GEOPOLITIČKI ČASOPIS

STRANCI
U
BEOGRADU

GEOPOLITIČKI ČASOPIS
ISSN 1820-0869
_____________________
Broj 2/2013
_____________________
Naučna redakcija:
Ivo GOLDSTEIN, Erick GORDI,
Egidio IVETIC, Dušan JANJIĆ,
Predrag MATVEJEVIĆ, Anđelka
MIHAJLOV, Aleksandar MIRKOVIĆ,
Vuk OGNJANOVIĆ, Margerita
PAULINI, Darko TANASKOVIĆ,
Predrag SIMIĆ, Aleksandra STUPAR,
Josip VRANDEČIĆ
Izdavač
Beograd, Francuska 14
E-mail: h.edu@eunet.rs
www.limesplus.rs; www.hedu.biz
Za izdavača
Zorica STABLOVIĆ BULAJIĆ
Odgovorni urednik
Nikola SAMARDŽIĆ
Izvršna redakcija:
Vladimir ABRAMOVIĆ,
Milica CICMIL, Haris DAJČ,
Zorica STABLOVIĆ BULAJIĆ,
Maja VASILJEVIĆ (sekretar),
Alenka ZDEŠAR ĆIRILOVIĆ
Prevod sa engleskog:
Haris Dajč, Milica Cicmil,
Maja Vasiljević i Vladimir Abramović
Tehnički urednik
Predrag Knežević
Lektorka
Jelena Stojanović
Korektorka
Sanja Trifunović
Prodaja i pretplata
Ivana Stojanović
Štampa
Greenfield, Beograd
AUTORI:
Vladimir ABRAMOVIĆ – Univerzitet u
Beogradu, Filozofski fakultet
Milica CICMIL – Univerzitet u Beogradu,
Filozofski fakultet
Haris DAJČ – Univerzitet u Beogradu, Filozofski
fakultet
Biljana JOVANOVIĆ ILIĆ – Ministarstvo
poljoprivrede i zaštite životne sredine
Republike Srbije
Marija KOCIĆ – Univerzitet u Beogradu,
Filozofski fakultet
Slobodan G. MARKOVIĆ – Univerzitet u
Beogradu, Fakultet političkih nauka
Dejan M. RADULOVIĆ – Ministarstvo
regionalnog razvoja i lokalne
samouprave RS
Sofija RADULOVIĆ – Ministarstvo finansija
Republike Srbije
Aleksandar RASTOVIĆ – Beograd, Istorijski
institut
Svetlana RISTOVIĆ – Kriminalističko-policijska
akademija u Beogradu
Mirjana ROTER BLAGOJEVIĆ – Univerzitet u
Beogradu, Arhitektonski fakultet
Nikola SAMARDŽIĆ – Univerzitet u Beogradu,
Filozofski fakultet
Jelena TODOROVIĆ – Univerzitet u Beogradu,
Filozofski fakultet
Maja VASILJEVIĆ – Univerzitet u Beogradu,
Filozofski fakultet
Rodoljub VASILJEVIĆ – Univerzitet u Beogradu,
Filozofski fakultet
Ivana VESIĆ, Beograd, Muzikološki institut
SANU
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
32
LIMES plus : geopolitički časopis / za
izdavača Zorica Stablović Bulajić ; odgovorni
urednik Nikola Samardžić. - 2004, br. 1- .
- Beograd (Francuska 14) : Hesperia edu,
2004- (Beograd : Greenfield). - 24 cm
Tri puta godišnje
ISSN 1820-0869 = Limes plus
COBISS.SR-ID 114047756
 sadržaj br. 2/2013
UVODNIK 5 Nikola SAMARDŽIĆ: Stranci u Beogradu

Deo I – POGLED bez predrasuda

9 Slobodan G. MARKOVIĆ: Od grada s druge strane granice zapadne
civilizacije ka gradu unutar granica Evrope (XVIII–XIX vek)
27 Aleksandar RASTOVIĆ: Britanska percepcija Beograda:
MODERNIZACIJA U XIX VEKU
41 Nikola SAMARDŽIĆ, Vladimir ABRAMOVIĆ: Švajcarac u
Beogradu: NIKOLA DOKSAT DE MOREZ
51 Rodoljub VASILJEVIĆ: Ali-Riza Paša: POSLEDNJI TURSKI
KOMANDANT BEOGRADSKE TVRĐAVE
59 Vladimir ABRAMOVIĆ: Herman Vendel i Beograd: POGLED
BEZ PREDRASUDA

Deo II – S DRUGE STRANE limesa

69 Marija KOCIĆ: Diplomate u ranomodernom Beogradu:
DOLAZAK NOVIH STRANACA
85 Haris DAJČ, Maja VASILJEVIĆ: Status Jevreja u osmanskom i
habzburškom Beogradu (XVII−XVIII vek): STRANCI,
MANJINE ILI SARADNICI?
105 Jelena TODOROVIĆ: Isusovci u Beogradu: 1580–1632. godine:
U MISIJI VER SKOG OBRAZOVANJA
115 Svetlana RISTOVIĆ: Rudolf Arčibald Rajs u Beogradu:
REFORMATOR SRPSKE POLICIJE

Deo III – Novi KULTURNI OBRASCI

129 Mirjana ROTER BLAGOJEVIĆ: Jan Nevole: PRVI MODERNI
ARHITEKTA U BEOGRADU
149 Dejan M. RADULOVIĆ, Sofija RADULOVIĆ: Jovan Gavrilović:
DOPRINOS DR ŽAVNO-PRAVNOM I EKONOMSKOM
RAZVOJU SRBIJE
175 Ivana VESIĆ: Davorin Jenko, „naš stranac”u kulturnom životu
Beograda (1865–1914): KONTRADIKTORNOSTI ETNIČKOG
KONCEPTA NACIONALNOG IDENTITETA
197 Milica CICMIL: Katarina Ivanović u Beogradu: NACIONALNA
HEROINA ILI STRANKINJA?
217 Biljana JOVANOVIĆ ILIĆ: BEOGRAD KAO AUTENTIČNI
KULTURNI PREDEO U FOKUSU STRANIH KULTURA
UVODNIK

STRANCI U BEOGRADU
Verovatno sam neoprezno, i sa entuzi-
jazmom, prihvatio ideju Zorice Stablović Bulajić da pokrenemo naučnu konfer-
enciju Stranci u Beogradu. Kako su se pripreme odvijale zaustavili smo se, srećom,
na Beogradu XVIII i XIX veka. Suočili smo se sa izazovom čija je suština ne samo
obimna nego i gotovo neuhvatljiva.
Biti stranac u gradu koji sebe smatra važnim nije samo segment neke
neodređene egzistencijalističke fenomenologije. Dok smo se pripremali za iskustva
svih naših sagovornika, jedno od pitanja koje se nametalo bilo je, ko zapravo nije
stranac u Beogradu navedene epohe, ili, svejedno, ko se ne oseća strancem, u smislu
identiteta ili otuđenja, u Beogradu tekućih dana, ili nekome drugom sličnom ljud-
skom staništu. Ili, u kome trenutku stranci to više nisu? Kad stranci postaju većina,
a domaći se povlače ili beže? U kojoj meri je Beograd dalek svome balkanskom
i panonskom zaleđu? Sve ovakve ili slične nedoumice upućivale su, konačno, da
pre svega tragamo za činjenicama, i često se, nažalost, odričemo preterano smelih
tumačenja.
Beograd je utočište imigranata, i jedan od poslednjih izdisaja evropske kul-
ture na onome pradavnom, možda i ukletom Limesu koji deli civilizaciju od var-
varstva. Globalni razvoj ne uspeva da izbriše takve utiske. U sudarima svetova,
Beograd je ponekad bio njihova obostrana žrtva. To povremeno brisanje prošlosti,
koja je, umesto da se pamtila u čuvanim spisima, ili arhitekturi, propadala u mitu i
predanju, činilo je da svaki nov početak u istoriji grada pripada strancima i njiho-
vim mahom stihijskim naporima da pokrenu život i institucije, i održe ih najma-
nje u nekoliko narednih pokolenja. Tako je nastao i moderni Beograd, iz ruševina
provincijskog germanskog baroka i jednako provincijske orijentalne mahale, da bi
izvesna imperijalna svojstva, prihvatajući nove strance, razvio u svojstvu jugoslov-
enske metropole.
Stranci u Beogradu verovatno su, i ako je to nemoguće, istovremeno svi.
Naročito u svojim intimnim, ličnim doživljajima: pridošlice u odnosu na zatečene,
zatečeni u odnosu na pridošlice. Otuđenje je dodatno podsticalo izmišljanje iden-
titeta, nacionalnih, kulturnih, građanskih ili malograđanskih, nekad i negaciju
svega tuđeg, i kad se to tuđe nije prepoznavalo u sopstvenom karakteru. Beograd
se isticao i u vidnom kontrastu sa svojom neposrednom okolinom. Kao da nemaju
ničeg zajedničkog.
Identitet modernog Beograda odnosi se pre svega na istorijsku ulogu sred-
nje klase, najpre na sve njene slabosti. Tom sloju su, uslovno, pripadali i stranci.
Građanstvo se postepeno nametalo u senci tektonskih poremećaja u međunarodnim 5
 STRANCI U BEOGRADU

odnosima koji su nastupili prodorom Austrije u Podunavlje krajem XVII veka, i

njenom pojavom u Italiji, delu Nizozemske i u prostranstvu složenih granica ger-
manskog i slovenskog sveta. Srpska revolucija potom je, od početka XIX veka,
ulogu građanstva privremeno marginalizovala otvaranjem velikih nacionalnih i in-
tegrativnih izazova, dok su institucije, gotovo organski vezane za moderan urbani
karakter, čekale povoljnije vreme u smislu isticanja svoje uloge i trajnih vrednosti.
Drugim rečima, liberalna agenda legitimiteta državnog autoriteta ograničenog vla-
davinom prava i posvećenog zaštiti građanstva zadugo je zanemarena pozivima na
konačno rešenje nacionalnog pitanja, zapravo prioritetom istorijske emancipacije
ruralno-nomadskog društva koje se nije prilagodilo ni otomanskoj dekadenciji, niti
austrijskoj modernizaciji.
I više od toga, urbana enklava u okrilju pretežnog, tromog i nepoverljivog
tradicionalnog društva, Beograd je ostao stranac sam po sebi. Ali osećanje tuđina
ili tuđeg nikad nije ugasilo njegove privlačne snage, koje su osećali i stranci, i oni
koji su smatrali da to nisu. Možda su, upravo zato, u njemu retko boravili stranci
koji su se, nakon izvesnog vremena, takvim zauvek smatrali.
Nikola Samardžić

6
 GEOPOLITIČKI ČASOPIS

STRANCI
U
BEOGRADU

Deo I
POGLED bez predrasuda
 UDK: 316.75(497.11:410)”17/18”
821.111.09-992

Pregledni naučni rad

Od grada s druge strane
granice zapadne
civilizacije
KA GRADU UNUTAR Slobodan G. MARKOVIĆ
GRANICA EVROPE Fakultet političkih nauka
Univerzitet u Beogradu
(XVIII–XIX vek)* slobodan.markovic@fpn.bg.ac.rs

Rad prati sliku koja je u Britaniji nastajala o Beogradu od pisama Lejdi

Montegju iz 1716. do početka XX veka, na osnovu putopisa, mapa i geograf-
skih opisa. Autor ukazuje na imaginarnu granicu civilizacije koju je prosve-
titeljstvo postavilo posle 1740. na južne granice Austrije. Time je Beograd za
zapadne Evropljane i Britance ostao s druge strane civilizacije i postao portal
Istoka i njegova najsevernija tvrđava. Tokom XIX veka dolazi do evropeiza-
cije i okcidentalizacije (pozapadnjenja) slike Beograda. Ovaj proces se okon-
čava jasnim razvrstavanjem Beograda krajem XIX veka u okvire „civilizaci-
je” čime on, u britanskom viđenju, konačno napušta Istok.

Ključne reči: Britanska slika Beograda, XVIII-XIX vek, Istok, okcidentalizacija

Pet britanskih putnika i diplomata pi-

salo je u XVI i XVII veku o Beogradu i Smederevskom sandžaku. Oni su osta-
vili uglavnom informativne opise Beograda u vreme kada je on bio važan grad u
Osmanskoj unutrašnjosti.1 Beograd je postao deo Osmanskog carstva 1521. Tada

1 U pitanju su engleski ambasadori Edvard Barton (Edward Barton, 1562?−1597), Piter Mandi
(Peter Mundy, 1596-, poseta Beogradu 1620.), ser Henri Blant (Sir Henry Blount, 1602−1682,
poseta 1634), Džon Berberi ( John Burbury, poseta 1665.) i dr Edvard Braun (Edward Browne,
poseta Beogradu 1669.): Kostić 1972, 285–289, 321–327, 396.

* Ovaj rad je proizvod projekta Balkanološkog instituta SANU „Istorija političkih ideja i institucija na
Balkanu u XIX i XXveku” br. 177011 koji finansira Ministarstvo obrazovanja, nauke i tehnološkog
razvoja Republike Srbije. 9
 STRANCI U BEOGRADU

je posle osam desetleća borbe Ugarska izgubila ključnu tvrđavu za odbranu južnih
granica. Već pet godina kasnije Osmansko carstvo je 1526, na Mohaču, nanelo od-
lučan poraz Kraljevini Ugarskoj. Tri godine kasnije Budim je pao pr vi put u ruke
Osmanlija, a od 1541. Budim je bio neprekidno u Osmanskim rukama do 1686.
Beograd je zato od ugarskog graničnog grada na jugu postao grad u Osmanskoj
unutrašnjosti 1541, i to ostao do 1686.

Zapadnoevropska slika Osmanskog carstva rane moderne

Posle pada Carigrada 1453. već veoma nepovoljna slika Osmanskog carstva
postala je još više zastrašujuća. Širenje protestantskog pokreta u trećem desetle-
ću XVI veka poklopilo se s teškim ugarskim porazom na Mohaču (1526), pr vim
osmanskim zauzimanjem Budima (1529) i pr vom opsadom Beča (1529). Zato se
sredinom XVI veka razvija kod protestanata, a nastavlja kod katolika, slika stra-
šnog i dominantnog Turčina koji je pri tome pod vlašću đavola. Posebno je pro-
testantizam u luteranskoj formi razvio ovu sliku koja je bila deo opšte Luterove
opsednutosti đavolom. Takva slika zadržava se i u XVII veku sve do Velikog bečkog
rata (1683-1699).
Kada se dogodilo da hrišćanska vojska za samo šest godina napreduje od
predgrađa Beča (1683) do Skoplja (1689) postalo je jasno da je nekadašnja moć
Osmanskog carstva stvar prošlosti. Zato se početkom XVIII veka razvija nova slika
Turčina koji je u opadanju, ali je još uvek časnog držanja.
U XIX veku najpre romantizam, a posebno Velika istočna kriza (1875-1878),
dovode do toga da se Turska posmatra kao bolesno i strano telo u Evropi, i uvodi
se slika zaostalog i var varskog Turčina.

Beograd kao granični grad

Na kraju Velikog Bečkog rata Beograd je ponovo postao granični grad, ali
ovaj put Osmanskog carstva, posle kratke austrijske uprave od 1688. do 1690. Zato
je on dobio na značaju ne samo strateški već i u imagološkom pogledu jer se upravo
tada obrazovala linija podele koju je ocrtavalo prosvetiteljstvo. Negativno viđenje
islama bilo je široko prisutno u Evropi od vremena sultana Sulejmana (1521–1566)
koji je osvojio Rodos i Beograd, ugrozio i Beč, a od koga su strahovali i u Rimu.
Počevši od sredine XV veka pape i katolički kler su obuzeti odbranom Evrope od
Turaka, a u bici kod Mohača poginula su dva nadbiskupa i pet biskupa. Luter je
bio posebno negativno nastrojen prema islamu, a kasnije i judaizmu, što je imalo
10 dugoročni uticaj i na viđenje Osmanskog carstva kao pretnje. Kod Lutera je strava
 OD GRADA S DRUGE STRANE GRANICE ZAPADNE CIVILIZACIJE KA GRADU UNUTAR GRANICA EVROPE

od dolaska Turaka kao vojnika Satane dostigla nivo panike. Turci više nisu bili lju-
di, već zli duhovi (Delumeau 1978, 352–355).
Kada se ovome doda radikalno odbacivanje despotizma karakteristično za
prosvetiteljstvo, i klasifikacija Osmanskog carstva kao države u kojoj vlada despo-
tija, onda se dobija okvir koji je učinio Osmansko carstvo oblašću izvan civilizacije.
Zamišljena linija civilizacije koju je povuklo prosvetiteljstvo odlučno je odsekla sve
što Evropa nije smatrala za prosvećeno. Svako pomeranje granice evropskih drža-
va na račun Osmanskog carstva dovodilo je pre ili kasnije do pomeranja u korist
prosvećenog, a nauštrb mraka, i posmatrano je kao napredovanje Evrope prema
Istoku. Istovremeno ovo pomeranje nije značilo da će pripojeni krajevi automatski
i bezuslovno postati deo Evrope. Primer Ugarske je posebno karakterističan. Ona
je oslobođena od osmanske vlasti 1686, ali je nejasnost njenog položaja ostala u
evropskim kartama tokom XVIII veka i ona je bojena posebno kao oblast izme-
đu Austrije i Osmanskog carstva. Tome je doprineo Rakocijev ustanak početkom
XVIII veka, surevnjivost Francuske što se Austrija proširila na ovu oblast, a done-
kle je postojala teškoća da se Ugarska automatski i bezuslovno doda Evropi. U tom
smislu Beograd ne samo da je postao granični grad Osmanskog carstva već i grad
s one strane granice Ugarske koja je ponekad posmatrana i sama kao oblast izme-
đu Osmanskog carstva i Austrije. Tome je doprinelo i povezivanje Ugara sa Hu-
nima i Tatarima u zapadnoevropskoj imaginaciji veka prosvećenosti (Wolf 1994,
155–160).
U Engleskoj je zanimanje za jugoistočnu Evropu prodiralo postepeno i sporo
tokom moderne. Osmansko prodiranje ka Beogradu i opasnost pada Beograda i
Ugarske pod njihovu vlast nije posebno pogodila engleski dvor. Mletački ambasa-
dor se žalio da engleski kralj Henri VIII nije pokazao naročito zanimanje za doga-
đaje iz Turske i Ugarske iz drugog desteleća XVI veka. On je ostavio utisak da ga se
ove vesti „isto tako malo tiču kao da se odnose na događaje u Indiji” (Kostić 2003,
68). Interesovanje za Beograd prirodno je poraslo sa širenjem engleskog, odnosno
britanskog kolonijalizma. Kako je primetio Petrik O’Brajan od Akta o plovidbi
(Navigation Act) iz 1651. do bitke kod Vaterloa iz 1815, engleska država se izborila
za položaj u Evropi kroz deset ratova koje je vodila. Među ovim ratovima 3 su bila
protiv Nizozemske, a 7 protiv Francuske i njenih saveznika. Upravo protiv potonje
sile Engleska se borila za prevlast u međudržavnom sistemu Evrope (O’Brien 2002,
6). Prirodno je da je ovakva uključenost Engleske u događaje na kontinentu dopri-
nela povećanom interesovanju za zbivanja na Levantu i u evropskoj Turskoj.
Viši nivo zanimanje za evropsku Tursku posebno je vidljiv od početka XVI-
II veka. Beograd je 1717. ponovo postao hrišćanski grad u zemljopisnom opsegu
Evrope. Bakrorez Bitke kod Beograda (the Battle of Belgrade) koja se odigrala 16.
avgusta 1717. umnožen je 22. septembra 1735. po odluci Parlamenta. Verovatno iz
istog perioda potiče i bakrorez sa rasporedom carske vojske u Ugarskoj (The Order 11
 STRANCI U BEOGRADU

of Battle of the Imperial Army in Hongary the 5th August 1716). Na dnu rasporeda
je ilustracija u boji Beograda i Temišvara koja pokazuje šta su tada Britanci znali
o istoriji Beograda, jer se ispod ilustracije nalazi legenda u kojoj stoji: „Beograd
(Belgrade) koji su Turci nazvali Beograd (Beograd) glavni grad Rascije u Srbiji
se nalazi na reci Dunavu i Savi. To mesto je nekoć pripadalo prinčevima Srbije, a
zatim kraljevima Ugarske. Turski carevi Amurat i Mehmet i njegov sin su ga op-
sedali ali bez rezultata, ali ga sultan Sulejman, iskoristivši nevolje Ugarske, zauze
1522.” (Beograd na Dunavu prema evropskim kartografskim izvorima XVI do XIX
veka 2008, 35)
U godini austrijskog zauzimanja Beograda u njemu je boravila lejdi Meri Ver-
tli Montegju (Mary Wortley Motague, 1689–1762) (Wortley Montague 1790). U
Beogradu je odsela tri sedmice i stanovala je kod „glavnog efendije, odnosno uče-
njaka” Ahmed-bega. Za Beograd je primetila da je „sada utvrđen s najvećom brigom
i umećem za koje su Turci sposobni i ojačan veoma brojnim garnizonom veoma
hrabrih janičara.” O Beogradu nije ostavila više podataka jer je na nju, više od gra-
da, utisak ostavio beogradski paša koji je „obrazovan u najuglađenijoj istočnjačkoj
učenosti”. Njemu je posebno prijala mogućnost da slobodno razgovara sa jednom
ženom i uveseljavao je lejdi Montegju sjajnim večerama na kojima se nije uzdržavao
da pije vino. Imao je veliku biblioteku i poznavao je arapski i persijski uključujući i
arapsku ljubavnu poeziju. Opis Ahmed-bega je redak primer opisa jednog Beogra-
đanina u putopisima tog vremena i pokazuje karakterističnu sklonost britanskih
plemića i osoba iz viših slojeva da prihvate gostoprimstvo osmanskih paša i drugih
zvaničnika kao osoba koje su doživljavali kao sebi ravne u socijalnom pogledu. Ova
tendencija ide sve do Bendžamina Dizraelija (Benjamin Disraeli, 1804–1881) ko-
ji je 1830. posetio Tursku i bio vidno zadovoljan turbanima, pušenjem skoro dva
metra duge lule i protezanjem na divanu (Maurois 1939, 48).
O hrišćanima u gradu lejdi Montegju nije zabeležila ništa. U XXIV pismu
je primetila da novi beogradski paša, koji je došao pošto je prethodni isečen na ko-
madiće od nezadovoljnih vojnika, pušta vojnike iz beogradskog garnizona da upa-
daju u Ugarsku „gde spaljuju siromašne kuće Rascijana”. Ovo je opis koji ukazuje
na određenu samilost prema Rascijanima, ali nešto kasnije lejdi Montegju vraća
se na ovu grupu i primećuje da je Rascijane (Rascians), kako naziva Srbe, srela u
Ugarskoj. Oni su na nju ostavili krajnje nepovoljan utisak. U istom pismu pisanom
iz Beograda 12. februara 1717. primetila je da car ima „nekoliko regimenti ovog
naroda. Ali, da kažem istinu oni su pre pljačkaši nego vojnici. Budući da nemaju
platu, a u obavezi da obezbede oružje i konje, oni pre deluju kao Cigani stkitnice ili
krupni prosjaci, nego kao regularne trupe. Ne mogu da se uzdržim da ne kažem reč
o ovoj rasi stvorenja koja su veoma brojna širom Ugarske. Oni imaju sopstvenog
patrijarha u Velikom Kairu, i zapravo pripadaju grčkoj crkvi. Ali njihovo potpuno
12 neznanje daje njihovim sveštenicima mogućnost da im nametnu nekoliko novih
 OD GRADA S DRUGE STRANE GRANICE ZAPADNE CIVILIZACIJE KA GRADU UNUTAR GRANICA EVROPE

pojmova. Ovi ljudi, puštajući da im kosa i brada nedirnute rastu, tvore upravo ob-
lik indijskih bramana. Oni su opšti naslednici celokupnog novca svetovnjaka, a za
koji im zauzvrat daju zvanične pasoše potpisane i zapečaćene za nebesa, dok žene
i deca nasleđuju samo kuću i stoku. U većini drugih stvari oni slede grčku crkvu.”
(Wortley Montague 1790, letter xxiv; Комсалова 2003, 127–131) Nepovoljan
opis pravoslavnih sveštenika davao je ponekad u zapadnim putopisima okvir slici
Srba, Bugara ili Grka u celini.
Nekoliko meseci po odlasku lejdi Montegju iz Beograda, grad su zauzeli
Austrijanci i zadržali ga kao važno utvrđenje u naredne 23 godine (1717−1740).
Prilikog novog rata Austrije i Turske u odbrani Beograda učestvuje nekoliko Ško-
ta, Engleza i jedan Irac. Škotski plemić Džon Lindzi, erl od Kroforda ostavio je
autobiografsku belešku o ovom događaju. On je prethodno postigao čin generala
u ruskoj vojsci, a krajem 1738. pridružio se austrijskoj vojsci, i jula naredne godine
u bici kod Grocke teško je ranjen, tako da je tursku opsadu proveo u Beogradskoj
tvrđavi. U memoarima je opisao, ne samo događaje iz 1738−1740, već i predistori-
ju sukoba. Jasna je Lindzijeva identifikacija s carskom austrijskom vojskom i nasto-
janje da čitaoce uveri u nesreću Nemaca koji moraju da ostave grad Osmanlijama.
On sam iz dubine srca žalio je „gubitak tako važnog grada i podjednako duboko
je sažaljevao tužnu sudbinu građana.” Što se tiče učešća Srba i husara u ovim doga-
đajima o njima nije ostavio naročito povoljne podatke jer su se oni razbežali uoči
bitke kod Grocke ostavivši Lindzija koji je ubrzo posle toga ranjen (Kostić 2003,
78−80; Crawford 1753).2
Granica uspostavljena Beogradskim mirom iz 1739. učinila je prirodne gra-
nice Balkana u odnosu na centralnu Evropu, odnosno reke Savu i Dunav, granica-
ma između Austrije i Osmanskog carstva. Time se ostvarilo podudaranje prirodnih
i imaginarnih granica, a to je još više ojačalo simbolizam vrata Istoka što je od tada
bio Beograd. Sada je poslednje mesto Evrope na putu prema Istoku postao Zemlin
(Semlin) odnosno Zemun, a pr vi grad Istoka bio je Beograd. U Beogradu su tako
počinjali i „Turska u Evropi” i Istok. Ovaj drugi pojam potpuno je isključivao Be-
ograd i Osmanskog carstvo iz civilizacijskog opsega Evrope. Događaji u periodu
1717−1740. učinili su Beograd poznatim na Zapadu, pa i u Britaniji. U mapi-
ranju eg zotičnog uvek je bilo važno da određeni toponim uopšte postigne nivo
poznatosti, jer eg zotičan predmet opstaje u svom kvalitetu upravo zato što je obim
obaveštenja o njemu veoma ograničen. Beograd je preskočio barijeru nepoznatog
u zapadnoj Evropi, posebno događajima iz 1717−1718. i 1738−1740, ali je ostao
najseverniji grad istočnjačke tvorevine – Osmanskog carstva. Bez obzira na po-
vremenu hrišćansku upravu u gradu (austrijska 1788−1790 i srpska 1806−1813)
2 Krofordovi memoari prvi put su objavljeni 1753, a novo izdanje 1769. Uporedi: Jovanović 1978,
50, 195−196. 13
 STRANCI U BEOGRADU

imagološki je Beograd ostao grad gde počinje Istok, dobrim delom i u vreme po-
stojanja autonomne Srbije (1830−1878), a turski garnizon u njemu sve do aprila
1867. samo je dugo obnavljao takav utisak.
Vredan pomena je još jedan putopis objavljen u Londonu krajem XVIII ve-
ka. Sejvior Lusinjan (Saviour Lusignan) putuje 1786. morem do Smirne, a zatim
do Carigrada. Nastavlja putovanje kopnom preko Jedrena, Plovdiva, Niša i Jagodi-
ne do Beograda. Objavio je opis putovanja dve godina kasnije, u kome se posebno
osvrnuo na jerusalimske patrijarhe od početka šesnaestog veka nadalje, a potpisao
se inicijalima S. L. uz dodatak na grčkom Κοσμοπολίτης – kosmopolita (Κοσμοπο-
λίτης 1788). Zabeležio je veoma povoljne utiske o Bugarima koje smatra za „naj-
vredniji narod u ovom delu sveta.” On pominje na jednom mestu ilirski natpis, a
kasnije i ilirski jezik, ali sve slovenske hrišćane u Nišu, Beogradu, pa čak i Beškoj
i Inđiji naziva Bugarima. Beograd naziva i „Taurunum” i iz njega piše XX pismo
6. jula 1786. Primećuje da se u zapadnom delu grada nalazi tvrđava, a u južnom
hrišćanski kvartovi. Pominje da hrišćani imaju svog mitropolita. „Kako su njegovi
vernici većinom Bugari, on je za kratko vreme naučio ilirski jezik i na njemu im
drži propovedi.” Njegov opis Beograda je veoma povoljan: „Ulice u Beogradu su
čistije i bolje kaldrmisane od bilo kojeg drugog turskog grada.” Uočio je i da je tr-
govina „u rukama Grka i nekolicine Turaka.” (Levental 1989, 221−225)

Pax Britannica i „kraj Evrope na točkovima”

Od 1815. počinje vek poznat kao Pax Britannica koji traje do 1914. Ovaj
vek relativne stabilnosti zamenio je ranije anarhičan evropski sistem, a od 1846.
počinje britanska globalna hegemonija zasnovana na njenoj prevlasti na moru i na-
metanju liberalizma u trgovinskoj politici (O’Brien 2002, 13−22). Zauzimanjem
Malte 1800, i njenom aneksijom 1814, Britansko carstvo dobilo je uporište nado-
mak jugoistočne Evrope. U vreme Napoleonovskih ratova Britanija je čak došla u
posed dva dela Balkana. U proleće 1811. Britanci su oduzeli od Francuza ostr vo
Vis (Lissa), i držali ga sve do Bečkog kongresa. Na istom kongresu dobili su Jonska
ostr va koja su ostala u njihovom posedu do 1864. Tada je doneta krajnje neobična
odluka u istoriji britanskog kolonijalizma i ova ostr va su poklonjena Helenskoj
kraljevini, kao neka vrsta dara novopostavljenom kralju Helena, Đorđu. Sve ovo
dovelo je do toga da je broj britanskih putopisaca u jugostčnoj Evropi naglo poras-
tao po okončanju ratova s Napoleonom.
Uobičajan itinerer britanskih putnika išao je vodenim putem do Carigrada,
a zatim iz Carigrada u njegovu okolinu. Od kraja XVIII veka, pod uticajem kla-
sičnog obrazovanja, raste interes Britanaca da posete predele drevne Helade što
počinje već 1764. kada je Društvo diletanata (Society of Dilettanti) poslalo ar-
14 heološki tim u Grčku. Prosvetiteljstvo je donelo potrebu za razvrstavanjem svega
 OD GRADA S DRUGE STRANE GRANICE ZAPADNE CIVILIZACIJE KA GRADU UNUTAR GRANICA EVROPE

postojećeg, pa i naroda Balkana. Zapadni putopisci imali su poteškoće da uoče

razliku između Slovena i Grka, a posebno između različitih grupa Slovena. Bu-
garska i Bugari kao zemljopisno najbliži Carigradu, prirodno su bili lakše uočljivi
britanskim i drugim zapadnim putopiscima od Srbije, koja se nalazila na krajnjoj
severnoj granici posmatrano iz Carigrada, a još dalje u odnosu na Spartu, Atinu,
Maraton ili Tebu.
Ipak, britanske mape koje se pojavljuju od vremena austrijske uprave nad Sr-
bijom (1717−1739) uočavaju ovu oblast. Tako se na opštoj mapi Turske u Evropi
i Ugarske, koju je Herman Mol štampao u Londonu 1734 (”A General Map of
Turky in Europe. Hungary &c.”), nalazi jasno uokvirena Srbija (Ser via). Ona se
prostire od Jagodine do Skoplja i od Vidina do malo preko Drine, dok je prostor
između Temišvara i Mačve uključujući i Beograd označen posebnom celinom, a
Srem, Bačka i istočna Slavonija označeni su etničkim, a ne zemljopisnim apelati-
vom „Ratzians”. Karta uključuje i ilustraciju dvaju gradova: Beograda i Temišvara
(Beograd na Dunavu prema evropskim kartografskim izvorima XVI do XIX veka
2008, 47).
Budući da pojedini kartografi koriste stara rimska imena, Srbija je ponekad
skrivena iza naziva Moesia Superior, odnosno Dardania, kao na primer na mapi
Ričarda Vilijama Sila (Richard William Seale) nastaloj oko 1780. (”Pannonia, Mo-
esia, Dacia, Illyricum”). Do početka XIX veka nazivi Ser via, Bulgaria, Moldavia,
Walachia (Walakia), Albania, Dalmatia, Bosnia već su dovoljno uočeni da bi se
morali naći na mapama evropske Turske. Ovo potvrđuju mape Roberta Lorija (Ro-
bert Laurie) pod naslovom „Turska u Evropi s Malom Azijom” iz 1801. (”Turkey
in Europe. With Asia Minor”), i nepoznata londonska mapa pod naslovom „Italija
i Turska u Evropi” (”Italy and Turkey in Europe”) iz 1803 (Beograd na Dunavu
prema evropskim kartografskim izvorima XVI do XIX veka 2008, 51, 57, 61).
Srbija i Beograd su uočeni, a posle okončanja ratova sa Napoleonom postalo
je moguće i da se do Srbije stigne. Putopisi postaju brojni tokom tridesetih godina
XIX veka kada i pr vi engleski konsul Džordž Lojd Hodžiz (George Lloyd Hod-
ges) stiže u Srbiju i dolazi u audijenciju kod kneza Miloša 5. juna 1837 (Antić i
Marković 2007, 9).
Putopis Majla Dž. Kvina (Michael J. Quin) koji je bio veoma popularan uvo-
di novi način posmatranja Beograda – iz parobroda (Quin 1835).3 U delu Puto-
vanje parobrodom niz Dunav, koje sadrži i litografije Zemuna u Beograda, Kvin
ne stupa nogom u Beograd, već ga posmatra sa parobroda. Grad u njemu evocira
uspomene na austro-turske ratove i liči mu „na sjajan skup džamija sa visokim be-
lim minaretima, palata sa kupolama, vrtova, kiparisa i hladovitih šumaraka.” Poseb-
no impresivno Kvinu su se učinili pašina palata i harem (Momčilović 1993, 27).
3 Za dve godine izašla su tri izdanja ovog dela. 15
 STRANCI U BEOGRADU

Britanska putnica Džulija Perdou ( Julia Pardoe, 1806−1862) ide u posetu

„gradu sultana” Carigradu, ali stiže i u Beograd 1836. Njena knjiga imala je četiri
izdanja (Pardoe 1837).4 Ona je ostavila moćnu metaforu nazvavši Beograd „po-
slednji grad sa minaretima u Evropi”, a nešto kasnije Beogradsku tvrđavu pominje
kao „poslednje mesto evropskog tla pod vlašću muslimana.” Ona skreće pažnju da
u Beogradu muslimani žive u harmoniji s Jevrejima i primećuje da Turaka i Jevreja
u Beogradu ima osam hiljada, a Srba oko dvanaest hiljada, čime se po pr vi put ističe
hrišćanska većina grada (Momčilović 1993, 34, 38).
Veoma uticajan putopis u kome je pomenut i Beograd ostavio je Vilijam
Kinglejk (William Kinglake), autor znamenitog dela Eothen.5 Kinglejk je posetio
„Istok” od Beograda do Kaira 1834−1835, ali je ova knjiga objavljena tek 1844,
upravo u vreme nastanka britanske globalne hegemonije i od tada je delo imalo
veoma veliki broj izdanja. Pr va rečenica pr vog poglavlja putopisa, koji će preko
pola veka biti Britancima važan izvor o Istoku, govori o suprotnosti Zemlina od-
nosno Zemuna u odnosu na Beograd. Sam naslov poglavlja je slikovit „Over the
border” – „preko granice”. Već i sam pogled iz poslednjeg grada Austrije izazivao je
u Kinglejku neobične asocijacije: ”U Zemunu sam još uvek bio okružen prizorima
i zvucima poznatog života. Galama vrednog sveta još me je žalostila i uveseljavala.
Neprekrivena lica žena još su se sjajila na svetlosti dana. Ipak, kadgod bih se od-
lučio da bacim pogled prema jugu, videh osmansko utvrđenje – strogo, a koje se
turobno uzvisuje iznad doline Dunava – istorijski Beograd.” Kinglejk je stigao „do
kraja Evrope na točkovima”. Opoziciju Zemun–Beograd kao i oštru granicu izme-
đu njih, Kinglejk naglašava sledećom rečenicom: „Od ljudi koji su se komešali oko
mene na ulicama Zemlina, možda nije bilo nijednog koji je ikada otišao dole da
razgleda čudniju rasu koja živi pod zidovima suprotnog dvorca.” Razlog za to bila
je, objašnjava Kinglejk, kuga i strah od nje (Kinglake 1948, 23).
Kinglejk je opisao Beograd kao „istočni grad”, a muslimanski deo je opisao u
najnepovoljnijim crtama primetivši da je prolazio kroz „planine odbačenih stvari,
đubre vekova (Kinglake 1948, 26).” Beograd u Kinglejkovom opisu ostavlja utisak
zapuštenog i prljavog grada, sa neobičnim fizionomijama i strašnim psima nalik
na vukove. Izgladneli čopori pasa na Kalemegdanu biće pomenuti i u drugim za-
pisima iz dvadesetih, tridesetih, pa i pedesetih godina XIX veka, kao prizor Beo-
grada koji je ostavljao loš utisak o gradu na putopisce i posetioce (Miljković Katić
2003, 147).
Da je Kinglejkov način viđenja Beograda kao oštre granice dveju civilizacija
imao šire uporište u zapadnoj Evropi pokazuje i putopis pruskog kapetana Ota
Dubislava fon Pirha (Otto Dubislav von Pirch) koji je oktobra 1829. prešao Du-
4 Dva izdanja objavljena su 1837, jedno 1838, i jedno 1854.
16 5 Na starogrčkom ἕωθεν ili ήώθεν znači „od jutra”, „zorom” odnosno „sa istoka”.
 OD GRADA S DRUGE STRANE GRANICE ZAPADNE CIVILIZACIJE KA GRADU UNUTAR GRANICA EVROPE

navom ne više od dve milje koje dele Zemun od beogradskog pristaništa. Tada se
njemu učinilo da je prešao mnogo više od granice dvaju carstava, prešao je granicu
civilizacije. Kako je primetio: „Strahotna granica odvajala me je od civilizovanog
sveta pošto sam načinio samo nekoliko koraka”. (Djordjević 1999, 29)

Postepeno pozapadnjenje (okcidentalizacija) Beograda (od sredine

do kraja XIX veka)
Pr vi znak da bi Srbija za Britanca mogla da bude nešto više od Istoka i dru-
gosti koja ga prati, nalazimo kod putopisca Endrua Arčibalda Pejtona (Andrew
Archibald Paton, 1811−1874). Za njega je Beograd poluistočnjački grad koji se
evropeizuje, ali on daje prednost unutrašnjnosti Srbije u odnosu na Beograd „u
kome politička intriga i nedostatak poverenja koje podstiče iskrenost paralizuju
društveno opštenje.” O Srbiji je zaključio da u sebi sadrži „oblike Istoka i Zapada,
što je odvojenije i istaknutije moguće.” Ipak, sam naslov njegove knjige u kome
je Srbija, najmlađi član evropske porodice ukazuje na početak okcidentalizacije ili
pozapadnjačenja viđenja Srbije (Paton 1845, 141, 273). Da je zaista tako pokazuje
i njegov prikaz srpskih seljaka koji za koje je primetio da „nisu ni siromašni ni var-
vari”, a posebno je bio zadovoljan „patrijarhalnom jednostavnošću njihovih običaja
i poetskom originalnošću jezika.” (Paton 1845, 138−139) Još od prikaza bugarskih
seljaka kao više pagana nego hrišćana u Dnevniku sa puta od Carigrada u Poljsku
iz pera Ruđera Boškovića (Bošković 1937, 36−37), opozicija var varizma hrišćan-
skih sela u odnosu na prosvećenu Evropu, bila je ono što je zapadne putnike upu-
ćivalo da označe predele evropske Turske kao var varske. Utoliko je Pejtonov opis
srpskog seljaka pr vi znak drugačijeg pravca viđenja Srbije u Britaniji. Pejton već
lično poznaje vodeće srpske političke pr vake epohe ustavobranitelja koje i opisuje.
U njegovoj knjizi, više nego jedan vek posle opisa Ahmed-bega, dobijamo portre-
te istaknutih Beograđana. Kinglejk je smatrao 1834. godine da „nema srpskih ili
bugarskih literata sa kojima bi bilo istinski sramotno ne upoznati se...” (Kinglake
1948, 38) Deset godina kasnije, Pejton upoređuje Simu Milutinovića Sarajliju s
legendarnim galskim bardom Osijanom. Personalizacija često predstavlja početak
smanjenja drugosti, a upravo to je britanski čitalac dobio Pejtonovom knjigom,
kada je u pitanju Srbija.
Pejtonov pravac u prikazivanju Beograda i Srbije najavljen je već kod Džor-
dža Tomasa Kepla (George Thomas Keppel, 1799−1891). On je putovao od Je-
drena do Zemuna kopnom, u jesen 1829 (Keppel 1831). Za deonicu od Jedrena
do Zemuna preuzeo je u knjizi pismo koje je njegov prijatelj poslao iz karantina u
Zemunu. O dolasku u Jagodinu Keplov prijatelj je zabeležio: „Upravnik pošte u
tom mestu govorio je nemački i ljudi su očigledno pripadali jednoj drugoj rasi...
Srpski knez Miloš sigurno nastoji da civilizuje ovu zemlju. Za početak, dao je da 17
 STRANCI U BEOGRADU

se probije prava i dobra cesta kroz nepregledne hrastove šume koje pokrivaju či-
tav taj kraj, koji se pruža odavde pa sve do Beograda.” U istom pismu pomenuta
je i Beogradska tvrđava za čija se utvrđenja navodi da su strahovito propala. Kepl
kontrastira hrišćanske i turske kuće s očiglednom naklonošću za pr ve. „I sam grad
bi bio neobično ružan da tu i tamo nema kuća koje pripadaju hrišćanima, a koje
razbijaju jednoličnost turske dr vene arhitekture. One su sagrađene po uzorima s
one strane reke.” (Levental 1989, 273−274)
Posle Pejtona najvažniji doprinos okcidentalizaciji slike Srbije dao je vele-
časni Vilijam Denton (William Denton, 1815−1888), vikar londonske crkve Sv.
Vartolomeja. Njegov prikaz srpskog seljaka i Srba je najpovoljniji do tada u Britani-
ji. Za Dentona „svaki Srbin je gospodin”, a Srbija je zemlja savršene slobode u kojoj
je „pravo glasa raširenije nego u Engleskoj.” (Denton 1862, 104)
Da je okcidentalizacija slike Beograda i Srbije bila postepen i dugo osporavan
postupak u Britaniji, pokazuje delo Džordža Arbutnota (George Arbuthnot) koji
je objavio knjigu iste godine kad i Denton. Suprotno Pejtonu on je opisao Beograd
u boljim nijansama, a srpsku unutrašnjost u gorim. On je 1862. primetio da Srbija
zaostaje za turskim pokrajinama u kojima muslimanski element preovlađuje i da
je to posledica „žalosnog nemara masa koje su zadovoljne da žive u najbednijem
siromaštvu, čak se ne obazirujući da iskoriste mogućnost prirodno plodne zemlje.”
Beograd je prošao nešto bolje. Za Arbutnota on je „najviša tačka civilizacije” u Sr-
biji (Arbuthnot 1862, 263, 284).
Pet godina posle knjiga Dentona i Arbutnota objavljeno je veoma uticajno
delo dveju viktorijanskih putnica Makenzijeve i Irbijeve. Njihov putopis naklo-
njen je balkanskim hrišćanima, s važnim odeljkom o Beogradu u drugom tomu.
U pr vom tomu pomenuto je da Srbi iz kneževine i Grci iz slobodne Grčke „imaju
sopstvene mitropolite koji su nastanjeni u Beogradu i Atini.” (Mackenzie i Irby
1877, vol. 1, 16) U drugom tomu dat je opis Beograda koji je označen kao „mo-
derna prestonica” na spoju dveju plovnih reka Dunava i Sava. Njegovom mestu na
rakršću odato je posebno priznanje i on je prikazan kao „prirodna krajnja stanica
za železnice koja će da ujedini Severno more sa Egejom i Euksin [Crno More] s
Jadranom. U trgovini kao i u ratu on je ključ Istoka i na njega je upro prst veliki bri-
tanski fritrejder g. Kobden (Cobbden), kao na jednu od budućih slobodnih luka
Evrope.” Dalje je istaknuto da je u ratovima između Austrije, Ugarske i Osmanlija
Beograd često menjao gospodara „postajući na smenu grudobran zapadne civili-
zacije i tamnica turskog var varizma.” Ni Nemačko carstvo ni galantno Ugarsko
kraljevstvo nisu uspeli da ga zadrže. „Konačno osvojili su ga seljaci u ustanku koji
su počeli bez oružja osim štapova, a kojim su okončali oružjem preotetim od ne-
prijatelja.” (Mackenzie i Irby 1877 vol. 2, 326)
Putopis Džordžine Mjur Mekenzi (Georgina Muir Mackenzie, † 1874) i
18 Ade line Poline Irbi (Adelina Paulina Irby, 1833−1911) ostavio je snažan utisak u
 OD GRADA S DRUGE STRANE GRANICE ZAPADNE CIVILIZACIJE KA GRADU UNUTAR GRANICA EVROPE

Britaniji, i bio veoma dobro prihvaćen među slovenskim hrišćanima Balkana. Samo
godinu dana posle britanskog izdanja izašao je srpski prevod Čedomilja Mijatovi-
ća. Drugo britansko izdanje iz 1877. opremljeno je predgovorom Vilijama Juarta
Gledstona, koji je pun naklonosti za Srbe i balkanske hrišćane. Kako je mnogo go-
dina kasnije primetio Ivo Andrić: „U svakom redu ove knjige možemo da osetimo
poštenu i dobro upućenu predstavu o sudbini i sadašnjem položaju Južnih Slovena
i iskrenu veru u istorijsku misiju Srbije na Balkanu.” (Andrić 1936, 87)
U godini objavljivanja knjige Irbijeve i Makenzijeve, Beograd je napustio tur-
ski garnizon čime je prestonica Srbije izgubila poslednji upadljivi orijentalni ton
koji je imala. Ipak, jedan segment zaostajanja Beograda za ostalim delom Evrope
sada je još više upadao u oči. U eri parobroda Beograd je postao usputna stanica na
Dunavu, ali uveliko je nastupila era železnice, a Beograd je bio među retkim pre-
stonicama u Evropi bez ove vrste prevoza sedamdesetih godina XIX veka. Kao gra-
nični grad Beograd je sve do 1884. bio odsečen od Srema i Banata rekama. One su
se ledile u poznu jesen i led je ostajao do proleća. Zato je pokušaj da se pređu Sava
ili Dunav po poluzaleđenoj reci bio opasan po život. Do uspostavljanja železničke
veze Beograda s Peštom preko Srema 1884, iz evropskih prestonice moglo je da
se dođe železnicom samo do blizine Beograda, odnosno do Bele Crkve u Banatu.
Odatle se išlo fijakerom do Pančeva, a onda parobrodom do Beograda.
Kada se mladi srpski diplomac iz Minhena i Pariza Aleksandar Jovičić
(1856−1933) odlučio da oženi Škotkinjom Meri Elis Raderford (Mary Alice Rat-
herford), otišao je na Božić 1880. po mladu u Minhen. Požurivao je svoju zaruč-
nicu da odmah krenu u Beograd upozorivši je na mogućnost da se Dunav zaledi.
Na kraju su mlada i njena majka stigle u Pančevo, ali kasno. Dunav se već na pola
zaledio i parobrodi nisu više plovili. Ostala je samo jedna mogućnost: putovanje
otvorenim čamcem na vesla. Za ovakvu pustolovinu bilo je potrebno nekoliko sati
opreznog manevrisanja sa jedne na drugu stranu Dunava da bi promrzli putnici
stigli do Višnjice, što je svakako bio više nego traumatičan doživljaj dolaska u pre-
stonicu, sada već nezavisne Srbije.
Kakvi su bili uslovi u Beogradu početkom 1881. opisala je kćerka Meri Elis,
Lena Jovičić, skoro 60 godina kasnije. Postojao je samo jedan hotel sa relatvino
dobrim smeštajem – hotel Nacional. Izbor radnji sa dobrom robom i nameštajem
bio je veoma mali, uz poneku prodavnicu austrijske robe. Nije bilo nijedne banke
u Beogradu i majka Elis Meri bila je šokirana kada nije mogla da unovči ček. „Za
nju grad bez i jedne banke nije posedovao najvažniji činilac poslovanja.” Na sreću,
našao se menjač koji je hteo da unovči njen ček (Yovitvhitch 1939, 56−60).
Sličan opis Beograda s kraja sedamdesetih godina XIX veka ostavio je i bri-
tanski pustolov Heri De Vint (Harry De Windt, 1856–1933) poznat po raznim
neobičnim avanturama koje je preuzeo. Putovao je kopnom od Pekinga do Fran-
cuske 1887, jahao u Indiju iz Rusije (preko Persije) 1889; putovao kopnom od 19
 STRANCI U BEOGRADU

Pariza do Njujorka 1901–1903; i konačno proputovao kroz balkanske države od

Crne Gore do Rusije 1905. za dnevnik Vestminster gazet (The Westminster Ga-
zette) (Who Was Who 1929–1940 1980, 362). Na putovanju po Balkanu i do
Rusije nastala je njegova knjiga Kroz divlju Evropu. Opisujući Beograd iz 1905,
u njoj se prisetio kako je srpska prestonica izgledala prilikom njegove prethodne
posete 1877: „U to vreme Beograd je imao možda trideset hiljada stanovnika i ni-
je bio povezan čeličnom trakom s civilizovanom Evropom. Zamoran put rekom
dovodio vas je sa Istoka ili Zapada u odvratan grad istočnjačkog izgleda s trošnim
građevinama i gadnim ulicama.” Nešto kasnije De Vint je dodao: „Zaista je turob-
no mesto bio Beograd sedamdesetih jer sve je bilo primitvno, prljavo i neudobno.”
(De Windt 1907, 109−110)
Zato je uvođenje železnice, sa kojom je došla i mogućnost svakodnevnog
snabdevanja zapadnom robom, bila veoma važna za sliku o Beogradu. De Vint je
tridesetak godina posle pr ve posete imao sasvim drugi utisak o Beogradu: „Živo
sećanje na stari Beograd i njegove metode učinilo je, ovom prilikom, prijatnim
iznenađenjem ulazak u raskošnu železničku stanicu umesto da budemo izbačeni
na blatnjavu obalu s palube prljavog parobroda.” Na De Vinta je ostavila povoljan
utisak i vožnja fijakerom od stanice „duž prostranih bulevara, s dobro obučenim
svetom i električnim tramvajima, do luksuznog hotela” da bi kasnije dodao da je
istaknuti engleski putnik opisao Beograd kao „manju, ali uredniju verziju Budim-
pešte.” (De Windt 1907, 111, 113−114)
Da je Beograd na preseku vekovao ostavljao Britancima utisak evropskog gra-
da koji je konačno napustio opseg Istoka, potvrdio je britanski arheolog, geograf i
putopisac Dejvid Džordž Hogart (David George Hogarth, 1862−1927), autor de-
la Bliski Istok, koje je vodeći američki orijentalista Roderik Dejvison označio „kao
zemljopis koji je napravio epohu”. (Davison 1960, 667) Ova knjiga objavljena je
u seriji regioni sveta (The Regions of the World). Početkom XX veka Britanci su,
kao kolonijalna sila koja je upravljala gotovo četvrtinom svetskog kopna, do kraja
razvili tročlani pojam Istoka koji se tada delio na: Bliski, Srednji i Daleki Istok. Pri
tome Bliski Istok se odnosio manje više na posede Osmanskog carstva. Hogart po-
činje knjigu opaskom da je u vreme pisanja njegove knjige Bliski Istok pomodan
izraz „za oblast za koju su naši dedovi bili zadovoljni da jednostavno nazovu Istok.”
On pojašnjava da se ovaj izraz odnosi na istočni basen Sredozemlja. On zatim daje
izuzetno važnu ocenu: „Pre pedeset godina pisac Eothena video je dveri Istoka u
zidinama Beograda. Danas zapadni posetilac, mada svestan da je priroda života oko
njega pretrpela prefinjenu promenu pošto je voz prešišao parom preko mosta na
Dunavu, ne očekuje da se nađe na Istoku dok ne ugleda minarete Adrijanopolja,
ili barem tri, na dojku nalik, brda Filipopolja [Plovdiva].”
Hogart uočava da tamo gde nema jasne prirodne podele severozapadna gra-
20 ni ca Istoka zavisi od političkih uslova. „Tamo gde centri superiorne civilizacije Za-
 OD GRADA S DRUGE STRANE GRANICE ZAPADNE CIVILIZACIJE KA GRADU UNUTAR GRANICA EVROPE

pada leže tako blizu nadohvat ruke da bi, u svakom slučaju, izvršili prodorni uticaj,
okupacija od strane sile, koja ne vodi poreklo s Istoka, brzo odlučuje u korist Zapa-
da...” Kada je „austrijska okupacija Hercegovine, Bosne i Novopazarskog sandžaka,
kao i stvaranje nezavisne Srbije i Rumunije i gotovo nezavisne Bugarske, izloženih
preovlađujućem uticaju Srednje Evrope, pridobila basen Donjeg Dunava za Zapad
moramo da postavimo severozapadnu granicu našeg ‘Bliskog Istoka’ na razmeđe
balkanskih voda. Ali, pomalo arbitrarno i bez uzimanja zdravo za gotovo da li su
ovde Istok i Zapad podeljeni na bilo kakav očigledan način, ili da li će dugo nasta-
viti da budu podeljeni čak i onako očigledno kao sada.” (Hogarth 1902, 1−2)
Da ne bi bilo nikakve dileme, Hogart je levo od unutrašnje naslovne strane
umetnuo kartu „Bliskog Istoka”, na kojoj je ovaj predeo označen crnom bojom. Iz
karte je jasno da je Hogart ostavio Helensku kraljevinu, Albaniju, i sva tri dela Ma-
kedonije na Istoku, dok je Rumuniju, Srbiju i veći deo Bugarske izdvojio iz opsega
Orijenta. Time je, u britanskoj imaginaciji, ozvaničeno „bekstvo” Beograda i Srbije
sa Istoka i njegovo primanje u okvire Evrope. Dejvison je o Hogartovom razgrani-
čenju primetio da se „nisu svi slagali sa ovim tačnim granicama Bliskog Istoka, ali
bilo je malo neslaganja oko njihovog približnog opsega.” (Davison 1960, 667)

Privremeno novo poistočnjenje (1903−1906) i vraćanje Beograda u opseg

Zapada (1906−1914)
Majski prevrat, a posebno čin defenestracije monarha, kao i ulazak kralje-
ubica u prevratničku vladu, izazvali su buru nezadovoljstva u Britaniji i prekid
diplomatskih odnosa sa Beogradom. Budući da se kraljeubistvo dogodilo u presto-
nici Srbije, to je imalo momentalne posledice na njenu sliku u Britaniji. Ugledni
novinar Tajmsa, Henri Vikam Stid (Henry Wickham Steed, 1871−1956), poslao
je dopis iz Beča u kome je primetio: „Centralno azijski kanat, a na jedan evropski
grad, bio bi odgovarajuća pozornica za tako nemilosrdno i precizno isplanirano
kraljeubistvo”, dodajući da je već dovoljno podataka poznato da se „beogradska
tragedija” označi „kao jedinstvena u savremenoj istoriji.”6 Oznaka „beli grad smrti”
(White City of Death), iz naslova jedne knjige objavljene u Londonu posle Maj-
skog prevrata (Wilson 1903), možda daje najbolji sažetak slike Beograda u Brita-
niji posle Majskog prevrata. Paralele između bacanja kroz prozor kraljice Drage i
udovice kralja Izrailja Ahava Jezavelje7 odmah su napravljene u vodećem časopisu
Spektejtoru: „kao što beše s Jezaveljom pre tri hiljade godina, tako bi u Beogradu u
četvrtak. Tako se istorija dvorskih prevrata gotovo istovetno ponavlja među istoč-

6 The Times, Friday, June 12, 1903, 5. Uporedi: Markovich 2000, 98.
7 Stari zavjet, Druga knjiga o Carevima, gl. IX, 30–37. 21
 STRANCI U BEOGRADU

nim narodima.”8 Mada je glavnina članaka o Majskom prevratu objavljena u pozno

proleće i leto 1903, unakažena tela srpskog kraljevskog para ostaće još više godina
pr va asocijacija na Beograd u britanskom javnom mnjenju.
Majskim prevratom slika Beograda i Srbije došla je pod uticaj postupka koji
sam nazvao reorijentalizacija. Pod ovim podrazumevam povratak na Istok prede-
la koji je ranije imagološki ušao u opseg Zapada. Drugost Istoka bila je, kada su u
pitanju Beograd i Srbija, postepeno smanjivana tokom XIX veka. Tada je Beograd
i stvarno poprimao sve više izgled centralnoevropskog grada. Zato je reorijentali-
zacija nastupila kao svojevrsna kazna zapadnog javnog mnjenja, a posebno britan-
skog, za ubistvo monarha koje je izazvalo osudu od Londona do Sankt Peterbur-
ga, ali su jedino Britanija i Holandija prekinule diplomatske odnose sa Srbijom.
Surovost primenjena pri kraljeubistvu u Beogradu došla je u sukob s britanskim
vrednosnim sistemom, a posebno u pogledu odanosti prema kruni i samouzdrža-
nosti kao važnim sastojcima Britanstva (Markovich 2000, 170−190). Čak i rela-
tivno nakloljen putopisac prema Beogradu, kao De Vint, koji je smatrao da su Srbi
veoma slični Fancuzima i samim tim nije sumnjao u njihovo pripadanje Evropi,
morao je da primeti da je pridev „skerletan” (”scarlet”) prikladniji od „belog”9 za
„grad koji je posvedočio tako strašno delo, počinjeno u ime ‘patriotizma.’” (De
Windt 1907, 114)
Reorijentalizacija je trajala koliko i prekid diplomatskih odnosa (1903−1906),
mada su pojedini njeni odjeci u britanskom javnom mnjenju opstali i izlazili na po-
vršinu i nekoliko godina kasnije. Za posmatranje Beograda i Srbije srećna okolnost
je bila je, pre svega, britanski izlazak iz izolacionizma u spoljnoj politici, koji je
uokviren do 1907, olakšao obnovu diplomatskih odnosa, a svakako da je ubrzao i
okončanje reorijentalizacije njihove slike.
U monumentalnom izdanju Tajmsove istorije sveta, na osnovu pisaca svih
vremena u 25 tomova, pretposlednji tom se odnosi na Poljsku, Balkan, Tursku,
manje istočne zemlje, Kinu i Japan. U njemu je 1908. upečatljivo opisana promena
koju su Beograd i Srbi prošli u britanskom i zapadnom viđenju tokom XIX veka.
U ovom izdanju se navodi da Srbi imaju cilj „da proizvedu nestanak iz zemlje bi-
lo čega što bi podsećalo na staru muslimansku prevlast.” Oni su se predali ovom
zadataku s ustrajnom energijom i Beograd „‘turski’ je prestao da postoji.” Njega je
zamenio „više zapadan grad poput Beča ili Budimpešte” (”more occidental city like
Vienna or Budapest”). Čak i kada je u pitanju duh „Srbija sve više beži od turskog
fatalizma.” Na osnovu svega iznetog ne iznenađuje zaključak ovog izdanja: „Samo
malo vremena unazad bio je to narod Orijenta. Od sada nadalje on pripada zapad-
nom svetu, radom i preduzetnošću.” (Smith 1908, 206)

8 The Spectator, vol. 90, June 13, 1903, 922. Uporedi: Markovich 2000, 191.
22 9 ”Scarlet” na engeskom može figurativno da označi boju greha.
 OD GRADA S DRUGE STRANE GRANICE ZAPADNE CIVILIZACIJE KA GRADU UNUTAR GRANICA EVROPE

U jedanaestom izdanju Enciklopedije Britanike, koje se smatra najboljim iz-

danjem koje je ova enciklopedija ikada izdala, Čedomilj Mijatović (1842−1932),
dugogodšnji poslanik Kraljevine Srbije u Londonu i etablirani saradnik ove enci-
klopedije, napisao je članak o Beogradu. Utisak koji je zapadni čitalac mogao da
stekne iz ovog članka sličan je onom iz Tajmsove istorije sveta. Beograd je zapadni
grad sa ponekim preostalim orijentalnim ili eg zotičnim elementom: „Nekoliko sta-
rih turskih kuća napravljenih od gipsanog maltera, sa krovovima od cr venih ploči-
ca, su preostale u loše popločanim i nezdravim delovima koji se graniče s rekama.
Ali kao sedište dvora i vlade, i centar uvozne trgovine Beograd se posle 1869. brzo
preobrazio u moderan evropski grad sa širokim ulicama, električnim tramvajima
i svetlima na struju. Samo mnoštvo malih bašti zasađenih stablima lipe, akacije i
ljiljana i jarke nošnje srpskih i ugarskih seljaka, preostaju da ga razlikuju od kakve
zapadne prestonice.”
Poznajući značaj koji Englezi daju verskoj toleranciji Mijatović je posebno
naglasio raznolikost verskih građevina u Beogradu i toleranciju prema islamu: „Go-
dine 1900. bile su četiri srpske pravoslavne crkve, uključujući i katedralu [sabornu
crkvu], jednu rimokatoličku kapelu, jednu envangelističku kapelu (nemačku), dve
sinagoge i jednu džamiju. Ova poslednja se u potpunosti održava o trošku Srpske
vlade.” (Mi[ jatovich] 1911, 681−682)
Tako je Beograd u britanskom viđenju prešao put od orijentalnog grada u
kome se hrišćani i ne primećuju kod Montegjueve (1716), preko grada gde poči-
nju dveri Istoka kod Kinglejka (1835) do grada koji je, preko Centralne Evrope,
ušao u opseg zapadne civilizacije krajem XIX veka. Konačno on je postao grad koji
o trošku hrišćanske vlade održava jedan od poslednjih ostataka Istoka – beograd-
sku džamiju. Čak ni reorijentalizacija koja je usledila posle Majskog prevrata, nije
uspela da prekine jasnu okcidentalizaciju slike Beograda koja se može pratiti od
Pejtona do Hogarta.

Literatura:
Andrić, I. 1936. ”Miss Adelina Irby.” The Anglo-Yugoslav Review 2 ( July-October): 85–90.
Antić. Č. i Markovich, S. G. 2007. 170 Years of British-Serbian (Yugoslav) Relations. Belgrade:
British Embassy.
Arbuthnot, L. G. 1862. Herzegovina; or Omer Pacha and the Christian Rebels. With a Brief
Account of Servia, its Social, Political, and Financial Condition. London: Longman
and Co.
Beograd na Dunavu prema evropskim kartografskim izvorima XVI do XIX veka. 2008. Beograd:
Biblioteka grada Beograda.
Bošković, R. J. 1937. Dnevnik sa puta iz Carigrada u Poljsku, prevod Dušana Nedeljkovića.
Beograd: izdanje Rajković.
23
 STRANCI U BEOGRADU

Crawford, Earl J. 1753. Memoirs of his Life; describing many of the highest military achieve-
ments in the late wars, more particularly the campaign against the Turks, wherein his
Lordship served both in the Imperial and Russian armies. Compiled from his own papers.
London.
Davison, R. H. 1960. ”Where is the Middle East?.” The Foreign Affairs 38(4) ( July):
667–668.
De Windt, H. 1907. Through Savage Europe. Being the Narrative of a Journey (Undertaken as
Special Correspondent of the ’Westminster Gazette’), throughout the Balkan States and
European Russia. London: T. Fisher Unwin.
Denton, R. W. 1862. Servia and the Servians. London: Bell and Daldy.
Delumeau, J. 1978. La peur en Occident (XIV e – XVIII e siècles). Une cité assiégée. Paris:
Fayard.
Djordjevic, D. 1999. ”Ottoman Heritage Versus Modernization: Symbiosis in Serbia during
the Nineteenth Century.” Serbian Studies 13: 29–58.
Hogarth, D. G. 1902. The Nearer East. London: William Heinemann.
Jovanović, V. M. 1978. Engleska bibliografija o istočnom pitanju u Evropi. II dopunjeno izdanje.
Beograd: Institut za književnost i umetnost.
Keppel, G. 1831. Narrative of a Journey across Balcan, by the two Passes of Selimno and Pravadi…
in the Years 1829–1830…, vol. 1–2. London: Henry Colburn and Richard Bentley.
Kinglake, A. W. 1948. Eothen. London: John Lehmann.
Комсалова, P. 2003. „Белград и Сербы чрез взгляд Анличанок (XVIII-XIX вв.).” U
Beograd u delima evropskih putopisaca, uredio Đorđe S. Kostić, 125−142. Beograd:
Balkanološki institut SANU.
Kostić, V. 1972. Kulturne veze između jugoslovenskih zemalja i Engleske do 1700. godine.
Beograd: SANU.
Kostić, V. 2003. „Memoari jednog britanskog učesnika u odbrani Beograda 1739. godine.”
U Beograd u delima evropskih putopisaca, uredio Đorđe S. Kostić, 67−84. Beograd:
Balkanološki institut SANU.
Κοσμοπολίτης, S. L. 1788. A Series of Letters, addressed to Sir William Fordyce, M. D., F. R.
S. Containing a Voyage and Journey from England to Smyrna, from thence to Constan-
tinople, and from that place over land to England…, vol. 1–2. London: Printed for the
author.
Wolf, L. 1994. Inventing Eastern Europe. The Map of Civilization on the Mind of the Enlight-
enment. Stanford: Stanford University Press.
Zdenko, L. 1989. Britanski putnici u našim krajevima. Od sredine XV do početka XIX veka.
Gornji Milanovac: Dečje novine.
Mackenzie, G. M. i Irby, A. P. 1877. Travels in the Slavonic Provinces of Turkey-in-Europe, vol.
1. London: Daldy, Isbister and Co.
Markovich, S. G. 2000. British Perceptions of Serbia and the Balkans, 1903−1906. Paris:
Dialogue.
Maurois, A. 1939. Disraeli. A Picture of th e Victorian Age. London: Penguin.
24
 OD GRADA S DRUGE STRANE GRANICE ZAPADNE CIVILIZACIJE KA GRADU UNUTAR GRANICA EVROPE

Mi[jatovich], C. 1911. S. v. ”Belgrade.” U The Encyclopaedia Britannica, 11th edition, vol. 3.

New York: Encyclopaedia Britannica.
Miljković Katić, B. 2003. „Putopisci o neizgrađenim prostorima Beograda u prvoj polovini
XIX veka.” U Beograd u delima evropskih putopisaca, uredio Đorđe S. Kostić, 143−155.
Beograd: Balkanološki institut SANU.
Momčilović, B., izbor, prevod i pogovor. 1993. Britanski putnici u našim krajevima u XVIII
veku. Novi Sad: Matica srpska.
O’Brien, P. K. 2002. ”The Pax Britannica and American Hegemony: Precedent, Anteced-
ent or Just Another History?” In Two Hegemonies. Britain 1846–1914 and the United
States 1941–2001, uredili Patrick Karl O’Brien i Armand Clesse, 3–64. Aldershot:
Ashgate.
Pardoe, M. 1837. The City of the Sultan and Domestic Manners of the Turks, in 1836, vol. 1–2.
London: Henry Colburn.
Paton, A. A. 1845. Servia, The Youngest Member of the European Family: or, a Residence in
Belgrade and Travel in the Highlands and Woodlands of the Interior during the Years
1843 and 1844. London: Longman.
Biblija: Stari i Novi zavjet. 1976. Zagreb: Kršćanska sadašnjost.
Quin, M. J. 1835. A Steam Voyage down the Danube. With sketches of Hungary, Wallachia,
Servia, and Turkey, &c, vol. 1–2. London: Richard Bentley.
Who Was Who 1929–1940., vol. III. 1980. London: Adam & Charles Black.
Wortley Montague, Lady. M. 1790. Letters of the Right Honourable Lady M-y W-y M-e: writ-
ten, during her travels in Europe, Asia, and Africa…, vol 1. London: printed for Thomas
Martin.
Williams, H. S. (ed.) 1908. The Historians History of the World. A Comprehensive Narrative
of the Rise and Development of Nations as Recorded by the Great Writers of All Ages, vol
24. London: The Times.
Wilson, M. N. 1903. Belgrade the White City of Death. Being the History of King Alexander
and Queen Draga. London: R. A. Everett and Co.
Yovitvhitch, L. A. 1939. The Biography of a Serbian Diplomat. London: The Epworth Press.

Periodika:
The Times, Friday, June 12, 1903, 5.
The Spectator, vol. 90 ( June 13, 1903), 922.

25
 STRANCI U BEOGRADU

Summary
From a City beyond borders of Western civilisation towards a city within
frontiers of Europe in the 18th and 19th centuries
The paper follows the construction of knowledge on Belgrade in Britain dur-
ing the 18th and 19th centuries. Travelogues, maps, copper engravings, encyclopae-
dic entries and geographic descriptions published in Britain during the course of
the 18th and 19th centuries have been taken into consideration. Analysis is provided
starting with letters of Lady Montague written in 1716 up to geographic treatise
by D. G. Hogarth, and entry on Belgrade in the Encyclopaedia Britannica in 1911
by Ch. Mijatovich. Although Lady Montague offered in her letters the first Brit-
ish sketch of a Belgrader (Ahmed-Bay) she was able to see Belgrade only as an
Oriental town in which she was not capable to perceive existence of Christians.
From 1740 the Enlightenment had placed confines of civilisation to the southern
Austrian borders. Belgrade thus became the northern most citadel of the East, an
image powerfully transmitted by Kinglake’s Eothen published in 1844. The aban-
donment of Belgrade by the last Ottoman garrison in April 1867, the achieve-
ment of independence in 1878, and introduction of railways in 1884, connecting
Vienna with Constantinople via Belgrade, all contributed to occidentalisation of
Belgrade’s image in Britain. This process of europeanisation and occidenatlisation
of Belgrade’s image is followed through travelogues and works of George Thomas
Keppel, Andrew Archibald Paton, William Denton, Georgina Muir Mackenzie
and Adelina Irby, Harry De Windt, David George Hogarth and Chedomille Mi-
jatovich. Through the gradual process of occidentalisation in the 19th century Bel-
grade was re-categorised. It was included via Central Europe as a part of ”civilisa-
tion” and ceased to be a part of the East. Even re-orientalisation in viewing Serbian
capital after the May Coup (1903) and British break-off of diplomatic relations
with Serbia (1903−1906) could not stop but only temporarily suspend the process
of europeanisation and occidentalisation in British perceptions of Belgrade. This
stream began with the book of A. A. Paton (1845) and was codified in the work
of D. G. Hogarth who reduced frontiers of the East in South-East Europe in his
book The Nearer East (1902) and clearly included Belgrade, Serbia, Romania and
most of Bulgaria within Europe.

Key words: British image of Belgrade, 19-20th centuries, the East,

Occidentalisation

Rad prijavljen: 30.6.3013.

Rad recenziran: 28.9.2013.
26 Rad prihvaćen: 31.10.2013.
 UDK: 821.111.09-992”18”

Britanska percepcija Pregledni naučni rad

Beograda:
MODERNIZACIJA Aleksandar RASTOVIĆ
Istorijski institut, Beograd
U XIX VEKU* sa2069@eunet.rs

U ovom radu se na osnovu brojne putopisne literature analizira britanska

percepcija Beograda u XIX veku jer je to stoleće karakteristično po brojnim
posetama najznačajnijih i najuticajnijih predstavnika engleskog društvenog
života srpskoj prestonici. Oni su pre dolaska imali brojne stereotipe o Beogra-
du kao maloj, neurednoj turskoj kasabi gde živi primitivan i gotovo potpuno
nepismen svet. Ipak, tokom boravka i po povratku u svoju zemlju oni su tu
negativni matricu napustili s obzirom na to da su se lično uverili da se radi
o potpuno drugačijoj stvarnosti od one koju su stekli pre dolaska. Njihove
zabeleške o Beogradu predstavljaju dragocena svedočanstva o izgledu gra-
da, njegovom razvoju, običajima, modi, društvenom životu. Sedamdesetih
godina devetnaestog veka Beograd je zapljusnut procesom modernizacije i
urbanizacije, a potreba da se izuče iskustva najvažnijih evropskih gradova
u procesu modernizacije naveli su tadašnje gradsko vođstvo da pošalje spe-
cijalnu delegaciju između ostalog i u London i druge engleske gradove kako
bi na licu mesta proučili modernizaciju i urbanizaciju britanskih gradova.
Znanja i iskustva Londona, Istborna i Brajtona u komunalnoj, zdravstvenoj
i drugim sferama znatno su uticala na ubrzani proces modernizacije Beo-
grada osamdesetih i devedesetih godina XIX veka.

Ključne reči: Beograd, britanska percepcija, engleski putopisci, modernizacija,

London

K
ao divlji istok Evrope kako je svoju
knjigu o Balkanu, njegovim državama, narodima i gradovima iz 1906. godine na-
zvao Hari de Vindt, poznati engleski putopisac, Beograd kao prestonica pr vo po-
* Rad nastao kao rezultat istraživanja na projektu Modernizacija zapadnog Balkana (ev. br. 177009)
koji finansira Ministarstvo nauke, prosvete i tehnološkog razvoja Republike Srbije. 27
 STRANCI U BEOGRADU

luvazalne, a od 1878. godine i nezavisne Kneževine Srbije bio je česta destinacija

uglednih predstavnika britanskog javnog mnjenja u devetnaestom veku. Statistič-
ki gledano za tih stotinu godina Beograd je pohodilo najmanje desetak poznatih
Engleskinja i Engleza. Oni su nastavili svojevrsnu kulturnu kolonizaciju to jest
književno narativno osvajanje Balkana i njegovih najvažnijih gradova koju je zapo-
čeo pesnik Bajron početkom devetnaestog veka, a kako lucidno primećuje Vesna
Goldsvorti u svojoj zanimljivoj studiji Izmišljanje Ruritanije. Imperijalizam mašte
(Goldsvorti 2000). Goldsvortijeva tvrdi da je Balkan zapalio imaginaciju britan-
skih pisaca od trenutka kada je počela borba balkanskih naroda za sticanje nezavi-
snosti u devetnaestom veku, a književni radovi inspirisani Balkanom nastavili su
da plene pažnju tamošnjih pisaca za vreme ili neposredno posle velikih političkih
kriza i ratova (Goldsworthy 1996, 22). Zanimljivo je napomenuti da je u Velikoj
Britaniji u odnosu na ostatak Evrope putopisna literatura, kako ističe Marija Todo-
rova, u izvrsnoj knjizi Imaginarni Balkan bila najpopularniji vid književnog dela.
Po čitanosti putopisi su se nalazili na drugom mestu odmah iza romana. Zato i
ne treba da čudi tolika navala Engleza na udaljene i ezgotične krajeve Istoka. Od
mnogobrojnih putopisaca koji su tokom devetnaestog veka pohodili Beograd Srbi-
ju i ostavili zanimljive i dragocene informacije pisane tragove izdvajaju se: Džordž
Tomas Kepl, Aleksandar Kinglejk, Majkl Kvin, Džulija Pardju, Fransis Er ve, Ostin
Henri Lajard, Endrju Arčibald Pejton, Džon Pelgrejv Simson, Edmund Spenser,
Lujza Hej Kar, Adelina Irbi, Georgina Mekenzi.
Britanski putopisci su odlazak u Srbiju i Beograd doživljavali ne samo kao
eg zotične izlete u nepoznate i neistražene predele, gde će moći da nađu svojevrsni
mir i opuštanje od uzburkane londonske svakodnevice već i kao priliku da saznaju
mnogo toga o jednoj za njih potpuno nepoznatoj zemlji i gradovima, funkcionisa-
nju varoških institucija, kulturi, društvenom životu, ishrani, modi, muzici i svemu
onome što bi moglo da predstavlja značajnu informaciju kako za njihovu vladu,
ali i javno mnjenje u celini. Sadržina njihovih radova i putopisa u kojima su davali
svoju percepciju Beograda, ali i Srbije zavisila je od sfere interesovanja i stepena
obrazovanosti njenih autora. Uglavnom su to bili književno-putopisni radovi, ali i
zanimljivi turistički izveštaji i prospekti. Uočljivo je da što je stepen obrazovanosti
autora bio veći ili ako su se nalazili u službi svoje vlade, time je i sadržaj njihovih
dela bio ozbiljniji, raznovrsniji, pun analitike, i podataka iz sfere politike, privre-
de, narodnih običaja i slično. U tom smislu izdvajaju se svedočanstva Arčibalda
Pejtona i Mis Irbi i Mjur Mekenzi koja predstavljaju specifične naučne studije o
Beogradu i posebno društvenom i kulturnom životu njegovih žitelja.
Širok je spektar zanimanja ovih putnika pionira koji su obilazili Beograd i
Srbiju. Među njima je bilo pravnika i advokata, književnika, dobrotvora, osoba
dobrog imovinskog stanja jer su jedino oni mogli sebi da priušte daleka i skupa
28 putovanja. Ovde treba napraviti razliku u odnosu na one putopisce koji su dolazili
 BRITANSKA PERCEPCIJA BEOGRADA: MODERNIZACIJA U XIX VEKU

na Balkan, u Srbiju i Beograd namenski, to jest za potrebe britanske vlade i Forin

ofisa, kao što je to bio slučaj sa diplomatama i oficirima. Tu pre svega mislimo
na Ostin Henri Lajarda i Endrju Arčibalda Pejtona, Dejvida Urkvarta, službenike
Forin ofisa odnosno karijerne diplomate i Edmunda Spensera, kapetana britanske
kraljevske vojske. Ostali su bili slobodni strelci željni avantura i izazova. Što se tiče
starosne strukture putnika, većina njih su bili u dobi između dvadeset tri i trideset
godina, znači mladi i mlađi ljudi, osim Džona Simsona koji je na put krenuo sa
četrdeset godina. Još jedan kuriozitet se vezuje za ove putnike. Skoro niko od njih
nije duže boravio u Srbiji ili se ponovo u nju vraćao. Izuzetak čine Arčibald Pejton,
Herbert Vivijan i Dejvid Urkvart. koji su dolazili u više navrata. Uglavnom su se
zadržavali kratko, nekoliko sati, najviše nekoliko dana, a vrlo retko par sedmica.
Tako na primer, Džulija Pardju je u Srbiji boravila tek nekoliko sati, Aleksandar
Kinglejk petnaest dana, Lujza Kar osamnaest, a Paulina Irbi i Mjur Mekenzi više od
mesec dana. Takođe, važno je istaći da ova putovanja i obilasci Beograda i drugih
balkanskih prestonica nisu bili rezer visani samo za muškarce. Naprotiv, veliki broj
Engleskinja je tokom devetnaestog veka posetilo prestonicu Srbije kao na primer
Džulija Pardju, Lujza Hej Kar, Adelina Irbi, Georgina Mekenzi.
Prelomni trenutak koji je doveo do povećanog interesovanja britanske jav-
nosti za Beograd i Srbiju desio se krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina
devetnaestog veka. Zanimljivo je napomenuti da su Englezi kročili u Beograd ne-
koliko godina pre nego što je došlo do uspostavljanja diplomatskih odnosa izme-
đu Velike Britanije i Kneževine Srbije 1837. godine. Pr vi iz plejade Engleza koji
se zatekao u Beogradu je bio Džordž Tomas Kepl, vrlo zanimljiva ličnost bogate
biografije, vojnik, učesnik bitke kod Vaterloa, general pukovnik, liberalni političar
i poslanik u Donjem domu britanskog parlamenta, pisac koji se 1829, i 1830. godi-
ne nalazio na proputovanju kroz evropske delove Turske, kada je posetio i Beograd.
Svoje utiske o srpskoj prestonici izneo je u delu Narative of a Journey across the Bal-
kans, by two Passes of Selimno and Paravadi; also of a Visit to Azari and other Newly
discovered Ruins in Asia Minor in the Years 1829−1830. In two Volumes, London
1830. Kepla Beograd nije oduševio, premda mu je pažnju privukla Kalemegdan-
ska tvrđava o kojoj je zabeležio podatak da se nalazi u katastrofalno lošem stanju
izuzev unutrašnje citadele. Uočio je i da ružnoću grada ublažava poneka hrišćanska
kuća koja razbija „jednoličnost turske dr vene arhitekture.” (Levental 1989, 274)
Posle Kepla u Beogradu i Srbiji je u više navrata boravio Dejvid Urkvart,
diplomata i publicista. Preko njega Britanija je uspostavila direktne kontakte sa
srpskim knezom Milošem Obrenovićem. Srbiju je posetio četiri puta i to aprila
1832, kao sekretar britanske ambasade u Carigradu, kad je pr vi put sreo kneza
Miloša, zatim novembra 1833, kada je opet imao razgovore sa njim, ali i sa go-
spodarom Jevremom, Dimitrijem Davidovićem, Avramom Petronijevićem, 1834,
i maja 1837. Godine (Rastović 2000a, 17; Paunović-Štermenski 2010, 122; Pau- 29
 STRANCI U BEOGRADU

nović-Štermenski 2007, 96−118; Popović 2012, 68−69). Kao izraziti turkofil i

rusofob podsticao je srpskog vladara koji mu se žalio da Rusi žele da Srbiju pretvo-
re u rusku guberniju, da se oslobodi ruskog uticaja, i pr vi inicirao svojoj vladi da
slanjem konzula uspostavi službene odnose sa srpskom kneževinom (Ljušić 1993,
67). Utiske o boravku u Beogradu i Srbiji objavio je u časopisu „Portfolio”. Urkvart
je bio snažno impresioniran Srbijom i zanimljiv je deo njegovog izveštaja koji per-
cipira političko društvene prilike u Srbiji toga vremena mada ima preterivanja u
idealizaciji srpske stvarnosti: „Zadovoljstvo je sveopšte, vlada jednodušnost u mi-
šljenju. Najčistiji oblik opštinske organizacije neposredno se oslanja na praktičnu
zdravu pamet naroda. Običaji zanemaruju zakone, a vlast poglavara koliko god
da se čini despotska, nevidljiva je i nepokretna, sve dok nema potrebe da deluje u
javnim poslovima ili kao krajnji sudija u privatnim sporovima” (Ljušić 1993, 120).
Zanimljivo je da je Dejvid Urkvart bio pisac pr ve fragmentarne istorije novove-
kovne Srbije na engleskom jeziku koja je imala devedeset šest strana i nije završena
(Vuković 1989, 221).
U Beogradu je 1835. godine boravio i Aleksandar Vilijam Kinglejk, pravnik,
istoričar, poslanik u engleskom parlamentu. Svoje koncizne percepcije o Beogra-
du ostavio je u knjizi Eothen objavljenoj 1844, koja se smatra najboljim engleskim
putopisom toga vremena (Momčilović 1989, 61). Zadojen predrasudama o Srbiji,
napisao je da se Beograd nalazi na kraju Evrope, i da „ulazi u zemlju koja sadrži sjaj
i pustoš Istoka” (Kinglejk 1993, 6). Kinglejk je takođe ostavio tmurnu belešku o
izgledu srpske prestonice primećujući da je muslimanski deo grada napušten i pust,
pun đubreta i ptica (rode i ždralovi), a da se u vazduhu oseća miris sprženih kora
od limuna, pomorandži i začina (Kinglejk 1993, 6).
Vrlo oskudna svedočanstva o Beogradu dao je Majkl Kvin, irski novinar, pisac
i izdavač u delu A Steam Voyage down the Danube iz 1835. On je Beograd pred-
stavio kao „sjajan skup džamija sa visokim belim minaretima”, dok je beogradska
tvrđava „moćna građevina, dobro postavljena za odbranu” (Kvin 1993, 27). Ne-
što opsežnije zapise ostavila je Džulija Pardju, pesnikinja u putopisu The City of
the Sultan and Domestic Manners of the Turks publikovanom 1837. Vraćajući se
parobrodom iz Carigrada 1836, zadržala se u Beogradu tek nekoliko sati. Zabe-
ležila je da je to poslednji grad u Evropi koji ima minarete, dok je Kalemegdan na
nju ostavio posebno snažan utisak. „Tvrđava zastrašujuće izgleda i da je data nekoj
evropskoj sili bio bi to opasan poklon”. Uočila je da Osmanlije žive u podnošljivoj
harmoniji sa Jevrejima, a ostavila je i važan podatak da je u to vreme u gradu živelo
dvanaest hiljada Srba i osam hiljada Turaka i Jevreja (Pardou 1993, 34).
Fransis Er ve, putopisac i slikar, lični prijatelj madam Tiso je Beograd pred-
stavio u knjizi A Residence in Greece and Turkey izdatoj 1837. Njegove percepcije
Beograda su za razliku od drugih njegovih sunarodnika pretežno pozitivne. Po
30 njemu to je stari i nadaleko čuveni grad oko koga su se vodile tolike bitke, i koga su
 BRITANSKA PERCEPCIJA BEOGRADA: MODERNIZACIJA U XIX VEKU

mnoge vojske toliko puta osvajale i gubile. Beograd je živopisan grad, neobičnog
izgleda, drugačiji od ustaljenih engleskih predstava, lepši i evropskiji od bilo kog
grada kroz koji je prošao. Koristeći kitnjaste stilske ekskursije piše da je „Beograd
poslednji spomenik Istoka, romantični predeo gde civilizacija nije toliko prodr-
la da bi uništila iskonska obeležja zemlje, gde nošnja i običaji i danas podsećaju
na najzanimljivije periode, gde divlje, uzvišeno i živopisno naizmenično pokazuju
svoje čari, gde se veličanstvenost i raskoš obilno ispoljavaju, i gde gruba priroda
nikad nije osetila ljudsku ruku koja sve kvari.” (Er ve 1993, 50−51)
Beograd je u tri navrata 1839, 1843, i 1844, obišao i diplomata i putopisac
Endrju Arčibald Pejton, koji je jedno vreme bio generalni konzul u Srbiji i lični
sekretar Džordža Hodžesa. Svoja zapažanja o izgledu grada, političkim, privred-
nim i kulturnim prilikama izneo je u knjigama Servia, the Youngest member of the
European Family, i The Highlands and the Islands of the Adriatic. Pr vi put boraveći
u Beogradu 1839, primetio je da se radi o orijentalnoj varoši sa puno primesa istoka
u oblasti arhitekture, nošnji, manirima, dok je već prilikom sledeće posete uočio da
varoš gubi orijentalna obeležja, da se u njemu puno gradi po evropskim nazorima
(Momčilović 2003, 163).
Veliko interesovanje za obilazak Balkana i Beograda, tih divljih i eg zotičnih
delova Evrope, podstakla je uredništvo čuvene londonske izdavačke kuće Džon
Mjurej da 1840. godine objavi svojevrsni turistički vodič za putovanja po Turskoj
odnosno njenim evropskim delovima i provincijama. To samo pokazuje glad tamo-
šnje javnosti za područje Balkana (A Handbook for Travellers in Turkey: describing
Constantinople, European Turkey, Asia Minor, Armenia and Mesopotamia 1840).
Beograd i Srbiju je tokom jula 1850, posetila i Lujza Hej Kar, i to u pratnji
Vuka Karadžića i njegove ćerke Mine (Lukić Tipsarević 1988, 71). Ona je 1847.
godine pr va na engleski jezik prevela čuveno Rankeovo delo Istorija srpske revoluci-
je. Uspomenu na putovanje po Srbiji je sačuvala u dnevniku Nekoliko dana po Srbiji
1850. godine, koji je na njenu molbu pedantno vodila Mina Karadžić. Zabeleške je
kasnije prevela na francuski jezik, a Čeda Mijatović njen prijatelj uz njenu dozvolu
preveo je na srpski jezik i objavio 1895, u Brankovom kolu (Mitrović 1964, 208;
Lukić Tipsarević 1983−1984, 47). Tokom osamnaestodnevnog boravka pored Be-
ograda posetila je i Obrenovac, Šabac, Loznicu, odnosno Mačvu i Podrinje. Njene
beleške ne sadrže političke ocene o Srbiji i njenim vladarima, već donose zanimljive
i kratke opise srpskih gradova, i podatke o karakterističnim srpskim običajima koji
su danas skoro zaboravljeni. Za Palež (Obrenovac) je zapisala da je malo ali čisto
mesto. Primetila je da na putu od Beograda do Šapca postoji veliki broj krajputaša,
dr venih ili kamenih spomenika koji označavaju mesto pogibije junaka ili putnika
sa ispisanim imeninima i datumima njihove smrti (Mitrović 1964, 755−756).
Srbiju su u više navrata i to 1862, 1863, i 1864, posetile Engleskinje Geo-
rgina Mjur Mekenzi i Adelina Paulina Irbi, i to u sklopu balkanske turneje ka- 31
 STRANCI U BEOGRADU

da su obišle i Makedoniju, Staru Srbiju i Crnu Goru (Lukić Tipsarević 1988, 75;
Rastović 2000a, 48). Kao rezultat njihovih brižljivih zapažanja nastala je 1868,
voluminozna knjiga Travells in the Slavonic Provinces of Turkey in Europe za čije
je drugo izdanje 1877. godine Viljem Gledston, napisao inspirativni predgovor
u kome je izrazio svoje divljenje prema dve engleske putnice koje su objektivno
prikazale stanje u kome se nalazila hrišćanska populacija u ondašnjim delovima
evropske Turske.
Pr vi put u Beograd su stigle 4. septembra 1862, kada su ih dočekali Franjo
Zah i Nikola Krstić, inače njihov domaćin koji je imao zadatak da ih nauči srpski
jezik. Tokom svoje pr ve posete Beogradu odsele su u kući Alekse Simića (Đorđr-
vić 1983, 391; Lazarević 1929, 58). Prilikom višenedeljnog boravka Irbijeva i Me-
kenzijeva su se interesovale o političkoj situaciji u zemlji, stanju sloboda, odnosu
srpskog kneza prema načelima liberalizma, kulturnim prilikama u gradu (Đorđević
1983, 396).
U Beograd su se ponovo vratile 24. septembra 1863, i u njemu ostale godinu
dana, sve do 29. septembra 1864. Zanimljivo je da su prilikom ovog boravka na-
pisale veliki deo svoje knjige Travells in the Slavonic Provinces i počele da prevode
na engleski jezik knjigu Istoriju serbskog naroda, koju je za potrebe učenika gimna-
zije priredio njihov prijatelj i verni pratilac Nikola Krstić. Jednogodišnji boravak
u Beogradu su iskoristile da prisustvuju brojnim svečanostima, između ostalih i
proslavi dana Svetog Save u novootvorenom Kapetan Mišinom zdanju, kao i da
obiđu Topčider.
Nikola Krstić je u svojim memoarima beležio njihove beogradske aktivnosti,
premda su i one dosta oskudne i uglavnom sadrže njihove poglede na politički i
društveni život onovremene Srbije i Beograda. U vezi sa opisom Beograda dra-
gocen je podatak da je Mjur Mekenzi 28. septembra 1863, posetila staro zdanje
kneževog konaka koje je nije impresioniralo, i koga je okarekterisala kao prljavu
zgradu (Krstić 2005b, 127). Takođe, iz Krstićevih dnevničkih beleški doznajemo
da su se u Beogradu viđale sa svojim starim prijateljima, i to sa Filipom Hristićem,
ali i sa vladikom Platonom Simonovićem (Krstić 2005a, 10). U studiji Travells in
the Slavonic Provinces samo su se u jednom pasusu u trinaestoj glavi osvrnule na
Beograd napominjući da leži na ušću dve plovne reke, i da je prirodno predodređen
za glavnu stanicu za „gvozdene puteve koje će sjediniti Severno more sa Egejskim i
Crno more sa Jadranskim, u trgovini i u ratu on je ključ od Istoka i već ga je veliki
engleski slobodnjak u trgovačkoj politici Kobden označio kao jedno od budućih
slobodnih evropskih pristaništa.” (Travells in the Slavonic Provinces of Turkey in
Europe 1877, 148) U nastavku konstatovale su da je grad često menjao gospodare,
i da je bio bedem zapadne civilizacije i kapija na tamnici turskog var varstva, a da
je sada u rukama srpskog naroda (Travells in the Slavonic Provinces of Turkey in
32 Europe 1877, 148).
 BRITANSKA PERCEPCIJA BEOGRADA: MODERNIZACIJA U XIX VEKU

O Beogradu je u formi kratke pustolovne priče pisao i plodni viktorijanski

romanopisac i diplomata Čarls Liver. On je 1868. godine u Blekvuds Magazinu
pod pseudonimom Bob Konsindajn objavio priču Šta sam radio u Beogradu. Autor
piše o pustolovinama mladog Engleza koji zapada u dugove zbog kocke i beži iz ze-
mlje u Beograd kod svog druga inače tamošnjeg britanskog diplomate. Vreme pre-
kraćuje tako što se upušta u analizu srpskog pitanja, a stanuje u jednom pansionu
koji drži stara Albanka. Ovde je reč o odsustvu njegovog neposrednog poznavanja
grada, već je uglavnom sve bazirano na bujnoj mašti, sa ponekom činjenicom. Me-
đutim, i pored toga i ova priča pokazuje koliko je britanska javnost bila zaintereso-
vana za Beograd, makar se radilo o imaginaciji (Goldsvorti 2000, 159−160).
Najopširnija svedočanstva o prestonici Kraljevine Srbije na kraju devetnae-
stog veka ostavio je Herbert Vivijan u knjizi Servia. The Poor Man’s Paradise štam-
panoj 1897. On je Beograd posetio u zimu 1895, a zatim i u vreme obeležavanja
petsto sedme godišnice Kosovske bitke u leto 1896. Posvećujući Beogradu celo
jedanaesto poglavlje (naslovljeno Prelepi Beograd) svoje knjige, autor napominje
da je kao i njegovi prethodnici imao predrasude o tom gradu kao i o Srbiji, jer
dolazeći nije ništa spektakularno očekivao, ali kada ga je video zaljubio se u njega
(Vivian 1897, 195). Beograd je doživeo kao manju, ali lepšu verziju Budimpešte.
Za njega je to bio potpuno novi, moderan grad, skoro zapadnjački u kome žite-
lji ne imitiraju najnoviju evropsku modu, već su tradicionalnu nošnju prilagodili
svojim potrebama. Kuće u gradu su udobne, ali po engleskim standardima gledano
skromno nameštene, bez preteranog luksuza. Primetio je da je skoro svaka druga
kuća pretvorena u kafanu, a svaka druga radnja je menjačnica novca. Sedište mi-
nistarstva spoljnih poslova se izdvajalo po reprezentativnosti, ali ga je prenerazio
izgled zgrade Narodne skupštine koju je opisao kao bednu kolibu odnosno šuplju
rupu (Vivian 1897, 195).
Grad je bio vrlo uredan, a ulice čiste. Prijatno ga je iznenadilo da Beograđa-
ni rado posećuju pozorište, koga opisuje kao lepu žutu zgradu, gde se dva do tri
puta nedeljno daju lake komedije i operete francuskih autora. Međutim, uočio je
da život u prestonici zamire već u devet sati uveče, kada ulice potpuno opuste. Su-
mirajući svoje impresije o Beogradu zapisao je da je zadivljujuće da je grad doživeo
toliki prosperitet od turskih vremena, napominjući da su Terazije samo pre trideset
godina izgledale kao loš zemljani put u koji je putnik mogao da potone do kolena
zbog blata (Vivian 1897, 195).
U sklopu modernizacije srpske države koja je naročito aktuelizovana n akon
sticanja nezavisnosti 1878, neminovno se postavilo i pitanje osavremenjavanja nje-
ne prestonice. Predvodnik tog procesa postao je dr Vladan Đorđević, predsednik
beogradske opštine 1884−1885. Iako je važio za osobu konzer vativnih načela,
njegovo uporno istrajavanje u nameri da Beograd od provincijalne turske kasabe
preraste u evropsku metropolu sa svim savremenim dostignućima toga vremena, 33
 STRANCI U BEOGRADU

demantuje taj stereotip o njemu. Naprotiv, svojim radom pokazao se kao sposoban
organizator odnosno iskreni modernizator i reformator srpske prestonice. Smatrao
se utemeljiteljem savremene komunalne politike u Beogradu. Upravo je on isticao
i uviđao neuređenost Beograda u sferi komunalne politike,
Prekretnicu u procesu modernizacije Beograda odnosno podsticaj za pristu-
panje tom važnom činu u njegovoj evropeizaciji i osavremenjavanju nastupio je
17. oktobra 1884. godine na sednici odbora beogradske opštine kada je doneta
prelomna odluka o započinjanju najopsežnijih komunalnih radova u istoriji grada.
Odbor je na istoj sednici, a na predlog Đorđevića, odlučio da tročlana delegacija
sastavljena od stručnih lica poseti najvažnije evropske gradove kako bi proučila
ostvarivanje trošarine, odnosno funkcionisanje tamošnjih komunalno-saobraćaj-
no-urbanističkih sistema i infrastrukture. Takođe, članovi komisije su obavezani da
zabeleže sva pozitivna rešenja odnosno iskustva tih gradova kako bi se ona efikasno
primenila u regulisanju istih pitanja u Beogradu.1 U komisiju su pored Đorđevića
ušli i članovi od bo ra be o grad ske op šti ne: Jo vo Kr sma no vić i Jo van Jo van če
An tula. Karakteristično je mišljenje koje je na sednici o ovom pitanju izneo odbor-
nik Jovan Avakumović koji je istakao da se donošenjem ove odluke od starog Beo-
grada koji je bio azijska varoš pod Turcima stvara jedan ugledan evropski grad.
Polazeći od prispelih ponuda Đorđević je na istoj sednici upoznao odborni-
ke sa konačnom listom prijavljenih ponuđača za izradu projekata i predračuna za
obavljanje komunalnih radova. Konačnu odluku o izboru izvođača radova odbor
je takođe prepustio tročlanoj komisiji (Beogradski opštinski poslovi 1885, 169).
Osnovni cilj posete je bio da se prouči funkcionisanje određenih opštinskih
ustanova u stranim zemljama, i da se na osnovu izveštaja odboru beogradske opšti-
ne pripreme mere kako bi Beograd postao moderan evropski grad (Rastović 2000,
99), što je bilo u skladu sa programom koji je dr Vladan Đorđević, kao predsednik
opštine, sebi postavio kao zadatak u komunalnoj sferi (Subotić 1910, 101−102).
Beograd je u to vreme bio grad u kome je živelo trideset pet hiljada i četiristo osam-
deset tri stanovnika, i suočavao se sa mnogobrojnim problemima, posebno onim
komunalne prirode, kao i sa bespravnom odnosno divljom gradnjom (Stojanović
2008, 27). Đorđević je u više navrata u opširnim izveštajima koji su objavljeni u
Srpskim novinama i knjizi Beogradski opštinski poslovi za 1884. godinu, pisao o
lošem stanju u kome se nalazi gradska rasveta, nedovoljnoj količini pitke vode,
nezdravoj kanalizaciji, lošim putevima i loše kaldrmisanim ulicama u gradu. Zani-
mljivo je napomenuti da je u Srpskim novinama od 21. oktobra 1884, u tekstu o
potrebi uređenja gradske kanalizacije naveden pozitivan primer grada Mančestera,

1 Протокол вандредног састанка одбора општине београдске од 17. октобра 1884, по стено-
34 графским белешкама (Beogradski opštinski poslovi 1885, 112−113).
 BRITANSKA PERCEPCIJA BEOGRADA: MODERNIZACIJA U XIX VEKU

gde je posle popravki u kanalizacionom sistemu smrtnost stanovništva smanjena sa

trideset tri hiljade na dvadeset sedam hiljada.2
Jedna od glavnih destinacija članova komisije beogradske opštine je bio Lon-
don i nekoliko britanskih gradova koji pr vobitno i nisu bili predviđeni za obilazak.
Presudnu ulogu da se posete London i drugi engleski gradovi, imao je Čedomilj
Mijatović, srpski poslanik u Londonu (Rastović 2000b, 184). U pismu upućenom
Milutinu Garašaninu, predsedniku vlade 9. novembra izneo je razloge zbog kojih
je trebalo obići i Veliku Britaniju. „Pre svega nigde na svetu nije toliko učinjeno za
vodovode, kanale, osvetljenje, ulice kao u Londonu. Ti su poslovi do takvog savr-
šenstva ovde dovedeni da je ova ogromna varoš od svojih četiri miliona stanovnika
jedna od najzdravijih varoši u civilizovanom svetu. Pored svih nepovoljnih klimat-
skih okolnosti Londona, mortalitet iznosi devetnaest na hiljadu ljudi, dok se u dru-
gim prestonicama on kreće i do trideset šest od hiljadu ljudi. Ako, dakle, komisija
opštine beogradske hoće da vidi najveće savršenstvo u vodovodima, kanalizaciji,
osvetljenju i postavi ulica, treba da dođe u London”.3 Pored Londona preporučivao
je i obilazak nekoliko gradova u njegovoj blizini, a koji su približno iste veličine
kao i Beograd. Oni su bili primer modernog uređenja u oblastima javnog zdravlja,
udobnosti i ulepšavanja (Folkston, Hestings, Istborn, Brajton) i izvršili su reformu
u sanitarnoj oblasti. Ipak, jedan razlog za posetu smatrao je posebno važnim. „Sa
nekih strana se radilo i radi se da se Engleska učini sasvim indiferentna prema Sr-
biji, predstavkama engleskom javnom mnjenju da naš politički i kulturni horizont
ne dopire dalje od Beča. Ja se bojim da se obilaženje Londona od strane komisije
srpske prestonice ne uzme ovde kao jedan dokaz ovog skučenog pogleda i našeg
indiferentizma prema Engleskoj što bi imalo velike moralno-političke štete”.4
Komisija je na put krenula 11. novembra 1884, i pre stupanja na britansko
tle obišla je Temi švar, Budimpeštu, Beč gde je šef delegacije Vladan Đorđević pri-
mio pismo od Stojana Novakovića u kome se predlagala poseta Londonu i drugim
engleskim gradovima. Pre Londona, članovi komisije posetili su još i Minhen i
Pariz. Pr vog dana posete glavnom gradu Velike Britanije, 18. decembra, članovi
delegacije su proveli u razgledanju grada i vodovoda. Istog dana posetili su i gra-
dić Istborn gde su se sreli sa inženjerom Džordžom Valisom, kmetom Istborna i
celim opštinskim odborom (Đorđević 1885, 187−188). Očaran onim što je video
Đorđević je zapisao da je „Istborn jedna od najlepših varoši koje je video u ži-
votu” (Đorđević 1885, 187−188). Zasluga za moderno uređenje ovog grada koga
je nazvao Higijenopolis-Varoš zdravlja, pripadala je lično kmetu grada Džordžu

2 Beograd i Zakon o varoškoj trošarini u Beogradu, Srpske novine, nedelja 21. oktobar 1884, br. 233,
1281.
3 AS, MIDS, PO, 1884, F-I, D-III, Pov. br. 866, Mijatović – Garašaninu, 28. Х 1884.
4 AS, MIDS, PO, 1884, F-I, D-III, Pov. br. 866, Mijatović – Garašaninu, 28. Х 1884. 35
 STRANCI U BEOGRADU

Valisu, jer u njemu godišnje nije umiralo više od trinaest na hiljadu stanovnika, dok
se u drugim gradovima Evrope smrtnost kretala od trideset – četrdeset na hiljadu
stanovnika (Đorđević 1885, 187−188). Valisu je pripadala i zasluga za izgradnju
savremenih higijenskih i sanitarnih ustanova.
Petak, 19. decembar protekao je u razgledanju londonske kanalizacije i po-
seti lordmeru Ser Džordžu Svenu Notedžu. Poslednjeg dana obišli su Brajton u
kome je živelo preko sto hiljada stanovnika. Pored prijema kod lordmera Rivsa,
odbornika i opštinskih činovnika grada, i člana parlamenta Mariota, gosti su ima-
li priliku da vide kako funkcioniše vodovod (Rastović 2000a, 105). Delegacija je
posle višednevne posete napustila London 21. decembra, i do kraja misije obišla
Brisel, Frankfurt, Berlin i Dancing. I u ovim gradovima primljeni su na najvišem
nivou. Nakon jedno i po mesečnog boravka u evropskim prestonicama delegaci-
ja se u Beograd vratila 24. decembra 1884.5
Rezultati posete evropskim gradovima bili su višestruki. Na licu mesta su
mogli da se uvere kako funkcioniše vodovod, kana lizacija, ra sveta, kaldrmisanje
ulica, prikupljanje trošarine. Vrednost re zultata posete najbo lje potvrđuje pi-
smo koje je Mijatović uputio Garašaninu 26. decembra 1884, u kome se ističe da je
izazvala veliki i pozitivan odjek u britanskoj javnosti i štampi: „Bez ikakvog pretiri-
vanja, mogu kazati da je pohoda beogradskih komesara dala povoda da se razgreju
stare i stvore nove simpatije za Srbiju”.6
Vladan Đorđević i članovi delegacije su 26. januara 1885, poslali odboru
Opštine beogradske, opširan izveštaj o svemu onome što su videli u evropskim
gradovima i izneli detaljne predloge mera koje je opština trebalo da uradi, kako
bi se Beograd uredio kao moderna evropska prestonica u komunalnoj sferi. Taj
iscrpan izveštaj sa predlogom rešenja napisan na dvesto osamdeset devet stranica,
pročitan je i u potpunosti usvojen na sednici odbora beogradske opštine 29. januara
1885. godine.
Beograd je od početka tridesetih godina devetnaestog veka bio meta intere-
sovanja brojnih britanskih putnika i putnica koje su ostavile dragocene podatke o
političkom i društvenom životu srpske prestonice u devetnaestom veku. Njihova
percepcija Beograda i Beograđana, tamošnjih prilika u velikoj meri su doprine-
la stvaranju jedne celovite slike o glavnom gradu Srbije, ali i o Srbiji kao državi i
njenom narodu. Zanimljivo je da su u Beograd dolazili sa mnogobrojnim predra-
sudama, a da su po povratku u zemlju tu negativnu percepciju napustili i zauzeli
uglavnom pozitivno viđenje o prilikama u srpskoj prestonici.

5 Novine beogradske opštine, 1. januar 1885, br. 1, god. IV, 3.

36 6 AS, MIDS, PO, 1884, F-I, D-III, Pov. br . 564, Mijatović – Garašaninu 14/26 XII 1884.
 BRITANSKA PERCEPCIJA BEOGRADA: MODERNIZACIJA U XIX VEKU

Literatura:
A Handbook for Travellers in Turkey: describing Constantinople, European Turkey, Asia Minor,
Armenia and Mesopotamia. 1840. London: John Murray.
Vuković, B. 1989. „David Urkvart i Srbija.” U D. Urquhart, A Fragment of the History of Serbia
1843, urednik Mirjana Dajić, 217−224. Beograd: Arhiv Srbije.
Goldsvorti, V. 2000. Izmišljanje Ruritanije. Imperijalizam mašte. Beograd: Geopoetika.
Goldsworthy, V. 1996. ”Representations of the Balkans in English Literature. Their Romantic
Origins and their Development between 1894 and 1965.” Neobjavljena doktorska teza,
The British Library-Mycrofilm.
Đorđević, Ž. 1983. „Engleskinje A. P. Irbi i F. M. Mekenzi u Srbiji 1862, 1863. i 1864. godi-
ne.” Istorijski časopis 29−30: 391−401.
Er ve, F. 1993. „Carigradskim drumom i bačkom ravnicom.” U Britanski putnici o našim kra-
jevima u XIX veku, priredio Branko Momčilović, 41−61. Novi Sad: Matica srpska.
Kinglejk, A. 1993. „Оd Zemuna do Niša.” U Britanski putnici o našim krajevima u XIX veku,
priredio Branko Momčilović, 5−21. Novi Sad: Matica srpska.
Kvin, М. 1993. „Dunavom kroz Vojvodinu i Srbiju.” U Britanski putnici o našim krajevima u
XIX veku, priredio Branko Momčilović, 21−31. Novi Sad: Matica srpska.
Крстић, Н. 2005а. Дневник. Приватни и јавни живот I, 31. децембар 1859 – 31. децембар
1862, приредили Александра Вулетић и Милош Јагодић. Београд: Завод за
уџбенике и наставна средства.
Крстић, Н. 2005б. Дневник. Приватни и јавни живот II, 6. јануар 1863 − 8. април 1864,
приредили Александра Вулетић и Милош Јагодић. Београд: Завод за уџбенике и
наставна средства.
Lazarević, J. 1929. Engleskinje u srpskom narodu. Beograd: Državna štamparija Kraljevine
SHS
Levental, Z. 1989. Britanski putnici u našim krajevima od sredine XV do početka XIX veka.
Gornji Milanovac: Dečje novine.
Lukić Tipsarević, I. 1983−1984. „Sećanje Lujze Hej Kar na putovanje po Srbiji 1850. godine.”
Kovčežić. Prilozi i građa o Dositeju i Vuku 20−21: 47−57.
Lukić Tipsarević, I. 1988. „Sećanja britanskih putnica koje su putovale po našim krajevima
u 18. i 19. veku.” U Jugoslovensko-britanski odnosi, urednik Petar Kačavenda, 69−91.
Institut za savremenu istoriju: Beograd.
Ljušić, R. 1993. Knjiga o Načertaniju. Beograd: SANU.
Mitrović, J. 1964. „’Neka Engleskinja’ koju Vuk prati na putu po Srbijii 1850. godine.” Kovče-
žić. Prilozi i građa o Dositeju i Vuku 6: 208−211.
Momčilović, B. 1989. Iz istorije jugoslovensko-britanskih kulturnih veza od 1650. godine do II
svetskog rata. Novi Sad: Institut za strane jezike i književnost.
Momčilović, B. 2003. „Beograd u putopisu Endrua Arčibalda Pejtona.” U Beograd u deli-
ma evropskih putоpisaca, priredio Đorđe Kostić, 161−169. Beograd: Balkanološki
institut. 37
 STRANCI U BEOGRADU

Pardou, Dž. 1993. „Engleskinja u Zemunu i Beogradu.” U Britanski putnici o našim krajevima
u XIX veku, priredio Branko Momčilović, 31−41. Novi Sad: Matica srpska.
Paunović-Štermenski, J. 2010. „David Urquhart and the Links of Serbia with the Ideas of the
Polish Emigration.” Beogradski istorijski glasnik 1: 121−135.
Paunović-Štermenski, J. 2007. Urkvartovo viđenje međunarodnog položaja Srbije. Beograd:
Akademska misao.
Popović, R. 2012. Avram Petronijević 1791−1852. Beograd: Freska.
Rastović, A. 2000a. Velika Britanija i Srbija 1878−1889. Beograd: Službeni list SRJ.
Rastović, A. 2005. Velika Britanija i Srbija 1903−1914. Beograd: Istorijski institut.
Rastović, A. 2000b. „Poseta komisije beogradske opštine Londonu 1884. godine.” Istorijski
časopis 45−46 (1989−1999): 176−196.
Vivian, H. 1897. Servia. The Poor Man’s Paradise. London-New York-Bombay: Longmans,
Green and co.
Stojanović, D. 2008. Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890−1914. Beo -
grad: Udruženje za društvenu istoriju.
Subotić, V. 1910. Doktor Vladan Đorđević. Beograd: Nova štamparija Save Radenkovića i
brata.
Travells in the Slavonic Provinces of Turkey in Europe. 1877. Sebright, G., Mary Muir (Macken-
zie), Lady, d. 1874-Irby, Adelina Paulina, joint author. London: Daldy, Isbister & co.
Vivian, H. 1897. Servia. The Poor Man’s Paradise. London: Longmans.

Izvori:
AS, MIDS, PO, 1884, F-I, D-III, Pov. br. 866, Mijatović – Garašaninu, 28. Х 1884.
AS, MIDS, PO, 1884, F-I, D-III, Pov. br . 564, Mijatović – Garašaninu 14/26 XII 1884.
Beograd i Zakon o varoškoj trošarini u Beogradu, Srpske novine, nedelja 21. oktobar 1884,
br. 233, 1281.
Đorđević, Vladan. 1885. „Izveštaj komisije za proučavanje izvesnih opštinskih ustanova u stra-
nim zemljama..” (Podnesen u sednici odbora opštine beogradske od 29. januara 1885.)
U Beogradski opštinski poslovi, 2: 187−188. Beograd.
Novine beogradske opštine, 1. januar 1885, br. 1, god. IV, 3.
Protokol vanrednog sastanka odbora opštine beogradske od 17. oktobra 1884, po stenograf-
skim beleškama. Beogradski opštinski poslovi 2: 112−11. Beograd, 1885.

38
 BRITANSKA PERCEPCIJA BEOGRADA: MODERNIZACIJA U XIX VEKU

Summary:
British Perception Of the Belgrade and Modernization In the 19th Century
Through all of its history Belgrade was the target of conquerors, but
also of adventurers, curious travelers, writers. As for the English, they treated
the Balkans, thus Serbia and its capital in accordance with their policy that
dominated throughout the nineteenth century, as the Wild East of Europe,
or as Vesna Goldsworthy noted wittily in her study Inventing Ruritania. The
British carried out a kind of cultural and literary-narrative colonization of
this region, which was particularly evident in the second half of the nine-
teenth century. Unlike the nineteenth-century English travellers, writers
who came to Serbia and Belgrade at the beginning of the twentieth century
had a broader range of interests, and beside the political issues they were
increasingly interested in other issues such as the social life (economic de-
velopment, the appearance of towns and villages, the customs of the Serbian
people, mentality, music, food, costumes and the course of modernization of
Serbian society). Like their precursors, they also came with great prejudices
and one-sided judgments of Serbia and the Serbs. However, reality soon de-
nied them and many of them admitted it in their papers and journals. Out
of a number of travelers and writers of the time who stayed in Belgrade for
a longer or shorter time, and who wrote about it to a greater or lesser ex-
tent in their works, these are the ones who stand out: Herbert Vivian, Mary
Edith Durham, Harry de Windt. Modernization and urbanization processes
were spreading particulary in Belgrade at the last decade of the 19th Century. The
most prominent representative of this current was Vladan Djordjević mayor of
Belgrade.

Key words: Belgrade, British perception, English travel writers, modernisation,

London

Rad prijavljen: 2.6.2013.

Rad recenziran: 8.7.2013.
Rad prihvaćen: 14.10.2013.

39
 UDK: 355.083.4:929 ДОКСАТ Н.

Originalni naučni rad

Švajcarac u Nikola SAMARDŽIĆ
Beogradu: Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu
Vladimir ABRAMOVIĆ
NIKOLA DOKSAT Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu
nsamardz@f.bg.ac.rs;
DE MOREZ* vabramov@f.bg.ac.rs

Rad daje pregled života i karijere carskog generala i inženjera Nikole Dok-
sata de Moreza, koji je izradio projekat obnove i izgradnje Beogradske tvr-
đave u skladu sa fortifikacijskim propisima barokne epohe (Vobanov sistem).
Posebna pažnja je posvećena njegovom učešću u austro-turskom ratu 1737–
1739. O Doksatu se u domaćoj i stranoj istoriografiji pisalo uglavnom frag-
mentarno, pri čemu se akcenat pre svega stavljao na njegovu vojnu službu i
kasnije pogubljenje. Rad nastoji da te podatke objedini i pruži jedan celovi-
tiji narativ. Osim toga, prikazana je i transformacija Beograda kroz plani-
rane i delom sprovedene radove na rekonstrukciji urbanog jezgra i gradskih
utvrđenja. Kontekstualizacija tih preobražaja je prelomljena kroz prizmu
austrijskih geopolitičkih planova za jugoistok Evrope u prvoj polovini XVIII
veka, koje su kao posledicu imale brisanje provincijalnog karaktera Beogra-
da i postavljanje temelja njegove prve evropeizacije i modernizacije. Ti pre-
obražaji su podvukli njegovu vojno-stratešku ulogu pograničnog utvrđenja,
koju će zadržati i u narednom stoleću, i omogućili da Beograd postane jedna
od najjačih tvrđava na jugoistoku Evrope. Rad se delom zasniva i na starijoj
nemačkoj literaturi, kao i novijim istraživanjima.

Ključne reči: Nikola Doksat de Morez, Švajcarska, Beograd, XVIII vek, austrijska
uprava u Srbiji, Beogradska tvrđava, Niška tvrđava, Austro-turski
rat 1737–1739

P
romene vlasti, fortifikacijske uloge i
urbane strukture Beograda u toku tri decenije između 1688. i 1718. bile su odraz
nove konjunkture i novih odnosa u jugoistočnoj Evropi. Nakon pr vog osvajanja
* Rad je rezultat istraživanja na projektu Modernizacija zapadnog Balkana (br. 177009) koji se realizuje
uz podršku Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. 41
 STRANCI U BEOGRADU

1688, i gubitka 1690, Austrija je trajnijim zaposedanjem Beograda 1717–1739. us-

pela da konsoliduje granicu prema Turskoj i obezbedi uslove za ekonomski prodor
u dubine Podunavlja. Važne promene u trgovini, urbanom preobražaju demografi-
je nastupile su zahvaljujući političkim i ekonomskim odredbama koje je obezbedio
mirovni ugovor Austrije i Turske zaključen u Požarevcu 1718.1 I dok su prioriteti
u spoljnoj politici Austrije, koja se nametala kao nov činilac međunarodnih odno-
sa, bili u Italiji, potom i u istočnoj Evropi, obezbeđenje stanja u Podunavlju bilo je
jedno od njenih važnih spoljnopolitičkih i ekonomskih interesa. U Ratu za špan-
sko nasleđe (1701–1714) Austrija je otvorila nekoliko važnih pitanja, koja su se
prelamala i u zapadnoj Evropi i u Italiji, ostavljajući za sobom dve decenije ozbilj-
nih sukoba s Turskom, čiji je jedan od vrhunaca bila druga opsada Beča 1683. U
tom velikom naporu Austrije, od nejasno nedefinisane habzburške provincije čija
se prestonica ponovo zatekla pod turskom opsadom, do evropske sile, Beograd je
dobio ulogu koja je u svakom smislu bila izuzetna.
Beograd je 1521–1717, s jednim neznatnim prekidom, 1688–1690, bio tur-
ska enklava u srpskom i ugarskom etničkom okruženju, poput sličnih gradova u
Podunavlju. Zahvaljujući, pre svega, turskoj nezainteresovanosti za značajnije po-
slovne aktivnosti, Beograd je pri tom i dalje bio privlačan strancima koji su ostavili
dragocena svedočanstva o svojim iskustvima, i tragove u arhivskim dokumentima.
Beograd je izvestan kosmopolitski duh, koji se pominje u očuvanim zapisima, ste-
kao samim svojim mestom u sistemu funkcija Dubrovačke republike, koji se prote-
zao duboko u balkansko zaleđe, i dalje u Podunavlje. Uloga domaćeg stanovništva
i stranaca u karakteru i strukturi Beograda, ponovo se relativizovala u toku čestih
promena vlasti između 1688. i 1717. I pošto je Beograd 1867. postao, u celini, tra-
jan srpski posed, njegova unutrašnja dinamika, u tom smislu, bila je trajna osobina
društvenih i kulturnih preobražaja.
Nova strateška uloga Beograda, potvrđena odlukama Požarevačkog mira iz
1718, zahtevala je obnovu delimično oštećenih, zastarelih i prevaziđenih utvrđe-
nja, i izgradnju nove urbane strukture prilagođene razvoju i uzajamnim odnosima
dve dominantne zajednice, nemačke i srpske. „Sukob dveju velikih sila na geograf-
skim prostorima, u čijem se središtu nalazio Beograd, predodredio je dalju sudbinu
grada. Beograd je tada ponovo dobio primarnu vojno-stratešku ulogu pograničnog
utvrđenja, koju će zadržati kroz ceo XVIII i XIX vek. U zavisnosti od te uloge obe
velike sile, Austrija i Turska ulagale su ogromne napore radi njegovog što boljeg
utvrđivanja. Izgradnjom najmodernijih fortifikacija tog vremena Beograd je u pr-

42 1 Više o miru iz 1718. u: (Ingrao, Samardžić i Pešalj 2011)

 ŠVAJCARAC U BEOGRADU: NIKOLA DOKSAT DE MOREZ

vim decenijama XVIII veka prerastao u jednu od najjačih tvrđava na jugoistoku

Evrope” (Поповић 1983, 39).2
Pod austrijskom upravom 1717–1739, Beograd je objedinjavao novu od-
brambenu, ekonomsku, demografsku i kulturnu habzburšku politiku u Poduna-
vlju. Time su postavljene pr ve osnove njegove evropeizacije i modernizacije, čime
se, verovatno, postepeno, i dugoročno, brisao njegov provincijalni karakter. Beo-
grad je, između ostalog, trebalo da postane jedna od replika novog baroknog Beča
koji se uključivao u red evropskih prestonica. Poseban izazov bilo je, ipak, njegovo
utvrđivanje, koje je odvlačilo suviše vremena i snaga, a moralo je prethoditi svakom
narednom naporu da se Beograd prilagodi savremenim fortifikacijskim i urbani-
stičkim zamislima.
Obnovu i razvoj baroknog Beograda vodila je civilna uprava „Kraljevine Sr-
bije”, poverena princu Karlu Aleksandru Virtemberškom. Osnovana je posebna
Uprava za izgradnju tvrđave, koja je odgovarala Dvorskom ratnom savetu u Beču.
Vojni i civilni upravnik princ Aleksandar Virtemberški, imenovan 1720. (Весели-
новић 1974, 528; Langer 1889, 185), razmatrao je plan rekonstrukcije Beogradske
tvrđave Baltazara Noјmana, koji se smatrao najvećim arhitektom nemačkog ba-
roka. Aleksandar Virtemberški je smatrao da je plan preambiciozan. Odbacio je,
između ostalog, potrebu izgradnje skupe bastionske terase oko grada, a Dvorskom
ratnom savetu je 1721. podneo sopstveni plan utvrđenja. O planu su se negativno
izrazila dvojica stručnjaka za fortifikacije, od kojih je jedan bio Nikola Doksat de
Morez, koji je rukovodio utvrđivanjem Temišvara. Konačnu odluku o konceptu i
izgledu utvrđenja doneo je princ Evgenije Savojski, a posao je poveren Nikoli Dok-
satu, koji je na čelo Uprave postavljen 1723.
Princ Savojski bio je veoma zadovoljan njegovim angažovanjem, u inženjeriji,
prilikom skorašnje opsade Temišvara. Zatim mu je poverena izgradnja temišvar-
skih utvrđenja, da bi potom bio prebačen u Beograd. Osvajanje Beograda 1717.
trebalo je da Austriji obezbedi stratešku dominaciju u jugoistočnoj Evropi kojom
bi obezbedila realizaciju svih onih spoljnopolitičkih interesa koje je počela posta-
vljati kao nova važna evropska sila. Posed Beograda bio je važan u smislu obez-
beđivanja prostrane panonske granice prema Turskoj, i ostvarivanja ekonomskih
interesa u Podunavlju. Beogradska tvrđava bila je zastarela, delimično uništena, a
trebalo je da obezbedi i začetke nemačkog baroknog grada.
Plan rekonstrukcije poveren 1723. Nikoli Doksatu bio je veoma ambiciozan.
Odbranu Beograda trebalo je prilagoditi novim ratnim tehnikama, i obezbediti
razvoj nove nemačke i zatečene srpske zajednice. Doksat je svoj projekat izgrad-
nje Beograda zasnovao na detaljnom geodetskom planu kapetana Amana, ađutan-
2 Navedeni rad je do danas najkompletnija studija planova, realizacije i sudbine projekata Nikole
Doksata. 43
 STRANCI U BEOGRADU

ta princa Aleksandra Virtemberškog. Bili su mu na raspolaganju i ranije izrađeni

projekti, kao i mišljenja o njihovim prednostima i nedostacima. Neka rešenja su
najverovatnije preuzeta iz prethodnih.
Dvorski savet je usvajao plan Doksata de Moreza od 1723. do 1725. Utvr-
đivanje Beograda zasnivalo se na savremenim ratnim potrebama, i na preciznim
geodetskim i arhitektonskim planovima. Papa Benedikt XIII je bulom 31. januara
1725. opteretio ugarsko i nemačko sveštenstvo, i sveštenstvo u Milanu, Napulju i
na Siciliji kako bi doprineo utvrđivanju Beograda i Temišvara, petogodišnjim „tur-
skim porezom” (dva miliona zlatnika). Ubiranje poreza je 1730. produženo za još
pet godina u istom iznosu, i još jednom, 1735, bulom Klementa XII. U Statutu
beogradskog Nemačkog grada iz 1724. car Karlo VI je istakao da „kao u krajnjem
graničnom mestu, pr vom zidu celog hrišćanstva, nemačka nacija u svako doba mo-
ra biti pr va po snazi, i po broju”. Grad je zvanično podeljen na „Srpski” ili „Savski”,
i „Nemački” ili „Dunavski” Beograd (Шкаламера 1971, 74–76; Шкаламера и
Поповић 1978, 211–254).
Mada original Doksatovog projekta nije u celini sačuvan, pojedini planovi,
ili njihovi prepisi, dopustili su uvid u celinu obnove i izgradnje Beogradske tvr-
đave. Projekat je usvojio Dvorski ratni savet, najkasnije u pr voj polovini 1723, a
potom, 30. aprila 1725, i deo projekta koji se odnosio na „Varošku fortifikaciju”,
čija je izgradnja obeležena svečanim polaganjem kamena temeljca koji je postavio
Aleksandar Virtemberški na špicu bastiona sv. Karla, 18. juna 1725.
Nikola Doksat je u starijim istorijskim spisima zapamćen po svome nesreć-
nom kraju. Smatralo se da su se zbog toga, i zbog jedne „religijske mržnje”,3 prećut-
kivale, ili konačno zaboravile vredne i važne pojedinosti iz njegove službe. Njegova
pr va biografija, nemačka istorija iz 1757, nastala je iz sadržaja novinskih izveštaja,
usmenih obaveštenja i nepouzdanih genealogija (Софронијевић 2010). Doksat
je Švajcarac rođen 1682. u kantonu Bern, a njegovo prezime de Morez ukazuje na
verovatno francusko poreklo, najverovatnije od hugenota koje su proterivali iz ju-
žne Francuske. Njegov pr vi pomen vezan je za opsadu Temišvara iz 1717, čijem je
uspehu navodno doprineo izlažući se najvećim opasnostima i teškom ranjavanju.
Potom je u ratu u Italiji bio pod zaštitom generala grofa Mersija koji je nastradao
u bici kod Parme 1734. Pretpostavlja se da je Doksatu na osnovu grofove prepo-
ruke dvor dodelio čin inženjerskog poručnika. Od tada su mu se poveravali važni
poslovi. Pregledao je utvrđenja u Beču i širom Ugarske. Zatim je dobio svoju ulogu
u opsađivanju i uređenju Beograda.
3 U austrijskoj vojsci je zaista postojala netrpeljivost između oficira katolika i protestanata, kao i
između onih poreklom iz habzburških naslednih zemalja i „stranaca.” Međutim, veroispovest Dok-
sata de Moreza nije imala odlučujući uticaj na izricanje presude od strane vojnog suda (Direction
44 1881, 239–246).
 ŠVAJCARAC U BEOGRADU: NIKOLA DOKSAT DE MOREZ

Pojedinosti o radovima koje je Doksat izvodio nisu sačuvane. Nad njega se,
međutim, nadvila pr va senka sumnje prilikom posete generala fon Vutginaua, koji
je, po naređenju dvora, ispitivao stanje i raspored utvrđenja, da bi u Beogradu do-
bio i obaveštenja o velikim i nezakonitim zaradama od carskog budžeta. General
Vutginau se upravo tada naprasno razboleo i umro, a Doksatu se počelo pripisivati
da ga je otrovao. Jedne bečke novine javile su 9. aprila 1738. da je u Beogradu uhap-
šen neki apotekar, koji je generalu dao pogrešan lek, i da je ovaj po povratku u Rab
uskoro zatim, navodno otrovan, umro. Doksat je u međuvremenu zaista baratao i
novcem. Dvor ga je 1734. poslao u Švajcarsku kako bi za izgradnju Beograda pri-
kupio „turski porez”, i on je taj zadatak izvršio. Car mu je zatim, 1736, na osnovu
prethodno zaključenog saveza s ruskim dvorom, poverio da učestvuje u priprema-
ma za novi rat protiv Turske, za koji je komanda, nakon smrti princa Savojskog,
poverena grofu Zekendorfu, koji se ogledao u Ratu za špansko nasleđe u Nizozem-
skoj, na Rajni i u Italiji. Nakon zauzimanja Niša, u septembru 1737, Doksatu je po-
verena komanda nad tvrđavom, a dobio je i čin divizijskog general-potpukovnika
(današnji ekvivalent), koji mu, međutim, zbog događaja koji su usledili, nikad nije
priznat (Blasek i Rieger 1898, 10).4
Novi rat Austrije i Turske 1737–1739. započeo je upravo turskim napadom
na Niš, koji je branio Nikola Doksat. Neuporedivo jača turska vojska pojavila se
pred Nišom 15. oktobra 1737, pošto se većina austrijskih trupa povukla. Doksat
je odlučio da tvrđavu preda bez borbe. Kapitulacija Niša je potpisana 16. okto-
bra 1737. Tim aktom su utvrđene sve pojedinosti predaje utvrđenja i povlačenja
austrijskih snaga. Uslovi predaje podrazumevali su da se posada povuče s ličnim na-
oružanjem i pokretnim prtljagom, do Paraćina uz tursku pratnju. Odatle su mogli
da se pridruže glavnini austrijske vojske. Osmi član ugovora je predviđao amnestiju
za sve niške Srbe i Jevreje. Međutim, to obećanje nije ispunjeno. Prema jednom
savremenom zapisu, istog dana kada je kapitulacija potpisana (16. oktobra 1737),
pogubljeno je 690 građana Niša. Drugi zapis iz tog vremena govori o nešto ma-
njem broju – u pitanju je bilo 300 ljudi. Tačan broj je gotovo nemoguće utvrditi;
jedino se pouzdano zna da je na teritoriji cele niške blagajne nakon rata zabeležen
manjak od 2.000 haračkih glava. (Тричковић 1983, 222)
Pamflet nepoznatog pisca, koji se pojavio 1757, opravdava odluku Nikole
Doksata sledećim argumentima. Da je niška posada brojala svega 7.032 vojnika, a
turska vojska oko 80.000. Nije očekivao nikakvu pomoć, niti se mogao nadati po-
voljnijoj pogodbi. Nedostajali su mu, u zalihama, voda i municija. Niš je bio slabo
utvrđen, a očekivalo se da će Turci dovući i dodatna artiljerijska oruđa iz Vidina.
4 "Oberstlieutenant Doxat von Morez, der sich 1716 bei der Belagerung von Temesvar aus zeichnete
(als Oberst verbesserte er die Fortificationen zu Wien, Belgrad, Orsowa u.s.w., 1733 GM, 1737
FML commandierte er in der Festung Nissa, welche er an Ali Pascha übergab und deshalb im fol-
genden Jahre sein Leben verlor)". 45
 STRANCI U BEOGRADU

Pretpostavilo se i da Doksat nije imao vremena da dobije dodatna objašnjenja svo-

ga glavnokomandujućeg. Navode anonimnog pisca možemo potvrditi na osnovu
studije Morica Angelija o austro-turskom ratu, u kojoj se potvrđuje turska brojčana
premoć, oskudica niškog garnizona u provijantu, kao i pogrešne procene glavnoko-
mandujućeg Zekendorfa. Niški garnizon je u tom trenutku imao rezer vu dvopeka
za tri dana, a zalihu hleba za dva. Brašna je imao dovoljno za trideset i dva dana, ali
je glavni problem predstavljao nedostatak vode; zalihe ne bi potrajale duže od dva
ili tri dana. Doksat je nakon savetovanja sa svim oficirima doneo odluku o kapitu-
laciji. (Angeli 1881, 320–324)
Doksat je uhapšen zbog predaje Niša čim se pojavio u Beogradu, sa oficiri-
ma pod njegovom komandom. Izvedeni su pred sud kojim je predsedavao general
Jakob Hajnrih fon Zukov. Doksat je osuđen na smrt odsecanjem glave, a ostali
oficiri zatvorskim kaznama, lišavanjem časnog imena, ili udaljavanjem iz službe
(Thürheim 1878, 113–114).5 U obrazloženju presude zapisano je da je „optuženi
16. oktobra prošle godine, bez očekivanog napada i pružanja odbrane, i bez potre-
be, samo na osnovu neprijateljskih pretnji, Nišku tvrđavu, na pr voj liniji fronta,
koja je bila poverena njegovoj komandi, predao zakletom neprijatelju hrišćanskog
imena i time postupio protiv svoje časti, dužnosti i savesti. Njegovom carskom i
katoličkom veličanstvu, kao i čitavom hrišćanskom svetu nanoseći znatnu štetu i
gubitak, carskom oružju nenadoknadivu sramotu, osnažujući Turke još više u nji-
hovoj oholosti. Stoga se pomenuti general Doksat osuđuje na smrt odsecanjem gla-
ve. Od njegove zaveštane imovine dve trećine će se upotrebiti za plaćanje troškova
vojnog suda, a ostatak na otplatu zaostale i propale prehrambene i ratne provizije
u Nišu, što će dobro doći carskoj državnoj blagajni.”
Doksat je zatočen u kasarni Aleksandra Virtemberškog gde mu je zvanično
saopštena presuda. Možda je bilo pokušaja da se on verski preobrati pre pogublje-
nja, budući da ga je često posećivao beogradski biskup. Pogubljen je 20. marta
1738. u prisustvu 480 pešadinaca i 200 konjanika-kirasira u stroju. Odmah je u
blizini i sahranjen. U jednoj starijoj istoriji, jednoj od retkih koja ga pominje, za-
pisane su i sledeće reči: „S retkom neustašivošću je podneo ovu smrt i ostao je pri
5 "Takođe, protiv drugih oficira niškog garnizona su donete teške presude 25. februara 1738. Pukov-
nik baron Humbraht, komandant pešadijskog puka Princ Maks fon Hesen-Kasel (danas puk br.
27) je nečasno otpušten iz službe, nakon čega je morao da položi zakletvu da nikad neće služiti pro-
tiv cara. Potpukovnik Binau i major Batler su takođe otpušteni, ali uz čuvanje njihove lične časti.
Artiljerijski kapetan Martin je dobio tri meseca zatvora u bukagijama. Svi drugi oficiri su okovani
ili uhapšeni, prema stepenu odgovornosti. Najstrože je postupano prema inženjerijskim oficirima;
jedan major i kapetan su zatvoreni, niži oficiri su pritvoreni i osuđeni da trećinu svojih primanja
predaju eraru kao nadoknadu."; Autor je u prethodnoj istoriji generala Abenšperga (Thürheim
1877, 322) najavio pomen Nikole Doksata: "Mi smo pisali o žalosnoj sudbini nesrećnog generala
Nikole Doksata de Moreza u sada završenom rukopisu biografije feldmaršala Kevenhilera, koju
46 ćemo predstaviti javnosti što je pre moguće".
 ŠVAJCARAC U BEOGRADU: NIKOLA DOKSAT DE MOREZ

svojoj tvrdnji da tvrđavu nije predao iz malodušnosti, već iz želje da caru sačuva
šest bataljona. Tokom svoje tridesetosmogodišnje karijere, Doksat se nikada nije
klonio opasnosti, o čemu svedoče brojne rane – nedostajao mu je levi kuk, desno
koleno mu je bilo razneto, a levo rame teško oštećeno” (Thürheim 1878, 113).
Obnova i izgradnja Beogradske tvrđave na osnovu nacrta Nikole Doksata
trajala je, u međuvremenu, do jula 1736. Zasnovan na savremenim fortifikacijskim
postavkama francuskog inženjera Vobana, projekat Nikole Doksata potekao je iz
zamisli o dobro obezbeđenom baroknom gradu koji je sažimao upravnu i vojnu
ulogu, obezbeđujući ekonomski i kulturni razvoj pre svega njegove nove, nemačke
zajednice. Plan je predviđao i obnovu svih zatečenih utvrđenja, čime nisu samo
izbegnuti suvišni troškovi, nego je i očuvan kontinuitet s prethodnim epohama.
Izgradnju „Varoške fortifikacije”, zapravo utvrđivanje predgrađa, omeo je novi tur-
ski rat.
Od svih Doksatovih zamisli, ostvarena je u potpunosti izgradnja Beogradske
tvrđave. Jedna od najimpozantnijih evropskih fortifikacijskih celina, Beogradska
tvrđava je svoje nove, barokne obrise dobila skladnim uklapanjem novih celina u
zatečene. I varijacije reljefa dobile su fortifikacijsku ulogu.
Utvrđenja Nikole Doksata počela su nestajati nedugo za njim. Turska opsada
Beograda, započeta u julu 1739, okončana je zaključenjem primirja 1. septembra
koje je predvidelo predaju i rušenje svih novih utvrđenja. Stara utvrđenja, kasarne,
arsenali, barutni magacini, i sve zgrade u varoši, trebalo je da ostanu neoštećene.
Moralo je da se poruši i novo utvrđenje na levoj obali Save. Rušenje je obavljeno
u pr voj polovini naredne godine, a Beogradska tvrđava predata Turcima 7. juna
1740. Odmah zatim je ratifikovan i Beogradski mirovni ugovor, dogovoren pret-
hodne godine.

Literatura:
Angeli, Moritz von. 1881. „Der krieg mit der Pforte 1736 bis 1739.” Mittheilungen des K. K.
Kriegs-archivs V: 247–338; 409–479.
Бајаловић-Хаџи-Пешић, Марија. 1971. „Најновији резултати археолошко-
конзерваторских радова на Београдској тврђави.” Годишњак града Београда 18:
259–272.
Blasek, Heinrich, i Franz Rieger. 1898. Beiträge zur Geschichte der k. u. k. Genie-Waffe. I–1.
Wien.
Bogunović, Slobodan. 2005. Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka. Beograd:
Beogradska knjiga.
Direction des Kriegs-archivs. 1881. ”Marginalien zu dem Aufsatze ‘Nikolaus Doxat, ein Of-
ficier des Prinzen Eugenius und ein Opfer des damaligen Hofkriegsrathes’.” Mittheilun-
gen des K. K. Kriegs-archivs V: 239–246. 47
 STRANCI U BEOGRADU

Драшковић, Владо. 1960. „Један француски извештај о борби за Београд 1717. године.”
Годишњак града Београда 7: 67–89.
Ingrao, Charles, Nikola Samardžić i Jovan Pešalj, urednici. 2011. The Peace of Passarowitz,
1718. West Laffayete, Indiana: Purdue University Press.
Langer. Johann.1889. ”Serbien unter kaiserlichen Regierung 1717–1739.” Mittheilungen des
K. K. Kriegs-archivs NF III: 155–247.
Lazar, Marta Vukotić, urednik. 2008. Beograd u mapama i planovima od XVIII do XIX veka.
Beograd: Urbanistički zavod Beograda.
Павловић, Драгољуб М. 1901. Аустријска владавина у Северној Србији (од 1718–1739):
по грађи из бечких архива. Београд: Државна штампарија Краљевине Србије.
Поповић, Душан. 1964. Београд кроз векове. Београд: Туристичка штампа.
Поповић, Марко. 1982. Београдска тврђава. Београд: Археолошки институт.
———. 1983. „Пројекти Николе Доксата де Мореза за реконструкцију београдских
утврђења 1723–1725. године.” Годишњак града Београда 30: 39–57.
Поповић, Мирјана. 1964. „Преглед развоја београдске тврђаве кроз литературу и
планове.” Саопштења 2: 1–23.
Софронијевић, Милорад, преводилац. 2010. Живот царског генерала и славног инжењера
господина барона Доксата де Мореза погубљеног 20. марта 1738. у Београду уз опис
појединих дешавања у тадашњем рату против Турака. 1757. Београд: Библиотека
града Београда.
Шкаламера, Жељко. 1971. „Београдска Нова доња варош у XVIII веку.” Годишњак града
Београда 18: 74–76.
Шкаламера, Жељко и Марко Поповић. 1978. ”Урбани развој Дорћола.” Годишњак града
Београда 25: 211–254.
Thürheim, Andreas. 1877. Feldmarschall Otto Ferdinand Graf von Abensperg und Grann.
1677–1748. Eine Militär-historische Lebensskizze. Wien.
———. 1878. Feldmarschall Ludwig Andreas Graf von Khevenhüller-Frankenburg seiner gros-
sen Herrscherin ”treuer Vassall und Beschützer” 1683–1744. Eine Lebensskizze. Wien.
Тричковић, Р. 1983. „Ниш у XVIII веку.” U Историја Ниша I: од најстаријих времена
до ослобођења од Турака 1878. године, уредник Даница Милић, 208–242. Ниш:
Градина и Просвета.
Васић, Павле. 1970. „Барок у Београду 1718–1739.” U Ослобођење градова у Србији
од Турака 1861–1867. год. Зборник радова приказаних на научном скупу Српске
академије наука и уметности, одржаном од 22. до 24. маја 1967. год. у Београду
поводом прославе 100-годишњице ослобођења градова, уредници Васа Чубриловић и
Велибор Глигорић, 607–624. Београд: САНУ.
———. 1974. ”Барок у Београду 1718–1739 године.” U Историја града Београда 1:
48 стари средњи и нови век, уредник Васа Чубриловић, 573–583. Београд: Просвета.
 ŠVAJCARAC U BEOGRADU: NIKOLA DOKSAT DE MOREZ

Веселиновић, Рајко. 1974. „Београд под влашћу Аустрије од 1717. до 1739. године.” U
Историја града Београда 1: стари средњи и нови век, уредник Васа Чубриловић,
523–570. Београд: Просвета.
———. 1983. ”Пловидба Дунавом и његовим притокама у уговорима између Аустрије
и Турске у XVII и XVIII веку.” U Пловидба на Дунаву и његовим притокама кроз
векове, уредник Васа Чубриловић, 241–257. Београд: САНУ.
Виловски, Теодор Стефановић. 1906. „Подаци за историју Београда 1717–1739.” Нова
Искра VIII.
———. 1908. Belgrad unter der Regierung Kaiser Karls VI (1717–1739). Wien: Adolf
Holzhausen.
Вујачић-Вуловић, Мила. 1970. „Конзерваторско-рестаураторски радови на београдској
тврђави у периоду 1961–1968. године.” Саопштења 8: 1–71.

Summary:
A Swiss in Belgrade: Nicolas Doxat de Morez
Nicolas Doxat de Morez (1682–1738) was a Swiss aristocrat in Habzburg
service, who made a successful career as a soldier and engineer in the ranks of
Imperial army. He was entrusted with reconstruction and inspection of important
fortresses in Hungary, and the crown of his achievements was reconstruction of
Belgrade fortress, undertaken between 1723 and 1736. However, comparatively
little information about him was preserved for posterity. There are fragments scat-
tered in older, predominantly German literature, and they rarely amount to any-
thing more than a few lines of most general data. This paper strives to unify those
fragments and provide a more comprehensive narrative. The special attention has
been paid to Doxat’s tragic fate – his trial and execution during Austro-Turkish
War of 1737–1739; the sentence was imposed for surrendering Niš fortress to
the enemy without resistance. Besides these biographical notes, the paper aims to
present the transformation of Belgrade through planned and partly carried out
reconstruction of the urban core and the city’s fortifications. Contextualization
of these transformations is refracted through the prism of Austrian geopolitical
plans for South-Eastern Europe in the first half of the 18th century. As a result
of those plans, the provincial character of Belgrade was gradually erased, and the
foundations of its first Westernization and modernization have been laid. These
transformations have underlined its military-strategic importance as a border for-
tification and they allowed Belgrade to become one of the strongest fortresses in
South-Eastern Europe.
49
 STRANCI U BEOGRADU

Key words: Nicolas Doxat de Morez, Switzerland, Belgrade, 18th century,

Austrian administration in Serbia, Belgrade fortress, Niš fortress,
Austro-Turkish War 1737–1739

Rad prijavljen: 7. 5. 2013.

Rad recenziran: 6. 6. 2013
Rad prihvaćen: 24. 6. 2013.

50
 UDK: 94(497.11)”1862/1867”
355:929 АЛИ-РИЗА ПАША
327(497.11:560)”1862/1867”

Kratki naučni rad

Ali-Riza Paša:
POSLEDNJI TURSKI Rodoljub VASILJEVIĆ
Filozofski fakultet
KOMANDANT Univerzitet u Beogradu
BEOGRADSKE TVRĐAVE rodjaman@gmail.com

Rad ima za cilj da predstavi period tokom kojeg je Ali-Riza paša koman-
dovao turskom posadom na Kalemegdanu i koji predstavlja prekretnicu u
razvoju Beograda. Još pre nego što ga je napustila turska vojska, to je uči-
nilo muslimansko stanovništvo grada. Time je nestalo turskog dela varoši
i širom su otvorena vrata ka putu nestanka orijentalne fizionomije Beogra-
da i njegovog pretvaranja u grad sa evropskim karakterom. Svedočanstvo
o izgledu srpske prestonice ovih prelomnih godina ostavio nam je Luj Leže
(Lous Leger), francuski slavista i potonji profesor na Sorboni. On je bora-
vio u Beogradu 1867. godine, a opis grada nam je ostavio u svojoj knjizi
Le monde slave, études politiques et littéraires. Ali-Riza paša bio je naklonjen
Srbima, a i knezu Mihajlu, te je njegovim dolaskom, posle bombardovanja
Beograda i sukoba koji su mu prethodili, došlo do naglog poboljšanja odnosa
između Kneževine i Carstva. On je, kao i njegovi prethodnici, pored toga što
je bio beogradski vezir, zauzimao i položaj zapovednika beogradske tvrđave
– „Veligrade muhafis”. Sa Ali-Riza pašom u Srbiju je stigla i njegova pratnja
sastavljenja od činovnika i harema, na čijem se čelu nalazila pašinica Mej-
ra. Ova obrazovana, mlada i lepa žena, po nacionalnosti Grkinja, ubrzo
je zavolela Beograd i Srbiju. Jezicima koje je do tada govorila, francuskom,
grčkom i turskom, za kratko vreme je dodala i poznavanje srpskog jezika.
Vezirica Mejra bila je poznata po tome što je u svojim salonima priređivala
svečana posela na kojima su prisutvovale žene viđenijih Srba.

Ključne reči: Beograd, Ali-Riza paša, knez Mihajlo, Luj Leže, Kalemegdan

Šezdesete godine XIX veka predstavljaju

prekretnicu u procesu oslobađanja Srbije od vlasti Osmanskog carstva. Na početku
te decenije sve što je ostalo od sultanove vlasti na teritoriji Kneževine Srbije bili 51
 STRANCI U BEOGRADU

su garnizoni turske vojske raspoređeni u gradskim utvrđenjima. Te vojne posade

nalazile su se u šest gradova, od kojih su četiri bila na Savi i Dunavu, odnosno na
nekadašnjoj austro-turskoj granici, Šabac, Beograd, Smederevo i Fetislam,1 dok su
se druga dva nalazila u unutrašnjosti zemlje, Soko i Užice. U okolini tih tvrđava
živelo je i civilno tursko stanovništvo.2 Knez Mihajlo Obrenović, koji je na prestolu
Srbije nasledio Miloša 1860. godine, postavio je sebi mnogo ambiciozniji cilj od
onoga koji je imao njegov otac. On je nameravao da pobuni ceo Balkan i da izvrši
konačno oslobođenje balkanskih naroda pod predvodništvom Srbije ( Jovanović
1990, 347). Sa takvim planom pred sobom Mihajlo nije mogao da dopusti da tur-
ske posade ostanu u gradovima, jer bi u slučaju opšteg rata koji je nameravao da
pokrene protiv Osmanskog carstva, oni bili u prilici da pucaju u leđa srpskoj vojsci
koja bi odlazila na granicu ( Jovanović 1990, 448).
Mogućnost da pred velikim silama pokrene pitanje gradova, knez Mihajlo je
dobio posle još jednog sukoba koji je izbio između Srba i Turaka u Beogradu, juna
1862. godine. U pitanju je čuveni incident na Čukur česmi, nakon kojeg je turska
posada koja se nalazila u tvrđavi bombardovala beogradsku varoš. Ovo bi svakako
bio casus belli da nije usledila reakcija evropskih diplomata. U cilju sprečavanja ve-
ćeg sukoba sazvana je jula 1862. godine konferencija u Kanlidži. Rešenja koja su
usvojena u tom istanbulskom predgrađu predstavljaju kompromis između zahteva
obe strane. Turska vojska je napustila samo gradove Soko i Užice, koji su posle nji-
hovog odlaska porušeni, dok su se vojne posade zadržale u preostale četiri tvrđave,
ali je civilno „tursko” stanovništvo bilo u obavezi da napusti varoši u Srbiji. U tom
istorijskom trenutku upravu nad garnizonima, koji su predstavljali poslednji osta-
tak osmanske vlasti u kneževini, preuzeo je Ali-Riza paša.
On je, kao i njegovi prethodnici, pored toga što je bio beogradski vezir zauzi-
mao i položaj zapovednika beogradske tvrđave – „Veligrade muhafis” (Ljušić 1986,
341). Ali-Riza paša je došao u Srbiju u periodu kada su se, nakon bombardovanja
Beograda, predstavnici srpskih i turskih vlasti gledali takoreći preko nišana. Me-
đutim, novi beogradski paša bio je čovek visoke inteligencije, pa se njegov dolazak
osetio kroz naglo poboljšanje odnosa između dve zemlje (Paunović 1968, 510).
Sa Ali-Riza pašom u Beograd je stigla i njegova mnogobrojna pratnja sasta-
vljena od činovnika i harema. Na čelu drugopomenute ustanove nalazila se pašinica
Mejra. Poreklom Grkinja, ova mlada i lepa žena, posedovala je i izuzetno obrazova-
nje. Vladala je grčkim, turskim i francuskim jezikom, a ubrzo po dolasku u Beograd
savladala je i srpski. Sam Ali-Riza se prema svojoj inteligentnoj ženi odnosio više
kao evropejac nego kao Turčin. Pašinica je tokom svog boravka pokazivala veliku
1 Fetislam je današnje Kladovo.
2 Pojam tursko stanovništvo treba shvatiti uslovno, pošto je ovde najvećim delom reč o pripadnicima
islamizovanih južnoslovenskih naroda. Mali broj pravih Turaka živeo je u Srbiji, i to su najčešće bili
52 beogradski paša i njegova pratnja.
 ALI-RIZA PAŠA: POSLEDNJI TURSKI KOMANDANT BEOGRADSKE TVRĐAVE

naklonost prema Srbima i gradu u kojem je boravila. Nakon što je naučila srpski
jezik počela je da se povezuje sa značajnijim beogradskim porodicama. Vrlo često je
u svojim luksuznim salonima priređivala svečana posela, na kojima su prisustvovale
žene viđenijih Srba. Na tim poselima redovna gošća bila je i bliska rođaka kneza
Mihajla, Ana Konstantinović-Obrenović sa svojom ćerkom Katarinom. Knez je,
naravno u različitim periodima svoga života, gajio nežna osećanja kako prema Ani
tako i prema njenoj ćerki, ali su te ljubavi usled bliskog srodstva bile neostvarive.
Ipak, obe su se nalazile u najbližem kneževom okruženju sve do njegove smrti.3
Kroz redovno druženje sa njima i pašinica se upoznala sa tadašnjim vladarom Sr-
bije, koji joj se očigledno veoma dopao. Možemo pretpostaviti da je lepa i mlada
Mejra, zavolevši Srbe, Beograd, pa i samog kneza, uticala na svog muža da zauzme
što popustljiviji stav prema srpskim vlastima (Paunović 1968, 510).
Ali-Riza paša je i sam, kroz kontakte koje je imao sa Mihajlom i njegovim
zvaničnicima, stvorio veoma pozitivno mišljenje o knezu, a i Srbima uopšte. Vre-
menom se između njih dvojice razvila komunikacija koja je do te mere bila puna
poverenja i međusobnog uvažavanja, da su mnogi njihovi savremenici, znajući Mi-
hajla i njegove planove, bili više nego začuđeni. Kada je pominjao pašu, knez je
uvek govorio „naš paša”, a paša za kneza „naš knez”.
Ali-Riza se trudio dok je boravio u Beogradu da pokaže svoja prijateljska
osećanja prema Srbima. Često je odlazio u srpsko pozorište kao i na balove koje je
priređivao sam knez, a u tim prilikama nije se ustezao ni da se, kako se u to vreme
pričalo, uhvati u srpsko kolo.U beleškama koje je iza sebe ostavio M. Lešjanin, či-
novnik Ministarstva pravde, zapisano je da je paša bio „vrlo ljubezan i pristupan,
kao što svi kazivaše, koji su sa njim u dodir dolazili i o kome su se i od građanstva
čuli uobšte najbolji glasovi.”
Ovo je period koji predstavlja prekretnicu u razvoju srpske prestonice. Još
pre nego što je tvrđavu 1867. godine napustila turska vojska, to je učinilo musli-
mansko stanovništvo koje je živelo najvećim delom na teritoriji današnjeg Dorćola.
Nakon toga turski deo varoši prestao je da postoji, i širom su otvorena vrata prema
putu nestanka orijentalne fizionomije Beograda i njeogovog pretvaranja u grad sa
evropskim karakterom. Međutim, on je u tom periodu još uvek bio varoš oko koje
se nalazio šanac, ograničavajući ga sa jugoistočne strane. Počinjao je kod današnjih
Velikih stepenica, gde se nalazila Balik-kapija (poznata i kao Petrovaradinska), ne-
što dalje od nje stajala je Sava-kapija, od koje je išao šabački drum (Karađorđeva
ulica). Od Velikih stepenica šanac se peo prema Kosančićevom vencu, pa je preko
njega dolazio do Varoš-kapije, koja se nalazila na uglu današnje Pop-Lukine uli-
ce i Topličinog venca. Odavde se šanac pružao Topličinim i Obilićevim vencem
3 Ana i Katarina bile su uz kneza Mihajla i prilikom kobne šetnje po Košutnjaku 1868. godine kada
je na njega izvršen atentat. Tom prilikom, u pokušaju da ga zaštiti, zajedno sa Mihajlom stradala je
i Ana. 53
 STRANCI U BEOGRADU

do Stambol-kapije, koja je zauzimala prostor između spomenika Knezu Mihailu

i zgrade Narodnog pozorišta, na današnjem Trgu Republike. Od Stambol-kapije
šanac se dalje kretao linijom na kojoj se danas pružaju Francuska i Skadarska ulica,
da bi zatim dolazio do Vidin-kapije, u Dušanovoj ulici, kod crkve Aleksandra Nev-
skog. Od nje je šanac produžavao koso, prema današnjoj termoelektrani Beograd,
gde se završavao kod Dunavskog keja, Tuna-kapijom (nazivana je još i Temišvar-
skom, Dunavskom, Vodenom i Su-kapijom).(Paunović 1968, 297−298) Do suko-
ba između Srba i Turaka 1862. godine funkcionisale su četiri kapije, Sava, Varoš,
Stambol i Vidin. Sve kapije, osim Stambol, uništene su tokom pomenutih sukoba,
dok je Stambol-kapija definitivno srušena u maju 1866. godine. Sam šanac, barem
ono što je od njega ostalo, konačno je počeo da se zatrpava 1880. godine, i na tome
se radilo naredne tri godine.
Svedočanstvo o izgledu srpske prestonice ovih prelomnih godina ostavio
nam je Luj Leže, francuski slavista, koji će kasnije postati profesor na Sorboni. On
je boravio u Beogradu 1867. godine, a opis grada ostavio nam je u svojoj knjizi Le
monde slave, études politiques et littéraires. Ležeov najsnažniji utisak je da se „fizio-
nomija grada sasvim izmenila.4 Beograd više nema Turaka. To ne znači da je dobio
potpuno evropski karakter. Ali, što je dosta interesantno, to je mešavina i kontrast
dva elementa: evropskog i azijskog” (Paunović 1968, 519).
Promene do kojih je došlo na evropskoj političkoj sceni tokom 1866. godi-
ne,5 dovele su do toga da je Porta, na zahtev kneza Mihajla, odlučila da mu preosta-
le gradove preda na „čuvanje”, pod jednim uslovom- da pored srpske na tvrđavama
ostane i turska zastava. To je bukvalno značilo da će Srbiju napustiti i poslednji od-
redi turske vojske i da tim činom vlast sultana nad kneževinom ostaje samo formal-
na. Porta se plašila nacionalne politike koju je vodila srpska vlada, posebno zbog
toga kako bi se ona odrazila na Bosnu i Hercegovinu, tako da je ustupanjem gra-
dova ona praktično kupovala mir. Kruna tog sporazuma trebalo je da bude odlazak
kneza Mihajla u Carigrad, gde je on lično trebalo da prenese zahvalnost srpskog
naroda sultanu. Knez je krenuo u Carigrad 18. marta 1867. godine6 na parobrodu
Deligrad uz pratnju brojne svite. U njoj su bili predsednik Državnog saveta Jovan
Marinović, ministar vojni Milivoje Blaznavac, kao i mnogi drugi predstavnici dr-
žavnog i vojnog vrha, dok je o svom trošku zajedno sa poslanstvom putovao i po-
znati beogradski trgovac Hadži-Toma, a po posebnoj zapovesti iz Carigrada i Ali-
Riza paša. Knez Mihajlo je u turskoj prestonici dočekan sa najvišim počastima.

4 Luj Leže ovde misli na promenu koju je Beograd doživeo u odnosu na opis Luja Ogista Blankia
(Louis Auguste Blanqui), poznatog francuskog socijaliste, iz 1842. godine
5 Poraz Austrije u ratu sa Pruskom i ustanak na Kritu protiv turske vlasti bili su događaji koji su išli
u korist Srbije i kneza Mihajla.
54 6 Svi datumi su po starom kalendaru.
 ALI-RIZA PAŠA: POSLEDNJI TURSKI KOMANDANT BEOGRADSKE TVRĐAVE

Prilikom povratka u Srbiju, Ali-Riza paša je iskoristio prolazak pored Kla-

dova i Smedereva (gradova koji su po sultanovom fermanu prelazili pod srpsku
upravu) da zapovednicima tih utvrđenja preda sultanovu naredbu o njihovom na-
puštanju. Taj čin se izvodio u najvećoj brzini-Deligrad bi na kratko zastao, jedan
od pašinih oficira bi čamcem odlazio do obale, predao sultanovu zapovest i odmah
se vraćao na brod. ( Janković 2006, 87)
Praćen topovskom salvom sa beogradske tvrđave knez Mihajlo se zajedno sa
Ali-Riza pašom i ostalim članovima delegacije, vratio u Beograd 4.aprila, i odmah
po dolasku počeo je pripreme za primopredaju gradova. Knezu se žurilo zbog to-
ga što je još pre polaska u Carigrad obećao da će se te godine Cveti, dan na koji je
njegov otac Miloš Obrenović podigao ustanak, proslaviti u beogradskoj tvrđavi.
Zato je simbolična predaja ključeva grada određena za 6. april, pošto su Cveti bile
tri dana kasnije.
Svečana tribina okićena cvećem, trobojkama i zelenilom, na kojoj se odigrala
primopredaja, podignuta je na Kalemegdanu, desno od današnjeg glavnog ulaza iz
Knez Mihajlove ulice u park (Paunović 1968, 522). Nakon čitanja fermana i poča-
sne paljbe, Ali-riza paša, okružen svojim štabom, pristupio je Knezu i predajući mu
gradske ključeve na malom svilenom jastuku, izjavio mu je svoje čestitanje. Onda
su ponovo grunuli topovi tvrđave. Bio je to pozdrav srpskoj zastavi koja se lagano
i svečano dizala na velikoj katarci nasuprot pašinog konaka (Paunović 1968, 525).
Veliko slavlje Srba u Beogradu moglo je da počne.
Međutim, i pored toga što su pr vi turski odredi počeli da odlaze iz Beogra-
da tokom kneževog boravka u Carigradu, preostali sultanovi vojnici još uvek nisu
napustili tvrđavu, uoči Cveti. Činilo se da će plan proslave praznika biti prome-
njen. Ipak, knez Mihajlo je održao svoje obećanje. Te godine su Cveti proslavljene
najsvečanije od kada je Srbija počela da osvaja svoju slobodu. Knez je u svom ko-
naku primao brojna poslanstva koja su želela da mu čestitaju dobijanje gradova. I
Ali-Riza paša je bio među onima koji su knezu čestitali praznik, ali njegova uloga
u ovoj proslavi nije time okončana. Dok je vojska defilovala pored konaka, paša
je stajao na balkonu pored kneza i ministra vojnog Blaznavca, tako da je i on sim-
bolično učestvovao u proslavi dana kada su Srbi ustali protiv Osmanskog carstva.
U predvečerje tog dana knez Mihajlo je u pratnji ađutanta došao na Kalemegdan
i, prošavši kroz kapiju, ušao u grad. Uskoro se pojavio na gradskim bedemima, a
za njim su došli i članovi njegove porodice, kao i Ali-Riza paša, sa kojim je knez
prethodno ugovorio svoj dolazak u tvrđavu. Pridružio im se i turski vojni orkestar
koji je zasvirao kolo, na šta su okupljeni Srbi zaigrali. Narod koji se nalazio podno
bedema na gradskom polju nije mogao da veruje kakvom prizoru prisustvuje.
U periodu od 6. do 14. aprila 1867. godine izvršena je predaja svih gradova
srpskoj vojsci ( Jovanović 1990, 448). Poslednji turski vojnik koji je napustio Sr-
biju bio je Ali-Riza paša. Pred sam odlazak paša je svratio u kuću svog prijatelja, 55
 STRANCI U BEOGRADU

poznatog beogradskog trgovca Hadži-Tome, da se uz kafu i rakiju od njega opro-

sti. U tom trenutku u Hadži-Tominoj kući su se slučajno, ili namerno, zatekli Ilija
Garašanin, Ilija Blaznavac, Živko Karabiberović i mnogi drugi ugledni Srbi. Na taj
način ceo tadašnji politički, vojni i privredni vrh kneževine Srbije oprostio se od
Ali-Riza paše. Iako su se svi oni radovali odlasku poslednjeg turskog paše iz Beo-
grada, bilo im je žao odlaska Ali-Rize, u kome su videli više prijatelja nego turskog
zapovednika. Lešjanin je u svojim beleškama dodao i „da se ne pamti, da je koji
turski paša u Srbiji toliko ljubavi kod Srba stekao, koliko ovaj. I dabogda on bio za
navek poslednji koji je imao kakvu vlast na srbskoj zemlji”.
Ali-Riza paša je sa svojim haremom i činovnicima napustio Beograd isplovlja-
vajući iz njegove luke 25. aprila 1867.godine. Taj događaj je opisao knežev sekretar
Milan Đ. Milićević u svojim Spomenima na te dane: „Na kneževim karucima, iz-
veze se iz Grada na Savu, te se ukrca u parobrod Riza-paša sa svojim haremom, i s
celim štabom. Srpska vojska pucnjavom iz topova, svi ministri, i mnogi Beograđani
ispratiše te Turke do Save. A malo pre pašina polaska lađa Deligrad odveze niz Du-
navo poslednje nizame od turskog gradskog garnizona”. ( Janković 2006, 98)
O ovom značajnom događaju svedočanstvo su ostavile i Srpske novine broj
56. od utorka 25. aprila 1867. godine, objavljujući o tome detaljan članak na na-
slovnoj strani: „Danas se i ostatak turske posade iz Beogradske citadele povezao
oko 9 sati iz jutra na Deligradu niz Dunavo i tako su sad, kad mi ovo pišemo, svi
gradovi u Srbiji zauzeti srbskom vojskom.
Oko 11 sati ostavio je grad čestiti Ali-Riza paša, koji je komandovao dosad
svima turskim posadama u Srbiji, na Kneževim kolima, u kojima je sedeo i predsed-
nik ministarstva g. Garašanin, i u sprovodu g. ministra vojnog i mnogo viši oficira
sišao je na Savu, gde je dočekavši lokalnu lađu, navezao se na njoj u Zemun.
Kada je čestiti paša izlazio iz grada, odala mu je vojničku počast jedna stre-
ljačka četa, koja je bila postrojena u gornjem gradu ispred džamije.7
Na Savi pred ćumrukom dočekala ga je uparađena žandarmerija sa jednim
odeljenjem noćnih stražara i vojnom muzikom i odala mu počast.
Kad je parobrod krenuo izbačeno je sa grada 17 topova, a na donjem bede-
mu na Savi bila je postrojena jedna linejna četa, koja je takođe odala počast, kad je
parobrod ispod grada prošao.
I na Kalemegdanu i na Savi bila se stekla množina sveta; a na parobrodu
optpratio je do Zemuna č. pašu vojni ministar sa mnogim višim oficirima, pr vi
ađutant Knežev i upravitelj varoši Beograda.
Još u nedelju paša je doveo u dvor i predstavio Njegovoj Svetlosti sve zao-
stavše turske oficire, kojima je Njegova Svetlost izgovorila nekoliko blagonaklonih
reči.

56 7 U pitanju je džamija Mehmeda I, koja se nalazila u gornjem gradu, srušena 1880. godine.
 ALI-RIZA PAŠA: POSLEDNJI TURSKI KOMANDANT BEOGRADSKE TVRĐAVE

Ali-Riza paša ostavio je kako kod činovništva tako i kod građana prijatnu i
neizgladljivu uspomenu, ovo svojom ljubaznošću, ovo svojim umerenim i prijatelj-
skim ponašanjem u sada-hvala Bogu – već izmirenoj stvari, i zato mu od sveg srca
želimo srećan put”. ( Janković 2006, 98-99)
Poslednji turski zapovednik beogradske tvrđave Ali-Riza paša, po svom na-
puštanju Kneževine Srbije postavljen je za predsednika komisije koja se brine o
snabdevanju hranom turske vojske. Nakon njegovog odlaska sve što je ostalo od
nekadašnje moći Osmanskog carstva, koje je ovim gradom sa prekidima vladalo još
od 1521. godine, bila je turska zastava koja se na zidinama tvrđave vijorila pored
srpske. Ona će biti oborena 1876. godine po izbijanju srpsko-turskih ratova.

Literatura:
Jovanović, Slobodan. 1990. Ustavobranitelji i njihova vlada:druga vlada Miloša i Mihaila. Be-
ograd: BIGZ.
Janković, Zorica. 2006. Put u Carigrad, knez Mihailo, predaja gradova i odlazak Turaka iz
Srbije. Beograd. Istorijski muzej Srbije.
Ljušić, Radoš. 1986. Kneževina Srbija: (1830-1839). Beograd: Srpska akademija nauka i
umetnosti.
Paunović, Marinko. 1968. Beograd večiti grad. Beograd: Narodni univerzitet „Svetozar Mar-
ković”.

Summary:
Ali Riza Pasha: The Last Turkish Commander of the Belgrade Fortress
The bombing of Belgrade by the Turkish army situated at fortress in June
1862 was followed by the diplomatic conference in Kanlidza. The conference
aimed at preventing the war between the Ottoman Empire and Serbia which was
back then under the formal reign of the Turkish Sultan. The conflict was resolved
by destroying two fortified towns in Serbia, the town of Uzice and Soko, while
the Turkish military garrisons remained in the fortresses on the Sava and Danube
(Sabac, Belgrade, Smederevo and Fetislam). The four cities represented the last
stronghold of the Ottoman Empire in the Principality until 1867, when Ali Riza
Pasha, the last Belgrade Vizier, handed over the keys to Prince Mihailo. Ali Riza
Pasha was very fond of the Serbs, and Prince Mihailo as well, and relations between
the Principality and Empire improved a lot after the bombing of Belgrade and the
conflicts that preceded his arrival. Like his predecessors, Ali Riza Pasha was both
Belgrade Vizier and the commander of Belgrade Fortress – Belgrade Muhafiz. The
period during which Ali Riza Pasha was in charge of the Turkish army at Belgrade 57
 STRANCI U BEOGRADU

fortress was a turning point in the development of Belgrade. Muslim population

had left the city before the Turkish army. This caused the Turkish part of the city
and its oriental physiognomy to disappear and transformed Belgrade into a city
with European character.

Key words: Ali Riza Pasha, Belgrade Fortress, Prince Mihailo Obrenovict, Pasha’s
wife Meira

Rad prijavljen: 14.6.2013.

Rad recenziran: 20.9.2013.
Rad prihvaćen: 17.10.2013.

58
 UDK: 821.112.2.09-992 ВЕНДЕЛ Х.

Kratki naučni rad

Herman Vendel
i Beograd: Vladimir ABRAMOVIĆ
Univerzitet u Beogradu,
POGLED BEZ Filozofski fakultet
PREDRASUDA* vabramovic@gmail.com

Cilj ovog rada je da prikaže sliku koju je o Beogradu ostavio Herman Ven-
del, nemački istoričar, političar, publicista i pisac. On se uz Gerharda Ge-
zemana, Jozefa Matla i Alojza Šmausa ubraja među značajne utemeljivače
nemačke srbistike i kroatistike, kao i afirmatore i propagatore srpske kulture
i južnoslovenske državne zajednice. U radu će biti razmatrani Vendelovi pu-
topisi Od Marburga do monastira. Južnoslovensko putovanje (Von Marburg bis
Monastir. Eine südslawische Reise) i Putovanje po Crnoj Gori, zapadnoj Srbiji,
Bosni, Hercegovini i Dalmaciji (Von Belgrad bis Buccari. Eine unphilosophische
Reise durch Westserbien, Bosnien, Hercegovina, Montenegro und Dalmatien),
odnosno oni delovi koji se odnose na autorov boravak u Beogradu. Značaj
ovih putopisa se ogleda u tome što ih Vendel piše bez predrasuda i unapred
zamišljenih kategorija. On Beograd ne posmatra na stereotipan način, kao
granični grad između Evrope i Azije, odnosno kao kapiju prema imaginar-
nom Orijentu, već ga vidi kao deo Evrope.

Ključne reči: Herman Vendel, Beograd, Srbija, Nemačka, Južni Sloveni, putopisi

Herman Vendel (Carl Max Ludwig

Hermann Wendel) je nemački istoričar, političar, publicista i pisac. Rođen je 1884.
godine u Mecu, kao sin pruskog činovnika. Nakon završetka gimnazije u rodnom
mestu studirao je istoriju i filozofiju na Univerzitetu u Minhenu. Tokom studija
postao je član književno-kulturnog saveza Mlađi Alzas (Das jüngste Elsaß), a sem
toga je podržavao radnički pokret i bio je zagovornik francusko-nemačkog po-
mirenja. Interesovanje za pitanja radništva je praćeno njegovim angažovanjem na

* Ovaj rad nastao u okviru naučnog projekta Modernizacija Zapadnog Balkana Ministarstva
prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije (ev. br. 177009). 59
 STRANCI U BEOGRADU

mestu urednika u socijalističkim listovima poput Folksštime (Volksstimme) koje su

izlazile u Čemnicu, i Lajpciger folkscajtung (Leipziger Volkszeitung). Godine 1905.
stupio je u Socijaldemokratsku partiju Nemačke; između 1910. i 1918. bio je član
gradskog veća u Frankfurtu na Majni i poslanik Socijaldemokratske partije u ne-
mačkom Rajhstagu. Politku je napustio nakon Pr vog svetskog rata i u potpunosti
se posvetio publicistici. Sa dolaskom nacista na vlast 1933. emigrirao je u Pariz, gde
je živeo do svoje smrti 1936. (Konstantinović 1960, 196; Бу бало 1997, 301−302;
Bureau des Reichstags 1912, 402; Parr 1998, 212−214).
Glavno polje njegovih istraživačkih interesovanja bila je kulturnoistorijska
problematika „tri glavne evropske rase: germanske, romanske i slovenske”. Iako su
dva njegova najobimnija dela bila posvećena Hajnrihu Hajneu i Žoržu Dantonu,
može se slobodno reći da je najznačajniji deo njegovog bogatog opusa bio posve-
ćen Južnim Slovenima, o kojima je ostavio brojna istorijsko-politička i etnografska
dela. Bio je zastupnik ideje ujedinjenja Južnih Slovena, koju je iskazao u knjigama
Borba Jugoslovena za slobodu i jedinstvo (Der Kampf der Südslawen um Freiheit
und Einheit) i O Jugoslaviji, Italiji, Albaniji i Nemačkoj.1 Ispitivao je i kulturne ve-
ze između nemačkog i južnoslovenskog sveta u knjizi Gete i jugoslovenski svet (Die
Welt der Südslawen im Spiegel Goethes). Uz Gerharda Gezemana, Jozefa Matla i
Alojza Šmausa ubraja se među značajne utemeljivače nemačke srbistike i kroatisti-
ke, kao i afirmatore i propagatore srpske kulture i južnoslovenske državne zajednice
(Бекић 2008, 237−242; Бекић 2003).
Herman Vendel se po nekoliko osnova oštro razlikuje od drugih putopisaca
svoje epohe. Pre svega, on ne predstavlja tipičnog stranca, putnika ili putopisca koji
se po pr vi put susreće sa predmetom svog opisivanja, u ovom slučaju Beogradom.
On se nalazi daleko od stereotipa putnika-stranca koji u Beograd dolaze optere-
ćeni predrasudama, koje se nakon susreta sa gradom izobličavaju i menjaju, bilo u
pozitivnom ili negativnom pravcu.
Kao tipičan primer ovog obrasca mogu nam poslužiti britanski putnici i pu-
topisci. Oni nam u svojim brojnim beleškama dočaravaju svoj fizički i duhovni put
i susret sa Beogradom. U velikom broju slučajeva oni prelaze put od osobe koja
puna predrasuda dolazi u Beograd, a odatle odlazi temeljno promenjenog mišlje-
nja. Kao primer mogu se navesti dela Herberta Vivijana (Herbert Vivian) Serbija:
raj siromašnih (Servia. The Poor man’s paradise) i Fransisa Er vea (Francis Her ve)
Boravak u Grčkoj i Turskoj (A Residence in Greece and Turkey) (Rastović 2010, 171,
174). Naravno, postoje i izuzeci od ovog pravila, poput čuvenog britanskog pisca
Lorensa Darela (Lawrence Durrell), službenika u ambasadi u Beogradu, koji je
1 U pitanju su rasprave koje su nezavisno jedna od druge izlazile na nemačkom jeziku u časopisima
Noje Rundšau (Neue Rundschau), Der noje Merkur (Der Neue Merkur), Dojče Politik (Deutsche
Politik), Veltbine (Weltbühne) i Di Vage (Die Wage). Rasprave su sakupljene, prevedene na srpski i
60 objavljene u knjizi pod naslovom O Jugoslaviji, Italiji, Albaniji i Nemačkoj.
 HERMAN VENDEL I BEOGRAD:POGLED BEZ PREDRASUDA

svoje negativne pretpostavke samo produbio. Može se navesti njegova neodoljiva

potreba i želja da napusti Beograd kad god bi mu se za to ukazala prilika i da po-
begne u Grčku ”u svoj zavičaj” (Стефановић 1990, 14−15). Postoje i dela koja su
u potpunosti plod mašte autora, poput Šta sam radio u Beogradu (What I did in
Belgrade) Čarlsa Levera (Charles Lever) (Rastović 2012, 8−9). Trebalo bi napo-
menuti da se ovakvim pristupom ne odlikuju britanski putopisci samo XIX i XX
veka. Već u XVIII veku se kod njih uočava tendencija da pišu veoma subjektivno,
anegdotski, pa čak i da otvoreno izmišljaju. Kao ilustraciju možemo navesti puto-
pise lejdi Meri Vortli Montegju (Lady Mary Wortley Montagu) (Montagu 1861)
i Putovanja kroz Španiju u godinama 1775. i 1776. (Travels through Spain, in the
years 1775 and 1776) Henrija Svinburna (Henry Swinburne) (Swinburne 1787).
Herman Vendel stoji tačno nasuprot ovakvom poimanju stvarnosti. On pre
svega nastoji da bude objektivan i nepristrasan, i predstavlja putnika koji ne do-
lazi u nepoznato i koji ima predstavu gde se nalazi, tako da ne poteže za mitskim
kategorijama kako bi opisao svoj boravak u Beogradu. Njegovo poznavanje ljudi
i predela jugoistočne Evrope se zasnivalo na izvanrednoj upućenosti u literaturu
istorijske i kulturnoistorijske prirode, ali i razumevanju mentaliteta ljudi sa kojima
je dolazio u kontakt i koji su bili predmet njegovih interesovanja i opisa (Бекић
2008, 246). Vendel u predgovoru dela Jugoistočnoevropska pitanja (Südosteuropäis-
che fragen) izričito kaže da cilj njegovih priloga nije da balkanske stvari prikazuje
na šablonski način, već da „iz biti stvari razvije njihovu sopstvenu melodiju i sop-
stvenu filozofiju”. I dalje: „Ja zemlje i ljude na Balkanu ne poznajem samo iz knjiga,
nego sam već 1909, 1910, 1911. i 1912. obilazio Srbiju, Bugarsku, Crnu Goru i
Evropsku Tursku, a za vreme poslednjeg ustanka Arnauta prokrstario sam na konju
nepoznatu Albaniju od Prizrena do Skadra” (Wendel 1918, 9; Бекић 2008, 244).
Ipak, i u njegovim delima može se uočiti izvesna idealizacija predmeta koji opisuje,
a o čemu će reči biti nešto kasnije.
Druga osnova po kojoj se Herman Vendel ističe je ta da se on nalazi na dija-
metralno suprotnom polu od tadašnjeg mejnstrima na nemačkoj javnoj sceni, koja
se bila stavila u službu ekspanzionističke politike Nemačkog carstva u godinama
pred početak Pr vog svetskog rata. Ne bi trebalo smetnuti sa uma da je tada u ne-
mačkoj javnosti pokrenut propagandni talas (Ристовић 2003) protiv ”slovenske
poplave” i da je bilo govora o „neizbežnoj rasnoj borbi između Germana i Slovena”,
kao i da je velika većina profesora zastupala najdalekosežnije osvajačke ratne ciljeve
1915−1917 (Fišer 1985, 78, 79, 86, 103).
Nasuprot tome, Vendel pripada tradicijama rajnske, renesansne, demokrat-
ske Nemačke, koja je predstavljala antipod pruskoj birokratskoj i vojničkoj državi.
U pitanju je ona Nemačka čije su demokratske skupštine 1848. rasterane pruskim
bajonetima (Fišer 1985, 63, 64). Između ostalog, i tu leži jedna od osnova Ven-
delovog političkog i društvenog angažmana. Ne bi trebalo zaboraviti da je on na 61
 STRANCI U BEOGRADU

sednici nemačkog parlamenta, kada je saopštena objava rata Francuskoj, usred op-
šteg oduševljenja ustao i u znak protesta protiv rata povikao ”Živela Francuska!”
(Станојевић 1936, 468). Vendel je i predgovor svoje monumentalne monografije
o Hajneu, koja je izašla u Lajpcigu 1916, završio rečima: Živela Nemačka! Žive-
la Francuska! Živelo nemačko-francusko razumevanje! (Es lebe Deutschland! Vive
la France! Es lebe die deutsch-französische Verständigung!) (Бекић 2008, 241 n14;
Elektrischer Verlag 2013).
Tek kada navedene činjenice uzmemo u obzir, možemo se posvetiti slici koju
je o Beogradu ostavio Herman Vendel u svojim putopisima. U pitanju su dela Od
Marburga do Monastira. Južnoslovensko putovanje (Von Marburg bis Monastir. Eine
südslawische Reise) i Putovanje po Crnoj Gori, zapadnoj Srbiji, Bosni, Hercegovini
i Dalmaciji (Von Belgrad bis Buccari. Eine unphilosophische Reise durch Westserbi-
en, Bosnien, Hercegovina, Montenegro und Dalmatien), koji su kasnije objedinjeni
u knjizi Uzduž i popreko slovenskog Juga (Kreuz und quer durch den slawischen
Süden). Sam autor u predgovoru odaje nameru sa kojom je načinio zapise, i to nas
upućuje u kom ključu se mogu čitati i razumeti njegova dela. Vendel ne želi da nje-
govi putopisi budu shvaćeni kao obični vodiči kroz svet Južnih Slovena, već kao
neka vrsta preporuke za život. Tu je prisutna njegova veoma pozitivna percepcija te
sredine i društva. On dalje kaže da to u osnovi nisu vodiči već ispovesti (Es ist im
Grunde kein Baedeker, sondern ein Bekenntnis) (Wendel 1922b, 7). Može se reći da
je njegova namera bila da se nemačkoj javnosti približi i predstavi slika o narodima
koji se odlikuju osobitim kulturnim razvojem i koji čine sastavni deo evropske isto-
rije – i to onaj deo koji je u velikoj meri bio zapostavljen (Бекић 2008, 243).
Ovi putopisi odaju da ih je pisao putnik koji ne dolazi u nepoznato i koji
ima predstavu gde se nalazi. On ne upotrebljava mitske kategorije kako bi opisao
svoj boravak u Beogradu. Herman Vendel ne posmatra Beograd kao granični grad
između Evrope i Azije, odnosno kao kapiju prema imaginarnom Orijentu, već ga
vidi kao deo Evrope. Na primer, kada opisuje put parobrodom od Beča do Beogra-
da nema spomena da nailazi na nešto što bi se doživljavalo kao granica, u smislu
Beograda kao predstraže „strašnog” Istoka ili granice sa Azijom. On jednostavno
opisuje put iz jedne njemu bliske sredine u drugu njemu takođe blisku sredinu
(Wendel 1922b, 12−13).
Iz njegovih skoro lirskih opisa Beograda izviru reči čoveka koji se raduje su-
sretu sa starim prijateljem. On predstavlja čoveka koji je bio otvoren i želeo da pro-
nikne u Beograd i da ga shvati. Vendel je naklonjen sredini koju opisuje. Interesant-
na ilustracija tog stava se može videti prilikom opisa običaja iznošenja kolača, žita
i rakije na grob pokojnika. Iako navodi da se taj običaj u Srbiji smatra var varskim,
on tom prilikom ne dodaje i svoj vrednosni sud, već jednostavno prenosi činjenicu
62 o tom običaju (Wendel 1922b, 10).
 HERMAN VENDEL I BEOGRAD:POGLED BEZ PREDRASUDA

Naročitu odliku ovih putopisa čini neposrednost pripovedanja, jer Vendel

opisuje samo ono što je lično video i doživeo, pri čemu nastoji da istakne ono što
je karakteristično za određene predele i krajeve i njihove žitelje, uz vešto prepli-
tanje prošlosti i sadašnjosti kao jedne nerazlučive celine. Tako se u jednom opisu
Beograda prepliću sećanja iz vremena Balkanskih ratova, kada je Vendel boravio
u Beogradu kao ratni dopisnik, zatim emocije nastale prilikom poseti nemačkom
vojnom groblju iz 1915, kao i uspomene na vino i pesme iz beogradskih kafana
(Wendel 1921, 27−37).
Vendel je bio boem na glasu (Станојевић 1936, 468; Elektrischer Verlag
2013), tako da ne iznenađuje što je veliki deo njegovih putopisa posvećen opisi-
ma beogradskog noćnog i kafanskog života, koji se prepliću sa opisima atmosfere
koja vlada na ulici, prožetoj odlomcima razgovora koje je autor uspeo da uhvati
(Wendel 1921, 27−30; 1922b, 13). Jedna od njegovih prednosti u odnosu na dru-
ge strance-putopisce je nepostojanje jezičke barijere. To je u velikoj meri olakšalo
njegov boravak i razumevanje sredine u kojoj se nalazio. U skladu sa svojim sen-
zibilitetom, on navodi reči pesme koju su pevali gosti u kafani, a koja je na njega
ostavila naročit utisak:
O sladko doba mladosti,
ta gde si meni sada?
Ti s’nigda nećeš vratiti,
od bola tuga jada.
Ovu pesmu je imao priliku da čuje prilikom posete kafani Tri Šešira, koju
opisuje kao jednu od najčuvenijih kafana na Balkanu (Wendel 1921, 27−29). Ven-
del ima običaj da u svojim putopisima zapisuje i prevodi na nemački pesme za koje
misli da dobro ilustruju neki trenutak ili doživljaj.
Naravno, postoje određeni toponimi i reči koje nije uspeo pravilno da zabe-
leži; to nisu veliki propusti, ali navešćemo ih jer su donekle doprinose živopisnosti
kazivanja. Na primer, Siminska ulica (Wendel 1922b, 13), Ukma – Umka, selo u
blizini Beograda (Wendel 1922b, 14), vunbacitel – možda vucibatina, a verovatno
izbacivač, pošto je kao nemački ekvivalent navedeno Raussmeißter, što bi se moglo
prevesti kao neko ko objavljuje fajront ili neko čija je dužnost da problematične
goste udalji iz kafane (Wendel 1921, 29).
Pored živopisnosti i neposrednosti, Vendelovi putopisi nose u sebi i izvesnu
dozu idealizacije ljudi i predela koji se opisuju. Taj idealizam se ogleda u poma-
lo naivnom prikazu srpske sredine, gde u svakom selu vidi makar jednu školu, u
rukama svakog seljaka novine i u glavi svakog pojedinca jasno definisan politički
stav. Iako je zbog ovih tendencija Vendel donekle jednostran, ne može se reći da su
njegova dela neobjektivna (Бекић 2008, 247−248). 63
 STRANCI U BEOGRADU

Naravno, zbog svojih političkih stavova prema Balkanu i svoje publicističke

delatnosti kojom je južnoslovenska pitanja pribižio nemačkoj i evropskoj javnosti,
Vendel je bio veoma dobro prihvaćen u beogradskoj, i šire posmatrano, srpskoj i
kasnije jugoslovenskoj sredini. Izabran je za počasnog člana Matice srpske, a 1929.
proglašen je za počasnog doktora Beogradskog univerziteta (Konstantinović 1960,
196−200; Бекић 2008, 298). Kada je Herman Vendel umro u oktobru 1936. kao
emigrant u Parizu, gotovo sve novine i kulturna, književna i naučna glasila tada-
šnje Jugoslavije su objavila nekrologe i priloge posvećene njemu i njegovom delu
(Бекић 2008, 240).

Izvori i literatura:
Бекић, Томислав. 2003. Germanoslavica II. Прилози проучавању узајамних културних и
књижевних веза између наше и немачке културе. Нови Сад.
———. 2008. „Херман Вендел и његова посредничка улога између нас и Немаца.”
Летопис Матице српске 482 (1/2):237−268.
Бубало, Ђорђе. 1997. „Вендел, Херман.” У Енциклопедија српске историографије,
приредили Сима Ћирковић и Раде Михаљчић, 301−302. Београд: Knowledge
Bureau des Reichstags. 1912. Reichstags-Handbuch. 13. Legislaturperiode. Berlin
Elektrischer Verlag. 2013. ”Wendel, Hermann.” Pristupljeno april 5. http://www.elektrischer-
verlag.de/wendel-hermann.html
Fišer, Fric. 1985. Savez elita: o kontinuitetu struktura moći u Nemačkoj 1871–1945 godine.
Beograd: Nolit.
Konstantinović, Zoran. 1960. Deutsche Reisebeschreibungen über Serbien und Montenegro.
München.
Montagu, Mary Wortley. 1861. The Letters and Works of Lady Mary Wortley Montagu. I–II.
uredio Lord Wharncliffe. London.
Parr, Rolf. 1998. ”Das jüngste Elsaß/Stürmerkreis [Straßburg, München].” U Handbuch li-
terarisch-kultureller Vereine, Gruppen und Bünde 1825–1933, uredili Wulf Wülfing,
Karin Bruns, i Rolf Parr, 207−218. Stuttgart: Metzler.
Rastović, Aleksandar. 2010. ”The English about Belgrade in the 19th and the Beginning of 20th
century.” Београдски историјски гласник 1:169−177.
———. 2012. „Britanski putopisci o Beogradu u 19. i 20. veku.” Limes plus 1/2:5−15.
Ристовић, Милан. 2003. Црни Петар и балкански разбојници. Балкан и Србија у немачким
сатричним часописима (1903–1918). Београд: Удружење за друштвену историју,
Чигоја штампа.
Станојевић, Станоје. 1936. „Dr. h. c. Херман Вендел (8 III 1884 – 3 X 1936).” Југословенски
историјски часопис 2:468−470.
Стефановић, Александар. 1990. Предговор Александријском квартету, Лоренса Дарела,
7−41. Београд: Просвета.
64 Swinburne, Henry. 1787. Travels through Spain, in the years 1775 and 1776. I–II. London.
 HERMAN VENDEL I BEOGRAD:POGLED BEZ PREDRASUDA

Wendel, Hermann. 1918. Südosteuropäische fragen. Berlin: S. Fischer Verlag.

———. 1921. Von Marburg bis Monastir. Eine südslawische Reise. Frankfurt am Main: Frank-
furter Societäts-Druckerei.
———. 1922a. Kreuz und quer durch den slawischen Süden. Frankfurt am Main: Frankfurter
Societäts-Druckerei.
———. 1922b. Von Belgrad bis Buccari. Eine unphilosophische Reise durch Westserbien,
Bosnien, Hercegovina, Montenegro und Dalmatien. Frankfurt am Main: Frankfurter
Societäts-Druckerei.
———. 2010. Путовање по Црној Гори, западној Србији, Босни, Херцеговини и Далмацији.
Превела Добрила Бегенишић. Подгорица: ЦИД.

Summary:
Hermann Wendel and Belgrade: A View Without Prejudice
Hermann Wendel was a German historian, politician, publicist and writer.
He was born in 1884 in Metz, the city on Franco-German border, as a son of a
Prussian clerk. He studied history and philosophy at the University of Munich.
In 1905 Wendel joined the Social Democratic Party of Germany; later he became
MP in the German Reichstag. When the Nazis rose to power in 1933 he immi-
grated to Paris, where he lived until his death in 1936.
The main field of his research interests was the cultural and historical issues
of three major European ethno-linguistic groups: Germanic, Slavonic and Roman-
ic. The most important part of his rich opus was devoted to the South Slavs, on
which he left many historical, political and ethnographic works. He was an advo-
cate of the idea of unification of South Slavs (expressed in the books Der Kampf
der Südslawen um Freiheit und Einheit and About Yugoslavia, Italy, Albania and
Germany). He examined cultural ties between the German and South Slav worlds
in the book Goethe and the Yugoslav world.
Hermann Wendel was also prolific travel-writer. He left his account of the
Balkans and Belgrade in books Von Marburg bis Monastir. Eine südslawische Reise
and Von Belgrad bis Buccari. Eine unphilosophische Reise durch Westserbien, Bosnien,
Hercegovina, Montenegro und Dalmatien. Those are later integrated in the book
Kreuz und quer durch den slawischen Süden. They are distinguished by almost lyri-
cal descriptions of Belgrade. The most significant aspect of his travel accounts is
the good knowledge of the people and locations that he describes. He does not
use the mythic categories to describe his stay in Belgrade. Belgrade is not viewed
as a border city between Europe and Asia or as a gateway to the imaginary Orient
– Wendel sees it as a part of Europe. For example, when he describes the trip by
steamer from Vienna to Belgrade, he doesn’t mention encounter with something 65
 STRANCI U BEOGRADU

that could be perceived as a boundary in terms of Belgrade as an outpost of the

„terrible East” or border with Asia. He simply describes his path from one environ-
ment that is familiar to him, to another, also familiar environment.
Besides, Herman Wendel stood on the diametrically opposite pole of then
prevailing attitude in the German public sphere, which had been employed in the
service of an expansionist policy of the German Empire in the years prior to the
World War I. Therefore, he provides a friendly, unprejudiced, view on Belgrade.
Wendel favored Belgrade’s milieu and viewed it with compassion.
Naturally, because of his political views of the Balkans and his publicist ac-
tivities which acquainted German and European public with South Slavic issues,
Wendel was well-received in Belgrade and in much broader Serbian, and later Yu-
goslav public. He was elected as an honorary member of Matica srpska and in 1929
became an honorary doctor of the University of Belgrade. When Herman Wendel
died in October 1936 as an expatriate in Paris, almost all Yugoslavian newspapers
and cultural, literary and scientific journals published the obituaries and articles
dedicated to him and his work.

Key words: Hermann Wendel, Belgrade, Serbia, Germany, South Slavs, travel
writer

rad prijavljen: 28. 4. 2013.

rad recenziran: 1. 7. 2013.
rad prihvaćen: 2. 8. 2013.

66
 GEOPOLITIČKI ČASOPIS

STRANCI
U
BEOGRADU

Deo II
S DRUGE STRANE limesa
 UDK: 94(497.11 БЕОГРАД)”15/17”(093.3)
341.7(560)”15/17”(093.3)

Originalni naučni rad

Diplomate u ranomodernom
Beogradu: Marija KOCIĆ
Univerzitet u Beogradu
DOLAZAK NOVIH Filozofski fakultet, Beograd
STRANACA* marijakocich@gmail.com

Tokom ranomoderne epohe uobličavao se manir komunikacije Porte sa Evro-

pom, zbog čega su u Beograd počeli da pristižu ljudi, koji su uživali poseban
društveni položaj – diplomate. Osmansko carstvo prihvatalo je održavanje
redovne i vanredne komunikacije sa pojedinim evropskim dvorovima. Od-
nosi na relaciji Beč – Carigrad uticali su na izdvajanje Beograda kao oba-
veznog svratišta za diplomate. Članovi stranih poslanstava videli su Beo-
grad na svoj način, što je doprinelo širenju njegovog orijentalnog identiteta
u Evropi. Istraživanje se temelji na građi iz Državnog arhiva u Beču (K.u.K
Haus-Hof und Staads Archiv) i Nacionalnog arhiva u Londonu (Public Re-
cord Office), dopunjno putopisnom i memoarskom literaturom, čiji su tvorci
diplomate ili ljudi iz njihovog okruženja.

Ključne reči: Beograd, diplomatija, Veliki rat, Osmansko carstvo

B
eograd koji se razvio na ušću Save u
Dunav ostao је nakon osvajanja 1521. naredne dve decenije najznačajnija osman-
ska fortifikacija na ovom delu serhada. Grad se nalazio u sastavu smederevskog
sandžaka, a ubrzo po osvajanju u njemu je preneto sedište sandžak-bega.1 On je fi-
gurirao kao najznačajnija osmanska pogranična tvrđava do 1541, kada je formiran
novi elajet sa centrom u Budimu. Hans Dernšvam zabeležio je (1553) da se nalazi
1 Istražujući njegov razvoj u pr vo vreme nakon osvajanja Hazim Šabanović utvrdio je da se grad nije
razvijao brzim tempom; Шабановић 1970, 5–40. Najznačajniju građu o njegovom urbanom raz-
voju predstavljaju defteri, odnosno popisi stanovništva po mahalama, objavljeni u: Турски извори
за историју Београда 1964. Građa dubrovačke provijencije u: Тадић 1950; Поповић 1964. Za
XVII vek videti: Зиројевић 1998.
* Rad nastao kao rezultat istraživanja na projektu Modernizacija zapadnog Balkana (ev. br. 177009)
koji finansira Ministarstvo nauke, prosvete i tehnološkog razvoja Republike Srbije. 69
 STRANCI U BEOGRADU

sa desne strane Dunava, na istoj strani na kojoj se u njega ulivala Sava (Влајинац
1927, 60). Kada opisuje povratak iz Carigrada (1555) isti putnik navodi da u Gor-
nji Grad (tvrđavu) nisu puštali svakog (Влајинац 1927, 100). Ovaj deo ostao je
rezer visan za najviše predstavnike vlasti, gde su oni imali saraje i gde je upravo zbog
ove činjenice organizovan prijem diplomata, koji bi određenim poslom doputovali
u Beograd.
Tokom XVI veka intenziviraju se odnosi Osmanskog carstva sa evropskim
državama. Komunikacija koja se u pr vo vreme odvijala na relaciji Beč – Carigrad,
vremenom se proširila na niz država. Levant je dobio novi značaj za „nacije u uspo-
nu”, što je privuklo masu trgovaca iz Francuske, Engleske i Nizozemske. On je nji-
hovim tržištima nudio sirovine ili proizvode za koje je postojalo interesovanje. Svi
navedeni razlozi uticali su da se broj diplomata koji su svraćali u ovaj grad značajno
uveća.
Paralelno se uobličavao i manir komunikacije, koji je podrazumevao način
kako su se pogranične vlasti ophodile prema članovima poslanstava koji su stigavši
u Beograd stupali na osmansku teritoriju. Održavanje redovne komunikacije Porte
sa Bečom, uslovljene tributom koji su Habzburzi slali, istaklo je ulogu Beograda
kao stanice za najveći broja poslanstava, koje je povodom ovog posla putovalo u
Carigrad. Osmanska strana rano je uvela praksu da poslanicima obezbedi smeštaj
dok budu boravili u gradu. Međutim, za ovaj period sačuvan je mali broj izveštaja
o tome.2 Diplomate su primane u saraju sandžak-bega u proceduri koja je za cilj
imala predaju pasoša, koji je sadržao podatke o razlogu njegovog putovanja i po či-
jem nalogu. Ovo je bilo neophodno jer su vlasti bile u obavezi da obezbede pratnju
diplomatama na daljem putovanju.
Izveštaji njihovih članova, mnogi od njih u formi itinerarijuma, serije pisa-
ma, ali i memoara, od kojih su neki u dogledno vreme štampani, pružaju najbolje
svedočanstvo o razvoju osmanskog Beograda i njegove urbane fizionomije. Jedan
od najstarijih opisa sastavio je Martin Fime. U njemu, sem akcenta stavljenog na
izuzetnom položaju grada, nema ničeg zanimljivog (Самарџић P. 1961, 124). To-
kom XVI veka on je postepeno sticao obličje orijentalnog grada (Зиројвић 1966,
50−51), sa svim propratnim prostornim obeležijima koji su ga definisali (Коцић
2010, 31−32). Do narednog veka, Beograd se izdvojio kao „jedan od najvećih i
najznačajnijih gradova na Levantu” (Deshayes 1645, 54). Do oko 1620. „od svih
starih građevina nije gotovo ostalo ni traga, a one koje su Turci sagradili otkako
u njemu žive ne odgovaraju lepoti položaja, jer su građene samo od dasaka” (Des-
hayes 1645, 54). Gornji Grad i dalje su naseljavali isključivo muslimani, pripadnici
vojske i uprave, dok se ukupna trgovina grada nalazila u rukama dubrovačkih trgo-

2 Detaljan opis prijema u Budimu u: Adventures of Baron Wenceslas Wratislaw 1862, 2–4. U njemu
70 je takođe navedeno da su tri janičara određena kao pratnja poslanicima.
 DIPLOMATE U RANOMODERNOM BEOGRADU: DOLAZAK NOVIH STRANACA

vaca (Deshayes 1645, 58).3 Iz istog perioda (1620) je i opis Engleza Pitera Mundi-
ja, kome je zapao za oko veliki časovnik u Gornjem Gradu. On navodi da je grad
imao 2.000 kuća, od kojih su 60–70 bile jevrejske,4 a ostale muslimanske i hrišćan-
ske, pretežno sagrađene od dr veta (Английски пътеписи 1987, 76−77). Međutim,
francuski konzul u Alepu navodi da je imao 30.000 kuća (Journal et correspondance
de Gédoyn ”le Turc” 1909, 50). Tri decenije kasnije (1666) drugi Englez navodi za
njegova predgrađa (varoš)5 da je naseljavalo nekoliko naroda, konstatujući da su
ona veća od samog grada (Английски пътеписи 1987, 146). Opis Edvarda Brauna
(1669) otkriva Beograd u njegovoj orijetalnoj formi, uz isticanje da su austrijski
trgovci koji su trgovali sa Istokom u gradu imali svoju faktoriju (Brown 1687, 27).
Ovo predstavlja ujedno doba najvećeg uspona osmanskog Beograda, što potvrđuje
i Evlija Čelebija (Еvlija Čelebi 1973, 75−94).
Izveštaj o putovanju Luja de la Ea od značaja je jer predstavlja jedan od ret-
kih izvora, koji otkrivaju tretman poslanstva od strane najviših predstavnika pro-
vincijskih vlasti. Jedina činjenica koja ukazuje da se možda radilo o izuzetku a ne
pravilu, jeste da je budimski beglerbeg u to vreme boravio u Beogradu, zbog čega
je u njemu organizovan svečani doček. On je, nakon što je obavešten o dolasku
Luja de la Ea, naredio da se pripremi lepa kuća, u kojoj je trebalo da odsednu fran-
cuski poslanici. Poslanstvo je ubrzo nakon dolaska posetio beglerbegov službenik,
čija je dužnost bila da izrazi radost svog gospodara zbog dolaska poslanika. Za
naredni dan predviđen je prijem u Gornjem Gradu. Trojica janičara činila su prat-
nju de la Eu kroz grad (Deshayes 1645, 58−60). Biograf Luja de la Ea navodi da
je u drugačijim okolnostima Budim bio mesto gde je rezidirao beglerbeg, dok je
on u Beogradu imao svog kajmakama, odnosno zamenika (Deshayes 1645, 56).
Ukoliko bi poslanstvo u regularnim okolnostima doputovalo u Beograd, prijem
koji je tom prilikom organizovan u saraju kajmakama budimskog beglerbega bio
je skromniji, praćen ceremonijom manjeg obima. Isto delo otkriva značaj koji su
osmanskim službenici počeli da poklanjaju komunikaciji sa diplomatama. Naime,
Luj de la E krenuo je u Carigrad po naredbi Luja XIII (1610−1643) kako bi ure-
dio pitanje francuskog konzula u Jerusalimu (Deshayes 1645, 1). I pored toga što
nije uživao rang ambasadora, dobio je tokom prijema kaftan (Deshayes 1645, 60),
čime je osmanska strana pokazala poštovanje prema njemu kao poslaniku francu-
skog kralja.

3 O Dubrovčanima u Beogradu videti: Самарџић 1955. Za kasniji period: Винавер 1963.

4 O Jevrejima u Beogradu: Храбак 1971; Зиројевић 1994; Zirojević 1977.
5 Varoš je po poreklu mađarska reč, koja je vrlo rano ušla u turski jezik. U početku je označavala
podgrađe, odnosno hrišćanski deo grada. Međutim, vremenom je sa razvojem orijentalne kulture
na Balkanu ona označavala stare mahale gradu; Коцић 2010, 30–31. Ovde je navedena dodatna
literatura. 71
 STRANCI U BEOGRADU

Međutim, u situacijama kada je poslanstvo prolazilo kroz Beograd, gde je

najčešće stizalo Dunavom, vlast, u pr vom redu muhafiz, bili su u obavezi da orga-
nizuju njegov smeštaj. Poslanici su kratko vreme ostajali u gradu, opredeljujući se
da što pre krenu prema Carigradu, ili Jedrenu, koje je tokom XVII veka figuriralo
kao nezvanična prestonica osmanske države. Beograd su diplomate mogle pose-
titi i iznenada u vreme ratnog pohoda, kada je u gradu boravio sultan. To je bio
slučaj sa ambasadorom Engleske Edvardom Bartonom, koji je u Beograd stigao
1596. u vreme kada se sultan Mehmed III (1595−1603) spremao da sa vojskom
krene na Eger. Ambasador je nekoliko dana nakon dolaska primljen kod velikog
vezira u njegovom šatoru, i tom prilikom darovao poklone. Takođe, Tomas Glover
nije se odlučio da detaljno opiše grad, stavljajući u žižu svog interesovanja vojni
pohod (Английски пътеписи 1987, 53−54). Kada u gradu nije boravio ni jedan
od uglednih dostojanstvenika, poslanik je mogao posetiti niže službenike. Piter
Mundi nakon dolaska (1620) odlučio je da se obrati kadiji (Английски пътеписи
1987, 76).
U određenim momentima iz razloga jer se nalazio na najvažnijoj komunika-
ciji sa Evropom, u Beograd se moglo steći i po nekoliko ambasadora istovremeno,
što je bio slučaj 1624. Međutim, Žedoen Turčin ne navodi za njih druge podatke
sem da je jedan stigao iz Venecije, a drugi je napuštao osmansku državu (Journal et
correspondance de Gédoyn ”le Turc” 1909, 46). Nekolio godina kasnije Žan Baptist
Tavernije naišao je na loš tretman od strane smederevskog sandžak-bega, koji je
zahtevao da svaki član njegovog poslanstva plati po 200 dukata. To je navelo Ta-
vernijea da ostane petnaestak dana, po njemu nepotrebno, u Beogradu, dok je uz
posredovanje Dubrovčana sandžak-beg snizio zahtev na 50 dukata (Самарџић P.
1961, 186).
Tokom XVII veka ceremonijal primenjivan tokom razmene proslanstava sti-
cao je složeniju formu. Ovo potvrđuje i biograd Alberta Kaprare koga je Beč 1679.
poslao u Carigrad radi ratifikacije ugovora u Vašvaru.6 Kaprara je u ovoj misiji
uživao status internuncija, što nije bitno uticalo na odnos osmanskih vlasti. On
je iz Beča stigao u Budim, gde je izvršena i glavna ceremonija njegovog prijema
na osmanskoj teritoriji. Đovani Benalja budimskog beglerbega opisuje kao moćnu
osobu, dok se tetitorija pod njegovom upravom prostirala sve do Beograda (Be-
naglia 1685, 24). Briga za putovanje Kaprare i njegove pratnje padala je na teret
osmanskih vlasti zbog čega je beglerbeg Budima izdao naredbu da se poslanstvu
obezbedi sve što mu je potrebno. Kaprara je tom prilikom posetio i Beograd, čiji
lep položaj ističe. On je predstavljao mesto velike trgovine gde se slivala roba iz
Italije, Bosne i Nemačke (Benaglia 1685, 39). Međutim, tokom boravka u gradu
6 Mir u Vašvaru zaključen je nekoliko dana nakon osmanskog poraza kod sv. Gotharda 1. avgusta
1664. Prema jednoj od klauzula njegovo trajanje predviđeno je na 15 godina. Njime je zaključen
72 osmansko-austrijski rat 1663–1664.
 DIPLOMATE U RANOMODERNOM BEOGRADU: DOLAZAK NOVIH STRANACA

Kaprari nije priređen prijem, već je on uskoro krenuo starim Carigradskim dru-
mom ka Carigradu.
Novo razdoblje u istoriji Beograda nastupilo je sa Velikim ratom (1683−1699).
Sukob koji se neplanirano odužio postao je povod da se mnogobrojna poslanstva iz
Evrope upute u osmansku prestonicu, od kojih je značajan broj za maršrutu birao
Carigradski drum. Poslanici koje je slao London, od kojih su neki imali status re-
dovnog, a pojedini vanrednog ambasadora birali su putovanje kopnom, jer su pre
stupanja na osmansku teritoriju obično posećivali Beč. Iz ovog razloga diplomatija
je nametnula nove relacije u komunikaciji osmanske države sa evropskim.
Međutim, tretman diplomata i njihove pratnje mnogo puta je zavisio od ka-
raktera osmanskih dostojanstvenika. Osmanlije nisu krile prezir prema Evropljani-
ma, za koje su se tokom cele ranomoderne epohe koristili zbirni naziv „Franci”. Pod
njima tretirani su Italijani, Francuzi, Englezi kao i svi pojedinci koji su poticali iz
neke od evropskih zemalja. Ista situacija vladala je u provincijama, posebno onima
koje su činile serhad, gde su njihovi upravnici uživali široka ovlašćenja u odnosu
na centralne delove države. Ovu činjenicu isticao je Pule (1658). Njemu je izvesni
Jermenin ukazao da se može nositi po „francuskoj modi” u gradovima gde su po-
stojali fancuski konzuli ili ambasador, jer bi u tom slučaju uživao njihovu zaštitu.
Međutim, na serhadu, odnosno graničnim delovima države „gde udaljenost zapo-
vednika ima za posledicu da se ne poštuju ni naredbe koje dolaze od Porte” bilo je
poželjno da se Evropljani skromnje ponašaju (Самарџић P. 1961, 203).
Pr va diplomatska misija koju je Carigrad poslao u neku evropsku prestonicu,
na čelu sa Zulfikar-efendijom u pratnji pr vog dragomana Porte Aleksandra Mavro-
kordata, zatekla se u Beogradu u vreme kada je grad osvojen 6. septembra 1688.7
Sa kratkim opisom osvajanja uz isticanje nedoličnog ponašanje Jegen Osman-paše
u toku opsade Zulfikar-efendija javio se početkom septembra Porti (HHStA, Hs,
132/1020–1, 96). Uskoro je, međutim, osmanska misija napustila grad i nastavila
put ka Beču. Iako je nemačka vojska prodirala na Balkan, u pregovorima koji su
započeti u Beču, Porta je tražila povratak Beograda u zamenu za jedan od četiri
grada – Temišvar, Đulu, Varadin i Kanjižu (HHStA, Hs, 132/1020–2, 85–87).
Beograd nije ostao dugo pod vlašću nemačke vojske. Osmanlije su uspele da
povrate grad 1690. Od tada njegov komandant (muhafiz) dobija istaknuto mesto
u odbrani serhada, čija je najznačajnija utvrda postao Beograd (Тричковић 1971,
297–300). Tokom kratke vladavine nemačka vojska nije uspela da izmeni mnogo
od njegove urbane fizionomije. Međutim, grad je stekao značaj o čemu svedoči
veliki broj diplomatskih misija, koje su od tada pa nadalje prošle kroz njega. Novi
ambasador Engleske Vilijem Husej, koji je trebalo da zameni Vilijema Trambula
7 O osvajanju Beograda videti: Веселиновић 1993, 505–506; Zenarolla 1689; Anonim 1693, 240;
Contarini 1710, II, 69–76. Značaj osvajanja ovog grada otkriva francuski Anonim, po kome je ovaj
događaj doveden u direktnu vezu sa napadom Francuske na Nemačku krajem septembra. 73
 STRANCI U BEOGRADU

(1686–1689) imenovanog od strane Džejmsa II (1685−1689) doputovao je 1691.

u Beograd. Zbog urgentne situacije odlučio je da ostane u njemu samo dva dana.
Serakser vojske u Ugarskoj koji je u to vreme boravio u Beogradu, odredio mu je
pratnju od 150 vojnika za put do Carigrada (PRO, SP, 97/20, 176). U izveštaju
ne navodi proceduru tokom dočeka u Beogradu, mada se ne može sumnjati da je
bio primljen kod najviših predstavnika vlasti koji su mu i obezbedili stan i pratnju
za dalje putovanje. Glavni ceremonijal održan je u Jedrenu, gde je boravio veliki
vezir. Ovde je iznenada, 13. septembra 1691. Husej preminuo od groznice (PRO,
SP, 97/20, 207). Novi ambasador koga je London poslao Vilijem Habrord, slabog
zdravlja i ne baš oduševljen imenovanjem, dok je boravio u Austriji iskazao je reše-
nost da traži oslobađanje sa ove dužnosti. On se, dok još uvek nije stiglo razrešenje,
preko Beča uputio u Beograd. Ubrzo nakon dolaska u grad iznenada je preminuo
10. avgusta 1692. (Heywood 2000, 71), nakon poslužene večere (A Brief Historical
Relation 1857, II, 551).
Francuska je Veliki rat iskoristila da od Porte načini korisnog saveznika, koji
je okupirao trupe Leopolda I na suprotnom ratištu. Ovo predstavlja glavni razlog
zbog koga se u Osmansko carstvo steklo niz vojnih misija francuskih inženjera
i oficira. Jedna do njih na čelu sa markizom od Orana uz velikog vezira tokom
1692. ratovala je u Ugarskoj. Kada se veliki vezir povukao u Beograd, u njegovoj
pratnji nalazio se i Oran. U gradu mu se pridružio Fabre, koji je po nalogu Luja
XIV (1643−1715) trebalo da otputuje u Poljsku (PRO, SP, 97/20: 255). Ovakve
misije ukazuju da je tokom Velikog rata u Beograd stigao određeni broj ljudi, ko-
je je izdvojila njihova uloga, vojnika, diplomata i špijuna. Iako su izvori engleske
provijencije puni francuskih pokušaja da pomažući osmanske interese prolongiraju
sukob, oni ništa ne kazuju o tretmanu diplomata od strane vlasti. Međutim, nema
sumnje da su Osmanlije, barem one u vlasti, Francuze doživljavale kao saveznike,
u trenucima kada im je svaka pomoć dobro došla, zbog čega je i njihov tretman
morao biti na odgovarajućem nivou.
Jednu od najspornijih misija na Porti predstavlja ona Koenrada van Hem-
skerka8 u vreme kada su Engleska i Nizozemska nastojale da pokrenu nove mirov-
ne pregovore. On je imenovan nakon smrti Harborda, dok ne bude izabran novi
ambasador Londona. Van Hemskerk stigao je u Beograd 11. oktobra 1692 (PRO,
SP, 97/20, 258). Aga koji se iz Beograda vratio u Carigrad doneo je vesti o njemu,
opredelivši se da ga predstavi kao ambasadora Nizozemske, koji je u njihovu državu
8 Koenrad van Hemskerk bio je diplomata sa preko 20 godina službe u Ujedinjenim Provincijama
(Nizozemskoj). Iako diplomata s iskustvom i u dobi od 50 godina u vreme kada je imenovan za
poslanika na Porti njegovo zdravlje bilo je ozbiljno narušeno. Njegov izbor predstavlja trenutno
rešenje novog kralja Engleske Vilijema III (1689−1702). U građi sa kojom raspolažemo sačuvano
je samo nekoliko njegovih pisama na francuskom jeziku. Nakon proterivanja iz Osmanskog carstva
74 nije prestao da se angažuje na postizanju mira. Umro je 1701.
 DIPLOMATE U RANOMODERNOM BEOGRADU: DOLAZAK NOVIH STRANACA

stigao radi ugovaranja mira (HHStA, Hs, 132/1020-5,165). Boravak u gradu isko-
ristio je da sastavi mirovne predloge, koji su ostali upamćeni kao „beogradski”.
Novi ambasador Engleske Vilijem Padžit (1692−1699) stigao je u Beograd
22. decembra. Serakser vojske u Ugarskoj ne znajući kako da postupi sa njime (bio
je zbunjen imenovanjem dvojice ambasadora od strane Londona) odlučio je da ga
zadrži u gradu pet dana. Zatim ga je uputio u mesto koje se pominje kao Morava,
tri sati udaljeno od Požarevca, gde se nalazio logor Imre Tekelija. Za dalje puto-
vanje Padžita nije više bila zadužena osmanska vlast, već njen vazal Tekeli, koji je
obezbeđivao njegov put do Niša, gde je stigao 16. januara 1693, odakle se morao
sam pobrinuti za njegov nastavak (PRO, SP, 97/20, 261–261’). Ovakav tretman
Padžita može se objasniti zbunjenošću vlasti jer je Van Hemskerk stigao nekoliko
meseci ranije predstavljajući se kao ambasador Engleske.
Pregovori su uskoro preneti u Jedrene, gde je Van Hemskerk stigao decembra
1692. Vilijem Padžit i Jakob Kolijer, ambasador Nizozemske,9 pokazali su se kao
dostojni takmaci Van Hemskerku. Do leta 1693. javila se sumnja da je Van Hem-
skerk špijun u službi Beča (HHStA, Hs, 132/1020-6, 140). Početkom naredne
godine doneta je odluka da on napusti osmansku državu preko Beograda „odakle
je i došao” (HHStA, Hs, 132/1020-7, 29). Nakon što je stigao u Sofiju Van Hem-
skerk je poslao poruku u Beograd serakseru Džafer-paši da otkazuje putovanje.
Međutim, Porta je ranije odlučila da Van Hemskerka stavi pod stražu, uverena da
ga je poslao Leopold I čije je interese po njenoj proceni zastupao (HHStA, Hs,
132/1020-7, 78). Iz Sofije je pod stražom spoveden u Beograd, gde je odmah po
dolasku stavljen u pritvor (HHStA, Hs, 132/1020-7, 162). Nakon devet meseci
provedenih u izolaciji dozvoljeno mu je da otputuje za Beč, gde je stigao 12. de-
cembra (Heywood 2000, 71). Slučaj Van Hemskerka jedan je od retkih dokaza da
su vlasti u Beogradu tretirale nekog diplomatu na način koji bi se mogao odrediti
kao neljubazan. Iako su podozrevale da se radi o zastupniku interesa suprotne stra-
ne, ipak se nisu odlučile da ga pogube.
Veliki rat priveden je kraju na mirovnom kongresu u Karlovcu, gde su se kao
medijatori istakli Padžit i Kolijer. Pregovori koji su krunisani pr vim bilateralnim
(ili pre multilateralnim) ugovorom u osmanskoj diplomatskoj istoriji (Самарџић
H. 2007) istakli su ugled engleskog i nizozemskog ambasadora. Ugovor je potpisan
26. januara 1699.10 Beograd je ponovo postao najznačajniji grad na osmanskom
delu serhada. Osmanski predstavnci i medijatori ostali su narednih nekoliko dana

9 Jakob Kolijer bio je sin Justina Kolijera, rezidenta Nizozemske na Porti od 1669. Odrastao u Ca-
rigradu postao je dobar poznavalac turskog jezika i osmanske kulture. Nakon smti oca nasledio ga
je na položaju rezidenta. Ključni događaj u odnosima između Osmanskaog carstva i Nizozemske
predstavlja obnova kapitulacije 1682. Izgleda da je nakon toga predstavnik Nizozemske stekao
rang ambasadora. Jakob Kolijer ostao je na ovom položaju do smrti 1718.
10 Tekst ugovora u: du Mont 1731, 447–458. 75
 STRANCI U BEOGRADU

u Karlovcu sa namerom da sačekaju punomoć mletačkog Senata Karlu Ruciniju da

može da potpiše ugovor. Kako do 4. februara ono nije stiglo, rešili su da napuste
Karlovac i pređu u Beograd. U grad su doputovali Dunavom. Za Vilijema Padži-
ta organizovan je svečani doček. On je doputovao na šajci od 24 vesala. Kada se
približila gradu, sa nje je ispaljeno nekoliko plotuna u znak najave dolaska. Padžit
se iskrcao u mestu navedenom kao Porza (Poreč). Nekoliko sati kasnije stigao je
i Jakob Kolijer, uveren da mu se pružila izvanredna prilika za razgledanje grada
(PRO, SP, 97/21, 43’).
Padžita je dočekao ćehaja beogradskog muselima sa pratnjom obučenom u
svečanoj odeći, sa sabljama u rukama „prema običaju” i vojnom muzikom (PRO,
SP, 97/21, 41). Nakon što je šajka sa Padžitom prispela u Zemun u znak pozdrava
osmanska strana ispalila je 10 plotuna iz topova sa tvrđave (PRO, SP, 97/21, 41’).
Dočeku se pridružio i muselim Ali-paša.11 Padžita su pozdravili pripadnici svih
rodova vojske stacionirane u gradu, koji su mu na taj način odali počast. Ubrzo
je organizovan prijem u saraju Ali-paše u Gornjem Gradu, nakon čega je ispraćen
u stan predviđen za njega (PRO, SP, 97/21, 41−42). Dočeku su prisustvovali re-
is-efendija i glavni Portin tumač Aleksandar Mavrokordato. Svi zajedno u povorci
praćenoj muzikom i vojskom u paradnim uniformama ispraćeni su u Gornji Grad.
Ovde im je priređen doček kojemu su prisustvovali i vojnici iz Kaira sa Misir-be-
gom, kao i Azap-aga. Tokom prijema Padžitu je iskazana velika zahvalnost za me-
dijaciju u Karlovcu, kao i Vilijemu III (PRO, SP, 97/21, 42).
Tokom prijema kod Ali-paše darovan mu je kaftan.12 Darivanje kaftana imalo
je dugu istoriju u odnosima osmanske sa diplomatama neke od evropskh država.
Osobeni vid kaftana hilat (hil’at) darovan je tokom pr ve audijencije novog ambasa-
dora na Porti. Kaftan jedan od najskupljih odevnih predmeta iz osmanske odevne
koncepcije, specifične izrade sa bogatim materijalom i podosta zlata i srebra utka-
nog u gajtanima (Коцић 2010, 364–365) predstavljao je izraz poštovanja Porte
prema diplomatama i njihovoj pratnji, i odgovor na njihove poklone. Međutim, ni-
je predstavljao običaj da kaftanom bude darovano poslanstvo, osim pr vog prijema
novog ambasadora. Zbog toga je darivanje Padžita predstavljalo znak zahvalnosti i
respekta njihovog velikog ugleda.

11 Haznadar Ali-paša Moralija obavljao je dužnost muhafiza Beograda od septembra 1698. do 21.
oktobra 1700. Pre toga službovao je u Egiptu, a zatim i kao beglerbeg Rumelije On je 1695. pao u
nemilost. Naredne godine vraćen je u službu i upućen za muhafiza Ozije. Sredinom 1698. dolazi sa
Krima u Beograd, gde je imenovan za seraksera, da bi početkom septembra te godine bio imenovan
za muhafiza grada. Stradao je u pobuni 21. oktobra 1700, kada je naredio da se uvede karantin,
kako bi se sprečilo širenje kuge u gradu; Тричковић 1971, 305–306.
12 U dokumentu navedeno kao Pellicia di Zebelino, ali se gotovo sigurno radilo o kaftanu, odnosno
76 njegovoj svečanoj formi. O tome detaljnije u: Коцић 2010, 364–365.
 DIPLOMATE U RANOMODERNOM BEOGRADU: DOLAZAK NOVIH STRANACA

Jedan od boljih opisa Beograda s početka XVIII veka pripada supruzi novog
ambasadora Engleske Meri Montagju. Diplomata koji je trebalo da uzme učešća u
sklapanju mira između Porte, s jedne strane, i Austrije i Vencije, s druge13 doputo-
vao je u Beč početkom 1717. Januara preko Petrovaradina par je stigao u Beograd.
Dok su boravili u ovom utvrđenju poslali su svog tumača da najavi njihov dolazak.
Paša14 im je u znak počasti poslao na poklon skupocenu tkaninu (Letters of Lady
Mary 1800, 68). U početku su planirali da ostanu u Petrovaradinu 3 najviše 4 dana,
ali su od toga odustali kada je beogradski muhafiz kasnio sa obavezom da pošalje
pratnju. Njih je potom u Beškoj (na pola puta između Beograda i Petrovaradina)
sačekao aga janičara s janičarima koji su ih ispratili do Beograda. Vlast je ovog pu-
ta odredila jednak broj vojnika za pratnju kao i austrijska strana. U ovom slučaju
ponovljena je praksa iz poslednjih godina Velikog rata kada je pripreman kongres
u Karlovcu. Kada je englesko poslanstvo prešlo na osmansku teritoriju, nemačka
pratnja vratila se nazad, a preuzela ih je grupa janičara na čelu sa njihovim agom.
U Beogradu je vladala napeta situacija. Dva meseca nakon dolaska engleskog
ambasadora sa suprugom u grad pobunjeni vojnici ubili su pašu jer im nije platio 5
kesa novca, koje je obećao Tatarima za izvršene upade na nemačku teritoriju (Let-
ters of Lady Mary 1800, 71). Njima su vlasti ustupile jednu od najboljih kuća, koja
je pripadala Ahmed-begu i određena je oda janičara za njihovu zaštitu (Letters of
Lady Mary 1800, 73). Beograd je za Lejdi Meri predstavljao pr vi osmanski, od-
nosno orijentalni grad, u kome je ona boravila. Prepoznajući da se našla u drugoj
kulturnoj sferi od one kojoj je pripadala, posebno se interesovala za kulturne prili-
ke ne ustručavajući se da sa svojim domaćinom vodi razgovore o arapskoj poeziji,
čiji je poštovalac bila. Ahmed-beg posedovao je bogatu biblioteku, koja je sadržala
rukopise na arapskom i persijskom jeziku.
Padom u ruke Eugenija Savojskog (1717) za grad počinje novo razdoblje
obeleženo austrijskom vladavinom, koja je učinila da pojedine njegove celine po-
prime novi oblik.15 Član poslanstva koje je krenulo u Carigrad radi ratifikacije
ugovora u Požarevcu (1718) fon Driš sredinom maja 1719. zatekao se u Beogra-
du, u vreme kada su nemačke snage uveliko radile na njegovoj fortifikaciji. Kako je
naveo cilj austrijske uprave bio je da grad učine tri puta jačim nego što je bilo pod

13 Rat koji je decembra 1714. izbio između Venecije i Osmanskog carstva. Zahvaljujući uspehu mle-
tačke diplomatije u njega je uvučena 1716. i Austrija. Ambasador Vencije u Beču Pjetro Grimani
uspeo je da 13. aprila 1716. zaključi ugovor o savezu između dve države; Bianchi 1719, 13.
14 Iako ga ne pominje po imenu radilo se o Sari Mustafa-paši Bošnjaku Čeliću, rodom iz Mostara,
koji se na ovom položaju nalazio od novembra 1716. do 22. avgusta 1717. O njemu: Тричковић
1971, 312–131.
15 Dokumenta koja rasvetljavaju život Beograda u tom periodu objavljena u: Поповић 1935, 15–
282; Поповић – Богдановић 1958; Videti i: Поповић 1950. 77
 STRANCI U BEOGRADU

Osmanlijama (Протић 1889, 4). Ishod Požarevačkog mira16 nije predstavljao sa-
mo gubitak Beograda, već je Niš dobio njegovu ulogu u diplomatskom protokolu,
kao pr vi veliki šeher na osmanskoj teritoriji, na koja su poslanstva dolazeći iz Beča
stupala. Protokol do tada praktikovan u Beogradu, prenet je u Niš, koji postaje naj-
značajnija osmanska odbrambena utvrda na serhadu. Zbog toga je niški paša poslao
u Beograd nekoliko službenika, koji su sa njima trebali „da utvrde ceremonijal” pri
susretu poslanika na novoj granici (Протић 1889, 5). Osmanlije su zadržale pravo
da se brinu o bezbednosti i udobnosti putovanja poslanika kroz njihovu teritoriju.
Ovu ulogu Niš je zadržao sve dok Beograd ponovo nije 1739. mirom sklopljenim
u ovom gradu vraćen Osmanskom carstvu.
Do tada je osmanski Beograd davno preživeo zenit. Veliki rat opustošio je
Srbiju, a smena gospodara uticala je na pad broja njenog stanovnika. Isti proces nije
zaobišao ni Beograd. Poslanik iz Nizozemske Dedel koji je 1765. posetio grad, nije
bio impresioniran stranjem pašinog saraja (Новаковић-Лопушина 2003, 96). Nje-
gov izveštaj opisuje protokol primenjen tokom prijema kod paše. Kako je zabeležio
„primio nas je učtivo i nakon što nas je po običaju zemlje okadio, počastio nas je
kafom i šerbetom,17 ambasadoru je poklonio cr veni kaftan obrubljen hermelinom,
a nama neke druge, veoma jednostavne” (Новаковић-Лопушина 2003, 96).
Beograd je krajem XVIII veka u doba mira imao preko 80.000 stanovnika
(Istoria e Descrizione della Città di Belgrado 2005, 6). Rukopis koji potiče iz 1789.
jedan je od boljih opisa grada s kraja XVIII veka, i u punoj meri otkriva njegovu
orijentalnu formu, ali i pr ve znake propadanja. Kada je Joakim Vujić 1825. posetio
Gornji Grad on je za vezirov saraj (pašin konak), koji se nalazio do glavnog bede-
ma, naveo da je jedino njega i džamiju u blizini „primečanija dostojno viditi”. Ve-
zirove štale i domovi za sluge predstavljali su „porušena zdanija” (Путешествије
1901, 30). Ovo je ujedno bilo doba kada Turci nisu smeli stanovati u unutrašnjosti
zemlje, već isključivo po varošicama. U Beogradu je (1829) živelo 4.000 (Ото Ду-
бислав пл. Пирх 1983, 27), dok su ostali bili hrišćani, a bilo je i Jevreja, Jermena,
Grka, Cigana i drugih. Pirhov opis Husein-pašinih odaja u Gornjem Gradu „sa
lepim pogledom na Dunav” značajno odstupa od Vujićevog. Nekoliko prostori-
ja u kojima je paša obitavao predstavljaju jedine estetskim merilima opredeljene
kao pristojne delove pašinog konaka, dok je u isto vreme „dvorište imalo nekakav
čudan, prljav izgled” (Ото Дубислав пл. Пирх 1983, 33). Međutim, nije se pro-
menila navika da u ovim odajama paša prima po ustaljenim običajima diplomate.
Do tada je saraj dobio tri stolice, koje se „obično spreme kada se prijave hrišćani”
(Ото Дубислав пл. Пирх 1983, 34). Uz pojavu „sitnih” novina, komunikacija se

16 O ovom mirovnom ugovoru i njegovom značaju videti nekoliko rasprava objavljenih u: Ingrao –
Samardžić – Pešalj 2011.
78 17 O kafi i šerbetu videti: Коцић 2010, 340–346; 324–325. Ovde je navedena dodatna literatura.
 DIPLOMATE U RANOMODERNOM BEOGRADU: DOLAZAK NOVIH STRANACA

odvijala na ustaljeni način, u vreme kada se kroz autonoman položaj nad Srbijom
tek ponegde, kao u Beogradu, osmanska vlast u dubokoj krizi, očuvala. Njenim
iščezavanjem nestao je i ranomoderni Beograd.

Zaključak
Osmansko osvajanje nije donelo Beogradu samo novu kulturnu klimu, već je
zahvaljujući svom geostrateškom položaju uvučen u komunikaciju Porte sa evrop-
skim državama. Tokom boravka u ovom gradu diplomate su od strane vlasti imale
obezbeđen stan i zaštitu. Uglavnom je sve zavisilo od karaktera misije. Pojednosta-
vljenija forma postojala je u komunikaciji sa habzburškim predstavnikom, koji je
donosio danak na Portu. Međutim, kako su tokom XVII veka intenzivirani odnosi
s evropskim državama, ovo je predstavljalo povod da se njihovi poslanici sve češće
pojave u Beogradu. Veliki značaj u tretmanu diplomate imala je ličnost koja je za-
uzimala položaj smederevskog sandžak-bega (ili muhafiza), kao i drugih predstav-
nika gradske vlasti. Ovo s jedne strane dokazuje da protokolarizam nije potpuno
bio izgrađen, a s druge, i da norme usvojene u skladu korektnih odnosa, nisu bile
u pojedinim slučajevima do kraja sprovedene u praksi.
Veliki rat predstavljao je prekretnicu u osmanskoj istoriji što je najviše imalo
posledica po njen način komuniciranja s ostalim državama. Ugled Beograda poras-
tao je jer se Beč izdvojio kao jedan od centara evropske diplomatije, odakle su infor-
macije (ne retko preko uhoda) morali pribavljati engleski i nizozemski predstavnici
na Porti. S druge strane, sukob je nametnuo posebnu vrstu diplomata – medijatore,
za koje je u brzom hodu stvorena i posebna procedura. Ovo je uticalo na izdvaja-
nje ceremonijala tokom njihovog dočeka. Kazivanje Vilijema Padžita u najboljem
svetlu dopunjuje izveštaj Meri Montagju iz 1717. Manir koji je tih godina postao
prihvaćen, ostao je na snazi sve vreme postojanja osmanskog Beograda. Sem retkih
izuzetaka vlasti u Beogradu odnosile su se prema diplomatama po pravilima, koje
je nalagala Porta. Ne postoje izveštaji, sem u slučaju Van Hemskerka, koji ukazuju
da su se Osmanlije prema diplomatama ponele loše, uskraćujući im ono što je po
šerijatskom zakonu i kanunima trebalo da im bude obezbeđeno.

Neobjavljeni izvori:
Državni arhiv u Beču (K.u.K Haus-Hof und Staads Archiv, Vienna),
Handscript (Hs), pot 132, bohum 1020,
Sveska 1 (izveštaji za 1688. godinu)
Sveska 2 (izveštaji za 1689. godinu) 79
 STRANCI U BEOGRADU

Sveska 5 (izveštaji za 1692. godinu)

Sveska 6 (izveštaji za 1693. godinu)
Sveska 7 (izveštaji za 1694. godinu).

Nacionalni Arhiv, London (The National Archives at Kew Gardens, London [PRO])
Secretaries of State: State Papers Foreign (SP), Turkey (97).
9720 (Lord Chandos, Sir William Trumbull, Sir William Hussey, Thomas Coke, Lord Paget
and Sir Robert Sutton, 1684−1697)
97/21 (Sir Robert Sutton and Lord Paget, 1698−1705)

Literatura:
Wratislaw, Albert Henry, prev. 1862. Adventures of Baron Wenceslas Wratislaw of Mitrowitz.
What he saw in Turkish Metropolis; Constantinopole; Experienced in his captivity; and
after his happy return to his country; committed to writing in the year of our lord 1599.
London: Bell and Daldy, 186, Fleet Street.
Luttrell, Narcisu, prev. 1857. A Brief Historical Relation of State Affairs from september 1678
to april 1714, vol. I–VI, II.Oxford: University Press.
Тодорова, Мария, prev. 1987. Английски пътеписи за Балканите (края на XVI – 30-те
год. на XIX в.). София: Издателство наука и изкуство.
Anonim. 1693. Histoire d’ Emeric comte de Tekeli ou memoires pour servir à sa Vie. Où l’on voit
ce qui s’ est passé de plus considerable en Hongarie depuis sa naissauce jusques à present.
Cologne: Chez Jaques de la Verité.
Benaglia, Giovanni. 1685. Relatione del Viaggio Fatto à Costantinopoli, e ritorno in Germania,
Dell’ Illustrissimo Signor Conte Alberto Caprara, Gentilhuomo della Camera dеll’ Impe-
ratore. Venetia: Presso Stefano Curti.
Bianchi, Vedramino. 1719. Istorica Relazione della Pace di Posarovitz. Padova: Nella Stamperia
del Seminario, Apresso Giovanni Manfrè.
Brown, Еdward. 1687. A Brief Account of some Travels in diverse Parts of Europe, Viz. Hun-
garia, Servia, Bulgaria, Macedonia, Thessaly, Austria, Styria, Carinthia, Carniola and
Friuli. London: Printed for Benj. Tokke.
Веселиновић, Рајко. 1993.” „Срби у Великом рату 1683–1699”. U Историја Српског
Народа књ. III/1, прир. Самарџић, Радован, 491–572. Београд: СКЗ.
Винавер, Вук. 1963. „Дубровачка трговина у Србији и Бугарској крајем XVII века (1660–
1700).” Историјски Часопис 12/13: 189–237.
Влајинац, Милан. 1927. „Из путописа Ханса Дерншвама 1553–55. год.” Браство 26:
56– 104.
Deshayes [Louis]. 1645. Voyage de Levant fait par le commandement du Roy ed l’ anne 1621
par le Sr. D. C. 4to 3ed. Paris: Chez Adrian Taupinart.
Du Mont, Jean. 1731. Corps Universel diplomatique du droit des Gents; Containant un Recueil
80 des Traitez, d’ Alliance,de Paix, de Treve, de Neutralité, de Commerce, d’Exchange, de
 DIPLOMATE U RANOMODERNOM BEOGRADU: DOLAZAK NOVIH STRANACA

Protection & de Garantie, de tutes le Conventions, Trausanctions, Pactes, Concordats, &

autres Contracts, qui ont été faits en EUROPE, depus le’ Regne de l’ Empereur CHAR-
LEMAGNE jusques à présent, tom VII, part I–II. Amsterdam – la Haye: Chez Brunel,
R. st. J. Wetstien &c.
Šabanović, Hazim, prir. 1973. Еvlija Čelebi, Putopis. Odlomci o Jugoslovenskim zemljama. Sa-
rajevo: Veselin Masleša.
Zenarolla, Paolo. 1689. Operationi di Leopoldo Primo, Imperatore de’ Romani Sempre Augusto
sotto l’ Anno 1688. Overo Campagna Gloriosa di Massimiliano Emanuele III. Elettore di
Baviera, tenente Generale dell’ Armi di Cesare, &c. Vienna: Paresso Gio, Van Ghelen.
Зиројевић, Олга. 1966. „Рајнолд Лубенау о Београду и Србији 1587. године.” Годишњак
Града Београда 13: 49–63.
Зиројевић, Олга. 1994. „Питање гета у јужнословенским османским градовима.”
Историјски Часопис 39: 79–86.
Зиројевић, Олга. 1997. „Питање исламизације Јевреја.” Историјски Часопис (1995/96)
42–43: 49–61.
Зиројевић, Олга. 1998. „Попис џизје београдске области 1640/41. године.” Историјски
Часопис 44: 127–247.
Ingrao, Charles, Samardžić, Nikola, i Jovan Pešalj, prir. 2011. The Peace of Passarowitz. Co-
lumbia: Purdue University Press.
Taliani, Alessandra, i Flavia de Luca, prir. 2005. Istoria e Descrizione della Città di Belgrado
incui si espongono Turchi gli avvenimenti accaduti a quella piazza nelle varie guerre co’
Turchi. Fino alla conquista fattane di S. M. l’ Imperatore Giuseppe II. Comandante dal
Feld Maresciallo Laudon. (In Italia 1789. Edizione anastatica dell’ ed. 1789) Belgrado:
Istituto italiano di cultura, rad preuzet sa:
http://www. viaggioadriatico.it/ViaggiADR/biblioteca_digitale/titoli/scheda_bibliografica
.20070718.9119644575
Boppe, Aauguste, prir. 1909. Journal et correspondance de Gédoyn ”le Turc”, consul de Fran-
ce à Alep, 1623–1625. Paris: Société d’histoire diplomatique, Tipographie Plon –
Nourrit.
Contarini, Camilo. 1710. Istoria della Guerra di Leopolo Primo Imperadore e di Principi Colle-
gati contro il Turco. Dall’ Anno 1683. sino alla Pace, vol. I–II. Venezia: Apresso Michele
Hertz, e Antonio Bortoli.
Коцић, Марија. 2010. Оријентализација материјалне културе на Балкану. Османски пе-
риод XV–XIX век. Београд: Hesperiaedu & Филозофски факултет.
Letters of Lady Mary Worthley Montague, Written during her Travels in Europe. Asia, and
Africa; To which are added POEMS by the same Author. 1800. Paris: At the Printing
Office and Stereotype Fondery.
Новаковић-Лопушина, Јелица. 2003. „Београд у путописима холандских дипломата.” U
Београд у делима европских путописаца, Посебна издања, књ. 80, prir. Ђорђе С.
Костић, 85–100. Београд: САНУ, Балканолошки институт.
Ото Дубислав пл. Пирх Путовање по Србији у години 1829. Ђорђе Магарашевић Путо-
вање по Србији у 1827. години. 1983. Београд: Просвета. 81
 STRANCI U BEOGRADU

Поповић, Душан Ј. 1935. „Грађа за историју Београда од 1717. до 1739. год.” Споменик
78: 15–282.
Поповић, Душан. 1950. Србија и Београд од Пожаревачког до Београдског мира (1718–
1739). Београд: САН.
Поповић, Душан – Богдановић, Милица. 1958. Грађа за историју Београда од 1717 до
1739, књ. I. Београд: Историјски Aрхив Београда.
Поповић, Тома. 1964. Дубровачка архивска грађа о Београду, књ. III, 1593−1606. Београд:
САНУ.
Протић, Константин С. 1889. „Путовање кроз Србију 1719–1720 год”. Отаџбина 22:
619–630.
Путешествије по Сербији, од Јоакима Вујића (1901). Нови Сад – Београд: Књижара
„Славија”.
Самарџић, Никола. 2007. „Прво уређење југоисточне Европе – Карловачки мир 1699.”
Новопазарски Зборник 30: 91–105.
Самарџић, Радован. 1955. „Дубровчани у Београду.” Годишњак Музеја Града Београда 2:
47–94.
Самарџић, Радован. 1961. Београд и Србија у списима француских савременика XVI–XVII
век. Београд: Историјски архив Београда.
Тадић, Јoрјо. 1950. Дубровачка архивска грађа о Београду, књ. I, 1521–1570. Београд
САНУ.
Тричковић, Радмила. 1971. „Списак мухафиза Београда од 1690. до 1789. године.” Ис-
торијски Часопис 18: 297–307.
Шабановић, Хазим, прир. 1964. Турски извори за историју Београда, I, 1. Катастарски
пописи Београда и околине 1476–1566. Београд: Историјски Архив Београда.
Heywood, Colin. 2000. ”An Undiplomatic Anglo-Dutch Dispute at the Porte: The Quarrel
at Edirne Between Coenraad van Heemscerck and Lord Paget (1693).” U Friends and
Rivals in the East. Studies in Anglo-Dutch Relations in the Levant from the Seventeenth
to the Nineteenth Century, ур. Hamilton, A-----lastair, de Groot, Alexander, van der
Boogert, Maurits, 59−94. Leiden: Koninklijke, Brill.
Храбак, Богумил. 1971. Јевреји у Београду до краја XVII века. Београд: Музеј Града
Београда.
Ferrari, Girolamo. 1736. Delle Notizie Storiche della Lega tra l’ Imperatore Carlo VI e la Repub-
blica di Venezia Contra il Gran Sultano Acmet III e de’ loro fatti d’ armi dall’ anno 1714
sino alla Pace di Passarowirz. Venezia: Nella Stamperia di Stefano Orlandini.
Шабановић, Хазим. 1970. „Урбани развитак Београда од 1521. до 1588. године.” Го-
дишњак Града Београда 17: 5–40.

82
 DIPLOMATE U RANOMODERNOM BEOGRADU: DOLAZAK NOVIH STRANACA

Summary:
Diplomats in early modern Belgrade: THE ARRIVAL OF NEW
FOREIGNERS
During the early modern epoch, Porte’s manner of communication with
Europe took form, and due to this, people with special social status began com-
ing to Belgrade – diplomats. Ottoman Empire accepted maintaining regular and
special communication with certain European courts. Relations between Vienna
and Constantinople helped distinguish Belgrade as a regular inn for diplomats.
Members of foreign diplomatic missions saw Belgrade in their own manner, thus
contributing to expansion of Belgrade’s oriental identity in Europe. The research
is based on the materials from the State Archive in Vienna (K.u.K. Haus-Hof und
Staads Archiv) and National Archive in London (Public Record Office), and it
was complemented with travelogues and memoirs, authored by diplomats or peo-
ple from their milieu.

Key words: Belgrade, diplomacy, War of Wienna, Ottoman Empire

rad prijavljen: 15. 5. 2013.

rad recenziran: 10. 7. 2013.
rad prihvaćen: 12. 8. 2013.

83
 UDK: 94(=411.16)(497.11)”16/17”
323.15(=411.16)(497.11)”16/17”

Originalni naučni rad

Status Jevreja u
osmanskom i habzburškom Haris DAJČ
Maja VASILJEVIĆ
Beogradu (XVII−XVIII vek): Filozofski fakultet,
Univerzitet u Beogradu
STRANCI, MANJINE ILI hdajc@f.bg.ac.rs;
SARADNICI?* maja.vasiljevic@f.bg.ac.rs

Cilj ovog rada je da kontekstualizuje poziciju Jevreja u Beogradu pod osman-

skom i habzburškom upravom. Pažljivom selekcijom izvora, autori nasto-
je da pruže kako teorijsko-kritički pogled, tako i nadogradnju dosadašnjeg
diskursa o ovoj zajednici u Beogradu. Autori ovog rada se zalažu za produ-
bljeno posmatranje statusa Jevreja i kritikuju diskurs o jevrejskoj zajedni-
ci posmatranoj zasebno, odnosno van društvenog konteksta. Naime, tokom
(XVI) XVII i XVIII veka, i Srbi kao jedne od najvećih zajednica, i Jevre-
ji kao jedna od niza manjina u Beogradu, kao i Turci, bili su iz različite
perspektive posmatranja „stranci” u Beogradu. I sama uprava, osmanska ili
habzburška, bila je etnički raznovrsna čime su se dodatno usložnjavali me-
đuljudski odnosi u gradu na raskršću velikih carevina. Smatramo da se, s
jedne strane, tek mapiranjem dinamične etničke mape ranomodernog Be-
ograda može razumeti status jevrejske zajednice u njemu. S druge strane,
praćenjem osobenih kulturnih vrednosti i normi svojstvenih ovoj zajednici,
institucija i zasebnih istorija njenih članova, može se konačno dostići produ-
bljeno naučno razumevanje njihove pozicije u Beogradu.

Ključne reči: Jevreji, Beograd, stranci, manjine, Osmansko carstvo, Habzburška

monarhija, ranomoderna istorija, Aškenazi, Sefardi

* Rad je rezultat istraživanja na projektu Modernizacija zapadnog Balkana (br. 177009) koji se realizuje
uz podršku Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. 85
 STRANCI U BEOGRADU

Uvod: Jevreji kao stranci u Beogradu

Jevreji su verovatno stranci sa najdu-
žom istorijom u Beogradu. Ona po pojedinim izvorima traje od XIII i XIV ve-
ka kada obrazuju zasebnu etničku koloniju (Barišić 2006, 74) ili posmatrano po
elementima njihove službe u beogradskoj sinagogi,1 čak od vremena rimskog ka-
stra.2 Period nakon što su Osmanlije osvojile Beograd 1521. je najvažniji događaj
u novovekovnoj istoriji Jevreja u Beogradu, jer tada počinju da se doseljavaju u
većem broju (Храбак 2009, 29; videti takođe o istoj temi u: Храбак 1971; Jova-
nović 1992; Lebl 1992, 2002). Nakon toga, Beograd će sa prekidima, odnosno,
dve habzburške uprave (1688−1690 i 1717−1739), pripadati Osmanskom carstvu
sve do XIX veka. Međutim, često se zapostavlja činjenica da su XVII i XVIII vek
periodi velikih seoba Srba koji naseljavaju različite gradove Balkanskog poluostr va
usled gubitka sigurnosti u ruralnim krajevima. Oni se sele u planinske predele radi
bavljenja stočarstvom ili odlaze u razne habzburške i ruske gradove (o čemu po-
sebno pišu izvori na turskom: Gilles Veinstein i Bruce McGowan prema Üstündag
2006, 32−33). Navodi se i da su u XVIII veku Srbi, Albanci i Grci zamenili Jevreje
i muslimane u gradovima Balkanskog poluostr va (Üstündag 2006, 33).
Nesumnjiva je zanimljivost ili provokativnost istorije Jevreja u Beogradu to-
kom XVII i XVIII veka. Ipak, postoji niz činjenica koje otežavaju istraživanje ove
teme i obratno. Olakšavajuća okolnost je postojanje obilja građe usled povoljnog
geostrateškog položaja Beograda, čime je postao po nekim istraživačima važna de-
stinacija diplomatskih misija (videti detaljnije u: Kocić 2013) ili različitih putnika
koji su ostavili svoje izveštaje o njemu, posebno dragocene po pitanju opisa nači-
na života stanovništva i izgledu njihovih kvartova (videti npr. stavove francuskih
putopisaca u: Самарџић 1961). Tu je i važno pojačano interesovanje Habzburga
za Beograd tokom XVIII veka kada su njihovi podanici ozbiljnije pisali o ovom
gradu, i što je još važnije, načinili su niz planova grada i gravira. S tim u vezi, u po-
jedinim odlomcima postoji čak i polemičan diskurs o doseljavanju Jevreja i pr voj
etapi njihovog života u Beogradu do dostizanja građanske samostalnosti, koji je
objavljivan u nizu publikacija Jevrejskog muzeja i jevrejskih opština sa ovog pro-
stora (videti npr. Barišić 2006; Храбак 1971, 2009; Jovanović 1992; Lebl 2001;
1 Budući da se na praznik Purim čita priča o Ester i drugog dana praznika (15. adara). Taj običaj
propisuje Mišna samo za jevrejske stanovnike tvrđava koje su postojale još u vreme jevrejske države
(Ignjat Šlang i M. S. Mirču prema: Rajner 1992, 204). Takođe, pominje se i progon ugarskih Je-
vreja 1376. u vreme kralja Lajoša, te naseljavanje Aškenaza na Balkansko poluostr vo (Rajner 1992,
205).
2 Kako nema dovoljno izvora, osim što se u dosadašnjem diskursu o ovoj temi ponavljaju podaci,
primećujemo da je niz autora ponudio i pretpostavke za preciznije datiranje njihovog pr vog dose-
ljavanja u Beograd, te ima niz „istorija” po tom pitanju (izdvajamo sledeće: Barišić 2006; Храбак
86 1971, 2009; Jovanović 1992; Lebl 1992, 2001; Rajner 1992; Šlang 1926).
 STATUS JEVREJA U OSMANSKOM I HABZBURŠKOM BEOGRADU (XVII−XVIII VEK)

Шланг 1926; Živančević 1992). Takođe, za naše istraživanje je posebno značajna

praksa beogradskih rabina da detaljno beleže podatke o aktivnostima zajednice, u
vidu „responzi” (hebr. Šeelot utešuvot tj. „Pitanja i odgovori”).
Činjenica koja značajno otežava istraživanje je dramatična i promenljiva slika
stanovništva Beograda izazvana različitim osvajanjima grada, razaranjima institu-
cija i naseobina, te rasipanjem samih članova jevrejske zajednice tokom kontinui-
ranih dolazaka i odlazaka iz grada, a time i često rasutost memoarske građe o ovim
događajima.
Osim na istoriju jevrejske zajednice, u ovom radu se istražuje odnos „vladaju-
ćih” struktura prema njima. S tim u vezi, ističemo na samom početku da je Osman-
sko carstvo tj. sultan Bajazit II načinio suštinski ili istorijski korak u prihvatanju
Jevreja u trenutku progona iz inkvizitorske Španije i Portugalije posle 1492, korak
koji će, sudeći po novijoj literaturi, omogućiti njihov veliki trgovački uzlet i uopšte
razvoj jevrejskih zajednica na osmanskom Levantu (detaljnije o uspešnoj jevrejskoj
trgovini u: Kocić 2014) ili jednostavno njihov veliki značaj u trgovini uz Grke, Jer-
mene i Turke (videti detaljnije npr. u: Inaldžik 2003, 204 i dalje). Naime, „Tokom
petnaestog i šesnaestog veka, Turci su podsticali doseljavanje Jevreja iz Evrope, sma-
trajući ih elementom koji razvija trgovinu i donosi bogatstvo. [podvukli M. V. i H.
D.] Za vladavine Mehmeda Osvajača, u Carigradu se bilo naselilo toliko Jevreja da
su oko 1477. godine, iza muslimana i Grka, zauzimali treće mesto među gradskim
stanovništvom.” (Inaldžik 2003, 219). Povodom odnosa Osmanlija prema Jevreji-
ma, pozivamo se na još jedan opšti zaključak istaknutog turskog orijentaliste Halila
Inaldžika: „Islam je hrišćanima i Jevrejima garantovao život i imovinu pod uslo-
vom da budu pokorni i da plaćaju danak. Dopuštao im je da slobodno ispovedaju
svoja verska ubeđenja i da žive u skladu sa sopstvenim verskim zakonima. Budući
da je njihovo društvo bilo pograničnog tipa i da su se slobodno mešali sa hrišćani-
ma, Osmanlije su ove principe islama primenjivali sa najvećom širokogrudošću i
trpeljivošću” (Inaldžik 2003, 10).
Tako, tokom perioda na koji se odnosi ovaj rad, smenjivale su se samo na-
izgled „prijateljske” i „neprijateljske” veze sa Jevrejima. Međutim, kada se dublje
prouče izvori iz referentnog perioda, otkrivaju se zapravo mnogo složeniji odnosi
različitih uprava prema jevrejskoj zajednici. S tim u vezi, najpre se razmatra slože-
nost susreta istorije različitih uprava u Beogradu XVII i XVIII veka sa istorijom
migracija Jevreja, da bi se u narednom segmentu rada pratile osobenosti jevrejskog
preduzetništva, a tek potom institucija i elemenata kulturne upečatljivosti koje su,
takođe, određivale odnos vladajućih struktura prema ovoj zajednici. U zaključnom
delu, biće sumirane ključne tačke u pozicioniranju Jevreja u Beogradu, te predlaže-
mo moguće pravce daljih istraživanja ove teme.

87
 STRANCI U BEOGRADU

Susret istorije Beograda i istorije Jevreja

Migracije Jevreja ka Beogradu su po pravilu bile legalne usled pomenutog
Bajazitovog proglasa, a predstavljale su složene procese koji do danas nisu inte-
gralno sagledavani. U toku XV i XVI veka, ili prema pojedinim autorima i u XIV
veku (Barišić 2006, 75), odvijale su se migracije iz pravca severa, Ugarske, sve do
pada Beograda, da bi se zatim odvijale u značajnijem broju iz pravca Soluna, Sofije
i Carigrada (Храбак 2009, 27).3 Aškenazi se doseljavaju i posle progona sa prostora
austrijskih naslednih zemalja, Vojvodine Koruške (Herzogtum Kärnten) i Tirola
(odnosno iz današnje Slovenije) u XVI veku. Tako se od XVI veka u Beogradu
mogu pratiti i sefardska i aškenaska zajednica. Međutim, u periodu kada je Beo-
grad bio orijentalna varoš, Sefardi su bili brojniji (upor. Lebl 2001). Tačnije, oni
su brojčano dominirali tokom čitavog perioda kojim se bavimo u ovom radu, osim
za vreme druge habzburške uprave.
U toku pr vog habzburškog osvajanja Beograda, pod Maksmilijanom II Ema-
nuelom (1662−1726) bavarskim knezom-izbornikom, koga su Osmanlije nazivale
„Plavi kralj” (tur. Mavi kral), deportovan je najveći broj sefarda u Osijek i druge
habzburške gradove (Храбак 2009, 127).4 Ženi Lebl navodi da su se odselili u
gradove Osmanskog carstva, uglavnom u Vidin, Nikopolj, Solun i Carigrad (Lebl
1992, 188). Pr vo habzburško osvajanje Beograda 1688. godine, kako navodi Ženi
Lebl bilo je „tragično” za istoriju Jevreja u Beogradu (detaljnije o tom događaju u:
Lebl 1992, 183−200). Tada su pr vi put kao brojna i uticajna zajednica bili rase-
ljeni, a Beograd je mogao da izgubi bilo kakav trag njihovog prethodnog boravka
(Шланг 1926, 50). Ipak, tragične sudbine najviđenijih Jevreja Beograda u tim go-
dinama ostale su sačuvane u svedočanstvima Edut bi-Yehosef (1711−1733) Jicaka
Almosnina, sina poznatog beogradskog rabina Josefa Almosnina (1642/3−1689)
jednog od mnogih odseljenih u moravski Nikolsburg, gde je i preminuo,5 kao i u
nizu zasebnih memoarskih diskursa od kojih su pojedine pronašli domaći istraži-
vači (videti npr. u: Lebl 1992).
Oni Jevreji koji su pre pada tvrđave napustili grad i potražili sigurnost u ju-
žnijim mirnodopskim predelima Osmanskog carstva izbegli su opasnost da posta-
nu plen. Pri tom, trgovina robljem u to vreme bila je veoma popularna jer se znača-
3 Pitanje statusa Srba u Ugarskoj je posebno interesantna tema koja bi nažalost prevazišla obim ovog
rada. Videti literaturu o ovoj temi koja se navodi u: (Đorđević 2013, 15−16).
4 O raseljenim Jevrejima u moravski grad Nikolsburg, današnji Mikulov u Češkoj, videti: (Miller
2010; Lebl 1992, 183−200).
5 Primera radi, Jicak Almosnino pripoveda o pomenutom događaju: „Poznato je kako smo surovo
oterani iz svoje zemlje. Neprijatelj nas je iznenada zarobio i oterao. Svaki je odred terao svoje za-
robljenike na drugu stranu. Decu i žene, mladiće i devojke, starce i starice, siročad i udove, svaki
je terao svoje. U našem odredu behu četiri do pet Jevreja, među njima moj veliki otac.” (Šlang
88 1926, 39)
 STATUS JEVREJA U OSMANSKOM I HABZBURŠKOM BEOGRADU (XVII−XVIII VEK)

jan deo prihoda mogao ostvariti putem otkupljivanja (Шланг 1926, 39). Trgovina
robljem je, ironično, bila jedan od unosnijih poslova i za Jevreje u Beogradu u toku
pr ve polovine XVI veka kada, nakon Mohačke bitke 1526. i ofanzive Sulejmana
Veličanstvenog na Beograd, počinju da se slivaju karavani robova. Posrednici u tr-
govini robljem bili su i Jevreji koji su preko svojih mreža u Ugarskoj omogućavali
otkup robova pre njihovog transfera na jug u Jedrene, Carigrad, Solun, Skoplje i
druge gradove Osmanskog carstva. Međutim, prilikom zauzimanja gradova, posta-
la je vremenom uobičajena društvena praksa da se Jevreji nađu u ulozi „taoca” i da
se od njih očekuje prikupljanje novca za otkup, te su počeli da oformljuju posebne
”Kase za otkup zarobljenika”, hebrejski Kupat pidjon-švujim (o otkupljivanju Jevre-
ja raseljenih 1688. videti: Lebl 1992).
Najzad, Jevreji koji su sa verom u nosioce „zapadne kulture” ostali u Beo-
gradu, budući smatrani „neprijateljima” Habzburške monarhije a „prijateljima”
Osmanskog carstva, već pr vih dana okupacije, zajedno sa zarobljenim Turcima „na-
terani su da raščišćavaju ruševine prouzrokovane bombardovanjem i ratnim opera-
cijama i da vade leševe ispod ruševina” (Schudt iz 1714. prema Lebl 1992, 188).
Nisu se još ustalili novi odnosi u Beogradu pod Habzburzima, a Osmanlije
su ponovo zauzele Beograd 1690. Jevreji su se tada vratili kao novi/stari „stranci”,
pri čemu većina onih koji su se doselili posle ovog događaja nije imala veze sa jevrej-
skim stanovništvom iz vremena pre 1688. Takve migracije će se dešavati i kasnije
prilikom promena uprava Beograda.6 Ratna dejstva u Beogradu su prestala sklapa-
njem Karlovačkog mira 1699, nakon čega dolazi do kratkog uzleta trgovine, koji
se nažalost prekida novim sukobom između dva carstva završenim Požarevačkim
mirom 1718. (Petrić 2011, 180).
Požarevački mir je bio naročito značajan zbog donošenja trgovačkih spora-
zuma između dva carstva nedugo nakon potpisivanja pomenutog primirja (Petrić
2011, 182). Oba carstva su se nadala da će trgovačkim ugovorima koji su omoguća-
vali trgovinu podanika obe strane sa fiksnom dažbinom od 3% od vrednosti celo-
kupne robe ostvariti benefit za sopstvene podanike (Petrić 2011, 181). Habzburška
monarhija je članom 4 Trgovačkog ugovora uspela čak da obezbedi isti položaj za
svoje trgovce koji su imali i trgovci iz drugih evropskih država sa kojima je Osman-
sko carstvo potpisalo kapitulacije (Elibol i Kucukkalay 2011, 160). Ipak, očekivani
rezultat merkantilističke politike Habzburške monarhije je izostao jer su u nared-
nih nekoliko decenija upravo podanici Porte bili ti koji su najviše koristili rastere-
ćene carinsko-poreske stope u robnoj razmeni dva carstva (Petrić 2011, 183; upor
i u: Pešalj 2011).
6 U XVIII veku se dešavalo kao posledica ratova između dva velika carstva, dok je u narednom veku
to bio rezultat borbe između Porte i srpskih ustanika. 89
 STRANCI U BEOGRADU

Jevreji su pored hrišćanskih podanika Osmanskog carstva bili trgovci koji

su najviše time prosperirali (Elibol i Kucukkalay 2011, 161). Veoma dobar primer
korišćenja trgovačkih ugovora u prilog svojih podanika može se uočiti u slučaju Je-
vreja koji su trgovali sa Habzburškom monarhijom kao osmanski podanici. Njihov
položaj je bio daleko lakši za ostvarivanje profita nego što je to bio slučaj sa Jevre-
jima podanicima Habzburga. Iz tog razloga su habzburške vlasti želele da nametnu
sefardskim podanicima Porte status koji su imali njihovi aškenaski podanici. To se
moglo pratiti na primeru Beograda i Zemuna iz korespodencija koje su sačuvane u
Zemunskom magistratu, danas u Istorijskom arhivu Beograda.7
Od 1720. do 1739. godine uspostavljeno je „Kraljevstvo Srbije” (Königreich
Serbien) koje je funkcionisalo pod upravom princa Karla Aleksandra Virtember-
škog (Prinz Karl Alexander von Württemberg, 1684−1737) „prezesa Srbije”. Pe-
riod „Kraljevstva Srbije”, odnosno druge habzburške uprave Beogradom, značajan
je ne samo zbog daljeg razvoja trgovine, već i zato što su uspostavljeni novi trgovač-
ki putevi koji su povezivali Beograd sa ostalim delovima ovog carstva severno do
Save i Dunava, a oni su dovodili i trgovce iz Italije, Dubrovnika i Venecije (Храбак
2009, 152). Kako je Beograd do ove habzburške uprave bio dominirajuće orijental-
na varoš, možemo se složiti da je ovaj period označio „prekretnicu u društvenom i
privrednom životu Beograda” (Пауновић 1971, 213) ili jednostavno pr vu veliku
promenu u izgledu i široko shvaćenom životu grada, ali i dinamici odnosa različi-
tih zajednica. Tadašnji orijentalni Beograd je trebalo da izraste u naselje srednjoe-
vropskog tipa (Samardžić 2011, 255; Jovanović 1992, 117).
U Beograd su došli nemački kolonisti iz Pfalca, a mnogi od njih bili su za-
natlije, građevinci, pivari i staklari (upor. Пауновић 1971). Osim dominirajućih
Srba, a potom Nemaca, u Beogradu su tokom druge administracije Habzburgovaca
živeli Grci, Cincari, Vlasi, Jermeni i Jevreji (Пауновић 1971, 213). Takođe, kako
se uočava u aktuelnim planovima grada, bilo je i Albanaca tj. Arnauta koji su ži-
veli i gradili groblja u blizini Jevreja i Grka.8 Sudeći po tome da su Romi živeli po
čitavoj Evropi od XIII veka, može se pretpostaviti da ih je bilo i u ranomodernom
Beogradu. Jedino što se nisu bavili trgovinom i zanatima kao ostale zajednice (po
popisima u Banatu 1718. ih je bilo 1.9 % celokupnog stanovništva, u: Achim 2004,
70). Svi pomenuti su imali svoje kvartove i bili jasno definisani u mapi ranomo-
dernog Beograda, sa slobodom kretanja i bavljenja trgovinom i zanatima koji su
bili u skladu sa datom zajednicom (videti npr. pomenutu mapu iz XVIII veka u:
Пауновић 1971, 214−215).
Austrijanci su u Beogradu zatekli Jevreje u Dunavskoj varoši, gde se od druge
polovine XVI veka razvijala jevrejska četvrt. U popisu iz 1717. je zabeleženo oko
7 Fond 10, IAB-ZM (Istorijski arhiv Beograda, Zemunski magistrat) od 1749. nadalje.
90 8 Videti npr. na mapi iz XVIII veka oficira F. B. Bruša u: (Пауновић 1971, 214−215),
 STATUS JEVREJA U OSMANSKOM I HABZBURŠKOM BEOGRADU (XVII−XVIII VEK)

250 Jevreja među 5.000 stanovnika, svega 34 sefardske i 13 aškenaskih porodica

koje su uglavnom bile siromašne (Uporedi: Barišić 2006, Шланг 1926, 51; Jo-
vanović 1992: 117; Поповић 1964, 81). Aškenazi su smešteni u jedan stari han
(„Jenihan”) koji se graničio s „turskim Jevrejima” kako su nazivani Sefardi. O nji-
hovoj poziciji dovoljno svedoči podatak o plaćanju takse i kirije za život u hanu,
koja im je nametnuta kao nepodobnoj vrsti ljudi koja se bavi sumnјivim poslovima
(upor. Jovanović 1992, 118; Шланг 1926, 51). Važno je primetiti da su se u ovom
periodu strogo zahtevale putne isprave, a službenici su primećivali da „Srbi, Jevreji,
Vlasi, Romi i njima slični kreću po zemlji sa svojom robom bez pasoša i da pred-
stavljaju ološ” (Ђорђевић 2013, 94; Храбак 1991, 83).
Istoričar Miloš Đorđević u svojoj doktorskoj disertaciji primećuje povodom
statusa Jevreja sledeće: „Iako nisu u državnom budžetu učestvovali sa značajnom
sumom, taksa za toleranciju Jevreja (nemačkih) – Teutsche Judenschaft i harač za
turske Jevreje – Judenschaft Haratz i Rome – Zigeuner Haratz (4 forinte godišnje)
bio je pokazatelj njihovog položaja u odnosu na ostale etnije. Jevreje je austrijska
uprava smatrala za nužno zlo, zbog čega je avgusta 1719. godine objavljen tzv. To-
leranz-patent, kojim je predviđeno da Jevreji uz plaćene dažbine mogu stanovati
samo u Beogradu. Pored toga svi Jevreji su plaćali stanarinu i druge takse u zavi-
snosti od posla kojim su se bavili.”9 (Ђорђевић 2013, 73).10 Nažalost, pomenuta
disertacija daje samo obrise istraživanja odnosa habzburške uprave prema Jevrejima
i drugim zajednicama. S tim u vezi, treba imati na umu da je u toku najvećeg dela
XIX veka bilo ograničeno naseljavanje Jevreja u druge gradove Srbije. Tek su na-
kon Berlinskog kongresa u Srbiji poništeni diskriminatorski zakoni. Međutim, oni
su se i dalje primenjivali do druge polovine 1880-ih godina.
Dakle, politika Beogradske administracije prema Jevrejima je bila pragma-
tična i višestruko usmerena na prikupljanje kapitala. Zatečenim Jevrejima je bilo
dozvoljeno da ostanu samo u Beogradu, a vremenom se njihov broj uvećao najviše
zahvaljujući doseljavanju Aškenaza, zapravo nemačkih Jevreja iz Požuna, Praga i
Manhajma (Barišić 2006, 75) ili uopšteno posmatrano iz habzburških naslednih
zemalja i mađarskih županija (upor. i u: Ђорђевић 2013, 73). Međutim, njihov
broj kao i kretanje se kontrolisalo, a administraciji je bilo najvažnije da putem da-
žbina može ostvarivati profit zahvaljujući trgovini u kojoj su učestvovali Jevreji
(Храбак 2009, 147).
Princ Aleksandar Virtemberški, tolerisao je Jevreje i nije se strogo pridrža-
vao svih propisanih ograničenja koja su važila za ovu zajednicu. Moguće da je na
to uticalo njegovo prijateljstvo i saradnja sa dvorskim bečkim Jevrejinom Jozefom
9 Isti autor zaključuje ipak da ih je bilo u Paležu i drugim rudarskim mestima (Đorđević 2013, 73)
10 Prema zvaničnim podacima Glavne komorske uprave: „Za 1722. i 1723. godinu naplaćivano je po
osnovu tolerancija za Jevreje po 1400 forinti, jevrejskog harača po 260 forinti i ciganskog harača
po 630 forinti.” (Đorđević 2013, 73−74). 91
 STRANCI U BEOGRADU

Openhajmerom Zisom (Храбак 2009, 147).11 Osim Zisa, u referentnom periodu

bila su aktuelna još dvojica veoma značajnih prestoničkih Jevreja: rabin Samson
Verthajmer (Samson Wertheimer, 1658−1724) i Mozes Lopes Pereira alijas baron
Dijego D’Akvilar (Moses Lopez Pereira alijas baron Diego D’Aguilar, 1699−1759).
Verthajmer je bio iz izuzetno bogate porodice i jedan od najznačajnijih kreditora
Habzburga koji je 1703. dobio dozvolu da u narednih dvadeset godina vrši krediti-
ranje, nabavke i finansijske poslove za državu bez oporezivanja. Njegove povlastice
potvrdili su Jozef I i Karlo VI. D’Akvilar je bio značajan kao najugledniji predstav-
nik talasa migracija Sefarda iz Osmanskog u Habzburšku monarhiju. Primera radi,
D’Akvilar je u periodu 1725−1747. imao monopol u austrijskoj industriji duvana
(Studemont-Halévy i Collin 2008, 149).
Kako je i sama monarhija bila multietnička, i u vladajućim stukturama tzv.
beogradske administracije „Kraljevstvom Srbije”, našle su se ličnosti različitog et-
ničkog porekla i odnosa prema aktuelnim okolnostima zauzimanja Beograda. Po-
menimo samo kao primer da je zapovednik privremene vojne vlasti 1717−1720.
i kasnije komandant beogradskog garnizona, carski general grof Džon Odvijer
( John O’Dwyer) koji je bio irskog porekla (vidi detaljnije u: Абрамовић 2013)12
i saznajemo da je imao specifično strog odnos, čak i prema Nemcima koji su se
doselili u Beograd (uporedi: Пауновић 1971, 208−209). Kritikovao je doseljene
nemačke porodice zbog osobenog „nadobudnog i ponosnog” ponašanja, dok je šti-
tio domaće stanovništvo i čak isticao da će pre uspeti sa njima da realizuje značajne
građevinske projekte koje je Habzburška monarhija preduzela u Beogradu. Navodi
se čak da se, narednom periodu zbog posebne strogosti u odnosu Odvijera, smanjio
broj nemačkih porodica u Beogradu sa 251 na 82 (Пауновић 1971, 209).
Osim eventualnih beneficija usled povezanosti habzburških vladarskih struk-
tura sa jevrejskim preduzetnicima, postoji niz tvrdnji o umeću, ali i o manama
jevrejskog trgovačkog preduzetništva u Beogradu. Tako, beogradski rabin Ignjat
Šlang navodi da su i pored ne tako velikog broja, jevrejski trgovci uspešno trgovački
parirali Srbima i Nemcima, naročito u vezi sa proizvodnjom i prodajom alkohola.
To je važan primer jevrejskog preduzetništva u Beogradu i Srbiji pod austrijskom
upravom jer su njihova privatna ulaganja (Шланг 1926, 55) bila jedna od najvećih
u Beogradu pod Habzburzima. Srpski istoričari starije generacije, kao što su Trajan
11 Šelomo/Jozef Openhajmer Zis ( Joseph Süss Oppenheimer, 1630−1738), finansijer guvernera
princa Aleksandra Virtemberškog, bio je veoma značajan kao osoba u koju ne samo da je princ
imao poverenje, već mu je uvek mogao obezbediti novac (Храбак 2009, 147). Kada je princ Alek-
sandar preminuo, regentstvo naslednika je optužilo Zisa za različite zloupotrebe ili malverzacije i
on je osuđen na smrt (Храбак 2009, 170).
12 U domaćim, ali i nemačkim izvorima prisutan je niz verzija njegovog imena koje skrivaju pravo po-
reklo, npr. u domaćoj literaturi je „Jozef von Odvajer” ili samo „Odvajer” (Пауновић 1971, Đor-
đević 2013) ili u stranim izvorima „Johann Joseph Anton Oduyer” ili samo „Odüyer”, „Odwyer” i
92 slično. Videti preciznije podatke u: (Абрамовић 2013).
 STATUS JEVREJA U OSMANSKOM I HABZBURŠKOM BEOGRADU (XVII−XVIII VEK)

Stojanović i Dušan Popović, smatraju da su hrišćanski trgovci, podanici Porte, bili

spremniji da „torbare” odnosno zalaze i u manja i udaljenija mesta, te da su usled
veće žilavosti bili konkurencija jevrejskim trgovcima, sa kojima Jevreji nisu mogli
da se porede u manjim mestima (Поповић 1950, 253). U odnosu na pomenute
trgovačke konkurente, Jevreji su napravili još jedan veliki propust neangažovanjem
u trgovini tekstilom zahvaljujući kojoj su grčki i srpski trgovci stekli ogromno bo-
gatstvo (Dajč 2008, 20). Osim toga hrišćanski trgovci, podanici Porte, trgovali su
i duvanom, uljem i naročito stokom. Time što nisu trgovali istim proizvodima,
jevrejski trgovci su u toku XVIII veka „izgubili” trgovačku trku sa hrišćanskim tr-
govcima (Stojanovich 1960, 310).
Razvoj Beograda u vreme „Kraljevstva Srbije” pod rukovodstvom princa
Aleksandra Virtemberškog i podela varoši na „Savsku”/„Srpsku” i „Dunavsku”
/„Nemačku” je, takođe, negativno uticala na razvijanje trgovine među beograd-
skim Jevrejima usled toga što je savska luka, kao i priobalje bila trgovački značaj-
niji deo grada u kojem su trgovinu kontrolisali uglavnom hrišćanski trgovci (Dajč
2010, 12).
Najzad, Bogumil Hrabak smatra da se beogradski Jevreji mogu podeliti u tri
najveće grupe na osnovu njihove poslovne delatnost: 1. krupne finansijere; 2. sit-
ne trgovce i dućandžije koji su vodili bakalski pazar; 3. siromašnije Jevreje koji su
uglavnom bili posluga. Jevreja zanatlija i naročito Jevreja lekara kojih je u tursko
vreme bilo veoma mnogo skoro uopšte nije bilo tokom austrijske uprave (Храбак
2009, 155).
Poslovni beogradski Jevreji su krupne poslove mogli da ostvare najlakše osla-
njanjem na vojsku, odnosno, na državu kao najsigurnijeg partnera. Primera radi,
Aharaon Hiršl je već od 1722. ušao u unosne poslove nabavki za vojsku Habzbur-
govaca u Beogradu (Храбак 2009, 160). Vojni liferanti su ostvarivali najunosnije
zarade, tako je na primer za potrebe isporuke dr va za izgradnju beogradskih utvrđe-
nja bio angažovan Hiršl. Značajna mogućnost zarade je ležala u koncesijama za pe-
čenje rakije, za koju su se borili i jevrejski i hrišćanski trgovci (Храбак 2009, 160).
Međutim, „pivarska afera” sa braćom Kepiš (Abraham i Lev) je naročito uzburkala
beogradsku čaršiju: pivarska udruženja iz Pešte i Beča zajedno sa nekim članovima
pivarskog ceha iz Beograda su u periodu od 1725. do 1728. godine pokušavali da
onemoguće rad Kepišove pivare. Smrt Abrahama Kepiša, kao i nagomilani dugovi
i neplaćeni krediti onemogućili su dalji razvoj pivare nakon 1728. godine (Храбак
2009, 163). Bogumil Hrabak, čak čitav period 1688−1739. jevrejskog preduzetni-
štva prati preko aktivnosti Jevreja u vezi sa otkupom monopola u proizvodnji piva
i rakije (detaljnije u: Храбак 1991).
Za istraživanje statusa Jevreja tokom XVII i XVIII veka značajni su i podaci
o broju stanovnika iz 1738. godine prema kojima se uočava veliko povećanje broja
Jevreja u Beogradu. Zahvaljujući izveštajima beogradskog biskupa upućenih Vati- 93
 STRANCI U BEOGRADU

kanu, može se zaključiti da Beograd među popisanih 9.500 stanovnika ima 500 Je-
vreja, koji posle Srba (kojih ima 6.000) čine najveću pojedinačnu zajednicu ( Jačov
1983, 280). Na samom kraju austrijske uprave Jevreji su činili preko 5% beogradske
populacije, tako visok procenat nikad ranije u Beogradu nisu imali na osnovu po-
znatih izvora. Porast broja Jevreja sa manje od 50 porodica koliko ih je zatečeno
1717. na preko 500 Jevreja u Beogradu nije bio rezultat povećanog nataliteta, već
stalnog doseljavanja, uglavnom Aškenaza.
Period „Kraljevstva Srbije” naglo je prekinut 1739. neočekivanim porazom
od Osmanlija; posledica je bio Beogradski mir i ponovni prelazak Beograda u tur-
ske ruke. Prilikom ovog povlačenja vojske Habzburške monarhije iz Beograda naj-
veći broj Jevreja se povukao s njima. U migraciji su učestvovali i Aškenazi i Sefardi.
Postoje različita tumačenja migracija nakon leta i jeseni 1739, te tako rabin Ignjat
Šlang koji se bavio istorijom Jevreja u Beogradu smatra da su Jevreji bili prinudno
raseljeni i da su pritom ponovljene surovosti i nesreće koje su doživeli pr vi put od
Austrijanaca 1688. godine (Шланг 1926, 58; detaljnije o ovoj temi videti fusnotu
5 ovog rada). Drugi istraživači čiji je predstavnik Bogumil Hrabak i njegovo kapi-
talno delo o istoriji Jevreja u Beogradu do 1878. godine (Храбак 2009), smatraju
da je selidba bila dobrovoljna i da je u najvećoj meri rezultat trgovačkih interesa i
uspešne integracije, s jedne strane, Sefarda u Habzburšku monarhiju. S druge stra-
ne, pominju se veoma dobre veze, uglavnom Aškenaza, sa Temišvarom i drugim
gradovima kao što su Osijek i Novi Sad kao razlog za odlazak velikog broja Jevreja
(Храбак 2009, 175).
Zaključak koji možemo da donesemo na osnovu građe iz Zemunskog magi-
strata jeste da su se Jevreji nakon 1739. selili u različite habzburške gradove među
kojima je i Zemun.13 Promena uprave Beograda je, dakle, bila značajna za širenje
jevrejske zajednice u Zemunu, jer će on nakon tog perioda predstavljati značajnu
jevrejsku opštinu sve do 1941. godine. Povratak Osmanlija u Beograd značio je i da
je grad dobio dominantno sefardski identitet. Time su Aškenazi u Beogradu izgu-
bili značaj, a njihova najbliža opština formirana je u Zemunu (Fogel 2002, 4).
Važni uslovi za razvoj trgovine su bili omogućeni i nakon Beogradskog mira
iz 1739. Trgovački odnosi između dve carevine nisu bili značajno promenjeni osim
što je došlo do povećanja carine sa 3% na 5%. Ono što je bilo značajno za trgovinu
jeste da su nju u daleko većoj meri počeli kontrolisati hrišćanski osmanski poda-
nici: Grci, Srbi, Jermeni i ostalo romanizovano balkansko stanovništvo. Migracije
Jevreja su bile u senci migracija pomenutih trgovačkih konkurenata i tek u posled-
njim decenijama XVIII veka trgovci Jevreji su po obimu svojih poslova uspeli da
se primaknu svojim hrišćanskim kolegama.

94 13 Fond 10 ZM, sign. IAB-10-1415-2-258.

 STATUS JEVREJA U OSMANSKOM I HABZBURŠKOM BEOGRADU (XVII−XVIII VEK)

Migracije iz pravca juga ka severu trajale su sve do kraja XVIII veka i početka
dugog ciklusa Napoleonovih ratova. Međutim, u periodu koji je prethodio veliki
broj podanika sultana sa trgovačkim beneficijama bio je primoran da prebaci svoje
stalno prebivalište u Austriju (Dajč 2008, 14). Beograd postaje važan kao posled-
nja stanica trgovcima podanicima Porte, pa i Jevrejima. Poslovne veze sa Skopljem,
Solunom, Jedrenom, Sofijom i Carigradom se razvijaju veoma brzo. Za razvoj tr-
govine u Beogradu postaje sve više značajan Zemun koji je nakon dekreta od 8.
oktobra 1755. postao slobodan grad za Jevreje u kome su mogli da ostanu da žive i
rade, ali i dalje sa ograničenom mogućnošću doseljavanja (Fogel 2002, 4).
Jevrejska zajednica u Beogradu se brzo oporavljala nakon promena iz 1739.
Tako je jedna od prednosti osmanske administracije bila upravo mogućnost razvi-
janja jevrejske mahale koja je nastavila da se širi u dunavskom delu varoši (Илић
1973, 429). Uvećanje broja Jevreja tokom pete i šeste decenije tog veka i kasnije se
može pratiti i zahvaljujući širenju jevrejskog groblja na Paliluli (Шланг 1926, 60).
Trgovina beogradskih Jevreja jača sedamdesetih godina XVIII veka u velikoj meri
usled izostanka Dubrovčana sa beogradskog tržišta (Храбак 2009, 197). Koliko se
obim poslova uspešno širio svedoče i narudžbine iz Beograda za pšenicu i raž, pa je
na primer nekoliko jevrejskih trgovaca iz Beograda i Zemuna ugovorilo 1774. uvoz
iz Zemuna u Beograd količinu od skoro 3.000 tona pšenice i raži (Ilić 1973, 429).
Duhovni život jevrejske zajednice u Beogradu je nakon 1739. godine obeležio
rabin Šelomo Šalem koji se doselio iz Soluna ubrzo posle uspostavljanja turske vlasti
pomenute godine. Šelomo je bio poznat i kao talmudista i kao besednik i teolog, što
potvrđuje podatak da ga je u Amsterdam pozvala za rabina bogata sefardska opština
(Шланг 1926, 58). Rabin Šelomo Šalem je prihvatio poziv amsterdamske opštine,
ali je nastavio da se potpisuje kao rabin „amsterdamski i beogradski” sve do svoje
smrti 1781. godine. U približno isto vreme proslavio se i aškenazi rabin beogradske
opštine, rabin Natan Gincburg. On je došao na mesto poznatog rabina Jerušalmija
Levija koji je otišao iz Beograda nakon 1739. godine (Шланг 1926, 59). Međutim
i rabin Natan je bio poznat i cenjen od svojih savremenika, tako da je i on prihva-
tio poziv koji mu je ugledna i bogata opština uputila i 1754. se preselio u Budim
(Шланг 1926, 59). U istom periodu, beogradski rabini su se primili rabinata u ne-
kim od najbogatijih i najuglednijih opština. Takva čast je mogla da pruži najbolju
sliku o ugledu i stručnosti beogradskih rabina u tom vremenu.
Događaji iz 1788. i novi rat između Habzburške monarhije i Osmanskog
carstva nužno su uticali i na život beogradskih Jevreja naročito po okončanju rat-
nih dejstava i potpisivanju mira u Svištovu avgusta 1791, koji je vratio Osmanlije
u grad. Pre njihovog povratka, veliki broj Sefarda koji se prethodno nisu povukli
sa njima, napustio je Beograd sa habzburškom vojskom. Emigrirali su u Temišvar,
Budim, Beč i druge gradove Monarhije (Храбак 2009, 202). Obogaćeno jevrejsko
stanovništvo je predstavljalo dobru metu za pljačku do koje i dolazi u februaru 95
 STRANCI U BEOGRADU

1792. kada su 50 uglednih i bogatih Jevreja ubili beogradski Turci. Zanimljivo je

što taj masakr nisu izveli janičari koji su ovladali Beogradom tek krajem oktobra
iste godine. Istraživači koji su se bavili istorijom Jevreja u Beogradu ne navode pravi
razlog za masakr osim da ga nisu izveli janičari (Храбак 2009, 203). Pretpostavlja
se da je do njega došlo usled tenzije koja je postojala u Beogradu, ali i u celom
pašaluku u vezi sa položajem janičara i njihovom borbom za kontrolu (Храбак
2009, 203). Uprkos ratnim godinama, u Evropi se trgovina veoma dobro razvijala
na granici dve carevine i to se lako može pratiti preko poslovnih veza beogradskih
i zemunskih jevrejskih trgovaca.
Usled ratova, ali i povećanog obima trgovine, kuga je u nekoliko navrata po-
godila Beograd decembra 1793, jula 1794, kao i aprila i septembra 1796. godine.
Na osnovu broja umrlih Jevreja, inače približnog broju umrlih hrišćana, možemo
pretpostaviti da je u Beogradu u toku poslednje decenije XVIII veka bio približno
isti broj/odnos Jevreja i hrišćana. Poslednja decenija kao i pr ve godine XIX veka
su bile veoma značajne za trgovinu u razmenu robe između Habzburške monarhije
i Osmanskog carstva. Za trgovce podanike Habzburga, stoka, naročito svinje, ko-
je su se preko Beograda i Šapca izvozile na sever, bile su od velikog značaja (Milić
1980, 34), kao što je pšenica bila veoma važna za osmansku stranu. Beogradski Je-
vreji su uspešno razvijali svoju trgovačku delatnost i osim kuge jedino su ih janičari
i dahije ugrožavali u poslovnim planovima. To su bili razlozi povećanih migracija u
Zemun koje su najzad dovele do zabrane doseljavanja turskih podanika u Zemun
29. januara 1794. godine, sem ukoliko Turci ne polože zakletvu da se neće baviti
trgovinom. Međutim, čak i u Zemunu, Jevreji su se suočavali sa zabranama, te im
je 1791. odredbom Privrednog ureda bilo zabranjeno da se bave jednim od njima
tradicionalnih poslova – trgovinom jagnjećom kožom koja im je bila važna oblast
prehrane, kako se navodi u jednom dokumentu.14 Oni u citiranom dokumentu iz
1794. godine podnose tužbu protiv ćurčija koji su pomenutom uredbom jedini
mogli da se bave trgovinom kože.
Beogradski Jevreji su početkom XIX veka uspešno učestvovali i u krijum-
čarenju robe zajedno sa turskim, austrijskim, srpskim i drugim ortacima i uprkos
nestabilnoj političkoj situaciji u Srbiji razvili svoje trgovačke poslove, naročito iz-
među Beograda i Zemuna (Храбак 2009, 208). U međuvremenu se jedan broj
uspešnijih zemunskih Jevreja pomerao dalje ka severu i selio u Beč. Pri tom, Saraje-
vo je postalo značajniji centar sefardske kulture u odnosu na Beograd nakon 1788
(videti doktorat sarajevskog rabina: Levi 1969).
Oslobođenje Beograda januara 1807. je predstavljalo jedan od najvećih po-
groma u istoriji jevrejskog života u Beogradu. Jevreji su podsećali ustanike na Tur-
ke, neki ih nisu ni razlikovali, a pojedini ustanici su ih smatrali konkurencijom u

96 14 Fond 10, ZM, IAB-10-1531-12-58.

 STATUS JEVREJA U OSMANSKOM I HABZBURŠKOM BEOGRADU (XVII−XVIII VEK)

trgovini. Sinagoga je uništena, a zajednica razorena. Deo zajednice koji se sklonio

u Zemun je uspeo da izbegne ubistva, rasejanje i ropstvo koje ih je dočekalo u Be-
ogradu nakon januara 1807 (Храбак 2009, 225). Poštujući važan podatak da su
Jevreji u Karađorđevom „srpskom” Beogradu „predstavljali pravu retkost” ( Jova-
nović 1992, 121),15 a i uvažavajući složenost i različitost istorije Jevreja pod Srbima
u odnosu na osmansko-habzburške uprave, Pr vi srpski ustanak je događaj na kome
se završava razmatranje u ovom radu.

Zaključci o „stranosti” Jevreja u Beogradu XVII i XVIII veka

Kako se rad ne odnosi na istorijske osobenosti „stranosti” Jevreja kao zajed-
nice koje bi nas odvele u relativizaciju ovog problema, došli smo do konkretnih
zaključaka o njihovom stuatusu. Naime, fokusiranjem na poziciju Jevreja u kon-
kretnom periodu i prostoru, uočeno je da su se vlasti u odnosu prema njima ruko-
vodile najpre zakonskim odredbama uređenja života manjinskih zajednica koje su
primenjivali u matici. Osmanske vlasti su se tako rukovodile u osnovi prema šerijat-
skim zakonima, a Habzburzi prema uredbama o toleranciji Jevreja, Toleranz-patent
i dr. Pored zakonskih, njihov odnos su odredila još dva kriterijuma. S jedne strane,
„strana” im je bila kulturna osobenost tj. različitost Jevreja čak i u vizuelnom smi-
slu često prožeta i stereotipima o ovoj zajednici. Ova „stranost” Jevreja dovela je
do konstruisanja osobenog odnosa habzburgovaca i podanika Porte prema njima.
S druge strane, i jedno i drugo carstvo bili su rukovođeni materijalnim interesima
u odlukama prema Jevrejima.
Osim što je opšta činjenica da Jevreji nisu učestvovali u ratnim sukobima
tokom XVII i XVIII veka što je značajno odredilo njihov status u opsadnim ili
mirnodopskim periodima, zbog osobenosti života koji su zagovarali gradili su raz-
ličite odnose sa drugim zajednicama u Beogradu. Dodatna složenost postojala je
i u različitim interesima dve jevrejske zajednice. Životi sefardske i aškenaske za-
jednice su se prožimali, ali su očigledno imali i relativno odvojene tokove. Važno
je pomenuti i istraživati dalje njihove nesuglasice, ali i saradnju, kao u slučaju sa
rabinom Morenom koji je vodio sefardsku opštinu ili Moše Amarilja i prožimanja
i nadovezivanja funkcija rabina.16 Važna tačka saradnje dveju opština odnosila se na
zajedničku kasapnicu – šahteraj.
15 Jovanović navodi da su podaci i objašnjenja oskudna čak i kod istaknutih autora ove teme (upor.
Šlang 1926, 65−68; Popović 1964, 316−318).
16 Pretpostavlja se da je rabin Moša Amariljo usled nesuglasica u samoj sefardskoj opštini gde su se
bogatiji članovi zajednice odvojili od svog rabina, rešio da ode u Jerusalim (Шланг 1926, 55). Me-
đutim, pre odlaska je zamolio članove zajednice da se pokore rabinu Leviju Jerušalmiju dok im ne
pristigne drugi sefardski Jevrejin iz Carigrada. Rabin Levi je usled nedolaska rabina iz Carigrada
zadržao rabinat u obe jevrejske opštine do ponovnog uspostavljanja osmanske administracije u 97
 STRANCI U BEOGRADU

Naime, ne treba zapostavljati značaj nabavke hrane u svakodnevnom životu

zajednica u ranomodernom Beogradu. Nabavka hrane, ili konkretno mesa, dovo-
dila je do različitih nesuglasica ili saradnje među zajednicama. Primera radi, Ženi
Lebl izdvaja važan segment tretmana Jevreja po šerijatskim zakonima, te navodi da
su Jevreji iako u grupi „zimija” (nemuslimanskih manjina) bili posmatrani zasebno,
reklo bi se čak zajedno sa muslimanima po pitanju ishrane ili drugih elemenata ži-
vota. Ona pretpostavlja da je razlog, rekli bismo, eventualnog „prijateljstva” Jevreja
i muslimana u tome što su imali slične običaje: obrezivanje, mada ne na isti način i
u isto doba života, zabranu da se jede svinjsko meso, pa su imali zajedničke klanice i
ritualna kupanja, te su mogli da koriste osmanske amame (upor. Lebl 1992, 183).
Verovatno im je u Beogradu kao orijentalnoj varoši bilo dozvoljeno kupanje u broj-
nim amamima. Ipak, u kasnom XVIII veku dešavalo se, međutim, da u Zemunu
pod Habzburzima 1791. godine, jevrejska opština tuži „mesarske arendatore” koji
„neće da ih snabdevaju goveđim i jagnjećim mesom”.17
Može se pretpostaviti da je jedina sinagoga koja je sa većom sigurnošću po-
stojala u Beogradu bila sefardska. Ipak, na osnovu izvora je očigledno da to nije
sprečavalo pripadnike druge opštine da vrše službu ukoliko su imali „minjan”.18
Takođe, ne treba zapostaviti činjenicu da su mnogi istraživači konsultovanjem raz-
ličitih izvora, posebno brojnih putopisa iz ovog perioda, konstatovali postojanje
čak nekoliko sinagoga tokom XVII veka ili često rušenje, obnovu ili izgradnju si-
nagoga koje je potrebno dodatno istražiti.19 Drugo, jevrejska četvrt ili više njih na-
zivanih „mahale” ili kako su ih predstavnici drugih zajednica nazivali „čifuthana”
ili u planovima Austrijanaca samo ulice ”Gassen” (videti detaljnije u: Lebl 1992;
Пауновић 1971) i jevrejske verske škole „Ješive” u XVII veku koju istraživači sma-
traju vrhuncem razvoja jevrejske zajednice u Beogradu. Pri tom, Jevreji su u Beo-
gradu imali svoju ulicu koja se kontinuirano pronalazi u planovima grada (videti
detaljnije: Đurić−Zamolo 1992, 1997, 181−203; Rajner 1992; Jovanović 1992;
Lebl 1992; Пауновић 1971). U referentnom periodu koji posmatramo pominje
se i nekoliko jevrejskih groblja, i najzad, nekoliko jevrejskih četvrti (iz „dunavsku”
koja ima jasan kontinuitet pominje se još jedna „savska”), a opisi ovih institucija
prilično variraju.
Beogradu (Шланг 1926, 56). Pre Levija, beogradski rabin je bio Volf (Benjamin Ziv) Jofe Marga-
liot (Šlezinger), poreklom iz jedne od najčuvenijih bečkih aškenaskih porodica. Njegov dolazak
na mesto rabina nove aškenaske opštine je bilo od velikog značaja za ovu zajednicu u Beogradu
(Watchstein 1917, 160). Njegov naslednik, rabin Levi se povukao sa austrijskom vojskom iz Be-
ograda i preselio u Temišvar, grad sa kojim je beogradska Aškenazi opština imala veoma razvijenu
saradnju (Храбак 2009, 175).
17 IAB, Fond 10, 1459-12-29.
18 Neophodan broj od deset muškaraca da bi služba mogla da se održi.
19 O izgradnji sinagoga različitog broja o čemu i dalje traju polemike istraživača, videti npr: (Rajner
98 1992, Hrabak 1971).
 STATUS JEVREJA U OSMANSKOM I HABZBURŠKOM BEOGRADU (XVII−XVIII VEK)

Brušov plan Beograda

Odnos Jevreja sa drugim zajednicama bitno je određivala i zatvorenost/otvo-
renost ostalih zajednica, ali i činjenica da u Beogradu nisu formirali četvrt tipa
„geta” koji je postojao u nekim centrima po uzoru na Veneciju i njen jevrejski „ge-
to” sa izrazito zatvorenom jevrejskom zajednicom (opširnije o getu i jevrejskim
četvrtima videti u: Holmberg 2012). Međutim, iz prethodnog poglavlja, očigledna
je dinamičnost trgovačkih odnosa i konkurencije koja je postojala u Beogradu, ne 99
 STRANCI U BEOGRADU

tako bogatom a osiromašenom nizom razaranja. Iz složenih odnosa zajednica, te

složenih interesa koje su zastupale različite vlasti u Beogradu XVII i XVIII veka,
razvijali su se i neprijateljski/prijateljski odnosi prema Jevrejima. Međutim, „stran-
ci” su postajali svi, a posebno je važno istaći da su i Srbi bili stranci za habzburšku i
osmansku vlast sve do Pr vog srpskog ustanka. Smatramo da tek razumevanjem ove
guste urbane mape sa sukobom različitih interesa i različitih zajednica koje su se
borile za svoje mesto i opstanak u Beogradu, može razumeti pozicija Jevreja. Time
je ovaj rad najava budućih, integralnih istraživanja ove teme.
U dugom periodu (XVI) XVII−XVIII veka, jevrejska zajednica u Beogradu
je imala dinamičan život sa, u osnovi, kontinuiranim insistiranjem na očuvanju
svojih kulturnih vrednosti. Jevreji su se u ranomodernom Beogradu bavili nizom
profesija tradicionalno namenjenih ovoj zajednici tj. u skladu sa njihovom osobe-
nom istorijom. Uspevali su da očuvaju društvene norme kako u pogledu religijskih
obreda, specifičnog sudstva i to nezavisnog (sa sudijama dajanima). Jevrejska za-
jednica u Beogradu je kontinuirano insistirala na izgradnji sopstvenih institucija.
Život Jevreja u Beogradu pratio je periode kada se grad bogatio i širio, a ne-
retko su postajali žrtve njegovih brojnih razaranja. Vrlo često su obe sukobljene
strane oko Beograda, turska i austrijska, gledale na Jevreje kao na zajednicu koja
ima potencijal da im donosi dodatni izvor prihoda, što je značajno odredilo status
ove zajednice. Takođe, to je suštinski razlikovalo tretman Jevreja u odnosu na sve
druge zajednice i oblikovalo odnos vlasti prema njima pod svim upravama tokom
XVII i XVIII veka.

Neobjavljeni izvori:
Istorijski arhiv Beograda, Fond 10 Zemunski magistrat – Zemun.

Literatura:
Абрамовић, Владимир. 2013. „Прилози биографији царског генерала грофа Џона
Одвијера, команданта Београда (1718−1722).” Београдски историјски гласник
91−99.
Achim, Viorel. 2004. The Roma in Romanian History. Budapest: Central European University
Press.
Barišić, Srđan. 2006. „Jevreji u Beogradu.” Religija i tolerancija 5: 71−83.
Dajč, Haris. 2008. Uticaj Helenizma u Jugoistočnoj Evropi XVIII i XIX veka. Master rad.
Beograd: Filozofski fakultet.
−−−. 2010. Sava slope and its historic and urban development from earlz XIX century until
second half of XX century, MA Thesis, London: University College London School of
100 Slavonic and East European Studies.
 STATUS JEVREJA U OSMANSKOM I HABZBURŠKOM BEOGRADU (XVII−XVIII VEK)

Ђорђевић, Милош. 2013. „Краљевство Србија” 1720−1739. докторска дисертација.

Филозофски факултет Универзитетa у Нишу.
Ђурић-Замоло, Дивна 1977. Београд као оријентална варош под Турциmа, 1521-1867:
архитектонско-урбанистичка студија. Београд: Музеј града Београда.
−−−. 1992. ”Arhitektura i građevinarstvo Jevreja u Beogradu.” Zbornik/Jewish Studies 6: 216-
243.
Elibol, Numan and Kucukkalay, Abudullah Mesud. 2011. ”Implementation of Commercial
Treaty of Passarowitz and the Austrian Merchants, 1729−1750.” U The Peace of Pas-
sarowitz 1718, Edited by Charles Ingrao, Nikola Samardžić and Jovan Pešalj, 159−178.
West Lafayette, Indiana: Purdue University Press.
Fogel, Danilo. 2002. Jevrejska zajednica u Zemunu, hronika (1739-1945). Beograd: Jevrejska
opština Zemun.
Friedenreich, David М. 2011. Foreigners and Their Food: Constructing Otherness in Jewish,
Christian, and Islamic Law. Berkley/Los Angeles/London: California University
Press.
Holmberg, Eva Johanna. 2012. ”An Otoman City of Strangers: Placing the Jews in Early Mod-
ern English Text on Istanbul.” Città e Storia VII/1:117-134.
Храбак, Богумил. Јевреји у Београду до краја XVII века. Београд: Музеј града Београда.
−−−.1991. ”Јевреји у северној Србији 1688−1739. године.” Зборник Народног музеја XXI:
49−97.
−−−. 2009. Јевреји у Београду до стицања равноправности (1878). Београд: Српски
генеолошки центар.
Илић, Танасије. 1973. Београд и Србија у документима архиве Земунског магистрата од
1739. до 1804. год. Београд: Историјски архив.
Inaldžik, Halil. 2003. Osmansko carstvo: klasično doba 1300−1600. Beograd: Utopija.
Ingrao, Charles W. 2000. The Habzburg Monarchy, 1618−1815. 2nd edition. New Approach-
es to European History, Book 21. Cambridge: Cambridge University Press.
Jačov, Marko. 1983. Spisi tajnog vatikanskog arhiva XVI-XVIII veka. Beograd: Srpska aka-
demija nauka i umetnosti.
Jovanović, Nikola. 1992. „Pregled istorije beogradskih Jevreja do sticanja građanske ravno-
pravnosti.” Zbornik/Jewish Studies 6: 115−166.
Kann, Robert A. 1980. A History of the Habzburg Empire, 1526-1918. Berkley/Los Angeles/
London: University of California Press.
Kocić, Marija. 2013. „Novi stranci u ranomodernom Beogradu – diplomate” Limes plus 2:
−−−. 2014. Diplomatija u službi kapitala: Evropske nacije na Osmanskom Levantu (XVI-XVIII
vek). Beograd: Hesperia edu.
Lebl, Ženi. 1992. „Tragedija beogradskih Jevreja 1968. godine.” Zbornik 6: 183−200.
−−−. 2001. Do ‘konačnog rešenja’: Jevreji u Beogradu 1521−1942. Beograd: Čigoja.
Levi, Moric. 1969. Sefardi u Bosni (prilog istoriji Jevreja na Balkanskom poluostrvu). Beograd:
Savez Jevrejskih opština. 101
 STRANCI U BEOGRADU

Miller, Michael L. 2010. ”Mikulov.” YIVO Encyclopedia of Jews in Eastern Europe. http://
www.yivoencyclopedia.org/article.aspx/Mikulov (accessed January 28, 2014)
Mirković, Aleksandar. 2013. Uloga kafe u konstruisanju nacionalnog identiteta Engleske,
Beograd: Naučno društvo za istoriju zdravstvene kulture.
Пауновић, Миленко. 1971. Београд кроз векове. Београд: НУ „Светозар Марковић”.
Pešalj, Jovan. 2011. ”Making a Prosperous Peace: Habzburg Diplomacy and Economic Policy
in Passarowitz.” U The Peace of Passarowitz 1718, Edited by Charles Ingrao, Nikola
Samardžić and Jovan Pešalj, . West Lafayette, 141−158. Indiana: Purdue University
Press.
Petrić, Hrvoje. 2011. ”The Navigation and Trade Agreement of 1718 and Ottoman Orto-
dox Merchants in Croatia and the Military Border” U The Peace of Passarowitz 1718,
Edited by Charles Ingrao, Nikola Samardžić and Jovan Pešalj, 179−190. Purdue Uni-
versity Press.
Поповић, Сретен Л. 1950. Путовање по новој Србији 1878-1880. Београд: Српска
књижевна задруга.
Поповић, Душан. Ј. 1964. Београд кроз векове. Београд: Туристичка штампа.
Rajner, Mirijam. 1992. „Jevrejska groblja u Beogradu.” Zbornik/Jewish Studies 6: 201−215.
Samardžić, Nikola. 2011. ”The Emergence of the Baroque in Belgrade.” U The Peace of Pas-
sarowitz 1718, Edited by Charles Ingrao, Nikola Samardžić and Jovan Pešalj, 255-266.
West Lafayette, Indiana: Purdue University Press.
Самарџић, Радован. 1961. Београд и Србија у списима француских савременика XVI–XVII
век. Београд: Историски архив Београда.
Stojanovich, Trayan 1960. ”The Conquering Balkan Orthodox Merchant.” The Journal of Eco-
nomic History 20/2: 234−313.
Studemont-Halévy, i Gaëlle Collin. 2008. „Sefard sur les rives du Danube. Vienne et la Lit-
térature Judéo-Espagnole” MEAH sección Hebreo 57: 149−211.
Шланг, Игњат. 1926. Јевреји у Београду. Београд: издање аутора.
Üstündag, Nahegan. 2006. Power Politics in the Ottoman Balkan provinces: A Case Study of
Pazvandoğlu Osman. MA Thesis. School of Social Sciences: Middle East Technical
University.
Watchstein, B. 1917. Die Inschriften des alten Judenfriedhofs in Wien. Wien-Leipzig: B.I.

Summary:
Position of Jews under Ottoman and Habzburg in Belgrade: Strangers,
Minorities and Collaborators (XVII–XVIII century)
The Jews resided in Belgrade since the Medieval Ages, but after Belgrade
became Ottoman city in XVI century, the Sephardi Jews become dominant. Their
community flourished during the XVI century except for the last two decades,
102 when the community was for the first time almost wiped out. In XVIII century
 STATUS JEVREJA U OSMANSKOM I HABZBURŠKOM BEOGRADU (XVII−XVIII VEK)

two decades of Austrian governance brought many changes – among others, a

big migration of Ashkenazi Jews to Belgrade took place. Peace treaties between
Austria and Ottoman Empire, like the one in Passarowitz of 1718, enabled fur-
ther flourishing of Jewish community in Belgrade but also migrations towards the
North. Turbulent times of last decades of XVIII and first few years of XIX century
did not harm Jewish community except in 1797. The Napoleonic Wars in Europe
gave new opportunities for trade, smuggling and enrichment to Belgrade Jews.
The Belgrade Jewish community was almost completely annihilated in 1807, when
Belgrade was taken over by Serbs during the First Serbian Uprising. Therefore, the
goal of this paper is to put into context the position of Jews in Belgrade during
Austrian and Turkish rule. Sources were carefully selected and this paper is actually
an upgrade and theoretical-critical review of literature on this subject available so
far. The authors of this paper tried to achieve better insight into Jewish position
and criticize discourse on Jewish community as excommunicated from major social
circumstances or, even more often, observed out of its social context. In the period
considered in this paper both Serbs and Jews, in some period even Turks and other
nations, were from different perspectives considered „foreigners” in Belgrade. Even
authorities, being either Turkish or Austrian, were ethnically mixed, and that made
human relations in the city at the border of great empires even more complicated.
The authors are of opinion that, on one hand, reviewing dynamic ethnic map of
urban Belgrade in its early modern times can help understanding complexity of
Jewish status. On the other hand, it is necessary to highlight different cultural
values and institutions of that community.

Key words: Jews, Belgrade, strangers, Ottoman Empire, Austrian Empire, Early
Modern History, Ashkenazi, Sephardi

Rad prijavljen: 10. 5. 2013

Rad recenziran: 26. 7. 2013.
Rad prihvaćen: 15. 8. 2013.

103
 UDK: 272-789.5-764(497.11)”1580/1632”

Originalni naučni rad

Isusovci u Beogradu:
1580–1632. godine: Jelena TODOROVIĆ
Filozofski fakultet
U MISIJI VERSKOG Univerzitet u Beogradu
OBRAZOVANJA* jelena.todorovic@f.bg.ac.rs

Prvi od pripadnika Braće Isusove Družbe koji je boravio na tlu današnje

Srbije bio je obrazovni Dubrovčanin, patre Bartol Sfondrati. Prva etapa mi-
sionarskog delovanja Isusovaca u Srbiji može se neprekidno pratiti od misije
pomenutog Dubrovčanina Sfondratija koji je osamedesetih godina XVI veka
po papinoj instrukciji ovamo upućen kao ”bogougodan i radan… obrazovan
i vešt u moralnoj teologiji”, pa sve do prve polovine 1632. kada, prokazani
od strane bosanskih franjevaca, poslednja braća bivaju prognana iz Beogra-
da a njihova imovina zaplenjena. Okosnica misionarskog rada pripadnika
ovog reda je osnivanje najpre beogradske rezidencije, a zatim i gimnazije
za katoličku mladež 1613. godine, te internata dve godine kasnije. Najveći
doprinos razvoju katoličkog prosvetiteljstva u Srbiji imaju čuveni jezikoslo-
vac i naučnik, prevodilac Svetog pisma na narodni slovenski jezik štokav-
skog narečja, patre Bartol Kašić i patre Ištvan Sini. Godine 1619. zatvara se
internat a naredne i gimnazija. Obrazovna delatnost isusovaca prekida se,
konačno, 1632. godine da bi se obnovila tek u narednom veku.

Ključne reči: Isusovci, franjevci Beograd, Bartol Sfondrati, Bartol Kašić, Ištvan
Sini, Petar Mazareki

Istovremeno kad se hrišćanski Istok

našao zarobljen u okvirima moćnog carstva druge vere, zapadno hrišćanstvo pretr-
pelo je velike potrese čiji je epicentar bio unutar same rimokatoličke crkve. Najsna-
žniji udar tokom višedecenijskog previranja zadao je katoličanstvu Martin Luter
kada je na vratima crkve u Vitenbergu 1517. godine istakao čuvenih 95 teza o

* Ovaj rad nastao u okviru naučnog projekta Modernizacija Zapadnog Balkana Ministarstva prosvete,
nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije (ev. br. 177009). 105
 STRANCI U BEOGRADU

crkvenom ustrojstvu, dogmama i indulgencijama, usmerenih protiv zloupotreba

visokog sveštenstva na čelu sa papom. Ovim činom zvanično je otpočela reformaci-
ja usled koje je crkva neprovatno izgubila veliki broj vernika i teritorija. Kao nepo-
sredni odgovor na urušavanje autoriteta Vatikana i njegove hijerarhije javio se novi
monaški red kog je 1534. godine u Parizu osnovao posvećeni baskijski sveštenik
Ignacio Lojola1. ”Isusova Družba” (Societas Iesu) ustrojena je načelima koja je njen
osnivač propisao u Formula istituti, čije su osnovne crte potvrđene 1540. godine
papskom bulom Regimini militantis Ecclesiae (Vlasti vojničke crkve), kojom je zva-
nično i ustanovljen isusovski monaški red. U prilog tome koliko je osnivanje ovog
lojalnog reda bilo spasonsono za katoličku crkvu govori i jedna anegdota koja kaže
da je papa Pavle III pročitavši načela Reda, uzviknuo: ”Digitus Dei est hic!” (Ovde
se umešao prst Božiji). Najvažnija novina u odnosu na dotadašnje redove ogledala se
u četvrtom zavetu čijim se izricanjem tek postajalo punopravnim članom Družbe
Isusove. Professi (potvrđeni) su, pored tri osnovna monaška hrišćanska zaveta – či-
stota, poslušnost i siromaštvo, polagali i četvrti zavet – votum solemne obedientiae
Summo Pontifici circa missiones (svečani zavet na poslušnost vrhovnom poglavaru
crkve po pitanju misija). ”Verovaću da je belo koje vidim ustvari crno samo ako mi
pretpostvaljeni tako kaže”, rekao je jednom Lojola, na čijoj je posvećenosti održava-
nju postojećeg crkvenog poretka utemeljeno celokupno delovanje Reda. Očuvanju
stroge crkvene hijerarhije odgovaralao je i strogo hijerarhijsko uređenje unutar iste
Družbe Isusove prema kome je autoritet pretpostavljenog neprikosnoven i zahteva
bezrezer vno pokoravanje. Ovakav vojnički pristup ne treba da čudi ako se uzme u
obzir sva silina kojim su reformatorski pokreti udarili na ustrojstvo rimokatoličke
crkve. Međutim, nije samo reformatorske otpadnike trebalo privoleti natrag pod
skute Vatikana. Ecclesia militans i njeni novi vojnici, jezuiti, imali su da se bore i sa
drugim jereticima, raskolnicima i nevernicima.
U trenutaku u kom je, s jedne strane, velikom broju vernika Sveto pismo
ponovo postalo osnov vere na uštrb papskog autoriteta a, sa druge, istočna crkva
značajno uzdrmana potpadanjem njenih teritorija pod tursku vlast, prirodno je
bilo što je papa Pije V (1566–1572) odlučio da se okrene hrišćanima na Istoku u
nadi da će tako nadomestiti gubitke uzrokovne reformatorskim delovanjem. Nje-
gov plan ticao se, pre svega, Balkanskog poluostr va i to ne samo rimokatolika već
i pravoslavnog stanovništva koje je trebalo prevesti natrag u svehrišćansku zajed-

1 Ingansio Lopez de Lojola (1491–1556) rodio se nadomak San Sebastijana u Baskiji kao trinaesto
dete lokalne plemićke porodice. Boreći se u odbrani Pamplone (1521) protiv Anrija II Navarskog
teško je ranjen i za dugo je ostao nepokretan. Tokom višemesečnog oporavka Ignacio je čitao sve-
tačka žitija i odlučio da i sam posveti svoj život veri. Po Lojolinom dolasku u Rim 1540. godine
papa Pavle III (1534–1549) ga je proizveo u sveštenka zajedno sa šestoricom njegovih kolega sa
studija sa kojima je i osnovao Isusovski red. Ignacio Lojola je kanonizovan 1622. godine za ponti-
106 fikata pape Grgura XV, iste godine kada je osnovana i Kongregacija za propagandu vere.
 ISUSOVCI U BEOGRADU: 1580–1632. GODINE:U MISIJI VER SKOG OBRA ZOVANJA

nicu pod papskim žezlom (Radonić 1950, 3–4). U prilog ovakvom planu išlo je
najpre to što je Balkan najvećim delom uveliko već bio umiren unutar Osmanlij-
skog carstva, kao i to što je tursku vlast slabo zanimala podela među hrišćanskim
podanicima.
Kao apostolski vizitator balkanskih oblasti izabran je 1571. godine stonski
biskup, fra Bonifacije Stefanović Drakolica2, i upućen najpre u Bosnu i Bugarsku.
Nakon nepovoljnih izveštaja dobijenih iz ovih krajeva o položaju i broju vernika,
papa Grgur XIII (1572–1588) odlučuje da vizitaciju treba nastaviti i u istočnim
delovima Hr vatske, te Srbiji i južnoj Ugarskoj. Kako čitamo u tački pet papske in-
strukcije od februara 1580. godine3, papa smatra da je neophodno da Stefanović
uzme za pomoćnika i pratioca još nekog sveštika kako bi se ova teška misija što
bolje obavila. U tu svrhu mu dodeljuje dubrovačkog isusovca Bartola Sfondratija4
koji se za ovo poslušanje preporučio svojom pobožnošću i dobrotom, obrazova-
njem i teološkom praksom te, konačno, time što je biskupov sunarodnik pa govori
i jezik tamošnjeg stanovništva (Fermendžin 1892, 322–323). Kako saznajemo iz
ove opsežne instrukcije sačinjene od pedeset i devet tačaka, cilj Stefanovićeve vizi-
tacije bio je pre svega da se zabeleži broj i stanje katoličkih sveštenika, dobara i ver-
nika u ovim za dugo vremena napuštenim i prepuštenim oblastima, te da se utvrdi
i zabeleži tačan broj otpadnika, jeretika i raskolnika i da se njihovo dotadašnje
delovanje neutrališe a buduće osujeti, kao i da se tamošnje sveštenstvo upozna sa
odlukama Tridentskog koncila. Konačno, ništa manje važan zadatak stavljen pred
Stefanovića bio je da ispita mogućnost otvaranja škola za katoličku mladež i budu-
će sveštenstvo u tim krajevima, odnosno da se valjani mladići upute na školovanje u
kolegijume u kojima se nastava vrši na njihovom maternjem jeziku5. Obilazak ovih

2 Bonifacije Stefanović Drakolica (Bonifacio de Stephanis), rođen je krajem XV veka na ostr vu Lo-
pud, u Dalmaciji. Stupio je u franjevački monaški red i školovao se u njihovom učilištu u Dubrov-
niku, u kom je kasnije predavao. Učestvovao je na Tridentskom koncilu čije je odredbe zastupao i
širio tokom dve apostolske vizitacije na koje je bio poslat. Najpre je obišao Rusiju 1565. Godine,
kad je boravio i na dvoru Ivana Groznog, dok je godine 1580. krenuo na Balkan. Umro je u Temi-
švaru 1582. godine.
3 Fermendžin pogrešno datuje instrukciju u godinu 1582. (Vanino, 1934, 2). Kako vidimo iz jednog
krakog izveštaja kog je iz Sutjeske poslao u Vatikan, Bonifacije je 15. decembra 1580. godine već
završio vizitaciju Bosne i Hercegovine. Pride, već u rano leto 1580. godine, Bonifacije umire u Te-
mišvaru te nije moguće da je samo u par meseci obišao sve krajeve o kojima izveštava (Fermendžin
1892, 313).
4 Bartol Sfondrati (Bartolomeo Sfondrati) rođen je u Dubrovniku 1534. godine. Kao izuzetno obra-
zovan sveštenik dobio je zadatak da za potrebe svog reda prevede katehizis Španca Dijega Ladezma
na dubrovački dijelekat. Njegovo poreklo i obrazovanje preporučili su ga kao pratioca apostolskom
vizitatoru Bonifaciju Stefanoviću u vizitaciji Balkana. Na ovom putu Sfondatri je 1583. godine
umro u Temišvaru.
5 Ugarsko-ilirski kolegijum u Bolonji osnovan 1554. godine, odnosno Ilirski kolegijum koga je osno-
vao papa Grgur u Loretu iste godine kad je poslao i Stefanovića u vizitaciju. 107
 STRANCI U BEOGRADU

teritorija trajao je do 1582. kada je s početka leta u Temišvaru umro biskup Boni-
facije Stefanović. Godinu dana kasnije u istom gradu umro je i Bartol Sfondrati.
Iako se u izvorima doslovce to ne spominje, nema sumnje da su papski vizitatori
ovom prilikom obišli i Beograd (Vanino 1934, 3).
Sledeća poseta Beogradu predstavnika jezuitskog reda potvrđena u izvorima,
vezana je za 1612. godinu kada su ovamo stigli oci Bartol Kašić6 i Ištvan Sini7. Iako
je već 1584. godine usledila nova apostolska vizitaciju Albanije, Srbije i ”susednih
zemalja” na koju su bili upućeni Isusovac Toma Rađo i Aleksandar Komulović8,
ne zna se pouzdano da li su Isusovci delovali u Beogradu u trideset godina između
Stefanovićeve i Kašićeve i Sinijeve misije (Vanino 1934, 4).
S početka XVII veka Beograd je već uveliko prerastao okvire pograničnog
utvrđenja i, našavši se sad već duboko u unutrašnjosti carstva, razvio u važan trgo-
vački i zanatski centar evropskog dela turske carevine. Premda u upravnom sistemu
Turske Beogradu nije data neka značajnija uloga, on se izdvojio kao trgovačko i za-
natsko središte kome je bila potčinjena najpre severna Srbija a zatim, kako se grani-
ca dalje pomerala, u neposrednu zavisnost od Beograda dospeli su i obližnji delovi
Bosne, Srema, Banata, Vlaške i Bugarske (Samardžić 1974, 366). Osim što je ratna
klima koja vlada gradovima pograničnih obasti ustupila mesto mirnodopskom ži-
votu, presudni uticaj za takav razvoj Beograda imao je svakako njegov izvanredan
geografski položaj čvorišta kopnenih i vodenih puteva. Tokovi reka Save i Dunava,
ali i Drave, Tise, Tamiša i tada još plovne Morave, upravo su u Beogradu veziva-
li carski drum. Rečene povoljnosti privukle su u grad različite trgovačke skupine
koje su najpre sezonski delovale, a zatim se u gradu i stalno nastanile. Tako pored
muslimana i lokalnog srpskog stanovništva, s početka XVII veka među stalno na-
seljenim stanovnicima Beograda srećemo jevrejske, grčke, bosanske i dubrovačke
trgovce. Prema izveštavanju papskog vizitatora Petra Mazerekija Beograd je 1633.
godine imao čak 60.000 stanovnika od čega 1.700 katolika (1.500 Bosanaca i 200
Dubrovčana). Dakle, u vreme Kašićevog i Sinijevog boravka broj katoličkih hrišća-
na nije mogao biti značajno manji. Za svoje duhovne potrebe kao i potrebe svoje
katoličke sabraće, Dubrovčani su još u XIV veku podigli malu kapelu posvećenu
Bogorodici u kojoj su do dolaska Isusovaca posluživali bosanski franjevci.

6 Bartol Kašić (Bartolomeo Cassio) rođen je u gradu Pagu na istoimenom ostr vu 1575. Godine. Pri-
stupio je Družbi Isusovoj u čijim se kolegijumima i učilištima školovao širom Italije. Kao izuzetno
nadareni jezikoslovac, napisao je Gramatiku ilirskog jezika i Ilirsko-italijanski rečnik. Na zahvtev
Kongregacije za propagandu vere, priredio je i prevod Biblije na narodni slovenski jezik štokavskog
narečja ijekavskog izgovora koji, nakon brojnih raspri, o koncu nije prihvaćen kao kanonski. Više
puta je upućivan u papske misije na Balkanu za potrebe tamošnjeg katoličkog stanovništva. Ove
pohode je pred raj života opisao u svojoj Autobiografiji. Umro je u Rimu 1650. godine.
7 Ištvan Sini (Stephan Szini) rođen je u Erdelju 1577. godine. U novicijat je stupio 1602. godine.
108 8 U vreme kad je poslat u vizitaciju, Komulović još nije bio stupio u Isusovu Družbu.
 ISUSOVCI U BEOGRADU: 1580–1632. GODINE:U MISIJI VER SKOG OBRA ZOVANJA

Sudeći po izveštajima što su ih za prethodnih vizitacija ovih oblasti slali kako

sami vizitatori, tako i lokalno sveštenstvo, duhovni život verujućih katolika u Srbiji
bio je u najmanju ruku zapostavljen. Mnoge parohije su bile toliko siromašne da
nisu mogle da izdržavaju niti jednog kapelana, a onde gde ga je i bilo, praktikovanje
verskog života zavisilo je od njegovog ličnog osećaja odgovornosti i obrazovanja.
Takođe, s padom Beograda u turske ruke 1521. godine prestala je da postoji beo-
gradska biskupija koja je u narednim godinama preneta u Smederevo. Nije pozna-
to, međutim, da li su smederevski biskupi bili samo titularni ili su zaista boravili u
svojoj dijecezi. Teško je išta pouzdano reći o području pod upravom smederevskog
biskupa u drugoj polovini XVI i početkom XVII veka, ali se opravdano može pret-
postaviti da se ona protezala isključivo na male oaze katoličkog življa nastanjenog
u Smederevu i Beogradu (Mitrović 2008, 217–228).
Ovo su okolnosti koje vladaju među katolicima u Srbiji u trenutku kada ova-
mo stižu isusovci Sini i Kašić. O ciljevima papske misije na koju su poslati, Kašić
nas obaveštava u svojoj opsežnoj autobigrafiji. Prenoseći u celosti papsku povelju,
on sam kaže da je misija usmerena na to da se ”propovedenjem reči božije i delje-
njem sakramenata verni katolici utvrde u katoličkoj veri a raskolnici i krivoverjem
zaraženi hrišćani vrate na pravi put” (Kašić 2006, 32). Zanimljivo je da se Kašić o
svom boravku u Osmanskoj carevini izjašnjava uvek kao o misiji, dok će ga kasnije
neki Franjevci prokazati Turcima kao apostolskog vizitatora. Međutim, kako to
ne pominju ni Kašić ni Sini, niti general Reda Klaudio Akvaviva (1581–1615), te
kako nema pomena o tome ni u ostaloj arhivskoj građi, najverovatnije da Kašićev
i Sinijev odlazak u Tursku 1612. godine nije imao karakter vizitacije. No, kakva
god da je formalna priroda ove misije bila, njeni ciljevi nisu se bitno razlikovali od
ciljeva vizitacija s kraja XVI veka.
Učene isusovce Vatikan je poslao u želji, pre svega, da zaustavi rapidno širenje
reformatorskog učenja koje je zahvatilo Ugrasku i okolne krajeve ali i da, obrazu-
jući ih u katoličkom duhu, pridobije pravoslavne vernike koji od raspada srpske
srednjovekovne države nisu imali svojih škola. Težnje katoličke crkve poklopile su
se sa potrebama dubrovačkih trgovaca čija kolonija beše narasla toliko da poduča-
vanje mladića po kućama, magazama i kod kapelana nije više moglo da zadovolji
potrebe za pismenom omladinom. Tako su, zahvaljujući svesrdnoj pomoći dubro-
vačkih trgovaca, isusovski oci odmah po dolasku u Beograd uspostavili malu rezi-
denciju a već naredne 1613. godine osnivali i pr vu gimnaziju za katoličku mladež.
Kako saznajemo iz pisma koje je Sini oktobra 1613. godine uputio generalu Reda,
inače pr vog pismenog svedočanstva o beogradskoj gimnaziji, nastava se održavala
u ”zajedničkom oratorijumu”, odnosno jedinoj katoličkoj kapeli u Beogradu koju
su sada delili bosanski franjevci i novodošla isusovska braća. Sini dalje piše da je
pr ve godine škola već brojala 32 učenika među kojima je bilo tek 5–6 Mađara koje
je poučavao jedan mađarski konvertit (Vanino 1934, 8). Ranije iste 1613. godine 109
 STRANCI U BEOGRADU

Kašić je napustio Sinija i otišao nazad u Dubrovnik. Iako je sada ostao samo jedan
predstavnik Reda, te novci dobijeni za misiju nisu morali da se dele na dvoje, pri-
like su bile toliko nepovoljne da se Sini, nemajući od čega da živi, spremao i sam
da ode. Međutim, po svemu sudeći dubrovačkim trgovcima bilo je od izuzetnog
značaja prisustvo učenih klerika koji su im, pride, bili naklonjeni više nego bosan-
ski franjevci koji su, po prirodi stvari, naginjali konkurentskoj bosanskoj trgovačkoj
skupini. Stoga je čak devetnaest Dubrovčana potpisalo pismo upućeno 23. marta
1613. godine Rimskoj kuriji kojim se obavezuju da će izdržavati oca Sinija za sve
vreme njegovog boravka u Beogradu (Vanino 1934, 8).
Naredne 1614. godine Sini šalje Akvavivi pismo u kom opširnije piše o prili-
kama u Beogradu. Broj đaka je spao na 30 ali se očekuju novi iz Bosne. Povećanje
broja đaka jedan je od razloga koje je Sini naveo tražeći dozvolu od generala Reda
da kupi kuću nekog dubrovačkog trgovca. On dodaje da je kapela (oratorijum) u
kom se do tada održavala nastava, toliko mala da u njega ne mogu stati svi uče-
nici. Gužva nije samo kada je nastava u toku. Za svete službe neretko dođe toli-
ko pastve da, ne mogavši svi da stanu u kapelu, misu prate iz obližnjih dućana.
Na sve to, budući da je kapela na raspolaganju i njemu i franjevcima, često mora
dugo da čeka da bi obavio svoje svešteničke dužnosti te je nemali broj puta bio
prinuđen da ispoveda vernike u trgovačkim radnjama. Konačno, već se uočavaju
klice začetka đačke kongregacije budući da se pojedini učenici skupljaju u odre-
đene dane da se zajedno mole, razgovaraju o duhovnim stvarima i čitaju bogou-
godne knjige. Ne i najmanje važan je i poslednji razlog kog u svojim nastojanjima
da ubedi Akvavivu navodi Sini. Naime, on kani da u Beogradu osnuje internat
(Vanino 1934, 8).
Pobrojani razlozi navode nas na zaključak da su isusovci njima svojstvenim
pregnućem udahnuli novi život u rad malene kapele te da su, otuda, i potrebe ka-
toličkog stanovništva sada nadrasle njene okvire. Popularnost koju su jezuite stekle
a koja se, između ostalog, ogledala i u tome što se tadašnji papski poslanik na Porti,
Gašpar Gracijani, lično založio kod sultana da Sini dobije odobrenje za osnivanje
internata i, pride, mu dao 50 škuda u tu svrhu, nije mogla proći neopaženo kod
bosanskih franjevaca čiji je duhovni autoritet do Kašićevog i Sinijevog dolaska bio
neprikosnoven.
Usledili su brojni pokušaji da se Isusovci prokažu, najpre kod pape, a zatim
i na carskoj Porti te je Sini bio prinuđen čak jedno vreme da se skloni iz Beograda
u Temišvar, kako sam javlja Kašiću u Dubrovnik decembra 1614. godine. Uprskos
tome, Gracijani je 1615. godine izdejstvovao sultanovo odobrenje i kupio jednu
kuću u dubrovačkoj (”trgovačkoj”) četvrti za koju kaže da je toliko prostrana da ne
samo da u njoj mogu stanovati isusovci, već i mladići koji se tu podučavaju za sve-
110 štenički poziv, te škola, crkva i manja bolnica (Vanino 1934, 9).
 ISUSOVCI U BEOGRADU: 1580–1632. GODINE:U MISIJI VER SKOG OBRA ZOVANJA

Naredne godine, braće Isusove Družbe već je bilo toliko da su imali i svog su-
periora9, naređenog u gradskoj opštini. Šibenčanin Marin Dobrojević10 koji se nala-
zio na ovom položaju iste godine izveštava papu Pavla V da su u Turskoj osnovane
tri škole (Beograd, Temišvar i Pečuj) i da sve tri izvrsno rade, te da su im roditelji
one dece neizrecivo zahvalni na tome. Pominje, međutim, i jedan sultanov ferman
od „minule godine” upućen beogradskom kadiji, kao i pismo ”velikog paše” istom
kadiji u kom se navodi da je poslanik rimskog cara, Cezar Galo, obavestio Portu da
su u trgovačkoj ulici u Beogradu braća rečena Isusovci kupila stan u kome poduča-
vaju latinsku omladinu ali da im neke osobe stalno osujećuju posao. Stoga, nalaže
kadiji da uzme narečenu braću u zaštitu a prestupnike nađe i kazni kako dolikuje
(Vanino 1934, 10). Po svemu sudeći, škola i internat radili su dobro sve do 1619.
godine kada se general Reda, Mucije Viteleski (1615–1645), usprotivio stanova-
nju đaka u rezidenciji. U pismu Dobrojeviću od jula 1619. čak kaže da, ukoliko
Osmanlijama zasmeta i škola, i nju treba zatvoriti i baviti se samo svešteničkim ra-
dom. Kako se Dobrojević nije sasvim slagao sa pogledima vrhovnog zapovednika
Reda on je povučen u Dubrovnik a na mesto beogradskog superiora naimenovan
je Jakov Tugolin koji je tu ostao do 1632. godine kada su beogradske vlasti prog-
nali Jezuite iz grada. Izvesno je da gimnazije u njenom pr vobitnom obliku nema
već 1623. godine kada u svoju pr vu apostolsku vizitaciju dolazi barski nadbiskup,
Petar Mazereki11, koji izveštava papu kako bi trebalo u Beogradu ”osnovati školu
za 20 đaka” (Vanino 1934, 11). Iz Mazerekijevog izveštaja sa druge vizitacije 1632.
godine znamo da su isusovci, iako više nisu imali gimnaziju, nastavili da podučava-
ju mladež u svojoj rezidenciji. Te godine, međutim, beogradske vlasti su proterale
Isusovce iz grada i zaplenili im kuću i dobra, nakon čega su preostala braća prebegla
u Temišvar. Nemilost u koju su upali beogradski isusovci nesumnjivo je bila plod
rada bosanskih franjevaca čije su pozicije isusovci svojim dolaskom ugrozili. Iako
Kašić u svojoj autobiografiji vešto ćuti o ovom sukobu, brojni su drugi izvori koji
nas o njemu obaveštavaju. Najrečitiji su, svakako izveštaji apostolskog vizitatora,
barskog nadbiskupa Petra Mazerekija koji je u tri navrata obilazio ove krajeve. Na
njegov nagovor, Vatikan je za smederevskog biskupa naimenovao fra Alberta Ran-

9 Isusovski monaški red je strogo hijerarhijski utvrđen. Na čelu Reda nalazi se general koji se na tu
funkciju bira doživotno. Njemu pomažu četvorica pomoćnika (asistenti) koji su nadređeni jednom
većem broju provincija i čine svojevrsno Veće Reda. Na čelu svake provincije stoji provincijal, a na
čelu svake opštine superior.
10 Marin Dobrojević (Marin de Bonis), rođen je u Šibeniku 1581. godine a zaredio se već sa devetna-
est godina. Nakon školovanja u Firenci i Rimu, 1615. Godine došao je u Beograd kao sveštenik da bi,
kasnije, bio proglašen za beogradskog superiora. Umro je u Temišvaru 1636. godine.
11 Petar Mazerki (Petar Maserecchi) rođen je 1584. godine u Prizrenu. Bio je generalni vikar prizren-
skoga biskupa Petra Katića, barski nadbiskup (1624–34) i administrator ispražnjenih biskupija u
Srbiji. Kao apostolski vizitator, tri puta je obilazio hrišćane pod Turcima na Balkanu. Umro je u
Skoplju 1634. 111
 STRANCI U BEOGRADU

đića koji je, budući franjevac s jedne, a Dubrovčanin s druge strane, trebalo da
pomiri zaraćene strane. Međutim, ovaj manevar ne samo da nije doveo do željenog
rezultata, već su se bosanski franjevci toliko uzjogunili da su njihovi pr vaci, poi-
mence skradinski biskup i administrator Bosanske Provincije, fra Tomo Ivković,
naredili svojim podređenima da ne priznaju smederevskog biskupa.
Sukob bosanskih franjevca i novopridošlih isusovaca izbio je, naizgled, oko
kapele Sv. Petra na koju su pretendovali pripadnici oba reda. Iako je kapela bi-
la središte ne samo duhovnog, već i svetovnog života katoličkog stanovništva u
Beogradu, jasno je da je pozadina ovog sukoba skrivala mnogo dublje razloge od
prava pr venstva pri svešteničkom posluživanju. Naime, tr venja franjevaca, koje su
podržavali bosanski trgovci, i isusovaca, koje su štitili dubrovački kolonisti, odjek
su dubljeg ekonomskog sukoba koji je nastao između Mletačke i Dubrovačke repu-
blike. Iskoristivši povoljan trenutak dok su Venecijanci bili zauzeti ratovanjem sa
Turskom, Dubrovčani su uspostavili jake veze sa najvažnijom papskom lukom na
Jadranu, Ankonom, i time ugrozili mletačke pozicije. Kao odgovor na ovo, Mleča-
ni su počeli da na uštrb Dubrovčana podržavaju bosanske trgovce. Međutim, iako
je Bosanaca brojčano bilo više nego Dubrovčana, potonji su bili politički bolje po-
zicionirani i imali znatno veće trgovačke olakšice unutar carstva.
S druge strane, zapuštene prilike koje su vladale među katoličkim hrišćanima
u Srbiji i Beogradu uoči dolaska isusovaca, odgovarale su ne tako malom broju cr-
kvenih oportunista i zabušanata kojima, svakako, nije godio isusovački militantni
duh i budno oko kojim je Vatikan preko svojih novih vojnika motrio na Istok12.
Konačno, ovaj sukob najviše je koristio turskoj vlasti koja je na osnovu njega
godinama dobijala silan novac sa obe strane.
Kompromis između Dubrovčana i Bosanaca, odnosno isusovaca i franjeva-
ca postignut je 1643. godine a dalji uspeh Franjevci su ostvarili 1647. godine kad
je Kongregacije za propagandu vere imenovala fra Marina Ibrišimovića, franjev-
ca Bosne Srebrene, za smederevsko-beogradskog biskupa i apostolskog vikara za
Ugarsku. Uprskos tome, sukob izveđu ova dva katolička monaška reda nastavio se
sve do 1651. godine kada su isusovci prodali kuću i konačno na duže vreme napu-
stili Beograd13.

12 Veliki deo papskih instrukcija apostolskim vizitatorima ticao se upravo obelodanjivanja javašluka
lokalnog katoličkog sveštenstva koje ne samo što je krivo izvodilo svešteničke obrede, već ih je i sve-
sno zapostavljalo često kršeći osnovne svešteničke zavete (vidi Fermendžin, 1892. i Jačov, 1986).
13 Prema nekim podacima, isusovci su uspeli da podmite predstavnike turske vlasti i zadrže se u Be-
112 ogradu i to u svom stanu sve do pomenute 1651. godine (Vanino 1934, 19).
 ISUSOVCI U BEOGRADU: 1580–1632. GODINE:U MISIJI VER SKOG OBRA ZOVANJA

Bibliografija:

Izvori:
Fermendžin, Jevsevije 1892. Acta Bosniae. Zagreb: JAZU.
Jačov, Marko 1986. Spisi kongregacije za propagandu vere u Rimu o Srbima, 1622–1644.
Beograd: SANU.

Literatura:
Đinđić, Zoran et al. 1990. Načela jezuita, sveti Ignacije i družba Isusova. Beograd: Mladost.
Kašić, Bartol 2000. Autobiografija, preveo i priredio Horvat V, Zagreb: Školska knjiga.
Mitrović, Katarina 2007. ”O delatnosti smederevsko-beogradskih administratora episkopa
Petra Katića (1625–1621), Alberta Renđića (1625–1629) i Petra Mazarekija (1631–
1634)” u Zborniku radova međunarodnog naučnog skupa Braničevo u istoriji Srbije, ure-
dio Dragan Alkesić, 221–234.
Radonić, Jovan 1950. Rimska kurija i južnoslovenske zemlje: od XVI do XIX veka, Beograd:
Naučna knjiga.
Samardžić, Radovan 1974. ”Beograd u međunarodnoj trgovoni XVI i XVII veka” u Istorija
Beograda, I tom, uredio Vasa Čubrilović, 359–376. Beograd: Prosveta.
−−− 1974. ”Dubrovčani u Beogradu u XVI i XVII veku” U Istorija Beograda, uredio Vasa
Čubrilović I tom, 425–465. Beograd: Prosveta.
Škalamera, Željko 1992. ”Gdje su isusovci u Beogradu u 18. stoljeću imali svoju rezidencijum
crkvu i gimnaziju” u Zborniku međunarodnog znanstvenog simpozija Isusovci u Hrva-
ta, uredio Vladimir Horvat, 441–447. Zagreb: Filozofsko-teološki institut Družbe
Isusove.
Vanino, Miroslav 1934. Isusovci u Beogradu u XVI i XVII veku u Vrela i Prinosi, uredio Miro-
slav Vanino, 1–47, Sarajevo: Nova tiskara.

Summary:
Jesuits in Belgrade: 1580–1632: ON A RELIGIOUS EDUCATION
MISSION
The first member of the Society of Jesus to visit the territory of today’s Ser-
bia was the well-educated pater from Dubrovnik , Bartolomeo Sfondrati. The first
stage of the missionary activities of the Jesuits in Serbia can be continuously moni-
tored from the mission of the abovementioned Sfondrati who was sent here in the
eighties of the sixteenth century by Pope’s instruction as ”a God beloved and me-
ticulous person... knowledgeable and skilled in moral theology” until the first half
of the 1632 when, denounced by Bosnian Franciscans, the last Jesuit brothers were
exiled from Belgrade and their assets seized. The backbone of the missionary work 113
 STRANCI U BEOGRADU

of this order was first establishment of the Belgrade residence and then, in 1613,
the High School for Catholic Youth. In addition, two years later, they founded a
seminary. The greatest contribution to the Catholic education in Serbia made the
famous linguist and scholar, translator of the Holy Scriptures to the popular Slavic
language of stokavian dialect, pater Bartolomeo Cassio and pater Stephan Szini.
The year 1619. had seen to closure od the seminary, Nest year, the gymnasium was
shot down as well. The educational activities of the Jesuits finally end in 1632 not
to be renewed until the next century.

Key words: Jesuits, Franciscans, Belgrade, Sfondrati Bartolomeo, Cassio Bartolo-

meo, Stephan Szini, Peter Maserecchi

Rad prijavljen: 3. 6. 2013.

Rad recenziran: 20. 8. 2013.
Rad prihvaćen: .29. 8. 2013.

114
 UDK: 32:929 РАЈС Р. А.
351.74(497.1)”192”

Pregledni naučni rad

Rudolf Arčibald
Rajs u Beogradu: Svetlana RISTOVIĆ
Kriminalističko-policijska
REFORMATOR SRPSKE akademija u Beogradu
*
POLICIJE svetlana.ristovic@kpa.edu.rs

U ovom radu se govori o Rudolfu Arčibaldu Rajsu, velikom prijatelju Srba iz

najtežih dana – „golgote i vaskrsa Srbije” u Prvom svetskom ratu i stvaranja
zajedničke države slovenskih naroda na jugoistoku Evrope.
Pored osnovnih biografskih i bibliografskih podataka o njemu i njegovom
stvaralaštvu, naglasak je na njegovim poduhvatima kao učesnika Prvog
svetskog rata i svedoka na mirovnim konferencijama. Poseban akcenat je na
doprinosu izgradnji i funkcionisanju institucija moderne države (pre svega
policije!) koji se ogleda u napuštanju arhaičnih funkcija policije, njenog
odvajanja od politike i usmeravanje ka potrebama društva.

Ključne reči: Rudolf Arčibald Rajs, istina o ratnim zločinima, Rajsov predlog za
reorganizaciju policije.

O Rudolfu Arčibaldu Rajsu

Rudolf Arčibald Rajs je rođen 8. ju-
la 1875. u južnonemačkoj pokrajini Baden. Po nacionalnosti je Nemac, ali mu
je očevo poreklo jevrejsko. Posle završene srednje škole u Karlsrueu u Nemačkoj,
Rajs se odvaja iz kruga brojne porodice (bio je osmo od desetoro dece) i o trošku
svojih roditelja odlazi u Švajcarsku na školovanje i lečenje (lekari su kod njega ra-
no otkrili srčanu manu). U Švajcarskoj u redovnom roku i vrlo uspešno završava
* Овај рад је настао као резултат реализовања научноистраживачког пројекта који финансира
Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије (бр. 179045), а
реализује Криминалистичко-полицијска академија у Београду (2011–2014), под називом Развој
институционалних капацитета, стандарда и процедура за супротстављање организованом
криминалу и тероризму у условима међународних интеграција, и научноистраживачког
пројекта Криминалистичко-полицијске академије у Београду, под називом Структура и
функционисање полицијске организације – традиција, стање и перспективе. 115
 STRANCI U BEOGRADU

studije na Univerzitetu u Lozani. Po završenim studijama, a na predlog njegovih

profesora ostaje na Univerzitetu kao asistent pripravnik za oblast hemije. Nakon
asistentskog staža ubrzo postaje vanredni a potom redovni profesor Lozanskog
univerziteta. Uspešno se bavi naukom, objavljuje naučne radove i brojne knjige.1
Postaje poznat stručnjak i naučnik u oblasti hemije i kriminalistike. Njegova nauč-
na dela u oblasti hemije i primene fotografije u kriminalistici i sudstvu, kao što je
„Sudska fotografija”, „Priručnik govornog portreta”, „Krađe i ubistva” i druga dela
kao i opsežna istraživanja donela su mu veliki ugled naučnika u Švajcarskoj i svetu.
Za doprinos razvoju kriminalistike i druge zasluge Rajs je već tada dobio odličja
mnogih zemalja.2
Rajs je 1909. godine u Lozani osnovao Institut za tehničku policiju i krimi-
nalistiku. Njegov ugled je još više porastao kada je 1911. godine objavio pr vi deo
svog Priručnika tehničke policije. Rajs je doprineo da se naučna dostignuća u hemi-
ji, tehnici i drugim naučnim granama uspešno koriste i primenjuju u kriminalistici
i tako održi ravnoteža između sve stručnijeg i opasnijeg vršenja krivičnih dela i
mogućnosti njihovog otkrivanja. On je u tom smislu doprineo razvoju krimina-
listike kao priznate naučne discipline, ali svojim delom postavio i osnovna načela
delovanja, organizovanja i školovanja savremene policije. Mnoge vlade ga pozivaju
da kao ekspert kriminalistike pomogne u obezbeđenju banaka i da svojim stručnim
savetima unapredi rad sudova, ili mu pak upućuju svoje funkcionere i službenike
na staž i usavršavanje. U Institutu u Lozani školovani su kadrovi tehničke policije
iz drugih zemalja poput Rusije, Rumunije, Austrije, Luksemburga, Holandije, Bel-
gije, Brazila. Među njima bili su i kadrovi iz Srbije.
Sa srpske strane pr vi lični kontakt sa Rajsom učinio je poznati policijski
stručnjak Dušan Alimpić, tada šef antropometrijskog odeljenja i urednik zvani-
čnog Policijskog Glasnika, a posle Balkanskog rata i urednik časopisa „Policija”.
On je kao jedinstven visokoobrazovan policijski službenik došao u Lozanu da pra-
ti stručno-naučni policijski kurs u Institutu dr Rajsa. Lično poznanstvo između
njega i Rajsa razvilo se u veliko prijateljstvo. Znajući to, kao i činjenicu da je Rajs
pokazivao velike simpatije prema srpskom narodu, naročito za vreme Balkanskih
ratova, ministar unutrašnjih dela Stojan Protić podnosi predlog, a predsednik Vla-
de Srbije Nikola Pašić, poziva dr Arčibalda Rajsa da, kao nezainteresovani stranac
i stručnjak kriminalista i žurnalista, dođe u Srbiju radi preuzimanja ankete. Poziv
je usledio posle poznate Austro-Ugarske kaznene ekspedicije 1914. godine, koja je
nanela toliko nezapamćenih muka i jada našem Podrinju.3 Od tada pa sve do smrti
Rajs se nije odvajao od srpskog naroda, a Srbija mu je postala nova domovina, a
Beograd večni grad.
1 Spisak njegovih najznačajnijih radova može se naći u: Lazarević 1931, 691–692.
2 Više o biografskim podacima Arčibalda Rajsa u: Petrović 1997, 9–13.
116 3 Lazarević 1931, 692–693.
 RUDOLF ARČIBALD RAJS U BEOGRADU:REFORMATOR SRPSKEPOLICIJE

Rajs je u to vreme bio i idejni projektant savremene i moderne policije u

Evropi. Rajs je pored bavljenja kriminalistikom kao naukom, izučavao i policiju.
Razmatrao je njen širi društveni značaj, njenu ulogu, funkcije, organizaciju, ka-
drovsku politiku, odnose unutar policije, odnose policije i drugih državnih organa,
policije i sredine u kojoj ona deluje, njene poslove, prava i obaveze, plate i drugo
materijalno obezbeđenje službe i kadrova. U tom cilju putovao je po mnogim ze-
mljama, posmatrao i poredio bolja i lošija rešenja tada savremene policije.
Marta 1914. godine u Švajcarskoj dao je svoj „Predlog za reorganizaciju po-
licije”. Ovim predlogom policija i njeni poslovi su odvojeni od drugih javnih slu-
žbi, predložena nova organizacija i struktura, utvrđeni njeni zadaci i poslovi i na
savremen način rešena druga aktuelna pitanja policije i njenog mesta i položaja u
društvu. Rajsov predlog je opšte prihvaćen kao projekat izgradnje i organizacije
savremene policije u Evropi.
Njegova zasluga je raskidanje sa dotadašnjim arhaičnim oblicima policije i
zaštite društva, osamostaljenje i odvajanje od politike i drugih oblika javnih delat-
nosti i njeno usmeravanje ka nužnim potrebama savremenih društava.
Na molbu Vlade Kraljevine Srbije 1915. godine Rajs je podneo predlog o re-
organizaciji i ustanovljenju policije u Srbiji, pod naslovom „Principi moderne poli-
cije”. Tada on kraljevskoj vladi podnosi iscrpan referat, koji je u celosti prihvaćen i
odobren u vidu osnova za dugoročno rešavanje ovog posebno značajnog pitanja za
unutrašnji poredak i bezbednost mlade države, ali te godine ratna situacija u Srbiji
nije dozvoljavala da se radi na realizaciji tog projekta.4
Tek u novoj državi, uz naročito uvažavanje dr Rajsa i njegovim postavljenjem
za ugovorenog načelnika unutrašnjih dela, stekli su se uslovi da se otpočne s radom
na primeni projekta.

Svedok i učesnik Prvog svetskog rata

Dolaskom u Srbiju Arčibald Rajs je od srpske Vlade dobio ovlašćenje zvanič-
nog i neutralnog islednika, sa zadatkom da utvrdi zverstva Austro-Ugarske vojske
počinjene za vreme njihovog pr vog pohoda na Srbiju i da o tome obavesti svet.
Svoja ratna istraživanja otpočeo je u Nišu, zatim je preko Valjeva, gde je bio
Glavni štab srpske vojske, pristupio istraživanju zločina na područjima Podrinja,
Mačve i Beograda.5

4 Projekat je prvi put štampan 1942. godine u štampariji „Sveti Sava” u Beogradu.
5 U proleće 1915. godine Rajs koristi zatišje na Dunavskom frontu te obilazi Rakovicu, Topčider,
Banjicu, Slaviju, sedište odbrane varoši Beograda na visu pored dedinjskog puta; Obilazi položaje
na Topčideru i na Čukarici, zatim, Adu Ciganliju; Obilazi položaje u Šajnovcu, Beloj steni,
Samaru, selu Slancu, gde se nalazi jedan put trećem poziva, zatim, Đavolje ostvro na Dunavu i
druge položaje na području Beograda odnosno Dunavskog fronta. 117
 STRANCI U BEOGRADU

Radeći na ovom poduhvatu, ubrzo će biti oduševljen patriotizmom i hrabro-

šću srpskog naroda i srpske vojske, ali i iznenađen do tada nečuvenim i nepoznatim
zločinima od strane austro-ugarske, bugarske i nemačke vojske, sračunato na besti-
jalnu osvetu i potpuno istrebljenje srpskog naroda.
Pošto je obavio istraživanja i prikupio dokazni materijal o izvršenim zločini-
ma, otputovao je u Švajcarsku, gde sređuje anketni materijal i priprema izveštaj. Dok
je boravio u Švajcarskoj, odlazi u Francusku i druge zemlje gde drži predavanja i širi
istinu o zločinima Austro-Ugarske u Srbiji. Aprila 1915. godine vraća se u Srbiju,
te sa srpskom vojskom učestvuje u povlačenu preko Albanije. Tako postaje direktan
svedok strahota koje je srpska vojska doživela u toj odstupnici. Kada su otpočeli
oružani sukobi na Solunskom frontu, Rajs se ponovo pridružio srpskoj vojsci, ali
sada ne samo kao neutralni posmatrač, već i kao pripadnik srpskih oružanih snaga.
Dolaskom na Solunski front Rajs je neumorno obilazio srpske trupe, odla-
zio na najopasnija i najinteresantnija mesta, i odatle slao izveštaje da obavesti svet
o pravoj istini usmeravajući svu pažnju na srpskog vojnika i njegovo ponašanje u
borbi i van nje. Rajs je sa puno divljenja opisivao srpskog vojnika i njegovu ljubav
prema otadžbini, njegovu hrabrosti i naročito humanost prema neprijateljskom
vojniku. Ovakvi njegovi tekstovi imali su nesumnjivo veliki značaj za prestiž Srbije
u Evropi tog vremena.
Rajs je ispitivao i zlodela bugarskih trupa nad srpskim narodom. Krećući se
sa Moravskom divizijom koja je imala zadatak da istera neprijateljske snage posle
proboja Solunsog fronta 15. septembra 1918. godine, Rajs je u svim mestima kroz
koja je prolazio vršio uviđaj o zločinima Bugara. Konkretno, u Sudrulici, Vranju,
Nišu, Leskovcu, Vladičinom Hanu i mnogim drugim mestima. Zahvaljujući tim
njegovim izveštajima svet je bio u mogućnosti da sazna o zločinima bugarskih oku-
patorskih trupa nad srpskim narodom.
Rajs je iskreno zavoleo srpski narod i sa srpskom vojskom učestvovao u nje-
nom nastupanju i konačnom oslobođenju zemlje. Zajedno s pr vim borcima ušao
je u oslobođeni Beograd.
Rajs je sve vreme rata i u najtežim trenutcima dosledno izvršavao svoj osnov-
ni zadatak zbog kojeg je i pozvan u Srbiju – istraživanje ratnih zločina. Sva ratna
istraživanja sprovodio je krajnje odgovorno, sa svom predostrožnošću, izuzetno
savesno, precizno, korišćenjem višestrukih dokaza, i u celosti istinito. Obavljao je
saslušanja stotine austro-ugarskih zarobljenika i stotine očevidaca, vršio analizu
zvaničnih izveštaja i spiskova koje su sastavile civilne vlasti, zatim, vršio lični uvid
na mestima gde su masakri i zverstva izvršeni. Odlazio je na lice mesta ponekad
usred topovske paljbe, ispred ili u pr vim redovima srpske vojske, ulazio u još neo-
slobođene gradove, posećivao bombardovane varoši, ulazio u kuće i obavljao teh-
nička ispitivanja na najsavesniji način. Činio je sve da otkrije i proveri istinitost
118 činjenica koje je navodio.
 RUDOLF ARČIBALD RAJS U BEOGRADU:REFORMATOR SRPSKEPOLICIJE

Rajsova istraživanja i nalazi Međunarodne komisije u potpunosti su se po-

dudarali. Smrt žrtava je „svakako rezultat sistematskog istrebljenja i osvetničkog
ratovanja”, zapisao je Rajs.
Kao neutralni posmatrač Rajs je rezultate direktnih posmatranja i sopstve-
nog istraživanja redovno objavljivao u evropskim listovima: ”Gazette de Lauzan-
ne”, ”De telegraf ” i ”Le petit Parisien”. Ocenjuje se da je u ratno vreme iz Srbije
objavio oko 600 članaka i reportaža, izdao desetinu knjiga, između ostalih: „Kako
su Austro-Ugari ratovali u Srbiji”, „Odgovor na Austro-Ugarske optužbe protiv
Srba”, „Pisma sa srpsko-makedonskog fronta”, „O zločinima Austro-Ugara, Bugara
i Nemaca u Srbiji”.
Na ovaj način Rajs je vrlo uspešno upoznavao evropsku i svetsku javnost o
grubom kršenju međunarodnih pravila ratovanja od strane Austro-Ugara, Bugara
i Nemaca i njihovim zločinima nad srpskim narodom.6
Rajs se posvetio i zbrinjavanju srpskih izbeglica, obaveštavajući istovremeno
svet o njihovim patnjama i mukama. Sa svojim švajcarskim sunarodnicima organi-
zovao je pomoći i zbrinjavanje srpske siročadi koja je školovana u Švajcarskoj, kao
i slanje pomoći stanovništvu koje je ostalo u okupiranoj Srbiji. Kada je na Solun-
skom frontu dobio medalju za hrabrost, Rajs je bio uveren da ju je dobio „baš za
ono što je učinio za Srbiju u Švajcarskoj, a ne na srpskom frontu na kome je hrabr-
ost bila nešto što se tako podrazumevalo.”7

Posleratne aktivnosti
U novoj državi Kraljevini Srba, Hr vata i Slovenaca Rajs je dobio dve nove
funkcije.
U Ministarstvu inostranih dela postavljen je za šefa novoosnovanog Odseka za
dokumentaciju ratnih zločina, koji je imao ad hoc karakter, za pripremu materijala
za mirovne konferencije. Rajs je za kratko vreme, koristeći se materijalima o ratnim
zločinima prikupljenim tokom rata, uspeo da sredi dokumetanciju Odseka, tako
da je ta dokumentacija poslužila kao baza i nepobitan dokazni materijal našim
predstavnicima u procesu suđenja zbog povreda međunarodnog ratnog prava od
strane Austro-Ugarske, Bugarske i Nemačke. Rajs je istovremeno kao poznati struč-
njak kriminolog i neporedan objektivni svedok ratnih zločina bio angažovan i kao
ekspert u srpskim odnosno jugoslovenskim delegacijama na mirovnim konferen-
cijama. Na diplomatskom planu bili su mu povereni i drugi zadaci međunarodnog
značaja, što govori i njegov specijalni pasoš, sa vizom deset evropskih zemalja.
Druga funkcija obuhvata postavljenje za ugovornog načelnika u Ministarstvu
unutrašnjih dela, sa ovlašćenjem za osnivanje moderne policijske škole i upravljanje
6 O strahotama i stradanjima srpskog naroda tokom Prvog svetskog rata detaljnije: Rajs 1928.
7 Bojković 1997, 23. 119
 STRANCI U BEOGRADU

njome. Sa ove pozicije Rajs preduzima mere na reorganizaciji i modernizaciji poli-

cije saglasno svojim stavovima koje je na naučnoj osnovi postavio u predlogu ”Prin-
cipi moderne policije”.
U Rajsovo doba mnoge komunalne i inspekcijske službe bile su u sastavu
policije. Na njihovom čelu nalazio se obično jedan čovek. Rajs ukazuje na brojne
slabosti ovakvog konglomerata različitih službi što je, inače, karakteristika neraz-
vijenih društava. On predlaže odvajanje policije poretka i krivične policije (sudske
policije) od drugih službi, kao što su policija higijene, pijačna policija, komunalna
i slične druge službe, koje su danas organizovane najčešće kao inspekcije ili druge
javne službe. Ovim razdvajanjem učinjen je odlučujući korak u izgradnji savreme-
ne policije kakva i danas postoji i, istovremeno, usmeren je skladan razvoj i organi-
zacija drugih oblika javnih službi u skladu sa potrebama savremenog društva.
Za Rajsa se može reći da je pr vi ukazao na društvenu ulogu i značaj policije.
Do tada je u državnoj upravi, manje ili više, smatrano da je policija čist zanat, koji
zahteva samo poslušnost i pokoravanje vlastima, a sa praksom da se na policiju gle-
da samo kao na jedno potrebno zlo, bez koga se ne može. On ističe sledeće društve-
ne funkcije policije: /1/ da zakoni i naredbe budu poštovani, /2/ da zaštita života i
svojina građana budu osigurani i /3/ da zločine i prestupe treba sprečiti.
U skladu sa savremenim dostignućima u nauci antropometrijsko odeljenje
reorganizuje u tehnički odsek – tehničku policiju, koje je savremeno organizovani
i sa daleko širim opsegom rada. U okviru novog odseka osnovao je modernu labo-
ratoriju i istu opremio savremenim tehničkim sredstvima.8
Dr Rajs se zauzimao za donošenje zakona o unutrašnjim delima i angažuje se
na izradi predloga tog zakona. Donošenje zakona Vlada je prihvatila, ali zakon nije
mogao biti izglasan u srpskom parlamentu. Ipak, zalaganja Rajsa na tom planu nisu
bila uzaludna. Mnoge ideje i stavovi dati u predlogu zakona, naučno zasnovani i
stručno obrađeni, u praksi su našli svoju primenu.
Rajs je posebno zaslužan za otvaranje prve policijske škole sa internatom u
Beogradu. Škola je bila namenjena za školovanje nižeg policijskog kadra. Program
škole je obuhvatao 14 predmeta, a nastavu u školi su izvodili profesori pravnog
fakulteta i odabrani stručnjaci Ministarstva unutrašnjih poslova. Direktor škole
bio je Rajs.9
Prilikom svečanog otvaranja škole, 8. februara 1921. godine, Rajs je održao
govor u kome je, između ostalog, rekao da, kao i kod svih ostalih zanata koji podra-
zumevaju obučene ljude, policajac mora da ima profesionalno obrazovanje. Rani-
je se nije tražilo od policajca nikakvo profesionalno obrazovanje. On ga je sticao
na račun publike (stanovništva). Bilo je pokušaja da se nadomesti ova praznina u
8 Šire o Rajsovom doprinosu izgradnji moderne srpske policije: Krivokapić, Ristović 2002,
506–518.
120 9 Šire o Rajsovoj ulozi i značaju u osnivanju policijskog školstva u Srbiji: Ristović 2002, 27–39.
 RUDOLF ARČIBALD RAJS U BEOGRADU:REFORMATOR SRPSKEPOLICIJE

obrazovanju ali sve se svodilo na izgrađivanje krasnopisnih izveštaja. Rajs je rekao

da želi da stvori ne kaligrafe, a još manje birokrate, već prave poštene policajce.
Da će od njih tražiti disciplinu i rad, ali i da će im istovremeno profesori biti na
raspolaganju u nameri da svoje znanje i iskustvo prenesu na buduće policajce. Rajs
posebno ističe budućim policajcima da će im škola u koju ulaze pružiti ne samo
stručnu i tehničku obuku, već će se truditi da u njima stvori onu moralnu osnovu,
koja je neophodna za policijsku službu. Kazuje da je često policijska struka bila, a
i sada je, nipodaštavana, iako je ona od najlepših dužnosti, koja postoje. Policija je
saradnica pravde, a ima li čega lepšeg i višeg no što je pravda, posebno je naglašavao
Rajs. Govor je završio rečima: vi se u njoj (policiji) nećete obogatiti ali ćete ipak
zato imati to zadovoljstvo da ste radili za vašu zemlju i da pripadate eliti vaše nacije.
Uzmite za načelo: rad i poštenje.10 Škola je trajala dve godine i dala je vrlo sposobne
i odabrane kadrove.
Na projektu policijskog školstva dr Rajsa, koncepciji i funkcionisanju ove
tzv. Rajsove policijske škole formiraju se i funkcionišu i druge institucije policij-
skog školstva do Drugog svetskog rata. Najznačajnija među njima je Centralna
policijska škola u Zemunu, koja je počela sa radom 10. februara 1931. godine. Tu
se Rajsov doprinos srpskom policijskom školstvu ne završava, jer se iz njegovih
istraživanja i saznanja, kao i institucija koje je stvarao, može doći do odgovora i
inspiracija za odgovore na mnogobrojan aktuelna pitanja i probleme sadašnjosti i
saznanja za projekciju policijskog školstva (i policije) u budućnosti.11
Rajs je relativno kratko vreme pružao svoje usluge policiji. ”Njegov inici-
jatorski i stvaralački duh i njegov živi temperament nisu mogli da idu ruku pod
ruku sa našom birokratskom državnom administracijom nesavremenog tipa.”12 Na
poslu, gde je radio zavidnost, intrige, znaci nepoverenja državnog vrha nadjačali su
njegovu iskrenu želju da na naučnim i stručnim osnovama uredi resor unutrašnjih
dela u novoj državi. Pored toga, nepoznavanje jezika, te nemogućnost korišćenja
pozitivnih propisa, uticali su da se Rajs povuče iz Resora unutrašnjih dela.
Rajs je odbio ponudu da vodi jednu katedru na Univezitetu u Beogradu sma-
trajući da bi na taj način bio konkurencija svom Institutu u Lozani.
Ponovo se posvetio operativnim poslovima kriminalistike prihvatajući posao
veštaka u Narodnoj banci. Rajs je preuzeo poslove opser viranja i kontrolisanja fal-
sifikata u Narodnoj banci zato što, kako sam kaže ”ne želi dalje da angažuje i troši
svoj veliki autoritet u druge policijske akcije, u kojima još nisu bile tako poboljšane
prilike da je mogao pomišljati na uspešno realizvanje njegovih planova i ideja.”13

10 Časopis Policija 1921, 60–61.

11 Krivokapić, Ristović 2002, 124.
12 Levental 1984, 134.
13 Lazarević 1931, 696. 121
 STRANCI U BEOGRADU

Rajsovi ”Principi moderne policije” podneti Vladi Kraljevine Srbije 1915.

godine su načelno prihvaćeni od strane države Kraljevine Srba, Hr vata i Slovenaca,
kao osnovni projekat izgradnje policije i policijskog školstva u mladoj državi. U pr-
vim godinama, uglavnom do 1921. godine, svojim znanjem, autoritetom i radom
tome je lično doprineo i sam Rajs. No, njegova tragična sudbina i tragična sudbina
i te pr ve države Južnih Slovena sprečili su da se stvori povoljno tle i povoljna sre-
dina da se ovaj značajan projekat pretvori u delo. Ipak, ne može se minorizovati
misao i značajni uticaj dela Arčibalda Rajsa na izgradnju policije i policijskog škol-
stva u ”staroj Jugoslaviji”. Ni danas aktuelna reforma policije i obrazovanja kadrova
ne mogu zaobići Rajsove principe.

U Beogradu na marginama javnog života

Dr Arčibald Rajs je prešao u pravoslavnu veru i trajno se nastanio u Beogra-
du. Povukao se u samo prividno miran život u porodičnoj kući, koju je na padini
Topčidera podigao iz sopstvenih sredstava, a kojoj je dao ime ”Vila Dobro Polje”.
Svojim govorima, člancima i postupcima došao je u lični sukob sa određenim
predstavnicima u vrhovima politike i vlasti države, ali i sa devijantnim delovima
društva, radi jačanja morala novog društva. Iako je bio potisnut na margine javnog
života, Rajs nije izgubio ljubav, poštovanje i popularnost kod srpskog naroda. Če-
sto je isticao da mu je zahvalnost srpskog naroda jedina nagrada za ono što je učinio
u njegovim teškim danima.
Za bolje poznavanje Rajsove prirode i njegovog temperamenta, čini se tačnom
ocena jednog od njegovih autobiografa i poznavaoca njegovog dela, da se uzroci
njegovog neuspelog nastojanja da se prilagodi novoj sredini u Beogradu i degrada-
cija njegovog položaja u ”inkopatibilnosti Rajsovog karaktera i njegovih shvatanja
sa pragmatičnom praksom javnog života političkih odnosa mlade države.”14
Rajs je ostao dosledan sebi, čvrst i odan stvari za koju se borio i kojoj je po-
svetio najbolje godine svog života. Brižljivo je negovao prijateljstvo sa ratnim dru-
govima, članovima patriotskih društava, negovao uspomene na Solunski front,
Kajmakčalan i druge golgote Srba na putu za domovinu.
Postao je oštar kritičar određenih društvenih struktura i odnosa u državi. Iz
tog vremena (1928) potiče i njegov za života neobjavljeni rukopis ”Čujte Srbi”15 u
14 Levental 1984, 168.
15 Ovaj rukopis predstavlja svojevrsni testament Arčibalda Rajsa u kome je on zapisao da može biti
publikovan posle njegove smrti. Iako je Rajs umro 1929. godine do njegovog objavljivanja čekalo se
skoro 70 godina. Tekst je napisan pisaćom mašinom na francuskom jeziku. Originalan naslov glasi
Ecoutes Serbes i ima 100 strana. Sačuvan je zahvaljujući Savi Mikiću, Rajsovom drugu i prijatelju iz
ratnih i poratnih dana. Sada je u vlasništvu Rajsovih naslednika.- iz predgovora štampanog izdanja
122 knjige ”Čujte Srbi”.
 RUDOLF ARČIBALD RAJS U BEOGRADU:REFORMATOR SRPSKEPOLICIJE

kome on iznosi pozitivne osobine srpskog naroda, njegovu hrabrost i borbenost,

patriotizam i rodoljubivost, gostoljubivost, čovečnost i demokratičnost, ponositost
i umerenost, dostojanstvenost i posebnu bistrinu naroda. U istom ovom delu Rajs
navodi i brojne mane Srba, poput nedovoljne radinosti, površnost, obrazovanje bez
dovoljno praktičnog znanja, zapostavljanje uloge sela, štetnost političkog stranča-
renja, korumpiranost, zavist i ljubomoru, davanje prednosti ličnim nad opštim in-
teresom, zapostavljanje starih ratnika i zaslužnih ljudi, pomodarstvo. Ukazuje da
su nosioci negativnih pojava određene društvene strukture, misleći pr venstveno na
političare i tadašnju inteligenciju.
Podvukao je da spska nacija koje je odolela viševekovnom ropstvu, preživela
mnoga stradanja i golgote, ali opet pobedila, ne treba da dopusti da je ”podjarmi
šaka sebičnih i podmitljivih političara, gnusnih šićardžija, prezira dostojnih zabu-
šanata i zločinskih profitera i zelenaša. Sudbina vam je u vlastitim rukama: blistava
budućnost ili ponovo ropstvo!”16
Rajs na kraju ove knjige, u zaključku, kaže ”Otvoreno sam vam rekao šta sam
video kod vas i šta je opasno po budućnost vaše zemlje. Nisam sve rekao, samo sam
vam ukazao na ono najštetnije. Verujte mi da me je često zabolelo i da sam tu opa-
snost možda više osetio nego vi. Zašto? Naprosto zato što volim vašu zemlju – a
od nje ništa ne očekujem – idealističkije od vas i što sam joj žrtvovao sve što čovek
može da žrtvuje. A, znate dobro, što se čovek više žrtvuje za nekoga ili nešto, to
mu je privrženiji…. U presudnim trenucima sam jemčio za vas. Ne bih želeo da mi
neko kaže da sam to činio za naciju koja to ne zaslužuje.”17
Iako Rajsove knjige ”Čujte Srbi” sadrži mnoge istine teške za srpski narod, ne
izaziva ljutnju, bes ili razočarenje kod Srba, već ih impresionira jer je autentična,
iskrena i dobronamerna. I nažalost, još uvek aktuelna.

Umesto zaključka: „Srbija dr Arčibaldu Rajsu”

Dr Arčibald Rajs je umro 8. avgusta 1929. godine.18 Sahranjen je na srpskom
pravoslavnom groblju u Topčideru uz najveće počasti kakva do tada nisu zabele-
žena.
Njegova poslednja želja bila je da mu se srce odnese i položi na Kajmakčalan,
na predelu Dobro Polje gde je ”gledao srpske junake kako jurišaju i kako ginu u
proboju Solunskog fronta.”19
16 Rajs 1997, 89–90.
17 Ibid.
18 Kako kazuju njegovi biografi – Rajsovo bolesno srce nije izdržalo verbalni sukob sa Milanom
Kapetanovićem, ministrom u penziji, koji je sa porodicom ceo rat proveo u inostranstvu i postao
ratni profiter. Rajs 1997, 28.
19 Vučinić 2002, 16. 123
 STRANCI U BEOGRADU

Poštovanje Srba prema svom velikom prijatelju do sada nije izostalo. Organi-
zacija bivših boraca podiže mu spomenik u Topčiderskom parku 1930. godine. O
Rajsu i njegovim delima napisane su dve knjige.20 Rajs se s posebnim poštovanjem
navodi u mnogim publikacijama o povlačenju kroz Albaniju. O njemu se piše u
lepoj književnosti, njemu se posvećeni stihovi naše umetničke i narodne poezije.
U znak zahvalnosti i trajnog sećanja u Srbiji se redovno održavaju pomeni sa pri-
godnim tekstovima u javnim publikacijama. Svake godine 8. avgusta u Beogradu,
pred njegovim spomenikom na Topčideru, okupljaju se poštovaoci Arčibalda Rajsa
da čuvaju uspomenu na velikog prijatelja srpskog naroda. Osim toga, posebna za-
hvalnost mu se odaje u okviru policijskog školstva. Tako, 8. februar, kada je počela
da radi tzv. Rajsova policijska škola, slavi se kao Dan policijskog školstva. Novoi-
zgrađeni amfiteatar na Kriminalističko-policijskoj akademiji u Beogradu u kome
se nalazi spomen ploča ovog velikana nosi naziv ”Amfiteatar dr Arčibalda Rajsa”.
Takođe, Rajsu u čast, svake godine na ovoj instituciji policijskog školstva, održava
se međunarodni naučni skup pod nazivom ”Dani Arčibalda Rajsa”.
Srbija se trudila da neprolazno i značajno delo Arčibalda Rajsa, prijatelja i
svedoka srpskih stradanja, ne prekrije zaborav. Međutim, kada se uzme u obzir ko
je Arčibald Rajs, koliko je voleo srpski narod i u kakvim okolnostima je delovao u
korist Srbije, pokazujući adekvatnu stručnost, ali i veliku hrabrost i osećaj za moral
i pravdu, može se konstatovati da mu se naša zemlja još uvek nije odužila na pravi
način. Priroda i istorijski značaj Rajsovog dela učinjenog za Srbiju i srpski narod
zahteva da mu se odužimo u skladu sa humanističkim vrednostima koje njegovo
delo ima za istoriju srpskog naroda.
U osmišljavanju odgovora na pitanje kako da se Srbija oduži dr Rajsu za sve
što je učinio za srpski narod i za humanističke vrednosti uopšte sačinjen je Predlog
programa ”Srbija dr Arčibaldu Rajsu”21 kao izraz trajne zahvalnosti ovom velikom
i nespornom ”prijatelju Srba iz najtežih dana”. Taj program još nije u potpunosti
ostvaren, ali nije ni napušten, što kazuje da Beograd i Srbija pamte ovu, iznad sve-
ga, moralnu gromadu.

Literatura
Божовић, Б. 2004. Три деценије часописа Полиција 1910-194. Београд: Виша школа
унутрашњих послова.
Вучинић, М. 2002. ”Србија др Арчибалду Рајсу”.У Зборник радова са округлог стола
са међународним учешћем: Реформа полицијског школства у Републици Србији,
Београд: Виша школа унутрашњих послова. 13–19.
20 Spomenica dr Rajsu. Od srca k srcu. Epopeja srpske, jugoslovenske i savezničke vojske. Beograd,
1930. Autor: Sava M. Đorđević; Švajcarac na Kajmakčalanu, knjiga o dr Rajsu, Beograd, 1984,
autor Zdenko Levental.
124 21 Prof. dr Milan Vučinić (2002). Srbija dr Arčibaldu Rajsu, Zbornik radova str. 18–19.
 RUDOLF ARČIBALD RAJS U BEOGRADU:REFORMATOR SRPSKEPOLICIJE

Ђорђевић, С. 1930. Споменица др Рајсу. Од срца к срцу. Епопеја српске, југословенске и

савезничке војске 1914-1918. Београд.
Кривокапић, В., Ристовић, С. 2002. ”Допринос професора др Рудолфа Арчибалда Рајса
изградњи полицијског школства у Србији”. Часопис Безбедност, (1): 117–126.
Кривокапић, В., Ристовић, С. 2002. „Рајсов пројекат за изградну модерне полиције у
Србији”. Часопис Безбедност, (3): 506–518.
Krstić, O. 1990. ”Sećanje na Rajsa”. Časopis Bezbednost i društvena samozaštita.
Лазаревић, В. 1931. „Успомена на др Рајса”, Часопис Полиција, (15-16).
Levental, Z. 1984. Švajcarac na Kajmakčalanu, Knjiga o dr Rajsu. Beograd.
Milovanović, Z. 1989. ”Uspomena na Rudolfa Arčibalda Rajsa”, Časopis Bezbednost i društvena
samozaštita.
Рајс, А. 1942. Принципи модерне полиције – Предлог о реорганизацији полиције,
достављен Влади Србије 1915. Штампано у штампарији ”Свети Сава” у
Београду.
Рајс, А. 1920. Прилог за реорганизацију полиције, Превод са француског, Београд:
Издавачка књижица Геце Кона.
Рајс, А. 1928. Шта сам видео и проживео у великим данима, Београд: Државна штампарија
Краљевине СХС.
Рајс, А. 1997. Чујте Срби, Београд: Дечије новине, Историјски музеј Србије, Савез
удружења ратника ослободилачких ратова Србије од 1912-1920.
Петровић, М. и др. 1997. Рудолф Арчибалд Рајс, сведок истине о Србији, 1914-1918,
Београд: Историјски музеј Србије.
Ристовић, С. 2002. ”Историјат полицијског школства у Србији, Од Рајсове полицијске
школе до идеје о формирању Образовно-научног центра МУП-а”. У Зборник
радова са округлог стола са међународним учешћем: Реформа полицијског школства
у Републици Србији, Београд: Виша школа унутрашњих послова. 27–39.
Столица, Р. „Доктор Рудолф Арчибалд Рајс – Ратни добровољац и начелник Одељења
техничке полиције (1875-1929)”, Часопис Милиционар.
Аустро-бугаро-немачке повреде ратних закона и правила – Дописи једног практичара-
криминалистике са српско-македонског фронта, Државна штампарија Краљевине
Србије, 1918;
Одговори на Аустро-угарске оптужбе против Срба, Државна штампарија Краљевине
Србије, Крф, 1918;
„Свечано отварање Полицијске школе”. (1921), Часопис Полиција, (1 и 2).
Живела бесмртна Србија, Конференција др Рајса одржана у Београду 1918. у сали Касине,
Штампарија Супек и Јовановић, Нови Сад, 1918;

125
 STRANCI U BEOGRADU

Summary:
Rudolph Archibald Reiss in Belgrade: REFORMER OF THE SERBIAN
POLICE FORCE
This paper focuses on Rudolph Archibald Reiss, a great friend of the Serbs
during one of the most difficult periods for this nation, ”the Golgotha and resur-
rection of Serbia” during World War I and the creation of a joint state of the Slavic
peoples in Southeast Europe. Apart from giving the basic information about his
life and bibliographic details from his work, the focus is on his achievements dur-
ing World War I and as a witness at peace conferences. Special attention is paid
to Reiss’ contribution to the development and functioning of the institutions of a
modern state (especially a police force), all of which is reflected in abandoning the
outdated functions of the police, and its separation from the sphere of politics and
redirection towards the needs of society.

Key words: Rudolph Archibald Reiss, The truth about war crimes, Reiss’
proposal for the reorganization of the police force.

Rad prijavljen: 14. 6. 2013.

Rad recenziran: 16. 7. 2013.
Rad prihvaćen: 2. 8. 2013.

126
 GEOPOLITIČKI ČASOPIS

STRANCI
U
BEOGRADU

Deo III
Novi KULTURNI OBRASCI
 UDK: 72.071.1:929 НЕВОЛЕ Ј.
72(497.11)”17”

Pregledni naučni rad

Jan Nevole:
PRVI MODERNI Mirjana ROTER BLAGOJEVIĆ
Arhitektonski fakultet
ARHITEKTA Univerzitet u Beogradu
U BEOGRADU* roterm@arh.bg.ac.rs

Početkom četrdesetih godina 19. veka ostvaren je značajan kvalitativni po-

mak u građevinarstvu Kneževine Srbije i njene prestonice. Pored još uvek
brojnog prisustva tradicionalnih majstora-građevinara, neimara i dunđera,
s juga Balkana, uočava se priliv maor-majstora i palira iz Vovodine, koji
donose novu tehniku gradnje u masivnoj konstrukciji od kamena i opeke.
Posebno se vodi računa o izgradnji državnih zdanja, koja je u nadležnosti
Odeljenju građevina unutar Ministarstva unutrašnjih dela, gde rade školo-
vani graditelji većinom pridošli iz srednjoevropskih centara.
Cilj ovog rada je da se istakne značaj koji su imali strani inženjeri i arhi-
tekte za modernizaciju državne građevinske službe u kojoj se 1845. godi-
ne uvodi zvanje arhitekta. Posebno je važno delovanje Čeha Jana Nevole
(1812−1903), koji je prvi poneo ovo zvanje. Kako se školovao ne samo na
Tehničkom fakultetu u Pragu, već i na Tehničkoj visokoj školi i Umetničkoj
akademiji u Beču, on je pored solidnog tehničkog obrazovanja posedovao i
umetničko, čime se izdvojio od ostalih državnih inženjera. Kao vodeći pro-
jektant izradio je brojne projekte za državna zdanja, među kojima su poseb-
no značajni nova Vojna bolnica (1946−49) i Artiljerijska škola (oko 1850)
u Beogradu.
Nevolinim dolaskom nastupila je nova etapa razvoja graditeljstva u Kneže-
vini Srbiji koje više nije bilo delo graditelja skromnog znanja, već arhitekata
školovanih u razvijenim evropskim centrima gde su temeljno ovladali savre-
meni saznanjima iz ove oblasti. Svojim dugogodišnjim radom u državnoj
službi, kao glavni arhitekta i nastavnik na Inženjerskoj školi u Topčideru,
Nevola je presudno uticao na unapređenje graditeljstva u celoj zemlji. Nje-
gova zdanja nisu bila provincijalna, već veoma bliska evropskim uzorima,

* Ovaj rad nastao je iz naučnog projekta Modernizacija Zapadnog Balkana Ministarstva prosvete,
nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije (ev.br.177009). 129
 STRANCI U BEOGRADU

posebno kroz primenu novih modernih materijala i konstrukcija, kao što je

liveno gvožđe. Nakon odlaska u penziju projektovao je 1863. godine prvu
dvospratnu palatu u srpskoj prestonici, rezidenciju Kapetan Miše Anasta-
sijevića, kasnije Univerzitet, kroz čiju je romantičarsku arhitekturu iskazao
svoje vrhunsko graditeljsko umeće.

Ključne reči: modernizacija, graditeljstvo, javna zdanja, unapređenje

Uvod

N
agoveštaji modernizacija Beograda i
drugih srpskih naselja uočavaju se tek nakon Drugog ustanka 1815. godine i ostva-
rivanja izvesne političke i nacionalne samostalnosti u okviru turske države. Grad je
i dalje bio središte turske administrativne vlasti, a turska vojna posada je i dalje bila
u Tvrđavi i obezbeđivala je gradske kapije. Malobrojno muslimansko stanovništvo
se vratilo u svoje kuće na prostoru Dunavske padine, ali nije moglo da povrati svo-
ju ekonomsku snagu i primat u čaršijama. Stara turska Duga čaršija je stagnirala, a
ekonomski i privredni život se preselio ka srpskom delu varoši, na Zerek (na pravcu
dan. Kralja Petra ulice, od Uzun-Mirkove do Dušanove ulice).
Dvadesetih godina srpsko stanovništvo je sve više naseljavalo napuštena tur-
ska imanja i kuće u okviru Stare varoši opasane Šancem, rovom i zemljanim bede-
mom sa ulaznim kapijama. Mada je ono živelo izmešano sa turskim, postepeno se
izdvajao srpski deo oko Stare srpske crkve Svetih arhanđela Mihaila i Gavrila (na
mestu današnje Saborne crkve). Na ovom prostoru se podižu pr va narodna zda-
nja. Knez Miloš Obrenović je prekoputa crkve 1818. godine izgradio Gospodarski
konak1 i obnovio Mitropolitov dvor. Zanatlije i trgovci hrišćani pretežno su se gru-
pisali na potezu Glavne čaršije (današnja Kralja Petra ulica – na delu od Saborne
crkve do Vasine ulice) (Minić 1960, 442−443). Kasnije, kada je muslimansko sta-
novništvo u većem broju napustilo varoš, srpsko stanovništvo se dalje proširilo ka
Dunavskoj padini, preko beogradskog grebena, do Velike pijace (danas Studentski
trg). Naselje na Savskoj padini prošireno je tridesetih godina ka obali Save i ka
Terazijama (Zdravković 1954, 107). Kako su se Turci opirali novoj izgradnji u
okvirima Unutrašnje varoši, a i cene postojećih kuća i zemljišta su bile velike, siro-
mašno hrišćansko stanovništvo se, uglavnom, naseljavalo u naseljima izvan Šanca.
Veliki broj tapija sačuvanih iz perioda 1815−1867. godine govori da su oni živeli
130 1 Crtež za koji se pretpostavlja da predstavlja izgled ovog konaka je objavljen u: Vujović 1986, 127.
 JAN NEVOLE: PRVI MODERNI ARHITEKTA U BEOGRADU

u Savamali i na Paliluli (kod stare Vidin-kapije i na Višnjičkom putu) (Beograd u

XIX veku 1968, 68).
Međutim, i pored promena koje su nastupile nakon Drugog ustanka, krajem
treće decenije 19. veka Beograd je i dalje bio zapuštena i neuređena orijentalna va-
roš. Putopisac Oto Dubislav Pirh, koji je 1829. godine boravio u gradu, zabeležio
je: „Stara varoš Beograd izgorela je i tako porušena, da se osim jedne ili dve ku-
će, vide još samo ruševine starih građevina podignutih od kamena. Jedna dugačka
glavna ulica i nekoliko uskih poprečnih ulica – to je sve.”2 Za razliku od njega Vuk
Stefanović Karadžić, u časopisu Danica (1827), daje znatno lepšu sliku grada: „Va-
roš je sva pokaldrmljena i gotovo u svakom sokaku ima po jedna česma ... Kuće su
obično od dr veta, tj. između dr veta ozidane tanko (širine jedne cigle) ciglom pe-
čenom ili nepečenom, pa onda ulepljene i okrečene, i sve su pokrivene crijepom...
Avlije su sve od cigle...3
Nakon donošenja hatišerifa 1829. i 1830. godine, kojim je Porta priznala
punu političku i nacionalnu autonomiju Kneževine Srbije, a knez Miloš Obreno-
vić dobio naslednost kneževske titule, prilike su se znatno popravile.4 Započet je
proces stvaranja državnih institucija – izvršne, zakonodavne i sudske vlasti, kao i
obrazovnih, verskih, naučnih, kulturnih i zdravstvenih ustanova.5 Beograd je po-
sebno bio privlačan za doseljenike. Mada zvanično nije bio prestonica, grad je bio
centar političkog, društvenog i ekonomskog života zemlje. Položaj na samoj granici
sa Habzburškom monarhijom, na ukrštanju značajnih kopnenih i vodenih pute-
va, koji su povezivali Evropu sa Istokom, uticao je da on u vremenu mira, bude
značajan izvozno-uvozni centar, i središte trgovine i zanatstva na širem području
jugoistočne Evrope. To je doprinosilo velikom prilivu stanovnika: iz Habzburške
monarhije, odakle je dolazio obrazovani svet koji je učestvovao u državnom i kul-
turnom uzdizanju zemlje; iz drugih krajeva Balkana koji su još uvek bili pod tur-
skom vlašću (iz Južne Srbije, Kosova, Makedonije, Grčke i sl.), kao i iz unutrašnjo-
sti same Kneževine. Pored stanovnika srpskog porekla, u Beograd se doselio i veliki

2 Citirano prema: (Đurić-Zamolo 1977, 213).

3 Citirano prema: (Peruničić 1967, 99).
4 Dopunski Hatišerif iz 1833. potvrdio je pravno i političko oblikovanje autonomnog kneževstva
Srbije. Knez Miloš je učvrstio svoju vlast, ukinut je spahiluk i pripojeno je šest nahija izvan Beo-
gradskog pašaluka. (Videti: Stojančević 1986, 114-115).
5 Pokušaj srpske inteligencije da se nove državne institucije oblikuju po ugledu na razvijene demo-
kratske evropske države nije naišao na razumevanje kneza Miloša, koji je želeo da zadrži ličnu
neograničenu vlast. Pokušano je da se veće političke slobode ostvare donošenjem tzv. Sretenjskog
ustava 1835, ali je knez uz pomoć Porte 1839. godine doneo tzv. Turski ustav. Politički sukobi su se
završili abdikacijom kneza 1839. i dolaskom njegovog sina Mihaila na vlast. Međutim, i on je zbog
neslaganja sa ustavobraniteljima 1842. bio primoran da napusti vlast i prepusti je knezu Aleksan-
dru i Karađorđeviću. (Videti: Istorija Beograda 1974, 39-40). 131
 STRANCI U BEOGRADU

broj stranih državljana, ponajviše državnih činovnika, trgovaca i zanatlija, koji su

sa sobom doneli nove kulturne obrasce i drugačiji način života.6
Mada je srpska država bila na samom početku svog razvoja i veoma skrom-
nih finansijskih mogućnosti, ulagani su veliki napori da se Kneževina obrazovno
i kulturno uzdigne, kao i da se preobraze zapuštena srpska naselja. Zbog velikog
doseljavanja stanovništva otpočeta je, po nalogu kneza Miloša, urbanu transforma-
ciju sela i varošica, kako bi se obezbedio novi prostor za pridošlo stanovništvo, a
istovremeno uklonili tragovi vekovnog turskog prisustva i približila Srbija razvije-
nijoj Evropi. To je bio razlog da su nova naselja uređivana po ugledu na varoši pre-
ko Save i Dunava, u Habzburškoj monarhiji, u duhu klasicističkih planskih shema
evropskog urbanizma.7

Začeci evropeizacije Beograda tridesetih godina 19. veka

Tokom pr vog perioda razvoja modernog srpskog graditeljstva uticaj kneza
Miloša na građevinarstvo (kao i na druge oblasti života) bio je neprikosnoven. Ni-
je bilo zakonskih propisa već je Knez lično rukovodio izgradnjom praviteljstvenih
zdanja i regulacijom varoši preko svojih nadziratelja državne gradnje, koji uglav-
nom nisu imali građevinsko obrazovanje. Smatra se da je pr vi nadziratelj sa ne-
kakvim građevinskim obrazovanjem bio Hadži-Nikola Živković, takođe stranac,
verovatno obrazovan u Grčkoj. Njega je knez angažovao za izgradnju svojih kona-
ka, u Beogradu i Topčideru,8 koji su bili kneževe rezidencije – dvorovi, sa kombi-
novanom javnom, poslovnom i reprezentativnom, i stambenom namenom. Oba
konaka su u prostornoj strukturi sačuvala tradicionalni plan kuće orijentalnog tipa,
ali je kod spoljnog oblikovanja i u primeni materijala i tehnika građenja primetan
uticaj srednjoevropske arhitekture.
Kako zbog političkih prilika i prisutnosti Turaka Knez nije bio u mogućno-
sti da u Beogradu započne plansku rekonstrukciju stare utvrđene varoši, on je za
osnivanje Novog Beograda izabrao blage padine prema Savi, na prostoru Savamale
i zapadnog Vračara, u blizini Varoši u Šancu. Jezgro nove varoši trebalo je da čine
6 Društveni uslovi, urbani kontekst i izgradnja građevina javnih namena u Beogradu nakon 1830.
godine detaljno su obrađeni u: (Roter 1994, 13-27).
7 U Srbiji je od 1820. do 1826. osnovano 52 nova naselja. Prioritet je bio na uređenju sela, jer je u nji-
ma bio najveći priliv stanovnika. Godine 1839. u varošima je živelo samo 6,5% od ukupnog broja
stanovnika. Knez Miloš je 1839. izdao pr vi urbanistički zakonski akt „Ukaz o zbijanju i ušoravanju
sela”. Nova naselja su se razvijala iz postojećih sela i manjih varoši, regulisanjem zatečene nepravilne
strukture, ili su, što je bio češći slućaj, osnivane potpuno nove varoši, neposredno uz stare palanke
koje su vremenom bile napuštene i srušene. (Videti: Maksimović 1938, 27-31, 54, 58, 63, 64, 67,
73).
8 Kneza S. Markovića 8 (nekadašnja Bogojavljenska ulica), podignut je 1829-31. Bulevar Vojvode
132 Putnika, Topčider, podignut je 1831-34. (Videti: Vujović 1986, 137-141).
 JAN NEVOLE: PRVI MODERNI ARHITEKTA U BEOGRADU

pravitelstvena zdanija, Dvorac na evropejski način, kasarna i Rezidencija pravitelj-

stva srpskog, locirana duž Puta za Topčider (danas ulica Kneza Miloša).9 Dolaskom
pr vih praviteljstvenih indžinira, od sredine četvrte decenije 19. veka, koji su bili
obrazovani na srednjoevropskim tehničkim školama, stvoreni su uslovi da se sa raz-
umevanjem i stručno priđe uređenju varoši, i izgradnji javnih i privatnih zdanja u
duhu tadašnje evropske arhitekture. Tome je doprinelo i donošenje pr vih pravnih
propisa kojima se regulišu nadležnost i vođenje građevinskih poslova.10
Osnivanje novih delova grada za-
početo je 1836. godine regulacijom Sava-
male u kojoj su prosečene dve nove, prave
i široke, ulice – Savamalska i Abadžijska
(danas ulice Gavrila Principa i Kraljice
Natalije), koje su preko stare Varoš-kapije
povezivale novu i staru varoš. Abadžijska
ulica je trebalo da preraste u novu čarši-
ju, jer je ovde, po kneževoj zamisli, bilo
predviđeno preseljenje zanatlija iz posto-
jeće srpske čaršije u staroj varoši. Besplat-
no su deljeni placevi za izgradnju zgrada
po ugledu na kuće u trgovačkim ulicama
srednjoevropskih naselja.11
Prelaz na građenje po evropejskom
vkusu učinjen je upravo kod izgradnje pr-
vih državnih zdanja, Uprave carina – Đu-
mrukane na Savskom pristaništu, nove Slika1: Beograd početkom 19. veka –
kneževe rezidencije – Dvorca na evropej- Varoš u Šancu, Savamala i Palilula
ski način, skupštinskog doma – Sovjeta i Velike kasarne, u Savamali (Vujović 1986,
146−147). Time je simbolično obeleženo sticanje delimične državne nezavisnosti

9 Detaljno obrađeno u: (Roter 1994, 13-27).

10 Na osnovu ukaza donetog nakon Sretenjskog ustava, februara 1835, propisuje se, između osta-
log, da građevinski poslovi spadaju u nadležnost „Popečitelja vnutrenih dela” (odnosno Ministra
unutrašnjih poslova). Nakon donošenja Turskog ustava, maja 1839. ustanovljeno je „Ustrojenije
Centralnoga Pravlenija Knjažestva Srbskog”, prema kome je „Popečiteljstvo vnutrenih Dela” ima-
lo tri odeljenja, od kojih se „Odelenije Policajno-ekonomičesko”, bavilo građevinskim poslovima.
Iste godine započinje i izdavanje „Zbornika zakona, uredaba i uredbenih ukaza kneževine Srbije”.
(Videti: Đurić-Zamolo 1988, 151-153).
11 Sudeći prema zapisima savremenika Knez je sam izabrao prostor za izgradnju nove čaršije. (Videti:
Maksimović 1983, 10). Na početku regulacije verovatno nije ni postojao plan, već je Knez davao
detaljna uputstva (Pismo br. 608, 22. 2. 1836, Arhiv Srbije. Naveo: Maksimović 1938, 82). Veoma
dugo su bile sačuvane stare stambene zgrade izgrađene u staroj Abadžijskoj čaršiji oko 1850. (nala-
zili su se u današnjoj ulici Kraljice Natalije 8, 10 i 12). (Gordić 1966, 23-25). 133
 STRANCI U BEOGRADU

Kneževine i začet novi administrativni centar obnovljene kneževine sa najznačaj-

nijim upravnim i vojnim institucijama, dovoljno udaljen od turske vlasti u Tvrđavi.
On se u kontinuitetu razvijao i dopunjavao novim državnim zdanjima tokom da-
ljeg uspona srpske države, sve do savremenog doba.
Napori kneza Miloša da se za izgradnju ovih reprezentativnih zdanja anga-
žuju graditelji sa strane, govore o želji da se potpuno prihvati uticaj zapadne klasi-
cističke arhitekture. Da bi se to postiglo, pozivani su graditelji iz preka, odnosno
preko Save i Dunava, iz Zemuna i Pančeva (Vujović 1986, 147). To su bili bau-ma-
isteri, majstori-paliri, građevinari koji su bili vični zidanju u masivnoj konstrukciji
i izradi skromnih klasicističkih stilskih elemenata oko ulaza, prozora, na krovnim
vencima isl. Zbog nedostatka školovanih graditelja knez Miloš je 1838. godine
preporučio da se na Liceju zaposli jedan indžinir koji bi đacima pružio osnovna
znanja iz oblasti građevinarstva i tako ih pripremio za rad u državnoj službi. To je
ostvareno 1839. godine kada je angažovan Atanasije Nikolić12, iz Novog Sada, gde
je imao školu načertanija, a inženjersko obrazovanje je stekao na Artiljerijskoj ško-
li u Beču i na Peštanskom univerzitetu. On je bio jedan od brojnih intelektualaca
srpskog porekla rođenih u Habzbuškoj monarhiji koji su pomogli modernizaciji i
kulturnom prosvećenju kneževine.

Slika 2: Plan inž. Franca Jankea iz 1842. na kom je prikazana regulacija novih ulica na
Terazijama, Tajšmajdanu i u Savamali, sa ucrtanim položajem Dvora, Sovjeta i Kasarne
12 A. Nikolić (1803-1882) je na Liceju je 1839-40 predavao Matematiku, Zemljopisanije i Načerta-
nije. Od 1842. do 1857. je bio načelnik Policijsko-ekonomskog odeljenja Ministarstva unutrašnjih
dela. Pored toga, radio je na poslovima vezanim za regulaciju varoši, sađenju parkova i dr voreda.
134 (Videti: Roter-Blagojević 1997, 127).
 JAN NEVOLE: PRVI MODERNI ARHITEKTA U BEOGRADU

Nakon izgradnje značajnih praviteljstvenih zdanja i osnivanja novih čaršija

započeto je sa regulisanjem naselja u koje je trebalo da se preseli hrišćansko sta-
novništvo iz Stare varoši. Ono je locirano na padinama zapadnog Vračara, između
Carigradskog druma (danas Bulevar kralja Aleksandra), Puta za Kumodraž (danas
Bulevar oslobođenja) i Puta za Topčider (danas ulica Kneza Miloša). Sam plan
regulacije naselja verovatno je bio delo pr vog pravitelstvenog indžinira Franca Jan-
kea, koji je bio pr vi stranac zaposlen na poslovima izgradnje i regulacije naselja
u državnoj službi, a svoje inženjersko obrazovanje stekao je u Beču.13 Jedini plan
sačuvan iz ovog perioda, koji je potpisao Janke 1842. godine, daje osnovne podat-
ke o položaju državnih zdanja, Dvora, Sovjeta (koji verovatno nije ni izgrađen)
i Kasarne, i o pravcima novih ulica, koje su bile upravne i paralelne sa Putem za
Topčider i obrazovale su velike blokove pravilnog pravougaonog oblika (veličine
2-3 hektara). Placevi su bili prostrani, kuće su podizane na regulacionoj liniji ulice,
a iza njih su bile prostrane bašte, vinogradi i voćnjaci. Novi placevi su besplatno
deljeni pr venstveno državnim činovnicima i do 1842. godine veći deo prostora je
bio isparcelisan i podeljen.14
Krajem tridesetih i početkom četrdesetih godina postepeno se izgrađuje i
prostor oko Terazija (na tadašnjem Kragujevačkom drumu, nedaleko od glavnog
gradskog ulaza, Stambol-kapije) gde je Knez Miloš 1837. godine naselio kovače i
kazandžije. Okolni prostor, ispresecan krivudavim sokacima, bio je uglavnom ne-
naseljen zbog močvarnog terena. Kasnije je (oko 1842), pod pritiskom građana koji
su želeli da grade nove kuće na ovom prostoru, sprovedena delimična regulacija „…
terazijski i palilulski krivi sokaka”, njihovo nivelisanje i ispravljanje (Maksimović
1938, 87). Kako je prostor od Stambol-kapije ka Terazijama i staroj Batal-džamiji
(na prostoru oko današnje Skupštine) početkom pete decenije bio i dalje spontano
naseljavan, nekadašnje Selo Palilula se postepeno stopilo sa novonastalim naseljima
oko Šanca.15
Neznatne promene dešavale su se i unutar same Unutrašnje varoši. Kneževu
želju da se prekine sa orijentalnim nasleđem i gradi po evropejskom ukusu sledili
su viđeniji građani, o čemu svedoči kuća Cvetka Rajovića, upravitelja varoši, izgra-
13 Franc Janke, Slovak, došao je iz Beča 1835. kao pr vi državni građevinski inženjer. U državnoj slu-
žbi bio je do 1843. (odnosno do odlaska dinastije Obrenović sa vlasti). Pored radova na regulaciji
novih ulica davao je svoje mišljenje i prilikom izgradnje značajnih zdanja, kao na primer Saborne
crkve. (Videti: Đurić-Zamolo 1981, 52-54; Gordić 1966, 116-123).
14 Postoje podaci da je F. Janke uradio plan sa oko 500 placeva klasifikovanih u 5 klasa. Međutim, nije
sačuvan taj pr vobitni plan, već plan koji je Janke izradio 1842. za druge potrebe. (Videti: Maksi-
mović 1983, 10). Do 1842. gotovo svi placevi su bili podeljeni, tako da su neki ranije razmereni
placevi usitnjavani, a smanjivana je i pr vobitna širina nekih ulica (Peruničić 1967, 113).
15 Ovo stihijsko naseljavanje i nekontrolisano širenje grada uticalo je da Beogradska opština zatraži
od državne uprave izradu pr vog regulacionog plana, kako bi se odredile granice beogradskog atara
i razgraničila teritorija grada od okolnih sela. (Videti: Maksimović 1983, 8-11). 135
 STRANCI U BEOGRADU

đena verovatno prema planu Franca Jankea, naspram Gradskog polja i Utvrđenja.16
Upravo se kod izgradnje gospodskih zdanja, porodičnih zgrada viđenih ljudi oko
Velike pijace (danas Studentski trg), u Gospodskoj ulici (danas Brankova), Savskom
pristaništu i na zapadnom Vračaru, u potpunosti prihvata građene u duhu „… nove
zapadnjačke arhitekture”.17 Promene su se ogledale u primeni masivne konstrukcije
od kamena i opeke, novom prostornom konceptu i arhitektonskom oblikovanju,
koje je sledilo obrasce tadašnje srednjoevropske arhitekture. Najreprezentativni-
ji primer je svakako bila jednospratna kuća kneževog brata Jevrema Obrenovića,
guvernera varoši, podignuta na najprometnijem i najreprezentativnijem mestu u
Varoši u Šancu, preko puta Velike pijace.18

Unapređenje graditeljstva polovinom 19. veka

Promene koje su se desile polovinom veka,19 dolazak ustavobranitelja i kneza
Aleksandra I Karađorđevića na vlast, od 1842. do 1858. godine, dovele su do mno-
gih političkih i društvenih reformi u Kneževini Srbiji, u cilju njenog približavanja
razvijenim evropskim zemljama ( Jovanović 2010). Međutim, promena dinastije
i sprovedene reforme nisu donele poboljšanje političke situacije u zemlji, što je
1858. godine prouzrokovalo sazivanje Svetoandrejske skupštine, na kojoj je nakon
višemesečnog zasedanja odlučeno da se od kneza zatraži ostavka.20 On je primoran
da napusti zemlju, a knez Miloš Obrenović je pozvan da ponovo preuzme vlast.
Drugi period vladavine kneza Miloša je bio veoma kratak, od 1859. do 1860. godi-
ne21, jer je i on, zbog nezadovoljstva naroda, morao da prepusti vlast sinu Mihailu.
Ipak, i pored nestabilne političke situacije, u Srbiji je tokom četrdesetih i pedese-
16 Poznata je i kao zgrada beogradske Realke, nalazi se u Uzun Mirkovoj 14, a izgrađena je 1836-
1838. (Vujović 1986, 148).
17 U literaturi se kao karakterističan primeri navode kuća Stojana Simića na Terazijama, u Kralja Mi-
lana ulici (kasnije Rusko poslanstvo) i jednospratna kuća D. Radovića, blizu Realke, jedna od pr vih
kuća od tvrdog materijala i sa balkonom. (Videti: Nestorović 1955, 253).
18 Zgrada se nalazila na današnjem Studentskom trgu, na starom broju 7. Planove je izradio zidarski
majstor Karel Arent, a podrum i prizemlje su bili ozidani pre 1835. (Videti: Vujović 1986, 149).
Izgled zgrade je zabeležen na razglednici Velike pijace iz 1911. godine. Objavljeno u: (Dimitrijević
i Gordić 1986, sl. 65).
19 Nakon abdikacije kneza Miloša (1839) na vlast je došao njegov sin Milan, koji je iznenada premi-
nuo, a vlast je preuzeo mlađi knežev sin Mihailo. Kako je i on došao u sukob sa Ustavobraniteljima,
bio je primoran da abdicira 1842 (Istorija Beograda 1974, 40).
20 Posle Krimskog rata 1853-1856. i Pariskog mira Srbija je dobila nove povlastice i garancije pot-
pisnica sporazuma, ali je turska vojska ostala u utvrđenim gradovima. Politička situacija je i dalje
bila nesređena jer su članovi Sovjeta i srpska inteligencija bili nezadovoljni velikom zavisnošću od
Austrije i kneževim težnjama da ograniči vlast ustavobranitelja (Istorija Beograda 1974, 40-43).
21 Povratak kneza Miloša nije doveo do poboljšanja političke situacije, jer je on želeo da neograničeno
136 vlada, bez Ustavobranitelja i Sovjeta (Istorija Beograda 1974, 43-44).
 JAN NEVOLE: PRVI MODERNI ARHITEKTA U BEOGRADU

tih godina ostvaren značajan ekonomski napredak. Tome su doprinele liberalne

reforme ustavobraniteljskog režima i dobijena dozvola za slobodnu plovidbu celim
tokom Dunava. Došlo je do bržeg razvoja trgovine, rečnog saobraćaja i povećanja
broja zanata. Zanatski sloj građana je do kraja pedesetih godina bio najbogatiji, a
kasnije jača trgovački i činovnički sloj.22 U Srbiji je otvoren i izvestan broj manjih
industrijskih preduzeća i radionica.23
Tendencija stalnog priliva stanovnika u Beograd, koji je aprila 1841. godine
proglašen za prestonicu, nastavila se. Grad je 1846. godine imao 14. 386 stanov-
nika u 1. 714 kuća. I kasniji popisi stanovnika beleže dalji porast žitelja u varoši
(1867. godine je bilo 24.768 stanovnika), uz tendenciju smanjenja broja stanov-
nika u jednom domu (1866. godine je bilo 3.458 kuća).24 Na osnovu sačuvanog
Turskog plana iz 1863. godine25 (koji je geodetski neprecizan, ali prikazuje vlasni-
štvo nad parcelama, odnosno srpske, jevrejske i turske kuće) saznajemo da je srpsko
stanovništvo, uglavnom, posedovalo placeve na prostoru oko Varoš-kapije, Saborne
crkve, Delijske ulice (približno na trasi današnje Knez Mihailove ulice) i Velike pijace
(danas Studentski trg). Turci su posedovali kuće oko Stambol-kapije i na celoj Du-
navskoj padini. Jevreji su, kao i prethodnih vekova, živeli u blizini Dunava. Ali se
nastavljalo iseljavanje muslimanskog stanovništva iz stare varoši, a njihove posede
su kupovali država ili doseljeni Srbi i drugi stanovnici.
Roman Zmorski, poljski putopisac, koji je 1855−56. godine boravio u Be-
ogradu, zabeležio je da je bogatije srpsko stanovništvo sve više potiskivalo musli-
mansko iz centralnih delova Varoši u Šancu, ka Dorćolu i Dunavu, gde su zajedno
živeli Turci, Jevreji i siromašni Srbi. On izdvaja novi deo varoši koji je imao udob-
ne, ravne i široke ulice i u njima „… tvrdo zidane zgrade od opeke…” sa jednim i
vrlo retko dva sprata.26 Pored njega i drugi putopisci koji su pedesetih godina bo-
ravili u gradu uočili su promene u njegovom izgledu. Feliksu Kanicu je „…padao
u oči oštro odudarajući zapadnjački ’kroj’ na Terazijama, Vračaru i u pojedinim
ulicama ’varoši’, kako na srpskim službenim zgradama, školama i mnogim privat-

22 Broj zanata se povećao na 61, tako da je doneta Esnafska uredba, kojom su oni podeljeni na esnaf-
ske, stare zanate, i neesnafske, trgovačke zanate. Na tržište prodire evropska trgovačka roba što je
dovelo do slabljenja starih zanatlija. To se zaključuje na osnovu kupoprodajnih ugovora nekretnina
(Istorija Beograda 1974, 61).
23 1846. u Srbiji je bilo oko dvadesetak radionica i malih fabrika. Osnovana je Narodna banka Srbije
1850. (Istorija Beograda 1974, 63; Nestorović 2006, 5).
24 Broj stanovnika varoši se 1856. popeo na 18. 860, a broj kuća je 1859. bio 2095. Kasnije je 1862.
u gradu bilo 1241. srpska kuća i 1118 turskih, od kojih su Srbi i Jevreji živeli u 1509 (Radovanović
1974, 271-272, 274).
25 Plan su pr vi objavili G. Elezović i P. Popović kao ”Dva turska plana Beograda”, BON, 1937, 250–
252 (Đurić-Zamolo 1977, 214).
26 Pod spratom se podrazumeva nivo, odnosno prizemlje ili sprat. (Videti: Zmorski 1967, 12,
16– 2). 137
 STRANCI U BEOGRADU

nim kućama, tako i na odevanju ...” (Kanic 1967, 185). Svakako da je najviše pažnje
privlačio knežev dvor, Stari konak, nekadašnja kuća Stojana Simića, izgrađena kra-
jem tridesetih godina. Ona je verovatno bila znatno dograđena tokom preuređenja
za kneževu rezidenciju, kako bi se približila drugim evropskim dvorovima (nalazila
se na prostoru između, kasnije podignutih, Starog i Novog dvora).

Slika 3: Izgled Starog konaka na Terazijama, Dvora kneza Aleksandra i

Karađorđevića (litografija K. Kvicova 1856.)
Za razliku od prethodnog perioda, kada su preduzimani obimni zahvati na
izgradnji novih delova varoši, od četrdesetih do šezdesetih godina su uglavnom
parcijalno regulisani i komunalno opremani samo pojedini delovi (kaldrmisani
su kolovozi i trotoari, sađeni dr voredi, podizane česme i sl). Ostvaren je i znatan
kvalitativan skok u građevinarstvu, koji se ogledao u napretku tehnika građenja i
kvalitetnijoj izgradnji. U samom gradu mogli su da se nabave raznovrsniji materija-
li za gradnju. Međutim, kako proizvodnja opeke u okolini grada nije bila dovoljna
da zadovolji njegove potrebe, ona je i dalje dopremana brodovima iz unutrašnjosti
i inostranstva. Ostali građevinski materijali, ograde i stubovi od livenog gvožđa,
okov, staklo i dekorativni elementi od terakote i mermera, i dalje su nabavljani u
Mađarskoj i Austriji.27
Usponu i unapređenju građevinarstva posebno je doprinela činjenica da se u
Srbiju doselio veliki broj stručnih majstora i školovanih graditelja, inženjera i arhi-
tekata iz Habzburške monarhije – Nemci, Mađari, Česi i Srbi iz Vojvodine. Počet-
27 Skuplji materijali, pa i sama opeka, bili su nedostižni za siromašnije stanovništvo, o čemu svedoče
već pomenute stambene zgrade koje su, uglavnom u perifernim delovima grada, i dalje podizane u
138 bondručnoj konstrukciji (Nestorović 2006, 314-316).
 JAN NEVOLE: PRVI MODERNI ARHITEKTA U BEOGRADU

kom četrdesetih godina javljaju se pr vi pokušaji da se organizuje posebna državna

stručna služba koja bi rukovodila poslovima oko izgradnje državnih zdanja. Janko
Šaferik je u Pragu pokušavao da pronađe sposobnog inženjera koji će doći u Srbiju
da rukovodi izgradnjom u celoj zemlji. Verovatno je to dovelo do toga da je 1845.
godine sklopljen ugovor sa Janom Nevolom (1812−1903), Čehom školovanim na
Tehničkom fakultetu u Pragu, ali i Tehničkoj visokoj školi i Umetničkoj akademiji
u Beču.28 Ugovor je skopljen na tri godine, a u državnoj građevinskoj službi se po
pr vi put koristi naziv arhitekta, čime se Nevole izdvaja od drugih državnih inže-
njera koji nisu imali umetničko obrazovanje.
Značajna novina je bilo i unapređenje obrazovanja u oblasti građevinarstva, u
čemu su takođe učestvovali strani stučnjaci, jer su u pr voj visokoškolskoj ustanovi
iz oblasti građevinarstva, Inženjerskoj školi u Topčideru osnovanoj 1846. godine,
predmete predavali državni inženjeri – Jan Nevole, crtanje; August Cerman, me-
haniku; i Atanasije Nikolić, praktičesko zemlemerje (Roter 1994, 132). Pored toga,
i u Artiljerijskoj školi su obrazovani građevinski stručnjaci (Nestorović 2006, 200),
a na Liceju je pedesetih godina predmet Građanska arhitektura predavao Filip Hri-
stović koji je prethodno bio studijama u Beču (Roter 1994, 132).
Navedeni napori da se unapredi državna građevinska služba i obrazovanje,
doprineli su da se 1851. godine ustanovi Odeljenje građevina pri Ministarstvu
unutrašnjih dela. Pored arhitekte Nevole, glavnog inženjera, u njemu su radili in-
ženjeri August Cerman, Nikola Jovanović, Jovan K. Ristić i Aksentije Marković.
U Odeljenju je radio i Erazmus Klominski, u isto vereme i inženjer Uprave varoši
Beograda. Kao inženjeri zaduženi za izgradnju u pojedinim okruzima 1853. u Mi-
nistarstvu unutrašnjih dela radili su brojni novi inženjeri, uglavnom iz Vojvodine
i drugih krajeva Habzburške monarhije – Adolf Jakša, Andrija Stefanović, Josif
Kasano, Jovan Pavlović, Franc Mil i Andrija Vuković. Novi stručnjaci zabeleženi su
i 1856. Franc Zeleni, Jovan Novak, Josif Silvić i Stevan Ridjićki (Nestorović 2006,
197−198).
Krajem pedesetih godina formirana je posebna Glavna uprava građevina, sa
posebnim Arhitektoničnim odeljenjem, koja je 1862. godine prerasla u Ministar-
stvo građevina.29 Unapređenju graditeljstva je doprinela i čvršća zakonska regulati-
va, odnosno donošenje propisa koji uređuje podizanje javnih građevina – Zakona o
28 Rođen u Češkoj. Radio je nakon studija na izgradnji zgrade Železničke stanice u Pragu. Kod pred-
uzimača Klajna na pruzi Prag-Brno do 1845. (Nestorović 1937, 33-37)
29 Doneti su i pr vi zakonski propisi koji regulišu izgradnju – Rešenje o sačinjavanju planova i pred-
računa za javna Pravitelstvena postroenija (1856); Zakon o načinu gradnje novih crkava (1863);
Pravilnik o postavljanju regulacione linije ulica za potrebe podizanja novih zgrada (1864); i Zakon
o podizanju javnih građevina (1865). (Videti: Nestorović 1937, 33-34, 56; Nestorović 2006, 204;
Đurić-Zamolo 1981, 73-75, 115; Đurić-Zamolo 1988, 159-162; Roter-Blagojević 1998, 249-
255). 139
 STRANCI U BEOGRADU

podizanju javnih građevina 1865. godine30, kojim je uređeno i podizanje privatnih

kuća.
Modernizacija države i unapređenje građevinarstva doprineli su da od polo-
vine veka nastupi novi period u razvoju srpske arhitekture, koja više nije bila delo
majstora – zidara i školovanih graditelja skromnog znanja, uglavnom građevinskih
inženjera, već su njeni tvorci bili arhitekti školovani u razvijenim srednjoevropskim
centrima: Pešti, Beču i Pragu, gde su stekli veoma široko znanje iz inženjerstva i
arhitekture. Promene su se ogledale ne samo u višem nivou izvođenja, već je došlo i
do promene stilskih shvatanja, jer su obrazovani graditelji iz srednje Evrope doneli
aktuelne stilske tendencije, koje je u velikoj meri karakterisao romantičarski duh i
okrenutost ka nacionalnom srednjovekovnom nasleđu. U srpskoj sredini roman-
tizam je bio veoma brzo prihvaćen, jer su bile snažno izražene ideje o konačnom
oslobođenju od Osmanlijske vlasti i sećanja na srednjovekovnu prošlost.

Dela Jana Nevole tokom rada u

državnoj službi
Dolazak arhitekte Ne vole na čelo
Građevinskog odeljenja Ministarstva unu-
trašnjih dela ima veliki značaj za unapređe-
nje izgradnje državnih zdanja u celoj kne-
ževini, jer on prenosio svoje bogato znanje
i stečeno iskustvo u novoj sredini. Opis po-
slova kojima je bio zadužen, od „sačinjava-
nja planova, nadzora nad njihovim izvrše-
njem, do postrojavanja drumova i šorenja
sela”, ukazuju nam da je do 1858. godine,
kada je penzionisan31, bio vodeća ličnost
na polju arhitekture i urbanizma.32
Nema pouzdanih podataka o svim
zdanjima u čijem nastajanju je on učestvo-
vao, ali su oni svakako bila brojna. Jedno
od pr vih zdanja bila je Nova vojna bolnica Slika 4: Jan Nevole
30 Stupio je na snagu 1. maja 1865., a prema njemu su se podizale i javne i privatne zgrade sve do
Pr vog svetskog rata. U njemu je data definicija pojma građevina i podela građevina (na državne,
sreske i opštinske). Uskoro je dopunjen raspisom koji se bavio detaljnim uputstvima o postupku pri
pravljenju planova i sačinjavanju predračuna za javne građevine (Đurić-Zamolo 1988, 170-173).
31 Verovatno zbog dinastičkih promena jer je na čelo građevinske službe ponovo došao Nikola Hadži
Živković u koga je knez Miloš imao puno poverenje (Nestorović 1937, 19, 53).
32 Projektovao je crkve u Užicu i Rači, a radio je i na urbanističkim planovima (Đurić-Zamolo 1981,
140 75).
 JAN NEVOLE: PRVI MODERNI ARHITEKTA U BEOGRADU

na Vračaru, izgrađena 1846-49. za smeštaj 120 bolesnika.33 Zgrada se nalazila u

blizini Vračarskog trga (današnji Cvetni trg) i Velike kasarne u Savamali. Gabarit
zgrade je ubeležen u Zaričev plan izrađen 1878. godine, ali nema dovoljno poda-
taka o izgledu zgrade. Međutim, sačuvane su originalne skice osnove prizemlja i
sprata,34 verovatno delo Nevole, koja nam govori da je zgrada imala dvotraktni
ulični korpus i dva jednotraktna dvorišna krila. Prostorije je povezivao hodnik sa
dvorišne strane korpusa i krila. Prostorije manje veličine su bile u prizemlju, vero-
vatno namenjene ordinacijama i prijemu bolesnika, dok su na spratu locirane veće
prostorije, verovatno bolesničke sobe. Mada je izgradnja zgrada bila značajanan
pomak u pravcu poboljšanja uslova lečenja vojnika, ona je imala brojne nedostatke,
a najvažniji je bio nedostatak izvora pijaće vode u blizini.35

Slika 5: Lokacija nove Vojne bolnice

kod Vračarskog trga (detalj Zaričevog
plana 1878) i skica osnove
prizemllja i sprata
Druga značajna državna zgrada koju je Nevola projektovao bila je Artiljerij-
ska škola, osnovana 1850. izgrađena oko 1850. godine pored puta za Topčider (na-
lazila se u bloku između ulica Nemanjine, Kneza Miloša i Birčaninove), u okviru
upravnog centra začetog sredinom tridesetih godina.36 Pr vobitno je imala prizemlje
i sprat, a do kraja veka je dograđen još jedan sprat za potrebe novoosnovane Vojne
akademije. Nije zabeležen pr vobitni izgled zgrade, već samo fotografije sa kraja ve-
ka koje su zabeležele izgled Vojne akademije, sa relativno skromnim klasicističkim

33 Njegoševa ul. 15, između Kralja Milutina i Svetozara Markovića. Porušena je 1906. radi izgradnje
zgrade III beogradske ginnazije (Đjurić-Zamolo 1981, 75).
34 Nevole Jan, sl.1 (Đjurić-Zamolo 1981, 75).
35 Bila je loša ventilacija, nije bilo dovoljno sanitarnih prostorija, bio je nedostatak vode i sl. Zbog
navedenih nedostataka zgrada je već šezdesetih godina zatvorena (Stanojević 1960, 180-183).
36 Kneza Miloša 29, stradala je u bombardovanju 1941. Nakon II svetskog rata na ovoj lokaciji je
izgrađeno Ministarstvo narodne odbrane, po projektu Nikole Dobrovića. (Videti: Đurić.Zamolo
1981, 75). 141
 STRANCI U BEOGRADU

oblikovanjem.37 Verovatno se nakon dogradnje sledila arhitektura iz prethodnog

perioda, što je bilo uobičajeno.

Slika 6: Izgled zgrade Artiljerijske škole nakon dogradnje sprata krajem 19. veka

Arhitektura epohe romantizma u Beogradu

Promene u stilskim shvatanjima, nastale pod uticajem velikog broja obra-
zovanih graditelja koji su u Srbiju došli polovinom 19. veka iz srednjoevropskih
centara, prisutni su u graditeljstvu do kraja šezdesetih godina.38 Najznačajniji gra-
ditelj epohe romantizma svakako je bio arhitekta Jan Nevole, a pored nejga i drugi
državni inženjeri, Josif Kasano, Jovan Francl, Jovan K. Ristić, Kosta Šreplović i
Andrija Vuković (Roter 1994, 123−128). U Beogradu se 1860. podiže Dvor za
prestolonaslednika Mihaila, neposredno uz Stari konak na Terazijama,39 verovatno
prema projektu Kasana, jer je njegova arhitektura u velikoj meri podsećala na Dvo-
rac Habzburgovaca u Trstu – Miramare (Nestorović 2006, 220). Ova građevina je
imala veoma bogato primenjene elemente srednjoevropskog romantizma u vidu
37 Nevole Jan, sl.2 (Đurić-Zamolo 1981, 75).
38 U literaturi se period romantizma definiše različito – 1850-75. (B.Nestorović); 1860-80. (D.Đu-
rić-Zamolo i Z.Manević) i 1830-80. (romantični istorizam, M.Jovanović). (Videti: Nestorović
2006, 19; Đurić-Zamolo 1981, 11; Manević 1972, 8-10; Jovanović 1988-1989, 278). Međutim,
analiza stilskih karakteristika građevina pokazuje da se već od 1868-69. i izgradnje Pozorišta, pre-
ma projektu arh. A.Bugarskog, može pratiti prihvatanje i razvoj akademizma sa preovladavajućim
elementima neorenesanse (Roter 1994, 109-121).
39 Ugao Kralja Milana i Andričevog venca, zgrada je srušena 1910. radi izgradnje Novog dvora. (Ne-
142 storović 2006, 220).
 JAN NEVOLE: PRVI MODERNI ARHITEKTA U BEOGRADU

ugaonih osmougaonih kulica, nazubljene atike, lukovičastog luka iznad otvora i

sl.40 Na Terazijama je 1860. podignuta Česma u čast kneza Miloša, sa romaničkim
frizom polukružnih arkadica, takođe delo Kasana, kao i Hotel Balkan, prema pro-
jektu Andrije Vukovića, sa segmentnim lucima iznat prozora na spratu i bogatom
dekorativnom plastikom u duhu romantizma (Đurić-Zamolo 1981, Vuković An-
drija, sl.1) . Ova, i druga zdanja građena početkom šezdesetih godina obeležila su
početak nove etape razvoja graditeljstva u Srbiji, koje se u većoj meri, po kvalitetu
gradnje i oblikovanja, približilo tadašnjem srednjoevropskom graditeljstvu.
Ipak, najraskošnije i najmonumentalnije zdanje projektovao je Nevola, na-
kon penzionisanja, pre odlaska iz Srbije41 za privatnog investitora, tada najbogati-
jeg trgovca, kapetan Mišu Anastasijevića. Kapetan Mišino zdanje je završeno 1863.
godine42, kada su u njega useljene sve najznačajnije obrazovne ustanove tadašnje
kneževine – Velika škola, Gimnazija, Narodni muzej, Narodna biblioteka i Mi-
nistarstvo prosvete, jer ga je vlasnik poklonio državi za obrazovne svrhe. Bila je
to druga dvospratna zgrada u Varoši, podignuta naspram Velike pijace, tada naj-
prometnijeg dela grada, gde su u prethodnom periodu nicale najlepše gospodske
kuće. Prema rečima Gustava Reša bila je to „...velelepna zgrada u stilu vizantijsko-
romanske renesanse, ... ona podseća na veličanstvene venecijanske građevine” (Reš
1967, 66).

Slika 7: Izgled Velike pijace, crtež F. Kanica

Kapetan Mišino zdanje je pr vobitno imalo kompaktnu kubičnu strukturu i
pravougaonu osnovu, sa dva trakta prostorija i centralnim podužnim hodnikom u
glavnom korpusu. Verovatno su nakon njegove prenamene pridodata dva dvorišna
krila sa sanitarnim prostorijama i pomoćnim stepeništima. Centralni deo korpusa
je zauzimao monumentalni ulazni vestibil, sa dva kolska i dva pešačka ulaza, zasve-
40 Zgrada je prikazana na crtežu objavljenom u časopisu Ilustration, Paris, 1876. (Videti: Đurić-Za-
molo 1981, Šreplović Kosta, sl.1).
41 Nevola je napustio Srbiju 1863. (Nestorović 1937, 33-34).
42 K. Jiriček je zabeležio da je gradnja trajala pet godina i da je završena 1862. (Nestorović 1962-1963,
81-97; Đurić-Zamolo 1981, 74). 143
 STRANCI U BEOGRADU

den krstatim svodovima. Iznad vestibila,

na pr vom spratu je smeštena reprezen-
tativna svečana sala, čiji monumental-
ni prozori, u vidu romaničkih trifora,
dominiraju uličnim pročeljem. Mada je
pročelje izvedeno u relativno skromnom
materijalu, u krečnom malteru svetlooker
boje, pojedini delovi su naglašeni cr ven-
kastim dekorativno profilisanim elemen-
tima od terakote, na parapetima, luneta-
ma i segmentnim lucima, dopremanih iz
Pešte i Beča. Bogatu dekorativnu plastiku
oko prozorskih okvira i polihromiju, do-
Slika 8: Plan osnove prizemlja punjuju i skulpture.
Kapetan Mišinog zdanja Građevina je bila najveće svedo-
čanstvo Nevolinog velikog umeća, umet-
ničkog i inženjerskog znanja, kao i iskustva stečenog u dugogodišnjem radu. Na
njoj je on mogao da oslobođen stega državne službe, za privatnog naručioca kroz
slobodan eklektičan pristup poveže klasičnu kompoziciju i brojne srednjovekovne
tradicije. Tako da je Feliks Kanic na njoj uočio brojne uticaje i naveo da ”podseća
na venecijansko mavarsku arhitekturu...vizantijski, romanski i renesansni motivi ša-
roliko su isprepletani.” (Kanic 1967, 237) Ona je bila pr va istinska palata u srpskoj
arhitekturi, izuzetno reprezentativnih razmera, materijalizacije i oblikovanja, plod
udruženih napora bogatog investitora i akademski obrazovanog arhitekte. Mada je

144 Slika 9: Kapetan Mišino zdanje, snimio A. Jovanović oko 1865.

 JAN NEVOLE: PRVI MODERNI ARHITEKTA U BEOGRADU

na pročelju bogato primenjen veliki broj raznovrsnih motiva i elemenata različitog

porekla, ostvarena je skladna i uravnotežena celina pokrenutih masa i ritmično ras-
poređenih oblika, čvrsto povezanih u jasno definisanu akademsku kompoziciju.
Upravo je kroz ovo zdanje, za razliku od relativno skromno oblikovnih dr-
žavnih i privatnih zgrada iz prethodnog perioda, sa stilskim karakteristikama pre-
uzetim posredno i sa zakašnjenjem, pokazano da je preko ovog izuzetnog gradi-
telja koji je školovan u značajnim evropskim centrima, Pragu i Beču, ostvarena
neposredna veza sa evropskim okruženjem i da se srpska arhitektura u velikoj meri
približila aktuelnoj srednjoevropskoj arhitekturi. Nevole je u oblikovanju Kapetan
Mišinog zdanja primenio principe i elemente Rundbogendstila, već poznatog u
srednjoevropskoj arhitekturi 1830−1860. godine, kroz prožimanje elemenata ro-
manike, gotike, vizantije, orijenta i rane renesanse. Picturesque, slikovito, piktural-
no, asimetrično, naglašavanje vertikala, nazubljene linije krovnih atika, segmentni
luci, gotski prelomljen luk, orijentalni lukovičasti luk i kupola, friz polukružnih
arkadica ispod krovnog venca (bogenfriz) su bili osnovni elementi ovog arhitek-
tonskog jezika, prisutni na pročeljima najreprezentativnijim državnim zdanjima u
Austriji i Nemačkoj, posebno vojne namene.

Slika 10: Arsenal u Beču, 1849–56. A. Sicardsburg i E. Von Null (levo) i

Vojni istorijski muzej u Beču, 1852−56. T. von Hansen (desno)

Zaključak
Gustav Raš, pravnik i revolucionar koji je 1866. godine posetio Beograd opi-
sao je stanje Varoši rečima: „Svuda su ruševine, dr vene čatrlje ... između belih, pri-
jatnih kuća evropskog arhitektonskog stila” (Reš 1967, 60). Iz njegovih zapisa sa- 145
 STRANCI U BEOGRADU

znajemo da su samo dve do tri ulice imale kaldrmu. Ispred novog monumentalnog
Kapetan Mišinog zdanja Raš je zabeležio „… haos turskog grada sa svojim uskim
i džombastim ulicama i prljavim kućama oblepljenim blatom...” (Reš 1967, 65).
Očito da je prostor oko Velike pijace i na Dunavskoj padini do kraja šezdesetih go-
dina još uvek zadržao orijentalni izgled, sa polurazrušenim zgradama od bondruka
i po kojim novim zdanjem u duhu zapadnjačke arhitekture, među kojima se kao
najmodernije izdvajala zgrada Akademije – Velike škole.
Ali iz Rešovih zapisa nastalih početkom sedamdesetih godina saznajemo
da je modernizacija varoši bila sve prisutnija: „...Svuda su se prosecale nove ulice,
uklanjale ruševine, rušile dr vene čatrlje, gradile lepe evropske višespratnice, ulice
popločavale, podizali parkovi..... Beograd se zaodevao u evropsko ruho. ... Već su
i poslednji ostaci nekadašnjeg grada nestali pod mrežom blokova modernih zgra-
da...” (Reš 1967, 66)
Svakako je upravo period od 1845. do 1863. u kome je kao pr vi arhitekta i
najznačajniji državni inženjer delovao Jan Nevole, bio presudan za brz napredak
ostvaren u poslednje tri decenije 19. veka. Njegovo zalaganje za unapređenje dr-
žavne građevinske službe i prenošenje izuzetnog obrazovanja stečenog u Beču na
saradnike, doprineli su da se graditeljstvo u Srbiji modernizuje i dostigne evropski
nivo. O tome nam svedoči drugi strani putnik, Herbert Vivijen, koji je sredinom
devedesetih godina zabeležio: „Beograd je u suštini moderan, skoro zapadnjački
grad...” (Vivijen 1967, 152−153)

Literatura:
Gordić, G. 1966. „Arhitektonsko nasleđe grada Beograda I – Katalog arhitektonskih objekata
na području Beograda 1690-1914.” Saopštenja 6. Beograd: Zavod za zaštitu spomenika
kulture grada Beograda.
Grupa autora. 1992. Architecture in Vienna. Vienna: Prachner.
Grupa autora. 1968. Beograd u XIX veku, katalog izložbi, 7. Beograd: Muzej grada
Beograda.
Grupa autora. 1974. Istorija Beograda, 2. Beograd: SANU-Prosveta.
Dimitrijević, S. i Gordić, G. 1986. Pozdrav iz Beograd, Beograd na starim razglednicama.
Beograd: Jugoslovenska revija: Zavod za zaštitu spomenika..
Đurić-Zamolo, D. 1977. Beograd kao orijentalna varoš pod Turcima 1521−1867. Beograd:
Muzej grada Beograda.
Đurić-Zamolo, D. 1981. Graditelji Beograda 1815−1914. Beograd: Muzej grada Beograda.
Đurić-Zamolo, D. 1988. „Najraniji pravni propisi iz oblasti arhitekture i urbanizma u Srbiji
XIX veka (1835−1865).” U Zbornik radova Gradska kultura na Balkanu (XV−XIX
veka), 151-173. Beograd: SANU – Balkanološki institut.
Jovanović, M. 1988-89. „Istorizam u umetnosti XIX veka.” Saopštenja 20−21: 275−284.
146 Jovanović, N. 2010. Dvor kneza Aleksandra Karađorđevića 1842-1858. Beograd.
 JAN NEVOLE: PRVI MODERNI ARHITEKTA U BEOGRADU

Kanic, F. 1967. „Kraljevina Srbija i srpski narod.” U Beograd u devetnaestom veku, iz dela
stranih pisaca, 181−300. Beograd: Biblioteka grada Beograda.
Maksimović, B. 1938. Urbanizam u Srbiji. Beograd: K. J. Mihailović.
Maksimović, B. 1970. Urbanistički razvoj Beograda 1830−1941. Beograd: Naučno delo.
Maksimović, B. 1983. Ideje i stvarnost urbanizma Beograda. Beograd: Zavod za zaštitu spome-
nika kulture grada Beograda.
Manević, Z. 1972. „Novija srpska arhitektura.” U Srpska arhitektura 1900−1970, 7−38.
Beograd: Muzej savremene umetnosti.
Minić, O. 1960. „Jezgro Beograda.” Godišnjak Muzeja grada Beograda 7: 441−470.
Nestorović, B. 1955. „Evolucija beogradskog stana.” Godišnjak grada Beograda 2: 247−266.
Nestorović, B. 1962−63. „Kapetan Mišino zdanje.” Godišnjak Muzeja grada Beograda 9−10:
81−97.
Nestorović, B. 2006. Arhitektura Srbije u XIX veku. Beograd: Art press.
Nestorović, N. 1937. Građevine i arhitekti u Beogradu prošlog stoleća. Beograd: Udruženje
jugoslovenskih inženjera i arhitekata.
Peruničić, B. 1967. „Beogradsko naselje i prvo imenovanje ulica u njemu.” Godišnjak grada
Beograda 14: 99−125.
Radovanović, M. 1974. „Demografski odnosi 1815−1914.” U Istorija Beograda, 2. Beograd:
SANU- Prosveta.
Reš, G. 1967. „Svetionik Istoka”, U Beograd u devetnaestom veku, iz dela stranih pisaca,
57−105. Beograd: Biblioteka grada Beograda.
Roter, M. 1994. „Arhitektura građevina javnih namena izgrađenih u Beogradu 1830−1900.”
Magistarska teza, Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu.
Roter Blagojević, M. 1997. „Nastava arhitekture na višim i visokoškolskim ustanovama u
Beogradu tokom 19. i početkom 20. veka, uticaj stranih i domaćih graditelja.” Godišnjak
grada Beograda 44: 125−168.
Roter Blagojević, M. 1998. „Pojava prvih zakonskih propisa i standarda u oblasti građevinarstva
u Srbiji tokom 19. i početkom 20. veka.” Izgradnja 52: 245−258.
Roter Blagojević, M. 2003. „Arhitektura građevina javnih namena izgrađenih u Beogradu od
1868. do 1900.” Arhitektura i urbanizam 12−13: 109-121.
Roter Blagojević, M. 2006. Stambena arhitektura Beograda u 19. i početkom 20. veka. Beograd:
Orion Art, Arhitektonski fakultet.
Stanojević, V. 1960. „Najstarije bolnice u Beogradu.” Godišnjak grada Beograda 7: 175−195.
Stojančević, V. 1986. „Srpska nacionalna revolucija i obnova države od kraja XVIII veka do
1839.” U Istorija srpskog naroda, 5 (1): 7−158 . Beograd: Srpska knjževna zadruga.
Vivijen, H. 1967. „Srbija – raj siromašnog čoveka.” U Beograd u devetnaestom veku, iz dela
stranih pisaca, 149−180. Beograd: Biblioteka grada Beograda.
Vujović, B. 1986. Umetnost obnovljene Srbije 1791−1848. Beograd.
Zdravković, I. 1954. „Arhitektura Beograda u prvoj polovini XIX veka.” Istorijski
glasnik 3: 107−118.
Zmorski, R. 1967. „Na Savi i Dunavu.” U Beograd u devetnaestom veku, iz dela stranih pisaca,
11−26. Beograd: Biblioteka grada Beograda. 147
 STRANCI U BEOGRADU

Summary:
Jan Nevole: THE FIRST MODERN ARCHITECT OF BELGRADE
In the early 1840s the Serbian Principality saw a substantial progress in the
building industry, particularly in its capital, Belgrade. Although there was still quite
a number of traditional master builders and masons from the southern Balkan
regions, there were also those who were coming from Vojvodina. The latter were
bringing new techniques in building engineering, particularly in stone and brick
massive structures. Construction of government buildings was now in the focus
under the competencies of the Ministry of Interior – the Department of Building
and Construction, employing educated building engineers, coming mostly from
the central European cities.
The aim of the paper is to emphasise the significance of foreign engineers and
architects in modernising the government building construction service where in
1845 the title of an architect was first introduced. The first to hold the title was
a Czech, Jan Nevole (1812-1903), whose activities were particularly important.
He was educated not only at the Technical University of Prague but also at the
Technical High School of Vienna and at the Vienna Academy of Fine Arts. Thus,
apart from his extensive education in engineering, he knew his arts, as well, which
made him stand out among other state engineers. As a leading architect, he made
designs of government buildings – the Military Hospital (1946−49) and the Artil-
lery School (around 1850), Belgrade.
Arrival of Nevole marked a new stage in the development of architecture in
the Serbian Principality. It was no more in the hands of modest builders, but in
those of architects schooled in the developed European centres, where they could
acquire a thorough knowledge in modern architecture.
With his years-long employment with the government service and as a lec-
turer at the Engineering School, Topčider, Nevole made a crucial impact on ad-
vancing the architecture in the whole country. His edifices were never provincial
ones, but quite similar to their European models, especially in the use of modern
materials and structures, like cast iron. Even when he retired, he designed the first
three-storey edifice in Belgrade in 1863 – the Captain Miša Anastasijević residence
and later on the University building. In its romantic architecture he expressed his
supreme architectural prowess.

Key words: modernisation, building construction, public buildings, advancement

Rad prijavljen: 25.4.2013.

Rad recenziran: 7.7.2013.
148 Rad prihvaćen: 9.10.2013.
 UDK: 32:929 ГАВРИЛОВИЋ Ј.
94(497.11)”18”

Pregledni naučni rad

Jovan Gavrilović: Dejan M. RADULOVIĆ*
Ministarstvo reg. razvoja
DOPRINOS DRŽAVNO- i lok. samouprave RS
Sofija RADULOVIĆ
-PRAVNOM I EKONOMSKOM Ministarstvo finansija RS
dejan.radulović@mrrls.gov.rs
RAZVOJU SRBIJE radulovicso@carina.rs

Ovaj rad se bavi Jovanom Gavrilovićem, Srbinom iz Habzburške monarhije

i njegovim uticajem na razvoj srpskog jezika, političko-državno-pravne misli
i ekonomije Srbije u XIX veku. Ono što čini zanimljivim izučavanje života i
dela Jovana Gavrilovića jeste njegovo strano poreklo, razlozi dolaska u Sr-
biju, kao i njegov uspon ka mestu jedne od najuglednijih i najpoštovanijih
ličnosti starog srpskog društva. Izučavajući njegov život i delo, može se do-
ći do spoznaje koliko je veliki uticaj u tom periodu stvaranja srpske države
imala srpska inteligencija, koja je živela van Srbije ali učestvujući direktno
u njenom nastanku i razvoju. Cilj ovog rada i njegov doprinos je pokušaj da
otkrije u kolikoj meri je bio izražen Gavrilovićev doprinos donošenju Ustava
iz 1869. godine. Kao osoba koja se starala o kneževoj bezbednosti, vaspi-
tanju, obrazovanju, dvorskom personalu, vršeći nadzor nad njegovim na-
stavnicima uticao je na razvijanje austrofilske svesti kod kneza Milana, što
je kasnije moglo da se odrazi i na razvoj politike, prava i ekonomije u Srbiji
koji su čvršće vezani za Habzburšku monarhiju.

Ključne reči: Jovan Gavrilović, Srbija, Habzburška monarhija, obrazovanje,

namesništvo, ustav, doprinos razvoju Srbije.

Uvod
Poslednja dva minula veka dala su srp-
skom narodu jedan broj znamenitih ljudi, koji su, i pojedinačno i svi zajedno, u
svim segmentima života nauke i kulture doprineli razvoju celokupnog srpskog kor-
pusa, približivši ga tako razvijenom Zapadu. Ugledni Srbi iz rasejanja, koji su stekli
* Dr Dejan M. Radulović, pomoćnik ministra u Ministarstvu regionalnog razvoja i lokalne samou-
prave RS 149
 STRANCI U BEOGRADU

određena znanja i iskustva po raznim evropskim školama, dolazili su u tada tek

novostvorenu i još poluoslobođenu srpsku državu na poziv pojedinaca, dinastije
Obrenović ili, jednostavno, svojom voljom, da potpomognu perom i umom mladu
državu.
Jovan Gavrilović je postao spona između beogradske i prekosavske tadašnje
inteligencije. Gavrilović je jedan od najotmenijih predstavnika Srba „prečana” u
Beogradu. Iako su se Srbijanci i prečani često ,,zakačinjali” pa, čak i dolazili u
skoro neprijateljske odnose zbog kojih je Sterija napustijo Beograd, J. Gavrilović je
ostao izvan i iznad tih čarki. Bio je iznad svih partija i grupa, umeo je da se uzvisi
nad sudarima raznih interesa, polazeći sa gledišta da treba ići stopama Dositeja
Obradovića, koga je prosto obožavao i često citirao. Srbija, za njega kao i za Dosi-
teja, nije bila samo država onih koji su rođeni u njoj već i Srba koji su došli i živeli
van Srbije. Samo zajedničkim radom jednih i drugih, Srbija, po njemu, bi mogla
da preraste u modernu evropsku državu.
To što je bio Srbin iz Austrije za njega nikada nije bio razlog za gordost ili
isključivost. Verovao je da će kulturne razlike između Srbijanaca koji su živeli pod
turskom vlašću i Srba pod Habzburškom monarhijom vremenom nestati i da one
nikako ne bi smele biti uzrok podvajanja. Iako mu nije bilo lako s obzirom na svoje
obrazovanje i kulturu da živi u Srbiji za vreme knjaza Miloša, umeo je da se žrtvuje
i da istraje zarad srpskih interesa. Vuk je jednom prilikom za J. Gavrilovića rekao
„najpametniji i najpošteniji od sviju nemačkara u Srbiji” 1.
Sačuvana su delimično i u potpunosti razna svedočanstva o njegovim vezama
sa Adamom Dragosavljevićem, Justinom Mihajlovićem, Đurom Daničićem, Bran-
kom Radičevićem, Ami Buem, Dimitrijem Vladisavljevićem, Vukom Karadžićem
i dr.
Zahvaljujući aktivnom uticaju, Jovan Gavrilović u pr vim decenijama XIX
veka pa sve do svog odlaska iz Vukovara, ima značajnu ulogu u kulturnom životu
Vukovara. Tako na njegov poziv dolaze mnogi srpski književnici i pisci kao što su
Vuk Karadžić, Branko Radičević, Jovan Sundević, Joksim Ćović - Otočanin, Jovan
Grčić i mnogi drugi koji tu stvaraju svoja dela i pronalaze „prenumerante” za svoje
knjige. U tom periodu, koji mnogi nazivaju Vukovim vremenom u Vukovaru, po-
stoji veća grupa prijatelja književnosti u kojoj se posebno ističe, pored J. Gavrilovi-
ća, trgovac Justin Mihajlović, ujak Branka Radičevića.
I dok je bio još u Vukovaru, Gavrilović je nesebično radio na unapređenju
Vukovih ideja i zbližavanju razdvojene srpske braće. To će omogućiti da Vukovar
postane centar i kula odbrane vukovaca, snažan moralni oslonac za Vukove jezič-
ke reforme. Vukov pokret je u Habzburškoj monarhiji imao najveće neprijatelje u
pravoslavnom sveštenstvu i konzer vativnom građanstvu, a iskrene pristalice u delu

150 1 Vukova prepiska sa J. Gavrilovićem, knjiga 3, Beograd, 1909.

 JOVAN GAVRILOVIĆ: DOPRINOS DR ŽAVNO--PRAVNOM I EKONOMSKOM RAZVOJU SRBIJE

građanskog staleža i inteligencije, što je dovelo da pojedini gradovi budu protiv,

kao Novi Sad i Sremski Karlovci, a drugi za. Kolika je privrženost Vukovara Vuku
vidi se i po tome što ni jedan Vukov protivnik, bez obzira koliko bio značajan pi-
sac, nije mogao u tom gradu da proda ni jednu knjigu. Gavrilović, koji je živeo i
radio u takvom gradu, doprineo je da Vukove ideje pronađu tu plodno tlo i veliki
broj pristalica, osećajući da tadašnji građanski stalež teži da i on aktivno učestvuje
u kulturnom životu srpskog naroda.
Iako Jovan Gavrilović ne može da se istakne vrlinama koje su u to vreme kra-
sile političare i vojskovođe, predvodnike naroda, ono što zavređuje da se izučava je
njegovo, za te prilike neprimetno izrastanje u „div-junaka od pera i dobrote”, na-
uke i poštenja, retkog srpskog dobrotvora, a u isto vreme i državnika, i političara
i književnika, koji sa sobom nosi pečat vremena koje će u mnogo čemu promeniti
srpsko nacionalno biće, stvoriti most između svih Srba ma gde oni bili, povezujući
ga Vukovim jezikom i jedinstvenom kulturom.
Iako samo jedan dragulj u mozaiku onih koji su učestvovali u vaskrsenju srp-
stva, Gavrilović je doprineo da se Vukovar, zahvaljujući njegovom delu i nesebič-
nim zalaganjem, svrsta u red onih gradova kao što su Sent Andreja, S. Karlovci,
Novi Sad, koji su u novijoj istoriji odigrali znatnu ulogu u stvaranju današnje kul-
ture na ovim balkanskim prostorima.

Porodica
Godine 1796. u Vukovaru, sremskom gradu povrh Fruške gore, na desnoj
obali Dunava, 3. novembra2, rodio se u bogatoj trgovačkoj kući, Jovan Gavrilović.
Nakon očeve smrti, a nedugo zatim i starijeg brata Gavre, s obzirom da su mu
ostala braća bila van Vukovara na školovanju, Jovan postaje glava porodice. Briga
o porodici i vođenju imanja bila je isključivo na njemu. Ponajviše brine o bratu
Aleksandru koji se takođe školovao van rodnog grada.
Kada je 1826. potpisan Akermanski ugovor između Rusije i Porte, a Srbija
time dobila nezavisnu unutrašnju vladu, javlja se ideja kod Jovana da ide u Srbiju3.
Smatrao je da je to trenutak kada svaki Srbin koji nešto zna i ume, treba da pomog-
ne i bude od koristi Srbiji koja se oslobađala okova ropstva. Potreba da vodi brigu
o imanju i porodici zadržaće ga još neko vreme u Vukovaru.
Godina 1829. biće presudna za Gavrilovića. Posle povratka njegovog brata
Aleksandra sazreli su uslovi za njegov skori odlazak od kuće. Te godine je pr vi put
posetio Srbiju. Nakon povratka odlučuje da celokupnu imovinu koju je nasledio
od oca prenese na Aleksandra.

2 Gavrilović, A., „Život i rad Jovana Gavrilovića”, Beograd, 1900.

3 Ibid. 151
 STRANCI U BEOGRADU

Konačno juna 1831. godine4, Jovan napušta svoj rodni Vukovar. Biće to pu-
tovanje i odlazak sa kojeg se nikada više neće vratiti kući.

Obrazovanje
Jovan je školovanje započeo u Vukovaru gde je završio „malu” i „veliku” srp-
sku školu5. Bio je miran i marljiv učenik, pa ipak, znanje koje je stekao u srpskoj
školi u Vukovaru, bilo je dosta tanko. Prilike, koje su u to vreme vladale u srpskim
školama, učinile su da se Jovan čitav svoj vek trudi da pomogne školskom napret-
ku srpskih škola koje su se nalazile u lošem stanju. Takvo stanje srpskih škola u
Ugarskoj bilo je prouzrokovano: nedovoljnim nadzorom od strane starih okružnih
direktora; lošem metodu učenja, lošim učiteljima, oskudici knjiga6.
Školske knjige koje su Srbi imali u Vukovaru, a i u celoj Austriji i Ugarskoj,
uglavnom su bile na slavenoserbskom, a veoma mali broj na narodnom srpskom
jeziku, što je apsolutno odgovaralo postojećoj Habzburškoj monarhiji.
Sa znanjem koje je stekao, Gavrilović odlazi iz Vukovara na dalje školovanje
s obzirom da tu nije bilo škola višeg stepena. U to vreme započinjale su borbu dve
struje slavenoserbska i ona za srpski jezik. Jovan napušta grad 1808. koji u trenut-
ku njegovog odlaska ima 4.315 stanovnika7. Po volji njegovih roditelja, odvodi ga
njegov nepismeni kum, Sofra Ćirić, koji se bavio trgovinom svinja na veliko, pa je
često putovao po čitavoj Ugarskoj. Poslovno je često odlazio u Šopron (Edinburg)
u Ugarskoj, i tako je jednom prilikom poveo Jovana i ostavio ga u evangelističkom
liceju. Jovan je učio gimnaziju u Pečuju, Karlovcima, Stolnom Beogradu i Sege-
dinu, a filozofiju i najviše gimnazijske razrede u Šopronu, gde je u protestanskom
liceju započeo i učenje državno-pravnih nauka koje, na žalost, ne završava, pošto
se na očev zahtev vraća u Vukovar da mu pomogne u trgovini8. Zbog očeve bole-
sti vraća se kući i prihvata posla, čime je sudbina njegovog daljeg školovanja bila
zapečaćena.
Za svoje zavidno znanje i obrazovanje, koje će da stekne u Vukovaru a potom
i u Srbiji, može zahvaliti što je kroz sav svoj vek održavao veze sa najčuvenijim su-
narodnicima i tuđinima, prijateljima srpskog naroda.

4 Gavrilović, A., „Život i rad Jovana Gavrilovića”, Beograd, 1900.

5 O Vojvodini Srpskoj u državi Austrijskoj i njenom novom ustrojstvu, Srpske novine, 28. 1. 1849.
XVI 9–10
6 Ibid
7 Placido Belavić, Crtice iz prošlosti Vukovara, Vukovar, 1927.
8 Milorad Radević, Autobiografija J. Gavrilovića, preštampano iz zbornika za istoriju 1971, Matica
152 Srpska.
 JOVAN GAVRILOVIĆ: DOPRINOS DR ŽAVNO--PRAVNOM I EKONOMSKOM RAZVOJU SRBIJE

Prvi kontakti sa Srbijom

Vukovar je Jovan veoma retko napuštao, uglavnom zbog potrebe trgovine,
odlazeći u obližnja mesta, naročito u manastir Šišatovac kod svog prijatelja Luki-
jana Mušickog, gde je upoznavao ugledne Srbe tog doba, razmenjivao mišljenja i
sticao nova saznanja, naročito u pogledu situacije u Srbiji.
Na svoje pr vo veliko putovanje koje će biti samo uvod za njegov konačan
odlazak u Srbiju, kreće 1829. godine sa jednim od svojih zetova, koji je išao u Sr-
biju radi naplate trgovačkih dugova, a znajući i za Jovanovu veliku želju da upozna
Srbiju, on ga je pozvao9. Jovanu se nije moralo dva puta reći. Već posle četiri meseca
dobija pasoš. Tako su njih dvojica 18. oktobra 1829. godine stigli u Beograd. Drugi
dan su nastavili za Požarevac a odatle za Kragujevac. U Kragujevcu ih knežev se-
kretar Dimitrije Davidović izvede pred kneza Miloša kome Jovan izrazi svoju želju
da bi, iduće 1830, došao u Srbiju službovati10. Knez mu je na to dao bez pogovora
potvrdan odgovor a on je, sav zadovoljan, krenuo kući. Na povratku prošli su kroz
Smederevo i vratili se preko Beograda, nazad, u Vukovar. Ovo putovanje je bilo
veoma značajno za Gavrilovića i njegovu karijeru u Srbiji.
U jednom pismu svom prijatelju, A. Dragosavljeviću, od 1. decembra 1829.
godine11 nakon povratka iz Srbije, on navodi šta je video, s radošću kakvu su u to
vreme imali svi Srbi prema svojoj matici, zanemarujući nedostatke i diveći se da,
gde god dođe, sve je srpsko: i zemlja i vlast, sud, škole, stari manastiri. Priroda je
bila netaknuta. Putovati u tom vremenu kroz Srbiju bilo je sigurno. Njemu tada
nije moglo biti jasno da to nije samo rezultat srpskog viteštva već surovog Miloše-
vog kažnjavanja krivaca. Zaprepašćen je redom i disciplinom koju je video. Iako je
narod bio siromašan, naoružan i gladan, nigde nije video u zatvorima ljude zbog
krađe i ubistava.
Početkom 1830, Jovan ponovo odlazi u Srbiju, u njeno sedište Kragujevac.
Tamo mu knežev sekretar, Aleksa Popovski, saopštava da će biti primljen u srpsku
službu, i to finansije12.
U Srbiju su tada dolazili teolozi, pedagozi, lekari, ali ni jedan nije bio finan-
sijske struke, tako da im je Jovan bio baš neophodan da se popuni ovo važno mesto.
U Srbiji tada nije bilo nijednog srpskog učenog čoveka za obavljanje te dužnosti,
koja s obzirom na formiranje države, ima veoma važnu ulogu za njen opstanak.
Početkom juna 1831. Jovan, odlazi za Srbiju13. Po dolasku u Beograd, u ma-
nastiru Rakovici 12. juna se sreće sa knezom, koji ga posle prijatnog razgovora pri-
9 Gavrilović, A., „Život i rad Jovana Gavrilovića”, Beograd, 1900.
10 Ibid.
11 Starinski rukopisi od A. Dragosavljevića, Letopis Matice Srpske, 1957. knjiga 96
12 Ibid.
13 Gavrilović, A., „Život i rad Jovana Gavrilovića”, Beograd, 1900. 153
 STRANCI U BEOGRADU

ma u državnu službu kako su se dogovorili godinu dana ranije, čime se iz korena

menja Gavrilovićev život14.

Kontakti sa srpskim intelektualcima

Nemoguće je nabrojati sve ljude sa kojima je Jovan družio a da se pri tome
neki od njih ne izostave. Ipak, potrebno je pomenuti one koji su značajnije uticali
na njegov životni put i doprinos u razvitku Srbije. Kao i u karijeri.
1) LUKIJAN MUŠICKI. Još za vreme svog školovanja, upoznao se Jovan sa
arhimandritom Mušickim. Prema pisanju Andre Gavrilovića15, smatra se da je baš
u manastiru Šišatovcu 1814. kod Mušickog, dok je Vuk beležio pesme po Sremu
za drugu Pjesmaricu, upoznao J. Gavrilovića. Prema Gavriloviću, Mušicki je bio
pr vi koji je počeo kupiti narodne pesme i reči. Vuk, koji je proveo gotovo čitavu
1816. u manastiru Šišatovcu, sam je priznao da ga je Mušicki nagovorio da sakuplja
narodne pesme16.
Mušicki je uvek odsedao kod Jovana kad god je boravio u Vukovaru kao pred-
stavnik manastira fruškogorskih na županijskoj skupštini17. Boravak u Šišatovcu i
druženje sa Mušickim zaslužan je za Jovanovu odluku o odlasku u Srbiju.
Kada je Mušicki 1828. postao vladika, Jovan se u isto vreme radovao i plašio,
jer je znao da to menja stav u pogledu Vukove gramatike, pogotovo što je Mušicki
povremeno govorio Vuku da treba da odstupi od svog pravopisa za opšte dobro ce-
log srpskog naroda18. Iako nikada izričito nije bio protiv Vukovog jezika, ponekad
ga je čak i odobravao dajući mu u početku podsticaj za sakupljanje reči, on nikada
nije bio siguran da li taj novi jezik znači dobro za srpski narod.
2) VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ. Prijateljstvo sa Vukom datira još iz
mlađih Jovanovih dana kada se on kao 18-godišnjak upoznao sa njim u Šišatovcu.
Ovim poznanstvom Vuk će steći jednog od najvatrenijih boraca i podržavalaca nje-
govog pravopisa, a Jovan nepresušni izvor za učenje srpskog jezika i istorije.
Preko Vuka, Jovan je još u ranim godinama svoje mladosti bio u prijateljskoj,
mada ređoj, prepisci sa Kopitarem19. Zauzimanjem Vuka, Kopitar će 1840. godine
poslati na poklon po jedan primerak svog dela Jovanu, dr. Steiću i srpskom mitro-
politu. Jovan je u svoje i njihovo ime zahvalio Kopitaru što ih je udostojio takve
časti. U prepisci između Jovana i Vuka sačuvano je 157 pisama koje je Jovan poslao

14 Ibid.
15 Ibid.
16 Ibid.
17 Ibid.
18 Gavrilović,A., „Život i rad Jovana Gavrilovića”, Beograd, 1900.
154 19 Vukova prepiska sa J. Gavrilovićem, knjiga 3, Beograd, 1909.
 JOVAN GAVRILOVIĆ: DOPRINOS DR ŽAVNO--PRAVNOM I EKONOMSKOM RAZVOJU SRBIJE

Vuku20, iz kojih se može nazreti kakav je bio njegov život i život njegovog grada.
Jedino je Vuk imao veću prepisku sa Kopitarem. Sačuvano je 29 pisama koje je Vuk
uputio Jovanu. Većina nisu sačuvana. O tome Jovan nakon Vukove smrti piše Đ.
Rajkoviću: da ih nije čuvao stoga što je držao da nemaju književnog značaja kao što
pisma između Kopitara i Mušickog imaju21.
Značaj Vukovog rada i njegovu buduću slavu, sem Kopitara i nekolicine ne-
mačkih i ruskih naučnika, kod Srba su osetili tek retki pojedinci toga vremena.
Osetio je to već između 1814. i 1816. godine i Lukijan Mušicki kada ga je gostio
u manastiru Šišatovcu. Godine 1814. dovodio mu je zato Filipa Višnjića i Tešana
Podrugovića da od njih beleži pesme. Već na početku Vukovog rada i Sima Milu-
tinović mu je 1819. godine iz Rusije pisao da njegov život smatra epohom srpskog
prosvećivanja. Istina je da je Vukov rad u Evropi, naročito u Nemačkoj, bio priznat,
ali hvalospev kao Jovan Gavrilović kod nas – nije do tada Vuku niko napisao.
Najveće divljenje i priznanje izrazio je Gavrilović u pismu od 15. oktobra
1824. godine22.Tada mu je oduševljeno, gotovo nadahnuto, napisao proročansku
ocenu na srpskom Vukovom jeziku:
Kada je srpski rečnik izašao, videlo se da Vuk nije stavio Jovanovo ime u pred-
govor rečnika. Po svoj prilici to je zbog toga što su Jovanove pare stigle za izdavanje
rečnika pošto je predgovor već bio naštampan. Kada je knjiga bila gotova, Vuk je sa
radoznalošću pitao Jovana kako mu se rečnik dopada, smatrajući ga dostojnim da
sudi o njegovom delu i daje kritike. Gavrilović mu je na to odgovorio da Srbi boljeg
književnika nemaju, da je tim rečnikom položio temelj da se u budućnosti mogu
bolje i savršenije gramatike i rečnici po njima pisati, te da on u potpunosti pristaje
i podržava Vukov način pisanja, kao i da je svojim sugrađanima, Vukovarčanima, to
saopštio i oni takvo mišljenje usvojili23. Tako su Vukovarčani postali pr vi Vukovci.
To je bilo slično sa njihovim precima u vreme carice Marije Terezije, koji su digli
čitavu pobunu protiv mitropolita kad im je preporučio da prime građanska slova,
od ruskog cara Petra Velikog zavedena, koja oni nisu hteli da prihvate nego su na-
stavili da pišu slovima minejskim (crkvenim).
U svom pr vom pismu od 7. novembra 1819. godine24, koje je napisao Vuko-
vom azbukom, Jovan se divi njegovom srpskom rečniku i srpskoj gramatici koju je
Vuk uz rečnik objavio. Najvažnija rečenica u pismu iz koje se vidi najveće priznanje
reformatoru: „A ovaj vaš trud zaslužili ste u radu svom besmrtno ime.”

20 Ibid.
21 JAVOR 1877. br. 46. pismo J. Gavrilovića upućeno Vuku 28. 02. 1877. godine iz Beograda
22 Vukova prepiska sa J. Gavrilovićem, knjiga 3, Beograd, 1909.
23 Ibid.
24 Ibid. 155
 STRANCI U BEOGRADU

Gavrilovićeve hvale nisu ostajale samo prazne reči. On je pomogao Vuku, što
se vidi iz njegove prepiske sa njim, i finansijski da izda Srpski rečnik, a sakupljao
mu je revnosno pretplatnike iako je tu nailazio na probleme.
Vuk mu je predlagao da se ozbiljno počne baviti trgovinom knjiga dok se
Jovan nalazio još u Vukovaru, a on mu je odgovorio da bi mu od svih poslova taj
najmiliji bio, ali da nema kapitala nakon požara 1822. godine koji je osiromašio
njegovu porodicu.
Gavrilović će ipak, iako se nije bavio trgovinom, ostati do kraja Vukovog živo-
ta njegov najverniji sakupljač pretplate i rasturivač knjiga. Takođe, karakteristična
je Jovanova podrška u novcu tokom čitavog njihovog prijateljevanja, sve do Vukove
smrti. Kad god bi se Vuk našao u novčanim nezgodama, Jovan bi mu priskakao u
pomoć i znajući vrednosti njegovog rada, često govorio da se to novcem platiti ne
može. Iste godine kada je Gavrilović došao u Srbiju, doneta je iz Petersburga u Beo-
grad štamparija, tako da se već te godine štampaju različite sitnije stvari, kao pasoši,
oglasi, protokoli. Pr va knjiga će se štampati 1832. godine „Sabor istine i nauke” od dr
Steića, koji će reći za Gavrilovića da je pr vi i najveći pristalica Vukovog pravopisa.
Po svom dolasku u Srbiju, Jovan je morao napustiti Vukov srpski jezik i pi-
smo, i vratiti se slavenskoserpskom. Video je da su svi, i sam knez Miloš, protiv
novog pravopisa. On će nastojati i truditi se da i dalje bude Vukov agent baš kao i
u Vukovaru, i prikuplja sve više pristalica, postajući tako zastupnik Vukovih ideja
i interesa u Srbiji. To mu je išlo veoma teško: svi su mu bili protivnici, a ponajviše
austrijski Srbi.
U komentarima uz pismo knjazu Milošu od 12. aprila 1832. godine (tačka
26), napisao je Vuk Karadžić: „Ja ne znam nijednog koji je danas došao u Srbiju bez
nevolje, osim Jovana Gavrilovića, sadašnjeg sekretara srpske deputacije u Carigra-
du25.” Pošto je u prethodnoj, 25. tački, prikazao glavne Miloševe saradnike uglav-
nom kao ljude koji ne odgovaraju ni znanjem ni karakterom, koje zauzimaju, a za
one koji su prešli iz Austrije da ih je skoro sve koristoljublje rukovodilo. Vuk je ovo
napisao ceneći Gavrilovića kao retko poštenog i načelnog čoveka, koji u Srbiju ni-
je došao radi lične koristi ili zbog nemaštine, već isključivo da svojoj matici zemlji
pomogne. Gavrilović će i sam u svojoj autobiografiji, koju je morao da napiše za
Društvo srpske slovesnosti kao njen član, objektivno napisati: da je u Srbiju prešao
„da ovoj zemlji, a i sebi od koristi bude26.”
Zanimljivo je da po dolasku u Srbiju Gavrilović, jedan kraći period do abdi-
kacije kneza Miloša, zbog svoje prezaposlenosti i službovanja u inostranstvu, pre-
staje da se dopisuje sa Vukom.
25 Šaulić, J., Vukov prijatelj i saradnik J. Gavrilović, Naučni Sastanak slavista u Vukove dane, Beograd
1984. knjiga 14/3
26 Radević, M., Autobiografija J. Gavrilovića, preštampano iz zbornika za istoriju 1971, Matica
156 Srpska.
 JOVAN GAVRILOVIĆ: DOPRINOS DR ŽAVNO--PRAVNOM I EKONOMSKOM RAZVOJU SRBIJE

Pošto je 1839. godine započela njegova prepiska sa Vukom, njihovo prijatelj-

stvo je još više ojačalo iako ono nikada nije došlo u pitanje. On izlazi u susret Vuku
kao da mu je rođeni brat, završavajući mu sve poslove oko penzije i savetuje mu šta
treba da učini da bi postigao što želi. Obaveštava ga lično da je 17. februara 1840.
godine knez Mihailo iz Carigrada u Niš stigao, gde je prenoćio i ostao čitav nared-
ni dan, da bi 19. februara došao u Aleksinac. Tu je ostao pet dana, a odatle krenuo
za Beograd. U Beogradu mu je opisuje Jovan, priređen sjajan doček sa nekoliko
trijumfalnih vrata, a uveče je bilo upaljeno preko 7.000 kandila, ne brojeći sveće
na prozorima, na zdanju Državnog saveta. Takođe mu savetuje da dođe u Beograd
i izjavi „visokopočitanenije” novome knezu jer ga traže, smatrajući da je potrebni-
ji sada u Srbiji nego u Beču. Preporučuje mu da se sastane sa Aleksom Simićem,
ministrom prosvete, koji dolazi u Beč i sa njim govori o povećanju svoje penzije i
o eventualnom preseljenju u Beograd, uporno tražeći da Vuk za stalno dođe u Be-
ograd. Tako mu, 26. januara 1842. godine27, javlja da je knez odobrio penziju.
Gavrilović nastavlja u Beogradu ono što je započeo u Vukovaru – da saku-
plja pretplatnike za Vukove knjige, a u isto vreme da nalazi i druge sakupljače. On
šalje po celoj Srbiji Vukove knjige braneći njegove reforme, nosi ih sa sobom kada
putuje i obaveštava ga da ih je po Srbiji razaslao.
Prema Gavriloviću to što Vuk, kako drugi kažu, jezik srpski kvari svojim pi-
smom je mala šteta prema onome što mladi naraštaji uče pisati slavenoserbskim i
misle da tako valja. Velika šteta će biti kad sa vremenom srpski jezik i pismo uzmu
neki strani oblik udaljivši se na taj način od pravog narodnog jezika koji će samo u
Vukovim knjigama ostati. Ali Jovan nije pogodio. Uskoro i profesori Liceja, najvi-
še škole koja je osnovana za vlade kneza Miloša 1838. godine u Kragujevcu, čiji je
cilj bio da daje Srbiji novu i zdravu inteligenciju, prelaze na Vukovu stranu28. Time
borba za jezik nije bila završena. Ona je tek započela.
Jovan Gavrilović kao distributer svake Vukove knjige, njegov je zastupnik
svuda i na svakom mestu. Iz poštovanja prema Vuku rado je vršio svaku nabavku
koja mu je potrebna, vodio je čitav dnevnik Vukovih primanja i davanja u Srbiji,
čak je i zemlju za Vuka kupovao po Jadru i Tršiću29. Kada bi se našao u težoj si-
tuaciji, podsećao je Vuka na dugove koje je od pozajmice imao, a Vuk bi mu na to
rekao da se namiri iz para koje je sakupio za njega od pretplatnika odajući time
veliko poverenje u Jovana. Posebno je izraženo njegovo žrtvovanje za legalizova-
nje Vukovog rečnika kako bi u bliskoj budućnosti bio prihvaćen od naroda, a ona
manjina srpske inteligencije i crkva koja je podržavala i žučno se borila za staroslo-

27 Šaulić, J., Vukov prijatelj i saradnik J. Gavrilović, Naučni Sastanak slavista u Vukove dane, Beograd 1984. knjiga
14/3
28 Ibid.
29 Gavrilović, A., „Život i rad Jovana Gavrilovića”, Beograd, 1900. 157
 STRANCI U BEOGRADU

venski, bila bi prisiljena da ga prizna kao svoj jezik. Prikupljanje numeranata, po

Gavriloviću, trebalo je da ima značaj, ne samo u finansijskom smislu, već i u razvoju
opšte svesti kod srpskog naroda o važnosti Vukovog pravopisa.
Videći da ne može ni da privoli ni da nagovori Vuka da se vrati i živi u Srbiji,
Jovan se okreće Dimitriju, Vukovom sinu, sada već oficiru koji je završio vojnič-
ki poziv u Austriji i Berlinu. Ubeđuje Vuka da je mesto Dimitriju u Srbiji, jer to
više nije ono vreme Miloševo. Prilike su se sada izmenile, kao i ljudi. Sve je više
onih koji znanjem i pravičnim radom uspevaju da napreduju u službi, pogotovo
što vojska „ima nameru ustrojiti se kao austrijska”. Red i disciplina treba da budu
osnova vojske i nove države. Jovanova želja da se Vuk vrati u Srbiju, nikada se neće
ostvariti.
Vuk i Gavrilović su se uzajamno poštovali skoro 50 godina. Kao Vukov pri-
stalica, rano je ocenio značaj ovog velikog čoveka za srpsku književnost i kulturu.
I kada se nalazio van Beograda, Jovan je ako bi bio obavešten da Vuk dolazi u Be-
ograd, napuštao sve poslove i dolazio da se po svaku cenu sastane sa njim. Inače bi
ga dočekivao svojim kolima na savskom pristaništu. Boraveći u kući Jovanovoj kao
gost, stajale su mu na raspolaganju i karuce (kola)30. Zapravo, Vuk je imao toliku
slobodu da je Jovanu, kada bi dolazio lađom iz Novog Sada ili Zemuna, poruči-
vao da mu pošalje kola na Savu, što potvrđuje i jedno pismo Milice Stojadinović
Srpkinje napisano u Novom Sadu 1/13. maja 1854. godine a upućeno Ani i Mini
Karadžić. Uživao je da razgovara sa mudrim Vukom, intelektualno su se slagali i
često bi kritikovali redom sve istorijske ličnosti od 1800. godine. Međutim, ipak bi
mu Jovan ponešto i zamerao, najviše nepriznavanje svojih prethodnika. Kako je od
srpskih knjževnika najviše cenio Dositeja Obradovića31, morao je znati da mu Vuk
ne odaje dovoljno priznanja. Zamerao mu je odnos prema Mušickom32.
Kao samac dobro obezbeđen, a znajući da Vuk ima veliku porodicu i da je
često u teškom materijalnom položaju, pomaže i njemu i njegovoj porodici, čak i
posle smrti svog prijatelja kada je na sednici SUD-a od 25. oktobra 1864. godine33
kao predsednik predložio da Društvo zamoli ministra prosvete i crkvenih dela da
izdejstvuje kod Vlade isplaćivanje Vukovoj udovici bar polovinu muževljeve pen-
zije sve do njene smrti, što će biti prihvaćeno u društvu. Važno je reći da je ova
penzija trebalo da doprinese izdavanju Vukovih spisa, koje porodica nakon njego-
ve smrti nije dala. Kada je 26. januara 1864. godine umro Vuk, Gavrilović je bio u
onom krugu srpskih književnika koji su želeli odmah da se pristupi izdavanju svih
Vukovih spisa, ali se nisu mogli dogovoriti sa Vukovim naslednicima.

30 Vukova prepiska sa J. Gavrilovićem, knjiga 3, Beograd, 1909.

31 Belavić, P., Crtice iz prošlosti Vukovara, Vukovar, 1927.
32 JAVOR 1877. br. 46. pismo J. Gavrilovića upućeno Vuku 28. 02. 1877. godine iz Beograda
158 33 Belić, A., Društvo Srpske Slovesnosti 1864–1892
 JOVAN GAVRILOVIĆ: DOPRINOS DR ŽAVNO--PRAVNOM I EKONOMSKOM RAZVOJU SRBIJE

Ali i Vuk je njemu činio usluge. Tražio ih je još dok je bio u Vukovaru lično
za njega ili za njemu bliske osobe. One iz Beograda, bile su u interesu srpske države
i vlasti, što se može videti iz pisama Vuku. Tražio je da se raspita za prelazak Če-
ha, stručnjaka rudarskog, u Srbiju, da za biblioteku Ministarstva finansija nabavi
knjige u više mahova, da mu pošalje prepis berata o naslednom kneževstvu kneza
Miloša, da mu Đuro Daničić, tada Vukov sekretar, pošalje sadržinu nekih članaka
o Srbiji objavljenih u Austriji, i još mnoge druge usluge.
3) ADAM DRAGOSAVLJEVIĆ. U periodu dok se Jovan nalazio još u Vu-
kovaru, u njegovoj blizini nalazio se čovek koji je takođe posebno pazio na srpski
narodni jezik i zanimao se za svakog ko je na tome radio. Reč je o, četiri godine
mlađem od Jove, Adamu Dragosavljeviću, učitelju koji se bavio književnošću. Nje-
gova zasluga za srpski jezik može da se istakne kroz stvaranje pr vog srpskog bukva-
ra. Adam je imao gotov bukvar još 1825. godine, dakle, dve godine pre Vukovog
štampanog bukvara34.
Poznanstvo i prijateljstvo Jovana i Adama je nastalo u magazi najpoznatijeg
vukovarskog trgovca Justina Mihajlovića, gde su se sakupljali svi znamenitiji knji-
ževnici i rodoljubi onoga vremena koji su kroz Vukovar prolazili ili bili u njemu.
Ono što je njih dvojicu zbližilo i dovelo do velikog prijateljstva je zajednički cilj: da
se u srpskim školama omogući da deca uče svoj narodni jezik iz srpskih knjiga.
Gavrilović je znao za Dragosavljevića da kaže da se trudi za napredak srpskog
prosvećenja više nego svi kraljevski direktori srpskih škola. Dragosavljević, kome
su ove reči imponovale, govorio bi da ne zna da li se trudi više od njih, ali da zna
da zbog toga što želi da poboljša škole, ulažući pri tome svu svoju pamet i iskustvo,
od istih tih direktora dobija velike ukore zbog neslaganja sa njegovim radom. Ga-
vrilović svoju tajnu da pređe u Srbiju poverava 1830. godine35 Adamu, pozivajući
ga da pođe za njim jer je to ujedno i Vukov poziv. Međutim, Adam se nije odazvao
pozivu, jer se bojao da će, prema nekim nagoveštajima, Vukovi protivnici da pre-
vagnu u Srbiji, pa bi i njemu kao vukovcu boravak bio nesiguran. Po dolasku u
Srbiju, Gavrilović će biti u ređem kontaktu sa Adamom, ali, ipak, njihovi putevi i
ideje neće se nikada razići – i jedan i drugi istrajavaće do kraja života.
4) JUSTIN MIHAJLOVIĆ. Svi znamenitiji književnici i rodoljubi s početka
XIX veka, koji su u Vukovaru bili ili na putu kroz Vukovar prolazili i zaustavljali
se u njegovoj magazi, kao što su V. S. Karadzić, Sima Milutinović-Sarajlija, J. Ga-
vrilović, Adam Dragosavljević, Joksim Nović, Nikanor Grujić, Šaca Dimitrijević,
pop Dimitrije Popović, Đorđe Rajković, Gaj, Brlić, Mato Topalović, Gvardijan,
bili su njegovi obični gosti sa kojima je snevao i radio oko unapređenja Vukovih
ideja i oko zbližavanja razdvojene braće, austrijskih Srba i Srba u novoj Srbiji. Justin

34 Magarašević, Đ., O Adamu Dragosavljeviću, Letopis matice srpske, Novi Sad 1897. knj. 189.
35 Starinski rukopisi od Adama Dragosavljevića, Letopis matice srpske, Novi Sad 1957. knj.96. 159
 STRANCI U BEOGRADU

će veoma bolno da doživi Jovanov odlazak u Srbiju, smatrajući da je time izgubio

velikog druga, prijatelja i učitelja, ali, opet, sa druge strane, tešiće se time da treba
da ode tamo gde je potreban, gde će svoje ideje da pretvori u delo. I nakon odlaska
Jovanovog u Srbiju, njihovo druženje će se nastaviti preko pisama, što se vidi iz Ju-
stinovog dnevnika koji je vodio od 1831–1844.36

Doprinos kroz službu razvoju Srbije

Kada je Jovan napunio 22 godine života izdala mu je okružna vlast u Vuko-
varu sledeće svedočanstvo: „sin upravo očevim tragom nastoji da se potpunim pošte-
njem i drugim važnim osobinama i vrlinama odlikuje… istakao se na najveće zado-
voljstvo svojih pretpostavljenih37”.
Reči koje je sadržavalo svedočanstvo, Jovan je čitavog svog života potvrđi-
vao, predano i marljivo radeći i nikada ne zanemarujući svoj posao, zbog čega je
bio veoma cenjen od svojih pretpostavljenih, tako da mu je put prema najvišim
položajima u službi bio otvoren. Još dok se nalazio u Vukovaru, zbog svog znanja i
obrazovanja, izabran je za upravitelja mesnih osnovnih škola od svojih sugrađana,
čime mu je delimično i bila ispunjena želja da se posveti prosvetnom radu. Nedugo
zatim dobija od Odbora (deputacije), koji je upravljao školskim fondom i čije se
sedište nalazilo u Pešti, svedočanstvo, 30. juna 1821. godine, u kojem mu Odbor
izražava poštovanje za to što je fond vešto proširio i time je stekao zvanično prizna-
nje38. Pohvale i priznanja su pisana na latinskom jeziku, koji je bio zvanični jezik i
u gimnazijama se učio kao glavni predmet39.
Gavriloviću će, 10. novembra 1829. godine izdati na latinskom jeziku upravi-
telj okružnih osnovnih škola u Slavoniji i Sremu, Gligorije Geršić, svedočanstvo u
pogledu obavljanja njegove dužnosti mesnog upravitelja osnovnih škola u Vukova-
ru40. U istom se kaže da je Gavrilović, upravljajući osnovnim školama u Vukovaru
tokom prethodnih šest godina, vrlo brižljivo i vešto vršio svoju dužnost i pod njego-
vom upravom škole su procvetale, omladina u učenju pokazala veliki uspeh, on, va-
ljanim i skromnim životom, potčinjenim nastavnicima i sugrađanima za primer slu-
žio, te je svojom vrlinom i obrazovanošću zaslužio jedinstveno priznanje i hvalu41.

36 Marinković, B., Dnevnik Justina Mihajlovića (1831–1844), Zbornik za društvene nauke sv. 26,
Beograd 1960.
37 Šaulić, J., Vukov prijatelj i saradnik J. Gavrilović, Naučni Sastanak slavista u Vukove dane, Beograd
1984. knjiga 14/3
38 Radević, M., Autobiografija Jovana Gavrilovića, preštampano iz zbornika za istoriju, Matica Srpska
1971.
39 Ibid
40 Ibid
160 41 Ibid
 JOVAN GAVRILOVIĆ: DOPRINOS DR ŽAVNO--PRAVNOM I EKONOMSKOM RAZVOJU SRBIJE

Nova Miloševa Srbija pokazivala je sve veću potrebu za stabilnijim unutra-

šnjim uređenjem, tako da je prihvatala mnoge učene ljude iz drugih zemalja, a naj-
veći broj su činili Srbi iz Habzburškog carstva. Ta pr va inteligencija među kojom
je i Gavrilović, biva raspoređena u specijalne službe, gde je bila potrebna veća pi-
smenost i obrazovanje.
Ovaj posao i pr va služba koju Gavrilović dobija dolaskom u Srbiju, omo-
gućava mu da uživa određenu slobodu ostvarujući ideje koje su, dok je živeo u
Ugarskoj, bile samo san, jer su škole i administracija bile na latinskom, mađarskom
i nemačkom jeziku.
Tri meseca po dolasku u Srbiju, Gavrilovića upućuju za sekretara srpske de-
putacije (agencije) u Carigradu42. U Carigradu preuzima svoje nove dužnosti, za-
tiče u opštem rasulu evidenciju o poslovima kojim je trebalo da se bavi deputacija.
Tu je zapazio da između narodnih deputata vladaju mržnja i svađe. Jedan drugoga
su ogovarali kod kneza Miloša kako bi poboljšali svoj položaj pred njim.
Narodni deputati su isto tako hteli i Gavrilovića da upletu u takve njihove
odnose. Međutim, on ne samo da je uspeo da uredi i složi akta, koja su bez ikakvog
reda u ormanima bila nagomilana, nego je svojim pomirljivim nastojanjem uspeo
da među deputatima povrati slogu. Na tom uspehu lično će mu knez Miloš putem
pisma čestitati što je uspeo slogu i red među narodnim delegatima (izaslanicima)
uspostaviti u Carigradu.
Ovakvu svoju taktičnost i pomirljivost, uz očuvanje svog dostojanstva i na-
čelnih stavova, zadržaće Jovan tokom celog svog službovanja u Srbiji. Knez, uvi-
devši Jovanove sposobnosti, zalagao se da on ostane u Carigradu kao sekretar je-
dan duži period, ali ga ovaj zamoli preko Dimitrija Davidovića da ga vrati nazad
u otadžbinu, jer će tu bolje služiti Srbiji nego daleko od nje. Vreme provedeno u
Carigradu bilo je doba kada je knez Miloš u Srbiji radio na učvršćivanju novoga,
jedva jednom dočekanog stanja. Kao okretnog i odanog činovnika, koji je dobro
poznavao prilike u Carigradu i učinio određene usluge knezu i državi, Miloš će ga
po povratku u zemlju uzeti kraj sebe, postavivši ga za pisara kneževe kancelarije, 7.
decembra 1833. godine43.
Kasnije Jovana premeštaju za sekretara Velikog suda, 1834. godine, gde je
najviše radio uz Đoku Protića, koji je bio popečitelj-ministra-unutrašnjih dela, a
kasnije spoljnih44.
U tom periodu obavljao je dužnost sekretara pri komandi vojske, gde je tre-
balo da vodi popis imovine i procenu dobara Turaka, koji su hatišerifom bili dužni
da se isele u Bosnu.
42 Ibid
43 Ibid
44 Radević, M., Autobiografija Jovana Gavrilovića, preštampano iz zbornika za istoriju, Matica Srpska
1971. 161
 STRANCI U BEOGRADU

U februaru 1835. godine knez Miloš izdaje Sretenjski ustav i postavlja Alek-
su Simića za ministra finansija, a Jovana za sekretara tog ministarstva45. Pošto je
ovaj ustav posle kraćeg vremena propao, 2. maja 1835. godine, Gavrilović biva po-
stavljen u Beogradskom varoškom sudu na položaj sekretara suda nahije i varoši, a
kasnije i sekretara Ispravničenstva beogradskog (upravnika lokalne vlasti).
Postavljen je 18. februara 1836. godine za sekretara srpske agencije u Buku-
reštu, iako nije baš bio zadovoljan tom svojom novom službom46. Dok je boravio u
Bukureštu, Jovan je, pored znanja francuskog i italijanskog, uspeo relativno da na-
uči rumunski. Na novom poslu pokazao je svoju umešnost i odanost Srbiji i novom
knjazu Mihajlu kod koga je stekao naklonost vršeći svoje dužnosti revnosno, zbog
čega će ga povući iz Bukurešta za Beograd 1839. godine i postaviti za načelnika
odeljenja Promišljenosti u ministarstvu finansija, 22. marta 1839. godine47. Te go-
dine, po povratku iz Bukurešta, moli Vuka da ako ide iz Zemuna za Vukovar, neka
kaže Justinu Mihajloviću da mu pošalje otpust iz austrijskog državljanstva, koji je
već trebalo da stigne iz Budima.
Na mestu načelnika Odeljenja promišljenosti ministra finansija nije ostao
dugo (do maja iste godine), jer je knez Mihajlo premestio prestonicu u Kragujevac
a, s obzirom da Jovan nije želeo da ode u drugi grad, napušta dotadašnju službu i
ostaje u Beogradu.
Iz jednog pisma Vuku, iz 1840. godine 48, vidi se da je Jovan hteo da pređe za
Novi Sad i da tamo živi neko vreme, ali ga je jedan prijatelj savetovao da ne ide, jer
ga može uznemiriti njegov brat Aleksandar sa kojim nije bio u dobrim odnosima
iako mu je sve ostavio.
Kada se 1841. godine Praviteljstvo (Vlada) iz Kragujevca premestila u Beo-
grad, stupio je 4. jula49 Gavrilović ponovno u državnu službu kao privremeni sekre-
tar Kneževe kancelarije, a 3.novembra postavljen je za direktora kneževe kancelari-
je50. Na tom položaju postaje ličnost od najvišeg i najvećeg poverenja, zahvaljujući
svom rodoljublju, poštenju, tačnosti koju nikada nije izneverio.
Kao šef knjaževe kancelarije nabavio je sve međunarodne ugovore od 1699.
godine, jer, kako je on to rekao, konzuli su se u svojim pismima svaki čas na njih
pozivali. Sada je trebalo da ugovori posluže kako bi im se pravilno odgovorilo.
U događajima koji su sledili u avgustu 1842. godine kada je knez Mihajlo
bio prinuđen da napusti Srbiju zbog Vučićeve bune, Jovan je 26. avgusta ostao bez
45 Gavrilović, A., „Život i rad Jovana Gavrilovića”, Beograd, 1900.
46 Radević, M., Autobiografija Jovana Gavrilovića, preštampano iz zbornika za istoriju, Matica Srpska
1971.
47 Gavrilović, A., „Život i rad Jovana Gavrilovića”, Beograd, 1900.
48 Vukova prepiska sa J. Gavrilovićem, knjiga 3, Beograd, 1909.
49 Narodna Prosveta od 6. decembra 1924. godine
162 50 Gavrilović, A., „Život i rad Jovana Gavrilovića”, Beograd, 1900.
 JOVAN GAVRILOVIĆ: DOPRINOS DR ŽAVNO--PRAVNOM I EKONOMSKOM RAZVOJU SRBIJE

službe i, u isto vreme, bio prinuđen da napusti Srbiju i skloni se u Zemun jer je
smatran pristalicom kneza Mihajla.
Zbacivanjem kneza Mihajla sa vlasti i dovođenjem Aleksandra Karađorđevi-
ća na vlast, Srbija se našla u to vreme, kao što to obično biva kod svih vlasti takvog
oblika, bez učenih, sposobnih i poštenih ljudi kao što je bio Jovan Gavrilović i zato
oni, ne samo da su ga pozvali, nego i molili da se vrati na svoje pređašnje mesto.
Video je Jovan da je došlo vreme da Srbiju treba da spasavaju i vode obrazo-
vani ljudi koji ne misle jataganom i puškom. Zato se i odlučuje da bude pr vi koji
će da prihvati novonastalu vlast, samo zarad očuvanja samostalnosti Srbije i spre-
čavanja širenja mišljenja kod drugih naroda o negativnim postupcima srpske vlasti.
Tako se on 22. septembra vraća nazad u Beograd, ponovo na položaj načelnika u
Ministarstvu finansija51.
Uvidevši 1855. godine značaj rudarstva za samu zemlju a time i zalaganje du-
gogodišnje Jovanovo, tadašnja vlada ga šalje po službenoj dužnosti u Majdanpek52.
Kao zamenik ministra finansija, prima se i dužnosti rukovodioca rudnika53. Tu je
proveo pr vu polovinu godine. Ubrzo, po dolasku, ljudi koji su mu bili povereni i
sa kojima je radio, uvideli su sve njegove osobine koje čine svestranog čoveka spo-
sobnog da vrši bilo koju vrstu posla i nazvali su jedno okno u rudniku njegovim
imenom.
Za kratko vreme iz rudnika je počeo da se vadi bakar za koji je Jovan rekao da
je bolji nego onaj koji se vadi u austrijskoj carevini, kao i ruda gvožđa za koju je, u
jednom pismu Vuku, rekao da je ima toliko da bi se mogao sa gvozdenim tablama
popločati put od Beograda do Carigrada. Nakon što je rudnik proradio i počeo da
daje pr vu rudu, Gavrilović se vraća u Beograd. Njegov uspeh u Majdanpeku je bio
potpun a sada je, kako je on rekao, potrebno samo zavrnuti rukave i raditi pa će
Srbija uskoro imati velike količine rude za izvoz.
Početkom 1859. knez Miloš od Namesničke skupštine preuzima vlast i od-
mah postavlja pristalice na najviše položaje54. Gavriloviću nudi položaj ministra
finansija koji ovaj odbija. Ipak, u februaru 1859. godine, prihvata se mesta sekretara
u Odeljenju promišljenosti Ministarstva finansija, gde je do tada vršio dužnost na-
čelnika. Na tom mestu ne ostaje dugo jer, uz nagovore kneza i njegovih pristalica,
9. aprila prihvata funkciju pomoćnika popečitelja finansija55. Njegovo napredova-

51 Ibid.
52 Ibid.
53 Gavrilović, A., „Život i rad Jovana Gavrilovića”, Beograd, 1900.
54 Živanović, Ž., Politička istorija Srbije u drugoj polovini 19 veka, Beograd 1924. knjiga 1
55 Gavrilović, A., „Život i rad Jovana Gavrilovića”, Beograd, 1900. 163
 STRANCI U BEOGRADU

nje u službi se nastavlja dolaskom na položaj ministra finansija, 14. maja 1860, gde
će ostati sve do decembra 186156.
Za člana Državnog saveta dolazi 6. decembra, 1861. godine 57 i tu ostaje sve
do 20. juna 1868. godine, kada će ga Skupština izabrati na najvišu, ali i na posled-
nju dužnost, da uz još dvojicu namesnika vlada Srbijom do punoletstva Milana
Obrenovića, kada će, po prestanku Namesništva 1872. godine, po svojoj želji biti
penzionisan58.

Učešće u namesništvu
Gavrilović je bio čovek koji nosi brige, boli i patnje celog srpstva u srcu. Po-
red svojih svakidašnjih obaveza, uvek je nalazio i vremena za politiku. Ispovedao je
slobodoumna načela, ne samo u teoriji, nego i u političkoj praksi, ali bez prenaglji-
vanja. Bio je spreman da putuje u druge zemlje i gradove o svom trošku kako bi se
pobliže upoznao sa rešenjima, koja bi se mogla nametnuti ili prihvatiti za sudbinu
Srba i njihove novostvorene zemlje.
Početkom svoje poslednje decenije života, Gavrilović će se vinuti na položaj
na kome će za narod moći još više dobrog da uradi, a Srbija će mu odati jedno ve-
liko poverenje i zahvalnost za sve što je učinio priznajući mu da je, iako nije rođen
u Srbiji, učinio mnogo više za Srbiju nego oni koji su u njoj rođeni. Te godine
ponovo je u Srbiji prolivena krv. Knjazu Mihailu, iako je skoro potpuno ukinuo
političke slobode u zemlji, popularnost je poslednjih godina života počela da raste.
Razlog je bio dobijanje utvrđenih gradova od Turaka i njihov definitivan odlazak
iz Srbije, 1867. godine59.
U sredu, 29. maja 1868. godine, u popodnevnim časovima, ubijen je knez
Mihailo u Košutnjaku. Nasilna smrt učinila je kraj svim njegovim namerama i na-
danjima. Posle ovog tragičnog događaja, da bi se održao red, sprečili nemiri i mo-
gućnost inter vencije drugih zemalja, uspostavljeno je odmah privremeno Name-
sništvo od tri člana: Jovan Marinković, Rajko Lešjanin i Đorđe Petrović60.
Knez Mihajlo nije imao poroda, prema tome ni naslednika. Neko ga je morao
naslediti. Ali ko? Postojale su razne namere, kombinacije, dok Milivoj P. Blazna-
vac, ministar vojni, nije uspeo sve to da pokvari. Na njegovu inicijativu i pritisak
diktiran njegovim uslovima, Namesništvo je zakazalo Veliku narodnu skupštinu,
koja je trebalo da reši pitanje upražnjenog prestola. Blaznavac je u skupštini pro-

56 Ibid.
57 Ibid.
58 Ristić, J., Jedno Namesništvo (1868–1872), Beograd 1894.
59 Živanović, Ž., Politička istorija Srbije u drugoj pol. 19 veka, Beograd 1924. knj. 1
164 60 Ristić, J., Jedno Namesništvo (1868–1872), Beograd 1894.
 JOVAN GAVRILOVIĆ: DOPRINOS DR ŽAVNO--PRAVNOM I EKONOMSKOM RAZVOJU SRBIJE

čitao tekst za proklamaciju sa naznačenjem Milana za naslednika, čemu su se svi

oduprli. Na to je Blaznavac kucnuo po balčaku svoje sablje i viknuo: „Onda će ovo
presuditi.” 61
Skupština, uplašena upotrebom sile i pod vidljivim pritiskom Blaznavca, za
kneza proglašava maloletnog Milana Obrenovića, unuka gospodara Jevrema, je-
dinog muškog potomka Obrenovića. Tako 30. maja 1868. godine Blaznavac sa
vojskom proglašava za naslednog kneza Milana M. Obrenovića, unuka Jevrema
Obrenovića i sinovca pokojnog kneza Mihajla. Ovim je bilo rešeno jedno od bitnih
pitanja, pitanje prestola, odlučujuće za budući razvitak i postojanje Srbije. Progla-
šenje maloletnog Milana Obrenovića za kneza stvorilo je niz novih problema. Kao
ključno, goruće pitanje je bilo donošenje odluke da Namesništvo vlada do Mila-
novog punoletstva.
Skupština je odmah jednoglasno izabrala dvojicu namesnika: pr vog Milivoj
Blaznavac, vojni ministar koji je i doveo Milana na presto i drugi Jovan Ristić, mi-
nistar spoljnih poslova, koji je imao tek 36 godina. Pošto je Ristić bio blizak libera-
lima, kasnije će im postati vođa, uspeo je da navede namesnike da se na njih oslone.
Gavrilović je izabran za trećeg člana Namesništva knjaževskog dostojanstva, člana
državnog saveta62. Poslanik grada Beograda je izneo predlog pred Skupštinu, koja
je jednoglasno prihvatila izbor Jovana Gavrilovića.
Sudbina zemlje poverena je trojici ljudi različitih po svom uverenju. Cilj im je
bio zajednički: podizanje države Srbije, procvat i osamostaljenje. Namere namesni-
štva su bile: da će se narodna snaga, oličena u vojsci, održati i pojačati; materijalni i
ekonomski napredak zemlje i naroda; sve veće povezivanje sa državom, održavanje
jedinstva, vlade i naroda; strogo vršenje zakona od strane državnih vlasti i držav-
nih činovnika. Osnovni Gavrilovićev zadatak u Namesništvu je bio da predstavlja
i zastupa ljude sklone prosvetnom napretku63.
Pošto je prekinuo svoje školovanje u Parizu i potom doveden u Beograd, mla-
di knez Milan nastavlja sa svojim obrazovanjem u Beogradu. Knežev guverner bio
je grof Medo Pucić-Dubrovčanin, sa kojim je knez terao šegu, a Jovan Gavrilović
je svojim znanjem i blagorodstvom upravljao autoritetom ovog kneževog vaspita-
ča. On je često posećivao časove i nadgledao učenje mladog kneza interesujući se
za njegovu zaineresovanost i napredovanje. Do kneževog punoletstva Gavrilović
je često putovao sa njim po Srbiji želeći da je mladić upozna. Ipak, Gavrilović nije
uspeo kao moralni tutor mladog kneza i to mu je bilo veoma žao. Jovan se tešio što
je uspeo da razvije kod Milana ljubav prema numizmatici, skupljanju lepih knjiga
uživanju u hrani, udubljivanje u Šopenhauera.

61 Ibid.
62 Ibid.
63 Ibid. 165
 STRANCI U BEOGRADU

Dužnost Gavrilovića je bila da bude knežev mentor, da se stara o njegovoj

ličnoj bezbednosti, higijeni i vaspitanju, vrši nadziranje njegovih nastavnika, dvor-
skog personala i dvorskog domaćinstva. Za svoj rad i zalaganje će, posle punolet-
stva kneza Milana 10. avgusta 1872. godine kada je knez primio upravu zemlje u
svoje ruke, dobiti pismeno i lično priznanje Narodne skupštine posle čega će otići
u penziju.
Na svečanom je zaključivanju Zakonodavne skupštine, 20. oktobra 1871.
Jovan Gavrilović, po godinama stariji od oba svoja druga, rekao je: „Ja poznajem
Srbiju i njenu upravu odavno i znam sve mane, koje je ona za nekoliko decenija pro-
šla, a nikad nije njome bolje upravljano. Ovo doba (Namesništva) biće zlatni vek
administracije u Srbiji64.”
Poslednje reči Prastare besede, kao i ceo njen tok, bile su ujedno i oproštaj
Namesništva sa Narodnom skupštinom, jer ovo beše i poslednja skupština održana
pod vladom Namesništva od 1868. godine.
Spokojno i zadovoljno su namesnici očekivali kada će doći dan da predaju
kneževsku vlast iz svojih ruku, a Knez Milan je 19. avgusta 1872. primio iz ruku
Namesnika mirnu, zadovoljnu, bogatu i uglednu zemlju.
Vladavina namesnika je bila srećna dopuna vladavine kneza Mihaila. Ona je
bila vladavina stroge zakonitosti i činovničke discipline. Za vreme vladavine Na-
mesništva uvođeni su narodni elementi u državnu upravu i zakonodavstvo, koje je
narodu novi Ustav garantovao.
Državni autoritet poduprt je ljubavlju i narodnom snagom. Ni u administra-
ciji, sudstvu, vojsci, nije bilo sukoba ni potresa ni potreba za vanrednim merama,
zakonima. Vojne pripreme su donekle usporene i došlo je do izvesnog ekonomskog
rasta. Verno ovom programu, Kneževsko namesništvo radilo je u svim pravcima
državnog života ozbiljno i neumorno, ostvariujući brojne rezultate u raznim stru-
kama: 65
• prosvetnoj – zavedena je učiteljska škola, otvorene knjižare za školske
knjige, podignuto je pozorište koje je stavljeno pod okrilje i finansiranje
države;
• ekonomskoj – podignuta zemljodelska-šumarska škola, pomagan razvoj
sviloradnje, voćarstva i stočarstva;
• trgovačkoj – podizanje kreditnih zavoda, umnožavanje saobraćajnih sred-
stava, podizanje mostova i puteva;
• pr vi srpski bakarni novac iskovan je 15. marta 1868. godine, a najvišim
rešenjem od 24. januara 1869. godine, skovana je i druga partija, te je iz
saobraćaja istisnut strani bakarni novac i zamenjen domaćom monetom;

64 Ibid.
166 65 Ristić, J., Jedno Namesništvo (1868–1872), Beograd 1894.
 JOVAN GAVRILOVIĆ: DOPRINOS DR ŽAVNO--PRAVNOM I EKONOMSKOM RAZVOJU SRBIJE

• industrijskoj – izgrađene su fabrike za sapun, špiritus, ćebad i sukno. Ru-

darstvu je ukazana posebna pažnja. Potpomagano je obrazovanje pito-
maca.
• finansijskoj – ostvareni su izvanredni rezultati, što potvrđuje višak od pet
miliona dinara za vreme postojanja Namesništva.
Naročito je potrebno u nabrajanju uspeha pomenuti „Zakon o poroti”. Ta-
dašnji ministar pravde, Stojan Veljković, imao je mudru misao da za nju predloži
osnovu vrlo podesnu za naše prilike, spojivši porotnike i sudije u jedan kolegijum,
jedan sud. Uopšte, administracija je bila u Srbiji za vreme Namesništva tako save-
sna i brižljiva da je čestiti starina Jovan Gavrilović često govorio kako on, koji je
poznavao upravu Srbije još od vremena pr ve vladavine kneza Miloša, može s sigur-
nošću reći da se „njome nije nikada bolje upravljalo66.”
Uređenje suda i sudskih formi nosilo je sa sobom prihvatanje regulative kul-
turnih evropskih naroda. Što dolaskom Srba iz Austrije, koji su bili pr vi pravnici
u Srbiji, što zbog austrijskog susedstva, prodiru forme austrijskih zakona u srpske
zakone. O stilu pravopisa, administrativnih akata i sudskih odluka ovoga vremena
Tihomir Vasiljević lepo zaključuje, da „(su) pisani jednim prisnim, čoveku bliskim,
saosećajnim stilom, pa ipak s prizvukom nečeg dostojanstvenog i svečanog. Zakonoda-
vac opominje, savetuje, ponekad i preti, kao da neposredno razgovara sa građanima
kojima se obraća… Sa tim stilom, mešao se jedan drugi stil službenih akata, koji se
odlikovao dugim složenim rečenicama, sa puno umetnutih, sa glagolom – predikatom
tek na kraju, složenih po pravilima nemačke sintakse, tako da bi se svaka rečenica ne
menjajući ni najmanje red reči mogla prevesti na nemački67.”
Ovaj stil sasvim nedvosmisleno upućuje na stil pridošlih austrijskih Srba. Ka-
ko se moderne ustanove nisu mogle zamisliti bez pismenih ljudi, kojih je u Srbiji
bilo veoma malo, mesta u državnoj upravi su se stala puniti austrijskim Srbima.
Činovništvo presađeno sa strane je donelo sa sobom i austrijske administrativne i
sudske forme, čime se Srbija našla pred vratima germanskoga pravničkoga kruga.
Vreme kneževog Namesništva bilo je zaista vreme reda i rada. Jovan Gavri-
lović je bio tih čovek i u svemu uzdržan. Pogrešno je ipak smatrati da je on u Na-
mesništvu bio jedna figura bez ubeđenja. Stoji da nije imao ni jednu od glavnih
uloga, ali stoji i to da je svoju ulogu kao namesnika ozbiljno uzimao. „Obično je,
veli,ćutao. Sedeo je često i dalje od stola gde su ostali namesnici i ministri. Slušao bi,
ćutke naslonjen čelom na ruku, što ministri iznose i što se pretresa. Ako mu se nešto
nebi svidelo,on bi samo kratko rekao: Ja to neću potpisati. A često bi po tome uzeo ka-
pu i otišao kući68.”
66 Ibid.
67 Mirković, Z., Recepcija Austrijskoga krivičnog postupka u srpskom zakoniku o krivičnom postup-
ku od 1865. (magistarska rasprava) Beograd, 1997. godine.
68 Ristić, J., Jedno Namesništvo (1868–1872), Beograd 1894. 167
 STRANCI U BEOGRADU

Dok je obavljao funkciju namesnika, Gavrilovićev dan bi tekao sledećim

redom: ujutro bi mu jedan čitač pročitao sve srpske i neke nemačke novine, da
bi gospodin namesnik čuvao svoje oči za Kanta, Cicerona i Getea. Preko dana se
izvozio kočijama, prisustvovao sednicama Namesništva i obavljao svoje zvanične
dužnosti, da u 12:00 časova ruča, a zatim spava. Uveče je odlazio u pozorište (u
kome je držao svoju ložu) ili na neko povečerje. Čudnovata je stvar da taj čovek od
1830. godine, od dolaska u Srbiju pa do svoje smrti, nije otišao ni u jedno selo, čak
ni u najbližoj beogradskoj okolini. Tvrdi se čak da nikad nije kročio nogom ni u
jednu seljačku kuću69. Zanimljivo je na kraju istaći da je dužnost namesnika vršio
besplatno, dajući time primer drugima da vlast ne služi da bi se stvorile određene
privilegije i prava za pojedinca koji koristi tu vlast, već da deluje u opštem interesu
čitavog društva i nesebično se žrtvuje.

Uloga namesništva u donošenju Ustava 1869. godine

Za sve vreme svoga rada namesništvo je delovalo sa pozicija jedinstva zako-
nodavne i izvršne funkcije, u uslovima maloletstva M. Obrenovića. Namesništvo
odmah počinje da radi na promeni Ustava iako na to nije imalo pravo, jer nije
imalo dozvolu Turske koja je još uvek bila sizeren Srbije. I zakon o Namesništvu
nije dozvoljavao promenu Ustava dok je vladar maloletan. Namesništvo je prene-
breglo obe prepreke i na Trojičkoj skupštini u Kragujevcu, 29. juna 1869. godine,
usvojen je novi Ustav70. Tako je pored Ustava iz 1835. godine koji je po zapovedi
kneza Miloša napisao Davidović i onog nametnutog iz 1838. godine „Turskog usta-
va”, Srbija dobila 1869. novi Ustav koji je proizvod potreba zemlje i svog vremena.
„To je bio sporazum sa narodom”, kako su to namesnici rekli zauzimajući svoj stav
prema Ustavu71.
Namesništvo se najpre postaralo da od ustavnog odbora (Nikoljskog) dobije
podršku za sprovođenje ustavne reforme. Saglasnost da je vreme i potreba da se Sr-
biji da novi ustav namesništvo je vrlo lako dobilo od ustavnog odbora i to tako što
mu je podnelo Nacrt ustava u kome je bilo predviđeno dvodomno narodno pred-
stavništvo: gornji dom – državni savet – je prema tom nacrtu imao prevagu nad
donjim domom – narodnom skupštinom. Članovi Nikoljskog odbora trebalo je da
budu i članovi budućeg gornjeg doma odnosno proširenog državnog saveta.
Namesnici su samo iskoristili tu zainteresovanost članova Nikoljskog odbo-
ra za ustanovu gornjeg doma i bez većih teškoća dobili saglasnost za novi ustav,

69 Ibid.
70 Ibid.
168 71 Ibid.
 JOVAN GAVRILOVIĆ: DOPRINOS DR ŽAVNO--PRAVNOM I EKONOMSKOM RAZVOJU SRBIJE

upravo od onih ljudi koji su mogli predstavljati najozbiljniju smetnju donošenju

novog ustava.
Da je reč o igri, vidi se da je već na prethodnoj konferenciji vlade sa po-
slanicima zbog protivljenja došlo do izmene Nacrta ustava. Naročito je okrenulo
namesnike protiv ustanove gornjeg doma želja članova Nikoljdanskog odbora da
obezbede premoć državnog saveta kako nad skupštinom tako i nad vladom. Zbog
toga se Namesništvo i odlučilo za jednodomno narodno predstavništvo, za narod-
nu skupštinu.
Posle usvajanja Ustava, Namesništvo je istaklo da je novi Ustav doneo ure-
đenje zakonodavne vlasti i da je to „najveća i najvažnija reforma”, jer je Narodna
skupština pr vi put podignuta na stepen zakonodavnog tela. Do tada se Narodna
skupština skupljala u tri godine jedanput, a od tada će se sazivati svake godine. To
je potvrđeno i odredbom Ustava: „Nikakav zakon neće važiti, dokle ga knjaz ne
proglasi, ali i nikakav zakon ne može biti izdat, ukinut, izmenjen ili protumačen,
dokle Narodna skupština ne pristane”. Time je otvoren put dogovaranju i pove-
renju, a zahvaljujući tom putu, srpski narod je dobio ustav do koga drugi narodi
dolaze „kroz teške potrese, kroz duga tr venja sa svojim vladama”. Za siguran uspeh
ustanova Ustavom uvedenih, kako je Namesništvo istaklo, sada je bilo potrebno
„smotrenosti” i „ladnog razuma”, a ne „bujnih strasti”72.
Činjenica je da je Ustav od 1869. godine, uveo redovni skupštinski saziv i
regulisao mnoga skupštinska prava. Skupština će sa jedne strane postati oružje u
borbi za narodni suverenitet, dok sa druge strane uzdrmaće režim i izazvati ga na
otvorenu borbu protiv nosilaca ideje o narodnom suverenitetu.
Ustav je imao 133 člana, više od trećine članova se odnosilo na skupštinu,
kojima se uređuje krug vlasti, sazivanje i uređenje narodne skupštine.
Knez je novim Ustavom uzdignut iznad unutrašnjih borbi, imajući izvršnu
vlast koju je vršio preko ministara, te deleći zakonodavnu sa skupštinom. On po-
tvrđuje i proglašava Zakone, što praktično znači da je imao pravo veta. Novim
Ustavom za ministre je uvedena krivična odgovornost ali ne i politička za njihov
rad.
Obezbeđen je sistem podele vlasti, sudska vlast je oštro razgraničena od zako-
nodavne i upravne. Ipak sudijska nezavisnost kao jedan od elemenata nezavisnosti
sudova nije postojala. Sudijska nezavisnost uvedena je tek zakonom o sudijama iz
1881. godine. Lična sloboda, imovinska sigurnost, politička prava građana nisu
Ustavom bila zaštićena, nego se to ostvarivalo posebnim zakonima.
Zapravo, ako se dobro razmotri, ovaj Ustav i ono što je namesništvo iz njga
postiglo, može se zaključiti da je njime garantovano vladarsko pravo dinastije
Obrenović. Skupštinski poslanici su mogli biti samo seljaci. Školovane poslanike

72 Stojičić, S., Ustavni razvoj Srbije, str. 114 169

 STRANCI U BEOGRADU

je postavljao vladar, i to jednu četvrtinu svih poslanika. Jednom rečju, nastali su

sasvim novi odnosi u državi, kako za vladara i Vladu, tako i za narod.

Spoljni odnosi srbije u vreme namesništva

Namesništvo je, odmah, u početku svoje uprave, oglasilo da će sprovesti re-
forme i ustavni preobražaj Srbije. Austro-Ugarska monarhija je odmah podržala
takvu reformu i politiku koja je krenula putem liberalizma i ustavnosti. Ugarski
ministar-predsednik, grof Andraši izrazio se o reformama Namesništva iako ne-
pozvan sledećim rećima: „Što Srbija dobije idući tim putem, dobiće za sebe, a ne za
druge. Ako je narod kadar da pođe za pravcem, koji mu pokazuje Namesništvo, ja sam
uveren, da će ne samo dobri odnošaji između naših zemalja tako potrebni za obe stra-
ne, biti utvrđeni, no da će, u isto vreme, Srbija biti pozvana da igra lepu i plemenitu
ulogu u preuređenju Istoka”73.
U isto vreme ruski predstavnik general Ignjatijev izneo je u svom pismu Na-
mesništvu od 21. marta da će Srbi znati kakve su im reforme potrebne, ali im ipak
savetuje da se klone krajnosti, slabljenja autoriteta i rušenja postojećeg administra-
tivnog reda74.
Saveti Rusije i Austro-Ugarske imali su uticaja na „unutrašnju sadržinu no-
vog Ustava”. Obe krajnosti usmeravale su namesnike na obazrivu umerenost75.
Spoljašnji odnosi, sa stranim državama bili su potpuno pravilni. Stvoreno je
veliko poverenje u Srbiju kod velikih sila u toj meri da su vladavini Namesništva
izdali najbolje svedočanstvo njihovi predstavnici kada su, 10. avgusta 1872. godi-
ne, pozdravili kneza prilikom njegovog stupanja u punoletstvo. Namesništvo je
obeležilo predaju vlasti knezu ovim rečima: „Zajedničkim radom vlade i naroda,
sasušeni su izvori svakom nepoverenju, ukinuta udaljenost koja ih je delila, te će tako
dalji razvitak zemlje zavisiti podjednako i od jedne i od druge strane. Obe su strane
odsad podjednako odgovorne za sudbinu Srbije”76.
Ustav od 1869. godine – s obzirom na specifičnost međunarodno-pravnog
položaja Srbije – ima i jednu značajnu spoljno političku dimenziju: to je pr vi prav-
no-politički akt najvišeg ranga koji je Srbija samostalno izradila i usvojila.

Zaključak
Ime Jovana Gavrilovića sačuvano je i utkano u pravnoj i političkoj istoriji
Kneževine Srbije, gde zauzima časno mesto.
73 Ristić, J., Spoljašnji odnošaji Srbije 1868–1872 knj. 3 Beograd 1901, str. 36
74 Ibid.
75 Ibid.
170 76 Ibid.
 JOVAN GAVRILOVIĆ: DOPRINOS DR ŽAVNO--PRAVNOM I EKONOMSKOM RAZVOJU SRBIJE

Analiza života i dela J. Gavrilovića otkriva vezu između Srba koji su živeli u
Srbiji i van njenih granica, koji su, iako razdvojeni, nastojali da se povežu i objedi-
ne, kako teritorijalno tako i svojim jezikom, koji im omogućava slobodu i jedinstvo
u daljem duhovnom i kulturnom razvoju.
Od svog prelaska u Srbiju Jovan Gavrilović je učinio mnogo za razvoj dr-
žavne uprave Kneževine Srbije. Svoje značajno učešće u razvoju Srbije potkovan
znanjem sa protestanskog liceja u Šopronu gde je izučavao državno pravne nauke,
dao je u više oblasti: srpskoj diplomatiji radeći kao sekretar u poslanstvima Srbije u
Carigradu i Bukureštu, u razvoju uprave – kao upravnik beogradske lokalne vlasti,
pisar, sekretar i direktor Kneževe kancelarije, u Ministarstvu finansija kao sekretar,
načelnik odeljenja, pomoćnik i zamenik ministra i na kraju ministar. Obavljajući
dužnost zamenika ministra finansija u isto vreme bio je i upravnik rudnika u Maj-
danpeku od 1855. godine za čiji je početak i rad zaslužan.
U periodu dok je obavljao dužnost direktora Kneževe kancelarije, kao jedna
od ličnosti od najvišeg i najvećeg poverenja u to vreme u Srbiji pribavio je sve za-
ključene međunarodne ugovore od 1699. godine (obzirom da su se konzuli na njih
pozivali a nije se znala njihova prava sadržina) i na taj način zasnovao diplomatsku
pravnu arhivu.
Od 1860. godine pa do preuzimanja dužnosti namesnika Kneževine Srbije
1868. godine, kao član Državnog saveta učestvovao je u donošenju i menjanju za-
kona, rešavanju pitanja o osnivanju i preuređenju državne vlasti i vojske, razmatrao
državne ugovore.
Prilika koju je on posebno iskoristio da u potpunosti utiče na sudbinu Srbi-
je, iskrsla je 1868. godine, kada je izabran za člana Regentstva. Njegova osnovna
osobina je spoznaja, i time se rukovodio u svom radu, da narodnost ne sačinjava
samo ime, jezik, vera, običaj, teritorija ili država, nego i svest o zajednici ukupnog
naroda, kao i ranijih i budućih naraštaja, čime se rukovodio u svom radu.
Kao osoba koja se starala o kneževoj bezbednosti, vaspitanju, obrazovanju,
dvorskom personalu, vršeći nadzor nad njegovim nastavnicima uticao je na razvija-
nje austrofilske svesti kod kneza Milana, što će se kasnije odraziti na razvoj politike
i prava u Srbiji. To je period u kome u Srbiju prodire austrijsko pravo, čime je Srbija
zakucala na vrata germanskog pravničkog kruga.
Istraživanje nije uspelo da otkrije u kolikoj meri je bio izražen njegov dopri-
nos ustavnoj radnji (donošenju ustava) njegovog vremena. Međutim, celokupna
njegova delatnost otvara mogućnost za pretpostavku da taj doprinos nije bio mali,
mada ga sačuvani izvori ne otkrivaju.

171
 STRANCI U BEOGRADU

Literatura
Белавић, Плацидо. 1927. Цртице из прошлости Вуковара. Вуковар: Ново доба.
Белић, Александар. 1939. Друштво српске словесности 1864–1892. Београд: Српска
Краљевска Академија.
Белић, А. Е. 1965а. Пожарне катастрофе и ватрогасно друштво у Вуковару. Вуковар:
GMV.
–––. 1965б. Пожарне катастрофе у Вуковару 1743–1869. Вуковар: ГМВ.
Гавриловић, Андра. 1990. Живот и рад Јована Гавриловића. Београд: Учитељско
удружење.
Живановић, Живан. 1925. Политичка историја Србије у другој половини XIX века. књига
1–4. Београд: Геца Кон.
Јовановић, Милан Павлов 1900. Цртице из живота покојног Јована Гавриловића. Часопис:
учитељ 2: стране.
Љушић, Радош. 1985. Живот и рад Јована Ристића. збирка прилога са научног скупа
одржаног 1981. Београд:
Магарашевић, Ђорђе. 1897. „О Адаму Драгосављевићу.” Летопис Матице српске 189:
стране.
Маринковић, Боривоје. 1960. „Дневник Јустина Михајловића (1831–1844).” Зборник за
друштвене науке 26: стране.
Мирковић, Зоран. 1997. Рецепција аустријскога кривичног поступка од 1865. магистарски
рад. Београд: институција.
Радевић, Милорад. 1971. Аутобиографија Јована Гавриловића. прештампано из зборника
за историју. Нови Сад: Матица Српска.
Радуловић, Дејан. 2003. Пут Јована Гавриловића до намесништва до Кнежевине Србије
1868–1872. године. семинарски рад, Правни факултет Универзитета у Београду.
Ристић, Јован. 1901. Спољашњи одношаји Србије 1868–1872. књига 3. Београд:
Штампарија Краљевине Србије.
–––. 1939. Једно намесништво (1868–1872). Београд: Штампарија Љ. Ј. Богојевића.
Стојичић, Слободанка. 1980. Уставни развитак Србије 1869–1888 године. Лесковац:
Народни музеј.
Шаулић, Јелена. 1984. Вуков пријатељ и сарадник Јован Гавриловић. књ. 14-3. Београд:
Научни састанак слависта у Вукове дане.
1909. Вукова преписка са Јованом Гавриловићем. књига 3. Београд: издавач.
1957. „Старински рукописи од Адама Драгосављевића.” Летопис Матице српске. 96:
стране.

Периодика:
„Вуковар је у Вуковом покрету играо значајну улогу.” Часопис: правда 11. новембар 1937.
број 11876, д. в. Београд.
172 „Јован Гавриловић” Часопис: народна просвета, 6. децембар 1924. године, Београд.
 JOVAN GAVRILOVIĆ: DOPRINOS DR ŽAVNO--PRAVNOM I EKONOMSKOM RAZVOJU SRBIJE

„О Војводини српској у држави аустријској и њеном новом устројству.” Српске новине,

28. јануара 1849, xvi 9–10.
„Писмо Јована Гавриловића послано из Београда 28. фебруара 1877.” Часопис „Јавор”.

Summary:
Jovan Gavrilović: CONTRIBUTION TO THE LEGISLATIVE-LEGAL
AND ECONOMIC DEVELOPMENT OF SERBIA
This paper focuses on Jovan Gavrilovic, a Serb from the Habsburg Monarchy,
and his influence on the development of the Serbian language, the political-legisla-
tive-legal way of thinking and the economy of Serbia in the 19th century. The study
of the life and work of Jovan Gavrilovic is interesting due to his foreign origins, his
reasons for coming to Serbia and his rise to become one of the most prominent
and most respected figures of the old Serbian society. The study ofGavrilovic’s life
and work enables us to see the huge influence of the Serbian intellectuals living
abroad on the creation of the Serbian state, and their direct participation in its
creation and development. This paper aims to contribute to revealing the degree of
Gavrilovic’s contribution to the adoption of the 1869 Constitution. As a person in
charge of the Duke’s security, upbringing and education, as well as that of the court
staff, Gavrilovic oversaw his teachers and thus influenced Duke Milan’s Austrian
consciousness and awareness, which could have been reflected in firmer political,
legal and economic links of Serbia with the Habsburg Monarchy.

Key words: Jovan Gavrilović, Serbia, Habsburg Monarchy, education, regency,

constitution, contribution to the development of Serbia.

Rad prijavljen: 24. 5. 2013.

Rad recenziran: 12. 6. 2013.
Rad prihvaćen: 24. 6. 2013.

173
 UDK: 78.071.1:929 ЈЕНКО Д.
78(497.11)”19/20”

Originalni naučni rad

Davorin Jenko „naš stranac”
u kulturnom životu
Beograda (1865–1914):
KONTRADIKTORNOSTI
ETNIČKOG KONCEPTA Ivana VESIĆ,
NACIONALNOG Muzikološki institut SANU,
Beograd
IDENTITETA* distinto_differente@yahoo.com

Muzičke institucije u Beogradu i Srbiji u drugoj polovini 19. veka u velikoj su

meri zavisile od inostranih kadrova, najčešće građana Austrougarske, usled
nedostatka adekvatno obrazovanih domaćih muzičkih stručnjaka. Ovakva
situacija doprinela je dolasku značajnog broja Čeha, Austrijanaca, Nemaca,
kao i Mađara u srpske gradove gde su radili na muzičkom opismenjavanju
kako imućnijih, tako i širih slojeva, a potom i na utemeljenju i ekspanziji
visokoumetničke i popularne muzičke prakse. Iz istih razloga se polovinom
60-ih godina u Beogradu našao i Slovenac Davorin Jenko koji će zahvaljujući
svom angažmanu u Beogradskom pevačkom društvu i u Narodnom pozorištu
steći značajan ugled u srpskoj sredini, kao i u među srpskom obrazovanom
populacijom iz Austrougarske. Budući da se Jenkovo delanje u Beogradu po-
klapalo sa intenzivnim širenjem panslavističkog diskursa i diskursa kultur-
nog nacionalizma u okviru političkog, kulturnog, naučnog i umetničkog polja
uspeh njegovih muzičkih ostvarenja i prestiž koji je vremenom sticao među
publikom različitog društvenog profila nailazili su na podeljene reakcije me-
đu pripadnicima intelektualne elite. Činjenica da je kompozitor slovenačkog
porekla stvarao muziku uglavnom proisteklu iz elemenata šire shvaćenog srp-
skog muzičkog foklora koju je publika prihvatala i prepoznavala kao srpsku
muziku otvorila je prostor za polemike hroničara i komentatora beograd-
skog muzičkog života u srpskim, vojvođanskim i bosanskim listovima i ča-

* Овај текст је резултат рада на пројекту Идентитети српске музике од локалних до глобалних
оквира: традиције, промене, изазови, бр. 177004, који изводи Музиколошки институт САНУ у
Београду уз финансијску подршку Министарства просвете и науке Републике Србије. 175
 STRANCI U BEOGRADU

sopisima. Pokušavajući da objasne fenomen srpske muzike „stranog” porekla

autori su izvodili interpretacije koncepta srpstva otkrivajući u njemu izvesne
epistemološke rupture. Rasprave oko statusa Jenkove muzike u vidu njenog
poimanja kao srpske ili ne-baš-sasvim srpske, ukazivale su na različitost ide-
oloških pozicija koje su se pojavile u okviru srpske elite iz Kraljevine Srbije i
Austrougarske. Cilj rada je da se ukaže na izdiferenciranost etničkog koncep-
ta nacionalnog identiteta proisteklog kao rezultat nepoklapanja u viđenjima
elite kada je reč o daljem razvoju srpske kulture. Važan segment predstavljaće
predočavanje značaja te pojave u teorijskom i kulturno-istorijskom pogledu.

Ključne reči: Jenko, etnički koncept nacionalnog identiteta, srpska politička i

intelektualna elita, srpska muzika i kultura, fin-de-siècle

Uvod

D istinkcije u pogledu idejnog zasnivanja

„zamišljene zajednice” u različitim evropskim i vanevropskim državama od kraja
XVIII veka do danas apostrofirane su u većini uticajnih radova iz oblasti teorije
ili istorije nacionalizma u poslednje tri decenije (videti u Gellner 1983; Smith,
1991; Calhoun 1993; Ignatieff 1993; Hutchinson i Smith 1994; Brubaker 1996;
Spinner 2002). Pretpostavka o postojanju dva nesrodna tipa nacionalizma proiza-
šla iz različitog poimanja važnosti uloge etničkih grupa u konstituisanju političke
zajednice (nacionalne države) izvedena je uz oslanjanje na brojne studije slučaja u
kojima su posmatrani ideološki okviri nacionalnih pokreta u različitim sredinama
i istorijskim periodima. Na taj način postavljeni su temelji dihotomnog modela na-
cionalizma – etničkog i građanskog (političkog) što je praćeno detaljnim ukaziva-
njem na filozofsko-teorijsku utemeljenost svakog pojedinačno, a potom i na uticaj
na političku praksu i formiranje političkih institucija, značaj u procesu kolektivne
identifikacije, ostvarenju društvene i političke stabilnosti, oblikovanju kulturne i
umetničke prakse itd. Iako se primena pomenute tipologije pokazala kao korisna
prilikom razmatranja posebnosti i diverzifikovanosti političkih i kulturnih praksi
zastupljenih u oblikovanju nacionalne zajednice u različitim vremensko-prostor-
nim koordinata, svakako da se ne mogu poreći izvesna ograničenja koje ona na-
meće imajući u vidu pre svega usložnjavanje globalnog i lokalnih političkih polja u
poslednja dva veka uslovljeno sve većim i obuhvatnijim ukrštanjem odnosa između
176 političkog, javnog i kulturnog polja (civilnog i političkog društva).
 DAVORIN JENKO „NAŠ STRANAC”U KULTURNOM ŽIVOTUBEOGRADA (1865–1914)

Još je Benedikt Anderson (Anderson [1983] 2006) ukazao na kompliko-

vanu isprepletenost jezičkih, etničkih, kulturnih i političkih procesa u kolonijal-
nom kontekstu prilikom stvaranja nacionalnih država na području Severne i Južne
Amerike i Indokine time indirektno dovodeći u sumnju postojanost granice izme-
đu etničkog i građanskog koncepta nacionalizma koja dolazi do izražaja u diskre-
panciji između političkih i istorijskih narativa i same političke i kulturne prakse na
određenom području. Nasuprot tome, Stiven Šulman (Schulman 2002) se zalaže
za odbacivanje dihotomnog modela nacionalizma i nacionalnog identiteta, kao i
povezivanje dva tipa nacionalizma sa zapadnom (građanski nacionalizam) i istoč-
nom hemisferom (etnički nacionalizam). On je izveo svoje pretpostavke na osnovu
rezultata kvantitativne analize podataka dobijenih iz obuhvatnog međunarodnog
anketnog ispitivanja javnog mnjenja (International Social Survey Program, iz 1995.
i 1996 godine) u kome su ispitanici iznosili svoje stavove o konceptualizaciji naci-
onalnog identiteta i pripadnosti nacionalnoj zajednici.
Iako Šulmanovim zaključcima nedostaje čvršća utemeljenost budući da nisu
proizašli iz kritičke analize podataka dobijenih putem upitnika kroz uključivanje
istorijskog i sociokulturnog konteksta pojedinačnih zemalja ili oblasti, smatramo
da je pokretanje rasprave u vezi sa uspostavljenom dihotomijom važno, te da iz-
vesni pogledi u vezi sa prirodom nacionalizma u različitim sredinama zaslužuju
da budu preispitani ili dodatno razrađeni. U tom smislu, bitno je istaći ne samo
izdiferenciranost kako građanskog, tako i etničkog tipa nacionalizma, to jest na-
cionalnog identiteta imajući u vidu njihove distinktivne aktuelizacije u različitim
državama kroz istoriju, već i njhovu višeznačnost u pojedinim društvima u odre-
đenom istorijskom periodu. To se odnosi ne samo na pluralne poglede u vezi sa
pitanjem nacionalnog identiteta zastupljene u javnom i političkom polju odgova-
rajućih zemalja, već i na postojanje pluralizma unutar vladajućeg sloja u tom kon-
tekstu. Upravo je, čini nam se, bitno istaći izdiferenciranost građanskog ili etničkog
koncepta nacije (i nacionalnog identiteta) u konkretnim državama kao posledicu
nepodudarnosti između političke teorije i prakse, odnosno težnje političke i in-
telektualne elite da se date nepodudarnosti prevaziđu. U pokušaju da na izvestan
način „operacionalizuju” i prilagode političke koncepte zatečenim sociokulturnim
okolnostima i kulturno-političkim ciljevima, grupacije unutar političke i intelek-
tualne elite izvodili su različite verzije koncepta nacionalnog identiteta proširujući
iznutra koncept građanskog i etničkog identiteta. Takav proces uočava se unutar
srpskog društva iz druge polovine XIX veka, a njegove manifestacije bile su vidljive
u različitim poljima, uključujući i polje kulturne i umetničke produkcije.
Kao primer „kreativnog” delanja srpske političke i kulturne elite u pokuša-
ju da tešnje povežu političke koncepte i srpsku društvenu realnost, te da kulturne
pojave sagledaju shodno definisanim političkim i kulturnim ciljevima, može da po-
služi recepcija kompozitorskog i dirigentskog rada Davorina Jenka, Slovenca, koji 177
 STRANCI U BEOGRADU

je od 70-ih godina XIX veka zauzeo važnu poziciju u muzičkom životu Beograda i
Srbije. Jenkov dolazak u prestonicu Srbije poklopio se sa istorijski značajnim poli-
tičkim i društvenim procesima poput ostvarenja političke samostalnosti, izgradnje
političkih i kulturnih institucija, kao i formiranja civilnog društva i javnog polja što
je bilo praćeno definisanjem političkih, ekonomskih i kulturnih prioriteta među
pripadnicima političke i intelektualne elite unutar i izvan njenih granica. Upravo su
navedene okolnosti, čini se, u velikoj meri doprinele tome da osvrti na Jenkova po-
stignuća od strane savremenika izađu iz okvira uskostručnih rasprava i analiza, do-
tičući se pojedinih bitnih političkih dilema koje su se nametnule u ovom periodu.
Između ostalog, reakcije na njegovo delanje zabeležene u štampi otkrivaju
postojanje različitih perspektiva u poimanju nacionalne zajednice i nacionalne kul-
ture, te, samim tim, i oslanjanje na nepodudarne postavke koncepta nacionalnog
identiteta, pri čemu se zapravo misli na varijetete etničkog koncepta nacionalnog
identiteta. Budući da je ovaj koncept bio čvrsto utkan u politički diskurs srpske
elite, interesantno je objasniti njegove različite verzije u komentarima Jenkovih
kritičara i hroničara iz nekoliko razloga. S jedne strane, ovakva vrsta analize trebalo
bi da ima teorijske reperkusije pokazujući mogućnost da se kompleksnost procesa
nacionalne identifikacije prati kroz pojave iz umetničke prakse, a potom i da se
ukaže na problem uspostavljanja granica u tom procesu (u vezi sa pripadnošću/
nepripadnošću određenoj naciji ili nacionalnoj kulturi). S druge strane, distink-
cije u tumačenju etničkog koncepta nacionalnog identiteta primetne u osvrtima
Jenkovih savremenika mogu da se posmatraju kao indikacija šire političke pode-
ljenosti unutar srpske elite u pogledu sprovođenja državne i kulturne politike na
ovim prostorima.
Pre nego što detaljnije razmotrimo različite pozicije posmatranja Jenkovog
delanja u srpskoj sredini, kao i u delovima Austrougarske do Pr vog svetskog rata i
time ukažemo na granice postavki etničkog koncepta nacionalnog identiteta, neo-
phodno je da ukažemo i na sociokulturni kontekst u kome su one nastale. Tu pre
svega imamo u vidu stepen razvijenosti i institucionalizovanosti visokoumetničke
muzičke prakse u Srbiji u ovom periodu, a potom i opšte tendencije kada je reč o
poimanju nacionalne kulture i muzike na ovom prostoru. Na osnovu sažetog uvida
u okolnosti koje smatramo relevantnim za razumevanje recepcije Jenkovog rada,
pokušaćemo da interpretiramo iznete ocene i ukažemo na njihove obuhvatnije te-
orijske i kulturno-istorijske implikacije.

Visokoumetnička praksa u Srbiji u drugoj polovini XIX veka:

problem nedostatka stručnog kadra i javnih muzičkih institucija
Razvoj visokoumetničke muzičke prakse u Srbiji tokom XIX veka odvijao se
178 spo ro i uz znatne poteškoće u pogledu stvaranja adekvatnih institucionalnih uslo-
 DAVORIN JENKO „NAŠ STRANAC”U KULTURNOM ŽIVOTUBEOGRADA (1865–1914)

va za utemeljenje specijalizovanog muzičkog obrazovanja namenjenog izvođačkoj,

kompozitorskoj i pedagoškoj delatnosti, kao i za podsticanje muzičke produkcije i
distribucije. Primera radi, pr va privatna muzička škola koja je obuhvatala predaka-
demske nivoe obučavanja otvorena je 1899. godine u Beogradu (Srpska muzička
škola), dok se na otvaranje visoke škole za muziku čekalo gotovo do početka Dru-
gog svetskog rata (1937). U takvim uslovima muzičko obrazovanje predstavljalo je
privilegiju malobrojne visokoobrazovane i ekonomski moćnije populacije noseći
uglavnom jasno rodno obeležje. Naime, po ugledu na centralnoevropske i zapadno-
evropske urbane sredine i u srpskim gradovima u Kneževini Srbiji od polovine XIX
veka počinje ekspanzija kućnog muziciranja najpre među pripadnicima vladajućeg
sloja, a potom i među pripadnicima srednje klase u čemu su značajno mesto imale
žene kao ključni akteri i ujedno klavir kao najpopularniji muzički instrument.
Sudeći prema istraživanjima Dragane Jeremić Molnar (2001, 2006) i Mari-
jane Kokanović Marković (2012), sticanje muzičkog obrazovanja u vidu usvajanja
veštine sviranja na klaviru imalo je izuzetan prestiž u imućnim srpskim porodicama
na području Kneževine i Kraljevine Srbije, kao i u južnim delovima Austrougarske
predstavljajući nezaobilazan segment u odgoju ženske dece. Ipak, budući da mu-
zičko školovanje devojaka (kao i mladića) nije imalo za cilj njihovo uključivanje u
javni muzički život isključivo se zadržavajući u okvirima privatnog vida zabavljanja,
što je onemogućavalo značajnije uključivanje lokalne populacije u polje muzike
bilo da je reč o njegovom popularnom ili visokoumetničkom segmentu. Iz tog raz-
loga, kao i usled intenziviranja procesa de-otomanizacije Srbije od 1867. godine
koji je podrazumevao preuzimanje modelâ političke, kulturne i ekonomske orga-
nizacije razvijenih u vodećim evropskim državama toga doba i njihovu primenu u
specifičnom lokalnom kontekstu, pojavila se potreba za obrazovanim muzičarima
različitog profila koji je trebalo da daju doprinos u ekspanziji visokoumetničke mu-
zičke prakse i njenih institucija, odnosno u oblasti formalnog muzičkog obrazo-
vanja, izvođaštva i muzičkog stvaranja. Ta „strukturna praznina” u značajnoj meri
je prevazilažena zahvaljujući angažovanju inostranih profesionalnih muzičara koji
su u Kraljevinu Srbiju dolazili pretežno iz Austrougarske. Među njima bio je veliki
broj Čeha, Nemaca, Austrijanaca i Mađara.
O važnoj ulozi koju su inostrani muzičari imali u procesu muzičkog opisme-
njavanja dela srpske populacije, kao i u razvoju popularne i visokoumetničke prak-
se tokom XIX veka postoje brojne potvrde u dosadašnjim istraživanjima (Гајић
1995; Пејовић 2001; Tomašević 2006). Ono što se posebno nameće iz sakuplje-
nih podataka jeste obuhvatnost delanja inostranih muzičara u srpskoj sredini koja
je uključivala ne samo upoznavanje mlade populacije sa osnovnim muzičkim zna-
njima i veštinama i utemeljivanje solističke, horske i orkestarske izvođačke prak-
se, već i širenje korpusa ostvarenja zasnovanih na lokalnom folklornom nasleđu.
Uprkos njihovim naporima da se kvalitet visokoumetničke muzičke produkcije i 179
 STRANCI U BEOGRADU

izvođaštva unapredi i dovede do nivoa koji bi omogućio plasman najsloženijih in-

strumentalnih i vokalno-instrumentalnih muzičkih žanrova, čini se da je kontinu-
irana malobrojnost lokalnih profesionalnih muzičara, kao i nestalnost raspoloživih
inostranih muzičara udružena sa nedostatkom finansijskih sredstava predstavljala
ozbiljnu prepreku u tom procesu, onemogućujući adekvatnu institucionalizaciju
ove prakse i stvarajući uslove za skromne umetničke rezultate.1 Upravo u kontekstu
pokušaja da se visokoumetnička muzička praksa čvršće utemelji u prestonici Kra-
ljevine Srbiji i da se saobrazi potrebama sve brojnije srednje i više klase, to jest nji-
hovoj zainteresovanosti za kompleksniji i raznovrsniji muzički repertoar, te razvoj
nacionalnog repertoara treba posmatrati angažovanje Davorina Jenka, sposobnog
muzičara-amatera čiji je potencijal u kompozitorskoj, dirigentskoj i pedagoškoj de-
latnosti nagovešten u radu sa pevačkim ansamblima u Beču tokom kraja 50-ih i
početkom 60-ih godina XIX veka.2
1 U prilog ovoj tvrdnji moguće je navesti niz činjenica. Pre svega, Beograd je u drugoj polovini 19.
veka raspolagao sa tri horska ansambla sposobna za izvođenje zahtevnijih vokalnih i vokalno-in-
strumentalnih ostvarenja – reč je o Beogradskom pevačkom društvu (1853), Crkvena pevačka dru-
žina Stanković (1881, od 1888. godine dobija naziv Muzička družina Stanković) i Akademskom
pevačkom društvu Obilić (1884), dok su stalne pevačke družine skromnijih izvođačkih kapaciteta
postojale još u Šapcu, Kragujevcu, Leskovcu i Nišu (Пејовић 2001: 75–97). Osim toga, u Beogra-
du su funkcionisala i dva orkestra – оrkestar Кraljeve garde, kao i orkestar Narodnog pozorišta.
2 Jenko (1835–1914) je rođen u Dvorju (Austro-Ugarska) u imućnoj porodici, školovao se u Lju-
bljani, a od 1858. i u Beču. Uporedo sa studijama prava, bavo se političkim i kulturnom aktivno-
stima doprinoseći slovenačkom nacionalnom pokretu, kao i širenju panslavističke ideje. Za vreme
boravka u Beču ostvario je kontakte sa predstavnicima slovenačke, srpske, hr vatske i češke intelek-
tualne i kulturne elite učestvujući u idejnoj i praktičnoj razradi programa nacionalne emancipaci-
je slovenskih naroda. Jedan od značajnijih rezultata takvog delanja bilo je osnivanje Slovenačkog
pevačkog društva koje je po uzoru na češka pevačka društva organizovalo besede to jest politički
usmerene književno-umetničke manifestacije, kao i komponovanje horske pesme „Naprej, zastave
slave” jedne od najpopularnijih patriotskih kompozicija tog vremena među slovenskom manjinom
iz Austro-Ugarske. Predanost panslavizmu i verovanje u buduće kulturno zbližavanje slovenskih
naroda pod pokroviteljstvom Rusije Jenko je najpre potvrdio promenom imena – umesto Martin,
postaje Davorin, a potom i dolaskom u Srpsko crkveno pevačko društvo u Pančevu 1862. godine,
te u Beogradsko pevačko društvo 1865. godine. Na mestu horovođe Beogradskog pevačkog dru-
štva ostao je sve do 1877. godine, a u međuvremenu je angažovan i kao kapelnik u beogradskom
Narodnom pozorištu (1871). Pored rada sa pevačima i instrumentalistima u okviru BPD-a i NP-a,
Jenko je bio izuzetno posvećen komponovanju muzike za pozorišne komade (90), kao i horske
muzike, a autor je i pr ve srpske operete (Vračara, 1882). Njegova muzika za komade Seoska lola
(1878), Devojačka kletva (1887), Đido (1892), Potera (1895), kao i Pribislav i Božana bila je široko
prihvaćena uživajući značajnu popularnost ne samo kod beogradske publike, već i među srpskom
populacijom u gradovima širom Vojvodine. Jenkov rad na komponovanju i izvođenju pozorišne
muzike bio je otežan zbog uslova koji su vladali u NP-u pri čemu se misli pr venstveno na malobroj-
nost izvođača u orkestru (12 do 16 izvođača), kao i nedostatak školovanih pevača. Prilagođavanje
neodgovarajućem izboru kadrova i finansijskim problemima pratilo je Jenka tokom čitavog anga-
žmana u NP-u predstavljajući objektivan ograničavajući faktor za njegove stvaralačke i dirigentske
poduhvate. Deo publike i stručne kritike jasno je to uviđao posebno afirmativno sagledavao krea-
180 tivne poduhvate ovog autora. Prema: Цветко 1952.
 DAVORIN JENKO „NAŠ STRANAC”U KULTURNOM ŽIVOTUBEOGRADA (1865–1914)

Shvatajući, s jedne strane, oskudnost ljudskih i materijalnih resursa dostup-

nih za razvijanje visokoumetničke muzičke prakse u srpskoj sredini, ali, s druge
strane, uviđajući važnost njenog postojanja za emancipaciju srpske nacionalne kul-
ture, deo intelektulaca i ljubitelja muzike video je u Jenku ličnost kadru da započ-
ne zahtevan rad u više pravaca – pre svega na stvaranju umetnički zadovoljavaju-
ćih izvođačkih ansambala, najpre vokalnog (Pr vo beogradsko pevačko društvo),
a potom i instrumentalnog (orkestar Narodnog pozorišta u Beogradu), kao i na
proširivanju lokalnog muzičkog repertoara u oblasti različitih muzičkih žanrova
(horska muzika, komad s pevanjem, opereta, solo-pesma itd.). Činjenica da je bila
reč o muzičaru slovenačkog, a ne srpskog porekla, čini se da uglavnom nije pred-
stavljala značajnu prepreku u ovom procesu što je, pretpostavljamo, u velikoj meri
bilo uzrokovano pre svega njegovom zainteresovanošću za komponovanje scenske
muzike za razliku od većine tada aktivnih stvaralaca posvećenih uglavnom radu
na takozvanim malim žanrovima (lirski komad, solo-pesma, horska pesma ili splet
pesama i dr.), zatim veštinom koju je pokazao u oblikovanju muzike za komade s
pevanjem, popularnom i cenjenom među stručnom i širom publikom, kao i vido-
vima korišćenja srpskog muzičkog foklora.
Pozicioniranje slovenačkog muzičara kao jednog od ključnih nosilaca srpske
muzičke tradicije kao posledica spleta specifičnih sociokulturnih i socioekonom-
skih okolnosti postavilo je predstavnike srpske intelektualne i političke elite uklju-
čene u polje umetnosti i kulture pred niz dilema kada je reč o doslednom praćenju
političkih principa. Zapravo, ova pojava jasno je ukazala na nepodudarnost između
političkih koncepata i političke i kulturne prakse zahtevajući od njih pronalaženje
mogućih rešenja. U pokušaju da se dati antagonizam prevaziđe, odnosno da se na-
čini preciznije vrednovanje Jenkovog doprinosa u kontekstu istorije srpske muzike
i srpske muzičke tradicije grupe aktera su polazile od različitih tumačenja koncepta
nacionalnog identiteta, kao i od različitih političkih interesa što je njihovo mišlje-
nje i delanje usmeravalo u nesrodnim pravcima.

Zamisao nacionalnog identiteta i nacionalne kulture u

Kneževini Srbiji i Kraljevini Srbiji: dominantna strujanja
Još od Pr vog i Drugog srpskog ustanka (1804–1813; 1815–1817), a potom
i nakon uspostavljanja Kneževine Srbije (1830–1882) kao vazalne kneževine u
okviru Osmanskog carstva, može da se prati proces postepene izgradnje srpske dr-
žave koji je podrazumevao zasnivanje političkih, pravnih i kulturnih institucija u
skladu sa projektovanim ciljevima političke i sve brojnije intelektualne elite. Iako
ne postoji konzenzus u vezi sa tumačenjem rezultata delanja elite u vezi sa obli-
kovanjem srpske države, može se konstatovati da je, barem formalno, model za-
padnoevropskih parlamentarnih demokratija predstavljao važnu ishodišnu tačku 181
 STRANCI U BEOGRADU

u tom kontekstu, kao i da je ideja o teritorijalnom objedinjavanju Srba i oslanjanju

na istorijske granice Stare Srbije nesumnjivo imala bitnu ulogu u kreiranju spolj-
ne i unutrašnje politike (Љушић и Крестић 1991; Љушић 1993; Perović 2006;
Stojanović 2010).
Upravo je činjenica da je zamisao o grupisanju etničkih Srba u jednoj dr-
žavi i ostvarivanju kontinuiteta sa srednjevekovnim teritorijalnim okvirima imala
neprekinut značaj u definisanju političkih ciljeva srpske elite tokom čitavog XIX
veka, kao i kasnije svedoči o važnosti koju je koncept etničkog nacionalizma i na-
cionalnog identiteta imao na ovom prostoru. Ovu pojavu uočili su brojni autori
pokušavajući da temeljnije objasne njenu ideološku genezu i razradu (Мilosavljević
2002), potom političke i društvene uzroke (Hutchinson i Smith 1994; Schopflin
1995), kao i efekte u političkom i kulturnom polju (Perović 2006). Ne ulazeći u
složenost procesa koji su doprinosili ili proisticali iz ukorenjenja koncepta etničkog
nacionalizma i nacionalnog identiteta u okvir političkih programa srpske elite, bit-
no je izdvojiti određene prakse koje su te procese pratili. Pre svega, imamo u vidu
otkrivanje narodne kulture, tačnije njeno beleženje, proučavanje i popularizaciju
kao važan element u konstruisanju srpskog nacionalnog identiteta, te, s tim u vezi,
u kreiranju srpske istorije i nacionalne kulture.
Poimanje srpskog seljaka kao glavnog stožera u formiranju srpske države i
kulture bilo je dominantno među političkom i intelektualnom elitom Kneževine
Srbije, a potom i Kraljevine Srbije imajući različita otelovljenja u okviru političke,
književne, umetničke i naučne prakse. Prema tvrdnjama Latinke Perović (Perović
2006, 47–74) patrijarhalna kultura i njoj svojstvena politička i ekonomska orga-
nizacija činila je okosnicu uticajnih političkih projekata koji su, osim u kratkom
periodu nadmoći liberalno orijentisanih grupacija unutar elite, usmeravali državnu
politiku tokom čitave druge polovine XIX veka, kao i tokom pr vih decenija XX
veka. To se, između ostalog, ogledalo u značaju koji je u ovom periodu pridavan
tradicionalnim formama ekonomskog, političkog i socijalnog delanja ovaploćenim
u tvorevinama poput zadruge i opštine (Perović 2006, 70–72).
Osim u političkom polju, centralnost narodne kulture i tradicije ispoljava-
la se posebno snažno u polju kulture. S tim u vezi, od izuzetne važnosti bio je
rad Vuka Stefanovića Karadžića kako na reformi srpskog jezika i pisma, tako i na
utemeljenju folklorističkih i etnoloških istraživanja na ovom prostoru. Podstak-
nut sličnim poduhvatima koji su počeli da se sprovode na nemačkom govornom
području kao rezultat narastajućeg romantičarskog kulturnog pokreta tokom pr-
vih decenija XIX veka, Karadžić je zajedno sa pomoćnicima sakupljao, beležio,
odabirao, redigovao i štampao narodnu poeziju, pripovetke, poslovice i običaje što
je predstavljalo osnovu ne samo za dalja naučna ispitivanja i utemeljenje određe-
nih naučnih disciplina, već i za popularizaciju narodne kulture. Upravo je širenje
182 folklornih artefakata među pripadnicima obrazovanijih slojeva i stanovnika varo-
 DAVORIN JENKO „NAŠ STRANAC”U KULTURNOM ŽIVOTUBEOGRADA (1865–1914)

ši i gradova u Srbiji i Vojvodini najpre neformalnim putem kroz preštampavanja

sakupljene građe, a potom i u institucionalizovanom vidu – kroz obrazovni si-
stem, stvorilo temelj za formiranje deljene kulture i, samim tim, za jačanje osećaja
pripadnosti „zamišljenoj zajednici”. Pored uloge u svakodnevnom životu srpskog
stanovništva, uzdizanje narodne kulture kao vrednosti po sebi u kojoj se sažimaju
specifičan etos i duhovna uzvišenost pûka netaknutog devastirajućim „procesom
civilizacije”, imalo je bitan uticaj i na oblast umetničkog stvaranja i visoke kulture
uopšte. Uprkos otporu koji je pružan ne samo Vukovoj jezičkoj reformi, već i nje-
govim nastojanjima da ukaže na poseban značaj folklornog stvaralaštva kao nedvo-
smislenog pokazatelja postojanja „narodnog genija”, naročito među vojvođanskom
intelektualnom elitom, gledišta koja je zastupao stekla su značajan broj poklonika
uključujući užestručno orijentisan krug lingvista i slavista, ali i predstavnike kul-
turne elite i umetnike (videti, između ostalog, u: Група аутора 1968; Стојанчевић
1987; Група аутора 1988). S tim u vezi, od izuzetne važnosti je naklonost koju su
prema Vukovim idejama pokazivali tada vodeći srpski književnici čiji su poduhvati
orijentisani prema stvaranju visoke umetnosti duboko ukorenjene u folklorno na-
sleđe poslužili kao jedna vrsta orijentira umetnicima drugih profila (videti u По-
повић 1968, 1972; Живковић 1983).
Zamisao o zasnivanju visoke umetnosti na temelju folklornih tvorevina za-
živela je i u polju muzike zahvaljujući u velikoj meri delanju Kornelija Stankovića
koji je uz podršku uticajnih predstavnika političke i crkvene elite Austrougarske i
Kneževine Srbije (patrijarh srpski Josif Rajačić, knez Mihailo Obrenović, mitropo-
lit Srbije Mihailo, knez Danilo i dr.) radio kako na zapisivanju gradskih i narodnih
pesama, tako i na njihovoj umetničkoj obradi tokom više od jedne decenije (od
1851. do 1963. godine).3 Osim što je sproveo obuhvatno beleženje muzike zastu-
pljene među srpskim stanovništvom u Šumadiji, kao i u vojvođanskim gradovima,
Stanković je značajno proširio repertoar horske muzike na srpskom jeziku, kao i
klavirske muzike proistekle na osnovi srpskog muzičkog folklora. Nadovezujući se
na izvestan način na postignuća Branka Radičevića u oblasti književnosti, on je u
mnogome doprineo produbljivanju problema definisanja srpske muzike, a ujedno
se na indirektan način uključio u proces konstruisanja srpske nacionalne kulture.
Pitanje određenja i usmerenja srpske muzike i, ujedno srpske nacionalne kul-
ture, koje se razvija i širi sa pojavom ključnih zagovornika utemeljivanja visoke
umetnosti na osnovi folklornog nasleđa polovinom XIX veka, pored toga što je po-
krenulo užestručne i šire rasprave u javnosti, suočilo je predstavnike intelektualne
i političke elite posebno na prostoru Kneževine Srbije (kasnije i Kraljevine Srbije)
sa problemom kulturne i društvene nerazvijenosti, tačnije nedostatkom adekvat-

3 O sakupljačkom, kompozitorskom, pedagoškom i dirigentskom radu Kornelija Stankovića videti

detaljnije u: Stefanović 1985. 183
 STRANCI U BEOGRADU

ne socijalne i institucionalne osnove za ekspanziju složenijih oblika umetničkih

praksi. To se posebno odnosilo na elitnu muzičku praksu koja je, za razliku od
književnosti i vizuelnih umetnosti, kao preduslov za uspostavljanje i emancipaciju
zahtevala značajne materijalne resurse kako u pogledu produkcije, tako i distribuci-
je i potrošnje. Takve okolnosti nesumnjivo su doprinele tome da se u polju muzike
u većoj meri nego u drugim poljima umetničkog delanja pojavi problem doslovne
primene herderovski inspirisanih viđenja srpske muzike kao tvorevine kroz koju
bi trebalo da se ovaploćuje specifičan duh srpskog naroda očuvan u slojevima fol-
klornog muzičkog nasleđa, te prepoznatljiv isključivo za pripadnike srpske etničke
grupe.4 Naime, u situaciji veoma redukovanog i skromnog muzičkog stvaralaštva i
muzičkog života u na srpskom području koji je zavisio u velikoj meri od inostranih
muzičara, dosledno oslanjanje na kriterijum etničke pripadnosti moglo je samo da
ga dodatno oslabi. Pripadnici srpske elite rešenje ovog problema videli su na dva
načina koja su podrazumevala interpretiranje Herderovih postavki i postavki dru-
gih organicističkih teoretičara na dva nepodudarna načina. Distinktivna gledišta
elite počivala su na upotrebi različito izvedenih koncepata etničkog nacionalnog
identiteta na osnovu kojih je proisticala i nesrodnost u tumačenju tada aktuelnih
muzičkih događaja, kao i u definisanju ciljeva u vezi sa daljim razvojem visokou-
metničke muzike u Kneževini, odnosno Kraljevini Srbiji. Naime, način na koji su
pripadnici elite pristupali tumačenju pojmova nacionalnog identiteta, odnosno u
ovom slučaju etničkog koncepta nacionalnog identiteta reflektovalo se na sagleda-
vanje i vrednovanje rezultata aktera u pojedinim segmentima polja muzike.
Kao veoma ilustrativan primer u tom kontekstu može da posluži recepcija
delanja Davorina Jenka od strane savremenika u beogradskoj sredini, kao i među
srpskom populacijom u oblasti Vojvodine i Bosne i Hercegovine. Reč je pre svega
o anonimnim ili poznatim muzičkim kritičarima, hroničarima ili stručnjacima koji
su svoje viđenje muzičkog života u Beogradu iznosili u časopisima različitog tipa
počev od onih popularnijeg karaktera namenjenih širem delu obrazovanog sta-
noništva do onih uže orijentisanih na predstavnike kulturne, umetničke i naučne
elite. Sagledavajući časopise koji su u periodu od polovine 60-ih godina XIX veka
do početka Pr vog svetskog rata izlazili u Beogradu, Sremskim Karlovcima, Velikoj
Kikindi i Sarajevu naišli smo na niz tekstova u kojima je načinjen osvrt na opus
Davorina Jenka i izneta ocena značaja njegovog delanja za srpsku kulturu. Od po-
sebnog značaja u tom kontekstu su kritike i članci objavljeni u časopisima Bosanska
vila, Brankovo kolo, Gudalo, Srpski književni glasnik i Pozorište. Na osnovu iznetih
komentara i sprovedenog vrednovanja učinka ovog kompozitora i dirigenta može
da se potvrdi postojanje najmanje dve različie struje među pripadnicima elite koje
su se oslanjale na, s jedne strane, otvoreniji i fleksibilniji vid tumačenja koncepta

184 4 O Herderovim idejama videti detaljnije u: Bendix 1997; Sikka 2011.

 DAVORIN JENKO „NAŠ STRANAC”U KULTURNOM ŽIVOTUBEOGRADA (1865–1914)

etničkog identiteta, a s druge strane, na njegov ekskluzivistički vid u duhu Herde-

rovih tumačenja i potonje organicističke tradicije.

Različite verzije etničkog koncepta nacije i nacionalnog identiteta

na primeru recepcije delanja Davorina Jenka
Podaci o tome kako su savremenici doživljavali Jenkov kompozitorski i izvo-
đački rad dostupni u publikovanim člancima i kritikama iz periodike s kraja XIX
veka ukazuju na preovlađujuće afirmativne stavove i ocene. To se uočava kako u
osvrtima beogradskih kritičara i hroničara, tako i komentatora iz gradskih centara
izvan granica Kraljevine Srbije. Iako jedinstveni u pohvalama u vezi sa Jenkovim
poduhvatima na području horske i scenske muzike, kao i dirigentskog rada, nje-
govi savremenici pokazivali su razlike kada je reč o mogućem tumačenju pozicije
ovog autora u srpskoj muzičkoj istoriji. S tim u vezi, bitno je istaći da oni nisu na
srodan način pristupali jednom od ključnih pitanja nametnutim Jenkovim uspo-
nom u srpskoj sredini poput onog da li kompozitor koji nije srpskog porekla može
da stvara srpsku muziku, te da li slovenačkog kompozitora treba svrstati u grupu
značajnih srpskih kompozitora uprkos njegovom poreklu.
Odgovor na ova pitanja komplikovala je činjenica da je Jenkova muzika bila
omiljena među širim slojevima u gradskim sredinama, kao i da su brojne pesme
koje je komponovao postale deo gradskog folklora. Osim toga, posebno problema-
tičnu tačku predstavljala je i postavka koncepta nacionalnog identiteta zasnovana
na Herderovoj teoriji jezika i kulture koja je bila rasprostranjena u srpskom poli-
tičkom diskursu, kao i u diskursu o kulturi i umetnosti. Naročito sporan segment u
tom kontekstu predstavljala je Herderova ideja narodnog duha (Volksgeist) kao jed-
na vrsta amalgama kolektivnih psiholoških, bihejvioralnih, karakternih, moralnih,
kulturnih i civilizacijskih osobenosti. Ta ideja se ne može racionalno objašnjavati,
pa, samim tim, ni usvojiti ukoliko za to ne postoji odgovarajući preduslov u vidu
pripadnosti određenoj etničkoj grupi, tačnije spoju bioloških i kulturno-istorijskih
činilaca. Budući da duh jednog naroda predstavlja ishodište njegovog identiteta,
odnosno njegove posebnosti – biološke, kulturne, psihološke itd. on nije pojmljiv
za pripadnike drugih naroda.
Upravo je tumačenje fenomena narodnog duha, tačnije mogućnost ili ne-
mogućnost njegove aproprijacije odredilo pristup savremenika Jenkovom radu
upućujući ih na suprotstavljene postavke etničkog koncepta nacije i nacionalnog
identiteta. Jedna grupa insistirala je na obuhvatnijoj postavci tog koncepta izjed-
načavajući važnost etničke i rasne pripadnosti. Prema tom tumačenju slovenačko
poreklo nije bilo sporno u slučaju Jenka budući da je slovenska rasna osnova shva-
tana kao značajniji činilac u odnosu na samu etničku ravan. Pozivanje na slovenski
identitet Jenka kao posrednika između njegovog slovenačkog identiteta i srpske 185
 STRANCI U BEOGRADU

kulture u kojoj je delao stvaralo je mogućnost za uključivanje ovog autora u srpsku

muzičku tradiciju. To je implicitno podrazumevalo i priznanje mogućnosti da slo-
venački kompozitor stvara srpsku muziku, jer mu je njegovo slovensko poreklo, te
slovenski duh davalo priliku da dublje prodre u srpsko folklorno nasleđe, razume
ga i umetnički oživi. Ovakvo viđenje zasnovano na širem definisanju pojma etnič-
kog koji nije poistovećen sa etničkom grupom, već sa nad-etničkom zajednicom
problematizovalo je ideju srpske muzike kao autentičnog izraza pripadnika srpske
etničke grupe dajući, makar teorijski, mogućnost pripadnicima drugih, slovenskih
naroda da postanu njeni tvorci.
Druga grupa autora polazila je od uže postavljenog etničkog koncepta nacije
i nacionalnog identiteta, smatrajući etničku pripadnost neophodnim kriterijumom
za sudelovanje u nacionalnoj muzičkoj istoriji i kulturi. Oni koji su bili naklonjeni
ovakvom tumačenju bili su skloni sumnji u mogućnost da se Jenko prihvati kao
stvaralac srpske muzike, pri čemu je njegovo neadekvatno etničko poreklo sma-
trano značajnom preprekom za poniranje u duh srpskog muzičkog folklora kao
bitnim preduslovom za kreiranje zaista autentične srpske muzike. Činjenica da je
Jenko bio Sloven nije smatrana adekvatnim preduslovom za doprinos srpskoj mu-
zičkoj tradiciji, budući da je za to bila potrebna sposobnost da se prepozna i ema-
nira unikatnost srpskog duha svojstvena isključivo pripadnicima srpske zajednice
zbog zajedničkog biološkog, kulturnog i psihološkog nasleđa.
Pr vi tip tumačenja etničkog koncepta identiteta iz koga proističe i shvatanje
da se Jenko može posmatrati kao važna figura u okviru srpske muzičke istorije,
tačnije kao kompozitor srpske muzike bio je zastupljen kako kod kritičara iz Be-
ograda, tako i Vojvodine i Bosne i Hercegovine. Posebnu naklonost prema Jenku
pokazivali su autori iz bosanskih i vojvođanskih listova koji su s neskrivenim odu-
ševljenjem govorili o njegovom učinku za srpsku muziku i kulturu. U tom smislu
naročito su značajni tekstovi objavljeni u Gudalu i Bosanskoj vili (Уредништво
1886; Непознат аутор 1903). U najavi pr vog broja časopisa Gudalo (1886) nailazi
se na sledeću ocenu Jenkovog rada:
„Kornelije (Stanković – dodala I.V.) osnova pr vu srpsku pevačku družinu
i na veliku sreću našu, nađe nam se posle njega sada dična starina Davorin Jenko.
Kornelije poče, a Jenko nastavi tako stručno, vešto i sretno, da danas smemo sme-
lo reći – budi njemu hvala – da je novoj glazbi srpskoj položen nov, ali pouzdan
temelj. Do Davorina Jenka, pa i od njega sve dosad ne bi prilike, niti nužde, da se
osnuje stručan list. Ali Davorinovi horovi i popevke, od kojih su mlogi u sve slojeve
naroda tako prodrli, da bi danas čovek držao da su u samome narodu ponikli, stvo-
riše nam preko četrdeset pevačkih družina, ovamo i onamo; stvoriše nam priliku i
nuždu da pokrenemo stručan list [...].” (Уредништво 1886, 2)
Sličan izrazito afirmativan ton i pogled na Jenkova postignuća primećuje se
186 i u član ku anonimnog autora objavljenog u Bosanskoj vili. Pažnju najpre privlači
 DAVORIN JENKO „NAŠ STRANAC”U KULTURNOM ŽIVOTUBEOGRADA (1865–1914)

sam naslov teksta „Davorin Jenko, znameniti srpski kompozitor” kroz koji se ne-
dvosmisleno ističe poimanje mesta ovog kompozitora u srpskoj muzičkoj istoriji.
Osim toga, interesantan je i sledeći uvid:
„Od markantne pojave Kornelija Stankovića, koji na ovome polju udari te-
melj novijoj muzici u čisto srpskom duhu, no koji vrlo rano umrije, te ne mogaše
do kraja izvesti svoju zamisao [...]; od njegove pojave pa do Jenkove naša muzička
umjetnost nije bila u stanju istaknuti još tako krupno ime, kao što je ime ovog bra-
ta Slovenca. Naša namjera nije, dana ovom mjestu kritički ocjenjujemo vrijednost
svega onoga što je on uradio; ali ono što je najvažnije moramo napomenuti: punih
50 godina on je kao jedinstveni i neumorni radenik obrađivao ovo polje i za sve
to vrijeme njegov je uticaj na naše muzikalno obrazovanje bio tako silan, da mu u
tome ne bješe premca.” (Непознат аутор 1903, 141)
Njemu treba dodati i konstatacije da je „srpski narod dostojno proslavio ime
svoga najmilijeg kompozitora”, kao i da su Jenkove melodije „rasprostrte po cijelo-
me Srpstvu”, te da „nema nijednoga Srbina koji te melodije ne pjeva, koji ih ne zna
i koga ne oduševljavaju” (1903, 142).
U navedenim odlomcima, kao i u drugim spisima u kojima se Jenkovi stva-
ralački rezultati sagledavaju kao vredan deo u istoriji srpske muzike (Pozorište i
Brankovo kolo), primećuje se isticanje njegovog slovenskog porekla, a u još većoj
meri i umešnosti u umetničkoj obradi srpskog folklora ili komponovanja u duhu
folklora što se, kako se implicitno nagoveštava, potvrđuje popularnošću ostvarenja
ovog kompozitora među srpskim stanovništvom i njihovo verovanje da je zapravo
reč o narodnoj muzici. Ta dva elementa su, čini se, upotrebljavana kao ključni ar-
gumenti u prilog svrstavanja Jenka u kanon srpskih kompozitora, kao i poimanja
njegove muzike kao srpske muzike. Svakako, ovakvi zaključci ne bi bili mogući
bez oslanjanja na „inkluzivistički” tumačen etnički koncept nacionalnog identite-
ta, tačnije njegovu obuhvatniju postavku.
Za razliku od poklonika šire verzije etničkog koncepta nacionalnog identi-
teta, deo muzičkih stučnjaka i intelektualaca koji je zastupao opozitnu, ekskluzi-
vističku postavku ovog koncepta iznosio je daleko uzdržanije ocene Jenkovih po-
stignuća i ujedno ili osporavao ili u potpunosti odbacivao mogućnost njihovog
razmatranja u kontekstu srpske muzičke istorije. Upečatljiv primer takvog pristupa
Jenkovom opusu predstavlja kratak osvrt Stevana Stojanovića Mokranjca na publi-
kovanu muziku iz komada Seoska lola objavljen u časopisu Srpski književni glasnik
(Мокрањац 1901). Istakavši da su pesme iz ovog komada stekle popularnost među
pevačima iz urbanih centara, Mokranjac dodaje sledeće:
„Danas, posle toliko godina, dati pravilnu ocenu o ovim pesmama, odista je
teško. Mi smo se, pevajući ih, toliko navikli na njih, da su nam baš i očigledne nji-
hove mane mile. U tim pesmama ima puno, gotovo var varskih pogrešaka protivu
srpske akcentuacije [...] ali mi smo ove pesmo opet zato pevali i zavoleli, i baš ta 187
 STRANCI U BEOGRADU

pogrešna mesta naročito akcentovali, jer smo pevajući, slušali dragoga Jenka, kako
pogrešno, ali oduševljeno srpski govori. Mi smo svi pričali, kako u tim pesmama
nema ničega srpskog, ali smo ih pevali i zavoleli tešeći se što u njima ima puno
slovenskoga – rođačkoga. Mi smo kazivali kako ove melodije nisu iz pr ve ruke,
kako njihov izvor nije dovoljno svež, ali smo ih pevali i zavoleli, jer su za žednoga
i izvori sa ’Belih voda’ tako isto sveži kao i oni sa Zlatibora. Mi smo osećali kako
je umetnička obrada, harmonizacija ovih pesama siromašna i obična: ali smo opet
priznavali, da je Jenkova umetnička obrada i bogatija i novija od obrade sviju osta-
lih stranaca, koji su kod nas na pesmi radili.” (Мокрањац 1901, 236–237).
U Mokranjčevom tekstu uočava se nekoliko bitnih uvida. Najpre iako se na-
glašava Jenkovo slovensko poreklo koje ga je, kako se maglovito nagoveštava, uči-
nilo bližim srpskoj muzičkoj tradiciji i folkloru u odnosu na kompozitore koji nisu
bili Sloveni, ipak je on kategorisan kao stranac. Kao ipak malo-manje-stranac u
poređenju sa drugim strancima, ali i kao pasionirani ljubitelj srpske kulture Jenko
je donekle uspevao da pronikne u srpski duh, međutim, sudeći prema navedenom
odlomku, to nije bilo dovoljno da bi ga svrstalo u red srpskih kompozitora i auto-
ra autentično srpske muzike. Nije samo nespoznavanje specifičnosti duha srpskog
naroda bila problematična kod Jenka, već i njegov kompozitorski metod počev od
materijala koji je odabirao za umetničku obradu do načina na koji ju je sprovodio.
Iz Mokranjčevih opaski nije sasvim jasno da li je neadekvatan pristup kompono-
vanju muzike na folklornoj osnovi koji je on primetio kod Jenka bio posledica nje-
gove nemogućnosti da kroz kreativne napore emanira srpski duh, jer mu biološka,
kulturna i psihološka osnova, iako bliska, to nije dozvoljavala, potom njegovog
neadekvatnog stilskog usmerenja i kompoziciono-tehničkih slabosti, ili svega toga
zajedno.
Mokranjčevo preispitivanje sveukupnog značaja Jenkovog rada za srpsku mu-
zičku istoriju svakako je delom proizlazilo iz eksluzivističkog tumačenja etničkog
koncepta nacionalnog identiteta, ali je, istovremeno, veliki udeo u tome imao i
njegov poetički credo, tačnije njegova zamisao srpske umetničke muzike razvijana
kroz kompozitorski, dirigentski, etnomuzikološki i pedagoški rad koju su sledi-
li brojni kompozitori i muzički stručnjaci mlađih generacija uključujući Isidora
Bajića, Miloja Milojevića, Petra Konjovića i drugih. U osnovi data zamisao po-
čivala je na sledećim premisama: 1. srpska umetnička muzika treba da proizlazi
iz srpskog folklornog nasleđa, 2. pravo srpsko folklorno nasleđe manje je zastu-
pljeno u gradovima, već najpre u ruralnim sredinama gde je očuvalo svoju drevni
vid, 3. razumevanje folklornog uzorka u njegovoj celovitosti, kao zvučnog izraza
psihološke, karakterne i emocionalne posebnosti jedne etničke grupe proizlazi iz
njegovog adekvatnog proučavanja (sakupljanja i odabiranja), ali i intiutivnog uvi-
da koji je moguć za članove te etničke grupe zahvaljujući njihovoj biološko-psi-
188 hološko-kulturnoj predodređenosti. Premda Mokranjac nije sistematično izložio
 DAVORIN JENKO „NAŠ STRANAC”U KULTURNOM ŽIVOTUBEOGRADA (1865–1914)

svoje poetičke pretpostavke, one ipak jasno proizlaze iz njegovih kompozitorskih

i etnomuzikoloških poduhvata. Pretpostavljamo da je idejni okvir na koji se ovaj
stvaralac oslanjao u velikoj meri kreiran pod uticajem intelektualaca okupljenih
oko Beogradskog pevačkog društva na čelu sa slikarom Stevom Todorovićem koji
su od 70-ih godina XIX veka aktivno radili na projektu uspostavljanja autentično
srpske muzičke tradicije kroz formiranje srpskih muzičkih stručnjaka. Da je među
datom grupom intelektualca postojalo uverenje o tome da srpska muzika može da
se razvija u svojoj specifičnosti samo uz pomoć srpskih stvaralaca sposobnih da na
adekvatan način ostvare sintezu srpskog folklora i umetničkih postupaka svedoče,
između ostalog, diskusije članova društva povodom pokretanja inicijative za razre-
šenje Davorina Jenka kao horovođe iz 1875. godine (Манојловић 1923, 14–15),
kao i kasnije rasprave u vezi sa stvaranjem umetničkog podmlatka. Tako su se na
sednici društva održanoj 6. marta 1877. godine na kojoj su prisustvovali Steva To-
dorović, Dimitrije Popović, Ljuba Popović, Kosta Andrejević, Stevan Mokranjac,
Živojin Bogdanović, Papakostopulos, Nikola Nikolić, Milan Sosić, Spira Stanišić,
Haim Samuel, Steva Koturović, Sava Milenković i Vlada Pajević mogle čuti sledeće
ocene njegovog predsednika Todorovića:
„Baš ta misao da podignemo jedan naraštaj u muzici, pobudila je u meni mi-
sao: ne bi li bilo dobro da se opet jedan mlad čovek, koga društvo za dobro nađe,
o njegovom staranju pošalje na stranu da nauči višu muzičku školu – konzer vato-
rijum, te da tako dobijemo pravog nasljednika (Kornelija, dodala I.V.) Stankovića,
koji bi srpsku muziku napred pokrenuo. Ta me je misao rukovodila kad sam pre
nekog vremena odboru predložio, i on je, kao vrlo umesnu, prihvatio i odobrio; pa
sada to i družini predlažem. […] G. Jenko je, istina, radio dosta posle Stankovića, ali
ja izlazim otvoreno s tom stvari pa kažem, da on ipak, i ako je radio, nije nasljednik
Stankovića, i nije onako delao kao što je Stanković.” (Манојловић 1923, 25–26).
Stav da je Jenko više bio okrenut negovanju slovenske muzike, umesto srp-
ske muzike, da njegov pristup nije predstavljao nadovezivanje na principe koje je
postavio Kornelije Stanković, te da je jedini način da se srpska umetnička muzi-
ka unapredi i postane samosvojna tvorevina predstavljalo angažovanje školovanog
srpskog kompozitora delila je većina onih koji su bili deo uprave Beogradskog pe-
vačkog društva uključujući i Mokranjca koji je, sudeći prema zabeleženim zapisni-
cima, ipak pokazivao veću naklonjenost Jenku u odnosu na druge članove uprave.
Uprkos tome, ne može se poreći značaj koji su gledišta vodećih ljudi ovog društva
imala za formiranje Mokranjčevog estetičko-ideološkog horizonta služeći kao is-
hodište u formulisanju njegovog „nacionalnog stila”, to jest postavke srpske muzike
kao visokoumetničke prakse proizašle iz oslanjanja na folklorne uzore pr venstveno
u okvirima žanra horske muzike.
S obzirom na to da je Mokranjčev pristup zadobio brojne poklonike kako u
Srbiji, tako i u Vojvodini od poslednje decenije XIX veka do početka Pr vog svetskog 189
 STRANCI U BEOGRADU

rata, srpska muzička tradicija do tog perioda počela je da se podvrgava određenim

kriterijumima vrednovanja u skladu sa normama uspostavljenog nacionalnog usme-
renja. Budući da je ekskluzivistički postavljen etnički koncept nacionalnog identi-
teta u tome imao važnu ulogu zajedno sa jednako ekskluzivističkim poimanjem
umetničke muzike u kome nije bilo mesta za popularni zvuk salonske i operetske
muzike, niti onaj koji nije zasnovan na folklornom uzorku nije iznenađujuće da se
u pojedinim pregledima srpske muzike iz druge polovine XIX veka ime Davorina
Jenka uopšte i ne pominje, kao ni imena pojedinih srpskih kompozitora koji nisu
bili „nacionalno” orijentisani. Tako se u publikovanom izlaganju Isidora Bajića sa
Kongresa ugarskih svirača, kompozitora iz 1901. godine u kome je ovaj vojvođan-
ski kompozitor izneo kratak osvrt na karakteristike srpskog folklora i srpske umet-
ničke muzike pominju samo imena Kornelija Stankovića i Stevana Mokranjca.5 Na
iste autore uz dodatak imena Josifa Marinkovića poziva se i Božidar Joksimović
(Јоксимовић 1902) govoreći o najznačajnijim predstavnicima srpske umetničke
muzike koji su zasnivali svoja ostvarenja na osnovi srpskog muzičkog folklora.
Jedna vrsta izuzimanja Davorina Jenka iz istorije srpske muzike ili barem
uzdržanost u vezi sa isticanjem njegovih zasluga za srpsku muziku i kulturu s kraja
XIX veka koja se primećuje početkom XX veka među pripadnicima novonastale
grupe školovanih srpskih kompozitora i ujedno zagovornika takozvanog nacional-
nog stila u srpskoj muzici, nastaviće se sa ekspanzijom i emancipacijom polja muzi-
ke u Srbiji nakon Pr vog svetskog rata uprkos promeni šireg političkog i društvenog
konteksta, te institucionalnog zagovaranja jugoslovenstva.

Zaključak
Rasprave oko statusa Davorina Jenka u srpskoj muzici i kulturi koje su se od-
vijale u intenzivnijem vidu od 80-ih godina XIX veka do početka Pr vog svetskog
rata ukazale su na postojanje različitih struja među intelektualcima i muzičkim
stručnjacima zainteresovanim za razvoj muzičke prakse na prostoru Srbije. Podelje-

5 Bajić u svom govoru jasno nagoveštava naklonost Mokranjčevim idejama u vezi sa nacionalnim
muzičkim stilom, posebno sa oslanjanjem na autentičnu folklornu građu. Tako on primećuje da je:
„Mnogo (...) smetalo pravom poznavanju naših melodija i to što, mnoge pesme, koje su stranom
svetu poznate kao srpske narodne pesme, ili nisu originalne ili su iskvarene. Primera radi navodim
poznatu pesmu 'Bez tebe draga', koju i vi poznajete kao lepu srpsku pesmu. To, vidite, nije srpska
melodija, nije ni nalik na srpsku melodiju! Stoga svako ko hoće da spoznaše narodne melodije ne
sme študirati melodije onih Srba, na koje imaju uticaja drugi, veći narodi, i na čijoj muzici se oseća
uticaj drugih naroda, nego mora uzeti melodije onih Srba, gde je malo tuđeg uticaja, jer su samo
te melodije prave srpske; samo su te melodije verni tumač duševnog života i svedok muzičkog dara
srpskog naroda. Te melodije sakupio je u novije doba, potporom Njegovog Veličanstva srpskoga
kralja Aleksandra I, priznati kompozitor Stevan Mokranjac. On ih je uspešno sastavio u rukovete.”
190 (Бајић 1902, 242).
 DAVORIN JENKO „NAŠ STRANAC”U KULTURNOM ŽIVOTUBEOGRADA (1865–1914)

nost među datom grupacijom manifestovala se kroz negovanje distinktivnih usko-

stručnih pogleda, odnosno kroz uspostavljanje i učvršćivanje ideološki, estetički
i društveno suprotstavljenih pozicija u okviru polja muzike. Stoga, posmatranje
oponentnih viđenja Jenkovog opusa i delanja među njegovim savremenicima naj-
pre je značajno za sagledavanje tendencija u okviru polja muzike u Srbiji u tom
periodu u vidu borbe za prevlast oko definicije srpske muzike i njene istorije. Osim
toga, imajući u vidu činjenicu da je polje muzike bilo blisko povezano sa drugim
umetničkim poljima, kao i da su se njegovi akteri uključivali u društveno uticajne
kulturne i političke projekte, možemo da konstatujemo da su se uskostručni kon-
flikti „prеlivali” izvan njegovih granica učestvujući posredno u različitim oblicima
društvene identifikacije i kreiranja dominantnih i subalternih viđenja društvene
realnosti.
Razmatrajući rasprave oko toga da li Davorina Jenka treba shvatiti kao srp-
skog kompozitora i sagledavati njegova ostvarenja kao deo istorije srpske muzike
primećuje se da razlike u gledištima nisu bile u korelaciji sa geografskom pozici-
oniranošću intelektualaca i muzičkih stručnjaka, to jest sa njihovim delanjem u
Austrougarskoj ili u Kraljevini Srbiji. Naime, kao što je analiza diskursa o Jenku po-
kazala pristalice suprotstavljenih pozicija bili su podjednako zastupljeni u srpskoj
sredini, kao i izvan njenih granica, s tim da se primećuje porast uticajnosti i nad-
moćnosti onih koji su bili skloni da ovog autora manje vrednuju ili marginalizuju
u kontekstu srpske muzičke istorije oslanjajući se na uže definisan etnički koncept
nacionalnog identiteta, kao i na zamisao autentičnog srpskog folklora. Dakle, iako
je Jenko uživao značajnu naklonost beogradske i srpske kulturne, intelektualne i
političke elite o čemu svedoče podaci da je izabran najpre za člana Srpskog uče-
nog društva 1869. godine, a potom i za člana Srpske kraljevske akademije 1888.
godine, kao i da mu je tokom nekoliko decenija ukazivano poštovanje od strane
čelnika Narodnog pozorišta u Beogradu, te publike i šire javnosti, postepeno po-
većanje broja školovanih srpskih kompozitora i jačanje ideje o srpskoj muzici na
temelju usko postavljenog etničkog koncepta vremenom dovodi do preispitivanja
njegove uloge u srpskoj sredini. Tako je sa decenijom pred Pr vi svetski rat, kao i
tokom trajanja pr ve Jugoslavije dotle manje uticajna struja u polju muzike zauzela
dominantnu poziciju uspevajući da nametne sopstveni hegemonijski projekat srp-
ske muzičke tradicije. To je proizvelo paradoksalnu situaciju budući da se jačanje
uže tumačenog etničkog koncepta nacije i nacionalnog identeta i iz njega proiza-
šlog shvatanja srpske muzičke istorije vremenski poklopilo sa nastankom Kraljevi-
ne SHS/Jugoslavije kao multinacionalne tvorevine i pokušajima političke elite da
promoviše građanski vid nacionalizma.
Izdiferenciranost pogleda na srpsku muziku među pripadnicima muzičkih
stručnjaka i intelektualaca u i izvan Kraljevine Srbije, te oslanjanje na različite va-
rijante etničkog koncepta nacije i nacionalnog identiteta koje se jasno manifesto- 191
 STRANCI U BEOGRADU

valo kroz recepciju Jenkovog rada smatramo da ima izvesne teorijske reperkusije u
pogledu kritičke analize kategorija etničkog i građanskog (političkog) nacionali-
zma. Naime, pokazujući da su u okviru jednog segmenta srpskog društva – u po-
lju muzike, istovremeno cirkulisale dve oprečne verzije etničkog koncepta nacije i
nacionalnog identiteta koje su se širile dalje u oblast polja kulture, svedoči u prilog
pretpostavci o nestabilnosti granica ključnih političkih koncepata posebno prili-
kom njihovog „izmeštanja” u kontekst umetničkih i kulturnih praksi. „Prevođenje”
i operacionalizovanje etničkog koncepta nacije shodno pravilima i okolnostima
odvijanja ovih praksi proizvelo je njegova pluralna tumačenja i, na taj način, omo-
gućilo koeg zistiranje nepodudarnih verzija istorije srpske muzike, kao i viđenja srp-
ske kulture i njenog razvoja. Takva pojava ukazuje na složenost procesa nacionalne
identifikacije, u ovom slučaju etnonacionalističke identifikacije posebno ukoliko
se imaju u vidu naizgled politički neutralnije oblasti društvenog delanja kao što
su umetnička polja, odnosno segmenti polja kulturne produkcije, kao i način na
koji su oni doprinosili funkcionisanju javne sfere. Budući da temeljnija ispitivanja
javne sfere u Srbiji krajem XIX i početkom XX veka iz perspektive savremenijih
teorijskih i istorijskih razmatranja javne sfere kao specifičnog društvenog polja,
zasebnog u odnosu na civilno društvo (Calhoun 1993) nisu dostupna, to znatno
otežava i praćenje politički „perifernih” (umetničkih) polja i njihovog doprinosa u
formulisanju političkih i kulturnih ciljeva elite. Osim toga, promenljivost granica
etničkog koncepta nacije koja je došla do izražaja u borbama elite u okviru polja
muzike i kulture, govori u prilog njegovoj kontingentnosti, kao i uslovljenosti raz-
ličitim sociokulturnim činiocima.
Nemogućnost da se utvrdi monolitnost etničkog koncepta nacije i nacio-
nalnog identiteta u okviru srpske sredine s kraja XIX i početka XX veka, poseb-
no ukoliko se uzmu u obzir šire oblasti društvenog delanja, ukazuje na potrebu
obuhvatnijeg ispitivanja fenomena nacionalne identifikacije koji bi podrazumevao
udaljavanje od rigidno postavljene dihotomije etničko/građansko. U tom smislu,
čini se da je razmatranje kulturnih i umetničkih pojava od posebnog značaja bu-
dući da ono omogućava temeljniju problematizaciju ustanovljene klasifikacije, od-
nosno pojedinačnih kategorija na koji je ona oslonjena.

Literatura:
Anderson, Benedict. [1983] 2006. Imagined Communities. Reflections on the Origin and
Spread of Nationalism (revised edition). London/New York: Verso.
Бајић, Исидор. 1902. „Српска црквена, народна и играчка музика.” Бранково коло 8:
239–244.
Bendix, Regina. 1997. In Search of Authenticity.The Formation of Foklore Studies. Wisconsin:
192 Univerity of Wisconsin Press.
 DAVORIN JENKO „NAŠ STRANAC”U KULTURNOM ŽIVOTUBEOGRADA (1865–1914)

Brubaker, Rogers. 1996. Nationalism Reframed: Nationhood and the National Question in
Europe. Cambridge: Cambridge University Press.
Calhoun, Craig. 1993. ”Nationalism and Ethnicity.” Annual Review of Sociology 19:
211–239.
Calhoun, Craig. 1993. ”Civil Society and Public Sphere.” Public Culture 5: 267–280.
Цветко, Драготин. 1952. Даворин Јенко и његово доба. Београд: Српска академија наука.
Hutchinson, John, i Anthony D. Smith, ur. 1994. Nationalism. Oxford: Oxford University
Press.
Гајић, Милица. 1995. „Допринос чешких музичара српској музичкој сцени до Првог
светског рата (са посебним освртом на капелнике СНП у Новом Саду).” U Српска
музичка сцена: зборник радова са научног скупа одржаног 15. до 18. децембра 1993.
године поводом 125 годишњице Народног позоришта, ур. Ана Матовић, Надежда
Мосусова и Ранко Иванчевић, 114–128. Београд: Музиколошки институт
САНУ.
Gellner, Ernest. 1983. Nations and Nationalism. Ithaca: Cornell Univeristy Press.
Група аутора. 1968. О Вуку Караџићу: студије и есеји. Београд: Просвета.
Група аутора. 1988. Вук Караџић и његово дело у свом времену и данас. Реферати и
саопштења са међународног научног скупа одржаног од 14. до 20. септембра 1987.
године у Београду. Београд: Међународни славистички центар.
Ignatieff, Michael. 1993. Blood and Belonging. Journeys into the New Nationalism. New York:
Farrar, Straus, Giroux.
Jeremić-Molnar, Dragana. 2001. „Muzički prilog modernizaciji. Klavir i građanstvo u Srbiji
19. veka.” Sociologija 43 (2): 153–170.
Jeremić-Molnar, Dragana. 2006. Srpska klavirska muzika u doba romantizma, 1841–1914.
Novi Sad: Matica srpska.
Јоксимовић, Божидар. 1902. „Српске народне песме и игре с мелодијама из Левча. Прикупио
Тодор М. Бушетић, музички приредио Ст. Ст. Мокрањац.” Српски књижевни
гласник 6/7: 1183–1188.
Kокановић-Марковић, Маријана. 2012. Друштвена улога салонске музике у животу и
систему вредnости српског грађанства у 19. веку. doktorska disertacija u rukopisu
odbranjena na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
Љушић, Радош, и Крестић, Василије. 1991. Програми и статути српских политичких
странака до 1918. Београд: Књижевне новине.
Љушић, Радош. 1993. Књига о Начертанију. Национални и државни програм Кнежевине
Србије. Београд: БИГЗ.
Манојловић, Коста. 1923. Споменица Стевану Ст. Мокрањцу, Београд.
Milosavljević, Olivera. 2002. U tradiciji nacionalizma ili stereotipi intelektualaca XX veka o
’nama’ i ’drugima’. Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.
Мокрањац, Стеван Ст. 1901. „Сеоска лола, сложио и за гласовир удесио Даворин Јенко.”
Српски књижевни гласник 4: 235–237. 193
 STRANCI U BEOGRADU

Непознат аутор. 1903. „Даворин Јенко, знаменити српски композитор.” Босанска вила
8: 141–142.
Пејовић, Роксанда. 2001. Српска музика 19. века. Београд: Факултет музичке
уметности.
Perović, Latinka. 2006. Između anarhiije i autokratije: srpsko društvo na prelazima vekova
(XIX–XXI). Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava.
Поповић, Миодраг. 1968. Историја српске књижевности. Романтизам, књ. I. Београд:
Нолит.
Поповић, Миодраг. 1972. Историја српске књижевности. Романтизам, књ. II-III. Београд:
Нолит.
Prelić, Mladena. 2010. „Kako pamtimo Davorina Jenka.” Traditiones 39 (1): 239–259.
Schopflin, George.1995. ”Nationalism and Ethnicity in Europe, East an West.” U National-
ism and Nationalities in New Europe, priredio C. A. Kupchan, 37–65. Ithaca: Cornell
Univeristy Press.
Schulman, Stephen. 2002. ”Challenging the Civic/Ethnic East/West Dichotomies in the
Study of Nationalism.” Comparative Political Studies 35: 554–585.
Sikka, Sonia. 2011. Herder on Humanity and Cultural Difference. Enlighted Relativism. Cam-
bridge: Cambridge University Press.
Smith, Anthony D. 1991. National Identity. Nevada: University of Nevada Press.
Spinner, Maximillian. 2002. Civic and Ethnic Nationalism in East and West. GRIN.
Stefanović, Dimitrije, ur. 1985. Kornelije Stanković i njegovo doba. Beograd: Muzikološki in-
stitut SANU.
Стојанчевић, Владимир. 1988. Вук Караџић и његово доба: расправе и чланци. Београд:
Завод за уџбенике и наставна средства.
Stojanović, Dubravka. 2010. Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije. Beograd:
Peščanik..
Tomašević, Katarina. 2006. ”Contribution of Czech Musicians to the Serbian Music in the
19th Century.” Muzikološki zbornik 42 (1): 127–137.
Уредништво. 1886. „Приступ.” Гудало 1: 1–4.
Живковић, Драгиша. 1983. „Доба реализма у књижевности.” U Историја српског народа.
Књ. VI, tom II, Од Берлинског конгреса до уједињења (1878–1918), 291–326. Београд:
Српска књижевна задруга.

Summary:
Davorin Jenko, „Our Foreigner” in Belgrade`s Cultural Scene (1865–1914):
CONTRADICTORY NATURE OF ETHNIC CONCEPT OF
NATIONAL IDENTITY
In the second half of the 19th century music institutions in Belgrade and
Serbia depended a lot on the work of foreign musicians, most of them citizens of
194 Austria-Hungary, because of the continual lack of local educated professionals.
 DAVORIN JENKO „NAŠ STRANAC”U KULTURNOM ŽIVOTUBEOGRADA (1865–1914)

These circumstances contributed to the large-scale migration of Czech, Austrian,

German and Hungarian musicians to Serbian towns where they helped with the
expansion of the musical literacy of both the upper and middle-class parts of soci-
ety, as well as the establishment of the high-art and popular music practices. The
same type of ”missionary work” motivated Slovenian musician Davorin Jenko to
settle in Belgrade during the 1860s where he was active for several decades first in
the Belgrade’s singing society and later in the National theater gaining public ap-
praisal from the Serbian theatergoers, intellectuals and music experts both from
Serbia and Austria-Hungary. Since Jenko’s arrival to Belgrade coincided with the
growing popularity of the Pan-Slavic ideas and the discourse of cultural national-
ism in the fields of politics, culture, science and arts the success of his works among
the theatre spectators and music consumers created divergent response in the parts
of the Serbian elite. The fact that the composer of Slovenian origin created music
on the basis of largely defined Serbian music folklore that was well accepted and
perceived as Serbian among the consumers inspired the debates of music critics,
chroniclers and experts in journals published in Serbia, Vojvodina and Bosnia and
Herzegovina. Trying to explain the phenomenon of the Serbian music of ”foreign”
origin commentators performed different interpretations of the concept of Serbi-
an identity showing throughout the process its epistemological ruptures. The con-
flicting views on the status of Jenko’s music as Serbian or not-completely-Serbian
was a result of divergent ideological positions that appeared among the elites from
Kingdom of Serbia and Austria-Hungary. Our aim is to point to the diversity of
the definitions of the ethnic concept of nation and national identity among the
Serbian elites at that time as a consequence of the different understanding of the
progress of Serbian culture. The special emphasis will be put on the theoretical and
cultural-historical implications of that phenomenon.

Key words: Jenko, ethnic concept of national identity, Serbian political and
intellectual elite, Serbian music and culture, fin-de-siècle

Rad prijavljen: 15. 4. 2013.

Rad recenziran: 13. 7. 2013.
Rad prihvaćen: 2. 8. 2013.

195
 UDK: 75.071.1:929 ИВАНОВИЋ К.

Pregledni naučni rad

Katarina Ivanović
u Beogradu: Milica CICMIL
Filozofski fakultet,
NACIONALNA HEROINA Univerzitet u Beogradu
ILI STRANKINJA?* milica_kovacevic@hotmail.com

Ovaj rad se bavi nacionalnim i kulturnim identitetom i značajem prve srp-

ske slikarke, Katarine Ivanović. Rođena je u Ugarskoj u XIX veku, ali je po-
reklom i tradicijom bila vezana za Srbiju, zemlju koja se prvi put susrela sa
ženom koja slika. Školovala se na akademijama u Beču i Minhenu, sa ciljem
da stečena znanja primeni u veličanju nacionalne ideologije. Pesnik Sima
Milutinović Sarajlija najviše je doprineo statusu Ivanovićeve kao savremene
nacionalne heroine, ali je taj status imala izvan granica kneževine Srbije.
Dugo očekivani dolazak u Beograd nije ispunio njena očekivanja. Umesto
hvalospeva i velikih istorijskih kompozicija, doživela je ignorisanje svog na-
roda. Osetila se kao stranac na svome. Beograd nije ni podsećao na evropske
metropole u kojima je boravila. Za sobom je ostavila galeriju portreta. Želje-
no Osvajanje Beograda nastalo je mnogo kasnije. Boravak u Beogradu prou-
zrokovao joj je krizu identiteta, koja nije prošla sve dok nisu stigle zakasnele
zasluge za njena dela. Katarina Ivanović je prva žena koja je postala član
Srpskog učenog društva. Svoje slike je zaveštala Narodnom muzeju u Beo-
gradu, koji je time drugi put u istoriji posedovao kompletan umetnički opus
jednog umetnika. U radu će se razmatrati položaj žene u Srbiji u XIX veku,
njen samostalni put ka uspehu i njena percepcija u javnosti.

Ključne reči: Katarina Ivanović, Beograd, pr va srpska slikarka, kult nacionalne

heroine, akademija, nacionalna ideja, autoportret, portret, istorijsko
slikarstvo, Narodni muzej

Katarina Ivanović je u kolektivnu na-

cionalnu svest uvedena kao pr va sprska slikarka, te tako i biblioteka Žene u srp-
* Ovaj rad nastao je u okviru naučnog projekta „Modernizacija Zapadnog Balkana” koji finansira
Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije (ev.br.177009). 197
 STRANCI U BEOGRADU

skoj umetnosti počinje upravo monografijom o ovoj umetnici. Već u pr voj polovini
XIX veka dolazi do razvoja novog odnosa prema ženi kao umetniku.1 Štampa ju
je zbog njenog poziva tumačila kao srpsku nacionalnu heroinu što je bilo u skladu
sa evropskim tumačenjima XIX veka, u okviru kojih se umetnici sagledavaju kao
nosioci nacionalnih ideja. Ova „kultura-po-sebi” bila je uslovljena političkom real-
nošću i podržavana političkom propagandom (Makuljević 2006b, 40). Kult umet-
nika kao nacionalnog heroja i otelotvorenje duhovnih sposobnosti nacije, čvrsto je
povezan sa idejom o njegovoj obavezi da se nesebično žrtvuje za patriotske interese.
Upravo je to umetnicu vodilo u slikarski patriotizam, moralna obaveza i želja da
pruži svoj doprinos nacionalnoj ideji i njenoj percepciji, mada je usvajanje nacio-
nalne ideologije u velikoj meri zavisilo od ličnih uverenja. Njena delatnost naročito
je važna kada se obrati pažnja na činjenicu da je stvarala u periodu u kome je poziv
umetnika bio rezer visan za muškarce, posebno na Balkanskom poluostr vu gde je
tradicionalno verovanje još uvek bilo u jeku, a liberalne ideje bile su jeres.2
Biografija Katarine Ivanović je, nažalost, nedovoljno istražena. Rođena je
1811. godine u mađarskom Vesprimu (Veszprém) u trgovačkoj porodici, a nedugo
zatim se preselila u Stoni Beograd (Székesfehérvár) ( Jakšić 1972−1973, 244). Pr ve
crtačke pouke tu je dobila od nepoznatog putujućeg učitelja što je bila česta pojava
naročito za kućno obrazovanje ženske dece viših slojeva (Parker, Pollock, 50-81).
Sledio je odlazak u Peštu gde je upisala školu kod češkog slikara Jozefa Peškija ( Joz-
sef Pesky), gde je izgradila svest o sebi kao slikarki, o čemu svedoči njen pr vi Auto-
portret, u uobičajenom ateljeovskom ambijentu (Kusovac, Mihailović 1984, 14).3
Zahvaljujući uglednom trgovcu Georgiju Stankoviću, koji je pomagao njeno umet-
ničko usavršavanje, upoznaje se sa srpskim nacionalnim delatnicima.4 Najvažniji za
njenu budućnost bio je patriota Teodor Pavlović, urednik Novina srbskih i sekretar
Matice srpske. Vezivala ih je obostrana ideja o povezanosti srpskog i ugarskog naro-
da, a ubrzo ju je preporučio na mecenstvo grofici Čaki (Czáky) koja je finansirala

1 O razvoju umetnica u Evropi i njihovom prijemu na akademije, vidi: (Doy 2000, 71-83).
2 Srpsko društvo je sporo prihvatalo procese modernizacije, uz patrijarhalne odgovore. Indu-
strijalizacija se postepeno razvijala, još uvek se izbegavala potrošačka kultura, a tehnokra-
tizam je smatran najvećom opasnošću (Perović 2006a, 30-31).
3 „Novina u Evropi je da slikari počinju sebe da doživljavaju kao umetnike, na osnovu ideje o auto-
nomiji umetnosti koju je formulisala estetika, kao nova filozofska disciplina. Ovim diskursom su
nekadašnje „umetnosti” (množina) objedinjene zajedničkom imenicom – „umetnost” (jednina), i
jasno odvojene od zanata. Svakako, ovakva shvatanja bila su poznata Katarini Ivanović. Upravo u
vreme kada je ona završavala svoj pr vi Autoportret pojavila se u budimskom Serbskom letopisu stu-
dija Blagoja Nešića Teorija lepih hudožestava, zasnovana na tada uticajnim estetičkim shvatanjima
Johana Georga Zulcera.” ( Johann Georg Sulzer) (Timotijević, Mihailović 2006, 11-12)
4 Orao, veliki ilustrovani kalendar za 1881, god. VII, Novi Sad, 1881, stub. 42-43; Javor, god. IX, br.
198 40, Novi Sad, 1882, stub. 1276.
 KATARINA IVANOVIĆ U BEOGRADU: NACIONALNA HEROINA ILI STRANKINJA

njeno dalje školovanje u Beču.5 Dolazak u Beč otvara Ivanovićevoj mnogo novih
mogućnosti. Ona ulazi u krug intelektualaca oko Vuka Stefanovića Karadžića, gde
počinje da uči srpski jezik i da se kreće u homogenom društvu srpskih studenata
Tekelijanuma i likovne akademije.
Polovinom veka, sledeći savet Vuka Karadžića da nema nezavisnosti bez
obrazovanih ljudi, mlada srpska država je počela da šalje odabrane grupe mladića
na strane univerzitete i visoke škole da se obrazuju, kako bi svojim radom mogli da
doprinesu državnom aparatu i civilnim ustanovama u nastajanju. S vremenom se
sve više potomaka dobrostojećih porodica pridruživalo državnim blagodejancima,
kako su se tada zvali, po sopstvenoj želji i o sopstvenom trošku. Najpre su to bile
najbliže zemlje, Habzburška monarhija ili duhovno bliska Rusija, a potom i Pariz,
Berlin Hale i Haljdelberg (Trgovčević 2006, 483−484).
Po uzoru na zapadnoevropska društva, u Srbiji se u drugoj polovini XIX ve-
ka vidi nastojanje da se rodni odnosi stave u nove kontekste. To se naročito moglo
videti u domenu prosvetne, vaspitne i socijalne politike u drugoj polovini stoleća.
Istovremeno se oubličavala privatna i javna sfera, odnosno stvаrаla se predstava o
odgovarajućim podeljenim rodnim zadacima i ulogama u društvu, na osnovu zna-
nja o biološkoj razlici, a čijoj su konstrukciji i propagandi svojim pisanim radovima
doprineli malobrojni pripadnici srpske obrazovane elite. Školovani na univerzi-
tetima u inostranstvu, ti intelektualci su svuda isticali da u svojoj zemlji žele da
primene evropska znanja kombinovana sa domaćim osobenostima (Stolić 2006,
99−100).6 Njihova dela zastupala su univerzalnu podelu na žensku sferu – pri-
vatnu, porodičnu sa poželjnim kvalitetima i vrlinama kao što su skromnost, po-
slušnost i stidljivost. Naspram nje postojala je muška sfera – javna, a ženski izlet u
nju vodio je ka moralnoj propasti. Ovo je naročito važilo za pripadnice višeg sloja,
među kojima je podela na muške i ženske domene bila najizraženija. Tek početkom
sedamdesetih godina XIX veka mladi intelektualci liberalne i socijalističke orijen-
tacije upoznavali su se sa feminističkim idejama o emancipaciji žena, pravom na
obrazovanje i političkim i građanskim pravom. „Ženskom pitanju” se najozbiljnije
posvetio Svetozar Marković, a Draga Dejanović je bila „pr va srpska feministki-
nja” (Stolić 2006, 103−105). U ovakvoj atmosferi bilo je nezamislovo teško čak i

5 Srbski narodni list, br. 49, Pešta 1. Decembar 1837, str. 386.
6 Istoričari su dugo smatrali da su državni stipendisti školovani u inostranstvu umnogome zaslužni
za napredak svoje zemlje, jer su po povratku zauzimali važna mesta u državnoj i društvenoj hije-
rarhiji i pomogli su da Srbija postane evropska država. Međutim, autobiografije i memoari nekih
od njih pokazuju da su oni u tuđini najčešće živeli izolovano od lokalaca, družeći se međusobno i
trudeći se da prihvate tehničke napretke Zapada, ali da duhovno ostanu svoji. Ipak, neosoporno je
da su u Srbiju donosili ideje, postajali pokretači institucija, listova i časopisa. Iako su pr vi stipen-
disti imali ideju da državu treba urediti u skladu sa liberalnim konceptima, docnije su do izražaja
dolazili antimodernizacijski procesi i autoritarna kultura (Perović 2006a, 15-16). 199
 STRANCI U BEOGRADU

pokušati, a kamoli uspeti, promovisati žensku osobu kao nacionalnog delatnika i

pripadnika javne, muške sfere.7
Pesnik Sima Milutinović Sarajlija najviše je doprineo statusu Ivanovićeve kao
savremene nacionalne heroine, posebno stihovima kojima joj posvećuje svoje Tr-
ojesestarstvo iz 1837. Stihovi se spominju u svim objavljenim tekstovima o njoj u
to doba. U horu srpskih nacionalnih heroina Ivanovićeva je jedna od pr vih. Uzdi-
zanje njenog kulta nije se zasnivalo na sistemu starih patrijarhalnih vrednosti što
je bio slučaj sa kultom istorijskih heroina. Tada je već postojao srpski nacionalni
panteon kojem su se, pored nacionalnih heroja iz prošlosti, pridruživali nacional-
ni heroji iz sadašnjosti. „…Ona je junakinja novog doba, koja svojim delovanjem
aktivno učestvuje u stvaranju novih sistema vrednosti. Ivanovićeva je pr va „Serb-
djevojka kist vladati vješta”, primer svim ostalim Srpkinjama. Od nje se očekuje
da svojim „kistom” ovenča slavu srpstva. Očekivanja mladog nacionalnog pokreta
projecirana na heroinu u punoj su meri uticala na uobličavanje njenog ličnog živo-
ta. Ona postaje svesna da je dužna da se obrazuje i da dosegne „verh iskustva”, da
bi time potvrdila sposobnost Srpkinja da se aktivno uključe u svet umetnosti, da u
njemu zauzmu svoje mesto i steknu slavu.”8
Pr va Katarinina biografija, vrlo idealizovana i gotovo mitologizovana, izlazi
u Srbskom narodnom listu koju je sastavio njen, tada već prijatelj, Teodor Pavlović.
Na naslovnoj strani ovog izdanja bio je i njen Autoportret koji je litografisan, či-
me se portret umetnika uveo u propagandu nacionalnog delatnika, poput profane
patriotske ikone. Pavlović veliča njen talenat ispoljen već u ranom detinjstvu kao
kod svih velikih slikara, i ističe njenu slavu, iako je o tome još bilo rano govoriti.9
Upravo ovakva preporuka mlade umetnice i njena kratka biografija u priznatom
glasilu, što predstavlja njeno trajno memorisanje u nacionalnoj svesti, bila je osnova
za konstituisanje kulta nacionalne heroine i upoznavanje srpske javnosti sa ovim
fenomenom. Ona je predstavljala novost u svakom pogledu – mlada žena pore-
klom i imenom Srpkinja iz Habzburške monarhije, studirala je slikarstvo na Beč-
koj akademiji (Akademie der bildenden Künste Wien), kako bi mogla da slika
slavnu istoriju svog naroda, čiji čak ni jezik nije još uvek dovoljno dobro razumela
i govorila, a ni sa istorijom nije bila podrobno upoznata. Ali ono što je najvažnije,
bila je spremna da uči.

7 Više o rodnim odnosima i nacionalnoj delatnosti, vidi: (Stolić 2006, 105-111).

8 Kult nacionalne heroine zaslužila je i Milica Stojadinović Srpkinja, „Srpska Jovanka Orleanka”,
Vrdnička vila i pr va srpska književnica (Timotijević, Mihailović 2006, 14).
9 „Pr va je u rodu srbsko od ženskoga pola, koja je u svetij hram hudožestva stupila, od Boginje posve-
štenije primila, i kistom živopisanija upravljati naučila.” Teodor Pavlović ističe i slikarkinu lepotu
koju tumači kao njenu moralnu vrlinu: Srbski narodni list, br. 49, Pešta, 1. Decembar 1837, 386,
200 sa litografijom autoportreta na naslovnoj strani.
 KATARINA IVANOVIĆ U BEOGRADU: NACIONALNA HEROINA ILI STRANKINJA

Svojim vrlinama, dobrotom, ljupkošću i plemenitošću, plenila je u bečkom

krugu mladih Srba, koji su je brzo prihvatili i zavoleli. Provodila je vreme sa budu-
ćim najistaknutijim slikarima XIX veka, a naročito sa Jovanom Isajilovićem Mla-
đim. Pod njihovim uticajem počinje da se potpisuje ćirilicom, da slika portrete
Srba i kompozicije sa temama iz srpske istorije.10 Njeni uspesi u radu beleženi su
i pominjani sa patriotskim ushićenjem. Polako je dobijala svoje mesto u istoriji
umetnosti kao pr va srpska akademski obrazovana slikarka, koja je svoju delatnost
usmerila na uzdizanje istorije svog naroda.11 Ujedno se gradila nacionalna svest da
jedna žena u tuđini radi na hranjenju nacionalnog duha, jednako dobro i značajno
kao kakav muškarac u domovini Srbiji.
Od mladog slikara, nacionalnom ideologijom zadojenog, očekivalo se da
istorijskim slikarstvom (Historienmalerei), najuzvišenijim žanrom u slikarstvu, ve-
liča slavnu prošlost svoje otadžbine i time učestvuje najdirektnije u uobličavanju
njenog nacionalnog identiteta. Međutim, za ovakve uloge su na akademijama ško-
lovani isključivo muškarci. Prošlo je dosta vremena dok se žene nisu izjednačile sa
muškarcima po pitanju jednakih prava na studiranje. Francuska je uvek važila za
slobodoumnu zemlju koja je prednjačila u mnogim stvarima i u praksi rušila ko-
dove konzer vativnog patrijarhalnog društva, te je tako bila povoljno tle za pojavu
umetnica, etabliranih u muškom društvu, koje su se svojim radom izdržavale. Ipak,
razlika je morala postojati, žena nija mogla da se bavi velikim temama, istorijskim i
mitološkim, zbog zabrane prisustva časovima anatomije, pa joj je preostao portret
kao put do slave i malo pejzažnog slikarstva. Sredinom XIX veka Francuska aka-
demija (Académie royale de peinture et de sculpture) nije primala ženske članove,
što je bio slučaj i sa ostalim evropskim akademijama tokom pr ve polovine XIX
veka, kada su devojke pripadale posebnim i nezvaničnim odeljenjima i klasama.
Tako je i Katarina Ivanović pohađala program Odeljenja za devojke. Ne može se
sa sigurnošću utvrditi čijoj je klasi pripadala. Postoje samo nagađanja prema slič-
nosti njenih dela sa istaknutim bečkim slikarima i predstavnicima bidermajera, sa
Leopoldom Kupelvizerom (Leopold Kupelwieser) i Karlom Gzelhoferom (Karl
Gsellhofer), koji su bili profesori mnogim mladim Srbima (Kusovac, Mihailović
1984, 19−20).
Početkom XIX veka nastaju izvesne promene u portretnom slikarstvu u
Habzburškoj monarhiji, u cilju menjanja ustaljenog klasicističkog portreta svežim

10 Srpska inteligencija odgajana i vaspitavana van Srbije, ma koliko bila okrenuta ka Zapadu,
ostala je narodna. Postojala je svest da evropske forme nisu i stvarna evropeizacija. Teško
se prihvatala kultura koja je u osnovi bila skroz individualistička. „Ovaj jaz nije objašnja-
van samo vremenskim zaostajanjem, već pre svega strukturnim razlikama koje su uticale
na stvaranje različitih mentaliteta.” (Perović 2006b, 12)
11 Katarina Ivanović nije bila pr va Srpkinja koja se bavila slikarstvom, ali jeste bila pr va akademski
obrazovana. 201
 STRANCI U BEOGRADU

bidermajerskim. Iako je ovakav način slikanja polako bivao passé, Katarina Ivanović
je bila pod uticajem bidermajerskog naturalizma na rubu sa sentimentalnošću. Ide-
alnim portretom smatran je onaj koji se odlikovao prirodnošću, i izrazitom slično-
šću sa modelom. Takođe, moralo se voditi računa da portret simbolizuje idealnog
muškarca ili ženu, mlađih ili starijih godina, kao izraz moralne vrline predstavnika
građanskog sloja. Katarina se svega ovoga pridržavala, te nisu izostale pohvale kada
je njen najpoznatiji Autoportret dospeo u javnost. Zanimljivo je da je ovo delo od-
mah po izlaganju prepoznato kao izuzetno ostvarenje.12 Sebe je naslikala kao lepu
mladu ženu u modernoj odeći svog vremena što daje na značaju njenom moder-
nom shvatanju i društvenom statusu. U isto vreme ona slika pandan svom Autopor-
tretu, Portret mladog muškarca, pretpostavlja se nekoga od njenih bliskih prijatelja
u Beču.13 Već je 1838. godine učestvovala na godišnjoj smotri radova učenika Aka-
demije. Njeni radovi bili su tipični studentski, a nastajali su sa ciljem usavršavanja u
određenim elementima. Bile su to tri muške glave koje predstavljaju jednu celinu,
iste su veličine i tehnike, i svedoče o napretku Ivanovićeve u savlađivanju progra-
ma studija. Nažalost, već tada se uočavaju njene slikarske mane, nesiguran crtež
i anatomske netačnosti, što ide u prilog činjenici da su žene umnogome bile na
gubitku zbog zabrane prisustva svim predavanja, naročito na tako konzer vativnoj
Akademiji kao što je bila bečka. Morale su svojom maštom i oštrim okom da se
trude da nadoknade propuste i pretpostave telesne „tajne”, iako to uglavnom nije
bilo dovoljno. Ipak, njen napredak je bio očit u odnosu na najranije crteže iz Pešte,
u domenu modelovanja lica na gotovo skulptorski način i veštini slikanja materije i
inkarnata, što će biti njena najupečatljivija sposobnost. Svoje tehničke i crtačke ne-
dostatke nadoknađivala je kolorističkim skladom i bidermajerskom toplinom koja
je odlikovala njena dela. Slikarske prednosti najčešće je pokazivala na portretima
koje je usavršila kao malo ko od njenih vršnjaka. Značajno je pomenuti i portret
njenog velikog prijatelja i pobratima Sime Milutinovića Sarajlije, koga je prikazala
kao dostojanstvenog zrelog poetu, a ovo delo je zaokružilo njeno akademsko ško-
lovanje i potvrdilo njeno usavršavanje u portretnom žanru.
U remek-dela opusa Katarine Ivanović pored portreta spadaju i mrtve priro-
de.14 Ona pr va uvodi u istoriju srpskog slikarstva mrtvu prirodu, kakva je viđana
u Evropi vekovima unazad, a pojavljivaće se i kao deo drugih složenijih slika. Zna-
čajne su njene tri mrtve prirode koje potvrđuju majstorstvo njenog rada. Sve će ih
kasnije poslati na poklon svome narodu u Beograd.
12 Pr vo pohvalno svedočenje o njenom radu nalazi se u pismu Jovana Isajilovića Mlađeg upućenom
Teodoru Pavloviću: Arhiv Matice Srpske u Novom Sadu, br. 1103.
13 Nikola Kusovac tumači ove portrete kao jednu celinu, u kojoj prepoznaje značajnu bliskost por-
tretisanih, tako što nalazi da ruka na srcu na Autoportretu potvrđuje povezanost i saosećajnost
prikazanih modela (Kusovac, Mihailović 1984, 23).
202 14 Ovaj žanr u srpskoj umetnosti istražila je Radmila Mihailović. (Vidi: Mihailović 1979).
 KATARINA IVANOVIĆ U BEOGRADU: NACIONALNA HEROINA ILI STRANKINJA

Plodonosne godine studija Katari-

ne Ivanović uticale su na pojavu litogra-
fije Srbskog Omira tj. Homera ( Jovano-
vić 1954, 70−71, 80; Timotijević 2004,
262−263), rađene po njenom crtežu i
objavljene kao prilog u Srbskom narod-
nom listu.15 Tako je ova litografija završi-
la u srpskim domovima na oduševljenje
ukućana, kraseći ih i ujedno održavajući
budnom nacionalnu svest o guslaru koji
peva srpsku istoriju pod lipom okružen
narodom koji ga pomno prati (Makulje-
vić 2006a, 94). Likove heroja su popula-
Autoportret, 1836. rizovali nacionalni intelektualci koji su u
prigodnim tekstovima ukazivali na njihov značaj u obrazovanju dece i ukrašavanju
kuća (Makuljević 2006b, 52). Interesantno je da nije postojalo ni znanje ni inte-
resovanje o identitetu autora ovog dela. Verovatno se tada mlada slikarka pr vi put
susrela sa višefiguralnom kompozicijom, za koju, takođe, nije imala odgovarajuće
akademsko znanje. Ipak, treba ceniti njenu želju da se okuša u svim žanrovima i u
različitim temama.
Nakon najmanje pet propisanih godina studija u Beču, Katarina Ivanović je
osećala stagnaciju i potrebu da se dalje usavršava. Kako je iskoristila sve što je Beč
nudio jednoj mladoj slikarki, odlučila je da traga dalje za mestom koji će njene, sad
već mnogo veće, apetite zadovoljiti.16 Želja za usavršavanjem, ponajviše u istorij-
skim temama odvela ju je u Minhen, grad koji je postajao novi umetnički centar i
polako je preuzimao primat Beču.17 Na Minhenskoj akademiji istorijsko slikarstvo
bilo je na tronu, kako po pitanju vrednovanja, tako i po pitanju popularnosti. Taj
grad će biti stecište srpskih umetnika krajem XIX i početkom XX veka, a Kata-
rina je bila pr va među Srbima koji su se tamo otisnuli na školovanje – još jedna
stvar u kojoj je bila pr va, što je u najmanju ruku bilo atipično i nesvojstveno jed-
noj ženi (Kusovac 1984, 34). Smatra se da je pre odlaska u Minhen na duže vreme
obišla zemlje gde je umetnost imala veliki značaj u proteklim vekovima – Italiju,
Holandiju i možda je bila i u Parizu, mada je za to mala verovatnoća. Bilo je to u

15 Srbski narodni list, br. 50, Pešta, 11. III 1839.

16 Akademski profesori su pripadali drugoj generaciji slikara Nazarena, koji su se razvili na tlu Italije,
u Rimu, u krugu bratstva Sv. Luke. Oni su veoma uticali na svoje studente, te je to jedan od mogu-
ćih razloga njenog odabira Italije.
17 Podatak o njenom višegodišnjem studiranju na Akademiji u Minhenu od svih njenih biografa sa-
mo je Miodrag Kolarić osporio, pa se može zaključiti da je Ivanovićeva ipak boravila tamo (Kolarić
1958, 6–7). 203
 STRANCI U BEOGRADU

skladu sa popularnim studentskim i studijskim putovanjima. Pod uticajem umet-

ničkih lepota koje je tamo videla, nastaće njena značajna dela Italijanski vinogradar
i druga značajna slika Starica se moli pred obred. Zbog jasne asocijacije ove slike sa
nizozemskim slikarstvom, smatra se da je ona nastala tokom njenog boravka u Ho-
landiji. Ova slika predstavlja pr vu žanr-scenu u srpskom slikarstvu. Na tamošnjim
studijama provela je ukupno dve godine.18 Za to vreme imala je prilike da obilazi
izložbe evropske umetnosti i da se divi monumentalnim istorijskim delima. Prema
pisanim izvorima, u Minhenu je uradila studiju, koja, nažalost, nije sačuvana, po
kojoj će kasnije naslikati veliku istorijsku kompoziciju Osvajanje Beograda. Za nju
je na izložbi studenata Akademije dobi-
la nagradu 1848, kao i sledeće godine u
Pešti. Sama umetnica će kasnije, u svom
pismu dr Nikoli Krstiću 1873. godine,
otkriti da je tokom boravka u Minhenu
čitala istoriju srpskog naroda. „...Ja sam
samo želela da ovekovečim hrabru borbu
Uzun Mirka na svom platnu...”19 Sve ovo
je podgrevalo Katarininu želju da konač-
no dođe u Beograd, gde će u prestonici
svog naroda moći dostojno da se izrazi u
istorijskom slikarstvu. 20
Sasvim je prirodna slikarkina želja
da upozna svoju domovinu i vidi uživo
sve ono o čemu je sa velikom pažnjom
slušala i učila. Sa nestrpljenjem je čekala
svoj pr vi odlazak u Beograd, doživljava-
jući taj put kao kulminaciju svog umet-
Italijanski vinogradar, 1842.
ničkog zadatka – tamo će moći da upo-
trebi iskustvo stečeno u slavljenju prošlosti svog naroda koji se posle mnogovekovog
lišavanja slobode hrabro borio za samostalnost protiv Osmanskog carstva. Krenula
je sa preciznim planom o realizaciji svog nacionalnog zadatka koji je shvatila ozbilj-
nije nego bilo šta u dotadašnjoj karijeri. Radovala se ponovnom susretu sa prijate-
ljima iz Beča, a naročito Simi Milutinoviću Sarajliji i njegovoj porodici. Međutim,
stvari nisu izgledale onako kako je očekivala. Našla se u nepovoljnoj klimi koja je
porušila njene snove. Pr vi susret sa Beogradom 1846. godine bio je daleko od baj-

18 T. Pavlović je hvalio u srpskom glasilu napredak u školovanju mlade slikarke Katarine Ivanović,
Serbske narodne novine, Pešta, 2. III 1846, 70.
19 Arhiv SANU, SRPSKO UČENO DRUŠTVO (u daljem tekstu: SUD), br. 3077.
204 20 T. Pavlović, Serbske narodne novine, br. 18, Pešta 2. III 1846, 70.
 KATARINA IVANOVIĆ U BEOGRADU: NACIONALNA HEROINA ILI STRANKINJA

kovitog. „Njenom oku i njenoj pažnji nisu mogle izmaći i mnoge druge slabosti sr-
bijanskog građanskog društva onog doba, posebno u kulturi. Narodni muzej bio je
tada bukvalno u začetku, a ni biblioteka nije stajala mnogo bolje. U beogradskom
Čitalištu, gde za žene nije bilo mesta, više se govorilo i brinulo o politici nego kul-
turi. Vuk i Daničić bejahu još uvek jeretici. Pozorišni i muzički život u tragovima,
o izložbama nije moglo biti ni pomena. Palanački i trgovački duh ljudi pod fesom,
ponosnih na svoje titule „kir” i „hadži”, a opterećenih tradicionalizmom i svakoja-
kim oprezima, žilavo se opirao procesima evropeizacije čiji su nosioci bili, upravo,
prekosavski Srbi. Moralo je Katarini smetati što su ih Srbijanci u svojoj odbojnosti
potcenjivački zvali „nemačkarima” ili „mađaronima”, što su ih trpeli a nisu voleli.
U to su je mogli uveriti susreti i poznanstva, kojih je sigurno bilo, sa mnogima od
njih. U skučenom prostoru Beograda oni su, naprosto, bili upućeni na druženje i
međusobnu potporu” (Kusovac 1984, 38). Dakle, i dalje se družila sa bivšim srp-
skim studentima iz Beča, između ostalog, sa Dimitrijem Avramovićem, Jovanom
Popovićem i drugima. Oni su već krčili svoje puteve i sticali ugledna imena u Beo-
gradu. Ivanovićevoj, međutim, to nije tako lako pošlo za rukom, budući da je bila
žena, te je dalje podozrivo gledana iz ugla patrijarhalno vaspitane nacije. Nisu je
dočekali raširenih ruku, mada se tome silno nadala. Beograd je izgledao drugačije
od svega što je do tada videla. Bio je spoj dveju civilizacija, Istoka i Zapada. Vladao
je specifičan kulturni model nastaо spojem prakse negovane u Osmanskom carstvu
i ideala građanske Evrope. Pr vi put se susrela sa pravoslavljem, a istovremeno je bila
okružena i džamijama sa visokim minaretima. Sigurno je da su joj pijace, kaldrma,
čaršije i tursko-balkanski tip gradnje izazivali, ako ništa drugo, iznenađenje, i mo-
rala je biti na neki način nadahnuta novinama koje je videla. Bez dileme, nije ostala
ravnodušna. Kada se malo privikla na balkanske prilike i arhitekturu Beograda,
počela je da slika. Pr vo je naslikala portret mladog Danila R. Danića, gde je poka-
zala da je u međuvremenu usavršila crtež i dobila sigurnost koja joj je nodostajala.
Ovo je makar uspela u izradi portreta. Ipak, nije upotrebila ništa od orijentalnih
elemenata, već je portret naslikala shodno Amerlingovim (Friedrich von Amer-
ling) i Valdmilerovim (Ferdinand Georg Waldmüller). I dalje je bila dosledna aka-
demskom postavljanju kompozicije. Imala je nameru da joj pr vo beogradsko delo
posluži kao preporuka potencijalnim naručiocima. Nasuprot tome, ubrzo počinje
nizanje njenih neuspeha koji će je primorati da napusti Beograd zauvek. Ponadala
se da će joj portretisanje uglednih gradskih ličnosti bliskih dvoru biti odskočna
daska za uspeh. Nizala je tri reprezentativna portreta Kneginje Perside, Portret de-
ce Pavla Stanišića, Vojvode Stevana Knićanina i Nepoznate Beograđanke i druge.
Idealizovana lepota i raskošna odeća portretisanih, posebno žena, istaknutiji su
od njihovog ličnog identiteta, a emocije nisu u pr vom planu, već razum, u cilju is-
ticanja klasnog, pa i nacionalnog identiteta, na osnovu čega se zaključuje da je sve
radila po bidermajerskom dekorumu. Naročito se posvetila portretima pr ve žene 205
 STRANCI U BEOGRADU

Kneževine Srbije, supruge vladara kneza Aleksandra Karađorđevića. Trudila se oko

aksesoara prilikom izrade njenih portreta u dekoraciji građanske nošnje i nakita, a
menjala je više puta i pozadinu gradskog prostora i format slika. Nadala se knjegi-
njinoj pomoći u afirmaciji svoje umetnosti, ali vladarka nije imala ličnih motiva da
doprinese napretku karijere jedine srpske portretistkinje. O tome je pisala Milica
Stojadinović Srpkinja, ukazujući na težak položaj umetnice u srpskoj sredini. Za-
merila je knjeginji Persidi na nedostojnom ponašanju prema slikarki: „...Za našu
Katarinu Ivanović pripovedaju kako je jedanput veliku srpsku gospoju portretirala,
udari kiša ova ju ni svojih kola ne udostoji, no je po kiši i po blatu peške do svog
stana ići morala.” (Stojadinović Srpkinja 1862, 27)

Kneginja Persida Karađorđević i Deca Pavla Stanišića, 1846–47.

Portreti su njoj mogli poslužiti kao sredstvo za dobijanje porudžbina za sli-
kanje velikih istorijskih tema. Na pragu je bila proslava pedesetogodišnjice Pr vog
srpskog ustanka, što joj je bio dodatni motiv za stvaranje monumentalnog dela
Osvajanje Beograda. Patriotski izbor teme i njena propagandna namena sasvim su
jasni, ali kako se kasnije ispostavilo, i preuranjeni. Situacija u Srbiji bila je još uvek
nepovoljna za razvoj liberalnijih evropskih ideja, iako su takvi ciljevi Kneževine
predstavljeni u Načertaniju (1844), planu nacionalne i državne politike Ilije Gara-
206 šanina i Franje Zaha (Zaša). Trebalo je još mnogo vremena da prođe da bi tako ne-
 KATARINA IVANOVIĆ U BEOGRADU: NACIONALNA HEROINA ILI STRANKINJA

što i u praksi zaživelo, te nije neobično

što se dolazak Katarine Ivanović u Srbiju
i njene ideje o nacionalno-umetničkom
angažmanu, smatraju ispred svog vreme-
na.21 Tada se, na izvestan način, završilo
proizvođenje Ivanovićeve u savremenu
srpsku heroinu. Ona se srodila sa svojim
propagiranim likom, koji su stvorili na-
cionalno osvešćeni intelektualaci van Sr-
bije, a koji ni sami, kao ni Katarina, nisu
poznavali realne prilike i potrebe domo-
vine. Do procvata istorijskog slikarstva i Osvajanje Beograda 1806, 1865–1873
shvatanja koliko je ono korisno u spro-
vođenju nacionalne ideje, došlo je mnogo kasnije.
Ivanovićeva je veoma brzo napustila srpsku prestonicu, već 1847. godine, i
uputila se u Zagreb što su objavile i Srbske novine. Preporuku joj, nažalost, nije na-
pisao nijedan Srbin, već Franjo Zah, emisar vođe poljske emigracije kneza Adama
Čartorijskog, i uputio je pismo Ljudevitu Gaju. Isticao je njenu patriotsku posve-
ćenost i naglasio činjenicu da se radi o ženskoj osobi, uz zamerke srpskom društvu
za nedostatak priznanja njenog rada. „G-đica Katarina Ivanović, slikarica historij-
skih slika polazi odavde preko Osijeka u Zagreb. Jedna srpska umjetnica! Doista
rijetkost! Ja sam uvjeren da je samo to dovoljno da kod čovjeka, koji ima smisla
za umjetnost kao Vi, probudi naklonost prema g-đici Ivanović. Mogu li je Vama
bolje preporučiti nego ako Vam reknem da je g-đica Ivanović zamijenila Minhen s
Beogradom iz ljubavi prema domovini. Stoga nije mogla steći u tom društvu zaslu-
ženog priznanja. Zbog toga se ne bi nipošto potužila da je mogla dobiti ma kakvo
zaposlenje koje bi odgovaralo njenom talentu. Niko se nije mogao skloniti da od
nje naruči jednu historičku sliku. Morala se zadovoljiti sa narudžbom portreta. Ja
računam da Hr vati imaju više ukusa i smisla za umjetnost... Ja znam da će Vas ob-
radovati ova povoljna prilika te ćete g-đici Ivanović dati da slika nešto bolje nego
što je portret. Vodite računa o osjetljivosti umjetnice.”22 Stigavši u Zagreb, shvatila
je da joj je sreća i tamo okrenula leđa, budući da su se odnosi Hr vatske i Ugarske
zahuktavali, pred nastupajuće revolucionarne događaje 1848. To je bio znak da je
morala da se vrati u Stoni Beograd, gde će boraviti do kraja svog života. Moglo bi
se reći da je nakon Beograda proživljavala krizu nacionalnog identiteta, jer je ro-
21 Interesantno je da su u Srbiji intelektualne potrebe još uvek bile male. Otuda ne čudi što je srpska
javnost zanemarivala strane diplomce, otuđivala ih i posmatrala sa nepoverenjem. Visoka nepisme-
nost je opstajala kao „endemska bolest” (Perović 2006а, 74).
22 Sveučilišna biblioteka, Zagreb, Korespondencija Ljudevita Gaja, R. 3989-802 (prema: Kolarić
1958, 9). 207
 STRANCI U BEOGRADU

đena i živela u Ugarskoj, a u srcu se uvek osećala Srpkinjom, iako su je sunarodnici

očigledno zanemarili. U Srbiji je usledio dugogodišnji period ćutanja o Katarini
Ivanović. Jedino su je pominjali Kukuljević-Sakcinski u svojim člancima i Milica
Stojadinović Srpkinja u drugom izdanju svoje knjige (Stojadinović Srpkinja 1862,
37). Ona je za to vreme živela povučenim životom, slikajući radi opstanka. Nije se
usuđivala da se ponovo upusti u istorijsko slikarstvo u vidu veličanja nacionalnog
identiteta. Svoje želje za istorijskim slikarstvom ispunjavala je slikajući teme iz ma-
đarske istorije koje su izazvale pažnju mađarske javnosti. Ni to nije pomoglo da se
srpska javnost zainteresuje za rad svoje jedine školovane umetnice, koja je u tuđini
dobijala priznanje za svoja dela, ali ne i od svojih zemljaka. Bila je to, najblaže re-
čeno, neobična pojava.
Stoni Beograd je Katarini Ivanović doneo još nelagodnosti, jer su se tada-
šnji nemiri odrazili i na relaciji između mađarskog i srpskog naroda. Širile su se
glasine protiv srpskog stanovništva, govoreći da oni pomažu Ilirski pokret ( Jakšić
1972−1973, 29). Dodatno joj je bila otežana situacija, jer se nikada nije udavala,
niti je imala konstantnu mušku podršku za proboj u karijeri. U to teško vreme ma-
lo ko je mislio na luksuz i naručivanje slika, pa je tek posle izvesnog vremena počela
ponovo da slika, ali i tada često samo za poklon. Sve ovo je veoma teško podnosila.
U nedostatku narudžbina, novca i ideja, upustila se u slikanje religioznog slikar-
stva, vrlo atipičnog za njen dotadašnji opus, vezanog za okvire privatne pobožnosti.
Bio je to još jedan pokušaj da se, u isključivo muškom poslu, preporuči eventual-
nim mecenama. Naslikala je nekoliko ikona od koje su dve sačuvane, a crkvenim
slikarstvom u Srbiji se bavila još jedna žena, Poleksija Ban-Todorović, žena čuvenog
slikara Steve Todorovića, koja je zajedno sa mužem, ali i samostalno, oslikavala cr-
kve u Kneževini Srbiji. Ipak, ona se ne može porediti sa Katarinom, s obzirom na
to kvalitet njihovog školovanja znatno se razlikuje. Takođe, valja spomenuti i Mi-
nu Karadžić, Vukovu kćerku, koja je dok je Katarina već bila poznata, sticala svoje
mesto u umetnosti, ali je još manje bila prisutna u srpskoj svesti.
Katarina Ivanović se rado vraćala onome u čemu je bila najveštija, slikanju
žanr-scena, u koje će se svrstati u njena najbolja ostvarenja, a zatim sledi period de-
kadencije. Neke od ovih sjajnih ostvarenja su Dečak sa sokolom, Smrt sirotice i znat-
no slabiji pandan Smrt bogatašice, U svom ateljeu, Mladić s pismom, Mile vesti. Ne
samo da je naslikala svoj autoportret koji je inače bio retka pojava u Srbiji u XIX
veku,23 pošto za takvo delo nije bilo zainteresovanih kupaca, nego je autoportret
ukomponovala u složenu kompoziciju umetničkog ateljea sa slikama, i tako stvo-
rila svojevrsnu žanr-scenu U svom ateljeu. Simbolika detalja ovih slika potvrđuje
bogatstvo opšteg obrazovanja i široku kulturu autorke. Ona je sebe predstavila kao
kulturno osvešćenu slikarku, što još jednom potvrđuje njenu svestranost.

208 23 Autoportret su slikali još samo Novak Radonić, Steva Todorović i Jovan Popović.
 KATARINA IVANOVIĆ U BEOGRADU: NACIONALNA HEROINA ILI STRANKINJA

U nepresušnoj želji da se istakne u istorijskom slikarstvu i time zavredi dru-

štvenu poziciju slikara istorijskih kompozicija, pronalazila je nove teme iz istorije.
Sigurno da je bila svesna svojih tehničkih nedostataka, ali je želja za stvaranjem
velikih dela bila jača od svega. Težila je monumentalnosti, tipičnoj za ovakve kom-
pozicije. „Njeno interesovanje za istoriju kao predmet njenog slikarstva bilo je po-
litički obojeno i formalno, dok je suština njenog likovnog izražavanja bila i ostala
netaknuto bidermajerska.” (Kusovac 1984, 50) 1873. godine datovala je Osvajanje
Beograda 1806, rađenu prema studiji manjeg formata tokom boravka u Minhenu.
Budući da pre dolaska u Beograd Ivanovićeva nije imala predstavu o detaljima od-
brane Beograda, izgledu Uzun Mirka, Karađorđa, kao i beogradske tvrđave Kale-
megdan, sasvim je logično da je svoj boravak iskoristila da se sa svime bliže upozna
i dobije potrebne informacije. Preuzela je obavezu da vizuelno rekonstruiše važan
događaj iz nacionalne istorije, da ga sakralizuje i protumači u kontekstu patriotske
religije (Timotijević, Mihailović 2006, 36−37). S obzirom na to da je događaj koji
je htela da pretoči u platno bio isuviše složen, naišla je na problem ukomponova-
nja hronologije događaja. Rezultat je bio rasparčan prikaz važnog događaja, bez
vremenskog sklada, upotpunjen kostimiranim likovima koji su svojom teatralnim
izrazima lica doprineli dramatičnosti događaja. Stiče se utisak da se od mnoštva
nabacanih detalja ne da sagledati celina događaja. Istovremeno, mora se priznati
da je zadražala majstorstvo u izradi materije, srpskih i turskih narodnih nošnji. U
drugim istorijskim kompozicijama predstavila je delove srpske i ugarske istorije.
Naivno je mislila da bi svojim slikarstvom mogla da doprinese izmirenju zavađenih
naroda. Pretpostavlja se da je birala teme i pod uticajem događaja iz 1848. i 1849,
ali nije ni ovim pokušajem postigla uspeh kojem je stremila, ni u svom mestu, a
kamoli u Beogradu.24
Srpsko učeno društvo je od vremena osnivanja do sedamdesetih godina XIX
veka sakupilo umetničku zbirku koja je vremenom prerastala u Narodni muzej.
Javlja se interesovanje za kulturne produkte Srba iz Ugarske i njihovo muzejsko
memorisanje. Ideja je bila da se slikari promovišu kao nacionalni heroji, a njihova
dela su se retorički tumačila kao argumenti nacionalne kulturne istorije. Tim po-
vodom Društvo je angažovalo dr Nikolu Krstića, potpredsednika Kasacionog suda
u Beogradu i budućeg potpredsednika Državnog saveta, da kontaktira sa srpskim
umetnicima van granica matične zemlje. Ovaj istaknuti intelektualac je u Stonom
Beogradu upoznao Katarinu Ivanović. U njenom i u slučaju drugih srpskih umet-
nika van teritorije Srbije, Beograd se potvrđivao kao umetnički centar svih Srba
uopšte. U prijateljskom razgovoru Krstić joj je predložio da svoja dela zavešta srp-

24 Nikola Kusovac smatra da je ovo slikarstvo motivisano politikom same slikarke, bez realnog oslon-
ca u vladajućim političkim idejama i programima mađarskog i srpskog naroda. Zbog toga ova dela
nisu imala odjeka u političkom smislu. 209
 STRANCI U BEOGRADU

skom narodu, počevši od slike Osvajanje Beograda 1806.25 Bila je to velika prilika
za nju i tebalo je pažljivo osmisliti kojim će se redom slati slike i kako će se graditi
trajna memorija o pr voj srpskoj slikarki u okviru muzejske koncepcije. Njoj se veo-
ma dopala ta ideja, ali je brinula o postojanju adekvatnih uslova za čuvanje i izlaga-
nje svojih dela, pa su ugovorili njenu ponovnu posetu Beogradu u cilju postizanja
dogovora o pomenutim uslovima. Spremao se njen povratak u prestonicu na velika
vrata, iako ne lično, već posredno preko njenih dela. Iz njenog pisma poslatog 2.
oktobra 1873. saznaje se da je ona svojim testamentom zaveštala nekoliko slika za
zbirku Srpske akademije.26 Iste godine stigle su dve pošiljke u Beograd. Ponovno
uvođenje zaboravljene slikarke u nacionalnu svest podržali su tekstovi objavljeni o
njoj u beogradskom časopisu Vidovdan,27 a potom i u novosadskom časopisu Ja-
vor.28 Uprava Matice Srpske bila je veoma zaineteresovana za Ivanovićevu, takođe,
ali njene slike nisu dospela u Novi Sad. Usledila je velika čast koja joj je ukazana,
bila je pr va žena udostojena zvanjem jednoglasno izabrane počasne članice Srpskog
učenog društva 1876. godine. O ovome je slikarka zvanično obaveštena pismom
Milana Kujundžića, sekretara Društva 1880. „Mnogopoštovana Gospođice, Odav-
no se već obrazovani ljudi u Srbiji ponose što u hramu učenosti imaju jednu sve-
štenicu sunarotkinju svoju. A ovaj ponos pretvorio se u oduševljenje, kad ste Vi,
Plemenita Gospođice, patriotskim znacima izvoleli pokazati da i sami u dalekoj
strani niste zaboravili narod svoj.”29 Duboko ganuta ovom odlukom, pr vi put je
osetila priznanje za svoj rad među svojim zemljacima. Bile su potrebne tolike godi-
ne da se oseti vrednom i uvaženom, kada je već prestala da se nada uvažavanju svog
truda. Tokom 1880. godine stigla je poslednja pošiljka njenih slika, te se Narodni
muzej obogatio za dvadeset i četiri njene slike. Tom prilikom je uprava muzeja, na
čelu sa intelektualcem Mihailom Valtrovićem, uputila „javnu blagodarnost” dare-
žljivom darodavcu, u kojoj piše: „Sve te slike imaju ne samo svoju nacionalnu, nego
i umetničku vrednost. One su jasno svedočanstvo, da je naš narod kulturan, kada
u njemu i ženske, danom prilikom, mogu da dođu do znatnog savršenstva u umet-
nosti. Ujedno da je ovo lep primer srpskog rodoljublja, i kako svesna Srpkinja, ma
po mestu rođenja bila član i koje druge države, smatra danas Beograd za kulturno
središte celokupnoga naroda našeg.”30 Konačno je Ivanovićevu pratilo patriotsko

25 Arhiv SANU, SUD (br. 3077).

26 Arhiv SANU, SUD, 1879-80/19 (br. 7197).
27 Vidovdan, god. XIII, br. 207, Beograd, 3. novembar 1973.
28 Javor, god I, br. 10, Novi Sad, 1974, stub. 317.
29 Arhiv SANU, SUD 1879/ 80-15 (br. 3245).
30 Ova javna zahvalnica neretko je objavljivana u štampi: Orao, veliki ilustrovani kalendar za 1881,
god. VIII, Novi Sad, 1881, stub. 43-44; Javor, god. IX, br. 40, Novi Sad, 1882, stub. 1277; Srbske
210 novine, br. 220, Beograd, 5. oktobar 1882.
 KATARINA IVANOVIĆ U BEOGRADU: NACIONALNA HEROINA ILI STRANKINJA

oduševljenje i u široj nacionalnoj svesti probudio se osećaj za vrednovanje nekog

svog, čime je stavljena u drugi plan moguća likovna kritika.
Slike koje su dospele u Narodni muzej bile su u većini potpisane na mađar-
skom jeziku. Samo u izuzetnim slučajevima Ivanovićeva se služila srpskim pismom,
u nameri da istakne svoj nacionalni identitet. Idejne osnove njenih slika bile su
delimično shvatljive ili potpuno neshvatljive publici u Beogradu. Iako je ona silno
želela da ostane upamćena po svom istorijskom slikarstvu, njene malobrojne ža-
nr-scene izazivale su iznenađenje kod srpske javnosti, naučene da tumači isključivo
slike sa nacionalnom tematikom ili portrete vladara i vojskovođa. Trebalo je da
prođe mnogo godina kako bi se publika početkom XX veka postepeno navikavala
i prihvatala neobične i višeslojno simbolički tumačene žanr-scene.
Dokaz da je u mnogo čemu bila pr va, jeste i podatak da je slikarka tražila da
se njene slike izlože u posebnoj prostoriji, samo njoj namenjenoj. Ovo je predsta-
vljalo novost u beogradskoj sredini, ali to je za nju bila vrlo važna stvar, poznavajući
dela iz evropskih muzeja i galerija i neophodnost njihovog pravilnog tretiranja.
Morala je detaljno da promisli o svojoj postavci i time uobliči njeno trajno javno
izlaganje. Tražila je posebne uslove osvetljenja i kačenja slika na određenim visina-
ma.31 Da bi obezbedila sigurnost zaveštanja, osnovala je fond za održavanje svojih
slika. Šest meseci pre smrti sastavila je novi testament, prema kome su naslednici
bili dužni da Srpskoj akademiji isplate 1000 forinti ( Jakšić 19721973, 247).
Spokojna i zadovoljna što je svoja dela udomila onako kako je ona smatrala
da treba, mogla je opušteno da proživi ostatak života. Imala je sreće da dočeka pri-
znanje svoje umetnosti, za razliku od mnogih velikana koji su umrli u bedi i zabo-
ravu. Svoju imovinu ostavila je rođacima, jer nije imala direktnih potomaka. Nije
zaboravila ni crkvu, razne fondove, prijatelje, sirotinju (Kusovac 1984, 56−57).
Umrla je 1882. godine u sedamdeset pr voj godini života. Sahranjena je na lokal-
nom opštem groblju.
Vest o smrti Katarine Ivanović prenela je sva beogradska štampa. U pr voj
sobi Narodnog muzeja tim povodom su izložili sve njene slike koje su posedova-
li, što je bila pr va srpska izložba u čast nekog preminulog slikara.32 Srpsko učeno
društvo održalo je 15. januara 1883. godine pomen na kome je upravnik Mihai-
lo Valtrović upriličio jednočasovnu besedu, gotovo pesnički napisanu, nadahnutu
patriotizmom i činjenicom da je preminula pr va srpska slikarka.33 Nije se bavio sa-

31 Poslala je dva pisma Nikoli Krstiću u kojima detaljno piše o željama postavljanja njenih slika: Arhiv
SANU, SUD (br. 7197).
32 Narodni muzej se tada nalazio u zgradi Velike škole i posedovao je svega četiri prostorije. Pored
kolekcije slika Katarine Ivanović postajala je i kolekcija slika Dimitrija Avramovića, poklon od Ču-
varnog odbora srpskog živopisa prilikom prelaska u zdanje Velike škole (Kolarić 1991, 6).
33 Prigodno slovo je objavljeno u jednoj knjižici, a potom je izlazilo u nastavcima u Srpskim novina-
ma u junu 1883. godine (Valtrović 1883). 211
 STRANCI U BEOGRADU

mo njenom biografijom koju je dobro poznavao, već i analizom njenog slikarskog

opusa, kao i evropskim umetničkim prilikama koje su oblikovale njenu umetnost,
neprilagođenu u Beogradu. On kritički posmatra dela umetnice, iskazuje njene
slikarske mane, ali ujedno ih opravdava činjenicom da joj je nedostajalo veštine za
slikanje velikih tema. Ovim činom je kanonizacija Katarine Ivanović kao pr ve srp-
ske slikarke privedena kraju (Timotijević, Mihailović 2006, 28). Ovakva čast nije
dugo potom ukazana nekom srpskom slikaru, no ipak pokazuje da je priznanje
stiglo dockan. U svakom slučaju, kako je bolje biti priznat i posle smrti nego ne
biti nikada, ovo se može protumačiti kao spomenik jednoj ženi i njenoj umetnosti,
a to je za ono vreme zaista veliki uspeh.
Dekonstrukciju mita o nacionalnoj heroini izvršio je pr vi Veljko Petrović, a
njeno delo će se svrstati u opšte tokove razvoja novije umetnosti vojvođanskih Sr-
ba (Kašanin, Petrović 1927, 115−116). Prema modernom uređenju izložbi, njena
dela izlagana su više puta, kako u okviru samostalnih, tako i grupnih izložbi.34
Sve do 1967. godine Katarina Ivanović je počivala na stolnobeogradskom
opštem groblju, a potom je, zahvaljujući Društvu prijatelja Narodnog muzeja u
Beogradu, izvršen prenos njenih moštiju na Novo groblje u Beogradu, čime je i
mestom počivanja zauvek uvrštena u srpske velikane.
Biti pr vi u nečemu i krčiti put sledbenicima, nimalo nije lako, pogotovo ka-
da to podrazumeva trnovit put jedne žene u muškom društvu. Ovo je u slučaju
Katarine Ivanović bilo dodatno otežano činjenicom da je na Balkanu uloga žene
bila strogo određena i poštovana, te se mnoge nisu usuđivale da budu izuzeci. Fe-
nomen pr ve srpske slikarke nije bio zasnovan na sistemu patrijarhalnih vrednosti.
Ona je bila heroina novog doba, jer je mit o njoj stvarala srpska inteligencija van
Srbije, a njeno delo doprinosilo je stvaranju novog nacionalnog sistema vrednosti.
U sredini rezer visanoj prema modernim izletima nailazila je na smenu pohvala
i ravnudošnosti, čak ignorisanja. Iako je mnogo puta osetila nepriznavanje svog
umetničkog opusa, to je nije nateralo da odustane, naprotiv, do kraja se borila za
svoja dela i svoja nacionalna uverenja. U mnogo čemu je bila pr va, od školovanja
po evropskim akademijama, preko slikanja čiste mrtve prirode, žanr-scene i ekspe-
rimenta kombinovanja različitih slikarskih žanrova, do toga da je postala pr va žena
koja je bila član Srpskog učenog društva, i to počasni. Zbog svega ovoga njeno ime
će zauvek biti zapisano u srpskoj istoriji umetnosti kao ime žene koja je otvorila
vrata umetnosti drugim Srpkinjama, ali ne samo umetnosti već i drugih polja jav-
nog delovanja, a sve u cilju proslavljanja nacionalnog duha. Iako se u ovom radu
spominjao njen slikarski nedostatak usled spleta nepovoljnih istorijskih okolnosti,
to je u senci u odnosu na njenu smelost da se nakon materijalno potpomognutih
34 Poslednju veliku izložbu upriličio je Narodni muzej u Beogradu povodom dvestogodišnjice
212 rođenja Katarine Ivanović. (Vidi: Petrović i Stanić 2011).
 KATARINA IVANOVIĆ U BEOGRADU: NACIONALNA HEROINA ILI STRANKINJA

studija bori sama u nedovoljno poznatoj matici. Zbog svega toga Katarina Ivanović
zaslužuje priznanje za svoj rad, što je istaknuto i prilikom obeležavanja 200 godina
od njenog rođenja. Njeno delo i danas podseća na neprolaznu vrednost pr ve srp-
ske slikarke.

Literatura:
Doy, G. 2000. ”Hidden from histories: Women history painters in early nineteenth-century
France.” U Art and the Academy in the Nineteenth Century, edited by Rafael Cardoso
Denis & Colin Trodd, 71−85. Manchester: Manchester University Press.
Jakšić, I. 1972−1973. „Mesto rođenja, prezime i testament Katarine Ivanović.” Rad
Vojvođanskih muzeja 21-22: 244−249.
Jovanović, V. 1954. „O liku Filipa Višnjića i drugih guslara Vukova vremena.” U Zbornik
Matice srpske za književnost i jezik 2: 67−83. Novi Sad: Zbornik Matice srpske za
književnost i jezik.
Kašanin, M., Petrović, V. 1927. Srpska umetnost u Vojvodini od doba despota do ujedinjenja.
Novi Sad: Мatica srpska.
Kolarić, M. 1958. Katarina Ivanović i Mina Vukomanović, Katalog izložbe. Beograd: Narodni
muzej.
Kolarić, M. 1991. Narodni muzej u Beogradu 1844−1944. Beograd: Narodni muzej.
Kusovac, N. i Mihailović, R. 1984. Katarina Ivanović (1811−1882), Katalog izložbe. Beograd:
Galerija SANU.
Makuljević, N. 2006a. Umetnost i nacionalna ideja u XIX veku. Beograd: Zavod za udžbenike
i nastavna sredstva.
Makuljević, N. 2006b. „Pluralizam privatnosti. Kulturni modeli i privatni život kod Srba u
19. veku.” U Privatni život kod Srba u devetnaestom veku, priredili Ana Stolić i Nenad
Makuljević, 17−53. Beograd: CLIO
Mihailović, R. 1979. Mrtva priroda u srpskom slikarstvu XVIII i XIX veka. Beograd: Narodni
muzej.
Parker, R., Pollock, G. 1881. Old Mistresses. Women, Art and Ideology. Pandora Press.
Perović, L. 2006a. Između anarhije i autokratije: srpsko društvo na prelazima vekova (XIX-
XXI). Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji.
Perović, L. 2006b. „Srbija u modernizacijskim procesima XIX i XX veka.” U Žene i deca. 4.
Srbija u modernizacijskim procesima XIX i XX veka, 7−32. Beograd: Helsinški odbor
za ljudska prava u Srbiji.
Petrović, P., i Stanić, I. 2011. 1811−1882 Slika u ogledalu. Katarina Ivanović, Katalog izložbe
povodom dvesta godina od rođenja. Beograd: Narodni muzej.
Stojadinović Srpkinja, M. 1862. U Fruškoj Gori, II. Zemun.
Stolić, А. 2006. „Rodni odnosi u carstvu podeljenih sfera.” U Privatni život kod Srba u devet-
naestom veku, priredili Ana Stolić i Nenad Makuljević, 89−111. Beograd: CLIO 213
 STRANCI U BEOGRADU

Timotijević, M. 2004. „Guslar kao simbolična figura srpskog nacionalnog pevača.” U Zbornik
Narodnog muzeja u Beogradu, Istorija umetnosti 7 (2): 253−285. Beograd: Narodni
muzej.
Timotijević, M., i Mihailović, R. 2006. Katarina Ivanović. Beograd: Toru, Vojnoizdavački
zavod: Narodni muzej u Beogradu.
Trgovčević, D. 2006, „Čežnja za domovinom i svetlosti velegrada. Studenti u stranim zam-
ljama.” U Privatni život kod Srba u devetnaestom veku, priredili Ana Stolić i Nenad
Makuljević, 457−482. Beograd: CLIO.

Periodika:
Srbski narodni list, br. 49, Pešta, 1. Decembar 1837, 386.
Srbski narodni list, br. 50, Pešta, 11. III 1839.
Valtrović, M. „Reč na parastosu Katarini Ivanović.” Srpske novine 132135, 18−22. jun 1883.
Srbske novine, br. 220, Beograd, 5. oktobar 1882.
Pavlović, T. Serbske narodne novine, br. 18, Pešta 2. III 1846, 70.
Javor, god I, br. 10, Novi Sad, 1974, stub. 317; god. IX, br. 40, Novi Sad, 1882, stub. 1277.
Vidovdan, god. XIII, br. 207, Beograd, 3. novembar 1973.
Orao, veliki ilustrovani kalendar za 1881, god. VIII, Novi Sad, stub. 43−44.

Izvori:
Arhiv Matice Srpske u Novom Sadu, br. 110.
Arhiv SANU, SRPSKO UČENO DRUŠTVO, br. 3077; 1879−80/19 (br. 7197); 1879/
80−15 (br. 3245).
Sveučilišna biblioteka, Zagreb, Korespondencija Ljudevita Gaja, R. 3989−802.

Summary:
Katarina Ivanovićin Belgrade: NATIONAL HEROINE OR
FOREIGNER?
The following paper deals with national and cultural identity and signifi-
cance of the first Serbian woman painter Katarina Ivanović. Although born in
Hungary in the 19th century, she was closely associated with Serbia by origins and
tradition, a country that at that time for the first time encountered a woman paint-
er. She studied at the Academy of Fine Arts in Vienna and in Munich, aspiring to
use the acquired knowledge to glorify the national ideology by means of visual art.
Poet Sima Milutinović Sarajlija contributed most to her status of contemporary
national heroine, although she held that status only outside the Principality of
Serbia. The long awaited arrival in Belgrade did not meet her expectations. Instead
214 of praise and large historical compositions she experienced the ignorance by her
 KATARINA IVANOVIĆ U BEOGRADU: NACIONALNA HEROINA ILI STRANKINJA

people. She felt like a stranger in her own land. Belgrade did not even resemble the
European metropoles that she had visited previously. She left a gallery of portraits
as her legacy. Desired Conquest of Belgrade was created much later. Her stay in Bel-
grade had triggered her identity crisis, which did not pass until belated credit for
her work arrived. Katarina Ivanović was the first woman to become a member of
the Serbian Learned Society. Upon her death, she bequeathed her paintings to the
National Museum in Belgrade, which then for the second time in history became
the exclusive proprietor of one artist’s complete works. The paper deliberates on
the position of women in nineteenth-century Serbia, Katarina Ivanović’s sovereign
path to success as well as her public perception.

Key words: Katarina Ivanović, Belgrade, first Serbian woman painter, national
heroine cult, academy, national idea, self-portrait, portrait, history
painting, National Museum

Rad prijavljen: 3. 5. 2013.

Rad recenziran: 3. 6. 2013.
Rad prihvaćen: 17. 6. 2013.

215
 UDK: 930.85(497.11 BEOGRAD):821(4)-1/-9.09

Pregledni naučni rad

BEOGRAD KAO
Biljana JOVANOVIĆ ILIĆ
AUTENTIČNI KULTURNI Ministarstvo poljoprivrede i
PREDEO U FOKUSU zaštite životne sredine
Republike Srbije
STRANIH KULTURA biljana@mail.ru

U radu se postupkom interpretativne analize razmatra predstava Beograda

kao autentičnog kulturnog predela koja dospeva u inostrane kulture na
osnovu prikaza Beograda u delima stranih književnosti. Polazi se od
koncepta „kulturnog predela” postuliranog u radovima nemačkih filozofa
XIX veka, koji preko anglosaksonske škole kulturne geografije u savremenom
dobu dospeva u sfere ekologije, prostornog planiranja, menadžmenta u
kulturi. Analizira se slika Beograda koju na osnovu dela strane književnosti
dobijaju stranci uz uzimanje u obzir faktora prostora i vremena nastanka
dela. Originalan doprinos rada sastoji se u analizi predstave Beograda u
dva književna dela, u kojima ranije nije razmatrana na srpskom jeziku.
Beograd se posmatra kao jedinstven kulturni predeo i daje se analiza prikaza
njegovih prirodnih i antropogenih komponenti u analiziranim delima sa
ciljem utvrđivanja opštih mesta u predstavi Beograda koju stranci mogu steći
na osnovu datih književnih dela.

Ključne reči: Beograd, percepcija Beograda, strane kulture, kulturni predeo,

evropska književnost

P ojam kulturnog predela (der Kultur-

landschaft) u nauku uvodi nemački autor Karl Riter (1832), preuzimaju ga njegovi
sledbenici Karl Vogel (1851), Džosef Vimer (1882, 1885) i najpoznatiji među nji-
ma Fridrih Racel (1893) (Potthoff 2013, 49), a na engleskom govornom području
se prvi put pojavljuje 1925. godine u interdisciplinarnoj geografskoj studiji „Mor-
fologija predela” (Sauer 1925, 19-53) u obliku cultural landscape, odakle ulazi
u širu upotrebu u okviru škole kulturne geografije okupljene oko univerziteta
Berkli. Predeo sadrži crte prirodne teritorije i forme, nastale u fizičkom predelu
usled ljudske delatnosti – kulturni predeo (Sauer 1952), koji američki proučavaoci 217
 STRANCI U BEOGRADU

definišu kao veštački predeo koji kulturne grupe stvaraju naseljavajući zemlju ( Jor-
dan 1994; Rowentree 1986, 440), odnosno opipljivo svedočanstvo date kulture
(Getis A., Getis J. 1992, 10, 34), dok predstavnici tradicionalne ruske škole kul-
turne geografije insistiraju na tome da čovekov uticaj menja predeo, ali da predeo
nastavlja da funkcioniše po zakonima prirode (Саушкин 1951, 289), a razloge za
čovekovo delovanje na predeo pronalaze u privredi (Забелин, 1977: 290).
Koncept kulturnog predela je po svojoj prirodi transdisciplinaran, potiče iz
filozofije, odakle se premešta u sferu kulturne geografije i ekologije da bi u savre-
menom dobu, nakon ulaska u međunarodne zakonodavne okvire (Council of Eu-
rope, (2000); UNECE, (1998);UNESCO, (2005))1, stvaraju se uslovi za trans-
disciplinarni pristup ovom pojmu, odnosno za njegov ulazak u discipline poput
ekologije i životne sredine (kulturni predeo u kontekstu održivog razvoja), prava
(analiza zakonodavnih akata o kulturnom pejzažu i njihove primene), turizmologije
i ekonomije (kulturni predeo kao turistički resurs i načini njegove komercijalizacije),
komunikologije (kulturni predeo kao element međunarodne komunikacije), kultur-
ologije (interakcija kulturnog predela i umetnosti), analize diskursa i naratologije
(narativ kulturnog predela) i drugih disciplina.
Polazeći od pretpostavke da je čovekov odnos prema predelu, kako prirod-
nom, tako i antopogenom/kulturnom predelu stariji od samog pojma, kao i da
se može reflektovati u umetnosti pokušaćemo da istražimo odnos stranaca prema
kulturnom predelu srpske prestonice na osnovu analize njegovog opisa u delima
evropske književnosti različitih žanrova i vremena nastanka. Beograd shvatamo
kao kulturni predeo u najširem mogućem smislu, odnosno kao jedinstvo njegovih
prirodno-geografskih odlika, fizičkih odlika, odlika antropogenog porekla (arhi-
tektura, struktura i infrastruktura grada), kulturnih odlika (način života, tradicija,
kulturni i verski život) i posmatramo na koji način se data celina predstavlja u
književnim delima, smatrajući da slika koju stranci stiču o Beogradu na osnovu
njegove predstave u umetnosti ima značajnu ulogu u formiranju stava prema srp-
skoj prestonici, podstičući recipijenta da potraži dalje informacije o Beogradu ili
ga odvraćajući od toga.
Problem analize slike Beograda u književnosti bio je predmet interesovanja
brojnih istraživača, što je kao rezultat dalo veći broj naučnih radova na ovu temu
koji posmatraju ovaj problem iz različitih perspektiva. Posebnost Beograda u opštoj
regionalnoj istoriji zasniva se na stvarnosti u kojoj je bio društveni i institucionalni
okvir različitosti. Provincija na obodima dve imperije, osmanske i habzburške, rela-
tivno je rano stekla izvesne odlike regionalne kosmopolitske prestonice (Samardžić,
2012, 68).
1 Detaljnije informacije o pravnom i ekološkom aspektu pojma kulturni predeo, o prirodi evropskih
zakonodavnih akata, njihovoj implementaciji na našim prostorima, kao i podrobniji opis
218 značenjskog obuhvata samog pojma zainteresovani čitalac može pronaći u Jovanović Ilić 2013.
 BEOGRAD KAO AUTENTIČNI KULTURNI PREDEO U FOKUSU STRANIH KULTURA

Podatke o predstavi Beograda u delima i zapisima različitih pisaca nalazimo

u monografijama Srbi u očima stranaca I (Kostić 1968) i II (Kostić 1972), koje je
pred kraj života priredio prof. dr Lazo M. Kostić na srpskom jeziku u Švajcarskoj.
Iako predstavljaju nešto širu sliku i analiziraju Srbe i Srbiju u očima stranaca,
osvrćući se na istorijske okolnosti i nudeći specifičan pogled na Srbiju i srpstvo,
ove knjige nam daju i dragocene podatke o slici Beograda u delima stranih pisaca.
Čak dva poglavlja druge knjige posvećena su slici Srbije u stranim književnostima
XIX i XX veka, a konkretno o Beogradu se beleže zapisi prvog azijskog dobitnika
Nobelove nagrade za književnost Rabindranata Tagore, koji se o srpskoj prestonici
izražava na sledeći način:
„Ja volim srpski narod, ja volim Beograđane, ja volim ovu njegovu omladinu
zato što ima spontano osećanje, što ima toplo srce koje ume da se oduševi. Kako je to
prijatna stvar biti toliko voljen i poznat u jednom svetu u koji nikad nisi očekivao da
ćeš doći! Ja se osećam kao ptica koja ima dva gnezda na dve suprotne obale” (Kostić
1972, 102).
U navedenoj kratkoj belešci Beograd nije prikazan kao realan, fizički predeo,
već su naslikane njegova kulturna i duhovna komponenta, predstavljen je kao ap-
straktan pojam, sedište određene atmosfere, duhovno prostranstvo. Metaforička
predstava Beograda data u citiranom zapisu daje kratku, ali emotivnu i toplu,
mada prilično apstraktnu sliku grada, koja nesumnjivo izaziva emocije i podstiče
radoznalost.
Predstava Beograda u stranoj književnosti bila je tema i naučnog skupa
„Beograd u delima evropskih putopisaca” održanog od 22. do 25. marta 2001. go-
dine u organizaciji Balkanološkog instituta SANU. Na konferenciji je prezentovan
veći broj radova posvećenih proučavanju Beograda u putopisnim zapisima evrop-
skih putopisaca nastalim pre Prvog svetskog rata, a ukupno 18 radova objavljeno
je u tematskom zborniku „Beograd u delima evropskih putopisaca” (Radenković
2003).
Deceniju kasnije na Filozofskom fakultetu u Beogradu je održana konferenci-
ja „Stranci u Beogradu XVIII i XIX vek” (15. i 16. oktobar 2012. godine), čiji je te-
matski fokus bio na boravku stranaca u srpskoj prestonici, ali u okviru koje se govo-
rilo i o predstavi o gradu koju su oni ostavili u odgovarajućim pisanim izvorima.
Zbornik radova sa konferencije „Beograd u delima evropskih putopisaca”,
iako usko tematski profilisan, okuplja radove različitog profila u kojima se detaljno
analiziraju različiti aspekti Beograda: od prvog pominjanja Beograda u belešci iz
1026. godine, preko putopisnih beležaka u hronikama iz vremena srednjeg veka
do putopisa u užem smislu sve do vremena Prvog svetskog rada. U posebnim ra-
dovima se daje prikaz Beograda u britanskim/engleskim izvorima, predstava srp-
ske prestonice u nemačkoj literaturi, slici Beograda u okviru Osmanskog carstva,
kartografskim zapisima o Beogradu, opisima arhitekture Beograda, pojavljivanju 219
 STRANCI U BEOGRADU

beogradskih motiva u pojedinačnim nacionalnim književnostima, sećanjima i me-

moarima konkretnih autora. Prilikom tumačenja slike određenog predela u pu-
topisnim zapisima perioda pre Prvog svetskog rata neophodno je imati na umu
sledećih nekoliko momenata:
• žanrovsku specifiku putopisa koja podrazumeva postojanje ličnog
doživljavaja grada ili oslanjanje na postojeća iskustva i izvore, odnosno
selekciju podataka – putopisac beleži onaj deo svoje percepcije grada za
koji smatra da je to neophodno;
• neophodna je kritička percepcija izvora, analiza vremena, mesta,
društveno-istorijskih okolnosti njihovog nastanka, jer se jedino u tom
ključu u potpunosti mogu razumeti motivi pisca za izbor konkretnih
opisanih realija;
• neophodnost detaljnog, podrobnog opisivanja fizičkih realija usled nep-
ostojanja ili nedovoljne rasprostranjenosti audio i video materijala o
gradu, kao i značaj ovih opisa u formiranju slike određenog predela u
kulturi-recipijentu;
• kulturno-istorijske okolnosti u kojima se nalazi opisivani predeo u tre-
nutku kada se o njemu piše i način na koji one uslovljavaju interesovanje
putopisca za određenu tematiku i specifičan ugao posmatranja.
Uputno je, prilikom kritičke analize izvornika (putopisnog zapisa), istražiti
i podatke o eventualnom naručiocu teksta, čime se mogu razjasniti stavovi pisca/
publiciste/hroničara prema opisivanom predelu i njegovim stanovnicima.
Primenjujući ove parametre na opise Beograda izložene u pomenutom
zborniku možemo izvesti opšte zaključke o tome, kakvu je sliku o srpskoj pres-
tonici mogao steći evropski čitalac na osnovu putopisa.
Budući da se u ranom srednjem veku ne može govoriti o putopisu kao samos-
talnom žanru, već o putopisnim elementima u hronikama ili zapisima hodočasnika,
to utiče na izbor momenata koji se opisuju i percepciju Beograda pre svega kao
tvrđave. Međutim, zanimljiv je podatak da se još u dvanaestom veku za Beograd
upotrebljava odrednica „civitas”, koja u latinskoj terminologiji podrazumeva grad
sa naseljem. S druge strane, postupkom statističke analize utvrđeno je da u puto-
pisnim beleškama u Beogradu datiranim do kraja XVI veka preovladava termi-
nologija vezana za utvrđenja samog grada (bedemi, kule, tvrđave, odbrambene
građevine, detaljan opis geografskog položaja i slično), dok se samom naselju u
kome su nastanjeni civili posvećuje manje pažnje (Kalić 2003, 12, 16). Ovo se
može objasniti specifičnim položajem Beograda između dveju imperija i njegovom
značajnom strateškom ulogom, zbog čega i u kasnijim putopisnim zapisima cen-
tralno mesto zauzima opis fizičkog predela Beograda, koji kasnije biva dopunjen
tumačenjima iz perspektive vojno-strateške analize, odnosno detaljnijim istorijs-
220 kim podacima hroničarskog tipa. U zapisima memoarskog ili publicističkog tipa
 BEOGRAD KAO AUTENTIČNI KULTURNI PREDEO U FOKUSU STRANIH KULTURA

prisutni su i lični momenti, intimno viđenje grada tada se osvetljavaju i određeni

aspekti civilnog života grada, koji se daju ili u svrhu ilustracije opisa istorijskih
okolnosti ili kao deo lične priče autora putopisnih zapisa. Vreme nastanka dela i
kulturno-istorijske okolnosti trenutka opisa grada u direktnoj su vezi sa sadržajem
opisa – zapisi nastali u kasnijim vekovima, kao i zapisi nastali u mirnodopskim
uslovima imaju izraženiju kulturnu i duhovnu komponentu opisa.
Za razliku od opisa beogradskog predela u stranim književnostima analizira-
nog perioda, u kojima tekst o Beogradu ima pretežno epizodno mesto, u srpskoj
književnosti nešto kasnijeg perioda primećuje se tendencija davanja Beogradu cen-
tralnog mesta u romanu, koje izlazi iz okvira klasičnog situiranja radnje u određeni
hronotop, već se samim podnaslovima dela nalaze odrednice poput „beogradski
roman”, „roman o Beogradu” i slično (Krstić 2012,169).
U želji da damo originalan doprinos sklapanju mozaika slike Beograda u
fokusu stranih kultura u ovom radu nudimo opis dvaju tekstova o Beogradu, koji
ranije nisu bili analizirani u radovima na srpskom jeziku.
Reč je ospecifičnoj kako po sadržaju, tako i po formi pesmi „The Siege of Bel-
grade” čije autorstvo2 se pripisuje britanskom publicisti i pesniku A.A. Votsu (Ala-
ric Alexander Watts). Reč je o aliteracijskoj pesmi od ukupno 26 stihova, od kojih
svaki počinje jednim slovom engleske azbuke i u svakom od stihova sve reči takođe
počinju na to slovo. Ipak, reč je o nepotpunoj abecedarnoj formi (preskočeno je
slovo J, a poslednji stih se vraća na slovo A, čime se postiže i formalno zatvaranje
kružne kompozicije pesme) i grafičkom tipu aliteracije (sve reči u okviru stiha se
pišu sa istim početnim slovom, ali prilikom izgovora dolazi do odstupanja, na pri-
mer: AN Austrian army, awfully arrayed). Pesma je posvećena konkretnoj opsadi
Beograda, koja se odigrala u periodu od 15. septembra do 8. oktobra 1789. godine,
kada je vojska Habzburgovaca, koju je predvodio feldmaršal Laudon (Ernst Gideon
Freiherr von Laudon) opkolila turske snage u beogradskoj tvrđavi da bi posle trone-
deljne borbe Beograd pripao njima sve do predaje grada Turcima 1791. godine.
Izbor reči i formiranje slike Beograda u pesmi uslovljeni su formalnim
ograničenjima i tematikom, zbog čega je dobijena autentična slika Beograda kao
metafizičkog predela sa nejasnim prostorno-vremenskim konturama. Odabirom
specifičnih formalnih sredstava u pesmi se pomoću zvučnih efekata dočarava atmos-
fera bitke (An Austrian array, awfully arrayed, Boldly by battery, besieged Belgrade).
Posmatran u širem kontekstu kao mesto događaja opisanih dinamičnim smenji-

2 Dostupno je nekoliko verzija pesme sa neznatnim izmenama, u vezi sa čim postaje i pitanje
autorstva, jer se u nekolikim verzijama izdatim u XVIII veku navodi anonimni autor, dok je
verzija razmatrana u našem radu potpisana imenom A.A. Votsa. Razlike među verzijama ogledaju
se u izmeni nekolikih reči, kao i u postojanju ili nepostojanju poslednjeg stiha Attracting all, arms
against acts appeal!koji se ne navodi u anonimnoj varijanti. U jednoj od verzija pesme umesto ovog
stiha postoji regularan stih na slovo J koji predstavlja nabrajanje imena. 221
 STRANCI U BEOGRADU

vanjem isprekidanih slika (svaki red predstavlja zasebnu sliku, aspekt događaja),
Beograd se ne doživljava kao konkretan fizički i geografski pojam, već kao mesto
događaja razmatranog u širem kontekstu, koji se ispoljava u završnici pesme, gde
se ističe uloga Suvorova kao zaustavljača turske vojske i gde se pesničko izlagan-
je završava filozofskim razmatranjem suštine ratovanja: Why wish we warfare?
Wherefore welcome were, Xerxes, Ximenes, Xanthus, Xavier?, Yield, yield, ye youths!
ye yeomen, yield your yell! Zeus’, Zarpater’s, Zoroaster’s zeal, naročito imajući u vidu
činjenicu da je tvrđava na kraju ponovo pripala Turcima (pesnikov stav izražen u
stihu: Vanish vain victory! vanish victory vain!).
Drugo, takođe žanrovski specifično, delo u kome se pominje Beograd je me-
moarsko-putopisni pazl roman ukrajinskog istočnoevropskog posmoderniste Ju-
rija Andruhoviča zamišljen kao slagalica od 111 delova, od kojih svaki predstavlja
jedan grad, posećen od strane pisca. Beleška o Beogradu predstavlja sećanje pisca
na njegov boravak u srpskoj prestonici u toku 2002. godine, konkretno na susret
sa srpskim studentima. Opis započinje rečima: Ukoliko na svetu zaista postoje ptičji
vrtovi, onda mi se posrećilo da se nekom prilikom nađem u jednom od njih. To se do-
godilo u samom centru Beograda, mogu čak da navedem i tačnu adresu. Odabir ire-
alnog hronotopa ima estetsko-umetničku i praktičnu funkciju – subjektivnim vre-
menom se prenosi napetost, osećanje neprijatnosti od koga pisac beži izmeštajući
radnju sa mesta realnog susreta u izmišljeni vrt sa pticama. Iako je dužina teksta
nekoliko stranica, predstava o Beogradu, daje se fagmentirano, uz lirske digresi-
je, preko predstave o jeziku, opisa spoljašnjeg izgleda studentkinja u poređenju
sa okruženjem pisca, dok se realna predstava grada, osim navođenja adrese mesta
susreta, nigde ne daje eksplicitno. Tumačeno u širem kontekstu cele knjige, odabir
ovakvog postupka predstavlja nesvesnu reakciju pisca na nedovoljnu zaintereso-
vanost studenata za njegov rad, pošto se opisi većine drugih gradova zasnivaju na,
istina u velikoj meri subjektivnim i isprekidanim digresijama, realnim predstavama
gradova i njihovih stanovnika. Svi likovi prisutni u beogradskom tekstu uvode se
jednom opisnom rečenicom, bez predstavljanja imenom, uz upotrebu većeg bro-
ja pokaznih zamenica, što uz mešanje realnih (susret) i fantastičnih (boravak u
ptičjem vrtu) elemenata i čestu upotrebu jezičkih figura i igre predstavlja jasan
pokazatelj stava pisca prema Beogradu. U prilog ovoj tezi važno je istaći da je u kn-
jizi prisutan i kratak tekst informativnog karaktera o Novom Sadu, u kome se daje
osvrt na tada aktuelne političke okolnosti u Srbiji (bombardovanje), uspostavljaju
se istorijska poređenja i paralele i tekstom preovladava prisan, dobronameran ton
autora. Ličnosti date u tekstu su praćene imenom, opisom i ličnim stavom, što u
beogradskom tekstu nije bio slučaj.
Kao što se iz priložene analize slike Beograda u delima stranih pisaca može
zaključiti, predstava o gradu je uslovljena kulturnim, istorijskim i vremenskim od-
222 likama teksta, ali i subjektivnim odnosom samog autora zabeleški. U starijim pu-
 BEOGRAD KAO AUTENTIČNI KULTURNI PREDEO U FOKUSU STRANIH KULTURA

topisnim i istorijskim zabeleškama prisutni su opisi fizičkih i geografskih odlika

predela grada, a pažnja autora se fokusira na tvrđavi i drugim strateški značajnim
lokalitetima, dok opisi civilnog stanovništva i načina života imaju sekundarno
mesto. U kasnijim tekstovima, što može biti uslovljeno i kutlurno-istorijskim pri-
likama, ali i tendenciji žanrovske liberalizacije pisane reči, sve su prisutnije kul-
turne i duhovne odlike Beograda, što biva krunisano pojavom tekstova o Beogradu
fizički potpuno izmeštenih iz sredine koju opisuju. Takva predstava grada ne dono-
si čitaocu realnu sliku autentičnog kulturnog predela, kakav Beograd nesumnjivo
jeste, ali nezavisno od toga utiče na formiranje slike grada, jer sadrži sliku atmos-
fere, ličnog doživljava pisca, izraženog u formi afirmativne ili negativne kritike
grada. Pretpostavka autora je da će, zbog sve jednostavnijeg načina sticanja slike o
fizičkim odlikama nekog grada, u savremenoj literaturi sve prisutnije biti upravo
ovakve slike, fragmentirane, delimično ili potpuno izmeštene iz realnog prostora,
propuštene kroz prizmu subjektivnog doživljaja autora.

Literatura:
Getis, A., Getis, J. 1992. Human Geography.Lanscapes of Human Activities.Saint Louis: Wil-
liam C Brown Pub; 3rd edition
Jordan, T., Domosh, M., Rowentree, L. 1994. The Human Mosaic: A Thematic Introduction to
Cultural Geography. 6th ed., N. Y: HarperCollins
Jovanović Ilić, B. (ur.). 2013.Evropska konvencija o predelu Republika Srbija – Pravo i odgovor-
nost.Beograd: Ministarstvo prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja.
Kalić, J. 2003. Evropski pisci o Beogradu. Evropski pisci u Beogradu. Beograd: Balkanološki
institut SANU: 9-15.
Kostić M, L. 1968.Srbi u očima stranaca. Kolektaneja. I.Švajcarska
Kostić M, L. 1972. Srbi u očima stranaca. Kolektaneja. II.Švajcarska
Krstić, T. 2012. „Književnost nad stoletnom mapom Beograda”. Identitet Beograda. Limes plus
1-2/2012: 169-175.
Potthoff, K. 2013. The use of ‘cultural landscape’ in 19th century German geographical lit-
erature. Norsk Geografisk Tidsskrift - Norwegian Journal of Geography Vol. 67, Iss. 1:
49-54
Radenković, Lj. (ur.) 2003. Beograd u delima evropskih putopisaca. Beograd: Balakanološki
institut SANU.
Samardžić, N. 2012. „Identitet Beograda: Globalni grad ili globalno selo”. Identitet Beograda.
Limes plus 1-2/2012: 61-76.
Sauer, CO. .192. The morphology of landscape. University of California Publications in Ge-
ography, 2:19–53.
Sauer, CO. 1952. Agricultural Origins and Dispersals. New York: The American Geographical
Society.
223
 STRANCI U BEOGRADU

Забелин И.М. 1977.Физическая география в современном естествознании. Москва:

Наука.
Саушкин Ю.Г. 1951. К изучению ландшафтов СССР, изменённых в процессе
производства. Вопросы географии. № 24.:76–299.
Izvori:
Андрухович, Ю. 2011. Лексикон інтимних міст. Довільний посібник з геопоетики та
космополітки. К. : Meredian Czernowitz.
Anonymous Author. 1902. „The Siege of Belgrade”.The Era Magazine: An Illustrated Monthly,
volume 10, 1902.
Watts A, A.The Siege of Belgrade. Available: http://theotherpages.org/poems/watts02.
html#1

Summary:
BELGRADE AS AUTHENTIC CULTURAL LANDSCAPE
IN THE FOCUS OF FOREIGN CULTURES
This paper, through a procedure of interpretation analysis, takes into con-
sideration the image of Belgrade as an authentic cultural landscape which enters
into foreign countries based on presentation of Belgrade in foreign literatures. The
starting point is a concept of ”cultural landscape” postulated in works of German
philosophers of 19th century, which through Anglo-Saxon school of cultural geog-
raphy in modern times enters the spheres of ecology, physical planning, manage-
ment in culture. The image of Belgrade is analysed as the one acquired by foreign-
ers based on foreign literatureworks, taking into account factors of space and time
when such work was created. The original contribution of the paper is found in
the analysis of Belgrade image in two literal works, which had not taken it earlier
into consideration in Serbian language. Belgrade is perceived as a unique cultural
landscape, providing the analysis of view of its natural and anthropogenic compo-
nents in analysed works, with the aim to establish general positions in presenta-
tion of Belgrade which can be acquired by foreigners based on the subject pieces
of literature.

Key words: Belgrade, perception of Belgrade, foreign cultures, cultural landscape,

European literature

Rad prijavljen: 29. 5. 2013.

Rad recenziran: 13. 7. 2013.
Rad prihvaćen: 2. 8. 2013.
224