, његови факсови још стижу, страница за
страницом. Шта му је? Јадни младић. Ево, читај, после ћу ти
донети још.
Велико изненађење. Два сата ноћу. А неко не спава, пише
страницу за страницом и шаље факсове. Пише му Ентони Јунгер,
који је само једном с њим разговарао телефоном, једва га познаје.
Али на предизборном митингу, када се Јунгер осмелио, макар и
безуспешно, да заузда махнити галоп Ордокове демагогије, он је
направио принципијелан избор; он, човек из Ордоковог штаба,
пред свима се оградио од свог лидера и прешао на страну његове
политичке жртве. Како му је било после, кад се митинг завршио,
лако се може замислити. Ордок и екипа која му је одана, свакако
су жигосали Јунгера као издајника. О каријери у Ордоковој сенци
није више могао ни да помишља. Пријатељи му се вероватно
смеју: тако нешто се још није догодило − сам себи је пресекао пут.
И после свега тога он је још нашао снаге да потрчи у помоћ човеку
кога је Ордок обрукао, кога је жигосао на масовном митингу.
Борку је било непријатно пред Ентони Јунгером, али му је у исто
време било и топло око срца. Још никада нико са стране није га
штитио из саосећања, пошто је увек био самосталан и јак. А сада,

136
насилно сатеран у ринг, испузао је оданде бачен на тло, могло би
се рећи изубијан на радост публике, и за сада се склонио од света,
покушавајући да стисне зубе и стане на ноге како би поново
ступио у борбу, сада већ својом вољом и на сопствени ризик. Због
тога, знајући све то, Јунгер га је буквално у првој реченици на
свакој страници преклињао: „Ако Бога знате не искључујте
факс!“
„Мистер Борк, јасно ми је зашто су искључени Ваши кућни
телефони − писао је Јунгер. − Никад се не бих усудио да вам
додијавам, али разумите ме. Уколико сада не бих могао, макар
користећи факс, да вам изложим оно што сам био дужан да Вам
кажем клечећи пред Вама, за мене би то заиста било попут смрти.
После свега што се десило на предизборном митингу, не могу
себи места да нађем, спреман сам на све, чак и на убиство,
уколико би то имало смисла. Опростите ми због овако страшних
признања. Али испоставило се да сам вас увукао у ову ружну
причу с Ордоком, да сам Вас подметнуо као вашарску мету за
демонстрирање прецизности једног неморалног политичког
стрелца с великог популистичког друма. Нећу да цмиздрим,
извините, па ипак се у себи једем: коме сам служио, коме сам
довлачио камење, тако ми и треба кад сам био слеп и
непоправљиво поверљив! Али сада није реч о мени, опростите ми
ако Бога знате. Реч је о томе шта даље да се ради. Шта да се ради
с Касандриним белегом?! Желим...“
Ту се страница прекидала, а следећа је почињала истим оним
преклињањем: „Ако Бога знате не искључујте факс!“

„Дакле, мистер Борк, шта сада?

Допустите ми, без обзира на моју идиотску улогу у свему
овоме, да изнесем нека размишљања. Можда ће вам се она
учинити корисним.
Мистер Борк, тешко је то рећи, али казаћу Вам. Унапред се
кајем што се усуђујем да Вам тако нешто понудим. Ипак, ја немам

137
шта да изгубим. Пред Вама сам толико крив да ми је сада све
узалуд.
Мислим да би Ордок могао бити оптужен, ако се већ на то иде,
за лаж, пошто се позивао на приватни разговор с Вама. Нема
никаквих сведока тог разговора нити их је могло бити. Ви сте с
њим разговарали телефоном. А можда нисте ни разговарали, а
ако сте и разговарали, нисте о томе. То би био потез у његовом,
Ордоковом стилу. Срамотом на срамоту. Разговор није сниман.
То поуздано знам. Гарантујем. Сами одлучите. Ако такав потез
сматрате могућим, узимам на себе организацију сензационалног
демантија. Медији ће зграбити мамац у лету.
Али постоји, наравно, и сасвим другачији пут борбе. Ако сте
Ви, мистер Борк, убеђени у Филотејеву исправност и спремни сте
да ради истине останете на свом становишту, ја сам са своје
стране спреман да идем с Вама до краја, иако је моја улога, разуме
се, чисто помоћна. Могао бих да будем Ваш штитоноша. А ако
одлучите да не устукнете, сасвим је извесно да Вам предстоји
битка.
Ситуација је таква, да сте у овом тренутку Ви једини ратник
на бојном пољу, једини човек, можда на целој планети, који је
отворено стао на страну космичког монаха бранећи његову
есхатолошку концепцију. После онога што се десило на
предизборном митингу, после „јединственог народног фронта“
који је сложно подржао Ордока, они малобројни који можда и
имају шта да кажу у одбрану Филотејевог открића, уздржаће се,
ћутаће. А највећи део...“

„Ако Бога знате не искључујте факс!

Дакле, Мистер Борк, судећи према реакцији бирача на
митингу, највећи део становништва, могло би се чак рећи,
нажалост, вероватно, практично целокупно становништво
Земље, настројено је против космичких експеримената за
откривање Касандриног белега. Људи не желе да чују, не желе ни
да знају за касандро-ембрионе, жене не желе да их контролишу

138
сондажни зраци. О догађајима на митингу у Алфа-Бејзбол
саопштиле су све информативне агенције. Ордоков рејтинг је
нагло скочио у свим државама. Док је све још свеже, он је дао
изјаву да ће се непоколебљиво борити за заштиту људских права,
да ће будно чувати вечну светост жене-мајке и борити се са, како
се он изразио, провокационим сплеткама филотејеваца свих боја,
ма где се они налазили − на Земљи или на небу. Вашу
фотографију, мистер Борк, у овом моменту непрестано приказују
на телевизијским екранима, пратећи то одговарајућим
коментарима. У Москви су пронашли Филотејеве фотографије и
такође су их пустили у оптицај.
Пишем Вам све ово јер претпостављам да не само што сте
искључили телефоне, већ сте искључили и ТВ. Треба да имате
представу о последицама митинга, о томе како се даље развијају
догађаји. Бојим се да ће тај процес тек добијати замах и да неће
моћи да се контролише...“

„Ако Бога знате, не искључујте факс!

Дакле, мистер Борк, тај процес се не може контролисати и
зато морате, чини ми се, пре свега Ви лично да одлучите − коју
позицију, који пут ћете изабрати за даље деловање у таквим
околностима. Јер није искључено да могу почети масовни
протести против онога што још нема назив − против
„контролисања генетског фонда“. Ако пишете свој чланак за
Трибјун, размислите има ли смисла да се појављујете у редакцији
или је боље да им текст пошаљете факсом, телексом или да га
неко други однесе, зато што се на улазу у редакцију, како сам
обавештен, већ скупљају демонстранти с плакатима, узвикујући
своје захтеве и претње. Они су објавили даноноћну опсаду зграде
овог листа. Полиција у таквим случајевима није увек у стању да
задржи распомамљену светину. Извините, ова информација је
више него непријатна.
И опет понављам: Ви сте сами на бојном пољу. Филотеј је у
космосу, он није доступан противницима, али је и лишен

139
могућности да активно сарађује са савезницима. Одлучите који
ћете пут одабрати.
Ви сте схватили и подржали оно што не схватају, или због
тренутних размишљања не желе да схвате они које је баш брига
за будућност, што и приличи онима који су привремено на овом
свету. Ви сте сами и ово је мисија једног човека. Зашто је све тако
уређено, зашто су велики догађаји најчешће мисија једног
човека, ја не знам. У сваком случају ја сам с Вама и спреман сам да
Вам помогнем, спреман сам да учиним све што је у мојој моћи и
то не само зато што се, као што сам већ написао, осећам кривим
пред Вама, зато што сам ја Ордоку дао идеју да о Филотејевом
открићу поприча управо с Вама, већ зато, и поглавито зато што
сам се и сам заразио Филотејевим идејама, његовом и Вашом
бригом за будућност човечанства. Можда је човек до сада лутао,
али сада је дошло време да каже себи: или постани бољи, или се
спреми да одеш у палеонтолошке слојеве, попут изумрлих
мамута.
Извините, опет крај странице!“

„Ако Бога знате, не искључујте факс! Још нисам све рекао...

Мистер Борк, опростите, прелазим на ствар. По мом мишљењу
сутрашњи дан − не, он је већ наступио, већ је данашњи − много ће
разоткрити. Већ је почело врзино коло сензација и гласина.
Једини дисонантан глас у тој гунгули биће Ваш глас, Ваше
виђење, Ваше уверење и аргументованост судова. Како сте
решили да поступите? Да ли ћете организовати конференцију за
штампу? Ако желите, спреман сам да учествујем у њеном
организовању и да Вам будем при руци.
Даље. Вероватно ће још од јутра, сасвим могуће без најаве,
похрлити репортери к Вама, у Њубери. Ако не желите да се с
њима сретнете, немојте заборавити да негде на видном месту
поставите обавештење да не желите никога да видите и да
молите да Вас не узнемиравају.

140
 Одлазио сам у Њубери на терене за голф у приградским
парковима. Одавде, од Ридинга, где ја станујем, има тридесетак
минута вожње. Ако желите могу да дођем да о свему
поразговарамо. Обавештавам Вас где сам за сваки случај.
Мистер Борк, већ је прошло три ујутру. А ја непрестано
пишем у нади да ћете прочитати моје факсове када их будете
видели. Толико тога сам желео да Вам кажем! Јер, догађаји у
свету, чак и они о којима свакодневно пише штампа, сведоче о
кризи цивилизације. У таквим условима, и сам долазак
новорођенчета на свет подсећа на ходање по минском пољу. Али
где је то минско поље, у којим деловима живота се крије: да ли у
мислима, у поступцима људи, у светским учењима или у
свакодневној пракси − на то се прстом не може показати.
Управо је приказано на телевизији: у Москви, на Црвеном
тргу − веома сам волео да тамо одлазим − десило се нешто
страшно. Сукобила су се два табора демонстраната: присталице
војне индустрије и они који се боре за конверзију. У њима је једна
девојка извршила самоубиство, спалила се наочиглед свих.
Страшно је гледати те снимке. Коментатори саопштавају да су се
страсти разбуктале због плаката с којим је на митинг дошао
један студент, друг изгореле девојке. На том плакату... Одмах ћу
наставити, крај је листа...“

„Ако Бога знате, не искључујте факс, морам да Вам опишем

оно што се десило на Црвеном тргу...
Мистер Борк, реч је о томе да је текст на том плакату гласио:
„Човек не долази на свет да би производио оружје!“ Наравно,
таква изјава дочекана је с буром негодовања управо оних који у
Русији раде у такозваној „наменској“, који су у служби државе и
друштва, укратко, свих оних који су животно везани за војну
индустрију која производи средства за уништавање људи − од
оловног метка величине зрна грашка (запослени у наменској
гарантују по сто тих метака за сваког човека у свету), па све до
суперсоничних авиона, атомских подморница које даноноћно

141
дежурају у океанским дубинама и спремне су да на прву наредбу
лансирају интерконтиненталне ракете. То су новац и рад бачени
у ветар − тако је мислио и тај разборити студент. Наша америчка
војна индустрија заслужује то исто. Она такође кује средства за
уништавање себи сличних, правдајући то одбрамбеним
интересима.
Али, с друге стране, и ти „себи слични“ које, по тој логици,
треба убијати, због чега се и производи све то наоружање, такође
нису анђели, такође су наоружани до зуба и такође жуде да
убијају у име своје супервредне идеје (сада су најделотворнији
покличи − националистички), у име праведности и − ни у ком
случају, и не на последњем месту − у име економских интереса.
Круг се затвара. Уосталом, он никада није ни отваран и
никада није ни било излаза из њега. И како је тај студент могао
да не викне, како је могао да не напише на плакату својом руком
оно о чему су, може бити, људи размишљали откад поседују моћ
говора, о чему је људска душа жудела да проговори тако да то сви
чују током свих оних периода када су ратови и оружје
тријумфовали над разумом. Пошто је створио водоничну бомбу,
Сахаров је у Русији схватио управо то − и зато се зауставио, а онда
кренуо против судбине.
Оружја је на земљи све више и више, сви и свуда желе да буду
наоружани. И не сигнализира ли Касандрин белег на лицима
трудних жена управо то, не вапију ли безгласно управо због тога
касандро-ембриони у утробама мајки, ако је за сваког
новорођеног човека у свету већ спремљено најмање сто разорних
метака, и ако је он унапред осуђен да убија или да буде убијен?!
Како је тај студент могао а да то не каже?! И несрећна девојка која
се спалила на Црвеном тргу! Није ли се у њој пробудило оно што
се није чуло и што је било угушено у њој још у заметку
обележеном Касандро-комплексом?! А да ли је неко марио за
њену есхатолошку бригу?
И зато ми пада на памет мисао, макар и идеалистички
бесмислена: шта би било да се човечанство развијало не

142
изумевајући оружје и не знајући за ратове? Да ли би човек био
исто биће, какво је сада, да ли би наша цивилизација била иста
као што је сада, или би нешто сасвим другачије владало на
земљи, и човек би био квалитетно другачији? Зар је такав пут
развоја одмах био искључен? А ако је тако, из ког неизбежног
разлога, тим пре ако је разум човеку дат одозго, ако је разум −
надбиолошки феномен?!
Отишавши у космос, Филотеј је тек малкице задигао светску
завесу, и одмах је постало јасно да људи не желе ни да чују за
тајно проклетство.
Мистер Борк, ако Филотејева открића не изазову ништа осим
протеста, ја ћу ипак и даље у њих веровати. Ја у њима налазим
објашњење апокалиптичких душевних мука, појачаваних
бескрајним моралним распадањем душа.
Зашто нас је Бог створио, помислиш и нехотице кад чујеш да
у Карабаху, у рату који се злочиначки води између Јермена и
Азербејџанаца већ више година, такозвани командири на терену
тргују телима убијених. Родбина и пријатељи могу да откупе
тело палог борца како би га сахранили. И то се претворило у
бизнис! Има случајева када пуцају у леђа сопственом војнику
како би зарадили на његовом лешу. Кад сам о томе читао у
новинама, припала ми је мука. Зар је могуће да се таква злодела
не одразе на душу и тело људи, да постепено не промене
наследну структуру и да се то не одрази на потомке?!
Ево још једног примера невероватне свирепости. У једном
турском граду подметнут је пожар у хотелу у коме се одржавала
конференција писаца за подршку Салману Руждију. У њему су
живи изгорели не само учесници конференције, већ и обични
хотелски гости. Све то снимили су телевизијски репортери:
зграду у пожару који букти, људе који живи горе, ватрогасце који
покушавају да нешто ураде, а одмах поред свега тога − огромну
гомилу фундаменталистичке омладине која ликује. Она слави
организаторе пожара, она скаче, плеше, диже у ваздух песнице,
ликује, и чини се као да јој тај страшни призор пружа еротско

143
задовољство. Узбуђена, осветничка лица младих људи обасјана
самртним титрањем пламена. И све се снима. Али то није играни
филм! Где смо, шта је то с нама? Није ли потребно да се о томе
запитамо и поводом турских породица у Немачкој, које су живе
спаљене? Вероватно сте читали у новинама?
Списак таквих злодела могао би се дуго, дуго низати и једно
ће изазивати друго, при чему ће се јасно видети непоколебљива
тенденција: злодела у сасвим различитим земљама постају све
чудовишнија. Филотеј је доказао да се све то скупља и исказује у
генима.
Раније сам веровао у разум као у највишу функцију Васионе,
али разум се показао као вечни талац Зла. Да ли ће се икада
ослободити? Зар Касандрин белег није крик управо због тога, зар
се не обраћа нама?!!
Опростите, мистер Борк, морам брзо да ставим нову ролну
папира...“
„Мистер Борк, за Бога милога, немојте се љутити, моја
размишљања су сувише дугачка и бојим се да Вам нису много
занимљива. Али ове ноћи отвориле су се уставе моје душе.
Разумем како је Вама. И бојим се за Вас и рачунам на Вашу
храброст.
Размишљајући о насталој ситуацији долазим до закључка да
Филотеј, који се налази у орбити, не може да остане по страни од
онога што се дешава на Земљи. Ако немате ништа против,
требало би наћи начин да се хитно с њим ступи у везу; то је
технички изузетно сложено, али покушаћу да то изведем преко
својих пријатеља у телевизијским компанијама и космичким
институтима. Шта мислите о томе? Ако се слажете, обавестите
ме, и ја ћу вам јавити да ли је такав покушај реалан.
И, најзад, оно што је по мом мишљењу главно. Зашто је
потребна веза с Филотејем? Свакако не само зато да бисмо га
видели на екрану и поздравили! Мени се чини да он треба да
одговори, а ја не сумњам да он већ има одговор: како је открио
Касандрин белег и какве доказе има да је тај знак израз

144
негативног односа ембриона према будућем животу, а не нешто
друго. Из његове посланице римском папи то није сасвим јасно.
Вероватно сте и Ви обратили пажњу на извесну недореченост у
том смислу. Мислим да и други, нарочито научници, биолози,
могу да му поставе то питање. Дакле, мени се чини да би било
важно да Филотеј објасни оно што је остало нејасно и да
одговори на питања.
Дајте ми могућност да организујем везу са Филотејем. Ви, пак,
не треба ја то да Вам говорим, хитно спремајте одговарајућу
философску аргументацију.
Мораћемо да се суочимо с последицама онога што је у
главама улице створио Оливер Ордок. Али такав је живот. И ми
морамо да победимо. Због те исте улице!

Ваш Ентони Јунгер

Р. S. Ако су вам потребне моје координате − кућни број факса,

телефона, адреса − све је на овим страницама. Службени подаци
нису Вам потребни, тамо се више нећу појављивати...“

145
 IX

Било је већ пола пет ујутру. Роберт Борк је ћутке седео за

писаћим столом на коме су стајали факсови. Џеси је такође била
ту − и она их је све прочитала.
− Боже мој, шта се дешава, шта се дешава! − понављала је већ
по ко зна који пут.
− Требало би да мало прилегнеш − посаветова је муж.
− Ако желиш да останеш сам одмах ћу отићи. Али је мало
вероватно да могу заспати. Напета сам. Било ми је јасно да је све
то веома озбиљно, али нисам могла ни замислим да се до те мере
све може искомпликовати. Не знам ни шта да кажем.
− Да, Џеси. Ентони Јунгер је у праву. Апсолутно је у праву −
замишљено рече Борк. − Њега нам је послала сама судбина. И
његов приступ − то је приступ нове генерације. Другачије
опажање света. И способност делања. То се одмах осети. Осим
чланка − а он се показао огроман, чини ми се цела новинска
страна − ја сам тешко да бих било шта предузео. Ти и ја смо се
затворили у кућу. Али немогуће је сасвим се изоловати од онога
што се дешава. Оно што је Ордок испровоцирао...
− Боље речено, пустио с ланца!
− Да, пустио с ланца. Та сила, коју је он пустио с ланца,
страшна је. И Ордок свесно нахушкава масе на Филотеја и мене.
− А јеси ли сигуран да ћеш успети да разувериш толике људе
који су настројени супротно?
− Нећу се повући. Доказиваћу. А на шта ће то изићи, тешко је
рећи. Откриће феномена касандро-ембриона наноси разорни
ударац увреженим представама, постојећем начину живота,
устаљеном стереотипу мишљења. Признати есхатолошку
реакцију касандро-ембриона, значи изложити сумњи све од и до,
а пре свега политичке и социјалне механизме, морална начела.
Наравно, то рушење свих стереотипа не одговара никоме, почев

146
од затруднелих жена и завршавајући с људима какав је Ордок.
Отуда и сав тај отпор који прелази у агресију.
− Али они агресора виде у Филотеју!
− Да, они у њему виде агресора. За мене је он пророк, за друге
− сатана. Поставља се питање: или ћемо живети као и пре, у стању
свеопште самообмане, живећемо онако како смо одувек живели,
или ћемо успети, појмивши узроке повећања броја касандро-
ембриона, да спречимо неизбежан апокалиптички пад. То је
избор који стоји пред човечанством.
− Филотеј и сам пише да је његово откриће за људе
неочекивано исто као и када би се на небу појавило још једно
сунце. Јер то друго сунце може да уништи вековни начин живота.
Уз то, ваши противници оптужују Филотеја и зато што његови
експерименти представљају кршење људских права. Куд ћеш
више?! Шта на то може да се каже?
− Не, то није кршење људских права! Ја мислим да није.
Управо о томе пишем. Можеш да прочиташ. Наша је дужност да
знамо за Касандрин беле!“, то је дужност друштва и дужност
личности, а пре свега дужност жене која је зачела; она сама мора
бити заинтересована, ако смо већ дотле дошли, да провери не
шаље ли јој заметак из њене утробе есхатолошки сигнал.
Статистички подаци који се тичу касандро-ембриона временом
ће постати један од најприоритетнијих социолошких
показатеља, према којима ће се судити о стању и развијености
друштва.
− Рецимо, Роберте, да сам с тобом сагласна. Али ако други
људи не буду хтели све то да прихвате? Ако никога не успеш да
убедиш?
− Много ће зависити од околности. Ентони Јунгер је сасвим у
праву, требало би, заиста, укључити и самог Филотеја. Његов
главни адут јесу подаци научних посматрања, уз чију помоћ је
утврђен есхатолошки карактер реакције касандро-ембриона.
Потребно је да он те податке обнародује. И све то заједно, од
биолошких фактора до философских закључака изведених из

147
њих, треба јавно изложити још једном, рецимо, на конференцији
за штампу. И важно је да и сам Филотеј буде на директној вези!
Ако Јунгер успе да оствари своју идеју, то ће бити одлично. Ја сам
у потпуности − за. Одмах ћу му послати факс, а онда ћемо
видети...
Они ућуташе, обоје у кућним огртачима, рашчупани,
смршали за ноћ и као да не припадају сасвим себи − први пут у
животу задесила их је ноћ бескрајне бриге, која је ван граница
њихових уобичајених брига разоткрила нешто страшно, што се
надвило над њих. Тако се шири Васиона кроз бол и патњу.
Напољу је већ било светло, свануло је јутро.
Дан је обећавао да, као и претходни, буде ведар, јесење нежан
и блистав. У даљини се чуло дозивање птица − опет су се од саме
зоре окупљала јата пред одлазак. Роберт Борк замисли како
круже небом над шумовитим брежуљцима, изнад терена за голф,
и како крећу на далеки пут, лете обалом океана, над
запенушалом белом ивицом обале испод њих; пожелео је да
крене заједно с њима, да одлети одавде, али требало је наставити
оно што је изненада постало његов неодложни животни задатак.
Да их свет није напустио, није заборавио нити намерава да их
заборави, с доласком јутра постаде сасвим јасно. А све је почело
тиме што је стигао факс од кћерке из Чикага. Ерика је писала у
недоумици и брижна. „Целе ноћи нисам могла да вам се јавим.
Телефони су вам искључени, факс заузет. Тата, шта се дешава?
Шта си то наумио? Чикаго ври. Сви су против. Џон и ја смо у шоку.
Молим те: стани. Мама, припази?“
Џеси, наравно, одмах поче да се нервира:
− Шта да се ради, Роберте? Отац си. Кћерка ти се узрујала, а
трудна је. Зет такође није усхићен. Разумем Џона: он је члан
директорског колегијума и мораће да одабере линију које ће се
држати. Не можемо а да не мислимо о томе.
− Тако је, то је тачно − Борк је био присиљен да се сложи. −
Али шта ја могу да кажем у овој ситуацији? Не своди се све на

148
породични круг. Камо среће да је тако! Смири се, Џеси. Написаћу
Ерики, телефонираћу јој, потрудићу се да јој објасним, настојаћу
да је смирим. Осим тога, млади људи такође треба да мисле
својом главом. Разуме се, за њих, нарочито за Џона, добробит
компаније је изнад свега. Али и изван аутомобилске компаније
постоји живот и његови проблеми нису ништа мање важни свима
и свакоме. Немам ништа против − они су леп пар, срећан. Али и
сама знаш да егоизам, и онај социјални, узгред буди речено, мора
имати неке границе.
− Ах, Роберте, ти би само да држиш предавања. У реду, немој
заборавити да кад завршиш пошаљеш Ерики факс. Рекавши то,
Џеси устаде, огрнувши се вуненим џемпером. Услишила је ипак
Јунгеров савет и кренула да што раније постави обавештење −
захтев евентуалним посетиоцима да их не узнемиравају, и
извињење у вези с тим. Ишла је у пратњи чупаве мачке, коју су у
кући сматрали мачко-псом, пошто је ова домаћа животиња, иако
мачка, умела да буде, ако не сасвим, оно готово пас. Тако су барем
волели да мисле домаћини.
Док је Џеси излазила, лупајући вратима, чешљајући се у ходу
и нешто говорећи мачко-псу, која је трчала за њом, Роберт Борк
седе поред факса да пошаље у Трибјун свој чланак који је током
ноћи завршио, како би пре доласка запослених у редакцију
материјал већ био на столу и одмах био пуштен у рад. Није
нимало сумњао да ће чланак ванредно бити објављен; чак је
дописао захтев да текст мора бити објављен само у облику који
нуди аутор и било какве измене нису дозвољене. Није требало
сумњати у то да ће чланак бити објављен једноставно зато што
Трибјун није имао другог излаза. Пошто се одважио да објави
Филотејеву космичку посланицу, овај лист није могао да
одустане од своје позиције − између остало!“, морао је да мисли и
на своје име. То је био случај без преседана, када је лист морао да
изабере само једно − бити или не бити...
Али о ономе што је могло да уследи потом, није морало да се
нагађа. Окршај у вези с новинама, у вези с Филотејем, а сада и у

149
вези с његовим, Борковим, именом, обећавао је да већ од првих
јутарњих сати буде жесток и немилосрдан. Ако бисмо хтели да
ствари назовемо својим именом − предстојала је права борба на
живот и смрт.
Јасно објављујући крај сваке операције звучним сигналом,
телефакс је гутао текст који му је понуђен, страницу по страницу.
И добро је што је успео све да пошаље. Већ минут касније Роберт
је схватио да се напољу дешава нешто неуобичајено: у кућу је
утрчала њихова мачка, толико накострешена, као да је у
дворишту срела омраженог пса луталицу, што је увек био разлог
њене дуготрајне напетости. Али одмах затим Борк виде кроз
прозор како Џеси нервозно утрчава у кућу, стежући у рукама
гомилу некаквих папира и картон. Она улете избезумљена, бледа
и задихана. Могло 6и се помислити да ју је напољу неко давио и
да се управо истргла из руку давитеља.
− Шта ти се десило? − Борк нехотице пође ка њој.
− Роберте! То је страшно, то је невероватно! Изашла сам, а
некакве хуље тамо, иза ћошка, паркирали су аутомобиле и стоје
тамо... ево, погледај шта су излепили!
Џеси заједно с новинама баци на сто и оно што је успела да
скине са зида и понесе са собом − подле, увредљиве
транспаренте, журно исписане бојама. Погледавши их Борк се и
сам запањи. „Стидимо се што Борк станује у нашој улици!“ − то је,
мора бити, написао неко од суседа. Затим: „Женомрзитељу,
утробокопачу Борку − напоље из нашег Њуберија!“,
„Феминисткиње Њуберија презиру Борка!“ А онда још жешће:
„Борк је нитков!“, „Борк је агент КГБ!“, „Борку метак у чело!“ „Не
излази ми на очи, матори, задавићу те! − Ембрион с презименом
Касандров“.
− По свој прилици, решили су да почну што раније! промрмља
Борк збуњен.
− Од јутра! Као што видиш, од јутра! А шта ће бити касније,
Роберте?! Шта ће бити? То је напросто непојмљиво!

150
 Роберт Борк поче да корача по соби, стежући руке иза леђа
толико јако да га је заболело.
− Морамо бити спремни на све − чврсто рече он жени,
трудећи се да не пукне и почне да виче. А то је било веома тешко
− уздржавати се док у теби све кључа. − Ако је овако почело,
требало би очекивати само још горе. Све је то могло да има
цивилизованију форму, да није било јучерашњег митинга. Ордок
је уклонио све кочнице, ђаво да га носи!
− Да си само видео! − Џеси показа главом на улицу. Како
подло изгледају они што стоје на ћошку! Некакви типови. Пуше
покрај својих кола. Почела сам да скидам са зида ове гадости, а
они ми звижде, кикоћу се.
− Како изгледају? Јесу ли локални типови?
− Откуд знам. У фармеркама, јакнама, изгледају као обичан
свет. Мислим да међу њима има и жена.
− Да, јасно − промрмља Борк, иако ништа није било јасно.
− Треба звати полицију, Роберте. Зови полицију. Нека они
нешто предузму.
− Полако, има времена. Треба сачекати. Ако се нешто деси,
онда − наравно.
− Али ово је крај! Ово превазилази границе замисливог! А ти
кажеш − полако! − Џеси се сручи на столицу и опет заплака.
− Џеси, мила моја, драга моја! Али зашто си таква, сабери се!
− нагнувши се над њу беспомоћно је мрмљао Борк, а она више
није могла да говори и само је јецала:
− Кад би ти знао! Кад би ти знао!
− Донећу ти нешто за смирење. Одмах ћу, Џеси, престани.
Одмах ћу!
Он потрча у њену спаваћу собу по капи, налете на врата,
удари се о ивицу и у том тренутку примети згужвани комад
папира у ћошку. Он схвати да је Џеси успут бацила неки од
летака. Шта ли је на њему писало, ако га је она, чак и тако
избезумљена, бацила да га њен муж не би видео? Он прочита и
151
схвати. Би му веома тешко. „Борку, намести гузицу Филотеју − он
у космосу нема женску!“ И одговарајући цртеж. И потпис:
Поздрав, Касандро-ембрион.“
Није се сећао како је изашао у задње двориште, у свој камени
врт. И мада је убеђивао себе да не сме да попушта пред моралним
терором, да треба праштати људима који не знају шта раде услед
слепила и убогости ума, и уверавао себе да треба да буде изнад
нискости, лакше му није било. Ето, десило се: тамо где су га
посећивале узвишене мисли и његовом унутрашњем погледу се
указивали обриси вечности који се не могу речима описати, а
што је он покушавао да изрази исцртавајући на песку некакве
тајанствене знаке, којима се његова жена смејала, сада је морао
да седи ужасно понижен и увређен. Није ли то иронија, није ли то
ругање судбине због елитизма и, за његове године неопростиве
романтичности? Како се само показао неискусним, колико је
мало знао до које мере је суров и осветољубив свет. И ево, осетио
је скаредност на себи, у позним годинама.
Сунце, које се појави на хоризонту, учини му се празним,
непотребним. Ништа није желео да види нити да чује.
Он махинално рашири новине, које је из неког разлога држао
у руци кад је излазио из куће. То су биле локалне, њуберијске
новине, ванредно издање. И он се опет увери да ће бити вук кога
гони хајка. На првој страници, испод великог огласа, смештен је
извештај са конференције за штампу Оливера Ордока, коју је овај
одржао по завршетку предизборног митинга. Материјал је
добијен од Асошијетед Преса. Ордокова фотографија, и не једна,
у крупном плану − Ордок бесно гестикулира са трибине. И преко
целе странице његове речи: „Бољшевичка чистка генетског
фонда − неће проћи!“
Ето, на шта циља. Пошто је Филотеј Рус, значи − бољшевик је.
Апсурдно, али ефектно! Сада је јасно зашто је на једном од летака
Борк назван агентом КГБ. Све је потицало из истог загађеног
извора. Није желео о томе ни да говори ни да мисли. Осети
тегобну празнину у души.

152
 Он се окрену кад покрај себе зачу женин глас. Надувена од
суза, Џеси је покушавала да се контролише.
− Управо је стигао хитан факс од Ентони Јунгера − рече она
седајући поред њега.
„Мистер Борк − писао је Ентони Јунгер. − Потребно је да хитно
разговарамо телефоном. Молим вас, укључите телефон и јавите
се. Реч је о космичком телемосту. Ако успемо то да организујемо,
отворићемо људима очи. Потребно је да размотримо можемо ли
да поставимо технику у вашој кући. Мистер Борк, са свих страна
нас нападају, али немојте клонути духом. Зваћу Вас кроз десет
минута. Ваш Ентони Јунгер.“
− То је већ нешто. Ентони ради! − живну Борк. − Све у свему,
треба да укључимо телефоне, Џеси. Нека звоне, од тога се не
може побећи. Нећемо седети изоловани од целог света!
− Вероватно си у праву. Ево, још један текст је стигао одмах за
претходним − рече Џеси. То је био факс од ректора Универзитета.
Он је писао: „Мистер Борк, у вашем интересу најљубазније вас
молим да не долазите на универзитет да држите предавања.“
− Све је јасно − рече Борк. − Идемо да чекамо позив.
Позив Ентони Јунгера представљао је тог страшног јутра зрак
светлости.
− Мистер Борк, драго ми је што вас чујем. Факс је у реду, али
је још боље чути ваш глас.
− Нема збора! Наравно! − одговори Борк трудећи се да му глас
звучи што сигурније. − Поздравља те и моја супруга Џеси, Ентони.
− Баш лепо. Захваљујем. Мислим да ћемо се сви данас видети.
То је неопходно.
− Ти имаш реч, Ентони, предложи. Твоји факсови ове ноћи
спасли су нас од заточеништва у кули од слоноваче. Немаш
ништа против да се мало подсмехнем самом себи! Па, шта ћемо
даље? Надам се да постоје некакве перспективе?
− Постоји читав план акције. Али пре свега желим да вам
кажем, да бисте знали, господине Борк, Ваш чланак који је

153
редакција добила, можда управо сада шаљу у космос Филотеју, а
то ћу знати поуздано већ кроз неколико минута. И то се не ради
само зато да би се Филотеј упознао са својим првим земаљским,
да вас тако назовем − партнером у космогенетици. Дакле, можда
се Филотеј већ упознаје с вашим текстом. Ми желимо да
организујемо телемост и одржимо конференцију за штампу на
којој ћете учествовати Филотеј и ви.
− Ентони, драги мој, то је изванредна идеја. Али ја не могу да
замислим како се све то може остварити. Па још за тако кратко
време.
− Не брините, мистер Борк! Ја нисам сам. Имам одане
пријатеље и озбиљне везе. Трибјун је у целини на нашој страни и
стара се, ако ћемо право, ради сопственог опстанка. Али
најважније је што су сви који би вршили директан пренос
телемоста заинтересовани за ову акцију као за светски шоу,
штавише, већ калкулишу своју неочекивану и поприличну добит
од клизања на леду. И зато раде пуном паром.
− Како то? Ко се клиза на леду?
− Извините. Можда је глупо поређење. Да, ми смо на веома
клизавом терену. Али нећемо сада о томе. Извините, ево, нећу
више. Времена имамо сасвим мало. Наставићемо разговор кад
већ будем у колима. Долазимо к вама, у Њубери. Четворица нас
је, ја и још тројица момака, изванредних стручњака из НАСА-е за
успостављање космичке везе. Дакле, нас четворица у два
аутомобила. Једна кола су џип-фургон с техничком опремом. Све
остало ћу вам објаснити успут. Рачунамо да ћемо бити код вас у
Њуберију кроз четрдесет минута, а можда и пре. Колико сам
успео да видим на карти, ваша кућа је на пола миље од
супермаркета Конферанс, да ли је тако?
− Да, тако је, три кварта одатле.
− О’кеј! Ми, по свој прилици, крећемо. Дакле, немојте се
смејати, ја сам − шеф штаба операције, Филотеј је − маршал
космоса, а ви...

154
 − Ја сам потпуковник додељен Џеси − снађе се Борк. Само
тренутак, Ентони. Јасно ми је да је времена мало, али ти си млад
човек, према томе, имај у виду да све трошкове космичке везе с
мојом кућом узимам на себе.
− Касно је, мистер Борк. Заинтересоване телевизијске
компаније све финансирају саме. Имају своје разлоге. Не брините.
Уосталом ни ја нисам сиромах. Мој отац је био познат адвокат,
тако да... Немојте размишљати о томе. Размишљајте о касандро-
ембрионима, о Филотеју.
− О Ордоку − додаде Борк.
− Пре свега. Он такође планира борбене акције. О томе ћемо
кад већ будем на путу. Да, мистер Борк, жао ми је, али не бих вам
саветовао да излазите ван куће ни ви, ни ваша супруга. Чак ни у
супермаркет. Стрпите се. Данас не. Ми ћемо донети све што
треба. Крећемо.
Убрзо се јавио с пута. И тај кратак временски период између
два телефонска позива учинио се супружницима Борк
бескрајним, као када се укрцате у воз заједно са свим стварима, и
све што је било већ је иза вас, као да је ишчезло са хоризонта, а
воз још никако да крене. Одједном су схватили да је њихов живот
добио сасвим другачији темпо − жесток, мерен минутама од
једног до другог догађаја, и да наступа одлучујући тренутак
њихове судбине. Не некакве неодређене загонетне коби, већ оне
која је настала од побуда и поступака непријатељских сила које
су им се примакле.
− Већ излазимо на аутопут − обавести их Ентони Јунгер. −
Саобраћај је нормалан, загушења на путу нема, требало би да
стигнемо на време, а дотле ћемо разговарати о послу.
− У реду, Ентони, волео бих да знам шта се дешава. Џеси и ја
смо се унеколико самоизоловали, знаш, чак ни телевизор и радио
не укључујемо.

155
 − Мистер Борк, нећу да кријем, ситуација је веома озбиљна.
Морате знати да је свуда, у свим земљама, иста слика − масовно
неприхватање.
− Хмм − промрмља Борк у слушалицу. − Колико ја знам,
Ентони, људи нису у стању да прихвате касандро-ембрионе као
објективно постојећу реалност. Да, наравно, то је тежак
психолошки ударац и неопходно је да се поново размотре све
основе живота. А лакше је све одбацити, боље је згазити змију
сумње.
− Управо тако − рече Ентони. − То је као када би у
конструкцији моста какав је, рецимо, мост преко залива у Сан
Франциску, били откривени дефекти, али без обзира на то, мост
још може да се користи. Па зашто онда о томе размишљати? Хајде
да ми сад превеземо што више терета, нека после неко други
размишља шта ће с мостом. Али ја бих хтео, мистер Борк, да вам
скренем пажњу, пошто још имам времена док путујем − за
воланом је један од сниматеља, те ја могу спокојно да разговарам
с вама − дакле, да вам скренем пажњу на веома занимљиве
појединости, а ви онда извлачите закључке. Прелистао сам
новине, слушао сам радио, гледао телевизију и уочио сам две
негативно-ратоборне тенденције у вези с Филотејевим
открићем. Веома снажно је погођена националистичка
надменост. У Израелу је то схваћено као покушај да се уништи
израелски генетски фонд. Објављен је позив да се тражи штит
против сондажних зракова, да се мора пронаћи неутрализатор
Филотејевог зрачења. У Русији се снажан протест испољио у виду
демонстрација са захтевом да Филотеј одмах буде враћен из
космоса, јер, тобоже, није он никакав монах, а што је најважније,
доста нам је била једна перестројка, довољне су нам Гајдарове3
реформе, нећемо допустити још и генетску перестројку руског
народа. Филотеј је Горбачов у космосу! Он служи Америци! Он

3Јегор Гајдар, премијер Русије у време перестројке, познат по такозваној шок-

терапији. − Прим. прев.

156
жели да обори Русију на колена! Ето у ком правцу су кренуле
страсти.
− То је сасвим жалосно, тешко ми је чак и да чујем тако нешто,
напросто осећам бол. Шта да се ради? − узруја се Роберт Борк.
− Само слушајте даље. У Кини су опасност видели у нечем
сасвим другом − у томе да се обезвређује значај њихове
демографске надмоћности. Њихова је девиза − нећемо допустити
демографску култивацију! А у Индији су жене позване да преко
Касандриног белега ставе ритуални знак на чело.
− Ух-ух-ух − потресе се Борк − шта се то догађа, Ентони?!
− Мене највише од свега изненађује нешто друго, мистер
Борк, баш ме занима шта ћете на то рећи. У Хамбургу су
хистерично протестовале знамените лучке проститутке и
њихови макрои. На Сицилији су мафијаши организовали, може се
рећи, општенародни протестни излазак на обалу у Палерму. У
Латинској Америци бројни су протести стихијског карактера,
нарочито у регионима где се налазе илегалне плантаже
наркотика. Чак ни порно-индустрија није остала по страни −
запослени у њој такође протестују. Затим терористичке
организације, свакакви револуционари − сви су жестоко против.
Да је Филотеј доступан, већ би га... Узгред буди речено, војни
кругови у разним земљама такође су веома незадовољни. Исто
тако, што је сасвим несхватљиво, продуценти акционих филмова
такође су дигли свој глас.
− Знаш, Ентони − рече Роберт Борк − склон сам да мислим да
се у овом случају оглашава корпоративно-професионална
припадност јату. А Касандрин белег је на њиховом путу велика
сметња, у перспективи им прети опасност да остану без посла −
у друштву би ослабила потреба за многим од тих група. И ето,
укључује се инстинкт самоодржања, јато региструје сваку
неповољну ситуацију. И ја их разумем. Хало, хало, Ентони, нешто
те слабо чујем.
− Ја вас одлично чујем, наставите, то је веома занимљиво
гледиште.

157
 − Дакле. Да, опет добро чујем. Дакле, наставићу. Ако се под
утицајем Филотејевих открића промени менталитет
човечанства, ако људски род буде другачије гледао себе и
непрестано ослушкивао сигнале ембриона, онда се склоност
индивидуе ка негативној самореализацији може приметно
смањити. И мало је вероватно да ће у том случају некоме бити
привлачно бављење подвођењем − у друштву, у коме нема
потребе за тим, неће бити ни некадашњег регрутовања
проститутки, и то не само хамбуршких. Исто важи и за мафију −
бандитизам, злочини, све је међусобно повезано. И ако, услед
превентивних напора генерација за које Касандрин белег неће
бити срамота, већ упозорење, а што је најважније, стимуланс за
непрестано усавршавање људи, престане да постоји генетска
предодређеност индивидуе за негативну самореализацију, онда
је разумљив страх који они осећају. Нехотице се питаш...
− Мистер Борк, да ли бисте хтели да те мисли саопштите
током космичког телемоста?
− Зашто да не? Проблем је у нечем другом: да ли ће хтети да
ме слушају и чују? Јер они који протестују, сви које си поменуо,
плаше се да ће пасти у сопственим очима, плаше се да остану без
ослонца. Јер, потом мора доћи до темељних промена у мишљењу,
које ће одбацивати све што је порочно, погубно у бивствовању,
оно чега се инстинктивно толико плаше касандро-ембриони.
При томе се преображај самосвести неће одиграти због лепих
моралних жеља − то ће бити једини реалан услов опстанка и
прогреса. У овом тренутку немогуће је чак и замислити све то.
− Узгред буди речено, Мистер Борк, већ има много
информација о протестима разних религиозних заједница.
− То је и разумљиво. Касандрин белег се по својој природи
тиче свих и свакога подједнако. Реакција касандро-ембриона је у
том смислу универзална. Оним, пак, силама које експлоатишу
подељеност човечанства на групе, блокове, токове, на своје и
туђе, које духовно паразитирају на тој подељености и
супротстављености, касандро-ембриони су сасвим непотребни.

158
Они су за њих сметња, метеж, општи, а не проблем групе. Такве
силе ће из све снаге настојати да оцрне Филотеја и његово
откриће и то на свим језицима и наречјима. То ме нимало не
чуди.
− У томе се с вама слажем, мистер Борк, тај разговор ми је
много тога разјаснио. Али, извините, морам да вас прекинем на
тренутак. Хитно ме траже преко мотороле. Не, не прекидајте
везу. Само да видим о чему је реч и одмах ћемо наставити. (Хало,
хало. Шта има ново? Зар? Тако дакле! То није баш добро. У реду.
Јасно. Радимо.) Мистер Борк, извините, молим вас. Према
подацима којима располажемо могло би се рећи да се ситуација
и даље компликује. Молим вас да позовете локалну полицију и
саопштите да у правцу ваше куће са паркинга поред
супермаркета управо креће велика група демонстраната.
Наравно, они ће протестовати и галамити испод ваших прозора.
− У реду, Ентони, одмах ћу позвати полицију. Моја жена је већ
предложила да то урадимо, али ја нисам хтео да журим. Од раног
јутра су нам лепили по зидовима разне летке. Џеси ће одмах
телефонирати полицији.
− Да, мистер Борк, та мера опреза неће бити на одмет. Тим пре
што ми је управо јављено да је Трибјун с вашим чланком већ у
продаји. Ванредно издање.
− Тако дакле?! − нервозно узвикну Роберт Борк. − Они баш
нису губили време.
− Наравно. Ви сте највећи футуролог и ваша реч сада злата
вреди. Наравно, у вези са чланком узавреће страсти! То је први
топовски хитац из опседнуте тврђаве. Али то је и једини хитац у
Ордока. Не кријем да ме то веома љути. Мислим да има људи који
деле ваше мишљење и да их има много. Интелектуалци који
нестандардно размишљају не могу да се не замисле над
феноменом касандро-ембриона. Јер то је тачка заокрета у нашем
самопоимању. Да ли се икада тако нешто догодило у историји?!
И рекло 6и се да сви који разумеју смисао тог феномена треба да
запевају као птице на гранама у пролеће. Али − ја сам у то више

159
него сигуран − огромна већина интелектуалаца неће се,
нажалост, усудити да устане против бујице која руши све пред
собом. И мада је тај елитистички субјект у потпуности против
светине − он ипак неће дићи свој глас, сачекаће иза ћошка. А
дотле Ордок јури с бакљом, буквално је запалио светски пожар у
главама и срцима, успео је да потчини плебс и дигне га на ноге.
Сви му унаоколо гласно кличу. Сви су нестрпљиви да крену у
акцију, да се сабију у гомиле. Ако су и проститутке организовано
изашле на митинг, шта онда да се каже о осталима?!
− Ентони, извини, прекинућу те, желим нешто томе да додам,
као старији по годинама. Ти си још сасвим млад и кад говориш о
проституткама, теби је смешно, ја то знам. А мени се чини да је то
веома тужно. Наравно, оне су се у свим временима понашале
адекватно свом занимању, али да се деси тако нешто, да
проститутке јавно изађу у гомили да протестују, извини, али за
тако нешто нисам чуо. Без обзира на професионални цинизам и
самоувереност који су им својствени, сироте проститутке су
морале и ту да осете своју зависност од животних околности. Јер
Касандрин знак је управо плач због таквих цветова изгубљених
у генетским честарима.
− На протест су их подстакли макрои из политике, као што су
подстакли и друге. Мислим да сада ни сам Ордок више није у
стању да контролише џина којег је пустио из боце. Примере не
треба тражити далеко. Ево, ја гледам шта се догађа на путу.
Гледам и јасно ми је да многи аутомобили који нас претичу, јуре
управо ка вама, у Њубери. И готово сви у колима, као и ја, узгред
буди речено, вичу у телефон. Израз њихових лица не обећава
ништа добро. Сва кола су препуна. Речено ми је да им је зборно
место паркинг покрај супермаркета.
− Да, Ентони, то је веома згодно место за скупове било које
врсте.
− Али није само тамо! Извините, опет ме зову. (Хало, чујем, да
ја сам, Ентони Јунгер. Чујем. Добро. Да, да, говори, чујем те. Тако
сам и мислио. Добро. Редовно ме обавештавај. Јасно. 0’кеј!)

160
Мистер Борк, управо ми је јављено − у Њујорку су на улицама
гомиле демонстраната. Нарочито је велики скуп испред ОУН.
Полиција једва успева да одржи ред. Демонстранти захтевају
одобрење да Филотеј буде уклоњен из космоса. То је већ
међународна акција. Карактеристично је да су у првим редовима
жене обележене последњих дана Касандриним белегом. Оне иду
с мрљом на челу коју су намерно нагласиле бојом, и носе плакате:
„Гледајте нас, жигосане смо Касандриним белегом. Спасите нас!“
И многи мушкарци и жене у знак солидарности такође иду чела
обележеног укрштеним линијама. Ето, таква је ситуација.
− Да, Ентони, све је то лоше, нема збора.
− Разговараћемо кад стигнем. Ускоро ћемо бити код вас.
Главно је, мистер Борк, да се поставе апарати, да се успостави
веза са Филотејем и онда ћемо заједно да размислимо.
− Чекам, Ентони. Већ чујем покрај куће некакве гласове. Џеси
је отрчала да закључа гаражу. Гледам кроз прозор. Некакви
типови бацају камење у базен − понашају се силеџијски. Надам се
да ће полиција ускоро да стигне. Чекам. Да, извини, Ентони,
колико времена је потребно да се успостави веза с Филотејем?
− Момци кажу да је довољно отприлике један сат, али може
потрајати и нешто дуже. Видећемо кад стигнемо. Онда ћете
имати прилику да попричате с Филотејем, да тако кажемо, очи у
очи. Речено ми је да је он факсом већ добио отисак вашег чланка.
Морамо се договорити о стратегији и тактици, како да одржимо
конференцију за штампу. Али кад дођемо, разговараћемо. Ускоро
стижемо, чекајте нас!
Бука напољу била је све већа. Кроз прозор се видело како
журе они што излазе из кола, као и они што долазе пешке из
правца паркинга крај супермаркета. Окупљени су стајали поред
ограде испод дрвећа, нешто су живахно довикивали једни
другима, бојом нашкрабане плакате и пароле већ су држали тако
да се са њих могло читати. Све је било на исту тему и са
отвореним претњама: „Борк − за тебе нема милости!“, „Згазићемо
монструма лажне науке у његовој јазбини!“, „Врелим гвожђем

161
жигосати професорово чело Касандриним белегом!“, „Ко гази
људска права, и сам ће их бити лишен!“, „Нисмо дужни да трпимо
терористу у науци!“, „Борк је ђаволов помоћник!“, „Филотеја и
Борка − о исту греду!“, и тако даље, и тако даље...
Борк је грозничаво размишљао − ко су ти људи? Зашто су,
због чега су сви они дошли овамо? Никада раније нису се срели,
нису се познавали, нису ни знали једни за друге. А ево, куцнуо је
час и − окупили су се. И сада галаме на улици, очекујући некакву
акцију − бели, црни, мушкарци и жене, млади и стари, неки
пристигли са мегафонима, неки са фотоапаратима и камерама,
многи са радио-телефонима, преко којих су живахно разговарали
с онима што су се налазили на другим местима. И било је чудно,
било је невероватно што је сада могао да се увери да је управо то
она сила о којој је некада судио на основу историјских
истраживања и теоријских чланака, коју је видео представљену
на сликарским платнима, у позоришним поставкама и
филмовима, чији су аутори настојали да опишу светину и открију
разлог којим се може објаснити непредвидивост њеног
понашања.
И ево их овде, сви ти људи који су дошли у гомили. Стоје
збијени дуж ограде, кроз прозор се виде њихова лица. Шта би
хтели да постигну, шта желе? Какав исход? Њихове руке прљи
невидљива бакља − штафета, ношена још од Вартоломејске ноћи,
њихове ноге спотичу се о окрвављену калдрму римских побуна,
над главама им је монотона бука џиновског осињег роја, који
тражи излаз како би излио отров. Да ли су они за то криви, да ли
их је мука или некаква кужна сила сатерала овамо као казну? Шта
да ради, шта да каже њима, који су још сасвим недавно
покличима усхићења и оданости из стотина хиљада грла
потресали и само небо када 6и угледали неодољивог фирера,
који су на замах његове руке јуришали и на запад и на исток и на
југ и на север, у крви до колена; шта да каже њима, који су још
сасвим недавно газили једни друге у смртном стампеду пред
Стаљиновим ковчегом, како би само крајичком ока, док

162
неконтролисано мокре у панталоне, угледали лик обожаваног
вође, не би ли се истога часа заједно с њим узнели у друге
светове, нестајући у црном лету изнад континента на коме се
стреља и веша; шта да каже њима, који су још јуче у гомили која
урла у ноћи трчали преко техеранске узлетне писте у сусрет
авиону иранског шах-ин-шаха, који је узлетео бежећи од
крвопролића и једва успео да промакне изнад глава оних, који су
настојали да се ухвате за његове точкове? Још дуго после тога
трчала је избезумљена светина пистом и губећи се у висини
жмиркала су светла авиона, док су их с неба гледале равнодушне
звезде; и махнитали су ти људи, које је пекла жудња неизвршене
освете, призивајући Алаха да тај авион одмах врати назад...
И ево, светина је овде, на новом раскршћу, крај капије
његовог дома...
Стајао је крај прозора, а поред њега је стајала Џеси. Њихов
разговор је нечим подсећао на лебдење у безваздушном
простору:
− Чуј, Роберте, они се не шале.
− Нимало се не шале.
− Шта да радимо?
− Мислим да треба да се појавим, морам да изађем пред њих.
− Ма шта ти је, Роберте, јеси ли при себи?
− Сасвим. Они морају да схвате да се ја од њих не кријем.
Желим да знају: бунт не може да заустави генетску деградацију,
напротив, насиље може само да убрза приближавање
апокалиптичког финала. Желим да им кажем да је Касандрин
белег − изазов који нам је упутила судбина. Сваки сигнал
касандро-ембриона тиче се свих нас. И ако то схватимо, онда
постоји излаз, постоји шанса. Треба се осврнути како бисмо
видели шта је испред нас.
− Одлично, али најпре помисли, Роберте, коме све намераваш
то да објасниш. Па није ово универзитетско предавање. Ко ће да
те слуша? Нису они због тога дошли овамо.

163
 − Немам други излаз.
− Како то? Па сам си рекао да ће Ентони успоставити везу с
космосом, видећеш Филотеја и моћи ћеш све да размотриш с
њим, а увече ћете ти и Филотеј заједно одржати конференцију за
штампу и изложити своје схватање проблема. И људи ће, надам
се, најзад схватити да им ви желите добро, а не зло.
− Док те слушам, слажем се с тобом, Џеси, али само док те
слушам. Јер ти људи, који овде стоје, неће чекати конференцију
за штампу. Њима је потребно да се одмах испразне, они чекају
акцију. Погледај и сама, видећеш да они непрестано пристижу, и
што их буде више, то ће бити агресивнији. За сада није касно,
морам отворено да поразговарам с њима.
− Не знам, Роберте. Ризикујеш.
− Шта значи − ризикујем? Морам да им објасним оно што ја
мислим о Филотејевом открићу.
− То си већ објаснио у свом чланку.
− То је мало. Или, чак, није ништа. Ти људи не читају чланке.
− Роберте, погледај шта они раде − спаљују твоје слике!
− Моје слике? Па зар сам ја политички лидер?
− Погледај! То су увећане копије твоје фотографије.
− Шта да кажем! Штета што спаљују папир.
− Али где је полиција?
− Шта с тим има полиција? Полиција је стигла. Ено тројица
полицајаца стоје бочно од улаза. Зар их ниси приметила?
− Само тројица? Али зашто нешто не учине?
− А шта они могу? Некоме се хоће да спаљује туђе слике. И то
је све.
− Колико пута сам нешто слично видела преко телевизије. А
ево, сада гледам уживо. Као да смо у Индији. Апсолутно као тамо!
Ух, само да што пре стигне Ентони! Шта мислиш, зашто их још
нема?

164
 − Не знам. У ово доба, могућа су загушења на путу. Знаш и
сама.
Они ућуташе. Није им се ни седело, ни стајало, ни говорило,
ни ћутало.
А за то време светина је, забрујавши, покренувши се, почела
да скандира: „Борка на одговорност! Борка на одговорност!“
Галама се повећавала, надолазио је бес. Постајало је
неиздржљиво. Људи су захтевали да Роберт Борк изађе пред
њих. Однекуд се појави група жена са бојом на челима. Оне
почеше да вичу машући свежим издањем Трибјуна: „Борк је
подлац! Борка жигосати Касандриним белегом! Због
Касандриног белега − тући! Борк је подлац!“ Друга група је
урлала: „Ордок је у праву! Ордок је у праву!“
Ситуација је постајала све усијанија, гомила је била
фанатично узбуђена. Полицајци, који су позивали на ред, беху
сасвим беспомоћни. Један од њих, пробивши се с муком кроз
гомилу, некоме је телефонирао, можда је тражио да му пошаљу
помоћ. Пошто је испунила цео околни простор, гомила се
незадрживо кретала ка кући. Од надолазећих тела ломиле су се
клупе, падале су на земљу светиљке у алеји. Орило се из свих грла
и чуо се несносан јаук.
Кад виде да њен муж облачи сако, Џеси повика:
− Куда ћеш? Да се ниси усудио!
Али он је одгурну. И од тог тренутка свет у његовим нагло
потамнелим зеницама помери се некуд изван граница
претходног опажања. Погледи им се сусретоше: бол са болом. И
он рече, као да говори однекуд издалека:
− Немој ме заустављати. Морам да испијем ту чашу.
Џесино лице искриви гримаса очајања:
− Идеш у смрт!
− Чак и ако је тако − мукло рече Борк − свеједно морам поћи.
Из неког разлога он узе са чивилука шешир и одлучно крену
ка излазу. Кад изађе запахну га надошла врелина, талас живе
165
ватре који је ишчекујући хучао у гомили. Ваздух задрхта од
експлозије повика кад се он појави. Затресоше се транспаренти и
плакати: сви су хтели да му гурну свој плакат у лице. Он је стајао
крај врата збуњен, смешећи се из своје даљине, гледајући их све
и не видећи никога посебно. Наглим покретом, он стави шешир
на главу и на тренутак постаде онакав какав је био увек − сед,
коштуњав старац, маркантних, живих црта лица, с тамним
дубоким погледом и борама око очију, са још снажним вратом и
јаким зубима. Он је био Стара стена, како су га једном назвали
франкфуртски новинари.
У насталој паузи, гласом који је шкрипао од узбуђења, Борк
успе да проговори неколико речи:
− Касандро-ембриони су наша несрећа и наша кривица. И ми
треба да одговарамо пред њима!
Нека жена се устреми на њега попут мачке.
− А ово, видиш?! − она показа на своје обележено чело. −
Видиш ли мој белег од ђавола из космоса?! Ево, читај! Сатана
сатани пева! − и поче бесно да удара Футуролога по лицу
новинама с његовим чланком. Новине се поцепаше на комадиће,
шешир паде на земљу и би одмах изгажен, а жена је и даље
дивљачки урлала, као што је, мора бити, урлала и у својој кухињи.
− Тек ћеш ти мени да пишеш! Докопаћу се ја и космоса! Задавићу
ја тог Филотеја!
− Удри га! Удри! − подстакнути њеним бесом, почеше да вичу
они што су стајали унаоколо. − Дај га овамо! Дај га овамо! −
заурлаше отпозади и кренуше песницама на њега. Повукоше га
десетине руку и све се ускомеша. Џеси се и сама нађе у гужви, али
нико није обраћао пажњу на њене молбе и сузе.
Телевизијски сниматељи, који су покушавали да сниме ту
језиву сцену, такође беху збрисани, техника је лежала
поломљена. Неколико полицајаца, који су узалуд покушавали да
нешто предузму, и сами се нађоше у вртлогу. А Роберта Борка су
некуд вукли, незнано куда, али вукли су га. Свако је вукао на своју
страну, шчепавши га за грло, зграбивши за косу, вукући за уста,

166
претварајући лице старца у крваво тесто. Светина је махнито
гурала и саму себе, свако је гурао све и сви свакога. И то је још
више распаљивало злобу и мржњу. И у том бруталном кретању,
гомила побеснелих људи нашла се у каменом врту футуролога,
покрај базена, и управо ту, где је он понекад у песку исписивао
тајанствене знаке, настојећи да проникне у скривене тајне
Светског духа, управо ту се десило оно неумитно. Неко спретно
нанесе Борку снажан ударац по глави гвозденом ребрастом
шипком, ишчупаном из леје, уз коју се пењала пузавица. Борк
гласно јекну и, ухвативши се за главу паде наузнак, грчећи се и
крварећи, али људи су га и даље тукли.
У том тренутку, осети се, ипак, и некакво ново кретање,
некакви снажни људи почеше да крче пролаз, пробијајући се ка
Борку. То су били, најзад пристигли Ентони Јунгер и његови
помоћници за успостављање космичке везе, која овде више
никоме није била потребна. Успели су да се пробију до Борка,
претученог на смрт.
− Ко је ово урадио?! Ко?! − Ентони Јунгер је хватао и гурао све
одреда. − Злочинци, сви сте ви злочинци!
Над улицом се спуштао полицијски хеликоптер. Снажна бука
пропелера заглуши крике, диже се јак ветар. То је била сцена као
у немом филму − подивљала светина без звука. Хеликоптер се
спусти, из њега почеше да истрчавају полицајци с пендрецима. И
тек тада светина дође к себи. Људи почеше да беже. Многи
потрчаше у правцу супермаркета, ка својим аутомобилима.
Многи су већ журно испаркиравали и одлазили великом
брзином. Још неколико минута и − већ не беше никога.
Ентони Јунгер је са двојицом помоћника носио измрцварено
тело Роберта Борка, док је трећи водио под руку избезумљену
Џеси која је посртала.
Заједно с полицајцима сви они уђоше у хеликоптер, а затим
Јунгерови помоћници изиђоше натра!“, седоше у своје
аутомобиле с опремом за космичку везу. Хеликоптер поче да се
диже. Узлетео је готово вертикално изнад куће. И све се утиша.

167
 У близини није остало ни живе душе, никога није било поред
напуштене куће полупаних врата и прозора, са разбацаним
клупицама и преврнутим светиљкама, с изгаженим каменим
вртом помало чудног футуролога. Била је то пустош после
погрома.
После једног минута хеликоптер је већ летео изнад терена за
голф, на која је Роберт Борк некада радо одлазио. Још сасвим
недавно сањао је те светле, зелене, простране травњаке, и његов
покојни пријатељ Макс Фрајд позивао га је одатле на лунарне
терене за голф.
Хеликоптер је лете у правцу градске болнице...
Ентони Јунгер беше нагнут над Робертом Борком. Кошуљом,
коју је скинуо са себе, повезао му је главу, трудећи се да заустави
крварење. Држао је у свом крилу његову главу умотану кошуљом,
покушавајући да уочи било какве знаке живота и не престајући
да се узда у чудо. У једном тренутку, лице футуролога као да се
разведри, једва приметно задрхташе очни капци, и Јунгер угледа
његов поглед. Погледи им се сретоше. Можда је Борк препознао
Јунгера. Видели су се први пут у животу и одмах се растали.
Заувек, занавек. Глава Роберта Борка паде уназад...
Јунгер зајеца. Џеси је, ништа не схватајући, гледала у свог
беживотног мужа. Полицајци су се трудили да изразе своје
саосећање тужно вртећи главама.
Хеликоптер се спуштао у клинички центар, али било је већ
касно...
***
У том моменту океан је био веома узбуркан. Метеоролошка
служба је хитно преко компјутерских канала слала упозорења о
јаком невремену крај обала Атлантика. Авиони који су летели
изнад Атлантика, били су захваћени снажном олујом, капетани
су сваки час молили путнике да вежу појасеве и да не устају са
својих места, а преко радија су своје земаљске службе
обавештавали о тешкоћама у лету. Стјуардесе су настојале да се
смешкају, али је то било узалуд − Атлантик се није шалио...

168
 И само су китови − свемирски радари − као и увек, чували у
себи све оно што су сами опажали, ехо Васионе. И тако су пливали
китови у клину, попут ждралова. Океан је покушавао да
поремети њихов поредак, да окрене клин натрашке. Али они су
пливали, борећи се, преплављивани огромним таласима поново
испливавали и опет тонули...
Каква их је то сила подстицала и гонила, зашто су и куда
пливали? И ближио се час сове. Она је још непомична дремала на
Спаској кули испод сата. И чекала је да дође време да полети
наниже. Брига ју је мучила више него обично... Нешто се
дешавало у свету. Она је то осећала... Нешто се дешавало...

169
 X

Најављена ванредна конференција за штампу „Космос-

Земља“ одржана је тога дана у предвиђено време и преносили су
је сви водећи телевизијски канали.
Али пре тога телевизијске компаније су морале да издрже
прави „ураган“ пред почетак емитовања. Чим се сазнало за
погибију футуролога Роберта Борка, са свих страна света
обрушила се поплава позива и захтева, а нарочито много позива
било је из националних компанија које су планирале пренос
сензационалне конференције за штампу. Сви су желели да одмах
знају какве могу бити последице трагедије, да ли се може
организовати директна веза са Филотејем, ко ће с њим
разговарати и да ли је сада уопште реално очекивати
конференцију за штампу.
А Земља је кружила својим устаљеним путем и ближио се тај
тренутак... И сви су чекали...
И најзад се на телевизијским екранима појавио
дугоочекивани текст. Одмах затим, спикерка је саопштила да
телевизија сматра својим дугом да најпре прикаже извештај о
реакцијама у свету на убиство научника Роберта Борка са
коментарима медија у вези с тим.
Мора се рећи да су коментари били веома тенденциозни.
Започели су стандардним изјавама саучешћа и жаљења, затим је
спикерка, једва суздржавајући злуради осмех, који је промакао у
њеном погледу, приказала дијаграм − резултате експресног
испитивања јавног мњења поводом линчовања Роберта Борка,
како се она изразила, апологете филотејевског учења о касандро-
ембрионима. „Резултати су мучни и, истовремено,
запрепашћујући. То можете и сами да видите, поштовани
гледаоци.“ На дијаграму, ради боље прегледности
представљеном у виду разнобојних стубаца, видело се да 83,7
процената испитаника у потпуности одобрава окрутни обрачун

170
с футурологом, при чему је већина испитаника у тој групи − 76
посто − изјавила да би и они, да су били тамо, у Њуберију,
неоспорно учествовали у линчовању заклетог саучесника
космичког ђавола; 11 посто испитаника осудило је злочиначки
поступак помахнитале светине и видело је у томе злослутне
симптоме моралне деградације друштва, док су остали, незнатан
део испитаника, изразили своју потпуну равнодушност према
том догађају.
Затим су гледаоцима приказани резултати социолошке
анализе масовних иступања тога дана. То је био дугачак списак
земаља, градова, региона, као и демографских, социјалних и
осталих пресека. Из тога се опет видело да је практично цео свет,
сви слојеви становништва, на овај или онај начин протестовао
против тога да космички монах и даље усмерава на земљу своје
сондажне зраке ради откривања Касандриног белега. При томе
је падало у очи да је одређену улогу у расположењима и
понашању људи имао фактор национализма.
Али најстрашније, како се испоставило, дешавало се у
затворима. Можда је то био несвестан одговор, који је успут
сазревао и плануо у виду побуне оних који су некада били
касандро-ембриони, али су били принуђени да се роде и, ево, сада
се показало да је Филотеј неочекивано разоткрио тајну њихове
одвратности према свету. А како би се иначе могле објаснити те
језиве сцене, те битке с чуварима и полицијским одредима
пристиглим у помоћ, када су две стране ишле попут зида једна на
другу − једни са шлемовима, штитовима и пендрецима, а други
голоруки, али са бесном, вучјом злобом, и када су се тукли у буци
покоља и у пламену пожара. И ма шта да је био спољашњи узрок
побуне затвореника у разним земљама и у разним градовима,
подлога свега тога крила се у злосрећном Касандрином знаку,
који су тако тешко примили они што издржавају своје казне због
злочина.
Новинари су приказали и многе друге ексцесе тога дана, на
пример, репортажу из једне луке, у којој су морнари у знак

171
протеста одбили да крену на пловидбу. Бродови су стајали на
доковима попут кућа са угашеним светлима, које су напустили
њихови становници.
И сви који су иступали захтевали су само једно − гађати
ракетом космичког провокатора Филотеја! Уништити орбиталну
станицу − извор сондажних зракова.
Тек после прегледа догађаја те врсте у разним тачкама
планете, на екрану се најзад појавила дворана у којој је требало
да почне конференција за штампу. Одмах је падало у очи: сала је
била препуна. Људи су стајали дуж зидова, седели су у пролазима
на поду. Сви погледи били су упрти на сцену, а одговарајућа
опрема − огроман екран на коме је требало да се из орбите јави
Филотеј, налазио се бочно од сцене, укосо окренут ка дворани. За
столом на сцени, свако испред своје гомиле микрофона, налазила
су се два човека: Ентони Јунгер и водитељ телевизијске емисије,
популарни Волтер Шермет. Сви су у дворани били веома
узбуђени, што се могло видети по лицима укоченим од
ишчекивања, очима ужагреним од напетости и истегнутим
вратовима присутних. Искусним фоторепортерима, који су иначе
успевали да сниме малтене и самог ђавола с роговима, готово да
су се тресле руке којима су држали апарате; они су стајали
збијени као овце пред прелазак реке.
Волтер Шермет, обично речит, проћелав, кицошки одевен,
трудио се, не баш успешно, да се професионално смешка. Његова
елеганција и глумљени немар овога пута нису функционисали −
то напросто није ишло уз овакав догађај. Ентони Јунгер,
напротив, био је сувише замишљен. Мало ко је марио за то што је
он био потресен и жалостан, и што је само напором воље
присиљавао себе да се држи, јер му је предстојало да замени
Роберта Борка и да учествује у дијалогу с космичким монахом
Филотејем пред очима милиона телевизијских гледалаца. Уз то,
те вечери је требало да стигне из Даблина његова вереница Кети
с мајком, а он због конференције за штампу није могао да их
сачека на аеродрому, што му је веома тешко падало. Био је напет,

172
на слепоочницама су му искочиле жиле. Ентонију је било јасно:
судбина га је бацила у арену догађаја како би или издржао,
уверен у исправност избора Роберта Борка, који је пред његовим
очима умро, или пропао уз звиждуке и камење улице, уз подсмех
и збуњено слегање раменима дојучерашњих пријатеља из
Ордокове екипе који, гледајући подивљалу светину коју су сами
покренули, размишљају о томе како се може десити да и Јунгер
доживи Боркову судбину.
За то време, усијање је у гомили узбуђених људи достигло
врхунац. Сви су чекали одлучујући тренутак − појаву Филотеја у
телевизијском преносу, да би га, према речима једног
коментатора, сатерали заједничком хајком у огањ светске
мржње. И све је ишло ка томе, тај тренутак се ближио уз
одбројавање секунди уназад, као пред експлозију.
А тога дана, када је у болници сачињен извештај о насилној
смрти Роберта Борка, Џеси је рекла с муком задржавајући сузе:
− Ентони, ако и тебе чека судбина мог Роберта, ја немам шта
да кажем. Њему је истина била изнад свега и то је платио главом.
Али ти размисли. Ти си млад. Ти треба још дуго да живиш. Има ли
смисла да одмах после Роберта ставиш на коцку сопствени
живот?
У том тренутку било је тешко наставити разговор и он је
кратко одговорио:
− Ја вас разумем, Џеси. Али не бих желео да избегавам оно што
није избегавао ни Роберт Борк.
Стајали су у болничком холу крај великог прозора, по страни
од болесника и лекара. Сунчева светлост је чиста улазила у
спокојну одају кроз стакла, небо се исто тако спокојно плавило
напољу, спокојно се златило у близини лишће јавора на
гранама... Удовица футуролога била је остарела и убијена тугом.
Нечим је подсећала на пребијеног пса луталицу који цвили у
јарузи. Џеси није знала шта да ради. Лила је сузе. И, мора бити, да
би се некако савладала, мрмљала је гласно оно о чему је
размишљала.

173
 − Роберт је увек говорио да је љубав − ушће двеју река. Стално
сам се смејала: удавићеш се у својим помпезним речима, Бобе! А
сада видим − нема моје реке. Зауставила се, пресахла је та река и
ја сам остала напуштена на пустој обали...
Уз то, рекла је и једну чудну, загонетну реченицу:
− О, сироти китови, ко ће вас се сада сетити док будем свирала
на виолончелу...
Те речи су толико изненадиле Ентонија да је чак хтео да је
пита на шта мисли, али се није усудио. То је, по свој прилици,
рекла од муке.
А затим су морали да се растану. Требало је да се Ентони
припреми за телемост. Времена је било још сасвим мало. Џеси је
остала у болници да сачека долазак кћерке и зета из Чикага.
Тако су се растали до сутрадан. У једноме је Ентони имао
среће − успео је да из болнице телефонира у Даблин и разговара
с Кети пред сам њихов полазак. Био је узбуђен, јер је по њиховом
доласку требало размишљати о свадби.
Све се тако брзо замрсило. Ко је могао и да наслути! Можда се
само метеорити тако сударају, летећи један другом у сусрет кроз
Време и Простор.
Ни разговор с Кети није био једноставан. Кети је чекала
његов позив и њен чист глас вратио га је на тренутак ономе што
је било његова срећа. Све је за њега у њој било срећа и додир
трепавица, и њен дах, и ход, све је то било срећа која не тражи ни
доказе, ни потврду.
− Ох, најзад, Ентони! − узвикнула је Кети. − Толико сам чекала
твој позив. − Њега преплави врелина због познатог дисања у
слушалицу. − Мама и ја за четврт сата крећемо. Како си, Ентони?
Чекаш ли нас?
− Извини, Кети. Био сам забринут, плашио сам се да те нећу
затећи код куће.
− Ма нема везе, ускоро ћемо се видети. Напросто сам желела
да чујем твој глас. >

174
 − Знаш, искрсао је један проблем. Немам времена да ти то
сада објашњавам. Касније ћу ти све испричати. Молим те да
пренесеш моје извињење мами. Нажалост, нећу моћи да вас
сачекам на аеродрому. Узмите такси и...
− Шта се десило, Ентони? Да ли је нешто озбиљно?
− Да. Веома. Немам времена да ти објашњавам. Али, ево,
укратко. Вечерас треба да учествујем на конференцији за штампу
уместо погинулог футуролога Роберта Борка.
− Молим? Преко радија је саопштено да су га убили огорчени
демонстранти. А шта ти имаш с тим?
− Знаш, ја сам организатор телемоста са Филотејем.
− Са Филотејем? Оним?
− Да. С њим је требало да наступи Роберт Борк.
− Ништа не разумем, Ентони! Ништа!
− После ћу ти све објаснити. Испоставило се да Филотејев
саговорник сада морам да будем ја; касније ћу све објаснити теби
и мами, али другог излаза нема...
Кети поче да говори тишим гласом и он схвати да је руком
заклонила телефонску слушалицу:
− Добро, Ентони. Причаћеш ми о томе. За сада ништа нећу
говорити мами. Она је веома узбуђена, негодује − некакав лудак
у космосу узнемирио је цео свет. Ни ја нисам одушевљена.
− Ја њу разумем, и тебе разумем − рече Ентони. − Али молим
те, Кети, потруди се да се она не секира узалуд. Касније ћу ти све
објаснити. Жељно те чекам, Кети. Волим те. Узмите на аеродрому
такси и дођите што пре. Чим се заврши конференција за штампу
јавићу ти се и ми ћемо се видети. Пожури, немојте да закасните
на авион. Здраво, љубим те.
− Здраво, Ентони. Здраво... Желим ти да све буде добро... Уз
тебе сам.
− И ја сам уз тебе. Чекам те...

175
 Седећи на позорници, Ентони Јунгер је помислио да се авион
којим Кети и њена мајка лете из Ирске вероватно већ
приближава обали Атлантика.
А у дворани су за то време одбројаване секунде пред почетак
преноса космичког телемоста. Појавиће се пред судом јавности
неки Филотеј, који је човечанство увукао у глобалне немире. И за
све ће одговарати, за све ће платити.
Који пут већ тога дана, Ентони Јунгера је муњевито
прострелила мисао: „А шта ако се и нашој породици деси таква
несрећа − ако Кети буде имала Касандрин знак? Шта онда? Шта
онда да радимо? Јер нико није изузет, апсолутно нико. Нико није
заштићен од тога да се у његовом генотипу можда скрива страх
од живота.“
Иако је дворана напето очекивала укључивање из космоса,
многи су задрхтали када се зачуо сигнал и екран засветлео.
Наступила је мртва тишина. Водитељ се ужурбао обраћајући се
публици:
− Дакле, почињемо директан пренос конференције за штампу
научника, биолога који се налази на орбиталној станици и који
себе назива космичким монахом Филотејем. Нећу вас подсећати
на свима познате чињенице − обраћање Филотеја римском папи,
које има изузетан карактер, и на трагичне догађаје који су одмах
затим уследили. А сада вас молим за пажњу...
На екрану неколико пута промаче нејасна слика која заплови
кроз светлуцаву мећаву етра, затим постаде јаснија и на екрану
се појави лик човека који је већ свима био познат, али који је први
пут лично изишао пред очи телевизијских гледалаца. И истог
часа, пре него што је било ко успео ма шта да каже, почеше да
раде фоторепортери, покренуше се с места грабећи се о
Филотејеву слику са екрана.
Волтер Шермет би принуђен да се побуни, бранећи се од
севања блицева:

176
 − Молим вас да поштујете ред. Престаните да нас
заслепљујете. Почињемо рад.
Пошто се севање блицева донекле смањило, Филотејев лик се
повећа и из космоса се приближи његово лице живих црта. То је
био шокантан тренутак. То је дакле он, лично и персонално, да
ли је велики пророк, или велики лудак, или сатана највишег
реда! То је, дакле, узрочник хистерије и несреће! То је онај што
зрачи жене из космоса сондажним зрацима! То је аутор
злослутног учења о Касандрином знаку!
По изгледу, Филотеју је било нешто више од педесет.
Издужено лице, светлосмеђа коса која је падала на повијена
рамена. Риђаста брада прошарана седим. Гледао је са екрана у
дворану, у лица присутних, као што путник кога сте срели на
путу и који некуд иде са завежљајем и штапом, застаје да се
распита води ли га пут којим иде тамо куд је наумио. А већ пада
вече − да ли ће стићи тамо куд је кренуо? У погледу − брижна
пажња и усредсређеност на циљ. Ентони Јунгер га је отприлике
тако и замишљао и у срцу се обрадовао што се све подударило.
Космички монах се, иако налик на старинску гравиру, ипак
потпуно уклапао у ентеријер орбиталне станице. Филотеј се
држао самоуверено и пословно. Можда је томе доприносила
његова огромна удаљеност од земље и посао коме се у апсолутној
усамљености потпуно предавао. Дубоке боре, тешки капци, сиве
очи које су пажљиво посматрале, тајиле су у себи нешто
привлачно и тужно.
Током првих тренутака преноса Ентони Јунгер је био веома
узнемирен, између осталог и због тога што није знао колико
добро Филотеј говори енглески. Јер дешава се да човек веома
добро пише на страном језику, али није у стању да слободно
говори, нарочито не пред публиком. Међутим, већ од првих
Филотејевих реченица Ентони се смирио − космички монах
руског порекла говорио је енглески сасвим нормално, тек са
благим акцентом.

177
 А разговор је почео веома брзо, чим је Волтер Шермет, с
глумљеном опуштеношћу и чак пренемажући се, рекао:
− Добро вече, брате Филотеје! Извините, али не знамо како
треба да вам се обраћамо?
− Па, ето тако − рече космички монах и додаде: − Свакоме ко
то жели ја сам брат.
А ако не желе сви да се братиме? − шеретски упита Волтер
Шермет.
− Онда како год ко жели. Ништа страшно. Али и онима који ме
не прихватају, ја сам у своме срцу брат.
− Зашто о томе говорите толико самоуверено? Не желите ли
на тај начин да уздигнете себе изнад нашег грешног света.
− Моје позвање је да са сваким човеком саосећам, ма како се
он према мени односио.
− Нека је тако. У реду. Нећемо, ипак, наш сусрет започети
расправом о међусобним односима − настави да се шегачи
Волтер Шермет. − Има много озбиљнијих ствари и, као што
вероватно знате, далеко страшнијих, које су, брате Филотеје, у
директној вези са вашим радом на орбиталној станици. Зато смо
се, заправо, и окупили на овој конференцији за штампу. За
почетак, представљам вам публику. У дворани је − цвет
новинарства. Врши се директан пренос. Ја сам водитељ, Волтер
Шермет. Поред мене је Ентони Јунгер. Он учествује у емисији
уместо футуролога Роберта Борка, који је погинуо јутрос у
масовним нередима. Извините, али ствари морамо називати
њиховим именима: узрок тих трагичних догађаја јесте управо ви.
Уосталом, Ентони Јунгер ће се сам представити и рећи своје
мишљење.
− Хвала вам, Волтер Шермете. Знам Ентони Јунгера прекиде
га Филотеј, уперивши поглед у правцу Јунгера. Знам Ентони
Јунгера по предизборном митингу чији сам пренос гледао. Пошто
сам вас нехотице прекинуо, дозволите ми да кажем да сам чекао
овај тренутак, овај сусрет, чекао сам могућност да кажем оно што

178
сте поменули − на који начин до мене у космосу допире пламен
пожара који се запалио у главама и срцима људи. Да, ту ватру сам
ја запалио. Да, тако је. Али ја нисам ту бакљу понео да би јеретици
њоме били спаљивани на ломачама, већ, како сам мислио, ради
просвећивања људских душа. Није успело. Све се преокренуло у
таму. И бојим се, безнадежно. А надао сам се, можда наивно за
моје године, наравно, наивно, да ће правда победити. Погрешио
сам. Уместо просветљења душа, свуда сам изазвао једино хаос и
смутњу. Све то гледам на екрану свог телевизора. Видео сам и
оно што се данас десило у Њуберију. Чекао сам телевизијски
сусрет са Робертом Борком, био је најављен, жудео сам свим
срцем да с њим разменим речи, али видео сам језив злочин над
тим човеком у његовом сопственом дому. То је исти онај бунт,
који Руси називају бесмисленим и окрутним. И опет мојом
кривицом! Боравећи у космосу, постао сам директан узрок
погибије свог истомишљеника, кога ми је сам Бог послао. Људи,
клечим пред вама! Али сада је моје покајање ништавно. Ничим не
могу да вратим убијеног Роберта Борка, чак ни по цену
сопственог живота, који сам овог часа спреман да жртвујем. Кад
би само могло...
И ево шта још желим да кажем пре него што почнем да
одговарам на ваша питања. Можда нећу успети да одговорим на
сва питања присутних, унапред молим за извињење. Ја одлазим,
а ви ћете живети, а живети значи да ћете сами морати да
налазите одговоре. Схватите ме и разумите, ако можете. На крају
бих једино желео да кажем: нисам због бучне славе, нити због
амбиција или надмоћи над себи сличнима, учинио својином свих
своја открића, која би могла остати узалудна, а наш свет би могао
да пребива у срећном незнању исто као и пре њих. Али нисмо ли
ми, као смисао и садржај вечности, створени зато да се кроз наше
сазнавање, које се непрестано усавршава, разоткрива свет, јер
иначе чему универзум, шта је циљ вечности, ако она остане
непотребна и ако је не појмимо ми, који због слабости и ћуди
наших изврдавамо истину кад год нам је то згодно? Не срозавамо
ли ми статус разумних бића − јер богови без нас нису богови,
179
материја је без нас празна. И ако ми тврдимо да је информација −
пут прогреса, није ли у непрекидној бујици увек нових и
свеобухватних информација суштина вечности? Бесконачност
цивилизације је у бесконачности сазнања. Али када избегавамо
сазнање да бисмо угодили себи, то јест упркос истини, не
избегавамо ли, самим тим толико жељену вечност?
Молим да ми присутни опросте због апстрактних
размишљања поводом, рекло би се, апсолутно конкретних
околности, али данас када смо убили Роберта Борка, убили смо с
њим и део наше вечности. Опростите ми, желим...
− Дозволите, дозволите, брате Филотеје! − прекиде га Волтер
Шермет који се с муком контролисао. − Размишљања о високој
материји су, разуме се, у реду, философија вечности је
занимљива. Али ви сте се умешали у тајну рађања − мислим на
ваше космичке експерименте који провоцирају појаву
Касандриног знака код жена које су зачеле. Ви вршите
недопустив притисак на наш Его. Ви настојите да нас све ставите
под своју космичку контролу. А с тим је, дозволите да вас
подсетим, мало ко на Земљи спреман да се помири! Напомињем
− на Земљи, на нашој грешној Земљи, и не судите о свему с ваших
космичких висина, где сте недостижни за огорчене људе. Сасвим
праведно огорчене. Извините што показујем свој став. Али у
датом случају није нам до условности, није нам до етикеције
водитеља. Ни ја не могу а да не изразим свој протест против
ваших поступака. Ко вам је дозволио, каква сила вас је подстакла,
ма каквим лепим намерама се при томе руководили, да гурате
становнике планете у масовне нереде због својих научних
открића, рекао бих чак, због своје охолости?! Није ли то
богохуљење, нарочито ако сте монах, макар и самозвани, како
тврде руски јерарси?! У Писму је казано − плодите се и множите
се. И нема никаквих ограда. А ви сте решили да подвргнете
ревизији оно што нико, па ма ко то био, не може да контролише.
Нисте ли тајну рођења жртвовали силама пакла? По мом
мишљењу управо је тако! И ако је мистер Ордок говорио о томе

180
као политичар, ја говорим као новинар коме је стало до
вишемилионског аудиторијума.
И тада у дворани настаде ужасна галама. То је био чудан, језив
призор: новинари су скакали са својих места, гурали се ка
микрофонима, млатарали рукама као да пред њима није
телевизијска слика, која се преноси из космоса, већ сам Филотеј
на сцени. А он их је слушао с екрана стиснутих усана и намрштен,
трудећи се да остане миран.
Видело се како му се лице згрчило од бола. И тешко да би се
тај сусрет могао назвати конференцијом за штампу. Према
дивљању страсти нимало се није разликовала од митинга. Свако
ко би се докопао микрофона, чим би изговорио своје име, назив
својих новина или информативне агенције, одмах би захтевао да
се космички монах позове на одговорност. И није ту било
никакве философије, пракса живота била је изнад свега!
Филотеју нису дали ни да отвори уста. Мора бити да му је
позлило. Он је одједном нестао са екрана. У дворани настаде
гужва. Екран је био празан.
− Где сте?! Шта вам се десило? − повика Волтер Шермет.
И ево, он се опет појави, држећи у рукама космонаут ски
скафандер.
Гласови у дворани истог часова утихнуше. Сви су били
зачуђени − чему сад то? А Филотеј поче ћутке да облачи
скафандер. Ентони Јунгер одлучи да искористи насталу паузу. Он
устаде са свог места и поче да говори, обраћајући се присутнима
у дворани.
− Молим све присутне да ме саслушају, пошто сам ја један од
организатора ове емисије. У вези с тим имам и своје обавезе и
своја права. Пре свега желим да кажем Волтеру Шермету да бих
молио да даље вођење ове конференције за штампу препусти
мени. Ви сте своје рекли, Волтере Шермете. А ово што се дешава
у дворани, нажалост, веома мало наликује на професионални
новинарски сусрет. Конференција за штампу подразумева
питања и одговоре. За сада, професионалних питања није било.

181
Емоције замагљују логику. Често сам био у прилици да
присуствујем конференцијама за штампу, али овако нешто нисам
видео! Чак и недавно, када је избио рат у Персијском заливу,
питања су била различита и изражавала су различите позиције.
А сада свако настоји да буде као други, да неизоставно припада
хору. И сви сложно потписују једну те исту пресуду.
− Дозволите, Ентони Јунгеру − не отрпе Волтер Шермет − али,
ако је тако, зашто ви настојите да наметнете присутнима, и не
само присутнима, већ целом свету, своје идеје? И зашто, у исто
време, друге учеснике лишавате права да изнесу сопствено
гледиште?
− Поштовани Волтер Шермете, ја схватам да је ситуација
таква да се за трен ока може стећи огроман политички капитал;
преко телевизије се може посведочити сопствена оданост
народним масама, може се иступити као заштитник друштва,
није ли тако? Али истина због тога неће изићи на видело. Није
ово тај случај. И зато вас позивам, док није касно, да се
ослободимо политике и њених саблазни, да се измакнемо, ако
нам то пође за руком, од наше драге политике у ма каквом
облику она била, јер се иначе нећемо приближити суштини
проблема. Поимање истине захтева храброст и реализам.
− А у чему се огледају ваша истина и ваша храброст?! довикну
неко из дворане.
Волтер Шермет задовољно климну главом и изазовно се
осмехну. У дворани завладаше напето ишчекивање и мук.
− Што се тиче храбрости − разговетно рече Ентони Јунгер у
насталој тишини − није моје да судим колико је имам. Али
вратимо се теми. Ево, пред нама је на екрану човек који је дошао
до великог научног открића без преседана, рекао бих, чак, у
целокупној досадашњој историји. Да ли нам се оно допада или не
− то је већ друго питање. То је наука. Брат Филотеј − а за мене је
он отац, отац Филотеј настоји да нам отвори очи и укаже на
значај проблема касандро-ембриона за човечанство. Још један
наш истакнути савременик, који је данас погинуо од руке

182
светине, футуролог Роберт Борк, оценио је Филотејево откриће
као нови корак у еволуцији људског духа. Изложио је своје
становиште у штампи. И то је била његова последња реч, његов
завет. Ја не претендујем на сопствене оригиналне оцене и
закључке, али бих желео да кажем: не треба да игноришемо
проблем касандро-ембриона на основу тренутних интереса. Ето,
о томе је реч. И сада треба да поставимо питање себи и, из
разумљивих разлога, и самом оцу Филотеју. Шта убудуће да ради
човек пред лицем касандро-ембриона, за чије постојање људи
сада знају?
− Мистер Јунгер − зачу се из дворане женски глас. − Извините,
али нисте ли превише енергични у поставци питања? О каквом
лицу, тим пре ембрионалном, овде може бити реч? Желели сте
професионална питања. Дакле, одговорите за штампу, за
милионе читалаца и телевизијских гледалаца, које и даље
шокирате и бацате у очајање, радо бисмо да чујемо јасно и
недвосмислено: шта вас наводи да намећете друштву тај кобни
проблем, кад то нико од вас не тражи, ни једна једина душа?
− Е па, управо тражи, мадам. И не само да није једна, већ могу
да кажем да то траже душе које се не могу ни пребројати. Гласови
зачетих апелују на нас, моле све нас да их чујемо и размислимо
не толико о њима, колико о нама самима; а ми избегавамо да
одговоримо њима и да одговоримо себи, ми смо малодушни, тим
пре што нам је веома лако да на њих, на те несрећне ембрионе,
само одмахнемо руком, макар и по цену самозаваравања; и за то
смо сви криви, укључујући и вас и мене, мадам, и све претходне
генерације. Ти гласови, понављам, упућени су свима нама, траже
да их чујемо, препознамо, интерпретирамо, што је и успео да
уради велики Филотеј. Принуђен сам да говорим о његовој
величини у његовом присуству, он је ту, пред нама на екрану, али
немам другог избора. Да, он је велики. Ето, ви инсистирате да
објасним шта нас наводи, како сте се изразили, да намећемо
друштву овај кобни проблем. Зар је, рецимо, Ајнштајн био силом
принуђен да открије теорију релативитета? Исто важи и за

183
Филотеја − он је научник, го је наука, то је позив, дар провиђења,
то су огледи и открића, то је рад ума. Ја то тако разумем. Таквом
открићу се не можемо супротстављати, као што се не можемо
супротстављати изласку сунца иза брда. Ми, људи, друштво,
треба да видимо − о чему је реч... Ми треба да кажемо себи...
Човечанству је од сада потребна нова стратегија живота...
У том тренутку Волтер Шермет нагло подиже телефонску
слушалицу са апарата који је стајао пред њим на столу и кратко
некоме рече:
− Централа, спремни сте? − и не спуштајући слушалицу,
нервозно се обрати Ентони Јунгеру: − Желите ли да чујете
одговор међународне јавности на вашу и Филотејеву реторику?
Желите ли да се уверите?
− На шта мислите?
− На то да се наша конференција за штампу преноси на
градским трговима у разним деловима света. Све се
синхронизовано преводи. Хајде онда да сви ми, који се налазимо
овде, погледамо шта се дешава на планети, какве су реакције
маса на судове монаха Филотеја и његових присталица. Још
једном подсећам − разни делови света, различито доба дана,
разни језици. Дакле, пажња! − командова он у телефонску
слушалицу. − Укључите централни монитор. Дакле, дајте нам за
почетак Тјенанмен, да видимо шта се догађа у Пекингу,
престоници најмногољудније државе.
На великом екрану, који је светлео на средини позорнице,
појави се људима испуњен трг Тјенанмен, промакну на фасади
неке зграде неизоставни портрет Мао Цедунга с каменим лицем
и у сивом копорану вође. Страховита гужва на тргу под каменим
Маовим погледом подсећала је на узбуркан људски океан.
Кинези су махнито урлали, као да је пожар. Коментатор је
говорио да је нешто слично било на том тргу 1989. године, када
су угушени студентски немири. „Чујте једногласан поклич
Тјенанмена − настављао је коментатор. − Цитирам: ,Смрт
Филотеју! Оборити ракетом непријатеља социјализма!’“

184
 Дворана је посматрала Филотеја, његово пребледело лице,
што се могло видети чак и на екрану, напето укоченог Ентони
Јунгера крај микрофона, Волтера Шермета који је издавао
команде:
− А сада − Москва, Црвени трг! Пажња!
Исто се дешавало и на Црвеном тргу. Свитање. Гореле су
ватре. И урлале су гомиле света: „Смрт самозванцу Филотеју!
Оборити провокатора ракетом!“ И било је необично видети како
је над том узбуђеном, бучном гомилом неколико пута на екрану
промакла ноћна птица, на коју сви нехотице обратише пажњу, а
која беше веома налик сови. Та птица, као да је била нечим
невидљивим везана, трзала се и бацакала у сумраку над
маузолејом, над зидинама Кремља и поново над главама људи
који су урлали.
Не успоравајући темпо, Волтер Шермет је издавао нова
наређења за укључивање преноса из других тачака земљине
кугле: Берлин, Варшава, Монтреал, Рио де Жанеиро, и свуда је
владала иста стихија, чули су се вапаји и крици, и свуда је
пресуђивано на исти начин: „Смрт Филотеју!“, „Оборити ниткова
ракетом!“
− Доста! Молим вас да ме саслушате! − зачу се са левог екрана
Филотејев глас.
− Да, слушамо вас, брате Филотеје − жустро се одазва Волтер
Шермет, опет не без пренемагања и глумљене опуштености.
Његова ћела победнички блесну када рече испрсивши се: − Шта
можете да кажете сада, када видите демократију на делу?
− Исто што сам намеравао да кажем и пре тога − рече Филотеј.
И беше јасно према изразу његовог лица, да је на ивици, да је
донео некакву одлуку. − Захвалан сам вам, мистер Волтер
Шермете, што сте омогућили репортаже из разних делова света.
После овога нимало не треба сумњати. Слика је апсолутно јасна
− доживео сам тотални неуспех! Мој задатак је био да
човечанству скренем пажњу на могућност да избегне
катастрофу, штавише, на могућност нове спирале у еволуцији.

185
Пут је један − ослушнути нове есхатолошке сигнале касандро-
ембриона и извући закључке о потреби усавршавања друштва у
целини и сваког од нас понаособ. И ето резултата − мој покушај
је безуспешан. Однос савременика према мојим апелима је
потпуно негативан − доживео сам пораз. И нема потребе да
настављамо дискусију. То је све. Време је да се подвуче црта.
− Брате Филотеје, али ви сада узимате у обзир објективну
ситуацију, о томе и јесте реч: људе треба смирити, смирити
јавност, није ли тако? − сугерисао му је Волтер Шермет.
− Да, произлази да је тако − сложи се Филотеј. − И пошто сам
ја крив због невероватних немира, који су довели до смрти
Роберта Борка, ја сам одговоран пред Богом и пред људима. И
ево, тај час је куцнуо − час суда за учињено.
И ја се радујем што у овом кобном тренутку имам могућност
да будем пред очима људи и што сви могу да се увере у искреност
моје исповести.
− Брате Филотеје − умеша се опет Волтер Шермет, схватајући
да је пред очима целог света и да ће му свака реч бити стоструко
плаћена. − Брате Филотеје − понови он ми од вас не тражимо да
било шта урадите. Емоције маса су наравно, изузетне, али ви сте
присилили људе...
− Да, да, разумем − одговори Филотеј. − Хвала на лепим
речима. Али мој поступак се не може сматрати обичним
неспоразумом. Ја морам за њега да одговарам. Био сам свестан
тога да ћу или постићи циљ, ако свет прихвати моје откриће, моје
идеје, као ново самопоимање духа, или ћу доживети потпуни
пораз и постати жртва сопственог открића и погинути под
његовим рушевинама. Трећега нема. Знао сам на шта идем. И ево
моје завршне речи. Био сам далеко од било какве намере да
људима нашкодим. Али, у ствари, све се десило другачије.
Замисао се окренуло на зло. И ми смо сада пред њим немоћни.
Ипак, ја се не одричем самог открића, самог феномена касандро-
ембриона, њихових есхатолошких слутњи; људи морају знати да
је крај света − у непрекидном скупљању зла у нама самима, у

186
нашим делима и мислима, и да се то одражава на генетски код
човека, чинећи кризу све ближом. И биће касно кад удари гром...
Зачу се жамор у дворани. Један од присутних поче бесно да
виче у микрофон:
− Престаните да претите! Захтевам да одмах престанете да
уцењујете друштво! Изјављујем јавно, да сви чују − имамо посла
с демоном који рачуна на космичку диктатуру над човечанством.
Да, да, диктатори из прошлости сањали су о таквој моћи, они су
могли само да маштају о владавини светом, као Хитлер, као
Стаљин. Они су долазили и одлазили с рекама крви. А овај хрли
да загосподари светом путем уцене из космоса. Он сада није
доступан народном гневу. И користећи то, тлачи човечанство!
Ентони Јунгер не издржа и такође узе микрофон:
− Мистер, не знам ко сте ви, иако би требало да се
представите пре него што почнете да вичете у микрофон.
− Моје име је обично − Смит, Џон Смит.
− Дакле, Џоне Смите! Намерно или не, али ви изврћете
суштину ствари. Нико не гази вашу слободу и права. Имате право
да живите онако како се вама свиђа, Али научник, који је
заслужан за откриће, највеће научно откриће у историји
човечанства, не може и не сме, само зато да вас не би лишио
душевног комфора, да скрива од друштва резултате својих
научних истраживања. Може се Филотеј присилити да се одрекне
истине, себе, али чињеница остаје чињеница
− касандро-ембриони постоје. Касандрин знак од сада ће
неизбежно сигнализирати зло, притајено у нама. И ми не смемо
да се заваравамо, не смемо да кријемо од себе реално стање
ствари. Напротив, сматрам да морамо − ако ћемо то што тачније
да изразимо − постоји, рецимо, један војни појам − изазвати
паљбу на себе...
− Слушајте! Како се усуђујете да предложите тако нешто −
паљбу на себе?! На кога паљбу? Произлази − на жене!

187
 − разлеже се двораном женски вапај. − Из вас говори мушки
егоизам! Ко је дозволио мушкарцима да одлучују за жене?
Проклети патријархат је и овде на делу! Ја не желим да изазовем
паљбу на себе! Не желим да ми се на челу појави Касандрин знак,
то је одвратно и срамно!
− Извините! − зачу се са екрана Филотејев глас. − Извините,
за Бога милога, нисам желео да вас прекидам, али не могу а да не
кажем да Касандрин знак није порок и није срамота. Апсолутно
није. Већ сам објаснио да је то реакција касандро-ембриона, којом
нас упозорава на зло скупљано у нама из генерације у генерацију.
Крај света притајен је у нама самима − ето шта нам даје на знање
тај белег. Молим вас да се смирите. И молим све који ме овог часа
слушају, дозволите ми да кажем последњу, опроштајну реч. Све
што сам видео и чуо последњег дана и ноћи, говори о томе да је
моје откриће очигледно превремено, показало се да га моји
савременици нису разумели. И зато сам донео чврсту одлуку да
нестанем, да одем из живота, да одем с миром, и добро је што то
могу да учиним у космосу, где ме нико не спречава. И у овим
последњим тренуцима желим да признам кривицу пред свима
који ме чују, виде или ће о мени сазнати касније. Нанео сам вам
патњу, иако сам имао најчистије побуде. И ево мог краја. Ја ћу
сада изићи у отворен космос и тиме ћу завршити свој животни
пут. То је судбина. И већ сам спреман на тај корак, остаје ми
једино да ставим кацигу. Али пре него што напустим свој
космички скит, коме сам тежио вођен смерницама мог Пушкина:
„Тамо, у келију иза облака, у Божје суседство да се склоним“ −
дакле, пре тог последњег корака желим да уверим све који ме
виде и чују, да сам сву опрему, уз чију помоћ су на планету
усмеравани сондажни зраци, уништио, ликвидирао. Уништени
су прорачуни и пројекти, уништене су све белешке у вези са
истраживањима, све што је било повезано са открићем феномена
Касандриног белега. Све то нестаје и одлази заједно са мном.
Можете убудуће бити спокојни, као да никад ничега није ни било.
Можда ће се људска мисао једнога дана опет вратити овим
феноменима, али то ће већ бити после нас, то је ствар
188
будућности. А сада ће се све вратити на старо. Без икаквих
трагова. Једино што може пасти у очи, ако ико икада буде после
мене разгледао орбиталну станицу − јесу моје белешке о мом
животу, мемоари космичког монаха о животу, времену, о томе
како и зашто се преда мном разоткрила тајна касандро-
ембриона. То је једино што ћу после себе оставити. И ако је теби,
сине мој, Ентони Јунгеру, то по вољи, радо те белешке
завештавам теби.
− Драги Ентони, опрости што ти се обраћам као сину, али то
је зов моје душе. Захваљујем судбини што могу да ти се обратим
пред светом. Мој живот је био такав да сам остао без потомства
и, ево, напослетку, последњих секунди, мислићу да имам
духовног сина − Ентони Јунгера.
У дворани настаде мук. И опет се зачу Филотејев глас:
− Опростите ми, људи. Не може се све рећи на растанку. Али
на одласку једно не могу да прећутим. Чуло се како ме сваки час
називају самозваним монахом, самозванцем Филотејем. Да, то је
тачно. Нисам примио монашки постриг, нико ме није назвао
Филотејем. Али није суштина у црквеној процедури, суштина је у
ватреној вери у идеју. И желим да у том погледу будем правилно
схваћен.
− Куцнуо је час. Опраштам се с вама. Опраштам се с нашом
планетом. Видим је целу на једном од екрана, целу целцату како
плови у васионском простору, док на другом екрану видим
поједине пределе, увеличане до најситнијих појединости:
дрвеће, траву, камење. А ево и једног чудно!“, једног за сада не
баш јасно!“, једног невероватног призора. И сами ћете се у то
уверити, ако је технички могуће преносити слике са орбиталног
монитора на земаљске. Погледајте, погледајте овај екран поред
мене, десно од мене. Погледајте, на њему је вода, то је обала
океана. Атлантског! Погледајте какви се силни таласи ваљају
плићаком ка обалској косини и видите ли шта се дешава?!
Видите ли китове?! Ено, их, читаво јато! Они израњају из океана
као громаде, и погледајте, о, ужаса, о, казно небеска, китови се из

189
залета бацају на обалу! Погледајте шта се дешава? Зашто се
бацају на обалу?! Зашто су решили да се убију?! Шта то значи?
Шта их присиљава да тако поступе? Нешто лоше, нешто
неподношљиво тера их у смрт! Или је то подударност наших
наума? Исти дан и час! Чини ми се да почињем да схватам,
почињем да разумем шта покреће китове који су себе осудили на
смрт. Штета је што нећу успети дубље да продрем у суштину тог
феномена, немам више времена да појмим ту невероватну
загонетку живота. Исто се десило Роберту Борку. Почео сам да
схватам дубину његовог размишљања кад сам прочитао његов
чланак. Али иза написаног крило се још нешто, недоречено.
Чекао сам да се разоткријемо један другоме и да нам се укаже
ново поимање Духа. Али нисмо успели, изгледа није било суђено.
Тако је и с китовима. Кад би могли да говоре, много тога бисмо
сазнали... Али за мене је већ касно... Чини ми се да их чујем.
Китови ме зову да пођем с њима. И ја долазим с китовима... И ја
сам кит који се убио бацивши се на обалу. И још само ово −
обраћам се Роберту Борку. Крив сам пред тобом и идем ка теби
заједно с китовима... Збогом...
Све што је затим с неумитном очигледношћу уследило,
запрепастило је гледаоце. Филотеј је напуштао живот наочиглед
целог света, свих који су се у том часу налазили испред
телевизијских екрана. Сваки покрет космичког монаха сведочио
је о његовој решености. Свима је било јасно да присуствују јавном
самоубиству. И нико није могао ни да спречи оно што је Филотеј
наумио, ни да га позове с прага...
У дворани завлада напета тишина. Нико се није мицао, нико
се није оглашавао. Сви погледи били су приковани на екран, на
коме су се одвијали последњи тренуци живота космичког
монаха. Ентони Јунгер одједном схвати да је слобода смрти
несагледива трагедија духа која се ничим не може компензовати,
ни са чим упоредити. За то време, Филотеј је ставио на главу
гломазан космички шлем. Видело се како га прикопчава за
оковратник комбинезона. Од тог тренутка израз његовог лица

190
више се није видео. Све је било готово. Преостало је само да крене
ка излазу. Филотеј се осврнуо, можда је нешто рекао, али речи се
више нису чуле. Махнуо је руком на растанку и упутио се ка
отвору како би изашао у отворени космос. Врата отвора се
размакнуше и Филотеј закорачи у празнину.
Закорачио је у међузвездани простор, нашавши се очи у очи с
бескрајем, где није било ни горе ни доле, ни стране, ни
хоризонта, ни границе, ни димензија.
Као окачен, поче да лебди, заплови у никуда све даље и даље
од космичког брода...

191
 XI

Пловио је, као да виси у бестежинском простору и ускоро

нестаде из видног поља...
Китови, који су се бацили на обалу, издисали су у плићаку
мучно и страшно, исколачивши избуљене очи. Њихова телеса
лежала су раштркано као брда поцрнела од пожара.
И окретала се Земља око Сунца...
Сутрадан су све новине света на првим страницама
узвикивале у један глас: „Прво самоубиство у космосу!“,
„Космички монах Филотеј ослободио човечанство од тешких
искушења Касандриним знаком!“, „Бог да му душу прости!“ − и
још много тога могло се видети у новинама, на телевизијским
екранима и чути на радију...
У Трибјуну је објављено неколико ванредних редака Ентони
Јунгера: „Очеви моји, Филотеј и Роберт Борк, оставили су траг
којим ћу кренути даље...“
Али било је и злурадо победничких повика: „Самозваном
монаху није потребно Узношење на Небеса. Већ је у космосу
стомаком нагоре!“
Између осталих запрепашћујућих новости, опет, и то по ко
зна који пут, појавила се загонетна вест: „На западној обали
Атлантика велико јато китова бацило се на обалу. Све животиње
су угинуле.“
Још једна информација, чудна и бесмислена пренета је из
руских новина: „Прошле ноћи на Црвеном тргу непознато лице
бацило је на маузолеј мртву птицу − сову. Експлозивна направа
на њој није нађена.“
Два дана касније сахрањен је Роберт Борк. На гробљу је било
мирно. Јесен. Ведро небо. У тренутку опроштајне молитве
Ентони Јунгер погледа увис и помисли да су Филотеј и Борк,
изабравши пут истине, заузели њима већ предодређена места:

192
један − у космичком пространству, у токовима бесконачности,
други − у недрима земље, у угрушку вечности...
И с њима је Истина...

193
 ЕПИЛОГ

„Моје време је на измаку. И зато журим да на компјутеру

откуцам своје опроштајно писмо. Заиста невероватно, али успело
ми је напослетку: видим сада како на Земљи светлосни дан
смењује изнова рођени дан. Ето, то је очигледно протицање
вечности, то је видљива бесконачност Времена. Али за субјекта
који поима из орбите дошао је крај.
У границама васионе човеков век је − век муве. Али човек је
обдарен мишљењем и то продужава његов живот. Међутим,
дешава се и супротно − нагло га скраћује. Колико пута сам
несвесно посматрао тајну смене дана и ноћи, не
претпостављајући да ћу тиме и себи ставити последњу тачку.
Зато што је дошао мој Судњи дан, последњи дан у мом много
грешном животу. И Судњи дан ће отићи заједно са мном, као и
све што је повезано са животом било ког човека. Ја сам самоме
себи одредио Судњи дан и то је моја горка привилегија и
неминовност.
Пошто довршим ове редове, наступићу, ако ми то успе, на
космичкој конференцији за штампу. А затим ћу морати да сведем
рачуне са животом, да се убијем. То је моја пресуда себи. Уништио
сам самосвест друштва. Мрзе ме милиони људи. Крив сам за смрт
Роберта Борка. У ћорсокаку сам. Морам да нестанем, да
престанем да постојим. Другог излаза нема.
И мада кажу да пред смрт не можеш да се надишеш, мени је
потребно да се наговорим, да напослетку кажем све. Рекло би се
да 6и некоме ко је на Земљи проклет требало да буде свеједно
шта ће бити с омрзнутим светом? Рекло би се, нека тамо ни трава
не расте! Нека све оде до врага! Али ја, на прагу смрти коју сам
себи припремио не могу да сакријем своју бригу: шта ће бити с
људима, како ће сутра у главама и срцима људи одјекнути прича
о Касандрином белегу? Јер, како год било, анатемисана истина не

194
престаје да буде истина. Данас одбачен проблем сутра ће
искрснути поново, и од тога се не може побећи.
Мој Судњи дан је дошао. Био је неизбежан. Натраг се више не
може. Оставићу вам, људи, своју исповест. Она ће вам открити ко
сам ја, који сам потом себе назвао космичким монахом, одакле
сам родом, како сам проживео године свог живота, чиме сам се
бавио, како сам дошао до кобног открића Касандриног белега...
Опраштајући се, рећи ћу још и ово. Најнеочекиваније осећаје
и мисли имао сам у космосу. Не знам како то да објасним. Увек
када сам гледао из космоса на Земљу у копрени облака, усхићено
сам мислио: Боже, како је велика творевина Земља! Јер, и Сунце,
вероватно, постоји због Земље настањене људима, јер иначе,
чему све? Свет је налик на човека − због тога и постоји да би га
човек сазнавао, због тога постоји. Иначе, чему цела ова галаксија,
какав је смисао? Па и сам Бог!! Он је потребан човеку − зато и
јесте Бо!“, зато и постоји! Али заслужује ли човек та светска
начела? Тај грандиозни универзум? У томе је загонетка Васионе!
Време ми је. Остало је још сасвим мало. Ускоро ћу изићи,
скочићу у отворени простор. Далеко од Земље. Веома далеко. И
ућутаћу.
Опростите ми.

Филотеј“

Филотејево писмо и текст његове исповести на руском језику

пренети су са станице − некадашњег скита космичког монаха,
већ првих дана пошто је тамо стигла група астронаута. У
оперативном извештају команданта брода било је наведено да је
у меморији персоналног компјутера сачувано Филотејево
завештање, у коме се он обраћа будућем персоналу космичке
станице, моли да његова Исповест, сачувана у компјутеру, буде
предата на располагање

195
 Ентони Јунгеру. „Ентони Јунгер има право да поступи с мојим
белешкама онако како он буде сматрао потребним.“
Текст је био насловљен: „О преживљеном, с тобом и после.“
Даље је следило:
„Никад раније нисам мислио да ћу се наћи на орбиталној
станици у космосу. Овамо ме је довела наука. Али нико не зна да
сам у космос кренуо не само с научним циљем, већ да сам
изгнаник који је самог себе прогнао ван граница Земље, и самог
себе потом прогласио космичким монахом. Вероватно сам могао
себе да назовем „неповратником“, како су својевремено
називани они који су из политичких или из неких других разлога
одбили да се врате из иностранства у домовину, у Совјетски
Савез, и самим тим пред целим светом бацили изазов властима
своје велике државе.
Али не, по свој прилици, то је нешто друго. Ја нисам изгнаник
и нисам неповратник, то је тешко објашњиво повлачење у себе,
повлачење у себе кроз космос, ако ћемо тачније, иако, може бити,
то звучи високопарно. Боравак у космосу показао се као логичан
завршетак целокупног мог живота, највиша и крајња тачка мог
развоја. Мора бити да је за то постојала одређена потреба,
првобитна предодређеност, судбина. Тешко је поверовати да је
тако нешто могуће, али чега све нема на белом свету...
И зачела се, моја судбина, другачије него у осталих. Целог
живота сам се због тога трудио да не дирам у ту тајну свог
порекла, тачније, рођења, и вечно сам је потискивао у сенку.
Као беба био сам остављен, замотан саргијом преко ћебета, у
трему дечјег дома. Отуд и моје презиме − Криљцов,4 које ми је
дато у дому. Назвали су ме Андреј, а патроним такође отуда
извели − Андрејевич. Криљцов Андреј Андрејевич. Тај тужни
догађај десио се, како ми је казано, крајем 1942. године, у снежно,
зимско јутро. Тог јутра се магловито сећам, иако у то, наравно,
нико неће поверовати. Али шта да се ради, говорим онако како

4 Крыльцо (руск.) − трем, доксат, улаз. − Прим. прев.

196
јесте. А сећам се шкрипања снега под ногама мајке. Сећам се како
је брзо ишла тог зимског јутра. Сећам се како ме је грчевито
стискала уз груди, како се сваки час уплашено стресала, и чуо сам
кроз наша тела како потмуло и болно удара њено срце. Она је
гласно дисала ходајући и све време нешто журно понављала,
нешто ми је шапутала, некакве речи, готово плачући и трудећи
се да задржи сузе. У часу кад ме је носила да ме остави на трему
дечјег дома, видео сам кроз размакнути покривач њено лице, очи
с пахуљама снега на трепавицама и, изнад, сиво небо и снег који
пада. Снег је вејао. Можда ми је шапутала: „Заплачи, снажно
заплачи, да би те брзо чули!“
Кад ме је спустила на трем одмах сам схватио шта то значи.
Било ми је хладно, смрзавао сам се и чекао да се она врати и узме
ме у наручје. Али она је стајала у прикрајку, сакривши се иза
жбуња у смету, и није одлазила. И тада сам заплакао, а затим су
се отворила врата, неко је пришао, узео ме у наручје и понео...
Зашто помињем смет? Зато што је то једино о чему су ми
затим причали: наводно, нађени су трагови мајке у смету и осим
тога никаквих других трагова није било...
Сада могу да замислим како јој је било да стоји тамо, иза
жбуња и да не приђе на зов свог остављеног чеда... Често сањам
један те исти сан − газим кроз дубоке сметове, тражим трагове, а
трагови воде у мрачну шуму и језиво ми је, хладно, веје снег.
Вичем: „Мама! Мама!“ − и будим се...
Па шта је тог страшног јутра натерало моју мајку да се одлучи
на тако ужасан поступак? Кад бих само знао! Ко је био мој отац?
Да ли је она то знала? И многа слична питања остала су за мене
без одговора − загонетка за цео живот.
У дому нико није хтео са мном да разговара о томе, па ни ја
сам нисам томе тежио, мада сам понекад желео да некоме
испричам оно што преживљавам, али осим што сам памтио како
ме је мајка носила у наручју тог снежног зимског јутра, нисам
имао шта да кажем. А нико ми не би ни поверовао да се било чега
сећам.

197
 Ипак, постојала је једна једина жена на свету, која је из неког
разлога била склона да ме саслуша не исказујући своје сумње.
Била је то Валерија Валентиновна или, како су је звале колеге −
Вава. И ми, деца, такође смо је звали Вава, тетка Вава, и у томе је
било нечег домаће!“, присног. Наравно, тетка Вава је била наша
најдража васпитачица.
Наш дом се налазио на периферији града Руза, поред насеља
Маљејевка. То је отприлике сто километара од Москве. Наш дечји
дом, бр. 157 основан је одмах после повлачења немачке војске из
Подмосковља као склониште за сирочад са линије фронта. Дакле,
Вава је у то време радила у суседству, у Одмаралишту за
композиторе, које се налазило у националном парку у Рузи. То је,
у суштини, био расадник совјетских композитора. Боравећи ту о
државном трошку, свако у засебној кући, композитори из разних
региона и република, компоновали су музику века − свечане
кантате и корале који су славили највећег вођу свих времена и
оца народа, друга Стаљина... Овамо су понекад долазили високи
партијски функционери да први пут чују дела посвећена том
човеку, који је од сина једног обућара постао господар XX века.
Понекад су, некоме у част, овде приређивани концерти којима
смо присуствовали и ми, домци. Тетка Вава је била
администраторка у Одмаралишту, али је, узгред буди речено, и
сама била прилично добра пијанисткиња. И зато се после рата
нашла у нашем дому као музички руководилац.
Од јесени четрдесет прве до пролећа четрдесет друге у Рузи
и околини налазиле су се немачке тенковске јединице. Наравно,
са свим тим догађајима ја нисам имао никакве везе, али између
времена мог рођења и моје судбине нахочета, очигледно постоји
нека веза; у сваком случају, знам да је тетка Вава о томе
размишљала, и у разговору са мном, кад сам већ био момчић,
понекад правила некакве алузије. Она лично преживела је
шестомесечну немачку окупацију у

198
 Рузи и много чега се сећала. Кад бисмо нас двоје остали сами
у музичком кабинету, она ме је музички описмењавала, али
дешавало се да наш разговор изађе из оквира учења музике.
Вава, Вава! Волео бих да имам такву мајку, која ти
неприметно стари пред очима, рођену, блиску душу. И знате шта
је занимљиво − ја никада нисам имао мајку, а Вава никада није
имала деце. Тешко је рећи зашто је тако протицао живот те жене,
шта ју је спречило да има дете. Није ли њена усамљеност била
разлог што се тако везала за сирочад?
− Андрјуша − говорила ми је − ти, наравно, патиш што си
нахоче. Ја те разумем. Како је могуће не размишљати о томе! Али
због таквих мисли неће ти бити лакше. Покушај да погледаш себе
са стране. И видећеш нешто друго. Ако се не варам, Бог ти је дао,
Андрјуша, велике способности. Часна реч! Сетићеш се једном
мојих речи. Ти си паметна глава и веома си талентован дечак.
Ево, рецимо, у музици, могао би да постанеш одличан музичар.
Али сам ћеш одлучити шта ћеш да будеш. Музиком можеш да се
бавиш због себе, а људима да служиш другим делима. Кад
завршиш школу, отићи ћеш на студије, сам ћеш градити свој
живот. И пред тобом, с твојим талентима, Андрјуша, отвориће се
сви путеви. И ништа неће моћи да те омете. Ништа се не зна о
твојој мајци, али и о томе ко је твој отац и шта је конкретно
подстакло или присилило твоју мајку да се одрекне сопственог
детета и нестане, тешко је било шта рећи. Дакле, ја мислим да не
треба да је осуђујеш. Не, не треба мрзети мајку, чак ни када је
крива. Не љути се што ти ово кажем: треба да јој будеш захвалан.
Да! То ће ти се учинити чудно. Али размисли, Андрјуша. Од ње, од
својих родитеља, наследио си изванредне способности, примио
си их у наслеђе, добио их од мајке, од ње и преко ње. Нико не зна
колико је њу коштало то што те је оставила. А ако се на то
одлучила, значи да није имала другог излаза. То је, вероватно,
била једина могућност да ти сачува живот. Зашто − не могу да
кажем. Не знам. И нико не зна. Али да твоја мајка није имала
другог излаза и да је једино тако могла да те спасе, у то сам

199
уверена. Да, ризик је био велики, али, као што видиш, жив си и
здрав. Може се штошта рећи, али дечји дом у нашој земљи − није
нимало за потцењивање. По себи можеш да судиш. Па ипак, на
мајку, преко ње, ти си лепушкаст и стасит, а ниси ни слабашан.
Много ти је дато од природе, што значи, од мајке. Мој ти је савет:
пођи од тога да твоја мајка није имала други излаз. Кад порастеш
много тога ћеш разумети.
С годинама, закључио сам да је Вава имала у виду некакве
изузетне околности, нешто о чему се није могло јавно
расправљати. Тешко је рећи колико је она била убеђена у своје
претпоставке. После неколико година, кад сам већ био студент у
Москви, Вава је умрла. А ја сам за цео живот запамтио једну
нехотичну Вавину омашку, верзију без икаквих чињеница, које
би је потврдиле или оповргле.
Био сам у деветом разреду када се близу нас, у насељу
Маљејевка, десила једна велика несрећа. Једна жена и њена
седамнаестогодишња кћерка извршиле су самоубиство. Мајка се
обесила, а кћерка је урадила то исто одмах после ње. Оне су
живеле саме. Мајка је радила као чистачица у Одмаралишту за
композиторе, кћерка је ишла у школу, расла, али сви су знали да
је та жена своју кћерку родила шест месеци пошто се немачка
војска повукла из Подмосковља, и ни за кога није било тајна да је
дете зачела с немачким војником, то јест са освајачем,
окупатором, фашистом, и томе слично. Суседи јој нису давали
мира, за девојчицу у школи није било живота... Тога дана,
потресена трагичним догађајем, Вава се некако чудно изрекла,
ни сама, може бити, не приметивши то, али ја сам с болом
запамтио њене речи. „Не могу да дођем к себи, Наталија −
говорила је једној од васпитачица. − Какав ужас! Каква љута
смрт! Мајка и кћерка да дигну руку на себе... До које мере се може
наудити човеку! И помисли само, зашто?! У реду, рат као рат, има
своје рачуне. ратује се, убија. Али докле може то зло да извире,
докле се може понижавати човек и упирати у њега прстом?!
Добро, десило се, родила је сиротица на своју невољу дете са

200
Немцем. Окусила је муку. Али зашто да јој се тако свете, зашто
толико дивљаштво! И шта је девојчица скривила?! Најзад, нико
не бира себи оца и мајку, у свих је − какве је Бог дао. Па зар би
стварно било боље да је мајка своје дете однела на туђа врата, а
сама нестала без трага, да се никад и ништа о њој не сазна, да је
жива умрла, пропала, као у гроб − само да би њено дете било као
сва деца...“
Од тада је почела да ме копка мисао, почело је у мени да
кљуца као што пиле кљуца љуску у одређени час: а шта ако је и
мој отац био управо такав, шта ако је мајци једино преостало да
остави бебу пред туђа врата, а сама побегне далеко, заувек,
неповратно, занавек...
Покушавао сам да замислим, да видим у мислима како и под
којим околностима је могло да се деси тако нешто. Свашта сам
помишљао, свашта нагађао. И мучило ме је осећање празнине,
напуштености, бачености. Вероватно се тако осећа човек који је
пао с палубе у море... Брод одлази, не реагује на позиве у помоћ,
и нема нигде никога, само таласи, море. И нема обала... Али неко
га је бацио у то море?! Ко?
Хтео сам да сазнам, желео сам да одговорим себи на то
питање, иако не схватам зашто ми је било потребно да то знам,
каквог смисла је то имало. У ствари, шта би ми то дало? Ништа.
Ипак, ужасно сам желео да знам: ако је мој отац заиста био
немачки војник, шта је после било с њим? На памет 6и ми
изненада пала сасвим наивна, сасвим бесмислена мисао − а што
је њему требало да постане мој родитељ, ко је то од њега тражио,
ко га је звао да препешачи целу Европу да би ме зачео и нестао у
непознатом правцу? Да, желиш да знаш своје порекло, желиш, а
не можеш, али и даље размишљаш. Желео сам да знам куда је
нестала мајка која ме је родила. Да, желео сам да знам шта се
десило том немачком војнику, мом оцу, да ли је остао жив или је
изгубио главу; а шта ако је жив, здрав, живи негде у Немачкој и
појма нема да на свету постоји његов син, остављен четрдесет
друге године на трему дечјег дома... Па ја сам тај син. А њега за то

201
није брига... А шта ако неким чудом сазна и дође овамо?! Ако каже
ево мене, а где је мој син? И шта онда? Шта онда да се ради? Али
чему све те фантазије? Па чак и да је заиста све било тако, шта ће
њему, том Немцу, цела та прича, заборављена као испљувак, што
би се он тиме мучио?
Ипак, страшне, невероватне мисли ројиле су се у мојој глави.
Ма о чему размишљао у вези с тим, попут раскрснице људских
судбина неизоставно се указивао рат. И разоткривала се
трагедија деце зачете у рату, чији су родитељи иструлили у
насталој провалији живота. Хладноћа, отуђеност, одбацивање,
мржња је струјала из те провалије. И настало је у мојој души
осећање унутрашњег отпора према целом, за разлику од мене,
„нормалнорођеном“ свету, хтео сам да свима који су срећно
дошли на свет докажем своју неоспорну надмоћ, желео сам да
друштво у мени види необичну личност, да види у мени генија и
да буде принуђено да призна могу генијалност, желео сам да
будем спреман да на силу одговорим силом, на зло да одговорим
злом...
С таквим ветром у једрима кренуо сам у живот. Увек сам имао
на уму да сам сам на овом свету. Нисам имао ни оца ни мајку, ни
браће ни сестара, ни тетке, ни стричеве, ни ближу ни даљу
родбину − никога. Био сам као пао с Марса. Можда је то и
помогло... Да, направио сам блиставу научну каријеру, потпуно
сам се посветио науци, што ми је омогућило да дођем − нећу се
правити скроман − до генијалних открића на попришту које сам
одабрао. Да, тако је! Служио сам науци, а наука је служила мени,
мојој слави, мојим амбицијама, мом положају, мом
конформизму...

И све се то, напослетку, преокренуло у онај живот који ме је

довео у космос, на орбиталну станицу, и где сам се сам прогласио
космичким монахом. То је, ма како то било парадоксално,
постало мој безизлазни врхунац. Нема мени места на земљи,
схватио сам...

202
 И тек овде, у космосу, постаде ми јасно да ми је судбина
пружила јединствену могућност да отворено опишем
проживљено и преживљено, све оно што ме је одвело бекству у
космос. И рекао сам себи: дужан си да без страха појмиш све што
је било и да све признаш себи и другима. То је суштина исповести
− ни најмање не штедети себе. Рећи све до краја.

А све је почело, рекло би се, сасвим безначајно − од семинара

на Медицинском факултету, где ме је понело изучавање чуда
зачећа и тајне доласка човека на свет. Можда ме је у подсвести
опет водио комплекс нахочета, мада у свакодневном животу
никада и ни са ким нисам разговарао о тој, за мене болној теми, а
ваља нагласити да ни у мојој околини никада није било таквих
разговора.
Мислим да сам онима који су са мном радили био важан пре
свега као научни руководилац, као строг шеф, као неоспоран
ауторитет који има сталну подршку оних одозго. И, руку на срце,
није ми било страно оно што представља, по мом мишљењу,
проклету загонетку људског рода, нису ми били страни сујета и
властољубивост. Све време сам настојао да се потврдим у својим
и туђим очима, да учврстим свој ауторитет. И кад су ми иза леђа
шапутали: „Наш гендик“, то апсолутно није значило „наш
генерални диктатор“. И није ме нимало збуњивало, напротив. То
је тешко објаснити, али незасита, неутољива жудња за влашћу
заиста је једна од најнепојмљивијих загонетки човечанства и ја
сам такође жудео да наређујем, захтевао дисциплину, тражио
беспоговорну послушност од сарадника своје „затворене“5
лабораторије, а затим, поставши директор, и од свих запослених
у институту; таленат и дисциплина − тиме сам се руководио
приликом избора сарадника.

5 Научне лабораторије у СССР-у, у којима су вршена тајна истраживања за која

је била заинтересована држава. − Прим. прев.

203
 И захваљујући томе, у време када сам се нашао у средишту
пажње као експериментатор, као смели зачетник ново!“,
неочекиваног правца у биологији, већ сам био величина не само
у науци, већ сам представљао ауторитет и као организатор и
руководилац. Да, моја каријера је текла веома успешно, како сам
потом схватио, не без помоћи заинтересованих инстанци, али то
је посебна прича; ја сам, пак, надахнут успесима, летео над пољем
науке попут бумбара који се, скупивши снагу, винуо у обесни лет;
летео сам од једног до другог открића, заглушен жамором до
тада свима непознатих идеја, спреман да с те њиве истиснем
малтене и самог аутора технологије вечности − самог
Свевишњег. Јер, ја сам лично одлучивао, макар у границама
научних експеримената, ко ће доћи на свет Божији, како ће се
родити, од каквих родитеља, независно од тога да ли би они то
желели или не, када би знали шта могу да створим из њиховог
семена...
Није ни чудо што сада себи кажем: отуда потиче твоја
таштина! Нема збора, заиста сам био ошамућен својом вештином
контроле зачећа и рађања људи.
Први пут ми је мисао о одгајању анонимно рођених људи
путем вештачког оплођења пала на памет по аналогији са
вештачким осемењавањем домаћих животиња. У зоо-
технологији то је увек био актуелан проблем. Човек је променио
расу животиња у складу са својим привредним интересима.
Колико је само далеко у томе отишла експериментална
биологија када је почела да се бави проблемом вештачког
узгајања људи, и то не само у циљу научног сазнања, већ зато да
би контролисала, тачније, манипулисала рађањем људи!
Да, ја се сада трудим да појмим како се могло десити да сам
као омамљен излетео из мрачне дупље науке, равнодушне према
свему осим према сопственом путу, али тада нисам мислио,
нисам ни слутио колико се неодговорно препуштам том послу
који је за људски род опасан и далеко превазилази оквире
моралности. За мене, тада младог научника, постојао је један

204
једини критеријум − научни приоритет. И ради тријумфа науке,
ја сам се пробио тамо где се пре мене није осмелио да ступи
ниједан мој претходник, у зону забрањену за све религије;
изазивачки сам ударао ногом у врата, на чијем се прагу требало
поклонити Богу.
Тамо те је, дакле, вукло! И кад си једном позван у партијски
комитет на институту и када су ти веома учтиво, веома
добронамерно, чак, сервилно извињавајући се, саопштили да се
твој рад од сада сматра поверљивим, да текстови твојих
драгоцених истраживања не смеју да се објављују у штампи, тим
пре не у иностранству, ни тада ниси томе придавао значај. А то
је, у ствари, био први знак слепила твоје душе. Будући наручиоци
формирали су од тебе извршиоца какав им треба. За тебе, пак,
важно је било нешто друго − „радити свој посао, покретати науку
напред“.
Ако ћемо право, био си Мефистофел биолошког пакла.
Хладан ум, аналитичка проницљивост − то су биле особине
научника које си стављао изнад свега. Ниси тражио оправдања за
своју улогу и ниси покушавао да разјасниш шта је то што те
нагони да улажеш толико неукротиве енергије на том грешном
путу. Ко је могао знати да је нахоче желело да буде пре свега
геније века, кога нико не може да надмаши?! Потпуно обузет
научним проблемима, ти си се неприметно нашао с оне стране
добра и зла и ниси се потрудио да се замислиш над вечном муком
људи, твораца и заробљеника својих сопствених заповести.
Пренебрегао си их, све њих који су се вековима мучили у потрази
за смислом живота теби није било до тога. А мисао великог
философа Лосева, твог земљака, твог савременика, који је
размишљајући о улози науке у историји човечанства, исказану
успут и као специјално теби намењених, нашао си начина да
одгурнеш што даље од себе. Лосев је, између остало!“, поводом
нихилизма новоевропског учења о бескрајном прогресу друштва
и културе, написао да у складу са европском парадигмом, ниједна
епоха нема смисла сама по себи, већ само као припрема и ђубриво

205
за другу епоху, и свака следећа епоха такође нема смисла сама по
себи, већ је и она такође − ђубриво и тло за епоху која долази, али,
исто тако, и свих могућих епоха; циљ се пак, непрестано и
неизбежно одлаже све даље и даље, у бескрајна времена, упорно
тиме оправдавајући прокламаторе увек нових едена. Ти си ту
дубоку Лосевљеву мисао протумачио у складу са својим
настојањем да обезбедиш слободу својим рукама и пребациш
одговорност на потомке. Убедио си себе да је твоја мисија да
„покрећеш науку“, да долазиш до открића, а шта ће бити с
њиховим резултатима − нека одлучи неко други. Твој посао је да
одгајиш плод у инкубаторској материци, а шта ће после бити с
вештачки направљеним људима, тебе се не тиче.
Сада је у свакодневни живот у широку употребу ушла једна
фраза, која је феноменална по свом цинизму: „То је ваш проблем“.
А ти си се већ тада држао тог принципа и у вези са судбином
вештачки зачетих својим опонентима одговарао: нека о томе
брину сами иксроди, треба им препустити њихове личне
проблеме. Њима, икс-зачетима, који су са становишта социјалног
положаја рођени у истим условима какве су имали и други,
предстојало је да сами размишљају о себи, баш као и сви остали.
С науком као таквом, сматрао си, све то нема директне везе. Све
што је било изван технологије вештачког рађања деце, није те
бринуло.
Да, био си такав. Можда си у својој научној области заиста био
геније, способан да изврши светска открића и да прогнозира
даљи развој науке. Али све твоје поступке усмеравало је оно
нахоче. Ниси то себи признавао, али управо нахоче, једном
остављено на трему, стално је хрлило да докаже свету да оно
може немогуће, да може да управља рађањем људи, претходно
програмираних. Ти си одлучивао о њиховим животима у својој
лабораторији, ти си радио оно што се није усуђивао и није умео
да уради нико други − ти си производио вештачки конструисане
људе према својој замисли и радној динамици, био си обузет,
уживао си у својој невидљивој власти над људима.

206
 И за сваки случај, налазио си за себе оправдање у ономе што
је у геополитичким размерама преживљавао и поимао цео свет −
у предосећању апокалипсе XX века. Јер нико није заустављао
коња науке у галопу на ивици језивог понора термонуклеарних
открића, нико од научника, који су радили у тој области, није се
осврнуо, није ухватио себе за гушу, како се не би уплитао у те
смртоносне основе универзума, чије је огољавање носило
глобалну претњу бићу. Наука је равнодушно балансирала између
генијалности открића и злочина поступка, из стратешких
разлога крунишући светском славом безимене, али временом
именоване очеве атомских бомби који су, што су били ближе
крају живота тим више бринули да не остану непознати. И
њихова наука је ишла напред, јер ученим људима било је важно
да продру у срж атома, не осврћући се и не обазирући се ни на
шта, важно је било што пре овладати том ђаволском силом, која
је, без обзира на њихову физичку ништавност, људским бићима
давала могућност да претендују на васионску свемоћ. А што се
тиче смртне опасности која проистиче из фанатизма тих научних
идеја, што се тиче неизбежних последица открића атомских
физичара, те тешкоће су остављане потомцима. Они су морали да
пате због суманутих открића својих очева, њима је предстојало
да мисле и одлучују шта да раде, како сада да трансформишу
материју за своје потребе. И све је до сада некако ишло... У то си
се ти и уздао...
Да, био си чврсто убеђен да научник не сноси одговорност за
резултате својих истраживања, исто као што природа не сноси
никакву одговорност пред човеком. И ништа није могло да те
поколеба, ништа није било у стању да пољуља твоје месијанско
уверење у сопствено позвање.
Да, ти си био звезда у успону у том чаробном научном свету,
скривеном од туђих погледа. Па чак и пошто те је твоја жена
Јевгенија изненада напустила и побегла од тебе као од куге,
отишла да се смуца по обласним позориштима на чијим је

207
сценама добијала само улоге напаћених старица, јер је веома
брзо и нагло остарила после свега што је била принуђена да сазна
и преживи с тобом, чак ни после њеног бекства ниси прекинуо,
ниси задрхтао, ниси погледао око себе, ниси потрчао да је
вратиш, а што је најважније, ниси покушао критички да објасниш
оно што се показало тако ужасним у њеним очима. Јевгенија није
одмах разумела смисао твојих истраживања, није одмах могла да
појми шта је суштина твојих експеримената. Научна
интересовања су јој била далека, живела је у сасвим другачијој
средини − уметничкој, али била ти је блиска, проживео си с њом
много година, она је трпела твоју обузетост послом, па чак и то
што си јој лично непрестано радио абортусе, због чега си касније
горко жалио, схвативши да си секао грану свог породичног
живота изазивајући неизбежну одвратност једне нормалне жене
према теби, али све то није те зауставило, ниси се замислио, ниси
покушао да одговориш себи: да ли си баш толико у праву када у
свом фанатичном заносу науком не водиш рачуна о осећањима и
мислима других, а пре свега жене која те воли? Када је Јевгенија
сазнала чиме се бавиш, докле си током година стигао и какав
циљ при томе желиш да оствариш, клечећи је плакала пред
тобом, молила те да оставиш све, да одете некуд што даље од
Москве, негде на совјетски Далеки исток, где има много посла у
научним центрима, где се професура високо цени и не плаћа
ништа мање него у Москви, где би и она сама нашла своје место
у локалној позоришној средини, молила те је да започнеш нови
живот, да најзад родите дете, али ти ниси попустио пред
жениним наговорима, па тебе није деловао, како си ти сматрао,
њен наивни ужас због твојих експеримената, нису деловала њена
осећања, ниси желео да се растанеш с послом који ти је поверен.
И ма колико касније жалио, ма колико се кајао, било је касно...
Живот иде даље...
Твоја сујета није имала мира. Истина, Јевгенија је отишла, али
теби се чинило да нема потребе да се жалостиш, наћи ћеш другу
чим се малкице ослободиш посла и осврнеш око себе − свуда око
тебе има толико жена − и нема сумње да ћеш моћи да одабереш
208
неку по свом укусу, а што је најважније − морално
неискомплексирану, неоптерећену непотребним сумњама у
исправност посла којим се бавиш. И довешћеш ту жену у своју
академску зграду на „феудалном“ булевару за одабране, одмах
поред исте такве зграде, намењене атомским физичарима. Али
ништа од тога се није десило, иако је изгледало сасвим могуће и
приступачно. Није ти било до тога, јер су наишли нови догађаји,
а управо су они и одредили твој целокупан каснији живот и све
оно што те је присилило да се повучеш у космос, на орбиталну
станицу, и прогласиш себе космичким монахом.
Ти си у то време био прилично позната личност у академским
круговима и већ си уживао нарочиту пажњу политичких органа
који надгледају науку. Треба поштено рећи да се у том смислу ЦК
КПСС6 показао на завидној висини. Колико је то тачно, могао је
да се увери на сопственом искуству једном или два пута.
Захваљујући покровитељству ЦК − лако су, готово без
интервенција и „веза“, твом институту, а пре свега твојој славној
лабораторији, давани свакакви фондови и привилегије. О, како
се брзо човек навикава на милост врхушке, на дворску
предусретљивост, на љубазност господара. Да ли је у свету увек
тако било и да ли ће увек бити тако, питаш се сада. Примере не
треба тражити далеко. Председник Академије наука, водећи
атомски физичар, телефоном и у личним разговорима није
заборављао да напомене: „Андреје Андрејевичу, забога, ни у чему
не оскудевајте. Радите спокојно, држава је спремна да за ваш
програм обезбеди све што је потребно. Све што затражите −
увозну опрему, препарате, станове за сараднике, укратко речено,
све што затреба − тражите, не устежите се. Ви радите посао од
нарочите важности... „
Осећаш нелагодност због таквих комплимената, упућених
тобоже у име целе земље која заузима пола света, због толике
дарежљивости; у теби је изазивало непријатан осећај и то што
чисто научни експерименти све више привлаче функционере
6 Централни комитет Комунистичке партије Совјетског Савеза. − Прим. прев.

209
који су одједном попут птица грабљивица почели да круже изнад
тебе, али ти си ћутао; не, ниси се ти никоме улагивао у наступу
захвалности, али ниси ни протестовао, ниси покушавао да кажеш
да не треба да те гледају као непогрешивог извршиоца некаквог
сензационалног пројекта који се учинио веома привлачним
највишем руководству. Да, требало је да на време зауставиш себе,
требало је, како се касније показало, да не дајеш основа за
веровање у твоју несумњиву лојалност... Али био си или слаб, или
беспринципијелан, или ти није био туђ каријеризам и тежња да
будеш у безбедној близини властодржаца. И није ли се показало
као само по себи разумљиво што су баш теби предложили да
будеш на челу научног програма, по замисли веома
двосмисленог. Програм је носио назив „Ембрионална регулација
полова“, али његов основни циљ био је разрада метода одгајања
анонимно рођених индивидуа.
Ничег сличног пре тога није било на свету. И ти си постао
учесник свега тога, попут разбојника који пресреће природно
кретање. Одгајање „иксрода“, то јест анонимно произведених
људи − које рађа анонимна жена, и које су зачели анонимни
родитељи − постало је главни задатак твоје тајне лабораторије.
Термин „иксрод“ није твој проналазак, смислили су га
партијски тутори науке, веома спретни за разне абревијатуре, и
он је убрзо постао својеврсна, малтене револуционарна лозинка,
јер је циљ лабораторијског одгајања иксрода било формирање
сасвим новог типа човека, будућег витеза идеологије. Иксроди
треба да постану пожртвовани револуционари XXI века. Управо
то се имало у виду. У томе је партијска врхушка видела нов начин
оживљавања и рестаурације светске комунистичке идеологије
која је била на издисају. И, признај, твоје ухо је убрзо почело да се
навикава на неологизам „иксрод“, а душа − на посао којим си се
бавио. Ипак си некако успео да убедиш себе да су твоји
експерименти − само наука, а да оно што из њих следи није твој
проблем.

210
 Стоп! Не жури. Сад треба све ставити на своје место. Да,
наравно, термин „иксрод“ предложила је инстанца, имајући у
виду програм који ће отићи далеко, у одгајање новог типа човека.
Али на самом почетку, кад је први пут поменут сам програм и
одређени његови стратешки циљеви, ниси приговорио, ниси
одбио, ниси покушао да се оградиш. И ниси негодовао што су те
славили као новог Дарвина, нити што тај, у историји
цивилизације нечувен програм, потиче из твојих теоријских и
практичних радова, из твојих прогноза у вези с тим.
И као да је било апсолутно природно што се ниси одмах
сагласио с предлогом да будеш научни руководилац програма за
одгајање иксрода, обећао си да ћеш размислити, али − ниси
одбио! А да ли је и требало, да ли је било могуће одбити? Јер,
једна ласта не чини пролеће. У то време већ си, може се рећи,
званично ангажован у оној мери, када је категоричко одбијање
било чега што потиче од властодржаца, готово искључено.

И то се потврдило. Оног дана када си као одговор на предлог

председника Академије наука обећао да ћеш размислити, био си
позван на Стари трг, код члана Политбироа и секретара ЦК КПСС
за идеолошка питања и међународни комунистички покрет,
Коњуханова Вадима Петровича.
На Стари трг си одлазио готово уобичајено, не баш често, али
ипак си неколико пута годишње бивао тамо из разних разлога. И
тада си стизао својом директорском црном „волгом“ и посматрао
аутомобиле и гомиле пролазника на московским улицама. Да су
знали куда и зашто идеш, не би било нимало чудно да су
преградили улицу у виду живог ланца и твој ауто разбили у
пармпарчад, а тебе каменовали. Бог би им опростио ту жестину.
Као и увек, поподневна Москва била је препуна људи,
нарочито у центру града. Да ли су тога били свесни или не, али,
по свој прилици, сви егзистенцијални проблеми у том часу били
су за њих оваплоћени у потрази за нечим, у небројеним намерама
да до нечега дођу, да нешто набаве, и у бескрајним поступцима у

211
вези с тим. Али апсолутно никоме од њих ни на тренутак није
могла пасти на памет мисао да је неко у близини замислио
некакав посао као свеукупни изазов Природи, Историји, Богу,
људима, свима и свему заједно, после чега ће свет постати
другачији, као изнова створен. А човек који је потенцијално
могао да оствари ту замисао, између остало!“, возио се покрај
њих у луксузном аутомобилу, и нико у том часу, наравно, није ни
слутио да тај човек ради на томе да једног лепог дана архаизам
постану појмови као што су породица, родослов, генетска
наследност генерација, после чега би свако могао бити почетак и
крај − немајући ни најмању представу о онима од којих је потекао
или које је сам родио. Уместо породице те функције је требало да
има Држава-Отац...
Па да, наравно, то није био твој лични глобални програм.
Идеолошка мисао није синула теби, већ неким другим људима,
нека је и тако, али управо ти си послужио томе, послужила је
твоја наука, твоји експерименти су навели мрачне силе
тоталитарне државе на идеју да их искористи за своје циљеве. О
томе ти говориш сада, после свега што се догодило. Али и тада си
магловито слутио какви практични закључци могу бити
изведени из твојих открића, међутим, сматрао си да се то тебе
непосредно не тиче, и трудио си се да не мислиш о томе
директно, да избегнеш рефлексије. Показало се, међутим, да
постоји грандиозан наум, да то ни издалека није утопија, да оно,
чиме се ти бавиш, више нису само научне игре
експериментатора, које власт стимулише. Схватио си то по
доласку у ЦК.
Овога пута, у холу на улазу сачекао те је Коњухановљев
секретар и повео службеним лифтом на седми спрат,
заобилазећи све контролне тачке. Коњуханов те је већ чекао.
Лично је отворио врата и позвао те у свој кабинет.
− Андреје Андрејевичу, радујем се што вас видим! − живахно
је засјао његов поглед кроз наочаре док те је поздрављао. У
његовој срдачности није било ничег глумљеног. − Уђите. Не

212
виђамо се баш често. Хајде да мало поразговарамо, да олакшамо
душу. Чекам вас, због тога сам одложио уобичајен дневни
састанак по текућим питањима, ђаво да га носи. У праву сте,
требало би чешће да се срећемо, Андреје Андрејевичу. Али за све
је потребно време, време, време! Уђите! Затим рече секретару: −
Не желим никакве позиве. Нема ме.
Тиме ти је стављено на знање да се датом сусрету придаје
некакав изузетан значај. Све у свему, тако је и било.
Коњуханов је умео да се понаша, умео ја да се допадне
саговорнику. Био је учтив, пажљиво је слушао, промишљено
говорио. Био је коректно одевен: строго одело, кравата у тону,
добре ципеле. Очигледно, није се ни преједао, ни претерано пио,
био је у доброј форми. Необично прозрачне наочаре веома су
одговарале његовом издуженом аскетском лицу. „Кад би му
залепили јарећу брадицу могао би да глуми самог Ђержинског! -
помислио си из неког разлога.
О том секретару ЦК владало је нимало рђаво мишљење,
штавише, многи су лепо говорили о њему као о човеку широких
погледа. Међу члановима Политбироа он је био један од
најмлађих, било му је близу педесет година, а сматран је и
најспособнијим. Каријеру је правио на дипломатском попришту,
веома смишљено и с циљем − у земљама које су за нас имале
посебан политички приоритет: био је саветник, а затим
амбасадор у Северној Кореји; његове заслуге су добиле највишу
оцену, и одатле, с те вруће линије је и унапређен, и то, према
општем мишљењу, сасвим заслужено и исправно. А онда,
буквално пред само успињање на међународни Олимп − положај
Сталног представника у ОУН, Коњуханов је одједном пребачен у
партијске органе, у њихов највиши ран!“, и од тада је руководио
целокупним идеолошким и спољнополитичким радом у области
међународног комунистичког покрета.
То је оно што си знао о Коњуханову, а ево, сада ти је пружена
прилика да га видиш из нешто другачијег угла.
После општих фраза, он за почетак разговора примети:

213
 − Андреје Андрејевичу, почећу издалека. Знате, ако кажем да
се историја човечанства одиграва у трену, у оном магновењу,
рецимо, када некоме падне на памет некаква муњевита мисао,
како се у таквим случајевима каже, у једном предивном тренутку,
вероватно, било би превише. Познато је да се у животу до
извесног времена све развија еволуционо. Али понекад наступи,
да тако кажемо, револуционарна ситуација, настане колизија, и
тада је нека мисао, нека идеја заиста у стању да изнебуха
преокрене свет. Сада је управо такав тренутак. Али, забога,
немојте мислити да је извор те идеје − моја скромна персона. Ја
сам само голуб писмоноша.
− А какав сам ја голуб у том случају? − ниси могао да се
уздржиш, покушавајући да схватиш на шта циља твој
саговорник.
− Само мало стрпљења. То је тек пролог. У супротном се не
може прићи суштини ствари. Дакле, настављам пролог. Оно на
шта мислим јесте − историјски корак који има револуционарни
карактер. У њему је искрица Француске и пламен наше,
Октобарске, тако ми се чини. То је резултат апсолутне слободе
мишљења, потпуног раскида са стереотипима, али то је управо
оно што је имао у виду још Платон − деловање идеје на материју
и преображај материје у социјалнополитички идеал. Ја схватам,
Андреје Андрејевичу, ви сте сада, по свој прилици, у потпуној
недоумици на шта ја то циљам, какво је ово предавање? Али,
извините, питање је с вама, с вашом науком, директно повезано.
Да, да! Немојте се чудити!
Седео си с њим за великим столом, предвиђеним за састанке.
Секретарица је донела чај у финим чашама, стављеним у
специјалне подметаче за чаше са чудним шарама. Било ти је јасно
да си овамо позван због веома важног посла, јер чему иначе тако
опширан увод у разговор. И покушавао си да схватиш у чему је то
Централни комитет Партије видео практичан смисао твојих
више него специфичних научних експеримената. И постепено ти

214
се указивала слика, у запрепашћујућим размерама, изазивајући
напетост али, у исто време, обузимајући те својом смелошћу.
− То би био, Андреје Андрејевичу, циљ нашег разговора −
настављао је Коњуханов. Он је замишљено угасио опушак у
стакленој пепељари и забацио главу. − Вероватно ја све
компликујем − осмехнуо се он. − Навикао сам на разне преамбуле.
А ви и ја смо блиски, Андреје Андрејевичу. Ми смо наши. И зато
ћу бити максимално отворен и, колико ми то успе, кратак. А то
ми тешко пада. Али... оно што је камен темељац − Партија вам
верује, Андреје Андрејевичу. Верује. И задатак који пред нас
поставља историја је наш заједнички задатак. Да, разумем, наука
и политика су различите ствари, али класни приступ неизбежан
је у свему и свуда. То је наша позиција, позиција марксиста-
лењиниста и, неоспорно, у томе је наша историјска предност. Ево,
у датом случају, ваша открића, ако могу тако да се изразим,
открића примењене биологије − представљају најдубљи продор
у човекову природу, тачније, она су реконструкција човекове
личности − њеног порекла, места и улоге у друштву, а, убудуће, и
могућност реконструкције целокупног човечанства према
матрици вештачки рођених. Што би се рекло, сваки почетак је
тежак. Ето куд су кренула кола XX века!
Не треба вама да објашњавам, али у том смислу сасвим сам
сагласан с оценом нашег Одељења за науку − ничег сличног није
било још од времена постања. У вама је наука достигла управо
невиђену моћ. Што би се рекло − вама част и слава! Неухватљива
стихија зачећа и рађања постаје контролисана. И тако се родила
идеја: а шта ако то покушамо да уведемо у масовни поступак? Па
то 6и била револуција која нема имена, права револуција у
репродуковању човека као врсте! А ако је тако, ако се тим
процесом може управљати и контролисати га, и ако он
представља нови фактор друштвеног живота, нову полугу
историје, то већ, сложићете се − није ствар политике. И ту се,
Андреје Андрејевичу, срећемо ви и ја, и то као партнери. Ми
полазимо од тога да Партија не сме остати по страни, као некакав

215
радознали посматрач, већ напротив, не губећи време, мора да
стане на чело тог процеса, да га усмери у одговарајуће корито
ради циљева и интереса нашег друштва, наше идеологије.
Извините, молим вас, Андреје Андрејевичу, непоправљиво сам
говорљив. Али јасно вам је о чему је реч. Вама је све у тренутку
јасно, ви сте − генијалан човек. Ипак, ево шта бих још додао. Не
смемо да заборавимо, ма чега се то тицало − открића у космосу
или открића у експерименталној биологији − не смемо
заборављати наш коначни циљ, нашу светскоисторијску улогу.
То је најважније. Нажалост, одређена ревизионистичка
расположења срећу се чак и код нас у ЦК, у партијском апарату.
Нема потребе да од вас кријем, ми смо наши. Неки другови желе
лако и удобно да живе у социјализму у својој земљи, а
заборављају да ми морамо да мислимо на пролетере свих
земаља! У такмичењу с капитализмом ми морамо да победимо. И
мада парола светске револуције за сада није директно
прокламована, комунизам ће победити на планети! То је наш
циљ и ми му се морамо приближавати на све могуће начине, свим
могућим средствима. Између остало!“, користећи и најновија
научна достигнућа. Удубљени у своје научне експерименте, ви
вероватно и не слутите, Андреје Андрејевичу, да ваша уникатна
достигнућа у експерименталној биологији наговештавају нешто
глобално у размерама човековог бивствовања. Да, да! Ја то
озбиљно. На први поглед то је тешко замислити − јер, као почетак
свега појављује се једино лабораторијски зачет ембрион, плод,
настао, да тако кажемо, у епрувети. Али реч је о томе да је човек,
који се после тога рађа − назовимо га иксрод − анонимна личност
и, колико ја схватам, ничији, вештачки одгајен субјект. Зашто
покушавам да вам објасним оно што ви добро знате? Ствар је у
томе да је то за вас предмет узбудљивих лабораторијских
експеримената, а за нас је иксрод − нови тип човека. И према
нашим прогнозама, управо иксрод треба да преокрене стари
свет, како би спасао радничку класу! Ето, у томе је суштина.
Управо он, иксрод, временом може постати главни покретач у
историјском процесу.

216
 Може вам се учинити да ја о томе говорим с превише
ентузијазма. Али не може се без тога. И за то постоје разлози. Јер
феномен иксрода невероватно много обећава у политичком
смислу. То ће бити управо она првобитна сила која ће се, за
разлику од нас, без освртања, без страха и сумње борити за
победу комунизма у целом свету. Породицу и остале рођачке
везе, као архаичне институције старог света насиља, однеће на
сметлиште историје управо иксроди. Иксроди као носиоци
невероватне слободе личности и духа крчиће пут новој ери
човечанства, коју је наше револуционарно учење одавно
предвидело. Иксрод у перспективи није само ликвидатор старо!“,
преживелог режима, већ и творац новог света. Не сумњам,
велики људи, генији међу иксродима појављиваће се много
чешће, него међу обичним људима. Наравно, јасно вам је − они ће
бити потпуно ослобођени породичних и осталих рутинских веза
и брига. Деца се производе вештачки, обезличено, и адекватно се
васпитавају. Узгред буди речено, неки другови у Одељењу
предлажу да анонимно рођене назовемо „збакити“ − тако се зове
комад драгоцене руде непознатог порекла, али мени се чини да
је „иксрод“ боље и тачније.
За сада, ми само теоретишемо на занимљиву тему,
прогнозирамо шта нам може дати та нечувена појава
новочовека, али прогнозе су неопходне. Не може се седети
скрштених руку, док савремена цивилизација изазива један за
другим нове таласе, и догађаја и проблема. Историја нам то не би
опростила. И у вези с тим желим да кажем да ће будућност
умногоме зависити од тога ко ће успети да освоји приоритет у
глобалној борби светова. Победник ће бити онај ко врата
друштва отвори новољудима − иксродима, чија ће очигледна
предност бити у томе што ће та анонимно рођена бића бити
апсолутно ослобођена од породица, од свих могућих родбинских
и клановских стега, од патријархалних и осталих веза, што
повлачи за собом и избављење од вековног терета застареле
етике. У политичком аспекту − то је непроцењив добитак.
Иксроди ће постати еталон колективизма и интернационализма.
217
Они ће бити ударна снага комунистичке интернационале и
управо они ће нанети Западу одлучујући политички ударац.
Све то, као што и сами знате, само је перспектива, међутим
општа концепција мора бити прорађена и пуштена у рад. Партија
је дубоко заинтересована да научник као што сте ви, Андреје
Андрејевичу, дели нашу позицију по овом питању. То је, у
суштини, смисао нашег сусрета. И ја сматрам да ми можемо наћи
заједнички језик. Јер, у пракси, Андреје Андрејевичу, од вас
зависи главно, ви сте творац технологије производње иксрода. А
ми већ, колико-толико: идеологија је ветар у једра, снажан ветар
који покреће, али не и сама једра... Није ли тако? Узгред буди
речено, компетентни органи показују велико интересовање за
ваш рад и у том смислу имају за вас конкретне предлоге.
Разговор је трајао дуго. Запрепашћен оним што сам чуо из
уста самог секретара ЦК, покушавао сам да сакријем оно што ме
је у том тренутку кидало и мучило. Не наводим овде своје
примедбе и реплике током разговора, зато што нису толико
битне, јер нису садржале било шта различито од позиције ЦК,
нити су, рецимо, изражавале некакво оспоравање мишљења
Коњуханова. У најбољем случају, оно што сам говорио могло се
сматрати опрезним сумњама саговорника.
У чему је ствар, зашто се сада тог разговора сећам са ужасом?!
И сада, у космосу, с накнадном памећу узвикујем: какве су биле
намере, каква је била замисао у вези с иксродима, за шта су они
припремани?! Покушавајући објективно да репродукујем тај
незаборавни сусрет, износим све као што је било и у вези са мном,
како сам ја изгледао у том часу. Моје понашање, разуме се, не
служи ми на част. Али тада, на Старом тргу, тешко да бих могао
да се понашам другачије − тиме се не правдам, ја нисам херој и не
желим то да будем, али ако ћемо поштено, мало је вероватно да
бих и могао да се понашам другачије, а да у перспективи не
ризикујем да ми све буде ускраћено и да постепено будем
искључен из даље разраде своје главне теме, коју 6и преузели
моји сарадници, верне штитоноше партије − таквих примера је у

218
Академији наука било на претек. Губитак руководећег положаја
и утицаја често се преобраћао у катастрофу, и то страшнију него
што је губљење положаја у науци. Да, у мени је говорио класичан
конформиста, слуга власти, што је у огромној већини тада и била
интелигенција, ма шта она говорила о себи пост фактум.
Још један моменат, индивидуални, лични, али ништа мање
битан, сметао ми је у том случају... Јасно ми је да ни то није
оправдање, па ипак... Као гуштерача, која непрестано лучи
ферменте у организам, све време ме је тиштала и пекла болна
мисао о томе шта Коњуханов успут мисли о мом личном
анонимном пореклу. Та помисао ми није допуштала да се осећам
лагодно. Да ли је он то схватао или није, или је, занет својим
спекулацијама и идејама начисто заборавио, испустио из вида ко
сам ја и шта сам пореклом, или је, напротив, намерно
експлоатисао ту чињеницу из моје биографије − биографије
нахочета, које је својевремено нађено умотано у саргију на трему
руског дечјег дома. Јер, фактички, ја сам управо био иксрод, мада
природно рођен, али управо такав, без рода, без племена,
несаломив, непоколебљив, да не кажемо − бездушан у својим
поступцима, чувен као поуздан стручњак у свом послу, човек који
не траћи своје способности и време ни на шта друго осим на
користан рад. По свему судећи, партијским идеолозима је управо
то и одговарало, они су желели да управо такви буду прави
иксроди. Био сам налик на иксрода вољом судбине. Мада се о
томе није говорило отворено, нехотице сам истицан као живи
пример, својеврсна праслика... То ми је било јасно... Можда се
тиме и могу објаснити чудна осећања која су мноме владала тога
дана у једном од главних кабинета на Старом тргу.
Био сам несигуран − осећао сам зебњу, збуњеност, слабост:
душа се кидала у клопци. Испоставило се да је међу зидовима тог
кабинета настајало нешто налик на заверу у којој и сам
учествујем. Где је граница која дели научне огледе и злочин, ко
би могао да покаже ту нестабилну међу?! У срце ми се увлачила
сумња: а ако је то завера против вековних принципа човечанства,

219
стечених кроз патњу у дугом ланцу генерација, човечанства које
живи макар и страшним и бесмисленим животом, али
неизоставно, из рода у род, жуди за савршенством, узда се у чудо
у остварењу утопијских идеја, полазећи од нада предака који су
непоколебљиво веровали у то, да ће, ако њима није успело,
њихова деца, унуци наћи жељену срећу... Иксродима је
предстојало да зауставе кретање тог историјског точка, да
окончају са Очинством, Материнством, да докрајче све што је
представљало настављање искустава генерација за све и свакога
на белом свету... Ситуација каква није виђена откад је света и
века, и незамислива је: по други пут, после Адама и Еве,
протеривани су из света Отац и Мајка, и то тихо, без праскова
гнева налик на грмљавину с небеских висина, без проклетстава,
урезаних у памћење за сва времена, истеривани су веома
прозаично − путем искључивања родитељских обавеза,
истеривани су подмукло и постепено − путем манипулисања
фетусима, истеривани су и то у никуда... И у целокупној тој причи
невољно сам се појављивао ја у тоги главног актера, гонича и
невидљивог крвника Очинства и Материнства.
Али у исто време схватао сам колико се повећава моја улога,
мој значај, колико важно постаје моје место под сунцем
конјунктуре. Био сам потребан силнима овога света као
извршилац грандиозне акције.
У пуној мери сам убирао плодове судбине нахочета. Можда је
то предодредила сама судбина: све се одвијало као према
некаквом ђаволски смишљеном сценарију − као да сам намерно
гурнут да се осветим свету управо на тај невероватан начин − ја,
иксрод по рођењу, био сам позван да одгајим племе анонимно
рођених иксрода по технологији коју сам сам смислио. А некоме
се учинио погодним управо такав стицај околности − на том
заокрету историје налетео сам баш у прави час, управо кад
треба...
Испраћајући ме, већ крај врата, Коњуханов рече:

220
 − Андреје Андрејевичу, не знам шта ви о томе мислите, али
мени је сусрет с вама причинио огромно задовољство...
Одговорио сам отприлике једнаком љубазношћу. И тада он
изненада настави разговор.
− Знате, Андреје Андрејевичу, желим нешто да вам објасним.
Обратиће вам се другови из органа, они су задужени за... − Он не
изговори до краја, и настави: − Они ће имати неке предлоге, како
би помогли остварење вашег задатка. Реч је, наравно, о
проблемима техничке, организационе, природе, немојте да
бринете. Код њих је, узгред буди речено, увек све промишљено,
срачунато и, у датом случају, рекао бих, они су добро
обавештени...
Искрено речено, то што је рекао унеколико ме је узнемирило.
− Вадиме Петровичу − рекох Коњуханову. − Кад сте то већ
поменули, на чему сам вам захвалан, није ли ипак боље да од вас
лично чујем како ће изгледати помоћ поменутих другова. Да бих
био спреман за одговарајуће контакте.
− Наравно − с разумевањем се осмехну Коњуханов. − Радо ћу
вам, Андреје Андрејевичу, рећи оно што знам, и то је сасвим у
реду, слажем се с вама. Информације које имам од нашег
одељења. А остало ћете сазнати непосредно током рада.
Оно што сам затим имао прилике да чујем заиста се, са
становишта чисто пословног приступа, показало као веома
рационално. Другови су знали шта желе и о свему су размислили
и све предвидели.
Размишљао сам о томе тек у колима. Опет сам се, гледајући
московске улице, сетио појединости разговора с Коњухановом,
запрепашћен што је мој лабораторијски рад тако неочекивано
прерастао у велик и строго поверљив програм, важан за државу.
Према пројекту компетентних органа, узгајање иксрода
требало је да се остварује у две фазе. Прва – ембрионално-
инкубациона − препуштена је у целини и потпуно мом
Институту, на моју личну одговорност, ради чега сам располагао

221
одговарајућим правима и средствима. Најсложенији део у тој
фази био је повезан са имплантацијом лабораторијски зачетог
анонимног фетуса у утробу инкубе, жене која даје свој организам
за ношење убаченог ембриона, то јест за уобичајену
деветомесечну трудноћу. После порођаја започиње друга фаза,
условно − дојење. Тај део програма више нас се није тицао,
одгајањем и даљим васпитањем иксрода требало је да се баве
специјални интернати. Отприлике је тако, у општим цртама,
органима компартије изгледала „индустрија“ иксрода.
Проблеми? Као и свуда, и ту су настали својевсрни проблеми.
Најслабије место у тој технологији, ма како то звучало
парадоксално, била је не трансплантација фетуса у утробу жене-
донаторке, нити одгајање фетуса у њој, већ чисто субјективни
фактори морално-етичког реда, повезани са психологијом жена,
које су понуђене да буду инкубе. Вештачки, у лабораторији зачет
иксрод генетски није имао са инкубом никакве везе. Има ли
смисла говорити о томе да ни издалека не би свака жена, заиста
ни издалека не би свака пристала на такав „најам“, на „арендно“
коришћење свог материнског крила за фиктивно материнство. У
вези с тим проблемом могао је веома лако да настане друштвени
скандал. И шта онда? Каква би се галама подигла у иностранству,
дошло би и до ОУН и осталих хуманитарних организација, које
само чекају неки громогласан случај! И управо зато се мора одати
признање проницљивости и сналажљивости нашег свагдашњег
„трословца“ − КГБ. Док је Коњуханов, испраћајући ме, излагао
организационе идеје партијских органа, схватио сам, попут
птице која се нашла у пећини из које постоји само један излаз,
схватио сам да се наша лабораторија, наш Институт и ја сам,
одавно налазимо под будним оком надлежних органа − до те
мере је тачно била сагледана суштина проблема. Радници КГБ
нудили су своје методе и сарадњу у решавању задатка. Понуђено
је следеће: инкубе ће бити тајно врбоване међу осуђеницама на
издржавању казне. А таквих је у земљи увек било и превише.
Десетине и стотине хиљада логорашица, осуђених по
најразличитијим параграфима за свакакве преступе, налазиле су
222
се у многобројним поправним колонијама и биле депортоване.
Избор инкуба међу логорашицама могао је да буде у том смислу
готово неограничен. Тражена је моја сагласност. Обећах да ћу
размислити.
Касније сам се упознао с појединостима понуде партијских
органа и опет сам био запањен познавањем ствари у обављању
постављених задатака. Као инкубе, требало је врбовати жене
које су затворене и осуђене на дуже издржавање казне, од 10 до
25 година. После одређеног медицинског прегледа, логорашици
би била понуђена улога инкубе под следећим условима: а)
рођење једног иксрода смањило би издржавање казне на пола,
рођење другог иксрода дало би јој право на потпуну слободу; б)
логорашица-инкуба била је обавезна да доји иксрод бебу до
тромесечног узраста, а затим би била дужна да је без поговора
преда држави на васпитавање; в) по завршетку послепорођајног
периода, логорашица-инкуба била би пребачена у логор или
депортована у неки сасвим далек регион; г) логорашица-инкуба
потписала би изјаву да неће давати податке о сопственој улози,
месту боравка, као ни о персоналу установе; у случају да прекрши
потписани договор, логорашици-инкуби било би поново суђено.
Тако је у општим цртама изгледао пројект врбовања
логорашица који су смислили партијски органи. Дуго сам
размишљао. Не могу да кажем да сам био одушевљен тим
пројектом, али други излаз нисам видео. И пристао сам.
Разговарао сам с једним од сарадника органа. Он је дошао у
Институт ради разговора. Прилично паметан човек. Када сам
изразио сумњу у моралност врбовања инкуба међу осуђеницама,
одговорио ми је да за сада нема друге варијанте, али да ће
временом престати потреба за коришћење логорашица − услуге
инкуба ће се плаћати као што се, рецимо, плаћају услуге
проститутки. И можда ће инкубаторско ношење анонимно
рођене деце временом за одређени круг жена постати професија,
и то прилично исплатива.

223
 Наш разговор је био апсолутно директан, отворен, без
икаквог увијања. Он је тврдио да долазе времена када ће
инкубаторство постати не само легално, већ ће, штавише, тај тип
рађања имати највише предности. И тада ће појмови „Мајка“ и
„Отац“, отићи у сферу предања или ће имати чисто условно
значење.
На тај начин је намера органа постајала све огољенија у свом
тајном делу и будућим намерама − корак по корак, разоткривала
се њихова нарочита заинтересованост за контролу у одгајању
новог типа раскорењеног човека. Намера је била да се временом
тај посао постави на чврсте основе. Предвиђено је да се
постепено све више уводи анонимно рађање анонимне деце од
стране професионалних породиља, организовано васпитавање
иксрода у интернатима, како 6и становништво, ослобођено
потребе за рађањем деце, могло у потпуности да се посвети
производном раду, као и другим актуелним задацима, а пре
свега, наравно, незадрживој светској револуцији − тог циља
комунисти нису намеравали да се одрекну. Иксроди ће у светској
историји ставити тачку и почеће ново рачунање времена...
Није бирао изразе, тај мој саговорник, мој куратор: „Иксроди
ће ставити тачку, дефинитивну и одавно погребну. Сва та галама,
борба за мир у целом свету и остале лепоте, само су
сентиментално брбљање. И ако пресудну улогу буде имао
атомски удар, извршиће га управо иксрод. Он нема шта да
изгуби, ништа га ни са ким не повезује, он је безличан, његова
Домовина је − Систем, који му је дао живот у епрувети. И неће му
задрхтати рука када буде притискао дугме. Све је управо у томе
− ко ће бити први кад буде потребно да се притисне дугме. Све је
у томе − ко ће бити тај, коме ће однеговани иксрод првом нанети
атомски удар!“

Омањи санаторијум у подмосковским шумама, који је некада

припадао синдикату, сада је, као научноистраживачка база, дат

224
нама. Пола године је отишло на реконструкцију и опремање
кабинета, соба, просторија за обезбеђење, и остале службе.
Нисам нарочито журио. Али дошло је време да се започне рад.
Одмах морам да кажем: прихватио сам то тешка срца и можда се
зато наглашено нисам занимао за личности кандидаткиња за
инкубе, било ми је довољно оно што је писало у пратећим
документима. Држао сам се према њима строго званично,
разговарао суво и лаконски. Довођене су на клинику једна по
једна, свака у одређено време, у затвореним колима, одевене у
цивилну одећу, и све су за мене биле исто лице − објекти
предстојеће имплантације икс-ембриона. Обраћао сам им се
безлично, са жено: „Добар дан, жено. Како се осећате, жено?
Опрезно, жено, морам да вас прегледам, не померајте се.“ Само
тако. Адекватно је утврђен и начин њиховог обраћања мени −
професоре. Ништа додатно, ништа сувишно, све инкубе биле су
важне само као изнајмљене утробе. Ниједној од њих нисам
запамтио лице, пошто за посао то није било потребно.
И само једна је била изузетак од правила... Али о томе после...
О томе бих после...
Стигао си на Обалу, а даље је друга Река...
Мучиш се, тражиш било какав разлог, само да одагнаш мисли
о томе, сећање на то. И шта се дешава? Зар се не увераваш сваки
пут у бесмисленост, у узалудност покушаја да побегнеш од себе?
Умрети се може, али побећи од себе не. У том смислу је човек,
пошто је смртан, вечан.
О, Боже, откуд та потреба да се објасни необјашњиво, то
бацање у понор сопствене душе да би испричало оно што се не
покорава речи, у крајњој мери, твојој речи?!
А сматрао си себе изузетно снажном личношћу и било би
чудно да ниси могао да владаш собом онда кад то захтева виши
циљ. Ипак, тада ниси могао да се савладаш... У ствари, ништа није
наговештавало оно са чим си се сударио − као кад комета налети
на другу комету. Јер, све је ишло својим редом.

225
 То се десило у пролеће следеће године, када су првој групи
инкуба већ били имплантирани ембриони и оне се налазиле под
одговарајућом медицинском контролом.
Ту жену су тога дана довели на испитивање, као што су
обично довођене и друге, у пратњи „болничара“ − тако смо,
старомодно, називали стражаре инкуба. Када су је асистент и
медицинска сестра увели у мој кабинет, овлаш сам погледао
резултате њених прелиминарних анализа. Све је било у
границама нормале − општи физички показатељи и
гинеколошки део, јер само то ме је и занимало − да ли је
пацијенткиња погодна за ношење имплантираног плода, док је
све остало било посао специјалних служби и њихова брига. У том
смислу посао је био јасно, да не кажем беспрекорно разграничен,
и никакви проблеми се нису појављивали. А и како би се
појавили. Јер, у логорима и затворима су одабир кандидаткиња
за инкубе вршили квалификовани сарадници који су пажљиво
изучили логорашице у погледу њихове погодности за дату
намену; саме логорашице, које су пристале да носе плод, биле су
највише заинтересоване да им се не деси нешто због чега би
пропустиле такву невероватну могућност смањења казне: пошто
донесе и роди дете, логорашица се спасавала многих година
робијања! Тако нешто ниједна од њих није могла ни да сања! Зато
је јасно зашто су се код нас у клиници појављивале дрхтећи од
страха и наде, молећи се небу да се ништа не испречи прилици
која се указала на њиховом страшном путу. Јер могло се десити
да жена буде проглашена неспособном у последњој фази
клиничке експертизе: није, тобоже, погодна за инкубу. Зато су
жене, природно, биле узрујане.
Нову логорашицу, пошто је доведена у кабинет, оставише да
седи на столици покрај врата. Кратко одговорих на њено
једносложно „добардан“, поново завирих у њен досије да видим
њен лични број и индекс места издржавања казне, још једном
погледах како јој је презиме и одмах га заборавих − чини ми се да
је било Лопатина. Презимена се обично не памте − или су веома

226
компликована, или веома једноставна. Али име пацијенткиње
учини ми се чудним − Руна. Какво је то име, има у њему нечег
руничко!“,7 осмехнух се и подигох главу. Прво што ми паде у очи
било је да је жена имала наочари. Ето, међу инкубама се појавила
и једна таква − с наочарима. Имала је интелигентно лице и ја
помислих да јој, мора бити, није лако тамо где се, као што је
познато, псује, батина, чупа за косу, и томе слично... А иначе није
изгледала нимало лоше, на слободи је, вероватно, била лепша,
била је, по свој прилици, лепотица. Али гледала је некако
другачије, не онако како би требало у њеном положају − ни трага
од осмеха пуног кривице, ни предусретљивости у погледу. Смеђе
очи иза стакала наочара изражавале су само уздржану
радозналост. Могло се претпоставити да је на слободи пазила на
свој изглед, чупала обрве, мазала трепавице, преображавала се
пред огледалом... Али све је то само наизглед, узгредно, има она
на души некакав озбиљан злочин, није тек тако осуђена на десет
година, није тек тако у затвору... И сада је решила да роди
иксрода, да би себи смањила казну.
− Е, па овако, жено − рекох. − Контролне анализе морају се
урадити још једном, поново. Тек тада ће се знати шта ћемо даље.
Она је ћутала.
− Да ли се на нешто жалиш?
− На шта мислите? − упита она.
− Само на здравствено стање. Ни на шта друго.
− Не, за сада ни на шта.
− Потребно је да се строго држиш правила припремног
периода. О томе ће ти све бити речено. Ако све буде у реду,
имплантација ће бити изведена почетком следеће недеље, у
уторак или среду, не пре. Тако да ћеш морати да сачекаш.
− Па ја и не журим. И за све то ме нимало није брига.

7Руне − праволинијска слова којима су се служили стари германски народи

док нису упознали и примили латиницу; најстарији алфабет руна имао је 24
знака. − Прим. прев.

227
 Њен дрски одговор ме је зачудио. До сада ничег сличног није
било. Пошто пажљивије осмотрих цвикерашицу, устадох од
стола и приђох јој. Устаде и она. И ја строго рекох, како се не би
усудила да поново са мном разговара тим тоном:
− Ако не журиш, а тим пре ако те нимало није брига, има ли
смисла да се уопште хваташ у коло? С каквом намером си овамо
кренула и да ли си знала зашто долазиш?
− Знала сам. Разуме се да сам знала.
− Па? Тебе питам, жено. Зашто си овамо дошла?
− Зашто? Зато да видим вас, професоре, и да будем сигурна да
све ово нису приче за малу децу?
− Само зато?
− Верујте − само зато. Да вас видим и да вам кажем истину у
лице.
− Тако, дакле?! − нехотице ми се оте. И ја рекох кратко и
оштро: − Јеси ли потписала пристанак?
− Да, потписала сам.
− Да ли ти је јасно да ће твоје понашање бити квалификовано
као кршење договора и да можеш да добијеш нову казну?
− Јасно ми је.
− Постоји ли за тако нешто горућа потреба?
− Постоји горућа потреба за овим разговором. То је потребно
вама.
− Мени? Па зар ти и ја решавамо некакве проблеме?
− Решавамо. Да ли ће се људи размножавати као што су то
одредили природа и Бо!“, или по наговору ђавола − је ли то
довољан проблем?
Ућутах, као да сам изненада налетео на зид. Затим рекох,
једва суздржавајући бес:
− За то ја имам сопствену главу на раменима, мадам.
Мораћемо да се растанемо. Штета што нећеш моћи да смањиш

228
своју казну, него ћеш је, напротив, продужити. Али за то си сама
крива.
− Оно што сам морала да кажем, рекла сам.
− Не допушташ ли себи превише? Није ли те издало осећање
мере?
− Ја сам логорашица, Андреје Андрејевичу. − Она ми се
неочекивано обрати назвавши ме именом и патронимом, и то
што сам механички чуо по сто пута дневно у њеним устима
зазвуча чудно. − Ја сам само логорашица и ништа друго − понови
она. − Знала сам шта ме чека. И постигла сам оно што сам хтела.
Сматрала сам то својом дужношћу. И извршила сам је како сам
могла. Можда ће овај разговор да пробуди нешто у вама и натера
вас да се замислите. То је све.
− Немој ти овде да ми држиш моралну проповед! − ражестих
се, све више схватајући да се десио неочекиван, али у раду с
инкубама свакако неизбежан поремећај. − Уместо тебе наћи ће се
десетине оних које једва чекају!
− Управо то је најстрашније − рече она. − И то је на вашој
савести. У целини и потпуно на вашој савести.
− Има разних врста савести! − рекох љутито.
− Тако нешто први пут чујем.
− Препустимо философску дискусију онима који за то имају
времена. Ти ниси због тога овамо доведена. Одлази. Ти и ја
немамо о чему да разговарамо.
Притиснух дугме. Дођоше по њу.
− Збогом − рече она излазећи.
Не одговорих ништа.
Врата се залупише. Вратих се писаћем столу. Почеше други
послови, друге бриге.
Али тај непријатан случај није ми излазио из главе. Требало
је да дам налог да се та што „тражи правду“ пошаље тамо одакле
је и дошла, у логор, чини ми се, близу Костроме, па нека тамо

229
замишља шта јој је драго. Али оставих то за касније. Присећао сам
се те логорашице усред посла, између телефонских позива и
разговора, и мада никако нисам могао себе да натерам да је
заборавим, никоме, ниједном од сарадника, чак ни онима с
којима сам био релативно близак − баш никоме не рекох ништа
о ономе што ме је избацило из равнотеже и што ме је и даље
пекло.
Био сам у чудном, веома чудном стању, самога себе нисам
могао да препознам. Из неког разлога реших да се 6оље,
подробније упознам с њеним досијеом. Одакле ли је? Ко је она
уопште? За шта је осуђена? По ком члану? Психички ненормалне,
наводно, у логорима не држе. Али откуд онда та суманута жена?
Какав ли ју је то ветар очајања донео, каквим је мислима и
речима била руковођена и шта је још могла да каже, да је имала
слободу, како би што болније ударила на моју савест, тако да ми
се смркне, да почнем да пузим остављајући крвави траг муке.
Претенденти на савест обично немају ништа осим своје
категоричке тачке гледишта, и у томе је снага њиховог напада.
Савест, међутим, захтева пре свега унутрашњу независност, јер
се иначе купује и продаје, као старудија на пијаци. Па и иначе, има
ли чега баналнијег на свету од појма савести? И ту се појавила та
логорашица да ми открива Америку! Она ће да ми прича о
савести − преступница, логорашица, осуђеница?!
Али размишљајући на тај начин, почех самога себе да мрзим.
Шта се ту правдаш, пред ким и зашто?! Показао си се слаб. И
зашто непрестано размишљаш о њој?
Опет отворих њен досије. Лопатина Руна Федуловна, осуђена
по члану 158, због поседовања и растурања антисовјетских
материјала... Па онда је јасно, зар се није могло одмах видети
каква је то зверка?! Па наравно, таквима никад није доста, вечно
морају да се буне, да се истакну, и овог пута је, чини се, нашла где
да се истакне... Није удата, разведена је. Па ко би живео с таквом
кучком! Није ни чудо.

230
 Затим су ме заокупили други послови и остао сам и после
радног времена да не бих носио са собом папире који се морају
чувати само у службеним сефовима. Прочитао сам све што је
имало везе с Руном Лопатином. И шта сам после свега помислио?
Све у свему, наравно, она је била особена жена, с одређеним
погледом на живот; по правилу такве личности се у свим
временима јављају у радикалним круговима, у опозицији,
духовној, политичкој, државној. Међу њима има разних. И оних
што уображавају да су месије и ради идеје су спремни да жртвују
све који пођу за њима... Али шта Руна има заједничко с таквима?
По свему судећи, она је усамљена идеалисткиња. Уосталом, ко ће
је знати. Како бих могао да судим ако сам је видео само једном,
ако сам од ње чуо само неколико речи. Да, наравно, њен живот
није био лак, нимало лак, предавала је у школи, затим се бавила
документарним филмом − писала је сценарија за документарне
филмове о совјетској школи, а сви ти из школа су код нас увек
били социјално рески.
Сетих се изненада незаборавне Ваве, Валерије Валентиновне.
Кад би она знала чиме се сада бави њен генијални ученик! Али то
су биле узгредне мисли. А што се тиче Руне, она је, по свему
судећи, доспела на суд због свог брата Лопатина Игора
Федуловича. Он је био професионални филмаџија, завршио је
знаменити ВГИК8 и, по свему судећи, уз његову помоћ и утицај
Руна је почела да се бави школским филмским темама. У
материјалима који су затим следили, наглашавано је да је бивша
наставница Руна Лопатина, која се истицала у аматерској секцији
филмског студија Горки, доприносила ширењу идејно сумњивог
расположења међу љубитељима филма. Било је сведока који су
тврдили да се она, Руна, залагала за тенденциозан правац у
уметности, за документарне теме у којима су негативно
представљени совјетски грађани и њихова свакодневица. То је
био прелудијум за оптужбу.

8Државни институт за кинематографију, најпознатија филмска школа у СССР,

као и сада, у Русији. − Прим. прев.

231
 Главни оптужени био је њен брат Игор Лопатин, кога је
оптужница теретила за то што је као „стално запослени филмски
сниматељ државну апаратуру и средства користио за рад који се
кривично гони − снимао је документарне филмове у којима се
клевеће и искривљује совјетска стварност, срамоти совјетско
друштвено и државно уређење, с циљем да се на тај начин
дезинформише западна јавност.“ При томе је истицано да се
„оптужени тим злочиначким послом није бавио без
користољубља, већ је филмске материјале који брукају совјетску
државу на Западу продавао за валуту. Управо тамо, у
иностранству, где су ти материјали приказивани у биоскопима,
наше специјалне службе су и откриле порекло филмова.
Што би се рекло у таквим случајевима − позната песма,
отрцана прича, да ли је све било тако или није било, међутим,
због свега тога Руна Лопатина је била оптужена за криминалну
делатност. Оптужена је за директно саучесништво с братом − он
је њој давао „без одобрења снимљене“ траке, а она их је чувала
код блиске пријатељице. Све везе су разоткривене. Неко је
истрагу упутио на траг. Игор је ухапшен, а кад је Руна потрчала
другарици у стан да је упозори, тамо су је већ чекали запослени у
одговарајућој служби. Тако је ухапшена с доказним материјалом.
А онда се десило нешто неочекивано − током процеса Руна је
очајнички настојала да некако олакша судбину свог брата. Онда
је преузела на себе највећу кривицу, рекавши да је све било њена
идеја − снимање сцена из живота и свакодневице совјетских
људи, да је она давала брату упутства шта да снима и како да
снима, да је она сама, лично, давала снимљене траке страним
дописницима за валуту, да је, у суштини, њен млађи брат био
пуки извршилац њених замисли.
Ето, то је та прича. И била је још једна занимљива појединост:
на суду је Руна оптужена због интимне везе с америчким
новинаром који је по повратку кући, у Америку, наводно написао
чланак у коме је „веома лепо говорио о својој љубавници, док је
према совјетском друштву, напротив, показао изузетно

232
непријатељски однос и то је, наводно, била његова освета за
преступницу, која је тада већ била ухапшена. Руна је, пак,
негирала да је била љубавница америчког новинара и тврдила да
му је, напросто, давала часове руског језика... Све у свему, у томе
је тешко снаћи се. Ко ће их знати, шта је међу њима било, али како
год било, све се то за ту Руну завршило веома жалосно...
Тога дана враћао сам се с посла касно. Имао сам посла, али ми
је и чудна жеља да се боље упознам с прошлошћу Руне Лопатине
такође одузела прилично времена.
Као и обично, климнух главом чуварима крај капије и кренух
алејом на Успенски друм већ у сумрак. Укључих се у реку
аутомобила који су журили у Москву.
Овде су дивна места и зими, када су шуме и брдашца
покривени снегом, као у сну, и лети, када зеленило достигне свој
врхунац, кад се иза шуме изненада на неколико секунди појави
неочекиван призор − светлуцава кривина реке Москве. Чудесна
магија воде, неба, шуме; увек сам се трудио да не пропустим
тренутак да бацим поглед кроз прозор и пројурим даље,
задржавајући пред очима оно што је остало иза мене.
Задржавам се на овим детаљима нимало случајно. Колико
пута, безброј пута, јездио сам овим местима у једном и у другом
правцу, али откуд сам могао знати да ће се показати како је мој
живот крвно везан с тим просторима покрај пута? И да ће доћи
време када више нећу имати снаге да идем тим путем, кад ћу га
заобилазити...
А тада, приближавајући се Москви, размишљао сам да ли је
требало да издам налог да горопадна кандидаткиња за инкубу,
Руна Лопатина, поново буде доведена сутрадан у клинику? Да,
дао сам такав налог. Зашто сам то учинио? И шта ћу јој рећи? Зар
није јасно да је њен циљ, кад је пристала да буде инкуба, био
сасвим другачији, да је она, та Руна, можда скроз ћакнута, а
можда из ње говори манија уображене праведности, изузетне
осетљивости и осталих врлина које нису од овога света. Зашто да
се с тим гњавим?! Ма њу треба отерати што даље, нека пропадне

233
у свом логору. Нашла је кога ће да подсећа на савест, ко је она?!
„А ти сам? А ти?! − одмах сам питао себе. − Нашао си на коме да се
истресаш! Осуђеница, обесправљена логорашица, и ти с њом
укршташ копље! Добар си, нема шта да се каже!“
Једно два пута сам у кривини кочницу нагазио до даске и
точкови су зашкрипали тако да су се пролазници бацали у јарак:
замислио сам се за воланом, и нисам могао да одагнам мисли које
су ме насртљиво прогањале. А само једном сам видео ту Руну, шта
ме је то спопало? Сетих се како сам устао од стола и пришао јој, и
како је она такође устала са столице. Стоји преда мном −
логорашица у одећи, у коју су је специјално обукли ради
допремања у клинику ван града, професору пред очи − одевена у
ђаво ће га знати где сашивену сиву блузу, врећасту дугачку
сукњу, у грубе ципеле. Некада, кад су ствари служиле њеној
лепоти и укусу, она је била лепа. Мислио сам о њеним очима које
су узнемирено, одлучно и храбро гледале у мене. Јер, очи −
називају их огледалом душе, али то није тачно − управо оне су
сама душа; њена крхка рамена су се нехотице згрчила, а гипке,
танке руке држала је прекрштене. Таква као она треба да се
испрси, да буде слободна, да се смеје, да иде улицом усред
шаролике гомиле. Није она за дисидентство, све у свему, она је за
неку сасвим другачију епоху. За њу су хаљине из прошлог века!
Могу да замислим како би изгледала... И уз то, какве само
глупости лупета! Зауставити науку помоћу савести?! Ето, тако ти
је то, свуда се човек гура са својом савешћу; што год било, ма шта
се десило, он тражи одговор − да ли је то по савести или није! И
свако на свој начин чува ту савест у недрима. И свако се њоме
кити. И свако о њој говори у име Бога! Али само са савешћу нећеш
далеко стићи. Мало ко је у стању да устане против Бога с његовом
савешћу, којом нас је све обдарио и зауздао, мало ко је у стању да
га отера с пута, када треба узети у своје руке оно што је увек било
његов монопол, као што је монопол његова власт над рађањем.
Доста му је што има монопол на смрт, то му, вала, нико неће
одузети! А што се тиче рађања, у томе му ја конкуришем и није
ме брига за савест... Да ли Руна то схвата? По свој прилици не, она
234
то не може да схвати. Због тога је и дошла као хероина да галами
о савести... Требало би да мисли на себе, куд ће и шта ће сада...
Те ноћи у својој згради за академике, једној од оних које је још
Стаљин поклонио свом тиму за атомску бомбу, и од чијег колача
сам и ја добио солидан комад, нисам могао себи места да нађем.
Дебели зидови, огромни прозори, високи плафони. Али зашто
сам ја овде? И, иначе, зашто сам се родио, зашто живим? Те ноћи
опет у мени поче да говори нахоче. Ја сам сувишан, и сам сам
иксрод, ја сам „црна рупа“ у људском роду. Кога сам ја на овом
свету усрећио, ко је страсно благосиљао живот зато што ме је
срео, која жена? Јевгенија, која је побегла главом без обзира? Шта
је она, дивна глумица, упознала док је живела са мном? Хладан
ум, безосећајност, суровост, абортусе, које је својеручно вршио
њен муж? Па чак и жене које сам успут сретао на свом путу, тешко
да су се потом сећале тих ефемерних сусрета као нехотичних
титраја среће. Све што је било у вези са мном, разоткривало се
као пустош, одсуство радости...
Одатле моје мисли неприметно опет пређоше на њу,
данашњу логорашицу, Руну, жену с именом из времена руна. Али
зашто размишљам о њој? И шта ли је с њом у овом часу? Пати,
вероватно. Можда је управо очешљала косу, пустила је да се и она
одмори од мрачних мисли које је муче и роје се у њеној глави. А
на слободи се, вероватно, другачије чешљала, имала је бујну,
таласасту косу и тада није морала да је везује у чвор на потиљку,
као што је прописано у логорима. Кад је наумила да „отвори очи“
професору, довела је себе у још гори положај, искомпликовала
себи живот. Није ваљда да је на то била спремна? И шта сад мисли
о нашем данашњем сусрету? Можда у нечему и има право, али
само савешћу, само лепим намерама, свет нећеш заситити, нећеш
ублажити нити променити зверску суштину човека, који
похлепно жели све више места под сунцем; уз такав апетит
ускоро сунца неће бити за све, али још је страшније што он, човек,
све више и незаситије жуди да влада над себи сличнима. Зато су
потребни новољуди иксроди... А она хоће да им стане на пут, да

235
спречи њихов приступ животу, власти, рату. То се може разумети,
али нема те силе која може да победи непобедиво...
Потом сам се често питао, готово бесмислено: зашто сам те
вечери у потпуности био препуштен сам себи? Зашто није било
никаквог скупа, седнице, састанка или неке друштвене и
политичке гунгуле, које ми иначе не дају мира...
Мучио сам се те ноћи и никако нисам могао да се смирим.
Збунила ме је та логорашица Руна, затекла ме неприпремљеног
− јер нико из мог окружења није сумњао у наш посао, или ми се
барем тако чинило?
Али она ни себе није жалила, демонстративно се жртвовала!
Како је то могуће? Зашто ме она присиљава да узмем на себе
незахвалну улогу прогонитеља и тужиоца? Није ваљда заиста,
само зато да би ми бацила оптужбу у лице, одлучила да лиши себе
слободе додатних десет година?! Мада, могу да је разумем − то је
једино што је могла да предузме кад је поставила себи циљ да
саопшти свој став, своју истину. Она нема могућности да то
изрази отворено, јавно − ни на улици, ни на скупу, а тим пре ни
страним дописницима. Она је заточена у логору... И сада јој прети
нова казна... Добро је што нико не зна о ономе што се десило међу
нама, добро је што се нисам избрбљао некоме ни једном једином
речју, добро је што сам наложио да је сутра позову поново. Да,
сутра у два сата, она ће бити доведена. Још није све изгубљено,
још нису сви мостови спаљени. Можда ћу успети да је спасем
новог суђења.
Све више сам се препуштао тој идеји, све више је у мени расла
жеља да је заштитим, да је спасем казне, и у тој својој жељи
налазио сам нешто, што је моје срце први пут упознавало,
откривао сам себе не препознајући самог себе. Шта ми се то
десило? Вођен жељом да разумем и заштитим ту жену, постепено
сам се питао није ли то, што ми је Руна Лопатина испоставила
рачун, осуђујући самим тим себе на мучеништво, у ствари,
заповест одозго, није ли то самоодбрана Свемилостивог? Раније
нисам могао да схватим шта је Свемилост, у чему се, заправо, она

236
састоји и како се испољава, и тек сада сам одједном осетио: ако
сам ја онај који, опијен самозадовољством, манипулишући
ембрионима, одбацује самог Бога, није ли та логорашица Руна
некаква изасланица, исказитељица Његове Великодушности и
Самилости? Нема ли у томе кушања Добра у мени?!
Од таквих мисли било ми је и горко и слатко. Осећао сам
прилив захвалности према њој, према тој логорашици која ме је
натерала да се освестим, да посумњам у себе, да осетим своју
уображеност и надменост. Осетио сам да желим да пред њом
будем другачији. Каква штета што нисам могао одмах да
телефонирам Руни у специјални затвор, у који је привремено
била смештена. Колико тога бих јој рекао, колико много сам
желео да чујем заузврат. Само да је било могуће да седнем за
волан и усред ноћи одјурим у тај затвор, да је нађем и заподенем
с њом разговор! Али о томе сам могао само да сањам. Једино што
сам могао било је да чекам сутрашњи сусрет и да замишљам
какав ће он бити. Када Руну уведу у мој кабинет и оставе нас ради
разговора, ја ћу јој прићи и руковати се с њом. „Извините, молим
вас, Руно, али морамо се вратити на наш разговор. Спреман сам
да саслушам ваша размишљања сасвим озбиљно, и вас молим за
исто. Да саслушате моје аргументе.“
− „Одлично! − рећи ће она и искрено признати: − А ја сам
мислила, професоре, да вас никада више нећу видети. Очекивала
сам да ме ујутру врате на старо, да ме протерају као проклетницу
натраг у логор, да ми поново суде и отерају ме још даље, у Сибир
или на Алтај, а одједном долази дежурни надзорник и
обавештава ме да сам поново позвана професору Криљцову
Андреју Андрејевичу. И ево ме...“
„О, Боже праведни! На какве ме то глупости наводиш? −
шапутао сам очајан. − Баш детињасто, заустави ме, подетињио
сам!“
Да, разуме се, од узвишеног до смешног само је корак, али
нека сам и смешан, лака срца био сам спреман да све буде управо

237
тако, како ми се причињавало те ноћи. Само да буде тако, каква
је срећа чак и само очекивање жељене бесмислице!
И иза свих тих порива, који су одједном обузели моје срце,
попут црног облака на хоризонту, појави се за мене најтежа
сумња − заиста, имам ли право да производим иксроде у утроби
инкуба? Који виши циљеви могу да оправдају моје поступке?
Нећу да грешим душу, сумње те врсте постојале су у мени, али ни
ја ни било ко од мојих колега никада о њима нисмо говорили.
Достигнућа науке уздизала су нас не само у сопственим очима,
већ и у очима друштва. Ипак, примере за то колико су понекад
неспојиви наука и савест, и колико су међусобно често повезани
наука и злочин, у XX веку није требало дуго тражити.
И ево, дошао је час када је проговорила моја савест коју је
пробудила затворска заточеница. Да признам античовечност
анонимне деце од анонимних родитеља, одгајених уз помоћ
инкуба − на то ме је подстакла Руна.
Шта ју је довело к мени, шта нас је то везало до саме смрти,
ствар је судбине... Није на мени да судим...
Те ноћи наступио је прелом. Био сам спреман да молим
опроштај од жене која ме је запањила својим невиђеним
самоодрицањем, незамисливим поступком. Био сам спреман да
паднем пред њом на колена, како бих одбацио зло које сам носио
људском роду. И кад би она прихватила моју љубав и могла на њу
да одговори на исти начин, затражио бих њену руку... Да, да!
Нисам могао да замислим на који начин би то могло да се
оствари, јер она је осуђена на толике године робијања, али ако би
она рекла „да“, био бих чак спреман да заједно с њом побегнем
било куда − у шуму, у планине, преко мора, било куда, само да
будемо заједно... И започели бисмо нови живот, макар и
скиталачки, за мене би то било искупљење за моју злокобну
прошлост...
И кад сам већ почео о томе да мислим више нисам могао да се
зауставим. Моја машта није имала граница. Спроводио сам
револуцију у себи, беспоштедну, немилосрдну. Препуштао сам се

238
сновима. Мој нови живот требало је да започне од сутрашњег
дана, кад Руну доведу к мени и ми останемо насамо. Покушаћу да
јој објасним оно што се десило у мени, да јој испричам о оној
катарзи коју се доживео, да је убедим да сам спреман на све. Само
да она каже „да само да у мени види некога кога би могла да
заволи. Само да се она увери у моју искреност, само да поверује
да треба да будемо заједно...
Била је већ увелико прошла поноћ кад сам заспао на каучу
немирним, лаким сном. А у зору сам зачуо олују која је парала
небо. Грмело је изнад крова, лила је силна киша. Не отварајући
очи видео сам шта се дешава у природи, као да сам лично ја
створио ту олују, видео сам како севају муње преко целог неба,
видео сам како се савијају гране дрвећа под налетима кишних
млазева, видео сам како јато птица уплашено тумара у олујном
пространству, тражећи уточиште...
И ја сам летео у том олујном пространству. Излетео сам кроз
отвор за проветравање, узлетео изнад кровова, изнад улица и
парка. Летео сам наслепо и насумично усред муња и облака − јер
негде на земљи налазио се затвор у коме је слушала олују и она,
жена која је одбила да буде инкуба... „Руна! Руна! − викао сам. −
То сам ја! Тражим те!“ О чему је она размишљала у том олујном
часу, док сам је дозивао с небеса?
Сутрадан сам морао да уложим веома много напора да се
контролишем, да се правим да радим, како би све службе наше
клинике добро функционисале. И све је текло као и обично. И
нико од колега, нико од сарадника није приметио да ја више
нисам исти...
Чекао сам свој тренутак. Време је текло ужасно споро.
Свима сам био пред очима, као и увек, извршавао сам своје
дужности. Али то више нисам био ја...
Време се вукло веома споро...
Назначено време се ближило. Чекао сам да се Руна сваког
тренутка појави... Само што није... Али никако да је доведу.

239
 Прође још четврт сата. Нема је. Дадох задатак да позову и
питају да ли су кола кренула... Секретарица је успела да добије
везу, речено јој је да су кола кренула према плану, на време.
Почех да бринем. Шта је могло да се деси? А шта ако се десила
несрећа на путу?
Казаљке на сату ближиле су се тројци. Кад ће? Телефонирао
сам лично. Рекоше ми да се колима нешто десило. У том часу
утрчава секретарица. Бледа као смрт.
− Шта се десило?! − вичем.
− Пацијенткиња је погинула!
− Како погинула? Која пацијенткиња?
− Она коју чекамо. Управо су телефонирали с пута.
− Несрећа?
− Не, није несрећа. Покушала је да побегне...
− Да побегне? И?
− Убијена је!
− Не разумем!
− Рекли су да ће сад доћи и све испричати...
Да, према упутству које сам дао претходног дана,
затвореницу Лопатину Р. Ш., бр. А687, ставили су у кола како би
је у назначено време довезли у клинику.
Успут, већ изван града, на оном делу пута који води кроз
шуму близу обале реке Москве, логорашица је почела да се жали
да јој је веома мука и да не може више да издржи вожњу, почела
је да моли и инсистира да кола стану, како би могла да изиђе, јер
само што се није исповраћала...
Морали су да стану. Логорашица је изишла, направила
неколико корака и одједном почела да бежи, скривајући се у
шумској чести. Стражарка која ју је пратила, потрчала је да је
стигне. Наредила јој је да стане. Али ова је и даље трчала.
Стражарка је викала за њом да ће пуцати. Ради упозорења
испалила је два хица у ваздух. Настојала је да је ипак стигне, да је

240
ухвати живу. И тада је пред њом искрсла обала реке Москве у
кривини, и логорашица се из залета бацила с обале у воду.
Стражарки није преостало ништа друго него да пуца.
Логорашица је погинула. Успели су да извуку њено тело из воде...
Хиљаду пута сам се потом питао − зашто је тако поступила?
Због чега? Зашто? Шта је то? Због безизлазности? Страха?
Одвратности? Мржње? Или је то био облик протеста?
Нико ми неће одговорити... Отишла је као што је и дошла...
Била је прва жртва наших експеримената.
До касно увече нисам излазио из свог кабинета. Седео сам
закључавши се. И нико није могао ни да замисли како ми је било.
О, само да није тако страшно омела оно на шта сам био спреман!
Каква је несрећа то што је погинула, каква је несрећа што је
отишла и не сазнавши да сам желео да јој кажем како је истина
на њеној страни, да су достигнућа науке пролазна, без обзира на
вртоглаве висине на које се она успиње, прогрес науке је
непрестан, али он је ништаван у поређењу са савешћу. И
ништаван је у поређењу с Духом, који садржи у себи смисао и
развитак Вечности...
Плакао сам седећи у свом кабинету. Плакао сам за женом коју
сам видео само једном... Било ми је јасно да ћу без ње бити
несрећан до краја живота који ми је преостао...
Увече сам изишао на пут, али, приближивши се месту на коме
се све догодило, кривини реке Москве иза шуме, стао сам и
окренуо назад. То је било место њене погибије, кроз тај шумарак
је она трчала и бацила се у реку... Вратио сам се заобилазним
путем...
И ако се ту може говорити о мери, код куће сам осетио,
спознао сам до краја пуну меру безизлазности. Зар то није била
моја казна?! Викао сам, ридао сам из свег гласа у ноћи... Ње нема?!
И она никада неће сазнати шта сам хтео да јој кажем, шта сам хтео
да јој исповедим. Она је до последњег момента мислила о мени
као о изроду који је искористио своја научна открића за одгајање
иксрода... Није ми помогао ни виски, мада сам га пио директно из

241
флаше. Желео сам да чујем музику која би ми, чинило ми се,
помогла, али није било такве музике...
Ту музику, која је може бити увек дремала у мени, чуо сам
случајно, много година касније. Пловио сам бродом по Јапанском
мору. Било је вече. Тамни обриси острва, укочених под звезданим
небом, стрчали су из мора на разним местима у виду загонетних
тела, попут угрушка Времена и Материје. Било је тихо, свеже,
једва се чуло пљускање невидљивих таласа... Било је неколико
нас, совјетских научника, приспелих на конференцију у Нагоју.
Моје колеге и преводиоци остали су у бару. Корачао сам по
палуби, никако нисам могао да се нагледам острва, тајанствених
и ненастањених. Обалска светла су била веома далеко, једва
приметна. Ишли смо ка њима. На броду је непрекидно грмела рок
музика која је позивала на дрмусање и скакање. Онда наједном
рок умукну. И зачу се како неко веома осећајно пева. То је била
јапанска енка − лирика, туга за вољеном, преклињање и
неразумевање, чекање и опраштање... И ја помислих да је она
негде близу, можда, тамо, на том острвцету, и да чује то певање и
зна да ја мислим на њу...
И тада схватих да треба да одем што даље од свега и свих...
У годинама перестројке успео сам да спречим даље одгајање
иксрода. Ишао сам код Горбачова. А шест месеци касније кренуо
сам у космос, на орбиталну станицу. Ту сам и постао космички
монах Филотеј. Некоме са стране то се може учинити настраним.
Али за мене то ни у ком случају није било настрано...

Прошлост ми не да мира, прогања ме. И као кост у грлу стоји

нерешиво питање − шта ће бити с иксродима, са онима који су
стигли да се роде и сада расту? Нико не зна докле ће њихово
порекло бити тајна. Тачније, знају малобројни моје бивши
колеге. Могу да замислим шта они о мени мисле: отпадник,
одлетео у космос, побегао... Али њихово мишљење ме не погађа,
није то оно што ме мучи. Нико не зна колико проклињем себе,
како себе називам бедним мазохистом, кучкиним сином!

242
Требало би да сада будем на Земљи и погледам у очи те
малишане који су се родили као резултат огледа у нашој
лабораторији! Зашто пишем о томе? Па зато што је оно што смо
ми урадили непоправљиво. Шта ће бити с тим људима који од
рођења припадају држави? А сутра могу да сазнају ко су. Чиме ће
се они одужити друштву? Неће ли иксроди временом добити
неодољиву жељу да се освете човечанству и да цео свет пошаљу
до ђавола?! И то што сам ја овде, у космосу, а они, иксроди, расту
тамо − чудовишно је. Другачије се то не може назвати. Могао бих
себи да кажем да никада нисам узео на себе одговорност за
њихову будућност, да сам само решавао научне проблеме
њиховог рођења. Али зар је то оправдање?! Где они да траже
кривце, оне који су све то урадили, а онда су се, када је све
пропало и кренуло другим путем разбежали. Чак је и КГБ нестао.
А можда и није нестао... Али ђаво да га носи...“
Тиме се Филотејева Исповест прекида.

Текст Исповести, ту последњу вест од Филотеја, Ентони

Јунгер је добио почетком зиме.
Необична прича, тако нешто никоме не 6и пало на памет,
тужно је размишљао он тог зимског јутра, седећи за воланом и
гледајући беле пахуље које су вејале. Био је под утиском
Филотејевих исповедних белешки, које је те ноћи прочитао.
Чудно, мислио је, нико није тако отишао у смрт. И сада
Филотеј лети негде над светом као космичка мумија, једини
самоубица изван планете. Смирио се у ћутању. А ево опет подсећа
на себе...
И заиста би се могло помислити − било је неке узвишене
идеје у томе да његова судбина послужи као лекција. Да. Али по
коју цену?!
Међутим, цена је на таквом путу увек висока. Јер постојала је
једном велика Лекција, за сва времена. Њена цена била је −
Голгота. Свако има своју цену. Овај је своју цену платио у космосу.

243
 Да ли је могуће да му се и у космосу причињава шкрипање
снега под ногама његове мајке која трчи ка трему дечјег дома? Да
ли је могуће да му се и у космосу причињава како потмуло удара
њено срце док га држи последњи пут, стежући га у наручју?...

244
 КРАЈ СВЕТА

„Чији си ти? Како ти је име? Упамти своје

име! Твој отац је Доненбај, Доненбај, Доненбај,
Доненбај, Доненбај... „

Романи Чингиза Ајтматова о којима ће у овом раду

превасходно бити реч: ... И дуже од века траје дан и Губилиште9
долазе са самог руба бивше совјетске империје, од писца Киргиза
пореклом, и потврђују не само животност једне мале културе,
њену лепоту и својеобразност у окружењу којим је доминирала
једна од најмоћнијих светских култура уопште, руска култура,
него, упркос песимистичким тоновима којима су они
интонирани, и неуспех псеудокултурног, цивилизаторског,
тотализаторско-комунистичког атентата на духовност и саме
религиозне корене културе. Битка личности за аутентичне
људске вредности, борба против њеног растварања у безличним
општим структурама, против „неумитног преласка културе у
цивилизацију“. како би то рекао Шпенглер, или њене смрти у
авану свеуједначавајућег, свемешајућег прогреса, како би то
рекао Леонтјев, афирмација оних религиозних темеља културе у
којима се раскрива њен богочовечански субјекат који, уосталом,

9 У овом раду неће, дакле, бити речи о роману Касандрин белег (1996) из једног

једноставног разлога: писац ових редова није желео да читаочев доживљај

овога романа на било који начин усмерава својим размишљањима. О том
роману аутор ових редова ће изнети своје мишљење у поговору за последњи
роман Чингиза Ајтматова Када горе падају (2006) који ће се у српском преводу
појавити почетком 2008. године. Према томе, овај рад представља само
некакав прелудијум, увод у студију о крају света у романима Чингиза
Ајтматова... Овде ће, дакле, бити речи о последњим великим романима
написаним у Совјетском Савезу: ...И дуже од века траје дан (1980) и Губилиште
(1986), у чијем је тематском и идејом укрштању и настала замисао романа
Касандрин белег.

245
и успоставља културе као равноправне личносне организме,
воља за истинским садејствовањем различитих култура унутар и
насупрот једнога система који је све различитости настојао и још
увек настоји да потре, борба за живот против смрти и
смртобожачких идола савремене цивилизације, а у том
контексту и посебно осећање реалности краја света у духу руске
идеје10 − то је некакав идејни и етички миље на коме се
распредају фабуле Ајтматовљевих романа.
Тај и такав миље − који обележава руску идеју у њеном
најпунијем смислу (не њено изопачење у тоталитарном,
комунистичком облику, њеној интернационалистичкој
„псеудоморфози ) − испитује се у Ајтматовљевим романима на
“

оним малим културама из њенога окружења, испитује се на њима

и проверава, да би се, на крају, у њима и кроз њих, кроз те романе,
потврдио њен животворни, личносни карактер насупрот
официјелној цивилизаторској пракси совјетске империје, која је
у својој бити носила погубни, антиличносни карактер.
Руску идеју подједнако граде идеја богочовечанства и
регулације природе, идеја саборности свести и саборности
сазнања, теопоетичког, јединственог ума, биосфере и ноосфере,
обједињеног човечанства − учених који су превазишли своја
ограничења (теоријски ум, морал блудних синова, свет града и
цивилизације, трговине и морепловства, привреде као хлеба
сувишно!“, хедонизма и егоизма, скептицизма, агностицизма и
атеизма) и неуких, који не заборављају своје врлине (практични
ум, свет традиције, села и културе − култ предака као једина
истинита религија, свет обнављања а не експлоатације,
оживљавања кроз симболичке форме, памћења и сродства,
привреде хлеба насушног, вере и живота), идеја тварне и небеске

10Не дакле као неизбежне нужности него као условне, педагошке мере, једне
претње и опомене младом човечанству да се узме у памет јер ће се у
противном, баш као што је и казано, га претња у потпуности остварити и свет
ће услед људског неразума и људске слободе за зло заиста завршити своје
постојање у „трансцендентном васкрсењу гнева“.

246
Софије, свемирских летова и унутрашњег преображаја личности,
идеја памћења и пројекта васкрсавања предака, идеја слободног
кретања Земље кроз васионски простор, као и уверење да је
разрешење тајне бесконачности овде, у нама, на овој земљи,
идеја образовања личности и заједнице по узору на вечни лик
Пресвете Тројице, и културе као личносног организма насупрот
цивилизацији као механичкој, неорганској категорији и, у вези с
тим, идеја суштинске равноправности култура, без обзира (или
можда управо с обзиром) на њихову квантитативну и
квалитативну несамерљивост. Ако бисмо хтели да у неколико
речи одредимо суштину руске идеје, онда би се то могло казати
овако: руска идеја (или активно хришћанство) је воља за
преображајем света свим снагама уједињеног човечанства у
циљу васпостављања бића у целини (свих времена и свих
простора) у славу богочовечанског космоса, то јест остварења
интуиције јединства читаве творевине по узору на вечни лик
Пресвете Тројице. Још краће: руска идеја је воља за свеопштим
спасењем. Настала у јединственом, саборном уму, интегралном
философском духу, она је органска и целовита, она је синтетичка,
она је, могли бисмо је тако одредити, тео-космо-поетичка.11
11У великој мери су све ове замисли, које чине садржину руске идеје, макар у
наговештају дате у делу Николаја Фјодорова, родоначелника руског космизма,
погледа на свет у који је, на трагу његовог учења, уграђена интуиција
космичког јединства творевине, интуиција Земље као средишта Божијег
стварања и носиоца специјалне мисије у универзуму. Земља је, по Фјодорову,
јединствено небеско тело, једино у универзуму насељено свесним бићем,
носиоцем дуга према палој, „слепој природи“, чиме се одговорност тог бића не
само према тој јединственој планети него и према свемиру уопште подиже на
највиши могући степен. Јер, ни биосфера ни ноосфера нису нужност,
последњи ступњеви једног неумитног еволутивног развоја живота и свести,
напротив, независно од човекове слободе оне остају само пука пројекција
једне могућности, будући да управо људском, слободном акцијом могу бити и
разорене и запречене. Зато се у пројекту Фјодорова не сања никаква утопијска
нужност неминовно!“, мимо човекове воље, да тако кажемо, марионетског
хегеловског или марксистичког псеудонаучног остварења Требања (Sollen) у
Бићу (Sein), него се тај пројекат управо као захтев, као задатак поставља пред
људски род у целини без било какве могућности његове чисто

247
 Свеопште спасење је тако циљ који се може достићи само
заједничким делом уједињеног човечанства, што није могуће без
обнављања слепе природе, без успостављања јединства читаве
творевине у једном свету с оне стране раздробљености,
непријатељства и мржње, с оне стране смрти и пролазности.
Свеопште спасење, дакле, није могуће без одговорног односа
човека према природи, према творевини у целини јер, по речима
старца Зосиме из Браће Карамазових Достојевског − „све је на
свету као океан, све тече и додирује се, на једном месту удараш −
на другом крају света одјекује“, све је свему узрок и, обрнуто, све
је свему последица, све је нераскидиво повезано, заланчено у
јединствену божанску творевину.12

трансцендентне реализације било да она долази одоздо − „природни“

каузалитет, или одозго − божанска телеологија. Земља је у тој геоцентричкој
пројекцији покретно средиште универзума, она је у служби његовог
претварања у космос, васељену, кроз регулацију слепих сила природе. А да би
регулација била могућа, да би било могуће обнављање изгубљеног раја,
хармоније космоса у његовој Богом створеној прачистоти, погребно је
остварити братство и отачаство (психократија), потребно је превазићи
односе раздробљености и мржње, расцеп времена и поколења, потребно је
уништити болест и смрт као последње!“, највећег непријатеља.

12Ту фактичку заланченост творевине у руском космизму (наука), али и

оно, човековом вишом слободом и одговорношћу захтевано јединство
васцеле творевине (етика), које је потребно васпоставити кроз реализацију
пројеката регулације и васкрсавања у заједничком, синергијском деловању
божанске силе и обједињенога човечанства (супраморализам и
супранатурализам), можда је најбоље изразио Николај Берђајев са себи
својственим радикализмом: Ја одбијам онај рај у коме неће бити мога мачка
Муре. И тај захтев изражен у облику прогеста је апсолутно легитиман у оквиру
целине замисли које чине руску идеју. На трагу Фјодорова и његовог учења о
условности апокалиптичких пророчанстава, тај рај мачка Муре, рај живота у
свим његовим конкретним манифестацијама, као реална вечност бића у
целини, јесте задатак оног свесног бића које је, као проводника своје воље, сам
Бог поставио изнад свих биљака и животиња, изнад све „твари која стење и
мучи се до данас“, задатак је оног фјодоровљевског „надчовека“, Сина
човечанско!“, сипа васкрситеља и обновитеља. Узгред, управо је Берђајев
учење Фјодорова видео као један од угаоних каменова руске идеје и рускога

248
 Дакле, са најпотпунијим изразом руске идеје, а то је по писцу
ових редова, како је читалац већ могао да закључи, учење
Николаја Фјодорова, идејни слој Ајтматовљевих романа додирује
се у неколико равни, све до оне основне о судбинској
заланчености творевине у целини унутар које није могуће
индивидуално спасење, али ни индивидуална пропаст већ је,
напротив, могуће само или свеопште спасење или тотална
пропаст, за које мора да се определи ово садашње наоко
нерешено емпиријско стање „хаокосмоса“ како би то рекао Сергеј
Булгаков. Комплетан роман И дуже од века траје дан
„структуриран“ је у форми крста, и тај облик „држи“ и одређује
сва његова симболичка и идејна значења. У пресеку хоризонтале
и вертикале (упореди: Фјодоров, Хоризонтални и вертикални
положај, смрт и живот), тј. у средишту крста, одвија се сахрана
старог пружног радника Казангапа. То је она тачка из које се

космизма. „Он је − тако за Фјодорова вели Берђајев у „Руској идеја“ − творац

највеличанственије и најграндиозније утопије коју познаје историја људске
мисли“. А та „утопија“, која, узгред буди речено, нема ништа заједничко са
пустим утопијским сновима који су у реформаторским и револуционарним
покушајима свога остварења на овој Земљи доносили само ништавило и смрт,
заиста је једна машта у свом најсјајнијем, за живот најподстицајнијем виду,
једна визија која још увек чека своје истинско, исто тако величанствено
отеловљење, своју величанствену поему. Руска уметност прве половине
двадесетог века у многим својим манифестацијама представља предукус,
наговештај те поеме која би требало не само да нам пружи слику човека и
његовог света, онога света и онога човека који су пројектовани у руској идеји
и рускоме космизму него да и сам тај свој унутарњи садржај, ту своју слику
изгради као чулну, опипљиву реалност. Јер у руску идеју спада и сан о
уметности као теургији или, тачније, тео-космо-антропоургији, па стога час
појаве те поеме неће бити везан за некакву књигу или за некакво друго
објективирано уметничко дело, већ за сам живот као место уметничкога
испуњења оног последњег циља преображаја свега уједињеним напорима
словеснога човечанства уз Божју номоћ. Тада ће сам живот запевати, сам
живот ће бити та поема, и њено величанствено тело, и душа, и дух, и њено
вечно време и њен вечни простор, односно онај живи, богочовечански рај о
коме је Фјодоров написао може бити најлепшу страницу у историји светске
литературе свој кратки прелудијум за њега − Крај сиротанства: безгранично
сродство.

249
повлачи хоризонтала земаљског, материјалистичког,
цивилизаторског живота (рефрен о возовима, који се непрестано
крећу са запада на исток и са истока на запад, симболише једно
кретање у емпиријској равни садашњости, која је, како ће се
испоставити, дубоко прожета болешћу и смрћу, и која комплекс
болести и смрти настоји да компензира заборавом кроз
задовољство, хедонизам, експлоатацију, кроз све оно што чини
негативне аспекте цивилизације, кроз све оно што свет, судећи
према разрешењу хоризонтале у Губилишту, држи у једном, да
тако кажемо, прогресивном стању пада) и вертикала космичкога
живота испуњеног смислом, који повезује прошлост и будућност,
који отвара перспективе на ноосферу (свест становника планете
Шумске груди). Хоризонтала у роману ...И дуже од века траје дан
одражава свет у његовом фактичком стању отуђености друштва
и личности13, и симболише извесну погубну окованост света.14
13Некаква безличност је карактеристика пролазака возова јер писац ниједног
тренутка не упознаје читаоца са путницима, већ само са оним што они
избацују кроз прозоре вагона, или, пак, када они, као државни људи, као
нретходници новог јахача апокалипсе Обер Кандалова из Губилишта, силазе
на забаченој постаји Боранли Бурани да би одузели живот, разбили породицу
и угасили огњиште.

14 У тим проласцима возова и рефренском понављању сугерисана је

суштинска закованост света цивилизације у безизлазне кругове и, како ће се
видети у Губилишту, у њој скривена тенденција ка потпуном уништењу и
смрти. У тим возовима сада видимо лица путника: то су нарко-трговци,
курири-скупљачи анаше. Они невидљиви путници по хоризонтали из романа
...И дуже од века траје дан тек су у власти алкохолних отрова, што је само пуки
наговештај и готово невини зачетак оног наркоманског пута из Губилишта,
којим сада са истока на запад јуре трговци дрогом и партијски моћници-
уништитељи, разноразни Обер Кандалови. Уосталом, име овога јунака,
уништитеља природе и крда антилопа, говори све о њему, баш као што све
говори и име носиоца позитивног смисла и руске идеје у роману И дуже од
века траје дан, Афанасија Јелизарова, о чему ће касније бити речи. Обер
Кандалов (ober = изнад, над /нем./; кандали /рус./ = менегеле, окови). У
његовим оковима природа (у човеку и изван човека) ће уместо регулације
доживети своју другу, дефинитивну смрт. Он је човек нужности, механичке
цивилизације једне јалове идеологије и на њој засноване „планске привреде

250
Овај железни(чки) обруч око земље, наговештај је космичког
„Обруча“ изнад Земље, како би Земља остала изван дејства
космичкога ума, како би све на тој земљи прогресивно ишло ка
сушењу и одумирању, ка потпуном тријумфу болести и смрти,
уништења и деструкције. Сугестија Ајтматовљевог романа, баш
као и Фјодоровљевог учења, јесте да је избављење могуће не у
равни хоризонталних земаљских цивилизацијских интереса,
који неминовно воде разарању, него само по вертикали, која код
Ајтматова, баш као и код Фјодорова, симболише успон људских
стваралачких енергија, успон према вишем смислу, оном
остварењу ноосфере које врхуни у начину на који су свој живот
уредили становници планете Шумске грудеи, што је жива,
литерарна слика Фјодоровљеве психократије. Истински сусрет
човека и света који га окружује, истинско садејство читаве твари
могуће је само по вертикали, религиозним животом у култури, у
духу, а никако не по хоризонтали експлоататорских,
империјалистичких, материјалистичких интереса, чему тежи
живот у цивилизацији. Живот по хоризонтали води
драматичном крају свих Божјих створења: страдању вучице
Акбаре, убиству степских антилопа, убиству Авдија
Калистратова, смрти Једигејеве шестомесечне бебе, погибији
Бостоновог двогодишњег сина, смрти Абуталипа Кутибајева,
односно тријумфу непријатеља живота и служитеља смрти,
разноразних Тансикбајева и Обер Кандалова. Али од тога
живота, који на хоризонталној равни непрестано трпи поразе, не
одустају носиоци аутентичних људских вредности у роману,
Бурани Једигеј, сиромашни пружни радник на забаченој
железничкој распутници Боранли Бурани (Фјодоровљев
„неуки“), и Афанасиј Јелизаров, руски академик, геолог,
истраживач земаљских слојева у степама Казахстана, али и

која све претвара у јаловину, окова-обруча у којима страда васцели органски

свет, он припрема терен за троваче који свој смртоносни жалац извлаче из
природе (анаша), (Фјодоровљева „слепа природа која доноси болести и смрт‘)
и утискују га у тела несуђених синова човечанских.

251
повесничар народне душе и митских предања казашких номада
и сточара (Фјодоровљев ,,учени“). Од тога живота не одустају ни
храбри космонаути са заједничке совјетско-америчке орбиталне
станице ПАРИТЕТ, који по цену свога апсолутног брисања из
пописа земаљског становништва не одустају од идеје да се на
политички, економски и идеолошки подељену Земљу пренесе
истински космички и животодајни пројекат чији су носиоци
становници планете Шумске груди, а који је у роману И дуже од
века траје дан представљен као опозиција совјетско-америчким
свемирским програмима и системима „Демијург“ и „06руч“.
Дан у коме се сахрањује Казангап, патријарх железничке
распутнице Боранли Бурани, тај дан који траје дуже од века, јесте
дан Једигејевог сећања на проживљени живот, на његове сусрете
са добром и злом, на учитеља и пријатеља, најближег човека
Казангапа, на његове ратне дане и љубав према Укубали, на
породичне и народне митове и трагедије, на пријатељство са
југословенским партизаном Абуталипом Кутибајевим, његовом
женом Зарипом и њиховом децом, коју је одгајао и пазио као своје
сопствене девојчице, на дивног руског човека Афанасија
Васиљевича Јелизарова15, истинског носиоца руске идеје како у
њеном моралном тако и метафизичком аспекту (Јелизаровљева
визија рајске природе, која је некада постојала у безводним '
степама, а чија могућност васпостављања бива у роману

15
Име, очево име и презиме овог прегаоца на пољу природнонаучних и
антрополошко-етнолошких истраживања указују на онај фјодоровљевски
дубоко оправдан императив да ништа не сме бити предато смрти и забораву,
да све мора бити обновљено у својој најсјајнијој идеји, своме најсјајнијем лику,
те на Берђајевљеву мисао о неуништивости, бесмртности личности. Наиме,
Афанасиј је бесмртник, а презиме Јелизаров изведено је од новозаветнога
Лазара, Елеазара, Јелеазара, кога је Христос подигао из мртвих. Такође је у
корену презимена Јелизаров зар, светлост, зора новога дана, дана када ће се
остварити нада читаве твари. Његов патроним је Васиљевич, од Василиј,
василевс, што значи цар. Дакле, име је његово: Онај који обесмрћује, подиже
из мртвих, Весник нове зоре с оне стране заборава и смрти, Бесмртни цар наде
у вечни живот, неподложан болести и смрти (упореди Фјодоровљев светли
дан без ноћи, светлост незалазну у којој блистају васкрсла бића).

252
пројективно везана за деловање становника планете Шумске
груди, који своју планету „лече“ од болести старења и сушења, од
претварања плоднога тла у пустињу), истинско!“, идеалног
Фјодоровљевог ученог који наступа као служитељ живота, као
онај усамљени заступник општечовечанског дела у савезу с
неукима, чији су представници у роману исто тако усамљени
Казангап и Једигеј. Академик Афанасиј Васиљевич Јелизаров није
роб бирократизоване поделе рада, већ геолог-теренац који је
непрестано у живом додиру с казахстанском земљом и њеним
становницима, њиховом душом и духом, њиховом прошлошћу и
колективним памћењем запечаћеним у митове, народне песме и
предања. Он је у правом смислу хроничар народног живота, и то
у свим његовим манифестацијама, све до описа камиљег рода и
повести о прецима најсјајнијег мужјака у околини, Једигејевог
атана Бурани Каранара, оног животног окружења и начина
живота (бита) које чини непоновљиве одлике једне културе која
је као личносни организам, у духу овога истинскога носиоца
руске идеје у њеном најчистијем, за живот најподстицајнијем
виду, потпуно равноправна са другом и другачијом, неупоредиво
већом руском културом коју у роману тако супериорно заступа
Јелизаров. То малобројно братство истинских синова
човечанских, усамљених витезова самопрегорнога рада, тај,
може се рећи усамљени и јединствени заметак Фјодоровљеве
психократије и заједничког дела, наступа у роману у опозицији
са „цивилизаторима“ свих врста, почев од древних Жуанжуана,
твораца примитивне технологије испирања мозга и уништења
памћења (капа од пресне камиље коже која се навлачила на главу
заробљеника и на њој полако сушила, стежући лобању и
истискујући из мозга несрећника свако сећање), па све до
модерних конструктора ракетног система „Обруч“, који није
ништа друго до усавршена технолошка верзија капе манкурта,
која сада окива читаву планету као главу бесловесног космичког
простора осуђеног да без свога свесног средишта у најбољу руку
дотрајава на свом неумољивом путу ка свеопштој топлотној
смрти или барем заувек остане у стању хаокосмоса „како се

253
ништа на овој земљи не би изменило, како би све остало као што
је било16. Технолошки прогрес је, баш као и сваки прогрес, само
привидан и представља маску и изопачење истинског космизма,
а хоризонтала лажне, неморалне и ружне цивилизације сада се
системом „Обруч“ подиже у космички простор с циљем да се
спречи слободан пробој космичког ума у земаљски свет, ума који
није ништа друго до симбол Бога у религиозном, или ноосфере у
научном аспекту руске идеје. На тај начин, спречавање контакта
са далеко напреднијим становницима планете „Шумске груди“,
јесте, у ствари, одбијање једне телеологије спаса, коју је могуће
остварити само у синергијском, богочовечанском дејству
здружених снага Бога и читавог човечанства, како то и
произилази из учења оснивача рускога космизма Николаја
Фјодорова.
Начин на који су Казангап и Једигеј, носиоци аутентичних
културних вредности казашких номада и становника безводних
сарозека, прихватили академика Јелизарова, говори о
прихватању руске идеје у њеном најчистијем, најљудскијем
смислу, у њеном неимперијалном, слободном, у правом значењу
те речи духовно-култивишућем општечовечанском смислу.
Однос Јелизарова према Једигеју и Казангапу није само проста
литерарна слика узајамне сарадње култура у којој нема
поништавања њихових особености, једно књижевно сведочење
равноправности култура као личносних организама, него и
потврда општечовечанске вредности руске идеје као
јединственог излаза из окова Великих цивилизатора и
свакојаких Обер Кандалова, јединственог и једино могућег

16Уосталом, та равноправност личности а тиме и народа и народних култура

као личносних организама се и претпоставља самом суштином руске идеје,
која своје извориште и своју круну има у идеји Богочонсчанства. Јер, ако су Бог
и човечанство по заговорницима руске идеје суштински равноправни у
заједничком синергијском делу свеопштега спасења, упркос њиховој
несамерљивој, безданој неједнакости, онда и културе, које, како рекосмо,
потичу из истог тог религиозног извора, такође морају бити равноправне,
упркос њиховој квантитативној и квалитативној неједнакости.

254
излаза који се до дана данашњег на трагу хришћанства,
предлагао човечанству.'
Руски научник Афанасиј Васиљевич Јелизаров, који је по
имену своме Бесмртни цар који је васкрсао и који васкрсава, који
доноси мир и смисао, и у функцији фјодоровљевског
оживљавајућег памћења − наду у нови дан, у спасење читаве
твари, тај весник нове зоре је, као и некада сам Богочовек, као
Исус међу простим рибарима, такође нашао своје саговорнике не
међу књижевницима и фарисејима, међу ученима, него међу
казашким номадима и радницима, међу неукима. Овај руски
научник је у роману носилац оне свести која зна да изостанак
регулације у Фјодоровљевом кључу води неумитном сушењу и
претварању целокупне планете у безводну пустињу. А та врста
геолошке и топлотне смрти која је већ отпочела, али које
Земљани још нису у правом смислу те речи свесни, јесте прави
проблем за све становнике планете „Шумске груди“ (активан
однос према апокалипси), а тек за понеке (попут Јелизарова) на
планети Земљи (пасивно ишчекивање краја света).
Афанасиј Васиљевич Јелизаров је земаљска слика космичких
Шумскогруђана, он је човек с оне стране робовања свакој
нужности, било да она долази од природе (геологија) или од духа
(фолклор, митови и легенде), он је у правом смислу те речи човек
космичке, васељенске свести и, у крајњој линији, живо
сведочанство, баш као и његови казашки пријатељи Казангап и
Једигеј, да се никаквом капом манкурта17, никаквим нуклеарним,

17А такву је улогу имала и капа Жуанжуана од пресне камиље коже. Она је на
чудноват начин испуњавала читав унутарњи свет (та капа која празни човека
од сваког садржаја, постаје једини циљ и смисао живота манкур га, његова
бесконачна садашњост у којој беспоговорно служи оне који су му том капом
испрали мозак). Она одузима човеку могућност сваке будућности,
стваралаштва, повратка и продора у свет с оне стране сваког расцепа. Заборав
се намеће као сама суштина човекова, капа је већ урасла у лобању као коса у
главу, и човек већ мисли да ће изгубити себе ако изгуби ту своју привидну
суштину. Манкурт убија своју мајку која је покушала да с његове главе скине
капу заборава. Супротстављање том покрету руке добија сасвим другачије

255
запречним системом „Обруч“, никаквим технологијама
цивилизације, истински живи живот и живи дух не могу
уништити. Јер они су једноставно другога реда. Јелизаров је жива
потврда оне истине руске идеје која каже да је дух слобода, и да
он живи где хоће и како и када хоће. Он није конквистадор и
освајач, он није подређен свеопштем рашчовечавајућем строју
иако је, као академик, део совјетског друштвеног система, он је
управо жива супротност оним земаљским експлоататорима који
због материјалних интереса убијају сваки контакт са духом, који
измештају света места да би подизали бране, космодроме, једну
лажну, привидну вертикалу која ће у потпуности бити подређена
и претворена у хоризонталу, у службеницу патње и смрти,
вечитог унесрећивања свега што се роди на овој земљи, оне
твари која стење и мучи се све до данас.18
Афанасиј Јелизаров, геолог и антрополог, носилац је
„позитивне“, да тако кажемо „ноосферне“ свести у роману, он је
онај Фјодоровљев учени који може да чује и разуме глас неуких,
он је грађанин који може да обитава у аулима сточара и пружних
радника, и да те исте прими код себе у Алма Ату. Он је
фјодоровљевски просветитељ који доноси и бележи истину − уз
земаљске слојеве (геолог), он бележи и оне дубинске слојеве

значење у сцени шишања малог Кутибајева која, у извесном смислу,

представља једно од најснажнијих места у роману а жестоко опирање малог
Кутибајева шишању сугерише мисао о некаквом памћењу крви и потврђује
реалност онога што је садржано у миту. У страху малога Кутибајева од додира
машинице за шишање испољава се подсвесна дубина памћења, некакво
„вегетативно“ сећање на капу Жуанжуана, некаква генетика страха од
лоботомије, испирања мозга, некакав инстинктивни ужас од атака на свест, на
средиште, атака који ће, на крају романа, ракетама-роботима направити обруч
око главе свемира, око свести слепога свемира – планете Земље.

18Симптоматична је Једигејева незаинтересованост, извесна сумњичавост и

чак одбацивање космичких питања у, може се тако рећи, психолошком кључу.
И сам Фјодоров у својој Философији заједничког посла практично нигде не
говори о технологијама што га суштински одваја од оне линије руског
космизма која се развија на трагу праксе и учења Циолковског.

256
народног духа (етнолог) и тако упознаје и зближава народе. Он
је онај који зна сврху науке у Фјодоровљевом кључу, који њен
циљ види у активном учешћу у обнављању свега онога што је
некада било, „изгубљеног раја“. Тај рај, који Јелизаров открива у
дубокој прошлости земље, космонаути откривају у садашњости,
на планети Шумске груди (чији сам назив већ асоцира на
благотворну свежину изгубљеног раја, онога чистога ваздуха
који ми све ређе удишемо). Тај би рај у земаљској будућности
могао бити васпостављен само ако би блудни синови постали
синови човечански, целовита људска бића попут Јелизарова и
Бурани Једигеја или, пак, „Паритет-космонаута“. Али расап који
блудни синови увећавају ближи се опасној тачки: потпуном
расколу између човека и његове властите планете, властитог
окружења, расколу који достиже врхунац у следећем
Ајтматовљевом роману Губилиште и у његовим заиста
апокалиптичким сценама. И ако је роман ...И дуже од века траје
дан потпуно структуриран у облику крста и, према томе, држи се
у напетости између погибије и спасења, роман Губилиште је
изграђен као некаква слика-триптих свеопште пропасти,
неумољиве апокалипсе са средишњом сценом пресуде
Спаситељу. Возови, који у роману ...И дуже од века траје дан јуре
са запада на исток и са истока на запад, непрестано
обележавајући хоризонталу бесмисленога кружења, и који су ту
још увек на неки начин изван добра и зла, вредносно неутрални,
премда се и из њих избацују отпаци будућег свеопштег ђубришта
цивилизације (као у филму Лопушанског Посетилац музеја),
постају у Губилишту онај реални наркомански пут, постају
транспортна средства зла, она права Фјодоровљева хоризонтала
смрти, губилиште за Авдија Калистратова, за крда сајгака, за
вучји пар који више нема места у слободној степи, за поштеног
сточара Бостона који, упркос томе, као трагични херој, остаје без
свога двогодишњег сина у одмазду за нарушену равнотежу у
природи и за изостајање регулације у Фјодоровљевом кључу.
Неспособност да се репродукује живот и стваралачка јаловост
постају узроци зависти, а ова опет прелази у мржњу према

257
личности, што и јесте разлог постојања хоризонтале смрти,
оличене у равни садашњости у Стаљиновом режиму и његовим
чисткама, како то произлази из размишљања Афанасија
Јелизарова. Лагано претварање планете Земље, а тиме и читавог
свемира, у ђубриште и јаловину, то је посао не само оних који су
дубоко огрезли у зло, него и свих нас који робујемо закону пада
и чије слепо оруђе постајемо у својој немоћи да се супротставимо
властитој лењости, којекаквим спољашњим интересима и
непрестаној брижљивости око производње и потрошње
„мануфактурних играчака“, као замене за истинске животне
интересе и праву бригу, који робујемо властитој похлепи и
љубави према новцу, као замени за онај истински Ерос који не
само да незаустављиво из себе распрскава живот, него нам и
омогућује да непрестано стварамо дела живе, органске културе:
лепоту, добро и истину, и који, као свесагоревајућа ватра, растапа
сваку окаменотину, душевну, духовну, цивилизацијску. Али зар и
сви ми, ми добри, црквености и традицији одани људи, који у
својој непроблематичној вери и неузнемираваној свакодневици
кличемо „Осана“, зар и сви ми, када Њега разапињу, када Га
спаљују на ломачи као стари кардинал из Великог инквизитора
Достојевско!“, када Га сами, на крају крајева, непрестано убијамо
у својим срцима, зар и сви ми тада не „бежимо од слободе“,
слободе за добро, зар му не окрећемо леђа, зар се тада као робови
не предајемо слободи за зло?
Пут по вертикали − јесте пут човековог рада и прегалаштва,
његовог моралног и сваког другог стварања унутар културе.
Живот је ту да 6и победио смрт, да 6и укинуо хоризонталу
пропадања (пада), закона смрти и пролазности по коме све мора
бити предато забораву (капа Жуанжуана у свим временима) и
све мора бити искоришћено и потрошено, те да би је заменио
вертикалом опстанка, обнављања и васкрсавања. Бекство од
слободе, затварање очију пред истином, прождирање, трошење,
експлоатација и исцрпљивање природе, извлачење отрова
анаше из ње зарад смртоносног задовољства, све је то у функцији
убрзања човековог краја, а тиме, у Фјодоровљевом кључу,
258
потпуног остварења апокалиптичких пророчанстава и смака
света. Ако изостане регулација, ако изостане усмеравање слепих
природних токова без огрешења о њихову богом дану основу
(божанска Софија), ако се природа из слепе силе која доноси
болест и смрт (а то се односи како на спољашњу, тако, још више,
и на унутрашњу човекову природу, на његову слепу вољу,
крволочне нагоне, трулежно тело) не преведе у ону која храни и
подржава живот, онда је катастрофални крај света неминовност.
Систем ракета које се са космодрома изграђеног на месту
прадедовског гробља Ана-бејит подижу у орбиту изнад Земље у
оквиру операције „Обруч“, трансгалактичког запречног система
против свесне цивилизације иноземаца са планете Шумске
груди, симболише затварање не само према прошлости, памћењу
рода, него и према будућности, према ноосфери. То је удар на
заједничко богочовечанско дело регулације и васкрсавања у
духу Фјодорова, или на ноосферу као следећу етапу у развоју
биосфере, по учењу рускога космизма. У његовој изопаченој
технолошко-цивилизацијској верзији, космичка одисеја
човечанства се тако завршила и пре него што је почела,
„Паритет“ космонаути остају заувек одвојени од земље у
ноосфери планете „Шумске груди“, морални закон у мени и рад
на обнављању јединства читаве творевине у потпуности
изостају чиме се човеку затвара и поглед на звездано небо као на
земљу, као на родни дом, мисао остаје одвојена од делања,
тријумфује свеопшти расцеп и раздор родитеља и синова
(Казангап и Сабитжан), што све скупа потпуно логично доводи
до „смака света“ који је приказан на последњим страницама
романа И дуже од века траје дан, до слика оне апокалипсе коју би
само уједињено човечанство у смислу психократије у
Фјодоровљевом кључу (а уређење живота на планети Шумске
груди је жива слика њена) могло да избегне, а која потпуно
тријумфује у роману Губилиште у коме више није само пука
опомена „младоме човечанству“ да се уразуми, као што је то до
извесне мере случај у роману ...И дуже од века траје дан, већ
страшна реалност пропуштене шансе.
259
 ...Али мртво вечно завиди живом, завиди му у космичким
димензијама, оно би да се освети целокупном животу због свога
неучествовања у бићу, неучествовања којег је само изабрало. Оно
је мржња и неистина која би да се освети љубави која живот рађа,
рађа песму, стваралаштво, и која у пројекцији Фјодорова и
Соловјова дохвата чак и сам вечни живот. Такву судбину жртве у
Ајтматовљевим романима има и љубав, љубећа и љубљена
љубав. Деца остају без очева, родитељи без своје деце, Рајмали
ага без своје гитаре, Буранлинци без свога гробља, сарозеке без
својих животиња, Земља остаје без свога космоса, без свога
Смисла олицетвореног у планети „Шумске груди“. Негде се
совјетска и америчка свакодневица додирују, негде је њима
(дакле, како у оном најтврђем тако и у оном најмекшем
тоталитаризму и комформизму) у основи онај исти критеријум
свеопштег уједначавања или умртвљивања, упркос свим споља
присутним разликама. Мржња према личности у човеку, као
основа свакога тоталитаризма, према формули Јелизарова, јесте
оно што у крајњој линији убија синовско осећање детета према
оцу, Земље према космосу. Зато мржња према личности у човеку
највише мрзи космичко осећање, осећање јединствене везе свега
у васељени са својим Створитељем. Зато космичка одисеја
Фјодоровљевих синова човечанских дата у лику „Паритет“
космонаута завршава потпуно изван земаљске фабуле, зато и
обезбеђивање ропског забрана ракетним системом „Обруч“,
против Личности, против Божје благодати која би, слободно
примљена на Земљи, дала смисао и испуњење сваком нашем
предличном стању, било да се ради о делима и животу у култури,
било да се ради о нама као појединцима. Битка против
свеопштега спасења, против очовечења целокупне природе,
против избављења читаве твари из окова греха има свој пролог
у покушају да се заустави стваралаштво, да се човек задржи у
окамењеном стању цивилизације, да се прекине његова
комуникација с космосом, са Богом, чиме би она ушла у своје
финале − потпуни тријумф аличносног начела и краја љубави. У
томе и јесте крајњи смисао запречног система „Обруч“, система

260
који сада, као некада капа манкурта, окива читаву земљу, то
јединствено место универзалног космичког памћења. Разбијање
везе човека и природе, човека и животиње јесте слика убиства
љубави. Човек се у свим романима Ајтматова непрестано растаје
са животињом која, од Збогом Гуљсари! до Губилишта, није само
његов верни пријатељ и пратилац, него и слика његове најдубље
тајне, његовог Ероса и његовог смисла као осећајно!“, телесног
бића. Од коња Гуљсарија па до Бостоновог коња Донкулука иде
линија тог неумитног растанка праћена снажном емоцијом
подигнутом на крају Губилишта до космичког очајања.
Последње биће с којим се Бостон опрашта на крају своје
трагедије је његов коњ Донкулук и бол тог растанка, као и ужас
наслућиваног расплета, Ајтматов потенцира до максимума
литерарним асоцијацијама. Наиме, растанак Бостона с његовим
коњем неодољиво подсећа на крај Платоновљевог романа
Чевенгур и растанак Александра Дванова са Пролетерском
Снагом пре него што ће се главни јунак романа утопити у тамној
води језера Мутјово, што на неки начин сугерише читаоцу и
разрешење Бостонове судбине − његово самоубиство. Бостон је
сам одлучио о судбини Базарбаја, он ће се сам и предати...
Уосталом, уградњом сегмената који ће читаоца асоцирати на
дела Достојевско!“, Булгакова, Платонова, на руску идеју уопште,
Ајтматов је успео да поткрепи своју тему и да својим романима
да додатну снагу и дубину коју они без тих асоцијација свакако
не би имали.
...Време, наша прошлост која нам на неки начин даје
смернице за будућност, која чини видљивим оно што се ваља иза
хоризоната садашњости, запечаћено је у предању, миту, древној
причи о роду. Функцију интегрално!“, концентрисаног памћења,
које је уједно и опомена и завештање, дуг и морална обавеза, у
Ајтматовљевом роману такође има мит, предање. Предање које
треба да опомене и учврсти род насупрот разорним
тенденцијама савремености и цивилизације блудних синова
јесте прича о Најман-Ани и њеном сину кога су Жуанжуани
претворили у манкурта, човека-машину, апсолутног роба који
261
без поговора извршава сваку наредбу својих господара. Трагична
судбина Најман-Ане (њу убија њен син манкурт), проистиче из
тежње родитеља да поврати дете у свесни живот надајући се у
његови будућност, надајући се у своју сопствену будућност иза
смрти, макар у сећању детета, као смисао свога властитог
живота... Предање које треба да учврсти живи живот јесте прича
о Рајмалиаги, песнику-народном певачу, човеку који је под старе
дане полетео на крилима љубави према младој девојци која је
такође била народни песник-певач, јесте прича о неуништивости
ероса захваљујући коме и настају права дела љубави, која
разгаљују људска срца и отварају их за песму, за дела поезије.
Прича о Рајмалиаги иде у роману напоредо с Једигејевом
заљубљеношћу у Абуталипову жену Зарипу и љубавним зимским
беснилом Бурани Каранара, атана Једигејевог. Рајмали ага је
заустављен у свом последњем љубавном лету, убијен је његов
коњ на коме је читав живот јахао по аулима, разбијена је његова
домбра на којој је читав живот свирао по вашарима и свадбама
на радост једних и завист других. Снажни ерос је залог личности,
убити ерос значи убити личност у њеној највишој креативној
потенцији, самлети оно што космички везује човека уз сву живу
твар, и што је само привидно безлично и у функцији рода и
продужења врсте.
Ватра ероса разгорева у човеку љубав, пријатељство,
дугогодишњу везаност за оно човечно у човеку, омогућује
самопрегор, рад у најтежим могућим условима, љубав која је
одговорна, која осећа дуг према животу, покојницима и деци,
жртвену љубав, ону љубав која је донела на Једигејеву удицу
Златног Мекреа, изузетно ретку рибу из Аралског мора коју је
његова трудна жена желела да дотакне. И Златног Мекреа,
ухваћеног пред сам почетак буре, такорећи у последњи час, може
да добије само онај ко обећа и обећање своје настоји по сваку
цену да испуни. А последњи час, морнари и рибари јасно
препознају такав час, јесте онај тренутак из кога се рачвају

262
могућност спаса и могућност погибије19 Али витез љубави не
одустаје ни по цену живота. Златни Мекре на Једигејевој удици −
то је одговор космоса на његову жртву, на његову смелост и
храброст да по цену погибије истраје у испуњењу Укубалине
жеље. И то је све. Једигеј је вратио Златног Мекреа у ноћно море
након што га је Укубала додирнула. Смисао је ту, он је дарован
оном ко се жртвује, али се ствари не одвијају као у бајци, где се
све вишеструко намирује. Сужена визура бајке омогућује
доживотну срећу ономе ко својим чином умилостиви више силе.
Космичка визура романа ту срећу демонтира. Чин жртве, љубави,
Златни Мекре смисла и среће, није заштитна амајлија над плодом
њихове љубави, њиховим првенцем. Шестомесечни дечак умире
док се Једигеј борио на фронту учествујући у колективном
лудилу рата као најјаснијем испољавању оне несвесне,
нерегулисане слепе природе у човеку. Овде се збива нова
трагедија са потпуно другачијим чвориштем него што је
античка, збива се несхватљива трагедија невиног појединца који
плаћа за грехе читавог човечанства. Архетипска слика ове
трагедије је погубљење невинога на крсту. То је један од разлога
што је сцена Исусовог последњег разговора са Понтијем Пилатом
уметнута у роман Губилиште20 Смисао (Златни Мекре) је

19И тај лов стоји као антитеза дивљем лову Обер Кандалова и његове пијане
братије, то је безинтересни лов, лов ради љубави, лов за другог јер Једигеј је
већ у свом чамцу имао две велике рибе што је било довољно да га истог часа,
слутећи невреме, окрене и врати се безбедно на обалу да је био у питању само
материјални интерес.
20
Та сцена је уметнута да би показала праву истину сваке жртве. Овде, у
земаљским околностима, у логици хоризонтале, и сам Месија, сам Божји син
мора бити разапет на крсту, мора да пострада. Чему онда могу да се надају
његове сићушне, неразвијене креатуре Авдиј, Бостон и остали поправљачи и
судије над светом у својим усамљеним покушајима поправке света. Чему
уопште могу да воде ти усамљени покушаји? Сваки усамљени покушај
поправке свега је осуђен на пропаст и неминовно води у пропаст и онога ко га
чини. Сам човек не може да се избори са злом, баш као што сам не може ни да
се спасе. То је закон амбивалентне човекове слободе... Заланченост читаве

263
присутан, али смисао не тријумфује. Тако је и у Губилишту. Ту зло
као да слави свој безгранични тријумф. Авдиј Калистратов,
несуђени богослов и бунтовник у име добра, који отпада од
цркве (у богословији он полемише с оцем Координатором чиме
се сугерише извесна паралела с Великим Инквизитором
Достојевског) да би у име некаквог савременог Бога привео
добру најгори могући наркомански олош, страда негде у
казахстанским степама разапет на некакво бодљикаво дрво од
пијаних оберкандаловаца, а пастир Бостон страшном грешком
убија свога малог сина Кенџеша кога је отела вучица Акбара.
Мали Бостонов син је невина жртва, али и сама вучица, која га је
отела, је невина жртва. Јер она није отела Бостоновог сина из
зверског нагона прождирања, него зарад задовољења
мајчинског осећања дубоко ојађеног убиством њених вучића. На
симболичкој равни убијање вучице Акбаре и Кенџеша,
Бостоновог синчића означава немогућност новога почетка, нове,
обновљене везе човека и мајке природе, свеопштег измирења
које је дато у библијској слици лава и јагњета. Јер то и јесте била
та слика када су се сусрели мали Кенџеш и Акбара, тај нежни
сусрет раздраганог детета, које је у вучици видело куцу и почело
да је мази, и јадне, ожалошћене Акбаре која је у Кенџешу видела
исто онакво мало и незаштићено створење попут њених вучићи,
и почела да га лиже изливајући „на њега нежност која се у њој
накупила“. Постојао је тај тренутак када је био могућ потпуни
преокрет, када је било могуће да се најкрволочнија звер и невино
јагње свију у љубави, и тај би се тренутак остварио, сада би се
остварио, само да, нажалост, све земаљске реакције сваког
земаљског створења, које живи у условима разбраћености,
неслоге и узајамнога прождирања, нису подређене закону
хоризонтале, закону страха, неповерења и мржње. И десила се
страшна трагедија. Да Бостон није пуцао, могуће је да би се

творевине, океан старца Зосиме или супраморализам Фјодорова: „Не ради

себе (егоизам) и не ради других (алтруизам) него са свима и за све...“
неумољиво нас на то подсећају.

264
једном мали Кенџеш вратио као родоначелник нове везе, и донео
људима ново сведочанство о природи као субјекту, као нечему
што и само жуди, захваљујући тварној Софији која дрхти у њој, ка
своме оличнос(т)њењу, ка уздизању до небеске Софије, а не као
о некаквом објекту пуког искоришћавања и исцрпљивања. Јер
тако нам говори библијска слика. И у Ајтматовљевом роману
наглашено плаве очи вучице повезују небеску и тварну Софију,
те очи, с којима се два пута сусрео Авдиј Калистратов, имају
иконички сјај, ону небеску нијансу која нас враћа у материнско
крило Свете Тројице зато што директно асоцирају на
непоновљиву небеску плавет, на анђеле из Гостољубља
Аврамовог што их је сликар безданих божанских дубина, Андреј
Рубљов, исликао као Свету Тројицу.21
Убиство вучице, гашење њених плавих очију симболизује
убиство божанског у творевини, тварне Софије, раскид Софијне
везе неба и земље − religio− наше последње шансе за спасење,
саме основе нашег спасења, љубави која воли и која је вољена. И
свако убиство, убиство и најбедније животиње, већ је рушење
тога света, крај љубави па, према томе, и крај мога и твога света.
А само неколико сати пре те језиве трагедије, Бостон и његова
жена Гуљумкан уживали су играјући се са малим Кенџешом у
оној тако нормалној, али и тако привидној, пролазној и
немогућој људској срећи! Јер немогућа је индивидуална срећа
или, другачије речено, немогуће је индивидуално спасење
унутар безбожних услова разбраћености и неслоге, раскола у
читавој творевини. Штавише, ако је оно, то спасење, и могуће,
онда је та могућност нешто дубоко неморално, нешто дубоко,
дубоко одвратно. То је онај рај у који Берђајев не жели да уђе без
свог мачка Муре. Или, другачије речено, спасење није могуће

21Ова су размишљања у великој мери надахнута размишљањима Светлане

Семјонове (савременог руског философа и књижевног критичара) која у
својим делима стваралачки развија и чува идеје Николаја Фјодорова као и
руску идеју испитујући њихове одразе у књижевности. У том смислу је
посебно интересантна њена књига Метафизика руске литературе.

265
само за себе (егоизам) и није могуће само за другог (алтруизам)
ма колико га ми искрено желели и радили на њему (смрт
Једигејеве бебе и Бостоновог дечака), него са свима и за све, како
би то рекао Фјодоров. Тајна ове трагедије, тајна жртве невинога
и њено разрешење је само у једноме, а то нам у крајњој линији
говори и прича о Златном Мекреу, наиме, у увиђању
немогућности истинскога живота изван јединства читаве
творевине (и уједно немогућности да се делимичним и
усамљеним акцијама ту било шта измени), као реалног пута ка
свеопштем спасењу. Ову нову драму, нову трагедију човечанства
које је добрано загазило на пут зла, Ајтматов с огромним
емотивним набојем слика у своје „три дечје смрти“: смрти
вучића, смрти шестомесечне Једигејеве бебе и смрти Бостоновог
дечака. Ако је некада Достојевски одбацио онај срећни свет који
би био изграђен само на сузици једног јединог детета, ако нас је
Платонов ужаснуо изградњом оне зграде светскога
пролетаријата у чије темеље се полаже тело девојчице Настје,
шта онда да мислимо о овом свету цивилизације, прогреса,
прокламоване слободе и демократије у коме се непрестано
збивају Ајтматовљеве три смрти, „три дечје смрти“? Ако
занемаримо смрт одраслих, онда ово померање смрти ка деци и
одојчади, заиста мора да нас ужасне јер нас доводи у близину
самога репродуктивног средишта живота, пола, до помисли о
самој смрти пола, о тријумфу јаловости, о кастрацији и
самокастрацији као последњем резултату свих хоризонталних
кретања.
У зимској помами Бурани Каранара насликана је страшна
снага ероса. У убиству верног коња Рајмали аге и разбијању
његове домбре симболисана је кастрација самога Рајмали аге.
Одсецање органа који носе живот и из којих се живот рађа,
кастрација и самокастрација − ето у чему је суштина не само
оваплоћенога зла, него и свих оних искрених и позитивних
тежњи, утопијских стремљења да се свет по сваку цену учини

266
бољим22. Убијање дечице је већ убијање нерођене деце у утроби,
већ је вађење материце, већ је кастрација, одсецање места где се

22 Није ли у презимену Ка(ли)стратов, у његовом скраћеном облику, већ

назначена кастрација, и не врши ли млади Авдиј из романа Губилиште
самокастрацију својим сулудим стремљењем да се самостално позабави
преправљањем човечанства, започињући при томе од његовог најотровнијег
и најзагађенијег дела: од трговаца смрћу, нарко-дилера. Ономатика имена и
презимена овог јунака сасвим одговара његовој психолошкој анализи, његове
душевне склоности захтевају управо такво име Авдиј Калистратов, а његово
име захтева управо такве душевне склоности. Значењски и звучни слојеви
овог имена сведоче о извесној гордости и некаквом, у сталној спремности на
жртву, извитопереном самољубљу, некаквој зачараности тамним цветом
сопствене неисказаности, узалудном лепотом, која мами у провалију, у бездан,
на потпуно непотребно и Богу противно подражавање Христа. (У разговору са
свештеником, оцем Координатором, на кога и логиком ономатике пада сенка
Великог Инквизитора, Авдиј исказује свој младалачки кредо: „Моја црква ће
увек бити са мном − није попуштао Авдиј Калистратов. − Моја црква − то сам
ја. Ја не признајем храмове, а тим пре не признајем свештенике, нарочито у
њиховом садашњем својству“.) О тој, у суштини погубној потреби да по сваку
цену он сам подражава Христа у његовој месијанској улози спасења целог
света, чак и у моменту када самом себи не може да помогне, и о деформацијама
проистеклим из тога, сведочи сцена „међу јавом и међ сном“, где под
животворном кишом, пуким случајем преживео и тешко испребијан, Авдиј
Калистратов тоне у дубине времена и пада у древни Јерусалим, у коме управо
разапињу Спаситеља. И прве речи које он изговара у том бунилу говоре нам
да је добри човек Авдиј, тај поправљач света, изгубљен за тај свет. Сва милост
коју је свет могао да гаји према Авдију већ је изгубљена. Јер, свет га је волео.
Небо је било милосрдно према њему. Љубећа душа света, оваплоћена у плавим
Акбариним очима, поштедела га је. Али он је ипак пострадао: „Учитељу, ја сам
овде! Шта да радим, да бих Те избавио? Господе? Како да Те спасем? О, како ме
је страх за Тебе сада, када сам опет оживео.“ Авдиј пузи улицама древног
Јерусалима како би спасао самог Спаситеља, Благовесника, како би спречио
неизбежно, мимо свих људи и мимо свих слобода на свету, како би разбио
Чашу непојмљиве тајне која се одиграва између Оца и Сина и читавог света.
Он би желео да се деси не само надчовечанско, већ и надбожанско чудо. То је
некакво надраспеће, некакво надкрсно страдање. Та он заиста воли Ингу. Али
његово одвећ велико срце, у које никако да уђу ближњи, најблискији, који га
воле и које он воли, судбински га вуче у најдубљи вртлог, нема за њега
смирења, нема могућности да се искобеља на обалу и уђе у живот у његовој
најобичнијој, бесмртној варијанти, да заједно с другом, вољеном особом, свије

267
живот рађа како би се од свега направила јаловина, пустиња,
како би се све осушило и никада ништа више нигде, ни на једној
тачки ове земље, ни у једном једином кутку свемира, не би
проклијало. Једном давно Једигеј је одлучио да не кастрира свог
атана Бурани Каранара и да упркос опомени старог Казангапа
прихвати муку коју ће му сваке зиме доносити необуздани
мужјак када га ухвати љубавна помама. Тај однос према животу,
однос номада и сточара према полу јесте оно што у романима
Ајтматова оживљава руску идеју и одржава њену младост. Не
кастрирати природу већ је довести у близину Бога, то је љубавни
одговор једне мале културе на изворни наук титанске руске
идеје. Јер тај „натурализам“, та непосредност, та здрава, топла
осећајност је говор младости, сећање на младост, то је оно што
зрели Јелизаров упија из бита (начина живота) казашких номада,
то је свежа крв која подмлађује руску идеју, то је она размена
крви у једноме чину с оне стране сваког прагматичког
рационализма и цивилизацијског утилитаризма, где се не пита
ни за велико ни за мало, где свака гордост нестаје, где се у
таквоме суживоту ствара заметак онога заједничко!“,
свечовечанског дела...
...Јер пол је разливен по целом телу, пол је у души, пол је у
духу, и убити пол значи убити тело, значи убити душу, убити дух,
онемогућити биће да се кроз његов последњи транс извуче из
себе, настави у другоме и, на крају крајева, уподоби Личности

гнездо. То је смрт. Ту нема гнезда и ту ништа не расте. Ето зашто се његов пут
укршта с путем Обер-Кандалова, и у том укрштању је његова Голгота Обер-
Кандаловци га разапињу на некакво бодљикаво дрво и он полагано умире. И
у моменту када му глава пада, његове очи се опет срећу с плавим очима
вучице, и она, уместо да зарије зубе у његов врат, сетивши га се, опет му
поштеди живот...Зашто?... Ради последњег познања које се дарује кроз
трпљење и стрпљење умирања?... Или ради оног надуметничког разрешења
драме, ради онога дела које је само Богу могуће, али које Он сам никада неће
извршити, покајања оберкандаловаца, скидања Авдија Калисгратова с крста,
његовог повратка у Москву и разогкривања „наркоманскога пута“, онога чуда
које није могуће у рсалистичкој сфери романа, али је могуће у имагинацији и
жељи читаоца?...

268
(Вишеславцев), значи онемогућити сублимацију енергије пола и
њено преусмерење на стицање бесмртности и на васкрсавање
рода у целини (Фјодоров, Соловјов), значи претворити
хришћанство у религију смрти (Розанов). Јаловост,
репродуктивна и стваралачка, јесте оно што узрокује мржњу
према животу, према истинској култури и гради један свеопшти
систем одсецања, издвајања, исецања, кастрације који у духу
руске идеје можемо именовати цивилизацијом. Јаловост система
коме служи Обер Кандалов, немогућност да се средствима
планске привреде произведе хлеб насушни, доводи до сулуде
експлоатације природе, до помора крда степских антилопа и
неминовног разбијања еколошког система природе. Смрт
планете је сасвим извесна ако се наставе хоризонтална кретања,
ако се вертикала, отворени пут ка космосу и Богу, подреди
интересима хоризонтале.23
...Јер, тако и мора бити све док човечанство не постане
братство. Браћа су они који су равноправни по оцу, једнога оца
синови. Док читаво човечанство не постане братство, а већ
самим тим се предостварује свеопште спасење, трагедија
невинога биће реалност и неминовност, и сва она макар и
искрена тежња да се у данашњим ратовима избегну цивилне,
невине жртве испоставља се као немогућа, дубоко лицемерна и
лажна. Суштина данашњег ратовања, и то је истина, морају бити
и биће управо невине жртве.
...Али све се понавља, простор и време се криве, рукотворена
вертикала, или изопачена космичка идеја, открива своју праву
суштину, почиње да пада и да се поклапа са хоризонталом.
Тансикбајев, који је једном сишао с воза у глувим сарозекама и
23Без обнављања нема живота. Било како било, једна је порука руске идеје:
Бог се не може кривити за невоље света, томе је крива сама људска слобода,
она слепа, себична, егоистична воља да се пође мимо саборности, мимо
одговорности свију за све, путем своје личне, немогуће и привидне среће, а
која и доводи до страдања невиних у страшноме кругу само наоко
парадоксалне, неузроковане несреће. То је смисао одговора ученог Јелизарова
на чудовишну тајну стаљинистичке репресије.

269
заувек одвојио Абуталипа Кутибајева од његове породице, не
оставивши јој чак ни могућност контакта са његовим
успоменама (рукописи не горе sub specie aeternitatis, али и те
како горе за пролазно људско биће!), појављује се и на
космодрому у лику поручника који не пропушта малу групу људи
на челу са Бурани Једигејом приспелу са жељом да сахрани
Казангапа на прадедовском гробљу Ана бејит које се сада налази
унутар забрањене зоне космодрома. Пут у прошлост, пут
сећања24 тако бива пресечен од једног истог имена, од једног
истог људског типа (ономатологија имена Тансикбајев упућује
на онога који располаже смрћу, господара смрти, насупрот
ономатологији имена Афанасиј (Атанасиј) која упућује на онога
који укида смрт. Узгред буди речено, без неког дубљег и
аналитичког приступа функцији имена у Ајтматовљевим
романима, остајући само на нивоу домишљања, може се тврдити
барем једно. И за Ајтматова, као и за руску идеју − Флоренски,
Лосев, Булгаков − име је од изузетног значаја за цео систем
устројства како романа тако и реалнога света, јер име је звучна
слика и срж не само књижевног јунака, него и реалне личности.
...Гроб Казангапов биће у отвореној степи и изопштеник ће
тако остати изопштеник и у вечности. Више ништа не јемчи да
ће му се на тој пустопољини било ко придружити, јер блудни
синови заборављају све, тако да и изричит Једигејев захтев, да и
он буде сахрањен управо ту, поред Казангапа, њих не обавезује,
и отворено је питање да ли ће се деца заборава привести
памћењу и испунити опоруку последњега човека, Бурани
Једигеја. Ускоро и пут у будућност бива пресечен, када ватра

24Сећање гради цео роман, али та је реминисценција пројективне природе у

духу Фјодорова и руске идеје. Фјодоровљево сећање је пројективно сећање,
везано дугом према прошлости која мора бити обновљена. Зато
реминисценција није самостална романескна метода, није циљ по себи, није
ни естетичко-егзистенцијалистичка нити онтолошка категорија, него је
дубоко деонтолошка, животна и, у случају Ајтматовљевих романа, који, како
смо се потрудили да покажемо, стоје у озрачeњу руске идеје, увек везана за
пројекцију, за незаборав и обнављање бића у целини.

270
ракета из система ОБРУЧ осветли степу. Али у тој ватри, „у тој
тутњави и смаку света“, ипак се чуо крик беле митске птице који
човека подсећа на њега самог и на родитеље: „Чији си? Како ти је
име? Сети се свог имена! Твој отац је Доненбај, Доненбај,
Доненбај, Доненбај, Доненбај... крик који се још дуго разлегао у
тами која се састави...“ Ракете-роботи из транскосмичког
запречног система ОБРУЧ пресецају приступ идеалном човеку,
оне сасецају сваку будућност, и то је нова-стара капа давно
несталих Жуанжуана који су се однекуд изненада поново
појавили да би читавом човечанству навукли ову нову
технолошку капу заборава, да би му пресекли пут у отворене
земље космоса, пут у бескрај, то јест пут према себи, према своме
идеалном лику, али сада на глобалном, планетарном нивоу „како
се у земаљским стварима ништа не би изменило, како би све
остало као што је било“, како би Земља заувек остала ропски
забран којекаквих Великих цивилизатора и Обер Кандалова.
ОБРУЧ око Земље је цивилизацијски кишобран против ума,
сећања, прошлости и будућности, против културе, против
слободе, против личности, против ероса и љубави, у крајњој
линији − против Божије благодати. Тиме би нови Жуанжуани,
Велики цивилизатори, да потпуно укину могућност да се на
земљу, у духу Фјодорова, погледа као на небеско тело, а на
небеска тела као на земље, како 6и потпуно убили у човеку чак и
оне остатке већ закржљалог космичког осећања, а тиме и основу
за испуњење оног највише!“, Богом даног задатка:
одухотворавања и оживљавања свемира у целини,
оличнос(т)њења (олицетворења) свих светова. Уосталом, то је
њихов избор, и њихова слобода за зло која је прешла у гвоздену
нужност. То је пут који води „трансцендентном васкрсењу“ или
васкрсењу гнева како је то описано у најстрашнијој књизи
праведника. Али наша православна вера (као, уосталом, и велика
дела културе настала из ње) која се поново тако живо пројавила
у руској идеји, отвара друге видике и другачије путеве, путеве
„иманентног васкрсавања“, али на које се, међутим, не може
ступити само са лепим намерама или утопијским сновима

271
заснованим на псеудонауци и проблематичним философемама.
Зато и оно основно питање теоријског ума: како то да јест нешто
а не ништа, или: зашто бивствујуће бивствује? треба довести у
близину људског срца и преформулисати га у питање: зашто оно
што живи пати и умире, или: како ослободити сву твар која стење
и мучи се до данас из подвлашћености болестима и смрти?, то
јест апстрактну онтологију треба претворити у конкретну
деонтологију. И када се то питање заиста постави, када оно
потресе свако људско срце барем у оној мери у којем га морају
потрести Ајтматовљеви романи, могуће је надати се разбијању
оног зачараног ланца хоризонтале смрти којим је данас окован
свет...
Владимир Меденица

272
 Библиотека
КОСМОПОЛИС

Чингиз Ајтматов
КАСАНДРИН БЕЛЕГ

Издавач
ЛОГОС, Београд

За издавача
ВЛАДИМИР МЕДЕНИЦА

Превод
МИРЈАНА ГРБИЋ

Идејно решење корица

АНА НЕДЕЉКОВИЋ

Лектура и коректура
ТАТЈАНА КОРИЋАНАЦ

Штампа
ГРАФИЧАР, Ужице

Тираж
500

273