Table of Contents

Sunce i senka
Septembar
1
Oktobar
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
Novembar
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
Decembar
27
28
29
30
31
32
33
34
35
36
37
38
39
40
41
Januar
42
43
44
45
46
Februar
47
48
49
50
51
52
53
54
Mart
55
56
April
57
 Ake Edvardson

Sunce i senka
Roman o Eriku Vinteru

www.balkandownload.org

Prevod s engleskog
Vera Jovanović

Beograd
2010
DERETA
Septembar
 1

Počela je da pada kiša. Sajmon Morelijus je namestio radio.

Nikakvih uputstava iz glavnog štaba već pet minuta. Skoro je deset, i sve
je tiho. Dve žene prelaze ulicu i jedna se okreće da pogleda u policijska
kola i osmehuje se. Greger Bertram je podigao ruku i pozdravio je.
„Dvadeset i sedam i dobro izgleda“, rekao je. „A ona ima isto
mišljenje o meni.“
„Meni se smešila, ne tebi“, rekao je Morelijus.
„Gledala me pravo u oči“, rekao je Bertram.
Svetla su se promenila i Bertram je krenuo ka kružnom toku u
Korsvegenu.
„Da, i shvatila da nikog nema kod kuće“, odgovorio je Morelijus.
„Ha, ha.“
„Pogledala te je u oči i shvatila da nema nikog kod kuće. Samo
sredovečan pandur za volanom patrolnih kola i onda… “
Ženski glas na radiju. „Devetjedandvadeset. Devetjedan—
dvadeset, javite se.“ Promrmljan odgovor odnekud ili negde. A onda
ponovo ženski glas. „Neko leži ispred Fokusa u zabavnom parku
Lizberg, pijan ili bolestan, a gomila dece stoji okolo.“
Čuli su patrolu koja se javila na poziv.
„Primljeno. Mi smo u Prinsgatanu i krećemo ka Fokusu.“
Morelijus je posegao za mikrofonom.
„Jedanaestdeset ovde. Mi smo bliže, mi smo u Korsvegenu i
pozabavićemo se time.“
„U redu, jedanaestdeset.“
Patrolna kola iz policijskog okruga Lorensberg su izašla iz
kružnog toka i krenula ka šopingcentru. Grupa mladih se skupila na
parkiralištu. Kada su patrolna kola stala, jedna osoba iz grupe je
dotrčala do vrata koja je Bertram upravo otvorio.
„Ja sam vas zvala“, rekla je devojka koja nije izgledala kao da ima
više od šesnaest godina. Mahala je mobilnim kao da bi ovaj mogao da
potvrdi ono što je upravo rekla. Kosa joj je bila prava i svetlucava,
priljubljena uz glavu usled kiše. Krupne, uplašene oči. Mirisala je na
alkohol i duvan. Mlatarala je rukama. „Leži ovde. Marija leži ovde, ali
sada joj je bolje.“
„Pozvaću hitnu pomoć“, rekao je Bertram.
Morelijus je otišao sa devojkom do grupe mladih. Okupili su se u
polukrugu oko devojke koja je polako ustajala. Kada joj je Morelijus
prišao, posrnula je i on je pružio ruku kako bi je uhvatio. Laka kao pero.
Izgledala je kao bliznakinja devojke sa kojom su razgovarali, ali su joj
oči bile miljama daleko. Ovde svakako nema nikog kod kuće, pomislio
je Morelijus.
Smrdela je na alkohol i povraćanje. Morelijus je mogao da oseti
lepljivu masu pod cipelama. Pazi da se ne oklizneš. Par sekundi kasnije,
devojka je zurila u policajca, oči su joj odjednom bile fokusirane.
„Hoću kući“, rekla je.
„Šta si uzela?“, pitao je Morelijus.
„Niništa“, rekla je. „Samo par piva.“
„Par piva, eh?“ Morelijus je odmerio pogledom grupu prijatelja.
„Šta je u njoj? Ovo je bitno. Ako znate, recite odmah i mislim OVOG
TRENA DO VRAGA.“ Izgledali su uplašeno.
„Kao što je rekla“, progovorio je iznenada jedan mladić s
vunenom kapom i u gornjem delu trenerke. „Par piva… i nešto
alkohola.“
„Alkohola? Kakvog alkohola? Kod koga je boca?“ Pogledali su se
međusobno.
„BOCA“, ponovio je Morelijus.
Mladić s vunenom kapom je uvukao ruku u vrećasti gornji deo
trenerke i izvukao bocu. Bertram ju je podigao ka svetlosti jedne od
uličnih svetiljki.
„Nema etikete“, rekao je.
„Hmm… ne.“
„Šta je ovo?“, pitao je Bertram dok su svi mogli da čuju sirene
vozila hitne pomoći koje je dolazilo. „Kakva je ovo mokraća? Je li ovo
mesečina?“
„Da… mislim da jeste“, rekao je dečak. „Kupio sam od jednog
druga.“ Izgledao je kao da će briznuti u plač. „Rekao je da je u
potpunosti u redu.“
„Pa, nije u redu“, rekao je Morelijus. Mogao je da oseti kako
devojka dobija na težini na njegovoj ruci. Samo što se nije ponovo
onesvestila. „Gde je ta prokleta hitna pomoć?“
 Bili su u čekaonici urgentnog. Odveli su devojku na lečenje.
Dvadeset minuta kasnije, pojavio se doktor. Morelijus je po njegovom
licu mogao da vidi da je devojka u redu.
Jedan mladić je išao nervozno goredole u čekaonici. Morelijus ga
je prepoznao. Možda je on bio jedan od onih ispred Fokusa. Kako je
došao ovamo?
„Alkohol u mladom telu, pa… nije dobra kombinacija.“ „Kako je?“
„Nije toliko loše, s obzirom na okolnosti. Mada, moraće da ostane
ovde da prenoći.“
„Dakle, to što je popila bilo je… u redu?“, pitao je Bertram.
Doktor ga je pogledao čudno. „Mislite na mesečinu? Da li je to ikada u
redu?“
„Znate na šta mislim, jebiga.“
Doktor ga je odmerio od glave do pete.
„Nema potrebe da se nervirate“, rekao je. Prešao je rukom preko
belog mantila, kao da pokušava da otrese Bertramov izliv gneva.
„Nikakve potrebe.“
„Izvnite“, rekao je Bertram. „Samo nam je stalo do devojke. Neki
među nama policajcima su takvi.“
„Samo hoćemo da znamo da li je… napravila neku veću štetu sebi
pored one uobičajene, da li je to čudo opasnije nego što to alkohol
obično jeste“, rekao je Morelijus.
Doktor ih je pogledao sumnjičavo, kao da ga zavlače.
„Za sada sve izgleda normalno“, rekao je. „Ali ovde ništa ne
prepuštamo slučaju. Da li je njena porodica obaveštena, usput budi
rečeno?“
„Da“, rekao je Morelijus. „Njena majka bi trebalo da stigne svaki
čas.“
„Dakle… u tom slučaju“, rekao je doktor i krenuo da ode. „Hvala
vam, doktore“, rekao je Bertram.
Gledali su doktora kako nestaje iza vrata koja su se njihala.
„Arogantno kopile“, rekao je Bertram.
„On, bez sumnje, misli to isto o tebi.“
Bertram je promrmljao nešto nerazgovetno i pogledao kolegu.
Bilo je malo posle jedanaest i Morelijusovo lice je izgledalo pegavo pod
jarkim svetlima čekaonice.
„Znači, ona je vikarkina ćerka, je li? Jesi li siguran? Hane
Estergard, koja leči naše napaćene duše.“
„Nema potrebe da budeš sarkastičan.“ Morelijus je držao
devojčinu tašnu u ruci. Pregledao je njenu ličnu kartu. „Marija
Estergard. Adresa u Ergritu. Naš policijski kapelan se zove Hane
Estergard i živi u Ergritu. A ona ima ćerku koja se zove Marija.“ „Kako
znaš sve to?“
„Da li je bitno?“
„Ne, ne.“
„Nisam sto posto siguran.“ Žena je projurila kroz vrata. „Sada
sam siguran“, rekao je Morelijus i prišao Hane.
„Gde je Marija?“, pitala je. „Gde je ona, Sajmone?“
„Ona je još uvek na terapiji, ili kako se to već zove“, odgovorio je
Morelijus. „Ali izgleda da je sve u redu.“
„U redu? Izgleda da je sve u redu?“ Hane je izgledala kao da je
blizu histerije. „Ima li ovde ikoga ko mi može pokazati kuda da idem?“
Jedna sestra je upravo ušla kroz dupla vrata i policajci su gledali kako
Hane napola trči u hodnik koji je vodio ka sobi za bolesnike.
Dečak koji je obigravao u pozadini krenuo je za njom. Bacio je
pogled preko ramena, a onda nestao u hodniku.
„Bio si u pravu, do vraga“, rekao je Bertram. „I oslovljavate se
imenom.“
Morelijus nije odgovorio.
„Ni vikari nisu pošteđeni“, rekao je Bertram.
„Čega?“
„Užasnih događaja koji pogađaju njihove najmilije. Kolikonam, ti
nemaš dece.“
„Ne. Ali izgleda da će ova stvar imati srećan završetak.“
„Zahvaljujući nama.“
„Možda. Mlado stvorenje popije previše i ispovraća se. Verovatno
bi se povratila posle nekog vremena i prijatelji bi joj pomogli da ode
kući. To se stalno dešava. Zar se tebi nije desilo?“
„Meni? Ne sećam se.“
„To ništa ne znači.“
„Hajdemo“, rekao je Bertram.

Vozili su se prema centru grada, pored Čalmersa i bolnice Vasa.

Kiša se pogoršala. Ulična svetla su sada izgledala bleđa, kao da ih je
obmotala noć. Bertram je stao na crveno. Dve žene su prešle ulicu, ali
nijedna se nije okrenula da pogleda patrolnaola i osmehne se. Morelijus
je namestio radio. Slušali su signale koji su se pojavljivali na mahove.
Zbunjeni stari penzioner koji je prijavljen kao nestao u Engardenu pre
par sati, ponovo se pojavio. Razjarena rasprava u nekom stanu u
Kortedalu se smirila dok su njihove kolege stigle. Pijanac koji se
naslanjao na nepomični tramvaj u Brunsparkenu je pao kada se ovaj
pokrenuo. Da li bi ovo moglo da se zavede kao saobraćajna nezgoda?,
pomislio je Bertram.
Morelijus je razmišljao o Hane Estergard i razgovoru koji je
vodio s njom nekoliko nedelja ranije. Bertram nije postavljao više
nikakva pitanja i bio mu je zahvalan na tome.

Erik Vinter je ugasio svetla i izašao iz kancelarije. Kiša je prestala

da pada. Vozio se na biciklu kući kroz Heden, propustio je nekog u
Vasagatanu, koji je izgleda pretpostavio da nema nikog više na putu.
Voda ga je zapljusnula svuda preko pantalona, verovatno i druga sranja.
Bilo je suviše mračno da bi video. Razmišljao je da stane u pokrivenoj
tržnici, ali je odlučio da prođe. Zazvonio mu je mobilni. Stao je i izvukao
ga iz unutrašnjeg džepa kabanice.
„Ne mogu da se odlučim po pitanju sofe“, rekla je Anđela kada se
javio. „Morala sam da dobijem savet, bez odlaganja.“ „Nadam se da ništa
ne podižeš?“
„Ne, naravno da ne.“
„Mislim da bi trebalo da je poneseš sa sobom ako ne možeš da se
odlučiš. Kako god, imam gomilu prostora.“
„Ali gde bismo je stavili?“
„Zar ne može da sačeka do večeras?“
„Htela sam da budem što je moguće bolje pripremljena.“ „Hmm.“
„To je velika odluka, ovo.“
„Znam.“
„Jesi li stvarno dobro razmislio? Možda bi trebalo da kupimo
kuću… “
„Hajde, Anđela.“
„U redu, u redu. Samo što je sve tako zbunjujuće. Sve.“ Možda je
to prava reč, pomislio je Vinter dok je tresao kapi kiše s ramena.
Zbunjujuće. Po prvi put u svom životu odrasle jedinke spremao se da
počne da živi s nekim. On i Anđela su bili vezi nekoliko godina, ali sada
su se spremali da počnu da žive zajedno. Činilo mu se da je ona
pokretačka snaga iza ove odluke. Ne, to nije bilo fer. I on mora da
prihvati deo odgovornosti.
Nije bilo izbora. Ili će početi da žive zajedno ili… će biti kraj. Ali
sada su to prevazišli. Ne bi se usudio da ovo otkaže. Samoća bi bila
prevelika, nema sumnje u to. To bi samo pogoršalo stvari. Sam u novi
milenijum. Novu godinu: disk u CD plejeru i čaša nečega. To bi bilo to.
Turobni izgledi osvetljeni vatrometom.
Uskoro će ostati samo tri meseca do 2000. A on će napuniti
četrdesetu i uskoro neće više biti najmlađi glavni inspektor u Švedskoj.
Vinter se ponovo popeo na bicikl.
„Vidimo se u osam“, rekla je Anđela i on je ugasio telefon.

Bilo je mračno u stanu, svetla više nisu gorela. Standardna lampa

je bila uključena celi dan, ali je sijalica otišla. Kada je svanulo, jesen se
ušunjala kroz venecijanere i roletna u spavaćoj sobi je propustila
parčiće svetla.
Frižider je zujao svoje. Na stolu u kuhinji su bile vinske čaše i
jedna prazna boca vina. Na radnoj površini pored šporeta stajao je neki
ovalni tanjir sa sasušenim brdašcima taljatela. Pored toga tiganj sa
stvrdnutim ostacima nekog sosa od pečuraka. Sos je pocrneo. Tri kriške
paradajza su se polako raspadale na drvenoj dasci za seckanje.
Tri tanjira u mašini za sudove, s nekim tacnama i još čaša, pribor
za jelo i još jedna šerpa za sos.
Slavina je kapala; bila je potrebna nova gumica. Zvuk je mogao
da se čuje kroz ceo stan, danju i noću, ali par na sofi u dnevnoj sobi nije
ništa čuo.
Odeća je bila razbacana oko njih i pravila je trag od kuhinje kroz
hodnik do dnevne sobe: muške čarape, par pantalona, ženske čarape,
mali džemper. Pored sofe je bila bluza, majica i donji veš. Zvuci noći su
uplovili kroz prozor. Tramvaj. Par kola. Iznenadan nalet vetra. Nečiji
smeh na povratku kući iz restorana.
Muškarac i žena su bili goli. Držali su se za ruke. Bili su okrenuti
jedno prema drugom. Bilo je nečeg čudnog u vezi s njihovim glavama.

Da li je to bilo tačno? Da li tako treba da bude? Da li je to ta

slika? Pokušao je da sastavi sliku, da je zamisli.
Bio je u kuhinji. Prošao je kroz hodnik. Odeća je bila na podu.
Stavio je ruku na oči kada je prišao sofi. A onda je pogledao. Nikog nije
bilo tamo. Ponovo je pogledao, i bili su tu, licem okrenuti jedno
drugom. Njeno lice je bilo tako poznato.
Njihove glave. Njihove GLAVE.
Protrljao je oči. Sada je mogao da čuje buku ulice kada je otvorio
vrata kola. Mogao je da oseti kišu na licu kada je izašao iz kola i stao na
ulici ispred zgrade.
Voleo bi da može da vrati sat unazad. Ljudi koji su šetali niz ulicu
nisu znali; nisu znali ništa. Ništa. Nisu znali da žive u raju.
Oktobar
 2

Vinter je stajao u hodniku, ne uključivši svetlo. Anđela će se

vratiti kući za sat, ako ne i ranije.
Koliko dugo je živeo ovde? Deset godina? Šta je zapravo deset
godina? Otprilike toliko. Koliko žena je doveo u ovaj stan za sve to
vreme? Radije nije razmišljao o tome. Mogao bi da podigne obe ruke i
prebroji na prste: to bi verovatno bilo dovoljno.
Prošao je kroz sobe osvetljene uličnim svetlima grada.
Osmehnuo se. Uskoro će morati da hoda kroz gomile donjeg veša u
hodniku. Zenska čarapa prebačena preko naslona sofe. Znao je Anđelu.
Potrebno je malo neurednosti u životu, govorila je. Unećeš haos, rekao
je. Bilo je vreme, odgovorila je.
Sta ako kaže ne na kraju?, pomislio je ne tako davno. Šta ako joj
je dosadio?
Tramvaji su dolazili i odlazili dole u Vasaplatsenu. Zid nasuprot
velikom prozoru dnevne sobe bio je beo od večernje svetlosti. Odmah
pored je bila sjajna crvena tačka CD plejera. Vinter je otišao tamo i
izvadio kutiju Springstina koju mu je prošle jeseni, uz velike troškove,
poslao prijatelj iz Londona, GIK Stiv Mekdonald. Učnio je to tako da bi
Vinter mogao da bude zadivljen time koliko košta poštarina i kako bi se
što je mogao ozbiljnije posvetio slušanju. Vinter je voleo džez i
Mekdonald je to prihvatao, ali će se prokleto pobrinuti da Vinter dobije
pristojno obrazovanje u svim dobrim stvarima koje je propustio tokom
propale mladosti, odrastajući uz Džona Koltrejna.
Čudno je bilo to što je sada, od kada je počeo da sluša i rok,
slušao više džeza, i mogao je da čuje različite nijanse u Koltrejnu, novu
tamnu stranu. Na svoje čuđenje otkrio je takođe stvari koje su mu se
dopadale u jednostavnom roku. Možda se upravo i radilo o tome.
Jednostavnosti.
Kako stariš, tragaš za jednostavnošću. Ja starim. Uskoro ću imati
četrdeset. To je starost, relativno govoreći. Možda nisam jednostavna
osoba, ali mogu da naučim, još uvek. Ili sam možda oduvek bio
jednostavna duša. Anđela je to primetila. Zato me je izabrala među
deset hiljada drugih.
 Stavio je četvrti disk u CD-plejer i izabrao desetu stvar, njegovu
omiljenu celog prošlog meseca, ili barem otkada je doneta odluka.
Odluka. Srećan sam sa tobom u zagrljaju, srećan sa tobom u srcu,
srećan kada osetim tvoj poljubac, srećan sam ovako zaljubljen.
Jednostavan život. Anđela je shvatila. Možda će naći sreću.
Balada je nestajala u prostoriji dok se svlačio, srećna, bejbi, stize
tmina, i odjednom je bio pod tušem i nije razmišljao ni o čemu. Mogao
je da čuje muziku kroz vodu, a onda zvuk ključa kada je Anđela ušla.

Lars Bergenhem je vozio preko mosta Elvsborg. Kola su se

ljuljala na vetru. Završio je sa poslom i kada je stigao do tunela, upitao
se šta će tu kog vraga. U tunelu. U kolima. Mogao bi da sedi kod kuće,
da gleda svoju dvogodišnju ćerkicu dok spava. To je imao običaj da radi.
Ada bi zaspala, i on bi je gledao. Mogao bi da gleda Martinu kako čisti
kuhinju nakon što je Ada večerala. Mogao bi i sam da čisti.
Počelo je kao i obično. Reč koju nijedno od njih nije razumelo.
Nakon što je Ada zaspala, bilo je tako tiho da nije imao snage da pokuša
da nađe reči koje bi sve učinile gorim. Navikao je na ispitivanja, ali ovo
je bilo previše za njega. Bio je detektiv, ali ne detektiv ljubavi. Zar to ne
beše iz neke pesme? „Detektiv ljubavi“? Elvis Kostelo? „Gledajući
detektive“.
Skrenuo je ka severu kada je stigao do Frelunda Torga, vraćao se
nazad. Vožnja koju je i ranije pravio, ali odavno već nije.
Sve je bilo u redu. Strah u njemu je davno umro. Da li se vratio?
Da li je to njegova krivica? Da li to ima veze s njim, ili s Martinom? Te
reči koje nijedno od njih nije htelo da razume. Odakle su dolazile? Ovo
je bilo poput glavobolje.
Njegova kuća u gradu je izgledala prijatno kada je izašao iz kola.
Prijatno. Bilo je upaljeno više svetla nego što je neophodno.
Martina je bila u kuhinji sa šoljom čaja. Plakala je, i osećao je
krivicu. Morao je da kaže nešto.
„Da li je Ada zaspala?“
»Da.“
,,Dobro.“
„Šta to?“
,,Da je zaspala. Ada.“
,,O čemu to govoriš? Samo izletiš iz kuće i odvezeš se nekud, a
onda se vratiš kao da se ništa nije desilo.“
„Sta se desilo?“
„I moraš da pitaš? “
,,Da li sam ja započeo?“
Nije odgovorila. Pognula je glavu, aii je znao da ponovo plače.
Mogao je da uradi jednu od dve stvari. Ili da kaže nešto razumno, ili da
izađe do kola i ponovo se odveze do mosta.
,,Martina…“
Podigla je glavu i pogledala ga.
„Oboje smo umorni“, rekla je.
„Umorni? Je li to u pitanju? Trebalo bi da smo srećni i veseli i da
razmišljamo o Božiću koji samo što nije stigao. Ada je pocela da
govori…“ Ponovo je pustila da joj glava padne ka stolu.
Tražio je reči. Sat na zidu je kucao jače nego ranije.
„Hoće li biti ovako sve dolc se ne vratim na posao?“, pitao je.
Promrmljala je nešto.
,,Izvini?“
„Nije sve u tome da se ti ponovo vratiš na posao“, rekla je. ,,Da li
sve mora da bude tiho i mirno kako bi ti imao dovoljno snage da radiš
kao detektiv?“
„Znaš na šta mislim.“
„Uskoro ništa više neću znati.“
Ustao je i otišao do Adine sobe i gledao je devojčicu kako spava
sa palcem u ustima. Nije ispustila ni zvuka. Sagnuo se nad njenim licem
i osluškivao njeno disanje, i čuo blago pištanje kada je udahnula kroz
nos.

Pustili su da se stvari smire koliko je to bilo moguće. Pio je kafu

u dnevnoj sobi, a Martina je došla iz kuhinje.
„Vinter i Anđela će početi da žive zajedno“, rekao je. „Zašto ga
zoveš Vinter, kada se zove Erik? Ljudi ne govore nama kao o
Bergenhemu i Martini, zar ne?“
,,Ne, naravno da ne, ali ga ljudi obično zovu Vinter.“ „Tako nije
naročito lično, zar ne? Da li je tako lakše? Da li se o tome radi?“
,,Ja… ja stvarno ne znam.“
Martina je upoznala Anđelu skoro dve godine ranije, baš pre nego
što se Ada rodila. Bilo je prilično dramatično. Bergenhem je bio jako
povređen i nestao je, a Vinter je zamolio Anđelu da ode s Martinom u
hitnu dok on traži svog kolegu.
„Nadarn se da će izaći na dobro“, rekla je dok je on sedeo
izgubljen u mislima. „Mislim da hoće.“
„Šta?“
„Preseljenje. To što će živeti zajedno. Erik i Anđela. Nadam se da
će izaći na dobro.“
»Da.“
„Gde će živeti?“
„Nisam pitao. Ali ja… dakle, pretpostavljam da je očigledno mesto
njegov stan. Veći je od njenog.“
„Kako to znaš?“
Pogledao je. Sada se smeškala.
,,Ne znam, iskreno rečeno“, rekao je. „Čudno je to. Samo sam
uzeo zdravo za gotovo.“
„Možda će kupiti kuću.“
,,Ne mogu da zamislim Vintera u kući.“
„Zašto ne?“
,,Ne znam… Nekako izgleda kao da je deo grada. Visoke zgrade,
trgovi, taksiji.“
,,Ne mislim tako. Kupiće staru kuću u Lengedragu i ispuniće je
svojom porodicom.“
,,To zvuči kao utopija.“
„Uskoro će 2000“, rekla je. „Sve je moguće.“
Ne baš sve, pomislio je. Neke stvari ne treba da se dese. Najbolje
bi bilo ako bi sve ostalo kao što jeste, kao što je sada.
„Možda će biti žurka povodom useljenja“, rekla je. ,,Kada će to
biti?“
,,Šta?“
,,To, početak zajedničkog života, ma gde da počne?“
„Pre Božića, mislim.“
„Dobro je. Srećna sam zbog njih.“
 3

Anđela je stigla pre osam. Pustila je kosa i sijala u svetlosti sa

stepenica koja ju je pratila kroz otvorena vrata. Možda je imala novi
izraz u očima, nešto što nije ranije primetio: ubeđenje da ima
budućnosti za njih uprkos svemu. Ali, bilo je tu još nečega. Ona druga
stvar. Pojavljivala se kao druga vrsta svetlosti u njenim očima, kao da su
joj jake lampe sa stepeništa sijale kroz potiljak i dale im poseban sjaj.
Svukla je čizme i prljava voda se razlila po parketu. Vinter je to
video, ali nije ništa rekao. Anđela je znala da je primetio. Podigla je obe
ruke iznad glave.
„Neće se ponoviti“, rekla je.
„Šta to?“
„Videla sam da gledaš.“
I.
„Pomislio si u tom trenutku: Šta će se kog vraga desiti, kako li će
moj pod izgledati kada se useli?“
,,Hmm.“
,,To je nešto na čemu ćeš morati da poradiš“, rekla je.
,,U međuvremenu pretpostavljam da je bolje da odem do tvog
stana u blatnjavim cipelama i prošetam malo s njima i skočim na krevet
i fotelje. Da to izbacim iz sebe, kako stvari stoje.“
„Kao što rekoh. Radi na tome.“
Uzeo ju je za ruku i otišli su u kuhinju. Osećao se miris kafe i
toplog hleba. Na stolu je bila kašičica sa puterom, sir ,,vesterboten“,
rotkvice, grubo usitnjena jetrena pašteta, kiseli krastavčići.
,,Banket“, rekla je.
„Rustičan i jednostavan. Ali ipak elegantan.“
„Misliš na jetrenu paštetu?“
,,To je rustični deo. Evo elegancije“, rekao je dok je prilazio
radnoj površini i vadio staklenu posudu.
„Sta je to?“, upitala je i prišla stolu. ,,Ah. Marinirane haringe.
Kada si našao vremena da to napraviš? Pretpostavljam da si to sam
napravio?“
„Nemoj me vređati.“
 „Kada si našao vremena?“
„Juče rano ujutro. Malo pre dva sata ujutro. I sada je savršeno.“
„Sada je savršeno“, ponovila je. „Samo nedostaje šnaps, ali to
nam nije dozvoljeno, zar ne?“
„Tebi to nije dozvoljeno“, rekao je. „Ja bih mogao da uživam, ali
ću biti saosećajan s obzirom na tvoju situaciju. Noćas, barem.“
„Vrlo je uobičajeno da muškarci pokažu saosećanje sa svojim
ženama u ovakvoj situađji.“
,,Stvarno?“
„Neki se čak i ugoje.“
„Možeš da me izbrišeš sa tog spiska.“

Morelijus se osećao ukočeno. Osećao se ukočeno i pre nego što je

krenuo na posao, a nije prestalo usled uobičajenog vežbanja pre
predstojeće noćne smene.
Posle je sedeo na klupi ispred svog ormara, masirao je vrat i
gledao u slike golih žena zalepljenih selotejpom sa unutrašnje strane
Bertramovog ormara. Bile su to prilično nevine slike, isečene iz nekog
časopisa za muškarce iz 1960-ih. Ne od one vrste koju danas štampaju.
Bertram je živeo u prošlosti. Nekada je tvrdio da su to slike njegove
supruge, aii on nije imao suprugu.
Sada su bili u poslednjoj sedmici šestonedeljne rotacije. To je
značilo dodatnu noćnu smenu ovog petka, za kojom slede još dve za
vikend. Ovo je bio poslednji petak u mesecu, dan plate. Znao je da su
ljudi već napolju i slave činjenicu što su im džepovi puni. Bilo je tek
osam uveče, i stanica je bila zatvorena.
„Malo ukrućen vrat, je li?“, pitao ga je Bertram koji se igrao sa
pištoljem, proveravajući mehanizam s lakoćom stvorenom velikim
iskustvom. Njegov ,,zigzauer“ je i dalje imao originalnu drvenu dršku.
Bertram je ponekad pričao o tome kako je izgubio ,,valter“, koji je
smatrao boljim oružjem za posao, ali ne danas. Bio je smiren i ozbiljan,
spreman za predstojeću noć i vikend.
„Samo je malo ukočen“, rekao je Morelijus.
„Cuvaj se promaje.“
„Hoću.“
„Bolje da ostaneš unutra večeras.“
„Zašto?“
 „Promaja. Večeras napolju duva gadan vetar kroz Geteborg.“
„Jes’ vraga. Ovo će biti rutinska smena.“
„Danas je dan plate, Sajmone.“

Morelijus i Bertram su išli niz Aveniju. Nekima je bilo draže da

hodaju sami, i Morelijus je bio jedan od tih; ali, u poslednjih šest
meseci stvari su se promenile. To što je sam više nije osećao kao
slobodu, bar što se njega tiče. Bio je dobro i iskreno uplašen par puta.
Video je stvari koje su ga užasnule.
Jednom prilikom je bio licem u lice sa smrću u tunelu Gnisteng,
gde se jedan mladi par zabio kolima pravo u zid. Bio je u kolima iza njih
i sve video. Kao u filmu. Stvarno, ali nekako nestvarno. „Mazda“ ispred
njega se zanela ulevo i udarila u zid uz buku stakla koje se lomi i metala
koji se uvija. Nije čak ni bio na dužnosti, samo se vozio unaokolo zabave
radi, kao što je to nekada radio kada nije bio na dužnosti. Uspeo je da
izvede hitno kočenje, a onda iskočio iz kola i otrčao do smrskanog vozila
gde je devojka visila sa… sa… Tako mu je strašno pozlilo, tik ispred nje,
kao vaš uobičajeni… a onda je pokušao da okrene broj, ali i dok je
ukucavao broj, mogao je da čuje sirene jer su njegove kolege i hitna
pomoć pristizali na lice mesta.
Razmišljao je o tome sada, dok su prolazili pored parka drugi put.
Lepi ljudi su svetlucali sa druge strane prozora, u barovima,
restoranima. Zene. Bertram se okrenuo da se divi prizorima s leve
strane.
„Pazi na ukočeni vrat.“
,,Ha, ha.“
„Možda će vredeti truda.“
„Trik je u tome da nadoknadiš time što ćeš gledati i na drugu
stranu.“
Morelijus je pogledao na drugu stranu, preko Avenije. Grupa
dečurlije je dolazila iz Getaplatsena. Jedna od dvadeset ili više koje je
privlačilo da se okupe u centru grada petkom uveče. Avenija je postala
čudna mešavina elegancije srednjih godina, očajničke krize
tridesetogodišnjaka, i očajničke krize petnaestogodišnjaka.
Oni koji su bili najpijaniji pokušavali su da uspostave kontakt, da
provociraju. Grupa bi gurnula najmanjeg člana napred, čekala, a onda
napala. I Bertram je sada gledao udesno.
 „Prepoznajem je.“
,,Eh?“
,,Onu plavokosu devojku tamo preko, u bandi. Najbližu nama.
Ona je vikarkina ćerka.“
,,Da. Marija Estergard.“
„Prilično se brzo oporavila.“
„To je bilo pre nedelju dana. A i rekao sam tada da nije tako
ozbiljno.“
„Ali ona je napolju u gradu, makar i da je tako. Šta naša gospoda
vikarka ima da kaže na to?“
„Zašto je ne pitaš? Evo je.“
To je bilo tačno. Hane Estergard je žurila ka njima, praktično je
trčala, prešla je preko Avenije od pozorišta, a dvojica policajaca su je
gledali kako maršira ka grupi mladih. Zgrabila je svoju dragu ćerku.
,,Da si odmah pošla sa mnom kući!“
,,Ne možeš mi reći šta da radim.“
„Zamolila sam te da noćas ostaneš kod kuće.“
„Uvek hoćeš da ostanem kod kuće.“ Pokušala je da izvuče ruku.
„Pusti me!“ Po^ledala je prijatelje.
„Samo hoću da pođeš kući sa mnom“, rekla je Hane. ^ustila je
ćerkin rukav. „Nasmrt sam zabrinuta zbog svega ovoga. Šta ako se
ponovo dogodi?“
„Ništa se neće dogoditi“, rekla je devojka. „Nisam popila ni pivo.“
Dunula je u majčino lice. „Možeš li da osetiš pivo? Dakle, možeš li?“
Hana je počela da plače. „Molim te, Marija, samo hoću da pođeš
sada kući sa mnom. Tako se… tako se užasno brinem.“ „Nemaš zbog
čega da se brineš, mama. Sa prijateljima sam. Vratiću se kući do jedan,
kao što sam rekla.“
Hane je pogledala devojku, grupu tinejdžera, a onda preko ulice u
dvojicu policajaca. Krenula je kao da će da otrči do njih i zamoli ih da
uhapse devojku i odvedu je kući u Ergrit.
Molim te, ne prilazi, pomislio je Morelijus. Mada, ako bude gore,
moraćemo da priđemo i sredimo stvar. Cuo je povik. ,,NE!“ Gledao je
devojku kako se okreće na peti i kreće da trči niz Aveniju. Grupa je
oklevala. Jedan mladić je iznenada počeo da trči za njom. Ličio je na
onog mladića koji se skrivao u pozadini u urgentnom. Grupa je krenula,
kao da ju je nešto povuklo po širokom trotoaru, dalje od žene koja je
ostala da stoji sama.
,,Da li često razmišljaš o tome kako će to biti, biti otac?“ Ovo ga je
pitanje iznenadilo. Kao da ispituješ osumnjičenog. Iznenaden. Bez
vremena da razmišlja.
,,Naravno.“
,,Ne verujem ti.“
„Kako bih, za ime sveta, mogao da lažem o tome? Biće to
najbitniji događaj u mom životu, pored mog rođenja.“ Pogledao ju je.
Kosa začešljana unazad. Blago ispupčen stomak. ,,To, i kada sam tebe
upoznao.“
„Dobar odgovor. Ali mislim da već počinješ da brineš o svim
lošim stvarima koje bi mogle da se dese.“
,,Tu grešiš, Anđela. Ja sam optimista, kao što znaš.“ Prasnula je u
smeh.
,,U vezi s ovim, barem“, rekao je.
„Mislim da već počinješ da razmišljaš kako će to biti lcada… kada
naše dete tinejdžer krene da se mota po Aveniji s nekom družinom.“
,,Prestani.“
,,U pravu sam, ipak, zar ne? To će se desiti.“
„Tada neće ni biti Avenije.“
„Nikakve ulice za paradiranje u Geteborgu? To je optimista
progovorio?“
Vinteru je zazvonio mobilni na noćnom stočiću pored kreveta.
Bila je ponoć i tri minuta. Ono par ljudi lcoji su imali njegov broj
mobilnog zvali bi zbog policijskog posla, osim Anđele, ali ona je ležala u
krevetu pored njega, još uvek meka i crvena, sa tri male graške znoja na
čelu.
Samo je njegova majka mogla da bude druga osoba koja bi zvala.
Ili je ubistvo, ili majka, pomislio je, bez osmeha. Dovukao se do druge
strane kreveta i javio se.
„Eriče! Bogu hvala da si se javio.“ Majka je bila bez daha, kao da
je upravo pretrčala dva ili tri brda u Novoj Andaluziji. Vinter je mogao
da čuje kako krklja preko žice sa Kosta del Sol. „Sta je bilo, mama?“
„Tvoj otac, ponovo. Ovog puta je ozbiljno, Eriče.“
Vinter se sećao prošlog puta, prošle godine. Oca su odveli u
bolnicu u Marbelji, sa pretpostavkom da je doživeo srčani udar, ali je u
stvari bio miokarditis. Vinter je razmišljao o letu do Spanije, ali se
ispostavilo da nije neophodno.
Nije video oca otkada su njegovi roditelji, manjeviše, pobegli iz
Svedske, noseći svoj novac sa sobom. Nije hteo da ga vidi prošle godine,
i nije to hteo ni sada, ako bi moglo da se izbegne. ,,Je li ponovo
miokarditis?“
,,Oh, Eriče. Imao je srčani udar. Pre par sati. Zovem iz bolnice. Na
intenzivnoj je nezi, Eriče. ERICE? Možeš li da me čuješ?“ „Ovde sam,
majko.“
,,On umire, Eriče.“
Vinter je sklopio oči, duboko udahnuo. Smiri se. Smiri.
„Je li pri svesti?“
„Sta… ne, nije pri svesti. Tek što su ga operisali.“ „Operisali su
ga?“
„To sam rekla. Prošao je dugu operaciju. Pročistili su mu kanale,
mislim.“
Andela je povukla pokrivač do brade i sela u krevetu. Pogledala
ga je, ozbiljnog izraza lica. Shvatila je šta se desilo.
„Jesi li razgovarala s Lotom?“, pitao je. Njegova sestra je bila
doktor. Anđela je takođe bila doktor, ali nije govorila španski. Majka je
govorila malo španskog, ali nije bio siguran da li je razumela šta joj ljudi
govore. Najbolja je bila po pitanju vina i drugog alkohola. Cak i da joj se
lekar obraćao na engleskom, bila je suviše uznemirena da sasluša
propisno. Cak i da je doktor govorio švedski.
„Prvo sam tebe nazvala, Eriče.“
„Da li je doktor išta rekao?“
„Samo da je još uvek pod anestetikom.“ Jecala mu je u uvo. „Sta
ako se ne povrati, Eriče?“
Vinter je sklopio oči, video sebe u kolima kako se vozi do
aerodroma, zatim u sedištu aviona. Plavo nebo iznad oblaka.
Pogledao je u ruku. Tresla se. Možda su mu ovo poslednji sati,
pomislio je.
„Krenuću prvim letom.“
„Hoće li… hoće li biti mesta? Letovi su skoro uvek puni u… u ovo
doba godine.“
„Srediću to.“
Andela ga je pogledala. Čula je sve. Srediće to. Biće u avionu koji
kreće u sedam ili kad god. Neki drugi putnik će morati da se nasloni na
svoju torbu za golf i sačeka drugi let pre nego što bude mogao da smanji
svoj hendikep na Kosta del Sol.
 4

Zaključao je vrata stana za sobom kada je ušao. Ili je ostavio

ostale u sobi i učinio to kasnije, pre nego što je krenuo, nije bio siguran.
Ako iko pokuša da izade, izgubiće par dragocenih sekundi.
Jeo je, nije mogao da se seti šta. Nije razmišljao o tome šta
stavlja u usta. Nasmejala se, jednom ili dvaput. On, onaj drugi, nije. Kao
da je osetio…
Kao da je znao ko je on. Zašto je on tu.
Ovde sam, pomislio je dok je sedeo. Sada govorim, izgovaram reči
koje ništa ne znače. Ne znam ni da li slušaju.
Mogao je da čuje muziku u svojoj glavi. Počela je tiho, postala
glasnija, a onda je nestala, ponovo postala glasnija, a onda se utišala.
Kao da je kod kuće, sluša, ili u kolima, ali je to retko radio u kolima.
Nije hteo da se zaleti u zid tunela.
Slušao je, to je bilo pre nego što je počelo. Ili je možda počelo sa
tim kako sluša. Pokušao je da izbegne da sluša, i to je uspevalo neko
vreme, ali je sada bilo nemoguće. I nije ni bilo bitno sada, kada je sedeo
ovde. Pogledao je po kuhinji. Pitali su ga da li bi seo u kuhinju, i on je
slegnuo ramenima. Onda ćemo preći u dnevnu sobu kasnije, rekla je
glasom od koga mu je postalo hladno iznutra, dok se muzika u glavi
pojačavala, a onda utišala. Pitao se da li to vide, da li će naposletku da je
čuju, tren pre nego što se desilo.
Gitare su mu vrištale u glavi. Glasovi su vrištali, zvečali, šištaii
kroz muziku koja nije htela da mu ode iz glave: dok ležim u crnom
polju, sećanja počinju da mi ulaze u um, vizije crvene sobe, mog
krvavog lica, njene krvave glave.
Vizije crvene sobe. Sklopio je oči. Još se više uzbudio. Primetila
je to i osmehnula se. Nije imala pojma. Muškarac kao da se vrpoljio, ali
je polako počeo da bledi, da se pretvara u senku. Kada je pogledao u nju,
i ona je počela da se pretvara u senku. Bilo je vreme.
Progovorila je.
,,Šta?“
„Halo! Ima li ikog kod kuće?“
„Šta… da…“
 „Izgledaš miljama daleko.“
,,Ne… Ovde sam.“
„Pomerao si glavu kao da slušaš nešto. U svojoj glavi.“
,,Da.“
„Možemo li i mi da slušamo?“, rekla je sa osmehom od uva do
uva. Drugi muškarac se nije smejao. Pogledao je pravo u njega, kao da je
mogao da ih vidi kako sede tu, igraju se u njegovoj glavi. „Kako zvuči?“,
pitala je dok je ustajala, obišla oko njega i prislonila mu se uz uvo.
Mogao je da oseti njenu težinu i jak miris alkohola u dahu. Pili su pre
nego što je stigao. On nije popio ni kap. Ni tada, ni sada. „Ništa ne mogu
da čujem“, rekla je i još više se naslonila o njega; a onda ga je poljubila.
Mogao je da je oseti u ustima. Nije se pomerio. „Šta ti je?“, pitala ga je.
„Zar nisi uzbuđen?“ Okrenula se ka drugom muškarcu. „Ne izgleda kao
da je nešto uzbuđen. Mislila sam da je svinger.“
Drugi muškarac ništa nije rekao. Još uvek ga je pažljivo
odmeravao. Možda to ništa nije značilo.
Izašla je iz kuhinje. Kada se vratila, iz druge prostorije čula se
muzika. Nije hteo da je pogleda. Mogao je da vidi malo njene gole kože.
„Šta misliš o ovome?“, pitala je.
„Eh? O čemu?“
„Muzici“, rekla je. „Muzici! Pomislila sam da bismo svi mogli da
slušamo nešto!“
Pokušao je da sluša, ali nijedan zvuk nije mogao da prodre kroz
metalno vrištanje u njegovoj glavi.
Uzviknula je nešto, počela da se meškolji u nekoj vrsti plesa.
Povukla je drugog muškarca na noge, poljubila ga. Bacila jednom
pogled ka njemu. Počela je da otkopčava košulju drugog muškarca i
stavila njegovu ruku na levu dojku. Kretala se u ritmu muzike. Ponovo
se nasmejala.
„Elton Džon!“, vikala je. „Ljulja se!“
Odjednom mu je pozlilo i u isto vreme je bio izuzetno napaljen.
Oboje su ga gledali. Drugi muškarac je klimnuo glavom, uvukao je ruku
u njenu bluzu.
Napravili su dva ili tri plesna koraka ispred njega.
Ustao je.
 5

Vinter je skinuo kofer s trake, prošao kroz carinu i izašao tamo

gde ga je čekao iznajmljeni auto. Skinuo je jaknu i smestio se za volan.
Kola su bila parkirana u senci iza zgrade terminala. Kako se avion
približavao, Malaga se najavila u vidu sivih stena koje su hrlile nebu sa
spržene zemlje pedeset hiljada stopa niže. Polukrug je grlio mirno more.
Bilo je četrdeset u hladu. Vrelina nije bila voljna da pusti Andaluziju iz
svog stiska. Nikada ranije nije bio ovde.
Osećao se umorno, a glava mu je pulsirala. Upalio je motor.
Osećao se tužno, a osećanja kao da su mu bila pojačana vrelinom. Kao
da je vrelina bila neko predskazanje.
Vinter je raširio mapu Koste del Sol koju su mu dali u firmi za
iznajmljivanje kola i proverio rutu do Marbelje. Izgledala je
pravolinijski. E15 celim putem. Ovaj autoput je važio za najopasniji na
svetu, ali je dok je izlazio unazad sa mesta na parkingu pomislio da
mediji to isto govore i za druge puteve.
Krenuo je ka zapadu i uključio radio. Neki Spanac je pevao
verziju pesme My way na tepajućem kastiljanskom. Pratio ga je
flamenko set orkestra: zvučalo je veselo, ali njemu kao da falširaju.
Flamenko je potom ustupio mesto meksičkoj rumbi sa deset hiljada
truba. Potom se Španac vratio sa Green, green grass of bome.
Trava pored puta je bila suva i skoro bezbojna.
Vozio se kroz predgrada. Visoki blokovi su izgledali crno u senci.
Betonske fasade bile su prošarane opranim vešom živih boja koji je
visio sa balkona. Pustopoljina između grozdova kuća kao da je bila
napuštena, osim malih grupa gradskih pasa koji su jurili jedan drugog
kroz gomile otpada. Ni znaka od Ijudi sada u vreme sijeste.
Izmakao se od kamiona koji ga je pretekao na krivini. Vozač je
sedeo zavaljen unazad, pušio je laktovima oslonjen o ram prozora. Zena
na mestu putnika se igrala sa par mališana koji tek što su prohodali na
sedištu pozadi, a deca su mahala Vinteru. Odmahnuo im je, a onda
obrisao lice. Bilo je vrlo vruće. Klima nije radila („Najbolji, senjor\“), a
vazdušna struja nije bila dovoijna da ga rashladi.
Sa leve strane je video ono što mora da je bio Toremolinos, ili
,,Tori“ kako ga je njegova majka zvala, kao Englezi: niz betonskih
blokova na pola puta do neba i na pola puta do mora. Mogao bi da bude
raj ili pravi pakao, zavisno od toga koga pitate. Vinter nije pitao, a nije ni
imao nameru da ostane: nije više razmišljao o Toriju, gledao ga je samo
kao zid napravljen duž obale, i krenuo dalje ka bolnici.
Četiri milje pre Marbelje, Vinter je primetio bolnicu Kosta del Sol
sa desne strane, obojenu belo i zeleno. Skrenuo je ka hotelu Los
Monteros, pratio put koji je išao paralelno s autoputem, i onda stigao
okolo do bolnice. Parkirao je blizu autobuske stanice i pratio znakove ka
„entrada principal“. Trava je bila zelena, a cveće crveno. Krug borova je
zasađen oko ogromne zgrade: kaktusi, bugenvilija. Cvetovi koji padaju
sa balkona.
Široke stepenice su vodile do ulaza koji je izgledao kao crna rupa.
Vinter je duboko udahnuo, prošao rukom kroz kratku ošišanu kosu i
ušao.

Morelijus je ostavio Bertrama ispred Park lejn hotela i prešao

preko Avenije do Hane Estergard, koja je i dalje bila kao prikovana u
mestu. Nije ga videla sve dok nije stao pored nje. ,,Ne možeš da stojiš
ovde, Hana.“
Pogledala ga je.
„Nije neumereno, zar ne?“, rekla je i učinilo mu se da je čuo suvi
smeh. Podigla je glavu i potražila pogledom tinejdžere, ali se više nisu
mogli videti u masi ljudi. „Ova mala drama je izgleda privukla publiku.
Barem si bio na pravom mestu u pravo vreme“, rekla je gledajući pravo
u njega. ,,Ponovo.“ A onda je spustila ruku na njegovu. „Oprosti,
Sajmone.“
„Nema na čemu“, rekao je. „Možemo li da te odbacimo kući?“
,,Ne, hvala, parkirala sam kola ispred Hedena… Pod uslovom da
nisu ukradena.“ Pogledala je dole niz Berzeligatan. „Prema nekim od
tvojih mladih lcolega sa kojima sam povremeno razgovarala, sva kola
parkirana ispred Hedena se ukradu, pre ili kasnije.“
,,To je verovatno tačno.“
„Možda će mi onda biti potrebna tvoja pomoć.“
„Mogu da pođem s tobom tamo i pogledam“, rekao je Morelijus.
„Zar nisi na dužnosti? U unifonni si. Zar ne bi trebalo da si u
patroli?“
 „Ovo je dužnost.“
„U redu“, rekla je i krenula. Morelijus je dao znak Bertramu, koji
mu je odmahnuo, i nastavio prema Getaplatsenu.
,,Od svega ovoga ti se zavrti u glavi“, rekla je Hana zureci pravo
ispred sebe. ,,Od toga da juriš svoje dete svuda po gradu.“ Okrenula se
ka Morelijusu. „Čak sam i počela da koristim reči koje nikada ranije
nisam. Kao ‘zavrti u glavi’.“
Morelijus ništa nije rekao.
„Počelo je iznenada“, rekla je. „Nikada nisam mislila da ću morati
da se nosim sa ovakvim stvarima. Nikada. Ha! Toliko o tome kako je to
biti naivan.“
Morelijus nije komentarisao. Znao je da živi sama sa ćerkom, ali
nije hteo da kaže da u tim uslovima nije lako, niti išta od tih blesavih
stvari koje ljudi govore.
„Pretpostavljam da je to neka vrsta emancipacije“, rekla je. ,,A
ako ti je mama vikarka, emancipacija je još brzopletija. Više obeležena.“
Ponovo je pogledala u Morelijusa dok su prelazili preko Avenije i čekali
da se upali zeleno na Sedra Vegenu. ,,Da li misliš da je to u pitanju,
Sajmone?“
„Stvarno ne znam“, rekao je zureći pravo ispred sebe. „Nisam
prava osoba koju treba pitati u vezi s tim stvarima.“ Mogao je da oseti
kako znoj kreće da mu izbija ispod kape. Nadao se da neće primetiti.
Znoj koji mu curi niz lice.
„Zašto ne?“ Prešli su ulicu i krenuli ka najdaljem uglu parkinga.
„Sigurno možeš da imaš mišljenje o tome. Zašto ne?“ „Nemam decu.“
„Još bolje.“ Ponovo suvi smeh. „Ne, moram da prestanem sa
ovim.“ Stala je i pogledala okolo. „Nisam baš sigurna gde sarn ih
ostavila. Kola, to jest.“ Ponovo je pogledala. „Nisam razmišljala o tome.
Tada.“
„Kako izgledaju?“
„Volvo. Jedan od starijih modela. Star je oko deset ili jedanaest
godina.“
„Broj registarskih tablica?“
Ponovo je pogledala unaokolo. „Znaš, ne mogu da se setim. Ovo
je smešno.“
„Vrlo je uobičajeno“, odgovorio je Morelijus. ,,Da zaboraviš
registarski broj tablica svojih kola.“
 „Pogotovo kada si pod stresom, je li tako?“
,,Da.“ Pogledao je kola okolo. Svuda ,,volvo“ vozila. „Evo ga, tamo
preko.“ Pokazala je i krenula ka njima. „Onaj sa praznim mestom. Sa
desne strane.“
Kola su bila vrlo prljava. Mogao je to da vidi i sa udaljenosti od
trideset stopa.
„Ionako ne bi mogli da pročitamo broj tablica.“
„To se dešava kada stalno odlažeš stvari“, rekla je Hana. „Ali nije
dobro ako pomisliš na rđu i šta sve ne.“
“Ne.“
„Trenutno ne deluje kao nešto bitno.“
Stigli su do kola. Hana ih je otključala i sela za volan.
„U svakom slučaju… hvala ti“, rekla je.
„Drago mi je.“
Zurila je pravo ispred sebe, s ključevima od kola u ruci, a onda se
okrenula da pogleda Morelijusa, koji se nagnuo ka kolima. Upalila je
motor.
„A uvek sam mislila da imamo tako dobar odnos“, rekla je, ali
Morelijus nije uhvatio svaku reč.
 6

Kada je Vinter stigao u sobu 1108, njegov otac je bio budan.

Prišao je krevetu. Ovo je bio težak trenutak. Vinter je imao knedlu u
grlu. Otac mu je pružio ruku. Vinter je prihvatio. Ruka mu je bila topla i
čvrsta, kao kod zdravog čoveka, ali je Vinter mogao da oseti kost i tetive.
Pokušao je da kaže nešto, ali ga je otac pretekao.
„Lepo je što si došao, Eriče.“
„Naravno da sam došao.“ Vinter je mogao da vidi da mu je otac u
bolovima. Čudno je pokretao ruku. „Polako sada.“ Stegnuo mu je ruku
nežno. ,,To je najbitnije.“
,,To je jedina… moguća stvar.“ Bengt Vinter je pogledao sina.
„Ovo nije baš način na koji sam planirao da te pozdravim kada konačno
stigneš ovde dole na sunce.“
„Nije bitno. Požuri i ozdravi, i onda možeš kasnije da me
pozdraviš kao što si planirao.“
„Možeš da se… možeš da se kladiš u život da hoću. Oh sr… možeš
li da pomeriš ovaj jastuk malo gore?“
Vinter je povukao jedan od jastuka iza očeve glave. Osetio je neki
oštar miris, a onda još nešto. Bio mu je potreban tren da se seti očevog
afteršejva. Kada jeste, glavobolja se vratila. Tuga ovog trenutka stajala je
u njemu poput kamena.
Malo je rastresao jastuk.
„To je dobro“, rekao je otac.
,Jesi li siguran?“
„Savršeno je“, rekla je majka. Sedela je na stolici pored kreveta.
Vinter nije hteo da je pogleda.
„Kako je prošao put?“, pitao ga je otac.
„Sve je prošlo dobro.“
„Kojom si aviokompanijom leteo?“
„Neka čarter kompanija. Zaboravljam kako se zovu.“
,,To ne liči na tebe.“
,,Hmm.“
„Bilo je u kratkom roku. Ali su ti ipak našli mesto, uprkos tome?“
»Da.“
 „Kladim se da je neki igrač golfa ili slično morao da čeka još par
sati, je li tako?“
„Ne znam.“
„I treba. Previše ih je ov’e dole ovih dana. Trebalo bi da imaju
pametnija posla.“ Pogledao je u Vintera. „Vidi šta se dešava. Jednog
trena si tamo na terenima za golf, a sledećeg ležiš ovde.“ ,,Da, to nije
dobro.“
,,To je izuzetno opasan sport.“
„Uskoro ćeš se vratiti.“
,,Na teren za golf?“
,,Da. I… svuda, takode.“
,,Ne bih se baš kladio u to. Ovo izgleda kao onaj veliki. “ ,,Hmm.“
„Izgleda kao…“ Nije čuo šta je sledilo posle toga. Očev govor je
postao nepovezan. Čekao je, ali nije bilo više reči. Kapci su mu pali,
ponovo se otvorili, a onda ponovo pali. Vinter je shvatio da još uvek drži
očevu ruku kada je izgubila snagu i spustila se.
„Mora ponovo da odmara“, rekla je majka, koja je ustala i prišla
krevetu. „Bilo mu je tako drago što si došao.“ Zagrlila ga je. „Bio je
prilično uzbuđen kada je čuo da si ovde.“
„Probudio se petnaestak minuta pre nego što si se vratio.“
„Izgleda prilično… jako, uprkos svemu“, rekao je Vinter dok je
gledao u oca koji je ležao bez svesti. Da li može da čuje šta govore? Da li
je bitno? „Sve će biti u redu.“
,,To je bio divan razgovor koji ste vodili“, rekla je majka.
Bio je to oprezan razgovor, pomislio je Vinter. Bez rizika. Išao je
u velikim krugovima oko prokleto velike rupe.
Mogao je da čuje zujanje klimauređaja. Sada ga je prvi put
primetio. Možda njegova nervoza nestaje. Sledećeg puta će postaviti par
pitanja, i možda dobiti par odgovora.

Otišli su u dnevnu sobu. Uključila je video i tela su se previjala…

Jedino svetlo u sobi bio je plavi sjaj televizijskog ekrana, senke su letele
po zidovima kao živa bića.
Zvuk se podizao i spuštao. Nije mogao da ga podnese. Hteo je da
ode pravo do televizora i isključi ga, ali nije mogao da prekine njen
ritual. Bio je siguran da je ona ta koja je odlučivala šta će se desiti.
„Zašto stojiš tu? Dođi i sedi ovde. Sa nama.“
 Pozvala ga je sa sofe ispred televizora gde su oboje sedeli. Drugi
muškarac je držao ruku u njenoj bluzi. Na stolu ispred njih su bile čaše i
flaše. Nije okusio ni kap, ali je par na sofi bio dobro podmazan.
Sklopio je oči i kao da je bilo neko drugo vreme, kada se vratio
kući i ulovio je na sofi baš kao ovoj. Nije trebalo da bude tamo. Bili su
iznenađeni. Okrenuo se na peti i otišao.
Nije ovo bio prvi put da se ovako nešto dešava.
Imalo je to neke veze s njim. Mislio je da ima veze s njima, ali je
počeo da shvata da je to bilo nešto u njemu.
Pokušao je da provali šta. Bio je tamo sada.
,,Ne smej se“, rekao je. „Molim te, ne smej se.“
Oboje su ga pogledali. Lica su im bila šarena od plavog svetla.
Izgledali su kao da su im čela istetovirana.
„Nismo se smejali“, rekla je. „Niko se ovde ne smeje.“ „Molim
vas, ne smejte mi se.“
„Sta ti je kog vraga?“, pitao je drugi muškarac, napola ustajući sa
sofe.
„Ništa.“
„Mislim da si došao na pogrešno mesto.“
Drugi muškarac je ustao i krenuo ka njemu. Ona je ostala gde je,
sa čašom u ruci, telo joj je pratilo pokrete onih na ekranu. „Doneo sam
neku muziku sa sobom.“
,,Eh?“
„Doneo sam neku muziku koju bi mogli da pustimo.“ ,,Muziku?“
Drugi muškarac je i dalje stajao pored sofe i pokazao na ekran. „Već
imamo nešto ovde. Ili nisi primetio?“ „Imate li kasetofon? Ovo je nešto
drugo.“ Već je video stereosistem tamo desno, različite vrste opreme
poredane jedna povrh druge u vidu visoke, crne jedinice od polica.
Prišao joj je, izvadio kasetu iz gornjeg džepa. Nakratko je ugledao neko
drugo lice u mislima, kao glavu koja lebdi. Prepoznao je. Znao je da to
nešto znači. Sada je glava nestala. Nije imala telo. Pesma mu je već
odjekivala u mozgu, nije znao da li mu dopire iz grla, da li i drugi mogu
da je čuju. Glava mu se vrtela, plovila ka njihovim, sve se spajalo. Još
jednom je video to lice. A onda je počela prava muzika.
Uskoro će pasti mrak, ali je i dalje bilo toplo. Vinter se odvezao
do Marbelje. Flamenko pevačica je davala oduška svom bolu preko
radija u kolima. Vinter je pojačao zvuk i spustio prozor. Osećao se miris
benzina i mora. Kada je parkirao u sporednoj ulici pored šetališta, osetio
se miris grilovane hobotnice i jaja prženih na ulju. Leđa su mu bila
znojava kada je izašao iz kola i zaključao vrata.
Hotel se nalazio u Avenida Duque de Ahumeda, blizu plaže.
Vinter je morao da sačeka petnaest minuta u foajeu, a onda je liftom
otišao na dvanaesti sprat, sa torbom. Otišao je da pogleda sobu pre nego
što se prijavi. To mu je bio običaj.
Brava je visila razlabavljena. Apartman su činile dve sobe i
kuhinja. Prozor prema balkonu je bio odškrinut, a cirada je lepršala na
vetru. Bila je ofucana, izbledela od sunca i slanog vazduha. Otkačena
traka cirade je udarala o prozor. Vinter je pregledao dalje i video da je
balkon okrenut ka istoku, s pogledom na drugi hotel. Pogledao je veliku
dnevnu sobu. Nameštaj od veštačke kože je nekada bio beo.
Otišao je do kupatila. Ispod slavina kade je bio trag rđe. U
umivaoniku je bilo komada sapuna. Pogledao se u ogledalu. Izgubio je
na težini u poslednjih pet sati, postao bleđi.
Dok se spuštao, delio je lift sa parom četrdesetogodišnjaka koji
su pokušali da izbegnu kontakt očima sa čovekom svojih godina. Imali
su boju od pet dana na suncu i bili su obučeni za večeru.
,,Ne sviđa mi se ta soba“, rekao je Vinter čoveku na recepciji,
vraćajući mu ključ. Zašto se uvek nađem u ovakvim situacijama?, pitao
se.
„Sta nije u redu s njom?“
,,Ne želim tu sobu. Imate li išta drugo? Negde niže?“
„Ali, šta nije u redu s njom?“
,,NE ŽELIM TU JEBENU SOBU“, rekao je. „Neuredna je i ne
radi.“
„Sta ne radi?“, pitao je čovek, a oči su mu potamnele.
„Ništa ne radi. Stvari su slomljene. Kupatilo je prljavo. Imate li
drugu sobu?“
,,Ne. Popunjeni smo do kraja.“
,,Dokle?“
„Narednih mesec dana.“
„Možete li preporučiti neki drugi hotel u blizini?“
Vinter je video hotel odmah pored, ali nije ga privlačio. Bio je
umoran i bilo mu je vruće, i znojio se, i osećao se bedno.
Hteo je finu sobu, i da se istušira, i čašu viskija, i malo vremena
da o svemu razmisli.
,,Ne“, odgovorio je čovek.
„Neki manji hotel, možda. Skromniji smeštaj.“
„Nemam pojma“, odgovorio je čovek i okrenuo se. Imao je svako
pravo, pomislio je Vinter. Nije on kriv. Mogao sam da budem ljubazniji.
„Imate li ovde gradski vodič u kojem su navedeni hoteli?“
„Sta da radim sa tom sobom?“, pitao je čovek, izbegavajući
pitanje. Odmerio je Vintera od glave do pete poput neprijateljski
raspoloženog advokata. „Sada imam praznu sobu na vratu.“
„Popunite je“, rekao je Vinter i izleteo napolje, vukući kofer za
sobom.

Imao je sreće. Kada je ulazio u grad tog dana primetio je znak

okačen o zid. Nije mogao biti udaljen više od stotinu metara.
Odvezao se nazad taj kratki deo puta dalje od Avenida de Severo
Ochoa i našao znak na ćošku male sporedne ulice koja je bila samo za
pešake. Parkirao je i pošao niz Calle Luna koju je ispunila senka
popodneva. Otprilike pola bloka dalje, sa desne strane, nalazio se Hostal
La Luna, iza staklenih vrata sa zadnje strane otvorenog dvorišta. Vinter
je mogao da vidi da svaka soba ima svoj mali balkon.
U poslednjem času je otkazana jedna rezervacija, i on je pogledao
sobu koja je bila vrlo španska, i tiha i čista, sa frižiderom i kupatilom.
Istuširao se, a onda je popio svoj viski go u polutami. Stariji par
lcoji je vodio ovaj hotel tiho je ćaskao dole u zidom ograđenom dvorištu.
Mermerni pod i u belo okrečeni zidovi.
Nisu govorili engleski, ni jednu jedinu reč, ali čovek je ocenio
stanje u kom je Vinter bio i poslužio mu rashlađeni San Miguel na stolu
u hladu suncobrana, čak i pre nego što je Vinter uzeo sobu na
neodređeno vreme.
Viski mu je kružio po ustima i klizio u mozak. Glava mu se malo
razbistrila. Soba je imala nepoznat miris, kao da su je oribali morskom
solju i začinima juga. Dupli kreveti su bili večnog latinskog dizajna,
srednjovekovni stil. Između njih je bila slika Bogorodice, moiila se za
njega i njegovog ota. To mu je palo na pamet kada je prvi put ugledao
ovu sliku u jednostavnoj sobi. To je bio jedini ukrasni predmet.
Ovako treba živeti.
Pružio je ruku i uzeo mobilni. Bilo je skoro sedam sati i sunce je
sada bilo mnogo slabije. Vrata ka dvorištu su bila odškrinuta i drveni
venecijaneri su bili napola podignuti na prozorskim oknima bez stakla,
zaštićenim crnim rešetkama od kovanog gvožđa.
„Anđela je.“
„Ovde je Erik.“
„Zdravo! Gde si?“
„U sobi. Ali ne u hotelu čiji broj imaš.“
„Znači premestio si se“, i znao je da se smeška. ,,Naravno.“
„Kako ti je otac?“
„Prebacili su ga iz intenzivne nege. Da li je to dobar znak?“
„Pretpostavljam da bi trebalo da bude.“
„Pretpostavljaš? Ti si doktorka.“ Nadao se da ne zvuči kao da se
žali.
„Nemam pristup njegovom kartonu, Eriče.“ Zastala je. „Jesi li
razgovarao s njim?“
»Da.“
,,I?“
„Deluje prilično… dobro, jako.“
,,To zvuči ohrabrujuće.“
,,Da.“
„Kako je bilo, videti ga ponovo?“
„Kao da smo ćaskali prošle nedelje.“
,,Sigurno?“
„Zavisi na šta misliš. Razgovarali smo o bezbednim temama.“ ,,Za
sve je potrebno vreme. Mora najpre da se oporavi.“ ,,Hmm.“
„Jesi li umoran?“
,,Ne toliko umoran da ne mogu da uživam u čaši viskija sa
frišopa. Kako si ti?“
,,Mi smo dobro.“
Shvatio je njeno ,,mi“ kao pozdrav od nove porodice: Anđela i
njen stalno rastući stomak.
,,Ne preteruj na poslu.“
„Uvek to radim. Spajanja su dovela do mnogo boljih uslova za
rad, kao što znaš.“
,,Znam.“
,,Ti si genije.“
„Prestani, Andela. Zagrli stornak s moje strane umesto toga.“ „Sta
radiš večeras?“
„Naći ću neko mesto da prezalogajim nešto, a onda ću otići do
bolnice.“
,,Sa viskijem u krvi?“
„Ostaje u mozgu. Uostalom, ovo je drugačija zemlja.“
 7

Mogao je da vidi svetla brodova kako krstare na mastilo crnom

moru. Vrelina je polako ulazila u kola dok se vozio do bolnice. Istočna
predgrađa Marbelje su sada bila tiša, sa manje automobila na ulicama.
Ulična svetla, suviše udaljena jedna od drugih, pomagala su da se ublaži
tama.
Vinter je pojeo obrok od morskih plodova u skromnoj birtiji
pored Hostal La Luna. Petorica muškaraca skoro skrivena u oblaku
dima ispred televizora u uglu vikali su i pravili opscene gestove ka
fudbalerima. Ljubitelji fudbala su bili isti svuda na svetu.
Otac se ponovo probudio. Majka je bila na stolici, koju je
pomerila bliže krevetu.
„Idem dole do kafeterije po kafu“, rekla je kada je Vinter stigao.
„Hoćeš da ti donesem nešto?“
„Ništa za mene, hvala ti.“
„Meni možeš da doneseš tankerej i tonik“, rekao je otac.
Majka se nasmejala i otišla. Vinter je seo na stolicu.
„Mogu da čujem da ti je dobro“, rekao je.
„Vreme je za t i t“, rekao je otac, koji je ležao glave okrenute ka
prozoru. „Malo nečeg hladnog i što će me podići pre večere.“
„Zar nije malo kasno?“, rekao je Vinter pokazujući na sat koji je
pokazivao devet.
Otac je počeo da kašlje i Vinter je sačekao. Čula se čangrljava
buka kada su kolica prošla u hodniku. Neki ženski glas je pitao nešto na
španskom i čuo se odgovor nekog muškarca. Trzaj gitarske muzike.
Otac se ponovo zakašljao.
„Navikli smo se na španske običaje.“ Pročistio je grlo oprezno,
kao da pokušava da smanji bol govora. „Vidiš li obrise onog planinskog
lanca tamo?“
,,Da.“
,,To je Sierra Blanca. Bela planina. Divno ime, zar ti se ne čini?
Mogu da vidim isti vrh iz naše kuće. Smešno, eh?“
„Ne znam za to. Planina dominira celim područjem, moglo bi se
reći.“
 Otac kao da je razmišljao o onome što je upravo rekao. Pogledao
je u sina. „Mogao sam da završim u drugoj sobi. Koja gleda na drugu
stranu. Ima nekog značenja u ovome.“
„Kog, tačno?“
„Sto sam ovde, u ovoj sobi. Sto mogu da vidim vrh planine. Isti
taj prokleti vrh. Kao da je namenjeno da ga vidim i odavde. Ovo je moj
novi dom. Sada sam se ovde preselio i nikada se neću iseliti.“
„Naravno da hoćeš.“
„Ziv, Eriče, mislio sam da izađem živ.“
„Već izgledaš bolje. Nastavi kao što sada činiš.“
„Ozbiljan sam, Eriče.“
„Sta kaže doktor?“
„Alkorta? Pravi tipične španske gestove, koji mogu da znače bilo
šta.“
„Zar to nije ono što svi lekari rade?“
,,Ne na način na koji to rade u Spaniji. Da li to Anđela radi? Kako
je ona, usput budi rečeno?“
„Dobro je.“
„I ti ćeš postati otac, Eriče. Gospode! Nadam se da će mi dati
snage da poživim dovoljno da vidim čudo.“
„Uskoro ćeš se vratiti kući. A onda ćeš ponovo proučavati vrh
planine sa druge strane.“

Morelijus je proveo prvi sat ili više noćne smene radeći na

recepciji. Policajac koji je nekada radio na terenu će uskoro preuzeti,
držaće stražu.
On je bio jedan od istrošenih, starijih policajaca, kojima je dato
da rade na recepciji kao rezultat poslednje reorganizacije. Odradili su
svoje, i sada su se samo koncentrisali na to da ne zapadnu u nevolje.
Mnogo policijaca je tako izgubilo ono što ih pokreće. Ali ovaj stari
policajac je bio vrlo ogorčen čovek. Neki ljudi su rođeni da stignu do
vrha u poslu, ali oni koji stignu do godina za penziju i još uvek nisu
uspeli u tome, postaju ogorčeni.
Sada je vreme da se krene u patrolu. Bertram je svezao futrolu za
pištolj. On nije izgubio ono što ga pokreće. Možda ponekad izgleda
umorno, ili ljutito - ali za to su postojali drugi razlozi.
Kontrolna soba je sačuvala neke zanimljive zadatke, lcoje nisu
hteli da daju dnevnim patrolama koje su se upravo spremale da se skinu
s dužnosti. Mnogi su bili provale koje su bile više od onog što se vidi na
prvi pogled. Poput ove. Nadstojnik je primetio da je neko provalio u
podrum stambene zgrade u Rikertsgatanu, preko, kod Johaneberga.
Krenuli su jednim patrolnim kolima, njih trojica: Morelijus i Bertram
plus Bo Vejehag, koji je stvarno izgubio volju i jedva je čekao penziju
nakon trideset godina teškog rada u ime opšte bezbednosti.
Stambene zgrade oko Viktor Ridbergsgatana su često bile meta
provalnika. Velike, solidne zgrade, bogati stanari daleko u svojim
kućama za odmor.
Stali su pored one u koju je upravo provaljeno, i tamo ih je
sačekao nadstojnik, koji je očigledno radio prekovremeno ili je ostao
zato što su mu dosadile sve te silne provale, jedna za drugom, u njegove
podrume.
„Jebem ti ovo usrano vreme“, rekao je Vejehag dok je izlazio iz
kola i podizao okovratnik jakne, pokušavajući da se odbrani od vetra i
kiše.
„Neke mlade propalice su trčale uz i niz stepenice i onda su otišli
dole u podrum“, relcao je nadstojnik.
„Da li ste ih videli?“, pitao je Vejehag.
„Ne. Ali jedan od stanara jeste.“
„Kada je to bilo?“
,,Malopre.“
„Malopre? Dobili smo poruku pre nekoliko sati.“
„To je bilo onda. Sada su se vratili. Tek što sam pozvao, i vi ste se
pojavili kao munje.“
„Poruka je upravo prošla na radiju“, doviknuo je Bertram iz kola i
javio se kontroli: ,,Tu smo već.“
,,Da li je išta ukradeno?“, pitao je Vejehag.
„Par manjih predmeta ranije po podne iz jednog od podruina. Ne
znam za ovaj put.“
„Koji je podrum u pitanju?“
„Mislite sada? Ili po podne?“
„Mislim sada.“
„Tamo dole“, rekao je nadstojnik i pokazao na najbliži niz
stepenica. Ova nekretnina je vapila za slojem boje. Banda mladih je
stajala nekih pedeset metara dalje i gledala policajce.
 „Bolje da odemo i bacimo pogled“, rekao je Vejehag. Morelijus je
izašao iz kola i krenuo za njim u zgradu.
Bertram je ostao u kolima i čekao poruke. Pogledao je u nebo:
bilo je prljavo, sivoplavo, ulična svetla su se mešala sa sumrakom.

Vinter je pogledao u nebo iznad planine. Sa leve je sjalo od svetla

grada, ali je postalo tamnije, bilo je mračnije boje, možda zbog kišnih
oblaka. Vetar se pojačao, šuštao je kroz palme s druge strane šljunkom
posutog dvorišta.
„Kako posao?“, očev glas je zvučao udaljeno. „Citao sam nekim
tvojim slučajevima u novinama iz Geteborga koje nam šalju.“
„Trudim se da radim najbolje što mogu.“
,,To izgleda više nego dovoljno, koliko mogu da primetim.“
„Hmm. Ne znam za to.“
„Nikada nisam mogao da shvatim šta se desilo s onom mladom
ženom koja je ubijena prošle godine. Onom koju si našao pored jezera u
Delsjenu.“
,,Helena.“
„Tako se zvala?“
,,Da. Sta je bilo nejasno?“
„Sta se dogodilo s detetom.“
,,Ona je dobro.“
„Ali je nestala.“
,,Ne baš. Ona je… brinu se o njoj. Zaštićena je.“
Otac nije dalje pitao. Vinter je slušao teško disanje bolesnog
čoveka, kao slabašan meh. Pomislio je na posao. Nikada nije sumnjao u
ono što radi… niti čak razmišljao da išta posebno radi, zapravo. Ili je
samo izazov bilo to što ga je zanimalo? Možda je isto tako mogao da
radi nešto drugo? Ta misao mu je odjednom ušla u glavu, u kolima, dok
se vozio nazad u bolnicu. Bila je to uznemirujuća misao. Mogla bi da ga
ograničava.
„Mislim da ću malo dremnuti“, rekao je otac.
„Sedeću ovde.“
„Zar ne bi trebalo da se vratiš u sobu i odspavaš malo? Bio je to
dugačak put.“
„Malo ću se ovde odmoriti, na stolici.“
Mogao je da čuje dobovanje kiše na prozoru, tiho najpre, a potom
sve glasnije.
„Pada kiša“, promrmljao je otac. „Mnogim ljudima će biti drago.“
Bertram je sanjario kada su se vrata ka stepenicama do podruma
širom otvorila i dva mladića istrčala i kidisala ulevo.
Bertram je iskočio iz kola, pojurio preko leje sa cvećem i oborio
jednog šutom u cevanicu.
Drugi dečak je nestao niz sledeće stepenice. Bertram je pogledao
u svog zarobljenika koji se koprcao na zemlji, bacio je pogled okolo, a
onda ga pritisnuo nogom po leđima.
„Jao! Ti kop…“
,,Umukni.“
„Skini nogu sa…“
„Umukni, rekao sam.“
Vejehag i Morelijus su izašli iz podruma i dotrčali do Bertrama i
mladića.
„Sta se desilo ovde?“, pitao je Bertram.
„Ulovili smo ih na delu“, rekao je Vejehag.
,,To je sranje! Ja sam ih ulouio na delu“, rekao je Bertram
pritiskajući nogom jače o leđa mladića.
„Dosta s time“, rekao je Vejehag. „Gde je drugi?“
„Otrčao je niz stepenice ka podrumu tamo preko“, rekao je
Bertram i pokazao kuda.
„Ustani“, rekao je Vejehag mladiću i dao znak Bertramu da skloni
nogu.
Prilazila su patrolna kola.
„Ovi su iz patrole za hitne pozive“, rekao je Morelijus.
„Jesi li brbljao preko radija?“, pitao je Vejehag zureći u Bertrama.
„Naravno da nisam, do vraga!“
Kola su stala pored njih. Prozor kraj vozača je bio spušten i
pojavilo se jedno vrlo mlado lice - policajac je izgledao kao da ima
dvadeset i pet.
„Sta je bilo, deda?“
„Izgubili smo noćnu košulju i kapicu i pomislili da je možda u
onom podrumu dole.“
„Ha, ha.“
,,A šta vi radite ovde?“, pitao je Vejehag.
„Ko je to?“, pitao je policajac u patrolnim kolima, pokazujući na
mladića srozanog izmedu Bertrama i Morelijusa.
„To je moj mladi brat“, rekao je Vejehag i u tom trenutku vrata
iza njih su se širom otvorila i drugi mladić je jurnuo napolje. Bertram je
pustio prvog, krenuo za drugim mladićem i oborio ga nakon svega deset
metara. Policajac u kolima je zinuo u čudu. Neko je rekao nešto u
kolima, ali je bilo nemoguće išta videti kroz zatamnjena stakla. Čulo se
neko nejasno tapšanje.
Mladi policajac je pogledao u Vejehaga.
„Ovo ti je još jedan brat?“
„Okupljamo porodicu za žurku. Uskoro će Božić.“
,,Ha, ha.“
Bertram je polako prilazio s dečakom kojem je vezao ruke
lisicama.
„Fin rad“, rekao je policajac.
„Gledaj i uči“, rekao je Vejehag.
„Ima li ih još?“
„Eh?“
„Ako ih ima još koji se okupljaju za žurku, možda vam je
potrebno malo podrške. Mislim, sav taj nasilni otpor.“
„Ne očekujemo više nasilnog otpora.“
,,Oh ne?“
„Obično hvatamo prestupnike verbalno.“
,,Eh?“
„Pokušavamo da razgovaramo s ljudima. Cak i s prestupnicima.
Ne očekujemo nasilan otpor kada smo na poslu.“
,,Vidim.“
Vejehag se pravio da ne čuje. „Ako iko smatra da je nasilan otpor
bitan deo našeg posla, možda bi trebalo da razmisli o izboru posla.“
„Videćemo se, deda“, rekao je mladi policajac i kola su krenula
dalje. Zgrade koje su činile Rikertsgatan odrazile su se u prozorima
vozila.
„Kakva družina”, rekao je Vejehag. „Sest policajaca koji ne mogu
da podnesu pomisao da se odvoje jedni od drugih. Kriju se iza
zatamnjenog stakla.“ Pogledao je u Morelijusa. „Ima nečeg perverznog u
tome, zar ti se ne čini? “
„Moglo bi da bude.“
„Ima nečeg perverznog u celoj toj zamisli o specijalnim
patrolama za hitne pozive“, rekao je Vejehag. „Bolje da ih šalju na
kurseve švedskog jezika umesto na sve te proklete mačo gluposti.
Razgovaramo svaki dan, ali prilično je redalc slučaj u kom će policija
Geteborga da juriša na ‘boing 757’. A opet, ova družina to vežba svakih
par dana.“
„Ponekad ulovimo prestupnike koristeći i druge metode sem
reči“, rekao je Bertram.
,,Da. A sada, hajde da vidimo možemo li da smestimo ove
mladiće na neko toplo i udobno mesto.“

Mariji Estergard je bilo hladno. Toliko je žurila da pobegne od

kuće da je zaboravila rukavice. Ruke su joj bile kao dva grumena leda
svega par minuta nakon što su izašli iz kafea. „Kuda da idemo?“, pitao je
Patrik.
„Htela sam da ostanemo gde smo bili“, odgovorila je Maija.
„Nisu mi se dopali ljudi unutra. Zar ne možemo da se vratimo
kod tebe?“
„Mama je nemoguća, potpuno je poludela. Zašto ne možemo kod
tebe?“
„Tata je nemoguć, potpuno je poludeo“, odgovorio je Patrik bez
tračka smeha.
Nisi mogao da vidiš živu dušu u Vasagatanu. Tramvaji su treštali
preko Vasaplatsena. Jedna žena je izašla iz tramvaja koji je došao duž
Ašebergsgatana i nestala u jednoj od stambenih zgrada. Kada je otvorila
ulazna vrata, lice joj je obasjalo svetlo iz hodnika i ulične svetiljke.
„Prepoznajem je“, rekla je Marija. ,,0nu ženu koja ulazi tamo
preko.“
,,Oh, da? Pa šta?“
„Lepa je.“
„Pa šta?“
„Živi s tipom koji je detektiv, pandur. Mama radi s policijom
svake druge nedelje, zato znam za njega.“
„Hoćeš da kažeš da policija ima vikare?“
„Očigledno. Mislim da se zove Vinter. Taj detektiv. Dobro ime,
zar ne misliš?“
,,Hmm.“
Krenuli su preko Vasaplatsena.
 Patrolna kola su došla niz Ašebergsgatan iz Johaneberga.
Morelijus je vozio.
„Prepoznajem onu decu tamo“, rekao je. „Ono dvoje, pored
štanda.“
„Prepoznajem devojku barem“, rekao je Bertram. „Mali je svet.“
„Vinter živi tamo, s leve strane, slučajno“, rekao je Morelijus.
„Zvezda policije. Onaj ulaz tamo“, rekao je pokazujući rukom dok je
vozio pored zgrade.
„Kako znaš?“, pitao je Vejehag.
„Vozio sam ga kući jedne večeri.“
,,Vintera?“, rekao je Bertram. ,,Oh, u redu. Znači tu živi?“
 8

Kada je Vinter ustao, kvadrat neba koji je mogao da vidi kroz

prozor u kupatilu bio je siv. Kada je izašao kroz vrata, ovo se odnosilo
na čitav horizont. Ali, bilo je toplo. Imao je svilenu košulju kratkih
rukava, fine lanene pantalone i sandale, bez čarapa.
Prošao je pored gazde i gazdarice, čija je kuhinja bila pored
ulaznih vrata; kada je Vinter stigao juče, izgledalo je kao da su ceo dan
proveli pod suncobranom ili komadom platna koje je razapeto preko
pola dvorišta. Juče. Zar nije prošlo više vremena?
Dok je prolazio, žena mu je nešto rekla. Podigla je prst kao da
upozorava na nešto. Učinilo mu se da je čuo reč cbicas. Da, rekla je: ,,No
chicas“, i pokazala na njegovu sobu na drugom kraju kuće, a onda
dodala nešto što je zvučalo kao: ,,en la habitaci6n“. Njen muž se
nasmejao, možda mu je bilo neprijatno. Nakon nekoliko sekundi, kada
je shvatio o čemu je reč, Vinter je napravio gest odbacujući tu
mogućnost. Ne, naravno da ne. Neće dovoditi nikakve žene u svoju
sobu.
Vinter je skrenuo desno u Calle Luna i onda levo u Calle del Sol
pre nego što je izašao na mali trg. Nastavio je dalje do otvorenog Plaza
Puente de Mdlaga 1 našao kafe na ćošku levo: Gaspar. Panaderta i
Cafeteria. Seo je za jedini slobodan sto. Bilo je osam i trideset. Bio je sa
svih strana okružen Špancima, muškarcima i ženama. Pili su kafu s
mlekom u visokim čašama jeli rolnice hleba s puterom i džemom, ili
samo maslinovim uljem i solju. Konobar je došao i Vinter je uspeo da
naruči cafe con lecbe i pan sa confitura. ,,Mantequilla?“, pitao je
konobar Vinter je klimnuo glavom iako nije znao šta to znači. Puter,
možda?
Kafa rnu je poslužena na vreme i bila je prilično dobra, jak
espreso sa toplim mlekom. Stigao je hleb koji je takođe bio vruć.
Mantequilla je stvarno bio puter. Napravio je sebi sendviče za doručak
dok su Spanci sa svih strana kašljali u početak dana između uvlačenja
dima cigara sa uživanjem. Muškarac za stolom pored njegovog okrenuo
se i počeo da iskašljava nešto grozno. Drugi mu se pridružio. Kao
da.sediš za doručkom u sanatorijumu. Kada je čovek za susednim
stolom pročistio ono što mu je ostalo od pluća, dao je znak konobaru,
kao da je medicinska sestra, i konobar je nestao u kafeu pre nego što se
vratio sa nečim za šta je Vinter pretpostavio da je čaša vode. Ali, kada je
konobar prošao, mogao je da oseti miris džina. Caša džina za početak
dana. Zašto da ne? Vinter se osmehnuo, dovršio doručak i upalio cigaru
,,corps“. Sada su svi u kafeu Gaspar pušili. Dim je lelujao polako ka
nebu koje je i dalje bilo sivo. Danas se osećala drugačija vrsta mira u
poređenju s jučerašnjim danom, tišina koju nije tada primetio. Nije
mogao da razazna gde je sunce, što je izgledalo skoro nemoguće na
ovakvom mestu.
Vinter je pogledao na sat i naručio još jednu kafu. Još uvek nije
popušio cigaru. Mlada žena je išla od stola do stola i delila flajere. Prišla
je Vinteru i on je automatski ispružio ruku. Dala mu je flajer, očiju
uprtih u njegovu cigaru. Poruka je bila od Centro Cristiano Exodus.
Pročitao je. Bodrila ga je da kaže NE! Heroina, cocaina, alcobol, tabaco,
condenaaon, juegos de azar, Extasis i DA! El amor, la sinceridad, la
paz, la perdon, la paciencia, la libertad, la vida…
Ugasio je cigaru, platio račun i ponovo pogledao na sat. Neki
andaluzijski pas je prešao preko ulice, jureći senke. Vinter je pomislio
na oca. Osetio je kap kiše. Nebo je dobilo tamniju boju kamena. Planine
iza avenida su bile produžetak neba i stoga belje sada nego ranije. Sve je
izgledalo drugačije. Zgrade više nisu odražavale svetlost, od čega je
ljudima koža delovala sjajnije. Kiša je počela jače da pada, i Vinter je
mogao da zamisli oca u bolničkom krevetu. Sezona odmora na Costa del
Sol se bližila kraju i Vinter je pokušao da izbegne svaku simboliku u
onom što se sada zbivalo, ovde i u sobi u bolnici Costa del Sol.
Prešao je preko široke Avenida des Ramon y Cajal i nastavio do
kraja šetališta. Još jedan andaluzijski pas je prešao preko kaldrme, stao
ispred nekog kafea i slušao flamenko muziku koju su puštali s
pojačanim visokim tonovima. Podigao je nogu pored zida.
More je teklo u nebo, baš kao i planine na severu. Osećaj da je
gotovo sa sezonom odmora bilo je jače ovde na plaži. Vinter je skinuo
sandale i hodao obodom vode. Cuvar plaže je nosio suncobrane. Jedan
kafe je bio otvoren, zavese su lepršale na povetarcu. Vinter je mogao
sada da oseti vetar i ono što je izgledao skoro kao udar hladnoće. Pesak
je počeo da se podiže kako se vetar pojačavao. Pesma koja je dopirala iz
kafea je odjednom mogla da se čuje na plaži. Vinter je pomislio na svoje
dete i kako se zima uvlači sa svih strana. Pomislio je na Anđelu i
odjednom žudeo da je nazove; ali je znao da je na poslu.
Za ljude koji žive ovde naznaka zime mora da je neka vrsta nade,
pomislio je. Mešavina želje i žudnje. Možda ljudi koji žive ovde mogu da
budu ono što jesu umesto da se stalno pretvaraju.
Osetio je topliji nalet vetra i pogledao gore. Oblaci su se razmakli.
Pola neba je bilo plavo. Otvorilo se na dalekom horizontu, iznad Afrike.
More je menjalo boju, kao da je upaljeno odozgo.
Sada se moglo videti sunce i izgledalo je kao da se vratolomnom
brzinom kreće kroz ostatke oblaka koji su ličili na pahulje snega. Vinter
je pomislio na hladno vreme kod kuće, u Švedskoj: uskoro im stiže.
Opet je pomislio na svoje dete.
Mogao je da oseti vrelinu na glavi. Kako se sunce vraćalo, mogao
je još više da ceni njegovu neverovatnu snagu zahvaljujući prethodnoj
hladnoći. Iznenadna plima svetla učinila je da se oseti čudno ushićen,
kao da je počeo da se nada da se sezona odmora vraća, da se sunce
vratilo zauvek. Pokušao je da izbegne da vidi simboliku i u ovome.
Sunce je život, ali je takođe i smrt.
Dok je tako stajao, sve je više ljudi stizalo sa namerom da se bace
n a bamaca i nameste sombrilla kako bi se zaštitili od sunca. Jedan
čovek je pravio skulpturu od peska visoku oko deset stopa, koja je
predstavljala sfingu i piramidu. Ovo je isti pesak kakav imaju u Africi,
pomislio je Vinter, doneli su ga vetrovi ovamo preko Mediterana.
Ulični muzičar je seo na stolicu par metara dalje od Vintera,
navukao sandale i krenuo u prvu flamenko pesmu za ovaj dan: Adios
Graaaanaaaada, Graanaada Mma. Vinter je ubacio par pezeta u kofer
gitare i krenuo nazad do kola.

Kad je stigao u sobu 1108, zatekao ju je praznu. Zeludac mu se

okrenuo.
Zašto ga kog vraga nije nazvala? Naposletku, nosila je mobilni sa
sobom ma kuda da krene.
Otišao je u hodnik i rekao ime oca ženi koja nije stajala tu kada je
stigao, i ona mu je pokazala na izlaz i rekla: „Cuidados Intensivos“, sa
odgovarajućim zabrinutim izrazom lica. Smiri se, pomislio je Vinter.
Ovo je samo ono što si očekivao kada si stigao juče.
Našao je majku u hodniku ispred bolničke sobe.
 „Nisam imala prilike da ti javim“, rekla je.
„Kako je?“
„Stabilno, kažu. Sada je stabilno.”
„Šta se desilo?“
„Imao je problema sa disanjem. I njegov puls.“
„Šta kažu lekari?“
,,Dr Alkorta hoće da sačeka malo pre nego što da svoje mišljenje.
“
„Taj jebeni Alkorta! Gde je? Hoću da razgovaram s njim.“
,,Operiše.“
„Tatu?“
„Ne. Drugog pacijenta.“
„Gde je tata?“
„Spava. Mogu da te odvedem kod njega.“
Otišli su u sobu na intenzivnoj. Sve je bilo belo i čisto. Nije bilo
prozora koji bi gledali na šljunkom posuto dvorište i prašnjave palme
koje se ljuljaju na vetru. Ali, bio je jedan prozor s pogledom na sobu,
kroz koji je Vinter mogao da vidi oca u krevetu, okruženog crevima i
mašinama. Izgledao je kao da je deo nekog medicinskog istraživačkog
projekta.
„Sada ne smemo da ulazimo“, rekla je majka.
,,Ne.“ Pogledao je. Na ovom jakom svetlu izgledala je podjednako
bolesno kao i otac, možda i gore, pošto njeno tanko lice nije moglo ništa
da sakrije. Vinter je mogao da oseti miris duvana kako joj visi na haljini
i pomislio je na flajer koji je još imao u džepu. La vida. Paciencia. Zivot
i strpljenje, tim redosledom. „Koliko dugo će morati da ostane ovde?“
,,Ne znam, Eriče.“
„Koliko dugo si bila ovde bez odmora? Tri dana? Četiri? Zar ne
možeš da se vratiš kući? Ostaću danas s njim ovde, i večeras.“
„Ne sada, Eriče.“
„Mislim da bi trebalo da odeš odavde malo. Svega na par sati, ako
ti je tako draže. Možeš mojim iznajmljenim kolima.“ „Mislim da nisam
sada u stanju da vozim.“
„Uzmi taksi, za ime Hr…“
Pogledala ga je. Oči su joj bile više crvene nego bele. „Možda bi
trebalo, pretpostavljam. Samo nakratko.“
„Ja ću ostati ovde“, rekao je Vinter. „Idi, hajde.“
 Bertram i Morelijus su se vratili u stanicu sa duplom porcijom
slatkokisele piletine iz Minga, dole niz ulicu. Seli su u kafeteriju, napola
gledali neki krimić na televiziji.
,,To smo mogli da budemo mi“, rekao je Bertram pokazujući
glavom ka televizoru.
„Detektivi, misliš?“
„Oni su mogli da budu mi. Oni koji rešavaju probleme. 1 Pomisli
samo na sve te žene koje dobijaju kao razmetljivci.“
,,Mi rešavamo dovoljno problema i ovako. To važi i za dame.“
„Znaš na šta ciljam.“
„Bojim se da znam.“
„Sto znači šta?“
„Nisam siguran da imam snage da slušam.“
Bertram nije ništa rekao, samo je sipao još čilija i sojasosa preko
pirinča. Film se završio i sledila je reklama za pelene. Beba se valjala po
ćebetu, a onda ju je podigla nasmejana majka. „Kako fina mama“, rekao
je Bertram.
„Barem dok su kamere tu.“
„Fina mama“, ponovio je Bertram. Zvakao je, progutao, i sipao još
sojasosa.
„Pirinač ti je sada crn“, rekao je Morelijus. „Crni pirinač.“ „Fina
dama“, uzvratio je Bertram. „Fina dama. Fina mama.“ Morelijus je
pokušao da ne sluša, da se koncentriše na nešto drugo. Na zid. Sledeću
reklamu. Ponovo zid. Poslednje masno parče piletine. Bertram je
nastavio.
„Fina… dama“, rekao je Bertram.
„Prestani, sada i odmah.“
„Šta je bilo?“
„Prestani, odmah.“
„Ali za ime svega… Šta sam rekao?“
„PRESTANI SA TIM!“, zaurlao je Morelijus, ustao i otišao do
lavaboa, gde je bacio aluminijumski poslužavnik u kantu. Poželeo je da
može da strpa i Bertrama o istom trošku.
Morelijus je požurio da izađe iz sobe, pravo u kupatilo, i tu je seo
na dasku. Slike su mu jurile kroz glavu. Delovi razgoora su se ubacivali,
pokreti, bledeli, opet dolazili. Razgovor koji je imao s Hane… kada je to
bilo? Pre nekoliko nedelja? Dve nedelje? Bila je greška što je otišao kod
nje. Samo je par mladih pandura išlo kod vikara, a i to samo kada…
kada…
,,Ne mogu da prestanem da razrnišljam o tome“, rekao j§.
„Potrebno je vreme“, rekla je Hane Estergard.
„Treba da budem strpljiv, je li to u pitanju?“
,,To nije reč koju bih ja upotrebila.“
„Pokušavam da ne razmišljam o tome, ali ponekad je suviše…
teško.“
,,Da li ima ilcog s lcim bi mogao da… razgovaraš o… svom
iskustvu?“
,,Ne. Misliš, da li živim sa nekim? Ne.“
„Sta je s kolegama?“
Morelijus je pomislio na Bertrama i Vejehaga. Nijedan od njih
nije bio s njim u to vreme. Ne bi shvatili. Ostali? Oni koji su stigli na
mesto nesreće kasnije? Ne. Stigli su suviše kasno.
,,Ne“, ponovio je. „Bio sam sa novajlijom, i on je bio beskoristan
nakon ne više od minuta. Samo se naslonio na kola i povraćao… nije mu
bilo dobro.“ Pogledao ju je. ,,Ne znam zašto nisam i ja to uradio.“
„Svi mi reagujemo na različite načine“, odgovorila je.
„Imao sam posao da završim“, odgovorio je.

Još uvek nije stigla. Gde je do vraga bila hitna pomoć? Ovo je
njihov posao. Nije ništa mogao da uradi, ali je požurio ka kricima da vidi
može li pomoći. A onda nije više mogao da ih čuje.
Najbliža kola su bila udarena u čeonom sudaru i vozač je izleteo.
Verovatno preko puta i iza zaštitne ograde. Morelijus nije mogao da vidi
nijedno telo u olupini.
Pored tih kola bila su manja, uklještena između ostalih i
presečena napola. Nije bilo krova. Dvoje ljudi je sedelo na prednjim
sedištima.
To je bila ta slika. To je bila ta slika o kojoj nije mogao da
prestane da razmišlja. Išao bi usred noći dok mu je kroz glavu tutnjao
teretni voz i opet je sanjao o telima u tim presečenim kolima.
Rekao je Hane sve o tome. Pokušao je.
Najpre nije bio siguran šta vidi. Prišao je bliže, ali sa zadnje
strane, da vidi zašto su naslon… zašto su naslonjeni tako čudno.
Muškarac i žena. To se moglo videti s leđa, jer je jedno od njih nosilo
sako, a drugo haljinu kratkih rukava. Bilo je toplo u kolima, tako da im
kaputi nisu biii potrebni.
Stao je sa strane kola i video da nijedno od njih nema glavu. Nije
mogao da prestane da gleda i onda je video… glava čoveka je bila u krilu
žene.
Morelijus je čuo hitnu pomoć, i glasove lekara i bolničara i svih
ostalih hiljadu spasilaca koji su se okupili na mestu nesreće. Bio je
zaleđen u mestu, kao da je bio zalemljen za šasiju, zalepljen za asfalt.
Ponovo je sklopio oči i čuo kucanje na vratima.
„Jesi li dobro, Morelijuse?“ Betram je stajao ispred. „Trebao bi da
krenemo sada.“
Pustio je vodu.
,,Da, stižem.“
„Biću u kolima.“
 9

Kada je Vinter stigao na odeljenje intenzivne nege, video je da je

očev krevet prazan. Ni majke nije bilo tamo.
„Sta se desilo kog vraga?“, pitao je bolničara koji mu je prišao.
„Vaš otac operiše“, odgovorio mu je.
To je bio izuzetno brz oporavak, pomislio je Vinter. Njegov otac je
ponovo na nogama i sada radi kao hirurg.
„Gde je doktor“, pitao je Vinter. donde estd? Dr Alorta?“
„On operiše.“
„Mog oca? Da li on operiše mog oca?“
Muškarac je klimnuo glavom. Neko je došao kroz vrata. Vinter se
okrenuo.
„Pokušala sam da te pozovem, ali nisam mogla da dobijem vezu“,
rekla mu je majka.
„Bio sam zaglavljen iza prokletog šlepera miljama. Bilo je
nemoguće da išta čujem.“
„Odjednom mu je pozlilo. Ponovo.“
„Oh, bože. Šta je ovog puta?“
,,Ne znam. Oh, Eriče“, rekla je i briznula u plač. Prišao joj je i
zagrlio je.
„Doneo sam ti stvari.“ Nije znao šta drugo da lcaže. ,,U ovoj
torbi.“
,,Dr Alkorta će izaći i razgovarati sa nama kada završi.“ „Kada će
to biti ? “
„Nemam pojma, Eriće. Ne znam ništa više od tebe.“
,,Da li on zna nešto više? Alkorta?“ Pogledala ga je. „Izvini. Samo
sam… iznerviran zbog sve ove neizvesnosti.“
„Trebalo bi da se navikneš na čekanje, Eriče. Da budeš strpljiv.
Ne… pretpostavljam… ova stvar je nešto sasvim drugo.“ Pomislio je na
ono što je upravo rekla. Da li je imao strpljenja da čeka, u svom poslu
kao detektiv? Oko toga se sve vrtelo, ali nikada nije osećao da ima
smiren temperament da samo sačeka da se nešto reši. Njegovo
nestrpljenje je uvek pobeđivalo. Ponekad bi to ispalo loše, ali uglavnom
nije bilo tako loša stvar. Nestrpljenje mu je guralo istrage napred. Uvek
bi se pojavio neki otvor, ali sada nije bio siguran, ne ovog puta. Nije bilo
ničeg što bi mogao da uradi. Nije čak mogao da sredi razgovor s dr
Alkortom.
Ova stvar je nešto sasvim drugo, rekla je majka.
„Hoćemo li da odemo i popijemo kafu?“, predložio je. ,,Dole.“
„Možda je to dobra ideja.“ Rekla je nešto na španskom bolničaru i ovaj
je klimnuo glavom u odgovor. „Pozvaće nas odmah ako se nešto desi.
Ali neće nas biti samo deset minuta, u svakom slučaju.“
 10

Anđela je zatvorila vrata za sobom i pokušala da skine kišni

mantil, a da pri tome voda ne kaplje po parketu u hodniku. Lice joj je
bilo mokro, i uprkos tome što je trčala sprint od tramvaja do ulaznih
vrata, i kosa joj se pokvasila.
Kakav dan! Pacijenti su ležali na nosilima u hodnicima. Nije bilo
vremena ni za koga. Jedan posetilac ju je nazvao „misterioznom“, jer je
pokušavao da kontaktira s njom već dva dana, ili behu tri? Bila sam sve
vreme ovde, radila, odgovorila mu je, ali on je delovao skeptično. Bila je
besna, ali to nije pokazala. Naravno. Bila je umorna i ponovo joj je bilo
muka.
Sutnula je čizme i otišla u kuhinju. Kiša je dobovala po
prozorima. Jedva čujno fijukanje tramvaja dole na trgu. Njen novi dom.
Velika stambena zgrada u Vasaplatsenu.
Nije bilo baš potpuno pravolinijski. I dalje je imala svoj stan u
Kungshejdu. Nasmejala se. Erik će doći kući i ona će mu reći da hoće da
zadrži svoj stan. Mogao bi da joj poveruje. Ponekad je imala osećaj da je
bio spreman da pristane na sve. Ali drugom prilikom ništa ne bi
promaklo njegovoj kritičnoj pažnji, ni najmanji detalj.
Ne. Bolje im je ovde, za početak barem, kada se beba… Zaustavila
je tok misli na tren, nije htela da razmišlja previše o tome dok… dok ne
budu imali malo više vremena. Dok se ne smestim, pomislila je. Dok ne
počnemo da živimo zajedno. Ja još ne živim stvarno ovde, zapravo. Ovde
sam došla posle posla zato što je bolji osećaj. Kako bih se navikla da
živim ovde.
Skuvala je sebi šolju čaja, sela za kuhinjski sto i slušala kišu kako
pada napolju. Ustala je, otišla u dnevnu sobu i vratila se kada je
Springstin već pola minuta pevao o ceni koju plaćaš za ono što radiš.
Anđela je pomilovala stomak. Cena za ono što radiš. Ponovo se
nasmejala. Odlučiš se, odabereš šta ćeš rizikovati. Springstin je nosio
čitavu ljudsku ranjivost na plećima. Erik je počeo da sluša Springstina.
Samo melanholične pesme, naravno. Ali, ipak. Nije to bilo samo zbog
nje. Stvari su se uvek dešavale ljudima koji prihvataju da nastave da
odrastaju. Koltrejn je još uvek bio tu, ali će morati da ustukne. Erik je
sada znao dva imena iz istorije savremene muzike. Kleš i Brusa
Springstina. To bi trebalo da mu bude dovoljno za neko vreme. Stekli su
još nešto zajedničko, pomislila je milujući stomak.
Bojim li se? Ne. Da li se on boji? Možda. Hoće li priznati? Priča
sve više i više. Za par meseci puni četrdeset i uči da priča. To je rano za
većinu muškaraca.
Frižider je zujao, ali je bio skoro prazan. Stajala je u svetlu koje ju
je obasjalo kada ga je otvorila. Sumrak u sobi se zgusnuo u tamu.
Mislila je da je ostalo nešto sira, ali nije bilo čak ni dovoljno margarina
do jutra. Odjednom su joj se prijeli inćuni. Citala je i čula za ovavke
napade gladi, ali nikada ih nije lično iskusila. Inćuni nisu imali nikakve
veze sa lošim vremenom, ali moguće je da imaju neke veze sa
trudnoćom. Baš kao i punjena teleća glava prelivena čokoladom i druge
babske priče. Spageti sa sosom od kokakole.
Inćuni. Sir. Margarin. Možda poslednja Femina. Otkazala je
pretplatu pre nego što se preselila, ali sada joj je nedostajalo što je ne
nalazi u poštanskom sandučetu, niti ovde, niti kod ku… Ne, ne kod
kuće. Nameštaj će joj biti tamo još par nedelja, ali to je sve.
Čist rez.
Ali kakva muka, sada je žudela za Feminom skoro koliko i za
konzervom inćuna, sve slasnim i karamelisanim od zrnaca soli.
Pogledala je kroz prozor niz koji se slivaia kiša. Ulična sveda su bila
upaljena, ali su se teško probijala kroz tamu. Uzdahnula je, mogla je da
čuje sebe kako to radi. Zatvorila je frižider, otišla u hodnik, navukla
čizme i kišni mantil. Kišobran je bio neuhvatljiv sada, baš kao i jutros.
Lift je bio dole, tako da je krenula stepenicama. Koraci su
odjekivali na stepeništu, dublji zvuk od onog na koji je navikla svakog
dana kod kuć… u Kungshejdu.
Išla je duž Vasagatana do malog supermarketa. Kiša je popustila,
samo je malo kapalo sa oluka. Prišla je bliže ivičnjaku i čula motor iza
sebe, jedan od nekoliko. Ali, nakon minuta, isto to vozilo je i dalje bilo
tu, i ona se okrenula i ugledala policijska kola kako polako idu par
koraka iza nje. Nastavila je da hoda, ali su kola i dalje klizila istom
brzinom. Okrenula se da ponovo pogleda i pokušala da vidi ko vozi, ali
nije mogla da razazna tamnu siluetu iza volana.
Da li su u patroli zbog nekog ili nečeg? Zašto kola idu tako sporo,
prate je? Odjednom je vozač dao signal farovima, skrenuo levo i
odvezao se nazad prema Vasaplatsenu. Osvrnula se da pogleda ima li još
nekog policijskog vozila u blizini, ali nije videla nijedno.
Otišla je u prodavnicu i kupila stvari sa spiska. A onda je zastala
kraj pulta sa cigaretama, kupila časopis i iskoristila priliku da zgrabi
paklicu kokakola bombonica, kada je već tu.
Spageti s ukusom kole. Taj mit će se uskoro ostvariti.
Ponovo je počela da pada kiša, tako da nije bilo bitno po kom
delu trotoara hoda. Kesa sa namirnicama je bila teža nego sto je
očekivala, pogotovo kad ju je prebacila iz ruke u ruku kako bi ukucala
kod za ulaz u zgradu. U uglu levog oka je ponovo ugledala patrolna kola.
Sada su stizala iz Ašebergsgatana; prošla su pored raskrsnice i usporila
dok su joj prilazila. Zadrzala je ruku na tastaturi. Kola su polako prošla
pored nje, ali i dalje nije mogla da vidi lice vozača, pošto je spustio
zaštitnik za sunce. Gledala je kola kako odlaze i primetila da zadnja
svetla trepere kao dva crvena oka. Na kraju ulice su skrenula i nestala.
Ušla je u lift. Očigledno je bilo puno policijskih lcola ove noći. Ili
je to bilo jedno te isto vozilo? Upad u neke sumnjive objekte u
Vasastanu. Tamo gde živi šljam Geteborga. Otpadnici društva. Očajnici.
Glavni inspektori. Doktori. Lude udovice sa bogatstvom stečenim pod
čudnim okolnostima. Jedna od njih je živela na istom spratu kao i Erik.
Vrlo stara, ali mene ne može prevariti, rekao je Erik jednom prilikom
kada su je pozdravili pošto je izašla iz lifta. Ponekad možeš da čuješ
zvukove iz njenog stana koji su slični misi. Jesi li joj videla nokte? Ne?
Nije ni čudo, jer ih nema. Ali ono što ima jeste gomila čudnih
posetilaca.
Tada se stvarno stresla. Razmišljala je o tome kada je izašla iz
lifta i ugledala tamno obojena vrata gospođe Malmer.
Rozmarina beba. Ova misao joj se javila niotkuda. Ona je bila
Rozmari i uselila se, zauvek. Erik je počeo da ide u kasne posete kod
gospođe Malmer i ona će uskoro čuti ritmično mrmljanje kroza zid.
Jednog jutra Erik će imati flaster na ramenu. Neko će umreti tragičnom
smrću tamo gde radi. Sef policije. Erika će unaprediti na njegovo mesto.
Nju će upoznati sa ekscentričnim, ali vrlo džentlmenski nastrojenim
starim prijateljem gospođe Malmer, i on će je dalje upoznati sa novim
ginekologom, što bi moglo da dovede do…
Otvorila je vrata stana i telefon je zazvonio. Spustila je kesu,
šutnula čizme i napravila par koraka ka komodi u hodniku na kojoj je
stajao telefon.
,,Halo?“, mogla je da čuje sopstveno teško disanje.
„Jesi li trčala uz stepenice?“
„Zdravo, Eriče!“
,,Je li dobro za tebe da trčiš uz stepenice? Ui si počela da se baviš
gimnastikom?“
„Išla sam liftom.“
,,To ume da bude naporno.“
,,Da. Počinjem da zamišljam strašne stvari koje se možda
dešavaju u ovoj zgradi.“
„Stara gospoda Malmer?“
„Zašto je pominješ po imenu?“, pitala je i primetila sumnjičavi
ton u svom glasu. Gospode!
,,To je bilo blesavo s moje strane. Neću da te plašim…“ „Prestani
s tim i pričaj mi o ocu. Zvuči kao da si imao prilike da se malo opustiš.“
„Možda. Ponovo je bio u kritičnom stanju neko vreme i oni su
uradili nešto novo s njegovim krvnim sudovima, namestili nešto. Sada
se odmara u odeljenju za oporavak.“
„Jesi li imao prilike da razgovaraš s lekarima?“
„Sališ se? Trebalo bi da znaš bolje od ikog drugog koliko je to
nemoguće. Još kako.“
Pomislila je na prigovore koji su joj bili upućeni ranije ovog dana.
O tome da nikada nije tu.
,,Ne budi suviše strog prema nama“, rekla je.
„Tata se ne žali, i to je ono najbitnije“, rekao je. ,,I<ako su stvari
inače?“
„Imala sam klasičnu želju za inćunima i požurila na kišu, i neko
od tvojih kolega me je pratio.“
„Pratio? Jedinica za krivična dela? Onda nisu mogli da budu baš
tako diskretni.“
„Sta to govoriš? Je li to nešto što si ti smislio?“
,,Eh? Ne razumem o čemu govoriš.“
,,O tome da me prati. Jedinica za krivična dela.“
,,Da li stvarno misliš da te prati jedinica za krivična dela?“
„Nisam to rekla.“
„Upravo si to rekla, baš sada.“
„Rekla sam da me prate tvoje kolege. Mislila sam na poliiju.“
 Mogla je da čuje uzdah koji je stigao čak sa Kosta del Sol.
„Hajdemo iz početka“, rekao je. „Reci mi ponovo. Ja ću slušati i neću
reći ni reči.“
„Krenula sam u kupovinu i neka policijska kola su me pratila.
Celim putem. Kada sam stala da vidim da li se to stvarno događa,
ablendovao mi je i skrenuo u neku sporednu ulicu.“ Vinter nije ništa
rekao.
„Kada sam se vratila i htela da uđem na glavna vrata, ponovo su
se pojavila neka policijska kola i prošla su pored mene polako, na isti
način“, nastavila je. „I nakon što su prošla, ponovo su ablendovali. Ovog
puta zadnjim svetlima.“
„Je li to sve?“
„Da. Za ime boga, očekivala sam da nekog drže pod prismotrom,
ili kako li to več kažete. Mora da je bila slučajnost. Rekla sam to
uglavnom kao šalu.“
„Ha, ha.“
„Da, smešno, zar ne?“
,Jesi li zapamtila broj tablica? Ili brojeve, ako su dva vozila?“
„Naravno. Odmah sam sve zapisala sa unutrašnje strane kapka.“
Nasmejala se. „Bojim se da nisam. Nisam išla na policijsku akademiju.“
„Dakle… ne znam šta da kažem.“
„Zaboravi. Bila je to slučajnost, naravno. Uvek pretpostavljam da
nisi… nisi dao nekom zadatak da me diskretno drži na oku, kako bi bio
siguran da sam dobro dok te nema.“
„Ne deluje da je baš diskretno.“
„Dakle, jesi li?“
„Šališ se?“
„Nisam sigurna.“
„Nemam ja moć da uradim ništa slično. Još ne, barem.“
„Ali uskoro, možda?“
„Kako to misliš?“
„Ako se nešto desi tvom šefu? Šefu policije. Kako se zove?“
„Birgerson. O čemu to govoriš, Anđela?“
„Ništa.“ Ponovo se nasmejala. „Samo govorim u snu, barem tako
zvuči. Ui dok sanjam na javi.“ Ni zvuka sa Kosta del Sol. „Halo? Jesi li
još tu, Eriče?“
„Ovo je vrlo čudan razgovor.“
 ,,Ja sam kriva. Izvini, još uvek se osećam strancem u ovoj zgradi,
iako sam bila često ovde tokom toliko godina. Ali sada je drugačije. I
pretpostavljam da to zapravo ima veze s tim što hoću da se vratiš kući.
U najkraćem mogućem roku. Čim ti otac bude bolje.“
„Moramo da se nadamo.“
„Može da potraje.“
„Ako mu je ostalo iole vremena.“
„Zvuči mi da ima.“
„Sada bi bilo bolje da spremiš te inćune.“
„Pretpostavjam da imaš dosta toga tamo dole.“
„Nisam ih još probao.“
„Ni tapas?“
„Nije bilo… vremena. Prenoćio sam u bolnici sinoć.“ „Kako je
bilo?“
„Bolje nego da sam negde drugde. Kalco god, postaraj se da
ubaciš nešto soli u sebe, kako ne bi toliko razmišljala o duhovima.“
„Gospođi Malmer?“
„Policijskim kolima.“
„Kupila sam i neke slatkiše sa ukusom kokakole.“ „Pojedi ih sa
pireom od inćuna i parmezanom.“ „Zapamtila sam to“, rekla je.

Kola su vozila po centru grada, a onda se vratila na Vasaplatsen.

Vozač je slušao hitne pozive. Saobraćajna gužva blizu tunela Tingstad.
Pljačka u Kortedalu. Neko ko je pobegao iz tramvaja u Majorni, a da nije
platio.

Parkirao je kraj kioska s novinama i kupio neke novine, bilo koje.

Možda će ih čitati, a možda samo ostaviti na sedištu. Možda ih samo
baci u kantu za đubre.
Svetla su bila upaljena u većini stanova. Znao je koji blok, ali ne i
koji stan. Bilo bi lako proveriti imena na interfonu ulaznih vrata, ali
koja je svrha toga?, pitao se dok se vraćao u kola i vezivao pojas. „Koja
je svrha toga?“ Imao je pitanje, ali ne i odgovor. Kada bude znao zašto bi
išao do tih vrata i proverio adresu i sprat, onda će znati i odgovore na
nekoliko drugih pitanja. Stvari koje su se desile. Koje će se desiti. „Koje
će se desiti.“ Da li je ablendovao? Ako jeste, onda je imalo smisla. To bi
bio početak. Bacio je pogled na novine na kolenima. Nije znao koje su:
Geteborgs Tidningen ili Ekspresen ili Aftonbladet, samo je znao da će u
njima biti stvari kao i u drugima, koje je mogao lično da im ispriča, ali
oni nisu pitali, i bilo je isto kao i uvek, jer ga niko nikada ništa nije
pitao, ništa sa SMISLOM u sebi, ali sada je gotovo s tim, SADA JE
GOTOVO. Stisnuo je šaku oko novina i vukao je, i nakon toga, nakon
minuta ili godine, dok je još sedeo ispred kioska s novinama, ponovo je
pogledao dole i video da je pocepao novine napola.
 11

Vinter je ustao pre osam. Komad neba koji je mogao da vidi kroz
prozor u kupatilu u La Luni je danas bilo plav. Napolju se već osećao
miris sunca, s primesom blagog deterdženta lcoji je Salvador, gazda,
koristio da očisti trem. Vinter je mogao da čuje udarce čekića i ženslci
glas.
Mogao je da oseti vrelinu kako mu se uvlači u sobu kroz rešetke
od kovanog gvožđa na prozorima. Ovo bi mogao biti najtopliji dan od
kada je došao. Salvador je pokazao na nebo i prevrnuo očima kada je
prošao pored njega. Leto se nije predavalo.
Popio je kafu u kafeu Gaspar i popušio jednu ,,corps“ cigaru. Već
je postao prepoznatljivo lice osoblju i plućnom bolesniku koji je za
svojim uobičajenim stolom kašljao kroz jutro na Plaza Puente de
Malaga i smirio se na trenutak kada mu je konobar doneo čašu džina.
Covek je Ijubazno klimnuo glavom ka Vinteru i podigao čašu.
Vinter se osećao ukočeno. Uskoro će ponovo da krene ka bolnici,
ali se najpre odlučio za brzu šetnju, kako bi protegao noge. Popio je
kafu, ugasio cigaru i platio račun. Pre nego što je otisao, na brzinu je
telefonirao majci, koja je sedela kraj očeve postelje u sobi za oporavak.
Nikakvih promena.
Pogledao je turističku mapu grada. Mogao bi da prošeta uzbrdo
do autobuske stanice i nazad. Oko jedan sat, pomislio je. Ova vežba će
mu prijati.
Calle de las Penuelas je išla severno od trga i on ju je pratio
nekoliko stotina metara pre nego što je skrenuo levo u Calle San
Antonio, koja će, prema mapi, vijugati polako uzbrdo prema planinama.
Nakon ulice ili više našao se u sasvim drugačijoj Marbelji. Uopšte
nije ličila na stambeni prostor u kojem je odseo. Ovde su biii barovi i
prodavnice za lokalce; žene su se poređale ispred ulaznih vrata,
muškarci u kafeima, deca su bila na putu ka škoi i iz nje. Heladeia,
panaderias, carnecenas. Miris svežeg mesa ispred mesara.
Devojčica s veknom pod rukom. Sunce i senke su već igrali svoje
igre uprkos ranim satima. Prošao je pored ogromne Caja Ahorros
Ronda, Bar Pepe Duha, Colegio Publico Garaa Lorca preko puta;
glasovi đaka za vreme igre. Kiosk sa novinama na raskrsnici sa velikim
znakom koji reklamira Sur, lokalne novine.
Nastavio je ka severu i stigao do glavne ulice, Avenida Arias de
Velasco, bacio pogled na mapu i skrenuo levo.
Uskoro je prošao pored policijske stanice s leve strane.
Comisaria de Polida Nacional. Bila je mala, napravljena od sivog
mermera, a pojedini zidovi su bili potpuno od stakla; široke stepenice
su vodile do ulaza gde je na dva znaka stajalo: Oficina de Denuncias i
Pasaportes Extranjeros. Bilo mu je žao kolega. Mora da u Marbelji ima
puno posla, pogotovo tolcom sezone odmora. Džeparenje. Izgubljeni
pasoši. Još džeparenja. Vinter nije imao vremena za džeparenja, skoro
kao što nije imao za one jadnike koji nisu uspeli da se odbrane od njih.
Mafija. Pričalo se da je Marbelja postala omiljeno stecište
organizovanog kriminala. Setio se da je čitao nešto u vezi s tim u nekom
izveštaju. Poreski egzili i mafija. Vile u planinama. Tapas u Paseo
Mantimo uveče, gde se obavljaju poslovi.
Dvojica kolega u uniformi sišla su niz stepenice iz policijske
stanice i Vinter im je automatski klimnuo glavom dok su prolazili,
prešao ulicu i otišao u Bar del Enfrente sa druge strane. Caša džina pred
kraj jutra, kako bi se potkrepio. Vinter je bio žedan i hteo je pivo, ali je
nastavio dalje uz stepenice. Jedan od policajaca je izašao iz bara i otišao
u izložbeni salon motora.
Vinter je sada stigao do platoa. Prešao je preko mosta za pešake
iznad autoputa i skrenuo levo ka autobuskoj stanici. Okrenuo se kako bi
pogledao dole na grad, s morem i horizontom u daljini. Ni traga od
oblaka. Bilo je vredno ove šetnje. Mogao je da vidi miljama u daljinu,
čak do Nueva Andalucia, i ka istoku, u daljini, su bili obrisi onoga što bi
mogla biti bolnica Costa del Sol.
Bio je bliže planinama. Mogao je da ih vidi kroz staklena vrata
autobuske stanice i ušao je unutra. Gomila ljudi je jurnula napolje,
gurali su se pored njega i niz stepenice. Mogao je da oseti miris znoja i
losiona za sunčanje, dobio je lakat u rebra i pokušao da se skloni s puta.
Pola minuta kasnije, sve je ponovo bilo mirno i Vinter je bio
unutar zgrade. Sabrao se i ušao veliku kafeteriju, gde je naručio kafu i
malu flašu mineralne vode. Stavio je ruku u unutrašnji džep lanenog
sakoa i… i… šta kog vra… Pokušao je s drugim unutrašnjim džepom:
takođe prazan. Ruka mu je samo skliznula, bez ikakvog otpora. Sta kog
VRAGA? Covek iza pulta je čekao da bude plaćen i izgleda da je primetio
paniku u njegovim očima. Pokazao je na njega, na sako. Podigao je levu
ruku i pregledao sako sa strane. Fin rez je napravljen kroz sve slojeve
tkanine i unutrašnji džep, gde mu je bio novčanik. NJEGOV
NOVČANIK. Sta je bilo unutra? Deset hiljada pezeta, možda. Adrese.
Vozačka. Kreditna kartica - oh, sranje! Kreditne kartice, Visa, Master
Card. Uzeo je mobilni, okrenuo i nestrpljivo čekao na odgovor.
„Anđela ovde.“
„Erik je. Nadao sam se da nisi već otišla. Upravo su me opljačkali
i nemam broj kojim mogu da blokiram kreditne kartice. First Card ili
Nordbanken i Savings Bank.“
„Opljačkali su te? Jesi li povređen?“
,,Ne, ne. Džeparenje je u pitanju. Ali mogu da ti ispričam detalje
kasnije. Možeš li da ih nazoveš? Mislim da su brojevi telefona na tabli
za poruke u hodniku. Iznad komode, da, siguran sam. Dve kartice. Ne,
samo ih nazovi. Oni imaju sve detalje. Šta? Upravo se desilo, pre manje
od pet minuta. Sedam sati, možda. Ja sam na obronku planine negde
iznad Marbelje i kopile će morati da se spusti do nekog automata u
gradu. Ako ih sada zaustavimo, neće imati vremena.“
„Srediću to.“
„Nazovi me kada završiš.“
Prekinuo je i okrenuo se čoveku iza pulta, koji je pratio razgovor.
Vinter još uvek nije dirnuo kafu, niti vodu.
,,Un ladron, eh?“
Vinter nije shvatio na šta misli, ali je gestikulirao u znak
odgovora.
,,Ha robado la cartera, eh?“, pokazao je na njegov rukav. ,,La
cartera. Hijo de puta.“ Vrteo je glavom, kao da žali nad postojanjem
svih protuva sveta. „Hijo de puta.“
,,Da“, odgovorio je Vinter. „Kučkin sin mi je ukrao novčanik.“
Pogledao je u šoljicu kafe. Para se još uzdizala iznad nje. Kako bi voleo
da srkne malo, ali nije mogao da je plati.
,,Sirvase“, rekao je čovek, pokazujući saosećajno ka šoljici.
„Molim vas. Kuća časti.“

Smejala mu se. Bilo je to kao prvi put… kada je sve počelo. Ona,
onaj drugi, i on… oboje su se smejali.
 Optužila ga je da nije pravi muškarac. Samo se pogledaj, rekla je.
Sada je uradio upravo ono što je hteo da uradi u ovoj sobi, koja je
postala potpuno bela u njegovim očima. Jedva da ih je primetio kada je
prišao stereouređaju i pustio kasetu koju je onaj drugi ugasio uz psovku
samo sekund pošto je krenula.
„Nemoj da isključuješ tu muziku“, rekao je.
„Mora da si skroz jebeno poludeo.“
,,Nemojdaisključuješ.“
„Hoćemo da izađeš napolje.“
„Samo odjebi“, rekla je. ,,Ne želimo te ovde.“
,,Ja ostajem ovde“, rekao je dok je pojačavao zvuk i počinjao da
reaguje na bas, na gitare. Soba je biia bela. Čvrsto je sklopio oči. Prestao
je da vidi. Nije bilo tame. Osetio je kako ga je nešto udarilo u stomak,
poput udarca, ili šuta, ali nije otvorio oči. Belina je još bila tamo. Nije
hteo da je vidi. Muzika je bila svuda,
VOAHVAOHVHEEVHOAVHEEVHO, osetio je još jedan udarac, i neko
ga je vukao za kosu, i on je otvorio oči. Drugi tip ga je ponovo udario,
oborio ga je na pod. Ovaj kreten pokušava da dopre do muzike, ali on je
sada bio glavni. On je bio glavni. Ako bude ležao mirno i dopustio mu da
ugasi muziku, sve će biti gotovo, ali to je bilo nemoguće. On je sada bio
glavni. Pravi muškarac. Ustao je, otvorio oči i zurio u njih kroz belinu, i
više nije znao je li tiho. Nije čuo ništa kada ju je zgrabio, nije osećao
ništa, ništa kada je krenuo i njega da grabi, njegovo telo. Beli sjaj je i
dalje bio tu, ali sada u daljini, kao da čeka. Ponovo je nju zgrabio,
ponovo njega.
Dugo.
Tresao se kao pas. Muzika je i dalje bila uključena kada je sve
bilo gotovo. Učinio je sve, i pri kraju je imao svu pomoć - svu hrabrost -
koju nije imao ranije. I dalje je bio tu u belom sjaju. Mogao je da čuje
reči, jednu za drugom, niko više nije mogao da razazna nijednu reč u
treštanju muzike, ,,krv mi je žrtvovana u lice“.

Anđela je telefonirala kroz pet minuta.

„Sve je urađeno.“
,,Dobro.“
„I, šta sada?“
„Pozajmiću novac od mame danas. Ali bi ti mogla da nazoveš
banku i zamoliš ih da mi pošalju nešto novca koji bi stigao sutra.“
,,Gde?“
,,U neku od banaka u gradu. Ja ću otići u prvu na koju naiđem i
pitaću ih da li primaju transfere. Zapravo, ja bih mogao da nazovem
banku sam ako mi sada daš broj.“
,,OK. To je bila… prilično loša sreća.“
„Loše sam se snašao. To nije trebalo da se desi.“
„Svako zlo ima svoje dobro. Naučićeš da imaš više saosećanja za
žrtve od sada.“
,,Hmm.“
„Moraćeš to da prijaviš policiji.“
,,Oh, daj, molim te.“
„Naravno da moraš, Eriče. Ne možeš da se vratiš kući i
kontaktiraš s osiguranjem i sve ostalo, a da nisi prijavio incident policiji
na licu mesta. Da li ja moram to da ti objašnjavam, tebi od svih ljudi?“
»Ne.“
„Možda će lopov strpati kreditne kartice u džep i poslati ostalo
policiji.“
„Možda Deda Mraz živi na Severnom polu.“
„Ja sam ozbiljna, Eriče.“
„U redu, u redu. Prijaviću to policiji. Barem znam gde je
policijska stanica.“
„Dobro. Dešavale su se i gore stvari, Eriče.“
„Znam, Anđela, znam.“
Prošetao je oko autobuske stanice, pregledao kante za otpatke i
prašnjavo grmlje, ali lopov nije bacio novčanik.
Vinter je i dalje bio besan, ali Anđela je bila u pravu. Bilo je ljudi
koji su prošli gore nego on.

Sivi mermerni zidovi policijske stanice su postali beli kada je

sunce počelo da ih obasjava. Otišao je uz stepenice i skrenuo levo ka
Oficina de Denuncias i pokušao da objasni svoj problem policajcu u
uniformi za stolom. Covek je podigao ruku i drugom pokazao na neka
vrata. Bila su zatvorena, ali je na znaku, belo na plavom, pisalo:
Kancelarija prevodioca.
Vinter je seo. Nakon par minuta, vrata su se otvorila i jedan par
koji su mogli da budu i Sveđani, je izašao. Policajac je dao znak Vinteru
da uđe.
Unutra je za stolom sedela žena. Bila je uposlena popunjavajući
neki formular, podigla je pogled i pokazala mu da sedne na stolicu
ispred njenog stola. Izgledala je kao da ima dvadeset i pet godina, možda
trideset. Tamna, kratko ošišana kosa; ali kada ga je pogledala, primetio
je da su joj oči plave. Nije izgledala kao da ima šminku. Privlačna žena.
Imala je širu haljinu, a boja kože joj je bila neuobičajeno svetla za
Špankinju.
Ukratko joj je ispričao šta se dogodilo. Slušala ga je s
interesovanjem, što ga je iznenadilo.
„Molim vas, popunite ovaj formular. Vratiću se za minut“, rekla
je.
Dala mu je formular sa zaglavljem Diligencia, i on je počeo da
popunjava lične podatke i rezime onoga što se dogodilo. Oklevao je kod
reči Profesio, ali je odlučio da kaže istinu.
Vratila se i na brzinu pročitala formular.
,,Da li još uvek imate pasoš?“
„Izgleda da je tako. U suprotnom ne bih bio u stanju da napišem
broj pasoša, zar ne?“ Zvučao je agresivno. Zažalio je zbog svojih reči. Ali
ona uopšte nije reagovala.
„Dakle, vi ste glavni inspektor?“ Učinilo mu se da je mogao da
primeti trag osmeha, ali nije bio siguran.
„Glavni inspektor kriminalistike“, rekao je.
„Zar niste malo mladi za to?“
„Mislite? Ja sam zagazio u pedesete.“
,,U tom slučaju ste slagali godine u ovom formularu.“
„Samo sam se šalio.“ Vinter je mogao da oseti nešto u glavi,
iznenadni blagi nalet krvi. Ponovo ga je pogledala. ,,Vi takođe izgledate
mladi za… prevodioca“, rekao je. Oh, daj, molim te! Nije valjda da sedim
ovde i flertujem.
Osmehnula se i ustala. Bila je visoka, viša nego što je očekivao.
„Izvinjavam se zbog svih tih kriminalaca koje imamo ovde na
južnoj obali.“ Pokazala je na vrata. „Ako biste sačekali napolju, ja ću dati
ovaj formular policajcu koji će uneti informacije u kompjuter. Uskoro
će vas pozvati kod njega.“
,,Da li je to sve?“, pitao je.
,,Ne mogu da se setim ničeg više.“
 Ustao je. Pored vrata je bio znak sa tri imena ispod zaglavlja koje
je verovatno značilo „policijski prevodioci“. Dva muška imena i jedno
žensko: Alisija. Primetila je da pažljivo proučava znak.
,,Da, zovem se Alisija.“
,,Erik.“
,,Znam“, rekla je s osmehom i pokazala na formular u ruci.
Sačekao je napolju. Pojavio se jedan policajac i poveo ga u sobu
koja je gledala na glavnu ulicu. Bio je to čovek kojeg je Vinter video tog
jutra kako ide u bar, a kasnije u izložbeni salon motora.
„Izvinjavam se zbog problema, glavni inspektore.“
„Moja je krivica.“
Čovek ništa nije rekao. Možda se pita kako sam za ime svega
mogao da budem takav idiot, nešto što se i sam pitam.
„Sve su drskiji.“
„Tako stoje stvari.“
„Ali ne bi trebalo da odustajemo, zar ne?“
„Naravno da ne.“
„Gde bi svet bio kada bi policija odustala?“, upitao se policajac,
ali Vinter je odlučio da ne krene u tu filozofsku raspravu baš sada.
Policajac je odlično govorio engleski. Razgovor bi mogao da bude vrlo
zanimljiv. „Ako policija odustane, svet je propao.“
,,Da li su vam potrebne dodatne informacije?“
„Izvinite? Hm, ne. Samo ću da završim sa popunjavanjem ovoga.“
Čovek je pisao u tišini, mnogo sporije nego što je govorio. Morao
je jako da se koncentriše. Vinter nije imao namere da ga uznemirava.
Mogao bi to pogrešno da shvati.
„Evo. Gotovo je. Da li biste mogli ovde da potpišete, molim vas?
Oba primerka.“
Vinter je propisno potpisao i ustao; jednu kopiju je stavio na
sigurno, u džep.
„Cuvajte se tamo napolju, glavni inspektore“, rekao je policajac i
Vinter je krenuo da traži tračak ironije; ali, lice mu je bilo potpuno
prazno. ,,To je džungla.“
Kada je prošao pored prijemnog, Alisija je izašla iz kancelarije sa
još formulara. Vinter je mogao da vidi još jednog turistu u stolici ispred
njenog stola.
„Dovidenja, inspektore Eriče“, rekla je i osmehnula mu se
osmehom koji osvaja.
Razmišljao je kratko o njoj dolc je silazio nizbrdo. Bio je za
volanom kola i spreman da krene u bolnicu pre nego što se setio da
treba da svrati do banke.
 12

Marija i Patrik su šetali centrom grada. Sada je bilo hladnije.

Severni vetar. Marija je zavukla ruke u džepove.
„Nisi ponela rukavice?“
„Mislila sam da sam ih stavila u džep.“
„Hladno je.“
„To je bolje nego kiša, ipak.“
„Imaš li koju cigaru?“, pitala je, zastajući ispred Mekdonaldsa.
Velike prodavnice u Nordstan šopingcentru su bile zatvorene, ali su
vrata u toplotu još uvelc bila otvorena. „Pokušavam da prestanem.“
„Prestaneš? Tek što si počeo.“
„Ne svida mi se.“
„Kome se pa sviđa?“, rekla je ulazeći u šoping centar. Setali su
pod naletom toplog vazduha. Grupa odraslih je pošla za njima unutra.
Izgleda da su se svi smejali. Marija je mogla da oseti miris pića i
parfema i afteršejva. Grupa je stala ispred King Kreola, a onda ušla baš
kada su Marija i Patrik prolazili tuda.
„Bend koji svira za ples“, rekao je i nasmejao se.
„Barem imaju kuda da idu.“
„Radije bih ostao napolju.“
,,Ipak.“
Grupe ljudi su bile nanizane oko trga ispred Femana. Dva
policajca su prešla do mesta gde je ulični muzičar svirao gitaru. Nije
prestao da svira samo zato što su stajali iznad njega. Počeo je da peva.
Jedan od policajaca, stariji, kao da se njihao u ritmu muzike. Pevač je
počeo glasnije da peva.
„Zvuči kao da ga nešto boli“, rekao je Patrik.
,,I treba da zvuči tako“, rekla je Marija. ,,To je nešto iz Spanije.
Flamingo, tako to zovu.“
„Flamenko. Zove se flamenko.“
„Nisam mislila da znaš o takvim stvarima.“
„Ali zvuči kao da se povredio.“
„Samo zamisli da možeš da odletiš tamo.“ „Paketaranžman u
poslednji čas do Kanarskih osrtva.“ „Jesi li bio tamo?“
 „Svi smo bili tamo, cela porodica… pre nego što se mama iselila. “
„Kako je bilo?“
„Kada se mama iselila? Samo se mani toga.“
„Mislila sam na Kanarska ostrva.“
Patrik je zastao; slušao je muzičara koji je krenuo u novu
melodiju koja je zvučala isto kao i prethodna.
Mogao je da joj ispriča o bazenu i kako je ronio s malog kamenog
grebena na kome je bila palma, i da je bazen bio samo sprat ispod
balkona stana u kojem su odseli. Sestrica je imala mišiće za plivanje i
mama je hodala pored nje u plavoj vodi, smejala se. On je ronio i plivao
vasceli dan, a po podne su igrai bingo. Plivao je i pošto padne noć i
pokazivao je novo ronjenje roditeljima dok su sa sestrom sedeli za
stolom kraj bazena. Gledajte ovo, vikao je, i oni su tapŠali. Uveče je bilo
skoro isto tako toplo kao i tokom dana, ali kada su se vratili kući, u
Švedsku, već je svuda bilo snega. Držao je oca za ruku.
Ali nije bilo sestrice, ni mame, ni puta do Kanarskih ostry a, ni
bazena, ni palme, ni binga. Nikada nije bilo. Sanjario je, ponekad,
sanjario naglas. Marija nije znala ništa o tome. Mogla je da poseti koje
god je ostrvo htela.
„Nije bilo ničeg posebnog u vezi s Kanarskim ostrvima”, rekao je.

Morelijus je stajao ispred Harlijeve prodavnice, čekajući

Bertrama koji je otišao unutra da proćaska s vlasnikom. Morelijus je
trupkao nogama. Zahladnelo je i činilo mu se da je postalo hladnije i
suvlje nakon svega par sati.
„Sutra je dešavanje“, rekao je Bertram kada je izašao. „Ne
razmišljaju da ga pomere.“
,,U redu.“
„Možda je i bolje tako.“
,,Da li je bitno kada klub Harli-Dejvison pravi žurku?“
„Pretpostavljam da nije.“
„Neko visokoparno veselje nebitno kada.“
„Ali lepe devojke“, rekao je Bertram. „Uvek imaju neke lepotice u
toplesu sa sobom.“
„Zar njih ne ubrajaš u članove?“
„One su privesci“, rekao je Bertram. „Privlačni privesci.“ Tapkao
je nogama. ,,Ne bih imao ništa protiv jedne HD devojke da me sada
ugreje.“
,,Ma nemoj.“
,,Da je ubacim u svu ovu kožu.“ Pomilovao je svoju kožnu jaknu.
,,Da predemo na stvar. Shvataš šta hoću da kažem, Sajmone? Stvar.“
,,Oh, umukni.“
„Sta je sada?“
„Dosta mi je tvog brbljanja.“
„Opusti se malo, za ime boga! To je…“ Ali je umukao kada je
ugledao dvoje mladih kako idu duž Avenije. Sada su bili udaljeni svega
dva metra. ,,Ah, neki stari prijatelji! Dobro veče.“ „Dobro veče“, rekao je
Patrik.
„Znači, ponovo se šetaš napolju“, rekao je Morelijus.
„Ovo je slobodna zemlja“, rekla je Marija.
„Naravno da jeste”, rekao je Bertram. „Zar ti nije hladno?“ „Ne“,
rekla je, ali je Morelijus primetio njen crveni nos i uši i gole ruke
nabijene u džepove.
,,Da li si krenula kući?“
„Cijoj kući?“
„Kako ti je volja“, rekao je Morelijus. „Upravo ćemo pokupiti kola
i mogli bismo da vas odbacimo.“
„Noć je još mlada“, rekao je Patrik. Cuo je to negde i pomislio da
je tako odurno da je jednostavno hteo to da kaže. Morelijus je pogledao
Bertrama, ali nije ništa odgovorio.
,,I jeste, stvarno“, rekao je Bertram. „Imaš li nešto posebno na
umu?“
„Mislili smo da odemo u pab“, rekla je Marija.
„Suviše ste mladi za to.“
„Taćno. O tome se i radi.“
„Kako to misliš?“
„Nigde ne možemo da uđemo.“
„Ne biste da sedite po pabovima.“
,,Ne govorim samo o pabovima. Govorim o mestima. Bilo gde.
Bilo koje mesto gde mladi ljudi mogu da uđu i druže se.“ „Druže se?“
„Druže se. S drugim ljudima.“
,,U redu“, rekao je Morelijus.
„Ali uzalud“, rekao je Patrik. „Nema nijednog.“
„Tu se slažem“, rekao je Morelijus.
 „Sta ćete za Novu godinu?“, pitao je Bertram.
,,Molim?“
„Noć veka. Milenijuma. Hoćemo li vas videti na Skansenu?“
»Ha?“
„Zar nećete biti tamo? Mi ćemo biti tamo.“
„Mislite, radićete za Novu godinu?“
„Naravno. I Morelijus i ja smo na dužnosti tada, i bićemo na
Skansenu kada dođe veliki trenutak.“
„Isuse Hriste! Radite za Novu godinu!“
„Zašto da ne? Pola Geteborga će biti na tom brdu, u svakom
slučaju. Barem ona mlađa polovina. A nas će platiti da budemo tamo.“
Okrenuo se ka Morelijusu. „Posrećilo nam se, zar ne, Sajmone?“
„Stvarno jeste.“
Patrik je pogledao Mariju i zavrteo glavom.
„Bolje da krenemo“, rekao je.
„Idite kući i ugrejte se“, rekao je Morelijus.
„Ovo je slobodna zemlja“, rekao je Patrik. Uživao je u tome da to
kaže, jer je bilo odurno.

Bergenhem je završio kasnu smenu, ali nije otišao pravo kući.

Umesto toga, odvezao se ka jugu i pustio četvrti CD Springstinovih
Zapisa, srećan sa tobom u naručju, srećan sa tobom u naručju. Prošle
noći Martina je prošaputala nešto i pomilovala ga po ruci, ali se pravio
da spava. Okrenula se, i on je stvarno zaspao na kraju. Trudio se da ne
razmišlja.
Zaliv je svetlucao s desne strane dok se vozio kroz Askim.
Nastavio je pravo dalje. Bilo je manje saobraćaja dok je grad ostajao iza
njega. Niži, bogatiji. Odvojene kuće su blistale poput oaza dok je vozio
pored njih, gume su škripale. Jedan od poslednjih buseva je zastajao
kraj stanica koje su izgledale napuštene u tami, srećna, draga, stiže
tama, srećna kada osetim tvoj poljubac, srećan sam kada sam ovako
zaljubljen, i Bergenhem je slušao dok je vozio. Kao da sluša jezik koji ne
razume, ali je i dalje mogao da prati svaku reč.
Razmišljao je o detetu. Razmišljao je o supruzi. Krenuo je
klizavim putem Bildal i pratio manje puteve sve do mora, parkirao i
izašao iz kola. Svetla sa ribarskog broda su se njihala gore i dole oko
ostrva južnog arhipelaga. Svuda oko njega su bili obrisi jedrilica kraj
plaže. Još je svetla sjalo ka moru, a u daljini se videlo jače svetlo, koje je
moglo da potiče s ponoćnog trajekta do Fredrikshavna.
Još malo pa će njegov prelazak da se označi kao novogodišnje
krstarenje. Novi milenijum dočekan u međunarodnim vodama,
pomislio je. Voda. Čučnuo je i zaronio ruku u vodu: kao da je navukao
rukavicu od leda. Ja sam u dubokim vodama, pomislio je. Stvarno
moram da rešim ovo.
Kada se vratio na glavni put, primetio je patrolna kola parkirana
kraj autobuske stanice. Vozač je stajao pored kola. Bergenhem nije
mogao da vidi nikog više u kolima dok je vozio pored njih. U retrovizoru
je mogao da vidi da policajac gleda iznad kuća i krošnji. Možda je imao
cigaretu u ruci. Svima nam je potreban odmor s vremena na vreme,
pomislio je Bergenhem. Najpre je imao utisak da je prepoznao kolegu,
ali sada nije bio siguran. Jedna stvar je bila jasna: ovo nije neko iz
stanice Frelunde.
Odjednom je počelo nešto jako da bubnja po vetrobranu: grad,
koji je uskoro prešao u sneg, prvi ove zime. Skoro je novembar.
Springstin je i dalje pevao: I dušo samo hoću da se vratim u tvoje
naručje, u tvoje naručje ponovo. Bergenhem se dovezao kući i ušunjao
se među hladne čaršave. Martina je zaspala, i on se pravio da takođe
spava.

Vinteru je glava pala na rame, i on se uz trzaj probudi iz dremeža.

„Idi i lezi na ležaj za goste“, rekla je majka.
„Dobro sam.“
,,On se sada odmara.“
Pogledao je očevo lice, koje je izgubilo ono što mu je ostalo od
boje kada ga je prvi put ugledao u bolnici. To je bilo pre tri dana, ili beše
četiri?
Kako još uspeva da diše? Otišao je do kreveta. Očeva glava bila je
okrenuta ka prozoru, ali su mu oči bile sldopljene. Obris vrhova planina
ocrtavao se spram neba. Avion se spuštaoa Malagi. Vinter je pomislio na
Švedsku i u tom trenutku mu je zazvonio mobilni u džepu. Brzo je
izašao u hodnik i javio se.
„Kako je?“
„Nije dobro, bojim se. Gore.“
„Pokušaću da dodem tamo sutra.“ Njegova sestra se zakašljala,
teško je disala. Pokušala je da kaže nešto, a onda ponovo. „Imala sam
samo 39 ovog jutra.“
„Trebalo bi da si u bolnici. Visoke temperature kao te su opasne,
doktore.“
„Ovo je pro… pro…“
„Izvini? Ne mogu da čujem šta govoriš, Lota.“
„Ovo je prokleta dosada, patiti ovako od gripa veka - ne, gripa
prokletog milenijuma - kada je tata u stanju u kojem je.“
Nije znao šta da kaže. Plavo svetlo koje je dopiralo iz hodnika je
bilo bledo, ali i dalje svetlije nego ono u očevoj sobi. Podsećalo je na
tunel od leda.
„Temperatura će ti spasti“, rekao je, i mogao je da čuje kako dve
sestre tiho govore među sobom za stolom u kancelariji, gde je svetlo
bilo drugačije, toplije.
„Mislim da ću uzeti neke pilule koje će me oboriti“, rekla je.
„Popravi ili slomi.“
,,Ti znaš najbolje.“
„Vraga znam. Ali, nisam ja sada bitna.“ Počela je da kašlje, struže,
grabi da dođe do vazduha. Pokušala je da kaže nešto, ali se još jednom
zakašljala. „Možda ću uspeti da kažem koju reč mami.“
„Daću ti je“, rekao je, vratio se u sobu i dao telefon majci.
Otac je promrmljao nešto i okrenuo glavu i Vinter je mogao da
vidi da je budan.
 Novembar

www.balkandownload.org
 13

Ban k a Unicaja je naposletku dobila novac, dva minuta pre

zatvaranja, nakon tri poziva koja je Vinter uputio svojoj banci u
Svedskoj: poziv na broj, broj računa, svift kod. Banka nije primala
plaćanja u španskoj valuti: nije imao izbora nego da plati takse za
konverziju.
Nedostajao mu je osećaj plastične kartice u ruci. Novčanice su
bile nove i krute u unutrašnjem džepu sakoa. Zastao je kada je izašao iz
banke i razmislio, odlučan da izbegava gomilu.
Drugi mesec, ali je i dalje bilo vrelo. Tog jutra, Salvador, njegov
domaćin u La Luni, raširio je ruke i rekao nešto o el cielo azul. Plavo
nebo, koje stalno lebdi nad ljudima koji su očajnički čekali nešto
hladnije vreme.
Vinter je stajao ispred banke u glavnoj ulici, Avenida Ricardo
Soriano. Bio je gladan, više nego ikada od kada je došao ovamo.
Skrenuo je desno i naleteo na Alisiju. Bila je sama. Možda je ona ta koja
je zastala i obratila mu se.
„Jeste li rešili svoje finansijske probleme, glavni inspektore?“
„Upravo sam podigao novac iz Svedske“, rekao je pokazujući na prozor
banke.
„To je dobro.“
„Olakšava stvari.“
,,Si.“
„Sada mogu da priuštim sebi ručak.“
Pogledala je na sat, ali nije se makla da krene.
„Nemojte da vas zadržavam“, rekao je.
„Upravo sam završila smenu“, odgovorila je.
,,Shvatam.“ Premestio se s noge na nogu, bilo mu je neprijatno.
„Bolje da ručam pre nego što krenem u bolnicu.“
„Jeste li se i povredili, glavni inspektore?“
„Molim vas, zovite me Erik. Ne, moj otac je ozbiljno bolestan.
Zato sam ovde.“
„Zao mi je što to čujem.“ Izgledala je kao da to misli. Danas je
imala suknju na sebi, crnu, i smeđu bluzu koja je izgleda obuzdavala
vrelinu, uprkos boji. Primetio je da Spankinje izgleda bolje podnose
vručinu od muškaraca, koji kao da su se bukom probijali kroz dan. Zene
su se nosile s tim mnogo prefinjenije. „Nadam se da će sve izaći na
dobro.“ Kao da je razmišljala o nečemu, okrenula se da pogleda u pravcu
odakle je došla, a onda se okrenula ka njemu. „Da li ste imali neko
posebno mesto na umu za ručak?“
,,Ne… Mislim da ću krenuti u tom smeru. Taj put vodi do starog
grada, zar ne? Nisam video mnogo od Marbelje, još uvek. Samog grada,
hoću reći. “
Alisija je ponovo pogledala na sat.
„Kako god… tu smo“, rekao je i hteo da krene.
„Jedan dobar mali restoran je par minuta dole niz ulicu. Mogu
vam pokazati ako hoćete.“
„Da li ste vi već ručali? “
„Ne, ne još. Ali obično samo smažem sendvič kada ugrabim
priliku.“
„Biće mi drago da vas častim ako biste bili tako ljubazni da mi
pokažete to mesto koje ste pomenuli“, rekao je.
Bilo je u Calle Tetuan i zvalo se Sol y Sombra, restoran pre svega
za ribu i plodove mora. Par stolova je stajalo napolju pod suncobranima,
a velika prostorija se činila prohladnom, s belim stolnjacima i
otvorenim prozorima okrenutim ka malom trgu za pešake.
,,I kako vam se čini?“, pitala je Alisija.
Primetio je veliku staklenu vitrinu s ribom, škampima i
jastozima na ledu. Iza vitrine je bio čovek ponosnog izgleda, sa sjajnom
crnom kosom i u beloj košulji. Društvo lokalaca je sedelo oko jednog
stola unutra. Paru napolju su upravo poslužili bocu belog vina, koja se
sada orosila. Kao da je svuda bilo toplo, uprkos suncobranima.
„Ovo izgleda idealno. Voleo bih da sedim unutra. Šta vi mislite?“
,,U redu.“
Seli su i čovek iza pulta je prišao s menijem i vrčom vode. „Bio
bih vam zahvalan ako biste vi naručili“, rekao je Vinter. „Da li ste vrlo
gladni?“
,,Vrlo.“
„Predjelo i glavno jelo?“
„Zvuči dobro… možda prvo nešto za grickanje.“
,,yino?“
 „Cašu, možda.“
Alisija je naručila i poslužili su im bokal vina, korpicu ražanog
hleba i nešto velikih zelenih maslina. Vinter je sipao vino, koje je imalo
ukus sunca i tla.
,,Da li radite kao prevodilac puno radno vreme?“
„Tek sada. Zapravo sam nastavnica u srednjoj školi, ali… pa, malo
mi je dosadilo prošle godine, i na kraju je ovako ispalo.“ ,,Da li živite
ovde?“
,,U Marbelji, mislite? Ne, kamo lepe sreće. No, neko koga su
upravo opljačkali to sigurno ne vidi na taj način.“
„Osim toga, čini se da je… dovoljno prijatan grad. Nema uopšte
toliko turista. Ali ovo teško da je jek sezone.“
„Prilično je dobro i u jeku sezone. Za razliku od mesta gde živim,
Toremolinos.“
,,Oh, Toremolinos.“
„Znate ga?“
„Svako u svetu mora da je čuo za Toremolinos, zasigurno? Ali
nikada nisam bio tamo. Samo sam ga video iz daljine. “
,,To je najbolji način“, rekla je Alisija. ,,To svi kažu, nažaost.“
„Zar je stvarno toliko loše?“
„Gore. Možda ne deo u kojem ja živim, ali u celini… Neki ljudi ga
zovu užasni Tori, i to je dobro ime - iako je veći deo te grozote njihova
krivica.“
,,Da, čujem da je vrlo popularan kod Engleza.“
,,Za tetovirane i obrijane članove populacije, to jest. Od
aerodroma ih prati civilna garda i vodi ih u njihove hotele u oklopnim
vozilima.“
Nasmejao se i zakašljao kada mu je deo vina skliznuo na
pogrešno mesto. Alisija se nasmejala.
,,A to je tek početak njihovog odmora“, rekla je.
,,I vi živite usred toga?“
„Kao što rekoh, nije tako loše tamo gde živim, gledam na staro
ribarsko selo po imenu La Carihuela, par milja van grada. Možete hodati
plažom odatle do Torija. Ako se usuđujete.“
„Ali ovde radite.“
„Policijska stanica ovde je lepša“, rekla je i otpila gutljaj vina.
,,A… klijentela takode“, dodala je gledajući ga, 1 ponovo se nasmejala.
 „Glava mi je više ili manje fino obrijana“, rekao je.
„Ali ne vidim čašu od pola galona piva i porciju pržene ribe i
krompira ispred vas“, rekla je.
„Sta je ovo?“, pitao je pokazujući na dva velika tanjira koje je
konobar upravo spustio na sto između njih.
„Riba i krompir“, odgovorila je uz osmeh. „Ali uskoro ćete dobiti
nešto drugo, za minut ili dva.“
Morelijus se duboko zagledao u pržene škampe, ali kao da su se
ukorenili u posudi od aluminijuma: bacio ih je u kantu za đubre. Svi na
televiziji su u nedogled pričali o milenijumu. Niko nije ni čuo za tu reč
do pre godinu dana.
Ako vam se posao podvuče pod kožu do te mere da morate da
razgovarate sa sveštenikom, ne možete biti pogodni za taj posao. Morate
imati temperament koji može da izađe na kraj s tim. Hirurg na
onkološkoj klinici ne može da traži savetovanje nakon što je operisao
pacijenta i možda razgovarao s njim. Jednostavno plovite kroz to.
Plovite kroz to, pomislio je. „Novčić za tvoje misli“, rekao je Bertram.
„Zašto? Kako to misliš?“
„Izgledao si tako prokleto zamišljen.“
„Razmišljao sam o motociklističkom klubu Gamlestadena koji će
uskoro da pravi božićnu žurku u Harliju.“
„Hmm, to je nešto o čemu vredi razmišljati.“
„Propustiću je ove godine.“
„Znaš datum?“
„Proverio sam.“
„Momci iz specijalne jedinice za hitne pozive će to srediti.
Opkoliće mesto sa petoro patrolnih vozila.“
Neki ljudi mogu da izađu na kraj s održavanjem reda i mia na
ulicama, drugi ne mogu, pomislio je Morelijus. Ja ću izai na kraj. I do
sada sam, zar ne? Zar ne? Bio sam tamo napolju noću.
„Devojka koja je radila na garderobi u hotelu Park je umrla juče.
Da li si znao za to?“
,,Ha? Ne. Znao sam da joj je loše.“
„Izgleda da će i njen dečko za njom.“
„Stvarno?“
„Misliš da je to sama uzela?“
,,GHB, misliš? Ne bih baš rekao.“
 „Nije bila taj tip.“
„Niko od njih nikada nije.“
„Bila je lepa.“
Vinter se oprostio kada su izašli na Calle Tetudn.
„Možda ćemo se ponovo sresti“, rekla je Alisija. „Znate gde sam…
ako ponovo ogladnite i potreban vam je savet.“ Pogledala ga je. „Ili ako
upadnete u još neku nevolju.“ Dala mu je vizitkartu. Stavio je u džep.
„Mogu li da vas povezem ako idete ka istoku? Kola su mi
parkirana pored banke.“
,,Ne, hvala, moram da pogledam par stvari i onda ću krenuti
busom. Nadam se da će sve biti u redu s vašim ocem.“ Vinter je klimnuo
glavom i svako je krenuo svojim putem. Odšetao je nazad do avenije.
Kola su bila topla i unutra i spolja, i mogao je da oseti kako mu se znoj
sliva niz leđa i pre nego što je seo. Zazvonio mu je mobilni.
,,Ne mogu da stignem“, rekla je sestra. Mogao je da je čuje kako
ponovo kašlje. „Sutra. Sigurno.“
„Ponovo sam krenuo ka bolnici.“
„Da li je još uvek budan? Da li je pri sebi, mislim?“ „Malo smo
ćaskali sinoć, u svakom slučaju.“
„To je dobro“, kreštala je.
,,Ne znam. Pokušavao je da kaže nešto kao oproštajni govor, ali
mu to nisam dopustio.“

Površina zida je bila gruba kao kora drveta. Da li je našao četku

za bojenje negde u stanu? Ili je poneo sa sobom? Bio je dovoljno smiren
sada da postavi pitanja, ali nije mogao da odgovori na njih.
Evo. Završio je.
Pratili su svaki njegov pokret. On i ona. Nije im prišao. Morali su
samo da sede tu, a on je podigao roletnu, tako da nije bilo tako mračno
unutra. Nije bilo ni tiho tu. Nijebilonitihotu. Muzika je bila podešena da
se automatski ponavlja. Svetlo spolja je obasjavalo glavu drugog tipa
dok je on držao na oku sve na sofi. Ništa se nije pomeralo. Bilo mu je
drago što se ništa ne pomera. Bilo je teže s njom, ali i ona je sada bila
mirna, gledalaa je. Niko se više nije smejao. Ko je sada glavni? Ko sada
donosi odluke?
Pokazao im je.
Pokazaće njemu sada, nateraće ga da shvati.
 Ugasio je muziku, ali to nije bilo dobro. Ponovo je uključio, ali je
smanjio ton i pogledao unaokolo. Sada je mogao da ode.
 14

Anđela se probudiia pre ponoći, sa osećajem da će nešto da se

dogodi. Nešto o čemu nije htela da razmišlja.
Na ničijoj zemlji između jave i sna videla je slike, jednu za
drugom, kao slajdove projektovane na veliki goli zid spavaće sobe.
Ustala je iz kreveta i obukla kućnu haljinu. Srce joj je lupalo.
Sedela je za stolom u kuhinji sa čašom mleka. Sve je bilo tiho na ulici.
Neko je pustio vodu u toaletu u nekom stanu iznad nje. Razmišljala je
da uključi radio, ali je odustala. Ne sme suviše da se razbudi. Sedela je s
rukom na stomaku. Ne sme da planira suviše unapred.
Suštanje u cevima je prestalo. I dalje nije bilo nijednog tramvaja
u sitne sate, nijednog glasa u tami koja je mirisala na sneg. Mogla je da
oseti miris kada je otvorila prozor i duboko udahnula. Slutnja zime,
zatvorila je prozor, stavila čašu u sudoperu i vratila se u hodnik. Sištanje
se penjalo, stalo na odmorištu, i ona je mogla da čuje vrata kako se
otvaraju i zatvaraju i zvuk šljunka kako grebe o kameni pod. Zastala je u
hodniku. Zašto stojim ovde? Hoću da čujem te korake kako ulaze kroz
vrata. Vrata gospođe Malmer.
Za ime svega.
Još koraka koji se vuku. Kao da su bili ispred njenih vrata, tik
ispred njih. Anđela je odjednom ulovila sebe kako nije stanju da se
pomeri. Sve je bilo usmereno na slušanje tih koraka.
Ne bi trebalo da spavam ovde kada Erik nije tu.
Ovo je besmisleno.
Ponovo hrapav zvuk, kao da melje. Ponovo koraci; odlaze. Mogla
je da čuje sto godina star lift kako ponovo čangrlja nagore i blago
lupanje kada je zastao u hodniku. Zveket kliznih čeličnih vrata koje je
pratilo malo ,,klik“ i zvuk kaveza koji ponovo ide dole.
Anđela je stajala iza vrata. Provirila je kroz špijunku i mogla je da
vidi odmorište u grotesknoj perspektivi širokog ugla, ali nije bilo ni
traga ni glasa od nekoga napolju. Svetlo je i dalje bilo upaljeno. Otvorila
je vrata; odmah ispred njih bilo je par kamenčića crnog šljunka i plitka
bara vode koja se presijavala na svetlu.
To sam možda ja napravila, pomislila je. Potrebno je nešto
vremena da voda ispari na stepeništu kada odozgo stalno vuče hladan
vazduh. Manija gonjenja. Još ću početi da hodam unaokolo i
proveravam barice i kamenčiće šljunka svuda po zgradi. Frknula je tiho
i zatvorila vrata.
Budilnik na noćnom stočiću je pokazivao ponoć i petnaest.
Moraće da ustane kroz šest sati, spremna za hodnike bolnice. Za
komade maltera koji su otpali sa zidova zelene sobe za preglede. Zašto
uvek moraju da budu zelene? Vrata sa bojom koja se ljušti. Pacijenti
moraju da izgube nadu dok sede i čekaju i gledaju kako se bolnica
polako raspada. Ako ne mogu da poprave zid, kako će moći da izleče telo
koje je…
Zazvonio je telefon. Anđela se pokrenula. Ponovo je zazvonio,
kao da se kreće preko stola. Mora da je Erik, pomislila ]e kada je podigla
slušalicu. Desilo se.
,,Da? Anđela ovde.“
Ni reči, samo statika.
„Halo? Eriče?“
Šuštanje. Još jedan zvuk, koji nije mogla da identifikuje. Da li je
to Ueki glas u pozadini? Možda, vrlo nejasan. Noćas je pozivima teško
da nađu put preko Evrope.
„Ništa ne mogu da čujem. Možda da ponovo pozoveš? Možeš li da
me čuješ? Ja tebe ne čujem.“
Sada je mogla da čuje odjek glasova, ali to je bilo uobičajeno:
različite linije su mogle da pokupe delove razgovora ma gde u svetu i
pretvore ih u neku vrstu esperanta. Mogao je to da bude bilo koji jezik,
razgovor na vrhu planine miljama daleko.
Sada je mogla da čuje disanje. Ovo nije bilo s nekog udaljenog
planinskog vrha. Ovo je zvučalo blizu.
„Halo? Ima li koga?“
Ponovo disanje, jasno, s namerom. Nadjačalo je brbljanje u
daljini.
Odjednom se nasmrt prepala. Htela je da se ono brbljanje vrati.
To joj je davalo neku sigurnost. Pomislila je na slike koje su joj se
stvorile u glavi, korake, ponovo slike, baricu…
Još disanja.
„Reci nešto! Mogu da čujem da je neko tu.“ Učinila je da joj glas
zvuči preteće, najviše što je mogla, ali se čuo kao vrlo sitan, preplašen.
,,Ko je to?“ A onda joj se učinilo da je mogla da čuje nešto drugo, nešto
više… i ispustila je slušalicu. Udarila je ivicu stola i pala na pod, i ležala
tu, okrenuta nagore. Zurila je u nju nekoliko sekundi, a onda je podigla.
Sada je bilo tiho. Tišinu je prekinulo jedno ,,klik“, a onda se čuo
poznati zvuk za biranje brojeva.
Za ime svega, Anđela! Smiri se. Ima idiota koji okrenu pogrešan
broj, ali ne mogu da se nateraju da priznaju. A ima i ludaka koji okrenu
broj kako im dune, u nadi da će se neko javiti.
Ali htela je da razgovara s Erikom, da čuje njegov glas, da bude
sigurna.
Mobilni mu je bio isključen. Ostavila je poruku. Šta se dešava?
Obećao je da nikada neće isključiti mobilni kada je na putu.
Pogledala je u slušalicu u ruci. Da li da je ostavi sa strane ostatak
večeri? To bi bilo glupo. Erik će možda morati da nazove. Nema sumnje
da je to bio neki privremeni prekid veza koji je uticao na njegov mobilni.
Ponovo je okrenula broj.

„Erik ovde.“
„Zkšto se lcog vraga ne javljaš na telefon?“
„Eh? O čemu to govoriš?“
„Nisi se javljao. Telefon ti je bio isključen.“
Pogledao ga je, kao da donekle očekuje da je u kvaru ili neto.
„Kada se to desilo?“
„Malopre. Pre par minuta.“
„Stvarno? Pa, sada dobro radi.“
,,To mogu da čujem, za ime boga.“
„Sta je bilo, Anđela?“ Pogledao je na sat. Skoro jedan. ,,Deluješ…“
„Neko pokušava da me nazove ovde.“
Objasnila je.
,,To se i meni desilo“, rekao je. „Pretpostavljam da se to svakom
desi, ranije ili kasnije.“
„Mnogo mi je lakše sada.“
„Ali mi se ne sviđa to što si rekla. Je li ovo prvi put?“ „Nikada
nisam doživela ništa slično. Nikada u mom stanu.“ „Znači, misliš da to
ima veze s mojim stanom, je li to u pitanju?“
„Ne, Eriče. Za ime boga, ne znam šta govorim. Pretpostavljam da
je to samo neko ko je okrenuo pogrešan broj i nije hteo da prizna.“
 ,,Hmm.“
„Prejako reagujem. Samo sam htela da ti čujem glas. Sada mogu
da čujem tramvaj napolju. Sada sam ponovo smirena.“ „Možeš da me
zoveš kada god želiš.“
„Kako ti je otac danas?“
„Onako. Sada sam u bolnici, ali ću se verovatno vratiti u hotel
uskoro.“
„Da li si uspeo da razgovaraš s doktorom svog oca? Al… kako li se
već zove?“
„Alkorta. Naravno da ne. On je duh. U belom mantilu.“

Loše je spavao nekoliko sati. Frižider u njegovoj dnevnoj sobi je

bio bučniji nego ranije. Ne, ne, bio je isti kao i uvek. Svaka buka je ista.
Žena u jednoj od kuća pored njegove drala se da probudi muža pre šest,
a petneast minuta kasnije Vinter je čuo prigušene udarce čekića. Dakle,
to je bio tesar.
Ispraznio je džepove na sto pored ormana. Njenu vizitkartu je
obasjalo jutarnje svetlo čiji je sjaj ulazio s trema.
Vinter je zavrteo glavom i otišao da se istušira.

Sto pored njegovog u Gasparu bio je prazan. Vinteru je

nedostajao njegov drug za doručkom, koji je jako kašljao. Stigao je
konobar s kafom i tostadas iako ih nije naručio. Video je kako Vinter
gleda susedni sto, i napravio znak krsta. Vinter je zapalio ,,corps“ nakon
doručka i gledao dim kako se penje ka nebu. Sunce se probijalo iznad
planina.

Lota Vinter je stigla taksijem baš kada je izlazio iz iznajmljenih

kola na parkingu bolnice. Izgledala je bledo i žestoko je kašljala, ialco to
nije bilo ništa u poređenju s njegovim bivšim drugom za doručkom.
„Pristojan let, nadam se?“
„Ne. Sedela sam pored pijanice.“
„To ti je čarterlet.“
„Vidim da nisi bio nešto na suncu.“
,,Hajdemo“, predložio je.
„Ako se usuđujemo.“
„Budan je. Mama je zvala ne tako davno.“
 ,,I meni je telefonirala. U taksiju.“
„Vratio se u običnu sobu za negu bolesnika.“
„Koliko puta je to?“
„Da li je bitno?“
„Mislim da ću držati palčeve“, rekla je dok su se penjali uz
stepenice i ulazili u hladnu svetlost ulaza.
Majka ih je čekala u hodniku. Prišao im je nizak čovek u belom
mantilu i ispružio ruku. Lota se rukovala i pogledala u brata.
,,Soy Pablo Alkorta. Medico.“
,,Soy Lota Vinter. Medico tambien, pero ahora hija de Bengt
Vinter.“
,,Ah.“
Bila je ovde čitava tri minuta i već je upoznala Alkortu, pomislio
je Vinter, pružajuću mu ruku. Možda sam ja duh ovde.

Bergenhem je pokupio Adu iz obdaništa i napravio krug po bloku

s njom. Svime je bila opčinjena. Pokušao je da je smesti u kola, ali je
samo vrištala.
Juče je bilo nemoguće uvući je u sedište za decu u kolima, i on je
vozio kući iz Koopa sa njom na kolenu, iza volana. Srećom niko od
kolega nije zaustavio kola.
Martina je bila tiha celo jutro, skoro koliko i on.
Sada je otišla na posao, a on se osećao kao da je oslobođen kada
se vratio u praznu kuću. Ada se smejala nečemu u svom svetu. Pogledao
ju je i postideo se onoga o čemu je razmišljao. Počeo je da pada sneg.
Spremio je činiju pirea od kajsija za nju i skuvao sebi kafu.
Skenirao je prednju stranu novina i pokušao da čita dok Ada jede.
Namestio joj je portiklicu i pustio je da baca mleko i pire od kajsija
svuda po stolu.
Spustio je novine sa strane, ne sećajući se ničega što je pročitao.
Sav je bio ukočen nakon noći u kojoj se ništa nije događalo, a koju je
proveo u kolima ispred zgrade u Hisingenu. Čekao je i čekao, a onda
otišao kući. Martina je dotle već odvela Adu u obdanište. Prazna kuća,
osećanje oslobođenja. Kakav glupi izraz! Oslobođenje od čega?

Vozio je kola. Još nije bilo podne. Pokušao je da se lepo naspava,

ali to je bilo vekovima ranije. Zastao je da kupi nešto. Nije imao pojma
šta kada je ušao u prodavnicu. Vlasnik mu je klimnuo glavom kao da je
redovna mušterija.
Nešto je ležalo na pultu. Da li je on to kupio? Da li da to kupi?
Okrenuo se i izašao iz prodavnice. Imao je to u rukama. Niko nije vikao
za njim. Osvrnuo se, a vlasnik mu je mahnuo. Naravno. Sada je znao
gde je.
Naravno. To je bilo ovde.
Pogledao je oko sebe kada je izašao. Nema nikog.
Vratio se unutra i sačekao u prodavnici; gledao je u drugom
pravcu.
 15

Kada je došlo veče, porodica se okupila u sobi na intenzivnoj

nezi. Dr Alkorta je pre jedan sat odlučio da pacijenta iz Svedske
premesti ovde. Po hiljaditi put, pomislio je Vinter.
Bila je ovo druga soba, s prozorom okrenutim ka zapadu. Vinteru
je bilo teško da odvoji pogled od planine. Razmišljao je beloj kući u
Nueva Andaluda. I otac je gledao kroz prozor, verovatno u belu planinu.
Planina je bila scena, a nebo pozadina. Svo plavetnilo se slivalo u
pozadinu, postajući crno.
„Kakav to miris dolazi spolja?“, pitao je otac, okrećući glavu da
pogleda porodicu koja je sedela u polukrugu ispred kreveta. „Tek sada
sam primetio da mogu da osetim neki drugačiji miris ovde.“ Bila mu je
potrebna pomoć sa cevčicom koja mu je bila smeštena u nosu i
pritiskala mu bradu. Lota je ustala i namestila je. „Nije zbog toga“, rekao
je kada je ponovo sela. „Nije zbog cevčice.“
„Oseća se miris sunca i borovih iglica“, rekla je Lota. „Cetinarska
šuma. Borovi.“
„Borove iglice? Misliš.“
»Da.“
„U tom slučaju miriše baš kao dom“, rekao je, okrećući ponovo
glavu ka prozoru i planinama. Niko nije progovorio neko vreme.
Odjednom se otac zakašljao i zvučalo je kao da pročišćavarlo. Grč mu je
prošao kroz levu ruku. Izgledao je kao da hoće da sedne. Medicinska
sestra je požurila do kreveta i povikala nešto na španskom. Vinter je
pogledao na monitor koji je očigledno pokazivao otkucaje očevog srca, a
bela linija je postala ravna uz metalni prizvuk. Vinter je mogao da vidi
majku i sestru kako su se uspravile na stolicama i zurile u njega. Ljudi u
belom su požurili unutra i okupili se oko kreveta.

Kada je Vinter konačno razgovarao sa dr Alkortom, bilo je

prekasno i nije baš ni bio neki razgovor. I dalje je bio u šoku. Majka je
bila smirenija nego što je očekivao. Bila je pripremljena, barem donekle.
Sestra kao da se sledila u sebi, na jednoj od zelenih stolica u sobi za
odmor. „Trebalo je da ostanem kod kuće“, upravo je rekla, ali nije bila
svesna onoga što izgovara.
 „Nije bilo moguće ništa uraditi ovaj poslednji put“, rekao je
Alkorta.
„Ne. Shvatam.“
„Zao mi je.“
„Da. Hvala vam.“

„I šta sada?“
Bili su u kafeteriji. Mirisala je na ulje i ribu. Grupa doktora
medicinskih sestara je večeravala kraj jednog od prozora okrenutih ka
jugu. Vinter je pio jaku kafu. Majka i sestra nisu takle svoje šolje.
„Šta ćemo sada?“, ponovila je Lota pitanje.
„Bolnica ima dogovor s pogrebnikom u gradu“, rekla je majka. „U
Marbelji.“
„Nisam o tome uopšte razmišljala“, rekla je Lota, „ali ti misliš da
bi tata trebalo da bude ovde sahranjen, je li?“
„To je ono što je hteo. Prošlo je mnogo vremena otkada je to prvi
put pomenuo.“
„Šta ti misliš?“
Slegnula je ramenima.
,,To je ono što je hteo. I… što i ja želim.“
Pogledala je decu.
„Ovo je naš dom, naposletku.“
„Ostaćeš ovde i dalje?“
,,Ne znam, Lota. Mislim, imam svoje… prijatelje ovde, neke od
njih. Ne znam.“
„Hoće li se pogrebnik pobrinuti za sve?“, pitao je Vinter.
,,Da. Cim dr Alkorta potvrdi… uzrok smrti i sve te stvari.
Pogrebnik će se postarati za sve što je potrebno uraditi s vlastima.
Sudom. U Spaniji formalnosti moraju biti odobrene od strane suda.“
Deca su klimnula glavom.
„Hajde sada da se vratim gore do vašeg oca“, rekla je.

Vinter je šetao duž ulice Rikardo Soriano. Ponovo je bilo veče.

Otišao je u cerveceria Monte Karlo i naručio čašu točenog piva za
barom. Mesto je bilo puno muškaraca lcoji su gledali fudbalsku
utakmicu na velikom ekranu. Real Madrid protiv tima Valjadolid. Pio je
pivo i prijala mu je sva ova vika. Nije bilo nijedne žene u baru. Sedele su
za stolovima na pločniku napolju, čekale su da se završi meč i veče
počne.
Prešao je preko ulice i ušao u lavirint uličica u Starom gradu.
Plaza de la Iglesia je vrvela od Ijudi - muškaraca, žena i dece. Svi su
vikali i tapšali, a Vinter je video tek venčani par kako izlazi iz Nuestra
Senora de la Encarnacion. Crkva je uveliko nadvisivala sve i svakoga,
jurišajući ka nebu. Dvoje dece je oduševljeno lupalo ručicama. Mlada je
bila lepa, sijala je iznutra. Tri mlada muškarca u frakovima su
zazviždala, a mladoženja je zahvalio bivšim drugovima. Smatrajte da ste
otpušteni.
Dve statue koje su stajale jedna pored druge nisu imale glave. Par
je prošao pored statua, pogledali su se međusobno i potom nestali;
progutala ih je gomila.
Na Trgu drveta pomorandže mnogo ljudi je već sedelo u kafeima
ispod pomorandži, sa bokalima sangrije ispred sebe.
Vinter je mogao da čuje ljude kako govore norveški, švedski i
nemački. Crnac u belom odelu, s perlicama u kosi, svirao je Lili Marlen
na harmonici. Vinter je požurio pored kafea i nastavio zapadno do Trga
pobede. Seo je na klupu naspram tapas bara.
Otac mu je bio u mrtvačnici na groblju zvanom Cementerio
Virgen del Carmen. Jednom od tri u Marbelji.
„Staro groblje nema mrtvačnicu“, rekla je majka juče, tonom koji
bi više odgovarao razgovoru o apartmanu za odmor. To je bio
odbrambeni mehanizam, naravno. Bilo mu je drago da je to mogla da
uradi. „San Bernabe je smešten na divnom mestu, ali Virgen del
Carmen je podjednako lepo. Nalazi se u borovoj šumi u severnom delu
grada. U stvari, nije daleko od onog drugog.“ Vinter je klimnuo glavom.
Majka je obrisala suzu, ali joj je glas bio smiren, odlučan.
„Nikada nismo odabrali mesto, ali smo zapravo bili tamo bacili
pogled. Tvoj otac i ja.“
,,Dobro.“
„Tamo ima i jedna mala kapela.“
„Tamo će se održati sahrana. Svedski sveštenik, naravno.
Protestantima je ranije bilo dozvoljeno da obavljaju sahrane u staroj
crkvi u Marbelji, ali mislim da katolički sveštenici to nisu odobravali.“
„Dakle biće na groblju.“
„Prekosutra. Saopštili su mi pre pola sata.“
 ,,To je bilo… brzo.“
,,Oh, ne znam.“

Ustao je i vratio se istim putem ka istoku kroz uličice i male

trgove oivičene restoranima. Na jednom od kaldrmisanih trgova
primetio je bar Altamirano, gde su sve stolove napolju zaposele
mušterije koje su jele prženu ribu i školjke. Dok je prolazio, pomislio je
da vidi Alisiju u grupi ljudi za jednim od stolova, ruke polupodignute u
znak pozdrava.
Požurio je u uličicu na drugom kraju trga, ne osvrnuvši se..
Istuširao se hladnom vodom i popio čašu viskija. Lota je nazvala iz kuće
u Nueva Andaluda.
„Mami se ne ide u grad večeras.“
„Ne. Mogu to da shvatim. Šta je s tobom?“
„Iskreno rečeno, osećam se potpuno slomljeno.“
„Doći ću do vas sutra ujutro.“
„Da, mislim da bi tako bilo bolje.“
Sedeo je u tami u boksericama; dovršio je viski i pokušao da
utvrdi da li može da čuje išta u glavi. Onda se ponovo obukao i vratio na
Trg Altamirano.

Groblje je bilo izvan Carretera a Ojen, poprilično udaljeno od

novog trgovinskog kompleksa La Canada.
Sve što je ostalo od oca bila je urna. To je sve što je ostalo od
njega, pomislio je Vinter.
Sunce je bilo tačno iznad njih. Mogli su skoro da dodirnu vrh
planine. Groblje je bilo vrlo blizu bele planine. Daleko dole, horizont je
obrazovao polukrug. More je bilo samrtno mirno.
Osećao se miris sunca i borovih iglica izvan kapele, i taj miris ih
je pratio unutra. Nije znao mnoge od onih koji su bili prisutni. Neki su
došli iz Švedske avionom istim letom kao i Anđela. Stari prijatelji.
Anđela je delovala smireno kada ju je sačekao na aerodromu nedaleko
od Malage.
Planina se dizala iza groba. Anđela ga je držala za ruku. Covek
koga nikada ranije nije video pevao je crkvenu pesmu na švedskom, a
drugu na španskom.
Okupili su se na kafi u kafeu u Puerto Banusu, blizu plaže. „Ovo
je omiljeni kafe tvog oca“, rekla je majka.
„Koja je ono statua tamo preko?“, pokazao je na anđela na
visokom postolju koji gleda ka moru.
„Un Canto de la Libertad.“
„Molim?“
„Trebalo bi da bude simbol pesme slobodi.“ Pokazala je na statuu
koja je bila oko sto metara udaljena. „To je omiljena statua tvog oca.“
Učinilo mu se da može da vidi trag osmeha na majčinom licu.
Sada se osećao malo bolje. Izbegavao je da razmišlja o nekoliko
stvari, ali je osećao da će sada biti lakše, barem neko vreme. Možda je
taj trag osmeha to što je pomoglo. Možda bi uskoro dopustio sebi da
ima te misli.
Hteo je da napravi neki gest, da učini nešto. Anđela ga je gledala.
Lota je zurila nekud ka moru, gledala je jedrilicu koja je išla ka
horizontu.
„Hajdemo kući da popijemo nešto“, rekao je. „Tankerej i tonik.
To je tatino omiljeno.“
 16

Vinteru je zazvonio mobilni u gornjem džepu. Mislio je da ga je

isključio. Bio je to Bertil Ringmar. Stariji GIK je zvučao pokornije no
obično.
„Samo sam hteo da ti pošaljem pozdrave… danas od svih dana.“
„Hvala ti, Bertil.“
„Svi ovde mislimo na tebe.“
„Hvala vam.“
„Hmm… stvarno ne znam šta drugo da kažem.“
„Kako stoje stvari na tom kraju?“
„Tiše je nego obično.“
„Dakle, moje odsustvo je imalo umirujuće dejstvo na kriminal u
Geteborgu.“
„Malo je i dosadnije.“
„Možda bi ubuduće trebalo da se držim podalje.“ „Sigurno to ne
misliš?“
„Ne.“
„Kada se vraćaš kući?“
„Imam let sutra ujutro. Vidimo se se prekosutra.“ „Držaćemo
položaj, kako kažu. Nećemo disati, iščekujući novi milenijum.“
„Svi su uzbudeni zbog toga, drugim rečima.“
„Bergenhem je uzeo par dana slobodno, zbog zdravstvenih
razloga.“
„Šta nije u redu?“
„Malo je van sebe. Ne znam šta tačno nije u redu s njim. Ima
glavobolju koje ne može da se ratosilja. I brine zbog nečega.“ ,,Da li je
rekao nešto?“
,,Ne… ali nešto ga muči. Nisam psiholog, ali ima nečeg.“ ,,Da li je
razgovarao s nekim - nekim ko bi mogao da mu pomogne?“
,,Da, čini se da jeste.“
„Možda je zbog sveg tog uzbuđenja jer se bliži novi milenijum.
Kažu da može da utiče na ljude na svakakve načine. I ozbiljne.“
,,Stvarno.“
,,Ne mogu reći da sam mnogo razmišljao o tome.“
 ,,Ne.“
„Kako ti reaguješ na to?“
„Nisam još stigao da razmišljam o tome.“
„Zar ne bi trebalo da ostaneš noćas? Ipak imaš ispit sutra.“
„Pripremila sam se za to.“
,,Kada?“
,,U školi.“
„Zar ne želiš da te propitam?“
,,Ne.“
„Marija, molim te. Zar ne bi mogla da ostaneš noćas?“ „Moram
da idem. Cekaju me.“
,,Ko? Ko te čeka?“
„Patrik i ostali.“
„Zar ne možeš da ih pozoveš da dođu ovde?“, pitala je Hana i
odmah se osetila glupo. Zar bi stvarno hteli da ih posluži biskvittortom i
limunadom?
„Već su bili ovde.“
„Premestili smo videorikorder u tvoju sobu“, rekla je Hane i
ponovo se osetila glupo, istog trena kada je to izgovorila.
„Cao, mama.“ Marija je zatvorila vrata za sobom. Hane je čula
ćerkine korake na stepenicama i stazi napolju. Sneg je već tako čvrsto
napadao da je zvučalo kao da neko skače na trambulini. Zima u
novembru i verovatno će potrajati, mada se nikada ne zna. Možda bude
trinaest stepeni za Božić.
Hane se vratila do stola u kuhinji i novinama i naočarima za
čitanje. Pokušala je da ispuni vreme i izbegavala je da se posveti
propovedi za nedelju do poslednjeg trenutka.
Kada bi samo božićni duh požurio i stigao. Moraće da odu, što je
dalje moguće… dve nedelje na Kanarskim ostrvima.
Najbolje bi bilo kada se ne bi vratile. Kuća u nekoj južnoj zemlji.
Svi ti švedski emigranti. Bilo je puno posla za vikara. Nekoliko članova
švedskog sveštenstva je radilo na Kosta del Sol. Razmišljala je o Eriku
Vinteru. Juče, kada je bila u policijskoj stanici, neko joj je rekao da mu
je umro otac. Mogla je da čuje tramvaj kako stiže od Sent Zigfrids Plana.
Zvučalo je kao da ore put kroz sneg. Možda je Marija u njemu. Ponovo
je pomislila na Vintera, na njegovog oca. Marijinog oca nije bilo otkada
je bila beba. Da li je to posejalo seme žetve koju sada žanje? Šta ja to
govorim, pitala se. „Kako seješ, tako ćeš da žanješ.“
A sada je devojka bila tinejdžerka. Dom je doživljavala lcao
potencijalni zatvor, kao što to svi rade u tim godinama - deo odrastanja.
Bolje da sada napišem tu propoved.

Malaga je izgledala kao i ranije. Ništa se nije promenilo u gradu

niti na moru otkada ih je poslednji put video iz vazduha.
Avion se okrenuo i sve što je mogao da vidi bilo je nebo. Obala
više nije mogla da se vidi iza njih. Stjuardese su počele da tandrljaju
kolicima niz stazu po sredini, a putnici su naručivali pića. Anđeli je bilo
muka. Ništa čudno s obzirom na okolnosti, rekla je, ali bi više volela da
se ne dešava u avionu.
Pokušao je da čita, ali nije mogao da se koncentriše. Izbegavao je
alkohol i naručio mineralnu vodu, kao i Anđela. Nije takao sendvič.
Prošli su kroz deo turbulencija od kojih je avion zadrhtao jednom
ili dvaput.
,,To je zapravo pomoglo“, rekla je Anđela. „Sada mi je bolje.“
,,I izgledaš bolje. “
„Mogu da vidim obalu.“
„Koju obalu?“
„Danske, mislim.“
Pola sata kasnije avion je počeo da se spušta. Vinter je bacio
pogled na Geteborg lcroz oblake pre nego su ih progutali. Zgrade su bile
sive, ali je tlo bilo belo.
Sneg je bio dubok oko dvanaest centimetara pored piste u
Landveteru.
Mirisalo je na drugu zemlju kada su izašli iz zgrade terminala i
krenuli ka parkingu. Mogao je da oseti hladnoću kroz tanki kaput.
Mnogo ljudi milelo je unaokolo, ali manje nego što je navikao u
poslednje vreme. Uvek je bilo tako kada se vraćao kući. Mnogo buke, ali
uprkos tome je bilo tiše nego lcada je bio odsutan.
Nisu mnogo govorili u kolima. Anđela je htela da kaže nešto u
liftu, ali nije.
„Hoćemo li u nedelju da preselimo ono što je ostalo od tvojih
stvari?“, pitao je Vinter.
 17

Patrik je čekao da prođe čistač snega. Nije bilo dovoljno snega za

to, sigurno. Nema sumnje da su ih ponovo izribali. Lokalne vlasti. Uvek
kada je padao sneg u Geteborgu, lokalne vlasti su dobijale ribanje zato
što nisu dovoljno brzo izbacili čistače snega. I eto ih već, kruže po gradu
čak i ako je bilo jedva dovoljno snega da ulice oboji u belo. Patrik je
bacio pogled na sat, a onda navukao rukav preko smrznute ruke.
Rukavice su mu ostale kod kuće, savršeno su završavale posao na polici
u hodniku, ha, ha.
Izvukao je Beka iz vokmena, zamenio ga Dečakom s arapskim
remenom i tumarao preko Ašebergsgatana dok je muzika brisala
zvukove grada. To je bilo dobro. Ponekad je imao više kaseta sa sobom
nego novina, ali su sve one bile njegov izbor, i pomagalo mu je da ih
često menja. Vreme je brže prolazilo. Zvukovi grada su se pretvarali u
nešto drugo. Nije da ih je bilo baš mnogo. Prvi tramvaji. Par taksija, a
neke su očigledno vozili ludaci. Pijani muškarci i žene, koji viču da
dozovu taksi, pogotovo petkom i subotom uveče.
Izbacio je Dečaka i ubacio Gomeza. Muzika je bila njegov život.
Bio je milenijum ispred svih. Bio je ispred svog vremena. Ljudi su
slušali Eminema. Čak i neki koje zna. Ili ih je znao. Ljudi koje je ranije
znao. Mogao je da oseti kako slaže grimasu kada sluša Eminema.
Osećao je da ga Eminem provocira. Video je televizijski intervju sa
Eminemom, u kojem nije bilo inteligencije i koji su vodife neke
devojke. Marija je gledala i mogao je da primeti da joj se dopalo, tako da
je otišao u svoju sobu i pustio Walking into Clarksdale najjače što
može. To je bila opaka stvar. To je bio milenijum ispred svog vremena.
Pejdž i Plant, koji će uskoro imati šezdeset, a i dalje daleko ispred svih
koji nisu imali pojma i smejali su se kada ih je puštao. Bio je skoro isti
slučaj sa Morisejom, ali ne toliko loše.
Elektronska brava na ulaznim vratima nije radila najbolje, kao i
obično. Morao je dvaput da ukuca šifru. Na stepenicama se osećao miris
starosti i on je počeo da se oseća umorno, pošto je ostalo toliko
stepenica da se popne pre nego što isporuči sve novine. Uvek je počinjao
da razmišlja u tom smeru kada bi stigao dovde. Bio je na trećem spratu.
U proteklih par dana bi zastao ovde i pitao se šta nije u redu. Sada je
isključio vokmen i slcinuo slušalice.
Bilo je to pre nekoliko dana, kad se spremao da gurne novine
kroz otvor za poštu. Razmišljao je o tom događaju, ponovo. Neke novine
su pale dole i blokirale otvor. Morao je prilično dobro da gurne, i čuo je
muziku kalco dopire iz stana. Bilo je pet ujutro, baš kao i sada. Nije bilo
svetla u stanu, ali je čuo muziku. Slušati metal u pet ujutro! Death
metal, eh! Ili crni. Neko tamo sedi, sluša metal, ali ko god da je, nije
čitao novine, niti je otvarao poštu.
Na vratima je stajalo ,,Valker“. Ništa drugo. Vallcer. Više nije
mogao ni da progura novine kroz otvor. Cučnuo je i mogao da vidi tamu
unutar stana i čuje muziku kao i obično. Ali je sada bilo još nečega - nisi
mogao da promašiš, nisi mogao da izbegneš. Smrad koji je bio gori od…
nije znao, gori od… nije mogao da pomisli ni na šta gore, ali je mogao da
oseti smrad, i to već nekoliko dana, i ne samo ujutro. Osećao je potrebu
da se vraća nekoliko puta i proveri. Do vraga, morao je da prizna. Bio je
radoznao. Marija je bila sa njim juče.
„Možeš li da osetiš smrad?“
„Da, fuj! “
„Šta je to?“
„Ne znam.“
„Znaš li šta ja mislim da je to?“
,,Možda.“
„Šta, onda?“
„Neko… tamo unutra.“
,,Tačno.“
„Neko mrtav.“
,,I dalje sluša… tu stvar.“
„Dakle… možda je to deo suštine. Sluša to. Mislim, ne zovu to
uzalud metal smrti.“
,,Ha, ha.“
„Izgleda da je stavljeno na ponavljanje. Ili autopremotavanje.
Svira sve vreme.“
„Zar to ne izluđuje komšije?“
,,U ovoj zgradi su zidovi, podovi i plafoni debeli. Šta misliš, šta da
radimo?“
,,Ne znam. Da li je ta buka stvarno muzika?“
 ,,Da.“
„Možeš li to da nazoveš muzikom? Tako je… odbojna.“ „Nikada
ne bi poverovala koliko Ijudi u Geteborgu sluša ovo sranje.“
„Kao i onaj, ko god da je, ko živi u ovom stanu. Šta je to tačno?
Mislim, ti sve znaš. Čak i o stvarima koje ne podnosiš.“ „Nisam baš
siguran. Dosta toga ovako zvuči. Možda je…“ Neki čovek je prošao, a oni
su se sklonili od vrata. Nije imao pojma šta se dešava. Pogledao ih je
preko ramena. Patrik je krenuo niz stepenice, a Marija za njim.
„Bio si ovde mnogo puta, zar ne?“, pitala ga je Marija. „Mislim,
primetio si. Bolje da to prijaviš. Mislim da bi trebalo.“
Stajao je ispred vrata, razmišljajući o onome što je rekla. Morao
je da spusti novine na pod ispred vrata, baš kao i juče. Nije moglo ovako
da se nastavi. Ponovo je razmišljao o tome šta da radi. Smrad je izgleda
bio jači nego ranije, kao da je svuda, baš kao i muzika koja je kapala
kroz debele zidove. Cudno da se komšije nisu bunile zbog toga.
Ostavio je novine na podu i podelio ostalim stanovima, a onda
proverio da li spisak imena stanara kraj ulaznih vrata daje ikakve
informacije o nadstojniku.
Izašao je nazad na ulicu. Bilo je mračno kao i pre, ali je sada bilo
više putnika u tramvajima. Kasnio je, ali to nije za čuđenje. Nije ga više
zanimao vokmen, ostavio ga je u džepu i nastavio dalje ka Vasaplatsenu.
Otišao je u stambenu zgradu koju su on i Marija ranije gledali, onu u
kojoj je živeo detektiv sa svojom devojkom. Trebalo je to da zna, on od
svih, pošto svakog dana isporučuje novine, cele nedelje. Rekao je Mariji,
ili ju je podsetio na to.
Bila je to ista vrsta velike, crne zgrade kao i ona druga. Isti odjek
se čuo kada se lift peo gore.

Poziv je prosleđen iz centralne kontroie do stanice u

Lorensbergu, do policajca koji se bavio dolaznim pozivima i od njega do
policajca na dužnosti. Ovaj je saslušao, postavio par pitanja, i zapisao o
čemu se radi.
Bio je petak veče. Još pola sata i biće osam, kada se stanica
zatvara za javnost.
Policajac na dužnosti je proverio spisak rotacije i otišao do
prijemnog, gde je policajac razgovarao sa ženom koja je upravo ušla s
ulice. Sačekao je. Zena je otišla i ponela formular sa sobom. Video ju je
tu i ranije. Napolju je čekao pas, umotan u sam bog zna šta. Lajao je da
je pozdravi kada je otvorila vrata. Policajac na dužnosti se okrenuo
mlađem kolegi.
„Pošalji mi Morelijusa čim se vrati iz teretane. I Bertrama.
Moram hitno da ih vidim.“
Petnaest minuta kasnije, bili su u kolima i vozili se ka zapadu,
prema Ašebergsgatanu. Nadstojnik ih je čekao napolju. Bio je to stariji
čovek, sede kose. Poslednja godina na ovom poslu, a sada se ovo desilo.
„Treći sprat“, rekao je. „Lift ne radi, nažalost. Zvao sam da ga
poprave…“
„Da li ste vi zvali policiju?“, upitao je Morelijus prekidajući ga.
,,Pa, da. Mislim da jesam.“
„Kako to mislite?“
„Mislio sam ranije da pozovem… činilo mi se da se nešto čudno
zbiva… a onda sam pozvao i prijavio.“ Teško je disao. „Evo ga, kako god.“
,,Hmm.“ Morelijus je odmerio gomilu novina koje su bile
naslagane na podu; jedna je virila iz otvora za poštu. „Da li ste
pozvonili?“
„Da. Nekoliko puta proteklih dana.“ Pokazao je prema vratima.
„Ali niko se nije javio.“
,,Ko živi ovde?“ Morelijus je pogledao pločicu s imenom. „Valker.
Neko ko živi sam? Jedan jedini stanar?“
,,To je par - barem mislim da jesu. Danas nikada ne možete biti
sigurni… Ali sam video dvoje ljudi. Muškarca i ženu.“ Morelijus je
pozvonio. Mogli su da čuju neku vrstu muzike kako dopire iz stana.
Ponovo je pozvonio, ali niko nije otvarao. Pogledao je u Bertrama i onda
se sagnuo i otvorio otvor za poštu…
,,Oh, do vraga!“
,,I ja sam osetio taj miris“, rekao je nadstojnik.
„Sta nije u redu?“, pitao je Bertram.
„Pomiriši sam“, rekao je Morelijus i sklonio se s puta. „Samo reci
šta je“, rekao je Bertram.
„Nemoguće je opisati“, rekao je Morelijus i ponovo pogledao
nadstojnika.
„Ne znam“, rekao je.
„Čuje se buka iznutra. Sta je to?“
,,Ne znam ni šta je to. Ali traje već beskrajno dugo.“
 ,,Beskrajno?“
„Oćigledno. Barem po mladiću koji raznosi novine. A
pretpostavljam da sam i ja čuo, kada sam bio ovde i čudio se… čudio se
šta se događa. Ali čovek nije baš voljan da se meša.“
„Otvorite vrata“, rekao je Morelijus.
„Zar ne bi trebalo da sačekamo?“, pitao je Bertram.
„Zbog čega?“ Morelijus se okrenuo ka nadstojniku. „Hajde,
otvorite.“
Morelijus je gledao u vrata. Ovog trenutka nije ništa osećao. Ovo
su mogla biti bilo koja vrata. Bilo koji ljudi. Svetlo na odmorištu je bilo
vrlo jako. Nije ga brinulo.
Čovek je petljao s gomilom ključeva, izvukao jedan, stavio ga u
bravu i okrenuo.
Vinter je zgnječio inćune i pomešao ih s maslinovim uljem i
belim lukom kada je zazvonio telefon, probijajući bas Čarlija Hajdena.
„Ja ću“, rekla je Anđela dok je išla kroz hodnik iz kupatila.
Vratila se u kuhinju.
,,Za tebe je. Spustiću slušalicu u hodniku.“
Vinter se javio.
Osetio je kao da je zločin upao na njegov domaći teren, u njegov
dom.
Mladi pozornik kojeg nije prepoznao bio je u ulazu. Kola su
zakočila iza njega kada je prošao kroz ulazna vrata i znao je da će uskoro
ovde biti gomila ljudi. I napolju.
Dobro došao kući, glavni inspektore.
„Zdravo, Vintere.“
„Ti si, zar ne, Bertrame? Dugo se nismo videli.“
,,Mi smo primili hitni poziv.“
,,Ko je to?“, pitao je Vinter pokazujući na starijeg čoveka
oslonjenog o zid.
,,Nadstojnik.“
„Ne izgleda dobro. Odvedite ga u stanicu, i ja ću popričati sa njim
kasnije.“
,,U redu.“
,,Ko je u stanu?“
„Morelijus. Sajmon Morelijus. Mi smo bili prvi. I sada ti.“
Vinter je ušao kroz otvorena vrata. Morao je da pređe preko
gomile novina i pošte. Hodnik je bio mračan, dug i uzan, ne kao njegov.
Nigde nije bilo ni naznake svetla. Znao je da ovi policajci imaju dovoljno
iskustva da ne diraju zidove i prekidače.
Smrad je bio grozan, ali je pokušao da se pripremi za to, i to je
pomoglo. Udisao ga je par sekundi, a onda izvadio maramicu i stavio je
preko nosa i usta.
Muzika je tutnjala kroz sve sobe. Nije mogao da bude siguran
odakle dolazi. Uopšte nije bila tako glasna, ali je i takva bila vrlo
nametljiva.
Zvučalo je kao nešto s drugog sveta. Nikad nije čuo ništa slično
ovome. Ziveo sam zaštićenim životom, pomislio je.
Gitara je mlela kao točak mlina, kao i bas, bubnjevi… Ovo ga je
podsetilo na betonsku mešalicu. Odjednom, glas, jedva Ijudski, bučno
siktanje u visokom falsetu. Nikakve razaznatljive reči. Bubnjar kao da je
imao epileptičan napad.
Muzika je dopirala iz sobe pravo ispred njega. Vrata na drugom
kraju hodnika su stajala otvorena. Svetlo sa ulice je ulazilo kroz velike
prozore. Na vratima je bila vidljiva neka figura, obrisi su se ocrtavali
naspram svetlije sobe iza nje, nepomična. Vinter je mogao da vidi
siluetu policajca, uniformu, oružje. Izgleda da ga nije čuo kako prilazi,
ali je trebalo, uprkos muzici.
Nije video Morelijusa beskrajno dugo. Bio je mlađi od Vintera, ali
ne toliko.
Muzika je prestala i Vinter je prišao sobi. Obris se pomerio, a
onda okrenuo nazad ka sobi, bez reči. Muzika je udarila, glasnija sada,
jača. Kao da je postajala glasnija kako je napredovao. Kada je stigao do
vrata, figura koja je postala čovek u uniformi se sklonila u stranu.
Vinter je klimnuo glavom. Sada je mogao da oseti smrad kroz maramicu
kada je ušao u sobu.
Pevač nije više siktao, sada je kreštao svom snagom. Stereouređaj
je bio s leve strane, svetlucao je crveno i žuto. Pored njega je bila sofa, a
na sofi je sedeo par koji izgleda nije imao odeće na sebi. Tela su im bila
ispresecana senkama i svetlošću i još nečim. Vinter je shvatio šta je to.
Lica su im bila okrenuta prema vratima, prema policajcima koji
su ih gledali. Vinter je odjednom osetio gađenje, želju da mu pozli.
Uvek je bilo isto. On je sada povređivao ove ljude, kada su
bespomoćni.
 Napravio je korak napred. Oko vratova su imali tamni venac,
poput zupčaste ogrlice. Napravio je još jedan korak napred i pogledao
im lica, i osećaj mučnine je sada bio više od pukog osećaja. Okrenuo se
ka vratima.
„Nešto je napisano i na zidu“, rekao je policajac, koji je pokazao
desno, ka drugom kraju sobe.
 18

Soba se brzo ispunila. Vinter je sedeo sam u kancelariji deset

minuta i gledao sneg kako pada napolju. Neko je stavio vazu sa cvećem
na sto, ali nije bilo kartice uz to. Kada se spremao da krene na sastanak,
na vratima se čulo kucanje i Ringmar je ušao. Otišao je kući da uzme
neke pilule kako bi smirio upalu krajnika. Izgledao je daleko od dobrog
kada se pojavio u stanu, bacio je pogled na mrtva tela, počeo da kašlje i
vratio se u hodnik. „Trebalo bi da si u krevetu“, rekao je Vinter.
,,Da.“
„Idi kući.“
„Nakon sastanka.“
,,Ne možemo da rizikujemo da nas sve zaraziš, Bertile. Suština je,
ne želim te ovde.“
,,Eriče…“
„Ako stvarno moraš da radiš, uzmi fotografije i sve ostalo i
razmišljaj dok ležiš u krevetu, ako je moguće razmišljati s upalom koju
imaš.“
„U redu, u redu.“ Ringmar je sada bio usred kancelarije. ,,Ovo je
lepa dobrodošlica za tebe.“ Pogledao je Vintera, koji se vratio za sto.
„Kakva prokleta zbrka!“
Otišli su na sastanak. Vinter je počeo da rezimira ono što je znao.
Podelili su fotografije od jednog do drugog.
Nije nešto pocrneo, pomislila je Aneta Džanali. No, nije zbog toga
išao u Španiju. Aneta Džanali ni sama nije imala baš neki ten, iako je
bila vrlo crna. Rođena je u Geteborgu, a roditelji su morali da napuste
namučenu afričku naciju Burkine Faso iz političkih razloga. Ali
,,napuste“ nije baš tačno; bežali su da spasu živu glavu.
Kada je Aneta postala policajka, otac nije znao šta da misli, pošto
je imao neprijatna iskustva s policijom u Uagaduguu. Cerka mu je
stalno govorila da je ovde drugačije, iako ponekad nije bila tako sigurna.
Fredrik Flalders je slušao ono što je Vinter imao da kaže.
Pogledao je fotografiju u ruci. Kako da priđemo ovome? Sta da kažemo
ljudima?
„Šta ćemo reći ljudima u vezi s ovim?“, pitao je s podignutom
fotografijom. „Koliko detalja bi trebalo da… otkrijemo?“ „Kako to
misliš?“, pitala je Sara Helander, koja je sedela dve stolice dalje od
Haldersa.
„Šta im se desilo“, rekao je Halders. „Koliko treba da kažemo o
tome kako izgledaju?“
„Imamo par koji je ubijen u svom stanu, to je sve što ćemo reći“,
rekao je Vinter. „Nema razloga zašto bismo odavali više informacija u
ovoj fazi.“
„Ima li ikada?“, pitala je Džanali, ali je Vinter ignorisao pitanje.
„Kristijan i Luiza Valker“, rekao je Vinter. ,,U braku oko četiri
godine. On je imao četrdeset i dve, ona trideset i sedam. Bez dece.
Kristijan Valker je radio kao prodavac kompjutera - hardvera - a Luiz
Valker je radila skraćeno radno vreme kao frizerka.“ Pogledao je
beleške. „Živeli su u stanu u Ašebergsgatanu dve i po godine, okvirno.
Stanarsko pravo. Visoka stanarina.“ Mogli smo i da se sretnemo na
Vasaplatsenu. U supermarketu, na ulici, u garaži, možda. Garaža je bila
velika, stotine metara kvadratnih, ispod svih stambenih zgrada. Bolje da
proverimo da li su iznajmili prostor u garaži. „Ranije su živeli u
Lundenu, dve sobe i kuhinja, podnajam. Pre toga, Kristijan je živeo sam
u stanu u Kaltorpu. Luiza se pre sedamnaest godina preseila u Geteborg
iz Kungsbaka i počela da radi u frizerskom salonu u Melndalsvegenu.
Onda je živela u Ranebergenu, sama. Ni on ni ona nisu bili u braku
ranije. Nemaju ni dosije. Ne u Švedskoj, barem. Proverićemo sa
Interpolom. Nemaju rođake u Geteborgu, barem koliko znamo.
Kristijan Valker je odrastao u Vesterasu, Luiza u Kungsbaku.“
„Došao je u Geteborg da nađe sreću“, promrmljao je Halders
Džanali koja je sedela pored njega.
„Umukni Frederiče“, rekla je.
Vinter je dao znak pripravniku nadležnom za projektor slajdova.
Svetla su se ugasila. Napolju je bilo dovoljno mračno da nisu morali da
navlače zavese.
„Možete i sami videti rane na telima. Ovde i ovde. Bilo koji od
udaraca je mogao da ih ubije. Naneti su izuzetnom silinom.“
„Zupčasto sečivo“ rekao je Halders.
,,To ne znamo sa sigurnošću“, zagraktao je Ringmar.
„Očigledno ih je testerisao“ rekao je Halders. „Mora da je
davolski jak.“
 Helander je na tren sklopila oči. Nikada nije videla nešto slično.
Cula je poznat zvuk iza sebe i neko je skočio i istrčao iz sobe. Mladi
policajac je oborio neke stolice kada je povratio. Vinter je mogao da
oseti miris tamo gde je stajao.
Ringmar je stajao sa strane u sobi; gledao je tela kako svetlucaju
na slajdovima. Zbog ovoga je pomislio na nekog ko se ušunja u bioskop
koji prikazuje pornografske filmove i zuri, paralisan. Kao prisila. Ali ovo
je bilo gore. Ova tela su bila izložena svima da ih vide. Gledati ih
delovalo je razvratno.
Ubica je znao da ćemo stajati ovde, gledati plodove njegovog
rada, pomislio je Ringmar dok je smrad ispovraćanog dopirao čak do
njegovog ugla. Sve je ovo scenska postavka. Ovo je poruka.
Sada je na ekranu bila druga slika. Ista scena, ali iz drugog ugla,
bliže. Vinter je prišao ekranu i podigao ruku prema telima, ali se
Ringmaru učinilo da okleva. Vinter razmišlja, kao i ja. I njega je nekako
sramota.
Vinter je rekao nešto, ali Ringmar nije mogao da čuje šta. Osećao
se kao da ima pamuk u ušima, kao da se upala pogoršala tokom
vremena provedenog u ovoj prostoriji. Neko je upaio svetla.
,,A ovo je ono što smo čuli kada smo ušli u sobu“, rekao je Vinter
kada je pustio traku. Muzika je ispunila sobu, glasnija nego što je Vinter
nameravao da bude, i on je smanjio jačinu. Kao da je ponovo postajala
glasnija sama od sebe kada je pesma počela. Pesma?, pomislio je. Ovo je
nešto novo za mene.
Policajci iz kriminalistike su slušali i zgledali se među sobom.
Neko se nasmejao, neko je stavio ruke na uši. Vinter nije mogao da vidi
nikakav znak prepoznavanja; niko od mlađih policajaca nije podigao
ruku. Isključio je.
,,Do vraga“, rekao je Halders.
„Hoćeš da kažeš da su ovo pustili?“, pitala je Džanali.
,,Da. Prema nadstojniku, muzika je dolazila iz stana sve vreme.“
„Ova muzika?“, pitao je Melerstrem, arhivar.
„Kaže da nije stručnjak“, rekao je Vinter suvo, ,,ali je zvučalo
prilično slično.“
„Sta je ovo kog vraga?“, pitao je Halders.
„Nemam pojma“, odgovorio je Vinter. „Zato sam vam je i pustio
sada. Da li iko zna?“
 Niko se nije javio. Nakon par sekundi, Vinter je video ruku kako
se podiže. Jedan od mlađih policajaca. Seter. Johan Seter.
,,Johane?“
„Ahm… da li pitate za ime ove grupe? Grupe koja izvodi ovu
stvar?“
„Pitam šta je to. Ako iko može da mi kaže koja je grupa, onda
sjajno. Ali, dakle… nemam pojma o ovome.“
„Dakle… to je neka vrsta treš metala“, rekao je Seter. „Ne baš
moja stvar, ali jeste metal. Metal smrti, rekao bih. Ili crni metal.”
„Metal smrti?“, rekao je Vinter, gledajući začuđeno Setera, koji je
delovao nesigurno. „Death metal?“
Neko se zakikotao.
„Odgovarajuće ime“, rekao je Halders.
„Sta je, za ime sveta, death metal?“, pitao je Ringmar. „Upravo si
čuo“, rekao je Halders. „Ima prilično ritma.“ „Začepi, Fredriče“,
promrmljala je Džanali.
„Prilično je popularan“, rekao je Seter. „Pa… popularniji nego što
možda mislite.“
„Kod koga?“, pitao je Halders. „Švedskih nacista? Liberala?“
„Popularan za Valkere?“, pitao se Melerstrem.
,,Ne znamo“, rekao je Vinter gledajući Haldersa. „Nismo još stigli
da ispitamo kolekciju CD-ova u stanu.“
„Dakle, nije snimak?“, pitala je Helander.
,,Ne, neoznačena kaseta. BASF. CE dva hrom ekstra. Devedeset
minuta.“
,,Otisci?“
„Momci forenzičari se upravo bave time. Ono što ste čuli je
kopija lcoju smo napravili.“
,,Da li su imali mnogo kaseta?“, pitao je Halders.
„Izgleda nijednu“, rekao je Vinter. „Barem mi nismo još nijednu
našli.“
„Gde je Bergenhem?“, pitao je Halders. „Lars sluša svakakvo
čudno sranje.“
„Otišao je, bolestan je“, rekao je Ringmar.
„Pošalji mu ovu gadost u stan da je odsluša.“
,,Hoću“, rekao je Ringmar.
„Možda je onda neka poruka“, rekla je Džanali. „Poruka nama. Ili
prerano donosim zaključke?“
„Možda si u pravu“, rekao je Vinter. „Ubica je barem ostavio
kasetu da svira.“
„Koliko dugo?“, pitao je jedan od mlađih policajaca.
„Kako do vraga mi da znamo?“, pitao je Halders. „Da to znamo,
dobili bismo pola bitke.“
„Dakle, ovo je muzika koju je nadstojnik čuo, je li tako?“, pitao je
Helander.
,,Ne znamo“, rekao je Vinter. „Ali znam na šta ciljaš. Ako uspemo
da ga nateramo da se seti kada je prvi put čuo, možda imamo trag.“
„Koliko dugo su mrtvi?“, pitala je Džanali. ,,Da li su se javili
patolozi?“
„Možda četrnaest dana“, rekao je Vinter. „Možda duže.“
,,Oh, do vraga“, rekao je Halders.
„Zar traka može toliko dugo da svira?“, pitao je Melerstrem. „Zar
može da ide na ponavljanju dve nedelje?“
,,Očigledno.“
„Zove se autopremotavanje“, rekao je Halders dok je gledao
Melerstrema. „Kada traka stigne do kraja, okrene se i vrati na početak.
Ide napred i nazad sve dok se ne isključi. Ili se traka ne prekine.“
„Postoji ipak i druga mogućnost.“
Ringmar je klimnuo glavom. Sada je stajao pored Vintera.
,,Koja?“, pitao je Seter.
,,Da se gospodin koji je odgovoran ušunjao nazad nedelju ili više
nakon ubistva i pustio muziku kako bi popravio atmosferu“, rekao je
Halders. Neko se ponovo zakikotao.
„Dakle, šta ćemo da uradimo s ovim?“, pitao je Helander.
,,Pa, predloženo je da Bergenhem odsluša kasetu i ta zamisao je i
meni pala na pamet“, rekao je Vinter. „Ali moraćemo da proverimo sa
svima koji bi mogli da nam pomognu s ovim. Prodavnice snimaka,
uključujući one koje prodaju korišćenu robu. Grupe ovde u Tegeburgu.
Ako je ova muzika tako popularna, neko mora da je prepozna. Studiji za
snimanje. Proverite s rokkritičarima koji rade za novine, radio,
televiziju.“ Pogledao je prisutne. „Johane. Možeš li ti da se pobrineš za
to? Dobićeš pomoć. Ponesi kasetu Bergenhemu, a onda vidi kuda ćeš
odatle.“
Seter je klimnuo glavom.
 „Ima još jedna stvar“, rekao je Vinter, dajući znak novajliji.
Pojavila se nova slika na ekranu. Pokazivala je zid u sobi gde su žrtve,
dvoje mrtvih, sedele. Bilo je nečeg na zidu. Svi su to mogli da pročitaju,
slova su bila visoka nekoliko stopa i prekrivala su veliki deo zida:

W ALL

„I to je bilo tamo kada ste ušli u stan?“, pitala je Džanali. ,,Da.

Cekamo da čujemo koliko dugo je tamo.“
„Koliko i ovaj par sedi na sofi“, rekao je Halders.
Vinter nije ništa rekao.
,,Poruka“, rekla je Džanali. „Ovo baš i nije neko nasumično
pogađanje.“
,,Je li crvena?“ pitao je Halders.
,,Ne.“
,,Zid “, rekao je Ringmar. ,,Da li ubica hoće da nam kaže da piše
po zidu?“
„Pod pretpostavkom da je ubica to napisao“, rekao je Vinter. „Ali
ovo ne izgleda kao jedna reč. Ne shvatam baš. Krug oko W. Na šta to
ukazuje? Razmak između W i ALL.“
,,Svi“, rekao je Ringmar. „Može značiti da ih je sve pobio.“ „Sve,
dvoje?“
„Sve koji dodu posle.“
„Spakuj se, Bertile. Idi kući, u krevet, odmah.“
„Hoćemo li svi da odemo na bolovanje? Svi?“ „Bergenhem se
vraća sutra.“
„Jesi li razgovarao s njim?“
„Pre pola sata.“
,,Da li je Seter bio tamo s trakom?“
Engleski: wall.
„Da. Nije ono što Bergenhem sluša“, rekao je.
,,U redu. Kako god, ovo je još jedna poruka za nas, kao i muzika.
On pokušava nešto da nam kaže.“
,,Da li želi da bude uhvaćen?“, pitao je Vinter.
„Ili se igra s nama?“
„Bilo je potrebno rnnogo vremena da se napiše… pripremi ovo.
Da se sredi… boja. Morao je da ide napred i nazad.“
 „Koristio je četku za farbanje.“
»Da.“
„Da li je imao četku za farbanje sa sobom?“
,,On? Sve vreme govoriš ‘on’.“
„Misliš da je ‘ona’?“
,,Ne.“
„Pitanje je da li je imao četku za farbanje sa sobom.“
„Jedno od pitanja“, rekao je Vinter. „Drugo je: gde je ona sada?“
„Mrzim ove stvari“, rekao je Ringmar. ,,Zagonetke.“
„Zar nije to ono čime se uvek bavimo?“
„Zagonetke u zagonetkama, onda. Mrzim to. To me uznemirava.
To me čini besnim. U tolikoj meri da osećam kako mi upala nestaje.“

Vinter je bio sam u stanu u Ašebergsgatanu. Vratio se.

Smrad se i dalje osećao u prostoriji. Slike kojih se prisećao od
ovog jutra, stvarnost koju je prvu ugledao, onda fotografije. Video sam
to uživo, pomislio je. Video sam smrt uživo i čuo snimak. O čemu
razmišljam? O snimku?
Sofa je sada bila prazna, umrljana. Urlik muzike kao da je još
uvek bio tu. Tekst na zidu je bio osvetljen suncem koje je sijalo kroz
prozor. Oblaci su se razišli dok je prelazio ulicu i sada je jarko svetlo
ulazilo kroz prozor i drhtava slova kao da su bila ogoljenija, moćnija.
Vinter je zurio u krug oko W. Sta to znači? Kako da klasifikuješ stepene
ludila?
Da li je tako jednostavno? _j
Ili je ovo bolestan čin razboritog čoveka?
Video sam samo jednu stvar ranije koja bi iole mogla da se
uporedi s ovim. Ali nikada nisam mislio da ću morati ponovo da se
sretnem s ljudskom brutalnošću.
Mogao je da vidi tela u mislima, svako na posebnoj stolici. Da li
je to bilo pre tri godine?
Ali se nastavlja.
Voda je tekla duž cevi negde u zgradi. Bio je to zvuk koji je
prepoznao. Ova zgrada je bila slična onoj u kojoj je živeo: kameni blok
izgrađen na staromodan način. Mogao je isto tako da stoji u svom stanu.
Odjednom je pomislio na Anđelu.
Anđelu i njen stomak, koji je sada postao i deo njega. Tako je
bilo.
Ovaj stan je čak imao i isti raspored kao njegov. Nije razmišljao o
tome kada je sinoć prvi put ušao, koncentrisao se na druge stvari. Ali je
to mogao sada da vidi. Sobe su svetlele iz hodnika i kuhinje, velika
dnevna soba u kojoj je stajao, spavaća soba pored nje, druga soba.
Toalet i odvojeno kupatilo.
Forenzičari su radili svoj posao i obradili svaku sitnicu, ali je hteo
da neko vreme bude sam u stanu. Idite i popijte kafu, momci. Dajte mi
pola sata.
Odeća je bila svuda. Počelo je u kuhinji, i završilo na sofi. Kada
su počeli da se skidaju? U kuhinji? Zašto? Da li je odeća kasnije tu
stavljena? Mora da je moguće to utvrditi. Da li postoji neka šema u
ovome? Da li je to još jedna prokleta poruka? Još jedna zagonetka?
Setio se Ringmara i njegovog iznenadnog izlečenja.
Sva krv je bila u dnevnoj sobi. Ništa u hodniku niti u kuhinji.
Izgleda da im nije ostala ni kap u telu. Kristijan i Luiz Valker. Barem su
joj oči bile sklopljene.
Sedeli su u kuhinji. Vinter nije mogao da zna, ali je bio siguran da
su sasušene kapljice vina i ostaci u boci bili od onda. Bledo se sećao
etikete, sa staklom prekrivenih polica u prodavnici pića Sistem na
Aveniji. Jedna od jeftinijih španskih vrsta.
 19

Anđela se kasno vratila u mračni stan. Upalila je svetlo u

hodniku i skinula kaput i čizme. Mogla je da čuje muziku iz dnevne
sobe. Gitare. Neko je pevao glasno, skoro da je vikao.
„Ima li koga?!“
Nije bilo odgovora. Ponovila je pitanje.
,,Ja sam ovde.“
Otišla je u dnevnu sobu i zatekla Vintera u kožnoj fotelji pored
prozora. Soba je bila u senci. On je bio samo obris.
„Sediš u mraku.“
„Sviđa mi se ovako.“
Gitare su postale žustrije, brže. Pesma je bila vrisak.
,,Da li razmišljaš o… ocu?“
,,Da. Izmedu ostalog.“
,,Da li muzika pomaže?“
,,Ne znam. Možda. Kupio sam disk u prodavnici u Marbelji.“
„Ovo je… zanimljivo.“ Slušala je pevača koji je sada u potpunosti
nadjačao akustičnu gitaru. „Izgleda da je puno bola u flamenku.“
„Bola i srca. Romero. Zove se Rafael Romero. Star čovek.“
„Može se čuti da je imao zanimljiv život.“
Vinter je ustao i prešao preko sobe da je zagrli. Milovao joj je
obraze i poljubio je u vrh nosa i u usta.
„Kakav ti je bio dan?“
„Nije mi bilo tako muka kako je dan odmicao. Najgore je bilo na
početku. Osim toga, uobičajeno jurcanje od pacijenta do pacijenta, od
sobe do sobe. Izvinjavam se kada stignem kod pacijenta kasnije nego
što bi trebalo, ali mi se čini da sam jedina lcoja to radi.“ Milovala mu je
ruku. „Šta je s tobom? Kako je bilo na poslu?“
„Imamo dvostruko ubistvo da nas drži uposlene“, rekao je dok je
odlazio do CD-plejera i utišavao zvuk. „Ali me ne pitaj za detalje.“
„Ni u snu.“
Zazvonio je telefon. Vinter je automatslci proverio sat. Jedanaest
i petnaest. Podigao je slušalicu.
,,Vinter.“ Nema odgovora. ,,Halo?“ Mogao je da čuje pucketanje
linije. Dao je znak Anđeli da isključi muziku. „Halo? Ko je to?“ Mogao je
da čuje glasove u daljini kako jure kroz prostor. Pomislio je da može da
razazna pokoju reč španskog. Culo se ,,klik“ i linija je bila mrtva. Držao
je slušalicu u ispruženoj ruci i čvrsto je gledao, a onda je spustio.
„Ko je to bio?“
,,Niko“, odgovorio je. „Barem niko voljan da išta kaže.“ Pogledao
je Andelu, koja je i dalje stajala kraj CD-plejera. „Zar nisi relcla da je
neko jednom prilikom ranije zvao, ali nije ništa rekao?“
„Je li to on ponovo?“
Slegnuo je ramenima i raširio ruke.
,,To je bio on“, rekla je. „Šta se to kog vrata događa?“ „Sedi“,
rekao je i privukao drugu fotelju do prozora. Upaio je stonu lampu.
Ovako je bolje. „Sedi ovde, Anđela.“
„Ovo je zastrašujuće“, rekla je dok je sedala. „Zar ne može poziv
da se prati?“
,,To nije tako lako kao što mnogi misle. Ali u devet od deset
slučajeva neko okrene pogrešan broj i suviše se stidi da prizna. Ili su
iznenađeni kada se javi neko koga ne znaju. Onda šok prođe i oni spuste
slušalicu.“
„Navikao si da primaš ovakve pozive, je li?“
„Dešava se s vremena na vreme.“
,,I pokušavaš da me ubediš da to nema nikakve veze s tvojim…
poslom?“
,,A to znači šta?“
„Boriš se sa sam bog zna kakvim sve čudnim ljudima. Možda
pokušavaju da te zaplaše. Da se osvete.“
„Prestani da preteruješ.“
„Ali bi to moglo da bude to, zar ne?“
„Ne znam, Anđela. Bilo je par poziva poput ovog, ali ne znam ko
je zvao, jer nikada ne kaže ni reči.“
Pogledala ga je skeptično.
„Sada kada razmislim o tome, pitam se da li je bila greška što
sam se preselila ovamo“, rekla je.
„Prestani da preteruješ. Mislim da svi dobijaju ovakve pozive.“
,,Ja ne. I svakako nisam dovukla gospodina Gmaza sa sobom, ako
je to ono što misliš.“
,,Ne, ne.“
 ,,U kakvoj to ukletoj kući živiš, Eriče? “ Pomislila je na komšije,
mogla je da vidi stepenište u glavi. Ukočeno, neprijatno svetlo kada je
izlazila iz lifta. Kada se noćas vraćala kući, imala je trenutnu potrebu da
se odšunja do vrata gospođe Malmer i oslušne. Kada se setila, samo što
se nije nasmejala. Da li ovo ima nekakve veze s trudnoćom? Anonimni
pozivi. Ponoćne mise gospođe Malmer. Sada se smešila. Mogla je da vidi
da je Erik primetio. Osećala se glupavo, bilo joj je neprijatno. Pogrešan
broj. Ništa zbog čega bi trebalo da brine. Ipak…
Vinter je još uvek bio u fotelji. Donji deo lica mu je osvetljavala
stona lampa. Brada mu je bila prekrivena dlakama od jednog dana. Nije
se presvukao od kada je došao kući s posla, iako je skinuo jaknu i
kravatu. Košulja „Harvi & Hadson“ bila je otkopčana oko vrata, a
diskretne linije skoro nevidljive u polumraku.
Brinula se za njega, zbog onoga što mu se desilo. Znala je da se
bori sa sećanjima, odnosom s ocem koji je otišao. Pokušavao je da se
nosi s time tako što nije govorio o tome, ali to nije bio pravi pristup.
Trebalo bi da razgovara s nekim, možda samo povremeno. Mogla je da
vidi kako mu je brada malo pala, kao da je zaspao u fotelji kada se
muzika završila.
Inteligentan je, razume. Ali, veliki je korak od razumevanja do
izlaženja na kraj s nečim. Do toga da se pomiriš sa sećanjima. Ali
ćutanje nije od pomoći. Niti pomaže bacanje u potpunosti u novu i
užasnu istragu. Možda će mu pružiti neku čudnu vrstu utehe nakratko,
ali samo nakratko.
„Mogu da primetim da si me stavila pod mikroskop“, rekao je
podižući bradu tako da mu je skoro celo lice bilo u senci.
„Mislila sam da si zaspao.“
„Odmaram. Sada mi je bolje, i speman sam za još osamnaest sati
rada.“
„Ali moraš nešto da pojedeš.“
„Ponoć je.“
„Nešto prigodno za veče, onda. Da li si išta jeo ove večeri?“
„Kafu. Rolnicu sa sirom.“
„Mogu da ti napravim pariski sendvič, ali ću ispržiti malo šunke
sa jajima umesto pljeskavice.“
„Pariski sendvič! Zar još postoje? Da li je taj izraz i dalje u
današnjim rečnicima? Ima najmanje trideset godina kako ga nisam
pojeo.“
„Onda je vreme da pojedeš koji. To je jedan od mojih specijaliteta
za sitne sate.“
„Ima još uvek stvari koje ne znarn o tebi, Anđela.“ Skliznuo je sa
fotelje, dopuzao do nje, čučnuo i stavio joj glavu na kolena. Milovala ga
je po glavi, ali su joj prsti imali malo posla, zahvaljujući kratko ošišanoj
kosi. „Mračne tajne u sitne sate“, rekao je. „Da. Da! Jedva čekam da ga
probam, taj pariski sendvič.“

Dok su jeli, izbegavao je da razmišlja o ocu i tim poslednjim

danima u Marbelji. Skoro da je uspeo, ali je na tren mogao da vidi
Alisiju ispred sebe, sto u Altamiranu, njeno iznenadenje i verovatno
zadovoljstvo što ga vidi kako stoji tu. Njen prijatelj je uspeo da nađe još
jednu stolicu, i on je seo. Poslužena je hrana. Čekali su na hranu, suviše
dugo po Alisiji, i ona ga je gledala kao da je očekivala da joj da odgovor
na pitanje koje nije čuo da je postavila. Pio je vino i crni gvozdeni
balkoni na drugom kraju malog trga kao da su se približili, kao da su ih
bugenvilije donele. Mogao je da oseti znoj na čelu.
„O čemu razmišljaš?“
Anđela ga je gledala i klimnula glavom ka tanjiru.
„Fantastično“, rekao je, seckajući još jedan komad hleba, jaja i
šunke.
,,Da, prilično je dobar, zar ne?“
,,A opet tako jednostavan.“
„Baš kao što si rekao. Fantastično.“
„I tako brz. Tek što je prošla ponoć“, rekao je i proverio koliko je
sati. U tom trenutku zazvonio je telefon.

Patrik i Marija su mogli da vide belu ulicu kroz prozor kafea. Bilo
je neuobičajeno da sneg ostane u centru grada, u onim retkim prilikama
kada ga je uopšte bilo. Patrik je čekao da idioti postave božićne ukrase
po ulicama i u izloge. Kao, „Srećan Božić“, u novembru. Zašto se smarati
i čekati? Slavite Badnje veče 24. novembra. Zašto da ne? Božić Bata stiže
u grad.
„Zamisli da se to dogodilo tik iza ugla“, rekla je Marija dok je
otpijala gutljaj tople čokolade. Dim se izdizao iznad njene cigarete u
piksli. Dim od trideset miliona cigareta koje su bile u pikslama tu se
dizao, a kada su izašli napolje, mogao je da oseti miris dima u svojoj
odeći i lcako mu prožima mozak. Nije mu se dopadao. Nije bilo potrebe
pušiti samo zato što su to svi ostali radili.
„Malo dalje odatle“, rekao je. „Ali više ili manje odmah iza ćoška.“
„I ti si bio taj koji je to otkrio.“
„I onaj stari nadstojnik je to primetio.“
„Zašto onda nije uradio nešto u vezi s tim?“, upitala je i povukla
dim cigarete. „Zašto nije ranije prijavio?“
„Kako ja to da znam? On je star. Stari tipovi su kukavice.“
Nasmejala se, vratila cigaretu u pikslu i otpila gutljaj tople čokolade.
Kakva mešavina. Da pije espreso, mogao bi da shvati, ali ne cigaretu i
čokoladu. On je pio espreso. Dupli espreso. Imao je grozan ukus. A i ne
dobiješ ga puno.
„Sta misliš da su videli kada su ušli?“, pitala je.
„Nemam pojma.“
„Mora da je bilo grozno.“
„Mrtav bračni par“, rekao je. „Ima samo jedna stvar koja je gora
od te.“
,,Šta?“
„Ziv bračni par.“
Nasmejala se od uva do uva, ali je primetila da se on nije ni
osmehnuo. Možda nije šala. Znala je šta je prošao, kroz šta i dalje
prolazi. Posegla je da ga uhvati za ruku, okrznula cigaretu i opekla se.
»Jao!“
„Eto šta se desi kada se zezaš s tim sranjem.“
Pomilovala je svoj prst i duvala u njega.
„Boli.“
„I bilo je vreme da prekineš.“
„Tek što sam počela.“
„Mislim da su videli nešto gore od Vesa Krejvena“, rekao je.
„Kako to misliš?“
„Noć veštica. Mislim da je bila Noć veštica u tom stanu, nekako.“
,,Objasni.“
„Hajde, Rija. Za promenu sam to pratio u novinama. Mislim,
možeš reći da sam zainteresovana strana. Proverio sam šta je policija
imala da kaže o onome što su našli unutra. Sta se desilo. Pratiš li me?“
,,Ne kažu ništa o tome. O onome što se desilo, nekako. Mislim da
je to sumnjivo.“
„Smiri se. Nikada i ne kažu nešto mnogo, zar ne?“
,,Da li redovno čitaš novine?“
„Čitam o TV programu. Šta se pušta u gradu.“
„Zar ne shvataš na šta ciljam?“
„Hoćeš da kažeš da ćute zato što je unutra bilo nečeg posebno
užasnog?“
,,Da. Tako ja to vidim. Više ili manje.“ Otpio je poslednje kapi
hladnog espresa i napravio grimasu.
,,To je pametno.“
,,Šta?“
„Pametan način da se to predstavi. Više ili manje.“
„Ima još nečeg.“
P“
„ J. .
„Mislim da znam kakvu su muziku puštali unutra.“
 20

Troja kola su bila iza i Morelijus je video kako je ,,volvo“ prošao

kroz crveno.
„Možemo da ga ulovimo ispod mosta“, rekao je Bertram.
Izvukli su se i pretekli kola koja su stajala na crvenom, a zatim su
mahnuli vozaču ,,volvoa“ da stane pored benzinske pumpe Sel. Krenuli
su ka kolima, po jedan sa svake strane, i vozač, koji je bio sam, spustio
je svoj blatom prekriveni prozor kada je Morelijus prišao. Bili su
otprilike istih godina.
„Mogu li da vidim vašu vozačku dozvolu, molim?“
Covek je izvadio novčanik iz unutrašnjeg džepa i izvukao vozačku
iz kolekcije drugih plastičnih kartica. Imao je debelu košulju sa
polokragnom i tanku jaknu. Naočare, kosa koja je počela da se
proređuje bila je začešljana unazad. Izgledao je nervozno, ali bilo bi
čudno da nije. Morelijus nije mogao da namiriše alkohol.
„Malo ste preuranili tamo dole.“
,,Znam.“
„Trebalo bi da stanete na crveno.“
„Znam, znam. Mislio sam da ću uspeti da prođem pre nego što se
promeni žuto.“ Pogledao je u Morelijusa. „Obično možeš proći na žuto.“
,,Zavisi“, rekao je Morelijus. ,,Da li ste žurili negde?“
„Kasnim da pokupim decu iz vrtića. Poprilično, zapravo. Čak su
me nazvali da me pitaju gde sam.“ Pogledao je ponovo u Morelijusa, ali
nije pokušavao da igra na sažaljenje. „Cak su i nazvali“, ponovio je.
Morelijusu se učinilo da vidi Bertrama kako se bori da ne prasne
u smeh.
„Tačno je“, rekao je čovek. „To je u Frentorpu“, rekao je, kao da to
sve potvrđuje. „Mogu da ih nazovem“, rekao je pokazujući na mobilni u
držaču na tabli.
„Neće biti potrebno“, rekao je Morelijus. „Ali se potrudite da se
ne ponovi.“
Čovek je uzeo vozačku nazad i zagledao se u nju kao da očekuje
da se svakog časa pretvori u nalog za hapšenje.
„Hmm… mislite, neće biti ničeg?“
 „Kako to mislite, ničeg?“
„Kazne ili kaznenih poena, ili čega god.“
,,Da li je to ono što želite?“
„Hmm… ne.“
„Povedite računa ubuduće“, rekao je Morelijus i vratio se nazad
do patrolnih kola. Bertram je već bio unutra. Morelijus je čuo čoveka
kako pali motor i odlazi.
„Imao je sreće što su ga zaustavili policajci koji nisu na
saobraćajnoj“, rekao je Bertram. ,,0ni moraju da razmišljaju o stopi
uspeha.“
Momci iz zakona i reda moraju da razmišljaju o svemu, pomislio
je Morelijus. Drogi, saobraćajnim prekršajima, pljačkama i obijanju,
nasilnom napadu. Svemu odreda. Dvostrukim ubistvima.
„Vozimo se po gradu i vidimo kopile koje je opljačkalo onu ženu i
prebilo je u toj meri da ne može na posao tri godine, a on odlazi u zatvor
na mesec dana. Zar iko očekuje da uzmemo dvanaest hiljada kruna tipu
koji juri da pokupi decu iz obdaništa?“
,,Ne danas, u svakom slučaju“, odgovorio je Morelijus.
„Pustio sam jednog kradljivca iz prodavnice pre neki dan“, rekao
je Bertram.
»Eh?“
„Preuzeo sam na sebe da pustim tipa koji je krao u prodavnici, a
da ga nisam prijavio.“
„Nemoj reći.“
,,Ne možeš uvek da se ponašaš kao da si sve i svja. Da pokazuješ
ko je gazda.“
Culo se krčanje radija: „Jedanaestdeset. Javite se
jedanaestdeset.“
„Nalazimo se na zaobilaznici tik severno od glavne stanice“,
rekao je Bertram.
„Upravo smo dobili poziv s mobilnog u Kungsportsplatsenu. Drže
nekog ko je izbo putnika u tramvaju i pokušavaju da ga obuzdaju, kraj.“
„Primljeno“, rekao je Bertram, a Morelijus je uključio sirenu i
svetla.
,,Na stanici su za prevoz ka severu. Da li ste primili ovo? Kraj.“
,,Da, primljeno“, odgovorio je Bertram. Pojurili su pored
Brunsparkena i skrenuli levo.
 Vinter je zapisao poruku: W ALL. Nacrtao je krug oko prvog
slova. Koja je svrha toga da sedi ovde, da radi ovo? Zagonetke poput ove
uzimale su vreme koje je moglo da se potroši na druge zagonetke, ali je
bio opčinjen ovom porukom, dao joj je prednost koju možda nije
zasluživala. Nikakav očigledan odgovor. Jedna reč? Nekoliko? Ili se
ubica samo gadno šalio, pokazujući da je tamo zid? Da li je ,,zid“ imao
neko značenje kao simbol? Da li ima neke veze s muzikom? Da li je
,,zid“ čest simbol u ovoj vrsti muzike? Seter je imao par predloga u vezi
sa ovim žanrom: crni metal. Ne death metal. Crni metal. Još gore.
Pogledao je u reč još jednom, napisao je ponovo, povukao još
jedan krug. Svi? Ubio je sve? Svi ćemo umreti? Već je razmišljao tome.
Zašto je bio krug oko W? Da li je to ono o čemu bi trebalo da razmišlja?
Šta počinje na W?
Ustao je i otišao do ogledala iznad lavaboa. Ono malo boje što je
dobio na Kosta del Sol je nestalo, zamenila ju je uobičajena plavkasta
nijansa tipična za zimu. Vinter”. Vinter počinje sa W. Pritisnuo je desnu
ruku blago o obraz. Vinter. Malo je rano za paranoične misli.
Istraga tek što je počela, ali nije tako izgledalo. Osećao se kao da
je počela onog trenutka kada se ukrcao na avion za Malagu. Tada je
priča počela.
W. Dvostruko U. Dvostruko ubistvo.
Zazvonio je telefon, i on je pomislio na telefon koji zvoni kod
kuće, a niko ne progovara na drugom kraju. Javio se prošle noći baš pre
nego što mu je Anđela napravila pariski sendvič, ali niko nije
progovarao. Cak ni disanje se nije čulo ovaj put, samo zvuk koji
označava otvorenu liniju. Možda bi trebalo da promeni broj i ne bude
naveden u imeniku.
Otišao je do stola i javio se.
„Halo, Lota je. Kladim se da prekidam nešto bitno, ali sam se
pitala da li biste ti i Anđela svratili na večeru sutra uveče? Sutra je
petak.“
„Pitaću je.“
„Šta je s tobom?“
„Pa, pretpostavljam da ja mogu.“
„Oduševljena sam tvojim entuzijazmom.“
„Pod uslovom da se ništa više ne desi, ništa novo.“ „Citala sam o
tome. Par u Vasastanu.“
„Tamo su živeli, da.“
„Svega par vrata dalje od tebe, ako se ne varam.“
,,Ne podsećaj me. I, pre svega, ne podsećaj Anđelu.“ „Pokušaću da
to ne radim. Inače, mama je upravo zvala.“ „Kako je ona?“
„Izgleda da dobro izlazi na kraj s tim. Bolje nego što sam
očekivala, iskreno rečeno.“
„Šta radi?“
„Izgleda da se malo više druži. Viđa se s njihovim prijateljima
češče nego ranije.“
„To je dobro.“
„Dolazi ovamo za Božić.“
„Je li to rekla?“
„Skoro da jeste.“
„Bolje da kupim malo tankereja.“
Primetio je pauzu koja je nastala, i znao je šta sada sledi. Pitao se
i sam kada bi to trebalo da pomene.
„Sanjala sam tatu prošle noći“, rekla je. „Izlazio je iz gustiša
drveća. Bilo je leto. larko sunce, znaš.“
,,Sam?“
,,Ne znam. Tada sam se probudila, mislim. Usput, bio je mlađi…
više ili manje kao mi sada. Sećam se da sam mu to primetila na licu. Zar
to nije čudno?“
,,Ne znam. Nije tako čudno što si ga sanjala. Ja… i ja razmišljam
o njemu. Imao sam takav san.“

Ludak s nožem se smirio do trenutka kada su stigli tamo. Toliko,

zapravo, da je ležao na tlu. Morelijus se sagnuo da ga ispita.
„Nije mrtav, zar ne?“
Morelijus je pogledao u Bertrama.
„Koma, čini mi se. Na GHB-u je.“
„Evo stiže hitna.“
„Rekao sam da bi trebalo da pošalju i ambulantno vozilo“, rekao
je mladi čovek sa mobilnim u ruci.
,,Da li ste vi prijavili incident? U redu, šta se desilo?“
„Počeo je da ubada nožem nasumice, a onda se koncentrisao na
jednu osobu kada smo ovde stali. Potrčao sam za njim i oborio ga.“
 ,,A onda?“
„Pokušao je da ustane, ali ga je nas nekoliko držalo dole.“ „Gde je
nož?“
„Bacio ga je. Tamo je“, rekao je i pokazao na trotoar. Morelijus je
mogao da vidi nož na putu negde na sredini između trotoara i mesta gde
su stajali.
,,Da li je iko povređen? U tramvaju ili napolju, ovde na ulici?“
,,Ne. Osim njega.“
„Koga je jurio?“
Sklonili su se kada je stigao tim hitne pomoći sa nosilima i
pregledao čoveka na brzinu. I dalje je ležao bez znaka života. „GHB,
verovatno“, rekao je Morelijus.
Čoveka su podigli na nosila i odneli u kola hitne pomoći.
Morelijus se okrenuo ka heroju i ponovio pitanje.
„Jurio je nekog posebno, je li tako?“
,,Ne znam. Tako je izgledalo, ali on je, pa, ufiksan je do bola, tako
da…“
„Dakle nije jurio nilcog posebno?“
,,Ne znam.“

Vinter je ustao da uzme kafu i vratio se. Ponovo je padao sneg.

Još nije bio decembar, ali je zima došla. Nekoliko centimetara snega, i
nije sumnjao u to da će ga još biti tolcom praznika. Novo doba. Duboko
je udahnuo, a onda izdahnuo, i ponovo udahnuo.
Ovo je bilo nešto novo. Izgubio je koncentraciju, vratio je, onda je
ponovo izgubio. Razmišljao je o ocu, o Anđeli, o njihovom detetu, o
majci, o sestri, ponovo o slučaju, o telefonu koji je stalno zvonio,
ponovo o Anđeli. O Alisiji.
Melerstrem je ušao s nekim novim fotografijama. Vinter je tražio
da ih sve vidi. Snimljene su iz svih mogućih uglova.
Spreda je sve što je moglo da se vidi bila zupčasta ogrlica. Isto je
važilo i za pogled sa strane. To se odnosilo na oboje.
Ali si mogao da vidiš i otpozadi, ako si znao. Nisu se baš uklapali,
ravnoteža nije bila pravilna. Bila je potrebna prilična snaga da bi se ovo
uradilo, rekla je Pija Freberg. Ona je bila patolog koji zna o čemu priča.
Čak je i ona pobledela pri pomisli.
Ali suština je bila u tome da nije bilo ravnoteže.
 Nije bilo otisaka prstiju, osim njihovih. Proverili smo posebno
oko očiju, rekao je Lars Bajer. Zamenik šefa odeljenja forenzičara je
izgledao kao da je i njemu prilično loše, a delovao je i iznenađeno. Kao
da im je predstavljeno nešto nestvarno.
Zagonetka je bila ista kao i uvek: Zašto? Zašto je to uraio?
Vinter je pokušao da pregleda sve fotografije još jednom. Najgora
je bila fotografija njenog lica iz profila. Telo oslonjeno veliki, debeli
jastuk.
Držali su se za ruke, stisak skovan smrću. Nakon, rekao je
patolog. Prsti su isprepletani nakon što je nastupila smrt.
Ponovo je pustio kasetu dok je pažljivo proučavao slike. Gitare
najglasnije moguće. Neverovatno brzo. Uglavnom se radilo o
bubnjevima koji besno udaraju. Bas bubanj, bengbengbeng—beng. Glas
je siktao, kao duh bez tela. Veštica. Da li su to bile reči koje je mogao da
čuje?
„Čak i neko ko je navikao na to - fan, na primer - teško može da
razazna reči.“
Johan Seter je sedeo naspram Vintera. Kožna jakna mu je bila
iznošena, stara. Namrštio je čelo razmišljajući.
„Otišao sam u Medhaus u Drotningatanu, ali nisu mogli mnogo
da pomognu. Slušali su traku, ali nisu bili u stanju da daju nikakve
posebne komentare.“
„Posebne komentare? Na šta misliš pod tim?“
„Suština je da nisu imali pojma. Uprkos tome, to je jedna od
najboljih prodavnica za metal muziku u Geteborgu. Devojka jeekla da je
to verovatnije crni metal, pre nego death metal. Mada i nema neke
posebne razlike. Zbog toga je i teže, rekla je.“ „Koja je razlika?“
„Što se tiče muzike, tempo je brži u crnom metalu. Pevanje je
piskavije. Dublje je u death metalu. Kao da dolazi iz pozadine grla.“ „U
odnosu na šta, onda?“
A?“
,,U vezi s muzikom, rekao si. Sta još? Reči?“
,,Oh, da. Tekst u crnom metalu je očigledno više… hm…
mitološki. Neka vrsta vikinškog romantizma i ta vrsta sranja. Doza
satanizma.“
,,Satanizma?“
„Dakle, očigledno je da neki fanovi dobijaju inspiraciju -više nego
kada slušaju death metal.“
„Inspirišu ih reči?“
„Izgleda da je tako.“
„Kako je to do vraga moguće kada ne možeš da čuješ šta govore?“
„Moraš da imaš tekst“, rekao je Seter. „Uvek to daju.“ Seter se
nadao da će mu videti osmeh, ali nije ga bilo. „Dakle, moramo da
imamo reči za ovo“, rekao je Vinter, pokazujući prema kaseti koju je
Seter stavio na sto pred sebe. „I to onda znači i da znamo ko svira. I
peva. Ili sikće, pre.“
„Mislio sam da će biti vrlo lako“, rekao je Seter. „Jasno. Ali, kao
da su bili iznenađeni što to ne prepoznaju. Ljudi u Medhausu su rekli
da sve trake zvuče isto.“
„Zar nisu rnogli da kažu je li švedsko ili strano?“
„Cak ni to. Neće biti lako.“
,,Ko je rekao da će biti lako?“ Vinter je primetio da je davež. „Ali
ti si eliminisao barem jednu stvar.“ Dobra reč, ovo. Eliminisao. „Nije
death metal.“
„Kupio sam sve časopise i fannovine koje su izložili“, rekao je
Seter savijajući se, i vadeći malu gomilu iz torbe, stavio je na sto.
„Nisam još stigao da ih prelistam.“
Vinter je pokupio par komada. Nekrologijum - 9. knjiga
bogohuljenja. Propustio je prethodnih osam. Kombikrajst. Strah.
Pojačan. Zastao je kada je video naslov sledećeg: Časopis amputacije.
 21

Slika je bila na kuhinjskom stolu. Podigao ju je i pogledao. Ko je

to učinio? Ko bi mogao da učini tako nešto? Podigni ruku, ma ko da je.
Hajde, ruke gore!
Podigao je desnu ruku i držao polaroid fotografiju u levoj, kao da
je levoruk. To je ono što se radi, zar ne? Zašto bi on uradio nešto drugo?
Držao fotografiju u desnoj ruci? Vrteo je glavom i pitao se šta da radi sa
slikom. Nije mogao da odluči. Kao i obično.
Ali jeste odlučio, zar nije?
Spustio je desnu ruku i zakačio sliku na zid, koristeći pribadaču
sa crnim vrhom. Pogledao je izbliza. Gledali su ga, ali nešto nije bilo u
redu. Tip na sofi samo što nije zaspao, ali je očigledno u zadnji čas
sprečio glavu da padne napred. To je bilo pametno urađeno. Isto je
važilo i za nju. P-am-et-no.
Sada je plakao. Osim toga, svuda je bilo tiho. Tiho. Sneg je
utišavao sve. Plakao je i mogao je da čuje sopstveni očaj. Znao je da
neko sluša, ali đavo se još nije pojavio.
Nije hteo da bude tih. Otišao je do gramofona i izabrao ploču,
stavio je i zapevušio s muzikom - stari rodni grad izgleda isto dok
izlazim iz voza - dakle to je bila prava muzika, mislio je da će se njoj
dopasti kada joj je pustio Toma prvi put, ali mu se smejala. Ne kao
kasnije, kada mu je uradila tu užasnu stvar.
„Ugasi to.“ Smejala se. „Podseća me na kuću. Zaboga, ha, ha, ha,
ugasi to pre nego što me ubije.“
Pregledala mu je ploče i smejala se još više.
„Ti ovo slušaš? Oh ne, mislim da ne mogu da preživimvo.“
Ha, ha, ha. H-a, ha, ha.
Skoro kao i kada se dogodilo. Trebalo je da shvati.
„Sta je bilo?“, upitao ga je otac jednom prilikom. „Nešto se dešava
s tobom.“ Sledeći put kada je otišao kući nije više ništa rekao, jer više
nije imao šta da kaže, zar ne? Nikada više.
Sunce je izašlo i cela se soba ispunila svetlošću. Fotografija se
stopila sa svetlom. Izgorela. Mogu to da zaboravim sada, pomislio je.

Fredrik Halders i Aneta Džanali su otišli u Kosu.

 ,,Uniseks“, rekao je Halders. Mladići i devojke šišaju mladiće i
devojke. Halders je sve to ostavio iza sebe. Pogledao je svoju u
marinskom stilu ošišanu kosu u ogledalu sa svake strane. Ništa što bi
umetnik sa sklonošću ka kosmatosti mogao da iskoristi, ali je barem još
imao svoju lobanju.
,,Da li potpomažeš ovakva mesta?“, upitao je.
,,A?“
,,Da li dolaziš na ovakva mesta da ispraviš svoje afroloknice?“
,,Umukni“, rekla mu je Džanali preko ogledala.
Bili su čudan par. Nije ovo bio prvi put da je to napomeula.
„Sta mogu da učinim za vas?“, pitala je žena tridesetih godina,
lcoja se pojavila iz sobe sa leve strane i smestila se iza pulta i kase gde
su stajali. Bila je vrlo visoka, skoro metar devedeset, obučena u crnu
bluzu sa crnom suknjom.
Kosa joj je bila razdvojena i naizgled jednostavnog stila. Halders
je udisao sve te prijatne parfeme i slušao muziku sa lokalne
radiostanice. Osećao se neprimereno na ovom mestu i bez sumnje su i
ostali prisutni osećali da ne pripada ovde. Hajde de, saberi se. Sa
Anetom si. Moraš da joj pokažeš šta umeš. Zajebi pedere.
„Hteli bismo da vam postavimo par pitanja u vezi s Luizom
Valker“, rekla je Džanali i pokazala ispravu. „Mi smo iz odeljenja
kriminalistike.“ Zena je klimnula glavom, bez izraza na licu. ,,Da li ste vi
vlasnica ove radnje?“
,,Da. Zovem se Irma Flečer.“ Pogledala je ka vratima kroz koja je
upravo ušla. „Možda bismo mogli da odemo u moju kancelariju.“
Kada su ušli, seli su za duguljasti sto staklene površine. Preko
njega je bilo razbacano nekoliko sjajnih časopisa. Sve što je Halders
mogao da vidi bile su naslovne strane sa ženskim glavama; sklopio je
oči, a onda pogledao u zidove, gde je našao nekoliko crnobelih modnih
postera, koji su prikazivali žene u odeći koja je bila pokidana na froncle.
Izgledale su kao da su poprskane krvlju. Jedna žena je ležala na podu,
zureći nekud. U pozadini je bio čovek u kaputu i sa šeširom, sa
mašinkom u ruci. Halders je pogledao obrise i pretpostavio je da je lažni
,,uzi“.
„Šta je to kog vraga?“, pitao je Haldčrs, pokazujući na zid.
„Kako to mislite?“
„Šta je to? Krali ste slike iz forenzičke laboratorije? Fotografije sa
mesta ubistva?“
Žena je pogledala na zid i pocrvenela. Uskoro će joj biti tako
vruće da će joj se šminka istopiti, pomislila je Džanali. ,,Oh, mislila sam
da smo ih skinuli. Pretpostavljam da su prevideli. Vise tu već neko
vreme i onda, pa, nakon nekog vremena, ljudi vide samo zid.“ Lice joj je
i dalje bilo jarkocrveno. „Ali su vrlo nepodesne.“
„Šta su one?“, bio je uporan Halders.
,,Hm… pa… to je serija modnih fotografija.“ Pogledala je ponovo
ka zidu. „Imali smo ih prilično ove jeseni.“
,,Je li ovo moda za novi milenijum?“, pitala je Džanali.
„Nalet krvi u mozak“, rekao je Halders. „Vrli Novi Svet.“
Irma Flečer je izgledala kao da na plećima nosi sram celog sveta.
Skočila je na noge, skinula sva tri postera, zgužvala ih i nabila u kantu
za papirni otpad pored vrata. A onda je ponovo sela.
„Koliko smo mogli da saznamo, Luiza Valker nije radila ovde
zadnjih nekoliko meseci?“ Aneta Džanali je proveravala beleške.
,,Ne. Radila je nekako sezonski. Mislim, dolazila je da pomaže
kada nam je bila potrebna. Nije bilo sistematske šeme u tome, zapravo.“
„Zvuči malo mutno.“
,,To sam i mislila kada sam rekla da ‘nije bilo sistematske šeme’.
Ali izgleda da je tako htela.“
,,Da je tako htela?“
„Ponudila sam joj da radi pola radnog vremena i redovno, pre
godinu ili više, ali je to odbila.“
„Odbila? To mora da je neuobičajeno.“
Irma Flečer je slegnula ramenima.
„Nije objašnjavala, a ja je nisam pitala.“
,,Da li je bila dobra?“
,,Da. Bila je dovoljno sposobna. Možda ne baš voljna da nauči
nešto novo. Ali, opet, pretpostavljam da nije ni bila više tako mlada. Ne
znam. I radije ne bih da nagađam.“
,,Da li se družila s nekim od ostalih frizera ovde?“
,,Ne koliko ja znam. Slobodno ih pitajte, ali mislim da nije.“
„Dakle, nije se družila.“
„Svi mi ovde naporno radimo i može se reći da se ne družimo
nešto. Neki imaju svoje stolice i vode svoj posao pod mojim okriljem. A
onda svi idu kući kada zatvorimo radnju.“
 ,,Da li ste uopšte uspeli da je upoznate?“
,,Ne, ne stvarno. Jednom smo pile kafu zajedno u kafeu pored
salona - to je bilo kada sam joj ponudila posao. Mislim da je to bio
jedini put.“
„Možete li nam reći išta o njoj? Kakva je bila?“
„Volela je muškarce.“
„Izvinite?“
„Stekla sam utisak da je bila vrlo zainteresovana za muškarce.
Pomalo koketa, moglo bi se reći. To je nešto što možete da primetite.“

***

„Kristijan je bio dobar prodavac. Kakva tragedija.“

Bilo je popodne. Sedeli su u kancelariji s pogledom na Geteborg -
osim Haldersa, koji je radije stajao.
Komekova kancelarija otvorenog tipa bila je na dvanaestom
spratu. Ljudi su se naginjali iznad kompjutera i vodili razgovore.
Razgovarali su iznad glava kompjutera, pomislio je Halders. Bolje da
prestanem da razmišljam u tom pravcu.
Šef prodaje i osoblja Komeka je sedeo pred njima; izgledao je
ozbiljno jednog trena i veselo sledećeg. Zaboravlja se, pomislila je
Džanali.
Bilo je rano popodne, petak, i svi muškarci su bili ležerno
obučeni u karirane košulje, majice kratkih rukava ispod udobnih sakoa
od tvida, polomajice. Ono par žena koje je Halders mogao da vidi bile su
normalno obučene. Možda neka u džins. Šef prodaje je imao crnu
majicu kratkih rukava ispod crne jednoredne jakne, čizme, crne
farmerke.
Ležerni petak, pomislila je Džanali. Kada Komek postaje
komičan.
„Na koji je način bio dobar?“, pitao je Halders.
„Znao je šta radi. Savestan. Imao je rezultate.“
„Zašto vam onda nije nedostajao?“
„Izvinite?“
„Nije ga bilo deset dana. Zašto vam nije nedostajao?“
„Najpre, to nije naš način rada ovde“, odgovorio je i prekrstio
noge. „Ne proveravamo svakog dana našu radnu snagu na taj način. To
su visokokvalifikovani ljudi, koji se brinu o sebi.“
Visokokvalifikovani, malo sutra, pomislio je Halders. Jedina
stvar…
,,A drugo, Kristijan je uzeo nedelju dana odmora otprilike u to
vreme. To sam saznao tek kasnije.“
„Ali, to je bilo samo nedelju dana.“
„Kao što rekoh, naše osoblje se brine samo o sebi. Možda nije
rezervisao ništa za dane pre i posle odmora. Nisam to proveravao. Još.“
Pogledao je Haldersa, možda malo arogantno. Halders nije bio siguran,
a nije mogao da se smara da otkrije. ,,Da li ste poznavali Kristijana?“
,,Izvinite?“
,,Da li ste se družili s njim? Da li ste znali nešto o ličnim
stvarima?“
,,Ne. Povremeno bismo popili pivo s momcima“, rekao je i
pogledao u Džanali. ,,S timom, mislim.“
,,U redu. Još nešto?“, pitao je Halders.
„Kako to mislite?“
,,Da li možete da nam kažete išta o njegovoj ličnosti? Da li je
ikada razgovarao o prijateljima? Ili supruzi? Išta osim Komekalu „Samo
uobičajene stvari.“
„Sta je uobičajeno?“, pitala je Džanali.
„Znate, devojke, i tako to.“

Krenuli su tramvajem broj četiri do Hagena. Anđela se iznenadila

kada je to predložio.
„Mislila sam da nikada ne ideš tramvajem.“
„Idem večeras.“
,,Zašto?“.
Sta je mogao da kaže? Da hoće da vidi grad na način na koji ga
vidi većina ljudi? Ha. Jednostavno nije hteo da uzme taksi, niti da vozi.
Isto tako je hteo malo i da prošeta.
„Seta mi se. Hajde da se prošetamo do Avenije i uzmemo tramvaj
odatle. Jesi li spremna?“
„Zasigurno možeš primetiti da nisam spremna“, odgovorila je iz
kupatila.
,,U redu. Sačekaću.“
Očešljala je kosu i stavila malo sjaja na usne. Pogledala je u
ogledalo i širom otvorila oči. Svetlo u kupatilu nije biio dobro. Imala je
podočnjake ovde. Nije ih bilo kada se pogledala u ogledalu u bolnici.
Napravila je grimasu u ogledalu. Nije svetlo u pitanju. Hoćeš kuću. Tvoji
dani u stanu bi trebalo da su gotovi. Kuću pored mora.
Vinter je otišao do dnevne sobe i stajao je kraj prozora. Koltrejn
je svirao sa Redom Garlandom. „Prigušena svetla i nežna muzika.“
Grad je bio obmotan kao koprenom. Blaga svetlost je prolazila
kroz zavoje. Svetla su treptala povrh visokih zgrada. Geteborg je dobio
drugačiju topografiju proteklih par godina. Posezao je za nebom. Avioni
su jedrili među njegovim rukama dok su sletali.
Pogledao je dole. Tamo dole. Negde. Koliko puta je stajao ovde i
pomislio: odgovor je tamo dole, rešenje. Covek kojeg ću sresti je tamo
dole negde, možda hoda ovuda baš ovog trenutka. Ide kroz park. Sada
prolazi pored obeliska. I ja sam to radio. Stalno sam ga sretao.
,,Spremna“, rekla je Anđela iz hodnika. Muzika se završila u tom
istom trenutku i to je bila poslednja pesma. Isključio je uređaj i izašao
iz sobe.
Dok su čekali lift, jedan stariji čovek je izašao iz stana gospođe
Malmer i pažljivo zatvorio vrata za sobom. Zastao je kada ih je primetio,
ali onda je klimnuo glavom i stao pored njih da sačeka. Bio je visok,
prosede kose, s mladežima na licu.
,,Ko je to?“, pitala je kada su izašli iz zgrade i krenuli lca Aveniji.
Stranac je nestao u suprotnom smeru.
„Nisam ga video nikada ranije.“
,,Hmm.“
„Šta je bilo?“
,,Ništa.“
Puno je ljudi čekalo na autobuskoj i tramvajskoj stanici u
Vasaplatsenu. Dah im je izlazio iz usta poput dima. Anđela je mogla da
oseti hladnoću kroz kaput i poželela je da je stavila šešir. Uši su joj se
već smrzle. Minus sedam, a tek je novembar. Možda će temperatura
porasti na deset za Badnje veče.
„Eno jednog tvog kolege tamo“, rekla je.
,,Gde?“
,,U policijskim kolima na drugoj strani.“
,,Da, vidim ih.“
,,Ne pomeraju se.“
 ,,Dakle…“
„Možeš li da vidiš koja su?“
„Kako to misliš?“
„Odakle dolaze?“
„Okrug? Pretpostavljam da je iz Lorensberga. Zašto?“ ,,Ništ…“
„Sada sam se setio. Mogli bismo…“
Kola su počela da se kreću, i prošla su pored njih. Vinter im je
mahnuo.
„Sajmon Morelijus“, rekao je.
,,To je bio vozač? Znaš ga?“
„Samo iz videnja.“

Tramvaj je bio pun kada su ušli, i stajali su u sredini, držeći se za

kaiševe. Anđela je stajala razmaknutih nogu kako ne bi izgubila
ravnotežu, i kao da je štitila stomak. Ovo ipak nije bila tako sjajna ideja,
Eriče, pomislio je.
Puno putnika je izašlo u Kungsportsplatsenu i Anđela je mogla
da sedne. Bilo je tiho tamo gde su bili, ali neko je neprestano mrmljao i
povremeno uzvikivao pretnje u pozadini. Svi su gledali na drugu stranu.
Nekoliko pijanaca je ušlo u Brunsparkenu. Vinter je morao da se
pomeri.
Nakon dve stanice, sedište pored Andele se oslobodilo. Osećao se
miris dima i alkohola u tramvaju i znoja od debelog čoveka ispred njih.
Neke tinejdžerke su zurile u Vintera. Crnac je puštao nešto na vokmenu
zbog čega je trzao glavom s jedne na drugu stranu. U Jerntorgetu je ušla
grupa mladića. Svi su imali crne kožne jakne prekrivene imenima i
simbolima. Đavo, dve veštice. Sekira sa koje kaplje krv. Culo se
čangrljanje iz kesa punih konzervi piva kada su ih spustili na pod koji je
bio prekriven crnom lapavicom. Tinejdžerski par tri reda ispred njih se
stalno okretao, očigledno da bi pogledali u njega ili Anđelu. Bilo je nečeg
maglovito poznatog u vezi s devojkom. Pogledao je kroz prozor.
Policijska kola su ih pretekla kada su prišli Stigbergetu. Ponovo duga
ruka zakona, pomislio je.

Lota Vinter ih je pozdravila u oblaku belog luka i začina.

„Gde su devojčice?“, pitao je Vinter.
„Danas je petak veče. Osam sati. Neće više da ostaju kod kuće,
čak ni zbog tebe, Eriče. Dajte da vas oboje zagrlim!“ Zagrlila ih je.
„SMRZLI ste se!“
„Vratiće se pre jedanaest, zar ne? Devojke?“
,,Odrasti.“
„Saznaće na kraju“, rekla je Anđela.
„Šta biste da popijete?“, pitala je Lota.
„Ja bih malo vina, molim. Anđela će samo vodu.“
„Jesi li razgovarao s mamom?“
,,Da.“
„Kako je?“
„I dalje kaže da će doći za Božić.“
„Kako je inače, šta misliš?“
„Kao što si rekla, deluje… jako. Nadajmo se da će moći da izdrži.“
Nadajmo se da će moći, radi svih nas, pomislila je Lota dok je
sipala piće.
 22

Hane Estergard je lopatom čistila sneg. Lopata je grebala o

kamene ploče, kroz nanose snega. Bašta je bila prekrivena belinom.
Drveće štrči kao kosturi, što sada i jeste, pomislila je i mogla da
oseti znoj ispod vunene kape.
Nekoliko komšija je takođe lopatama čistilo sneg ove subote
ujutro; koristili su pomodne ,,lopate“ koje i dalje izgleda nisu valjale.
Geteborg nije unutar arktičkog kruga. Niko nije očekivao da će sneg
dugo trajati.
Tri kuće niz put jedan čovek je stavljao zimske gume na kola.
Pogledala je ka svojoj garaži kada su se vrata sa strane otvorila i Marija
se pojavila u vunenom džemperu i marami od dva metra, ali bez kape ili
rukavica. Nosila je metlu i sada sela preko nje i skočila tri koraka.
„Pomislila sam da bih mogla malo da letim“, rekla je.
„Pogrešno doba godine, ljubavi.“
„Tačno. Svedske veštice se pojavljuju na Uskrs. Znači veruješ u
veštice, je li?“
Verujem u sve što je zlo, pomislila je Hane, ali je to bila samo
prolazna reakcija.
„Verujem u ono što vidim pred sobom“, odgovorila je umesto
toga. „Ponekad, barem.“
Marija je izgledala uznemireno par sekundi. A onda je ponovo
podigla pogled.
„Mislila sam da ti pomognem.“ Očistila je deo staze jednim
zamahom metle. „Da uklonim ostatke.“
„To je sjajno.“
Marija je čistila levo i desno. Odjednom, ponovo je bila dete.
Hane Estegard je videla devojčicu u njenom licu i preplavila ju je ljubav
i nežnost kad ju je Marija pogledala i osmehnula se. Njen pokušaj da
traži oproštaj. Hane je odlučila da ga proguta, skupa s udicom, mamcem
i žicom. Ona je samo dete.
Pojavio se Patrik i prošetao tek očišćenim prilazom s debelom i
ogromnom pletenom kapom koja je bila dovoljno velika da i Marija
stane u nju.
 „Patriče, zdravo.“ Ispružila je ruku. „Dugo se nismo videli.“
„Zdravo! Pomislih da vas posetim. Bilo je vreme da odem u selo.“
Pogledao je unaokolo. „Ovde je devičanski belo.“
„Može se i tako reći.“
„Devičanski belo. Veći deo je već nestao u gradu.“
„Sta kažeš na šolju tople čokolade?“
„Dakle, šta kažeš?“, pitala je Marija gledajući ga.
„Prijala bi mi. Smrzao sam se. Nešto nije bilo u redu s grejanjem
u tramvaju.“

Napravila je rolnice sa sirom i dve šolje tople čokolade, sa još

jednom spremnom.
„Znaš li šta je već?“, pitala je Marija jedva čujno, punihsta.
„Puštao sam je u mislima sinoć, ali sam bio tako prokleto… tako
umoran“, rekao je i pogledao u Hane, vikara.
„U redu je.“
„Da li si slušao disk koji sam ti pozajmio?“, pitao je.
„Ni u ludilu. Stavio si ga u moju torbu, a da nisam znala.“ Uzela
je još zalogaja. „Ne volim te stvari.“
„Sta ne voliš?“, pitala je Hane. „Radoznala sam.“
„Hard rok.“
„Death metal“, rekao je Patrik. „Crni metal.“
»Eh?“
„Nije Rijina stvar. Suviše teško.“
„Sta je to? Neka vrsta panka?“
Patrik je vrištao od smeha. „Metal pank, u tom slučaju“, rekao je i
Hane je primetila da je popio čokoladu. Otišla je do šporeta da zagreje
još mleka.
„Patrik zna sve o muzici“, rekla je Marija. ,,I<ao i o stvarima koje
ne zaslužuju da se zovu muzika.“
„I kažeš da je taj, hm, metal, u toj kategoriji?“
,,To nije muzika što se mene tiče, mama.“
„Ali ne možeš tek tako da je… gurneš pod tepih“, rekao je Patrik.
„Ali, kako zvuči?“, pitala je Hane, koja se vratila do stola s toplim
mlekom. „Ponovo sam radoznala.“
,,U redu“, rekla je Marija. „Sačekaj tren.“
„Nikud ne idemo“, rekao je Patrik.
 Marija je izašla iz kuhinje i minut ili dva kasnije neka vrsta
muzike je doprla iz dnevne sobe. Hane je pogledala u Patrika kada je
neko počeo da sikće poput ludaka uz pozadinu koja je zvučala kao da se
avion srušio.
„Crni metal“, rekao je Patrik.
Marija se vratila.
„Ideja je da bi trebalo da zvuči kao da neka veštica peva“, rekao je
Patrik.
„Odoh po moju metlu“, rekla je Marija.

Ovo je Patriku bila četvrta šolja. Konačno su stigli do toga da

ispričaju Hane o njegovim sumnjama u vezi sa stanom i o tome da je
nazvao nadstojnika.
„Zar policija nije razgovarala i s tobom?“, pitala je Hane. ,,Ne.“ ^
,,To je čudno.“
Patrik je spustio šolju poslednji put. Slegnuo je ramenima.
„Odgovara mi, i pretpostavljam da nije bitno. Bili su obavešteni,
naposletku. Ne mogu im reći ništa više nego što je taj starac imao da
kaže.“
,,To je obično nešto o čemu policija odlučuje.“
„Hajde, mama. Provela si previše vremena u policijskoj staici.“
„Kladim se da starac hoće da pripiše sebi sve zasluge“, rekao je
Patrik. „Možda je pomislio da će dobiti nagradu.“ Pogledao je u Hane.
„Možda je i bilo nagrade, zapravo.“ Pogledao je u Mariju. „Možda sam
napravio veliku grešku.“
„Mislim da bi trebalo da stupiš u kontakt s nekim ko je nadležan
za tu istragu“, rekla je Hane. ,,S odeljenjem kriminalistike.“
,,To je onaj čovek, znaš“, rekla je Marija. ,,On radi za
kriminalistiku, zar ne?“
„Erik? Erik Vinter? Ne znam da li je baš on na tom slučaju, ali
pretpostavljam da bi mogao da bude.“
,,On je“, rekla je Marija i pogledala u Patrika.
„Kako to misliš?“ Hane Estergard je pogledala ćerku.
„Videli smo ga u tramvaju sinoć“, rekla je Marija. „Bio je sa
devojkom, ili suprugom, ili šta god da je.“
,,Anđelom.“
„Bili su u istom tramvaju kao i mi. Mi smo išli u Stigbergstorget.“
 „Šta ste hteli tamo?“, pitala je. Bila je svesna da joj je glas
odjednom postao sumnjičav.
,,Oh, mama! Bilo je osam uveče ili tako, a Bengan je radio do
kasno.“
,,Petkom?“
,,Da“, odgovorio je Patrik. „Bila je promocija specijalnog izdanja.
Ultramario je puštao neke stvari s poslednjeg diska.“
„To onda sve objašnjava“, rekla je Hane i pokušala da se
osmehne. Marija je pogledala ljutito kroz prozor, gde se sunce
presijavalo na snegu u dvorištu iza kuće.
Ni Patrik ni Marija nisu progovarali.
„Dakle, videli ste Erika Vintera? Nisam znala da uopšte ide
tramvajem.“
,,To je definitivno bio on“, rekla je Marija. ,,I mi smo videli tu
gospodu kako ulazi u zgradu gde on živi.“
Vas dvoje izgleda obilazite čitav Geteborg, pomislila je Hana, ali
je to zadržala za sebe.
I Patrik je gledao kroz prozor. Sunce je sada jarko sjalo,
osvetljavajući sneg. Poput lampe. Pomislio je na plavkastožuto svetlo na
stepenicama, novine, đavolsku muziku koja je bubnjala kada je otvorio
klapnu otvora za poštu.
Ali je bilo još nečeg.
Bilo je još nečeg.
Ta misao mu je bila u potiljku, ili, pre, sećanju. Nešto što je video
pre nekoliko nedelja, ili kada li već.
Sada je postalo jače. Ovo sećanje. Imalo je neke veze s trenutkom
kada je razmišljao o tome koja je to vrsta muzike. To nije moglo biti više
od pretpostavke, a verovatno ni to. Ali… ta druga stvar. Mogao je ponovo
da je vidi dok je zurio napolje u sunce na snegu, kako svetluca poput
zvezda na belom nebu. Bilo je tu kada je rekao „hvala za čokoladu“ i
otišao u Marijinu sobu. Ona je već bila tamo i isključila muziku, zbog
čega mu je bilo drago.
Seo je na krevet i ponovo pogledao u baštu. U senci je bio
staklenik. Zurio je u njega. Kao da mu je pomogao da razbistri ono što
mu je na umu. Staklenik do kojeg sunce nije doprlo. Bilo je nečeg u
njegovim mislima. Ne baš dovoljno svetla. Bilo je…
„Jesi li video nešto?“, pitala je Marija. „Ima li nečeg misterioznog
u stakleniku?“
Nije odgovorio.
„Reci nešto, Patriče. Ne volim kada si takav. Dovoljno je loše i
bez toga.“ Pogledala je napolje, a onda se ponovo okrenula ka Patriku.
„Sve te grozne stvari koje su se desile.“
„Bilo je nekog tamo… onda“, rekao je.
„Šta, neko je bio u stakleniku?“
„Ne, ne.“ Okrenuo se da je pogleda. „Stepenice. Stambena zgrada.
Kada sam došao sa novinama jednog jutra.“
I..?“
„Ljudi dolaze i odlaze i rano ujutro. Ali ne često. Nisam video
mnogo ljudi u to vreme.“
„Shvatam. Sada je sve jasno. Kao mulj.“
„Slušaj, Rija. Kada sam se spremao da krenem uz stepenice, neko
je ušao u lift na nekom od gornjih spratova i krenuo dole. To mora da je
bilo pre par nedelja, deset dana, možda.“ „Misliš na one stepenice. Onu
zgradu.“
„Da, očigledno. Obično ne idem liftom, ali sam imao pomalo
temperaturu ili nešto, i zato sam pomislio da ću ići tog dana. Zato se
verovatno i sećam kao kroz maglu. Ali lifta nije bilo… tako da sam
krenuo peške gore, i onda čuo da je krenuo sa dva sprata iznad ili više.
Razmišljao sam i čini mi se da je mogao biti onaj sprat. Možda.“
„Zašto to misliš?“
,,Ne znam, pretpostavljam da se navikneš na stepenište. Slušaš
stvari. Stajao sam na stepenicama, nedaleko, i čekao da lift siđe.“
P“
„Neko je izašao, a onda otišao napolje kroz ulazna vrata.
Muškarac.“
„Da li te je video?“
„Jok. Bio sam par stepenika iznad, a on se nije okrenuo.“ „Kako
je izgledao?“
„Nije se okrenuo, kao što rekoh.“
„Ali, da li je bio mlad ili star, ili šta?“
„Nisam siguran. Nije izgledao tako star. Ali kada je izašao iz
zgrade, mislim da sam video deo lica. Profil.”
„Ti si da vrisneš, stvarno jesi.“
„Ovo nije prvi put da vidim Ijude rano ujutro.“
 „Zašto si se setio baš te stvari? Zašto sada?“
,,Ne znam, možda je vreme… ne… učinilo mi se da… možda je
muzika. To nešto je dolazilo kroz vrata.“
„Ovo je grozno. Užasno. Možda si video…“
„Hajde da ćutimo o tome.“
„Ono što ie mama rekla je sada još bitnije, Patriče. Moraš da odeš
u policiju.“
A“..
„Moraš. Moraš, moraš.“ Podigla je jastuk i udarala ga po ramenu.
„Moraš da svedočiš, moraš da svedočiš!“
„Prestani, Rija.“
Bacila je jastuk na krevet.
„Možda ima gomila bitnih stvari o kojima bi da te pitaju.“ „Kao
na primer?“
„Jesi li glup? Kao na primer šta je imao na sebi.“ Ponovo je
podigla jastuk; držala ga je, razmišljajući. ,,Da li se sećaš šta je nosio?“
„Imao je kaput.“
„Dug? Kratak? Crn? Smeđ? Bež?“
„Taman… je li ovo unakrsno ispitivanje?“ Ali Marija se nije
smejala. „Bilo je nešto… ima još nečeg. Pokušavam da se setim šta je…
negde mi je u mislima. Nešto što je imao na sebi… ispod kaputa, što
sam video. Ali ne mogu da se setim šta je.“
„Misliš, nešto što si prepoznao?“
„Nisam siguran. Da, moglo bi da bude. Nešto što… mi je delovalo
poznato. Ali ne mogu da se setim šta.“
 23

Pismo je bilo treće na gomili. Povratna adresa je glasila Direccion

General de la Polida, ali Vinter nije imao sumnje u vezi s tim ko ga je
napisao. Stavio je belu kovertu sa strane. Gorela je na svetlom drvetu
stola u protestu zbog upada ličnog života na radno mesto. Poštanska
marka španske policije je bila simbol granične linije između života i
posla: opasne, koja se pomera. Tragovi paljevine na stolu su bili prilično
slični onima koje je napravila Alisijina vizitkarta na tamnom stolu
njegove sobe u La Luni.

Popili su još jednu čašu vina - ili je to bio samo on? Očaj se
pojačao kada je čuo neke ljude kako prolaze trgom Altamirano i govore
švedski. Glas starijeg čoveka ga je podsetio na oca. Alisija je shvatila.
Baš tada, tog trenutka, osetio je da je ona shvatila.
Satima kasnije je video more s prozora kuće koja je gledala na
okean. Nije imao pojma kako se ulica zvala, niti kako je tamo dospeo.
Neki pas je zalajao dole, a onda je sve utihnulo. Nije bilo više nikog u
blizini.
Par sati kasnije se probudio u sobi u La Luni i nije više mogao da
se seti. Bilo je jutro. Istuširao se i odvezao na aerodrom.
Bergenhem je zakucao na vrata i ušao. Vinter je držao kovertu u
ruci.
Bergenhem je izgledao mršavije. Nije pogledao Vintera, za
početak. Ostao je da stoji.
„Tražili ste me?“
„Sedi, Larse, molim te.“
Bergenhem je seo i prešao rukom preko čela. Kosa mu je
delovala vlažna.
„Malo kasnim. Neko je skliznuo s puta odmah iza mosta.“ „Niko
nikada nije spreman za zimu.“
„A opet, jedva da je ikada i imamo.“
„Kako su stvari uopšteno, Lars?“ Vinter je pričao tihim glasom.
„Dobro. Odveo sam Adu u obdanište.“
„Da li si uspeo da se… malo odmoriš?“
„Svakako jesam. Bilo mi je potrebno svega par dana.“ „Nedelju
dana. Da li bi hteo da porazgovaraš o nečemu?“ ,,U smislu?“
,,Da li ti je nečega previše? Nečeg što ima veze s poslom?“
„Naravno da ne.“
Vinter je duboko udahnuo i razmišljao šta sada da uradi. Nagnuo
se napred.
„Slušaj, Larse. Znam da su neke stvari koje ovde radimo…
prilično teške da se sa njima nosiš. Zaradimo loša sećanja. Teško je
otresti se neke stvari kroz koju prolazimo. A ti si iskusio gore stvari od
mnogih. Ne, ne iskusio. To nije dobro rečeno. Morao si da… preživiš
neke stvari.“
„Bila je to moja greška, naposletku“, rekao je Bergenhem.
,,Prestani.“
„Ali jeste.“
„Rekao sam PRESTANI.“ Vinter je ponovo utišao glas. „Ono što
hoću da kažem jeste da moramo da pokušamo da radimo kao tim i da
učinimo najbolje što možemo. Najbolje. Da li smatraš da…“
,,Za ime boga, Eriče, bio sam kod kuće par dana kako bih se malo
odmorio, i zvuči kao da pokušavaš da me smestiš u dom. Za umno
bolesne.“
,,Da li sam to rekao?“
,,Ne, ali…“
Bergenhem kao da je fiksirao pogled na tačku iznad Vinterove
glave.
„Pogledaj me, Larse.“ I jeste. „Ono što sam hteo da kažem jeste
da si ti potpuno normalan. Ljudsko si biće. Ali ako neka osoba oseća…
ako ti osećaš da ti je previše, najbolje je to priznati.“
„Šta ti znaš?“
,,Izvini?“
Bergenhem je ustao.
,,Ne znaš celu prokletu priču“, rekao je. Vinter je mogao da vidi
kako mu donja usna blago drhti. Bergenhem je krenuo da sedne, ali je
ostao da stoji. „Samo pomisli ako bi ti…“ rekao je, a onda seo. Vinter je
čekao. Bergenhem je podigao pogled. ,,Za ime Hrista, Eriče, izvini.
Znam, naravno… tvoj otac.“
„Možda sam previše rekao“, pružio je ruku da uhvati
Bergenhema za nadlakticu. „Samo bih hteo da znaš da možeš slobodno
da mi se obratiš… u vezi s onim što ti je na umu. Pokušaću da saslušam.
I neću zvati nikakvog psihologa.“
Bergenhem je pustio dah. Zvučalo je kao da je proveo poslednjih
pola sata skupljajući vazduh.
„Samo je stvar u tome da imam par manjih problema kod kuće.“
,,Hmm.“
,,To je od one vrste stvari koje moraš sam da razrešiš.“ Posao i
privatni život, pomislio je Vinter, bacivši pogled na pismo koje je ležalo
između njih. To je od one vrste stvari koju moraš sam da razrešiš. Ovo
je posao. Privatni život je večeras.
Noćas. Hteo je da pita Bergenhema o drugim stvarima. O deci.
Kako je to.
Nekom drugom prilikom.
„Johan te je pozvao“, rekao je umesto toga.
„Seter? Da, jeste.“
„Ali to nije ono što slušaš?“
„Death metal? Ne, hvala.“
„Ili crni metal. Izgleda da ima razlike.“
„Nisam baš siguran da uopšte želim da znam šta je“, rekao je
Bergenhem smešeći se po prvi put.
„Moguće je da će biti potrebno znanje u ovom slučaju“, rekao je
Vinter. „Seter je jutros rekao da u Geteborgu postoji distributer koji je
specijalizovan za ovaj žanr, ili žanrove. Imaju i par kompanija za
snimanje. Prema Seteru, ako oni ne znaju šta je to, onda niko neće.“
,,Da li je bio tamo?“
,,Ne. Mislio sam da bismo ti i ja mogli da ih posetimo.“

Nalazili su se u Kirkogatanu. U Crkvenoj ulici - odgovarajuće

ime, pomislio je Vinter dok su se penjali uz stepenice. Posteri sa
satanističkim i motivima pakla prekrivali su zidove.
Poster s leve strane vrata produkcije Dezdemona prikazivao je
golu ženu koja se moli: Jebi me, Isuse. Nešto novo od grupe Marduk.
Bilo je još: Dildosi koji Ijuljaju. Driler kiler. Ankajnds. Ritual karnedž.
Nekromantia. Delamorte. Red iz haosa. Ejndželkorps.
Vinter je zastao i razmišljao o imenu. Lešanđela. S ponosom su
predstavljali novi disk: Istrebi.
Čovek s dugom crnom kosom i u šarenoj majici kratkih rukava
otvorio je nakon što su treći put pozvonili. Majica je bila crna s jarkim
žutim suncem koje se spuštalo iza planina i krstom u plamenu koji je
lebdeo iznad. Poruka je bila urezana u svemir: „Večna smrt.“
Naprosto se osetiš kao kod kuće, pomislio je Bergenhem.
Ili pre, na poslu.
,,Dakle?“
„Rikard Nordberg?“
,,Da. Vi ste Vester? Detektiv?“ Odmerio je Bergenhema od glave
do pete. „Dva lovca na ubistva iz jedinice za krivična dela?“
„Vinter, a ovo je Bergenhem. Možemo li ući?“ Vinter je mogao da
čuje muziku koja je dopirala iznutra, gitaru, bubnjeve. Pevač je vrištao u
neizrecivom užasu. Patrole smrti su neprestano ubijale žrtve.
Rikard Nordberg ih je uveo unutra.
Ovo je bio tavanski prostor. Kompjuteri, papiri, stereouređaji,
nelce gitare u uglu. CD-omoti gde god ti pogled seže, posteri. Tavan je
bio svetao i čist, dnevna svetlost se slivala unutra kroz prozore na
krovu, jarko plavetnilo je moglo da se vidi kroz svaki od njih. Rikard
Nordberg je seo za jedan od stolova. Vinter je primetio da su otprilike
istih godina. Nordbergova kosa je bila do pojasa, počeo je da sedi,
istanjena kod slepoočnica. Imao je uske crne farmerke i čizme s
lancima. Zapalio je cigaretu. Izgledao je zadovoljan životom. Na zidu iza
njega bio je poster njegove kompanije za snimanje. Mrtvo sunce, na
kome su nekom vađeni unutrašnji organi. Nordberg je delimično
zamračio šaku creva. Kada je stresao pepeo s cigarete, Vinter je primetio
pored pepeljare fotografiju dve devojčice. Pored toga je bila čestitka u
okviru: „Najboljem tati na svetu“. Sa desne strane rama je bila gomila
CD-ova. Vinter je pročitao naslov gornjeg: Tortura Insomnae.
„Mnogo je smrti ovde“, rekao je Bergenhem dok je pregledavao
sobu.
„Pa da. To mi je posao.“ Vinter je primetio iskru u Nordbergovom
oku. „Pretpostavljam da ta tema nije tako nepoznata ni vama, gospodo?“
Govorio je prefinjenim geteborškim akcentom.
,,Da li ste poneli kasetu sa sobom?“, pitao je. Napravio je pokret
rukom i čovek slično obučen i otprilike istih godina se popeo i
predstavio. Vinter je dao kasetu i Nordberg je ubacio u kasetofon.
Muzika je počela i Vinter je vraćen u sobu u Ašebergsgatanu.
Nordberg i kolega su pažljivo slušali.
,,Niskobudžetno“, rekao je Nordberg nakon deset sekundi.
 Kolega je vrteo glavom.
„Ovo nikada ranije nisam čuo. Mora da je američko. Nije
norveško, u svakom slučaju.“
,,Norveško?“
,,Oni su najveći kada je reč o crnom metalu“, rekao je Nordberg.
„Dakle, ovo je crni metal?“ pitao je Vinter.
„Bez sumnje.“
„Kako znate?“
„Prodor, brzina. Samo slušajte. Udarac bubnja na svaki takt.
Barem.“
,,I vokali“, rekao je kolega. „Prilično piskavi.“ Slušali su vrištanje
koje je davno prevazišlo granice falseta. „Ovo je DO-BRO.“
„Ne slažem se“, rekao je Nordberg.
„Zašto je dobro?“, pitao je Bergenhem, okrećući se kolegi.
„Direktno je i bez pretenzija. Pravo na stvar. Pod uticajem ranih
osamdesetih.“
,,Da li su rane osamdesete?“, pitao je Vinter.
„Nikako. Zvuči kao da je snimljeno pre par godina. Smeće od
produkcije. Dah Batorija, ali nisu oni.“
„Zašto nije dobro?“, pitao je Vinter, okrećući se Nordbergu.
„Suviše je jednoliko. Ništa se ne izdvaja. Draže mi je nešto s više
melodije.“ Zaustavio je traku i pustio jedan CD. Više gitara je drndalo u
punoj brzini, bubnjevi svuda. Vokali iz grobnice. „Možete li da čujete?
Na to sam mislio.“
Bergenhem je pogledao Vintera.
„Mogu da čujem melodiju“, rekao je Vinter. „Dah Kleša.u
Nordberg ga je čudno pogledao.
„Čudno da ste to rekli, oni sami su pomenuli da duguju dosta
Klešu.“
„London calling“, rekao je Vinter.
„Svedska je vrlo jaka po pitanju crnog metala“, rekao je Nordberg.
„Koliko jaka?“, pitao je Bergenhem.
„Zavisi u poređenju sa čim. Ali ima svoje parče tržišta. Recimo da
švedski bend koji je veliko ime prodaje pet hiljada CD-ova. Ima ih par
koji su bolji, poput ogromnih kompanija kao što su Music for Nations,
Dimmu Borgir iz Norveške i Cradle ofFiltb iz Engleske. Tu govorimo o
stotinu pedeset hiljada.“
 „Crni metal?“
„Crni metal.“
,,Ko to sluša?“
,,Pa, uglavnom mlađi likovi. Skoro isključivo mladi tipovi. Obični
ljudi.“
Obični ljudi, pomislio je Vinter. Najbolji ljudi na svetu. „Kako
se… satanizam uklapa u to?“, upitao je.
„To je osnova crnog metala“, rekao je Nordbergov kolega. „Ali je
to više obožavanje đavola.“
„Koja je razlika?“
„Obožavaoci đavola vole đavola, ali odbacuju sve ostalo“, rekao je
Nordberg svojim prefinjenim akcentom. „Ali ja nisam stručnjak. Niti
obožavalac, zapravo.“
„I ovo je muzika za obožavaoce đavola“, rekao je Vinter
pokazujući na CD-plejer. Počela je nova pesma, podjednako žestoka kao
i prva.
„Ne mora da bude“, rekao je Nordbergov kolega. „Nije mnogo
ljudi medu onima koji slušaju ovo od onih što obožavaju davola, niti su
satanisti. Više je pakovanje bitno.“
,,Pakovanje?“
„Stil, koliko i muzika. Ljudi hoće da izgledaju kao Kiss, ali još
naglašenije.“
„Sverker zna sve što se može znati o grupi Kiss“, rekao je
Nordberg uz osmeh. „Usput, nisam vas upoznao. Jedinica za krivična
dela, Sverker. Sverker, jedinica za krivična dela.“ Prestao je da maše
rukom unaokolo. „Sverker radi za jednu diskografsku kuću. Depression.
Uglavom metal pank. Zna sve što se može znati o panku. Baš kao i vi“,
rekao je Nordberg klimajući glavom ka Vinteru. „Ulovio je nekoliko
novih bendova samo danas.“ „Slaktmask i Skitsystem“, rekao je Sverker
skromno. „I Arsedestroyer.“
„Ali ni vi ni on ne prepoznajete muziku na ovoj kaseti?“, pitao je
Vinter.
„Hajdemo ovako“, rekao je Nordberg. „Postavićemo zvučni fajl na
netu sa jednom od pesama sa kasete. Mogu reći da sam otkrio neki
nepoznati bend odnekud i da bih voleo da znam ko su.“ „Sto i jeste
tačno“, rekao je Sverker, zabacujući unazad dugu kosu u pramenovima.
„Sjajna ideja“, rekao je Vinter.
 „Ima na hiljade adresa širom sveta“, rekao je Sverker.
„Radiostanice, kompanije za snimanje, lične mušterije.“ „Sjajno. Kada
to možete da uradite?“
„Cim završimo s poslom. Da li ćemo dobiti odgovor, to je već
druga stvar, naravno.“
Vinter se vratio u stan još jednom, poslednji put. Sve je bio kao i
ranije. Mrlje nisu bile ni veće, ni manje. Muzika kao da je još boravila u
sobi. Crni metal. Sveža u sećanju iz prostranog tavana produkcije
Dezdemona.
Tirn forenzičara je završio. Ono što je trebalo analizirati je već
bilo u laboratorijama, u označenim posudama. Stan će se oprati i vratiti
u prvobitno stanje. Useliće se novi stanari. Imaću neke nove komšije,
pomislio je.
Čekao je lift, koji nije došao. Verovatno neko nije propisno
zatvorio vrata. Krenuo je niz stepenice, a tada je lift krenuo dole. Prošao
je pored njega, ali ko god da je bio u njemu, već je izašao iz zgrade kada
je Vinter stigao do prizemlja. Kruta ulazna vrata su se sporo zatvarala.
Bilo je vetrovito, ali veče bez padavina. Vinter je primetio leđa
čoveka koji je hodao niz ulicu. Možda je to osoba koja je sišla liftom.
Skrenuo je levo. Nebo je bilo tamne plave boje u pravcu Nordstana.
Zavukao je šal u kaput i zakopčao još par dugmeta.
Ostale su četiri hrskave rolnice kod pekara. Nadao se da se
Anđela vratila do sada. Hteo je da kaže nešto… njima. Mogao bi da legne
pored stomaka i ispriča im neku lepu priču.
Zena sa kolicima je prošla pored njega kada je izašao iz pekare.
Stao je sa strane. Odjednom je osetio želju da pogleda bebu. Sustigao je
ženu.
Izvinio joj se i ona je stala.
,,Da li bi vam smetalo ako bih pogledao bebu?“, pitao je.
»Ha?“
Izgledala je pre iznenađeno nego uplašeno.
„Samo bih da bacim pogled na vašu bebu.“ Osećao se kao
potpuna budala, ali ga nije bilo briga. „Uskoro ću i sam dobiti dete. Prvi
put.“ Kolica su bila bezbojna na neonskom svetlu. „Biću otac“, rekao je.
 24

Pratili su živote Kristijana i Luize Valker. Zahtevali su sve

raspoložive podatke od kolega u Vesterasu i Kungsbaku, ali ovaj par nije
počinio nijedan zločin koji bi bio zabeležen. Crkva, država i lokalne
vlast’ su dostavili one podatke koje su imali, ali do sada se nije pojavilo
ništa od koristi.
,,Da li je to bio neko koga znaju?“, pitao se Ringmar. Sedeli su u
njegovoj kancelariji nakon jutarnjeg sastanka. Džanali i Halders su
takođe bili tu.
„Dakle, nije provalio unutra“, rekao je Vinter. „Možda je ukrao
ključ, ili je napravio duplikat, ali je jasno da ih poseta nije iznenadila.“
,,Ne“, rekao je Ringmar. ,,Ne na taj način. Jeli su, naposletku. I
pili.“
„Dve boce vina“, rekao je Vinter.
,,I jače stvari. Bajer kaže da su u čašama bili tragovi džina i
tonika.“
,,Da li Bajer zna ko je proizvođač?“, pitao je Halders.
Vinter se setio tankereja. Mogao bi i sada da kupi bocu za Božić,
pre nego što mama dođe.
Ringmar je pogledao u Haldersa.
„Hmm. Hoćeš da kažeš da bi to što znamo koji je proizvođač
moglo da nam pomogne?“
„Ako je ubica doneo džin na žurku, da. Ako uvek pije ‘Gordon’s’
na primer, a neko u Sistem prodavnici na Aveniji se seti nekog ko uvek
kupuje ‘Gordon’s’… pa…“
„Morao bi da ga kupuje na sanduke da bi se iko setio. Svake
nedelje. To zvuči malo verovatno, Fredriče“, rekla je Džanali.
„Videću šta Bajer ima da kaže“, rekao je Vinter. „Svaki detalj
može biti bitan.“
„Šta još znamo?“, pitala je Džanali, nikog posebno. „Šta smo
utvrdili u vezi sa ovim parom?“
„Da nisu imali baš neki širok krug prijatelja“, rekao je Halders.
„Ne mnogo onih kojima je bitno da li su živi ili mrtvi.“ „Bilo je nekih
poruka na sekretarici“, rekao je Ringmar. ,,Trig-Hansa“, rekao je
Halders. „Neke gluposti o penzijama. To je jedina veza koju ljudi danas
imaju sa stvarnim svetom: osiguravajuće kompanije koje pokušavaju da
izvuku penzije kako bi gurao dalje kada te artritis toliko dotuče da jedva
možeš da se krećeš.“ Pomislio je da kaže kako očigledno traće vreme s
ovim parom, ali nije.
„Još dva poziva“, rekao je Ringmar, koji je strpljivo sačekao da
Halders završi sa svojim brbljanjem.
„Razgovarali smo s njima“, rekao je Halders. „Tim drugima.
Sinoć.“
„Nešto se tu ne uklapa“, rekla je Džanali.
„Kako to misliš?“, pitao je Vinter.
„Tačno je“, rekao je Halders. „Bilo je nečeg… čudnog.“ „Nije nam
bilo jasno zašto su išli da vide Valkerse.“ ,,Sačekaj“, rekao je Vinter.
„Jedna po jedna stvar. Ko je išao da vidi koga, i kojim redosledom?“
,,U redu. Par, više ili manje istih godina kao Valkersi, Per i Erika
Elfvegren - žive u Jernbrotu. Slični su Valkersima na nekoliko načina.
Nemaju dece, istih su godina, sličnog izgleda…“ Pogledala je ostale, kao
da kaže: kako su izgledali pre… „Juče smo otišli od njih, posle pet.
Telefonirala im je samo da sazna šta se dešava, kako je ona to rekla.“
„Koliko su se dobro poznavali?“, pitao je Ringmar.
„O tome se i radi - bili su prilično nejasni po tom pitanju.
Upoznali su se u nekom restoranu s plesom ili slično, kako su rekli, ali
nisu mogli da se sete gde. Večerali su kod Valkersa jednom, a Valkersi
su uzvratili posetu.“ Džanali je pogledala u Haldersa. „Stekli smo utisak
da se radi o vrlo površnom odnosu.“ „Nisu imali pojma o onome što se
desilo Valkersima“, rekao je Halders.
„Da li su imali alibi za vreme kada je izvršeno ubistvo?“, pitao je
Vinter. Sada su imali okvirno vreme i datum od Pije.
„Oboje su bili kod kuće“, rekao je Halders, „a jedini svedok je
televizor.“
,,Hmm.“
„Sta se tu ne uklapa?“, pitao je Ringmar Džanali. „Rekla si pre da
se nešto tu ne uklapa.“
,,Da… njihovo ponašanje, nekako. Bili su tako… ravnodušni, ili su
znali tako malo o Valkersima. A u isto vreme su bili ukočeni od straha.“
„Da li je to stvarno tako čudno?“, pitao je Ringmar. „Prijatelji su
im ubijeni.“
 ,,Da, tačno. Ali je očigledno da nešto kriju. Nešto o čemu ne žele
da pričaju.“ Podigla je pogled. „Znaš kako je. Možeš da primetiš da ima
nečeg što osoba zna da hoćeš da znaš, ali on ili ona ne žele da kažu šta je
to.“
„Upravo tako“, rekao je Halders, klimajući glavom u pravcu
Džanali. ,,Ne bih to ni sam bolje rekao.“
,,A isto to se desilo i s drugim parom“, rekla je Džanali. „Stvarno
jeste.“
„Kojim drugim parom?“, pitao je Vinter. „Misliš na drugu poruku
na sekretarici?“
,,Da ovi…“ Pogledala je beležnicu. „Martel. Bengt i Siv Martel.“
Bengt i Siv, pomislio je Vinter. Ista imena kao moji roditelji.
„Nemaju veze s konjakom“, rekao je Halders.
„Znala sam da ćeš to da kažeš“, rekla je Džanali.
„Šta je bilo čudno u vezi s njima?“, pitao je Ringmar, koji je
postao malo nervozan. „Zive u… Melndalu, ako se sećam dobro.“ ,,Da.
Moglo bi se reći da su kopija druga dva. Isti tip. Isti odgovori. Isto
površno poznanstvo.“
„Bili smo s njima sinoć“, rekao je Halders. „Ali ima jedna ili dve
razlike. Za početak, Elfvegrenovi nemaju dece, ali Siv Martel je
razvedena i ima par tinejdžera. Zive sa ocem, a on živi u Malmeu.“
Halders je pogledao Džanali. „Čak i ja sam mogao da vidim da joj je
teško da kaže išta o deci. Bilo je… bolno.“ ,,Ne dele starateljstvo?“, pitao
je Vinter.
„Nije ih videla nekoliko godina.“
„Šta je s drugom razlikom?“, pitao je Ringmar.
„Dakle, Elfvegrenovi su bili malo uplašeni“, rekao je Halders, ,,ali
Martelovi su bili nasmrt uplašeni, ali ne zbog nas.“ „Bilo je i očiglednije
da nešto kriju“, rekla je Džanali. ,,Ne znam da li to ima ikakve veze s
ubistvom.“
,,Alibi?“, upitao je Vinter.
,,Možda“, rekao je Halders. „Obrok u dva restorana i još par…
‘sastanaka’, kako su to rekli. Možemo da ih proverimo. Nismo još stigli.“
„Nešto kriju“, rekla je Džanali.
„Popričaću s njima“, rekao je Vinter. „Počeću s Martelovima.“
„Preporučujem da ih vidiš na njihovom domaćem terenu“, rekao
je Halders. „Kao da im je malo neprijatno u sopstvenoj kući.“ „Vraćamo
se na Valkersove, rekli ste na sastanku da su oboje stekli izvesnu
reputaciju na poslu“, Ringmar se obraćao Džanali.
„Mislim da nisam rekla ‘reputaciju’. Ali je bilo nekih naznaka.
Niko nije hteo da ide u detalje.“
„Ali nijedno od njih nije imalo išta protiv malo flerta?“, pitao je
Ringmar.
„Moglo bi se reći. Pretpostavijam da je muž imao veću reputaciju.
Dakle, kako da to kažem? Vidao se s drugim ženama, ali mislim da je
ona samo volela da flertuje.“
„Dakle, moguće je da je bilo i drugih parova“, rekao je Vinter.
„Hajde da počnemo sa Elfvegrenovima i Martelovima. Ili, bolje, da
bacimo još jedan pogled na njih.“
Vinter je pregledao svoje beleške. Ostali su otišli. Pustio je sada
kasetu sa crnim metalom, utišanu, ali je vrištanje ,,pevača“ bilo
podjednako prodorno. Zazvonio je telefon.
,,Vinter.“
,,Sakrament.“
,,Izvinite?“
„Rikard Nordberg ovde. Našli smo bend. Zove se Sakrament.
Kanadski. Sverker nije bio daieko.“
„Sigurni ste?“
„Mislim. Dobiii smo nekoliko odgovora. Dvadeset ili više, čini mi
se. Svi kažu da je to Sakrament. Nikada nisam čuo za njih. Niti je
Sverker.“
,,Sakrament“, rekao je Vinter. Krštenje ili sveta pričest, pomislio
je.
,,U nekim odgovorima se pominje ime pesme, i diska“, rekao je
Nordberg. „Prvu pesmu sam postavio kao MP3 fajl, i očito se zove Zli
bog. CD se zove Ćerka… sačekajte tren… Ćerka Habakuka, ili kako god
se već izgovara.“
„Habakuk? Šta je to?“
„Nemam pojma. Ako me terate da pogađam, rekao bih da je to
izmišljeno ime za đavola.“
„Habakukova ćerka“, rekao je Vinter.
„Možda je fina“, rekao je Nordberg i prasnuo u smeh. „Stavili
smo se na milost neta i dobili devedeset osam pogodaka za Sakrament.
Onda smo utonuli dublje u močvaru i saznali da Sakrament potiče iz
Edmontona i da su snimili još jedan CD kao i Hab… dakle, kako god.
Kao i promotivni.“
,,To je vrlo dobro urađeno“, rekao je Vinter.
„Dakle, još četiri hiljade sedam stotina dvadeset i jedan posetilac
se slaže s tim“, rekao je Nordberg. „Stranica Sakramenta je do sada
imala četiri hiljade sedam stotina dvadeset i jedno otvaranje. To se
uklapa s onim što smo rekli kada ste biii ovde, više ili manje. Statistika
ukazuje na to da imaju publiku od pet hiljada fanova, goredole.“
„Nemate spisak imena, pretpostavljam?“
,,A? Ha, ha.“
„Sta mislite da bi trebalo sada da uradimo?“ Za promenu ću
jednom da saslušam šta stručnjaci imaju da kažu, pomislio je.
„Dakle… pretpostavljam da bih mogao da pokušam da nabavim
kopiju Cerke pravo iz Kanade. Ili bismo mogli da proverimo kod drugih
distributera, sada pošto imamo ime benda. Da vidimo koje prodavnice
imaju disk na lageru. Ili da li je hvaljen u časopisima za fanove. To bi
izbacilo prodavnice ploča. Verujem da su časopisi za fanove najbolji u
ovom slučaju. Ali, to će biti paklen posao. Problem je u tome što je disk
izašao 1996, ali je od tada izdato toliko toga da je isto tako mogla da
bude i 1896.“ Nordberg je frknuo. „Sudeći po kvalitetu zvuka, moglo bi i
da bude!“
„Možete li mi pomoći s ovim slučajem?“, pitao je Vinter. ,,U redu.
Moram da kažem da i sam postajem radoznao. Samo tren… Sverker
hoće da kaže nešto.“
Vinter je sačekao. Cuo je glasove u daljini preko telefona. Onda
se vratio Nordberg: „Dakle, da budemo iskreni, dobijamo gomilu
promotivnih CD-ova svake godine i veliki deo damo prijateljima ili
kome god, ali par sačuvamo, ili, bolje rečeno, bacimo u arhivu tavana.
Proširila se izvan svih očekivanja. Postoji mogućnost da je taj disk tamo
gore. Mislim, velika je verovatnoća da smo imali taj disk ovde u ovom ili
onom trenutku.“
„Imate li vremena da proverite arhive?“
,,Ne.“
,,U redu. Poslaću kolegu.“
Bilo je veče. Vinter je išao kući kroz Heden. I dalje je bilo hladno,
vedro. Desetak ili više ljudi je igralo fudbal na šljunkom posutim
terenima, uz mnogo vike i tupih udaraca kada se šutne lopta. Fudbal u
novembru? Zašto da ne? U Engleskoj sezona jedva da je krenula do
sada. Neko je vikao. Okrenuo se i video da se lopta dokotrljala do njega.
Šutnuo je postrance nazad. Daleko od završene.
Razmišljao je o Stivu, kolegi u Londonu. Stiv je bio svojeglav po
pitanju ploča koje sluša. Vinter mu je poslao neki džez, ali je morao da
prihvati da je to bio uzaludan trud. Na mene je lakše uticati nego na
njeg-?. Ljudi koji slušaju klasični rok su konzervativni.
Nisu razgovarali mesecima. Vinter je razmišljao da skokne do
Londona nakratko pre Božića, ali sad nije bio siguran. Idi svakako, rekla
je Anđela. Ako je moguće.
Zašto ne bi bilo moguće? Beba je trebalo da se rodi tek početkom
aprila. Prva, bila je uporna Anđela, a nije se šalila. London je bio
iskušenje. London zove. Prošlo je puno vremena.
Vinter je čuo još tupih udaraca iza sebe, koje je pratila vika i
bodrenje: neko je dao gol.
Poslednji put kada su se čuli telefonom, glavni inspektor Stiv
Mekdonald je imao nogu u gipsu nakon obaveznog meča nedeljom koji
je igrao za tim iz paba u Kentu. Svratite na par dana kada god vam je
volja, rekao je. Ti nisi tako bitan, ali bih voleo da vidim Anđelu. Ponovo.
Upoznali su Stiva nakratko u Geteborgu pre malo više od tri
godine, ali još nisu upoznali njegovu suprugu. Niti blizance. Možda bi
trebalo da sačekaju dok ih ne bude troje. Početkom aprila. Troje.
„Šta misliš o Iliji?“, pitala je Anđela kada je umarširao u kuhinju.
Suze su joj se slivale niz obraze.
,,Da ja to uradim?“
„Da, molim te.“ Dala mu je nož i Vinter je počeo da seče crni luk.
Polovina je čekala na seckanje.
„Šta misliš? Ilija? Ili Isak? Emanuel?“
„Zašto ne Esau?“
„Budi ozbiljan.“
„Pa… pomalo biblijski… ali pretpostavljam da nema ničeg lošeg u
tome.“
„Veruješ u Boga.“
„Povremeno.“
, „Uvek si govorio da moramo da imamo nešto da nam daje
snagu.“
,,Da.“
 „Izabela.“
„Odlično ime.“
,,Olivija.“
„Takode odlično.“
,,Leo.“
Vinter je trepnuo da ukloni suze dok je sekao crni luk. „Hmm…
možda. Izgleda da ti više nije muka.“
„Obično prestaje posle dvanaeste nedelje ili tako, a mi smo
dobrano prošli taj datum. Sada dolazi tihi, mirni period. Za majku,
barem.“
„Kako stomak? Kako je Ilija?“
„Oseti sam“, rekla je i ustala sa stolice u koju je tek sela. „Podi sa
mnom.“
Otišla je do spavaće sobe i Vinter je spustio nož i krenuo za njom.
Anđela je legla i otkrila stomak, koji je još porastao. Vinter je seo na
krevet. Ovo bi mogao biti prvi put. Ništa nije osetio do sada. Sve je bilo
tako teško pojmiti. Da li je stvarno? Osećala je pokrete fetusa već
nedeljama, možda pet. Udarce. Ponovo se setio fudbala, mogao je da
zamisli tipove iz Hedena. „Stavi ruku ovde.“
Učinio je kao što mu je rekla. Mogao je da oseti kako se nešto
kreće. Bilo je stvarno.
 25

Morelijus i Bertram su stali na crveno. Morelijus je video

kretanje u kolima daleko sa desne strane, izvan ugla oka. Okrenuo je
glavu i video starijeg čoveka kako se vezuje. Bertram ga je takođe video.
Morelijus je klimnuo prijateljski glaVom ka čoveku.
Bertram se nasmejao od uva do uva. „Da se nije pomerao, ne
bismo ni primetili.“
»Ne.“
„Jedna stvar koju dobiješ ovim poslom jeste podeljen vid“, rekao
je Bertram.
„Sta ti još daje?“, pitao je Morelijus, krećući dalje kada se
promenilo svetlo.
„Eh?“
„Sta ti još daje ovaj posao, osim podeljenog vida?“
Bertram nije odgovorio. Gledao je kako kače ukrase za Božić na
ulicama i u ulazima ka lučnim otvorima.
„Evo nas opet“, rekao je.
„Šta?“
„Pakao zvani Božić je opet pred nama.“
Morelijus je stao na prelazu za pešake. Mlada žena je gurala
široka kolica sa dvoje dece. Mahnula je prepoznavši ga, a Morelijus je
podigao ruku u znak pozdrava.
„Jadna, mora da gura njih dvoje dok ide u božićnu kupovinu“,
rekao je Bertram.
„Jadan ti kad moraš da ideš u božićnu kupovinu“, rekao je
Morelijus.
Bertram nije odgovorio.
„Izgleda da ne čuješ šta ti govorim danas, Gregere.“
„Čujem.“
„Ali ne odgovaraš.“
,,Ja ne idem u božićne kupovine. Nikada ne šetam po centru
grada kada nisam na dužnosti. Pogotovo ne kada je sezonska histerija.“
,,Stvarno?“
„Zar ti ne smetaju svi ti pijanci i druga đubrad koja se motaju
unaokolo? Zar ne pomisliš: neko je tu vraški na listi traženih? Zar ne
pomisliš: eno ga kopile, a gde je prokleta policija?“
Morelijus se složio. Nije to bilo samo kada je na dužnosti. Svaki
put kada je išao niz Aveniju primetio bi ulaz za osoblje gde su dolazili da
pokupe kradljivce po prodavnicama. Video je ulaz u neki pab, ili tamo
ispred pošte, gde su svi pišali kada padne noć. Tamo je nekome
slomljeno rame. Tamo je ona žena poludela. Onde je onaj tip upucan.
Tamo je bila tuča…
,,Ne volim Božić“, rekao je Bertram.
„Ima li ičeg što voliš?“
Bertram nije odgovorio. Gledao je pravo napred. Morelijus je
skrenuo u Getaplatsen. Sunce je bilo jako, nebo plavo. Visok pritisak je
bio uporan, što nije bilo uobičajeno. Mali nanosi snega u uglovima
stepenica. Bande mladih su stajale unaokolo ispred apoteke. Ljudi su se
ulivali u hotel Park avenija na ručak. Niz od dvadeset taksija je bio
ispred. Neki idioti su ostavljali motore da rade po pola sata. Izduvni
gasovi su lebdeli kao oblaci ‘ oko kola. Morelijus je imao želju da stane i
natera ih da ugase motore.
„Kako je bilo unutra?“, pitao je Bertram.
,,A?“ Morelijus je skrenuo desno nakon hotela i našao se iza
autobusa za Engelbrektsgatan. „Unutra, gde?“
„Kako je bilo u stanu? Ašebergsgatan. Dvostruko ubistvo.“
„Sada me pitaš?“ Jedva da su govorili o tome od kada se dogodilo.
Bilo je tako ponekad. Nije ništa rekao. Bertram je stajao napolju na
odmorištu. „Šta bi da znaš?“
„Kako je izgledalo?“
„Kako to misliš, izgledalo?“ Pogledao je udesno prema Bertramu,
ali ovaj se nije okrenuo da ga pogleda. Stigli su čak do Skandinavijuma.
Nisu stizali pozivi preko radija. Grupa navijača hokejaškog kluba
paradirala je unaokolo sa zastavama pre meča te večeri. „Kako su oni
izgledali, misliš?“
Bertram je klimnuo glavom, ne gledajuči ga. Morelijus nije ništa
više rekao. Razgovarali su o kružnom toku u Korsvegenu. Obišao sam
ovu stvar nekih osamnaest miliona puta. Tamo preko sam jednom bio u
drugim patrolnim kolima. Trgnuo sam pijane tinejdžere iz Lizberg
vrtova zadovoljstva i onda su ih njihovi prijatelji ponovo odvukli natrag.
Kupio sam novine i snikers čokoladice na kiosku za novine, tamo. Sada
idemo ka Eklandabakenu. Ja sam za volanom. Kola idu pravo napred
kao da su na šinama.
„Sta je bilo, Sajmone?“ Bertram se okrenuo da ga pogleda, a onda
ponovo pogledao napred. „Pazi, za IME BOGA!“ Upravo su se spremali
da udare otpozadi taksi ispred Panorame. Morelijus je zakucao kočnice.
Stali su na par centimetara od vozila. Vozač taksija je zurio u njih.
Njegov. putnik, koji je izlazio, učinio je isto. „Jesi li zaspao?“
Morelijus je krenuo unazad, pretekao taksi i nastavio. Sve je bilo
kao i ranije. Ulica je i dalje bila tu. Kola su išla pravo napred. Bertram ga
je pogledao. Morelijus je skrenuo dole prema Mosenu. Radio je zakrčao
i oživeo, ali poziv nije bio za njih. „Glave su bile zamenjene“, rekao je
Morelijus.
,,Šta?“
„Glave su im bile zamenjene. Zar to nisi znao? To nije za javnost,
ali svakako svaki pandur u gradu zna za to.“
,,Ne ja. Niko mi nije rekao.“
,,On je imao njenu glavu, a ona njegovu.“
,,Isuse.“
„Držali su se za ruke.“
Morelijus je stigao do sledećeg kružnog toka. Ovog puta je
pažljivo proverio pre nego što je nastavio.

Patrik je priznao da mora nešto da uradi. Nazvao je policiju i

spojili su ga s nekim po imenu Meler ili slično. Pitali su ga za ime.
„U vezi je sa onim… ubistvom“, rekao je.
„Mislio sam da smo razgovarali sa svim novinama, dečače“, rekao
je Meler kada je objasnio ko je.
Sada je Patrik sedeo naspram krupnog, kratko ošišanog policajca,
koji nije izgledao tako staro, i još jednog, lcoji jeste. Osećao se pomalo
kao slavna ličnost. Bitan. Ali nije bilo zabavno. Kada je stigao, mlađi
čovek ga je pogledao lcao da je od stakla, skroz kroz njega.
Ovo je taj tip o kojem je Rija stalno pričala. Onaj kojeg je video u
tramvaju. Ženska s lcojom je bio bila je lepotica. On je izgleda bio težak.
Skupa košulja. Izgledao je kao neko iz gangsterskih filmova. Uzeli su
Poverljivo iz LA zato što se Riji dopala slika, a on je lako mogao da bude
u njemu. Odgovarajući stil.
„Dakle, video si nekog kako izlazi iz lifta?“, pitao je Vinter.
 ,,Da.“
,,Muškarca?“
,,Definitivno.“
„Kako možeš da budeš tako siguran?“
„Ulovio sam pogled na njega sa strane kada je izašao iz zgrade.
Njegov profil.”
„Koliko od profila?“
„Hmm… iz ugla, otpozadi. Ali dovoljno da vidim da je tip.“
„Koliko star, po tebi?“, pitao je Ringmar.
„Pa, otprilike vaših godina“, rekao je Patrik dok je gledao u
Vintera.
,,U redu. Sta se desilo? Počni od trenutka kada si ušao u zgradu.“
Patrik im je ispričao svoju priču. Bila je ista kao ona koju je rekao
Mariji.
Pitali su ga za datume, dane, vreme.
“Šta je s njegovom odećom?“, pitao je Vinter. „Kaputom. Dug,
kratak?“
„Pre duži nego kraći. Mmmm…“
„Ispod kolena?“
„Mislim da jeste.“
„Šta još?“
„Sta si još video osim kaputa?“
„Samo to. Bilo je još nečeg… ali ne mogu da se setim. Puno sam
razmišljao o tome. Još nešto.“
„Kako to misliš, još nešto?“
„Nije u vezi s kaputom.“
,,Kosa?“
,,Ne mogu ništa da kažem o njegovoj kosi, kao što rekoh ranije.
Kada sam otprilike stigao do kose, on je bio, kao, u senci u hodniku
ulaza. Ne mogu da kažem ništa o njegovoj kosi. Ni boju, niti išta.“
,,Da li bi primetio da je bila duga?“, pitao je Vinter. „Hmm…
možda.“ Počešao se po obrazu. „Da, mislim da bih.“ „Je li bio visok?“
„Normalan.“
,,Normalan?“
„Kao, nije bio patuljak. A ni dva metra. Ali ja sam bio par
stepenika iznad, a svetlo je bilo loše.“ Pogledao je u plafon. Bio je
drugačiji plafon. Mogao je da vidi lampu ispred sebe. Bilo je slabo… ,,To
je suština! Svetlo je bilo jako kao i obično. Primetio sam to onda i sada
se sećam. Mora da bude nekoliko sijalica unutra i jedna mora da je bila
crkla, jer kada sam došao sledećeg dana, ponovo je radila.“
„Ponovo radila? Misliš svetlo je bilo jače?“
,,Da. Nadstojnik mora da je zamenio sijalicu. Sredio je.“
„Kada je to mogao da uradi?“, pitao je Ringmar.
„Tog dana. Istog dana. Siguran sam da je svetlo bilo jadno samo
tog jutra.“
„Sasvim si siguran?“
„Da. Sasvim siguran. Nekako siguran.“
,,U redu.“
„Bolje da popričate s tim likom, nadstojnikom“, rekao je Patrik.
„Uradićemo to“, rekao je Vinter. Mogao je da primeti trag osmeha
na Ringmarovom licu. „Hvala ti. Ali, hajde da se vratimo na odeću. Ako
nije bio kaput, da nisu pantalone? Da li si prepoznao nešto u vezi s
njegovim pantalonama?“
,,Ne mogu sada da se setim šta je to bilo. Bilo je, kao, nešto na šta
sam reagovao. Ne znam baš kako da se izrazim.“ „Daj sebi vremena,
Patriče.“
,,Ne verujem da ću se sada setiti.“
„Možeš da nastaviš da razmišljaš o tome kada se vratiš kući,
naravno.“
,,Naravno.“
„Gde živiš, Patriče?“ pitao je Vinter.
A“
„Ako deliš novine na području Vasaplatsena, mora da i živiš
negde u blizini.“
,,U Kastelgatanu. Živim sa ocem u Kastelgatanu. To je sa druge
strane Haga.“
,,U redu. Da li misliš da bi prepoznao tog čoveka ako bi ga ponovo
video?“
Patrik je slegnuo ramenima. „Mislim, svetlo je bilo malo čudno.
A ja sam ga video s leđa, nisam siguran.“
„Ali nije bio neko koga si ranije video?“
„Kako to mislite? Neko koga sam ranije video? Na stepenicama?“
„Možemo da počnemo s tim. Neko koga si video na stepenicama
kada si delio novine.“
 ,,Ne sećam se. Stvar je u tome da retko nekog vidim tamo.“
„Hmm. Možda ćemo te zamoliti da nam pomogneš da proveriš sve koje
žive tamo. Kako bismo znali da li je bio jedan od njih.“
,,U redu…“
,,A tu je i pitanje da li si ga možda video ranije“, rekao je Vinter.
„Negde drugde, to jest. Ne u zgradi, ili na stepenicama. Neko drugo
mesto, nekom drugom prilikom.“
,,Da, shvatam.“
„Razmisli o tome.“
Patrik je već razmišljao. Razmišljao, razmišljao. Pogledao je
policajce koji su postavljali sva pitanja. Stariji je izgledao kao da je
zaspao, ali je odjednom okrenuo glavu i pogledao kroz prozor na gole
grane i plavo nebo napolju. Tip je imao profil… svetih mu… da li je to
pro…
„Mogao bi biti taj profil“, rekao je Patrik.
„Kako to misliš ?“
„Profil. To da mi je nešto poznato. Možda sam prepoznao profil.
Da sam ga video ranije. Glavu.“
„Napreduješ svakim trenom, Patriče.“ Mlađi pandur se
osmehnuo. „Setio si se priličnog broja stvari dok si sedeo ovde.“ „Vreme
je za zid od cigala, ipak, čini mi se.“
„Možda za sada“, rekao je Vinter. „Ali nastavi da razmišljaš kada
se vratiš kući, kao što smo pričali.“
,,Naravno.“
,Još jedna stvar“, rekao je Ringmar. „Zar nisi čuo muziku koja je
dopirala iz stana kada si gurao novine kroz otvor za poštu?“
„Naravno. Kao što sam rekao nadstojniku.“
„Ponovi to?!“, rekao je Vinter.
,,Ja sam mu rekao za to. Za metal.“
Vinter je pogledao Ringmara, koji je napravio gest rezigniranosti.
Nisu imali izveštaj o tome. Zar niko nije pitao mladića koji dostavlja
novine?
,,Da li si je dugo slušao?“, pitao je Vinter. „Kada si dostavljao
novine?“
„Par dana. Ne mogu da se setim tačno koliko.“ Okrenuo se ka
Vinteru. „Moraću da razmislim o tome.“
„Da li si je prepoznao?“, pitao je Vinter. ,,Muziku?“
 ,,Ne zapravo. Mislim, zvuči drugačije kada prolazi kroz hodnik i
otvor za poštu i sva ta sranja. Nekako.“
„Rekao si ‘ne zapravo’. Sta podrazumevaš pod tim?“
„Pa, očigledno je deatb metal ili crni. Ali nije moja stvar.“
„Mislimo da se možda radi o kanadskoj grupi po imenu Sakrament“,
rekao je Vinter. ,,Da li su ti poznati?“
„Sakrament? Nikada čuo za njih.“
„Cerka Habakuka. Tako se zove disk. Da li ti to zvuči poznato?“
,,Ne. Ali imam par prijatelja koji su, kao, zaluđenici za metal. Ili
su bili, u osnovnoj. Prošle godine. Sada idu u drugu školu i, p*!”1
„Ali ovo je njihova… stvar?“
„Mogla bi da bude. Ne znam baš za taj disk, ali crni metal je ono
što rade. Jedan od njih svira, zapravo. Bubnjeve.“ Po prvi put je Patrik
otpio gutljaj vode iz čaše ispred sebe. Odjednom je osetio izuzetnu žeđ.
Previše je pričao. Nije znao zašto. Kao da je morao. ,,Da proverim s
njima? Kako ste rekli da se bend zove? Sakrament?“
 26

Zašto li je nadstojnik ćutao o tome?“, pitao je Vinter.

,,Je li tačno?“, rekao je Ringmar.
,,Da je dečko prvi čuo muziku? Mislim da jeste.“
„Neki ljudi vole da uzmu svu slavu. Možda je nadstojnik mislio
da će biti neke nagrade.“
„Ima li još nečeg što je video, a da nije pomenuo?“ „Misliš da ii
još nešto krije od nas?“
»Da.“
,,Ta ti je dobra.“
„Bolje da ponovo razgovaramo s njim.“
„Dečko izgleda pametno“, rekao je Ringmar.
,,On zna nešto bitno.“
,,Misliš?“
„Siguran sam u to. Kada se seti šta je, to će nam biti prava
pomoć.“ Vinter je upalio ,,corps“ i začkiljio u dim. Uzeo je još jedan dim,
izdahnuo i ponovo začkiljio. „Razmišljao sam o onome što je pisalo na
zidu“, rekao je. „I o izrazu: ‘Napisano je na zidu’. Znači nešto poput, ne
možeš da izbegneš da vidiš očigledno, što je tu za svakog da razume.
Napisano je na zidu. Da li je to neka vrsta dvostruke poruke koja nam je
poslata? Ili neka vrsta podteksta? Da li to što je napisano pokušava da
nam kaže da imamo odgovor pred nosom? Deo odgovora, barem? Ne
znam.
Ali možda je reč ‘zid’ upravo to: kaže da je napisano na zidu. Da
svet po sebi nije bitan. Pre kao strela koja pokazuje u drugom pravcu.
Da li me pratiš, Bertile?“
„Nisam siguran. Nastavi.“
„Drugim rečima, da ne moramo da brinemo o samoj poruci več
pre o činjenici da je tu.“
„Da je rešenje bliže nego što mislimo?“
„Da. Da je nešto na dohvat ruke, što ne možemo da vidimo.“
Ringmar je protrljao oči i prošao rukom preko čela. Zamišljao je zid u
stanu, crvena slova na beloj pozadini. Kao naslov. Rubrika.
„Razmišljao sam o tome i kao o rubrici“, rekao je i spustio ruku.
„Rubrika u smislu zaglavlja. Dakle, najbitnija stvar jeste šta sledi? “
„Hmm.“
„Da li si znao da reč ‘rubrika’ potiče od latinskog rubrica, u
značenju crveno?“
„Ne. Stvarno?“
„Jonas mi je to rekao tokom vikenda. Pitao me da li znam šta je
rubrika zapravo, i onda mi je objasnio.“
„On studira novinarstvo, zar ne?“
„Prvi semestar na fakultetu novinarstva“, rekao je Ringmar,
skoro zvučeći ponosno na sina.
„Iver nije baš pao blizu drveta, a?“, rekao je Vinter. „Sta još ima
da kaže o poreklu reči?“
„Rubrici, misliš? Odluke koje je donosio rimski senat su počele
da se objavljuju 59. pre n. e. porukama na gipsanim pločama koje bi
prikovali na javnim mestima“, rekao je Ringmar, kao da predaje. „Table
su zvane Acta Senatus i imale su rubrike u crvenoj boji.“
„Hoćeš da kažeš da možda postoji neka veza?“
Ringmar je ispružio ruke.
„Bila je to samo misao.“
„Dakle, ubica zna o latinskim rubrikama? Da li da ga potražimo
na fakultetu novinarstva? Ili je on zapravo novinar? To je u redu za
mene.“
„Bila je to samo misao, kao što rekoh.“
„Zanimljivo“, rekao je Vinter. Povukao je još jednom ,,corps“,
ponovo proučavajući dim. Možda je ovo jedan od njegovih poslednjih
cigarilosa. Imao je svaki razlog da sada prestane, pre prvog aprila, i
izbaci blažene, al’ jake arome iz stana i odeće. „Ali ovo nas nikuda ne
vodi. Još. I, naravno, moguće je da ništa i ne znači.“
,,Šta?“
,,Da je napisao šta god da mu se vrzmalo po glavi. Prvo što mu je
palo na pamet. Samo da bi nas zbunio.“
„Namerne dezinformacije? Da, to bi mogao da bude najgori
mogući odgovor. Onda ne bismo imali ništa od čega da pođemo. To bi
moglo da znači da imamo posla s nekim ko je uživao u tome da to
uradi.“
„Moguće je. Pre nego neko ko traži pomoć.“
„Veruješ i u to?“
 ,,Da je poruka poziv za pomoć? Da. U suprotnom smo izgubljeni.“
„Nećemo moći da raščistim ovo sami“, rekao je Ringmar. „Jesmo
li ikada?“, rekao je Vinter.
„Hoće li se ponoviti?“
»Ne.“
„Zašto ne?“
„Ovo nije serijski ubica. Možda je psihopata, ali sumnjam.
Verovatno nije psihopata. Lud na drugi način. I nije serijski ubica.“
„Znači, nešto lično je u pitanju.“
,,Ne znam, naravno. Ali pretpostavljam da je odgovor negde u
prošlosti žrtava. U prošlosti oboje, ili njenoj, ili njegovoj. Da. Lično u
tom pogledu.“
Ringmar je uzdahnuo da se čuje.
„Ne možemo da prođemo svaki papirić, svako sećanje u
Vesterasu i Kungsbaku.“
„Nismo sami. Imamo kolege.“
„Potrebne su godine da se isprati prošlost čoveka. Svi ti odnosi
koje je imao od rođenja. Bilo koji bi mogao biti ključan. Bilo koja osoba
sa kojom se sukobio mogla bi biti ta koju tražimo. Bilo ko.“
„Moraćemo da počnemo s eliminisanjem.“
„Taj posao je več počeo“, rekao je Ringmar bez osmeha. „Možda
je lično u smislu što su ove dve žrtve predstavljale nekog drugog“, rekao
je Vinter. „Simboli. Moguće statisti. Zamenjuju nešto. Neki stil života.
Ili nešto banalno poput njihovog izgleda. Oboje, ili samo on, ili ona.“
„Razmišljaš o glavama?“
,,Ne, ne u ovom kontekstu. Ali, naravno, to je takođe svirepa
poruka. Možda. Simbol nečega. Ne usuđujem se da spekulišem tome.
Potrebna nam je pomoć, kao što rekoh.“
Patrik je sedeo u sobi sa slušalicama na ušima i nije čuo oca kada
je prišao iza njega da ih smakne. Muzika je siktala iz slušalica poput
zmije, vijugajući preko poda među kablovima. „Zovem te satima!“
„Nisam te čuo.“
„Naravno da nisi, kada slušaš to sranje.“
Patrik je mogao da oseti mirish alkohola i video je oca kako se
sapliće kada se odmakao od kreveta, a onda je čudno seo.
„Sta hoćeš?“, pitao je, pokušavajući da dohvati slušalice sa
kreveta. Bile su suviše daleko. Ustao je i upravo je hteo da ih pokupi,
kada ga je otac zgrabio za ruku.
„Ostavi ih tu gde su. Hoću da razgovaram s tobom.“
„0 čemu?“
„Samo tren, moram nešto da uradim.“
Ustao je i izašao iz sobe. Patrik je mogao da ga čuje kako odvrče
zatvarač boce. Vratio se. Miris pića je bio jači nego ranije. Seo je na
krevet.
,,Ona se useljava“, rekao je.
Otac ga je pogledao. Nekoliko kapilara mu je puklo u jednom
oku. To se moglo jasno videti kada pogleda u stranu.
„Ula. Znaš. Sa njom sam se… družio neko vreme.“
Patrik je znao ko je Ula. Video ju je dvaput, i to je bilo previše.
Prvi put ju je otac prevukao preko praga, a drugi put je bio obrnuto, iako
nije bilo lako videti ko koga vuče. Ula. Nagnula se nad njim kada je bila
tu drugi put, dok je stari hrkao kao svinja na sofi u dnevnoj sobi gde ga
je bacila, i pomislio je da će mu pozliti kada se savila. Promrmljala je
nešto, ali se izvukao ispod nje i ona se onesvestila u njegov krevet.
I sada će se useliti. Jebeno sjajno. Jebeno sjajno. Morao je da trpi
oca, a sada će biti dvostruko prijatno.
„Useliće se ovde? Ali ne može.“
,,Ne može? Da li me to uši varaju?“ Otac je ustao. Telo mu se
njihalo naprednazad. „Zašto moja verenica ne može da se useli?“
„Imamo samo dve sobe. Mi živimo ovde. Ja živim ovde.“
„Ima većih stanova.“
Da, naravno. Ko bi njih hteo za stanare?
„Ali imamo samo jednu sofu.“
Njegov otac je spavao na sofi na rasklapanje u dnevnoj sobi.
,,Ti ćeš je dobiti.“
,,Šta?“
„Potrebna nam je tvoja soba. Jebiga, nije tvoja prokleta soba.
Potrebna nam je ova soba. Ionako nikada nisi kod kuće, tako da možeš
da se snađeš na sofi.“
Patrik je mogao da oseti znoj na obrvama. Pogledao je u kolekciju
CD-ova, časopise. Postere.
„Hoćeš da kažeš da treba da se iselim iz svoje sobe?“
„Ona dolazi sutra.“ Otac je ustao. „To je to.“ Izašao je iz sobe i
Patrik ga je čuo kako opet otvara bocu.
 Zurka je počela i pre nego što je zatvorio vrata za sobom. Gde je
Patrik sada mogao da ode kada mu je bilo potrebno da je kod kuće?
A opet, nije morao da bude kod kuće. Nije znao gde će ići, ali nije
morao da bude kod kuće. Pogledao je ponovo svoje CD-ove. Da li bi Rija
mogla da ih uzme? Da li bi tamo mogao da iznajmi sobu, nekako za
sada? Nasmejao se da ne bi briznuo u plač.

Anđela je skinula čizme i stavila vodu za čaj. Sunce je obasjavalo

svom silinom zgradu preko puta. Svetlo napolju je bilo tako jarko, jače
nego bilo koje zime koiiko se sećala. Biia je zima, još kako. Godina je
odlučila da bude zima mnogo pre nego što je stvarno zapravo počela.
Osetila je pokret u stomaku, a onda još jedan. Sela je na stolicu u
kuhinji. Pogledala je unaokoio: sve u ovoj prostoriji je postaio njeno. To
je bio dobar osećaj. Donela je svoje stvari sa sobom, ali ništa više nije
izgledalo isto u stanu samca. Više nije mogao tako da se zove. Sada je
bio deo njenog života.
Stavićemo nove tapete i promeniti par stvari, pomislila je. Ili
ćemo se preseliti u tu kuću kraj mora. Zurke u bašti, pod suncobranima.
Dečji glasovi, igračke razbacane svuda po travnjaku.
Erik za grilom sa kapom kuvara. Osmeh širok koliko je i sunce
toplo.
Zazvonio je telefon. Teško je ustala i otišla da se javi.
,,Halo?“ Nije bilo odgovora. Pogledala je na sat iznad vrata: pet i
petnaest. ,,Halo?“ Pogrešan broj, pomislila je.
Decembar
 27

Bib je kao kada je bio dete. Sunce u očima. Svi mirisi u nosu, gde
su ostajali dobrano u noć. Mogao si da osetiš sve mirise u odeći čak i
kada si bio unutra. Malo dima i mnogo snega. Kako je mirisao sneg?
Savio se i pokupio šaku snega. Sunce se pretvorilo u sjajni
svetlucavi prah, i on ga je pomirisao. Kakav je? Mirisao je kao sećanje
koje je imao, ali nije mogao da ga odredi. Upravo tako je bilo. Sećanje na
nešto posebno.
Bacio je sećanje i ono je nestalo u vazduhu. Pomerio se u senku
zgrade i sunca je nestalo.
Sneg je bio nagomilan kao zid i mogao je da ga vidi skoro sve do
raskrsnice. Prodavnica je bila na ćošku. Minimarket, kako su ih zvaii.
Promenila je ime, ali je znao kako se nekada zvala. Da je nije opisao,
možda? Pomenuo je kako se nekada zvala. Ne direktno, ali nije mogao
sve da kaže, zar ne? Ne sada.
Ovde su ga dobro znali. Barem je tako mislio. Ovde je izvršio
svoju dužnost. D-už-no-st. Bio je njen prijatelj i video je da ga gleda na
poseban način, ali nije mislio da je to onaj način. Bio je samo prijatelj.
Jednom je bio na ivici da to kaže. Ja sam samo prijatelj.
Ja sam samo neko ko je ovde. Samo neko ko je bio ovde. Na
pravom mestu u pravo vreme. Ali to nije bilo tačno. Bio je —__amo u
pogrešno vreme. Ili, pre, to se odnosilo na onu drugu osobu, ako ćemo
biti apsolutno tačni. Biti tačan. A-ps-ol-ut-no ta-čn-i.
Neka deca su trčala unaokoio po igralištu između zgrade gde je
nekada živeo i ulice. Puno dece. Sada je bilo snega da se igraju u njemu.
Sneg nije bio mokar, jer nije bilo ni traga od sneška belića ili snežnih
fenjera. Pokupio je šaku punu snega i pokušao da napravi grudvu, ali
nije mogao. Deca su znala kada ga je moguće koristiti za pravljenje
stvari.
Posuli su vodu i napravili i klizalište. Skoro da je poželeo da još
uvek ima svoje klizaljke. Ali kako bi to izgledalo ovde? Sada su mu noge
bile dvostruko veće nego onda, zar ne?
Put je očišćen, ali je to moglo da se uradi efikasnije. Stambene
zgrade nisu izgledale ništa posebno. Kao područje u kojem se smanjuje
broj stanovnika, usred grada. Smanjenje broja stanovnika usred grada!
Bilo je sve manje i manje polica u minimarketu svakog dana. Hvalili su
se da i dalje imaju pomoćnika koji služi na štandu za meso, ali nikada
nikog nije video tamo. Nikada. Nije baš često bio tamo, ali ipak.
Neka koia su prošla pored njega i morao je da stane na
nagomilani sneg. Ovde je bio prljav. Nije hteo da ga dodirne. Ponovo je
sišao. Uskoro će biti vreme da ode kući i pojede nešto, i onda ode na
posao za noćnu smenu, i otići će ponovo kući, i neće moći da spava, i
sedeće ispred TV-a i gledaće videokasete.
Odjednom je prodavnica bila tamo, a on nije ni primetio da je
ušao. Imao je filmove pod miškom. Dva postera napolju su reklamirala
filmove. Jedan od glumaca je delovao poznato, ali nije gubio vreme, jer
je znao koju vrstu videokaseta je hteo.
Neko drugi je bio iza pulta, neko koga nije video ranije. Nije ništa
rekao dok je plaćao za kasete. Sada je prelazio ulicu. Pogledao je u
visoku zgradu, koja je izgledala kao niz velikih blokova za gradnju.
Kasnije te večeri će voziti pored te visoke zgrade u centru grada.
Jednog jutra je čekao ispred nje i gledao je kako ulazi u tramvaj.
Pratio je, iako je znao kuda ide. Ipak, hteo je da je vidi kako izlazi iz
tramvaja i onda nestaje među hiljadama drugih koji su ulazili i izlazili
kroz vrata bolnice.
 28

Vinter je skrenuo s glavnog puta. Vozio je pored zgrade od sedam

spratova s desne strane, skrenuo na parkiralište i našao mesto tačno
preko puta velike stambene zgrade obeležene znakom stambenog
udruženja.
Izgledale su kao da su u dobrom stanju. Ulaz je imao neku vrstu
nadgradnje i kamene ploče na podu.
Bengt Martel se javio na interfon i pustili su ga unutra. Ulaz je
bio privlačan, obojen u nežne pastelne boje koje još nisu uništili
grafitima. Možda nije dovoljno mladih živelo ovde. Vinter nije video
žive duše napolju.
Muškarac je otvorio vrata. Osetio se miris kafe u hodniku. Sunce
je sijalo pravo kroz stan, koji je verovatno imao prozore okrenute u
različitim pravcima. Covek je bio nešto niži od Vintera, otprilike istih
godina, obučen u sive pantalone i vuneni džemper koji je mogao biti
zelene boje. Pružio je ruku.
,,Martel.“
,,Vinter.“
„Supruga je izašla nakratko da nam kupi nešto za grickanje uz
kafu.“
Uveo je Vintera u stan. Kroz prozor je Vinter mogao da vidi brdo i
ulice ispod njega. Nekoliko oblaka se pojavilo tokom onih par minuta
od kada je ušao u zgradu i bio u liftu.
„Molim vas, sedite“, rekao je Martel. Ispraznio je nos. Ovo je bio
drugi put. Nije zvučao kao da je to bilo neophodno. Možda je morao da
radi nešto rukama. Stan nije mirisao na dim. Morao je da radi nešto
drugo sa rukama, pomislio je Vinter.
Otvorila su se vrata u hodniku.
„To je moja supruga“, rekao je Martel, kao da je žudeo da uveri
svog gosta.
Zena je ušla u sobu. Bila je visoka, možda koliko i muž. Kosa joj
je bila ošišana na kratko i izgledala je kao da je preplanula. Imala je
dugu smeđu suknju i usku polomajicu. U desnoj ruci joj je bila papirna
kesa, ali ju je prebacila u levu i rukovala se sa Vinterom pre nego što je
otišla u kuhinju, koju je Vinter mogao da vidi kroz poluotvorena vrata.
„Dakle“, rekao je muškarac, koji je ustao kada mu je supruga
stigla, ali je sada ponovo seo. „Kakva užasna stvar.“
Vinter je klimnuo glavom, i takođe seo. Žena se vratila sa
poslužavnikom, noseći šoljice za kafu, lončić i nešto danskog peciva.
Postavila je šoljice i pitala Vintera da li bi mleko ili pavlaku u kafi.
Rekao joj je ni jedno ni drugo, i sačekao da mu napuni šolju. Muž je
ponovo istresao nos. Žena je podigla šoljicu, a ruka joj je drhtala.
Uhvatila je obema rulcama i ponovo spustila, ne otpivši.
„Kada ste poslednji put videli Valkere?“, pitao je Vinter.
Martelovi su se pogledali.
„Zar to nismo reldi onim policajcima koji su bili ovde?“, upitao je
Bengt Martel.
Vinter je pogledao beležnicu koju je izvadio iz unutrašnjeg džepa.
„Nije bilo baš jasno. Možda sam pobrkao neke informacije.“
„Bilo je to pre nekoliko meseci“, rekla je Siv Martel. „Bili su ovde
na… kafi.“ Spustila je pogled na sto i kafu kao da potvrđuje istinu onoga
što je upravo rekla.
„Pre dva meseca.“ Vinter je čitao iz beležnice. ,,Je li tako?“
„Ako smo to rekli, onda nesumnjivo jeste“, odgovorio je Bengt
Martel. Pogledao je Vintera. „Takvih stvari se nije lako setiti tačno.“
Ponovo je istresao nos i onda pokušao da nađe nešto gde će ostaviti
maramicu.
Neprijatno, pomislio je Vinter. Izgledali su kao da im je
neprijatno u sopstvenom domu, rekao je Halders. Uplašeni nasmrt, i to
je rekao. Ali sada nisu tako izgledali. Pod površinom, možda.
„Nismo to zapisali u dnevnik, ili tako nešto“, rekla je Siv Martel.
Sada je počela da pije kafu, brzi gutljaj. „Retko to radimo.“ „Ali nikada
niste bili kod njih, je li tako?“, pitao je Vinter. ,,Nikada“, odgovorio je
Bengt.
„Zašto ne?“
Pogledao je u suprugu, koja je gledala kroz prozor.
„Kako to mislite? Zašto nikada nismo otišli kod njih?“ Ponovo je
pogledao Vintera. „Zar je bitno?“
„Sve činjenice su nam bitne“, rekao je Vinter. „Detalji. Stvari koje
ljudi primete.“ Nagnuo se napred, uzeo šolju i otpio nešto kafe, koja je
postala mlaka. „Još nismo imali prilike da razgovaramo s bilo kim ko je
bio u stanu Valkerovih.“
Nije pomenuo Elfvegrenove. Pera i Eriku.
„Kako god, mi nismo.“
„Nikada nije bilo u planu?“
,,Hm… morate da shvatite da ih nismo baš najbolje poznavali.“
Bengt Martel se nagnuo napred. „Videli smo ih svega jednom ili
dvaput.“
„Ali ste ih zvali telefonom“, Vinter je podigao pogled. „Ostavili ste
porulcu na sekretarici.“
,,Da… zato policija i zna za nas.“
„Hteli smo da predložimo da odemo negde na ručak ili večeru“,
rekla je Siv Martel.
„Shvatio sam da ste se upoznali u restoranu.“
,,Da. U restoranu s plesom. Ne znam da li smo to pomenui ranije,
kada su oni drugi policajci dolazili. Bio je to King Kreol.“ ,,Da li često
idete tamo?“
,,Retko“, rekao je Bengt Martel.
Dakle upoznali ste se na mestu na koje retko idete, pomislio je
Vinter, ali ste ipak hteli da održite poznanstvo.
,,Da ii ste se ikada sretali s njima zajedno s drugim ljudima?“,
pitao je.
„Kako to mislite?“
,,Na žurki, ili na okupljanju gde je nekoliko ljudi prisutno.“
„Sta podrazumevate pod nekoliko? Više od nas četvoro?“ ,,Da.“
,,Nikada.“
„Niste znali nikog od prijatelja porodice Valker?“
,,Nikog.“
„Niste upoznali nijednog u restoranu za ples?“
,,Ne.“
„Još kafe?“, pitala je Siv Martel.
,,Ne, hvala vam.“ Vinter je ponovo proverio beleške. Nema
napretka s ovim parom. Ima li svrhe da ostane? Možda su Martelovi bili
usamljeni ljudi, koji su imali površno poznanstvo s Valkerovima, koje
se možda razvilo u nešto više.
Možda su uplašeni, ali u isto vreme ih ne zanima. Kao da su se
svojski trudili da ne razmišljaju o Valkerovima. Bili su ljubazni, ali nisu
sarađivali. Možda je neka vrsta odloženog šoka. Ili je možda nešto
drugo, nešto što vreba u pozadini. Zajedničko iskustvo. Neki incident.
Nešto.
„Sta se zapravo dogodilo?“, pitao je Bengt Martel iznenada.
Supruga je ustala i otišla u kuhinju.
,,Izvinite?“
„Sta se zapravo dogodilo s njima?“, ponovio je Martel. „Kristijanu
i Luizi. Svašta je pisalo u novinama, ali ništa o tome kako… kako su
umrli.“ Kao da je slušao suprugu lcoja je pustila vodu u kuhinji. „Kako
je to uradio?“
,,Ne mogu da vam kažem sve, zbog istrage“, rekao je Vinter, „ali
sam upravo hteo da pričam o tome.“ Okrenuo je još jednu stranicu
beležnice i postavio neka pitanja o muzici.
Bilo je oblačno kada je izašao iz zgrade. Vetar je duvao sa
severozapada. Stresao se i osetio probadanje u grlu kada je gutao. Blaga
glavobolja bi mogla biti znak infekcije koja se sprema. Morao je da se
pouzda u imuni sistem. Glavobolja je bila znak da se sprema da odbrani
granice. U tvom telu se odvija bitka, rekla je Anđela.
Bilo mu je hladno u kolima, i osećao se miris vlage.
Izvukao je pismo iz unutrašnjeg džepa i otvorio ga po prvi put.
Logo španske policije je bio na pismu, baš kao i na koverti.
Pismo je bilo pisano rukom i na engleskom, direktno i
svrsishodno. Samo par rečenica u znak pozdrava i zahvalnosti na
gostoprimstvu. Pročitao ga je nekoliko puta. Bilo je deo sna. Nije bilo
potrebe odgovarati na ovo pismo. Ni čitati ga. Mogao je da sklopi oči i
onda pogleda, i pismo će nestati, baš kao san.
Zašto razmišljam o tome?, pitao se, a onda je pomislio na
Anđelu.
Anđela, moram da ti kažem nešto.
Ne. Nema šta da joj kaže, jer se ništa nije desilo. Anđela, imao
sam vrlo čudan san prošle noći. Stvarno? Hoćeš li da mi pričaš o tome?
Zaboravio sam ga. Skoro potpuno. Jesam li ja bio u njemu?
Ona je bila u njemu. I samo par sati kasnije, pokupio ju je na
terminalu u Malagi. Nedugo posle toga stajali su jedno pored drugog na
groblju pored planine. Njegovog oca.
Vinter je spustio prozor, osetio vetar kako mu duva u lice i sada
su mu misli bile ispunjene ocem.
Ponovo je zatvorio prozor i izašao iz kola. Minimarket je bio
svega par metara ispred i hteo je da kupi neke tablete za grlo. Iznad
ulaza je bio natpis. Izgledao je nov. Krokens Livs, tako se zvao.
Posteri na ulazu u prodavnicu su se njihali naprednazad zbog
vetra. Grad anđela, pisalo je na jednom, drugi je bio reklama za
Osvetnike.
Lokalni autobus se stresao, zastao nekoliko metara dalje i izbacio
par starijih ljudi. Vinter je ušao u Krokens Livs, koji je izgleda imao
uobičajeni asortiman mlečnih proizvoda, slatkiša, videokaseta, četki za
pranje posuđa i novina. Kupio je pakovanje Fišermans frend bombona,
od žene koja je izgledala kao Arapkinja ili Turkinja.
Kada je izašao, vetar je još jače duvao. Osetio je par kapi kiše.
Zute zgrade sa druge strane Hagakersgatana su izgubile boju u kišnom
vetru.

Morelijus je jeo uobičajene pržene škampe iz Minga. Zašto

nikada nisu mogli da se sete da naruče nešto drugo?
Neko iz veća Geteborga je bio na televiziji, objašnjavao je šta će
značiti proslava milenijuma. Ako biste mu poverovali, ona će biti
upečatljivija od bilo čega što se nudi u Londonu i Sidneju i Njujorku.
Zapravo, Geteborg će biti izložen istom starom metežu, istim
starim gomilama onih što slave i posrću. Suze, povici, bučan smeh,
vatrometi koje bacaju u visini očiju ludački protivvazdušni artiljerci u
centru grada. Ista stara halabuka kao i obično. „Predomislio sam se“,
rekao je Bertram.
,,Eh?“, rekao je Morelijus kada je ustao da baci pola porcije
škampa i salatu bolesnog izgleda. Kao i obično.
„Ipak ću da radim za Novu godinu. Usred meteža.“ „Dobro došao
u klub“, rekao je Morelijus. „Ali, već si se predomislio. Prvo si hteo da
radiš, pa si odlučio da nećeš.“
„Da. Ali baš kao i ti“ - Bertram je pokupio poslednje ostatke sosa
iz aluminijumske posude, „… ipak sam odlučio da na kraju radim.“
„Zašto ne učiniti dobro delo“, rekao je Morelijus. „Drugima je
potrebno slobodno vreme više nego nama.“
„Govori za sebe.“
„Koji je tvoj razlog, onda?“
„Nemam ništa bolje da radim“, rekao je Bertram, koji je otišao da
ugasi televizor na kome je sada išla vremenska prognoza za zapadnu
Švedsku. Biće lepo, ali ponovo hladno vreme. ,,A dobiću slobodne dane
kasnije.“
,,Kada?“
,,Na leto, možda. Kako, do vraga, sada da znam?“
„Šta ćeš raditi?“
,,Na leto? Nemam pojma. Ima još dosta dotle.“
„Najpre moramo da izademo na kraj s gužvom“, rekao je
Morelijus.
Otišao je do ormara i otvorio ga. Kaput mu je mirisao na
hladnoću koja nije potpuno nestala kada je stigla kiša.
Sutra ću videti Hane ponovo, i to će biti poslednji put. Nije više
inogla da mu pomogne i nije mu bila potrebna nikakva pomoć. Desilo
se, ali sada je bilo više kao san. Nije mogao da kaže ništa više od toga.
Možda ne bi znao šta je rekao kada je to rekao. Zaboravio je sva pitanja
koja je postavljao sebi tokom noći dok je puštao videokasete na TV
ekranu, a ionako nikada nije znao o čemu su.
Stavio je slušalice vokmena i pritisnuo ,,plej“. Samo par minuta.
Video je Bertrama kako pomera usne i ponovo isključio muziku. ,,Šta?“
„Mogu to da čujem jasno kao dan.“
,,Stvarno.“
„Zvuči grozno.“
Patrik je tražio da razgovara s mlađim, kratko ošišanim
policajcem, i Vinter je primio poziv čim se vratio u kancelariju iz
Melndala.
,,Halo?“
„Hm… halo… Patrik Stremblad ovde…“
Vinter nije prepoznao glas. Bio je nekako dubok i grub. „Halo,
Patriče.“
„Dakle… taj CD. Sakrament“
,,Da?“
„Džimo ga ima. Moj prijatelj Džimo…“
Bergenhem je pretražio tavan u Dezdemoni, uzalud. Ali na kraju
su dobili pomoć iz drugog tabora.
„On ima baš taj disk? Ćerka Haba… čega god.“
„Upravo taj, da“, rekao je Patrik. „Mogao je da ode pravo na to.
Možete ih kupiti jeft… Ima bolj…“
Glas mu je postao nerazgovetan.
 ,,Šta?“
„Možete ih kupiti jeftino.“
Vinter nije mogao a da se ne nasmeje, malo.
,,U redu! Gde je?“
„Imam ga ovde“, Patrik kao da je frktao u slušalicu. „Gadan
omot.“ Glas mu je ponovo postao nejasan, kao da je nešto žvakao.
„Možeš li doći ovamo s tim?“, pitao je Vinter. ,,Sada?“ „Samo s
omotom?“
,,Ne šali se sa mnom, Patriče.“
„Nisam se šalio.“ Nije zvučalo kao da se šali.
„Možeš li doći za pola sata?“ Vinter je proverio sat. „Zar nisi u
školi?“
„Ne…“
„Možeš li doći ovde u policijsku stanicu? Ili, možemo da se
nađemo u gradu.“
„Možemo li to sutra?“
,,Zašto?“
,,Ja sam… ne znam da li ja…“
„Šta je bilo, Patriče?“
,,Hm… u redu, doći ću.“
Vinter je spustio telefon i pogledao anonimnu kasetu u jednom
od pretinaca stola. Stavio ju je u stereouređaj i pustio prvu stvar glasno,
izvadio ponovo fotografije, ali je gledao samo prve dve. Uzeo je telefon i
nazvao Bajera, ali kolega forenzičar je bio izašao. Vinter je ponovo
pregledao jednu od fotografija, i napravio belešku.
 29

Bio je to Halders, od svih ljudi, koji je našao vezu. Nije ništa

rekao na sastanku. Saznao je kasnije, tokom popodneva, i umarširao
kod Vintera i ne pokucavši na vrata. Nosio je jednu crnu knjigu sa
sobom.
„O tom Habakuku“, rekao je. „Tipu koji je otac ćerke.“ „Da, znam
na koga misliš“, rekao je Vinter i podigao pogled sa beleški.
„Bio je prorok. Ima svoju knjigu u Bibliji.“ Kanoničke knjige.
Naravno. Trebalo je da se toga ranije sete. Bili su suviše svetovni.
„Dobar posao, Fredriče.“
„Nešto mi je kljucalo u potiljku. Kada sam shvatio šta je, odjurio
sam u biblioteku i tu je bilo njegovo ime. Prorok Habakuk, između
Nauma i Sofonija.“ Halders je ponovo podigao Bibliju. „Znam zbog čega
sam se setio. Nisam uspeo da iskopam staru Bibliju koju sam dobio
prilikom krizmanja, ali sam siguran da je vikar napisao koju napomenu
o Habakuku na praznim stranicama.“
„Kako si mogao da se setiš toga?“
„I onda zaboravim?“
„Da se setiš, rekoh.“
„Pretpostavljam da je zbog imena, jer je talco neuobičajeno.
Prijatelj je rekao da je to pogrešno otkucano ‘Hevakok’“, Halders je
pogledao knjigu u ruci. ,,To je bilo prilično nipodaštavajuće.“ Ponovo je
pogledao Vintera. „Morao sam da potražirn tekst, jer sam bio radoznao.
Baš kao i sada.“
Vinter je uzeo knjigu od Haldersa. Bila je to verzija iz 1995.
Potražio je knjigu o Habakuku i počeo da čita. Sveštenik koji je
pripremao Haldersa za krizmu mora da je i sam bio pomalo prorok.
lekst je bio o radu odeljenja za kriminal. Prvo poglavlje je glasilo:
,,Ja sam Habakuk, prorok. I ovo je poruka koju mi je GO-SPOD
dao.
„GOSPODE naš, koliko dugo moram da te molim za pomoć pre
nego čuješ? Koliko dugo pre nego nas spasiš od sveg ovog nasilja?
„Zašto me teraš da gledam ovakvu užasnu nepravdu? Zašto
dozvoljavaš da se nasilje, bezakonje, zločin i okrutnost šire svuda?
 „Zakoni se ne mogu primeniti; pravda je uvek gubitnik; zločinci
isteruju poštene Ijude i izvrću zakone.“
„Stoga je zakon paralisan i pravda nikada ne pobeđuje. Divlji
teraju pitome, tako da je pravda izopačena.
,,‘Zločinci izvrću zakone.’ ‘Zašto me teraš da gledam ovakvu
užasnu nepravdu?’“ Vinter je ponovo čitao početak prvog poglavlja.
Proveo je mnogo vremena suočavajući se sa nepravdom i zlom, ali je
počeo da razmišlja drugačije - ili je možda od početka tako razmišljao:
zlo nije neko stvorenje iz podzemnog sveta. Zlo su ljudi, dela. Zlo je
nepravda. Proističe iz okrutnosti. Uzrolc mu je nasilje.
,,‘Zakoni se ne mogu primeniti.’“
Vraga ne mogu! Zatvorio je Bibliju uz tresak i stavio je na sto.
Ako je ubica izabrao baš tu muziku i CD s tim naslovom, postojao je
razlog. Uskoro će imati disk sa omotom, i Bibliju, i sve će pročitati.
Zašto? Da li je ubica hteo da nam kaže da je svet zao? Da je video
šta je napisano na zidu? Da li je hteo da nam kaže da je njegov svet zao?
Svet ubice? Ili svet Vintera? Svet čoveka. Dai su bili isti?
Tekst. Čekao je Patrika. Još čitanja sledi. Čovek u crnom u
Dezdemoni je rekao da je crni metal besmislen bez reči, ali su to bile
reči koje niko nije mogao da čuje samo slušanjem.
Halders je ostavio vrata otvorena i Vinter je video Patrika u
pratnji Melerstrema, koji ga je uveo u Vinterovu kancelariju i otišao.
Vinter je ustao. Patrik je prišao stolu.
„Šta ti se desilo?“
„Kako to mislite?“, rekao je Patrik. „Nije to ništa.“
,,To je vrlo gadna modrica koju tu imaš.“
Patrik je opipao jagodicu desnom rukom, ispod desnog oka.
„Ništa. Okliznuo sam se kada sam izlazio iz busa.“ „Okliznuo si se kada
si izlazio iz busa? Ne pričaj te gluposti“, rekao je Vinter dok je obilazio
sto i gledao Patrika u lice. „Jesi li bio do bolnice zbog toga?“
,,Ne.“
„Možda ti je slomljena jagodična kost.“ Vinter je odoleo
iskušenju da mu dodirne obraz. „Smem li da opipam?“
,,Vi ste i doktor?“
„Daj da opipam.“ Jedva da je dodirnuo pre nego što se Patrik
trgnuo od bola. „Zar toliko boli?“
Patrik je rekao nešto što nije mogao da razume. Mladić je oborio
glavu.
„Šta si rekao? Nisam mogao da čujem.“
„Bio je to… bus.“
,,Ne“, rekao je Vinter. „Neko te je tukao.“ Patrik ga je pogledao.
Modrica je počela da izgleda kao nepravilan mladež. Lice kao da mu je
bilo nesimetrično. „To se nedavno dogodilo.“ Patrik nije odgovorio.
Izgledao je kao da hoće da ode. Imao je torbu u levoj ruci.
,,Ko je to bio?“, pitao je Vinter. „Neko u školi?“
Patrik je odmahnuo glaovm. Vinter je mogao da vidi kako
ramena počinju da mu se trzaju. Ne bi trebalo da ga plašim. Ima suze u
očima. Sada plače. Samo je dete.
Patrik je gledao dole i jecao nečujno. Vinter ga je držao za ramena
koja su počela da se tresu. Patrik je stajao leđima okrenut ka otvorenim
vratima na kojima se pojavio Ringmar. Vinter mu je dao znak glavom i
ovaj je otišao.
,,U redu je, Patriče, u redu je.“
Dečak je šmrktao, a onda se izvukao. Izgledao je ranjivo, kao da
je u bekstvu.
„Sedi, Patriče.“
Skljokao se na stolicu. Vinter je čučnuo par koraka dalje.
„Desilo se kod kuće, zar ne?“
Patrik nije odgovorio, nije klimnuo glavom, šmrktao je, gledao je
svuda, samo ne u Vintera.
„Nećemo sada brinuti o tome, ali bi trebalo da ti pogledaju to“,
rekao je Vinter. Otišao je do Ringmara u kancelariju. „Možeš li da središ
da neko patrolno vozilo odveze dečka u bolnicu?“
,,Kada?“
„Sto je pre moguće.“
Kada se Vinter vratio, Patrik je bio samo mala glava jedva vidljiva
iznad naslona stolice. Vinter je seo za sto. Patriku se lice trzalo i mogao
je da primeti da ga boli da plače. Doneo mu je čašu vode i Patrik je otpio
gutljaj. Ponovo je šrmknuo, spustio čašu i pokazao na torbu koju je
stavio Vinteru na sto.
„Zar ga ne želite?“
,,Naravno“, rekao je Vinter, privukao je ka sebi i izvadio CD.
„Uradio si sjajnu stvar, Patriče.“
,,Sakrament“, rekao je Patrik, uravnoteženijim glasom. Prešao je
rukom preko očiju. „Eto ga. Disk Cerka.“
„Kako se zove tvoj prijatelj ?“
,,Džimo.“
„Kako je došao do njega?“
„Polovni u Hagi, čini mi se. Ne mogu da se setim koja prodavnica.
On…“
„Nije bitno, kasnije ćemo se pozabaviti time. Sada hajde…“
Zazvonio mu je telefon na stolu.
„Nekoliko policajaca čeka napolju“, rekao je Ringmar.
„U redu, hvala.“ Vinter je pogledao Patrika. „Hoću da ti to
pogledaju. Vrlo je bitno, kao što mislim da shvataš. Odvešćemo te u
bolnicu, a onda možemo još malo da ćaskamo. U redu?“ „Ne znam…“
„Ne moraš da kažeš ko te je udario. Samo hoću da ti to
pogledaju.“ Ustao je. „Potrebno nam je da ljudi koji rade na ovom
slučaju budu u odličnoj formi, a ti si jedan od njih. U redu?“ Pružio mu
je ruku, kao da mu daje podršku. ,,U redu?“
„U redu“, rekao je Patrik dok je ustajao.
„Vodiću računa o disku“, rekao je Vinter i stavio ga u džep jakne.
Bio je širok, italijanski. Italijani su pravili velike unutrašnje džepove u
nekim jaknama.
Krenuli su liftom dole. Ponovo je padao sneg kada su stigli do
ulaza i patrolna kola su ih čekala da krenu. Vozač je izašao i obišao oko
kola. Vinter je podigao ruku u znak pozdrava. „Zdravo, Sajmone.“
„Ćao, Eriče.“
„Nisam te video. Kako je u Lorensbergu?“
„Uobičajeno. Obilazimo mesto gde živiš.“
„Mislim da sam te video pre neki dan. U Vasagatanu.“ „To nam je
usput pri patroli.“
Vinter je pogledao dole. Morelijusov kolega je spustio prozor i
predstavio se: „Bertram.“ Vinter je klimnuo glavom. „Bertram nije dugo
u Geteborgu“, rekao je Morelijus. „Vidao sam ga“, rekao je Vinter. ,,S
tobom, zapravo.“ Okrenuo se Morelijusu. „Bio bih vam zahvalan ako
biste poveli ovog dečaka u hitnu.“
„Bertil Ringmar nam je rekao za to“, rekao je Morelijus. Okrenuo
se Patriku, koji je izgledao kao da je spreman da pobegne.
„Zdravo, Patriče.“
„Poznajete se?“, pitao je Vinter.
 „Samo u prolazu“, rekao je Bertram. „Ali ga nikada nismo videli
bez Marije.“ Okrenuo se čudno na mestu suvozača i pogledao u Patrika.
„Gde je ona sada?“
,,Marija?“, pitao je Vinter.
„Cerka Hane. Vikara“, rekao je Morelijus.
„Hane Estergard?“
,,Da.“
„Možemo li da krenemo sada?“, pitao je Patrik.
Vinter je klimnuo glavom i nije postavio više nijedno pitanje.
Mladić je morao do lekara.
Patrik je seo pozadi i kola su krenula. Vinter je imao njegov kućni
broj. Pitao se nakratko šta li se tamo dešava. A onda je pomislio na
Hane Estergard po prvi put u mnogo vremena, i osetio je CD kako ga
udara u rebra, i onda je razmišljao o muzici.

Patrik je zatvorio oči. Obraz i oko su mu pulsirali više nego

ranije. Panduri nisu rekli ni reči. Postalo je tamnije i napolju je bilo
skoro crno. Par na prednjim sedištima je bio svetliji i tamniji dok su
prolazili pored uličnih svetiljki. Svetliji. Tamniji. Kao da sede
dijagonalno jedan nasuprot drugom. Ono što je mogao da vidi najviše
od njih bio je potiljak. Nisu imali kape. Ponovo je postalo svetlije kada
su prošli Slotskogen. Sklopio je oči, a onda ponovo otvorio. I dalje je
mogao da vidi profile ljudi ispred sebe, i dalje niko nije progovarao.
Sklopio je oči, otvorio ih. Bio je ponovo na stepenicama onog jutra. Bio
je ovde. Na stepenicama. I ovde. Obraz je počeo da boli. Znojio se,
osećao se kao da trči uz stepenice, nosi novine. Stao je, pogledao. Neko
je izašao kroz ulazna vrata, u tamu iz svetla. Profil.
Morelijus je stao ispred hitne i okrenuo se.
„Stigli smo, Patriče.“
Mladić nije progovarao. Nije se pomerao. Bertram se okrenuo da
ga pogleda.
,,Patriče?“
„Zadremao je“, rekao je Morelijus.
Vinter je slušao CD na malom ,,panasonik“ plejeru koji je bio na
podu ispred prozora. Prva pesma, druga. Prešao je na kasetu, a onda
nazad. Do sada su bili isti. Slušao je celu stvar i poredio ih. Izazov.
Tekst je bio brošura koja se otvarala kao lepeza, pre nego kao
knjižica. Sam omot je bio braon i crn, nespretan crtež tamnosmeđeg
mora i crnih stena i horizonta koji se stapaju u noć i crno nebo, sa
sjajnim, sićušnim zvezdama. Pisalo je Sakrament u dnu, fontom gotike
koji je prepoznao iz časopisa i kataloga koje je prelistavao.
U gornjem levom uglu je bio i logo, možda srebrni slepi miš ili
neka praistorijska ptica.
Brošuru su činila četiri lista, na tri su bile slike muškaraca koji su
članovi benda. A mogli su biti bilo koji metalci koji su slučajno prolazili
tuda, pomislio je. Ta trojica su mogli da budu Nordberg i Sverker i neko
od osoblja iz Dezdemone: crni džemperi i pantalone, jarke žute šare,
nitne kao sjajne zvezde na crnom nebu, crna kosa do struka, izuzetno
bleda lica. Ali tu je bilo i nekih dodatnih sadržaja: gola debla, oružja
poput mačeva i buzdovani. Svaki lik je imao drugačije nebo:
narandžasto, zeleno ili tamnoplavo.
Nije mogao da vidi ni traga od ćerke ili proroka. Niti krst, osim
ako bi se buzdovan koji je jedan od muškaraca nosio mogao tumačiti
kao krst ako se spoji sa jednim drvetom.
Poslednju stranicu je činio beli tekst na crnoj pozadini. Mnogo
teksta, veći deo je bio vrlo sitan i gusto zbijen. Kao da je namerno
učinjeno da bude nečitko, pomislio je Vinter.
Ali on će ga pročitati. Poneo je naočare za čitanje sa sobom.
Morao je da se suoči s tom stvarnošću prošle godine.
Disk je snimljen u Mašin rumu, u Edmontonu. U zimu 1995. Sve
pesme su napisali Gospodari groznog nuklearnog mržnjom ispunjenog
crnila.
Počeo je da čita komad gore levo, prvu pesmu. Pripovedač je
hodao kroz šumu koja je mogla da bude ona koje se dala videti na
drugoj stranici brošure.
Ponovo je pustio prvu pesmu i pokušao da je prati. Slušao je dok
je čitao. Krv kaplje na pod. Ova žena je prekršila sveti savez. Crni
anđeo. Ova žena me je izdala i moram se osvetiti.

Vinter je isključio muziku i nastavio da čita. Ulovio je sebe kako

tone u more krvi. Crne galaksije mržnje. Zvezde koje eksplodiraju u
podzemnom svetu i stvaraju demone koji lutaju kroz demilitarizovane
zone u lovu na žrtve. Možda ovo sadrži neku vrstu humora, ali je bilo
teško uočiti ga nakon onog što se desilo u onoj prostoriji.
 30

Sumrak se ponovo spuštao. Zgrade sa druge strane reke su bile

žute i crvene na zracima zimskog sunca. Sunce odlazi baš kada je
najbolje, pomislio je Vinter i izašao iz kancelarije. Hodao je duž praznih
hodnika i stepeništa do forenzičara.
Bajer je bio za svojim stolom, čekao ga je. Imao je kravatu i belu
košulju. Uopšte se fino oblačio. Vinter je seo.
„Sperma je Valkerova“, rekao je Bajer.
Vinter je klimnuo glavom. Našli su tragove sperme na sofi na
kojoj je par sedeo.
„Ali ne isključivo“, rekao je Bajer. „Bilo je i sperme dvojice ili
trojice drugih muškaraca. Dvojice, čini mi se.“ Potapšao je fasciklu na
stolu. „Sve je ovde. Nekoliko mrlja iz nekoliko prilika. Od pre barem pet
meseci, i u različitim prilikama potom.“ Uzeo je fasciklu i dao je
Vinteru. „Ali poslednja je samo Valkerova.“
,,Da li je možda iz noći ubistva?“
,,Da.“
„Ali ništa od nekog drugog? U to vreme?“
,,Ne.“
„Moglo je biti nekoliko ljudi u tom stanu te noći“, rekao je Vinter.
,,Očigledno“, rekao je Bajer. „Imamo otprilike deset otisaka
prstiju od različitih ljudi koji nisu ni u jednoj od naših evidencija.
A opet, otisci prstiju nisu neuobičajeni u stanu ili kući. Ljudi
dolaze i odlaze.“
„Ali ne ostavljaju svi oni spermu za sobom.“
,,Ne.“ Bajer je ustao kada je stigla kafa. Uvek je davao Vinteru
kafu kad god bi mu ovaj dolazio u kancelariju. Bajer je uzeo poslužavnik
od sekretarice, stavio ga na sto i pružio šolju Vinteru.
Vinter se na tren zapitao lcako je Bajer ubedio devojku da uđe
unutra s poslužavnikom sa kafom. Možda su imali dogovor. Sledeći put
će biti na Bajera red da ide unaokolo sa poslužavnikom. Bajer mu je
dodao mleko i šećer i pogledao ga. „Sve sekrecije koje smo našli bile su
na toj sofi. Ili pored nje.“
„Sta to znači?“
 „Sta to znači? Da su se stvari dešavale na sofi ili pored nje.“
„Ništa od žene?“
,,Oh da.“
„Njene? I od još dve?“
Bajer je klimnuo glavom.
„Tri muškarca i tri žene“, rekao je Vinter.
„Tri para.“
,,Mi imamo tri para u istrazi“, rekao je Vinter.
,,Znam.“
„Dakle, sve što nam je potrebno je još sperme i sekrecije koje bi
mogli da uporedimo.“
,,Srećno“, rekao je Bajer.
,,Da li puštam mašti na volju?“
,,Ne znam.“
,,Oni nešto znaju“, rekao je Vinter.
„Kako to misliš? “
„Razgovarao sam s Martelovima. Džanali i Halders su razgovarali
s onim drugima. Elfvegrenovi. Bilo je nečeg u onom što su rekli, nešto
se dalo naslutiti, ali nije izgovoreno. Kod oba para.“ ,,To se zove
podtekst“, rekao je Bajer. „Ali ne mora da ima nikakve veze sa onim što
se desilo u stanu Valkerovih.“
,,Ne. Ne znam da li su Martelovi umešani u ubistvo na bilo koji
način. Ništa ne mislim. Ali moramo da ih pritisnemo malo. I
Elfvegrenove. Otići ću kolima do Jernbrota sutra.“ Vinter je ustao, sa
fasciklom u ruci. „Ima još jedna stvar, usput. Nisam video kompletan
spisak stvari u sobi.“
„Nisi? I to je u fascikli, naravno.“ Bajer ga je pogledao. „Možda
ima još par stvari da se doda.“
,,Da li je bilo nekih novina ili časopisa?“
„Mora da se šališ. Hodnik je bio pun starih primeraka Geteborgs
postena“
„Mislim osim toga.“
,,Ne mnogo. Imaš li išta posebno na umu?“
,,Ne znam“, rekao je Vinter.

Čitao je tekst Sakramenta. Heroj u pesmi broj tri je leteo u

svemir zatočen u sopstvenu mržnju. Bilo je mnogo o mržnji, prema sebi
i drugima.
Ovo je vrhunac idiotske gomile sranja koju sam ikada pročitao,
pomislio je Vinter.
Oni se zezaju s nama.
Evo sna s kojim živim, ovo je moj plan. Ubij čovečanstvo i uništi
svemir.
Veliki posao, koji su drugi već pokušali ranije.
Veći deo teksta je bio u prvom licu. Ko god da je to bio, retko je
ostajao na zemlji. Samo kratka poseta Menhetnu. Putovanje Crvenim
morem. Putovanje Crnim morem. Inače su to bili vanzemaljski svetovi.
Ovo bi mogao da bude posao za tuce psihologa, godinama,
pomislio je. Ali nama nije od neke koristi. Mogao bih da pitam tipove iz
Dezdemone da li se ovo razlikuje od drugih stihova ovog žanra.
Primetio je nekoliko upućivanja na zidove, po par u svakoj pesmi.
Zid mržnje. Zid krvi. Zid leševa. Zid užasa. Postalo je dosadno nakon
nekog vremena, istrošeno, kao tapete koje se Ijušte.
Skinuo je naočare za čitanje i pregledao ih. Staklo kao da je
uprljano rečima, prekriveno tankim slojem prozirne čađi.
Mobilni mu je zazvonio u unutrašnjem džepu jakne. Na ekranu
je bio majčin broj u Nueva Andalucia. Odjednom je osetio bol kako mu
probada grudi.
„Zdravo, mama.“
„Zdravo, Eriče, nikako da se naviknem na pomisao da osoba koju
zovem može da vidi moj broj.“
„Natera te da se zapitaš zašto se neki ljudi nikada ne jave,h?“
,,Ti se uvek javiš, Eriče.“
„Naravno! Kako je?“
„Idem dan za danom, kako kažu. Ali je… prilično dobro. Skoro
svakog dana idem na grob. To mi je neka vrsta izleta. Odande se može
videti more.“
„To je lepo mesto za grob.“
„Tako je divno, s planinom i morem. Barem je otišao na jedno
lepo mesto.“
,,Da.“
,,A sada se bliži Božić. Pretpostavljam da je sada već počela
ozbiljna božićna kupovina?“
„Iskreno rečeno, ne znam. Za mene barem nije.“
 „Mogu to da razumem. Još jedno ubistvo. Užasno. I to tek što si
se vratio odavde.“ Usledila je pauza, i Vinter je mogao da čuje zvuk
kocki leda u čaši sa koktelom od tankereja i tonika.
„Pročitala sam o tome u GP. Grozno. I svega par vrata dalje od
mesta gde živiš.“
,,Tu gde živim nije zona bez kriminala, majko.“ „Razmišljala sam
uglavnom o Anđeli. Mora da se pita na kakvom je to mestu završila.“
„Pita se.“
,,Ne, bilo je blesavo s moje strane da to kažem. Kako je ona?“
„Sve je u redu.“
„Jesi li već osetio da se pomera?“
,,Da.“
„Kako je bilo? Pričaj mi!“
„Bilo je… fantastično. Vrlo posebno iskustvo.“
„Sečam se kada si ti… kada sam…“ I Vinter je čuo kako joj glas
puca i zvuk kockica leda kako zveckaju pored slušalice. „Izvini, Eriče.
Setila sam se kada si ti… i tat…“ I glas joj je ponovo pukao, još
zveckanja, a onda se vratila. „Bilo je kao što si rekao. Jedno… vrlo
posebno iskustvo. Kada smo osetili Lotu i kada smo osetili tebe… kako
se pomerate.“
„Možeš i sama da osetiš kada dođeš.“
,,Da, pa…“
„Nemoj reći da se ne vraćaš kući.“
„Kao da sam sve nesigurnija kako se približava…“
„Nema tu šta da se okleva. Radujemo se tome da te vidimo. Seti
se Lote i Bime i Kristine. I Anđele. I mene. Ali, možda više od svega,
misli na sebe.“
„Možda je bolje za mene da ostanem ovde. Mislim, vi imate svoje
živote da se njima bavite.“
Ovo je stvarno ono što bi se moglo nazvati zamenom uloga,
pomislio je. Ranije, ona je bila ta koja je navaljivala na nas da odemo u
Spaniju, a sada mi nju nagovaramo da dođe u Svedsku.
„Sve je spremno“, rekao je. Kupili smo tankerej, pomislio je.
„Moraš da dođeš.“
,,Da, pa… htela bih.“
„Očekujem te na aerodromu 23. decembra.“
„Samo da ne pada sneg.“
 „Sneg će se otopiti dotle ili će ga sprati kiša pre toga.“ „Ljubi mi
Anđelu.“
,,Naravno.“
,,Oboje.“
„Podrazumeva se.“
„Imate li ime? Za bebu?“
„Mnogo.“

Sledećeg jutra je počelo da se topi. Vazduh je delovao teško, kao

da je okačen poput zavese kako se noć bližila kraju. Vinter je stajao u
boksericama i slušao Andelinog Springstina dok je ona bila u kupatilu.
Srećan, srećan u tvom naručju.
Retko je bio kod kuće kasno ujutro kao danas. Bilo je manje
saobraćaja sada nego u vreme kada se obično vozio na posao.
Anđela se pojavila iz kupatila i krenula u hodnik.
„Moramo da budemo tamo kroz pola sata“, vikala je.
„Spreman sam“, rekao je Vinter.
,,Šta?“
„Skoro sam spreman“, doviknuo je, a onda odneo praznu šolju u
kuhinju pre nego što je krenuo u kupatilo.
Padala je kiša, ali je vazduh bio vlažan, baš kao što je i delovao sa
prozora.
„Hajde da prošetamo“, rekla je Anđela dok su silazili liftom.
„Vlažno je.“
„Potrebna mi je šetnja.“
Ovo mu je bio prvi put. Bio je nervozan.
Do klinike socijalnog je bilo potrebno svega deset minuta peške.
Niz kanal su plovili tanki slojevi leda. Prošla su neka kola zapljusnula
lapavicom Anđelin kaput. Vinter je zapamtio broj registarskih tablica.
„Hoćeš li da pronademo vozača?“, pitao je.
,,Da“, rekla je Anđela, koja je pokušavala da obriše prljavu
tečnost. „Strpaj ga iza rešetaka.“

Okačili su kapute i čekali u sobi sa još dve žene. Vinter je bio

jedini muškarac. Prelistavao je neki ženski časopis za koji nikada nije
čuo, dok je Anđela otišla sa sestrom da joj uzmu uzorke. Vinter je čitao
o tome zašto žene u Stokholmu radije ostaju same. To nije slučaj u
Geteborgu, pomislio je. Ovo više nije mesto za samce.
Anđela se vratila.
„Koje uzorke su ti uzeli?“, pitao je.
„Analize krvi. Hemoglobin, krvna grupa, šećer u krvi.“ „Zar to nisi
i sama mogla da uradiš? Kod kuće?“
„Prestani sada.“
„Ozbiljan sam.“
,,I jesam. Uradili su HIV i rubeolu u desetoj nedelji. Kada sam se
prvi put registrovala.“
„Sta su rubeole?“
„Nemačke male boginje.“
Vinter se pitao kakve to veze ima s Nemcima. Berlinski zid.
Natpis na zidu…
„Jesi li nervozan, Eriče?“
„Kako to misliš?“
„Zvučiš kao da jesi.“ Neka žena je otvorila vrata i dala im znak da
uđu. „Sada si ti na redu.“
Pratili su je kroz vrata. Uvela ih je u malu sobu sa stolom dve
stolice koje su delovale udobno.
Žena je bila uobičajeno obučena. Bez belog mantila, bez
uniforme, pomislio je Vinter. Prihvatio je ruku koju je pružila i rukovao
se.
„Zovem se Eliza Bergdorf. Ja sam babica, kao što sigurno znate.
Dobro došli! Drago mi je što ste mogli da dođete.“ Vinter se predstavio i
seo.
Anđela i babica su razgovarale o prethodnih par nedelja. Vinteru
je bilo potrebno svega par sekundi da shvati da među njima dvema
postoji izvesno razumevanje. Anđela se osećala sigurno. Opustila se,
slušala, povremeno nešto rekla.
Vreme je za ultrazvuk. Anđela je legla na bolnički krevet, babica
joj je stavila providni gel na stomak i podigla mikrofon spojen s
mašinom.
„Šta je to?“, pitao je. Da li je bitno?, razmišljao je. Samo sam
navikao da postavljam pitanja.
„To je zvučna pomoć. Za merenje ultrazvučnih talasa.“ Prislonila
je mikrofon o Anđelin plavi stomak s blago ispupčenim brežuljkom.
Vinter je mogao da čuje zvuk otkucaja srca. Stvarno da ga čuje!
Kucalo je brzo, dvostruko brže nego kod odrasle osobe. Ispunilo je celu
sobu, svuda oko njega. Anđela ga je uzela za ruku. Isključio je svaku
drugu misao iz uma, samo je slušao.
 31

Patrik je zatvorio frižider, ali ga je odmah ponovo otvorio jedan

od očevih prijatelja, koji je doneo sa sobom iz dnevne sobe oštar miris
dima i alkohola.
„Imao sam bocu marinela ovde, koja bi sada trebalo da je hladna
i ukusna“, rekao je i pogledao u Patrika. „Jesi li je ukrao?“ Prasnuo je u
smeh. Oči su mu bile kao porcelan: hladne, sjajne. Još malo pa će mu
ispasti iz lobanje i završiće na podu, pomislio je Patrik. Možda će matori
da završi povrh njega.
Pele Plut je zalupio vrata frižidera. ,,GDE JE MOJA ’NELA?“,
zavrištao je u dnevnu sobu, gde se žurka odvijala uz buku. Mučili su se
da stignu do ovog gde su sada, ali odavde se išlo samo nizbrdo, do kraja.
Pele Plut je pogledao Patrika. Imao je samo dvadeset i pet, ali je mogao
da bude brat matorom. Još je imao svu svoju kosu, ali je to bilo sve što
je još imao.
„Sta si to uradio?“, rekao je, fiksirajući oči i pokazujući na
Patrikovo lice. ,,To je bio gadan udarac, ako sam ikada ugledao takav. “
„Nije ništa.“
„Je li to neko pogledao?“
„Da.“
„Nestaće, ali će neko vreme biti crno i modro“, rekao je Pele Plut
dok je ponovo otvarao frižider i kopao po njemu. Kanticaargarina je pala
na pod. „Evo jebenog nektara!“ Podigao je bocu napola punu
žućkastocrvene tečnosti.
Jednog od ovih dana razrediću svoju mokraću. Pedeset odsto
mokraće i ništa neće primetiti. Patrik se osmehnuo Peleu Plutu.
Pišaćka, ti kopile.
„Ovo izgleda kao tvoje lice“, rekao je Pele Plut, zureći u plavu
etilcetu. Pogledao je u Patrika. „Samo se šalim.“ Pogledao je u bocu, a
onda ponovo u Patrika. „Hoćeš kapljicu?“
,,Ne, hvala.“ Patrik je otišao u hodnik i obukao jaknu i cipele koje
su bile mokre unutra. Mogao bi da staviš novine unutra, da ih osušiš
kada ih skineš, ali prošlo je mnogo vremena od kada je to radio. Imao je
neko bledo sećanje na to. Možda je to mama radila, kada je bio vrlo
mali.
Neka žena je počela da peva u dnevnoj sobi. Otac se smejao i
Patrik je tiho zatvorio vrata za sobom.

Marija je sedela sa šoljicom tople čokolade na stolu ispred sebe

kada je stigao u Javu.
„Sve je gore“, rekla je.
„Biće bolje naposletku.“
,,Da li je išta slomljeno?“
,,Ne.“
„Trebalo bi da prijaviš to kopile.“
,,To je i policija rekla“, rekao je dok je skidao jaknu i kačio je na
naslon stolice. „Drug tvoje mame, Vinter.“
„Nije baš njen drug.“
„Dakle, on, kako god.“ Pogledao je njenu šolju.
„Hoćeš jednu?“
„Cokoladu? Ne, hvala. Popio sam ih dovoljno kod tebe.“
„Cetiri šolje.“ Nasmejala se. „Mama je pomislila da ćeš ući u
Ginisovu knjigu rekorda.“
„Naručiću kafu“, rekao je i ustao.
„Nisi odmakao sa onim što si video na stepenicama?“, upitala ga
je kada se vratio.
„Nisam siguran.“
Pozdravio je nekog ko je prolazio pored njih. Kafe je bio pun
mladih koji su pušili i pili kafu ili čaj ili toplu čokoladu. Svuda su bile
knjige. Nekada je i on doiazio ovamo sa školskim knjigama, kada je
zapravo trebalo da bude u školi, s njima na stolu.
„Izgledaš polumrtav“, rekla je. „I to nije samo zbog otoka.“ „Hvala
ti najlepše.“
„Nikada neču biti u stanju da delim novine u četiri sata ujutro.“
„Pet. Ustajem u četiri. “
„Prokleto rano.“
„Navikneš se.“
„Možeš da pozajmiš od mene ako ti nedostaje gotovina.“ ,,Od
tebe? Zar ti mama nije prekinula snabdevanje?“ „Imam malo.“
,,I ja“, rekao je. ,,Ne treba niko da mi pomaže.“
 Vinter je zamolio Hane Estergard da svrati kada bude sledeći put
dolazila u „policijsku palatu“ na Trgu Ernsta Fontela. To je bilo danas.
Zakucala je na vrata i ušla.
„Zdravo, Eriče.“
„Cao, Hane. Hvala što si došla.“
„Ionako sam bila u zgradi.“
„Molim te, sedi. Da li bi šolju kafe?“
,,Ne, hvala.“ Sela je na stolicu za posetioce. Vinter je bio u košulji
kratkih rukava i sa tregerima. Obmotao je kravatu oko jakne koja je
visila na vešalici pored lavaboa. Kosa mu je bila kraća nego kada ga je
poslednji put videla. Bio je mršaviji. Lice mu je bilo uže nego što ga se
seća, oštrijih ivica. Donekle ublaženo naočarima s tankim okvirom koje
je imao. Ako poznaje Erika Vintera, naočari nisu „Đorđo Armani“. Ništa
tako jednostavno.
„Vidim, nosiš naočare.“
,,Za čitanje. Svi mi starimo.“
„Fino. Nisu Armanijeve, zar ne?“
,,Hm… ne, ovo je…“ Skinuo ih je i zurio u unutrašnju stranu
okvira. ,,‘Er titanium’.“ Pogledao je u nju. ,,Je Ii to jedno od tvojih
posebnih interesovanja?“
„Okviri za naočare?“ Malo se nasmejala. ,,Ne. Nemam vremena
za takve hobije.“
Spustio je naočare na sto. Čekala je da kaže nešto.
„Kako su stvari inače?“
„Inače? Kako to misliš? Kada nisam u ovoj zgradi?“ Prekrstila je
noge. „Dobro pitanje.“
,,Dakle…“
„Pređi na stvar. Hoćeš da znaš o meni i ćerki.“
„Zašto si to pomislila?“
„Odlično znaš zašto.“
„Znam šta, Hane?“
„Prestani, Eriče. Svi ovde u policijskoj stanici mora da znaju kako
su tvoje kolege odvele moju ćerku u pritvor kada se napila. Pijana i
nepristojna, tako se taj zločin zove, ako se ne varam?“ „Prestani, Hane.
Da, znam za to. Ne, to nije razlog zbog kojeg sam hteo da razgovaram sa
tobom.“
„Slobodno možeš.“
 ,,Šta?“
„Slobodno možeš da me pitaš kako su stvari… nakon tog
incidenta.“
„Kako su stvari?“
„Bolje sada“, rekla je i osmehnula se. „Marija vodi računa
ponašanju od tada.“ Zvučalo je kao da je uzdahnula. „Barem koliko ja
znam, to jest.“
„Bez sumnje ju je to naučilo pameti, u nedostatku boljeg izraza.“
Ponovo je stavio naočari. ,,To je samo ljudski, naposletku.“
,,Da. Mi smo jadni, grešni ljudi. To je ono što pokušavam da
kažem socijalnom“, rekla je.
,,Socijalnom?“
„Uvek sledi ispitivanje kada se desi nešto tako.“‘
„Smatraj to formalnošću.“
„Ti nemaš dece, to mogu da primetim.“
»Još ne.“
,,Da, čula sam. Sjajno. Cestitam. I prenesi to Anđeli.“ „Hvala. Ali
stvarno treba sve te stvari da smatraš formalnošću.“
„Dokle god se ne ponovi.“
Vinter nije znao šta da kaže.
„Nema garancija da se neće ponoviti, zar ne?“, rekla je. ,,Hm…“
„Bila bih to ja, u tom slučaju. Ja bih bila garancija. Ali sam
očigledno omanula.“
„To je gomila sranja, ako izviniš na izrazu, Hane.“ Ponovio je
komentar, ali ne i izvinjenje. „Gomila sranja.“
„Nadam se.“
„Ali ima slučajeva.“
„Kako to misliš?“
„Marija ima prijatelja po imenu Patrik.“
,,Da… kako to znaš?“
„Rekle su mi kolege koje su upoznale Mariju. Nije ništa posebno.
Provode puno vremena šetajući po centru grada i sve to. Ali ono što me
zanima je Patrik, sa kojim sam razgovarao, jer isporučuje novine u
zgradi u kojoj su se desila ona ubistva. Zasigurno si čitala o tome u
novinama.“
Klimnula je glavom.
,,Je li Patrik svedok ili slično?“
 „Još ne znam.“
„Ali je bio tamo?“
,,On je dostavio novine, da. Ali ono što hoću da kažem jeste da je
upao u nevolju, na drugačiji način. Bio je ovde i očigledno ga je neko
tukao. Obraz mu je bio crn i modar. Poslao sam ga u bolnicu da mu to
leče.“
„Sta se dogodilo?“
„Mislim da ga je tukao neko kod kuće.“
,,To bi moglo da bude tako“, rekla je i lice joj je postalo ozbiljno.
„Jesi li ikada videla tako nešto ranije?“, pitao je.
,,Ne baš, ali je izgledao malo razbarušeno nekoliko puta kada je
dolazio kod nas. Da vidi Mariju. Što se ne dešava često.“ ,,Da li ti je išta
rekao?“
,,Ne. Ne direktno, ali sam se zamislila.“
„Otac ga maltretira. Ne možemo da dokažemo, ali tako stvari
stoje.“
„Sta ćeš da uradiš s tim u vezi?“
„Moraćemo da vidimo. Patrik će morati da razreši šta hoće da
uradi povodom toga.“
„To je užasno.“
„Moram da uradim nešto da pomognem.“
Vinter je otišao do CD-plejera. „Hteo bih da poslušaš ovo.“ Pustio
je disk Sakramenta. Do sada je bio upoznat s ovom muzikom. Na tren
mu se učinilo da može čak da čuje melodiju, lcao neku nejasnu vrstu
poruke unutar mešalice za cement. Kao Koltrejnove meditacije.
Hane Estergard je slušala sklopljenih očiju. Ona ima tinejdžerku
kod kuće. Ovo nije ništa neuobičajeno za nju. Isključio je nakon minuta.
„Nije baš ono što volim da slušam“, rekla je. „Šta je to?“ Ispričao
joj je ukratko i dao joj tekst koji ide sa CD-om. „Patrik nam je puštao
metal kod kuće.“
Pažljivo je pregledala omot, crne linije koje prate obalu, nebo,
srebrnast sjaj. Vinter je ispisao tekst sa brošure u čitljivoj formi.
Zamolio ju je da pročita reči prvih pesama. Kao da se smešila,
uprkos svoj ozbiljnosti.
„Poprilična mašta“, rekla je.
„Još kako.“
„Širok spektar. Ceo put, od dna do vrha, kao što biva.“ „Od pakla
do raja.“
,,A onda stave jedno ćoše na raspolaganje jednom od proroka.“
,,I to nas dovodi do pravog razloga zbog kog sam hteo da
razgovaram s tobom, Hane.“ Pokazao je na prvu stranu brošure koja je
išla sa CD-om.
„Habakuk? Hoćeš da znaš o Habakuku?“
»Da.“
„Eriče, ja nisam od te vrste teoloških stručnjaka. On je bio čestit
profesionalan prorok, aii to je otprilike sve što znam. Jesi li pročitao šta
je pisao? U Bibliji?“
,,Da. Da li je imao ćerku?“
„Nemam pojma. Mislim da se ništa ne zna o njegovom životu.
Moraćeš da pogledaš teološku literaturu. Tumačenje Svetog pisma.
Napomene o tumačenju Svetog pisma.“
,,U redu. Mislio sam da se obratim univerzitetu. Studije religije.“
,,Da. Postoji nešto što se zove Biblija tumača. I slične stvari.
Tamo ćeš naći sve što se zna o Habakuku.“ Pogledala je omot. „Kako je
za ime sveta mogao da bude umešan u nešto ovako? Habakuk?“
„Ubistva, misliš?“
„Ili samo ovaj omot CD-a. To je dovoljno.“ Pogledala je Vintera.
„Šta ćeš da uradiš s ovim?“
,,Za početak ću pokušati da izbegnem da uradim bilo šta sa bilo
čim, i da se koncentrišem na uspostavljanje nekih činjenica.“ „Raj i
pakao.“
„Tako izgleda trenutno.“
„Ali možda je to samo igra. Ova grupa, Sakrament - da li stvarno
pokušavaju da kažu nešto ozbiljno svim ovim tricama?“ „To možda nije
bitno. Ali neko to koristi kako bi imalo neko značenje.
„Pročitala sam jedan članak u nekom časopisu prošle nedelje“,
rekla je. „Bio je o duhu doba. Govorio je o tome kako je ostalo svega par
nedelja do novog milenijuma, kada će svi koncepti morati da budu
ponovo definisani.“
„Fin de siecle.“
,,Da. Kraj veka, u pikovima: kraj milenijuma. Pomalo smo
izgubljeni u vezi s tim kuda ćemo od ove tačke.“
,,Da li smo na putu gore ili dole, misliš?“
,,Da. Pakao ili raj.“
 ,,I završavamo s neobičnom mešavinom oba“, rekao je Vinter.
„Svet vuku u različitim pravcima.“
,,Ne moj svet“, rekla je Hane i ponovo se osmehnula. ,,U mom
svetu trošimo svu svoju energiju na borbu protiv zla.“
„Ali da li to daje rezultate?“ Sklopio je oči, a onda ponovo
pogledao Hane. ,,‘Gospode naš, kolilco dugo moram da dozivam tvoju
pomoć pre nego što me čuješ? Koliko dugo pre nego što nas spaseš sveg
ovog nasilja?’“
„To zvuči kao Stari zavet. Pretpostavljam da je Habakuk.“ „Tačno
iz prvog puta.“
„Ima li nekih citata ovde? Iz Biblije?“, pitala je i podigla
štampane strane teksta.
,,Ne koliko sam mogao da vidim. Ne bukvalnih citata.“ Spustila je
brošuru.
„Sve više ljudi traži neku vrstu smernica u životu, neku vrstu
ohrabrenja ili utehe“, rekla je. ,,Na različite načine.“
„Svi žele kutiju čokolade i crvenu ružu“, rekao je Vinter. „Zar to
nije razumljivo?“
,,Pretpostavljam.“
„Ili činiju supe“, rekla je. „Naša parohija vodi prilično dobru
narodnu kuhinju.“
„Tako sam čuo.“
„Zar to nije grozno?“
„Narodna kuhinja? Ne znam za to. Da to ne radite, ljudi bi umrli
od gladi tamo u tami.“
Kada je to rekao, ona se okrenula i pogledala kroz prozor.
„Svetlost će se uskoro vratiti“, rekla je.
 32

Morelijus je stao na crveno. Gradsko pozorište je bilo privlačno

osvetljeno. Isto je važilo za ceo grad. Još nedelju dana do Božića, i svetla
su bila jača kako je postajalo tamnije.
Prošao je jedan Deda Mraz i naklonio se u pravcu patrolnihola.
„Zar Deda Mraz pravi naklon?“, pitao je Bertram.
Morelijus nije odgovorio. Svetlo se promenilo u zeleno.
„Jesi li kupio neki božićni poklon?“, pitao ga je Bertram.
„Još ne.“
,,Da li ćeš ostati u Geteborgu za Božić?“
„Zašto te zanima?“
„Samo sam pitao.“
Morelijus je skrenuo u Sedra Vegen. Radnici gradske službe su
bili uposleni na Hedenu, pravili su pozornicu koja će se koristiti za
proslavu Nove godine. Geteborg će ući u 2000. sa sjajnim svetlima i
fanfarama. To se odnosilo na celi grad. Svi će biti na nogama, osim onih
koji budu pali već pre nego što sat otkuca ponoć, pomislio je Morelijus.
A on će stajati među njima.
,,U redu. Provešću Božić sa mamom.“
,,Kungelv?“
,,Kungsbaka.“
,,Oh, da, tačno. Ti si iz Kungsbaka. Pretpostavljam da ne poznaješ
ženu koja je ubijena? Luizu?“
»Ne.“
„Pretpostavljam da grad nije tako mali.“
»Ne.“
,,Da li pričaju mnogo o tome? U Kungsbaku, mislim?“ „Mama je
zvala, ali nije ništa čula.“ Morelijus je sačekao dok je nekoliko ljudi koji
su nosili pakete prešlo preko pešačkog. ,,Ni ona je nije znala, tu…
Luizu.“ Ponovo je krenuo. Centar grada je bio pun, a vožnja je bila prava
noćna mora.
„Sta ti radiš?“, pitao je.
,,Za Božić, misliš?“
,,Hmm.“
 ,,Radiću.“
„Sta? Radićeš i za Božić?“
„Badnje veče i Božić.“ Bertram se pomerio u sedištu. „Još više
slobodnog vremena sledećeg leta.“ Gledao je napolje, u ljude, pakete,
svetla. „Ionako ne volim sve ovo.“ Okrenuo se ka Morelijusu. „Nikada
nisam voleo Božić.“
„Siguran sam da ćeš ga još manje voleti ako radiš usred
praznika“, rekao je Morelijus. „Nije baš zabavno sređivati porodice kada
mama i tata preteraju s proslavom.“
Bertram nije odgovorio, kao da se izgubio u mislima.
,,Ja bih bio srećan da to preskočim“, rekao je Morelijus. „Ponekad
deluje besmisleno.“
,,‘Gospode naš, dokle rnoram da te molim za pomoć pre nego što
me čuješ? Koliko dugo pre nego što nas spaseš sveg ovog nasilja ?’“
„Zvuči kao citat.“
,,Iz Biblije je.“
„Nemoj reći.“
,,Ne pitaj me koji deo. To je od onih stvari koje ti se zalepe za
sećanje, ali ne znaš zašto. Beskorisno znanje.“
„Nisam ni hteo da pitam.“
Vinter se sreo s nadstojnikom u njegovoj prepunoj kancelariji.
Razmišljao je da ga pozove u stanicu na ispitivanje, ali je odlučio da
krene mekim, mekim pristupom. Covek je od početka ostavio utisak da
je nervozan, a to bi moglo da bude pogubno po njegovo sećanje.
Kancelarija je mirisala na alat i duvan. Ofucane fascikle poređane
na stolu koji kao da je služio i za sečenje. Ovde nije bilo ničeg od veka
stare elegancije ostatka zgrade.
Čovek je gledao dole, u sto, kao da je tražio nešto. Vinteru je palo
na pamet da je ovo možda i nadstojnik njegove zgrade. Pitao ga je.
„Koja je adresa?“
Rekao mu je.
,,Da, to sam ja. I to je deo mog posla. Staram se za ukupno tri
zgrade, odavde sve dole do Storgatana.“
,,Stvarno?“
„Da.“ Zapalio je cigaretu i duboko udahnuo dim. „Taj su mi
samar dali prošle godine.“ Pogledao je Vintera i stresao pepeo u staru
bocu sode koja je bila dopola puna opušaka i tamnosmeđe tečnosti
duvana. „Ovih dana bi trebalo da si zahvalan što imaš posao.“
„Zvuči kao gomila posla.“
,,Previše.“
„Ipak, drago mi je da ste primetili da nešto nije u redu u tom
stanu.“
,,Na kraju, da.“
„Niste razgovarali s još nekim u vezi s tim?“
„Kako to mislite, s još nekim?“
„S bilo kim ko je pomislio to isto.“
,,Ne.“
U redu, pomsilio je Vinter. Ostavićemo to za sada na tome.
Možda će postati obazriv, u gardu pred bilo čim i svim.
Čovek je stresao još pepela, pola je promašilo grlić boce. Rizik od
požara?, pomislio je Vinter. A opet, nadstojnik je sedeo u svojoj sobi u
podrumu. U svojoj kancelariji. Ako ovo može da se nazove
kancelarijom.
„Imate li kancelariju i u mojoj zgradi?“
„Naravno. Imam ih tri, odavde dole do raskrsnice.“ Ponovo je
povukao, i čkiljio kroz dirn koji je visio kao oblak oko njega. „Druge
raskrsnice, to jest.“
,,Naravno.“ Vinter je mogao da oseti iritaciju u grlu. Nema svrhe
diskretno kašljati ovde. Staro kopiie je zapalilo još jednu cigaretu.
Vinter se ipak zakašljao. ,,Hm… Vaikerovi… Šta mislite, koliko često ste
ih sretali?“
Nadstojnik nije izvadio cigaretu iz usta. Obrisao je ruke o
pantalone kako bi se rešio ulja na njima. Pregledao je dlanove, koji su
bili čisti od početka. A onda se okrenuo ka Vinteru, s još jednom crtom
među obrvama.
,,Ne baš često, moram reći.“
,,Da li ste radili ovde kada su se uselili?“
„Oduvek sam radio ovde“, rekao je i podlegao istovremenom
kašlju i smehu, koji je prešao u gadan pušački kašalj koji je Vintera
podsetio na čoveka za susednim stolom tokom doručka u lokalu Gaspar
u Marbelji.
Nadstojnik je prestao da kašlje i bacio opušak u flašu, gde se
ugasio uz šištanje. Zapalio je još jednu i čekao na sledeće pitanje.
„ Ali ipak ste povremeno sretali Valkerove?“ Preći ćemo na njih
posebno kasnije, pomislio je Vinter.
,,Ne znam za to sresti, ali jesam ih povremeno viđao, očigledno.
Nikada pak nisam bio u njihovom stanu.“
,,Nikada?“
„Pretpostavljam da je uspeo da sam promeni vešmašine.“ Čovek
je ponovo povukao dim i stresao pepeo u pravcu boce. „Isto je i s vama.
Brinem se o zgradi u kojoj živite, ali nikada nisam razgovarao s vama.
Video sam vas, ali to nije isto.“ Pogledao je u plafon i onda ponovo u
Vintera. ,,S druge strane, zadužen sam za vašu zgradu tek pet meseci.“
,,Da li ste ikada razgovarali s njim? S Kristijanom?“
,,Ne.“
,,S njorn? Luizom?“
,,Da. Jednom…“, rekao je i još jedna bora se pojavila između
obrva. „Jednom me je pitala za… hmm, možda grejanje, ne mogu sada
da se setim.“
,,Da li je bilo ičega u vezi s njima što bi vas začudilo? Ili u vezi s
jednim od njih dvoje?“
„Kao na primer šta?“
„Njihovi posetioci.“ Vinter se ponovo zakašljao, okrenuo. ,,Da li
su imali posetioce, na primer?“
„Ljudi dolaze i odlaze, baš kao i bilo gde. Ko zna ko dolazi kome u
posetu? A ja ne trčim goredole po stepenicama osim ako ne moram,
može se reći.“
Vinter je mogao da ga shvati.
„Ali, jesu povremeno imali proslave“, rekao je nadstojnik.
,,Stvarno?“
„Stvari su ponekad bile malo življe, tamo.“
,,Na koji način?“ Vinter je pokušavao da ga ohrabri. „Ljudi koji
dolaze i odlaze, tako te stvari. Ponekad bih morao da promenim sijalicu
ili slično na stepenicama uveče, tako da sam tom prilikom ponešto čuo.“
Ponovo je posegao za paklicom cigareta, ali je bila prazna. „Mogao je da
bude neko drugi, naravno.“
Vinter je ponovo klimnuo glavom.
„Ne, ne mogu da se setim da li su oni ili ne“, rekao je čovek. ,,Da
li ste završili sa mnom? Moram da odem do trafike i kupim cigarete.“
Mahnuo je praznom paklicom. „Nema nijedne ovde.“ Vinter je pitao za
sijalice koje nisu radile na stepenicama, za datume.
 „Gospode, ti smrdiš!“, rekla je Andela kada je izašla da ga
pozdravi u hodniku.
„Svedok koji puši kao odžačar i bez prestanka.“
,,Da li to obično dozvoljavaš?“
„Bili smo u njegovoj kancelariji. On je, slučajno, i naš
nadstojnik.“
„Bio je svedok čega?“
„Ničeg ovde. Ali se on stara i o onoj drugoj zgradi“, rekao je
pokazujući glavom ka ,,tom“ stanu.
„Ali čega je svedok?“
„Ničeg više od onog što nam je do sada rekao.“
„Ali ga ipak zoveš svedokom?“
On je taj tip, pomislio je Vinter. Grabi sve zasluge sebi.
„Skini tu odeću i istuširaj se“, rekla je Andela.
Vinter je spustio aktovku od svinjske kože na pod, pored stalaže
za cipele, skinuo je lcaput i jaknu i okačio ih. Počeo je da otkopčava
košulju, otišao u kupatilo i strpao svu odeću osim pantalona u veliku
korpu za veš koju je Anđela donela sa sobom.
Zatvorio je vrata, stao pod tuš i upravo je hteo da pusti vodu,
kada je Anđela nešto doviknula. Uzvratio je glasno da ne može da čuje
ni reči, i ona je otvorila vrata.
„Tražim formular iz porodilišta“, rekla je. „Mislim da si ga stavio
u aktovku. To nije bilo skoro, ali moram da proverim nešto.“
„Verovatno je još u mojoj aktovki“, rekao je. ,,U hodniku.“ Izašla
je, a on je ponovo navukao zavesu tuša i pustio vodu. Jetki miris
duvanskog dima je počeo da bledi i naposletku je u potpunosit nestao
dok je trljao šampon u kosu. Pokušao je da izbistri um i spirao je
spaunicu kada je čuo viku iz hodnika. Isključio je vodu.
,,Šta?“
Nije bilo odgovora. Ponovo je viknuo. I dalje nije bilo odgovora.
,,Anđela?“
Pomerio je zavesu, skinuo peškir sa kuke i brzo protrljao kosu,
ramena i stomak. Osušio je stopala i čvrsto vezao peškir oko struka, a
onda otvorio vrata. Mogao je da vidi aktovku otvorenu na podu ispred
kupatila.
„Anđela? Jesi li ti vikala?“
Nije bilo odgovora. Požurio je u kuhinju i onda u dnevnu sobu.
Anđela je bila na sofi, zurila je u njega s komadom papira u ruci. Podigla
ga je i Vinter je mogao da vidi povratnu adresu španske nacionalne
poiicije u gornjem levom uglu.
Oh sranje! Nosio je prokleto pismo sa sobom umesto da ga je
bacio kao što je nameravao.
„Morala sam da tražim po gomili koju si imao u tašni, a ovo
pismo je iežalo okrenuto nagore“, rekla je. „Nemoj misliti da imam
naviku da ti kopam po ličnim papirima.“ Mahnula je pismom po
vazduhu, ponovo. „Ali sada bih volela da dobijem objašnjenje šta je kog
VRAGA ovo, Eriče.“
Vinter je mogao da oseti kako mu voda kaplje s kose. Ili je to bio
hladan znoj? Uprkos činjenici da to nije bilo ništa. Pismo nije bilo ništa.
Nije bilo ničeg da se objasni.
„Nije ništa“, rekao je. Napravio je korak ka njoj. Bilo je vode na
podu.
„Ali pročitala sam ga, bojim se. Nije baš dugo. Ali dovoljno je
dugačko.“
„Apsolutno se ništa nije desilo“, rekao je.
„Ona izgleda ima drugačije mišljenje o tome.“ Anđela je
pogledala pismo. „Alisija. Da li imaš i njenu fotografiju? Možda visi na
zidu tvoje kancelarije?“
Vinter joj je prišao i pokušao da je dodirne. Odgurnula mu je
ruku.
„Kunem ti se, Anđela. Ništa se nije desilo.“
,,Oh, umukni!“ Udarila je vazduh. „Govoriš svedoku koji je sve
video.“ Briznula je u plač, tiho, s mekim, stalnim cviljenjem koje nikada
ranije nije čuo. „Kako si mogao, Eriče? Kako si mogao?“
Seo je na sofu pored nje. Osećao se kao da mu je sva krv jurnula
u glavu. Do vraga. Trebalo je odmah da joj kaže, ali nije imao šta. Zašto
reći nešto što bi moglo da povredi, kada nije bio ničeg za razgovor? Bilo
bi besmisleno. Destruktivno.
Krenuo je da kaže nešto, ali je ustao i otišao u hodnik.
„Kuda ideš?“
„Napolje.“
„Ali ja moram… mi moramo…“
Okrenula se i bacila pismo na njega. Poletelo je poput lastavice
par metara, a onda palo na izglancani drveni pod i on je gledao kako
jedno ćoše usisava vodu koja je kapala sa njega. Samo je stajala tamo.
„Nisam ništa rekao, jer nema šta da se kaže“, rekao je pružajući
ruke, tako da je mogla da vidi kako su čiste i bez greha.
„Savest ti je čista?“, rekla je i možda je to bio smeh što je čuo.
„Smatraš li me idiotom?“ Pogledala je dole, na pismo, koje je sada bilo
skroz mokro.
“Ne.“
 33

Bergenhem se probudio s glavoboljom. Kao da joj se predao čak i

u snu, i pripremio se.
Cuo je tihi glas u dnu kreveta i video Adu kako pokušava da se
popne u njihov bračni krevet. Mogao je da je čuje kako se bori. Mogao je
da čuje Martinu kako sprema u kuhinji, i krik usamljenog morskog
galeba koji je proleteo pored prozora.
Martina je ušla u spavaću sobu i malo pogurala Adu, tako da je
devojčica napravila kolut napred na krevet i zacičala oduševljena.
,,Je li ponovo ona uobičajena?“, pitala je Martina.
,,Da.“
„Moraćeš do lekara.“ Pružila je ruku da spreči Adu da padne sa
kreveta. „Rekao si da ćeš ići ako nastavi da se vraća.“ Stavila je Adu
nasred kreveta i Bergenhem je seo, uzeo devojčicu za ruke i podigao je.
Kao da je podigao jastuk.
„Znam, znam.“
,,Da li je i dalje iza oka?“ Posegla je da dodirne. ,,Levog?“
,,Prestani“, rekao je, gurajući joj ruku, možda suviše osorno.
Pogledao je i uhvatio je za ruku. „Izvini. Ali izgleda da sam prokleto
nervozan zbog ovog.“
„Nervozan si… već dugo.“
„Znam, ZNAM.“
„Ima li još nečeg?“
„Sto znači šta?“
,,Da li nešto nije u redu među nama?“, rekla je i mogao je da
primeti kako se trudi da ne gleda u Adu.
,,Ne, ne.“
„Zar ne možeš da odeš do lekara? Imaćeš vremena sutra pre
devet.“
,,U redu, ići ću.“
Uhvatio je Adu i podigao je, i ponovo je zacičala od zadovoljstva.
Kada je podigao pogled ka njoj, sve je postalo crno na desetinu sekunde
i on je ponovo spusti dole, petljajući skoro kao da je slep.
„Sta je bilo, Larse?“
 „Odjednom je počelo da mi se vrti.“
„Zaboga, stvarno moraš do lekara.“
„Kladim se da je samo migrena.“
„Nikada ranije nisi imao migrene.“
„Kakav je to komentar? Reci to nekom ko je u PMS-u.“ „Nije
smešno.“
„Dakle, prestani da me gnjaviš.“
Ustao je iz kreveta i izašao iz sobe.
„Kafa je gotova“, doviknula mu je, ali nije odgovorio.

Anđela je obukla kaput, navukla kožne čizme i izašla iz stana, a

on ne bi mogao da je zadrži ni silom.
Podigao je pismo. Kao da je držao vlažan list. Zaglavlje pisma je
bila propast. Baš kao što je i razgovor bio propast. Svađa.
Vratila se nakon sedam minuta, ali nije nosila kesu s danskim
pecivom. Sutnula je čizme i otišla u dnevnu sobu, gde je on još stajao s
pismom u ruci. Nije skinula kaput, lcao da daje znak da će ovo trajati
čitavo veče. Napred i nazad.
„Ponovo ga čitaš, je li?“
,,Ne…“
„Bolje da imaš neko dobro objašnjenje.“ Strgla je kaput sa sebe i
bacila ga na pod. „Pravo objašnjenje.“ Napravila je par koraka ka njemu.
„Shvataš li me, Eriče? Hoću da znam istinu. Nikakve gluposti i proklete
laži.“
„Nema potrebe da psuješ.“
„Ako hoću da psujem, činiću to koliko mi je prokleto volja.“ „U
redu, U REDU.“ Pogledao je po sobi, a onda stavio pismo na niski sto.
„Da li i dalje da stojimo, ili da sednemo?“ Otišla je do sofe i sela. Krenuo
je za njom.
„Slušaj sada“, rekao joj je u profil. Zurila je napolje u električno
plavo nebo. Bilo je lepo vreme, kao i većinu večeri. Bila je napolju svega
par minuta, ali su joj obrazi goreli. „Ta žena je bila prevodilac u
policijslcoj stanici. Upoznao sam je kada sam prijavio krađu novčanika.“
„Sjajno.“
,,Izvini?“
„Odličan način za upoznavanje.“
„Da li hoćeš da objasnim ovo, Anđela?“
 „Da, molim.“ I dalje je zurila pravo ispred sebe.
„Kako god, ponovo sam je sreo kada sam dobio novac od banke.
Bila je čista slučajnost. Samo smo naleteli jedno na drugo ispred
banke.“
„Možda te je pratila? Iz prikrajka?“
„Andela, ne budi paranoična.“
„Paranoična? Da li je to dijagnoza glavnog inspelctora?“ Po prvi
put je pomerila glavu i pogledala pismo na stočiću: počelo je da se suši i
uvija. Rolna papirusa, pomislio je Vinter. Svici s Mrtvog mora. Možeš da
čitaš o prošlosti. Može biti tačno ili pogrešno, zavisno od toga kako ga
tumačiš.
„I onda se niste razdvajali dok ja nisam stigla“, relcla je. „Anđela,
to nije tačno, i ti to znaš.“
„Sta je istina, onda? I dalje čekam.“ Ponovo je pokazala glavom
na pismo. „To nije bilo o slučajnom susretu ispred banlce.“ Vinter je
sklopio oči, a onda pogledao kroz prozor i video samo veče, noć.
,,Te večeri… te noći… nakon što mi je umro otac. I posle toga.
Osećao sam se tako… neutešno. Tužno. Vratio sam se u sobu prilično
kasno. Bilo je to veče pre nego što si došla. Seo sam na krevet i osećao
se tako… teško, kao da sam napravio grešku koju ne mogu da ispravim.
Ili, kao da smo svi nekako pogrešili. Ili oboje.“ Pogledao je i video da ga
sluša. ,,Ne znam šta sam tačno mislio. Ali je bilo nemoguće da ostanem
da sedim tu na krevetu i zurim u sliku Bogorodice na zidu i praznim
bocu viskija. Da je bilo televizora… ne znam. Španski fudbal ili neki
glupi tokšou. Ne znam. Ali nisam mogao samo da sedim tamo. Izašao
sam da se prošetam, gore do Starog grada.“
,,I ona je sedela tamo, čekala te?“
„Uopšte nije bilo tako. Bila je to još jedna slučajnost.“ Okrenula
se da ga pogleda i on je nastavio, brzo. „BILA je slučajnost. Sedela je na
malom trgu s nekim prijateljima.“ Bila je to slučajnost, rekao je sebi.
Kada ju je prvi put ugledao na trgu, bila je to slučajnost. A onda ga je
nešto zasvrbelo u petama i on se vratio tamo. Tuga, misli. Možda stid.
„Rekao sam zdravo i pridružio im se, i popio malo vina.“
,,I to je sve?“
,,To je to, stvarno.“
,,STVARNO?“
,,Da. Vratio sam se kući s njom i popio još vina, i to je to.
Uglavnom mnogo vožnji taksijem i rano svitanje iznad Toremolinosa.“
,,Toremolinosa?“
„Tamo ona živi.“
,,I otišao si tamo da gledaš s njom izlazak sunca? Stvarno si
nametljiv turista, Eriče. Guraš se u stan nepoznate osobe, ili šta god da
si radio kako bi gledao novo svitanje.“
„Anđela… znam. Nije nikako trebalo da se vratim s njom, i nisam
hteo. Nisam to bio JA… ali sve te druge stvari. Ali, kunem ti se, ništa se
nije desilo.“
„Pre nekoliko minuta si rekao da ne treba da psujem.“
,,Anđela…“
„Možeš li mi dati jedan dobar razlog zašto bih ti poverovala sve
to?“
„Zato što je istina.“
,,Ha.“ Zurila je ponovo kroz prozor. ,,Ha, ha.“
,,Ne znam šta mogu da uradim kako bih te… Možemo da
kontaktiramo s njom ako želiš.“
,,Ne budi glup.“
„Stvarno ti govorim istinu. Kunem se. Otišli smo do nje i popili
čašu vina i spavali neko vreme u dnevnoj sobi. Nije se nabacivala, a
nisam ni ja.“
„Prava gospoda, oboje.“
Ustao je i mogao da oseti kako mu se znoj sliva niz leđa. Nije
znao šta sada da radi, niti šta da lcaže.
,,U pitanju je bio samo moj… nespokoj“, rekao je. „Mislim da je
bilo više od toga.“
„Kako to misliš?“
„Ovo, između ostalog“, rekla je, pokazujući na stomak. ,,Za ime
boga, Andela!“
„Sada ponovo psuješ.“
„Nemoj da govoriš takve stvari.“
„Moglo bi i da bude tačno. Trebalo bi da govorimo istinu, zar ne?
Možda nisi od onih koji bi trebalo da imaju porodicu.“ „Grešiš. Mnogo
grešiš.“ Ponovo je seo, pokušao da je uzme za ruku, ali nije mu
dopustila. „Tako mi je drago zbog ovoga. Tako mi je drago zbog svega.“
Sada ju je držao za ruku. ,,Moraš da mi veruješ, Anđela.“
„Sve što kažeš?“
 ”Da;“
„Zašto onda nisi samo bacio to pismo?“
,,To je dobro pitanje. Hteo sam. Ne znam. Možda zato što mi je
teško da bacim bilo koji papir. Sve je dokumentacija s dokazima što se
mene tiče. Dokaz. Izveštaji. Dakle, znaš i sama.“ ,,Da li si se javio?“
„Da li si odgovorio na pismo?“
,,Ne. Naravno da nisam.“
„I hoćeš da poverujem i u to?“
„To je u potpunosti tačno.“
Ulazio je u ulogu. Ne, ne ulogu, u situaciju. Ovo je bilo
ispitivanje. Ona je bila nasuprot, a on je bio osumnjičeni. On je bio
osumnjičeni, i ona je vodila ispitivanje, a bila je dobra. Bolja je od mene,
pomislio je.
Dakle, tako je to izgledalo. Traganje za istinom u procepu između
reči koje osumnjičeni izgovori. U tim procepima su možda fragmenti
istine. Ali on jeste govorio istinu. To jeste istina. U svim bitnim i
suštinskim tačkama to jeste istina, i on je bio primoran da ubedi
skeptičnog ispitivača u to. Još nije u stanju to da uradi. Biće potrebno
mnogo vremena.

Aneta Džanali je mogla da oseti sunce u očima. Zraci su ciljali

autoput i zaslepljivali vozače. Uskoro će doći do velikog sudara, i mi
ćemo biti usred njega, pomislila je. Mogla je da oseti poznati miris sveže
pečenog hleba kada su prošli pored Palsa. Halster je zurio napred, u beli
odsjaj, kao da je vodi duž pravog puta. Skrenula je kod izlaza za
Jernbrot, i kao da joj se vid vratio. „Dakle, evo nas opet“, rekao je
Halders pokazujući na sneg nagomilan dva metra visoko pored puta.
,,Sneg“, rekao je, okrećući se ka Džanali. „Zove se sneg.“
Evo nas opet, pomislila je.
Halders je voleo da podseća Džanali na njeno afričko poreklo. Ja
sam rođena u bolnici Ist Geteborg, ali to kao da nije dovoljno za
Fredrika, pomislila je kada je skrenula ka zapadu.
„Božićno drvo“, rekao je Halders pokazujući na okićeno božićno
drvo na uiazu u garažu. „Ima ih mnogo unaokolo“, rekao je, pokazujući
na mnoštvo njih. ,,To je nordijski simbol za svetlost i proslavu radosti.“
,,Ma šta kažeš.“
Vozili su se pored malih odvojenih kuća i parkirali ispred ograde
Elfvegrenovih. Kuće su bile napravljene pedesetih godina, kada su Ijudi
živeli u malom domu, ali sa velikom baštom.
Snega je bilo svuda, ali nijednog traga stopala. Džanali je
primetiia tragove koje su ostavili mačke i zečevi.
„Tragovi risa“, rekla je pokazujući na trag levo od nje. ,,Lav“,
relcao je Halders. ,,0ve godine su se preselili daleko ka severu.“
„Ovaj je rođen u zoovrtu ‘Boras’.“
„Kako znaš?“
„Kandže su okrenute ka unutra“, rekla je i pozvonila na vrata
Elfvegrenovih.

Zazvonio je telefon. Anđela se nije javila, iako je bila bliže. „Erik

ovde.“
Bila je to Lota Vinter.
„Jesi li razgovarao s mamom?“
„Pokupiću je na Landveteru.“
,,To je prekosutra.“
,,Da.“
„Još svega tri dana do Božića. Vreme leti.“
,,Hmm.“
„Očekujem tebe i Anđelu ovde za Badnje veče.“ ,,Naravno.“
„Jesi li stigao da kupiš božićne poklone?“
„Samo džin za majku.“
„Prestani da se šališ.“
Vinter je pogledao Andelin profil. Uvek Anđelin profil. Nije se
šalio.
„Biće u zadnji čas. Osim par stvari“, rekao je.
„Dobio si Bimin i Kristinin spisak, pretpostavljam?“ ,,1-mejlom.
Veliki su.“
„Baš kao i one.“
„Nema sumnje da su porasle centimetar ili dva otkada sam ih
poslednji put video.“
Iznenadni vetar je uklonio neke od tragova lava ispred doma
Elfvegrenovih kada su Halders i Džanali izašli. Izgledalo je kao da je
životinja odstupila i ponela svoje tragove šapa sa sobom.
„Bolje da pazimo kako gazimo“, rekao je Halders kada su izašli
napolje.
 Erika Elfvegren je zatvorila vrata za njima. Džanali je osetila
hladnoću kako joj se uvlači ispod krznene kragne.
Ušli su u kola i odvezli se dalje.
„Imali su dva primerka Aktuel Raport ispod sofe“, rekao je
Halders dok su razgovarali kojom zaobilaznicom da krenu. „Aktuel,
šta?“
„Aktuel Raport. Muški časopis koji u Švedskoj kupuje više ljudi
nego bilo koji drugi. Ili bi trebalo da kažem, prodaje se više.“ ,,Stvarno?“
„Pitam se zašto.“ Ponovio je. „Pitam se zašto.“
„Znači, prepoznao si časopise, je li?“
„Prepoznao sam greben. Centimetar crvene pri vrhu. A mogao
sam da vidim i logo, deo.“
„Imaš talenat za prepoznavanje muških časopisa.“ „Tačno. Ali
ako misliš da kupujem to sranje, bolje da ponovo razmisliš.“
„Ništa ja ne mislim.“
,,Je li uobičajeno da ljudi imaju pornografsko dubre u svom
domu?“, pitao se Halders, uglavnom za sebe.
„Nemam pojma“, rekla je Džanali.
„Mislim da postaje sve uobičajenije. Duh vremena. Propast
starog poretka. Ljudi čitaju pornografske časopise i gledaju
pornografske filmove na Kanalu plus i TV Hiljadu.“
„Možda si u pravu.“
„Reklamiraju igračke za seks svake večeri na jednom od glavnih
kanala. Svake večeri. Svake proklete večeri. A rade to više od godinu
dana.“
„Kako znaš?“
,,Eh?“ Halders je pogledao Džanali kao da se upravo probudio iz
sna.
„Kako možeš biti tako siguran u to?“, pitala ga je sa osmeom.
„Zato što pratim, naravno. Uvek prati stvari, tako tome treba
pristupati, zar ne? Proverim na dve sekunde i toliko se iznerviram, i to
mi ulepšava dan.“
„Ulepšaj meni dan.“
„Voleo bih da sam ih pitao“, rekao je Halders.
,,Šta?“
„Taj tako prijatan par, Elfvegrenove. Voleo bih da sam ih pitao šta
im je omiljeno štivo.“
„Možda ti se pruži još koja prilika.“
 34

Lareda Vajc je proučavala fotografiju i slušala Vintera. Pročitala

je delove izveštaja istrage. Ovo je bio drugi put da su se sreli u protekle
dve nedelje. Bili su u Vinterovoj kancelariji. Forenzički psiholog je jasno
stavila do znanja da ne može da pruži jasan profil ubice, ali je mogla da
razgovara o tome sa službenikom koji je zadužen za slučaj. Ovo nije bio
prvi put da su radili zajedno, niti je bio prvi put da se Vinter obraća
forenzičkoj psihologiji za pomoć.
„Očigledno se radi o poruci“, rekla je i ponovo podigla pogled. ,,A
opet, sve je poruka, na različite načine.“
„Znači ima dovoljno toga što se može uzeti za ozbiljno?“
„Prilično. Šta si ti mislio?“
„Ne znam zapravo. U ovakvim situacijama razmišljaš o… takođe i
stvarima na sporednim putevima. Da li bi to mogla da bude neka vrsta
diverzije?“
„Mislim da nije tako.“
„Jesi li sigurna?“
„Naravno da ne. Pitao si me to i ranije, a moram da ti dam isti
odgovor.“
,,U redu. Samo se javlja toliko pitanja.“
Pogledala je jednu od fotografija između njih na stolu, podigla je
i prešla prstima preko vratova dva mrtva tela na sofi.
„Jedan od odgovora bi mogao biti ovo“, rekla je. „Zamena glava.
Može da se tumači i kao zamena tela.“
Vinter je klimnuo glavom. Njen ton je bio neutralan,
koncentrisan. Ovo je bila jedina mogućnost kada je neizređvo moglo da
se pregleda izbliza. Vinter je izdao uputstva da mu ne prebacuju nijedan
poziv u kancelariju. Mobilni mu je bio namešten da prebaci pozive na
Ringmara, u njegovu kancelariju, desetak metara dalje. Ringmar je bio
tamo ukoliko iskrsne nešto hitno. Vajcova je vratila fotografiju na sto.
„Daj da razmišljam naglas“, rekla je. „Hajde da dobro razmislimo
o ovome, u redu? Sa različitih stanovišta. Onda možemo da seciramo
ono što smislimo.“ Pokazala je na kasetofon pored gomile papira i slika.
„Onda možeš da izmeniš traku.“ „Naravno.“ Vinter je proverio da li
snima.
„On… recimo da je on… promenio pol i identitet svojih žrtava.
Jedan od odgovora je u samom činu. Zameni.“
„Zašto?“
„Nisam sigurna da on to i sam zna, Eriče. Možda moramo da
tražimo nesvesne motive koji su ga naveli da počini zločin na ovaj
način.“
„Nešto drugo ga je vodilo?“
„Neko drugi. Neko drugi, a ne on.“
Vinter je ponovo klimnuo glavom, uzeo jednu od fotografija i
pregledao je izbliza. Uradio je ovo toliko puta da su dobile neki
apsurdno zemaljski kvalitet. Kao da je gledao u šare tapeta kod kuće, ili
uramljene fotografije na noćnom stočiću. Aneta Džanali je pričala o
temama nasilja na reklamnim posterima koji su visili na zidovima
frizerskog salona gde je Luiza Valker radila. Ubistvo kao vrhunac
prodaje. Razmišljao je o tome sada. Gledao je u iskrivljeno lice Luize
Valker; izgubilo je sve ljudske crte. Palo mu je na pamet da nije lično
video taj poster. Kako li je izgledao?
Koliko je pažljivo pročitao zabeleške razgovora sa svim ljudima
koji su radili u tom salonu?
„Samo trenutak“, rekao je i posegao za crnom beležnicom.
Napravio je zabelešku, a onda pogledao u Laredu, koja je bila duboko
zamišljena. „Nastavi, Lareda.“
„Malo improvizujem“, rekla je. „Stavio je oznaku, ili nekoliko
njih koje bi mogle biti međusobno povezane. Na ovaj ili onaj način,
tekst, muzika i delo su međusobno povezani.“ Pogledala je u Vintera.
,,To nisu posve različite oznake.“ Ponovo je pogledala dole na sto,
i na tren u kasetofon. ,,A ono što govore jeste da hoće da bude
zaustavljen.“
,,Da.“
,,I ti si došla do tog zaključka?“
„Samo delo je smanjenje uznemirenosti ili preobraćanje. Kada
uznemirenost postane dovoljno velika, ona deformiše normalno.
Naposletku je primoran da dela i to mu donosi neki mir. Privremeni
mir, jer uznemirenost počinje ponovo da se stvara, i on se vraća na
početak.“
,,Na početak? Misliš, ponovo će se dogoditi?“ Vinter je pogledao u
kasetofon i govorio u mikrofon. „Osim ako ga ne zaustavimo, to jest.“
Okrenuo se psihološkinji. „Osim ako mu ne pomognemo?“
„Mislim da imamo posla sa osobom koja je bila na putu da
postane psihotična već duže vreme, a njegov ego je sve više
fragmentovan. Vizije, snovi… na kraju mora da ih ispolji.“ „Ispoljava
svoje vizije? To hoćeš da kažeš?“
„Možda je u nekom trenutku ranije u životu imao iskustvo koje
je u osnovi svega ovoga. Ili je bitan deo toga. Možda pre mnogo
vremena. Možda nedavno. Ali je bilo tako užasno da nije mogao da
zaboravi. Iako u isto vreme nije bio u mogućnosti da ga se seti. Shvataš
šta hoću da kažem?“
„Mislim da shvatam.“
,,A onda mu se sve vrati.“ Pogledala je fotografije osvetljene
suncem koje je dolazilo kroz prozor, kao da su bile odvojene na dva dela
suncem i senkom. ,,A ono što na kraju uradi jeste da postavi i odigra
svoju dramu. To je sila koja ga tera da pretvori dramu u stvarnost. Da li
me pratiš? Unutarnja vizija postaje spoljna stvarnost.“
„Šta se onda tačno dogodilo?“ Vinter je odjednom otišao do
prozora i namestio venecijanere. Sunce mu je udaralo u oči. Ovaj
razgovor mu je bio bolan. Laredin razborit glas je pojačavao njegov
osećaj da sada tonu u ambis. To je na šta život liči. Ambis koji vreba u
ljudskom stanju - sećanja i osećanja izolovanosti i otuđenja i manjka
kontakta.
Okrenuo se licem ka sobi. Laredine naočare su izgledale crne u
senci kancelarije. „Kakva je to vrsta iskustva bila? Da li se usuđuješ da
nagađaš?“
Nije odmah odgovorila. Skinula je naočare i začkiljila u Vintera
koji je još bio kraj prozora.
,,U nekom trenutku je bio van sebe od besa. Možda nekoliko
puta, ali ne neminovno.“
„Besan? Van sebe od besa? Kako?“
„Mislim da to ima veze sa ženom. Zenama.“ Podigla je ponovo
jednu od fotografija i Vinter je otišao da stane pored nje.
„Rane na telima su drugačije, a to nije slučajnost. Pročitala sam
nalaz patologa 1 proučila slike na osnovu toga. Muškarac je ovde ‘samo’
ubijen; ali je sa ženom drugačije. Ona je više nego ubijena. Ona je više
nego mrtva.“ Vajc je prešla prstima preko nagog tela žene. „Ovde i ovde.
Ovde. Ovde. Nijedna od ovih povreda nije bila kobna po sebi.“ Pogledala
je Vintera. ,,Sa muškarcem je drugačije.“
„Znam. Ali ne i kako, ni zašto.“
,,On je uveliko vređan od strane žena. Možda jedne, možda
nekoliko. Možda ne ova žena. Možda neka druga. Ona bi mogla da bude
zamena.“
„Zamena? Mogla bi da bude bilo ko dokle god je žena?“ „Moglo bi
da bude tako. Ne teraj me da kažem ništa više od toga.“
„Šta ako te teram, uprkos tome?“ Vinter je ostao gde je, i ona je
vratila naočare, a onda ga pogledala. „Zar ne možeš da sedneš?“, rekla
je. „Vrat me boli ako moram da gledam gore u tebe ovako.“
Vinter je seo.
„Teram te“, rekao je.
„Dakle, mislim da ova žena, Luiza, nije ona iz njegovih snova ili
vizija. Ali, ne mogu da budem sigurna.“
,,Ne, shvatam to. Ali on je bio besan. Da li to ima neke veze sa
seksualnošću? Da li misliš da je njegov bes pokrenut nečim
seksualnim?“
Cesto jeste, pomislio je. Ima neke veze sa osećanjem
usamljenosti i tajnama neke osobe.
„Moguće je“, rekla je Vajcova. „Bes bi mogao da bude povezan sa
seksualnim činom, ili nekim seksualnim konceptom. Možda je ismejan
u nekom seksualnom kontekstu. Moglo je lako da bude nešto tome
slično. Ima puno primera te vrste u forenzičkoj psihologiji. “
,,Ismejan?“ Ponavljam sve što izgovori, pomislio je Vinter. ,,Na
ovaj ili onaj način. Rizičnije tumačenje bi bilo da je duhovno kastriran.
Od strane žene. I da se to dogodilo u prisustvu nekog drugog.
Muškarca.“
,,Kastriran?“
„Osećao se kastrirano. Nije mogao to da opiše rečima kada se
dogodilo, ali sada mu je svanulo. Možda se dogodilo dok je neki
muškarac to posmatrao. Ali je žena ta koja je kriva. Koja mu je to
uradila.“
„Koja je stoga kriva što ga je napravila onakvim kakav je postao“,
rekao je Vinter.
,,Da. Koja je odgovorna što je nateran da je podredi na ovaj način.
A može biti da je ta ‘ona’ zamena. Njegova mašta je konačno postala
tako jaka da je morao da je pretvori u stvarnost. Onu drugu stvarnost, u
kojoj mu je još uvek uporište. Pravu stvarnost.“
„Onda bi mogao da se ponaša normalno? I dalje?“ „Mislim da je
tako.“
„Znači, mogao bi biti bilo ko od nas?“
„Pretpostavljam da bi mogao, stvarno“, rekla je i Vinter je
pomislio na Anđelu na desetinu sekunde. „Ali verovatno ne zadugo.
Zavisi od toga kako će izaći nakraj sa fantazijom koju je jednom
prilikom pretvorio u stvarnost.“
Ućutala je, duboko zamišljena. Pročistila je grlo.
„Možeš li mi doneti čašu vode, molim te, Eriče? Voda iz česme je
dovoljna.“
Otišao je do ormara gde je držao nekoliko čistih čaša i napunio
jednu vodom za nju.
Popila je dobar deo, a onda nastavila.
„Mogu da vidim i element dominacije ovde - kao posledicu onoga
što se možda desilo. Mora da ima veze sa zamenom identiteta. Pokazuje
konflikt koji se tiče želje da dominira.“ „Dominira? Dominira nad
ženom?“
„Dominacija. Razlog njegove muke. To je žena. A u isto vreme,
želja da bude neko drugi. On hoće da bude dvoje različitih ljudi, i dela
na toj osnovi. Nakon toga. Nakon ubistva.“ „Nisam shvatio ovaj
poslednji deo.“
„Hoće da dominira kao muškarac, ali isto tako hoće da pobegne
od sebe i postane neko drugi. Zamena glava, ili tela, je metafora toga.
Način da to učini stvarnim.“
„Dakle, u nekoj meri barem, mi ovde govorimo o osveti?
Izopačenom činu osvete? Frustriranoj Ijubavi? Zar je moguće da je talco
jednostavno?“
„Na nekom nivou mislim da bi moglo da bude.“
„A ljudi koji su umešani ne moraju da budu stvarni ljudi koji su
cilj osvete? Mržnje?“ Ljudi na fotografijama, pomislio je. ,,Ne.“
„Ali bi mogli da podsećaju na njih? Drugim rečima, na ovaj ili
onaj način, on ili ona, ili oboje, podsećaju na stvarnu osobu. Ili osobe?“
,,To bi moglo da bude tako.“
,,Da li to znači da bi on - govorim o ubici - mogao da bude neko
ko je oduvek mislio o sebi kao o inferiornom? Seksualno, na primer. Ko
se osećao frustrirano, ismejano, iako zapravo nije bio predmet
direktnog… hmmrn, javnog poniženja?“
„Dobro pitanje.“
„Moguće je.“
,,To bi onda značilo da možda nemamo nijedan poseban incident
u koji je on umešan koji bi mogao da nam pruži neke odgovore.“
,,Da.“
Vinter je odjednom shvatio koliko je žedan. Uzeo je čašu vode i
dopunio Laredinu čašu. A onda je seo.
Zena koja je ubijena. Luiza. Ko je bila ona? Da li je deo neke
priče, ili je samo simbol nekog drugog? U tom slučaju, ko je prava
žena? Da li je tamo napolju bio neko ko bi mogao da im da odgovor? Ko
je bio u kontaktu? Ali, šta ako je to bila Luiza? Da li su kopali dovoljno
duboko u njenu prošlost? Naravno da nisu. Dokle su stigli?
Preuzeće na sebe da ode u posetu u Kungsbaks. Njena majka još
živi tamo. Odgovorila je na sva pitanja koja su joj kolege postavile, ali
on je imao još nekoliko.
,,Nastavi“, rekao je.
„O čemu?“
„O moći, dominaciji.“ Ponovo je pogledao kasetofon. „Preslušaću
kasnije. Urediti, kako si predložila.“
,,Da… moć… to je nova reč. Ali, u redu, ako kažemo da hoće da
drži konce u rukama… Ono što mu se nekada dogodio - njegovo
poniženje - možda je dovelo do života posvećenog obnavljanju uporišta
koje je izgubio.“
„Zivot u potrazi za dominacijom?“
,,Da. Ali manje ili više nesvesno. Već smo pričali o svesnom i
nesvesnom.“ Pogledala je u kasetofon, kao da očekuje potvrdu onoga
što je upravo rekla. „Ali on je tražio neku vrstu statusa.“ „Statusa? U
životu? U kom životu?“
,,U kom životu? Pa… mislim da mu je lični život u ruševinama.
Možda je oduvek tako bilo. Imamo posla s nelcim ko nema mnogo
kontakata. Par prijatelja.“
„Zivi sam?“, pitao je Vinter.
,,Da.“ Ponovo je pogledala u kasetofon, kao da je sekretarica koja
hvata beleške kao stenografkinja. „Hajde da kažemo da je tako, radi
dokazivanja.“
 „Šta je s poslom?“
„Teško je reći, naravno. Ali nije nemoguće da ova osoba ima
posao koji mu daje izvestan stepen dominacije.“
„Ali možeš dominirati na mnogo načina.“
„Mora da bude očigledno.“ Pogledala je u Vintera pošto je skinula
naočare. „Mislim da je u tome suština.“
„Očigledno? Misliš, ljudi moraju da shvate da taj čovek ima malo
više moći nego mi ostali?“
„Mogli bi se tako reći. O čoveku sude prema moći koju pokazuje.“
Ćutala je neko vreme, razmišljala. „Ako odemo malo dalje sa
seksualnim delom, možemo da govorimo o produženju penisa.“
„Nasuprot kastraciji“, rekao je Vinter.
,,Da. Ali i dalje na nivou podsvesti.“
„Kasnije postaje svestan toga? Da li to kažeš?“ „Razgovarali smo
o tome ranije, zar ne? Ubistvo je uzrokovano maštom koja je postala
suviše moćna. Nema više dimnih zavesa.“
„Ali šta pokreće stvarno ubistvo?“, upitao je Vinter. „Šta budi
dovoljno zla da ga natera da ih ubije? “
,,To je vrlo dobro pitanje“, rekla je Vajcova.
„Ubica mora da je ušao u stan, i mora da je imao razlog zbog
kojeg je baš na tom mestu, u to vreme, s tim ljudima.“
„Možda ne ‘tim ljudima’.“
„U redu. Ali znaš šta hoću da kažem.“
„Da. I dalje je vrlo dobro pitanje.“
Vinter je ustao. Glava kao da mu je gorela, pregrejana od naglog
naleta misli kroz um. Pokušao je da se koncentriše, zatvorio oči, otišao
do prozora, otvorio venecijanere i pogledao u plavo nebo i belo tlo. Kola
su nemo prolazila sa druge strane reke. Fasade zgrada su bile
osvetljene. Drveće je obesilo grane pod težinom snega koji se sledio na
njima. Ovo je bio dan pre dana pre onog dana.
Okrenuo se.
„Hajde da razmislimo o onome što si rekla o njegovom poslu.
Rekla si da hoće da bude viđen.“
„Da. Bitno mu je da bude primećen.“
„Mora da bude primećen dok hoda ulicom?“
,,Da. Moguće je.“
„Ljudi koji hodaju Avenijom, koji su možda neurohirurzi ili
dobitnici Nobelove nagrade u medicini ne mogu to da dokažu, zar ne?
Ne možeš to pogoditi dok ih gledaš, zar nije tako?“ ,,To je tačno, pod
pretpostavkom da ne nose stetoskope. Ali, to ne radiš kada hodaš
unaokolo po Geteborgu, ili?“ „Neurohirurzi ionako ne koriste
stetoskope.“
„Noževe, onda“, rekla je Vajcova, a Vinter je počeo da se smeje
nekontrolisano. Kao da je poklopac na ekspresloncu silom odleteo s
njega. Morao je da se uhvati za okvir prozora kako bi se pridržao, a kada
je ugledao pogled neodobravanja psihološkinje, ponovo je krenuo da se
smeje, i poklopac je raznet.
,,Oh, ne…“, rekla je, a Vinter je pokušao da vrati poklopac na
mesto. Ne noževi, pomislio je. Mogli bi ga ih pobrkaju sa kuvarima,
naročito duž Avenije. Osećao je kako se ponovo pravi pritisak pod
poklopcem.
,,Da li misiš na nešto smešno, Eriče?“
,,Ne… ne, izvini, Lareda. Samo je reč o napetosti.“ To je tačno,
pomislio je. Napetost, lična, profesionalna napetost. Njegov lični život
nije bio u ruševinama, kako je to Lareda rekla za život ubice, ali nije bio
baš ni idiličan u ovom trenutku. Njegov profesionalni žviot: kada ga
vidiš, ne bi rekao da je glavni inspektor. Nije imao uni…
„Uzmi sebe kao primer“, rekla je. „Možeš da ideš Avenijom, ali
niko neće znati da si glavni inspektor kriminalistike.“
,,Ne,.ali…“
„Oblačiš se kao…“
„Uniforma“, rekao je Vinter. „Uniforma. Koji je najlakši način da
se primeti da neko ima moć ili autoritet?“
„Uniforma“, rekla je Vajcova.
Vinter je seo. Protrljao je oči, stavio naočare za čitanje, a onda ih
ponovo skinuo. Mogao je da oseti sloj znoja na čelu. U kancelariji mu je
bilo toplo, skoro vruće.
„Hajdemo polako sada“, rekao je. „Uniforma. Kako smo stigli
dotle?“
„Bolje preslušaj traku“, rekla je. Vinter je pažljivo podigao
kasetofon. Traka se još vrtela.
„Sta je ovo?“, rekao je. ,,Da li tražimo čoveka u uniformi?“
Pogledao je u nju kao da očekuje da klimne glavom i složi se. Ali nije
odgovorila.
 „Sta ti misliš?“, pitao je.
,,Na početku smo rekli da moramo dobro da razmislimo o ovome,
iz različitih uglova. To smo i uradili, a jedan od tih uglova je ovaj.“
Glasno je uzdahnula. „Ali, kada budeš preslušao traku, čućeš šta je to -
hipoteza, misli koje naviru. Dodirnuli smo se ovoga i onoga. Covek u
uniformi? Dakle, da, ali i dalje mislimo da tražimo usamljenog čoveka
koji pokušava da nametne neki red i status u spoljnom životu. Ali ne
znamo da li je to tačno.“
„Ali imamo sve reči na snimku“, rekao je Vinter, lupkajući po
kasetofonu. „Predlaganje mnoštva ideja nikada nije pogrešno. Niti su
reči.“
„Hoćeš da kažeš da ovaj razgovor smatraš predlaganjem ideja?“
Vinter nije odgovorio. Gledao je fotografije koje su dobile iste
nijanse na stolu, sada kada je sunce krenulo negde drugde. Reč može
značiti više od hiljadu slika.
 35

Vinter se vratio u kafeteriju, stao pored prozora i zapalio ,,corps“.

Sneg je ležao netaknut sa druge strane parkirališta. Policajci u uniformi
su razgovarali jedni s drugima, a njihov dah je pri govoru stvarao balone
između njih.
Posetioci su dolazili i odlazili. Mogao je da vidi svoj bicikl kako
stoji ispred glavnog ulaza. Dvadeset centimetara snega na upravljaču,
okviru, sedištu, kao prah šećer posut po medenjaku u obliku bicikle.
Smeh je dolazio iz pravca jednog od balona govora. Jedan od
policajaca je stavio kapu Deda Mraza.
Nasuo je malo kafe i poneo je nazad u kancelariju, dve šolje.
Lareda Vajc je podigla glavu sa beležnice.
,,Da li je moguće da želi da nađe nove izazove?“, pitao je Vinter
dodajući joj šolju. „Uhvati za dršku. Vruća je.“
„Hvala. Izazove? Dakle, šta ti misliš?“
„Razmišljao sam o tome dok sam uzimao kafu. Da možda raste.
Oseća da raste. O toj stvari da bi moglo ponovo da se desi.“ „Ali želja da
bude otkriven je uvek tu“, rekla je i otpila gutljaj kafe. Zaustila je da
kaže nešto, a onda zastala.
„Sta si htela da kažeš?“, pitao je Vinter.
„Moć. Govorili smo o moći ranije, i dominaciji. Ne znam baš kako
da se izrazim…“
,,Do sada si bila prilično dobra“, rekao je Vinter, otpijajući gutljaj
kafe koja se sada malo ohladila.
„Nije baš neuobičajeno u ovim slučajevima da ubica pokuša i
dobije moć nad osobom koja ga razotkrije. Onom koja mu skine
masku.“
„Koja mu skine masku? Ali nema takve osobe. Da li je već
definisao tu osobu?“
„Buduće osobe koja će skinuti masku. Ostavljao je poruke, zar
ne? Ciljaju na nekog.“
,,Koga?“, pitao je, ali je već znao odgovor.
,,Na tebe, Eriče.“ Sedela je u senci i naočare su joj ponovo bile
crne. ,,Ti si lovac. Detektiv. Onaj koji će ga verovatno razotkriti.“
 „Dakle, on hoće da dominira nada mnom? Erikom Vinterom?“
„Nad tobom u ulozi lovca. Glavni inspektor kriminalistike Erik
Vinter.“
„Znači, nije ništa lično“, rekao je Vinter, ali nije se smejao. Niti je
Vajcova. Pogledao je. „Može li postati lično?“
„Kako to misliš?“
,,Da se zapravo fokusira na… mene? Mene lično, jer sam ja
lovac.“
,,Ne.“
„Jesi li sigurna?“
,,Ne.“
,,On ima nešto što ja nemam u ovom slučaju. On zna zbog čega
se to dogodilo. I ko je to uradio. To mu daje prednost, zar ne?“
,,Na neki način, da. Nastavi.“
„Samim tim već ima moć nada mnom.“ Ponovo je zastao,
razmislio, napravio dva koraka. „Ima li još nečeg, Lareda? Dai je to
dovoljno ili ne?“
I ona je ustala, otišla do prozora i pogledala napolje; prekrstila je
ruke. Okrenula se.
,,Ne znam da li napredujemo time što nastavljamo duž ovih
smernica. Ali, u redu… moguće je da ti imaš nešto što on nema. Kako bi
dominirao nad tobom, mora da uzme nešto od toga za sebe. Kako bi
imao moć nad tobom.“
„Šta ja to imam?“
,,U poređenju s njim? Sve. Imaš sve.“
„Šta, na primer?“
„Pravi život. Njegov život je uništen, možda je dugo bio u
ruševinama. Ti imaš život.“
Vinter je izbacio dah. I dalje je bilo vrlo toplo u prostoriji. Nije
biio praznih balona govora. Nije hteo da ide dalje u ovom pravcu kojim
je razgovor krenuo. Kasnije, ali ne sada.
Otišao je do ,,panasonika“ i pustio muziku. Lareda je slušala kod
kuće, a njen muž je otišao u bioskop da je izbegne. „Radije siušam
Karerasa“, rekla je kada je pesma počela. ,,Za mene, granica se povlači
kod Kleša“, rekao je Vinter. „Poznat ti je sastav Kleš“
,,Ja sam stručnjak za njih.“ Pokazao je glavom ka CD-plejeru na
podu. „Ali kako iko može da analizira ovo? Da li je tebi nešto palo na
pamet?“
„Dakle, uglavnom spekulacije… U redu. Neću da govorim
‘napetosti’ u muzici. To bi moglo da te navede na pogrešan trag, da
tražiš možda u pogrešnom pravcu.“
„Tempo nije bitna stvar, da li na to misliš?“
,,Da. Može da zavede. Sve postaje tnnogo sablasnije s ovim u
prednjem i zadnjem planu. Da li me pratiš? Ako dođeš na mesto ubistva
i čuješ Karerasa kako peva, utisak koji stičeš je drugačiji.“ „Ali, Lareda,
pokušavamo da budemo profesionalni. Kareras, Sakrament… Mistoove
Vrele usne… Tom Džons… nije bitno na taj način. Na mene muzika
nema uticaja kada stojim tamo.“ „Možeš reći šta ti je volja, ali si
promašio suštinu. Kažem da je užas svega pojačan odabirom muzike, i
to mora da utiče na tebe kada tragaš za odgovorima.“
„Kako to utiče na nas?“
„Daj da ti umesto odgovora postavim pitanje. Da li vidiš neku
određenu osobu dok slušaš ovo? Ako slušaš po svom izboru, to jest.“
„Pokušavam to da izbegnem.“
„Nisam te to pitala.“
„Shvatam šta hoćeš da kažeš“, rekao je.
„Ima nešto u toj muzici što bi moglo da stvori ono što se desilo.
Latentno je. Ovo nije muzika u pozadini. Ovo nas ne poziva da se
opustimo s finim klasicima u sedam.“
,,Ko onda sluša to?“
„Može biti neko ko je stalno slušao ovu vrstu muzike, ali mislim
da nije tako.“
„Zašto je onda sada odabrao?“
,,To je još jedno dobro pitanje.“
„Mislim i da ubica nije obavezno i pravi tip metalca, sa dugom
kosom i crnom kožom. Ne spremamo se da uklonimo tipove koji vole
crni metal.“
„Možda ga uopšte i ne sluša“, rekla je Vajcova.
,,I meni je to palo na pamet.“
„Poruka - alco je stvarno bila poruka - je možda u rečima. Možda
bi trebalo da se koncentrišemo na reči. Kada si mi pozajmio kasetu,
rekao si da je ova muzika nemoguća bez reči. Bez brošure sa tekstom
koji ide uz CD. Zar ne?“
,,Da.“
 „Dakle, pokušala sam da razmišljam o rečima. I omotu. Slikama.
Možemo da ih zaboravimo. Drugim rečima, sve stvari koje nisu sama
muzika ili kako god da je zovemo. Nemam reč za to“, rekla je pokazujući
na CD-plejer. Soba je i dalje bila ispunjena Sakramentom, ali je Vinter
sada stišao muziku. „Osim reči koje opisuju ovaj žanr, to jest. Crni
metal.“
Vinter se složio. Nije ni sam imao reč za to. Bilo je više fizika
nego muzika.
„Ima mnogo simbola ovde, ali šema ukazuje na samo jednu
stvar“, rekla je. „Izbor naslova, reči, čak i slike. Sve je to neka vrsta
nadvlačenja konopca izmedu dobra i zla. Koji predstavljaju raj i pakao.“
„Pratim te za sada.“
„Ali njihove odgovarajuće snage nisu izgovorene, kako stvari
stoje. Ko će pobediti? Gde je smeštena moć?“
„Reči ne pružaju odgovor na to, da li to hoćeš da kažeš?“ „One
izražavaju želju, pre, ali naspram pozadine od tmine. Beznađe. I to je
svet koji je deo ključa svemu ovome. Možda.“ „Sveta? Kog sveta?“
„Sveta koji preovladuje.“ Pogledala ga je i primetio je da joj se
boja lica malo promenila. Uzbudila se. Mislila je naglas, mislila jasno.
,,To bi moglo biti ključno pitanje. Paradoks. Postoji ogromna razlika
između toga da se počini greh u svetu kojim vlada Bog i u svetu kojim
vlada Đavo.“
„Nema nade u svetu kojim vlada Đavo? Svet koji čini isključivo
zlo ne nudi nikakvu nadu. Da li to hoćeš da kažeš?“, pitao je Vinter.
„Da. I možda on vidi stvari na taj način. On je deo zlog sveta. Ali
bi isto tako mogao da ima i neku predstavu drugog sveta.“ „Hoće da ode
ponovo tamo? Da mu se vrati?“
„Hoće da pobegne od svega što mora da trpi“, rekla je. „I hoće da
nadomesti nedostatak tako što će počiniti zločin: kastracija. Nedostatak
i žudnja. Zločin ga vodi nazacl u iskustvo poniženja i hoće takođe da
nam pokaže da je ‘Ovo gde padam’. Hoće da nam kaže.“
„Hoće da ga pronađu?“
„Hoće pomoć. I tu nalazimo najveći paradoks. Hoće da mu se
pruži pomoć, a kaže da njegov zločin pokazuje gde mu je nedostatak, i
da je poziv u pomoć.“ Pogledala je Vintera, zurila pravo u njega. „Na taj
način pokazuje da još ima nade.“ „Znači još ima neke nade? I za njega i
za mene?“
 „I sve vreme je tu žudnja“, rekla je. „Njegovi snovi su zamišljen
svet, koji je sada postao stvaran.“ Pogledala je CD-plejer.
„I, tako, mi smo se više ili manje vratili na početak, zar ne
misliš?“
San, pomislio je Vinter, dok je ponovo zurio kroz prozor u sneg
koji je počeo da svetluca plavo. San u zimskom pejzažu.

Bilo je tiho u stanu. Patrik je mogao da čuje oca kako hrče u

spavaćoj sobi. Pokušao je da čita, ali mu je um lutao. Kupio je poklon za
Božić, ali nije odlučio šta bi uzeo Uli. Nije hteo da joj kupi poklon za
Božić.
Možda će provesti Badnje veče negde drugde. I Rija je rekla da
ionako ne mora da bude kod kuće. Može da bude s njenom porodicom u
Ergritu. To bi bilo ludo. Slaviti Božić u bogatoj kući. Ludo.
Otac je sada ustao. Cela soba kao da je roktala. Ula je bila napolju
i kupovala piće, a znao je da se otac trenutno ne oseća najbolje.
,,Patriče!“
Otac je stajao na vratima i trljao oči. Mogao je da ga oseti i sa ove
udaljenosti. Isto kao i obično - ali ne zapravo, jer je ranije uvek bio u
svojoj sobi, gde je imao mir.
,,Da li si me ti to probudio?“
»Ne.“
„Nešto jeste“, rekao je otac, trljajući oči ponovo. Prošao je kroz
dnevnu sobu i otišao u kuhinju. Cuo se prasak i nešto je palo i razbilo
se. Staklo. „Jebem ti…“, povikao je otac vraćajući se u dnevnu sobu.
„Ima stakla na podu. Pokupi to, hoćeš li, nemam snage.“
,,Izlazim.“
„Sta si rekao?“
„Krenuo sam napolje.“
„Rekao sam ti da pokupiš to staklo tamo. Ula će se uskoro vratiti
i ne zna za staklo na podu.“
,,Da, u redu. Uradiću to.“
Otišao je u kuhinju i pokušao da pokupi najpre najveće komade.
Trebalo je da stavi nešto na noge, ali nije se posekao. Pokupio je ostatak
krhotina, obmotao ih plastičnom kesom i strpao u smeće ispod
sudopere. Ula se vratila, mogao je da je čuje u hodniku.
„Šta radiš?“, pitala ga je kada je ušla u kuhinju.
 „Ništa.“
Stavila je kesu na sto. Otac se pojavio i spustio neke druge čaše.
Patrik je otišao u hodnik i obukao kaput i cipele. Mrak je sada
pao napolju, ali je svetla bilo svuda. Ljudi su nosili božićna drvca gde
god da pogledaš. Koštaju 150 kruna, ali nije ih hteo.
Ionako nije bilo traga maminih stvari. Neke šarene sitnice.
Nestale su, baš kao i ona.
Policijska kola su bila parkirana ispred kioska s novinama pored
kog je prošao. Učinilo mu se da je prepoznao dvojicu policajaca. Onda
su se odvezla. Znak iznad kioska se odslikao na izglancanoj strani kola.
Razmišljao je o nečemu što je video na stepenicama. Odsjaj je učinio da
pomisli na to. Ima li neke veze?
 36

Pročitao sam izveštaje istrage od vrata do vrata, i ono što je

zapanjujuće jeste da niko ne obraća pažnju ni na koga drugog“, rekao je
Vinter. ,,Ne čujem zlo, ne vidim zlo, ne govorim zlo.“ „Kako je onda u
tvojoj zgradi?“ Ringmar je pokušavao da ispravi spajalicu. „Kakve
podatke imaš o svojim komšijama?“ Vinter je pomislio na gospođu
Malmer. Anđela je napravila aluzije na ponoćne mise gospode Malmer.
Ali Anđela nije više pravila aluzije. Andela čak nije ni bila tu. Ne, nije
bilo toliko loše. Anđela više ne živi ovde. Nije bilo tako loše. Rekao je
istinu i ništa drugo do istine koja je imala ikakvog značaja za njih dvoje
i njihovu budućnost.
,,Ne mnogo“, rekao je Vinter. „Uopšte ne mnogo.“ Ringmar je
podigao sad ispravljenu spajalicu.
„Odlično, Bertile. Možeš da počneš da obijaš brave.“
,,Da li je tako ušao?“
„Nismo našli nijednu ogrebotinu. Ili je imao ključ, ili su ga pustili
unutra. Znali su ga.“
„Pitali smo sve njihove prijatelje i poznanike za koje znamo.“
,,On je bio tajni poznanik.“
„0 čemu razmišljaš?“
„Tajnama. Tajnama ljudi.“
,,Hmm.“
,,On je bio deo tajne. Nešto je trebalo da se dogodi tamo, i on je
trebalo da učestvuje. Ali nikada nisu stigli dotle. Nije se desilo. Ne tog
poslednjeg puta.“
„Imao je druge namere.“
,,Da.“
,,Da li je imao druge namere od trenutka kada je stigao?“, upitao
je Ringmar, koji je sada pokušavao da vrati spajalicu u prvobitni oblik.
,,To je bitno pitanje. Da li je odlučio kada je stigao tarno, ili se
to… da li se nešto desilo što je dovelo do ubistava?“
„Ili onoga što se desilo posle ubistava?“
,,Da. Da li je bio stranac kojeg su pozvali, ili je bio neko ko ih je
poznavao duže vreme?“ Dugo vreme, pomislio je Vinter. Posao mu je
postao neka vrsta kriminalističke arheologije. Kopao je unazad kroz
vreme kako bi našao odgovore. Silazio je dole u senke prošlosti. Bio je
umoran od toga. Imao je dovoljno posla sa sadašnjošću. ,,Da li ih je
znao duže vreme“, ponovio je. ,,Da li ih je znao? Njega? Njih oboje?“
„Hmm. Nju. Mislim da to ima veze sa ženom, Luizom. Mislim to
sada još više, nakon razgovora s Laredom.“
„Lareda se ponekad zanese“, rekao je Ringmar.
„Ali ima smisla, uprkos tome“, rekao je Vinter.
„Ako pretpostavimo da su ga pustili unutra, sledeće pitanje je
kako su uspostavili kontakt“, rekao je Ringmar. „Ako su bili poznanici iz
nekog trenutka u prošlosti, ili se nisu poznavali, ali su ugovorili
sastanak u stanu Valkerovih, kako su se povezali?“ ,,Oglas.“
,,Misliš?“
„Usamljena srca.“
„Znaš li koliko se usamljenih srca pojavljuje u dnevnim
novinama svakog dana? Ili čak i samo tokom vikenda?“
,,Ne, ne znam. A ti?“
,,Ne, gospodine. Ali samo treba da baciš pogled da bi znao da ih
ima gomila. Usamljenih srca.“
,,Da li ih čitaš, Bertile?“
„Vrlo su zabavni. Ali pretraživati sve bilo bi kao da tražiš iglu u
plastu sena“, rekao je Ringmar, proučavajući spajalicu koja se pretvorila
u dve čelične igle.
„Pornografski kontakti“, rekao je Vinter. „Oglasi za kontakt u
pornočasopisima.“
„Još igala, još plastova sena.“
,,Hmm.“
„Da li razmišljaš o spermi? Pitaš se da li je to bila ta vrsta
poznanstva?“
,,Da.“
„Dakle, to je jedna teorija. Stupili su u kontakt putem oglasa.“
„Nije nemoguće. Očigledno se sve češće događa.“ „Ljudima je
potrebna nežnost i pažnja“, rekao je Ringmar. ,,To je rastuća potreba.“
„I nalaze nove načine da ih dobiju.“
„Nismo našli nikakvu pornografiju u stanu Valkerovih“, rekao je
Ringmar.
,,Filmovi“, rekao je Vinter. „Možemo da počnemo odatle. Da
razgovaramo s lokalnim prodavnicama videokaseta.“
,,I onda šta? Cak i ako su povremeno iznajmljivali neki pornić, ne
vidim kako bi nam to moglo pomoći. Pretpostavljam da bi se iznenadili
statistikom u iznajmljivanju pornića.“
„Kako to misliš?“
„Skoro svako iznajmi jedan u nekom trenutku. Predsednici
lokalnog veća. Sveštenici. Stur Birgerson.“ Vinter nije mogao da se ne
nasmeje pri pomisli na šefa kriminalistike. Birgerson je izveo svoj
godišnji trik nestajanja i Vinter nije imao nameru da razgovara s njim.
„Ili ga kupuju na netu“, rekao je Ringmar. „Fino i diskretno.“
,,Da, bez sumnje.“
,,Da li si ikada razmišljao da to uradiš?“
,,Da iznajmim pornografski film? Nisam zapravo. To ne bih bio…
ja.“
„Nije tvoj stil?“
„Uopšte nije moj stil.“
 37

Kada je Anđela zatvorila vrata i kada je čuo kako njene čizme

padaju na pod, otvorio je rernu i izvadio dve male punjene šljuke, koje
su morale malo da odleže. Bilo je pola deset.
„Sta je to?“, pitala je Anđela, koja je ušla pravo u kuhinju, možda
privučena mirisma. „Golubovi mira?“
„Samo neka sitnica za jelo.“
„Da, kako da ne.“
Vinter se bavio prelivom za salatu, pomešao je kašičicu
francuskog senfa sa malo maslinovog ulja i tri kapi mednog sirćeta.
„Pretpostavljam da ovo ima neko skriveno značenje“, rekla je.
„Podtekst.“
„Mogla bi da pogađaš“, rekao je kidajući listove salata različitih
vrsta; pokazao je glavom ka šljukama, pošto je sve zavisilo od njih.
Otišla je do radne površine i omirisala. Ptice su svakako izgledale
ukusno.
„Biserka?“
,,Ne.“
„Odustajem.“
„Već?“
„Umorna sam.“
Sela je i masirala prste na levom stopalu. Stomak joj je sada bio
prilično velik. Na peti hulahopki joj je bila mala rupa. Na svetlu lampe
od šporeta i dve sveće na stolu mogao je da vidi tamne kolutove ispod
očiju, ali i da joj je lice još bilo crveno od zimskog vremena napolju.
Kosa kao da joj se spljoštila, kao da se sasušila od podneva i večeri
provedenih u klinici, gde je klima bila užasna.
Podigla je pogled, kosa joj je pala sa strane i senke su nestale.
Lice joj je ponovo izgledalo mlado. „Nije ništa novo. Umorna. Sestre se
verovatno osećaju mnogo gore.“ Oprezno je stavila ruku iznad najbližeg
plamena sveće. „Danas smo imali skandal na klinici. Ogroman.“
Nastavila je maše rukom ka plamenu i od njega, ne gledajući ga. „Sef je
dao ostavku. Napravio je metež oko toga.“ Gledala ga je ponovo. „Samo
je otišao od stola i pokupio stvari.“ Osmehnula se. „Naš voljeni izvršni
direktor je bio sa Olsenom i razgovarao o poslednjim predlozima za
smanjenje budžeta… ne, odlukama. Bila sam sa pacijentom i nisam
ništa čuia od toga, ali su rekli da je nekako dopiralo urlanje iz Olsenove
sobe i onda je Olsen izleteo bez kaputa i Bersma ga je pratio, izgledao je
kao da mu je neprijatno.“
,,I bilo je vreme.“
,,To znači šta?“
„Bilo je vreme da direktoru bude neprijatno.“
,,Sa njega se sve to spira kao voda sa pa…“, rekla je, gledajući
pravo u malu pticu koja joj je bila najbliža, a koja se još malo pušila i
divno mirisala. „Sigurno nisu patke?“
Izgleda da je zaboravila na svoje pitanje, sklonila je ruku od sveće
i počela da masira desno stopalo.
„Olsen se nije vratio. Telefonirao je pola sata kasnije i rekao da se
neće vraćati danas. Niti ikad. Dao je otkaz.“
„Znači, biće vas još manje da uradite ono što je potrebno.“ ,,Da.
Ali možda će izaći nešto dobro iz toga.“
„Doneo sam nešto dobro kući sa sobom“, rekao je Vinter,
pokazujući na šljuke kada je otvorio vrata rerne da proveri krompire.
„Doktori mogu da traže malo poštovanja“, rekla je Anđela prateći
trag svojih misli. „Ako viču dovoljno jako, mogu mao da protresu
temelje.“
Primetio sam to, pomislio je, ali nije ništa rekao.
„Mogu da pokrenu administraciju, hoću da kažem“, rekla je i
ponovo prišla pultu. Zagrlio ju je i primetio miris zime koji se još držao
njene kose i odeće. Držao ju je čvrsto i osetio njen stomak. Prišla je
bliže.
„Jesi li spalio pismo?“, pitala je, jedva čujno, obraćajući se
njegovom vratu, ili pticama na radnoj površini.
„Nestalo je“, rekao je. „Sve što nikada nije postojalo je otišlo.“
,,U redu“, rekla je i izvukla se. ,,U redu, u redu.“ Pogledala je u
sto, koji još nije bio postavljen.
„Misliš li da imam vremena za tuširanje pre večere?“ „Imaš pet
minuta“, rekao je. „Najviše. Staviću malo folije oko ovih lepotica, a sos
će biti gotov za par minuta.“
„Ali šta su? Da nisu šljulce? Sad im je sezona, zar ne?“ Setila se
francuske reči za njih kada je pustila vodu pod tušem. Becasse. Znala je,
jer je radila u francuskom vinogradu par poznih leta i jedne jeseni kada
je bila student - iako u to vreme nije studirala - i trgovac vinom je lovio
šljuke. Jedna ili dve bi često visile na tremu lcada bi izlazila ujutro da se
pobrine za vinovu lozu.

Bili su u kancelariji koju je Hane uglavnom koristila kada je bila

u policijskoj stanici. Bila je to tiha soba, dobro osvetljena.
Uvek je stavljala sveže sečeno cveće na mali sto pored stolica
koje su služile kao fotelje. Bilo je baš kao i ona, razmišljala je:
neadekvatno, malo drugačije od onog kakvo bi bilo drugom prilikom,
pod drugim okolnostima.
,,Ne mogu da se otresem tih snova“, rekao je Morelijus. „Kao
prošle noći, ponovo.“
„Da li bi hteo da mi pričaš o tome?“
„Bilo je kao i prethodne noći, pre ove, i one pre toga. Neko ko se
smeje dok stojim tamo, ali nisam znao… ko od njih.“
,,Da li je to bilo tokom saobraćajne nesreće?“
„Uvek je onda“, rekao je. „Sada se pojavljuje iznenada kao neka
vrsta bleska kada sam u kolima na primer. Dok radim.“ „Kako je onda?“
„Kao neko sećanje. Samo se iznenada pojavi, a onda nestane.“
„Kako izgleda ta slika?“, pitala je.
„Ista slika. Od saobraćajne nesreće.“
,,Nastavi.“
,,Kao da me proganja“, rekao je. ,,I ne samo kada radim.“ Slušala
je. Cekala.
„Mislim o tome čak i kada nisam na dužnosti.“ ,,Shvatam.“
,,A onda, tu je odlazak na spavanje.“ Vrteo je glavom s jedne na
drugu stranu, kao da izbegava da mu vrat utrne. ,,To je najgore,
pretpostavljam.“ Ponovo je zavrteo glavom. „Moraš malo da odspavaš.
Ako to ne uradiš, ne možeš da radiš kako valja.“ A onda je rekao nešto
što Hane nije baš razumela, a što će joj dati povoda da mnogo razmišlja
kasnije. Mnogo kasnije. „Mislim, moraš da pokažeš ljudima ko si“,
rekao je Morelijus.

Patrik i Marija su bili u centru grada, lutali po prodavnicama koje

su bile otvorene do kasno, pregledali CD-ove u muzičkim, prevrtali po
policama s knjigama, dodirivali odeću koja je visila na dugim stalcima.
Ulični muzičari su nosili kape Deda Mraza i pevali pesme o Božiću na
engleskom i švedskom.
U jugoistočnom ugiu Femana je bio jedan bend iz Perua: niski,
tamni ljudi, pončo u zemljanim bojama, pesme koje su mirisale na tugu
i vetrove visina. Patrik i Marija su se pridružii polukrugu dvadest ili više
slušalaca, povremeno se ljuljajući u ritmu. Ispred muzičara je bio
izlupani kofer pun CD-ova.
„Možda bi trebalo da kupim jedan mami“, rekla je Marija. „Nisam
joj još našla dobar pokion za Božić.“ Pokazala je na CD-ove. „Jedan od
tih i još nešto.“
„Malo crnog metala“, predložio je Patrik.
„Ne, hvala.“ Pogledala ga je. ,,Ti još ništa nisi našao, ili?“ „Za oca,
misliš? Ne.“
„Zar nećeš ništa da uzmeš… njoj?“
„Uli? Ne.“
„Mislim da sam je prekjuče videla u tramvaju blizu crkve Haga.“
,,Da li je bila pijana?“
„Ako je to bila ona. Ne, bar ne koliko sam uspeia da primetim. Ali
je imala torbu sa nekim bocama.“
„Bila je u prodavnici pića, sigurno. Suviše joj je teško da bi
pešačila s tim, pretpostavljam.“
,,Ne želim da se ikada više napijem kao onda“, rekla je Marija.
„Kao šta? Kao Ula?“
„Znaš na šta mislim, Patriče.“
,,U redu.“
„Zar ne misliš?“
„Čista kao suza“, rekao je. ,,To je stvar od sada.“ Gledao je
muzičare koji kao da su svi svirali u panove frule dok su istovremeno
jurili akorde na gitarama. Zvučali su kao ptice koje kruže oko planinskih
vrhova. Beži od svega ovoga.
„Dakle, hoćeš li da kupiš muziku sa Anda?“
„Potrebno mi je još malo vremena da razmislim.“
„Badnje veče je prekosutra.“
,,Ne podsećaj me.“
,,Za tebe je u redu.“
„Možeš da budeš za Božić s nama.“
Patrik nije odgovorio. Okrenuo se i video Vintera kako prilazi iz
Brunsparkena, na obodu mase ljudi koji su krenuli ka prodavnicama.
Nije ih primetio. Božićna kupovina. Još nema paketa, ali izgleda da je
znao kuda ide, osim ako ga plima ljudi nije jednostavno nosila sobom.
Patrik je skrenuo pogled, ali je bilo prekasno. Geteborg je bio
malo mesto.
„Kako je?“
Stajao je blizu, ali ne previše. Marija je podigla pogled.
,,U redu, pretpostavljam.“
Vinter je odmerio svirače. Pesma se završila i neki od slušalaca
su aplaudirali. Okrenuo se ponovo ka mladima. Partikov obraz je sada
skoro bio uobičajene veličine. Vinter nije znao dai je počela istraga, i
nije hteo da pita, ali je dečak dobio batine poslednji put.
„Ničeg novog iz tvoje banke sećanja?“, pitao je i osetio istog trena
da je zvučalo idiotski. Otrcano.
,,Ne.“
„Još uvek imaš moje brojeve telefona, nadam se?“
,,Naravno.“
,,U redu. Bolje da krenem. Božićni pokloni u zadnji čas, kao
obično.“ Pogledao je okolo. „Većina ljudi je izgleda u istom čamcu.“
„I mi“, rekla je Marija.
,,Do videnja“, rekao je i krenuo, ali se nakon par metara okrenuo
i osmehnuo, kao u gužvu i metež svuda oko sebe, i nešto je kliknulo u
Patrikovom sećanju. Ulovio je deo tamnih sivih pantalona koje je Vinter
imao ispod kaputa. Mogle bi biti… iste kao pantalone koje… koje je
video kada je bio na stepenicama i kada je on sišao liftom i izašao kroz
ulazna vrata. Da li je to to? Da li je tragao za pantalonama u svojoj banci
sećanja, kako ju je detektiv nazvao?
Marija je rekla nešto, ali nije slušao.
Stajao je sada pored stepenica. Video je pola čovekovog lica, ili
nešto manje, i kaput se podigao i bilo je nečeg u vezi s pantalonama. I
bilo je još nečeg, više gore. Nešto više nego pantalone, što je nekako
svetlucalo. Bilo je svetlucanja i na pantalonama, kao traka od mačjih
očiju. Možda je traka od mačjih očiju, ili samo odsjaj svetla. I imao je
neku vrstu kaiša prelco grudi, dijagonalno.
Patrik je i dalje mogao da vidi detektiva, ali sada samo glavu,
kako se pojavljuje goredole malo iznad većine ostalih.
Čovek koji je izašao iz stambene zgrade je imao uniformu ili
nešto slično ispod običnog kaputa. Patrik se okrenuo Mariji koja je opet
nešto rekla.
,,Molim?“, rekao je.
,,Da li si zaspao ili šta?“
„Hajdemo dalje“, rekao je.

Bertram je otišao kući sa dve videotrake. Ponovo je počeo da

pada sneg, ali je sunce i dalje sijalo. Možda je bilo tako lokalizovano da
je sneg padao samo po njemu i ovom delu ulice. Nije to još znao. Najpre
je samo izgledala dugačko, ali sada je bila podeljena prepoznatljivim
stvarima. Reklamna agencija koja nije mogla da uradi mnogo ni u
reklamiranju sebe, sudeći po njihovoj reklami.
Igralište.
Odeća za dame - ili su to bili samo šeširi?
Zgrade koje su menjale boju ulicu za ulicom, ali nije im ostalo
mnogo boje nakon sve te kiše i vetra i sunca. Bilo je vrlo vetrovito ovde.
Možda je imalo neke veze s brdom. Vetar je dolazio odozdo, brdo ga je
zaustavljalo i vraćalo nazad, stvarajući kovitlac. Kada je bio najjači, bio
je to jedan gadan kovitlac.
Sada je sneg prestao, kao da je prošao kroz njega. Baš kao što je
vetar mogao da se vrati kada udari u brdo, izmaglica sunca se vratila i
pojačala.
Sada je bio unutra. Naslućivao se miris zumbula. Tako bi Božić
trebalo da miriše. Kupio je gotove ćufte i možda će to biti fin dodatak
božićnoj aromi. Imao je bocu začinjenog vina za kuvanje, novu vrstu. To
nije ni bilo bitno. Nije imao božićnu šunku, i jedva da je se setio.
Spustio je videokasete na stolicu u hodniku. Hrskavi hleb je još
stajao napolju u kuhinji. Zaboravio je da vrati tubu margarina nazad u
frižider, a dobio je različite žute crte koje su ga podsećale na mokraću.
Mokraća. U tubi je biio više od tri četvrtine sadržaja. Držao ju je u
ispruženoj ruci i bacio u sudoperu. Pravo u metu iz prve. Podigao je
pesnicu i uživao u odobravanju. Svako ko pogodi pravo u metu podiže
pesnicu. Barem lcoliko je mogao da vidi, on je bio jedini koji je to radio.

Te noći je držao Anđelu u naručju. Pomerala se polako u ritmu

njegovih pokreta, leđima prema njemu. Njegovo telo je bilo deo nje.
Nakon par minuta je prestao da pazi. Podigao ju je i ona kao da je
plutala u vazduhu. Viknula je nešto drugačijim glasom, ali je nije čuo,
jer je bio na putu ka istom moćnom osećaju kao i ona, istovremeno. Bio
je ispunjen svetlošću.
Nakon toga, dok su slušali njen CD, čamdžija doziva sa jezera,
samotni gnjurac roni u vodi, i ležali su tihi i nemi, razmišljao je o
imenu za dete, ali nije se usuđivao da bude suviše drzak.
I Anđela je postala opreznija.
Imalo je veze s činjenicom da se termin bliži. Januar, februar,
mart, april. Možda pre toga. Manje od tri meseca, možda. Da li je to
stvarno shvatao? Da li je, vraga! Da li je ona? Naravno da nije. Ko
može?
Uvek će biti patnje, ona teče kroz zivot poput vode. Bilo je
mračno, jasna muzika, divna, pogodna za jarko podnevno svetlo, ali
ovde, na putu u sitne sate, lebdela je u vazduhu, baš kao oni jedno u
drugome par minuta ranije.
Ringmar je rekao da postoji arapska poslovica: „Nisi muškarac
sve dok ne napišeš knjigu, ne zasadiš drvo i ne postaneš otac.“
Uradio je najveće od toga. Skoro da je tu. Anđela nije rekla ništa
više o kućama, ali je znao. Parče zemlje s jamom koju je iskopao, drvo,
stotine drveća.
Mogao bi da napiše knjigu, ili da je osmisli, da je drži u fioci
unutar fioke, stranice pune misli. Da li mu se život već završio? Na taj
način? Penzija nakon što je radio trideset godina i onda tihi život koji
uvek sledi. Da li je ikada zakoračio u život?
Ili je imao išta drugo u sebi? Gospode! Zamisli da napišeš knjigu
koja nije priručnik o tehnikama ispitivanja ili o značaju intuicije u
istragama zločina.
Da bi pisao dobro, moraš dobro razmišljati, tako mu se činilo. Da
li je dobro razmišljao? Oduvek je imao vere u sebe, pouzdavao se u
svoje misli, da će ranije ili kasnije krenuti napred. Sada je znao. Toliko
toga se dešavalo u njegovom životu ove zime, i desilo se te jeseni. Ko je
on bio, šta je postajao. Otac i beba, sve deo jednog ogromnog
napredovanja, koje je bilo veće od bilo čega drugog što je mogao da
zamisli.
Koncentracija koja luta, na slučaj, na ubistva. Da. Koncentracija
koja luta. Morao je to da prizna sebi. I dalje je bio profesionalan, ali mu
je um lutao u pogrešnom smeru. To se nije događalo ranije, ne ovako.
Lutao je u različitim pravcima, ali nikada daleko. Da li mu se nešto
događa? Da li je u pitanju bio samo dete i smrt njegovog oca?… I
Anđela, njihova nova, ozbiljnija veza?
„Mogu da čujem da razmišljaš“, rekla je, napregla se da se okrene
i pogleda ga. „Nadam se da je o nama.“
»Da.“
„Nadam se da ne nosiš posao sa sobom u krevet.“
„Ne na taj način.“
„Sto znači šta?“
„Ne znam. Osećam se kao da mi je… sve teže da držim oči na
onom što radim. Ovaj slučaj. Ne znam…“ Poljubio ju je.
Možda je znao šta je. Jedva da je imao hrabrosti da dozvoli sebi
da mu ta misao uđe u glavu. Možda se plašio. Plašio za njih. Zbog nečeg
se bojao.
Sela je i upravo je htela da izađe iz kreveta i ode u kupatio. Bio je
žedan i baš tog trenutka ga je upitala da li bi da popije nešto.
„Da.“
„Vino za tebe.“
„Zvuči kao sjajna ideja.“ Pružio je ruku i uhvatio je pre nego što
je uspela da izađe iz kreveta.
„Anđela.“
,,Da?“
„Da li si imala još nernih poziva?“
„Pogrešnih brojeva, misliš? Zar ih nisi tako zvao?“
,,Da li ih je bilo još?“
Mogla je da mu vidi po licu da je ozbiljan. Zašto je podseća? Da li
se boji, uprkos svemu?
Ona je krenula dalje. Nije se više bojala. Oni se nisu bojali. Sve je
bilo sjajno, i ona se konačno osećala optimistično, srećno. Prokleta stvar
s pismom je bila nesporazum. Nema više nesporazuma.
,,Ne“, slagala je.

Avion iz Malage je sleteo u nordijski sumrak. Vinter je video

sletanje kada je stao na parkiralište istočno od međunarodnog
terminala.
Majka je bila među prvima koji su prošli carinsku kontrolu.
Zagrlila ga je čvrsto. Mirisala je na pesak i drugačije sunce. Ne na džin.
Kolica su joj bila do vrha puna, mogla su da se prevrnu od težine.
„Nisam shvatio da hoćeš da se vratiš nazad u Švedsku.“
,,To je samo par poklona za Božić, Eriče.“
U kolima se skupila, a onda ponovo protegla, pa dunula uuke.
„Hladnije je nego što sam očekivala.“
„Imamo jednu od najhladnijih zima u dvadesetom veku.“ „A
sutra je Badnje veče.“
„Tačno.“
„Kada češ kod Lote?“
„Mislim da čemo ručati u pola dva.“
„Radujem se tome.“ Pogledala je u mrklu noč i beli sneg koji je
osvetljavao pejzaž.
„Kako je Andela?“
„Nikada bolje.“
„Raste kao što bi trebalo?“
„Sve ide po planu.“
„Nadam se da si uzeo slobodno za Božič, Eriče?“ „Naravno.“
 38

Dve upaljene baklje su stajale sa svake strane vrata. Čulo se

šištanje kad bi kapi susnežice padale u plamen, ali nisu se gasile. Lotina
kuća u Hagenu je sjala od svetla u mraku podneva. Nestalo je sunca, i
sada je bilo kao da je samo slučajno došlo u posetu. Nebo kao da je išlo
unazad ove zime. Vinter je zastao na klizavoj kamenoj stazi i pogledao
na prvi sprat. Kao jedanaestogodišnjak je gledao kroz taj prozor, u
kapelu Hagena i Berglerkan sa druge strane doline.
Anđela se okliznula i uhvatila za njega. Čulo se šuškanje od
paketa u papirnim kesama koje su poneli sa sobom iz ,,mercedesa“ koji
je parkirao na ulici.
Bima i Kristina su otvorile vrata pre nego što su krenuli uz
stepenice. Lotine ćerke su bile dobrano na putu u svet odraslih, ali ne
danas. Danas je bio taj dan. Vinter je pokušao da zagrli dve tinejdžerke
najbolje što je mogao rukama punim božićnih poklona.
Miris Božića se osetio istog trena kada su ušli u hodnik, pržena
rebarca, začini i tanak, slani miris inćuna. Zumbuli. Poseban sjaj koji je
dopirao od sveća i božićnog drveta u dnevnoj sobi, koje su ugledali na
tren; neobičan sjaj slavlja u rano popodne, kada je napolju mrak. Vinter
je primetio malo oštar miris iglica jele dok je skidao gornji sloj odeće u
hodniku i misli suu odlutale u borov gaj iznad očevog groba u Nueva
Andalucia. Mogao je da ga vidi još jasnije kada je majka izašla iz
kuhinje sa poslužavnikom na kojem se pušilo kuvano vino.
„Dobro došli, dragi moji“, rekla je.
„Dok to nosiš, Siv, ne mogu da te zagrlim“, rekla je Anđela.
„Daj to meni“, rekla je Lota, koja je došla za majkom iz kuhinje,
sušeći ruke o krpu. Uzela je poslužavnik.

Bika Ferdinanda su odvezli nazad kući do hrasta plutovca.

Andaluzijski pejzaž je povratio svoj dah mira.
„Da li si ikada videla borbu sa bikovima, bako?“, pitala je Bima sa
poda, gde je napola ležala na velikom jastuku.
„Oh, ne.“ Okrenula se od ekrana televizora devojčici. „U Puerto
Banusu postoji mala arena, i tvoj deda je otišao jednom ili dvaput, ali to
nije za mene.“
 Govorili su o dedi pre toga. Ne mnogo, ali devojke su postavile
par pitanja. Vinter nije rekao puno, ali je bio tamo. Nije izostavljen.
„Deluje prilično gadno“, rekla je Kristina. „I zašto moraju da
ubiju bika? Sigurno možeš da se boriš sa bikom a da ga ne ubiješ? “
,,Da“, rekao je Vinter. „Tako to rade u Portugalu, mislim. I na
jugu Francuske.“
„Sta je deda rekao?“, pitala je Bima. „Kada je išao na borbe?“
„Rekao je da je to neka vrsta pozorišne predstave“, odgovorila je
Siv. „Pre svega, to je drama. Arena je kao vrsta pozorišta, s različitim
delovima gde možeš da sediš, zavisno od toga koliko želiš da vidiš.“
Posegla je za krckalicom i orahom. „Sedeti na suncu čitavo popodne je
težak posao.“ Slomila je ljusku i izvukla plod u obliku mozga. „Ali neka
sedišta su bila u hladovini.“

Vinter je bio Deda Mraz i sve je prošlo dobro, uprkos činjenici da

niko u kući nije verovao u Deda Mraza. Kada se presvukao, setio se reči
svoje majke, koja je opisivala smrt kao pozorišnu predstavu sa
gledaocima, ponekad skrivenim i jedni od drugih, ali i od bilo koga ko je
umirao ili živeo dole u crvenom pesku.
Imao je masku koja je bila najmanje trideset godina stara. Možda
bi trebalo da radi ovo češće. Otišao je čvrstim korakom u dnevnu sobu i
pitao ima li tu dece koja su se dobro ponašala, baš kao i svaki drugi
Deda Mraz u svakoj drugoj dnevnoj sobi Švedske na Badnje veče.
Naravno, on nije bio tu kada je Deda Mraz došao sa svim
poklonima. Bima je objasnila da je otišao da kupi večernje novine, tako
da je Deda Mraz ostavio sve poklone za Vintera na gomilicu ispod jelke.
Tinejdžerke su insistirale da svi treba da otvore pakete po redu,
jedan po jedan. Svi su se divili svojim poklonima, dok se Vinter vratio iz
kupovine.
,,Oh, Deda Mraz je već bio?“, pitao je.
„Tvoji pokloni su ispod drveta“, rekla je Anđela. „Gde siio?“
„Otišao sam da kupim novine.“
„Gde su, onda?“
Svi su prasnuli u smeh, i Vinter je otišao do svoje gomile. Kada je
otvorio prvi paket, bilo je to nešto što je delovalo tvrdo, ali se ispostavilo
da je mekano. Krznena kapa, od onih kakve nose muškarci u Rusiji.
,,To je da ti greje glavu“, rekla je Lota.
 Otac je zaspao do trenutka kada je Paja Patak počeo da se vrti na
televiziji. Ula je izašla besna i uvređena sat ranije, pošto ju je nešto
iznerviralo. Toliko je jako zalupila vratima da su parčići boje otpali.
Miki Maus je kitio božićno drvo. Nije ti potrebna jelka. Pogledaj
šta se desilo s njegovom. Patrik je mogao da čuje hrkanje kako dopire iz
sobe koja je nekada bila njegova. Pojačao je ton na televizoru.
Ferdinand je bio pod hrastom, mirisao cveće. Patrik je mogao da oseti
miris zumbula koje je kupio prethodnog dana, sa štanda u Lineplatsenu.
Otac nije ništa rekao kada ih je video, a Ula nije bila tu.
Mama je uvek kupovala zumbule u vreme Božića. To je bio miris
Božića, tako mu se činilo, i on je otišao da zatvori vrata kako bi mogao
da čuje škripu ručnih kolica dok Ferdinanda vraćaju iz arene za bikove.
Time su se završili crtaći. Otišao je do frižidera i izvadio
koktelkobasice i ćufte koje je kupio. Bile su dobre. Nije voleo
tradicionalnu mariniranu haringu, tako da nije bilo bitno što je nije bilo.
Mogao je da umuti jaje i napravi omlet. Omlet je bio dobar sa gustim
sosom od pečuraka, ali pečurke su bile skupe, kao i pavlaka, a bilo je i
drugih sastojaka, i nije baš znao kako da ga napravi.
Ispržio je par kobasica. Dobro su mirisale. Potražio je imai senfa,
a onda shvatio da je zaboravio da ga kupi. Bilo je kečapa. Otac je kupio
konzervu crvenog kupusa. Božić nije Božić bez crvenog kupusa, rekao je
- aii izgleda da se odlično snalazio i bez njega, brzo je zaspao u njegovoj
sobi. Tata će se odlično snaći bez ikakvog Božića. I ja ću.
Božić je za amatere. Baš kao i Nova godina.
Čuo je kako se neko smeje na odmorištu, a onda su se ulazna
vrata otvorila i Ula je nešto uzviknula, a onda umarširala u kuhinju još
u kaputu i čizmama i u pratnji par pijanih beskućnika. Naglo se
odmakao od šporeta i tiganja i otišao u hodnik. Sto se tiče
koktelkobasica, mogle su da se ugljenišu što se njega tiče, tako da ih ova
kopilad ne mogu jesti, ali će ih i takve pojesti, ne sada, ali u nekom
trenutku kasnije u toku noći.
Navukao je čizme i bio je na pola stepeništa pre nego što je
obukao jaknu.
Kada se dokopao ulice, primetio je da se sneg koji je video kako
pleše pored prozora u kuhinji pretvorio u susnežicu. Navukao je
kapuljaču i krenuo prema središtu grada. Kada je stigao do crkve Haga,
video je reflektore podignute da osvetljavaju zidove: koja je svrha toga?
Sada je skoro pao mrak, i neka kola su došla niz Ale; pratila su ih
još jedna. Jedna su bila taksi, a druga su prošla na crveno. Glava mu je
bila mokra, čak i kroz kapuljaču. Sada je ovo bila više kiša nego sneg.
Hodao je niz Ale sve do Avenije, koja je bila prazna i tiha. Još
jedan taksi je prošao, i video je policijska kola kako se okreću na
Getaplatsenu i vraćaju se ka njemu. Prešao je preko Avenije kada su
policijska kola prošla. Ponovo je razmišljao o onome. Blesak, kao od
reflektora ili nečeg sličnog.
Dva policajca su bila u kolima. Nastavila su u pravcu Koparmera.
Dolazio je tramvaj broj pet, i on je primetio da je višemanje na stanici
Valand. Kada se tramvaj zaustavio, ušao je u njega. Hteo je da plati, ali
kontrolori nisu imali nameru da pokvare sebi proslavu Božića time što
će juriti one koji se švercuju na Badnje veče.
Sišao je na trgu Sv. Sigfrida i pre nego što je shvatio gde je, bio je
ispred Marijine kuće. Svetlo je sjalo sa većine prozora, ali nije mogao da
vidi nikog unutra. A onda je ugledao Marijinu mamu kako ide iz jedne
sobe u drugu s nečim u rukama. Sada je mogao da vidi neku staru
gospođu: to mora da je Marijina baka.
Svetla su bila upaljena u svim kućama, osim jedne. Ili su otišli, ili
su spavali, hrkali, pomislio je. Noćas ih je priličan broj bio u krevetu i
hrkao, ali to je bilo u redu. Još nije dao ocu poklon za Božić, ali ne mora
da bude danas, zar ne? Božić će još trajati U nedogled.
Ponovo su noge krenule, a da ih nije kontrolisao. Našao se na
stepenicama koje su vodile do ulaznih vrata, i morao je da se kontroliše
kako ne bi još više prišao i zazvonio. Okrenuo se, a onda ponovo nazad.
A onda se ponovo okrenuo, i počeo da odlazi.
,,Patriče.“
Ponovo se okrenuo. Hane je stajala na vratima.
„Zašto ne uđeš, Patriče?“
„Neee… bolje da krenem…“
Krenuo je niz stepenice sa otvorenim vratima iza sebe, a onda je
primetio Mariju kako stoji tamo.
„Hajde uđi, Patriče.“ Prišla je i skoro ga dodirnula. „Da li si jeo?“
„Hmm… da, naravno.“
,,Da li misliš da bi mogao da ubaciš još malo? Još nismo počele s
našom božičnom večerom.“
 „Hmmm… mislim, to je vaš…“
,,Ne budi blesav! Hajde udi sada, hladan vetar duva u kuću.“
Bertram je vozio, za promenu.
„Kiša, za promenu“, rekao je Ivarson.
„Ratarima će dobro doći malo“, rekao je Bertram i skrenuo kada
je stigao do Getapiatsena.
„Nekada smo zatvarali ovaj trg noću“, rekao je Ivarson.
,,Zatvarali?“
,,Ne tako davno policija za javni red je dolazila ovamo svake
večeri i zatvarala čitav Geteplatsen lancima, i onda bi ga otvarali
sledećeg jutra. Zar nisi bio ovde tada?“
,,Ne, radio sam negde drugde.“
,,Shvatam.“
„Zašto ste ga zatvaraii?“
„Divlji tinejdžeri sa svojim kolima.“
„Divljaci. Sefovi nisu hteli da se oni okupljaju ovde svake noći.“
Krenuli su ka severu, prema Kopanneru.
„Pogledaj ovo jadno kopile. Prepušten sam sebi na Badnje veče“,
rekao je Ivarson pokazujući na mladića koji se vukao duž Avenije, sa
čvrsto navučenom vunenom kapom i nagnut napred u jakoj kiši.
,,Da.“
,,A možda je krenuo s jedne žurke na drugu.“
„Može biti.“
„Baš kao i mi.“
„Za sada je prilično tiho.“
„Proslava još nije stvarno počela“, rekao je Ivarson. ,,A kada
počne, pojavičemo se i upasti.“
,,Da li to tako vidiš? Da upadamo?“
„Samo ćaskam.“
„Pretpostavljam da to moramo kada idemo okolo naokolo ovde
na Badnje veče.“ Ivarson je pogledao Bertrama. „Kod kuće svi slave
Božić, ali ne i mi. Tužno.“
„Moraćemo to da nadoknadimo kasnije.“
„Možeš to da ponoviš.“
Kungsbaka je izgledala kao da je pogođena neutronskom
bombom. Zgrade su još bile tu, kao i ulice, ali nije bilo ni traga od ljudi.
Morelijus se vozio kroz grad pre nego što se toliko smračilo da može da
vidi jesu li prozori upaljeni.
„Zar nisi mogao da dođeš juče?“, bilo je prvo što mu je majka
rekla.
„Znaš kako je. Posao.“
„Zar niste uhvatili onog, ma ko da je, ko je uradio tako groznu
stvar Luizi, koja je odavde?“, pitala je. Još nije ni kaput skinuo.
„Ne. Još ne.“
„Ona je bila odavde pak, sirotica.“
,,Da.“
„Možda je i on odavde. Taj koji je to uradio.“ Otišla je do kuhinje,
i on je krenuo za njom. Sunka je bila na radnoj površini, a osećao se i
miris inćuna i začina. Sušeni bakalar se još natapao u ogromnom kotlu.
„Da li su razmišljali o toj mogućnosti?“ Otvorila je rernu da proveri ono
što je unutra. Ah! Jansonova iskušenja - tradicionalne seckane haringe,
krompir i crni luk, pečeni u pavlaci. Najbolje od svega, preliv od inćuna.
„Mora da su razmišljali o tome“, rekla je, obraćajući se Jansonu.
„Kada ćemo jesti?“, pitao je.
,,Za sat ili malo jače. Zvuči kao da ne možeš da dočekaš.“ „Samo
sam se pitao da li bih mogao da uradim nešto da pomognem.“
„Ništa, hvala.“
„Odoh onda u malu šetnju.“
,,Sada?“
„Mislim da mi je potrebno malo svežeg vazduha pre nego što
počnemo s jelom. Nije ga bilo u kolima.“
Izašao je, ali je nakon sto metara skrenuo u drugom smeru i
uskoro je stajao ispred škole, koja je bila iste boje kao nekada.
Išli su lcroz podzemni prolaz za pešake, koji je i dalje bio tu, ali
su grafiti na ulazu sada bili drugačiji. Sa mesta gde je stajao tunel je bio
samo crna rupa.
Trči. Nekada su trčali. Vika i smeh su pojačavani hiljadama
decibela unutar tunela, odbijali su se od kamenog zida do kamenog zida.
„Jesi li video neke ljude napolju?“, pitala je majka kada se vratio.
„Samo jednog“, rekao je.
 39

Stur Birgerson se vratio sa izleta u nepoznato. Bio je dan posle

Božića. Birgerson nije bio preplanuo, a opet, nikada nije bio takav kada
se vraćao sa svojih misterioznih odmora.
Možda ostaje u Geteborgu, pomislio je Vinter, koji je sedeo
naspram šefa odeljenja kriminalistike.
Birgerson je začkiljio ka drugom po hijerarhiiji kroz gust oblak
dima.
,,Da li si se lepo proveo za Božić?“
,,Odlično.“
,,Da te podsetim, nije još gotovo. Tehnički gledano“, Birgerson je
stresao pepeo u pepeljaru, oprezno pročistio grlo i podigao neka
dokumenta.
,,Zanimljivo.“
„Šta to?“, rekao je Vinter, paleći ,,corps“. Nije voleo dim cigare,
nikada.
Birgerson je vratio papire na sto.
„Gomila mogućih tragova koji idu u svim pravcima. Ali
zanimljivo.“ Držao je jedan od papira u ruci, prepis kasete. „Dopao mi se
tvoj razgovor s Laredom. Pametna devojka.“ Birgerson je ponovo
koristio pepeljaru. „Možda malo suviše pametna.“
„Šta misliš time, Sture?“ Vinter je povukao dim i pogledao pravo
u njega. „Ponudila je ideje, hipoteze. Mi donosimo odluke.“
,,Jesi li doneo neku, onda?“ Birgerson je mahao dokumentima.
,,Na osnovu ovoga?“
„Još ne. Mnogo toga treba upiti.“
„Kao što rekoh, gomila mogućih tragova, koji idu u svim
pravcima. Ta priča o uniformama, na primer. To zvuči zanimljivo, ali
moraćemo da budemo oprezni, pretpostavljam.“ Birgerson je ugasio
svoju cigaretu i odmerio Vinterovu. „Ima li ikakve opasnosti da neko
možda propusti nešto novinarima, šta misliš?“
,,Ko bi to uradio, Sture?“
„Novinarima bi se dopalo“, rekao je Birgerson, bez odgovora na
Vinterovo pitanje. ,,Dopalo.“ Pogledao je papire raširene po stolu.
Birgersonov sto je obično bio prazan. To rnu je bila osobenost,
verovatno nešto ozbiljnije od toga. Pročitao bi stvari pored prozora, na
stolici, sve bi držao podalje od stola. Ali ne sada. Možda se nešto desilo
dok je bio u nepoznatom, pomislio je Vinter. Birgerson je podigao
pogled. „Baš kao što neki ljudi očigledno vole ovu takozvanu muziku. To
je tako čudno.“ Kao da se smešio. ,,U tom pogledu su slični jedni
drugima. Novinari i rokeri smrti.“
„Tako ih zoveš, rokeri smrti?“
„Ili crni rokeri, ili kako god da se prokleto zovu. Znam da se
stvarno zove crni metal, ali ovde, pred tobom, zvaću ga kako god mi se
ćefne.“ Pomilovao je bradu, a onda ponovo kopao po papirima. „Bio sam
malo radoznao u vezi sa ovim prorokom, Habakukom. Imaš li išta više o
njemu što nije u ovim papirima?“
,,Ne baš. Ono što se tu kaže uzeto je iz biblijske enciklopedije.“
„Ono što je odlika po kojoj je ovaj prorok najprepoznatljiviji jeste
da očigledno nema ničeg zanimljvog o njemu kao osobi“, rekao je
Birgerson.
,,Da. Izgleda da je bio vrlo povučen u ličnom životu“, rekao je
Vinter.
,,To je dobra osobina“, rekao je Birgerson. „Znamo skoro ništa o
Habiju i još manje o njegovoj ćerki.“ Birgerson je pogledao Vintera. ,,Da
li je imao ćerku?“
„Upravo sam poslao Haldersa nazad u sedmi vek pre Hrista da
ispita baš to.“
„Sjajno. Halders mora više da izlazi.“ Birgerson je ponovo
pogledao dokument, i pročitao deo naglas. ,,‘Dakle, Habakuk je bio
prorok od zanata u hramu u Jerusalimu, bio je levit i jedan anđeo ga je
uzeo za kosu i odleteo s njim do Danila u lavlju jazbinu sa nešto
hrane.’“ Ponovo je podigao pogled. ,,‘Ovaj podatak nema istorijskog
značaja.’“
,,Tu nastupa Halders.“
„Kad razmislim, sedmi vek pre Hrista nije spreman da se nosi s
Haldersom“, rekao je Birgerson. „Mogao bi da napravi gomilu nevolja.“
Birgerson se nasmejao kratko, promuklo. „Možda ne bismo sedeli ovde
da je Halders trčao unaokolo pre dvadeset i šest hiljada godina.“ Spustio
je papir i okrenuo se ponovo ka Vinteru. ,,To me podseti na još nešto, u
navodnicima, kako bi se reklo, pre nego nastavimo.“ Birgerson je ustao i
kao da je istezao duge noge. Natkrilio je Vintera, zaklonio je svetlost
dana posle Božića. Bio je divovska, senovita figura, i Vinter je mogao da
zamisli njegovo telo u dugoj svilenoj odori, sa dugom kosom i bradom,
kako vitla novonapisane spise na svicima od pergamenta. Kamenim
tablama. Habakuk je primio poruku od Gospoda: ,,‘A onda mi Gospod
reče: daću ti svoju poruku u vidu vizije. Zapiši je na pločama dovoljno
jasno da se može pročitati u jedan mah.’“
Knjiga proroka Habakuka. Vinter je razmišljao o Ringmaru i
onome što je rekao o reči ‘rubrika’. Sve je bilo povezano.
Zlo će biti pobeđeno na kraju, iako uvek izgleda da pobeđuje, to
je ono što je prorok mislio. Priča uvek ima značenje za one sa očima da
vide i sposobnošću da to uporede sa svojom verom.
Habakuk je moglo da znači ,,patuljak“.
Birgerson je nešto rekao.
„Izvini?“
„Nas devetoro će biti na dužnosti u kontrolnoj sobi za Novu
godinu, i ja ću biti među njima. To sam znao već neko vreme, ali to neće
imati nikakvog uticaja na tvoj posao.“
,,Ne.“
„Moram priznati da sam razmišljao o tome da tebe pošaljem, na
tren.“ Birgerson je ponovo seo, a odora, kosa do ramena i brada do grudi
su nestale. „Kako bih stavio do znanja da si podjednako bitan kao i ja.
Jednak zamenik. Ali mislim da to ne bi bila dobra ideja dok traje ovaj
slučaj.“
„Stvari koje idu u svim mogućim pravcima, na to misliš?“ „Dobro
razmišljaš kada si kod kuće, Eriče. Ne sumnjam da ćeš to raditi dok
Geteborg slavi žurku veka.“
,,Milenijuma.“
„Da. Jedva čekam da je proslavim zajedno sa načelnicom policije
provincije, tom vrlo dragom damom.“
„Nećeš biti sam“, rekao je Vinter. Mogao je da ih vidi u mislima,
devet viših službenika iz različitih jedinica, sa zadatkom da podrže
komunikaciju komande te izuzetne večeri, koja je bila sve bliže. Bilo je
to žrtvovanje onih na visokim mestima, dokaz da vrhuška stavlja
dužnost pre slavlja.
„Biće zanimljivo“, rekao je Birgerson. „Moći ću kasnije da kažem
da sam bio tamo.“
 „Misliću na tebe kada otkuca ponoć“, rekao je Vinter. „Nadam se
da će sva ta elektronika moći da izađe na kraj s tim.“
„Zato ćemo mi biti tamo.“
Vinter se nasmejao.
„Sta ćete raditi u tom magičnom trenutku? Imaš li neke posebne
planove?“
,,Da… ješćemo kod kuće. Majka će doći u posetu. Anđela i mama i
ja. Fino i tiho.“
„Pretpostavljam da malo mira i tišine jeste ono što je potrebno, s
obzirom na skori dodatak porodici. I sve je u redu s Anđelom?“
„Radi do besvesti i nervira se više no ikada oko onoga što se zbiva
u bolnici. Dakle, da, sve je u redu.“
„Kako god. Sada znaš gde da me nađeš kada karneval eksplodira
u bučnom krešendu.“
„Nadajmo se da će svi moći da vladaju svojim ushićenjem“, rekao
je Vinter.
„Iskreno, mislim da će to biti teška noć za momke na terenu“,
rekao je Birgerson.
„Ima i priličan broj cura u kolima“, rekao je Vinter. „Kao i u
uličnim patrolama.“
,,Da, da, ali znaš šta hoću da kažem“, Birgerson je zapalio drugu
cigaretu otkada je Vinter ušao u kancelariju. Vinter se setio nadstojnika
koji je pušio jednu za drugom. Možda Birgerson smanjuje? Pogledao ga
je. „Rekli smo to hiljadu puta ranije, ali je i dalje tačno da ono što nas
unazađuje u ovom poslu jeste manjak mašte. Ali, na neki način, i
obrnuto je tačno u vezi s ovim slučajem. Da li me pratiš? Toliko je
mašte oko ovoga da moramo da se potrudimo da je kontrolišemo.
Materijal je nekako… tako sveobuhvatan. Svi ti tragovi koji bi mogli da
nas vode u istom pravcu, ali ne moraju.“ Birgersonovo lice je odjednom
delovalo ozbiljnije, starije. „Ovo je maštovit kurvin sin s kojim imamo
posla ovde. Kopile. Pravi fasadu koja zauzima više prostora od samog
čina. Da li me pratiš?“
„Pratim te. Zvuči zanimljivo.“ Bilo je zanimljivo. Sada je govorio
Stur Birgerson, detektiv.
„Samo na tren pomisli da se nije dogodilo. Taj osećaj. Moraš da
odeš do osećanja koje je bilo ranije, kako bi nastavio. Pokušaj da
razmišljaš ispod i iznad ovih koloseka. Poruka.“ „Pratim te.“
 ,,Da li misliš da nas ismeva, Eriče? U smislu da su sve te poruke
zapravo lažne?“
„Lažne?“
,,Da su fantazije i nemaju ništa više sa činom. Nešto što se desilo
posle… svesno. Namerne dezinformacije.“
»Ne.“
„Ni ja zapravo. Ali ovo što imamo nije dovoljno.“ Birgerson je
pogledao ponovo gomilu papira. „Ima tragova i mrlja i otisaka prstiju,
ali ništa sa čime bismo mogli da ih uporedimo. Bajerov tim je našao
neke mrlje sperme, ali to nije dovoljno.“
„Bojim se da još ne mogu da ti dam osumnjičenog.“
„Bio bih srećan sa nekim koga bih ispitivao.“
„Cak ni to.“
„Možda SAIP može biti od pomoći“, rekao je Birgerson. Da. To je
pomagalo u prošlosti. Sistemi automatske identifikacije prstiju sadržali
su otiske svih koji su bili hapšeni za neki zločin ili prekršaj, tako da su
mogli da ubace otiske koje su imali i provere ima li poklapanja. Slučaj bi
mogao biti rešen.
„Sta kaže tim?“, pitao je Birgerson. ,,Da li se iko žali na to koliko
ti je vremena potrebno da napraviš neki pomak?“ „Koliko znam, ne.“
„Pretpostavljam da smo dobili serijskog ubicu ili?…“ „Znaćemo
ako budemo imali niz.“
„Nemamo više serijske ubice u Svedskoj.“
„Ako ti tako kažeš.“
„Kažem. I spreman sam da ponovim.“
,,Hmm.“
„Dovedi nekog ko je povezan s mestom“, rekao je Birgerson.
„Odatle moramo da počnemo. Oni drugi parovi. Zar ne možeš da ih
privedeš i usmeriš im svetlo u oči? Ima nekoliko stvari koje nisu jasne.“
,,To je više kao nejasnoća u vezi s tim kako se ponašaju“, rekao je
Vinter. ,,To može biti zbog mnoštva stvari. Uopšteno nesigurnost kada
si suočen s policijom, na primer. Strah, jednostavno.“
„Iskoristi to.“
,,I jesam, na svoj način.“
„Izgleda da su imali prilično nejasnu prošlost. Valkerovi.“
”Pa-“
„Par polunepristojnih mogučnosti, ali ničeg suštinskog da se s
tim radi.“
,,Videćemo.“
„Rekao si da ćeš posetiti njenu majku lično. Luizinu. U
Kungsbaki. Nisi zadovoljan razgovorima koje je tim imao s njom do
sada.“
„Idem tamo u četvrtak.“

Bergenhem je pravio snežni fenjer u dvorištu. On ga je pravio,

Ada ga je rušila.
„Moramo da ostavimo otvor kako bismo stavili sveću unutra“,
rekao je. Tokom noći je palo još snega, i mogao je da se obrađuje. Još
jedna noć, pomislio je, i zamrznuće se. Snežni fenjer bi mogao opstati.
Martina je izašla sa toplim sokom.
,,Ook!“, rekla je Ada.
Bergenhem ju je pomilovao po kosi.
,,Da li je glavobolja nestala?“, pitala je.
„Nisam ništa osetio prošle noći.“
,,A sada?“
„Samo malo lcada se savijem.“
Nije više ništa rekla, ali je znao da želi da ode kod lekara. Ne. Biće
bolje samo po sebi. Samo je u pitanju to što je… pod stresom. Sada je
skoro Nova godina. Proslava nad proslavama. On je bio na dežurstvu. I
neka. Ostaće trezan i gledaće najveći vatromet u istoriji Geteborga. Svi
će stajati blizu mosta, gledati vatromet s druge strane reke, i on će biti
među njima. Osim ako ne bude neophodan negde drugde.
Ada je bila umorna, te su ušli unutra. Noć je brzo pala. Ada je
otišla da spava.
Kada se probudila, izašao je i zapalio fenjer, i sedeli su pored
prozora. Bilo je povetarca, ali nije ugasio sveću. A onda je stigao jači
nalet vetra, i morao je da izađe i ponovo je zapali. Postalo je značajno
hladnije tokom poslednjeg sata.
Te noći je sanjao o licima koja se vrte oko njega ukrug.
Prepoznao je dva. Bilo je muzike koju nikada ranije nije čuo. Ljutio se
na nekog i neprijateljstvo nije htelo da nestane. Neko se približavao
njegovoj glavi.
Probudio se i bilo je gore no ikada. Otišao je u kupatilo i uzeo tri
pilule protiv bolova u pola čaše vode, a onda se vratio u krevet i sačekao
da počnu da deluju.

Svetla su bila ugašena i nikog nisi mogao da kriviš. Moraće da

ode u podrum i opipava kroz osigurače.
Kada je ušao, policajci su izašli. Klimnuo je glavom. Izgledao je
kao da izlazi na večeru. Elegantno. Nasmejao se i duboko udahnuo. Da
li su prevaranti radili tokom Božića i za Novu godinu? Sigurno
uobičajeni kriminalac pravi pauzu kao i svi ostali? Možda i nije bila
neprivlačna ta pomisao da planiraš nešto kada bi radije bio kod kuće i
provodio se. On se provodio kada je naposletku stigao tamo.
Sada je svetlo bilo na ostavi. Nije to bilo ništa više do ostava, iako
ju je zvao kancelarijom. Cinjenica da mu je svetlo bilo upaljeno značila
je da najmanje tri sprata iznad njega takođe imaju svetla koja rade.
Proverio je stepenište, ali tamo nije bilo svetla. Nastavio je da
proverava. Sada se svetlo ugasilo, ali se odmah vratilo.
Osetio je neki čudan miris.
Otišao je još unutra u ostavu, koja je bila dovoljno velika da
može da vidi senke. Svetlo nikada nije bilo dobro u njegovoj kancelariji.
A opet, i nije bio tako često u njoj. Nije imao osećaj kao da je ova
stambena zgrada njegova. U njegovoj zgradi se sve zbilo, moglo bi se
reći.
U ovom bloku je živeo onaj detektiv, tako da se ovde ništa nije
moglo desiti.
Na klupi, iza par spojnica, bila je kutija iz Mekdonaldsa i prazna
sodaboca. Ceprkao je po kutiji od hamburgera i video par listova salate,
nešto mrlja od kečapa i nešto od onog odvratnog majoneza. Ostalo je,
zapravo, i malo sode u boci, ali ne, hvala.
Ko je kog vraga silazio ovamo dole da obeduje? Ostava je bila
dovoljno prijatna kao takva, ali ne baš restoran.
Nikada ovo ranije nije doživeo, nigde. Da počnemo s tim da su
vrata bila zaključana. Proverio je vrata, ali nije bilo nikakvih tragova.
Neko je ušao unutra koristeći ili ključ, ili ih je odlično obio, a možda i
komad čelične žice. To je bilo moguće, naravno.
Neki mladići? Zašto bi kog vraga neki mladić došao ovde dole da
pojede hamburger? Da li je bilo zabavnije nego školska kafeterija?
Obroci u školi nisu bili nešto, ali ipak. Ovo je bilo čudno.
Prosuo je ostatke sode u sudoperu i spustio bocu ispod. Ne bacaš
boce kada uz njih ide kaucija, ali zato bacaš prazne kutije od
hamburgera, i on ju je bacio u napola punu kantu pored vrata.
 40

Ponovo je počeo da pada sneg dok je čekala na tramvajskoj

stanici. Gomile snega u parku su bile visoke tri metra, i činilo se kao da
se nikada neće otopiti.
Osetila je pokret, a onda još jedan. Pre tri meseca. Još uvek nisu
imali dečju sobu u stanu. Ni odeću, ni krevetac. Ništa što bi moglo da
izazove sudbinu. Sudbina je postojala. Zašto je tako razmišljala? Kakva
je to sudbina? Kako bi mogla da bude izazvana?
To nije bilo nešto o čemu je htela da razgovara s Erikom. On je
imao drugačiji stav prema životu, ali nije bila sigurna da sve možeš sam
da vodiš.
Tramvaj je kasnio. Bilo je to prevozno sredstvo koje se uveliko
oslanjalo na suvo vreme, bez mnogo padavina. Tramvaji su napravljeni
za južnu Kaliforniju, pomislila je i čitala elektronski monitor u zaklonu,
crvena slova na crnoj pozadini: sada je promenjeno na 15 minuta.
Beba se ponovo ritnula. Pokreti su postali deo njenog tela,
naravno. Biće čudno biti ponovo jedno. Ili odjednom dvoje. Tako bolje
zvuči. Postati dvoje.
Kasniće, i nije bilo izgovora. Razumni ijudi su uzimali u obzir
činjenicu da će tramvaj kasniti kada pada sneg. Izašla je iz zaklona i
potražila pogledom taksi, ali nije bilo nijednog kadai je potreban.
Jednostavno je tako. Kada treba da stigneš na vreme, javni prevoz ne
radi, a kada se prihvatiš plana ,,B“, nema nijednog taksija na vidiku.
Otišla je do raskrsnice, ali nijedan tramvaj se nije približavao, niti
je bilo znaka od taksija. Pogledala je unaokolo. Evo kako Ijudi izgledaju
kada im je potreban taksi, pomislila je. Ostali i dalje imaju vere, i čekaju
u zaklonu. Ako tramvaj dode, došao je. To je sudbina.
Policijska kola su stala s druge strane, pored pekare, baš kada je
prelazila ulicu. Otvorila su se vrata vozača i policajac je izašao i podigao
ruku u znak pozdrava. Kolega je ostao na mestu suvozača, iza brisača.
Policajac je nešto doviknuo, i ona je zastala kada je stigla do pločnika.
Vikao je njoj. Prišla mu je.
„Idemo ka Trgu Vavrinskog“, rekao je. „Izvinite što pitam, ali
možemo li da vam ponudimo prevoz?“
 Nije znala šta da kaže. Bio je otprilike njenih godina, svetle kose,
možda malo niži za predstavnika javnog reda. Otvorenog lica. Cinio joj
se poznatim.
„Prepoznao sam vas, zbog toga pitam.“ Izgledao je malo
posramljeno. „Poznajem Erika pomalo, i tako…“, rekao je i gestikulirao
kao da ukazuje na vreme i manjak javnog prevoza. ,,Vi radite gore u
bolnici Zalgren, zar ne? Primetio sam vas na tramvajskoj stanici ranije,
tako da ako vam je potreban prevoz, onda…“
Pogledala je na sat.
,,U redu“, rekla je sa osmehom. Drugi policajac je izašao i otvorio
joj zadnja vrata, a ona je pogledala unaokolo pre nego što je ušla.
Uhvaćena na delu ispred sopstvenog ulaza. Sta li će Ijudi reći?
Drugi policajac je bio snažnije građe i stariji. Rekao je ime, ali
nije zapamtila.
Ni jedan ni drugi nisu bili od onih koji bi da ćaskaju, a njoj je to
prijalo. Par poruka preko radija je zvučalo skoro kao reklama.
Bilo je toplo u kolima, prijatno. Ostavili su je ispred glavnog
ulaza u bolnicu.
„Pozdravite nam Erika“, rekao je vozač dok je zatvarala vrata
kola. „I srećna Nova godina.“

Vinter je oklevao na pola puta do Kungsbaka, ali je ipak nastavio.

Put je trebalo da bude još prohodan kada bude krenuo nazad lcući.
Video je dva čistača snega s kolonom vozila iza njih.
Bio je četvrtak, 30. decembar 1999. Sutra će biti pravi pakao.
Jedva da je i razmišljao o tome. Osećao je da mora da izađe, iz
kancelarije, od stola, od izveštaja istrage koje je čitao od početka do
kraja tri puta, kao jedan od priložnika. Izađi u svet, široki svet. Bio je
oko njega, svuda.
Skrenuo je sa E6 i našao se na putu za Vestra Vilastaden.
Saobraćaj se pojačao kada je prišao centru grada, a ljudi su hodali kroz
sneg kao slabo nacrtani likovi iz stripa.
Prošao je pored doma kulture Fajran, i stao da pogleda mapu.
Skrenuo je ka jugu, prošao školu, nije video znakove na putu sve dok
nije bilo prekasno, te je morao da stane i krene unazad kada je ulica bila
slobodna.
 Provera policijskih planova je potrajala nešto duže nego obično.
Ovo će biti najveća žurka ikada, a načelnik policije Soderskog i njegovi
timovi podrške su naporno radili na pripremama čitave godine. Proslava
Milenijuma je bila vrlo poseban događaj. Na skali od hvatanja sitnog
lopova do rata, proslava Milenijuma je bila bliža ratu, ili barem
građanskom ratu.
„Kako god, pokušavamo da izađemo na kraj sa uobičajenim
brojem radnika na dan državnog praznika“, rekle su kolege iz timova
podrške pre mnogo vremena. To je značilo ograničenja na otpust, još
dežurstava, još pokrića za vreme obroka i druge pauze. Svi su bili dobro
pripremljeni, i neće biti panike ako krene panika.
„Ali zašto bi?“, pitao je policajac iz administrativnog odeljenja. I
stvarno, zašto?
Bertram i Morelijus su sedeli pored ormara u svlačionici, sa
Ivarsonom.
,,Ta prokleta povorka će zaustaviti Geteborg“, rekao je Ivarson.
„Boginja svetlosti nas vodi u novi milenijum“, rekao je Bertram. „Misli
samo na to.“
„Pretpostavljam da je to u redu za ljude koji ne vide dalje od
nosa, ali ja mogu da se brinem o sebi, hvala lepo“, rekao je Ivarson.
„Centar grada će biti zagušen. Još gore nego kada prokleti studenti
prave nerede na dan prikupljanja priloga.“ Namestio je kuburu i
,,zigzauer“ je zasjao. „Veseli ljudi Soderskoga su pričali o panici kada su
bili ovde. Šta će biti ako bude panike? Očigledno je da neki ljudi neće
biti u stanju da se nose sa pritiskom gomile, a može doći do panike kada
ih budemo nosili.“ Namestio je kaiš. „Niko neće moći da se pomeri ni
centimetar.“ „Ali kuda da ide kako bi bilo bezbednije?“, pitao je Bertram.
„Povorka, misim? Da se drže parka izvan Gornjeg Hisingena?“ Iverson
je frknuo od smeha. ,,To bi bilo sjajno što se mene tiče. Ali tu je
problem. Ova duga povorka s Boginjom svetlosti koja pokazuje put.“
Pogledao je Morelijusa. „Mislim, već smo imali povorke Lučije ranije
ovog meseca, dobrodošlicu svetlu. Sta hoće više?“
„Više od toga“, rekao je Morelijus.
„Gde su te dodelili?“
„Biću na početku u Hedenu, sve dok ne završe s gradnjom
Vavilonske kule.“
„Kakva je to prokleto suluda ideja!“
 „Barem će stajati mirno.“
„Vraga će“, rekao je Ivarson. „Ići će nagore!“
„Kada govorimo o kretanju nagore“, rekao je Bertram, ,,ko će se
pobrinuti za sve ranjene nakon vatrometa?“
„Hajde da ne budemo suviše negativni“, rekao je Ivarson. „Pazi
ko kaže.“
,,Ja ću krenuti ka Skansen Kronan kako se ponoć bude bližila“,
rekao je Ivarson.
„Videću tetamo, onda“, rekao je Bertram.
„Prvo sam mislio da treba da pomislimo nešto posebno kada sat
otkuca dvanaest, ali mislim da nećemo imati vremena za to“, rekao je
Ivarson. „Bićemo suviše zauzeti smirivanjem omladine.“ „Ne samo
omladine, kladim se“, rekao je Bertram.

Majka Luize Valker je bila sama u kući, koja je bila osvetljena sa

spoljne strane, ali tamna iznutra.
„Nije imala nijednog neprijatelja na svetu“, rekla je čim se Vinter
predstavio.
Ne. Možda ono što joj se desilo nije bilo lično. Mogao je da je
zamisli. Njeno lice. Njeno telo. Natpis na zidu koji je izgledao bleđi u
dnu gde je krv kapala. Svetlo Vasaplatsena nije bilo daleko. Isto ono
svetlo kao i u njegovom stanu.
Luizina majka je bila visoka, snažno građena, naginjala se napred
kada je hodala - problemi s leđima? Možda je imala oko šezdeset i pet
godina, najviše sedamdeset. Uvela ga je u dnevnu sobu, koja je bila
uglavnom u senci. Dve uramljene fotografije na niskom čajnom stolu.
Luiza kada je imala oko dvadeset godina, i kada je bila nekih deset
godina starija.
„Trebalo je da ostane ovde“, rekla je rnajka. „Ali pretpostavljam
da to ne bi išlo.“ Pogledala je jednu od fotografija, obraćala joj se. „Bila
je dobra u svom poslu, a nema puno ženskih frizera u Kungsbaki.“
„Da li je imala puno prijatelja?“
,,Pa… imala ih je prilično kao tinejdžerka, pretpostavljam.“ „Da li
je imala najboljeg prijatelja?“
„Odgovorila sam na to ranije, sigurno? Rekla sam čoveku koji je
bio ovde… nakon što se to desilo.“
,,Da, pročitao sam šta ste tada rekli. Ali sam mislio konkretno na
pojam najboljeg prijatelja. Izgleda da niste pričali o tome.“
„Stvarno. Oh. Možda zato što se onda nisam mogla setiti
nijednog.“ Gledala je Vintera u oči, ali je soba bila tako mračna da nije
mogao da joj razazna lice. Samo oblik glave.
„Suprug mi je umro pre pet godina“, rekla je. „Luizin otac.“ Vinter
ništa nije rekao.
,,On joj je bio najbolji - najbolji prijatelj“, rekla je, i Vinter je po
glasu rnogao da primeti da je piakala. „Mnogo joj je nedostajao.“
„Bili su vrlo bliski, zar ne?“
,,Mnogo.“
Vinter je sačekao par sekundi.
„Ali imala je i puno drugih prijatelja?“
„Dolazili su i odlazili. Nije lako setiti se svih.“
,,A onda je došao Kristijan.“
,,Da, onda je on došao.“
Vinter je sada primetio promenu u glasu.
,,Da li ste ih često viđali?“
,,Ne.“
„Kako vam se činio Kristijan Valker?“
Nije odgovorila. Vinter je mogao da joj vidi deo lica, sada pošto se
navikao na tminu.
„Kristijan Valker. Kako vam se činio?“
„Jedva da su ikada dolazili ovamo. Mislim da nije hteo da dolazi
ovamo, a Luiza je radila sve što bi rekao.“ Pogledala je ponovo
fotografiju. „Slušala ga je više nego mene.“ Vinter je čuo dubok uzdah,
kao da hvata vazduh.
„Nikada mi se nije dopadao.“ Sada je gledala pravo u Vintera, i
mogao je da joj vidi oči. „Mislim da se ni Luizi nije nešto dopadao.“
Pomerila se na stolici. „Možda nikada i nije.“
,,Da li vam je to rekla?“
„Više ili manje.“
„Sto znači šta?“
„Mislim da se nije dobro ophodio prema njoj.“
,,Da li vam je to rekla?“
„Razmišljala je da ga ostavi.“
„Da li vam je to rekla?“
„To je bilo samo pitanje vremena.“
 Vinter je ponovio pitanje još jednom, ali nije dobio odgovor. Na
kraju je rekla da majka zna takve stvari.
Vinter je nastavio da je ispituje o Luizinom životu. Dobio je
nejasne odgovore u vezi sa momcima, izbegavala je odgovore, baš kao i
kada je pitao o prijateljima, i najboljem prijatelju.
Ostao je jedan sat. Kada se vratio u kola, uključio je mobilni i
našao nekoliko poruka. Prva je bila od Ringmara. Dečak je pokušao da
stupi u kontakt s njim, Patrik. Nije hteo da kaže čemu se radi. Ringmar
je imao dečakov broj za slučaj da Vinter nema mobilni. Ringmar nije
znao da li zove od kuće, pošto je naglo prekinuo.
Vinter je pozvao Ringmara, ali nije bilo odgovora. Možda je u
kupatilu. Vinter je zaključio da put do kuće nije tako loš. I dalje je padao
sneg, ali sada sporije. Saobraćaj se kretao brže nego kada je prethodno
vozio ka jugu. Počeo je da pada mrak. Dan je predavao dušu, i on je
saosećao s njim.
Nagomilani sneg pored puta je ponekad bio visok, ali na nekim
mestima vetar ga je oduvao u polja. Bio je kao zid, stotinu metara dug.
Taj zid. Zid. Um mu je lutao dok se vozio natrag u velegrad. Zid.
Razmišljao je kratko o tome, po prvi put zadnjih nekoliko dana, dok je
sedeo u mračnoj kući u Kungsbaku. Zid. Val. Valgatan. Dezdemona nije
bila u Valgatanu, ali nije bilo daleko. Ti sredovečni muškarci obučeni u
crno, među svim onim gomilama CD-ova i svim onim kompjuterima,
posterima. Zar nije bila neka prodavnica koja je prodavala CD-ove u
Valgatanu? Da li je zatvorena? Nije bilo ničeg u beleškama vezanim za
slučaj prodavnici ploča u Valgatanu. Mora da je zatvorena. Sećao se da
je prošao pored prodavnice koja je prodavala muziku u Valgatanu, pre
mnogo godina. Pomislio je na Patrika i njegovog prijatelja koji je imao
CD Sakramenta. Gde ga je kupio? Zar nije rekao
Haga? Ali nije bio siguran. Da li je bio suviše uzbuđen da bi
postavio prava pitanja? Da li ima ikakvih daljih pitanja?
Došao je do industrijske zone i skrenuo prema dokovima. Nazvao
je Ringmara i dali su mu Patrikovu adresu.
„Hoće li se ponovo javiti?“
„Nije rekao.“
„Kako je zvučao?“
„Teško je reći. Bilo je tako čud…“
„Da li je zvučao uznemireno? Uplašeno? Smireno?” „Pomalo…
uznemireno. Možda.“
„Sigurno je mogao da ti kaže o čemu se radi.“
„Nemoj misliti da nisam pokušao.“
„Ovo nije moj lični slučaj.“
„Dečko ništa nije rekao. Prekinuo je istog trena kada sam rekao
da si izašao. Nije pitao za tvoj broj mobilnog, a ja nisam imao priliku da
kažem ništa pre nego što mi je zalupio slušalicu.“
,,U redu, u redu.“
„Sta ćeš sada da uradiš? Da ga posetiš?“
„Već sam krenuo. Sada sam na Lineplatsenu.“
Ringmar je promrmljao doviđenja i Vinter je nastavio da se vozi
ka severu. Ringmar je bio poslednja osoba bez koje je hteo da ostane.
Sam je bio kriv ako Patrik nije bio voljan da razgovara ni sa kim drugim.
Mora da je davao pogrešne signale, da je ostavio utisalc da je to njegov
slučaj i ničiji više… to inu je bitno, Vinteru, da bude prvi s kojim
kontaktiraju. Takva vrsta stvari može da dovede do problema, odlaganja.
Parkirao je nepravilno s druge strane puta i popeo se peške tri
sprata. Osećao se miris spremanja hrane. Zidovi su bili okrečeni, ali
davno. Neko negde je puštao muziku, a bas je odjekivao po stepeništu.
Na drugom spratu je bio bicikl, a plastična torba je bila puna praznih
boca ispred jednih vrata na trećem. Vinter je pozvonio, ali nije ništa čuo
unutra. Ponovo je pozvonio, ali i dalje nije bilo odgovora. Culo se
grebanje. Neko je odškrinuo vrata. Covek je imao između pedeset i
šezdeset godina i izgledao je kao alkoholičar. Vinter je mogao da oseti
zadah starog vina plus nešto novijeg goriva. Čovek je bio pijan,
verovatno mrtav pijan.
,,Ko jeh?“, čuo se glas žene iz stana. „Jeh li to Perer?“ Glas je bio
nejasan. ,,Je li to varalica?”
,,Ko ste vi?“, režao je muškarac. ,,Š’a ’oćete?“
„Tražim Patrika“, rekao je Vinter.
„Sta kog m… S’a je uradio?“, pitao je čovek zureći u Vintera i
njegovu ispravu.
„Pokušavam da stupim u kontakt s njim“, rekao je Vinter.
„Ni’e mu dobro“, rekao je muškarac.
,,Izvinite?“
„N’ma š’a da kaže“, rekao je.
,,Da li je Patrik kod kuće?“, rekao je Vinter jačim glasom. Mogao
je sada da vidi ženu u hodniku. Dok se teturala ka vratima, mogao je da
joj vidi strah u očima, možda i nešto drugo.
„N’ma š’a da kaže“, ponovio je muškarac. Vinter je odlučio da
dela, ušao je u stan, gurnuo muškarca s puta i o zid, i nastavio niz
hodnik.
 41

Patrikov otac se skljokao na pod iza Vintera, a žena je pala u

dovratku s leve strane. Vinter je brzo prošao kroz dug, uzan stan. Nije
mogao da nađe ni traga od dečaka, tako da se vratio nazad u hodnik, i
pogledao dole u muškarca koji nije podigao glavu.
„Gde je Patrik?“, pitao je Vinter. „Gde je dečko?“
„Eeh… napolju.“ Pljuvačka mu je visila iz usana. Kao da je bio
pijan kao nikada ranije i na korak od toga da se onesvesti. „Eeh
napolju.“ Mahnuo je rukom lca vratima.
„Sta je s njim? Da li je povređen?“ Vinter ga je uhvatio za ruku,
ali je mogao da oseti samo kost ispod grube košulje. „Sta si mu uradio,
kopile?“ Vinter je pritisnuo čvršće, osetio je da postoji opasnost da
izgubi kontrolu. Pustio mu je ruku, spustio se na koleno i pokušao da
uspostavi kontakt očima s Patrikovim ocem, ali to više nije bilo moguće.
Zena se ponovo pojavila, oslonjena o zid, i zagledala se otvorenih
usta u uljeza.
Vinter je ustao.
„Kada je Patrik otišao odavde?“
Vrtela je glavom, odbijala je da odgovori ovakvom odbojnom
kretenu koji je upao u njihov divni stan. Ljudi ne mogu tek tako da
ulete u…
„Vratiću se“, rekao je Vinter i sleteo niz stepenice i na ulicu, a u
isto vreme je preko mobilnog okretao broj koji je potražio u adresaru.
„Da ii je to Hane? Erik Vinter ovde. Da li ste videli Patrika? U
poslednjih nekoliko sati ili tako?“
„Ne. Mogu da pitam Mariju. Upravo se vratila kući.“
„Saćekaću.“
Mogao je da čuje razgovor u pozadini. Hane se vratila do
telefona.
,,Ne“, rekla je. „Izašla je s drugim prijateljem. Ali trebalo bi da se
nađu sutra popodne.“ Nastala je pauza. „Ovde, nadam se.“
„Mogu li da porazgovaram s njom?“, upitao je i sačekao da joj
Hane da slušalicu.
„Halo?“
 „Zdravo, Marija. Erik Vinter je, iz policije.“
Ali nije znala šta je Patrik hteo da kaže, nije znala gde je
trenutno. Mogao bi da bude u Javi ili nekom drugom kafeu u
Vasagatanu. Ili tamo kod Džima. Imala je Džimov broj. Da, reći će mu
da se javi Vinteru čim joj se javi. I srećna Nova godina i vama.
Vinter je završio razgovor i pokušao s brojem koji je dobio, ali
nije bilo odgovora.
Odvezao se kući, parkirao u garaži i otišao do Jave. Svi su stolovi
bili zauzeti, ali nigde Patrika. Vazduh je bio težak od duvanskog dima.
Osećao se jak miris lcafe i tople čokolade, mokre odeće i možda
parfema. Prosek godina je bio osamnaest, uvrh glave. Na stolu su biie
torbice ili ranci. Mladići danas nose čak i torbice, pomislio je. Praktično,
bez sumnje, ali ne za njega. Predložio je Haldersu da nabavi jednu.
Prošao je između stolova i osećao se kao stranac.
Slično je bilo i u nekim drugim mestima duž ulice, a još uvek ni
traga Patriku.
Nazvaće ponovo, ali se brinuo, i to ne pre svega zbog istrage.
Okrenuo je Patrikov kućni broj još jednom, ali se niko nije javio. Dečko
će ponovo nazvati.

Povorka je proticala centrom grada. Boginja svetlosti je bila

napred, na kolima. Kao odar, pomislio je Vinter, posmatrajući s prozora
dnevne sobe. Cerka Habakuka. Povorka se koprcala kao svitac tamo
dole u predvečerje, nastavila ka istoku preko raskrsnica. Gomila
posmatrača je bila crno more, ispunila sve ulice i davila sve zgrade.
Nisu svi rezervisali sobu u Empajer stejt bildingu, nisu svi leteli
naprednazad preko geografskih dužina kako bi prevarili vreme. Mi ovde
provodimo fino, mirno vreme i možemo da mirišemo cveće, pomislio je
dok su jedna kola povorke prolazila ispod prozora: džinovski buket
cveća napravljen od drveta, ili šta li je već bilo, iverice, okružen pravim
cvećem.
Osetio je Anđelinu ruku na ramenu.
„Jesi li sigurna da ne želiš da izađeš?“, pitao je „Apsolutno
sigurna“, rekla je, mirišući ružu duge stabljike koju joj je dao nekoliko
minuta ranije. „Ovde nam je fino i mirno i možemo da mirišemo cveće.“
„Svi ostali iz Geteborga su tamo dole“, rekao je.
Zazvonio je telefon. Majka se javila u hodniku.
 „Eriče, za tebe je“, doviknula je.
Anđela ga je pogledala.
Napravio je tih nekoliko koraka neophodnih da dođe do telefona
u dnevnoj sobi.
„Halo… hm… Patrik je.“
„Zdravo, Patriče. Kako je?“
„Hm… u redu, pretpostavljam.“
„Gde si?“
„Ovde kod Rije. Šta hoćete?“
„Pokušao si da me dobiješ juče.“
,,0h, nije ništa. Nešto mi je palo na pamet, to je sve.“
„Reci mi o čemu se radi, onda.“
„Dakle… hm… taj tip koji je sišao liftom. Znate, u onoj zgradi gde
je ubist…“
„Pratim te, Patriče.“
„Mislim da je imao uniformu.“
„Zašto to misliš?“
„Ispod kaputa, mislim.“
„Zašto misliš da je imao uniformu?“
,,Ne znam, samo je tako izgledalo.“
„Kakvu uniformu?“
„Dakle, kao nešto… sa stvarima na sebi. Tamnoplava… sa
stvarima, možda mu je košulja bila svetloplava, a kaput mu se nekako
otvorio malo… kada je izašao kroz vrata i nešto je zasvetelelo kao zlatno
na košulji. Napred.“
„Zvuči kao da opisuješ policijsku uniformu, Patriče.“ ,,Da, pa…“
,,Da li si mislio na policijsku uniformu?“
,,Ne onda.“
,,A sada?“
,,Možda.“
„Još nešto?“
,,Šta?“
,,Da li si video još nešto što bi moglo biti deo uniforme?“ ,,Pa…
možda kaiš ili remen, ali nisam siguran šta sam video.“ „Šta je s
glavom? Sada kada si imao vremena da razmisliš. Da li je imao išta na
glavi?“
Vinter je gledao kraj povorke kako se migolji dalje ka Aveniji.
Zmija. Sada je izgledala kao zmija, tanja ka repu, koja vijuga s jedne na
drugu stranu i prati je tamna masa koja ispunjava ulicu i park.
Anđela je i dalje stajala kraj prozora, s ružom u ruci. Zvučalo je
kao da njegova majka puni šejker ledom u kuhinji. Carli Hejden i Pet
Meteni su svirali Poruku prijatelju upola zvuka. „Nije imao ništa na
glavi“, rekao je Patrik.
,,U redu.“
„Ima jedna stvar… puno sam razmišljao o tome.“
Vinter je čekao, nije ništa rekao. Majka je pogledala u sobu.
Anđela joj se osmehnula.
„Mislim da sam ga negde video“, rekao je Patrik.

Bertram je pratio povorku sa distance, išao je paralelnim ulicama

i puštao gomile ljudi koji kao da su bili izgurani iz središta zbivanja.
Sačekao je na uglu. Boginja je skrenula levo, i sada je išla ka
njemu. Izašlo je duplo više ljudi nego obično tokom posebnih proslava.
Neki ljudi u blizini su pevali. Drugi su se grlili iznenadnim,
trzavim pokretima. Sve je bilo tako neverovatno veliko. Novine su se
skoro ubile u naporima da nadmaše jedne druge u reklamiranju
milenijuma. Televizija je bila još gora.
Niko više nije razmišljao o tome da će sva elektronika da doživi
slom. Sve će raditi loše kao i do sada, pomislio je. Tramvaji će i dalje
voziti. Ljudi će i dalje da besne. Ljudi će se i dalje pljuvati.
Nastavio je ka severu. Povorka je počela da se zatvara kada je
stigla do odredišta u Lila Bomenu. Još je bilo nekoliko maloumnika koji
nisu shvatili šta se zbiva; stajali su pored kola na ulici, okruženi do kraja
večeri i, uistinu, noći, gomilama koje su se veselile.
Ljudi su gledali u nebo iznad reke i čekali. Ponovo je zahladnelo,
a dah ljudi je obrazovao oblake koji su se polako uzdizali i zgušnjavali.
To bi moglo da pokrene kišu, pomislio je Bertram, ali se izmaglica
raspršila u visinama i odjednom je nebo iznad Hisingena eksplodiralo.
Dve hiljade godina pirotehničkih veština je doživelo vrhunac.
Počelo je sa zlatnom lepezom koja je prekrila čitavu okolinu.
Vinter je bio u kuhinji i pripremao novogodišnju večeru. Mogao
je da čuje Andelin i majčin glas u dnevnoj sobi. Otpio je gutljaj
šampanjca koji je poslužio ranije. Suv i lagan. Najbolji šampanjac bi
trebalo poslužiti rano uveče. Anđela ga je omirisala, a onda otpila malo
najbolje vode na tržištu. Patrik je bio dečak koji dobro zapaža i uvek se
motao po gradu. Pola miliona ljudi je živelo u Geteborgu, a to i nije bilo
tako mnogo. Stalno viđaš lica. Jednom, dvaput, tri puta.
Mogu da razgovaraju s njim nakon praznika. To je bilo otvaranje,
verovatno tračak svetlosti.
Odlučio je da se koncentriše na prvo jelo. Riblja čorba je bila
gotova i proceđena. Krčkala se četiri sata prethodne noći, a napravljena
je od ribljih kostiju, praziluka, vlašca, svežeg đumbira, belog bibera i
vode.
Napravio je preliv i stavio ga sa strane: čorbu, sveže ceđen sok
limete, izrendan ren, morsku so i malo sveže mlevenog crnog bibera.
Pažljivo je promešao kašičicu sveže mlevenog, nerafinisanog
šećera i pola kašičice susamovog ulja u tri jaja, a onda ispržio tanke
omlete u malo repičinog ulja pre nego što ih je ostavio da se ohlade
jedan povrh drugog. Svaki omlet je potom umotao i isekao rolne na
tanke šnite i stavio ih sa strane.
Upravo je završio sa otvaranjem ostriga, dva i po tuceta. Ponovo
ih je proverio, a onda isekao dvadeset i pet opranih mahuna graška
šećerca dijagonalno i blanširao ih u ključaloj vodi trideset sekundi pre
nego što ih je ohladio hladnom vodom. Nakon što ih je osušio, pomešao
ih je u maloj činiji sa fino seckanim crvenim lukom, malo potočarke i
nešto listova salate znane kao gorska potočnica, koja je imala delikatan,
malo ljut, biberast ukus. Na kraju je dodao tanke šnite omleta.
Zagrejao je još malo ulja u dubokom tiganju i na brzinu propržio
ostrige sa obe strane. Ponovio je ovo nekoliko puta, a onda ih stavio
povrh salate, jednu po jednu. Kada je završio, posuo je preliv preko njih.
Pažljivo je promešao salatu sa ostrigama, pa podelio na tri tanjira,
trudeći se da bude fer koliko je moguće pri podeli ostriga.
Mislio je da bi ovo trebalo da im bude dovoljno do konkretnijeg
jela, a to je bio teleći vrat s krompirpireom i belim lukom i pesto sosom.
Meso je porumenelo i iz rerne su se širili zanimljivi mirisi. Bilo je
začinjeno grubo iseckanim čenovima belog luka, sveže mlevenim crnim
biberom i maslinovim uljem - stavio je sastojke u mikser i pretvorio u
kašu, a onda utrljao u teletinu i pustio da se marinira pet sati.

Za Morelijusa, Geteborg je bio poput mora vatre. Samo nebo je

bilo more vatre, stalno pokretnih senki crvene, nikada mirno. Zvaničan
vatromet je praćen nezvaničnim, svako se takmičio sa svakim. Čuo je da
je već petoro ili šestoro Ijudi imalo nezgode sa raketama, a još nije bila
ponoć. Povremeno su mogle da se čuju sirene hitne pomoći, ali, koliko
je znao, još niko nije umro.
Padine koje su vodile do Skansena su bile pune ljudi, uglavnom
omladine. Policija je bila na mestu. Mnogi su bili u uniformi. Video je
neku devojku kako se obesila Ivarsonu o vrat, pokušavajući da ga
poljubi. Ivarson je to dopustio, a onda se ljubazno poklonio u znak
zahvalnosti. Sve je bilo mirno. Nikakve panike. Tek je prošlo jedanaest.
Skanstorget, ispod od mesta gde je stajao, počeo je da se puni, kao
poluarktički Tajms skver. Morelijus nikada nije bio u Njujorku, ali je
video slike.
Bio je pomalo u delu najgore gužve kada je jedan par izašao iz
gomile. Prepoznali su me, naravno, pomislio je. Ovo je mali grad,
zapravo. Izgledaju dovoljno trezno. Sada mi prilaze.
„Srećna Nova godina“, rekla je Marija.
Morelijus je klimnuo glavom da potvrdi.
„Mirni ste, vidim“, rekao je.
„Prava crta.“
,,Eh?“
„Nećemo da se zanosimo“, rekla je. „Ništa ne uzimamo, ne
pijemo ništa.“
„Vrlo mudro.“
,,U svemu uživaš još više“, rekao je dečak.
,,Tačno.“
„Imate puno posla noćas?“, pitala je. „Ima li puno da se radi?“
,,Do sada je sve bilo vrlo tiho.“
„Ali zabava će uskoro početi.“
,,Da.“
„Hoćete li raditi cele noći?“
,,Do četiri ujutro.“
„Svuda u gradu?“
,,U centru grada. Ali možda će cirkus krenuti negde drugde,
naravno.“

„To je neverovatno dobro“, rekla je Siv Vinter.

„Bilo je teško naći dobre lignje“, objasnio je Vinter. ,,Ipak“, rekla
je Anđela.
„Ostrige su čak bolje kada su kuvane“, rekla je majka. „Slažem
se.“
„Kako god…“, rekao je Vinter. Podigao je čašu sankera.
,,Nazdravlje.“
,,Nazdravlje“, rekle su Andela i majka, podižući čaše. Otpili su i
spustili čaše.
„Mislim da će biti divna godina“, rekla je majka. Pogledala ih je.
Vinter nije primetio nikakve razlike u njenom glasu ili pokretima.
Popila je dve čaše šampanjca ranije i nije rekla ne tankereju i toniku, što
je bila dobra stvar, dobra za čulo ukusa pored svega ostalog. Svako ko
pije alkohol pre gurmanskog obroka treba da ga dobije intravenozno.
„Grozno je što to kažem? Nakon onoga što se desilo… tvoj otac i…“
„Dobro je da to možeš da kažeš, mama.“ Mogao je još uvek da
oseti ukus suve zemlje nakon vina. „Biće divna godina.“
„Još nije ni počela“, rekla je Anđela, gledajući na sat i
razmišljajući ponovo o sudbini. Otpila je gutljaj flaširane vode. Beba je
bila mirna trenutno. Jela je još malo i razmišljala o svim stvarima koje
će se desiti u narednih nekoliko meseci. Ništa neće biti kao pre. Biće to
nov život. Nisam sentimentalna, ali ima nečeg posebnog u vezi s ovom
Novom godinom. Milenijum se poklapa s nama.

Novi milenijum je protutnjao preko Geteborga, crkve su se

oglasile. Dve hiljade ljudi je stajalo ruku podruku na Skanstorgetu i
pevalo Auld Lang Syne na isti način na koji su to radili u Aberdenu,
pravom linijom zapadno preko Severnog mora.
Dvadeset mlaznih aviona se pojavilo kada je sat otkucao
dvanaest. Jedan za svaki vek nakon Hrista. Dve hiljade ljudi je držalo
ruke na ušima i vrištalo oduševljeno. Mlaznjaci su preletali nebom levo
i desno u nizu opako opasnih manevara, a onda se vratili ka jugu.
Patrik i Marija su se držali za ruke, a neki od ljudi oko njih su
briznuli u plač. Jedna devojka se ispovraćala na nanos snega. Dva
muškarca su pala na leđa i napravila snežne anđele. To je dovelo u
iskušenje još nekolicinu da pokrenu nešto kao talas snežnih anđela.
Nakon tri minuta, dugi niz ljudi je pravio anđele u snegu. Vatromet kao
da nije imao kraja. Anđeli su sijali crveno i zlatno.
,,Da li osećaš išta posebno?“, vikao je Patrik.
 „Osećam se malo starijom“, uzvratila je vičući Marija.
,,Mi smo hiljadu godina stariji“, vikao je Patrik i vesela družina
koja je postavila obrok na nekom kamenju je počela da odobrava.

„Srećna Nova godina, Anđela“, rekao je i poljubio je. Mirisala je

na one četiri kapi „lanson“ šampanjca kojima je dozvolila da joj ovlaže
jezik. „Srećna Nova godina, majko“, rekao je i sagnuo se nad majkom,
koja je legla i plakala.
Dvanaesti otkucaj na radiju je utihnuo. Stan kao da je menjao
dimenzije dok su crveno nebo potresale zvezde padalice vatrometa. Culi
su mlaznjake.
A onda se čula hitna pomoć dole na ulici, prva ove noći.
Anđela ga je poljubila.
„Srećna Nova godina, Eriče.“
„Biće najbolja svih vremena, to ti mogu obećati.“

Kada su se vrata otvorila, rekao je što je nameravao da kaže, i

čovek se osmehnuo ili nasmejao. A onda je šutnuo vrata širom i udario
čoveka palicom dvaput u stomak i grudi. Stavio je masku.
Ona je vrisnula nešto iz unutrašnjosti stana, i on je prošao kroz
hodnik lcoji je bio prošaran eksplozijama spolja, zid se menjao sve
vreme, nove šare su se pojavljivale. Cuo je čoveka kako stenje na podu
iza njega. Bilo je teško disati.
Ona je ustala sa sofe, ali je on bio tamo pre nego što je uspela da
ustane i uradio je isto i njoj. Ispuštala je iste zvukove nakon pola
minuta, stenjala je, grabila vazduh. Dahtanje odnekuda niže.
On sam se toliko zadihao da je pomislio da će morati da skine
masku kako bi pustio nešto kiseonika do mozga. Okrenuo se ka
prozoru, podigao masku napola, i zagrabio vazduh. Svet napolju je bio
svetlucavi prorez kroz njegove skoro zatvorene oči. Glavobolja je
postajala sve jača.
Januar
 42

Vozio je ka jugu. Hiljade ljudi je bilo na ulicama, teturali su se od

paba do paba. Pevali jedni drugima. Prošle noći je sanjao nešto što
nikada ranije nije. Odjednom je zakočio kada je grupa ljudi što slave
ignorisala crveno svetlo i zaljuljala se preko puta ispred njega. Mahnuli
su mu sa dva prsta. Postali su besmrtni.
Na satu komandne table je stajalo pola pet kada je krenuo
kružnim tokom u Korsvegenu. Zabavni park Lizberg je prštao od svetla,
kao da je neko drugo doba godine. Prvi autobusi su stajali ljudima koji
su odlučili da krenu kući.
Kada je skrenuo od Bifrostgatana, izgledalo je kao da hiljadu ljudi
stoji ispred stambene zgrade. Rotirajuća svetla policijskih kola su
preuzela štafetu vatrometa. Stvarnost se vratila. Policajci su se borili sa
gomilom, zatvarali put. Hitna pomoć se odvezla uz zavijanje, jurila je sa
sporedne ulice na glavnu.
Parkirao je nemarno u Heradsgatanu i otišao ponovo do dvorišta
i kroz ulazna vrata. Bio je ovde nedavno. Kao da je juče bilo, ali je to bilo
u drugom milenijumu.
Dečko s novinama je stajao ispred vrata s jednim od pripadnika
javnog reda iz Melndala.
„Koliko ih je unutra?“, pitao je Vinter.
„Samo patolog.“
,,Ne paštajte nikog više unutra. Kada stignu ostali policajci iz
kriminalistike, zamolite ih da sačekaju ovde.“
,,U redu.“
„Držite i dečka ovde“, rekao je Vinter i pokazao glavom ka
mladiću koji se pognuo kraj zida, drhteći. Bledog lica, sedamnaest
godina star, možda šesnaest. Mogao je da bude Patrikov rođak. Isto
tanko telo, iste oči koje zure.
Bilo je tiho u stanu. Nikakve metal muzike, a Vinter nije bio
siguran da li je to i očekivao. Možda je tišina bila gora.
Svetlo na plafonu je gorelo. Bilo je tragova na zidu u hodniku,
crta, mrlja, fleka; šara koja ga je podsetila na nebo te noći, kao da je
neko pokušao da ponovo stvori poslednje veliko nebo pre nego što se
svet obnovi.
,,To je krv“, rekla je Pija Freberg, koja je stajala u vratima na
drugom kraju hodnika. Bila je obris na isti način kao i policajac u stanu
u Ašebergsgatanu.
„Video sam hitnu pomoć.“
„Bila je još živa kada su otišli odavde.“
,,Gospode!“
„Dajem joj male šanse“, rekla je Frebergova. „Vrlo male.“ Vinter
se približio. Iskusna patološkinja je izgledala uplašeno, lice joj je bilo
kao da je isklesano iz mermera. Ne uplašeno. Napeto, u pripravnosti.
Odmakla se nekoliko koraka i Vinter je otišao u sobu i pogledao
unaokolo. „Isto je“, rekla je. „Mora da je isti ubica.“
Bengt Martel je sedeo na sofi. Odeća mu je bila na gomili na
podu ispred njega.
„Držao ju je za ruku“, rekla je doktorka.
„Da;“
„Dečko koji raznosi novine je imao mobilni. Ne znam kako je
mogao da reaguje tako brzo. Da bude priseban.“ Pokazala je ka hodniku.
„Vrata su stajala otvorena kada je stigao.“
„Da li je rekla išta?“, pitao je Vinter, okrećući se ka Frebergovoj.
„Da li je bila u stanju da kaže nešto?“
Pogledala ga je kao da nije znala kako da formuliše odgovor.
Ponovo je pogledala sofu. Vinter je sedeo tamo. Bengt Martel je sedeo
tamo i Siv Martel je sedela na fotelji koja je i sada bila gde i poslednji
put.
„Imaće problema da ikada više progovori“, rekla je Freberg.
„Nezavisno od toga kako prođe.“
Pogledao je telo na sofi. Isti položaj kao onaj u kojem je bio
Kristijan Valker.
„Gde je njegova… gde je njegova…“, pitao je Vinter, ali nije mogao
da natera sebe da izgovori tu reč. „Možda to nije… on taj koji sedi tu.
Martel. Da li to on sedi tu?“
,,Da“, odgovorila je.
„Ali gde je onda dovraga?“, pitao je Vinter, čiji je glas postajao sve
jači i jači.
,,Sa… njom“, rekla je doktorka. Vinter je gledao kako joj se lice
menja, postaje blede.
 „Molim? Sta kog vraga… kako to misliš?“
„Bila je s njom. Kada smo je odveli u bolnicu. Nismo…“
„Svih svetih“, rekao je Vinter.
Stao je ispred sofe. Možda je bila u pitanju njegova mašta, ali
učinilo mu se da može da vidi tačne obrise ženskog tela. Nije to bila
samo krv.
Svaki sekund je bio kao milenijum. Frebergova ga je ostavila
sada, i on je odbijao da pusti ikog više.
Ovde nije bilo nikakvog kasetofona. Nije ga bilo ni tamo onda, a
niko nije doneo stereouređaj od kada je on, Vinter, bio tu.
Uvelc postoji prvi put za sve. Nikada nisam bio kod ljudi u
njihovom domu i potom se vratio da zateknem… ovo. Da ih nađem u
ovakvom stanju.
Natpis na zidu je bio jasan na svetlu ulične svetiljke napolju.
Velika slova. Sest.

STREET

Ništa drugo. ULICA”. Slova su izgledala kao da su utisnuta u zid,

ali uprkos tome su počela da se slivaju pri dnu, da se rastvaraju. ULICA.
Kao u ZID ULICA
Vinter je mogao da oseti kako počinje da se trese, ali se trgnuo.
,,Ulica“ je bila engleska reč za švedsko ,,gatan“, a pošto su ,,v“ i ,,w“ bila
ista slova u švedskom, da li je to značilo Valgatan? Da li je vol strit bilo
Valgatan? Da li vodiš moje misli u pravom smeru? Gospode, juče ili
prekjuče, ili kada već? Da li tražimo Valgatan? Da li je tamo odgovor?
Nemoj me odvesti na stranputicu ovde.
Freberg se vratila. Mogao je da je čuje iza sebe, ali nije se
okrenuo.
„Još je živa“, rekla je. „Upravo su nazvali.“
Vinter je klimnuo glavom.
„Ali nije budna, ako si mislio na to.“
„Nisam mislio na to.“
www.balkandownload.org

43

Prođi kroz mesto s finom četkicom za zube, tri puta“, rekao je

Vinter Bajeru kada su forenzičari počeli da rade.
„Nemoj me vređati, Eriče.“
Zamenik šefa tehičkog odreda je delovao fokusirano, trezno.
Bajer je slavio Novu godinu s merom.
„Pretpostavljam da novi milenijum mora da počne na ovaj ili
onaj način“, rekao je kada je stigao, a nije to mislio kao šalu. Ovde nije
bilo ničeg s čime bi mogao da se šališ.
Forenzičari su se kretali pažljivo oko muškarca na sofi, sa
ispruženom desnom rukom, kao da se pozdravlja.
Bajer se vratio iz kuhinje.
„Izgleda da ih je bilo troje za stolom.“
„Isto kao kod Valkera“, rekao je Vinter.
Bajer je klimnuo glavom, a onda klimnuo glavom Ringmaru, koji
je došao iz hodnika sa snegom u kosi. Vinter je mogao da vidi u zoru
kako napolju jako pada.
„Još je živa“, rekao je Ringmar, ,,ali ne baš zahvaljujući svojim
naporima.“
„Nema detaljnije prognoze?“, pitao je Vinter.
Ringmar je odmahnuo glavom.
„Video sam ga tamo“, rekao je Ringmar i gledao u čoveka na sofi.
,,U bolnici.“
Niko nije hteo da komentariše ovo.
„Volela bih da ga sada uzmem ako mogu“, rekla je Freberg koja je
čekala strpljivo da uzme telo za obdukciju.
„U redu“, rekao je Vinter.
„Ako preživi, uhvatićemo kopile“, rekao je Ringmar.

Okupili su se u osam i trideset. Soba je mirisala na vlagu. I

možda dah dana posle. Citav Geteborg je imao mamurluk, ali su svi u
konferencijskoj sobi morali da budu prisebni.
„Da li je Bergenhem ponovo bolestan?“, pitao je Halders kada je
ušao u sobu.
Vinter je klimnuo glavom.
„To je vraška neka glavobolja koju ima.“
Svi su seli, osim Vintera.
„Ne moram da vas podsećam koliko su narednih nekoliko sati
ovde bitni“, rekao je.
Podeljene su fotografije. Evo nas opet, pomislila je Džanai,
sedimo kao voaj.eri.
„Isto kopile“, rekao je Halders. Bio je crven u licu i mirisao je na
alkohol kada se nagnuo nad Džanali i uzeo jednu od fotografija desnom
rukom. Telefonirao joj je oko jedan i trideset, ali se izgleda nije sećao.
Ili se samo pravio, pomislila je. „Naravno da je isto kopile, zar ne?“
,,Ne znamo još“, rekao je Vinter.
,,Oh, sjaši s toga.“ Halders je pogledao Vintera. Haldersu su oči
bile jasne sa razdaljine, širom otvorene, koliko mogu. Siguran znak da
čovek pokušava da bude trezan. „Sigurno ne misliš da ga neko
oponaša?“, rekao je Halders.
„Ovo nije baš tačno oponašanje, ili?“, rekla je Sara Helaner.
,,Ne“, rekao je Vinter. „Bajer baš sada pobliže ispituje ono što je
napisano, ali očigledno je da vrlo podseća na prethodna ubistva.“
„Koliko detalja je bilo u štampi, zapravo?“, pitala je Džaali.
„Uspeli smo da prećutimo natpis“, rekao je Melerstrem, pisar,
dok je ustajao. „I muziku. Nisam video da se to pominje nigde u
novinama. Niti na radiju ili televiziji.“ Nije gledao ni u koga posebno. „U
stvari je malo čudno.“
Vinter je pomislio na ljude u crnom u Dezdemoni. Nisu izgledali
kao alapače. S druge strane, možda ne bi bilo pohvalno za žanr ako bi
javnost znala za izbor muzike ubice.
„Bez muzike, onda“, rekao je Halders. „Ako to možemo tako
nazvati.“
,,Ne.“
„Nema muzike dok radiš.“
Džanali je zaječala.
„Jednu stvar znam“, rekao je Halders, mašući fotografijom u ruci.
„O reakcijama na ovo.“ Pogledao je po sobi. „Kada se bude saznalo da je
još jedan par iskasapljen, ako to možemo tako nazvati.“
„Šta znaš?“, pitao je Ringmar.
 „Kada se čuje za ovo, pojuriće kao ludi do sudija za razvod“, rekao
je Halders i ponovo pogledao po sobi. Zvučalo je kao da se nelco kikoće,
ali Džanali je videla Vintera kako se ukočio. „Ko bi hteo da bude u braku
ili da živi sa nek…“
„Dosta, Fredriče“, rekao je Vinter.
Džanali je pomislila na Vintera. Nekada je živeo sam, ali sada je
imao partnerku i uskoro će postati otac. S druge strane, Fredrik je već
bio otac, ali je živeo sam. Kada je poslednji put video sina? Pokušao je
da govori o tome prošle noći, ali je imao problema da nađe reči.
„Znači, nisu imali veliku žurku“, rekla je Helanderova. „Troje
ljudi, izgleda.“
„Isto kao prošli put.“
,,Da.“
„Dakle, čekamo da nam Siv Martel kaže. Mora da su planirali da
večeraju s ubicom.“
Vinter nije ništa rekao.
„Kako je ona?“, pitala je Džanali.
„Još uvek bez svesti“, rekao je Ringmar. „Ili je možda drže pod
anesteticima.“
„Šta joj se tačno desilo?“, pitao je Halders.
Vinter mu je rekao. Nekoliko njih među prisutnima je naglo
udahnulo, kao da je neki šapat krenuo po sobi.
,,Oh, dovraga“, rekao je Halders. „I oni misle da če ona biti u
stanju da pruži dokaz?“
„U meduvremenu, moramo da završimo posao“, rekao je Vinter.
,,Volstrit“, rekao je Ringmar.
,,Da?“
„Valgatan. Tamo je prodavnica ploča. Još je tamo,
pretpostavljam?“
,,Da.“
„Zar nije onaj dečlco kupio CD tamo?“
,,To je tačno“, rekao je Vinter. „Bio je tamo. Proverili smo.“ ,,Da li
su imali nekoliko primeraka?“
,,To sada proveravamo“, rekao je Ringmar. „Ponovo, trebalo bi da
kažem. Pitanje je postavljeno i ranije.“
„Negde mora.da je kupio to sranje“, rekao je Halders. Okrenuo se
ka Ringmaru. „Ali ne mora da bude tamo.“
 ,,Ne. Ali, na šta tačno ciljaš?“
„Moglo je da bude kupljeno u SAD. Odatle taj CD potiče, zar ne?“
,,Kanada.“
„Kanada. U redu. To nije daleko od SAD. Šta je u SAD? Volstrit je
u SAD. U Njujorku, da budemo tačni. Menhetn, da budemo još tačniji.“
„Hočeš da kažeš da bi trebalo da počnemo da tražimo po
Menhetnu?“, pitao je Berjeson, jedan od mlađih detektiva.
,,Menhetn“, rekao je Vinter.
,,Da…“, rekao je Halders.
,,Menhetn…“, ponovio je Vinter. „Jane, možeš li da nabaviš
primerak reči za CD Sakramenta, molim te?“
Melerstrem je požurio u svoju kancelariju, ali se brzo vratio.
Vinter je uzeo papir i počeo da čita.
Počinjalo je negde pri kraju - evo. Pogledao je gore, a onda
ponovo dole. Evo ga. Na dva mesta.
Pročitao je rečenice naglas, sa svakog mesta po redu kako bi
učinio vezu jasnom. Ticale su se Menhetna. Kratke posete zemlji.
„Kučkin sin“, rekao je Halders. „Bio sam u pravu.“
„Ali može biti slučajnost“, rekao je Vinter. „Moramo stalno da
imamo na umu da svi ovi tragovi ili šta god da su, mogu da budu čiste
dezinformacije.“
„Ali ne treba da rizikujemo“, rekao je Halders. „Ovim se
dobrovoljno prijavljujem da odem i proverim na licu mesta.“
Ti si već na putu u sedmi vek pre Hrista, pomislio je Vinter,
ponovo pročitao redove. Menhetn je bio tu, iako kao mesto duboko dole
u Dolini senke Smrti.
„Ovim su stvari samo gore“, rekla je Džanali. Pogledala je
Vintera. „Kako da proverimo da li je bitno? Da li ćeš stvarno da pošalješ
Fredrika na Menhetn?“
Svi su prasnuli u smeh. Vinter je pročistio grlo.
„Ovo je samo deo veće slike“, rekao je. „Bez obzira da li je
Menhetn ili ne.“
„Mesta koja se zovu ‘Menhetn’ ima svuda na svetu“, rekla je
Džanali. „Kiosk bi mogao da se zove Menhetn. Ili picerija.“ „Sta to
znači?“, pitao je Melerstrem. ,,Ta reč mora da ima neko značenje.“
„Indijanska je“, rekao je Ringmar. „Proverićemo to.“ „Zašto ju je
ostavio u životu?“, upitala je Džanali iznenada. „Dobro pitanje“, rekao je
Halders.
„Šta to znači? Činjenica da je još u životu?“ Džanali je pogledala
Vintera. „Da li si razgovarao s Laredom o tome?“
„Još ne.“
„Nešto ga je omelo“, rekao je Halders.
„Nešto ti pada na pamet?“, upitao je Vinter.
„Raznosač novina.“
,,Neverovatno“, rekao je Melerstrom. ,,Po prvi put ikada,
Geteborgs posten je objavljen za Novu godinu, i vidi samo šta je siroti
dečko našao.“
„Nema više državnih praznika za novine“, rekao je Halders.
„Pričajmo o uspešnoj premijeri.“
„Desilo se pre toga“, rekao je Vinter. ,,Ubistvo.“ ,,Telefon“, rekao
je Halders.
„Proveravamo pozive.“
„Druga osoba koja je umešana?“
Ringmar je slegnuo ramenima.
Dosta mi je spekulacija, pomislio je Vinter.
A upravo tada je Bajer ušao bez kucanja i stao pored Vinera.
„Mislio sam da bi hteo da čuješ ovo.“ Zastao je radi efekta. „Otisci
prstiju muškarca… Bengta Martela. Odgovaraju nekolicini koje smo
našli u stanu Valkerovih.“
„Kučkin sin“, rekao je Halders.
Nema više spekulacija, pomislio je Vinter.
„Uvek su se kleli iz prve da nikada nisu bili tamo“, rekao je
Halders. „Kada smo Aneta i ja bili tamo, i kada im je Erik otišao u
posetu.“
„Znači, lagali su“, rekao je Ringmar.
,,On jeste, barem“, rekao je Vinter.
,,Sperma“, rekao je Halders. „Kada uzmete uzorke krvi, naći ćete
da DNK test pokazuje da je sperma tipa bila na sofi Valkerovih.“
Ako je ostalo dovoljno krvi za to, pomislila je Džanali, koja je
prosleđivala fotografije dalje, jednu po jednu.
„Misliš da ima nečeg sumnjivog u toj vezi, dakle?“, rekla je
Helanderova Halderu.
„Mislim da je im je zajednički interes bio seks“, rekao je. Ustao
je. Bajer je još uvek bio tu. „Nikada ne možeš pogoditi o tim stvarima
kada gledaš ljude, ne možeš ni posumnjati, zapravo. Ali sve više ljudi
pokušava da napravi nove kontakte… i žele da imaju seks međusobno.
Zurke gde razmenjuju supruge. Grupni seks. Sam bog zna šta još.“
Zastao je da uzme dah. „Zurke svingera. Mislim da se zovu žurke
svingera.“
„Izgleda da znaš sve o tome“, rekao je Melerstrom. „Začepi
gubicu“, Halders je ostao da stoji. Okrenuo se ka Vinteru. „To je način
da se upoznaju ljudi. Pitali smo se kako su se upoznali, zar ne? Nije
izgledalo da imaju ništa zajedničko. Nikakvog prethodnog druženja ili
šta slično.“
Vinter je prepoznao sopstveni tok misli.
„Dobro razmišljaš, Fredriče“, rekao je.
„Sada kada ste pomenuli“, rekao je Bajer, ,,mi jesmo našli
nekoliko pornografskih stvari kod Martelovih. Casopise.“ „Koje
časopise?“
,,Ne mogu da se setim. Saino tren.“ Bajer je otišao do telefona na
stolu u ćošku i okrenuo direktni broj za svoj tim na mestu zločina.
Postavio je pitanje, slušao neko vreme, a onda spustio slušalicu. „Tačno.
Bili su to Aktuel raport.“
,,Bingo“, uzviknuo je Halders, koji je još uvek stajao. ,,Bingo.“
„Da li bi hteo da objasniš?“, upitao je Vinter.
„Primetio sam par primeraka Aktuel raporta skrivenih u domu
Elfvegrenovih. Ispod stola.“ Halders je pogledao Anetu Džanali. „Zar
nije talco, Aneta? Pomenuo sam ti to onda.“ „Da.“
„Aktuel raport“, rekao je Halders. ,,A dobra vest jeste da su
Elfvegrenovi još uvek živi i zdravi.“ Okrenuo se lca Bajeru. „Kada ćemo
dobiti DNK rezultate?“
Da li je to najmanji zajednički imenilac?, pomislio je Vinter.
Seksualni kontakti?
„Hoćeš da kažeš da su davali oglase za seksualne kontakte?“,
rekao je. „U tim časopisima?“
Halders ga je pogledao kao da je dete.
„Samo par malih“, rekao je.
Oglasi za seksualne kontakte, ponovo je pomislio Vinter. Moglo
bi lako da se desi da su se Valkerovi i Martelovi sreli i upoznali na taj
način. Ili prerano donosimo zaključke? Moraju ponovo da pritisnu
Elfvergrenove, jako. A ako su se parovi stvarno tako upoznali…
 „Moguće je da je ubica tako stupio u kontakt sa žrtvama“, rekao
je Ringmar i time izgovorio Vinterove misli.
 44

Nije imao sećanje na reči, nikakve vriske. Sve je bila ogromna

težina koja ga je pritiskala poput planine.
Preko praga, i u sobu, i onga da je zgrabio.
Bilo je buke… i svetlo napolju je postalo jače, i jače, i više nije
mogao da vidi. Cinilo se kao da su sati. Neko je čekao.
Neko je trčao goredole po stepenicama, vikao. Svetlo je i dalje
bilo jako kao nikad.
Bilo je kao prošli put. Odmerili su ga od glave do pete. Ovog puta
se nije smejala. On je bio taj koji se smejao. Smehom je oterao svaku
šansu za milost.
U bubnim opnama mu je bio zvuk, kao zvižduk.
Dok je silazio liftom, držao je lice okrenuto u stranu. Svetlo
napolju je postalo normalno. Okliznuo se dok je hodao preko ulice. Nije
morao da ide daleko.
Spazio je nešto. Sada je znao. Ponovo je postalo svetlije, izgledalo
je drugačije.
Ringmar je dangubio kraj prozora. Lice mu je odavalo manjak
sna. Gledao je napolje. Podne je zračilo dahom mira. Nikada nije bilo
ovako tiho.
„Srećna Nova godina, Eriče.“
„I tebi.“
Vinter je protrljao lice, a zatim oči. Telefonirao je kući. Anđela je
zvučala zabrinuto. Njegov svet je sada postao njen na mnogo direktniji
način. Možda je to bila dobra stvar, za njihovu zajedničku budućnost.
Njegovo odsustvo nije bilo samo njegovo. Nije samo on jurio u noć kao
izgubljena duša. Pre godinu ili više dana Anđela je rekla da izgleda kao
da više voli da živi među mrtvima nego među živima. To je bilo pri kraju
razgovora koji je postajao sve nepovezaniji kako je noć odmicala, i nisu
se vraćali na to sledećeg jutra. Ali nikada nije zaboravio njen izraz: život
među mrtvima.
Sada je bila svedok njegovog života iz blizine; brutalnosti koju je
obuhvatao. Surovih telefonskih poziva u rano jutro. Retko su stizali u
neko drugo vreme. Pretura u potrazi za donjim vešom dok adrenalin
počinje da teče.
„Berjeson nije našao ništa po imenu Menhetn ovde u Geteborgu
kada sam ga posetio.“
Vinter je grebao rukom preko brade i posegao za cigarilosima.
Ponovo je protrljao oči. Pekle su ga.
„Naš čovek bi lako mogao da nosi uniformu“, rekao je. „Sedeo
sam ovde pre nego što si došao, razmišljao o tome.“ „Stvarno?“
„Dvoje komšija je reklo da im se učinilo da su videli nekoga u
uniformi nedugo posle ponoći. Malo nesigurni u to kada.
I malo nesigurni u vezi s tim koliko su bili trezni do tada.“
,,Da li je bilo neke nevolje u tom kraju?“
„Malo pometnje. Policija Melndala je posiala koia negde svega
par ulica dalje.“
,,Da li su možda njih komšije videle?“
,,Ne znam. Kao što rekoh, bili su par blokova dalje. Zašto bi
ostavili kola i otišli tamo? ,,Ne znam. Nisam još imao vremena da
razgovaram s momcima.“
Vinter je ustao, ne upalivši ,,corps“ i počeo da hoda goredole.
„Gde možeš da nabaviš uniformu? Pretpostavimo da govorimo o
policijskoj uniformi.“
,,Zašto?“
„Hajde da samo pretpostavimo to, Bertile.“
Vinter je zapalio šibicu.
„Ali ne pretpostavljaš da je policajac?“
„Ako jeste, odmah dajem ostavku.“
„Hmm.“
,,Da li bi trebalo da počnemo istragu dve hiljade policajaca?“ „Ne,
ne. Citava ova stvar je već dovoljno otišla u širinu.“ „Kako to misliš?“
„Uniforme. Dečak samo pretpostavlja.“
„Malo više od toga. Malo je više od toga. Patrik je proveo gomilu
vremena razmišljajući o ovome. Cekao je da uvidi šta je.“ Vinter je
povukao dim iz cigarilosa i pogledao Ringmara. ,,A mi smo malopre
pričali o komšijama u Melndalu.“
„U redu. Uniforme. Ovaj ili onaj idiot je mogao da baci svoju
staru uniformu u kantu za đubre umesto da je pošalje na spaljivanje.“
„Hinm. Ili je neko dao da mu se sašije. Ne postoji autorsko pravo
na policijske uniforme.“
 „Dao da mu se sašije? Privatno, misliš?“
„Da.“
„Ali, u Švedskoj ih svakako više ne prave?“
Vinter nije odgovorio. Imao je ideju.
„Zar gradsko pozorište ne drži uniforme? Za predstave koje
izvode?“
„Ako su predstave s policijom“, rekao je Ringmar.
„I filmovi. Policijski filmovi svakako postoje, nema sumnje u to.“
Dim njegove cigare je bio nevidljiv u slabom zimskom svetlu koje je
dolazilo kroz prozor. „Zar nisam čitao o nekom filmu koji snimaju u
Geteborgu? Trileru? Čini mi se da sam to čitao. U GP.“
„Nemam pojma šta si pročitao“, rekao je Ringmar.
„Zar nisi video ništa o tome?“
„Svakako ne.“ Okrenuo se da pogleda Vintera. „Ali ako misliš da
smo možda pozajmili policijske uniforme nekoj filmskoj kompaniji,
možeš da zaboraviš. Naša gospođa šefica policije je rekla ne bilo čemu
sličnom.“
,,Znam.“
„I to je dobra stvar, mislim“, rekao je Ringmar.
„Pratiću sve to, ali prvo ima nešto drugo za šta moram da se
pobrinem“, rekao je Vinter, ugasio cigaru u pepeljari i krenuo po kaput.

Nije bilo mnogo ljudi napolju. Prošao je pored stadiona Ulevi,

koji je bacao senku preko kanala prekrivenog sivoplavim ledom. Sunce
je sjalo na Lunden hil.
Parkirao je u tihoj ulici. Neki pas je počeo da laje u daljini.
Zvučalo je kao da neko lopatom čisti sneg, a kada je obišao da priđe iza
kuće, video je da je to Beni Venerhag.
Gangster je nosio crvenu vunenu kapu i crno odelo. Lopatom je
prilično vešto sklanjao neko ledeno grumenje snega.
„Uvek radiš kada ti dolazim u posetu“, rekao je Vinter. „Ako ne
orezuješ ruže, onda lopatom čistiš sneg.“
Venerhag je teško dahtao i naslonio se na lopatu.
„Mislio sam da ulepšam mesto, da bude spremno za tvoj
dolazak.” Venerhag je naslonio lopatu na zid, skinuo vunenu kapu i
zalizao unazad tanku plavu kosu pomoću znoja sa čela. „Bilo je to veliko
iznenađenje kada si telefonirao.“
 ,,I za mene kada si se javio. Mislio sam da si zakupio jahtu na
Zapadnoindijskim ostrvima.“
Venerhag je odmerio Vintera od glave do pete.
„Skoro da si dobro mislio.“ Otvorio je zadnja vrata. „Nešto je
iskrslo i stalo na put.“
„Sta je to bilo, Beni?“
„Posao. Znaš. Kako je Lota, usput budi rečeno?“
„Dosta s tim.“
Beni Venerhag je nekada bio oženjen Vinterovom sestrom, ali je
to trajalo samo nekoliko dana. Sećanje na to je kod Lote Vinter ostalo
poput nejasne noćne more.
Venerhag ga je poveo u veliku sobu okrenutu ka bašti. Prozori sa
pogledom su se protezali skoro od poda do plafona.
„Bojim se da je bazen prekriven snegom“, rekao je Venerhag. „Ali
možeš u saunu ako hoćeš.“
Na stolu je bilo flaša, kao i čaša. Soba je mirisala na dim. „Nisam
stigao da počistim, samo da uklonim sneg.“ Pokupio je bocu i držao je
ka svetlu. Viski je zasjao poput ćilibara. „Imalo je dobar ukus prošle
noći, ali ne znam sada.“ Pogledao je Vintera. „Hoćeš kafu ili nešto?“
Vinter je odmahnuo glavom.
„Izgledaš malo neraspoloženo, ako bih mogao tako da se
izrazim.“
„Morao sam da ustanem rano jutros.“
„Cuo sam nešto na vestima oko ručka.“
„Sta si čuo?“
„Nešto o ubistvu, u Melndalu. To je otprilike sve što su rekli.“
Pogledao ga je ponovo, ovog puta pažljivije. ,,Ne misliš valjda da ja…“
,,Ne. Ali mi je potrebno još informacija.“
„0 čemu?“
Vinter je razmišljao na tren.
„Ovom poslu“, rekao je. „Ubistvu. Ili ubistvima. Bilo ih je
nekoliko.“
,,Stvarno?“
„Kako su stvari s ukradenom robom ovih dana?“ ,,Izvini?“
,,Da li su čuo nešto o onome što se prodaje unaokolo?“ ,,Ne.“
Ponovo je pitao Vintera da li bi nešto da popije, a ovaj je odbio.
Venerhag se izvinio i otišao do kuhinje po kiselu vodu. „Gde smo ono
stali? Trgovina kradenom robom? To nije lepo raditi. “
,,Uniforme.“
„Uniforme? Kakve uniforme?“
,,Da li znaš nešto o trgovini uniformama? Serija lcoja je
ukradena… ili pozajmljena, iz nekog razloga? Ili samo pojedinačne
uniforme koje su stavljene u promet. Možda radi… kopiranja.“ ,,Ja se ne
uplićem u terorizam, Eriče.“
„Hteo bih da proveriš.“
„Nikada nisam čuo ništa slično.“
,,Proveri.“
,,Da, da. U redu.“
Vinter je zapalio ,,corps“.
,,Da li je bilo neke priče o nekome u tvom krugu prijatelja ko se
čudno ponaša?“, pitao je. „Ili izvan, kada smo već kod toga?“ „Sada si me
zbunio.“
,,Da li imaš nešto o svim ludacima?“
„Zar ti nemaš?“
Ovde su bile male šanse. Vinter se raspitivao o Venerhagovim
poznanstvima u svetu kriminala. Nije dobijao nikakve odgovore koje bi
mogao da iskoristi.
Razmišljao je na trenutak o tome koliko bi trebalo da otkrije. Dao
je Venerhagu kratak opis onoga što se desilo.
,,To je samotnjak“, rekao je Venerhag. „Taj ne pripada našem…
poslovnom krugu.“ Doneo je kafu, koju je ipak napravio. „Neko kao taj
uvek radi sam. Lud. Nema kontakte.“
„Ima još nešto…“
Venerhag je sipao kafu Vinteru i sebi.
,,Da li se krećeš u nekim krugovima koji se… pa, igraju
seksualnih igara?“
Venerhag je krenuo i skoro da mu je šolja s kafom pala urilo.
„Sta si to kog vraga rekao?“
,,To je jedna od smernica koje pratimo. Imamo razloga da
sumnjamo. U redu. Ti si čist kao sneg na onom bazenu tamo, ali nisi
neupućen.“
„O čemu?“
„Seksualnim žurkama. Svinger žurkama. Zameni supruga.
Takvim stvarima.“
 „Govoriš o privatnom životu drugih ljudi, Eriče. Kako ja da znam
išta o tome?“
„Je li uobičajeno?“
„Nemam pojma. Hoćeš da kažeš da smo ja i moji… poslovni
kontakti verovatno umešani u takve stvari? Počinjem da se ljutim.“
„Nisam tako rekao.“
,,Odbij.“
„Hteo bih da mi učiniš nešto. Ako znaš ikoga ko je kontakt za
takva zbivanja, voleo bih da čujem za njih.“
„Kako to misliš? Kao pauk u mreži?“
,,Da, nešto tome slično. Neko ko zna druge koji znaju druge.“
„Kao što rekoh, nemam pojma.“
„Ali znaš ostale koji znaju ostale“, rekao je Vinter.
„Hoćeš li otići ako klimnem glavom?“
,,Da.“
Venerhag je klimnuo glavom i Vinter je ustao.
„Čuo sam da očekuješ prinovu u porodici“, rekao je Venerhag.
„Kako si to čuo?“
„Hajde, daj, glavni inspektore. Lični životi slavnih jednostavno
nisu lični. A u krugovima u kojima se krećem, ti si slavan.“

Elfvegrenovi su ljubazno zamoljeni da dođu u stanicu kako bi im

bila postavljena neka pitanja u vezi sa istragom.
„Nema više Gospodin Fini“, rekao je Halders Džanali. „Ne.
Mislim, ti si naširoko poznat kao prijatan, prijateljski nastrojen čovek.“
„Nema više.“
Vinter je odlučio da Halders bude taj koji će razgovarati kada
dođu Elfvegrenovi. Vinter je sedeo u pozadini.
„Zašto imate pornografske časopise u svom stanu?“, pitao je
Halders.
Lice Erike Elfvegren je postalo crveno kao cvekla. Per Elfvegren
je bio zbunjen.
„Aktuel raport“, rekao je Halders. „Video sam nekoliko
primeraka kada smo došli da razgovaramo s vama.“
,,0 čemu… o čemu se ovde radi?“, pitao je Per Elfvegren. ,,0
ubistvu“, rekao je Halders. „Ljudi koje znate su ubijeni. Eto o čemu se
radi.“
 Dobro, Fredriče, pomislio je Vinter, čineči se nevidljivim u uglu
dijagonalno iza Haldersa. Zena ga je gledala, kao da traži podršku.
Vinter nije pomerio ni mišić. Nema više dobar pandur, loš pandur.
„Kakve to veze ima sa… časopisima?“
„To se i mi pitamo. Zato i postavljamo pitanje.“
,,Ne shvatam“, rekla je Erika Elfvegren. Lice joj je i dalje bilo
crveno i stalno je vukla suknju preko kolena. Halders je pogodio žicu.
Vinter je mogao da vidi da muž to bolje podnosi. Počeo je da se ljuti
usred svog poniženja.
„Sta je ovo kog vraga?“, rekao je Per Elvegren. „Ovo je
besmisleno.“ Pogledao je u Vintera, ali Vinter se bavio svojom
beležnicom. Ovo je bio bitan trenutak u istrazi. Možda se bliže nečemu,
pomislio je. Možda je ovo trenutak kada postaje ozbiljno. ,,Da li nas
optužujete za nešto?“, pitao je Elfvegren. ,,I mi vraški sigurno nemamo
nikakve primerke časopisa o kojima govorite. Fib aktuelt ste rekli?“
„Aktuel raport“, rekao je Halders. Okrenuo se ženi. Profil mu je
postao blaži. Vinter je to video. „Sve što hoćemo jeste pomoć s vaše
strane. Ovo nije ništa oko čega bi se trebalo nervirati. Znam puno ljudi
koji redovno kupuju Aktuel raport.“
„Neka sam proklet ako ja to radim“, rekao je Per Elfvegren. ,,I
nikada ga ne kupujem.“
„Ali ste znali ljude koji su ga kupovali“, rekao je Halders.
„Valkerove. Martelove.“
Halders je bacio pogled ka Vinteru. Nisu našli primerke časopisa
u stanu Valkerovih. Ali Vinteru je nešto proletelo kroz um, i napravio je
zabelešku.
„Sta to znači?“, rekla je žena tihim glasom. „Sami ste rekli da to
nije neuobičajeno.“ Pogledala je u muža. „Ako je to slučaj.“ „Ne sedim
ovde i ne postavljam vam pitanja radi zabave“, rekao je Halders. „Desila
su se neka užasna ubistva u Geteborgu ove zime, a vi ste poznavali sve
žrtve.“ Odmerio ih je od glave do pete, jednog, pa drugog. „Tražimo
zajednički imenitelj, morate to da razumete.“
„Nisam imao pojma da imaju takve časopise“, rekao je Per
Elfvegren.
Lažeš, pomislio je Vinter.
„Nijedan od ovih parova?“
,,Ne.“
 „Ni Martelovi?“
„Eh?… Molim?“
„Niste znali da Martelovi kupuju Aktuel raport?“
,,Ne.“
„Zapravo, uopšte niste poznavali Martelove?“
„Eh?… Ne.“
Nije lako lagati, pomislio je Vinter. Moraš da budeš doslean.
„Niste reagovali pre minut.“
,,Molim?“
„Nikada niste rekli da poznajete Martelove, ali pre minut niste
reagovali kada sam rekao da su to ljudi koje ste poznavali.“ „Mora da
sam vas pogrešno razumeo“, rekao je Per Elfveren.
„Znači, niste lh zapravo poznavali?“
,,Ne.“
„Pitaču vas još jednom“, rekao je Halders i pogledao u Vintera,
koji je sedeo, sa nameštenom olovkom, spreman da zabeleži laž. Per
Elfvegren je znao da znaju. Pogledao je suprugu.
Vinteru je palo na pamet da je možda jedno od njih dvoje samo u
ovome. „Pitaću vas još jednom: da li ste poznavali, ili je jedno od vas
dvoje poznavalo, Martelove, ili jedno od njih dvoje?“ Erika Elfvegren je
izgleda morala da donese odluku. Pogledala je muža, a onda Haldersa.
,,Da“, odgovorila je. „Poznavali smo ih, oba.“
„Oba? Kako to mislite?“
„Znali smo oba para. I Martelove.“
„Dakle, to je utvrđeno“, rekao je Halders. „Sledeće pitanje je:
kako?“
„Sta mislite pod tim?“
Halders se okrenuo da je pogleda u oči.
„Kakvu vrstu odnosa ste imali s njima? Večeravali ste zajedno?
Pravili roštilj? Išli na sportske događaje? Planinarili? Seksualno
opštili?“
Cilj opravdava sredstvo, pomislio je Vinter. Uskoro će Per
Elfvegren ustati i udariti Haldersa. Ako je nevin, hoće. Ja bih.
,,I dalje ne razumem kakve ovo veze ima s tim“, rekla je Erika
Elfvegren.
„Recite nam ponovo kako ste stupili u kontakt s njima“, rekao je
Halders.
 45

Morelijus je skrenuo desno na kružnom toku. Soabraćaj se

pojačao tokom podneva. Neko mu je ablendovao da ga pozdravi. Možda
je postojao opšti osećaj dobronamernosti prema policiji.
„Nije bilo ništa gore nego kad je bilo koja druga proslava na
ulicama“, rekao je Bertram. Razgovarali su o proslavi Milenijuma.
„Malo više ljudi.“
„Mnogo više ljudi. Ali su se relativno dobro ponašali, uprkos
tome.“
„Da li si ranije završio?“, pitao je Morelijus.
„Kako to misliš?“ Bertram se okrenuo ka kolegi.
„Nisam te video u tri.“
„Bilo je neko trvenje ispred hotela Par&.“
„Nisam stigao dotle.“
„Nisi mnogo propustio.“
„Bilo je malo nevolja i s divljim taksistima.“
„Tako sam čuo. Afrikanci su prekoračili svoje granice.“ Većina
vozača taksija bez dozvola u Geteborgu su bili stranci, i daleko od toga
da su bili integrisani u švedsko društvo. Podelili su centar grada među
sobom. Iranci, Iračani i bivši Jugosloveni su radili na Aveniji, sve do
jarka. Afrikanci su upravljali Estra Nordstanom. Granica^među njih je
bila tačno određena.
Radio se oglasio krčanjem. Bertram se javio. Pijanac na tramvaju
broj tri kod Vasa / Viktorija. Verovatno dvojica. Vozač je pokušao da ga
skine zato što pravi priličan lom.
,,Primljeno“, rekao je Bertram. ,,Preuzećemo.“
Tramvaj je stajao u Vasagatanu baš tamo gde je trebalo da skrene
desno. Kola nisu mogla da prolaze normalno. Putnici su izašli i načičkali
se napolju. Pijanac se grčevito držao šipke na ulazu.
Neka žena je bila pored njega, verovatno su bili zajedno. Bertram
i Morelijus su parkirali na stazi za bicikliste i prišli tramvaju. Covek je
mahao slomljenom bocom. Zena je pokušavala da mu uzme bocu, ali je
nestala kada je policija prišla bliže.
„Spustite to“, rekao je Bertram.
 Pijanac je zagrgotao neki odgovor i zamahnuo bocom ka
Bertramu, ali je izgubio ravnotežu i pao iz tramvaja. Napravio je
polukrug napred i stropoštao se u lapavicu. Nije ni pokušao da se
pomeri. Zena je vrisnula i zagledala se u policajce. Bila je pijana, ali
pokretljivija od njega. Čovek je sada grabio vazduh, nadao se da će naći
nešto za šta će se uhvatiti kako bi mogao da se podigne u sedeći položaj.
Morelijus nije video krv. Čovek je uspeo da se podigne na sve četiri, a
onda je ustao nesigurno.
„Hteo bih da krenem ponovo“, rekao je vozač tramvaja, koji je
sada stajao pored Bertrama.
,,U redu je“, rekao je Bertram. ,,Mi preuzimamo odavde.“

Anđela je počela da se gega, stvarno da se gega. Bio je to prijatan

osećaj. Sada su oboje bili vidljivi, ona i dete. Gegali su se iz lifta i
otključali ulazna vrata.
Ako bude devojčica, zvaće se Eliza. Možda. Nisu još bili sigurni za
ime dečaka. Erik je predložio Stur, Gete ili Sun. Zašto ne sva tri? Rekla
je. Ili ako mu damo ime Gete, mogao bi da promeni prezime i postane
Gete Borg. Zvuči kao sjajna ideja, rekao je, a onda se vratio svojoj
odvratnoj istrazi ubistva.
Pokušala je da izbegne razmišljanje o stambenoj zgradi gore uz
ulicu. Tamošnji nadstojnik se starao i o njihovoj zgradi. Osmehnuo joj
se značajno kada su se sreli na ulazu pre neki dan, kao da dele neku
tajnu.
Zazvonio je telefon. Javila se, a još nije ni skinula kaput. Znojila
se pošto je došla sa vlažnog snega napolju na višu temperaturu u liftu.
,,Halo?“
Nije bilo odgovora, i ona se stresla; odjednom joj je bilo hladno,
kao da se znoj pretvorio u led.
,,Halo?“
Skoro da je zaboravila, desilo se pre nekoliko meseci. Mogla je da
čuje nekoga kako diše, neko je slušao. Ruka je počela da joj drhti.
Osetila je pokret u stomaku, a onda još jedan. Čulo se ,,klik“ i linija je
ponovo bila slobodna.
Ispred vrata se čulo grebanje i onda su se otvorila. Trgnua se.
,,Anđela!“
Siv Vinter je stajala na vratima, s ključevima u rukama. „Nisam
mislila da ima ikog unutra.“
Anđela je spustila slušalicu.
„Šta je bilo?“, pitala je Siv. ,,Je li ti zlo?“
,,Da.“
„Hajde, skini kaput i sedi.“ Pomogla je Anđeli oko kaputa i
čizama. „Hoćeš li čašu vode?“
,,Da, molim.“
Siv je otišla u kuhinju i vratila se sa čašom.
„Trebalo bi malo da usporiš. Moraš li da radiš do poslednjeg
trenutka?“
„Nije to.“
„Šta je, onda?“
„Neko kopile stalno zove ovaj broj. Ali nikada ništa ne kaže.“
„Stvarno? Uznemiravajući pozivi?“
,,Ja ih ne bih tako nazvala.“ Otpila je gutljaj i držala čašu u ruci.
„Užasno je. Poslednji je bio davno, ali ovaj…“
„Jesi li malopre primila takav poziv?“, pitala je Siv, prekidajući je.
,,Da.“
„Šta Erik kaže na to?“
Andela je otpila još gutljaj. Dakle, šta je rekao? Složili su se da su
pozivi prestali, ali sada će morati da urade nešto po tom pitanju.
,,Da bi trebalo da sačekamo, ali sada nisam više sigurna u to.“
„Moraćeš da mu kažeš.“

Bergenhemu je glava gorela kao da se nebo zapalilo. Sav taj

vatromet kao da je smirio bol, ali sada je bilo mnogo gore. Daleko gore.
Vrištao je naglas tokom noći, govorio u snu, pričao nepovezano.
A onda je zaspao i kada se probudio, bol je još bio tu, ali više kao
prigušeno zviždanje.
Vid je počeo da mu se muti. To se događalo u naletima i pri
naglim pokretima.
Martina se vratila iz sobe pored njegove. Ada se samo smejala i
mahala. Bio je sav obučen i spreman, sedeo je u hodniku, vezivao cipele.
,,Ja ću voziti“, rekla je.
Zatvorio je jedno oko dok su se vozili preko mosta. Trajekt je
upravo odlazio. Krovovi su bili teški od snega. Bele kape, rekla je Ada
pre neki dan, pokazujući na njih.
 Počeo je da se oseća užasno. Martina je vozila kao vozač hitne
pomoći.
Odmah su ih primili. Rendgen, hladno svetlo, lampe koje mu
sijaju u oči. Znao je šta je, znao je već nekoliko dana. To je verovatno
ono što mu je određivalo raspoloženje čitave godine, nemirnu brigu.
Učinilo mu se da može da ih čuje kako govore o operaciji. Reči su
poskakivale i tutnjale svuda oko njega.
„Hoću da zadržim vid.“
Svi su bili obučeni u belo. Bele kape. Pokušao je da dopre do njih.
Molim vas, poštedite mi vid.
Elfvegrenovi su se naposletku izmigoljili sa udice, pobegli od
Haldersa. Nisu ništa priznali, ali su ostavili otiske prstiju.
,,0dbijam“, rekao je Per Elfvegren. „Nemate pravo da ovo radite.“
,,Kada sprovodimo istragu, imamo pravo da uzimamo otiske
prstiju radi poređenja“, rekao je Vinter. ,,U tačno određenu svrhu.“
„Ko odlučuje to? Ko donosi odluku?“
„Osoba koja je zadužena za istragu.“
,,A ko je to?“
,Ja.“

Čekali su na odgovore. Bajerov tim je bio podjednako žejan.

„Osetljiva je to stvar, ovo“, rekao je Halders.
„Koja stvar? Njihove aktivnosti u slobodno vreme?“, pitao je
Vinter.
„Niko ne želi da govori nekolicini pandura o svojim jebačkim
aktivnostima.“
,,Ne, očigledno da ne.“
„Trebalo je da razmisle pre nego što su krenuli u to“, rekao je
Halders.
„Moraćeš da zaustaviš galije carske neko vreme“, rekao je Vinter.
„Moguće je da nikada nisu bili tamo. U stanu Valkerovih.“
Elfvegren je rekao, tokom prvog razgovora pre dužeg vremena, da
su bili jednom kod Valkerovih, ali je kasnije tvrdio da ga je sećanje
izdalo. Promenio je mišljenje. Nikada nisu ni kročili u stan Valkerovih.
„Gomila sranja“, rekao je Halders. „Kladim se.“
„Koja je nagrada?“
„Godišnja pretplata na Di Bino.“
 Bajer je nazvao.
„Slažu se“, rekao je. „Bili su u stanu.“
„Šta je sa Martelovima?“
„Ništa tu.“
Vinter je mahnuo Haldersu i spustio slušalicu.
„Jesi li prihvatio opkladu?“
„Ponovo ćemo ih privesti“, rekao je Vinter.
„Analiza krvi“, rekao je Halders. „Ne zaboravi mrlje sperme.“ „Još
ne možemo to da uradimo.“
„Jesi li siguran?“
Vinter je bio siguran. Tužilac nikad neće pristati na analizu krvi.
Potreban im je ubedljiv specifičan dokaz, a sve što imaju jeste nekoliko
svedoka, nešto slično svedocima.
„Svedoci koji imaju snošaj“, rekao je Halders. „Cudovišta sa dvoja
leđa.“
„Ne srljaj unapred, Fredriče. Možda su samo pili kafu.“

Ovo je bio poslednji put. Potrošila je više vremena na njega nego

što je vredeo. Tako je to on video.
„Izvini što kasnim“, rekao je.
„Nema problema.“
„Morali smo da odvedemo pijanca u ćeliju.“
„Da li je bilo teško?“
„Zaspao je u kolima.“ Seo je. „Znali smo ga, slučajno. Indirektno,
barem.“
„Sto znači šta?“
„Bio je to otac Patrika Strembalda. Sreo sam Patrika jednom ili
dvaput i bilo je…“
,,Ne podsećaj me“, rekla je Hane.
„Nisam tako mislio“, rekao je Morelijus.
Nije morao da je podseća. Marija je sada izgledala kao izmenjena
ličnost, ali je sećanje bilo kristalno jasno, a ujedno i naknadne
posledice. Istraga socijalne službe. „Šta čovek poseje, to će i požnjeti.“
Ostavili su temu Patrika i njegovog oca i pričali o Moreliusu.
Ispričao joj je ponovo o svojim vizijama.
„Ne mogu da prestanem da se vraćam u mislima toj… nesreći“,
rekao je.
 Hane je klimnula glavom. Morelijus je gledao dole u sto. Nije
sada gledao u nju, izbegavao je njene oči.
„Proganja me. Ta sirota…“
„Kako to misliš?“
„Kako to ti misliš?“
„Rekao si da te proganja.“
„Jesam li?“ Pogledao je kroz prozor. „Ponekad ne znam šta
govorim. Mislim da me iskustvo koje sam irnao tog dana proganja, a
možda ne samo to. Druge stvari koje su se dogodile.“ Kasnije je rekao da
nema svrhe da nastavi dalje da bude policijac.

Nadstojnik je sedeo u svojoj uobičajenoj kancelariji, čekajući

Vintera.
„Novine? Časopisi? Nemam ništa s novinama i časopisima.“
„Mislite, ljudi ih nose u smetlarnicu sami?“
,,Uvek.“
,,U redu.“
„Hteo bih da prijavim jednu sitnicu, slučajno.“
„Recite.“
„Neko stalno ulazi u moju malu… ostavu u vašoj zgradi, i sedi
tamo i jede ili pije kiselu vodu.“
„Vašu ostavu? Mislite, u vašu kancelariju dole u podrumu?“
„Neko stalno ulazi tu.“
,,Provaljuje?“
„Desilo se nekoliko puta u poslednje vreme, zapravo. Nikad
nisam video ništa slično.“
,,Da li su vrata oštećena?“
,,Ne. Mora da je neko s ključem. Osim ako ne obija bravu.“ ,,Da li
je išta ukradeno?“
,,Ne, koliko sam mogao da vidim.“ Coveku je izgleda bilo drago
što Vinter nije omalovažio ovaj zločin. „Nije baš prijatno, zar ne? Ne
možete ići unaokolo i raditi takve stvari, ili?“
,,Ne. Trebalo bi da podnesete zvaničnu žalbu.“
„Upravo to radim.“
,,U redu. Ali bi trebalo da kontaktirate i s policijskom stanicom u
Kalmersgatanu, kako bi formalnosti mogle da budu završene.“
Vinter je rekao laku noć i prešao tih par metara do kuće peške.
Duboko je udahnuo. Januar će uskoro da ustupi mesto februaru, i biće
daha nečeg drugog u vazduhu.
U Londonu će uveliko biti na putu proleće, pomislio je. Par
godina ranije radio je na jednom potresnom slučaju tamo. Nije hteo da
razmišlja o tome sada. Umesto toga, razmišljao je činjenici da starac
nije popušio ni jednu jedinu cigaretu dok je Vinter bio s njim.
Majka je vikala nešto iz kuhinje kada je ušao u hodnik. „Anđela
je izašla da kupi hleb“, rekla je kada je ušao u kuhinju.
Vinter je otišao da pozdravi Anđelu kada se vratila.
„Bio je još jedan telefonski poziv“, rekla je.
„Kako to misliš? Ko je zvao?“
,,Ko god da zove i diše i ne spušta slušalicu ponovo.“ ,,Sranje!“
„Sta da radimo?“
„Verovatno je najbolje da nabavimo novi broj. Koji nije naveden
u imeniku.“
,,Dobro.“
„Razmišljao sam da to uradim ranije.“
„Uradi to sada.“
To bi trebalo da učini kraj ovome. Ali, šta se zbiva? Da li da
razgovaram s Birgersonom i tražim zvanično prisluškivanje? Za šta?
Ovo je deo istrage. Stur. Odjednom se setio onoga što je Lareda Vajc
rekla. Video je Anđelin profil u vratima. Ispupčen. Pomislio je na
podrum.
Proverio je beležnicu i okrenuo broj kancelarije iz koje je upravo
izašao. Starac je još bio tamo.
„Rekli ste da vam je neko bio u kancelariji, da je pio kiselu vodu.“
»Da.“
„Kako znate?“
„Boca je još bila tamo. Desilo se to nekoliko puta. Nekoliko
boca.“
,,Da li ste ih zadržali?“
„Zadržao, svaki put. Ostavio sam tri sa strane. Upravo sam hteo
da ih odnesem sutra.“
 46

Vinter je navukao rukavice i krenuo liftom dole. Ovo je bio pr-‘vi

put da je skupljao dokazni materijal u sopstvenoj zgradi. Svet se
približava.
Morao je da sačeka par minuta da čovek stigne.
„Nisam shvatio da je tako bitno“, rekao je. „Dobro je da sam to
pomenuo.“
Otključao je vrata.
„Vidite. Nema tragova grebanja oko brave, bar koliko ja vidim.“
Vinter se složio.
„Ovo je brz odgovor policije, moram da kažem.“ Otvorio je vrata.
,,Vi očigledno shvatate stvari ozbiljno.“
,,Da“, rekao je Vinter. Ne, pomislio je. Ovo je bio odgovor koji ni
sam nije baš razumeo. Anđelina zabrinutost. Neki nemi pozivi
telefonom. Neko ko ne bi trebalo da sedi u ovoj ostavi i pije kiselu vodu.
Slučaj za glavnog inspektora kriminalistike Vintera.
Bile su to ,,zingo“ flaše.
„Uzeću ih“, rekao je Vinter i podigao sve tri levom rukom u
rukavici.
„Vidim da ste radili kao konobar“, rekao je nadstojnik.
Bergenhem je povratio svest i pogledao po sobi. Ako je ovo raj,
izgledao je neverovatno slično svetu koji je upravo napustio.
Mogao je da fokusira pogled. Nije bilo više onog osećanja kao da
mu gori u glavi. Martinino lice je bilo razaznatljivo, blizu. Rekla je
nešto, ali nije mogao da čuje šta. Pokušao je da sedne. Ponovila je.
„Lezi mirno, Larse. Moraš da paziš.“
Neko u belom je obigravao iza nje. Možda je to anđeo i na neki
način je to i bila. Prvo joj je prepoznao lice, a onda i glas.
„Samo sam svratila u prolazu“, rekla je Anđela.
Isti slučaj, pomislio je.
„Izgledaš bolje.”
Nemam sa čime da poredim, pomislio je.
„Gde sam?“
„U odeljenju u bolnici Zalgren“
 Sada se sećam. Sada mogu da postavim najbitnije pitanje.
,,Da li je tumor nestao?“
,,Tumor?“
„Tumor na mozgu. Da li ste ga izvadili ? “
Možda je primetio mali osmeh usred sve ove ozbiljnosti.
Okrenula se drugom anđelu u belom, koji je izgleda klimnuo glavom.
„Najpre smo sumnjali na encefalitis, ali se ispostavilo da je to
najgadniji mogući napad migrene.“
„Migrena? Ali nikada nisam patio od migrene.“

Boce su bile kod Bajera. Nisam znao da još prodaju ,,zingo“,

rekao je. Da li je ovo još jedna poruka za nas, šta misliš?, upitao je.
Vinter je mahnuo rukom, odbacujući: kraj porukama.
Ponovo je slušao Sakrament i pročitao tekst. Pevač je gazio kroz
krv u donjem Menhetnu, ali je uspeo da pobegne i krene u svemir.
Vinter je ovo slušao toliko puta do sada da je mogao daazaznaje sve više
i više reči i bez podsetnika. Ili mu se možda samo pričinjavalo.
Kad god je hodao kroz grad, imao je običaj da osluškuje pušta li
se crni metal, tražio je odjeke buke životinja grabljivica u muzici u
pozadini u robnim kućama ili prodavnicama muzike. Reagovao bi svaki
put kada je proiazio neko s vokmenom na ušima. Mnogo ljudi je to
radilo. Svi su zvučali isto, ritmični zvukovi kao zujanje, zarobljeni u
slušalicama. Povremeno bi skinuli jednu s uveta ili iz njega. Nikada crni
metal. Ali uvek vrlo glasno.
Vinter nikada nije slušao sa slušalicama. Hteo je da se kreće u
ritmu sa svojom muzikom, ali sa razdaljine. Sada kada je tražio takve
stvari, primetio je da je nekoliko kolega dolazilo na posao sa prenosivim
CD-plejerima.
Ponovo je razgovarao s Laredom, ukratko. Bili su u njegovoj
kancelariji.
,,Da li su ga prekinuli?“
,,Ne.“
„Sta se desilo, onda?“
Nije odmah odgovorila. Stajala je kraj prozora. Bilo je svetlije
nego što je bilo u isto vreme prethodnom prilikom. Februar se bližio,
bio je na dohvat ruke ispred prozora.
,,On je na putu ka… negde drugde“, rekla je.
 „Sta to znači?“
,,Ne znam baš ni sama.“ Gledala je sunce kako počinje da zalazi.
„Ili je izgubio interesovanje na pola puta, ili mu to nije bila namera od
samog početka. Cekaj…“
„Kako da napredujem u istrazi?“
„Razmišljaj o rečima“, rekla je. „Rečima na zidu.“
„Da li je to sada bitniji trag? Volstrit?“
„Mislim da jeste.“
„Ne znam.“
„Pokušaj da ga pratiš.“
,,Da ga pratim?“
„Neće te odvesti od njega.“
„Hoće li pokušati ponovo?“
„Istu vrstu zloćina? Ne. Mislim da neće. Ne više.“
„Zašto ne?“
„Sećaš li se onoga što sam rekla o svetu u kojem vlada Bog, i
drugom svetu, u kojem vlada Sotona?“
„Nikada to neću zaboraviti.“
„Nešto se desilo u svetu. Njegovom svetu.“
„Nešto se desilo? Kako to misliš ‘desilo’? Neko ga je preuzeo?“
,,Moguće.“
,,Ko? Bog?“
„Verovatnije onaj drugi.“
„Đavo? To bi značilo svet bez nade, to si rekla prošli put.“
Klimnula je glavom i ponovo sela. Vinter je upalio stonu lampu. Sto mu
je bio čist.
„U svetu bez nade nema više svrhe boriti se“, rekla je. „To znači
da ne može da stigne nikud dalje. Više nije bitno šta će uraditi.“
„Tako da će prestati.“
„Mogao bi.“
„Znači, naša nada je u svetu bez nade, u kojem vlada Sotona?“

Ringmar je bio u kontaktu sa švedskom televizijom. Pravili su

film u Geteborgu o zločinu i kazni.
„Motali su se ovde prilično dugo. Nekoliko meseci, zapravo, sa
pauzom. Ono što je zanimljivo jeste da obuhvata i četrdeset policajaca u
uniformi.“
 „Četrdeset? Četrdeset glumaca?“, pitao je Vinter.
,,Ne. Statista.“
„Snimaju li sada?“
,,Da. Razgovarao sam sa gazdom. On je nadležan.“
,,Ah“, rekao je Vinter s osmehom.
„Ono što hoću da kažem jeste, on je taj koji je dogovorio
kostime.“

Do mesta snimanja se moglo stići peške, tako da su išli peške.

Tim je bio u poslu na prostranom parkiralištu izvan stadiona Gamla
Ulevi. Snežni zidovi visoki dva metra na obodu parkirališta duž Ale.
Kamere i mikrofoni su bili svuda, a dve žene su vikale u megafone.
Grupa policajaca se naslanjala na crnobela kola. Statisti, pomislio je
Vinter.
Ringmar je otišao i vratio se u pratnji visokog čoveka sa
ogromnim zulufima, sa zelenom vunenom kapom i braon kožnom
jaknom, koji je nosio fasciklu sa sobom.
„Mi smo nevini, stvarno“, rekao je i pogledao u Vintera.
„Zanimljivo je da hoćete da bacite pogled na ono što radimo ovde.“
„Sta mislite time da kažete?“
„Dakle… film je o jednom GIK u Geteborgu, i njegovim
avanturama.“
„Nemojte reći.“
„O tipu vaših godina, zapravo.“
„Nema nijednog“, rekao je Ringmar. „Erik je najmlađi u
Švedskoj.“
„Ovo je film.“
„Ah, naravno.“
„Znači snimate film o glavnom inspektoru kriminalistike, je li?“,
pitao je Vinter.
,,To je serija za televiziju o surovoj stvarnosti Geteborga i
Švedske uopšte. STV drama.“
„Kada će biti prikazana?“
„Verovatno za godinu dana ili tako.“
Vinter je pogledao okolo u glumce i tehničare.
„Šta se dešava sada ovde?“
„Trenutno šnimamo scenu u kojoj GIK posećuje televizijski tim
kako bi postavio neka pitanja u vezi sa slučajem na kojem radi.“
„U redu“, rekao je Vinter i otišao da pogleda u obližnju kameru.
„Hajde da krenemo.“ Pokazao je na patrolna kola i grupu statista koji su
se motali u njihovoj blizini. „Da li ste vi taj koji je nabavio ove
uniforme?“
„Da. Ali ne od vas.“
„Ne, to sam shvatio.“
„Policija Geteborga je beznadežna kada je reč o tim stvarima.“
„I ima pravo“, rekao je Ringmar.
„Odakle ste ih dobili?“
„Sved Int, stovarište za nabavku u Sederteljeu.“
„Koliko ste ih naručili odatle?“
„Četrdeset i jednu, da budem tačan. Jednu za rezervu.“ „Možete li
garantovati za sve?“
„Kalco to mislite?“
,,Da li je možda neka ukradena?“
„Bilo šta može biti ukradeno. Moguće je provaliti u skladište
kostima. Ali, očigledno, kada budemo završili, proveriću da li su sve tu
pre nego što ih pošaljem nazad u Sedertelje.“ Pogledao je patrolna kola.
„Već sam to uradio jednom prilikom. Ovo je druga runda snimanja koju
radimo.“
„Koliko dugo ćete još raditi ovo?“
„Dok ne završimo.“ Okrenuo se Vinteru. Bili su više ili manje iste
visine, ali je on bio otprilike deset godina mlađi od Vintera. „Možda još
mesec dana. Možda duže. Možete pitati režisera.“
Vinter je klimnuo glavom.
„Znači, uvek znate gde su vam rekviziti i kostimi?“, pitao je
Ringmar.
,,Pa… neću se praviti da sam sto posto siguran dok zapravo
snimamo. Ne svake sekunde.“
„Znači, neko bi mogao da odnese kostim kući izmedu dve scene
ili kako se to već zove?“, pitao je Vinter.
„Dakle… pretpostavljam da je moguće.“
,,Da li se desilo?“
„Verovatno. Ako radimo do kasno i moramo da počnemo rano
sledećeg jutra… pa… moguće je da nisu sve uniforme provele noć u
skladištu kostima. Ne znam stvarno, sada kada ste to pomenuli.“
 ,,U redu.“
„Jednu stvar, ipak, znam.“ Strpao je fasciklu ispod miške i
protrljao rulce da ih zagreje. ,,0ve scene koje snimamo… neke od njih…
dešavaju se u predgrađu i tiču se doseljenika, etničkih grupa koje su deo
zavere, mislim.“
Vinter je klimnuo glavom.
,,Ne želim više problema nego što je potrebno… Ne više od sveg
onog sranja koje bi moglo da krene kada snimamo, to jest. Dakle, hoću
da kažem… Ovde imamo četrdeset statista koji trče unaokolo u
policijskim uniformama i ponekad se slcoro svi pojavljuju u isto
vreme… Tamo u Hamarkulenu ili u Biskopsgardenu, recimo, i ja ne
želim ništa da rizikujem, zar ne? Da li me pratite? Da nelco kopile kaže
nešto nekom doseljeniku ili nešto. Da iskoristi priliku do kraja, moglo
bi se reći.“
„Mislite da se ispostavi da je neko od statista rasista?“
,,Tačno.“
,,I zbog toga šaljem sve… hajde da ih zovemo ‘policijske
statiste’… njihove brojeve ličnih karata.“ Podigao je fasciklu. „Imamo
sva njihova imena i adrese.“
„Poslali ste ih? Policiji, mislite?“
,,Da. Na proveru, recimo. Kako bih bio siguran. Već imate njihove
detalje.“
Bajer je dobio rezultate DNK testa iz laboratorije u Linkepingu.
„Bila je to sperma gospodina Martela.“
„Dakle, neka sam proklet“, rekao je Ringmar. Sta čovek poseje, to
će i požnjeti, pomislio je.
„Kako je njegova supruga?“, pitao je Bajer.
,,Loše“, odgovorio je Vinter.
,,I dalje više mrtva nego živa“, rekao je Ringmar.
„Ne volim taj izraz“, rekao je Bajer. „Ili si mrtav, ili si živ. Nema
ničeg između.“
„Da li si je video?“, pitao je Ringmar.
,,Ne.“
Ringmar nije ništa rekao, a to je bila tišina koja govori. Vinter ju
je prekinuo.
„Elfvegrenovi će doći sutra ponovo.“
Vinter je okrenuo Patrikov kućni broj. Javio se otac mladića, kao
da je stajao pored telefona. Vinter se predstavio.
Razgovarao je sa službom socijalnog: porodica je bila na lošem
glasu, ali nije bilo istorije zlostavljanja.
Vinter je razmišljao o Patriku. Bila je njegova dužnost da prijavi
da postoji sumnja u slučaj maltretiranja. Bila je to njegova dužnost,
obaveza. Ipak je oklevao, razgovarao sa vlastima. Ali sada je podneo svoj
izveštaj. Ništa nije rekao čoveku. „Tražim Patrika.“
„Zar ne možete da nas ostavite na miru?“
„Da li je Patrik kod kuće?“
„Ti si drugi prokleti policajac koji je zvao danas i tražio ga.“
,,Izvinite?“
„Treći, zapravo.“
Istraga ubistva, pomislio je Vinter. Ali tri pandura?
,,Ko su bili oni?“
,,Ne sećam se.“
,,Da li je Patrik razgovarao s njima?“
„Nije kod kuće.“
„Mogu li sada da razgovaram s njim?“
„Nije kod kuće, to ti, jebote, govorim.”
Vreme se prolepšalo dok su se vozili u Landveter. Nije bio mnogo
saobraćaja ovako rano popodne.
„Plavo nebo i ovde i tamo“, relcla je majka. Okrenula se da
pogleda sina, „Vratiću se kada beba stigne.“
Vozili su se oko terminala i parkirali na njegovom uobičajenom
mestu. Uzeo je kolica i krenuli su ka čekaonici za odlaske.
„Izgleda da nema kašnjenja“, rekla je majka, a onda briznula u
plač.
Zagrlio ju je.
„Ovo je prvi put… prvi put da sam letela ovamo sama“, rekla je
slabašnim glasom. Podigla je pogled ka njemu. „Znam da hoćeš da
ostanem ovde, ali moram da idem. Možeš li to da razumeš?“
„Da, razumem.“
„Mislim, tamo je… tamo je tvoj otac.“
Vinter je mogao da zamisli grob, gaj, planinu, brdo, more, tlo.
,,On je tamo, a takođe je i… ovde.“
„Naravno da jeste, Eriče.“
Hajde da ne ulazimo sada u to, pomislio je, ali on je ovde. Možda
je tako lakše.
Mahnula mu je s pokretnih stepenica ka carini i kapijama za
odlaske. Kasnila je.
Sačekao je kraj kola dok se avion nije uzdigao kao teška ptica
selica od srebra. Uvučen je u plavetnilo pet hiljada stopa iznad tla.
Februar
 47

Bilo je tragova prstiju na ,,zingo“ bocama, ali previše.

„Daj mi nešto sa čime mogu da ih uporedim“, rekao je Bajer.
,,Ne mogu da ih uporedim baš sa svačijim“, odgovorio je Vinter.
„Pola Geteborga je držalo ove boce“, Bajer je pogledao Vintera,
koji ga je izgleda pažljivo proučavao. „Da li su tako bitne?“
Vinter nije odgovorio.
Odvezao se do Heradsgatana i parkirao otprilike na istom mestu
kao i ranije. Vetar je sada bio jači, a doneo je i oblake sa sobom. Padala
je susnežica. Ponovo je bilo popodne.
Oblaci su već klizili brzo preko neba kada je pogledao gore u
prozore stana porodice Martel na šestom spratu. Otišao je okolo do
ulaza sa sjajnim pločicama. Obaveštenje na vratima sa desne strane
objavljivalo je da je predstavnik vlasnika nekretnine na raspolaganju
stanarima u svojoj kancelariji od pet i trideset do sedam i trideset prvog
ponedeljka svakog meseca. To je večeras, pomislio je. Razgovarali su s
nadstojnikom, ali nisu uspeli da izvuku nikakve nove informacije iz
njega.
Dakle, neko obučen u policijsku uniformu je prošao ovuda u
ranim satima prvog dana nove godine. Niko nije video policijska kola.
Ali uniforma jeste viđena. Svi svedoci su se složili:olicijska uniforma. To
je bilo nakon ubistva ili ubistava, ako Siv Martel ne preživi. Sta je čeka
ako uspe?, pitao se Vinter. Ne baš zavidan život, pretpostavljao je.
Otišao je nazad na ulicu i nastavio par metara dalje sve do
raskrsnice. Žena je manevrisala kolica u Sitifast supermarket. Vinter je
prišao prodavnici. Izgledala je oronulo u poznom zimskom svetlu. Bilo
je tragova rđe na spojevima i oko cevi, kao i pukotina u boji. Vinter je
ušao unutra. Police su bile napola prazne. Jedine mušterije su bile
Vinter i ta žena, koja je već čekala na kasi. Na kraju prazne prodavnice
bio je štand sa mesom, plavo svetlo oko njega je osvetljavalo dva
izbledela i prljava postera sa prikazom tranžiranja.
Ponovo je izašao. Reklamni poster je izleteo iz okvira i mlatarao
prema raskrsnici. Preleteo je preko travnjaka na drugoj strani i
zaustavila ga je sedam spratova visoka stambena zgrada Martelovih;
zalepio se za zid među prozore na drugom spratu.
Žena s kolicima ga je pratila napolje. Okrenula se levo pored
picerije i pekare, a obe su bile zatvorene. Kroz prozor picerije su mogle
da se vide stolice nagomilane jedna preko druge. Nastavila je uzbrdo.
Vinter je mogao da vidi crkveni toranj. Sišao je niz stepenice u
suprotnom smeru. Zgrade su bile u dolini i strana brda slična litici
zaklanjala je vidik. Niko sada nije dolazio niti odlazio. Kola su fijukala
pored njega napred na glavnom putu. Otišao je sve do prodavnice pod
nazivom Krokens Livs, gde je prošli put kupio kesicu „fišermans frend“.
Dva postera, reklame za filmove, lepršala su na vetru, kao prošli put.
Bili su to isti filmovi, Grad. anđela i Osvetnici.
Baš kao i prošli put, autobus je stao deset metara dalje, i nekoliko
starijih ljudi je izašlo. Vinter je ušao u prodavnicu da kupi kutiju šibica.
Stajao je među mlečnim proizvodima, kesicama čipsa, filmovima,
slatkišima, četkama za pranje suđa i novinama. Kroz staklo na vratima
mogao je da vidi kako vetar duva napolju. Žena na kasi je bila
strankinja, verovatno iz Turske ili Irana. Smešila se. Vinter je uzeo
šibice i platio. Iza žene je bila slika zgrade u kojoj je stajao. Uveiiko je
biia isečena, ali je pokazivala minimarket obasjan suncem. Nije bilo
sumnje da je to ista prodavnica. Tada, kao i sada, postojala su dva okvira
sa svake strane vrata, s reklamnim posterima za filmove. Fotografija je
uvećana na oko metar sa metar i po i delom je zaklonjena reklamom za
cigarete. Vinter nije mogao da se seti da je prošli put video fotografiju,
ali sigurno je bila tu. Boje su izbledele. Slika je mogla biti tri godine
stara, ili deset. Neki starac je stajao ispred vrata prodavnice, držao je
gomilu novina i izgledao kao ponosni vlasnik. Ali nije njegova pojava
naterala Vintera da i dalje zuri u sliku, zaboravivši potpuno na kusur,
tako da nije čuo kada mu se žena obratila. Iznad čovekove glave nalazio
se znak kojeg više nije bilo. Sada je znak strčao pod pravim uglovima iz
zida, a na njemu je pisalo Krokens Livs.
Na fotografiji je ime od crvenih slova bilo drugačije: Menbetn
Livs.

Berjeson je ponovo pitao u Pauerhausu, prodavnici muzike u

Valgatanu. Mladom detektivu nije smetalo da ide tamo. Bio je tamo i
ranije, za svoj groš.
„Bio sam ovde ranije. Lično, ako shvatate šta hoću da kažem.“
„Lepo je to čuti.“ Mladić iza pulta je žvakao bez prestnka i kopao po
gimili polovnih CD-a. „Nisam vas video.“ Otvorio je plastičnu kutiju i
proverio stanje diska. „Aii prošle godine nisam bio tu.“ Zatvorio je
kutiju, pogledao u Berjesona i osmehnuo se. „Njujork, El-Ej, Sidnej,
Borneo.“
,,To zvuči sjajno“, rekao je Berjeson. Izvadio je CD iz džepa. ,,Da li
prepoznajete ovo?“
Mladić je uzeo Sakrament i pogledao omot, a onda Berjeona.
„Ako mislite da li sam ga prodao, jesam, gospodine.“
„Prepoznajete disk?“
„Prepoznajem većinu stvari u muzičkoj branši.“ Pogledao je
sumorni predeo na omotu. „Možda me ovaj bedni crtež naterao da
poželim da pobegnem na sunce.“ Otvorio je poklopac. „Imai smo dva“,
rekao je.
„Upravo sam to hteo da vas pitam“, rekao je Berjeson. „Nije loše,
ako ignorišete produkciju.“
„Pretpostavljam da se ne sećate kome ste ih prodali, zar ne?“
„Mora da se šalite! Prvo, ja nisam jedina osoba koja ovde radi, a
uostalom, bolji sam za omote albuma nego za lica.“ Okrenuo je omot i
pogledao slike muškaraca tame naspram upečatljivo obojene pozadine.
„Ponekad mogu da se setim od koga sam kupio disk. Neki ljudi dolaze
sa hrpama CD-ova. Ponekad naletite na otkriće.“ Pogledao je Berjesona.
„Ovo je na samoj granici.“ Izvadio je brošuru s rečima i prelistao. „Zašto
je tako zanimljiv?“ „Muzika ima veze sa slučajem na kojem radimo“,
rekao je Berjeson.
„Ono ubistvo o kojem sam čitao?“
„Zašto to kažete?“
,,Pa… to je očigledna stvar.“ Pogledao je u Berjesona. „Pesme na
ovom CD-u su prilično krvave. Ali stvarno nevine, zapravo.“ Nasmejao
se. „Skoro da vas podseća na onu pesmu, Krv, krv, veličanstvena krv\“
,,Da li imate ikakvu predstavu o tome kada ste kupili ovaj CD?“
„Bojim se da ne. Možda nisam ja. Ne, nisam ja. Da li ste pitali
ostale?“
,,Da. Ne prepoznaju ga uopšte.“
„Pretpostavljam da sam to možda ipak bio ja, onda… sećam se da
smo ga imali… dajte da vidim… Imali smo dva, jedan je bio u prodavnici
kada sam počeo… prilično je star CD, naravno…“ Ostavio je pult i otišao
do odeljka sa hard rokom i pregledao naslove. „Sada nema ništa ovde.
Ali jesmo imali dva, mada ne u isto vreme.“
Berjeson je razmišljao. Neko je promenio muziku i sada je išao
Led Cepelin.
„Kada sam otišao bio je jedan primerak“, rekao je mladić i
pogledao u Berjesona. Bili su otprilike istih godina. „Kada sam se vratio,
nije ga više bilo.“
,,U redu.“
„Toliko toga prodajemo da jednostavno nije moguće pratiti svaki,
kao što možete da zamislite.“
„Mogu da zamislim.“
„Imamo ih ovde svih godišta, rasa, veličina.“
Berjeson je pogledao po prodavnici. Bilo je više od dvadeset
mušterija u delu velike prodaje, sve muškarci. Većina je bila mladih, ali
je bilo i nekih u tridesetim koji su kopali po rafovima, i baš u tom
trenutku je ušao čovek od svojih četrdeset i pet, sa gomilom LP-ploča u
rukama. Pratile su ga dve devojčice.
„I priličan je obrt među osobljem. Nekoliko ih je došlo i otišlo
prošle godine.“
„Posao dobro ide, je li?“
„Moglo bi se reći.“ Vratio se iza pulta i gomili CD-a koja je sada
pridružena gomili LP-ploča. Stao je i okrenuo se ka Berjesonu ponovo.
„Pošto ste iz policije, podsetili ste me da je jedan tip stalno svraćao i
proveravao da vidi šta imamo u ponudi. Nekoliko puta. Pandur, to jest.
To je bilo malo pre nego što sam otišao na putovanja.“
„Pandur? Policajac? Kako znate?“
„Nadam se da mogu da prepoznam policijsku uniformu. Ne bih
prepoznao čoveka, ali uniformu…“
„Kako to mislite da proveri šta imate u ponudi? Kao mušterija?“
„Da, očigledno.“
„Je li to neuobičajeno?“
„Da policajci dolaze u uniformi i proveravaju šta imamo? Mislim
da je jedini kojeg sam ikada video ovde. Trebalo bi da pitate ostale. Zar
ga niko od njih nije pomenuo?“
,,Ne.“
Ponovo je pogledao Berjesona. Čoveka sa pločama je uslužio
drugi pomoćnik. ,,Da li vi ljudi imate vremena da kupite par diskova u
radno vreme?“

Žena je ponovila ono što je rekla. Vinter je sklonio pogled sa

fotografije.
„Imate li išta manje?“, pitala je. „Neku sitninu?“
„Bojim se da ne.“ Ponovo je pogledao sliku na zidu iza nje.
,,Da li se ova prodavnica zvala Menhetn Livs?“, pitao je
pokazujući na fotografiju. Okrenula se da pogleda, a onda se zavrtela
nazad na stolici.
,,Ne znam“, rekla je, „ovde sam odnedavno.“
Vinter je znao da je vlasnik muškarac. Rutinski su intervjuisali
sve ljude koji žive u blizini, i pročitao je zapise, baš kao što je pročitao
sav ostali materijal vezan za istragu.
„Čovek koji je vlasnik dolazi uveče. Bertil Andreason.“
„Možete li mi, molim vas, dati njegov broj telefona?“

Bertil Andreason se javio na drugo zvono. Vinter je objasnio ko je

i pitao za ime prodavnice. Vratio se u kancelariju i okačio vlažni kaput
na ofinger pored lavaboa.
„Promenio sam ga kada sam je kupio“, rekao je Andreason.
„Kada je to bilo?“
„Hmmm… pre skoro tri godine.“
,,I odmah ste promenili ime?“
„Više ili manje, da. Menhetn… nisam mogao da vidim vezu, da
budem iskren. Doduše, nikada nisam bio u Njujorku, ali sumnjam da
uopšte liči na predeo olco Hagakersgatana. Barem ne onaj Mehnetn koji
vidite u filmovima.“
,,Da li ste često u prodavniđ?“, pitao je Vinter.
„Izvinite?”
Vinter je mogao da čuje kako se glas muškarca nekako stegao,
postao suzdržaniji.
,,Da li često i sami radite u prodavnici?“
„Zašto bih? Kada imam ljude da rade za mene? Upoznali ste
Džilnu.“
„Tek je nedavno počela da radi, ako se ne varam - zar ne?“ „Imao
sam dva druga pre nje. A imam još jedan posao.“ „Dvoje radnika pre
nje? Da li su otišli?“
 „Radnica se preselila, a radnik nije umeo da računa“, rekao je
Andreason.
„Imam još par pitanja da vam postavim“, rekao je Vinter. „Bilo bi
bolje da ne koristimo telefon. Možete li da svratite do moje
kancelarije?“
„O čemu se ovde radi?“, pitao je Andreason. „Več sam razgovarao
sa policijom, nakon tog ubistva. Ne znam ništa više nego onda.“
„Samo rutina“, rekao je Vinter. „Kada se bavimo istragom,
ponekad moramo da razgovaramo s ljudima nekoliko puta. Ako se
pojave nove činjenice.“
„Kakve nove činjenice? Ah, da! Ime.“
„Video sam fotografiju“, rekao je Vinter.
„Slika Kildena? Iza pulta? Razmišljao sam da je skinem barem
osamdeset puta, ali neka stara mušterija bi mogla da pita gde je nestao
stari, tako da sam je ostavio tu iz sentimentalnih razloga.“
„Kilden? Da li je to bio prethodni vlasnik?“
„Ake Kilden. Imao je nekoliko prodavnica, ali onda ih je prodao, i
sada provodi vreme sedeći na suncu.“
„Na suncu?“
„Kupio je stan, ili beše kuća, u Spaniji. Kosta del Sol, mislim.“
 48

Bertil Andreason je došao u stanicu. Bilo je očigledno da se

brinuo zbog toga koliko će ga pitati o njegovim drugim aktivnostima.
Vinter je pokušao da ga ubedi da ga ne zanima nikakav posao kojim se
bavi na crnom tržištu, pod uslovom da sarađuje.
Vlasnik prodavnice je dao Vinteru poslednju poznatu adresu
prethodne dve radnice. Džilna je radila za njega oko pola godine. Pet
meseci, da budemo tačni. Još nije savladala švedski, ali je umela da
računa, i proveravala je da neko kopile ne zameni etikete sa cenom na
robi. Takođe je bila dobra u odbijanju da proda pivo dečurliji.
Vinter je nastavio razgovor sa Džilnom pre nego što je izašao iz
prodavnice, ali nije videla ništa i nikog vrednog pomena. Rekao je da
ako prepozna ijednu redovnu mušteriju, doneo bi joj neke fotografije ili
bi postavio neke od svojih policajaca u prodavnicu da čekaju dok ne da
znak kada se pojavi neko koga prepoznaje. Ima ih nekoliko, rekla je. U
redu, stavićemo policajce u civilu unutra, pomislio je.
Andreason nije bio od pomoći što se tiče redovnih mušterija.
„Nisam baš tako često u prodavnici, znate. Cak i ne živim ovde u
kraju.“
„Sigurno morate da se sećate nekog ko dolazi s vremena na
vreme?“
,,Ne… bolje da pitate Džilnu o tome.“
„Već jesam.“

Halders i Vinters su se ponovo sreli sa Elfvegrenovima. Bilo je to

u istoj onoj sumornoj sobi. Izgledala je kao da joj je hladno. Vinter i
dalje nije mogao da zaključi da li se ovo tiče samo njega. Muža.
Izgledala je kao da je u stanju šoka.
,,U redu“, rekao je Per Elfvegren. „Bili smo tamo… na kafi.
Dvaput, mislim.“
„Zašto ste lagali o tome?“
,,Ne znam.“
„Nije uobičajeno da ljudi lažu ako su bili samo na kafi sa nekim.“
„Pretpostavljam da smo bili… uplašeni“, relcao je. Njegova
supruga je izgledala preplašena nasmrt.
 Halders je uzdahnuo.
„Hajde sada, recite mi istinu“, rekao je.
Elfvegren nije odgovorio.
„Imali ste vezu, zar ne?“, pitao je Halders.
Elfvegren je odmahnuo glavom.
„Možda ćemo morati da uradimo analizu vaše krvi“, rekao je
Halders.
,,Zašto?“
Halders je objasnio, a Erika Elfvegren je postala pepeljastoiva.
Muž je čvrsto zagrizao donju usnu i pogledao Vintera. Vinter je
mogao da vidi da se ovaj odlučio, verovatno da kaže istinu.
,,U redu“, rekao je. „Upoznali smo ih preko oglasa.“
„Kakvog oglasa?“
„Lični kontakti. Kako bismo stupili u kontakt.“
„Kakav kontakt?“
Elfvegren je pogledao suprugu, i ona je klimnula glavom, iako
jedva primetno.
„Bio je to oglas u… hm… časopisu.“
„Časopisu? Kom časopisu?“
„Onom o kom smo ranije razgovarali. Aktuel raport.“ „Da li sam
to sada dobro shvatio: upoznali ste ih preko oglasa u časopisu Aktuel
raport?“
»Da.“
„Da li je to istina?pitao je Halders okrećući se ka gospodi
Elfvegren.
Njeno „da“ je bilo skoro nečujno.
„Da li ste vi dali oglas?“
,,Ne, mi smo se javili na oglas“, rekao je Per Elfvegren. „Bio je to
oglas… njihov oglas… na koji smo odgovorili.“
„Kada je to bilo?“
Elfvegren je dao okvirni datum.
,,To je jedini put kada smo to uradili“, rekla je.
Malo verovatno, pomislio je Halders.
,,Da li ste i Martelove upoznali na isti način?“
„Ne“, rekao je Elfvegren.
,,Kako ste ih upoznali, onda?“
„Preko Valkerovih. Ali mi… ali mi…“
 ,,Dakle?“
„Nikada nismo imali… vezu.“
Halders ništa nije rekao.
„Bili su samo Valkerovi.“
,,Da li su Valkerovi vidali još nekog?“, pitao je Halders. „Kako to
mislite?“
„Kada ste imali… vezu. Da li su i drugi ljudi bili prisutni?“
,,Nikada.“
,,Nikada?“
„Nikada. Kunem se“, rekao je Per Elfvegren. Izgledao je kao da je
odlučio da kaže istinu i ništa do istine, ali lica umeju da prevare.
,,Da li ste čuli o nekoj drugoj vezi?“
,,Ne.“
„Valkerovi nisu pričali ništa o svojim drugim susretima? O tome
da li su se družili… sa nekim drugim na taj način?“
Vinter se divio Haldersovom taktu sada. Halders se spremao za
ulogu povremenog glavnog ispitivača.
Žena je pročistila grlo. Pogledala je muža i ponovo pročistila grlo.
Spremala se da kaže nešto. Halders je čekao. Vinter jedva da se mogao
videti sa stola nasred sobe, nije bio više od senke na zidu.
„Bio je jedan… čovek“, rekla je. Per Elfvegren je izgledao iskreno
zapanjen. „Luiza mi je jednom rekla… za čoveka s kojim su se videli par
puta.“

Patrik je pokušavao da čita. Proveo je neko vreme u gledanju u

nebo. Nešto se pokretalo u njemu. Proleće se sprema, pomislio je.
Moram više da izlazim.
Bio je na sofi i Ula je zvučala dobro raspoložena u hodniku kada
je zatvorila vrata stana iza sebe i skinula cipele. Patrik je otišao da ugasi
stereo usred neke pesme, a onda je ponovo seo.
Ušla je ušla u sobu, praveći dva koraka unazad kako bi uspela da
napravi jedan napred.
„Gde je tata?“, pitao je.
„Ne znam“, rekla je i skljokala se na sofu na optrilike metar od
njega. Pomerio se. „Otišla sam.“ Vrtela je glavom, polako, s jedne na
drugu stranu. „Pravio je tako groznu scenu.“ Okrenula se da pogleda u
Patrika, pokušavajući da se koncentriše. ,,Ti si fin dečko, Patriče. Nisi
lcao on.“
Niti kao ti, pomislio je. Ustao je i ona ga je zgrabila za ruku, viseći
na njoj.
„Zar ne možeš da sediš malo ovde i razgovaraš?“, pitala je.
„Moram da idem.“
„Samo sedi ovde malo.“ Sada ga je čvršće stisla. Počela je da
pevuši neku melodiju, a onda prasnula u smeh. Oh ne, kučka je bila
pijana kao tvor. „Dođi i sedi pored tetka Ule da malo proćaskamo.“
Cimala ga je za ruku, sada je vukla baš jako.
Rukav džempera je postao pedalj i po duži. Mogao je da oseti
poznati miris ustajalog alkohola dopunjenog svežom porcijom.
Povukla je još jednom, i on je izgubio ravnotežu i pao povrh nje.
Vrata stana su se širom otvorila. Dok je padao, mogao je da čuje
oca kako posrće kroz hodnik.
„Šta kog vraga…“, čuo je očev glas i osetio kako ga grabi za ruku i
vuče gore. Sada je to bila njegova ruka, a ne rukav. Zabolelo ga je i on je
vrisnuo. Pomislio je da će mu glava eksplodirati.

Marija je pekla biskvittortu. Kao da je bilo pre dve hiljade godina.

Hane je gledala devojku kako posipa brašno svuda oko sebe po kuhinji.
Pre par godina to je bila jedina stvar koju je radila neko vreme.
Biskvittorte. U redu što se mene tiče. Dve hiljade, jedna za drugom.
Vratila se u dnevnu sobu, sela na sofu i ponovo uzela svoju
knjigu. Nebo je postalo tamnoplavo, skoro crno, ali obećanje proleća je
napolju još bilo u vazduhu. Ili mi se samo pričinjava? Ili sanjam o
svetlu. Počinjemo da se nadamo pre nego što zima i počne da odlazi.
Čulo se lupanje u kuhinji. Volela je taj zvuk. Neka sirena je
zavijala u pravcu Sent Zigrfids Plana. Dug, uzlazni ton koji je lako
mogao da potiče od policijskih kola. Naučila je da razlikuje sirene od
kada je počela da radi u policijskoj stanici. Cula je zvuk još jednom, a
onda je odjednom prestao. Neko je prekoračio dozvoljenu brzinu, ili je
možda sudar. Setila se Sajmona Morelijusa i njegove grozne nesreće na
putu. Nije mogao da se reši toga. Sećanje je bilo suviše jako za njega,
bolno. Možda će ga navesti da ode iz policije. Nije znala nikoga ko bi
doneo takvu odluku iz tih razloga.
Stalno je ponavljao užasne detalje, kao da bi, ako ih dovoljno
često opisuje, mogao da učini da nestanu. Ali rezultat je bio suprotan.
Do sada je mogla sama da ih ispriča. Ali nije bila tamo, nije videla sve.
Poslednji put je rekao…
Culo se zvono na vratima.
,Ja ću“, viknula je i ustala.
Patrik je stajao ispred vrata. Imao je krvi svuda po licu, sasušeni
trag krvi ispod oka.
„Patriče!“, vrisnula je Marija iza majke.

,,Muškarac!?“, rekao je Halders. „Luiza Valker vam je pričala o

nekom muškarcu?“ Zašto ste to zadržali za sebe?, pomislio je. Moglo je
da košta životel
,,Jednom…“, rekla je i onda zaćutala.
,,Nastavite.“
Vinter je mogao da oseti napetost u svom telu, mogao je da je
vidi kod Haldersa. Per Elfvegren kao da je bio paralisan. Supruga je sada
izgledala smirenija. Radila je na tome da dođe do ovoga.
,,Ona… ona je rekla da su se videli s nekim čovekom par puta. To
je sve, stvarno…“
Halders je zurio u nju. Novčić je pao.
„Nikada mi nije palo na pamet da bi to moglo da ima neke veze
sa…“
„Recite mi tačno šta je rekla.“
„Već sam vam rekla…“
,,U vezi sa čim se to pojavilo?“
,,Ne mogu baš da se setim.“ Pogledala je muža. „Ali bilo je kada
smo bile same.“
„Sta je rekla?“
,,Da ih je posetio… par puta… jedan muškarac.“
,,I utisak je bio da je on… uzbudljiv.“
„Kako su se upoznali?“
,,Ne znam…“
„Preko oglasa?“
,,Da, možda je to rekla.“ Kao da je razmišljala. „Nešto o tome da
su imali sreće… da, da su imali sreće sa oglasima.“ ,,Da li se taj čovek
javio na oglas?“
,,Ne znam.“
,,Da li je on dao oglas?“
„Stvarno ne znam.“
,,Da li ste ga poznavali?“
„Svakako ne.“
,,Da li je Luiz Valker rekla kako izgleda?“
,,Ne.“
„Ništa… lično o njemu?“
„Nijednu reč.“
„Baš ništa?“
»Ne.“
,,Odeća?“
,,Ne. Ništa o tome.“
„Samo ga je pomenula i to je sve?“
,,Da…“
Vinter je čuo blago oklevanje. Halders je takođe čuo, čekao je.
 49

Vinter je telefonirao Melerstremu. Pisar se javio na prvo zvono.

,,Da li bi, molim te, mogao da mi nađeš poslednji broj časopisa
Aktuel raport, Jane?“
„Misliš muškog časopisa?“
,,To sam rekao.“
Vinter je spustio slušalicu i vratio se spisku četrdeset statista koji
su nosili policijske uniforme u filmu zasnovanom na avanturama
glavnog inspektora kriminalistike u Geteborgu. Zašto ne jednog
inspektora?, pitao je Halders. I ti ćeš biti u njemu, uveravao ga je
Ringmar. Svi ćemo biti u njemu.
,,Da li onda da uradimo tako?“, pitao je Ringmar koji je sedeo
nasuprot Vinteru. „Jesi li razgovarao sa Sturom?“ „Rekao je da krenemo
ako smatramo da vredi truda.“ „Četrdesetoro ljudi“, rekao je Ringmar.
,,To znači deset do petnaest policajaca vezanih na možda nedelju dana.
Koliko dugo nam treba po statisti? Sat i po? Sat? Moraćemo da ih
ulovimo, proverimo adrese, dogovorimo sastanak, ispitamo ih.“
,,I uporedimo“, rekao je Vinter.
,,To je tvoj posao.“
„Mogu da dobijem deset policajaca“, rekao je Vinter. Upaio je
cigarilos. I dalje je bilo relativno svetlo napolju. Sneg je i dalje bio tu.
Pogledao je Ringmara u oči.
,,Da li idemo u pravom smeru ovde… policijski trag? Trag
uniformi?“
„Neka sam proklet ako znam, Eriče.“
„Reci šta misliš.“
Ringmar je suzio oči, protrljao čelo i napravio zvuk kao kada
vučeš šmirglu po grubom drvetu. Crte lica su mu postale izraženije u
sumraku, bore kao da su se produbile kada se sunce odbilo u prostoriju
sa zgrada sa druge strane reke. Ni Ringmar neće imati odmor ovog
februara. Možda kada unuci dođu. Ali najbolje vreme za skijanje je već
prošlo.
„Policajci - ili policijske uniforme - pominjali su se suviše često
da bismo ih jednostavno ignorisali“, rekao je na kraju. „Slažem se.“
 „Ono što je Berjeson imao da kaže o prodavnici muzike bilo je
krajnje zanimljivo.“
„Slažem se.“
„Proverili smo mesta gde ima uniformi, ali niko nije prijavio da
nijedna nedostaje.“
»Ne.“
,,Nijedna.“
»Ne.“
,,To ostavlja samo još ove što snimaju film.“
„Slažem se.“
„Možda je to predskazanje.“
„Dobro predskazanje?“
„Ima li dobrih? Video sam jednom film koji se zove
Predskazanje. Nije baš prštao od dobronamernosti.“
„Bilo ih je nekoliko“, rekao je Vinter. „Jedan i dva, i tako dalje. “
Ringmar je ponovo protrljao čelo.
„Mislim da bi trebalo da krenemo s tim.“
„Hoćeš li ti preuzeti, molim te?“
Ringmar se složio, uzeo spisak i otišao u svoju kancelariju kako
bi počeo da organizuje posao. Stigao je kurir sa internom kovertom i
sekretarica je podigla oči ka nebu. Devojka na naslovnoj strani je bila
oskudno obučena. Veliki naslov crvenim i žutim slovima objašnjavao je
najbolji način za seks na poslu. Vinter je okretao strane dok nije stigao
do rubrike sa ličnim oglasima, s podnaslovom „Budi brz“. Bilo je mnogo
ogiasa. Nekoliko slika golih genitalija i lica sa crnim trakama cenzure
preko očiju. Zašto ne obrnuto?, pitao se.
Na kraju je bio kupon za tekst oglasa. Valkerovi mora da su
popunili jedan ovakav i poslali ga, pomislio je. Možda su i Elfvegrenovi.
I Martelovi.
Možda još neko.
Šta treba uraditi?
Čitao je dok nije došao do informacija o odgovorima. Odgovori
telefonom, poštom. Nisu pitali Elfvegrenove o tome kakav je to oglas
bio. Iii oglasi. Odgovori. To je bilo aljkavo i pokazivalo manjak znanja, a
možda je bilo vredno pažnje. Čak ni Halders nije pitao.
Imali su spiskove svih njihovih telefonskih poziva, tako da su
mogli da provere.
 Nisu našli nijedan popunjeni kupon za oglas kod Valkerovih, niti
kod Martelovih. Nikakav tekst oglasa, nikakve odgovore.
Vinter je nazvao kancelariju redakcije časopisa Aktuel raport.
Javila se neka žena i on joj je objasnio ko je.
„Kuponi sa tekstom za oglas se čuvaju tri meseca“, rekla je.
,,Da li to znači da imate adrese svih ljudi koji su se oglasili u
poslednja tri meseca?“
,,Da. Uopšteno govoreći.“
„Uopšteno govoreći? Šta to znači?“
„Ponekad ne uspevamo da ih sve uništimo. Ima ih toliko…“
Uništavanje papira, pomislio je. Prokleto uništavanje papira.
Trebalo bi da postoji zakon protiv uništavanja papira. Kako bi pomogao
policijskoj istrazi kod ozbiljnih zločina.
„Koliko dugo mogu da se čuvaju pod tim okolnostima, onda?“
„Šest meseci, možda. Ali to bi bio izuzetak.“
„Kako?“
„Kako to mislite?“
„Kako se čuvaju adrese?“
„Čuvamo kupone koje ljudi pošalju. Takode imamo
kompjutersku evidenciju, koju brišemo kada se papir uništi.“
,,Da li su to uglavnom kućne adrese?“
„Da.“
„Zar nemate anonimne poštanske sandučiće koje koristi gomila
ljudi?“
,,Ne, to ne dozvoljavamo. Dok smo dozvoljavali, ispostavilo se da
oglasi… nisu dovoljno ozbiljni.“
Vinter nije više kopao po tome.
„Možete li videti ko odgovara?“
,,Ne. Osoba koja se javi stavlja odgovor u kovertu, zapečati je i
napiše kontaktni broj oglasa na njoj. Onda on ili ona stavlja kovertu u
drugu kovertu i šalje je nama sa povratnom poštom, koja obuhvata i
taksu obrade. Mi onda šaljemo odgovore na oglasivača.“
,,I osoba koja se javi ima tri meseca za to?“
,,Da.“
Vinter je razmišljao o ovome. Uz malo sreće, kupon oglasa
Valkerovih bi mogao biti u evidenciji redakcije, ili njihova kućna adresa,
kojom bi se potvrdilo da su dali oglas. Telefoniraće kolegi u Stokholmu,
jer je tamo bila redakcija časopisa.
Možda će naći i kupon Martelovih. Ili Elfvegrenovih. Martelovi.
Ponovo je razmišljao o Martelovima. Ubijeni su pre manje od tri
meseca.
Ako su se oglasili, onda još nisu dobili odgovore. Moguće da
osoblje redakcije ima neke odgovore. Setio se priče Erike Elfvegren o
„nekom muškarcu“.
Tako je on ušao. Vinter je hteo da zna kako je ušao u stan, i ovo
bi mogao biti odgovor, rešenje.
Ali oglasi su mogli da se daju u bilo kom trenutku, i pre nekoliko
godina. Smiri se sada.
Postavio je ženi nekoliko praktičnih pitanja, spustio slušalicu, a
onda okrenuo Stokholm ponovo i razgovarao s kolegom, glavnim
inspektorom kriminalistike.
Nije bilo odgovora od Matilde Josefson, koja je radila u Korkens
Livsu. Džanali je pokušala s drugim brojem, a čovek koji se javio
ponovio je brojeve koje je upravo ukucala.
Rekla je ko je, i zašto zove.
,,To je bilo tako davno.“
„Štato?“
„Kada sam radio tamo. Budala je bila luda.“
,,Budala?“
„Andreason. Tvrdio je da ne umem da računam. Tako da sam dao
otkaz. Svojom voljom.“
Džanali je postavila još nekoliko pitanja o redovnim
mušterijama.
„Pretpostavljam da ih je bilo nekoliko koji su dolazili prilično
često. Bilo bi čudno da nije bilo tako.“ Pauza. ,,A tu su bili i oni što
kradu po prodavnici.“
,,Izvinite?“
„Imali smo nekolicinu ovih što kradu po prodavnici. Nekoliko
sitnica je stalno nestajalo. Nikada nisam lično ništa primetio, ali bilo je
nekoliko incidenata.“
,,Kada?“
,,Ne mogu da se setim tačno. Nisam to zapisao u dnevniku ili
slično. Ali devojka koja je radila tamo u isto vreme kao i ja zna više o
tome.“
 „Matilda? Matilda Josefson?“
„Tačno. Tako se zove.“
,,Da li vam je rekla za lopove?“
„Rekla je nešto o lopovima kada je bila u smeni. Moraćete nju da
pitate.“
„Hoćemo. Ali i ona je otišla.“
„Eto, vidite. A ona je umela da računa. Ha, ha.“
„Pokušavamo da stupimo u kontakt s njom sada.“
„Uvek je pričala o tome da će pobeći negde gde ima sunca.
Pokušajte tamo.“

Vinter je proverio kako stoje stvari tamo gde ima sunca. Majka
nije znala nikog po imenu Ake. Verovatno nije živeo u Nueva Andaluđa,
ali to nije bila jedina kolonija. Svedski konzul u Fuenhiroli se javio
nakon trećeg zvona. Vinter je mogao da zamisli varoš u glavi, put koji
izgledao kao crna rana, kuće koje kao da su bačene niz planinu u more.
„Naravno da znam Akea“, rekao je konzul koji je bio Sveđanin. „I
vaše ime mi zvuči poznato.“
U koloniji Elvira Kilden se nije javio. To je bilo istočno od
bolnice, sa druge strane Marbelje. Mogao je da se seti restorana, hotela,
golfterena, malih u belo okrečenih kuća.
Jedne noći kada je taksijem prolazio tuda na putu u Toremolinos.
Ukus vina mu se zadržao na nepcima.
Vinter se odvezao do bolnice Zalgren. Siv Martel je i dalje bila u
veštačkoj komi. Nije morao da se odveze tamo da bi to otkrio, ali je hteo
da pobegne zatočeništvu svoje kancelarije. Njeno telo je bila neka vrsta
podsećanja na nešto.
Gledao je pažljivo kroz staklo. Da li će biti u stanju da pruži
ikakve odgovore ako se probudi? Ili joj bude dozvoljeno da se probudi?
Osetio je ledenu jezu. Kao da je imao sloj leda ispod odeće.
Izašao je. Nove i stare zgrade bolnice ostavljale su utisak kao da
se radi o kulisama. Kola hitne pomoći i policije su vozila naprednazad
preko pozornice. Medicinske sestre u belomurile su preko pozornice,
doktori. Anđeli. I sam je bio na pozornici, ali nije bilo zelenog svetla.
Nije imao scenario. Samo osećaj da se sprema neka nesreća.
 50

Bertram je kupio časopis i iznajmio ratni film. Žena mu se

ljubazno osmehnula. Nije znao da li ga je prepoznavala od jednog
trenutka do sledećeg. Trebalo bi. Takve stvari su iste čak i na drugom
kraju sveta, ili ma gde odakle je došla.
Bila je prilično nova. Dolaze i odlaze. Nije mu se dopadao mladić.
Nije bio pogodan da radi u uslužnoj delatnosti. Ako ćeš da pružaš
usluge, moraš da se potrudiš da pomogneš svojim mušterijama. U
suprotnom, bolje ti je da radiš nešto drugo.
Video je onog starca jedne večeri. Verovatno je on bio vlasnik.
Nije ni on izgledao kao ulsužni tip. Kao da mu je gorelo pod nogama
kada je seo na stolicu. Nije imao pet minuta mira.
Devojka mu se dopadala. A onda je jednog dana otišla. Možda je
rekla nešto prethodne nedelje. A, opet, zašto bi mu išta rekla? Samo
zato što mu se dopadala, to nije značilo da je morao i on njoj da se
dopada. Možda mu se smejala kada bi otišao. Ili iza leđa. Okrenuo se
dovoljno brzo i tada se nije smejala, ali možda zato što se nije usuđivala.
Znala je da je ponekad policajac. Kada je imao uniformu, bio je
policajac, i kada je dolazio ovde, bio je policajac. Sada nije bio policajac,
jer je nosio civilno odelo. Sada nije mogao da ide unaokolo i govori
ljudima da vežu pojas i da očekuje da ga shvate ozbiljno.
Bila je tu kada je stao na put dečaku koji je krao neke
videokasete. Pomislio je da je bolje to tako gledati. Bio je na putu.
Dečko je nameravao da plati, rekao je. Samo je zaboravio.
Napravio je ustupak. Zapisao je dečakovo ime i adresu, ali samo
zato što je devojka gledala. Nije htela da ga prijavi. Mogao je da pruži
dečaku još jednu šansu. Zašto da ne? Dečko je dao svoju ličnu kartu. To
znači da je bio identifikovan i mogao je da bude uhapšen. Bertram ga je
pustio da se malo znoji, a onda mu je dozvolio da ide. Nemoj da ti se
ponovi. I tako to sranje. Dečko je delovao malo čudno. Skoro da ti ga
bude žao. Zurio je u uniformu kao da je onaj koji je nosi general, kao da
je prekriven šljaštećim ordenjem. Nešto je promrmljao.
Pitao je da li poznaje dečaka i ona je samo slegnula ramenima.
Nije je pitao šta to znači.
 Napolju, posteri su lepršali zbog vetra. Mora da su prokleto sjajni
filmovi kada su tako dugo popularni. Bacio je pogled na stambenu
zgradu malo dalje napred.
Prešao je preko ulice i hodao kroz tišinu. Brdo nalik litici sa leve
strane zaklanjalo je buku iz centra grada, a padina prema crkvi
prigušivala je galamu saobraćaja s glavnog puta.
Bila je to dugačka ulica, ali nije se umorio. Bilo je, naposletku,
žutih zgrada u koje si mogao da gledaš. Bile su drugačije od zgrade u
kojoj je živeo, koja je bila od crvene cigle.
Dva radnika su izašla iz zgrade sa reklamama na kraju zabata.
Nosili su kadu kojoj je davno istekao rok. Bertram se nikada nije kupao
u kadi. Nikada nije imao vremena.
Troje dece je trčalo po igralištu kada je prošao. Kontejneri su bili
plavi kao jučerašnje nebo. Breze su se povijale od vetra. Zaključavanje
na ulaznim vratima i dalje nije radilo. Zidovi na stepeništu su bili iste
plave boje kao i nebo prekjuče. Vrata stana su bila iste smeđe boje kao
jutrošnji drek. Otključao ih je, ušao unutra i viknuo da je kod kuće.
Jednog od ovih dana neko će možda odgovoriti.
Seo je za kompjuter, i ne skinuvši jaknu, i uskoro je ušao u prave
fajlove. Pratio je istragu. Sve je bilo tu, znao je sve o tome, i nasmejao
se.
Hane Estergard je telefonirala Vinteru.
„Kako je?“
„Imao je gadan udarac u glavu.“
„Mora li ponovo u bolnicu?“
„Ne znam, Eriče.“
„To kopile. Poslaću kola do stana i bacićemo svinju u ćeliju.“ „Sta
ćemo s Patrikom?“
„Sta ti misliš?“
„Odmara se ovde. Mislim da bi neko trebalo da ga pogleda.“ ,,Da
pošaljem hitnu?“
,,Ne, odvešću ga ja kolima.“
,,U redu.“
,,Ima…“
,,Da?“
„Ima nešto što sam htela da pitam…“, rekla je. „Ali može da
sačeka. Odvešću Patrika u bolnicu.“
 Morelijus i Ivarson su otišli po Patrikovog oca. Čovek je bio bez
svesti kada su stigli tamo. Zena je otvorila vrata, a onda pobegla niz
stepenice bez cipela. Bila je crvena ispod očiju, plava. Bilo je krvi na
njenoj košulji, ili šta li je već. Bluza.
Odneli su ga dole. Ivarson je stavio plastični prekrivač preko
zadnjeg sedišta.
Čovek je i dalje bio manjeviše bez svesti kada su ga pritvorili. „Da
li je to potrebno?“, pitao se Ivarson. ,,Da“, rekao je Morelijus.
,,Da li si ti nazvao njihov stan pre nedelju dana?“, pitao je Vinter
koji je takođe bio tamo. Hodali su hodnikom koji je imao čudan miris.
„Kako to misliš?“
,,Da li si pokušavao da stupiš u kontakt s Patrikom iz nekog
razloga?“
»Ne.“
„Neko iz policije je zvao. Osim mene, to jest.“
„Nisam bio ja.“
„Znaš ga prilično dobro, zar ne?“
„Upoznaješ ljude kada patroliraš sve vreme.“
,,Da li se smirio malo?“
„Uvek je bio prilično smiren“, rekao je Morelijus. ,,To je… ona…
hm, vikarkina ćerka je bila pomalo divlja, pre nego on.“ ,,Da, očigledno.“
„Ali izgleda da se sada i ona smirila.“
Vinterov kolega je zvao iz Stokholma.
„Bili smo tamo.“
„Dobro uradeno, Jonase.“
„Zanimljivo mesto.“
,,Da li ste našli neke dovršene kupone za oglase?“ „Uništavanje
hartije nije radilo kako je trebalo za Valkerove. Previše reklama. Previše
ljudi je pokušavalo da uspostavi kontakt. Dobili su na hiljade prokletih
oglasa u toj kancelariji. A to je samo jedan od tih takozvanih muških
časopisa.“
,,Dakle?“
„Imamo kupon Valkerovih, propisno ispunjen. I imamo kupon
Martelovih.“
„Upravo ono černu sam se nadao.“
,,I oni koriste samo pisma“, rekao je GIK Jonas Sjeland. „Nikakve
odgovore telefonom. A tvoja nadanja su se ispunila i kada je reč o
odgovorima na oglas Martelovih. Već su bili poslali odgovore
Valkerovima, ali su još uvek imali ove za Martelove. Nisu stigli da ih
pošalju.“
„Koliko odgovora imaš tu, za Martelove?“
„Nisam ih još prebrojao…“ Vinter je slušao oklevanje. „Imaš li
ovlašćenje za ovo, Eriče?“
,,Ne brini za to.“
„Imaš zbornik istražnih postupaka tamo na polici, šta se tamo
kaže? Da li si sto odsto siguran u to što radiš? “
,,Ne brini, rekoh.“
„Pogledao sam, zapravo“, rekao je Sjeland. „Poglavlje dvadeset i
sedam, stav tri. Zanimljivo.“
„Naročito pošto nikada nije proveren“, rekao je Vinter. ,,Ko ti je
tužilac?“
„Molina. Znaš li ga?“
„Samo po imenu.“
Vinter je odlučio da obavesti tužilaštvo odmah nakon prvog
ubistva. Peter Molina je sve vreme pažljivo pratio istragu kako bi bio u
stanju da brzo donese odluku.
„Znači, stvaraš novu praksu, je li? Postavljaš presedan, zapravo“,
rekao je Sjeland. „Osetljiva je ovo stvar. Otvaranje pisama drugih ljudi.“
„Ako pažljivo proučiš stav, videćeš da postoji delokrug za
nadležnog u istrazi da donese odluku u slučaju zločina koji je ozbiljan
kao ovaj.“
„Dakle, pretpostavljam da bi to moglo tako da se tumači.“ „Ali
sam tražio dozvolu od javnog tužioca, i dobio je. Pozitivno.“ Na kraju,
bilo je pozitivno, pomislio je. Dugovao je Molini.
,,U redu. Predajem se.“
„Voleo bih da dobijem pisma večeras ako je moguće. Možeš da mi
pošalješ faksom dovršene kupone oglasa.“
„Sredićemo to“, Sjeland je ponovo zaćutao. ,,Da li ti je palo na
pamet da bi se, da nisi bio tako brz na potezu, gomila pisama pojavila u
stanu Martelovih. Preko pošte. Dali su svoju kućnu adresu, ne neki
sumnjivi broj poštanskog pretinca. Devojka u kancelariji rekla je da bi
verovatno poslali tu gomilu pre nedelju ili više. Samo zamisli, to bi bilo
zanimljivo… Moguće rešenje iznenada pada kroz otvor za poštu.“
 „Bio sam sve samo ne brz na potezu“, rekao je Vinter.
Vinter je razmišljao i došao do pretpostavke da neko ko je
odgovorio Martelovima, mora da je odgovorio i Valkerovima.
Bilo mu je žao što nije imao odgovore Valkerovima. Ti su mu bili
potrebniji. Ali neko ko je preko oglasa uspostavio kontakt s
Valkerovima, moguće da je upoznao i Martelove. Erika Elfvegren im je
rekla za „muškarca“ Luize Valker. Da li su i Martelovi čuli za ovog
muškarca? Da li su ga i oni upoznali?
Ili da li je on čuo za njih? Čak i pre nego što im je oglas
objavljen? Ili u međuvremenu? Da li bi se radije javio na oglas nego
jednostavno telefonom? Da li bi to bilo suviše indiskretno? Da li je hteo
da pristupi tome kao i prošli put?
I da je tako. Uskoro će imati imena i adrese. Počeli su da
intervjuišu statiste sa filma. Još imena i adresa. Čekao je na prepise.
Vinter je nazvao Ake Kildena u Fuenhirolu. Niko se ne javlja.
Kada je spustio slušalicu, slika u glavi mu se promenila. Od malih u
belo okrečenih kuća na usijanoj padini u čudovišta od stakla i čelika
koja su jurišala kroz oblake dole od Menhetna, na koji je jednom
prilikom imao dobar pogled iz aviona sa dvadeset sedišta dok je kružio
na čekanju kako bi se spustio na La Gvardiju s druge strane reke.
Možda su bili na potpuno pogrešnom koloseku. Ne. Nije bilo
slučajno što je postojala prodavnica po imenu Menhetn Livs i što je još
uvek tamo: 150 metara od sedmospratne stambene zgrade u kojoj su
živeli Martelovi. Nije bila soliter, ali je bila najviša zgrada na kilometar i
po ili više. Tri ili četiri milje od Gotija nebodera u središtu Geteborga.
Melndalov Menhetn: stambene zgrade s njihovim atraktivnim ulazima.
Negde je bio ključ. Ali gde?
Zazvonio je telefon.
„Matilda Josefson“, rekao je Melerstrem. „Radila je ranije u
minimarketu.“
Vinter je sačekao da je spoje. Evo i nje.
„Hmmm, halo?“
„Glavni inspektor kriminalistike Erik Vinter ovde.“
„Da… dobila sam poruku da bi trebalo da se javim…“ „Dobro. Da
li možete da dođete do mene?“
„Upravo sam ovog trena ušla u kuću… može li sutra?“ „Ne, bojim
se da ne. Mogu da svratim do vas ako vam je tako draže.“
 „Ne znam…“
„Imaću jasno istaknute isprave „, rekao je Vinter.
Začuo je kikotanje.
„O čemu se radi?“, pitala je.
„Istražujemo neke vrlo ozbiljne zločine i hteli bismo da
razgovaramo sa vama o periodu kada ste radili u minimarketu u
Melndalu.“
„Krokens Livs? Šta se desilo s tom gomilom sranja?“ „Mogu li da
svratim do vas za oko pola sata?“
„Pa… u redu. Imate moju adresu.“
Vinter je vozio preko mosta. Veliki rezervoari sa naftom su se
presijavali, kao i uvek kada je sunce sijalo. Pogled na zapad je bio čist,
sve do daleko iza Vinge. More je bilo mirno, kao plava nafta.
Živela je iza Bakaplana. Vinter je prošao kolima pored ruža koje
su rasle kroz asfalt kada je stao. Zatvorio je oči i pustio sećanje na
nesreću da ostane tu.
Matilda Josefson je imala smeđu kosu i plave oči, i oko dvadeset
i pet godina. Stan joj je bio pun odeće nabacane na gomile. U hodniku je
bio set golfpalica i miris mora i peska u svim sobama. Vinter je odmah
prepoznao ovaj miris.
„Golf na Obali sunca“, rekla je, a da nije ni morao da pita.
„Povremeno radim kao instruktor golfa. Glavna sezona se tamo sada
primiče kraju.“
„Da li znate Akea Kildena?“, pitao je, sedajući na stolicu u
kuhinji.
,,Koga?“
„Akea Kildena. Zivi tamo dole. Fuenhirola. Nekada je bio vlasnik
prodavnice u kojoj ste radili. Men - Krokens Livs.“ ,,Ne znam ga. Vlasnik
koji me zaposlio se zvao Anderson.“ „Andreason.”
„Ako vi kažete. Kako ste rekli da se zovete? Vinter?“ ,,Da.“
„Bio je jedan Vinter koji je nekada igrao na terenu za golf na kom
sam radila. Las Brisas. To je bilo prošle sezone. Sećam se jednog
Vintera. Visok. Stariji gospodin. Bengt Vinter. Sveđanin, naravno.“
Vinter je klimnuo glavom.
„Vaš rođak? Vinter nije toliko uobičajeno ime.“
„Bio mi je otac.“
„Stvarno? Svet je ponekad stvarno mali.“ A onda je izgledala kao
da razmišlja o onome što je upravo rekao. Bio mi je otac. „Kada ste
prestali da radite u Krokens Livsu}“
Gledala ga je dok je odgovarala. Primetila je brzu promenu teme.
„Mogu da prihvatim bilo koji posao kada sam kod kuće“, rekla je.
„Kao što ste mogli da vidite - mislim, Krokens Livsl“ Vinter je objasnio
deo razloga zbog kojeg je ovde. Postavio je par pitanja.
Videla je fotografiju Menhetn Livsa. Ali jedino čega je mogla da
se seti jasno kao iole zanimljivog jeste kada je policajac uhvatio lopova
u prodavnici.
,,Izvinite?“
„Bio je jedan policajac u prodavnici, u uniformi, i uhvatio je
lopova koji se spremao da ode sa rukama punim videokaseta. Rekao je
da je zaboravio da plati, i, naravno, uvek poverujete u to!“ „Ali je bio
sitan lopov?“
„Mislim da je ukrao par stvari ranije. Prepoznala sam ga, ili
barem mi se činilo da jesam.“
„Šta se desilo?“
„Policajac me je pitao da li bih da podnesem zvaničnu prijavu,
kako je to rekao. Ali dečko je izgledao tako jadno… rekla sam ne.“
„Znači niste ga prijavili?“
„Policajac je rekao da će se on pobrinuti za to. Lopov je pokazao
ličnu kartu, to sam videla.“
„Šta se potom desilo?“
„Samo je pokazao svoju ličnu, tako nekako.“ Podigla je ruku da
pokaže kako. „Policajac je nešto zapisao i onda su izašli i to je sve što
znam.“
„Znači, niste podneli zvaničnu prijavu?“
„Ne, kao što rekoh. On je trebalo da se pobrine za to.“ „Zašto je
on bio tamo? Taj policajac?“
„Ne mogu da se setim. Pretpostavljam da je nešto kupovao. Ili
iznajmljivao videokasetu. Radio je to i ranije.“
„Znači prepoznali ste policajca?“
„Da… ulazio je par puta. Ponekad u uniformi, a ponekad u civilu.“
,,Da li ste razgovarali s njim?“
„Jesam kada je taj lopov…“
„Bilo kojom drugom prilikom, mislim?“
,,Ne, ne bih rekla.“
 ,,Ne znate njegovo ime?“
,,Ne. Da li je bitno?“
Ne znam, pomislio je Vinter. Moglo bi da bude izuzetno bitno, ili
samo neka svakodnevna pojava.
,,Je li toliko bitno?“, ponovo je pitala.
,,Da li biste prepoznali ovog policajca ako biste ga ponovo videli?“
,,Ne znam. Nisam baš dobra s licima.“
„Prepoznali ste lopova.“
,,Da… zato što je to bilo drugačije. To je bila neka vrsta… zločina.
Gledala sam više u njega nego u policajca.“
,,Da li ste videli tog lopova ponovo?“
„Ne u prodavnici.“
„Ali negde drugde?“
,,Na ulici jednom prilikom, kada sam dolazila ili odlazila.
Pretpostavljam da je živeo u blizini. Okrenuo je glavu na drugu stranu
kada me ugledao.“
,,Ne sećate se njegovog imena?“
„Nikada ga nisam čula. Policajac ga je zapisao.“
,,Da li su napolju bila patrolna kola? Da li je policajac imao
patrolna kola ispred prodavnice?“
„Dobro pitanje. Ne, ne mogu da se setim. Ali u tom trenutku
nisam gledala kroz prozor.“ Pogledala je Vintera u oči. ,,Policajci su
ionako svi isti. Visoki, uredni. Teško ih je razlikovati.“
Morelijus je krenuo da obiđe majku. Bilo je puno leda nautu.
Saobraćaj je postao gori kada je stigao u Sederleden i potpuno
stao kod golfkluba. Idioti u debelim jaknama i sa vunenim kapama su
čekali da počnu igru i udare lopticu u trideset stopa visoke nanose
snega.
„Ovo je iznenađenje“, rekla je majka.
„Došlo mi je da odem malo.“
„Smršao si, Sajmone.“
,,Ne mnogo.“
Primetio je fotografiju oca iznad klavira u gostinskoj sobi.
Izgledao je svečano, kao i uvek, izraz koji je bio još ozbiljniji zbog
njegove svešteničke kragne. Belo naspram sveg crnila.
 51

Sedeo je u mraku. Nakon prošlog puta pomislio je da su možda

sredili nov izgled, ali i dalje je bio isti. Mada ne bi bilo bitno.
Ljudi su prolazli ka njemu i od njega. Ovde je bila neka posebna
vrsta odjeka. Zvukovi su putovali kroz ostavu kao duž nekog tunela, od
bučnog stepeništa gde je sve brujalo kada je lift išao gore ili dole i
ulazna vrata treskala pri zatvaranju. Morao si da staviš prste u uši zbog
toga.
Možda su to sada bili njegovi koraci napolju. Čudno. Ko je sada
držao konce u rukama, onda? Ko god da sada drži konce, neka podigne
ruku.
Podigao je desnu ruku, i koliko je mogao da vidi, niko drugi nije
podizao ruku. Kontrola.
Kada je stigao, bilo je očigledno ko drži konce u rukama. Svako
ko je imao oči da vidi mogao je to da vidi.
Plakao je.
Nedostajala mu je. Njeno lice jednom kada se okrenula na bicikli
i nasmejala.
Ponavljao je ime proroka kao mantru. Ponavljao je i ponavljao.
Držao je drugog boga na odstojanju. Držao je lica podalje, i ako nastavi
to da radi, ona će nestati.
Plakao je.
Gde su bili? Sedeo je ovde naposletku.
Možda su to bili njegovi koraci ponovo tamo napolju. Ili njeni.
Prošao je kada su ispred prodavnice bila parkirana neka kola koja
su mogla biti njegova. A onda je otrčao kući. Srce mu je bilo u grlu.
Sada je ustao, u tami. Ovog puta nije imao ništa za piće.
Napolju, na ulici, osećao je toplotu sunca na licu.
Neko ga je pogledao kao da još uvek ima… kao da je na dužnosti.
To se sada nije moglo videti po njegovoj odeći, ali se ipak moglo videti
po njemu. Sada.
Išao je uzbrdo sve do kraja, a onda niz padinu do bolnice. Stajao
je napolju, čekao. Video ju je. Znao je tačno.

Bilo je pet po podne. Sest parova se upravo predstavilo. Covek

koji je sedeo sa Vinterove desne strane imao je veliku potrebu da opiše
svoj posao.
Grupa roditelja je bila mešovita, neki su već imali decu. Vinter je
prepoznao babicu. Bila je to ona ista koju je upoznao ranije, sa
Anđelom. Eliza Bergdorf. Dala im je deset minuta da napišu ono što ih
zanima, pitanja za odgovore s kojima su se nadali da će napustiti
sastanak. Biće pet sastanaka. Do lcraja marta. Baš pred sam događaj.
„Pitaj za smanjenje bola“, rekao je Vinter.
„Pitaj sam“, rekla je Anđela uz smeh.
,,Odeća“, rekao je Vinter. „Šta bi trebalo da kupimo? Koliko
unapred treba planirati?“
„Ali rekli smo da nećemo ništa planirati.“
„Neće škoditi da pitamo.“ Nastavio je da piše.
„Šta to pišeš?“, pitala je Anđela; izgledala je srećno. Svi su
izgledali srećno, osim muškarca koji je hteo da nastavi o svom poslu
kao da nije mogao da dočeka da mu se vrati.
Nikada nisam žudeo da se vratim na posao, pomislio je Vinter.
Ne ovako. Ovo je bitnije.
„Kako ćemo znati kada je beba gladna, i kada je puna?“
„Fino, Eriče.“
„Koliko sna?“
„Za koga?“
,,Za mene, naravno“, rekao je. Ponovo je počeo da piše nakon
kratke pauze.
„Sta sada zapisuješ?“
Pogledao ju je sa drugačijim izrazom lica.
„Daj da pogledam“, rekla je Anđela, zgrabila beležnicu i krenula
da čita. Pogledala ga je: „Da li me to oči varaju? ‘Proveri adrese policije s
pornografskim odgovorima.’ Je li ovo jedno od pitanja koje želiš da
postaviš babici?“
„Razmišljao sam o nečemu.“
,,Eriče…“
,,Porodiljsko“, rekao je brzo. „Pričala si o porodijskom nakon
reorganizacije.“
„Zapiši to“, rekla je. Nije zapisao. „Mislila sam bukvalno“, rekla
je.
Babica im je ponudila kafu, jer im je ovo bio prvi put. Ubuduće,
možda će na smenu donositi nešto fino sa sobom, ako žele. Mogao bih
da ispečem čokoladne kolače, pomislio je. Babica je govorila o vezama,
kako se stvari menjaju tokom trudnoće i nakon rođenja deteta.
Muškarci i žene su se pogledali.
„Žena ima više posla oko bebe“, rekao je muškarac s njegove
desne strane, koji je imao posao kojem mora da se vrati. „Muškarac
oseća da ona posvećuje mnogo vremena bebi.“
„Zasigurno i muškarac ima posla oko bebe?“, pitao je Vinter. Da
li sam to stvarno ja rekao?, pomislio je.
Radi se o tome da se ljubav održi nakon što beba dođe, pomislila
je Anđela. Ovde se radi o tome da upoznaješ druge koji su u istom
čamcu kao i ti. Moglo bi biti od koristi svima nama.
Razgovarali su kratko. Možda je zamisao bila da će dobiti pomoć
da poboljšaju svoje uloge, pomislio je Vinter. Kao roditelji. Da budu
majke i očevi. Uloge. Da li bi to moglo tako da se nazove? Neki ljudi
nikada nisu imali neku ulogu, nikad.
Išli su peške kući. Miris zime je počeo da bledi, zajedno s
mirisom novogodišnjih petardi i bengalske vatre. Ovaj naziv mu se
stalno vraćao u misli: bengalska vatra. Lepo.
„Kako ti se čini grupa?“
,,Hmm…“
„Sastaćemo se ponovo kada budemo svi imali bebe.“ „Misliš li da
će lik za reklame biti tamo onda?“
„Hoćeš li ti biti tamo onda?“
,,Ne bi trebalo da na pitanje odgovaraš drugim pitanjem.”
Sačekali su da se upali zeleno pre nego što su prešli preko Ale. „Biće
tamo“, rekla je. „Cula sam da je sasvim uobičajeno da grupe nastave da
se sastaju posle. Slave prvu godišnjicu, zatim drugu, i odjednom smo svi
sjajni prijatelji.“
Moramo prvo da prođemo neozleđeni kroz ono što nam sledi,
pomislio je.
„Zvuči fino“, rekao je.
„Stvarno to misliš?“
„Mislim da je tako.“
Stigli su do ulaza. Bilo je vedro veče, kao toliko drugih ove zime.
Kiosk Presbire, blizu stare zgrade univerziteta, stvarao je atmosferu trga
varoši, pomislio bi ponekad. Nije znao mnogo o trgovima varošica, ali je
mogao da prepozna taj osećaj. Ponekad se osećao tako kada bi dolazio
kući sam kasno uveče. Možda je to bila neka nejasna žudnja duboko u
njemu.
Anđela je duboko udahnula.
„Kakv divan vazduh“, rekla je. ,,Za veliki grad.“
„Ovo je kao mali grad“, rekao je Vinter. Ljudi su kupovali u
Presbiri. Mogao je da čuje muziku kako dopire iz restorana na ćošku.
Zgrade s druge strane parka su se uzdizale ka nebu. Tramvaji su
izgledali kao dijamanti koji se trzaju i jure u svim pravcima. Nekoliko
mladih je prošlo pored njih i glasovi su doprli do njih kao delovi reči
nošeni povetarcem. Nestali su u Java kafeu na raskrsnici. „Pa, hajdemo
unutra da popijemo jednu cafe con leche“, rekao je.
Nisu mogli da nađu nikakav izveštaj o lopovu u prodavnici
Menhetn Livs, takođe znanoj kao Krokens Livs.
„Ima okolnosti kada je bolje opomenuti nekog nego ga prijaviti“,
rekao je Ringmar.
„Nešto se tu ne uklapa“, rekao je Vinter.
„Deder, smiri se sada, Eriče.“
„Taj izveštaj bi mi bio od koristi.“
„Imaš druge stvari za čitanje.“
Imao je tekst oglasa ispred sebe. Nije bilo najbolje napisano štivo
koje je ikada pročitao.

Mi smo prosečan par koji je stigao u srednje godine na području

Geteborga i dalje ima zdravu radoznalost i glad za seksom. Tražimo
čoveka koji če biti glavna atrakcija. 100% diskrecija. Volimo sapun i
vodu. Potpuno zdravi, naravno. Ako je lična hemija dobra, možemo da
provedemo stvarno sočno vreme zajedno.

„Stvarno sočno vreme zajedno“, rekao je Ringmar, koji je mogao

da primeti da je Vinter pročitao ceo tekst.
„Volimo sapun i vodu?“
„Jebeno perverzno, eto šta je. Seks sa komadom sapuna.“
Vinter se osmehnuo, a onda se uozbiljio.
„Počinjem da se pitam o ovom smeru istrage“, rekao je. „Nema
ničeg što bi ukazivalo na to da se čovek kojeg jurimo javio na ovo.“
»Ne.“
 „Valkerovi mora da su uništili odgovore“, rekao je Vinter.
,,Zašto?“
„Možda je to uradio ubica.“
»Da.“
,,On - pretpostavimo da je to isti tip - je tražio nešto u stanu
Martelovih.“
„Da.“
„Sta misliš o odgovorima?“
Gomila odgovora na oglas Martelovih bila je pored ova dva
oglasa. Onaj koji su Martelovi napisali je okvirno bio isti po izboru reči
kao i odgovor Valkerovih, možda malo oprezniji. Ako pročitate na
brzinu, pomislili biste da traže nekog da piju kafu zajedno.
„Da ih ima puno.“
„Bojao sam se da ćemo naći nekoga koga znamo među njima“,
rekao je Ringmar.
„Našeg šefa policije?“
„Ili gradonačelnika Geteborga.“
„Ili glavnog urednika GP-a.“
„Ne prepoznajem nikog od njih.“
,,Ni ja.“
„Bolje da počnemo onda.“
”Da‘“
„Ali nismo još završili sa statistima filma.“
„Dakle, skoro.“ Vinter je pogledao fajlove sa prepisima svih
intervjua. Skoro četrdeset.
„Biće… škakljivo.“
„Ono sa čime se ovde suočavamo je škakljivo.“
Halders je bio zabrinut.
„Jesi li razgovaroa s Molinom?“
„Ne možemo da ih uhapsimo, Fredriče.“
„Cenim to. Ali šta on hoće? Nešto konkretno?“
„Nešto jasno“, rekao je Vinter. „Moramo da iskopamo još nešto.“
Konkretne rime s tajnom, pomislio je Halder. Sečeno je vrlo
uredno seč…
„Ponovo ćemo da ih privedemo“, rekao je Vinter. „Dobro.“
Ake Kilden se javio posle trećeng zvona. Zvučao je kao da je na
plaži i vetar duva u pozadini.
 „Sačekajte tren dok zatvorim vrata verande“, rekao je. „Neko mi
seče živu ogradu“, rekao je kada se vratio.
Vinter je objasnio zbog čega zove.
„To je strašno.“ Kilden je brzo disao, kao da je on taj koji radi u
bašti. „To je obično najmrtvije mesto na severnoj hemisferi.“ Zakašljao
se. „Mislim… najtiše mesto. Najdosadnije mesto.“ Za razliku od
Fuenhirole, pomislio je Vinter i upitao Kildena za njegove radnike.
„Imao sam samo tri. Sve sa pola radnog vremena.“ „Mogu li
dobiti njihova imena?“
„Naravno.“
„Imate li njihove adrese?“
„Mora da su tamo negde u materijalu za računovodstvo.“ „Gde to
mogu da nadem?“
„Ako je još u životu, pretpostavljam da je u arhivama mog
računovođe“, rekao je Kilden.
Radnici, pomislio je Vinter. Nismo dovoljno razmišljali o Ijudima
koji su radili u Menhetn Livsu.
„Da li ste imali redovne mušterije?“
„Svi su bili redovne mušterije.“
„Da li mislite da biste mogli da mi pomognete tako što ćete dobro
razmisliti o svojim… redovnim mušterijama? Da li se iko izdvajao? Bilo
ko, ko se ponašao malo čudno ovom ili onom prilikom? Išta.“
,,Išta“, rekao je Kilden.
,,Je li neka od vaših redovnih mušterija bila policajac?“, pitao je
Vinter.
„Policajac? Kako to mislite? Neko ko je dolazio u uniformi?“ ,,Da,
ili bez nje.“
„Dakle… policajci su povremeno dolazili da kupe nešto,
pretpostavljam, ali se ne sećam ničeg posebnog.“
„Dobro razmislite i o tome.“
,,Hoću.“
Vinter mu se zahvalio i prekinuo vezu.
Zaposleni. Matilda. Čovek koji nije umeo da računa. Oni su
razgovarali sa njim samo preko telefona. Vinkvist. Kurt Vinkvist. Ostali,
u arhivama računovođe. Ovo je raslo iz sata u sat. Sprovodio je istragu
koja bi mogla da ga zadavi. Policija Melndala. Spisak onih koji su bili na
dužnosti za Novu godinu.
 Odgovori su bili svi u istražnom materijalu. Sve je bilo tu, u
papinma ispred njega. Koliko puta će još morati da ih pročita pre nego
što se kockice slože?
Telefon na stolu je zazvonio, kao i mobilni. Rekao je: „Sačekaj
tren“, u mobilni i podigao slušalicu sa stola. Bio je to Melerstrem.
„Onom dečku, Patriku, stanje se pogoršalo u bolnici Zalgren.“
Vinter se javio na mobilni, ali ko god da ga je zvao, prekinuo je
vezu.
 52

Hane Estergard i njena ćerka su bile u čekaonici kada se Vinter

vratio sa odeljenja.
,,Ne znaju još tačno“, rekao je. „Ima neke veze s njegovim
mozgom.“
„Sranje, sranje, sranje“, rekla je Marija.
„Možda je dobio previše udaraca“, rekla je Hane. „Tokom suviše
dugog vremena.“
„Rekao je da se setio još nečega“, rekla je Marija.
Vinter se okrenuo da je pogleda.
„Nešto o tome da je prepoznao nekoga. Na stepenicama.“ ,,Je li to
rekao?“
,,Juče.“
,,Da li je rekao još nešto u vezi s tim?“
»Ne.“
„Ali je prepoznao nekoga? Nekoga koga je video ranije?“ ,,Ne
znam više.“
Sada imam dva pacijenta u bolnici koji bi mogli da nam pomognu
da napredujemo, pomislio je Vinter. Oboje su bili bez svesti. Moramo da
imamo ljude ovde, nonstop. Bolje da kažem Anđeli. Moraće da se
navikne na to da viđa policajce na radnom mestu.
Sreo je Morelijusa, koji se spremao da ode.
,,Znam“, rekao je Morelijus, nameštajući kaiš. „Skoro kao da je
neki član porodice.“
„Jesi li sam?“
„Bertram je u kolima. Samo sam hteo da vidim kako stoje stvari.“
Mahnuo je Hane i ćerki. ,,To prokleto kopile.“

Vinter se vozio kroz Toltorpsdalen do Krokens Livsa. Džilna mu

se osmehnula, ali nije bio siguran da se sećala ko je. Izašao je. Vetar je
još uvek šamarao grad, beng, beng. Stariji ljudi su izlazili iz autobusa.
Okrenuo se i pustio da mu oči lutaju. Negde…
Da li da postave kameru u prodavnici? Da naprave videozapis i
pokažu ga Kildenu i Andreasonu i Matildi Josefson i svim ostalim
zaposlenima? Ako to urade, na koliko dugo?
 Mogućnosti su bile beskrajne. Kao i vreme, naravno, ali neada.
Imao je osećaj da vreme izmiče. Krenulo je ka nečemu što će
postati veći problem nego išta što se desilo ranije. Mogao je to da oseti.
Mobilni je ponovo zvonio. Bila je Anđela.
„Jesi li me ti zvala pre par minuta?“, pitao je. Nije bilo broja na
ekranu, niti u memoriji.
Ne.“
Kako je?“
„Upravo sam stigla kući i… ne znam. Odjednom sam se osetila
tako… uplašeno. Možeš li da dođeš kući, Eriče?“
,,Da li se nešto desilo?“ Mogao je da oseti kako mu ruka blago
drhti.
„Ne baš. Samo sam se odjednom osetila čudno kada sam ušla
kroz ulazna vrata. To je sve. Kao da me neko posmatra. Proučava.“
„Nisi videla nikoga?“
„Ne. Pogledala sam oko sebe, ali nije bilo nikoga. Besmisleno je.
Možda zbog vrata u dnu stepenica, dole ka podrumima.“
„Šta je s njima?“
„Bila su otvorena. Tako je mračno i strašno tamo.“
Vinter se odvezao kući. Telefonirao je Ringmaru iz kola. „Hoću
da postavite nekog da drži Anđelu na oku.“ Razgovarao je s Ringmarom
o telefonskim pozivima i provali. ,,Da li si razgovarao o tome sa
Sturom?“
„Jebi Stura. Možeš li da središ to?“
,,Od kada?“
„Sutra ujutro. Napolju. Nazvaću te kasnije za vreme.“

Bergenhem je držao glavu nepomično. Koncentrisao se da prati

okvir slike, prvo očima, a onda glavom. Dobro je prošlo. Bolje nego juče.
„Kako se osećaš?“
„Bolje nego ranije.“
Martina je stavila Adu u krevet. Bila je tiša nego obično od kada
se vratio kući.
Ustao je.
„Da li se stvarno osećaš dovoljno dobro da izađeš?“ „Moram da se
krećem.“
,,Je li stvarno dobra ideja da počneš ponovo da radiš u petak? “
»Ne.“
„Onda nemoj, Larse.“
,,Ne mogu samo da budem kod kuće sve vreme, Martina. Sve
vreme.“
„Ali moraš da se oporaviš.“
„Jesam se oporavio. Skoro. Biću dobro u petak.“
Noć je padala na Torsland. Izgledalo je kao da je reflektor
usmeren na kuće u nizu. Možda svetlo obasjava samo moju kuću,
pomislio je.
,,Ne znam šta da kažem“, rekla je Anđela.
„Naučio sam da je skoro sve vredno toga da se shvati ozbiljno“,
rekao je Vinter.
„Osećaš se tako glupo“, rekla je. Osmehnula mu se. „Utiče na
mene… tvoj posao.“
Nije joj ništa rekao o tome da je otišao da obide ostavu
nadstojnika u podrumu. Nije ni sam znao šta da radi s tim u vezi.
„Možeš li da prestaneš da radiš?“, pitao je.
„Ne još.“
„Ali, ne možeš li malo da smanjiš… do prvog aprila?“ „Zar nije
malo rano za prvoaprilske šale?“
»Ne.“
„Hoću da radim, Eriče. Prija mi. Ne verujem u to da idem kući i
onda čekam da se nešto desi.“
„Držimo na oku…“, pitao se koji je najbolji način da to kaže.
„Mi… zamolio sam da kola s radiom prođu povremeno i provere šta se
dešava.“
„Provere šta se dešava?“
,,Da… znaš.“
„Misliš, daješ mi telohranitelja?“, stajala je pored prozora u
kuhinji. ,,Da li je postalo toliko loše?“
,,Ne telohranitelja. Pre je kao… posmatranje.“
„Kad god izađem iz stana?“
Nije odgovorio.
„Kad god idem na posao?“
„Biće diskretno, ne brini.“
,,Oh, da? A ko će to biti?“
,,Ne znam. Da li je bitno?“
 „Ne znam. Zavisi od toga koliko mora da se trudi.“
,,U redu. Zamoliću Bergenhema da to radi par dana.“ Mora da se
vrati u tok stvari, pomislio je Vinter. A dobar je kao senka. „Ali neće me
držati za ruku?“
„Nećeš ni znati da je tu.“

Bilo je kasno. Vrlo je pažljivo čitao prepise intervjua sa

statistima. Dokumentacija je tek stigla, prvi nacrt. Bilo je malo zbrkano.
Svakakvi poslovi, ili pre bez posla. Neke osobe kao da su jedva bile pri
sebi na prvi pogled, ali nije bilo ničeg neuobičajenog s tim u vezi.
Normalne je potrebno dvaput pogledati, pomislio je.
Snimanje se nastavljalo. Motali su se oko policijske stanice, ali
im nije dozvoljeno da uđu. Sefovica policije je timu otežala najviše što je
mogla. Ko god bude gledao taj film, moraće sam da dođe do zaključka
ima li ta zgrada ikakve veze s uniformama, pomislio je.
Moguće je da ovaj film ima neku ulogu u istrazi. Zahvaljujući
statistima. Moguće je. Istovremeno, pomaže nam da nađemo rešenje,
jer je možda indirektni uzrok onoga što se desilo.
Držao je nekoliko papira u ruci. Imena, adrese. Nije prepoznao
nekoliko imena. Telefonirao je Melestremu.
„Jane? Možeš li da ostaviš sve i uporediš imena i adrese statista
sa filma sa rezultatima rada od vrata do vrata nakon ubistva u
Melndalu?“ Ili ubistava, pomislio je. „Ringmar će ti poslati još nekoliko
policajaca da ti pomognu.“
„U redu.“ Culo se šuškanje na liniji. „Koliki opseg?“
„Neka bude prilično širok. Uskoro ću doći.“
,,U redu. Da sačekam s Vasaplatsenom?“
„Uzmi prvo Melndal.“

Vinter je prekinuo vezu i uzeo fotografije iz jedne od fioka stola.

Pažljivo ih je pregledao na stolu, a onda podigao i proučavao vratove dva
mrtva tela na sofi.
Jedan od odgovora bi mogao da bude ovde, rekla je Lareda. Sve se
svodi na zamenu glava. Ili tela.

Sedeo je ispred crkve. Pored njega su bile dve statue. Pitao je

vodiča, a to je bila Alisija, a ona je relcla da je uvek bilo isto u
Toremolinosu. Mavri su bili ti koji su sekli glave. Odoše im glave. Imali
su drugog boga. Jednom kada glave odu, tih ljudi nema više. Lica su im
izbrisana. Jedna od statua je sada pokazivala na njega. Anđela je sedela
pored njega. Pokazuje na mene, rekla je. Statue su bile u nizu ispred
crkve. Bez glava, bez ruku. Mogao je da čuje muziku, gitare, a onda
bubnjeve.

Vinter se probudio, bubnjalo mu je u ušima. Anđela se pomerila,

ali se nije probudila. Izašao je iz kreveta i popio nešto vode. Bilo je tri i
petnaest. Mala crvena lampa je sijala na laptopu. Rekla je laku noć, a
onda je on nastavio da radi do sitnih sati.
Ni Valkerovi, ni Martelovi nisu imali kompjuter. To nije značilo i
da ga nikada nisu imali. Ali nije ih bilo na netu. Uprkos milionima duša
koje traže kontakt. Desetine hiljada kontakata za seks.
Vinter se vratio u spavaću sobu i skinuo kućni mantil sa stolice, a
onda otišao u dnevnu sobu i seo na fotelju pored prozora.
Šta da radim s Perom Elfvegrenom? Bilo je nečeg u vezi s njim…
Nešto što nije hteo da ispusti.
Vinter je pitao Molinu o proveri DNK, ali nije bilo šanse za to -
još.
„Pritisni ga malo jače“, rekao je Molina. „Onda možemo da
razgovaramo o hapšenju.“
„Malo jače? Kako?“
„Halders. Daj mu njegovu glavu.“
„Nije moguće. Ne usuđujem se.“
Intervjuisali su ih. Pojedinačno.
„Daj mi detalje“, rekao je Halders ženi.
,,De… detalje?“
„Sve. Od trenutka kada ste ušli u stan.“
Per Elfvegren je sada govorio da će uzeti advokata. I bilo je
vreme, pomislio je Vinter.
A onda se predomislio. Nemam šta da krijem.
Pretražili su stan Elfvegrenovih. Ništa. Nikakav kompjuter.
Halders je imao one muške časopise. Čitali su oglas Valkerovih. Per
Elfvegren je bacio svoj odgovor. Naravno.
Zašto nisu ništa našli u stanu Valkerovih? Baš ništa. Mesto je
bilo čisto. Nešto je moralo da bude tamo. Zašto su počistili stan? Ne
počistili. Izbacili stvari. Otarasili se stvari. Nije bilo časopisa. Nije bilo
beleški. Cak ni kopije. Da li ih je ubica poneo sa sobom? Možda. A
možda i ne. Da li je bio dovoljno priseban da pretraži? Ko bi drugi to
mogao da uradi?
Elfvegren izgleda nije shvatao da bi to moglo ponovo da se desi.
To je nateralo i Vintera da se zamisli. Elfvegren je stavio masku,
održavao masku. Mogla bi da spadne.
Možemo da vas spasemo, pomislio je Halders dok je vodio
ispitivanje; a onda je rekao potpuno iskreno Elfvegrenu. Vas i možda
druge.
 53

Među ostatkom pošte je bio mali ravni paket na podu hodnika.

„Zašto ne probaš ovo večeras?“, napisao je Stiv Mekdonald na pismu
koje je išlo uz CD. Vinter je pročitao naslov: Tom Vejts. Tromboni
sabljarke. „Njegov pravi proboj na neki način“, pisao je Mekdonald, ,,i
još sledi. Ima i nešto džeza u sebi! I: srećno sa bebom.“
Njegov kolega u Krojdonu je nastavljao sa svojom misijom
podučavanja Vintera klasičnom roku i drugoj muzici koja je bila malo
više udaljena od Koltrejna.
„Stiv je poslao još jedan CD“, rekao je Vinter Anđeli koja je ležala
u kupatilu sa podignutim stopalima. Ušao je par koraka u izmaglicu.
„Težak dan?“
„Još je gore pacijentima.“ Pomerila se, od čega se voda razlila
okolo. „Ovo je moja čuvena imitacija morža koji se okreće u kadi.“
,,Imitacija?“
„Umukni, ti svinjo. Sta ti je Stiv sada poslao?“
„Tom Vejts.“
„Dobar je.“ Sela je i pružila ruku da dohvati šampon. „Bilo bi fino
upoznati ga. I porodicu.“
„Toma Vejtsa?“, pitao je Vinter s osmehom.
Anđela je isplazila jezik.
„Krenućemo u London čim budemo mogli“, rekao je. „Sve troje.“
„Mogu da te vidim kako se šepuriš pred Stivom i čitavom južnom
Engleskom“, rekla je zureći kroz sapunicu. „Ponosni pater familias.“
,,Sa dužnim pravom“, rekao je kada je telefon zazvonio u
hodniku.

„Nadam se da ne zovem u nezgodan čas.“ Bio je to Beni

Venerhag.
„Cim si zvao ovde, mora da je nešto bitno“, rekao je Vinter.
Venerhagu je dat nov, javnosti nedostupan broj.
,,Ne znam, ali ima nečeg. Kao što možeš da pretpostaviš, neki od
mojih… poslovnih partnera su vrlo dobri u prepoznavanju policajaca u
Geteborgu.“
„Pričate o nama baš kao što i mi pratimo vas.“
 „Hmm. Moji poznanici bi mogli da idu malo dalje od te definicije.
Ali, u redu. Raspitao sam se malo unaokolo, i nije bilo puno čvrstog
otpora, ako bih to mogao tako da nazovem. Ono što se dešava nikom ne
čini dobro. Ljudi su zabrinuti. Tvoji momci mogu da postanu malo
znatiželjni, ako znaš šta mislim.“ „Znači, raspitao si se malo.“
,,U redu, Eriče. Neko je viđen nekoliko puta kako se šeta
unaokolo u policijskoj uniformi, ali nije prepoznat. Mogao bi biti
pandur, naravno, ali mislim da nije.“
,,Nastavi.“
,,To je otprilike to. Nekoliko puta. Ali je to bilo pre nekog
vremena.“
„Gde i kada? Ko?“
,,Ne možeš da tražiš da ti otkrijem izvor informacija, Eriče. Ali ću
rado nastaviti da pomažem. Postavio sam puno pitanja, zapravo.“
„Gde i kada, onda?“
,,Na nekoliko mesta u centru grada.“
„Dan ili noć?“
„Noć… oba puta.“
„Kada?“
Venerhag je pomenuo nekoliko datuma.
„To je to. Nadam se da je od koristi.“
„Sada mi je potrebno lice i ime. Ili adresa.“
„Zar nije svima nama?“
„Shvatio si ovo ozbiljno, Beni. Nastavi tako.“
,,Ne vidim šta bih drugo mogao da uradim. Da li da prikačim
nekog da prati lažnog policajca ako ga ponovo vide?“ „To bi bilo dobro.“
„Šališ li se?“
„Ne. Reci to svima.“

Bilo je svetlo ujutro. Skoro je mart. Kada bude 5. mart, imaće

četrdeset godina. Za manje od mesec dana kasnije, postaće otac, i život
će stvarno početi.
Slušali su Stivov CD prošle noći i Vinter je imao nameru da kupi
sve ostalo od istog tipa, kada nađe vremena. Mislim da je izdao novi
prošle godine, rekla je Anđela. Prvi nakon nekoliko godina. Prošle
godine. Prošle godine je bio dvadeseti vek, sada su morali da se sete da
kažu dve hiljade. Neposlušne devedesete, rekao je Halders.
 „Mogu li i danas kolima?“, pitala je Anđela.
,,Naravno.“
,,Ne mogu više da se nosim s tramvajem.“
„Trebalo bi da ostaneš kod kuće.“
„Biće dovoljno vremena za to kasnije.“
Mogla bi da uzme taksi, ali je radije vozila. Malo slobode.
,,Mercedes“ joj je davao osećaj sigurnosti, ti mirisi, meke, tamne boje
unutra.

Istražni materijal je rastao u širinu i dužinu, s imenima,

adresama, prepisima intervjua.
,,I dalje nismo uspeli da se dokopamo nekih ljudi koji su
odgovorili na oglas“, rekao je Ringmar.
,,Vidim.“
„Nekoliko njih nije dalo prava imena, ali obično to otkrijemo
kada proverimo adresu.“
„Neki komšija koji je voljan da pomogne i pušta da koriste
njegovo ime ili adresu?“
„Hmm, to je ideja.“
„Možda bi trebalo da odemo korak dalje. Dovedi i komšije.“
,,A?“, rekao je Ringmar.
Vinter je proučavao spisak na stolu. Stavio je naočare za čitanje.
Još šest dana i imaće četrdeset godina.
„Nešto je čudno u vezi sa ove dve adrese“, rekao je Vinter. „Reci
da sam paranoičan, ali tražio sam kućne adrese čitave policije Geteborga
i… dakle, ako ih uporediš, nijedna se ne uklapa ni sa jednim od ova
četiri odgovora na oglas.“
,,Da, to smo utvrdili. Dobro je, zar ne?“
,,Na neki način. Melerstrem je radio sa adresama statista, kao i sa
ovom gomilom. Stur je dao zeleno svetlo za još par policajaca. Kada
namiriše nešto u vazduhu, onda je namirisao nešto u vazduhu, kako
reče.“
„Reč je o uniformama…“ Vinter je razmišljao o Venerhagu, ali
nije bio sto odsto ubeđen da ima nekog ko se oblači kao policajac.

Bertram je kucao na kompjuteru. Kliktalo je i fijukalo. Mogao je

da vidi uputstvo kako visi na oglasnoj tabli i nasmejao se. Neki ljudi
nikada ne nauče. Neki su mu dolazili, jer je bio najbolji. Pogotovo prošle
godine, kada je krenula panika kako se milenijum približavao. Svi
fajlovi propisno sklonjeni na sigurno, podrška, bezbednost, kopije svuda
tamo u elektronskoj noći.
Nije hteo da pokaže koliko je stvarno dobar. To bi moglo da
napravi problem. Morao bi da odgovara na neka idiotska pitanja,
Da je samo u kriminalističkoj jedinici, ili novom gradskom
odeljenju. Ali ga nikada nisu pitali. Nikada.
Bertram je bio haker. Nije bilo teško za nekoga ko je znao šta
radi. Voleo je tu reč. Haker. Ubaci se u šta hoćeš, a onda se povuci,
diskretno, sa znanjem.
Morelijus je izašao iz toaleta. Bled. Možda ponovo ima problema
sa stomakom. Taj dečko bi trebalo da radi nešto drugo. Možda je to
planirao.
Bertram je nastavio da kuca.
Promenio je fajlove i onda je ušao u svoj kućni kompjuter. I dalje
je bilo zanimljivo da se odjednom nađeš u svom lcompjuteru dok si još
na poslu, da jedriš po svem tom softveru.
Spiskovi sa četrdeset statista sa filma su mu svetlucali na
monitoru, pozajmljeni s interne mreže. Nestajali su istog trena kada bi
ikog video u uglu oka. Pogledaće ih pobliže večeras. Inspektor
kriminalistike Greger Bertram. Ili glavni inspektor kriminalistike, kao
Vinter, koji je mislio da je neko. Ili njegov pisar. Greger Bertram je bio
bolji pisar. Samo čekaj i videćeš.
Halders je svratio do supermarketa koji je radio do kasno.
„Ovde su mi ukrali kola“, rekao je Džanali na mestu suvozača.
„Samo sam izleteo na par sekundi, i on mi je uzeo kola.“
„Znam, Fredriče.“

Halders je izašao.
„Moram da uzmem nešto duvana za žvakanje. Cuvaj kola.“
Džanali je spustila prozor i udahnula miris izduvnih gasova i
suve, pozne zime, ili ranog proleća. Sunce je sijalo na Vavilonskoj kuli,
lcoja je i dalje stajala nakon Nove godine, na severnom kraju Hedena,
kao simbol nečega što nije rzaumela. Hoće li da je koriste za neku drugu
priliku? Ipak je to bila samo koliba na brdu. Verovatno nije bilo
dovoljno novca da se ta gomiia smeća sruši. Mamurluk uvek udari
kasnije.
Mogla je da vidi Haldersa kako razgovara sa čovekom za pultom.
Halders se okrenuo da je pogleda, kao da bi da se uveri da nije nikom
dopustila da ukrade kola.
„Pričao mi je o problemima koje imaju s prokletim lopovima po
prodavnici“, rekao je Halders kada je seo za volan i izašao na Sedra
Vegen. „Neko je ušao jutros i ukrao kesicu čipsa.“ „Možda ne bi trebalo
da imaju zalihe čipsa“, rekla je Džaali.
„Možda ne bi trebalo da imaju ništa“, rekao je Halders. „Tako idu
stvari.“
,,Ka praznim supermarketima koji rade do kasno, misliš?“ ,,Da.
Velika praznina. Svi ti prokleti minimarketi i tako dalje su znaci
vremena, oni odražavaju dolazak smrti društva“, rekao je Halders dok je
skretao desno ponovo ka Lorensbergu. „Ništa osim čipsa i duvana i
drugog sranja, i videa.“
„Pretpostavljam da si ti najbolja mušterija“, rekla je Džanali. ,,Ja
sam žrtva. Uzmi filmove. Ljudi se svojski trude da umrtve čula ispred
videorikordera.“ Sada su bili u Aveniji. „Hari Martinson je bio u pravu.
Filmovi su hramovi za one koji ne mogu da se nose sa životom.“
„Hari Martinson?“, rekla je Džanali, zvučeći zbunjeno. „Svedski
autor. Nepoznat u Uagaduguu.“
,,Ne, ne sećam ga se iz škole“, rekla je.
„Alo, alo, alo! Ugledao sam policajca“, rekao je Halders. ,,U civilu,
ali možeš ga prepoznati po hodu.“
,,To je Morelijus?“
„Znaš li ga?“
,,Ne baš, ali zar ti ne znaš sve u policiji?“
„Bojim se da verovatno znam.“
Halders je stao kraj taksistanice ispred hotela Park, pošto su
imali posla tamo. Morelijus je bio sam, zurio je u tlo. Imaoe slušalice na
ušima. Halders je izašao baš kada je Morelijus bio u ravni s kolima.
„Patroliraš ovuda i u slobodno vreme?“, pitao je Halders.
Morelijus ga je video, ali nije mogao da ga čuje. Skinuo je slušalice i
obojica su sada mogla da čuju muziku.
„Gospode, to je glasno. Zvuči grozno, šta god da je.“ Morelijus je
izvukao vokmen iz džepa i ugasio ga. „Zdravo, Halderse.“
„Zar ti nije dovoljno Avenije kada si na dužnosti?“
 ,,Na poslu sam, nažalost.“
,,Takođe.“
Džanali je mahnula s prozora kola.
„Dajem otkaz“, rekao je Morelijus iznebuha.
„Napuštam policiju.“

Andela je sada mogla da oseti umor. Kada je izdiktirala sudbinu

poslednjeg pacijenta u kasetofon, iscrpljenost ju je sustigla kao kamen,
poveći.
Prestajem nakon današnjeg dana, pomislila je. Bilo je zabavno
dok je trajalo. Sada glava ne može više da se nosi s ovim.
Ustala je, otišla do lavaboa i poprskala čelo vodom. Začulo se
kucanje na vratima i Hildur je provirila. Sestra je izgledala zabrinuto.
„Još jedna slomljena kost“, rekla je. ,,Izgleda…“
,,Dolazim“, rekla je Anđela.
Novi parking na nekoliko spratova nije bio lep, ali je služio svrsi.
Krenula je liftom do trećeg sprata i proučavala blede crte lica u ogledalu.
Ali sada je gotovo.
Svi su bili puni razumevanja. Pitala sam se dokle ćeš izdržati,
rekla je Hildur. Do sada, odgovorila je.
Sutra može da ode na sastanak grupe roditelja kao mama sa
punim radnim vremenom. U mislima joj je sve bilo gotovo, spremno.
Daljinskim je otključala kola i primetila uniformu. Policajac je
prilazio od izlazne rampe, oklevao je, možda mu je bilo malo neprijatno.
U redu, pomislila je. Ubuduće ću ostajati kod kuće, bez čuvara. Možeš
da uzmeš slobodno, policajče.
Policajac skoro da je stigao do nje. Sačekala je s ključem za kola u
ruci. Prišla su kola sa nivoa iznad i policajac je stajao s druge strane dok
su prošla i potom nestala s vidika niz rampu.
Prišao joj je; i dalje je izgledao kao da mu je neprijatno. Samo
radi svoj posao. Sigurno ga je prepoznala? Bio je neko koga Erik
poznaje.
„Gospođo Vinter?“
Klimnula je glavom, jer je tako bilo lakše. Nije bila gospođa, još
ne, barem.
„Trebalo bi da se postaram da stignete kući bezbedno.“
„Već sam krenula“, rekla je i pokazala prema kolima. „Ovo mi je
poslednji dan na poslu. Ali, hvala u svakom slučaju.“
„Pustite mene da vozim“, rekao je. Nije je gledao u oči. Prošla su
još jedna kola. Osećao se neki neprijatan miris. Nije htela da ostane i
udiše ova otrovna isparenja duže nego što je neophodno. Imala je
odgovornost. „Pustite me da vas odvezem kući, gospođo Vinter“,
ponovio je i pružio ruku za ključeve. Primetila je njegov opasač, sjaj sa
gornjeg džepa košulje, kapu. Sve je sijalo. Nekako je umirivalo. Lice joj
je bilo poznato.
„Stvarno nije potrebno“, rekla je.
„Znam put“, rekao je. „Moj je posao da vam pomognem.“
Bila je mrtva kao pas. Mogla je to da oseti sada, još više zbog
lošeg, izduvnim gasovima ispunjenog vazduha. Osetila je pokret u
stomaku. Da se uvuče iza volana? Da uvuče njih iza volana? Ne, hvala.
,,U redu“, rekla je i pružila mu ključeve.
 54

Vinter je čitao prepise intervjua sa statistima. Svi su imali

različite motive za egzibicionizam. Nijedan nije izgledao zanimljiviji od
drugog. Nekolicina je nedostajala.
Pet adresa je bilo u Meldnalu. Tri unutar prihvatljive razdaljine,
peške od Krokens Livsa, koji je bio početna tačka razmišljanja.
Telefonirao je Melerstremu.
,,Da li si razgovarao s Bertilom o adresama u Melndalu?“ ”Da.“
,,Ne mogu da ih pratim trenutno. Da li znaš ikoga ko je bio
tamo?“
„Zar ti nije rekao?“
„Rekao šta?“
„Nije bilo odgovora na dve.“
„Prvi pokušaj?“
„Dvaput na jednoj od adresa.“
„Imam ih ovde“, rekao je Vinter dok ih je pregledao sa dna ka
gore. „Svratićemo tamo kasnije u toku noći.“
„Možda će snimati do kasno“, rekao je Melestrem.
,,Ne znam.“
„Pretpostavljam da znaš da će završiti sledeće nedelje ako se
pridržavaju plana?“
„Tako sam čuo.“
Završio je razgovor, bacio pogled na sat, a onda telefonirao kući.
Nije bilo odgovora. Pogledao je ponovo na sat.
Ringmar je telefonirao čim je spustio slušalicu.
„Dečko je izgleda malo bolje.“
„Koji?“
„Patrik. Dečko u bolnici.“
,,Ah, da.“ Otac mu je pušten i lutao je po Sankstorgetu. Taj slučaj
je napredovao sporo kao puž. Vinter je prošao kolima pored stana;
razmišljao je da uđe unutra. „Drago mi je da to čujem. Moram da
razgovaram s njim ako je moguće.“
„Nazvali su pre par minuta. Rekao sam da si na telefonu.“
„Šta su hteli?“
 „Hteo je da razgovara s tobom.“
Vinter je sredio da ga kola odvezu do bolnice Zalgren. Sve je više
vremena provodio tamo. Ponovo je telefonirao kući sa mobilnog, ali nije
bilo odgovora, i ostavio je kratku poruku na sekretarici.
Patrikovo lice je bilo iste boje kao i okruženje. Kameleon. Oči su
mu bile crne, upale.
„Sanjao sam da sam ga prepoznao“, rekao je.
„Prepoznao ga? Coveka koji je sišao liftom?“
„Bilo je nečeg u vezi sa njegovim licem kada se okrenuo.“
Pogledao je u Vintera, a onda u nešto pored njega. „Ako bih ga ponovo
ugledao, prepoznao bih ga.“ Sklopio je oči i promrmljao nešto.
„Sta si rekao?“, pitao ga je Vinter.
Dečko je ponovo mrmljao.
,,Patriče?“ Vinter se sagnuo još bliže, ali nije mogao da razazna
reči.

Ponovo je nazvao kući kada je izašao sa odeljenja, ali i dalje nije

bilo odgovora. Krenuo je ka delu gde je Anđela radila, ali su mu rekli da
je otišla pre nekoliko sati.
Tražio je kola da ga odvezu kući.
Stan je bio prazan i tih. Bilo je jasno da nije bila u kući. Uvek su
stvari ležale unaokolo ako bi došla kući pre nego što ode u kupovinu ili
šetnju. Sišao je liftom do garaže u podrumu, ali kola nisu bila tu.
Izašao je na ulicu i pogledao unaokolo. ,,Mercedes“ je bio sa
druge strane ulice, jedan od tri u nizu. Otišao je brzo preko i ugledao
kartu za parking na vetrobranu. Otvorio je kovertu. Pre dva sata. Karta
je izdata pre dva sata. Ponovo je proverio sat. Odavno je napustila
posao. Zašto se dovezla ovamo tako kasno i ostavila kola na ulici
umesto u garaži? Da li se bojala da siđe dole?
Bergenhem je prestao da bude njen telohranitelj, a da ga Anđela
nije nikada ni primetila. Sada se ponovo bavio istragom. Vinter i Anđela
su se pogledali i nasmejali, možda su i slegnuli ramenima pri pomisli
što su brinuli. Preko svega. Toliko toga se sada događalo.
Jedna od kola iz Lorensberga su je povremeno proveravala, ali to
je više ili manje bilo to. Ponekad su čekali napolju kada je završavala
posao, ali ne svaki dan.
Krenuo je liftom ponovo gore. Nije znao šta dalje da radi. Osećao
je nešto u stomaku, kako se podiže kao lava.
Telefonirao je sestri. Lota se javila na drugo zvono.
,,Da li je Anđela sa tobom?“, pitao je.
,,Ne… zašto si…“
„Nije ovde, a kola su joj na ulici sa kartom za parkiranje od pre
nekoliko sati.“
,,Da li si nazvao bolnicu?“
„Bio sam tamo.“

Bertram je skinuo cipele i ušao unutra do svog kompjutera koji je

sijao kao lice koje se raduje njegovom dolasku.
Samo nekoliko minuta i bio je unutra. Istraživao je, proveravao.
Štampao. Raširio je stranice na stolu u trpezariji, a onda otišao do
kuhinje po vodu. Nije bio gladan. Nije prao sudove nekoliko dana, ali
niko se neće žaliti. Ko da se žali ako ne operem?, pitao se.
Vratio se. Monitor je blago osvetljavao sobu, zajedno sa stonom
lampom koja je bila uperena nadole.
Prstom je pratio kolonu ka dole.
Imao je beležnicu pri ruci. Bila je ista kao onda, sada ofucanija,
ali ipak u pristojnom stanju. Bio je čovek od malo reči. Koncentracija.
Koncentriši se.
Slučajnost ili ne? Izvukao je telefonski broj iz njega, ali niko se
nije javio kada je telefonirao. Lopov iz prodavnice. Adresa je još uvek
bila tu.
Bertram je uporedio ime i adresu u beležnici sa statistima sa
spiska. Ne moraš biti genije da vidiš da su isti. Bilo je dovoljno da umeš
da čitaš i da budeš na pravom mestu u pravo vreme. Da je on vodio
istragu, bio bi u stanju da im pokaže kako treba voditi istragu. Znao je
više od ostalih.

Vinter je pretražio kola, ali nije ništa našao. Nije dodirnuo volan.
Bajerovi momci su bili na putu.
Nazvao je Ringmara, koji se javio sa punim ustima.
„Sačekaj tren. Upravo sam počeo sa večerom…“
„Anđela je nestala“, rekao je.
„Sta kog vraga?…“
„Nešto se desilo.“
 ,,Da li si podigao uzbunu?“
,,Da.“ Vinter je osetio kako mu se telo hladi, tok lave se stvrdnuo.
Pozlilo mu je. „Nema svrhe da se suzdržavam.“
Ringmar ga nije pitao šta misli.
Upravo sada razmišlja o grupi roditelja. On i Anđela se bave
pitanjima o tome kako da se bol svede na minimum. Miris kafe.
„Gde si?“, pitao ga je Ringmar.
,,Ovde“, rekao je. „Kod kuće.“
,,Stižem.“
Mart
 55
Ringmar je odmah krenuo. Bio je tamo za pola sata, razgovarali
su, brzo i kratko. Vinter je bio poput kopije sopstvenog alterega koja
govori i hoda. Klimnuo je glavom, napravio beleške, govorio. Ringmar je
vikao na telefonu. Stigla im je paljba poziva.
Oduvek je bio loš u tome da ostavi posao iza sebe. Da ode u
potpuno drugom pravcu kada završi za taj dan, ili noć. Uvek mu je to
teško padalo. Teško mu je bilo da očvrsne. Izbegavao je hladnoču, ali
nije uspeo da se očeliči.
Gospode. Oduvek sam verovao u tebe. Daj mi snage da
razmišljgm sada, da povratim tu snagu. Možeš mi je oduzeti kasnije, ali
ne sada. Podeli me sada. Dva bića, jedno srce. Bez panike sada.
,,Eriče?“
Ringmar je bio tu. Stajao je tamo sve vreme? Bio je na vratima,
ali glas kao da mu je bio pored Vinterovog uveta.
„Jedan od tvojih kontakata je na telefonu.“
»Ko?“
„Beni.“
Vinter je uzeo slušalicu.
„Šta se to kog vraga događa?“, pitao je Venerhag.
„Pokušavao sam da te nađem.“
„Shvatio sam. Bio sam van grada. Ali šta se do vraga događa? Da
li se ona…“
„Pomoć za koju sam te molio. Sada je bitnija više nego ikada.“
„Da li stvarno sa tobom razgovaram, Vintere? Glas ti zvuči…“
„Potrudi se, Beni.“
„Da li je ovo stvarno povezano sa…“
,,Da.“
,,Isuse.“
„Potrudi se, Beni.“
„Kada bih samo znao šta da radim. Ali uradiću… nastaviću da
radim sve što mogu. Otkriću šta ljudi imaju da kažu.“
„Potrudi se“, ponovio je Vinter još jednom.

Stavili su još policajaca da rade na intervjuima sa usamljenim

srcima - bolje je razmišljati o njima na taj način. Halders je imao još
imena. Imena, imena.
Vinter sada nije uopšte spavao. Ako mu budu potrebni lekovi,
uzeće ih.
Znao je da je sve međusobno povezano. Ringmar je znao, svi su
znali. Anđela nije telc tako nestala…
Cešao se po glavi. Ringmar je ponovo bio na vratima. Da li je ovo
bio treći dan u paklu? Ili četvrti?
Sutra puni četrdeset. Primetio je to kada je otišao kući da pokupi
poštu i nešto čiste odeće. Hteo je da ode sam. Klimnuo je glavom
Bergenhemu, koji je stajao na straži u tami na Vasaplatsenu. Biće i
drugih tamo. Ako…
Cetrdeset godina star. Potpuno je zaboravio na to. Anđela je
iscrtala crvenim karminom krug oko datuma na kalendaru koji je visio
iznad šporeta. Sest inči iznad radne površine i oko četiri stope od poda.
Dok je stajao tamo i gledao, pomislio je da uzme metar i izmeri
razdaljine, bilo šta čime bi ostao u dodiru sa svakodnevnim stvarima.
Ali potpuna kontrola je bila na granici sa ludilom.
Tokom noći je ponovo razmišljao o dečaku, u bolnici.
Dečko je prepoznao nekoga. Kada je prvi put ušao u priču? Ovde
je postojala paralelna priča - ali je bila vezana za njega lično, sa
ubistvima.

Vinter se odvezao nazad svojim kolima, u kojima nije bilo

nikakvih tragova. Nazvao je Hane Estergard i zamolio je da dođe.
Izgledala je izmučeno, kao da se pretvorila u ogledalo. Sedeli su u
Vinterovoj kancelariji, i on joj je odjednom rekao šta se desilo ljudima
koji su ubijeni. Sta se desilo. Na tri sekunde je izgubio pribranost,
pustio je svoju paklenu kišu na nju.

Javila se nakon prvog zvona.

„Bila sam budna“, rekla je. „Bilo je nečeg hitno u vezi sa tvojim
glasom.“
„Kada su se… pobrinuli za Mariju…“, rekao je Vinter, i postavio
još neka pitanja dok je objašnjavala šta se desilo, ko je bio tu. Još uvek
se osećala užurbanost u njenom glasu, kao da je čekala na svoj red.
A onda je to izgovorila. Prekinula ćutanje, moglo bi se reći. Jedna
dužnost je bila iznad druge. Sajmon nije izneo svoja sećanja dok je bio
na ispovesti. Znala je da nije obavezana da ćuti.
„Ne znam šta to znači“, rekla je, „ali kada si mi rekao šta se
desilo…“
Vinter je mogao da oseti lavu ponovo, kako kreće nagore,
podjednako hladna.
„Da !i ti je pričao o tome nekoliko puta? O nesreći? Telima?“
,,Da.“

,,Eriče?“
Podigao je glavu. Bio je sam u kancelariji. Ringmar se pojavio na
vratima.
„Ponovo smo proverili adrese“, rekao je Ringmar, sa prepisima u
ruci. „Pornografski spisak. Ima nešto…“ Ušao je u sobu, seo i raširio
papire na Vinterovom stolu.
,,Šta?“
„Nije blizu Krokens Livsa. Ali ova osoba koja se javila dala je
adresu u jednoj od stambenih zgrada u Askimu i mi smo je uporedili
kao što si rekao i, dakle, postoji veza.“
„Veza? Šta sam rekao?“ Ovog trena mu je um bio prazan, beo i
prazan kao što su to bili nebo i tlo usred januara.
„Neko iz policije živi u tom području. Policajac.“ ,,Dakle?“
„Prilično je nesigurno“, rekao je Ringmar. „Moramo da budemo
smireni s tim u vezi.“
,,Ko je?“, pitao je Vinter.
„Morelijus. Sajmon Morelijus. On je pol…“
„Znam ko je on“, rekao je Vinter.
„Smiri se.“

Bio je smiren. Bog ga je držao za ruku.

,,Da li znaš odakle Morelijus dolazi?“, pitao je.
»Ne.“
,,Da li je sada na dužnosti?“
„Proverio sam. Slobodan je.“
,,Da li je kod kuće?“
,,Ne znam. Nisam pokušao da telefoniram. Nisam znao šta da
kažem.“
 „Imaš li broj tu?“
Vinter je nazvao, ali nije bilo odgovora.
Zamolio je centralu da ga poveže s policijskom stanicom u
Lorensbergu.
„Halo, Vinter ovde. Da… znam… ima nešt… da, tačno…“ Pitao je
za Morelijusa, baš kao što je i Bertil upravo uradio. Vraća se sutra. U
Ivarsonovoj grupi. Malo dodatnog vremena nakon Nove godine. Treba li
da stupite u kontakt s njim?
,,Da.“
„Možda je kod kuće.“
,,Ne.“
,,Da li ste probali u Kungsbaki?“
,,Ha? Ne.“
„Odatle je, znate.“
,,Iz Kungsbake?“
,,Da. Neko je to pomenuo pre neki dan. Mislim da je on lično,
kada razmislim.“ Vinter je mogao da čuje zvuk razgovora u pozadini u
stanici u Kalmersgatanu, telefone, čizme kalco lupaju po tvrdom podu.
„Pomenulo se u vezi s onim ubistvom. Ona je bila iz Kungsbake, zar ne?
Zena koja je ubijena?“
„Da“, rekao je Vinter i pogledao u Ringmara koji je slušao držeći
dah. Vinter je završio razgovor, a onda uzeo telefonski imenik s jedne od
polica.
U Kungsbaki je bio samo jedan Morelijus. Elna Morelijus.
Gospođa. Javila se nakon trećeg zvona. Ne, njen sin nije kod kuće. O
čemu se radi? Nešto u vezi sa poslom. Naravno da će mu reći da se javi,
ali nije se čula sa njim već neko vreme. Trebalo bi češće da je zove. Da,
tako stoje stvari. Kada je bio poslednji put? Pa, ne tako davno. Nije se
osećao dobro. Nije mu bilo najbolje.
Vinter je pokušao da razmišlja.
„Čime se bavi vaš suprug, gospođo Morelijus?“
„Moj suprug? Kakvo je to pitanje? Moj suprug je mrtav.“ Tišina.
Vinter je čekao. „Moj suprug je bio vikar“, rekla je naposletku.
Morelijus. Vinter je mogao da zamisli njegovo lice kako lebdi nad
uniformom. U policijskim kolima na patroli gore i dole duž
Vasaplatsena.
Pravi policajac. Patrik. Marija. Uvek pri ruci kada se nešto dogodi.
 Kada je Vinter stigao do stana Valkerovih, Morelijus je stajao
unutra. Silueta. Okrenuta ka zidu.
Vinter je razmišljao o Laredi Vajc, o onome što je rekla.
Telefonirala je pre neki dan, ali nije imao snage, ne sada.
Vinter se okrenuo ka Ringmaru.
„Hajdemo tamo“, rekao je. „Sada.“ Ustao je i proverio pištolj, koji
mu je pritiskao rebra.
,,Do Morelijusovog mesta? Askima?“
„Gde drugde, za ime Hrista?“
,,Eriče…“
„Možeš da ostaneš ovde ako želiš“, rekao je Vinter. Uzeo je kaput
s ofingera. Imao je potrebu da trči kroz hodnike, da trči kao ludak, da
leti.
Ringmar je ponovo telefonirao, ali se niko nije javio.
,,Da li da ih pitamo da nam pošalju kola iz Frelunda?“
,,Da, ali niko ne ulazi dok ne stignemo tamo.“

Ruke su mu drhtale, proverio je ponovo svoj ,,zigzauer“. Sada su

trčali, obojica.
„Ja ću voziti“, rekao je Ringmar.
Sada je bilo veče. Ringmar je vozio brzo kroz saobraćajnu gužvu
ljudi koji su krenuli kući. Vinter je stavio rotaciono svetlo na krov kada
su upali u zastoj blizu Lizeberga, a Ringmar je uključio sirenu kada su
izašli na autoput.
Metar magle se šunjao preko polja s obe strane puta. Ringmar je
skrenuo pre nego što je stigao do raskrsnice Jernbrot. Vinter je
razmišljao o Elfvergrenovima na njihovom lepom imanju s druge strane
spoja. Nisu rekli ništa više o čoveku o kojem je Luiza Valker pričala.
Luiza Valker iz Kungsbake. Bacio je pogled na Ringmara. Ako nema
nikog unutra, sledeća stanica ove večeri je kuća Elfvegrenovih.
Videli su rotaciona svetla patrolnh kola iz stanice Frelunda. Već
se okupila grupa mladića. Svetlo im je osvetljavalo lica.
,,Ugasi“, rekao je Vinter kada je stigao do kola.
„Broj sedam“, rekao je Ringmar iza njega, a Vinter se okrenuo.
Ringmar je pokazao na ulaz ka 7D. Stambene zgrade su bile od cigle,
verovatno crvene. Tri ili četiri sprata, nije bilo bitno.
,,0n živi na drugom spratu“, rekao je Ringmar.
 Ulazna vrata su bila otvorena, pričvršćena za zid lancem. Čovek
koji je nosio neku kutiju pojavio se iz podruma kada su ušli. Klimnuo
im je glavom, a onda pustio lanac.
Niko se nije javio kada su pozvonili. Ime ,,Morelijus“ je bilo
ispisano belim slovima spram crne pozadine na pokretnom poklopcu
otvora za poštu. Vinter je ponovo pozvonio i čuo zvuk kako odjekuje u
stanu, ali nije mogao da čuje korake, ni glasove. Viknuo je kroz otvor za
poštu, osluškivao. A onda je izvukao pištolj i pucao u drvena vrata,
pored brave.
 56

Vinter je provukao ruku kroz rupu koju je napravio na vratima i

otključao ih. Vrata su se širom otvorila. Mozak mu je sada bio odvojen
od tela, sve je bio životinjski instinkt. Bezdimni barut mu je iritirao nos.
Nije se kajao ni zbog čega.
Na podu u hodniku je bila pošta, jedna koverta, jedne noine.
Stan je bio osvetljen svetlima s glavne ulice i poseda. Sve je bilo
tiho. Nikakve gitare, nikakvi bubnjevi, nikakvo siktanje.
Ni Anđele. Išli su iz sobe u sobu. Sve je bilo fino i uredno.
Sudopera je bila čista i svetlucala je na svetlu s prozora kuhinje. Ništa
na stolu.
Na stočiću pored kreveta su bila dva muška časopisa, pored
budilnika. Aktuel raport. U dnevnoj sobi je bila polica za knjige puna
knjiga mekih korica, imitacija kožne sofe, dve fotelje okrenute ka
velikom televizijskom setu. Fino i uredno. Potpuna kontrola.
,,Hmm“, rekao je Ringmar, kao da je bio razočaran dok je gledao,
najpre po sobi, a onda u Vintera.
Vinter je mogao da oseti kako lice počinje da mu se trza, a onda
su šok i napetost polako počeli da se povlače. Ringmarovo razočarano
lice. Prazan stan. Pucanj. Osećanje zbunjenosti, razočaranja i
beskrajnog olakšanja. Beskrajno olakšanje. Trzaoe, tresao; pustio je
zvuk koji je mogao biti i jecaj i smeh, a ono što je došlo prvo, bio je
smeh, glasan i napušten: Trebalo bi da vidis svoje lice, Bertile! Primetio
je da je Ringmar napravio korak ka njemu, poput medicinske sestre, a
onda je imao još jedan napad i potom je sve prošlo, i on je podigao ruku
u kojoj nije imao pištolj i rekao: „Hajdemo odavde, Bertile“, i krenuo je
niz hodnik.
Vinter je dao uputstva dvojici policajaca iz Frelunda, muškarcu i
ženi.
,,Ja ću voziti ovaj put“, rekao je Vinter.
„Kako se osećaš, Eriče?“
,,Bolje“, rekao je dok je vozio kroz raskrsnicu Jernbrota.
„Kuda idemo?“
,,Do Elfvegrenovih.“
 „Skoro je ponoć.“
Vinter nije odgovorio, već je vozio kroz uličice, i Ringmar je
ponovo pitao za adresu. Sve male kuće su izgledale isto. Bilo je kao da
ulazi u neko drugo doba, pedesete godine dvadesetog veka. Male kuće,
velike bašte.
Kuća Elfvegrenovih je bila u mraku. Vinter je pozvonio. Ringmar
je stajao iza njega, čekao je da vidi šta će se desiti, kao da očekuje da
izvuče još jedan ćorak.
Niko nije otvorio vrata, niko nije upalio svetlo. Vinter je lupao po
vratima, a onda se okrenuo na peti i otišao niz stepenice.
„Barem nije ovde“, rekao je, a Ringmar je shvatio na šta misli.
Odvezli su se pored Radiotorgeta. Vinteru je zazvonio moilni.
„Halo?“
„Tražili ste Morelijusa… u Lorensbergu…“ Prijem se izgubio, a
onda ponovo vratio.
,,Halo?“
„Tražili ste…“
„Slušam“, rekao je Vinter. ,,Da li ste ga našli?“
„Ovde je u stanici“, rekao je dežurni policajac u policijskoj stanici
Lorensberga, čovek sa kojim je Vinter ranije razgovarao.
„Došao je sa Ivarsonom, koji je naleteo na njega u gradu. On nije
na dužnosti…“
„Postarajte se da ostane tu“, rekao je Vinter.
,,To neće biti problem. Kaže da hoće da razgovara sa vama.“

Morelijus je bio u sobi s televizorom. Ustao je kada su ušli. Imao

je farmerke, crnu kožnu jaknu i crne čizme.
„Mislim da mogu da vam pomognem“, rekao je. ,,Ne znam.“
Pogledao je Vintera, koji nije odgovorio. Pre jedan sat Vinter je bio
spreman da… da… Sada je mogao da ga zgrabi, da traži odgovore.
Trebalo bi da počne.
„Shvatio sam da je hitno“, rekao je Morelijus, koji je krenuo ka
lavabou.
„Kuda si to krenuo?“, pitao je Ringmar.
„Sta kog?…“, rekao je Morelijus. Zurio je u njih, najpre u
Ringmara, a onda u Vintera. Nešto se promenilo na njegovom licu. „Ali,
za ime Hrista, nije valjda da mislite da sam to ja uradio?“
 ,,Oglas“, rekao je Vinter.
,,Eh? Koji oglas?“
„Razgovarali smo s tvojim komšijom. Priznao je da je bio tvoj…
agent“, rekao je Ringmar.
„ Ali, za ime Hrista, to nema nikakve veze sa… nisam čak…“
Okrenuo se ka Vinteru. „Ništa od toga nije bilo.“
Vinter je krenuo korak ka njemu.
,,U tom slučaju, krio si od nas bitne informacije…“
„Možemo time kasnije da se pozabavimo“, rekao je Morelijus.
„Ali, je li ovo hitno ili ne, Vintere?“
„Kako to misliš?“
„Ima dokaza koji ukazuju na to da je umešan jedan policajac.
Uniforme i sve to. Čak i mi znamo to, policija javnog reda. Puno sam
razmišljao o tome. Ima veze sa činjenicom što sam razmišljao o svom
poslu u policiji. Dajem otkaz, ali imam kolegu. On hoće da postane
detektiv. Uvrteo je sebi u glavu da je to finiji posao.“ Morelijus je
ponovo pogledao Vintera. „Govorim o Bertramu. Greger Bertram.“
„Niste čuli šta govori u poslednje vreme. Niste ga slušali. Niste ga
videli. Ima nečeg čudnog u vezi s njim. Ne znam… puno sam razmišljao
o tome. Hodao ulicama. Uzeo još jedan dan odsustva. Razmišljao o
njegovom pravu da igra…“ Ponovo se okrenuo ka Vinteru. „Ali se onda
desila ta stvar sa tvojom ženom.“ Okrenuo se ka Ringmaru. „Pokušao
sam da ga nađem kod kuće, ali nije bio tamo. To je zato što više ne živi
tamo. Odselio se pre više od godinu dana, ali nije dao svoju novu
adresu.“ Sada je ponovo gledao u Ivarsona. „Sve vreme smo imali
njegovu staru adresu.“
„Gde, onda, sada živi?“, pitao je Ivarson.
„Zove se Tolsegardsgatan. U Melndalu. Nisam bio tamo,li…“
„Kalco znaš?“, pitao je Ringmar. „Novu adresu, mislim?“
„Raspitao sam se u adresaru“, rekao je Morelijus. „Bilo je tako
jednostavno.“
„Šta to ima u vezi sa Tolsegardsgatanom“, rekao je Vinter.
„Prepoznajem to ime.“
,,To je kraj Hagakersgatana“, rekao je Morelijus. ,,A to je blizu
mesta gde je onaj par ubijen. Ili on… ako ona preživi. Heradsgatan
beše.“
Nije pomenuo Kroken, pomislio je Vinter. Niti Menbetn Livs.
Niko izvan mog uskog kruga ne zna za Menhetn Livs. Da je pomenuo
prodavnicu, prikucao bih ga.
„Gde je živeo ranije?“, pitao je Vinter.
,,Ne tako daleko odatle“, rekao je Morelijus. „Čak bliže zgradi gde
je taj par živeo.“ Zastao je. „Ima jedan minimarket u prizemlju zgrade,
mislim.“
Pre nego što je Vinter stigao da komentariše, Morelijus je
podigao ruku.
„Dajte da vam pokažem njegov kompjuter.“
„Njegov kompjuter?“
,,Ovuda“, rekao je Morelijus. Sišli su niz stepenice i u
novosagraden produžetak sa druge strane dvorišta. Niko nije
progovarao. Morelijus je seo ispred kompjutera i ulogovao se, sačekao, a
onda ukucao par komandi. Ponovo je čekao.
„Znaš šta radiš“, rekao je Ivarson, koji je pošao za njima.
,,Da“, rekao je Morelijus. „Poznavanje kompjutera nije vezano
isključivo za pokvarene pandure.“
Ukucao je još jednu komandu, a onda se okrenuo da pogleda
svoju publiku. A onda se ponovo okrenuo monitoru.
„Sta je to?“, pitao je Vinter.
,,To je spisak imena i adresa onih statista koji snimaju onu
televizijsku seriju.“ Pogledao je Vintera, a onda ponovo monitor. „Svi su
izgleda ovde. Upao je u vaše fajlove i ukrao ih.“
Svi su zurili u monitor.
„I ima još“, rekao je Morelijus. „Izgleda da ima pristup svemu,
više ili manje. Ili vodi neku vrstu istrage na svoju ruku, ili…“
„Nikad ništa nije pomenuo o svemu ovome?“
,,Ne.“ Morelijus je ukucao još jednu komandu. „Pogledajte ovo.“
Vinter se približio. „Imali smo njegovu staru adresu, nedaleko od mesta
zločina, ali je upao u zvanične fajlove i promenio je. Prema ovome što
piše ovde, on živi u Hisingenu.“
Vinter je razmišljao o svim policijskim adresama koje su imali u
svrhu poređenja. Da je video Bertramovu adresu, onda…
Bertram je promenio zvanični spisak.
Uvek pretpostavljajući da mogu da veruju Morelijusu.
,,Da li ima slobodno?“, pitao je Vinter.
,,Da“, rekao je Ivarson.
 ,,Ja ću voziti“, rekao je Ringmar.
Prošli su pored Krokens Livsa, Menhetn. Filmski posteri su još
uvek bili tamo. Grad anđela. Osvetnici. Ringmar je parkirao na ulici i
izašli su iz kola i pre nego su prestala da se kreću. Morelijus je bio s
njima.
Vinter je bacio pogled na sat. Prošlo je jedan. Srećan ti rodendan.
Prošli su pored igrališta za decu i nekih kontejnera. Stanovi su
bili pedesetak metara dalje, a glavni ulaz je bio s druge strane. Drvored
breza iza zgrade kao da je bio poprskan srebrom. „Trideset i šest“, rekao
je Morelijus. Na prozoru na drugom spratu je bilo svetla.
Vinter je gurnuo ulazna vrata. Otvorila su se, a da nije morao da
puca u bravu. Ringmar je upalio svetlo. Zidovi stepeništa su bili
neboplave boje, sa šarom u tamnijoj nijansi. Jorgovani, pomislio je
Vinter. Svaki detalj je bio jasan.
Vrata stana kao da su bila od imitacije tikovine.
Policajac, pomislio je Vinter. Kako to da predvidiš? Svetu je
došao kraj ako policajci prelaze na drugu stranu.
Svetla na stepeništu su se ugasila. Mogli su da vide svetlo kroz
prorez ispod vrata. Vinter je pozvonio. Budi smiren, Eriče. Samo ćemo
mu postaviti par pitanja, jer hoćemo da znamo. Hoćemo da znamo, jer
nema više vremena.
Slika Anđelinog lica mu je lebdela u mislima, ali ju je gurnuo u
stranu zglobovima šake dok je lupao u vrata.
,,Ko je to?“, čuo se glas iznutra.
Vinter je pogledao Morelijusa i dao mu znak da krene.
,,Ja sam, Gregere, Sajmon. Treba mi tvoja pomoć u nečemu.“
,,Eh? Sada?“
„Hitno je, Gregere. Molim te, pusti me unutra.“
Ni zvuka iznutra. Vinter je mogao da oseti kako mu pištolj češe
grudi, ali ga je ostavio gde je. Sada je bio smireniji, bolje pripremljen za
ono što se možda sprema.
„Mogao si da nazoveš“, rekao je glas sa druge strane vrata.
„Zašto nećeš da me pustiš unutra?“, pitao je Morelijus.
Vinter je rekao svoje ime. Znao je da Bertram zna da je tu.
Sada je mogao da čuje buku s druge strane vrata. Ringmar ga je
pogledao. Postajala je glasnija. Vinter je mogao da čuje muziku.
Morelijus je izgledao zbunjen na bledom svetlu odmorišta.
 Vinter je čuo gitare, bubnjeve, glas koji sikće i grglja kroz vrata.
Sada nije mogao da se pomeri. Ringmar je pucao. Drugi put uspešno,
pomislio je Vinter. Morelijus i Ringmar su šutnuli vrata, ugurali ruke
kroz razlomljenu ivericu. Krv je lila sa Ringmarovih ruku. Morelijus je
viknuo nešto što nije mogao da razazna. Ringmarov vrisak kao da je
dopirao s druge planete.
Bili su unutra. Mogao je da čuje povike. Telo mu se odvojilo od
kamenog poda odmorišta. Počeo je da trči. Leteo je.
April
 57

Anđela je rodila Elsu u 3:15 h ujutro, dva dana pre termina.

Devojčica je imala četiri kilograma i bila je dugačka skoro pedeset
centimetara. Vinter je stalno padao u san, i predao je kameru babici.
Prigrlio je Elzu uz grudi. Spavala je. Kosa joj je bila tamna, a
iznenadio se kako je gusta. Rekli su da ima njegov nos i uši. Plakao je i
pevušio Ostavljaš me bez daha u te uši. Poslednjih nekoliko nedelja
nije puštao ništa osim Koltrejna i molio se za budućnost. Soba za
ispitivanje je bila za druge. Citao je prepise, ali nikada nije ušao unutra.
Anđela se nagnuia nad njim i rekla nešto. Pogledao je kada je
ponovila. Da, složio se, bilo je čudo.
Anđela je blistala. Stvarno je bilo čudo. Jednog od ovih dana
svega će se setiti, ali ne sada, pomislio je. Možda nikada. Bila je jaka,
jača nego on.
Telefonirali su u Španiju i brzo je dao slušalicu Anđeli.

Sunce se pojavljivalo iza brda kada su izašli iz porodilišta. Kao da

je ulazio u novi svet. Nova godina je drugačije mirisala. Bilo je proleće.
Mogao je da zamisli dete kako ide u školu, igra se na ulici, baca nešto.
Da li se deca i dalje igraju klikerima?
Sunce ga je zaslepilo i spustio je štitnik. Vozio se dalje od
Melndala, ali mu je bilo sve teže da vidi zbog suza u očima.

Stariji gospodin kojeg nije prepoznao prošao je pored njega dok

je išao uz poslednji deo stepenica. Gospodin koji je išao u posetu
gospođi Malmer.
Sada se u stanu osečao drugačiji miris. Ne mnogo drugačiji od
onog spolja. Otvorio je sve prozore. Otišao je u kuhinju i otvorio bocu,
napunio kristalne čaše i pio.
Bertram mu se zahvalio. Zahvalio rnu se lično. Bertram je hteo
da bude spasen, ali je hteo da im oteža posao. Prišao je Vinteru blizu
koliko je to bilo moguće.
Anđela nije povređena fizički.
Na zidu u Betramovoj sobi je visila fotografija. Mlad rnuškarac i
žena. Držali su se za ruke. Vinter je pogledao bolje. Lica su im bila
isečena i zamenjena. On je bio ona, a ona je bila on. Lice muškarca je
bilo Bertramovo. Mlađe.
Vinter je otišao u dnevnu sobu, koja je gledala na park, i stao kraj
prozora.
Pio je da utopi misli. Još dva dana i u stanu će biti još jedan
stanar. Otpio je još gutljaj, šampanjac mu je skiiznuo s jezika. Okrenuo
se i osetio probadanje u levom kolenu. Skoro da je izgubio ravnotežu,
zastao je na tren, a onda otišao u kuhinju i spustio čašu na cedilicu.

www.balkandownload.org
 Table of Contents
Table of Contents
Sunce i senka
Septembar
1
Oktobar
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
Novembar
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
Decembar
27
28
29
30
31
32
33
34
35
36
37
38
39
40
41
Januar
42
43
44
45
46
Februar
47
48
49
50
51
52
53
54
Mart
55
56
April
57