Akademija strukovnih studija Šabac

Predmet: Biologija
Tema: „Pingvini“

Mentor: Student:

Prof. Bojan Damnjanović Filip Gvozdenic 6-14/2017

Šabac 2020.
 Sadržaj

1. UVOD.......................................................................................................................................3
2. STANIŠTE PINGVINA............................................................................................................4
Rasprostranjenost..........................................................................................................................4
Životni prostor..............................................................................................................................5
Klimatski faktori...........................................................................................................................5
3. BIOGEOGRAFSKE ODLIKE ANTARKTIČKE OBLASTI..................................................6
4. FIZIČKE OSOBINE PINGVINA.............................................................................................7
Anatomija......................................................................................................................................9
Perje..............................................................................................................................................9
Vid i sluh.....................................................................................................................................10
Regulisanje toplote.....................................................................................................................11
5. NAČIN ŽIVOTA I PONAŠANJE..........................................................................................11
Ishrana.........................................................................................................................................12
6. Razmnožavanje.......................................................................................................................12
Otimanje mladih.........................................................................................................................14
7. Prirodni neprijatelji.................................................................................................................15
8. UGROŽENOST......................................................................................................................15
9. PINGVINI I LJUDI.................................................................................................................17
10. ZAKLJUČAK......................................................................................................................18
11. LITERATURA....................................................................................................................19

2
 UVOD

Pingvini ( lat. Spheniscidae ) su familija vodenih, neletećih ptica, koje žive uglavnom na južnoj
hemisferi. Obuhvataju šest rodova sa 17 ili 20 vrsta. Pingvini su prilagođeni životu u vodi sa
krilima koja su evoluirala u peraja. Perje im je crno na leđima, dok je na trbuhu belo. Hrane se
račićima, ribom, lignjama i drugim morskim životinjama koje love dok plivaju pod vodom. Pod
vodom provode skoro polovinu svog života.

Iako su sve vrste pingvina poreklom sa južne hemisfere, oni ne žive samo u oblastima sa hladnom
klimom, poput Antarktika. Zapravo, samo nekoliko vrsta pingvina živi toliko južno. Nekoliko
vrsta živi u umrenom pojasu, a jedna vrsta, galapagoški pingvin, živi blizu ekvatora.

Najveća živa vrsta je carski pingvin. Najveći predstavnici ove vrste su visoki oko 1,1 m i teški
oko 35 kg. Najmanja vrsta pingvina je patuljasti pingvin, čiji su pripadnici visoki oko 40 cm, i
teški oko 1 kg. Veće vrste pingvina naseljavaju hladnije predele, dok se manji pingvini mogu
pronaći u umerenim ili čak tropskim oblastima. Neke praistorijske vrste pingvina su dostizale
džinovske razmere, visine i težine poput odraslog čoveka .

Sistematika pingvina

Carstvo: Animalia

Tip: Chordata

Klasa: Aves

Red: Sphenisciformes

Porodica: Spheniscidae

Rodovi: Aptenodytes

Eudyptes

Eudyptula

Megadyptes

Pygoscelis

Spheniscus

3
 1. STANIŠTE PINGVINA

Rasprostranjenost

Pingvini, poput žutouvog, Adelinog i carskog su tipični predstavnici faune notogeje. U takvoj
zoogeografskoj podeli, pingvini naseljavaju patagonijsku (ili holantarktičku) oblast. Iako sve
vrste pingvina žive na južnoj hemisferi, u suprotnosti sa raširenim shvatanjem da sve žive u
hladnim područjima, poput Antarktika, zapravo samo nekoliko vrsta živi toliko južno, dok neke
vrste žive i u toplim predelima. Veći pingvini uglavnom žive u hladnim područjima, dok manji
žive u toplijim ili čak tropskim područjima (videti Bergmanovo pravilo).

Naročito su česti u obalnim vodama Antarktika, Novog Zelanda, južne Australije, Južne Afrike,
na Folklandskim ostrvima smeštenim ispred istočnih obala Južne Amerike, ali i na zapadnoj obali
sve do Perua kao i na Galapagosu u blizini ekvatora (galapagoški pingvin). Kako pingvini vole
hladnije predele, u tropskim područjima se pojavljuju samo ako postoje hladne morske struje.
Pingvini koriste hladne struje kako bi migrirali, pa je to razlog zašto ih, između ostalog, ima i na
Galapagosu. To je slučaj sa Humboltovom strujom uz zapadnu obalu Južne Amerike (Humboltov
pingvin) kao i sa Bengalskom strujom duž zapadne obale Afrike koja dopire sve do ekvatora
(magareći pingvin).

Većina vrsta živi između 45. i 60. stepeni južne geografske širine. Najveći broj jedinki živi uz
Antarktik i na obližnjim ostrvima.[1]

Slika 1. Adelin pingvina na antarktičkom ledu

4
 Životni prostor

Pravi životni prostor pingvina je otvoreno more, čemu su izvanredno prilagođeni. Tu žive na
stenovitim obalama južnih kontinenata, hladnim šumama umerenih područja, suptropskim
peščanim plažama, područjima ohlađene lave na kojima gotovo da nema vegetacije,
subantarktičkim travnjacima i na ledu Antarktika. Dok tropske vrste ostaju na svom području,
druge vrste odlaze i više stotina kilometara daleko od okeana kako bi došle u područja gde legu
mladunce.[1]

Slika 2. Pigoscelis adeliae na ledenom bregu u Rosovom moru, Antarktik

Klimatski faktori

Karakterističan tip klime za područje koje naseljavaju pingvini je polarna klima. Karakteriše je
odsutnost toplih leta (ni jedan mesec nema prosečnu temperaturu iznad 10°C ili višu). Ledeni
pokrivač je glavni uzrok ne samo ravnomernog toka temperature preko godine nego i njenih
konstantno negativnih vrednosti. I zimi i leti su podjednako niske temperature, sa tim da su
izrazito niske temperature češće zimi i po tome se razlikuju ova dva godišnja doba .

Antarktik je najhladniji, najsuvlji i najvetrovitiji kontinent na svetu, a takođe je kontinent sa

najvećom prosečnom nadmorskom visinom. Zbog malih padavina ceo kontinent je, tehnički
gledano , najveća pustinja na svetu. Na njemu ne postoje stalne ljudske naseobine, a nastanjuju ga
samo biljke i životinje koje su prilagođene velikoj hladnoći: pingvini, morski medvedi,
mahovina, lišajevi i veliki broj vrsta algi.

Krajnji jugoistok Južne Amerike (Ognjena zemlja) uz Drakeov prolaz i subantarktička ostrva kao
što su Južna Šetlandska ostrva i Folklendska ostrva imaju tundra klimu sa malim razlikama u
temperaturi gde ni jedan mesec nije topliji od 10°C.

5
Vetrovi bitno utiču na temperaturni režim ove oblasti. Kada vetar počne da duva , temperature
vazduha rastu jer tada dolazi do mešanja prizemnog hladnijeg i višeg toplijeg vazduha , čije
razlike ka severnim obalama Antarktika mogu iznositi 15°C .

S’ obzirom da je u polarnim oblastima isparavanje neznatno zbog niskih temperatura vazduha, u

njima se povećava vazdušni pritisak pa zato tamo ređe dopiru vlažniji vetrovi iz nižih geografskih
širina . Zbog toga su polarne oblasti siromašne padavinama . Na Antarktiku se godišnje izluči 80-
600 mm padavina i to u obliku snega . Prosečna visina padavina za ceo kontinent iznosi samo
177 mm godišnje .

U perifernim delovima kontinenta godišnja količina padavina iznosi 200-400 mm a u Rosovoj

zemlji oko 190 mm . Maksimum padavina u zapadnom delu je u jesen ( mart - april ), a u istočnoj
i u priobalnom zimi ( maj - oktobar ). Snežna granica je na nivou mora . Zato je došlo do
formiranja ledenog pokrivača preko svih delova kontinenta u kojima reljef nije ograničavajući
faktor . Klima i led čine da je Antarktik najbezživotnija oblast na Zemlji . To posebno važi za
unutrašnjost kontinenta .[1]

2. BIOGEOGRAFSKE ODLIKE ANTARKTIČKE OBLASTI

Zbog ogromnog ledenog pokrivača, na Antarktiku se javlja samo primitivna, samonikla

vegetacija i mali broj životinjskih vrsta prilagođenih velikoj hladnoći. Za razliku od kopna,
okolna mora su bogatija biljnim i životinjskim svetom.

Antarktik pripada antarktičkoj florističkoj oblasti, kojoj pripadaju, sem ledenog kontinenta,
Patagonija, južni Čile, Ognjena zemlja, Foklandska ostrva, Južna Džordžija i druga ostrva na jugu
Južne Amerike. Ova floristička oblast je vrlo siromašna biljnim vrstama, posebno na južnim
ostrvima bližim Antarktiku, što je posledica klimatskih uslova. Kolesnik je zapisao da je biljni
svet na Antarktiku, po svojoj oskudnosti, sličan planeti Mars.

Životinjski svet bogatiji je od biljnog, ali je on isključivo vezan za more i primorje. U

unutrašnjosti kopna nema života. Flora je predstavljena znatno manjim brojem vrsta nego na
Arktiku, mada se sastoji od ogromnog broja jedinki. Na Antarktiku se sreću vrste čiji srodnici
nastanjuju Ameriku, Australiju i Tasmaniju. To su potomci životinja koje su tu živele krajem
mezozoika, kada je Antarktik bio mnogo prostraniji i verovatno spojen sa Južnom Amerikom,
Australijom i Novim Zelandom.

Ispod ledenog pokrivača vlada sablasni mir. Veći deo godine ovde vlada mrak i hladnoća, a ipak
ima života. Ispod leda živi kril - malo stvorenje nalik škampima.[1]

6
 3. FIZIČKE OSOBINE PINGVINA

Pingvini su vrlo prilagođeni životu u vodi. Njihova krila su se transformisala u peraja za ronjenje,
beskorisna za letenje. U vodi su stoga izuzetno okretni. U njihovom glatkom perju se nalazi sloj
vazduha koji ih štiti od hladnoće ali i pomaže pri ronjenju. Većina vrsta je samo neznatno teža od
težine vode koju istiskuju svojim telom, pa im je zbog toga relativno lako da rone. Pod vodom
mogu da dostignu brzinu od 5 do 10 kilometara na čas, a neke vrste čak i više - do 36 kilometara
na čas. Pod vodom mogu ostati i do 20 minuta. Prilikom brzog plivanja veslaju krilima. Zapravo,
noge koriste kao krmu, jer su im prsti spojeni kožom, a potisak postižu krilima, a kada plivaju
lagano koriste samo noge.

Na kopnu, pingvini se služe prvenstveno kratkim i krutim repom, ali i krilima da održe uspravan
položaj tela. S obzirom da im se noge nalaze sasvim na zadnjem kraju tela, oni mogu da stoje
samo uspravno i nikako drugačije. Na kopnu se kreću gegajući se ili klizajući se na trbusima.

Visina pingvina, u zavisnosti od vrste, može biti od 40 cm, do 120 cm. Najviša vrsta pingvina je
carski pingvin (Aptenodites forsteri), čije su odrasle jedinke visoke oko 1,1 m i teške preko 35 kg.
Najmanja vrsta je patuljasti pingvin, koji je visok do 43 cm, i težak oko od 1 kg.

Slika 3. Carski pingvin (Aptenodytes forsteri)

7
 Slika 4.. Patuljasti pingvin (Eudyptula minor)

Obično u hladnijim krajevima žive veći, a u umerenim i toplijim klimama žive manji pingvini,
što se slaže sa Bergmanovim pravilom.

Bergmanovo pravilo je naziv za ekološko pravilo postavljeno od strane nemačkog naučnika Karla
Bergmana, kojim se formulišu odnosi između veličine organizma i temperature njegove životne
sredine. Prema ovom pravilu, pripadnici jedne vrste ili nekog drugog taksona koji žive u
hladnijim oblastima su krupniji (većih dimanzija tela) od pripadnika istog taksona koji
naseljavaju toplije oblasti.

Bergmanovo pravilo vezuje se za pojavu, i delimično objašnjava njome, da je za regulaciju

telesne temperature od velikog značaja odnos površine i zapremine tela - od zapremine (a time i
mase) tela zavisi količina produkovane metaboličke toplote, a od površine zavisi brzina njenog
odavanja. Krupnije životinje lakše održavaju dinamičku ravnotežu između produkovane i
ispuštene toplote, usled povoljnijeg odnosa površina/zapremina.

Neki praistorijski pingvini bili su jako veliki - teški ili visoki kao čovek. Njihova staništa nisu
bila ograničena samo na Antarktik , već su nastanjivali prostrane subantarktičke regione. Fosili
koji su 2007. godine nađeni u Peruu , govore o vrsti pingvina koji je bio visok oko 1,5 m sa
kljunom od oko 30 cm, i koji predstavlja najvišeg pingvina na svetu. Fosili su nađeni u pustinji
Atakama, što ukazuje da im tada nije bila neophodna hladnoća za preživljavanje. Otkriveni fosili
su stari oko 36.000 godina i datiraju iz jednog od najtoplijih perioda u posljednjih 65 miliona
godina.[2]

8
 Anatomija

Za razliku od drugih ptica koje ne lete (npr. nojeva), pingvini imaju na grudnoj kosti izražen
visoko oblikovan greben na koji se veže snažna letna muskulatura. Za razliku od letenja, pri
ronjenju je potrebna ista količina energije za spuštanje kao i za podizanje krila. Zbog toga,
pingvini imaju veću površinu lopatica od svih drugih ptica, jer se na njih oslanjaju mišići koji
pokreću krila. Kosti nadlaktica i podlaktica su u laktu kruto srasli u istom pravcu što perajama
daje veću čvrstinu. Kosti, koje su inače kod ptica šuplje i lagane, kod pingvina su guste i teške
(nisu pneumatične), jer im nije potrebna lakoća za letenje, a cevaste kosti su im ispunjene
gustom, uljanom koštanom srži.

Bedrene kosti su vrlo kratke, zglobovi kolena kruti, a noge jako pomaknute prema nazad što
uzrokuje njihov neobični, uspravni hod na kopnu. Stopala na kojima imaju plovne kožice su
relativno kratka, pa ptice na kopnu stoje na petama pri čemu im kruta repna pera služe kao
potpora. Rep im je vrlo smanjen. Kod drugih ptica koje rone, rep služi kao "kormilo", dok su kod
pingvina tu ulogu preuzele noge. Na nogama imaju po četiri prsta okrenuta ka napred, od kojih su
tri povezana plovnom kožicom.

Glava im je mala, gledajući u odnosu na telo, a vrat im je kratak, ali i vrlo debeo. Većina
pingvina ima vrlo snažan i kratak kljun. Kljun im je karakterističnog oblika:. Ravan, čvrst, bočno
spljošten, oštrih ivica i na vrhu zašiljen i povijen na dole. Izuzetak su veliki pingvini
(Aptenodites), čiji je kljun, verovatno zbog prilagođavanja plenu kojeg predstavljaju uglavnom
brze ribe, dugačak, vitak i lako savijen prema dole.[2]

Perje

Slika 5. Žutouvi pingvin (Eudyptes chrysocome)

Perje je kratko i gusto i ne propušta vodu. Ravnomerno je raspoređeno po telu (što se smatra
primitivnom karakteristikom koja je zastupljena kod malog broja grupa ptica). Liči na krljušti, jer

9
je raspoređeno poput crepa na krovu. Tu osobinu da ne propušta vodu, perje ima i zahvaljujući
tome što nema čije. Boja perja pingvina je specijalizovana za kamuflažu, na leđnoj strani tamna,
plavosiva koja se preliva u crnu, a sa donje, trbušne strane, bela, tako da se pri pogledu odozgo
stapaju sa tamnom bojom dubokog mora, a pri pogledu odozdo sa svetlošću neba. Gotovo svi
pingvini iz potporodice Eudiptes imaju na glavi vrlo upadljivu narandžastožutu ćubu, zbog čega
se nazivaju "ćubasti pingvini". Mlade životinje su uglavnom pokrivene jednobojnim paperjem,
sivim ili smeđim, a samo neke vrste imaju bele bokove i stomak.

Najčešće nakon sezone gneždenja i podizanja mladunaca, kod pingvina nastupa mitarenje, tj.
zamena perja. U tom razdoblju, koje, zavisno od vrste može trajati od dve do šest nedelja, ptice
troše svoje masne rezerve dvostruko brže nego ranije, jer slabo rone i samim tim slabo love. Za to
vreme znaju izgubiti i trećinu svoje ukupne telesne mase. Kod papuanskih (Pigoscelis papua) i
galapagoških (Spheniscus mendiculus) pingvina vreme mitarenja nije tačno određeno i može biti
u bilo koje vreme između dve sezone gnežđenja. Ptice koje se ne gnezde, obično se mitare ranije,
nego oni pripadnici iste vrste koji se gnezde.[2]

Vid i sluh

Oči pingvina su građene tako da omogućavaju oštar vid pod vodom. Postoji teorija po kojoj su
pingvini na kopnu kratkovidi, ali istraživanja nisu uspela doći do dokaza da je ovo tačno. Kod
vrsta koje duboko rone, kao što su carski pingvini, pupile su krajnje rastegljive tako da se oči
mogu vrlo brzo prilagoditi na različitu količinu svetlosti prisutnu kako na površini vode tako i na
stotinak metara dubine. Prema sastavu pigmenta se smatra da pingvini bolje vide u plavom nego
u crvenom delu svetlosnog spektra, te da verovatno vide i ultraljubičasto svetlo. Kako se crveni
deo svetlosnog spektra filtrira i gubi već u gornjem sloju vode, ovo svojstvo se može razumeti
kao evoluciona prilagođenost uslovima života pingvina.

Kao većina drugih ptica, ni pingvini nemaju spoljašnjih struktura uva. Kod ronjenja, perje ih
hermetički zatvara. Kod velikih pingvina rub spoljašnjeg uva je toliko povećan, da se može
zatvoriti i tako zaštititi unutrašnje i srednje uho od oštećenja do kojih može dovesti pritisak kod
ronjenja u veće dubine. Pingvini nemaju ništa slabiji sluh od ostalih vrsta ptica (opsega od 100 do
15.000 Hz sa najboljim sluhom u okviru 600 do 4000 Hz) i mogu čuti svoje mlade ili partnera u
velikoj koloniji.

Pingvini se na kopnu međusobno sporazumijevaju zvukovima koji podsjećaju na zvuk trube.

Neki čak puštaju glasove slične magarećem njakanju, pa se jedna vrsta i zove magareći pingvin
(Spheniscus demersus). Međutim, pod vodom pingvini ne puštaju glasove da ne bi odali svoju
prisutnost grabljivicama, ili da ne bi prestrašili potencijalnu lovinu.[2]

10
 Regulisanje toplote

Za toplotnu izolaciju imaju do tri centimetra debeo sloj sala iznad kojeg su složena tri reda
vodootpornog, gusto međusobno isprepletanog i po celom telu ravnomerno raspoređenog perja.
Delova kože na kojem ne raste perje pingvini uopšte nemaju. Jedini izuzetak su neke tropske
vrste koje nemaju perje na licu. Vazduh koji se zadržava u slojevima perja takođe efikasno služi u
vodi za sprečavanje gubitka toplote.

Pingvini mogu da kontrolišu dotok krvi u udove, tako da kontrolišu gubitak toplote a da se udovi
ne smrznu. Za vreme jake antarktičke zime, ženke idu u lov i nabavljaju hranu, dok mužjaci
ostaju na kopnu i pokušavaju da se zgreju. Čine to tako što se zbiju jedan uz drugog, često
zamenjujući položaj tako da svako dobije priliku da bude malo u sredini gde je najtoplije.

Sa druge strane, neke vrste koje su se odomaćile u tropskim vodama, imaju problema sa
pregrejavanjem. Kako bi to sprečili, pingvini su razvili peraje koje u odnosu na telo imaju veću
površinu nego druge vrste kako bi se povećala površina preko koje se može rashladiti krv. Osim
toga, neke vrste nemaju perje na licu, tako da se brže rashlade u hladu kojeg aktivno traže.[2]

4. NAČIN ŽIVOTA I PONAŠANJE

Pingvini provedu pola svog života u vodi, a pola na kopnu, dok po nekim izvorima provedu čak
75% života u vodi. Neke vrste napuštaju vodu samo radi parenja i u vreme mitarenja. U
zavisnosti od vrste, jedinke žive po 15 do 20 godina ili više.

Slika 6. Carski pingvin je u stanju da zadrži vazduh i do 20 minuta pod vodom, i pri tom zaroni
na dubinu od preko 550 metara

11
Posmatrači navode da pingvini, izgleda, uživaju pri najvećim talasima i da su dovoljno snažni da
se suprotstave i najburnijem moru. Ako je more i suviše nemirno, oni rone u mirnijim dubinama,
ali prirodno, zbog udisanja vazduha su prinuđeni da često izlaze na površinu. Krupnije vrste
mogu pod vodom postići znatnu brzinu, tako da su stvorili naviku da rone pojavljujući se iz
talasa.[3]

Ishrana

Hrane se uglavnom ribom, lignjama, rakovima, ali i drugim sitnim morskim životinjama, krilom
isl. Obično se pingvini koji žive bliže Antarktiku hrane krilom, dok se severnije nastanjeni hrane
više ribom. Plen hvataju kljunom i gutaju ga celog, čim ga uhvate u vodi.

Ako su u vodi, pingvini zadovoljavaju žeđ vodom iz uhvaćenog plena ili pijući male količine
morske, slane vode, pomoću takozvane slane žlezde ("supraorbitalne glandule"), koja se nalazi
tik iznad očiju i služi za uklanjanje viška soli iz krvi. So se izbacuje kao koncentrovana tečnost
kroz nozdrve. Ovo je prilagođenost uobičajena za morske organizme, pa samim tim i za morske
ptice poput pingvina. Kada su na kopnu, vodu mogu dobiti jedući malo snega.[3]

5. RAZMNOŽAVANJE

Pingvini prave primitivna gnezda na kopnu. Zapravo, posmatrajući deo Antarktika naseljenog
pticama, mogu se uočiti zone ili pojasevi za gnežđenje različitih vrsta ptica. Pingvini se gnezde
uglavnom u obalskom području koje je najbliže moru, a u drugim zonama se mogu naći
kormorani i pomornici. Samo se šest vrsta gnezdi na Antarktiku, dok se ostale gnezde oko obala
Afrike, Australije i Novog Zelanda, kao i Južne Amerike. Gnežđenje je kolonijalno, što znači da
se tada pingvini sakupljaju u velika jata. U tim kolonijama može da ih bude na milione. Često su
gnezda na izvesnoj udaljenosti od obale, a pošto pingvini hranu nalaze isključivo u moru, često
preduzimaju duge pešačke ture do vode i nazad.

Istraživač Džerald Darel je pratio koloniju pingvina u Patagoniji od nekih dva miliona jedinki
koje su se gnezdile na oko tri kilometra od mora. Roditelji su morali da prelaze čitav taj put preko
peščanih dina i da među hiljadama gnezda i mladunaca od kojih su svi trčali ka njima moljakajući
hranu, bez greške pronađu svoje. Prepoznaju se po glasovima, a inače se sporazumevaju kricima,
kliktanjem i gestovima. Pojedini parovi, iz godine u godinu, zauzimaju isto mesto za gnezdo.

12
Gnezda su od kamenčića ili od biljnog materijala. Najčešće su u zaklonu, kao što su tuneli
(jazbine) ili pukotine u stenama. Gnezda mogu biti i na potpuno otvorenom mestu.

Nekada se mužjaci, kao što je slučaj kod Adelinog pingvina udvaraju ženkama tako što za njih
biraju i nude im kamenčiće za izgradnju gnezda. Pingvini uopšte pri udvaranju zauzimaju veoma
neobične poze. Neki pingvini ostaju sa istim partnerima tokom celog života, a neki samo po
jednu sezonu. Carski pingvini legu po jedno jaje u sezoni, a ostale vrste po dva, i mužjaci i ženke
zajedno brinu o njima. Za vreme jakih zima, ženke odlaze na nekoliko meseci loveći i
nabavljajući hranu za mlade, dok mužjaci ostaju na kopnu i leže na jajima. Kada se ženka vrati,
uloge se izjednače. Dešava se da ženka hrani mužjaka ribom koju je delimično svarila, dok
recimo mužjak carskog pingvina iscrpljen nakon dvomesečnog gladovanja odlazi u more da sam
pronađe hranu. Mladunčad sa slabom toplotnom regulacijom čuva isključivo majka, a mladunčad
sa normalnom toplotnom regulacijom čuvaju i otac i majka. Kod nekih vrsta na trbuhu postoji
nabor, poput džepa u kome pingvin čuva jaje. Tada noge drži sastavljeno i samo se u krajnjoj
nuždi kreće u malim skokovima.

Sl. 7. Par carskih pingvina Sl. 8. Majka hrani mladunče

Neke vrste, poput carskog pingvina, organizuju mladunce u velike grupe, "krešee" (fr. jaslicama).
Ove tzv. "Dečije jaslice" se obrazuju da bi se postigla bolja zajednička zaštita i međusobno
grejanje. Kada se roditelji pojave sa hranom, dozivaju mladunce i hrane ih van jaslica. Mladi
pingvini se ne mogu brinuti o sebi sve dok ne porastu do odgovarajuće veličine koja je zavisna od
vrste i dok ne dobiju perje odraslih pingvina.

13
 Slika 9. Kolonije mladih pingvina

Kao kod mnogih drugih vrsta, kod pingvina je zabeleženo homoseksualno ponašanje. Zanimljivo
je da ukoliko se upare dva mužjaka istih sklonosti, ostaju zajedno do kraja života. Čak, zajedno
prave gnezdo u kome čuvaju kamen kao surogat jajeta.[3]

Otimanje mladih

Ako se pingvinu, mužjaku ili ženci, desi da izgubi mladunče ili jaje, desi se da pokuša da ukrade
mladunče neke druge jedinke. U nauci nije potpuno jasno zašto se to dešava, tj. zašto bi roditelj
odgajao i ulagao u tuđeg mladunca, jer se ne na neki način ne uklapa u teoriju evolucije. Neke
pretpostavke su, međutim, načinjene da objasne ovo čudno ponašanje. Prvo, odgajanje mladunca
bi povećalo iskustvo otimača u odgajanju, čime bi se povećala verovatnoća da i u budućnosti ima
mladunce. Drugo, zbog naizgled uspešne reprodukcije, jedinka će biti uspešnija pri pronalaženju
partnera u narednoj sezoni parenja. I treće, otimanje može da dovede i do udruživanja sa otetim
mladunčetom koje joj može pomoći u narednim sezonama parenja. Međutim, očigledna je i
realna opasnost od povređivanja od strane pravog roditelja tokom pokušaja otmice, ali i trošenje
energije i truda oko mladunčeta koje ne predstavlja njegovu lozu. Na taj način, nije sigurno da li
je ovakvo ponašanje zaista evoluciona prednost ili jednostavno greška kod jedinki koje ne umeju
da prepoznaju svoje mladunče.[3]

14
 6. PRIRODNI NEPRIJATELJI

Najveći prirodni neprijatelji pingvina su morski predatori poput morskih leoparda, ajkula i orki.
Morski leopard je usamljen lovac, ali veoma efikasno lovi pingvine goneći ih oko ledenih santi.
Kada pingvini poskaču u vodu, morski leopard ih obično čeka ispod ledenog brega gde ga
pingvini ne vide , i kada se voda zapenuša, morski leopard ih hvata. Ako ulovi jednog i pojede,
on se obično povlači i ostali pingvini mogu slobodno da se kreću po vodi. Procenjuje se da
godišnje od morskih leoparda strada oko 5% svih Adelinih pingvina. Verovatno zbog ove i
drugih opasnosti u vodi, pingvini se teško odlučuju da skaču u vodu i znaju da stoje i po pola sata
na ivici ledenog brega ili obali. Kad se jedan ohrabri i skoči u vodu, svi ostali poskaču za njim .

Ukoliko su mladunci ili jaja nezaštićeni, lako postaju plen galebova i pomornika. Odrasli pingvini
se od ovih grabljivaca brane svojih snažnim kljunom.[3]

7. UGROŽENOST

U dvadesetom veku, četiri vrste pingvina - galapagoški, žutooki, magareći i fjordlandski pingvini
- se smatraju ugroženim vrstama, dok se Magelanov, Humboltov i još nekoliko vrsta smatraju
ranjivim. U prošlosti su, lovom na pingvine zbog ulja njihovih masnih naslaga i jaja za prehranu,
čitave kolonije pingvina izumrle, dok danas pingvinima prete druge opasnosti.

Slika 10. Humboltov pingvin u zoološkom vrtu u Beču

Magareći pingvini, čiji je broj dostizao nekoliko miliona u prošlom veku, danas dostiže jedva
50.000, međutim taj broj i dalje pada. Pretpostavlja se da je najveći uzrok ovome komercijalni
lov na ribu u područjima u kojima oni žive, što je dovelo do nedostatka hrane.

15
Na Novom Zelandu, na kojem žive fjordlandski i žutooki pingvini, i na kojem se ljudska
populacija sve više širi, grabljivci koje su doveli ljudi (mačke, psi, pacovi, itd.) sve više
ugrožavaju pingvine napadajući njih i njihova jaja. I sami ljudi, čije se stanište na Novom
Zelandu sve više širi u područja gnežđenja i parenja pingvina, onemogućavaju njihov normalan
način života.

Problem ljudskog prisustva i njihovih grabljivica muči i galapagoške pingvine koji su se sveli na
svega dva ostrva, a klimatske promene, koje su prouzrokovale efekte "El Ninjo", zbog kojih se
povremeno drastično smanjuje količina ribe, su takođe uticale na smanjenje broja galapagoških
pingvina u 1980-im i 1990-im godinama. Galapagoških pingvina danas ima svega oko 2.100
jedinki po prebrojavanju fondacije "Čarls Darvin" iz 2006. godine, odnosno oko 1.000 parova
spremnih za razmnožavanje po Međunarodnoj radnoj grupi za očuvanje pingvina.

Žutouvi, Magelanov i Humboltovi pingvini su ugroženi masovnim lovom na sardine u

komercijalne svrhe, dok se ribari žale da im pingvini odnose znatne količine potencijalnog ulova,
pingvini gube svoju osnovnu hranu.

Generalno, pingvini iz roda Spheniscus, tj. Magelanovi i Humboltovi na obalama Južne Amerike
i susednim ostrvima, magareći na Rtu dobre nade Južne Afrike i galapagoški na Galapagosu, su
ugroženi izlivima nafte u more, i u poslednjih nekoliko godina dve velike naftne mrlje su pobile
veliki broj ovih pingvina. Pingvini se, na taj način ugroženi, mogu uhvatiti, očistiti od nafte i
vratiti u more, ali je to vrlo skup i dug proces kojim se uglavnom bave dobrovoljne organizacije
(npr. SANCCOB, Branioci divljine idr.).

Većina drugih vrsta je relativno sigurna. Dve osnovne pretnje postoje, međutim, i za njih. Prvu
opasnost predstavljaju planovi komercijalnog lova na kril na Antarktiku, čime bi bile ugrožene
sve vrste koje se njima hrane kao i one vrste koje se hrane ribom koja se hrani krilom. Druga
opasnost je globalno zagrevanje, čime će voda postati toplija i pingvini će morati da se pomeraju
još južnije da bi preživeli klimatske promene. Problem, međutim, je što se klimatske promene
dešavaju isuviše brzo i veliko pitanje je da li će pingvini uspeti da se prilagode za to vreme.[3]

16
 8. PINGVINI I LJUDI

Pingvini su vrlo popularni kod ljudi, uglavnom zbog svog uspravnog, kao ljudskog, položaja i
zbog gegajućeg načina hoda. Takođe, ljudi vole pingvine jer ih se pingvini ne boje, za razliku od
većine ptica.

Ljudi u svrhu ishrane prikupljaju jaja, koja su veoma ukusna, dok meso pingvina nije za jelo.
Ipak pingvini se ne boje čoveka i istraživači im lako prilaze. Razlog je verovatno istorijski slabo
prisustvo čoveka kao grabljivca u predelima njihovih staništa. Pingvini uglavnom čuvaju
udaljenost od oko tri metra, što je i granica koja se turistima obično nalaže da ne prelaze, ako
pingvini sami, međutim, priđu bliže, što se često dešava, nema potrebe za udaljavanjem.[4]

Slika 11. Pingvini se ne boje čoveka i jedan drugom lako prilaze (na slici: pingvin u susretu sa
čovekom tokom Antarktičkog leta)

17
 9. ZAKLJUČAK

Pingvini su vrsta vodenih ptica, koje nemaju sposobnost letenja. Oni pripadaju redu
Sphenisciformes, familiji Spheniscidae. Veruje se da njihovo ime, pingvini, potiče od latinske
reči pinguis, što u prevodu znači debeo. Postoje i druge teorije, npr. da im ime potiče od dve
velške reči – pen, što znači glava i gwyn, što znači belo.

Pingvini žive isključivo na području južne Zemljine hemisfere, a naročito često naseljavaju
Antarktik. Spadaju među najotpornija živa bića na Zemlji. Lako podnose i najniže temperature,
orkanske vetrove i druge nepovoljnosti antarktičkog podneblja.

Omiljena hrana većine pingvina su riba, lignje, sipe, oktopodi i drugi oblici morskog života koji
mogu biti uhvaćeni tokom plivanja pod vodom.

Pingvini su društvene ptice. Mnoge vrste se hrane, kupaju i gnezde u grupama. Tokom sezone
parenja, neke vrste oblikuju velike kolonije, koje obuhvataju hiljade pingvina. Svaki pingvin ima
poseban poziv, što im omogućava da pronađu svoj par i svoje mladunce, čak i u velikim
grupama.

Ljubavne igre pingvina su različite i veoma komplikovane. Neke od njihovih sposobnosti mogle
bi ih podići na nivo intelektualne elite ptičijeg sveta – vrana i papagaja. Među ove izvanredno
složene odlike spadaju i društvena organizacija i duga, ponekad doživotna veza između parova.

Slika 12. Kolonija carskih pingvina

18
10. LITERATURA

1. http://www.bionet-skola.com/w/Pingvini
2. http://www.penguinworld.com/
3. http://ucekmarina09.wordpress.com/category/pingvini/
4. https://sites.google.com/site/pingvini598/odnos-izmedu-ljudi-i- pingvina

19