Smirenie: Ključni pojam pravoslavnog moralnog koncepta

Autor: Lazara Marinkovic

I - Uvod: Imago Figurata

Iz aspekta njegovog traganja za opštim vrednostima radije nego za retkostima, barok se

može odrediti kao retorično moralizatorska, politička, etička i didaktička propaganda pre svega
hrišćanske (pravo)vere. Baroknim propovednicima i umetnicima bio je na raspolaganju širok
repertoar retoričkih sredstava, gotovih formula i formi. Njihov omiljeni način mišljenja bili su
pre svega simbol, metafora, antiteza, alegorija, konćeto i amblem, za kojima se ne traga samo u
Starom i Novom Zavetu, nego i u okvirima skoro svih humanističkih disciplina. Propoved, čitana
ili slušana, bila je vodič i inspiracija za odabir pojedine teme i izradu celog ikonološkog
programa. U propovedničku službu, između ostalog, stavljane su i retoričke veštine. Propoved je
morala imati tri dela: eksordijum, naraciju i konkluziju, gde se u eksordijumu ukazuje na izabrani
biblijski tekst koji je polazna tačka; u naraciji se obrazlaže alegorijska višeslojnost odabrane
teme, a u konkluziji se tumači osnovno značenje koje je bilo povod propovedi i koje se ističe
kao dogmatski ili didaktički primer. Ovakav patern ’trojstva’ se istovremeno prepoznaje i u
strukturi likovnog oblika imago figurata, u kojem su takođe sadržana tri elementa: naziv
svetitelja je inscriptio, predstava, tj slika je pictura, a propratni stihovi ispod su supscriptio.
Kamen temeljac baroknih poetika bila je aristotelovska doktrina podražavanja -
podražavanje prirode ne onakve kakva jeste već onakve kakva bi trebalo da bude, koja se
zapravo nalazi u korenu svakog klasicizma i upravo u toj neophodnosti idealizacije prepoznaje se
ugledanje na primere iz prošlosti. Glavna tema baroknih predstava bilo je prenošenje emotivnog
iskustva, jer su emocije smatrane glavnom ljudskom osobinom kroz koju se postiže retoričko
uveravanje i čija didaktička svrha jeste želja da izazovu religiozna osećanja ili intelektualne
radosti. Naglašavanje emocija bilo glavna tema baroknih predstava, čak i u krugu umetnika koji
su zastupali klasična shvatanja poetike reda, što je imalo snažnog odjeka i na shvatanja baroknih
piktoralnih poetika. Isticanje starozavetnih prefiguracija moralizatorskih tema i propovedi,
opšteprisutno u baroku, predstavljalo je katoličku reakciju na protestantsku reformaciju i imalo je
funkciju proslavljanja i odbrane svetih tajni crkve. U osnovi barokne piktoralne poetike počivao
je alegorijski način razmišljanja koji je polazio od srednjevekovnog neoplatonističkog tumačenja
sveta ideja.
U okviru reformi koje su težile kodifikovanju celokupnog verskog života, crkva je
preuzela privilegiju tumačenja božanskih istina. Jedno od najomiljenijih oružja prvenstveno
jezuitske propagande i generalno opšte versko-crkvene reforme je bila didaktička snaga
amblema. Amblematikom je je podstican verski žar reforme; korišćena je za objašnjavanje
dogmi i popularne pobožnosti, kao i za tumačenje moralnih kodeksa. Zato je uticaj primenjene
amblematike na slikarstvo i grafiku bio od velikog značaja.
Barokna slika je u svojim osnovama alegorija, amblematski kodifikovana čak i onim
slučajevima kada formalno i direktno ne preuzima celokupnu inscriptio-imago-subscriptio
strukturu amblema. Amblematika je smatrana obrazovnim medijem jer je, uslovljena sopstvenom
strukturom forme, temeljno sažimala svetovna i profana znanja, teologiju i filozofiju književnost
i istoriju, zoologiju i geografiju, te su amblematski zbornici upotrebljavani kao udžbenicu u
školama. Na taj način se kroz celokupnu baroknu umetnost prožima edukativni aspekt
amblematske literature i počinju da se pojavljuju moralizatorski amblemi vrlina u službi crkvene
propagande.
Evropska amblematska literatura javlja se i u bibliotekama visoke crkvene jerarhije
Karlovačke mitropolije. Tumačenje amblema i hijeroglifa prisutno je u retorikama i poetikama
koje nastaju za potrebe slavjano-latinskih škola Karlovačke mitropolije. Početkom XVIII veka
pojavljuju se i prve amblematske knjige, knjige štampane u svetu baroknog pravoslavlja. Po
naređenju Petra Velikog štampano je prvo izdanje monumentalnog amblematskog zbornika.
Popularnost ovakvih zbornika širila se paralelno sa porastom baroknog poštovanja Hristovog
detinjstva. Božanska ljubav, personifikovana u liku malog Hrista, obučava hrišćansku dušu. U
svakom slučaju, amblematska literatura je po mnogo čemu bila nastavak srednjovekovne
pedagoške tradicije, koja je polazila od shvatanja da čoveka više vodi oko nego uho.
Jedan od likovnih predložaka, poznat slikarima i naručiocima u baroknoj kulturi
Karlovačke mitropolije, bila je i knjiga moralizatorske sadržine Itika Jeropolitika. Ova knjiga
predstavlja zbornik praktične filozofije i etike. Izašla je iz štampe 1712. godine u Kijevu i za
potrebe srpske čitalačke publike, preštampana je u Beču, 1774. godine. Ovo delo pripisuje se
Atanasiju Mislavskom, prevod Pavlu Julincu, a predgovor i izdavanje Atanasiju Demetroviču
Sekerešu.
Itika Jeropolitika sačinjena je od 309 strana, 10 zaglavnih i 53 završnih ukrasa, jednog
inicijala, vinjeta i 67 gravira. Jedna od tih gravira jeste i amblem koji je tema ovog rada.

II – Drugi deo: Smirenie

Kao što je već u prethodnom delu teksta rečeno, svaki amblem sadrži tri elementa:
piktogram – imago, odgovarajući naslov – inscriptio, kao i propratne stihove – subscriptio.
Amblem o kome je reč, nalazi se na 142 strani Itike Jeropolitike, nesumnjivo služeći kao
ilustracija teksta, koji nosi isti naslov kao i sam amblem: Smirenie. Etički pojam smirenie spada
u isti semantičku grupu termina kao što su ’poniznost’i ’pokornost’. Smirenie je prvenstveno
religijska (tačnije, ruska pravoslavna) emocija. Ona označava odsustvo ponosa i nečiju
spremnost da se pokori tuđoj volji. Tipično, vernik se pokorova dominantnoj muškoj figuri
zvanoj ’Bog’, mada i druge značajne figure, kao na primer ’zemljoradnička komuna’ mogu
izmamiti ovu emociju.
Smirenie (zajedno sa etimološki povezanim pojmovima) je generalno pozitivno
okarakterisano. Na primer, mnoge poslovice izražavaju odobravanje:
„Smirenie je udovoljavanje Bogu, prosvećenje za um, spasenje za dušu, blagoslov za dom
i uteha za narod“, „Bog spašava smirenie duhom“, „Bog se protivi gordosti, ali nagrađuje
smirenie “
U svojoj semantičkoj analizi ovog pojma, lingvista Anna Wierzbicka govori o
„spokojnom prihvatanju svoje sudbine, postignutu moralnim trudom, patnjom, i kroz saznanje o
potpunoj milosti Božjoj, saznanje koje rezultira ne samo stavom neopiranja Zlu, već i
apsolutnim mirom i ljubavnom naklonošću ka drugom ljuskom biću“. Zbog toga, iako smirenie
implicira na izvestan stepen psihičkog mira, ono se ipak ne može poistovetetiti sa pasivnošću ili
neradom. Ono se dostiže samo putem ogromnog unutrašnjeg napora, ili čak mučenja. Sa
psihoanalitičke tačke gledišta, odluka za patnjom takođe može biti samounižavajuća,
autodestruktivna, tj, može biti mazohistička u određenim situacijama, što je na neki način i
suština hrišćanske požrtvovanosti. Zanimljiva stvar u vezi smirenie jeste da onaj koji ga dostigne
je često njime ponosan, odnosno onaj koji se pokorava ipak nije unižen u sopstvenim očima.
Naprotiv, on se može smatrati uzvišenim. Međutim, jasno je da slovenska doktrina smirenie
predstavlja široko rasprostranjeno psihološko stanje u područjima delovanja hrišćanske
pravoslavne crkve.
U strukturi datog amblema, ovaj inscriptio ima ulogu da zajedno sa piktogramom
konstruiše jednu smislenu celinu, u ovom slučaju da prenese svojoj čitalačkoj publici
starozavetnu ideju o skromnosti. Dakle, smirenie ima gradivnu ulogu jer se njegovo značenje
prepliće sa značenjem piktograma, i bez njega, amblem bi dobio neki drugi smisao.
Sam res picta ima jednostavnu i simetričnu kompoziciju i oblik. Pravougaonog je oblika,
uokviren je vinjetom i vertikalno uspravljen. U njegovom centralnom delu nalazi se putir
postavljen na četvrtasto drveno postolje. U samom vrhu vide se nebesa koja se otvaraju i iz
njihovog središta izleće ptica feniks obasjana svetlošću, leteći, kako se čini, licem ka
posmatraču. Iako naizgled jednostavan, ovaj imago čini jednu kompleksnu sintezu nekih od
najnarativnijih simbola u hrišćanskoj kulturi. Svaki od ovih simbola je pažljivo ukomponovan u
datu celinu.
Putir ili gral, načinjen od zlata ili dragog kamenja se, kao takav, u hrišćanskoj legendi
uzima za čašu s tajne večere i čašu u koju je Josif iz Arimateje uhvatio krv Hrista na krstu. On
simbolizuje svetinju nad svetinjama; vaseljensko središte i izvorište života i besmrtnosti. U
starozavetnim legendama gral predstavlja sveto srce Hristovo, a njegov gubitak označava gubitak
zlatnog doba raja, čovekove praiskonske duhovnosti, čistote i nevinosti. U biblijskoj legendi je
dat Adamu, ali je u času pada u greh, gral ostao u raju. Nalazi se u središtu Raja i mora se
ponovo naći, pa otud izbavitelj vraća putir i ljudskom rodu vraća Raj. Potraga za gralom je
povratak u raj, u duhovno središte čoveka i svemira, i odvija se po simboličnom obrascu
inicijacije posredstvom kušnji, provera i susreta sa smrću u traganju za skrivenim značenjem i
misterijom života.
U hrišćanskoj novozavetnoj tradiciji, putir predstavlja krv Hristovu ili čašu spasa, čime
ukazuje na jednu od dve najsvetije hrišćanske tajne za koju se smatra da je ustanovio sam Isus na
tajnoj večeri – pričešće, odnosno evharistiju. Evharistija je jedan od suštinskih momenata
pravoslavne liturgije (i uopšte, srž same crkve), gde se vernici, uzimajući hleb i vino (odnosno
telo i krv Hristovu), pričešćuju božjim darovima za svoje spasenje. Evharistija vernicima daje
predukus budućeg veka, kada će Hristos doći i uspostaviti carstvo Božije na zemlji. Putir je
postao jedan od osnovnih i opšteprihvaćenih simbola, a posredstvom zapadnih uticaja prihvaćen
je i u pravoslavnoj veri gde igra snažnu ulogu u moralizatorskoj ikonografiji.
Na datom amblemu, putir je postavljen na drveno postolje koje simbolizuje oltar. Oltar,
pak, generalno predstavlja božansko prisustvo, žrtvu i ponovno sjedinjenje s Bogom pomoću
žrtvovanja. Njegova grobolikost simbolizuje prelazak iz smrti u život i iz vremena u večnost. On
predstavlja i grob i uskrsnuće, kao i žrtvu Hristovu u pričešću. Oltar je i simbol tajne večere,
čijom prilikom je ustanovljena evharistija. Drvena građa oltara upućuje na krst, ultimativni
simbol spasenja posredstvom Hristove žrtve; on je simbol iskupljenja i patnje. Oltar je takođe
univerzalni simbol vere.
Iznad putira se nalazi predstava ptice feniks koja leti u nebesima, gde i feniks i nebo
simbolizuju besmrtnost i beskonačnost. Nebesa su transcedentalno prebivalište Boga; ona
označavaju carstvo blaženosti, raj. Dok oblaci označavaju prisustvo Boga koji velom obavija
nebo, feniks simbolizuje Hrista, njegovo vaskrsnuće i trijumf nad smrću. On je takođe i simbol
plemenitosti, jedinstvenosti i blagosti.
Ispod pikte nalazi se subscriptio, u vidu stihova koji u suštini kazuju kako se prateći put
smirenia prati i put ka carstvu i vrtu nebeskom, i na taj način subscriptio tekstualno uobličava
celokupnu amblematsku pituru kao jednu jasnu didaktičko-etičku celinu koja ističe vrline kao
moralnu paradigmu vere.
Ovaj piktogram, u sklopu sa svojim naslovom smirenie i proratnim stihovima, čini
alegoriju vrline poniznosti kao jedinog puta do spasenja. U sve navedene elemente je, zbog
njihovog značenja, evidentno inkorporirana doktrina smirenia, što je posebno naglašeno,
prvenstveno, podelom piktograma na dve horizontalne zone, a i usmerenošću putira ka nebu.
Piktogram je podeljen ravnom linijom koja deli gornju – belu i veću zonu od donje – crne i
manje zone. Gornja zona obuhvata nebo i zdelasti deo putira, dok donja obuhvata oltar i postolje
putira. Jasno je da se ovim implicira na podelu ovozemaljskog od metafizičkog sveta, gde se sa
ovozemaljskog sveta u kojem se nalazi oltar kao simbol vere, crkve, pričešća i žrtve, ka
nebesima uzdiže putir, koji kao takav zapravo predstavlja biće koje sebe daje kao prinos nebu i
koje s neba dobija milost i obilje. Amblem sugeriše i na povoštovanje autoriteta crkve, jer je oltar
stavljen u funkciju mosta koji povezuje grešnost ovozemaljskog sveta i nebeskog carstva. Čitav
akcenat ovog amblema stavljen je na uspravljeni putir, koji je metafora Hristovih patnji na bregu
i njegovog uzdizanja na nebo, što je zapravo jedan od temelja pravoslavne duhovnosti. Putir ima
ulogu vizualizacije propovedi o vrlinama, sugerišući čitalačkoj publici da treba slediti lični
primer samog Isusa Hrista, jer je njegov primer - primer ljubavi i stradanja, nekoristoljublja,
čistote, apsolutne poslušnosti Bogu Ocu i drugih vrlina, i to je jedini pravi put ka žrtvi i spasenju.
U ovom amblematskom zborniku se nakon amblematske piture pojavljuju komentari, koji
po pravilu tumačili smisao amblema, a ne njegovo bukvalno značenje. Kao i ostali komentari u
Itici Jeropolitici, i ovaj tumači jedan, određeni amblem, i predstavlja samostalnu celinu. Njega
čini tekst, koji počinje obraćanjem putiru kao spasenju kroz smirenie. Ovaj tekst je, dakle,
povezan sa amblemom, ali nema funkciju doslovnog komentara amblema i u tom smislu
amblematska piktura i eksplikacija predstavljaju celine koje se idejno dopunjuju. Takva primena
amblema u svetlosti retorike može se shvatiti kao similitudo odnosno podobije, kako se ovaj
pojam prevodio u slovenskim retoričkim priručnicima. Amblem doprinosi razjašnjavanju i
oživljavanju osnovnog teksta, ali ga direktno ne tumači. Ovakva upotreba amblematike imala je
u baroku svestranu primenu u svim sredinama i skoro svim literarnim žanrovima.

III – Rezime:

Pojava amblematičkih predstava u Itici Jeropolitici, podvrgnuta pravilima retorike, može

imati pedagošku upotrebu, što su zapravo bila opšta shvatanja jezuitske retorike prema
amblematici. Ta shvatanja ističu značaj oštroumlja za uobličavanje amblema. Crkva se svim
sredstvima trudila da zadrži svoj položaj koji je imala, usled čega se barok formirao od teme koja
nagoni čoveka na razmišljanje, i tema koje su trebale čoveka da dirnu i da ga nagone na
razmišljanje o potrebi vere. Pod uticajem normativne barokne retorike napušta se ezoterična
priroda amblematske res picta, i ona dobija jasniji karakter, kao i memorativnu funkciju.
Amblem, međutim, po svom sadržaju ostaje zbir tradicionalnih simbola kojima je
određen u okviru kulture iz koje potiče; značenje amblema, iako u potpunosti sastavljeno od
kombinacija simbola, zapravo se nikada ne menja. On uvek oslikava neku konkretnu misao, ali
može i sam da otelotvori neko simbolično svojstvo.
Simbolika je bitna za ljudski um i njeno je ignorisanje ozbiljan nedostatak; ona je od
krucijalnog značaja za mišljenje. Savršen simbol treba da zadovolji svaki vid čovekov – njegov
duh, intelekt i emocije. Po tradicionalnoj simbolici, nebesno je praiskonsko, a zemno je tek
njegov odraz ili slika: u višem je sadžano značenje nižeg. Nebesno nije samo praiskonsko nego i
večito, podarujući simbolu onu neprolaznu moć koja je ostala delotvorna tokom vekova i koja je
i dalje delotvorna do te mere da evocira osećaj svetog i vodi nekoj moći iznad nje same.

Bibliografija

2 ***, Itika jeropolitika, Beč, 1774.

3 Miroslav Timotijević, Srpsko barokno slikarstvo, Matica srpska, Novi sad, 1996.
4 Miroslav Timotijević, Rimničko izdanje Srbljaka i barokna primenjena
amblematika, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, 50(1-2), 2002.
5 Daniel Rancour-Laferriere, The slave soul of russia: Moral masochism and the cult of
suffering, NYU Press, 1995.
6 Anna Wierzbicka, Semantics, culture, and cognition: universal human concepts in
culture-specific configurations, Oxford University Press US, 1992.
7 Dž. K. Kuper, Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, Beograd, Prosveta –
Nolit, 1986.

Internet izvori:
8 www.wikipedia.org
9 www.books.google.com
10 www.gigapedia.com