Stranac Ovde Stranac Tamo Antropolosko I PDF

Etnološka biblioteka
Knjiga 75
Urednik
Miroslav Niškanović
Recenzenti
Dr Ivan Kovačević
Dr Ljiljana Gavrilović
Recenzentska komisija za etnologiju i antropologiju

Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Prof. dr Bojan Žikić

Prof. dr Saša Nedeljković
Dr Mladena Prelić, viši naučni saradnik
Uređivački odbor
Prof. dr Mirjana Prošić-Dvornić (Northwood University Midlend,
SAD), prof. dr Ivan Kovačević (Filozofski fakultet Univerziteta u
Beogradu), prof. dr Dušan Drljača, Beograd, prof. dr Mladen
Šukalo (Filološki fakultet Univerziteta u Banjaluci, RS, BiH), prof.
dr Bojan Žikić (Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu), dr
Petko Hristov (Etnografski institut s Muzej, BAN, Sofija,
Bugarska), dr Mladena Prelić (Etnografski institut SANU, Beograd),
dr Miroslava Lukić-Krstanović (Etnografski institut SANU,
Beograd), prof. dr Dimitrije O. Golemović (Fakultet muzičke
umetnosti, Beograd), dr Srđan Katić (Istorijski institut, Beograd)
Ova knjiga je rezultat rada na projektima: "Antropološko prou-

čavanje Srbije – od kulturnog nasleđa do modernog doba" (br.
177035) koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike
Srbije, i "Ni tamo, ni ovde – Kulturno nasleđe i identitet gastar-
bajterske populacije" koji je finansiralo Ministarstvo za kulturu
i informacije Republike Srbije.
.
Dragana Antonijević
STRANAC OVDE,
STRANAC TAMO
Antropološko istraživanje kulturnog
identiteta gastarbajtera
Beograd
2013
PREDGOVOR – REČI
ZAHVALNOSTI
Knjiga Stranac ovde, stranac tamo. Antropološko is-

traživanje kulturnog identiteta gastarbajtera nastala je
kao rezultat rada na dva projekta: "Antropološko prouča-
vanje Srbije – od kulturnog nasleđa do modernog doba"
(br.177035) koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke
Republike Srbije, i "Ni tamo, ni ovde – Kulturno nasleđe i
identitet gastarbajterske populacije" koji je finansiralo Mi-
nistarstvo za kulturu i informacije Republike Srbije.
Moje interesovanje za gastarbajtere bilo je, ispočetka,
podstaknuto slučajno, tokom 2000-ih godina prilikom po-
rodičnih odlazaka u goste, na seosku zavetinu za Spasov-
dan, kod prijatelja i starog kumstva Aranđelovića u selo
Klenje u istočnoj Srbiji. Šetnja kroz selo u kome je znatan
broj gastarbajterskih porodica, razgovori s nekim meštani-
ma i mojim domaćinima, koji nisu gastarbajteri ali pozna-
ju mnoge iz sela koji to jesu, posmatranje seoskih svadbi,
izleti u okolna mesta i do Srebrnog jezera gde se, usput,
6 Predgovor – reči zahvalnosti
mogu videti brojna sela sa velelepnim a praznim i zaklju-

čanim gastarbajterskim kućama, zainteresovali su me za
ovu grupu ljudi. Dalji podsticaj je usledio mojim učešćem
u međunarodnoj radionici "Povratak gastarbajtera" 2007.
godine. Projekat-radionica se odvijao u Kučevu i okolnim
homoljskim selima, a ja sam vodila grupu tadašnjih stude-
nata etnologije i antropologije na terensko istraživanje.
Potom je usledilo i dobijanje sredstava za dvogodišnji
projekat "Ni tamo, ni ovde – Kulturno nasleđe i identitet
gastarbajterske populacije" (2010-2012) kojim sam ruko-
vodila, pa se ovom prilikom zahvaljujem na podršci kole-
ginici po struci Dušici Živković, tadašnjoj pomoćnici mi-
nistra za kulturno nasleđe.
Činjenica da gastarbajteri nisu bili čest ni ozbiljan
predmet etnološkog i antropološkog proučavanja u Srbiji,
i da ova velika, po socio-ekonomskim i demografskim po-
sledicama njihovih migracija značajna populacija nije pri-
vukla trajniju pažnju moje struke iz nepoznatih i nejasnih
razloga, opredelila me je da se ozbiljnije zainteresujem za
ovaj fenomen, shvativši da su uzroci i posledice privreme-
nih radnih migracija, oblici ponašanja i aspekti materijal-
ne i socijalne kulture gastarbajtera izazovno i zahvalno
područje istraživanja.
Pedeset godina je prošlo od kada su se prvi gastarbajte-
ri zaputili, iz bivše Jugoslavije, ka industrijskim zemalja-
ma Zapadne Evrope u potrazi "za boljim životom". U me-
đuvremenu, ta migrantska reka je narasla na više miliona
ljudi koji su napustili ovu zemlju, na duži period ili trajno.
Sama ta činjenica dovoljan je razlog za pokušaj da se
Stranac ovde, stranac tamo 7
osvetle makar neki aspekti radnih migracija, kao i život,

stavovi i razmišljanja gastarbajtera. Migracije su složena,
procesna i dinamična pojava, stoga ova knjiga nije u mo-
gućnosti da odgovori na sva društvena, ekonomska i kul-
turološka pitanja koje pojava pokreće. U tom smislu ona
nastoji da, iz antropološke teorijsko-metodološke perspek-
tive, ponudi neke odgovore i objašnjenja fenomena "ga-
starbajter", tačnije njihovog kulturnog identiteta, u meri u
kojoj je to bilo moguće zahvatiti, spoznati i dosegnuti
dvogodišnjim radom na pomenutim projektima. Etnograf-
ski materijal sakupljen je tokom terenskih istraživanja u
Kučevu, Knjaževcu i Velikom Gradištu, kao i selima Kle-
nje, Zelenik, Mrčkovac, Vasilj, Minićevo, Braničevo i
Smoljinac, i uglavnom se zasniva na životnim pričama ga-
starbajtera, njihove dece i sunarodnika. Konačno, deo gra-
đe, iako nije u potpunosti ušao u sadržaj ove knjige, saku-
pljen je u Beču kroz razgovore s našim migrantima, člano-
vima nekolicine kulturno-prosvetnih udruženja.
Naslov knjige Stranac ovde, stranac tamo spontano se
nametnuo i odabran je zato što predstavlja najčešću krila-
ticu kojom gastarbajteri sami sebe opisuju, svoj status
dvostruke izmeštenosti, međustanja koje osećaju kao svo-
ju životnu poziciju – "ni ovde, ni tamo". Dva doma, vođe-
nje života na dva koloseka, u dve zemlje, jedne porekla i
druge radnog boravka, česta podeljenost porodica, mental-
na okupiranost problemima i ovde i tamo, preusmerenje
bivših poljoprivrednika u radničku klasu koja, većinom,
više ne želi da se vrati da radi na svojim seoskim imanji-
ma u domovini, život pun odricanja tamo da bi se bolje ži-
velo ovde gde se više ni ne živi, ulaganje truda i novca u

velelepne kuće u zavičaju koje zvrje prazne, te relativnost
njihovog privremenog odlaska koji se pretvorio u dugo-
trajno odsustvo, činioci su protivurečnog i liminalnog
identiteta koji je ova grupa ljudi spontano formirala pod
uplivom specifičnosti svog načina života.
Svaka knjiga je saradnički poduhvat, a ova knjiga je to

posebno budući da je plod razgovora i saradnje sa velikim
brojem ljudi.
U mnogo čemu izuzetnu zahvalnost dugujem mojim
saradnicama na projektu, Ani Banić Grubišić i Mariji Kr-
stić, istraživačima Instituta za etnologiju i antropologiju
Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Svojim
predanim i posvećenim terenskim i analitičkim radom na
projektu "Ni tamo, ni ovde – Kulturno nasleđe i identitet
gastarbajterske populacije", svakako su u velikoj meri do-
prinele nastanku ove knjige. Lepo je bilo raditi, družiti se i
putovati s njima dvema. Zahvaljujem kolegi, prof. dr Iva-
nu Kovačeviću sa Odeljenja za etnologiju i antropologiju
Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, četvrtom
saradniku na istom projektu, koji me je svojim savetima,
analizama, duhovitim opaskama i kritikama podsticao na
promišljanja, preispitivanja i dalji rad.
Veliku zahvalnost dugujem u svoje ime, i ime mojih
saradnica, našim srdačnim, pažljivim i gostoljubivim do-
maćinima Jovanki i njenom sinu Nenadu Aranđeloviću iz
Klenja, koji su nas povezali s nekim gastarbajterima iz

svog i okolnih sela pomažući nam na taj način u radu, bo-
dreći nas i velikodušno gosteći u svojoj kući. Aka i Neno
– hvala vam!
Takođe, hvala i našoj mladoj koleginici Maji Pajić koja
nam je mnogo pomogla u organizovanju susreta s ispitani-
cima u Velikom Gradištu i okolini.
Naravno, ove knjige ne bi bilo da nije bilo naših sago-
vornika – gastarbajtera! Njihova imena dajem u inicijalu,
čuvajući njihovu privatnost, ali to ne znači da su se utopili
u bezimenu, heterogenu masu naših migranata. Naprotiv.
Svaka njihova priča je živa, pulsirajuća, zanimljiva i je-
dinstvena ispovest, ponekad teška i bolna, ponekad šaljiva
i visprena, sažeta storija njihovih, različitim iskustvom na-
topljenih života. Njima svakako dugujem zahvalnost, na
prvom mestu, što su imali dobru volju, spremnost i strplje-
nje da s nama razgovaraju o sebi.
Razgovori u Smoljincu s malim privrednicima i predu-
zetnicima predstavljao je kontrolnu analizu slučaja. Oni su
dokaz da se sa početenim kapitalom, uglavnom stečenim
gastarbajterskim uštedama, u Srbiji može pokrenuti uspeš-
na mala privreda, nadograđena strpljivim radom, kreativ-
nošću i pozitivnim takmičarskim duhom. Zbog čega je
ovo selo ostalo relativno usamljen primer produktivno
uloženog novca i rada u okruženju karakterističnom po
gastarbajterskim migracijama i neproduktivnim ulaganji-
ma, ostaje predmet za buduće analize. Ovo je prilika da
zahvalim Saši Steviću, Dragiši Ćirkoviću i Darku Ivkovi-
ću iz Smoljinca što su svojim razmišljanjima bacili novo
svetlo na ispitivani problem, kao i na srdačnom i zanimlji-

vom razgovoru u prijatnom ambijentu njihovog sela.
Mukom izdvojena sredstva sa skromno finansiranog
projekta bila su ipak dovoljna da u oktobru 2012. godine
odemo u Beč u potrazi za nekim odgovorima. Srele smo
se s našim visokoobrazovanim iseljenicima, osnivačima i
saradnicima nekih srpskih kulturnih i prosvetnih udruže-
nja i klubova. To je bilo sasvim novo iskustvo. Saznanja
do kojih smo došle tokom intervjua pokazala su prilično
složenu sliku odnosa, aspiracija, potreba, motiva i predu-
zetih akcija u cilju konstrukcije i prezentacije građanskog
kulturnog identiteta Srba u Austriji. Zapravo, možemo re-
ći da smo, zbog kratkoće boravka, tim saznanjima tek "za-
greble" po površini problema života i rada naših ljudi u
Beču.
Veliku zahvalnost dugujem inspirativnoj ličnosti Darka
Markova – osnivača udruženja Reč, boja, ton i pisca knji-
ge Sumrak u bečkom haustoru koja mi je poslužila kao je-
dan od izvora podataka. Prvi se ljubazno odazvao imejlom
na moju molbu za susret u Beču, pomogao u kontaktu sa
nekim drugim sagovornicima i darovao nas nadasve zani-
mljivim, otvorenim, srdačnim i iskrenim razgovorom u
kafeu Alt Otakring u 16. becirku gde smo se sreli. Darko –
hvala na razgovoru i na knjizi koja me je zabavila! Za-
hvalnost dugujem predsedniku Srpskog kulturno-prosvet-
nog društva Prosvjeta Srđanu Mijalkoviću i njegovim sa-
radnicima Zorici Vulić, Dušanu Stojanoviću i Mariji Pa-
vlović na veoma dugom, informacijama bogatom, živom i
žustrom razgovoru. Zahvaljujem Draganu Miškoviću, čo-
veku koji je došao u Beč, kako sam kaže, "na doživotni

privremeni rad", predsedniku Srpskog kulturnog foruma
na razgovoru i spremnosti da s nama podeli svoja isku-
stva. Zahvaljujem i Marku Stijakoviću, uspešnom poslov-
nom čoveku i predsedniku Austrijsko-srpskog društva koji
je svoje subotnje veče odvojio za inspirativan i za nas ko-
ristan razgovor. Ovaj "novi Austrijanac srpskog porekla"
kako sebe naziva, s optimizmom ali i oprezom govorio je
o evrointegracijama Srbije i potrebi promene njenog po-
slovnog ponašanja, kao i o građanskom identitetu Srba u
Beču.
Najzad, zahvaljujem svojoj porodici – Nenadu, Alek-
sandru i Pavlu, na razumevanju i strpljenju.
I
OKVIRI ZA ANTROPOLOŠKO
ISTRAŽIVANJE MIGRACIJA I
KULTURNOG IDENTITETA
GASTARBAJTERA
O fenomenu migracija
Nakon Drugog svetskog rata međunarodna kretanja
stanovništva postala su složenija i ubrzanija nego do tada,
dobila su nove obrasce, motive i putanje, stvorila su nove
probleme i na drugačiji način počela da utiču na odnose
među narodima. Tokom druge polovine XX veka migraci-
je se javljaju kao dominantna društvena pojava u celom
svetu. "Fenomen internacionalnih migracija postaje bazič-
na strukturalna odlika svih industrijski razvijenih zemalja,
svedočeći o snazi i povezanosti nevidljivih sila koje upra-
vljaju seobama" zaključili su Masi i saradnici (Massey et
al. 1993, 432).
Tokom 60-ih godina XX veka započinje intenzivnije
proučavanje migracija u različitim disciplinama: geografi-
ja ih proučava kao kretanja ljudi u prostoru koja utiču na
promene okruženja kako u zemljama porekla tako i u ze-
14 Okviri za antropološko istraživanje migracija
mljama useljenja; demografija proučava promene u struk-

turi stanovništva prouzrokovana migracijama; ekonomija
razmatra nova tržišta rada i stvaranje ekonomske neravno-
teže u različitim područjima nastalih usled migracija;
otvaraju se pitanja imigracionih politika koje podstiču ili
ograničavaju useljavanje migranata i izbeglica; socijalna
psihologija se bavi motivima za migraciju i problemima
adaptacije u zemljama prijema; sociologija razmatra feno-
mene društvenih struktura u zemljama porekla i useljenja,
proučavajući kako različiti sistemi utiču na migrante i sa-
me migracije; antropologija proučava socio-kulturne i
vrednosne sisteme koji se menjaju usled kretanja stanov-
ništva i difuzije kulturnih karakteristika, kao i konstruisa-
nje novih identiteta, itd (King 2002, 90).
Brojni su autori isticali potrebu teorijskih uopštavanja,
interdisciplinarnih i komparativnih istraživanja migracija
koja bi objedinila različite perspektive, okvire proučava-
nja i metodologije na apstraktnijem nivou. Uočeno je da
još uvek preovladavaju studije posebnih nacionalnih gru-
pa migranata ili posebnih tema unutar migracijskog proce-
sa, te da je većina istraživanja i dalje opterećena fragmen-
tarnim proučavanjima problema ostajući zatvorena u uske
disciplinarne okvire (v. npr. Massey et al. 1993, 432; Por-
tes 1997, 819; King 2002, 90-91).
Konstatujući da je koherentna teorijska osnova za razu-
mevanje migracija i dalje nedovoljno razvijena, Daglas
Masi je sa saradnicima dao pregled važećih teorija koje iz
različitih pozicija nastoje da protumače fenomen migraci-
ja. Kao najvažnije je istakao sledeće: na nivou racionalnih
odluka koje uzimaju u obzir lične dobitke i rizike, razvije-

ni su mikro pristupi neoklasične ekonomske teorije koja
potcrtava pojedinca i njegovu odluku da migrira u potrazi
za boljim životom i većom zaradom, i nove ekonomske te-
orije migracija koja u fokus stavlja porodicu kao central-
no mesto odluka u vezi migracija njenih pojedinih članova
ili celih familija u potrazi za minimalizacijom rizika i uve-
ćanjem dohotka i produktivnosti; nasuprot njima su makro
teorije koje migracije povezuju sa širim strukturnim socio-
ekonomskim i globalnim procesima u industrijskim ze-
mljama, poput dualne teorije tržišta rada koja akcenat sta-
vlja na podsticajne uslove unutrašnjih zakona tržišta razvi-
jenih zemalja i svetske sistemske teorije koja razmatra
upliv razvijenih kapitalističkih društava na periferna neka-
pitalistička društva podstičići kretanja stanovništva u po-
trazi za poslom. Za razliku od ovih teorija koje razmatraju
šta inicira proces migracija, javile su se i one koje uzimaju
u obzir nove uslove koji nastaju usled već razvijenih mi-
gratornih kretanja i koje ih dodatno podstiču, poput teorije
mreže odnosa, institucionalne teorije i teorije kumulativ-
nih uzroka (Massey et al. 1993).
Mezo-pristup proučavanju migracija kao društvenog
procesa navelo je Stivena Kastlsa da takođe izdvoji neko-
liko ključnih faktora koji utiču na socijalnu dinamiku mi-
gracija, od kojih se neke podudaraju sa razmotrenim teori-
jama koje su naveli Masi i saradnici: mreža društvenih ve-
za pomoću kojih se migranti povezuju i međusobno po-
mažu, često inicirajući tzv. "lanac migracija" (teorija mre-
že odnosa); potom značaj porodice koja ima ključnu ulogu
u obezbeđivanju i distribuciji finansijskog i kulturnog ka-

pitala između odseljenih i neodseljenih članova zajednice
(nova ekonomska teorija); pozicija i status koji utiču na
promene planova, strategija i životnih stilova migranata;
značaj "industrije migracija" kako Kastls naziva brojne
agense (advokate, bankare, prevodioce, radne regrutere,
putničke i transportne agencije, itd) koji se, praktično, iz-
državaju na račun kontinuiranih migracija (institucionalna
teorija); te uslovi na tržištima rada koji utiču na obim i
strukturu migracija (dualna teorija tržišta rada) (Castles
2004, 858-861).
Žan-Pjer Kasarino (Cassarino 2004) je, u skladu s po-
menutim generalnim teorijama migracija, razmotrio naj-
važnije pristupe tumačenju motiva i okolnosti za povratne
migracije. Iako već dugo vremena privlače pažnju naučni-
ka, razumevanje svih aspekata povratnih migracija ostaje i
dalje nejasno najviše zbog toga što nedostaje široki spek-
tar odgovarajućih podataka o migrantima-povratnicima
koji bi se mogli uporediti (Ibid, 253). Tako, neoklasična
ekonomska teorija povratak shvata kao izraz neuspeha mi-
granta da se prilagodi stranoj sredini i uopšte postigne
očekivanu korist od odlaska na rad u inostranstvo. Nova
ekonomska teorija radnih migracija povratak, pak, sagle-
dava kao logičan ishod planirane porodične strategije koja
je kod privremenih migranata uvek uključivala povratak u
domovinu, štaviše, smatra da je to prirodni ishod zadovo-
ljavajućeg iskustva pri čemu je privremenim migrantima
najviše stalo da svoj uspeh pokažu i u njemu uživaju upra-
vo u domovini, zbog čega je najveći deo finansijskih ula-
ganja i doznaka uvek išao ka zavičaju. Strukturalni pri-

stup uzima u obzir i širi kontekst socio-ekonomskih kreta-
nja i institucionalnih faktora u zemlji porekla koji, osim
migrantovog ličnog iskustva, takođe utiču na njegovu od-
luku o povratku. Zanimljivo je, i za razumevanje ponaša-
nja naših gastarbajtera značajno, mišljenje strukturalista
da povratnik, budući da nastoji da se adaptira na očekiva-
nja i ponašanja zajednice kojoj se vraća, a u želji da bude
"ponovo prihvaćen", teži ka tome da se orijentiše prema
obrascima rastrošne potrošnje i neproduktivnog investira-
nja (ogromne kuće, luksuzni automobili, skupa oprema i
nameštaj) umesto da uštedu iskoristi za pokretanje neke
proizvodnje ili drugog vida ekonomski isplativog ulaganja
(Cassarino 2004, 260). Transnacionalizam i teorija mreže
društvenih odnosa povratak sagledavaju kao deo stalnih
kretanja tamo i natrag, kao posledicu neprekinutih veza
migranata s domovinom, slanja doznaka, učešća u lokal-
nim zbivanjima, kao deo planirane strategije da se uz po-
moć izgrađene socio-ekonomske mreže odnosa obezbede
stabilni uslovi za povratak. Na kraju, Kasarino zaključuje
da su motivi za povratak migranata veoma raznovrsni,
međusobno se preklapaju, više faktora može istovremeno
uticati na tu odluku, te da nije dovoljna samo želja za po-
vratkom, već i spremnost i pripremljenost da se taj plan
uspešno i ostvari, a što, opet, u velikoj meri zavisi od šireg
konteksta ekonomskih i političkih okolnosti u zemlji pore-
kla i zemlji radnog boravka. Uticajne analize tipova po-
vratnika na osnovu njihovih razloga za povratak u rodnu
zemlju i posledična iskustva, odnosno modele repatrijacije
i reakulturacije, dali su i Frančesko Čeraze (Cerase 1974),

Džordž Gmelč (Gmelch 1980) i Nan Sasman (Sussman
2000).
Postoje, s druge strane, mnoge prepreke zbog kojih još
uvek nema dovoljno kvalitetnih opštih studija migracija.
Džon Salt uočava da se nastojanja u pravcu neke "general-
ne teorije" migracija često suočavaju sa odsustvom "gene-
ralne validnosti": kad god se teorija primeni na neke dru-
gačije prostore ili drugačije okolnosti ona ne funkcioniše.
Stoga Salt zaključuje da su geografski uslovi i dalje ti koji
najdirektnije utiču na različite obrasce migratornih pona-
šanja (Salt 1989, 431). Rasel King, pak, smatra da će sta-
dijum interdisciplinarnih istraživanja biti moguć tek kada
se stekne dovoljno materijala proizašlih iz proučavanja
različitih migratornih pitanja. S druge strane, ističe da bi
naučne discipline, koje se bave migracijama, trebalo da
budu otvorene prema novim i drugačijim ideološkim para-
digmama. Dalju prepreku naučnim sintezama vidi u prou-
čavanjima zasebnih delova migratornih procesa, te u preo-
vlađujućim istraživanjima nacionalnih modela i identiteta
migranata (King 2002).
Da bi trasirao put ka nekoj budućoj opštoj teoriji mi-
gracija, Rasel King smatra da je potrebno dekonstruisati
tzv. "migracijske dijade". Mada one čine solidnu osnovu
za mapiranje migratornih fenomena u Evropi, potrebno ih
je prevazići stoga što savremeni obrasci migracija, nastali
krajem XX i početkom XXI veka, uveliko prevazilaze i
brišu razlike između klasičnih binarnih podela u studijama
migracija, a koje King sumira kroz sledeće antinomije

(King 2002, 91-94):
- Proces i proizvod: migracije kao proces kretanja i
premeštanja stanovništva i studije migrantskih zajednica
kao proizvod migracija. Iako su ova dva polja povezana,
te veze nisu bile čest predmet istraživanja. Danas se, ipak,
sve više obraća pažnja na longitudinalna proučavanja ži-
votnih priča migranata različitih generacija, povezujući
pre i post-migracijske karakteristike.
- Unutrašnje i spoljašnje migracije: dugo vremena su
predstavljale zasebne oblasti proučavanja i primenjenih
metodologija. Političke promene granica u savremenoj
Evropi dovele su u pitanje ovu tradicionalnu podelu –
Evropska unija je izbrisala granice između država pa sa-
mim tim i nekada važećih internacionalnih migracija, uje-
dinjenje Nemačke je nekada spoljne migracije pretvorilo u
unutrašnje, dok se obrnuti proces desio sa raspadom bivše
Jugoslavije i stvaranjem novih međudržavnih granica koje
su migrante na nekadašnjem jedinstvenom unutrašnjem
prostoru pretvorile u strane radne migrante, itd.
- Dobrovoljne i prinudne migracije: premda se ova po-
dela čini jasna, King smatra da ih više nije tako lako razli-
kovati budući da mnoge migracije koje izgledaju dobro-
voljne zapravo bivaju podstaknute socio-ekonomskim i
političkim razlozima koji su izvan kontrole pojedinaca i
guraju ih ka odseljavanju (pr. politička i ekonomska nesta-
bilnost, međuetnički sukobi, krizne situacije, itd).
- Privremene i trajne migracije: odlučujući kriterijum
njihovog razlikovanja jeste svesna želja i namera za po-
vratkom u domovinu kod privremenih migranata, odnosno

odsustvo takvog plana kod trajnih. Ipak, različite okolno-
sti i vreme trajanja migracija često brišu ovu razliku, što je
posebno uočljivo kod evropskih gastarbajtera različitih
nacionalnosti koji su, po definiciji, bili privremeni mi-
granti ali čiji se boravak u zemljama useljenja produžio na
nekoliko decenija pretvarajući ih, de facto, u trajne imi-
grante. Za njih se želja za povratkom često pretvara u ne-
ku vrstu mita i iluzorne nade. Stvaranje transnacionalnih
zajednica koje su istovremeno "i ovde i tamo" čini nov ob-
lik bivanja između privremenosti i trajnosti.
- Legalne i ilegalne migracije: uzimajući u obzir pove-
ćanu mobilnost i globalizaciju u poslednjih dvadesetak
godina, relativizovano je i pitanje kontrole useljavanja. S
jedne strane pooštrena je kontrola imigracije u zemaljama
Evropske unije, dok se s druge strane uvećavaju različiti
oblici ilegalnih kretanja koja se ne mogu lako zaustaviti,
pa se postavlja pitanje da li prema tom fenomenu treba bi-
ti restriktivan ili pronaći kreativnije načine da se izađe na
kraj s ilegalnim migrantima, posebno kada se ima u vidu
ono što je Kastls rekao: "ilegalni migranti su san mnogih
poslodavaca i noćna mora radničkih pokreta i sindikata"
(Castles 1986, 762), budući da ih ilegalni status tera da
prihvataju najslabije plaćene poslove pod najtežim uslovi-
ma bez ikakve pravne i socijalne zaštite.
Stiven Kastls i Mark Miler dali su pregled pretposta-
vljenog razvoja migracija u budućnosti, verujući da je upr-
kos raznovrsnostima migracija i novim formama, moguće
izdvojiti neke zajedničke karakteristike i opšte tendencije

(Castles and Miller 2003, 7-9):
- Globalizacija migracija: sve više zemalja će biti
uključeno u migratorne procese istovremeno.
- Porast migracija: migracije su još uvek u porastu u
obimu u svim imigracijskim područjima.
- Diferencijacija migracija: znači da ne postoji samo
jedan tip migracija, već se sve imigracione zemlje suoča-
vaju sa raznovrsnim oblicima i varijantama migracija isto-
vremeno, što predstavlja prepreku u stvaranju uspešnih
mera u imigracionim politikama.
- Feminizacija migracija: žene zauzimaju sve važniju
ulogu u migracijama i postaju sve brojnije, a taj trend je
uočen već sedamdesetih godina.
- Povećana politizacija migracija: unutrašnja politika
zemalja, regionalni i bilateralni odnosi, kao i bezbednosne
službe bivaju sve više uključene u procese migracija i nji-
hove posledice.
Imajući u vidu ove opšte karakteristike migracija i teo-

rijskih pristupa različitih naučnih disciplina, pažnju ću
usmeriti na bitne odlike antropološkog pristupa, naglaša-
vajući da ni on nije jedinstven već razuđen u brojnim mo-
gućnostima i aspektima istraživanja migracija i migranata,
a posebno privremenih radnih migranata što čini nepo-
sredni predmet istraživanja ove knjige.
Antropološki pristup migracijama

Prve antropološke studije migracija takođe započinju
početkom šezdesetih godina XX veka, da bi tokom osam-
desetih i devedestih godina, prema Karolin Bretel, "posta-
le centralna tema antropoloških istraživanja". "Za razliku
od sociologa koji su se u najvećoj meri usredsredili na pi-
tanja integracije migranata u novu sredinu, na imigracione
politike i tržište rada, antropolozi su bili jednako zaintere-
sovani za oba kraja migratornog procesa – počevši od ze-
mlje porekla i pitanja šta nagoni pojedince da napuste od-
ređene zajednice, šta im se događa u zemlji useljenja, do
toga da li i na koji način ostaju povezani sa zemljom pore-
kla... Antropološki pristup migracijama naglašava i struk-
turu i delatnost; treba posmatrati makro-socijalne ishode,
potom strategije i odluke na mikro nivou, kao i mezo-nivo
društvenih veza i odnosa unutar kojih pojedinci delaju.
Potrebno je artikulisati i ljude i proces" smatra Bretelova
(Brettell 2003, 1, 7).
Antropologiju interesuje ko, kako i zašto emigrira, ona
nastoji da kroz etnografiju iskustva shvati šta je to "biti
migrant", značenja koja sami migranti tome pripisuju, ka-
ko interpretiraju i konstruišu svoj identitet, kako tumače
uslove bivstvovanja, te socijalne i kulturne promene koje
rezultiraju iz susreta različitih migrantskih sredina i kul-
turnih vrednosti. Od skorijeg vremena u fokusu antropo-
loškog pristupa nalaze se i rodni aspekti migracija (v. npr.
Christou 2008) i transnacionalizam.
Razmatrajući mogućnost povezivanja multidisciplinar-

nih proučavanja migracija, Karolin Bretel i Džejms Holi-
fild ističu posebnosti antropološkog "mikro pristupa" koji
svoju pažnju usmerava "odozdo na gore", fokusirajući se
na individualna i grupna iskustva migranata i njihovih po-
rodica (Brettel and Hollifield 2000, 2). Antropolozi teže,
smatraju Bretelova i Holifild, da njihova istraživanja budu
empirijska i etnografski kontekstualizovana, stoga su i te-
oretisanja uglavnom idiografska. Ipak, posebnost ispitiva-
nja različitih migrantskih etničkih grupa omogućila bi
kros-kulturna upoređivanja koja bi učinila mogućim gene-
ralizacije kroz prostor i vreme.
Karolin Bretel i Džejms Holifild ističu da su osnovne
antropološke teorije, unutar kojih se tumače ove i druge
pretpostavke, relaciona, strukturalna i transnacionalna pa-
radigma (Ibid, 3, 4). Unutar ovih paradigmi razvijena su i
dva interpretativna modela: asimilacijski i transnacionalni
(Ibid, 15,16).
Asimilacijski model razmatra složene procese akultura-
cije i integracije migranata u društvo prijema, njihove razli-
čite strategije prilagođavanja i izgradnje novog identiteta,
što je pristup veoma dobro razvijen u antropologiji, sociolo-
giji i socijalnoj psihologiji.Taj model je, međutim, posma-
trao migracije kao jednosmeran proces "bez povratka", kao
potrebu, skoro obavezu, imigrantskih grupa da se asimiluju
u društvo prijema prihvatajući jezik, vrednosti i norme nove
kulture, što je težak i dugotrajan proces koji se ostvaruje tek
sa trećom generacijom imigranata, a nikad sa prvom gene-
racijom koja pokazuje visok stepen održivosti svog mater-
njeg jezika i kulturnih navika, obrazaca ponašanja i vredno-

sti zemlje porekla (v. Berry 2001, Kim 1977, i dr.). Drugi,
noviji transnacionalni model posebno je razvijan u antropo-
logiji u poslednje dve decenije i bazira se na uočenom zna-
čaju povratnih kretanja migranata, na saznanjima da migra-
cije nisu jednosmeran već povratni i kružni proces. Stoga
su se neka istraživanja usmerila na razmišljanja i namere
migranata za povratak u zemlju porekla. Drugim delom ova
istraživanja su analizirala efekte procesa transnacionalizma
i re-emigracije, tj. ponovnih jednokratnih ili višekratnih mi-
griranja što dovodi do različitih i složenih translokalnih i
prekograničnih veza, aktivnosti i praksi, te stvaranja tran-
snacionalnih zajednica i identiteta (v. Bauböck 2003; Čapo
Žmegač 2003, 2007; Glick Schiller et al. 1995; Guarnizo
2003; Portes 1997; Smith and Guarnizo 1998; Vertovec
2001, 2003, 2004).
Još jedan značajan segment antropoloških istraživanja
čini tzv. kultura migracija koja se bazira na simbolima
koji izražavaju ključne vrednosti povezane s migracijom.
Jedan od njih je svakako sam migrant koji ima snažan
simbolički značaj. Daglas Masi je sa saradnicima ustano-
vio zakonomernost koja konstituiše kulturu migracija
(Massey et al. 1993, 452-453), a očigledna je, na primer, i
u kretanjima i ponašanju naših gastarbajtera. Naime, kada
migracije postanu preovlađujuće unutar neke zajednice,
one počnu da menjaju vrednosti i kulturnu percepciju za-
jednice na takav način da uvećavaju verovatnoću budućih
migracija. Među samim migrantima, pak, iskustvo življe-
nja u bogatim i naprednim društvima utiče na promenu
njihovog životnog stila, ukusa i motivacija, stiču veću

društvenu mobilnost i sklonost ka konzumerskim navika-
ma. Ivana Dobrivojević sumira za naše prilike povode za
kulturu migracija: "Podstaknuti pričama gastarbajtera koji
su na godišnji odmor u zavičaj dolazili novim automobili-
ma, ali i saznanjem da se na privremenom radu zaradi za
godinu dana mnogo više nego u domovini za nekoliko go-
dina, desetine hiljada ljudi je sanjalo o odlasku iz zemlje"
(Dobrivojević 2007, 95). Za mnoge mlađe članove odla-
zak u inostranstvo na rad postao je deo "rituala prelaza"
podižući njihov status u očima zajednice, dok se oni koji
ostaju, bez želje da migriraju, počinju smatrati lenjim i ne-
preduzimljivim, konstatuje Daglas Masi. Ovaj simbolički
aspekt migracija svakako ima velikog značaja koji su an-
tropolozi uočili, svesni da ekonomski momenat, iako va-
žan, nije jedini koji ljude pokreće i podstiče na migracije
(ujedno time upućujući kritike na račun makroekonom-
skih "cost-benefit" teorija), već da je proces donošenja od-
luka o odlasku na život i rad u drugu zemlju osetljiv na
mnoge socio-kulturne uticaje.
Lične priče kao građa za

istraživanja migranata
Već nekoliko decenija lične priče različitih pojedinaca
ili grupa ljudi čine predmet istraživanja narativno orijenti-
sane antropologije, etnologije, folkloristike i usmene isto-
rije (v. npr. Stahl 1977, Clements 1980, Titon 1980, Ro-
binson 1981, Bošković-Stulli 1985, Jambrešić-Kirin 1995,

Thomson 1999, Garro 2000a, Stark 2005,Tannenbaum
2007, Christou 2008, Antonijević 2009). Kazivanja o ži-
votu predstavljaju značajan materijal za proučavanje alter-
nativne i "privatne" istorije i kolektivnih kulturnih konce-
pata kroz koje se prelama individualni doživljaj, vredno-
sna procena i moralni stav. Narativni teoretičari vide lične
priče kao važno oruđe samoidentifikacije i načina na koji
dajemo smisao svom životu. One pomažu samorazumeva-
nju retorički formulišući i preispitujući životna iskustva,
podstiču pitanja o egzistencijalnim uslovima istražujući
moguće odgovore i probleme iz različitih uglova. U širem
kontekstu, kazivanja o životu su značajna jer se prepliću s
etikom, politikom, ideologijom, istorijom, društvenim i
kulturnim procesima.
Bitan deo antropološkog metodološkog pristupa migra-
cijama, osim etnografskog posmatranja s učestvovanjem,
čine dubinski polustrukturirani i nestrukturirani intervjui
koji rezultiraju u životnim pričama migranata. Bretel i
Holifild ističu da, iako životne priče nisu uvek zgodne za
postavljanje širih teorijskih razmatranja, nude bogatu tek-
sturu življenog iskustva i kulturnog konteksta. Lična sve-
dočenja daju uvid u to kako migranti grade, smišljaju, po-
vezuju i sklapaju identitete iz različitih izvora, često ih bo-
jeći dubokim ambivalencijama. Poznavanje specifičnosti
individualnog iskustva pomaže boljem razumevanju i mo-
gućim generalizacijama na nivou grupnih iskustava (Bret-
tell and Hollifield 2000, 11), što su do sada pokazala broj-
na istraživanja etnički i nacionalno različitih migrantskih
priča koje ispoljavaju visok stepen strukturalne i narativne

sličnosti i jednoobraznosti, omogućavajući istraživačima
da konstatuju postojanje posebnog usmenog žanra migra-
cijskih priča (v. Tannenbaum 2007, Thomson 1999). 1
U životnim pričama pojedinac je jedinica analize, pod-
stičući nas na pitanje šta možemo da saznamo o opštem
procesu migracija iz pojedinačnih kazivanja, da zađemo iza
apstrakcija migracijskih teorija i proces razumemo iz insaj-
derske perspektive, iz lične tačke gledišta koja teorijske ge-
neralizacije "spušta na zemlju". Najzad, proučavanje ličnih
priča nam pomaže u razumevanju toga koliko su migranti
slobodni akteri u oblikovanju svojih sudbina, a koliko su
samo "pioni" koji odgovaraju na pritisak i ograničenja koja
im društvo postavlja (Brettell 2003, 4-5, 23-26).
Savremeni narativno orijentisani pristupi razlikuju se
od pristupa drugih disciplina koje su se bavile migracija-
ma (ekonomije, sociologije, istorije, demografije) po tome
što stavljaju naglasak na lična kazivanja migranata. Prem-
da su i ranije izvor za proučavanja života migranata bila
njihova pisma, dnevnici, spomenari i drugi pisani materi-
jal, živa reč i usmeno svedočenje dugo nisu bili predmet
1
Karolin Bretel navodi da je upotreba biografskog metoda u
proučavanju migracija prvi put primenjena kod sociologa W. I.
Thomasa i Floriana Znanieckog u njihovoj studiji (1927) o polj-
skim seljacima koji su emigrirali za Ameriku. Što se antropolo-
gije tiče, ona biografski metod koristi još od početka 20. veka,
od pionirskih radova američkog antropologa Pola Radina, mada
u svrhu drugačijih, a ne migracijskih, istraživanja.
naučnog razmatranja. Dajući pregled najvažnijih prouča-

vanja usmene istorije migracija kroz lična kazivanja, Ali-
ster Tomson ističe da su tek sedamdesetih i osamdesetih
godina XX veka usmeni istoričari postali svesni važnosti
beleženja i korektnog dokumentovanja ličnih narativa i se-
ćanja migranata kao validnog istorijskog izvora, ističući
da se savremene migracije ne mogu u potpunosti razumeti
i proučiti bez prikupljenih svedočanstava "iz prve ruke"
koja otkrivaju "tajnu istoriju migracija" (Thomson 1999,
26, 33). Razlika u pristupu proučavanju ličnih priča izme-
đu folkloristike i antropologije, koje imaju dugu tradiciju
beleženja različitih narativa, s jedne strane, i usmene isto-
rije s druge strane, po mišljenju američkog fokloriste Ro-
džera Abrahamsa počiva u tome što usmenu istoriju zani-
ma proces konstrukcije i rekonstrukcije onog što se dogo-
dilo, dok folkloristiku pre svega interesuje na koji način
proces pripovedanja podleže izvesnim narativnim obrasci-
ma koji mogu mapirati strukturu kolektivnih normi i vred-
nosti (Abrahams 1981, 2). Štaviše, antropologija i folklo-
ristika su specifičnost svojih proučavanja, između ostalog,
iskazale i u davanju glasa onima čiji su glasovi bili nečuj-
ni ili su na različite načine "utišavani", a najčešće su to,
kako nam istorija i svakodnevica pokazuju, upravo "glaso-
vi" migranata i različitih manjina.
Narativi sakupljeni od kazivača gastarbajtera smeštaju
iskustvo migracije unutar konteksta njihovih pojedinačnih
života, pružajući uvid u proces uključen u povezivanje in-
dividualnog iskustva sa već postojećim eksplanatornim
okvirom koji obezbeđuje kultura. "Veza koja se usposta-
vlja između personalne biografije i kulturne istorije pove-

zuje unutrašnji svet kazivača i spoljašnji svet. Migrantska
sećanja pružaju jedinstven uvid u dosezanje njihovih isku-
stava, senzibilnosti i identiteta... Sećanja su više od pukih
činjenica: ona su čin stvaranja novih značenja i razumeva-
nja kako prošlosti tako i sadašnjosti" (King et al. 2010, 4).
U sličnom smislu i Linda Garo ističe da "kada osoba go-
vori o svojim prošlim iskustvima, rekonstruiše prošle do-
gađaje na način koji je saglasan sa sadašnjim razumeva-
njem; sadašnjost je, pak, objašnjena u odnosu na rekon-
struisanu prošlost, a oba se koriste da generišu očekivanja
u vezi budućnosti" (Garro 2000a, 70). Upoređenje onoga
što se zna (sopstvena kultura) i onog što se poznaje (strana
kultura), a što je zapamćeno u kazivanjima migranata, vo-
di nas, po mišljenju Linde Garo, "ka distinkciji između se-
mantičke i epizodne memorije" 2 (Garro 2000a, 72; Garro
2000b, 279).
Narativi gastarbajtera uglavnom se odnose na epizod-
nu memoriju, na razumevanje i pamćenje posmatranog is-
kustva u specifičnom kontekstu, ispričanog kroz epizode
ili sekvence manje-više povezanih događaja, po pravilu
nevelikog broja, a koji čine okosnicu strukture njihovog
kazivanja. Prisećanje na prošlost, posebno na trenutak od-
luke da se ode na rad u inostranstvo i pripovedanje o pr-
2
Semantička memorija se definiše kao "znanje o svetu neza-
visno od individualnog identiteta i prošlosti", dok se epizodna
memorija definiše kao "pamćenje i kasnije pronalaženje upam-
ćenih ličnih događanja i dešavanja" (Garro 2000b, 279).
vim tegobama prilagođavanja stranoj sredini praćeno je

potragom za objašnjenjem sopstvene odluke i potrebom
da se opravda to iskustvo. Većina gastarbajterskih priča
uklapa se u "migrantski obrazac" narativa stavljanjem na-
glaska na teme mobilnosti, kulturnog i etničkog identiteta
i pripadanja, motiva uspeha i eventualnog povratka u do-
movinu.
Antropološko proučavanje gastarbajtera u

Srbiji: stanje i perspektive
Ode moje srce najmilije brzim vlakom preko Austrije.
Oj dragane u dalekom svetu, pošalji mi srce u paketu.
Uvodni song u filmu Ne naginji se van

Bogdana Žižića (1977)
Kakva je situacija s istraživanjem migracija i gastarbaj-

tera u Srbiji?
Srpska etnologija/antropologija bavila se u velikoj me-
ri problemima starijih migracija, pogotovo u prekookean-
ske zemlje (tzv. pečalbom), kao i našom dijasporom, a ta-
kođe i pitanjem statusa i identiteta srpske nacionalne ma-
njine u susednim zemljama 3. Međutim, odlazak nekvalifi-
3
Za ove teme relevantan je dugogodišnji projekat Etnograf-
skog instituta SANU Etnicitet: savremeni procesi u Srbiji, su-
sednim zemljama i dijaspori na kome je učestvovalo nekoliko
kovanih i niskokvalifikovanih radnika i poljoprivrednika

sa ovih prostora na privremeni rad u zapadnu Evropu, od-
nosno fenomen tzv. gastarbajtera, koji je fokus intereso-
vanja ove knjige, nije bio ozbiljan predmet proučavanja u
domaćoj etnologiji i antropologiji iz sasvim nejasnih raz-
loga, tim pre što je pojava trajala decenijama a proizvela
je brojne socio-ekonomske i demografske posledice.
Upućujući kritiku našoj disciplini, istoričar Predrag Mar-
ković konstatuje da su "srpska etnologija i antropologija, kao
i socijalna i kulturna istorija, izbegavali ovu zadivljujuću te-
mu", iako je gastarbajterski uticaj na seosku kulturu i tradici-
onalne vrednosti, po njegovom mišljenju, "trebalo da bude
veoma zapažen" (Marković 2009, 10; Marković 2012, 156)4.
Na konstataciju Predraga Markovića nadovezuje se i Daniel
Andrej uočavajući da su, u jugoslovenskom kontekstu, ga-
starbajteri bili zaboravljeni u akademskim radovima, mada je
populаrna kultura, koja se njima bavila, obezbedila mnoš-
tvo činjenica i svedočenja o njihovom životu (Daniel 2007,
283). Ipak, bez obzira na opravdanost ovih kritika, mora se
saradnika Instituta i objavljen niz značajnih monografija i nauč-

nih radova, poput npr. istraživanja Dušana Drljače, Miroslave
Lukić-Krstanović, Mladene Prelić, Mirjane Pavlović, Gordane
Blagojević i drugih.
4
Da li je i koliko uticaj gastarbajtera, kako Marković pretpo-
stavlja, izmenio sliku kulture i načina življenja tradicionalnog
srpskog sela, ili je, uz evidentnu demografsku ispražnjenost, reč
o spoljašnjim pokazateljima a ne i unutrašnjim kulturnim vred-
nostima, odista je tema koja bi trebalo da bude istražena.
reći da, iako malobrojni, postoje radovi koji su u ranijem

periodu iz etnološke i antropološke perspektive osvetlili ne-
ke probleme. O tome Ivan Kovačević i Marija Krstić pišu:
"Dugotrajno istraživanje Đerdapa, uslovljeno usmerenim
finansiranjem usled izgradnje hidrocentrale i arheološkog
poimanja etnologije kao nauke koja treba da spase od zabo-
rava nešto što će biti potopljeno, uputilo je istraživače u
ovaj deo Srbije, što je rezultiralo radom Dušana Drljače o
selu Ljubičevac karakterističnom po velikom broju gastar-
bajtera u Danskoj (Дрљача 1975). Drugi podsticaj je rad
danskog antropologa Karla Ulrika Šjerupa iz 1973. godine
o gastarbajterima iz Srbije koji su bili u Danskoj, u kome je
istraživao puteve trošenja novca zarađenog u inostranstvu
(kuće, traktori, dukati)5. Detaljan prikaz Šjerupovog rada
izašao je 1982. godine (Drljača 1982), baš kada i rad doma-
ćih antropologa o velikim kućama koje zidaju gastarbajteri
u Timočkoj Krajini (Bratić i Malešević 1982), usmeren na
istraživanje prestiža u transformisanoj seoskoj kulturi. Sve-
ga nekoliko radova iz etnološko-antropološke produkcije,
skoro uvek fokusiranih na isti region i na pojave koje "bodu
oči", kao što su kuće ili veliko trošenje novca na svadbe
(Romelić i Stojanović 1987; Антонијевић 2000; Novako-
vić 2005), pokazuju da temeljno antropološko proučavanja
gastarbajtera tek predstoji" (Kovačević i Krstić 2011, 976).
5
Schierup, Carl-Ulrik, 1973, Houses, tractors, golden duc-
ats: prestige game and migration : a study of migrants to
Denmark from a Yugoslav village : field report. Institut for
Etnografi og Socialantropologi, Århus Universitet.
Već više decenija gastarbajterima su se u Srbiji i bivšoj

Jugoslaviji bavili sociolozi, ekonomisti i demografi. 6 Silva
Mežnarić je konstatovala da se jugoslovenska sociologija
sve do početka sedamdesetih godina nije bavila pitanjima
migracija, "začuđena" i zatečena pojavom gastarbajtera i
masovnim odlaskom "poluurbanizovanog življa u postindu-
strijska društva", što je migrante dovelo u "ideološki i vred-
nosni procep", potencirajući problem njihovog identiteta.
Međutim, već od 1973. godine započinju intenzivnija teo-
rijska, a potom i empirijska sociološka istraživanja jugoslo-
venskih migranata, i uopšte društvene mobilnosti s foku-
som na, recimo, pitanja motiva, push-pull faktora, socijalne
dezintegracije, pitanja adaptacije-akulturacije-integracije,
proučavaju se socijalni problemi dece gastarbajtera,7 itd
(Mežnarić 1985, 77, 78). S druge strane, skromno učešće
etnologa, antropologa i istoričara u dosadašnjem proučava-
nju gastarbajtera rezultiralo je siromaštvom problemski po-
stavljenih pitanja i istraživanja ovih disciplina. Istoričar
Vladimir Ivanović, čija skorašnja knjiga (Ivanović 2012)
predstavlja značajan doprinos istorijskom proučavanju rad-
6
U bivšoj SFRJ Zagreb je bio centar proučavanja
jugoslovenskih migranata. Časopisi Migracijske teme i Rasp-
rave o migracijama objavljivali su multidisciplinarna istraživa-
nja ove problematike, s akcentom na sociološki pristup.
7
Neke od relevantnih socioloških istraživanja u Srbiji o
migracijama, porodičnim odnosima gastarbajtera i statusu njih-
ove dece sproveli su npr. A. Milić, O. Burić, M. Davidović, V.
Grečić, M. Morokvašić, G. Vuksanović i dr.
nih migranata na osnovu arhivskih izvora i usmene istorije,

navodi da se tek od pre nekoliko godina srpska istoriografi-
ja počela baviti gastarbajterima, a tu svakako treba ubrojati
i radove istoričara Predraga Markovića (2005, 2009, 2012)
i Ivane Dobrivojević (2007).
Upravo zbog uočene nedovoljnosti etnološko-antropo-
loških radova o gastarbajterima u Srbiji, intencija projekta
"Ni tamo, ni ovde” – Kulturno nasleđe i identitet gastarbaj-
terske populacije bila je da se utvrdi konceptualni sadržaj
kulturnog identiteta gastarbajtera kroz antropološko prouča-
vanje ove populacije, pre svega na temelju kvalitativne ana-
lize dubinskih intervjua s gastarbajterima, s njihovom de-
com i sunarodnicima koji su ostali u domovini. Kulturni
identitet shvatam kao skup stavova, verovanja i vrednosti
koje ljudi imaju o sebi u odnosu na grupu kojoj pripadaju, a
što posebno dolazi do izražaja kada ljudi dođu u kontakt sa
drugačijom kulturom, poput imigranata, a čega, recimo, ne
moraju uopšte biti svesni dok se nalaze u okruženju sop-
stvene kulture. Namera je bila da se u obzir uzmu različiti
parametri konstrukcije njihovog identiteta i iz različitih
uglova sagledaju procesi, diskursi i predstave vezane za
ovu sociokulturnu i ekonomsku grupu. Pritom, bili smo
svesni da je ta oblast istraživanja velika i kompleksna, te da
ju je nemoguće u svim bitnim aspektima zahvatiti u ograni-
čenom vremenskom periodu trajanja ovog dvogodišnjeg
projekta (2010-2012). Shodno tome, bilo je potrebno defi-
nisati koji su to pravci koji će učiniti prelaz ka obuhvatni-
jem antropološkom tumačenju gastarbajterske populacije,
kao i moguće teme i pristupe koji bi odgovorili zahtevu za

istraživanjem njihove socio-kulturne posebnosti.
Kao rezultat rada na antropološkom proučavanju ga-
starbajtera u okviru projekta nastala je ova knjiga. U me-
đuvremenu je objavljen čitav niz radova autora koji su sa-
rađivali na projektu 8 (Antonijević 2011a, Antonijević
2011b, Антонијевић 2012, Antonijević, Banić-Grubišić i
Krstić 2011, Banić-Grubušić 2011, Banić-Grubišić 2012,
Banić-Grubišić i Krstić 2011, Kovačević i Krstić 2011,
Крстић 2011, Крстић 2013), a očekuje se još priloga na
ovu temu proizašlih iz pomenutog istraživanja, kao na pri-
mer o stavovima naših gastarbajtera prema očekivanim
evrointegracijama Srbije 9.
8
Deo radova objavljen je u tematu "Gastarbajteri u antro-
pološkoj perspektivi / Migrant Workers in Anthropological Pe-
rspective" časopisa Etnoantropološki problemi / Issues in Ethn-
ology and Anthropology Vol. 6, No. 4, 2011, u izdanju Od-
eljenja za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univ-
erziteta u Beogradu.
9
U neobjavljenoj doktorskoj disertaciji Marije Krstić Evro-
peizacija u Srbiji početkom XXI veka. Antropološka analiza
socio-kulturnih promena u periodu evrointegracija, u poglavlju
6 razmatraju se stavovi i shvatanja srpskih gastarbajtera o Evr-
opskoj Uniji, kao i o evropeizaciji i evrointegracijama Srbije.
Do njihovih iskaza i stavova autorka je došla na osnovu teren-
skih istraživanja, između ostalog i kroz projekat "Ni tamo ni
ovde – Kulturno nasleđe i identitet gastarbajterske populacije".
Zahvaljujem se Mariji Krstić što mi je ljubazno stavila na uvid
svoju doktorsku disertaciju.
Neke inicijalne ideje izložene su u zajedničkom radu

Ivana Kovačevića i Marije Krstić (2011) koji su se pozaba-
vili pitanjem specifičnosti antropološkog proučavanja ga-
starbajtera. Oni su naglasili razliku između naučnog i pri-
menjenog pristupa, smatrajući da je naučna obrada uočenih
problema primarni cilj antropologa, a primena na taj način
stečenog znanja stvar društvenih i državnih institucija. Na-
žalost, u našoj sredini još uvek nije razvijena primenjena
antropologija, pre svega zato što srpsko društvo nije na ade-
kvatan način prepoznalo potrebu angažovanja antropologa
u rešavanju niza značajnih društveno-kulturnih problema.
Kovačević i Krstić su, stoga, svoju pažnju usmerili na nauč-
ni i teorijski aspekt bavljenja ovom populacijom, predlažući
neke od pravaca istraživanja: "Antropolog načnog profila i
orijentacije pristupa ispitivanoj populaciji s eksplanatornim
namerama i stoga mora prethodno da uoči naučne probleme
koji se u toj populaciji ili njenom odnosu prema društvu u
celini javljaju... Istorijski i aktuelno gledano konceptualiza-
cije samih gastarbajtera i kreiranje predstava o njima jeste
par exellence antropološka tema koja se može razgranavati
u više pravaca, od ideoloških stavova i iz njih generisanih
predstava u masovnoj kulturi do realnog uticaja njihove po-
trošnje na željenu i realizovanu potrošnju stanovništva koje
je ostalo u zemlji. Iz antropološki opšte poznatog značenja
liminalnosti moguće je izgraditi više aspekata odnosa sa-
mih gastarbajtera i ideologije socijalizma, patriotizma i tra-
dicionalizma... Funkcionisanje određenih tipologija je tako-
đe nešto što antropolog svojstvenim metodološkim postup-
kom može staviti na proveru... Jedno od pitanja na koje tre-
ba obratiti pažnju jesu i promene koje su uticale na transfer

sistema vrednosti," i tome slično (Kovačević i Krstić 2011,
977-979).
Smatrali smo da je potrebno da jasno definišemo pojam
gastarbajtera u smislu njegove semantičke sadržine uslo-
vljene etimološkim poreklom reči, socio-ekonomskim, po-
litičko-istorijskim i ideološkim kontekstom. Konceptualno
razumevanje ovog pojma, koje ne bi uzimalo u obzir samo
leksički nivo značenja – "gost radnik", već širi semantički
sadržaj, svakako bi moralo da pođe od posebnog društve-
nog i vremenskog konteksta u kome je pojam nastao da bi
označio specifične karakteristike čitave jedne grupe ljudi.
Taj kontekst je poznat – reč je o početku 60-ih godina XX
veka kada je put ekonomske migracije krenula masa radni-
ka iz siromašnijih zemalja južne i jugoistočne Evrope da bi
tokom privremenog rada u zapadnoevropskim zemljama
doprinela ne samo blagostanju i izgradnji tih zemalja, već i
sopstvenom standardu i boljem životu. Jedina komunistička
zemlja koja je u to vreme, isprva nerado a potom masovno i
stihijski dozvolila (isključivo) svojim nekvalifikovanim i
niskokvalifikovanim radnicima da odu u zapadnu "kapitali-
stičku Evropu" na "privatno zapošljavanje", bila je bivša
Jugoslavija.10 Činjenica je, dakle, da gastarbajteri predsta-
10
Jugoslavija je 1963. godine donela propis za regularni i leg-
alni odlazak na rad u inostranstvo kojim je, između ostalog,
odlučeno da se "stručnjacima, kvalifikovanim i visokokval-
ifikovanim kadrovima ne dozvoli privatno zapošljavanje u inos-
transtvu" (Dobrivojević 2007, 93).
vljaju specifičnu, brojnu, mada heterogenu skupinu ljudi ko-

ja ima svest o sebi i svom statusu, i koju drugi ljudi u zemlji
matici i zemlji radnog boravka percepiraju kao posebnu.
Izdvojili smo neke problemske grupe tema čije bi an-
tropološko ispitivanje, analiza i tumačenje mogli pokrenu-
ti nova pitanja, odnosno, kako su Kovačević i Krstić ista-
kli – istraživanja bi se mogla razgranati u više pravaca, a
kao takve, na sadašnjem nivou poznavanja problema,
uočili smo sledeće (v. Antonijević 2011b):
a) Na prvom mestu to je samoidentifikacija gastarbaj-
tera, utvrđivanje predstava koje imaju o sebi, svom socio-
kulturnom statusu i načinu života.
b) Pitanje oblika porodičnog života i odgoj dece ga-
starbajtera. Mada je ova tema iscrpno obrađivana u socio-
logiji, smatramo da o procesu socijalizacije, akulturacije,
transfera kulturnog kapitala između generacija u okviru
porodice, identitetsko pitanje dece gastarbajtera čije je
očuvanje jezika, običaja, kulturnih normi i vrednosti druš-
tva iz koga potiču otežano u uslovima emigracije, i slična
pitanja jesu nešto o čemu bi antropologija imala dosta to-
ga da kaže. To je jedan od problema koji i sami gastarbaj-
teri ističu kao izuzetno važan za njihove egzistencijalne
odluke u vezi emigracije, ali važno je i društvu u celini jer
ukazuje na to da li je emigracija manje-više privremena (u
slučaju podeljenih porodica) ili stalna (odseljene cele po-
rodice). Posmatrano iz pragmatičnog ugla doznaka koje se
šalju u zemlju, svakako da su one veće i konstantnog prili-
va u slučaju podeljenih porodica, i s druge strane otvaraju
prostor za moguća privredna ulaganja dece gastarbajtera u
ekonomski razvoj sredina u kojima žive u Srbiji, čime bi

se, uz pomoć i brigu društva, preokrenula dosadašnja situ-
acija mahom neprofitabilnog trošenja tih sredstava. Ovaj
aspekt istraživanja dotiče se i akutne teme pada nataliteta i
demografske ispražnjenosti čitavih regiona u Srbiji.
c) Treći aspekt koji smatramo vrednim ispitivanja pred-
stavlja uloga zavičajnih i kulturnih udruženja i klubova,
kao i crkvenih opština u inostranstvu u očuvanju kulturnog
identiteta i nematerijalnog nasleđa gastarbajtera i drugih
emigranata. Prema podacima IOM-a, u 191 zemlji registro-
vane su organizacije i asocijacije srpske dijaspore. Većina
ovih organizacija i udruženja fokusirana je na očuvanje kul-
turnog nasleđa, a mnogo manje njih na političke aktivnosti
(Chindea et al. 2008, 25).
d) Četvrti aspekt istraživanja odnosio bi se, u domaćoj
sredini, na percepciju drugih ljudi o tome ko su i šta su
gastarbajteri. Ovaj aspekt je, načelno, možda najviše po-
znat, ili se barem o njemu pisalo, govorilo i predstavljalo
na različite načine: na naučni i nenaučni način, publicistič-
ki, umetnički, medijski, mada često površno i stereotipno,
i uglavnom negativno. Koliko se ta predstava u javnosti
do danas promenila, a koliko sami gastarbajteri pružaju
ili, pak, više ne pružaju povoda za takvu sliku o njima,
jedna je od veoma zanimljivih antropoloških tema koju
valja istražiti.
e) Peti aspekt kulturnog identiteta gastarbajtera čini sli-
ka koja se o njima stvara među njihovim sugrađanima u ze-
mljama imigracije, te načina na koji ta slika utiče na samo-
percepciju i samovrednovanje gastarbajtera. Tu se pre sve-
ga pokreće pitanje dugotrajne otvorene ili prikrivene diskri-

minacije stranih radnika, kao i objektivnih mogućnosti i re-
alno sprovodljivih rezultata proklamovanih evropskih mul-
tikulturnih i integracionih politika. Neke zapadnoevropske
zemlje, poput Nemačke ili Austrije na primer, sebe i dalje
ne vide kao imigracione, ili su barem decenijama odbijale
da se identifikuju kao takve, što je stvaralo specifične uslo-
ve boravka stranih radnih migranata u tim zemljama, dovo-
deći ih u neravnopravan i nepovoljan položaj u odnosu na
emigrante koji su otišli u zemlje sa otvorenom i podsticaj-
nom imigracionom politikom (npr. SAD, Kanada, Australi-
ja, Švedska i sl.) (v. Castles 1986, 2006).
f ) Šesti aspekt istraživanja podrazumevao bi značajnu
temu povratka gastarbajtera i njihove preduzetničke, misi-
onarske i modernizacijske uloge u domovini. Ovu temu su
na različite načine razmatrali ekonomisti i sociolozi, pogo-
tovo u smislu ulaganja njihovih doznaka u privredne i van-
privredne aktivnosti u zemlji, te načina na koji se troše ta
sredstva i kako bi se u budućnosti mogla bolje iskoristiti.
Što se antropologije tiče, ova tema je svakako značajna za
proučavanje šireg aspekta realne i simboličke potrošnje, vr-
ste aktera i tipova uključenosti u ekonomsku razmenu do-
bara, u vidove socio-ekonomske organizacije gastarbajtera i
različitih korisnika njihovih doznaka, uticaja na socio-eko-
nomsku hijerarhiju na nivou sela, itd. Ovaj pristup bi mo-
gao da ponudi objektivni uvid u etički i estetski aspekt po-
trošnje, ukusa i životnih stilova gastarbajtera, bez upadanja
u zamku stereotipnih predstava i predrasuda.
Činjenica od koje smo pošli u sagledavanju faktora ko-

ji utiču na kulturno nasleđe i identitet gastarbajterske po-
pulacije jeste ta da radni migranti ne predstavljaju jedin-
stvenu kategoriju. Razlike među njima proizvod su uticaja
različitih faktora od kojih su najznačajniji sledeći (v.
Антонијевић 2012):
- vrsta motiva za odlazak u radnu migraciju,
- migrantski talas, tj. vremenski period u kome se otiš-
lo na tzv. privremeni rad u inostranstvo,
- nivo obrazovanja,
- vrsta posla koji se obavlja,
- porodični uslovi (podeljena porodica ili cela odselje-
na porodica),
- različite migrantske generacije (čime se uzimaju u
obzir posebni statusi, potrebe i problemi gastarbajtera, nji-
hove dece i unučadi),
- dvostrukost (bilokalnost) ili višestrukost (translokal-
nost) mesta boravka,
- izbor zemlje domaćina,
- imigrantska politika zemlje domaćina,
- materijalni status, način i tip ulaganja i potrošnje do-
bara u zemlji matici i zemlji domaćina,
- kulturno nasleđe zemlje porekla koje se nastoji ili ne
nastoji da se održi i sačuva,
- poznavanje jezika zemlje domaćina,
- prihvatanje novog kulturnog kapitala, odnosno stepen
akulturacije i integracije u zemlji radne imigracije,
- motiv za odluku da se privremeni radni boravak u
stranoj zemlji pretvori u trajan boravak (prava emigracija)
- motivi za višestruke odlaske "tamo i natrag" i/ili pro-

mene zemlje radne imigracije (transmigracija)
- motiv za odluku o povratku u domovinu,
- spremnost za profesionalnu transformaciju u domovi-
ni, itd.
Ispitivanje navedenih parametara pružilo bi obuhvatniji
odgovor na pitanja koje smo postavili kao problemski naj-
važnija, a koje smo nastojali da sagledamo, pre svega, iz
ugla samih gastarbajtera, iz njihovih iskaza, stavova i raz-
mišljanja. Međutim, kako drugi percipiraju kulturni iden-
titet gastarbajtera podrazumevalo bi nešto drugačiji skup
problemski postavljenih pitanja, što je istraživanje koje
smo ovim projektom delimično sproveli, svesni da temelj-
nije razmatranje ovog problema zahteva dodatno vreme i
finansije koje, nažalost, u okviru ovog projekta nismo
imali na raspolaganju.
U toku 2011. godine istraživački naglasak je bio sta-
vljen na problematiku samoidentifikacije gastarbajtera.
Tokom te prve istraživačke godine radilo se na terenu u
okolini Kučeva i Knjaževca 11, u selima Klenje, Mrčkovac,
Zelenik, Vasilj i Minićevo.
11
U Knjaževcu i okolnim selima istraživala je Ana Banić-
Grubišić sa grupom studenata tadašnje III godine sa Odeljenja za
etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u
Beogradu: Milenom Golubović, Milenom Domazet, Nevenom
Boroja, Aleksandrom Branković, Marinom Trajković i Draganom
Konjokrad.
Tokom 2012. godine na terenu u Velikom Gradištu i

okolini pažnja je bila usmerena na razgovore sa decom ga-
starbajtera koji su za svojim roditeljima otišli devedesetih
i početkom dvehiljaditih godina. U sklopu pitanja o neo-
stvarenoj modernizacijskoj ulozi gastarbajtera i propušte-
nim šansama da ulože svoj novac u proizvodne poslove u
Srbiji, razgovarali smo sa malim privrednicima iz sela
Smoljinac koji su rešili da ostanu, pokrenu proizvodnju i
uspeju u tržišnim i tranzicijskim okolnostima u zemlji,
iako je pola njihovog sela na radu u inostranstvu. Zanima-
la su nas njihova iskustva i razmišljanja, kao i njihov po-
gled na pitanje povratka gastarbajtera u smislu uključeno-
sti u ekonomski razvoj regiona. U oktobru 2012. godine
otišli smo u Beč, gde je srpska emigracija najbrojnija u
odnosu na druge zemlje zapadne Evrope. 12 Organizovali
smo susrete s nekim predstavnicima i saradnicima Srp-
12
"Građani poreklom iz Srbije i Crne Gore su najbrojnija za-
jednica doseljenika u Austriji jer ih u ovoj zemlji živi 188.000.
Prema podacima zaključno sa decembrom 2008. godine, to je
14,7% svih doseljenika u toj zemlji ili tek nešto više od broja Ne-
maca koji žive i rade u Austriji", pokazala je publikacija evrop-
skog statističkog ureda Eurostat "Migranti u Evropi" (izvor:
http://www.euractiv.rs/eu-i-zapadni-balkan/3252-najvie-srba-imi-
granata-u-austriji, objavljeno 8.12.2011. Pristupljeno: 10. 12.
2012). Međutim, naši sagovornici u Beču su nam ukazali na razli-
čite statistike koje treba uzeti u obzir i ukrstiti njihove podatke,
kao i na prisustvo neprijavljenih građana iz Srbije nastanjenih u
Beču, tako da se smatra da se može govoriti i o znatno većem broju
naših ljudi koji tamo žive, otprilike oko 250 000 do 300 000.
skog kulturno-prosvetnog društva Prosvjeta, Srpskog kul-

turnog foruma, Austrijsko-srpskog društva i udruženja
Reč, boja, ton. Želeli smo da kroz razgovore dotaknemo
pitanja o tome koliko su ta udruženja aktivna u svojoj
ulozi; na koji način je ostvaruju; kakve sadržaje nude i ka-
kve aktivnosti sprovode u cilju očuvanja i prezentacije
kulturnog i etničkog identiteta i nasleđa naših ljudi u ino-
stranstvu; koliko uspeha imaju u tome i na kakve teškoće
nailaze. Posebno zanimljivo pitanje je šta je to što se, s
aspekta ljudi aktivnih u srpskim klubovima i udruženjima
u Austriji, konstruiše kao kulturni identitet, kako se on
prezentuje i s kojim ciljem.
U značajnom smislu u istraživanju su nam pomogla i
saznanja o gastarbajterima i razgovori s njima stečena iz
jednog ranijeg međunarodnog projekta-radionice "Povra-
tak gastarbajtera", 13 koji se odvijao u Kučevu i selima Du-
boka, Rakova Bara, Turija i Ševica u julu 2007. godine.
Uverenja sam da postoji potreba za daljim istraživanjem
gastarbajterske populacije kao zanemarenog fenomena, ka-
13
Istraživanje iz 2007. godine u Kučevu organizovala je gđa.
Noa Treister koja je okupila međunarodnu ekipu koju su činili
umetnici iz inostranstva i antropolozi iz Srbije. Dva srpska tima
etnologa-antropologa koji su obavljali istraživanje vodili su dr Sa-
ša Nedeljković i dr Dragana Antonijević sa Odeljenja za etnologi-
ju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Studenti koji su tada učestvovali u istraživanju u timu dr Dragane
Antonijević bili su: Marija Krstić, Aleksandar Repedžić, Tanja
Višić, Čedomir Savković, Nađa Živanović i Dušan Kocić.
ko u društvu tako i u akademskim krugovima. Važno je sa-

gledati socio-kulturne, ekonomske i demografske promene
i posledice nastale privremenim radnim migratornim kreta-
njima. To je izuzetno veliki broj odseljenog, aktivno radnog
stanovništa Srbije. Proučavanje njihovih specifičnosti i zna-
čaja za zemlju maticu ne bi smelo da bude izgubljeno i uto-
pljeno u širok i maglovit pojam dijaspore, Nauka nema za-
datak da reši društvene probleme ali ono što ona treba sva-
kako da uradi jeste da otvori teme, postavi pitanja, prouči ih
i, eventualno, ponudi moguća rešenja. Ali, morala bi da ima
i širu društvenu podršku i podsticaj za to.
O ovoj knjizi: problematizacija kulturnog

identiteta gastarbajtera
Antropološki pristup koji je u ovoj knjizi primenjen dat
je na početku poglavlja i oslanja se na sve one bitne pretpo-
stavke antropologije migracija koje je navela Karolin Bretel
(Brettell 2003, Brettell and Hollifield 2000). Koristila sam se
smernicama istraživanja koje smo razrađivali tokom traja-
nja projekta u nastojanju da se, što je više moguće, istraže i
pokriju teme u okviru konstatovanih aspekata i faktora iz-
gradnje kulturnog identiteta gastarbajtera kao realnih i sim-
boličkih činioca "kulture migracija".
Jedinicu analize čine migracijske životne priče i reto-
rički iskazi kao etnografski materijal zasnovan na dubin-
skim polustrukturiranim i nestrukturiranim intervjuima.
Razgovaralo se sa 34 ispitanika oba pola, različite starosti
i obrazovanja. Svaki intervju je u proseku trajao 120 mi-

nuta, neki su trajali i više od 2 sata, a tokom tih otvorenih
razgovora stvarala se intenzivna komunikacija i interakci-
ja između kazivača i istraživača etnologa-antropologa, ta-
ko da ovakav metod istraživanja uistinu zahteva posveće-
nost, strpljenje i koncentraciju oba sagovornika. Imena ga-
starbajtera su data u inicijalima, ali su mesta iz kojih poti-
ču i države u kojima su radili ili još uvek rade adekvatno
navedena. Puno ime, ukoliko je navedeno, odnosi se na
"indirektne" kazivače u tom smislu da sebe ne smatraju
gastarbajterima, ali su s njima u dodiru, poznaju njih i nji-
hovu problematiku. Svi intervjui su snimani pomoću dik-
tafona, nakon čega je usledila kvalitativna analiza materi-
jala: transkribovanje, sažimanje građe, identifikacija i iz-
bor relevantnih iskaza i informacija, uspostavljanje veza
između iskaza i slično.
Kao izvor podataka, osim kazivanja gastarbajtera, po-
služio mi je i roman Darka Markova Sumrak u bečkom
haustoru (2010) koji na dirljiv način, sočnim narodnim je-
zikom i slikovitim opisima pruža uvid u širok spektar ti-
pova ličnosti, osećanja, razmišljanja i ponašanja naših ga-
starbajtera u Austriji. Prema rečima autora, knjiga se zasni-
va na stvarnim ličnostima i njihovim dogodovštinama i u
dobroj meri prati istinita zbivanja začinjena poetskom ima-
ginacijom pisca koji je i sam imigrant u Beču 14. Izvor poda-
14
Darko Markov, s kojim smo imali zadovoljstvo da se upo-
znamo u Beču i razgovaramo o našim gastarbajterima, o njego-
vim motivima za život u inostranstvu i migrantskim iskustvima,
taka su mi predstavljali i domaći filmovi s temom o gastar-

bajterima, pri čemu bih kao posebno vredne, u umetničkom
smislu, izdvojila filmove Ne naginji se van Bogdana Žižića
(1977) i Tamo i natrag Aleksandra Petkovića (1978), kao i
dokumentarni film Krste Papića Specijalni vlakovi (1972).
Medijski izvori, poput štampe, različitih internet sajtova
kulturnih udruženja i drugih imigrantskih zajednica, kao i
veb sajtovi zvaničnih institucija koje se bave problemima mi-
granata i dijaspore, pojedinačnih blogova i "on line" izdanja
časopisa toliko su brojni da ih je nemoguće sve ni navesti, a
kamoli detaljno pretražiti. U meri u kojoj su mi bili neop-
hodni da ilustrujem neki problem, ja sam se i na njih pozivala.
Jedino je sadržaj časopisa "Svatovac" – lista za oglašavanje i
promociju glamuroznih gastarbajterskih svadbi i krštenja,
bio poseban predmet analize u jednom od poglavlja.
U teorijsko-metodološkom smislu korišćen je mikro
pristup analize ličnih izbora, motiva i strategija, kao i me-
zo prustup analize društvenih veza i odnosa, baziranih na
životnim pričama i kazivanjima gastarbajtera, njihove de-
ce i sunarodnika, a gde god je bilo potrebno i moguće po-
vezivala sam interpretaciju sa makrosocijalnim i ekonom-
skim faktorima. Svesna da je i ova studija jedna od mno-
gih koja se bavi posebnim tipom migranata, želja mi je da
osnivač je kulturnog udruženja Reč, boja, ton. Svoj roman u obliku

monodrame izvodi na nekim malim scenama u Beču konstatujući,
s jedne strane, da nije znao koliko je teško glumiti sopstveni tekst, a
s druge strane da njegovu monodramu publika redovno proprati
samoironičnim smehom ali i suzama.
ovom knjigom dam skroman ali, nadam se, koristan dopri-

nos budućim komparativnim proučavanjima migracija.
Poglavlje II "Nacija gastarbajter": Opšte odlike privre-

menih radnih migracija u Evropi sadrži pregled nekih od
najvažnijih odrednica posleratnih radnih migracija, migra-
cijskih talasa i migrantskih generacija.
U III poglavlju Biti gastarbajter: Retorika iskustva i
konceptualizacija kulturnog identiteta posebno je upotre-
bljen analitički model kognitivne kulturne šeme koja je raz-
vijena u kognitivnoj antropologiji i psihologiji, s osloncem
na radove Klaudije Stros (Claudia Strauss 1997), Naomi
Kvin (Naomi Quinn 1997), Hiroko Nišide (Hiroko Nishida
1999), Hejzel Markus (Marcus Hazel 1977) i Bojana Žikića
(2011a, 2011b, 2012a, 2012b), a uz retoričku teoriju Kene-
ta Berka (Kenneth Burke 1931, 1969) ovi teorijsko-meto-
dološki modeli čine osnovu analize životnih priča. Središ-
nja hipoteza primenjenog kognitivnog antropološkog mo-
dela, preuzeta rečima Bojana Žikića, čini "pitanje koje su
klase fenomena značajne za pripadnike određene kulture i
na koji način se ove kategorije formiraju i organizuju na ni-
vou kulturne konceptualizacije; ...na koji način ljudi razu-
meju i organizuju materijalne objekte, događaje i iskustva
koja sačinjavaju njihov svet, onako kako ga u kulturnom
smislu opažaju, kako ljudi osmišljavaju stvarnost prema
sopstvenim kognitivnim kategorijama" (Жикић 2012a, 10,
12). To znači da "kognitivna antropologija shvata kulturu
kao ideacijski sistem – sistem znanja, verovanja i vrednosti
– koji postoji u umovima njenih pripadnika" a koju oni "ko-
riste u orijentaciji, transakciji, diskutovanju, definisanju, ka-

tegorizaciji i interpretiranju sociokulturnog ponašnja" (Ibid,
11-12). Način na koji ljudi osmišljavaju i organizuju svoje
ponašanje zasniva se na kulturnim kognitivnim šemama i
modelima koji se uče tokom života i komuniciraju jezikom –
otuda važnost retoričkih iskaza, kazivanja i priča kroz koje se
"strukturiše naše znanje o objektima, situacijama, događaji-
ma i radnjama" (Ibid, 13). Na osnovu ovih teorijskih pret-
postavki, analizirana je kulturna konceptualizacija samih
gastarbajtera, i uz komparaciju sa širim saznanjima i uvidi-
ma u problematiku, ispitana kroz adekvatne kognitivne še-
me. Na kraju poglavlja data je narativna struktura ovih ka-
zivanja koja ima bajkoliki obrazac uspešne transformacije.
IV poglavlje Igre prestiža: Prilog razmatranju ekonom-
skog ponašanja gastarbajtera kao činioca kulturnog identi-
teta daje analizu najupadljivijih pokazatelja ekonomskog
prestiža i simboličkog društvenog statusa gastarbajtera koji
oni iskazuju mahom kroz iracionalnu potrošnju i konzu-
merske navike stečene tokom boravka u inostranstvu, o če-
mu je među prvima pisao Karl Ulrik Šjerup (Schierup
1973) proučavajući vlaške gastarbajtere u Danskoj. Važan
aspekt ekonomije gastarbajtera za državu i društvo predsta-
vljaju njihove doznake, zbog čega se gastarbajteri mogu
smatrati našim najuspešnijim izvoznim proizvodom, što je
tema koja je detaljno obrađivana u domaćoj i inostranoj li-
teraturi. Za teorijsku osnovu antropologije potrošnje kori-
sna mi je bila knjiga Ildiko Erdei (Erdei 2008) koja se, pak,
oslanjala na studije poznatog antropologa potrošnje i kon-
zumerizma Deniela Milera i antropologa globalizacije Ar-
đuna Apaduraja. U tumačenju pozadine gastarbajterske

"prestižne i takmičarske ekonomije" i njene socijalno-emfa-
tičke funkcije od značaja mi je bio rad Ivana Kovačevića
(Ковачевић 1985) o monumentalnim grobnicama građe-
nim u Srbiji 80-ih godina XX veka. O ekstravagantnim ga-
starbajterskim kućama naveliko se pisalo u medijima i sni-
malo u dokumentarnim filmovima, ali antropološku analizu
tog fenomena za sada su kod nas dale samo Dobrila Bratić i
Miroslava Malešević (1982).
O glamuroznim svadbama i krštenjima (v. Антоније-
вић 2000), kao još jednom upečatljivom primeru iracional-
nog ekonomskog ponašanja, uz prateću analizu časopisa
"Svatovac" posvećenog reklamiranju porodica koje organi-
zuju bogate svadbe, pisala sam kao o obliku potlača – spe-
cifičnog običaja razbacivanja i prekomernog darivanja/tro-
šenja novca i materijalnih dobara u svrhu statusnog presti-
ža. Fenomen je analiziran uz pomoć tumačenja potlača
Marsela Mosa (M. Mauss), Veblenovog koncepta rastroš-
ne potrošnje, koncepta kića Abrahama Mola (A. Moles) i
Ludviga Gica (L. Giesz), i Apadurajevog (A. Appadurai)
koncepta komodifikacije vremena. Takođe je razmotren na-
čin upošljavanja lokalnog stanovništva u gastarbajterskim
svadbama, pri čemu je ta razmena roba i usluga značajno
pomogla standardu osiromašenih meštana u ekonomski teš-
kim 90-im godinama u Srbiji.
Konačno, poglavlje razmatra da li su i u čemu gastarbaj-
teri bili faktor modernizacije u Srbiji. Istaknuta je potreba
da se ovo pitanje razdvoji na dva fenomena koja su, iako
povezana, ipak različita: jedno je pitanje na koji način su
gastarbajteri promenili, modernizovali svoje stavove, vred-

nosti i oblike ponašanja pod uticajem života na Zapadu;
drugo je pitanje da li su mogli, hteli i ako jesu – kako su
uticali na promene sociokulturnih vrednosti i materijalne
kulture svojih sunarodnika, da li su menjali svoja sela i uti-
cali na modernizaciju i privredni rast Srbije. Poglavlje se
završava razmatranjem tog problema kroz razgovor sa
preduzetnicima iz sela Smoljinac kao jedinstvenom i rela-
tivno usamljenom primeru preduzetništva u regionu pozna-
tom po migracijama, uočavanjem razloga za propuštene
prilike za racionalno ekonomsko ponašanje i modernizacij-
sku investicionu ulogu gastarbajtera.
U V poglavlju Relativnost privremenosti: Različite di-
menzije migrantskog vremena korišćen je model analize
migrantskog vremena koji je predložio Saulo Cverner (Sa-
ulo Cwerner 2001) i semiotički pristup temporalnosti Evi-
atara Zerubavela (Eviatar Zerubavel 1987). Migracije se
obično shvataju i proučavaju kao kretanja u prostoru, ali
retko i kao kretanje u vremenu. Različite dimenzije su-
bjektivnog shvatanja vremena i s tim usklađenog ponaša-
nja migranata takođe predstavljaju vrstu kognitivnih kul-
turnih šema koje sam analizirala i po predloženom Cver-
nerovom obrascu ilustrovala adekvatnim retoričkim iska-
zima, što čini doprinos kod nas malo istraženoj problema-
tici antropologije vremena.
U VI poglavlju Bolji život, ali – gde? Mit o uspehu i
mit o povratku kao obrazac kulturnog modela gastarbajte-
ra razmatra se osnova za konstrukciju "mita o uspehu".
Nakon upoređenja emigrantskih i gastarbajterskih priča,
uočavanjem sličnosti u strukturi ali razlika u sadržaju, i

dovođenjem u vezu tog mita sa realnošću privremenog
odlaska gastarbajtera, dolazi se neminovno do pitanja – u
čemu se zapravo ogleda taj uspeh? On je bitno određen
drugom velikom temom migrantskih životnih priča, a to je
"mit o povratku", što je fenomen intenzivno razmatran u
poslednje dve decenije u međunarodnoj literaturi (v. F.
Cerase, J. Čapo Žmegač, G. Gmelch, A. Christou, A.
Klimt, M. Tannenbaum, R. Coen i G. Gold, N. Sussman i
drugi). Međutim, stvarni ili samo zamišljan povratak čini
bitnu odrednicu životnih strategija privremenih radnih mi-
granata, čak i kada se ta "privremenost" oduži na nekoliko
decenija, povratak predstavlja onu krajnju tačku kojoj teži
prva generacija gastarbajtera u svojim snovima i planovi-
ma. Otuda se i postavilo pitanje u čemu su oni zaista uspe-
li i gde je njihov "pravi" dom kome se vraćaju.
Knjiga se završava Dodatkom Migrantski narativi –
gastarbajterske priče o životu u kome su, u sažetom obli-
ku, dati razgovori i kazivanja gastarbajtera.
II
"NACIJA GASTARBAJTER”
Opšte karakteristike privremenih
radnih migracija u Evropi
Hteli su da uvezu rad, a dobili su ljude
Maks Friš
Ubrzo nakon završetka Drugog svetskog rata države u

zapadnoj Evropi su uvele sistem regrutovanja privremenih
radnika da bi ubrzale rekonstrukciju i izgradnju svojih ze-
malja i delimično nadomestile gubitak u ljudstvu i radnoj
snazi tokom rata. Posleratna obnova i brzorastuća ekonomi-
ja zapadnoevropskih zemalja iziskivala je potrebu za pri-
vremenim radnicima pre svega u nekvalifikovanim, fizič-
kim, teškim, monotnim, prljavim i slabo plaćenim poslovi-
ma koje domaće stanovništvo nije htelo da radi. Zemlje ko-
je su u najvećem broju primale privremene radnike bile su
Nemačka, Francuska, Austrija, Švajcarska, Belgija, Holan-
dija, Danska i Švedska 1. Od samog početka najviše je dola-
1
Velika Britanija je regrutovala radnike iz Evrope do 1951.
godine, a zatim je prestala budući da je u nju tradicionalno stal-
no pristizala radna snaga iz Irske, a potom od tog perioda nada-
lje i stanovnici iz njenih bivših kolonija (Castles 1986, 762). U
54 Nacija gastarbajter
zilo radnika iz zemalja južne Evrope koje su imale problem

velike nezaposlenosti – Italije, Španije, Portugalije i Grčke,
radnici su dolazili i iz dve zemlje severne Evrope koje su
imale sličan problem – Irske i Finske, da bi im se uskoro
potom pridružili i radnici iz Turske i Jugoslavije. Tako je
započeo veliki migrantski talas koji je zapljusnuo Evropu,
fenomen "do tada u svetu neviđene masovne migracije sta-
novništva" (Davidović 1999, 8). Snažno je obeležio dve po-
sleratne decenije, nastavio i dalje da utiče na ekonomska
kretanja i tržište rada i za dugo vremena promenio demo-
grafsku sliku većine evropskih zemalja.
Milena Davidović ističe da su "u izrazito kratkom vre-
menskom periodu strani radnici postali sastavni i nezamen-
ljivi deo ekonomske i društvene strukture najrazvijenijih za-
padnoevropskih zemalja. Okupljeni u određenim industrij-
skim granama i privrednim delatnostima, s najtežim uslovi-
ma rada i najnižim najamninama, još uvek opstaju kao ne-
zamenljiv deo ekonomskog napretka zemalja u kojima žive
i rade" (Davidović 1999, 8). U vezi s tim, Mark Miler navo-
di da su korist od privremenih stranih radnika imali ne sa-
mo poslodavci u zemljama prijema već i domaći radnici
kojima se, zahvaljujući tome, otvorila perspektiva socio-
profesionalnog napredovanja, budući da nisu morali da se
bave teškim fizičkim radom koji su za njih obavljali "gostu-
jući radnici". Pa ipak, Šjerup piše da je solidarnost domaćih
ovom razmatranju ne uzimam u obzir migrantska kretanja nasta-

la nakon 1989. godine, odnosno, nakon pada Berlinskog zida i
prijema bivših istočnoevropskih zemalja u Evropsku uniju.
radnika sa stranim radnicima bila nikakva, a diskriminišuće

prakse su se kretale od različitih načina da im se uskrati po-
sao i otežaju uslovi rada i boravka do organizovanih prote-
sta s rasističkim konotacijama (Schierup 1985, 26). Iako je,
dakle, značaj stranih radnika za ekonomski progres zapad-
noevropskih zemalja bio veliki i nesumnjiv, one su im, kroz
privremeni status, nametale snažne restrikcije, marginalizo-
vale ih, diskriminisale, a počesto i otvoreno izrabljivale što
je neke autore nagnalo da privremene strane radnike po-
smatraju kao "moderne robove" (Miller 1986, 747-748).
Premda su privremene radne migracije dinamičan, pro-
menljiv proces, moguće je uočiti zajedničke karakteristi-
ke, ponavljajuće obrasce i sličnosti. Danas, zahvaljujući
brojnim studijama o različitim privremenim ekonomskim
migrantima u Evropi, znamo da su sudbine gastarbajtera,
bez obzira na njihovu etničku i nacionalnu pripadnost, u
mnogo čemu bile podudarne. To omogućava da se jedno-
ga dana, možda, napiše sinteza o životnim iskustvima tih
ljudi koja bi pružila solidnu osnovu za razumevanje speci-
fičnih tokova migracije i migrantskih sudbina u Evropi u
drugoj polovini XX veka, a mene je podstaklo da ih u
ovom poglavlju metaforično razmatram kao jednu jedin-
stvenu "naciju" – naciju gastarbajtera.
Ime određeno vremenom i politikom

Od samog početka postojala je jasna želja zapadnoe-
vropskih zemalja da gosti-radnici budu privremeno zapo-
sleni i da se, nakon nekoliko godina, kada za njima presta-

ne potreba, otpuste i vrate u svoju domovinu, pa ako za-
treba da budu ponovo pozvani ili da se regrutuju novi rad-
nici. Taj sistem tzv. rotacije posebno su zastupale Nemač-
ka, Austrija i Švajcarska, decenijama odbijajući svaku po-
misao da budu imigracione zemlje. Štaviše, "princip do-
brovoljnog povratka u domovinu se generalno očekivao"
(Miller 1986, 743). Stoga, osnovna definicija radnika na
privremenom radu bila je ta da su to ljudi koji rade u ino-
stranstvu ali ostaju građani svoje zemlje porekla. Namera
zapadnoevropskih zemalja nikada nije bila da postanu
useljeničke zemlje tradicionalnog tipa, niti da se strani
radnici nasele za stalno ili da postanu njihovi državljani,
ali pokazalo se da su se prevarile u svojoj proceni: posle-
ratna evropska politika privremenih radnih migracija re-
zultirala je nepredviđenim, neplaniranim i neželjenim na-
stanjivanjem stranih radnika. Pokušaji nekih zemalja da
strane radnike zamene domaćim građanima pokazali su se
neuspešnim, a ispostavilo se i da su mnoge industrije po-
stale zavisne od migrantskog rada i da su privremeni rad-
nici zapravo bili regrutovani za permanentne radne potre-
be (o tome više Miller 1986; Castles 1986; Castles 2004).
Privremeni status direktno je uticao na nazive kojima su
ovi radnici bili imenovani. U Jugoslaviji se zvanično kori-
stio rogobatni izraz radnici na privremenom radu u ino-
stranstvu ili jednostavnije rečeno gastarbajteri (Gastarbei-
ter) – kovanica smišljena u Nemačkoj upravo za goste-rad-
nike da bi se razlikovala od ranije upotrebljavanog izraza
strani radnici ili Fremdarbeiteri, koja je imala negativne
konotacije koje su upućivale na prinudni rad u Nemačkoj

tokom Drugog svetskog rata. Vrlo brzo je "gastarbajter" po-
stala opšteprihvaćena reč u bivšoj Jugoslaviji, i kako Nenad
Popović primećuje, "kao da se razume samo po sebi šta ona
znači" (Popović 2008, 12) 2. I dan-danas je kod nas ta reč u
kolokvijalnoj upotrebi da označi ljude koji su 60-ih, 70-ih i
80-ih godina odlazili na rad u inostranstvo.
U međuvremenu, nelagoda, kako kaže Popović, koja se
u Nemačkoj osećala zbog reči gastarbajter vremenom je po-
tisnula ovaj izraz iz upotrebe. Terminološka promena re-
flektovala je očiglednu činjenicu da su privremeni radnici
postali trajni stanovnici. Gastarbajteri su opet postali strani
radnici ali s ponešto drugačijom reči – Ausländische Arbe-
itnehmer ili samo stranci – Ausländer, a od devedesetih go-
dina XX veka označavaju se "politički korektnijim nazivi-
ma" migranti ili Ausländische Mitbürger – strani sugrađani
(Čapo Žmegač 2005, 257). 3 "Strani sugrađani" po Andrei
2
Nenad Popović kritikuje nemačku kovanicu "gastarbajter"
kao lažan, nelagodan izraz, smišljen da bi potisnuo "Fremdarabei-
ter" zbog negativnih konotacija iz nacističkog vremena, ali takođe
pokazuje i izvesnu odbojnost prema njenoj upotrebi u hrvatskom
jeziku (moglo bi se reći i srpskohrvatskom jeziku) upućujući na
ponešto "ponižavajući" smisao koju reč ima u nekim rečnicima
označavajući "onog koji se vratio kući usvojivši neke navike i
ukus stečene na radu u inostranstvu"(!) (Popović 2008, 14). Lič-
no, ne delim degradirajuću percepciju izraza "gastarbajter".
3
Naši sagovornici iz Beča takođe su nam skrenuli pažnju na
to da se nigde više na nemačkom govornom području ne koristi
izraz "gastarbajteri", već "ljudi s migrantskim poreklom" ili
Klimt jeste zapravo ironičnan konstrukt koji na površini

odaje utisak inkluzije, a zapravo je način da se stranim rad-
nicima stavi do znanja da nisu poželjni kao državljani
(Klimt 2000, 264). Jasna Čapo Žmegač konstatuje, poziva-
jući se na inostrane studije, da je nestanak reči "gastarbaj-
ter" iz javne upotrebe u Nemačkoj malo promenio u njiho-
vom političkom i društvenom statusu: "i dalje ih se smatra
’gostujućim’ tj. privremenim stanovnicima, a uskraćuju im
se i politička prava i društveno ih se marginalizira" (Čapo
Žmegač 2005, 257-258). Nenad Popović ironično primeću-
je: "Gastarbeiter je elegantno latiniziran (der Immigrant) i
izguran iz običnog u rječnik stranih rječi: sad se Štefu i Jozi
na baušteli u Dortmundu korektno veli da su to dva imi-
granta" (Popović 2008, 16).
Nelagodnost, po mom mišljenju čudna i neopravdana,
koja se i u domaćim okvirima stvara oko izraza "gastarbaj-
ter" odrazila se i u našoj zvaničnoj terminologiji, pa su ne-
gde tokom 90-ih godina svi migranti, bez obzira na vreme,
mesto i motive odseljavanja, "politički korektno" i skupno
nazvani dijasporom – još jednim zamagljujućim izrazom,
ili "rečju-čušpajzom" kako kaže Popović (Ibid, 18), krov-
nim pojmom koji je proizvod mitizovanog političkog govo-
ra koji briše razlike između različitih generacija i tipova mi-
"stranci" – "auslender", pri čemu konstatuju da, kako se njima či-

ni, i ta reč za strance u nemačkom jeziku ima pomalo degradiraju-
ći smisao i da se upotrebljava za ljude koji stižu iz siromašnijih
zemalja Evrope ili iz tzv. Trećeg sveta, a da se izraz "Fremde" ko-
risti za "finije" strance iz zapadnoevropskih zemalja i Amerike.
granata i njihovih motiva koji se kreću od socio-ekonom-

skih do političkih. Kritikujući ovaj pojam i ukazujući na
njegovu analitičku neupotrebljivost, Ivan Kovačević i Ma-
rija Krstić su konstatovali da je danas "sve postala dijaspora
s osnovnim obeležjem pripadnosti ’nama’ a lociranošću
’tamo negde’" (Kovačević i Krstić 2011,974). Zbog speci-
fičnog statusa Marija Krstić je gastarbajtere nazvala "gosti-
ma u dijaspori" (Крстић 2011, 307), stavljajući indirektno
do znanja da termin "dijaspora" ponovo gura gastarbajtere
na margine društvenog interesovanja.
Migracijski talasi
Stiven Kastls izdvaja tri faze radnih migracija u Evropi
(Castles 1986, 770-771). Prva faza predstavlja masovnu
radnu migraciju u zapadnoevropske zemlje koja je zapo-
čela 1945. godine, da bi tokom narednog perioda zapošlja-
vanje stranih radnika bilo formalizovano nizom bilateral-
nih ugovora između matičnih zemalja i zemalja prijema. 4
U ovoj fazi podudarali su se ciljevi kako migranata i po-
slodavaca, tako i administracija obe vrste zemalja. Među-
tim, vremenom, mnogi radnici su shvatili da nisu u mo-
gućnosti da brzo zarade dovoljno novca da bi postigli že-
ljene ekonomske ciljeve, a kako se pritom u nekim matič-
4
Bivša Jugoslavija je takve bilateralne ugovore potpisala s
Francuskom 1965, s Austrijom i Švedskom 1966, a sa SR Ne-
mačkom 1968. godine.
nim zemljama pogoršavala politička i ekonomska situaci-

ja, povratak u domovinu se mnogima činio sve manje iz-
glednim. Drugu fazu migratornog procesa Kastls naziva
"fazom porodičnog sjedinjavanja" koja je, suštinski, kon-
tradiktorna ciljevima privremenog radnog programa. Do
nje je došlo usled uticaja nekolicine faktora. Velika naftna
kriza 1973. godine, dostizanje vrha ekonomskog buma,
početak recesije i opadanje potražnje za novom radnom
snagom prouzrokovali su tokom 1974. godine, u svim za-
padnoevropskim zemljama, prestanak politike regrutova-
nja stranih radnika i primenu krajnje restriktivnih mera za
koje se očekivalo da će naterati gostujuće radnike da se
spontano i dobrovoljno vrate u svoje domovine. Karl-Ul-
rik Šjerup smatra da je "naftna kriza" bila dobar izgovor
da se migracije stabilizuju budući da su, usled automatiza-
cije u industrijama i razvoja novih tehnologija, potrebe tr-
žišta rada za niskokvalifikovanim radnicima bile zasićene.
Politiku zapadnoevropskih zemalja nakon 1974. godine
Šjerup naziva "selektivnom integracijom" koja je bila
usmerena u dva pravca: s jedne strane je postojala želja da
se te zemlje oslobode viška radne snage, starih i bolesnih
radnika, politički nepodobnih lica i da se smanji socijalna
pomoć nezaposlenima, a s druge strane da se poboljša
ekonomski i društveni položaj stranih radnika koji se već
nalaze u tim zemljama, posebno kvalifikovanih i prilago-
dljivih radnika i njihovih porodica koje su pokazale
spremnost da se podvrgnu procesu integracije (Schierup
1985, 21-22, 26-27). Mnogi strani radnici su se u tom pe-
riodu vratili kući, ali uprkos očekivanjima velika većina je
ostala. Štaviše, ističe Kastls, došlo je do novih nekontroli-

sanih migracija zbog združivanja porodica gastarbajtera.
Ovu fazu je, stoga, karakterisalo dovođenje supružnika i
dece iz domovine, pronalaženje trajnijeg i kvalitetnijeg
smeštaja, nalaženje zaposlenja (često i ilegalnog) za su-
pružnike, deca su počela da pohađaju škole i u tom slučaju
najveći broj migranata je odlučio da ostane. "To je značilo
da se privremena imigracija pretvorila u stalnu iseljeničku
emigraciju koja je u zemlju porekla dolazila samo za vre-
me godišnjih odmora, velikih praznika i u penzijskom do-
bu života" (Davidović 1999, 12). Treću fazu, karakteri-
stičnu za kasne sedamdesete i osamdesete godine, Kastls
posledično tome naziva "fazom trajnog nastanjivanja" ko-
ja je smanjila fleksibilnost i mobilnost migrantskog rada, a
došlo je i do stvaranja novih i neželjenih etničkih manjina
koje su činili sada već trajno naseljeni imigranti u zapad-
noevropskim zemljama.
Turski pisac i prevodilac Juksel Pazarkaja, povodom
pedesetogodišnjice radnih migracija u Evropi, na nedvo-
smislen način sumira raspoloženja, stavove i pristupe za-
padnoevropskih zemalja, a posebno Nemačke, prema stra-
nim radnicima. Najpre su to bile godine dobre volje i pri-
hvatanja stranih radnika što se 1973. godine završilo zako-
nom koji je zaustavio radne migracije (Anwerbestopp), da
bi period od 1973. do 1981. godine obeležila debata "rota-
cija-integracija" koja je, prema Pazarkaji, bila puka dema-
gogija koja se svodila na "idite kući, a mi ćemo vas po-
zvati ako nam opet zatrebate". Potom su nastupile godine
stabilizacije i dobrovoljnog prepuštanja procesu integraci-
je (asimilacije) koji je trajao od 1981. do 1990, i koji je

posebno obeležila potraga za novim identitetom dece stra-
nih radnika koja su odrastala i socijalizovala se u zemlja-
ma useljenja. Period se završio padom Berlinskog zida,
ujedinjenjem Nemačke i masovnim dolaskom radnika iz
bivših istočnoevropskih zemalja, kada je nastupila deceni-
ja isključenja, pojačane diskriminacije i rasističkih ispada
prema strancima. Nakon 2001. godine do danas obnovlje-
na je debata o oblicima integracije stranih radnika, koja se
u desničarskim konzervativnim krugovima svela na jedno-
stavan zahtev: "adaptirajte se ili odlazite!" Na kraju Pazar-
kaja zakljujčuje da je integracija i mirna koegzistencija
moguća jedino ako se prihvate kulturne razlike i specifič-
nosti (Pazarkaya 2011).
Migracioni talasi ili tzv. "gastarbajterski periodi" u Ju-
goslaviji prolazili su nekoliko sličnih ali i specifičnih faza
prouzrokovanih političkom i ekonomskom situacijom u
zemlji (o tome više u Marković 2005, Vuković 2005, Do-
brivojević 2007, Ivanović 2009, Antonijević et al. 2011):
1. Prvi emigrantski talas, od 1955. do 1962. godine ka-
rakteriše ilegalnost radnih i drugih emigracija koje je vlast
u SFRJ zabranjivala.
2. Donešenjem "Uputstva o postupanju pri zapošljava-
nju radnika u inostranstvu" 1963. godine politika zemlje
se menja i gastarbajterima se omogućavaju legalni odla-
sci. U tom periodu Jugoslavija prestaje da tretira migraci-
je kao neprijateljski čin i počinje da ih usmerava i kontro-
liše sa privrednim potrebama zemlje. Insistiranje na "pri-
vremenosti" boravka pokazuje, makar deklarativno, želju
bivše Jugoslavije za povratkom migranata i očuvanjem

privida da su oni i dalje domaća radnička klasa. Kvalifika-
cijska struktura radnika kojima je dozvoljen odlazak u
inostranstvo poklapala se sa potrebama zemlje za određe-
nim profesijama, stoga je visokoobrazovanim ljudima s
univerzitetskom diplomom i visokokvalifikovanim radni-
cima bio zabranjen odlazak iz zemlje (v. Vuković 2005,
140; Dobrivojević 2007, 93). Uverenje da su na radne mi-
gracije odlazili stanovnici najsiromašnijih krajeva u bivšoj
Jugoslaviji nije bila sasvim tačna: prema podacima koje
navodi Ivana Dobrivojević, u prvom migracionom talasu
najviše ljudi je odlazilo na rad u inostranstvo iz Hrvatske
(43%), Slovenije (42%), Srbije (8%) i Bosne i Hercegovi-
ne (7%) 5 (Dobrivojević 2007, 90).
3. "Faza maksimalizacije" traje od 1965. do 1973. to-
kom koje dolazi do politike otvorenih granica i maksimal-
ne liberalizacije odlaska na rad u inostranstvo. Zanimljivo
je da je upravo poslednje 1973. godine "otišao na rad u
inostranstvo rekordnih 1,1 milion Jugoslovena" (Dobrivo-
jević 2007, 96). Zemlja se već tada uveliko suočila sa ne-
uspešnim ekonomskim reformama, nezaposlenost je bila
velika, a gastarbajteri su zemlji činili višestruku korist:
5
"Vlasti su ocenjivale da jedino radnici sa područja BiH či-
ne pravu ekonomsku emigraciju, budući da se uglavnom radilo
o siromašnim ljudima koji nisu mogli da se zaposle u zemlji"
(Dobrivojević 2007, 90). Ipak, ovo je, smatram, relativan za-
ključak budući da je i iz drugih krajeva zemlje bilo emigranata
iz tradicionalno pasivnih i siromašnih krajeva.
smanjivali su broj nezaposlenih radnika na biroima, uve-

ćavali nacionalni dohodak svojim doznakama i ujedno ti-
me smanjivali siromaštvo sugrađana.
4. Migracije tokom 80-ih nastavljene su zbog opadanja
životnog standarda. Njih podjednako karakteriše kako pri-
druživanje članova porodice tako i migracije sasvim novih
radnika koji do tada nisu imali nameru da odu na rad u
inostranstvo.
5. Poseban slučaj predstavljaju migracije tokom 90-ih
uslovljene raspadom bivše SFRJ, građanskim ratovima i
međunarodnim sankcijama. Osim velikog broja izbeglica i
azilanata, taj period karakteriše masovan odlazak obrazo-
vanih ljudi, ali i novi iseljenički talas dece gastarbajtera
koja su do tada živela u domovini.
6. Migracijski talasi iz Srbije nastavili su se i posle
2000-ih godina s obzirom na to da se socio-ekonomske i
političke promene nisu dogodile onom brzinom, ni u onoj
meri ni u pravcu kako se očekivalo i obećavalo. Ovaj talas
karakterišu uglavnom dve skupine ljudi: jednu čine obra-
zovani građani koji svoj život u inostranstvu percipiraju
kao stalan, a drugu grupu predstavlja slabije obrazovano
stanovništvo koje koristi prednosti Šengenske vize za do-
punsku zaradu radeći sezonske poslove.
Tokom devedesetih i dvehiljaditih godina zapadnoe-

vropske ekonomije su doživele dalji rast, a unapređene
tehnologije zahtevale su i drukčiju kvalifikaciju migrana-
ta, uglavnom visokoobrazovanu, s poznavanjem stranih
jezika, čije je useljavanje i dobijanje boravišnih dozvola
bilo pospešivano (tzv. "brain drain" ili "odliv mozgova").

Preseljavanje teške industrije i masovne proizvodnje u sla-
bije razvijene zemlje stvorilo je "uverenje među evrop-
skim vladama da zemljama zapadne Evrope zadugo neće
biti potrebni niskokvalifikovani radni migranti" (Castles
2006, 744). Ispostavilo se, međutim, suprotno. Uvećani
broj visokokvalifikovane radne snage, kao i demografska
slika zapadnoevropskih zemalja – pad nataliteta i opada-
nje broja radno sposobne populacije, proizvela je, kao po-
sledicu, i ponovnu potrebu za niskokvalifikovanim radni-
cima koji bi bili uposleni u građevinarstvu, zemljoradnji,
ugostiteljstvu, hotelijerstvu, čišćenju i sličnim poslovima.
Tako je "vaskrsnuo" stari gastarbajter ali u novom ru-
hu. Potreba da se reguliše jedinstvena imigrantska politika
zemalja zapadne Evrope, koje su strahovale od toga da se
novi migranti ne pretvore ponovo u trajne stanovnike i,
samim tim, u nove etničke manjine, dovela je do dalje re-
striktivne politike i nastanka Amsterdamskog ugovora
1999. godine, kojim se migracijska problematika s nacio-
nalnog nivoa prenela na nivo svih članica Evropske unije
(Castles 2006, 744; Medica i Lukič 2011, 18-19). Poučene
prethodnim iskustvom, zemlje zapadne Evrope su u okvi-
ru Evropske komisije 2005. godine sastavile nov politički
nacrt (CEC) 6 koji se tiče imigrantske politike i došle do
6
CEC – 1. "Communication from the Commission: Policy
Plan on Legal Migration", 2. "Green Paper on an EU Approach
to Managing Economic Migration", (2005), Brussels, Commis-
sion of the European Communities.
novog pojma – kružnih migracija – u okviru tzv. "progra-

ma privremenih radnih migranata" 7. Drugim rečima –
"gost-radnik" je ponovo aktualizovan na način koji je tre-
balo da obezbedi njegov siguran povratak u domovinu na-
kon što prestane potreba za njegovim radom u gostujućoj
zemlji. Program "kružnih migracija" pravi razliku između
visokoobrazovanih i niskoobrazovanih migranata, ograni-
čava vreme boravka migranta na sezonski rad ili rad po
ugovoru na određeno vreme, proklamujući želju da se ta-
kvim pristupom utiče i na razvoj zemalja matica koje bi,
navodno, imale korist od "kruženja ljudskog kapitala", od-
nosno primene novih saznanja i iskustava "gosta-radnika"
nakon njegovog povratka u domovinu. Kružne migracije
vezane su za ideju da bi migranti trebalo da osećaju da po-
vratak u domovinu nije definitivan i ireverzibilan, da po
potrebi ponovo mogu preduzeti kratke sezonske radne bo-
ravke, uvećavajući time fleksibilnost tržišta rada i smanju-
jući potrebu za stalnim nastanjivanjem. Kastls ističe da
mnogi smatraju da nema govora o povratku na staru ga-
starbajtersku politiku, ali u praksi su se pokazale brojne
kontroverze ovog projekta i nemogućnosti da se on do-
sledno primeni ni u zemlji imigracije a još manje u ze-
mljama porekla koje, najčešće, nisu u stanju da apsorbuju
povratnu radnu snagu niti da se strukturalno prilagode no-
vim poslovima i kvalifikacijama svojih radnika koje su
oni stekli u inostranstvu (v. Castles 2006, Medica 2010,
Medica i Lukič 2011). Sve to, u mnogo čemu, itekako liči
7
TMWPs – "Temporary Migrant Worker Programs".
na ono što su zemlje zapadne Evrope htele da izbegnu –

na "stare" gastarbajtere i poznate probleme.
Generacije migranata
Ukoliko pojam "generacija" shvatimo u društvenom
smislu, kao "svojevrsnu zajednicu sličnog uzrasta i isku-
stva koju vezuju posebna kulturna i društvena obeležja",
kako predlaže Milena Davidović (Davidović 1999, 20),
onda možemo govoriti o različitim generacijama migrana-
ta koje istraživači, načelno, dele u tri kategorije.
Pripadnici tzv. prve generacije migranata predstavlja-
ju, dakle, osobe koje su se u odraslom dobu odlučile da
migriraju u potrazi za "boljim životom", svesni svog et-
ničkog porekla, nostalgični prema domovini, marljivi da
steknu i zarade u inostranstvu. Razvili su različite strategi-
je bivstvovanja, a njihovu dinamičnu životnu poziciju ne-
ki autori su nazvali "kulturna izmučenost" (Davidović
1999, 104). Problem se, međutim, pojavio s određenjem
koga treba tretirati kao drugu generaciju migranata – po-
pulaciju koja je u skorije vreme podstakla brojna istraži-
vanja budući da su se među njima najviše ispoljili psiho-
loški i socijalni problemi identiteta i integracije. Razmo-
trivši različite definicije, Milena Davidović je predložila
svoju: "drugu generaciju migranata čini skupina one dece
čiji su detinjstvo i mladost bili vezani za boravak u stranoj
zemlji zbog tzv. privremenog zapošljavanja u inostranstvu
barem jednog od njihovih roditelja. Iz ovakvog određenja
je jasno da se njihovo suštinsko obeležje vezuje za druš-

tveno-ekonomski položaj i ulogu u zemljama prijema nji-
hovih roditelja kao stranih radnika" (Davidović 1999, 21).
Drugim rečima, drugu generaciju čine deca koja su rođena
u zemlji porekla svojih roditelja, ali su kasnije bila dove-
dena, obično u školskom uzrastu, a najkasnije do 20. godi-
ne, u zemlje gde su njihovi roditelji radili i živeli. Problem
s određenjem druge genarcije, piše Milena Davidović, po-
čiva i u tome što mnogi autori smatraju da njoj pripadaju i
deca stranih radnika koja su ostala u zemlji porekla, dok
su im roditelji bili odsutni radeći u inostranstvu, a neki iz-
ričito smatraju da takvu decu ne bi trebalo svrstati u tu
skupinu (Ibid, 19). Na ovaj problem smo naišli i u našim
istraživanjima, ne mogavši uvek jasno da razlučimo ko za-
ista čini drugu generaciju, a to nisu bili kadri uvek da defi-
nišu ni naši sagovornici koje smo pitali za njihovu etnoek-
splikaciju. Svakako da sudbine one dece koja su ostala u
domovini razdvojena od roditelja, i ona koja su se u ne-
kom životnom dobu pridružila svojim roditeljima i nasta-
vili život s njima u inostranstvu – nisu ni približno ista.
Svaka od tih skupina ima svoje posebne probleme socija-
lizacije, ali stoji činjenica da deca koja su ostala u Srbiji
da žive ne mogu biti druga generacija migranata, već sa-
mo potomci prve generacije. Konačno, treću generaciju bi
činili, praktično, unuci prve ili deca druge generacije, ro-
đena, školovana i socijalizovana u inostranstvu gde ostaju
da žive. Oni prihvataju stranu kulturu kao svoju i obično
nemaju razloga da se osećaju inferiorno. Iako većina njih
ne zna maternji jezik svojih roditelja, među njima je često
prisutno nastojanje da upoznaju svoje korene, da ožive

tradiciju i kulturu svojih praroditelja, stoga se uključuju u
amaterska društva u kojima neguju običaje, muziku, igre,
jezik i istoriju svojih predaka. Ovo traganje za poreklom i
staranje za oživljavanjem etniciteta i kulture predaka u li-
teraturi je poznato kao "interes treće generacije" (Davido-
vić 1999, 103).
Naši kazivači na svoj način raspoznaju i karakterišu
osobine i ponašanje pripadnika gastarbajterskih generaci-
ja. Tako S. P. iz Velikog Gradišta kaže da su prvu genera-
ciju činili skromni i radni ljudi koji su otišli u inostranstvo
da bi zaradili i uštedeli, stoga je za njih materijalni aspekt
glavni pokazatelj uspeha. "Zadovoljni su malim iako na
računu u banci možda imaju i nekoliko stotina hiljada
evra". Za drugu generaciju kaže da ih čine oni koji su ov-
de završili osnovnu školu, čuvali kuću i imanje, a pridru-
žili se roditeljima krajem 80-ih i početkom 90-ih. Smatra
da su oni pripadnici "neobrazovane i jako prepotentne ge-
neracije koja nikad neće naći za sebe bolji život", da je
njima najviše stalo da pokažu svoje bogatstvo i da se raz-
meću novcem. Za treću generaciju, koja je rođena u stra-
noj zemlji, kaže da su najrealniji: oni se nikada neće vrati-
ti u Srbiju da žive, vole da dođu ovde za raspust i da se le-
po provedu, ali su svesni da je njihov život tamo. Njegov
sugrađanin N. M deli slično mišljenje uveren da su pri-
padnici prve generacije razmazili, štaviše "upropastili"
svoju decu koja su ovde ostala zato što su im stalno slali
novac a ništa od njih nisu očekivali zauzvrat – ni da zavr-
še škole ni da rade. Potcrtava da odnosi između prve i dru-
ge generacije nisu dobri ni zdravi zato što nisu živeli za-

jedno, deca nisu odrastala uz svoje roditelje i danas su
stranci jedni drugima. Slično mišljenje smo čuli i u Smo-
ljincu, gde su nam sagovornici potvrdili veliki generacij-
ski jaz između gastarbajtera i njihove dece. Smatraju da bi
mnogi gastarbajteri rado svoju decu, koju su svojevremno
odveli, vratili u Srbiju ako bi mogli da im obezbede po-
sao, ali da njihova deca nisu za to zainteresovana: "mlađe
generacije su realnije, ne prave više kuće ovde, tamo žive
i rade". Ali dodaju i ovo: "tamo deca završe navrat-nanos
neke osnovne škole, niko nije stekao ni za srednju školu,
gledaju da se što pre zaposle, tamo niko ne radi lep po-
sao". Konačno, mišljenje koje smo čuli u Beču upotpunju-
je ovu pomalo turobnu sliku: "Ako je rođen ovde [u
Austriji] od gastarbajtera, njemu su roditelji odmah na-
metnuli isti stil života. Nije imao prilike drugo da upozna.
Niko od njih ne govori jezik kako treba, od ovih što su
kao mali došli u inostranstvo. Većina naše dece su auto-
mehaničari, vozači kamiona, bravari, instalateri. Nađu po-
sao, ali ostanu na tom nivou... Krene se u lošu školu, ne-
maju radne navike, suzi im se manevarski prostor i završe
na nekom zanatu. Već sa 17 ili 18 godina dobije platu, po-
digne kredit, kupi auto, ide u klubove, diskoteke, kockar-
nice, roditelji ih teraju da se rano ožene, opet uzme kredit
da napravi bogatu svadbu i onda krenu novi problemi..."
Na osnovu saznanja iz literature, ali i naših terenskih

istraživanja, jasno je da najveći problem imaju pripadnici
druge generacije migranata. Oni predstavljaju prilično ša-
renoliku skupinu, budući da se raspon uzrasta, u kome su

došli za svojim roditeljima u inostranstvo, kretao od mla-
đeg školskog uzrasta do punoletstva. Nadalje, uzimajući u
obzir da su se tokom pet decenija privremenih radnih mi-
gracija u Evropi društveni i politički odnosi u zemljama
porekla i prijema značajno menjali, ne može se smatrati
da su okolnosti života dece migranata bile iste, recimo, to-
kom 70-ih ili na početku XXI veka kada je politika inte-
gracije stranih radnika zadobila nove i drugačije forme ne-
go što je to bilo u prošlosti. Danas u većini zemalja poči-
nje uključivanje stranaca u lokalne oblike javnog života,
podstiče se njihova politička i društvena aktivnost u nase-
ljima i pokrajinama, itd. Premda će mnogi naši migranti
reći da su to uglavnom i dalje više lepe reči nego stvarna
praksa, nedvojbeno je da su se po tom pitanju danas u
Evropi mnoge stvari promenile na bolje.
Milena Davidović, koja se bavila statusom i problemi-
ma druge generacije migranata, piše da je po mišljenju ve-
ćine autora to "izgubljena generacija", "generacija bez
identiteta" ili "generacija bez budućnosti", koja je proizve-
la i poseban tip "marginalne ličnosti" (Davidović 1999,
19, 101). Bitna odlika pripadnika druge generacije je da se
oni nalaze na granicama dva vrednosna sistema i u među-
prostoru između dve kulture. Ovaj položaj na periferiji
dva kulturna sistema dovodi do niza sukoba iz kojih naj-
češće proizlazi društvena dezintegracija ove skupine. "Iz-
vor svih njihovih teškoća leži u čudnom dualizmu... Kako
spojiti dva sveta u isto vreme – bio je najveći problem
druge generacije" (Ibid, 101). Otuda i psihološka nesigur-
nost i neusaglašenost zbog izloženosti dvema kulturama

koju marginalna ličnost doživljava kao lični problem.
"Odsečeni od svojih korena, deca migranata primorana su
da žive u tuđem svetu gde ih lokalno stanovništvo doži-
vljava kao inferiorne, pravdajući njihov nizak položaj u
hijerarhiji društvene slojevitosti njihovim poreklom iz ma-
nje razvijenih zemalja" (Ibid, 62, 102). Druga generacija
mahom reprodukuje način života i profesije svojih rodite-
lja gastarbajtera, slabo govore maternji jezik ali mnogi od
njih nisu najbolje naučili ni strani jezik zemlje u kojoj ži-
ve (dvostruka polujezičnost), a veliki problem predstavlja
i skroman nivo njihovog obrazovanja (Ibid, 15). Čak i ka-
da završe neku školu ovu decu čekaju problemi nezapo-
slenosti i diskriminacije na tržištu radne snage (Ibid, 65).
Teško je reći da li ova vrsta iseljenika može doživeti visok
stepen integracije u zapadnoevropska društva. "Objektivni
uslovi njihovog radnog, stambenog, društveno-političkog,
kulturnog i, uopšte, svakodnevnog načina života – opomi-
nju da su oni još uvek daleko od postignuća neke jače in-
tegracije" (Ibid, 14). Neki od mlađih migranata druge ge-
neracije nastoje kroz "strategije integracije" da umanje
osećaj diskriminacije, pobegnu od stigmatizujućeg statusa
"gostujućeg radnika", stoga bivaju obuzeti pokušajima da
što više eliminišu znake svog etničkog porekla. Druga
grupa, pak, kroz "strategije isključenja", kao reakciju na
osećaj izolovanosti i diskriminacije, nastoji da se što više
približi svojim sunarodnicima s kojima se oseća jednakom
(Ibid, 137).
Alehandro Portes ukazuje na to da dugotrajni efekti

imigracije u zemljama useljenja pre svega zavise upravo
od stava i ponašanja druge generacije. On veruje da su is-
kustva današnje druge generacije bitno drugačija od isku-
stva dece ranijih evropskih gastarbajtera. Glavni uzrok to-
me vidi u "proliferaciji transnacionalnih aktivnosti prve
generacije imigranata što komplikuje proces adaptacije
njihove dece, čineći ishod neizvesnim". Ovi i mnogi dru-
gi problemi skrenuli su pažnju naučnika na pojavu otpora
kod savremene druge generacije da se u potpunosti inte-
grišu u društvo prijema, što neki autori vide kao "opasan
signal", "tempiranu bombu", nazivajući tu pojavu "seg-
mentiranom asimilacijom" ili "disonantnom akulturaci-
jom" (Portes 1997, 814-815; Davidović 1999, 19).
Posebno zanimljivu pojavu među nekim, doduše malo-
brojnim, evropskim migrantima druge generacije predsta-
vljaju njihove povratne migracije (Klimt 2000, Wessen-
dorf 2007, Christou 2008, Levitt 2009, King et al. 2010).
Suzan Vesendorf ih je nazvala korenske migracije (Wes-
sendorf 2007, 1088) da označi tu specifičnu vrstu povrat-
nih kretanja dece ka zemljama gde se nalaze njihovi etnič-
ki i kulturni koreni, a u kojima ona nikada nisu živela niti
se u njima rodila. Osećaj emotivne i nostalgične vezanosti
za zemlju porekla svojih roditelja ova deca su razvila pre-
težno tokom boravka za vreme letnjih raspusta kada im se
činilo da su te zemlje (a reč je o državama južne Evrope)
mesta večite zabave, zadovoljstva, radosti, srdačnih i pri-
jateljskih odnosa, neposredne komunikacije, nekontrolisa-
nih avantura i istraživanja bez roditeljskog sputavanja ko-
je osećaju u zemljama zapadne Evrope gde žive. Savreme-

nu pojavu korenskih migracija autori vezuju za iskustvo
transnacionalnih veza u koje su, zbog roditeljskih aktivno-
sti, ove osobe bile uključene u detinjstvu, povremeno po-
sećujući zemlju porekla, slušajući noslagične priče o do-
movini (narativi pripadanja) i konstantnu želju za povrat-
kom svojih roditelja i rođaka (porodične priče o povrat-
ku), što čini značajan deo dijasporičnog ili imigrantskog
identiteta. U kontekstu migracija i opšte mobilnosti, ovaj
trend "povratka korenima" i održavanje emotivnih i no-
stalgičnih veza sa zavičajem protivureči modernom pobi-
janju potrebe za ukorenjivanjem identiteta, pokazujući da
je ljudima itekako stalo da svoj identitet izgrade oko neke
centralne tačke, a to je najčešće i dalje etnička pripadnost
(Wessendorf 2007, 1091). Istraživanja korenskih migraci-
ja različitih autora bazirala su se na životnim pričama ovih
novih "povratnih" migranata (Italijana, Grka, Kiprana,
Portugalaca, Španaca), što je omogućilo uočavanje nekih
zajedničkih obrazaca u motivima, stavovima i preduzetim
aktivnostima za selidbu i nastavak života u zemlji porekla.
Uprkos tome što je većina ovih "korenskih migranata" u
odraslom dobu shvatila da su njihovi pozitivni utisci iz de-
tinjstva o zemlji porekla bili preuveličani i takođe nostal-
gični, da su se matične zemlje njihovih roditelja u među-
vremenu promenile, da postoje stvari koje im se ne sviđa-
ju i koje kritikuju, ipak je njihov zajednički stav da se u
zemljama porekla lakše, lepše i bezbednije živi i da u ta-
kvom okruženju žele da njihova deca odrastaju.
Da li su gastarbajteri transmigranti?
Devedesetih godina XX veka pojavila se u antropolo-
giji i sociologiji migracija nova paradigma koja je ubrzo
postala veoma popularna – transnacionalizam (v. npr.
Glick Schiller et al. 1995; Portes 1997; Smith and Guarnizo
1998; Bauböck 2003; Guarnizo 2003; Guarnizo et al. 2003;
Levitt and Glick Schiller 2004; Vertovec 2001, 2003, 2004;
Migration and Transnationalism: Opportunities and Chal-
lenges 2010, i dr). Pod uticajem globalizacije, modernih
informatičkih tehnologija, razvijenih saobraćajnih veza i
komunikacije, te opšte mobilnosti, istraživači migracija su
zaključili da je došlo do promene u odnosu na ranije po-
znate oblike kontakata koje su migranti održavali sa za-
jednicama u zemljama porekla. Zapravo, očekivanja mno-
gih imigracijskih zemalja da će se migranti asimilovati i
napustiti ili oslabiti svoje veze s domovinom, običajima,
vrednostima i identitetima koji ih vezuju za zemlju pore-
kla, pokazala su se pogrešna. Ne samo što se kod mnogih
migranata, pogotovo prve generacije, to nije dogodilo, već
je spoznaja da su veze s domovinom za većinu ostale čvr-
ste, a usled olakšane mobilnosti, saobraćaja i komunikaci-
ja postale i učestale, usmeravajući društvene prekogranič-
ne veze na više različitih nivoa i načina, uslovilo je zao-
kret u posmatranju ponašanja migranata te dovelo do nove
teorijske paradigme.
Transnacionalni proces je u antropologiji sagledan kao
fenomen koji, zahvaljujući globalizaciji, na nov način ba-
ca svetlo na pitanja identiteta i kulturne difuzije. Uočeno
je da se dnevni život migranata odvija kroz višestruke i

stalne kontakte preko internacionalnih granica, a da se nji-
hovi identiteti konstruišu u odnosu na više od jedne naci-
je-države. Nadalje, naučnici su se suočili s činjenicom da
pojam društva ili društvenog polja s jedne strane, i nacije-
države s druge strane, ne moraju da se poklapaju, kako je
to ranije bilo uobičajeno gledište (Levitt and Glick Schil-
ler 2004, 1003). Moderni migranti, veruje se, postali su
aktivno uključeni u poslovne, ekonomske i političke orga-
nizacije u zemlji useljenja, dok su istovremeno angažova-
ni kroz porodične, društvene i institucionalne mreže, tran-
sakcije novčanih, kulturnih, vrednosnih i moralnih "do-
znaka" ka matičnim zajednicama, politički angažman i
druge aktivnosti u zemljama porekla (Glick Shiller et al.
1995, 48-49). Simultanost življenja migranata koja obu-
hvata dnevne aktivnosti, rutine i institucije locirane u obe
zemlje, a koje se ne moraju međusobno isključivati već se
mogu istovremeno podržavati i međusobno jačati, navelo
je Pegi Levit i Ninu Glik Šiler da predlože pristup prouča-
vanju migracija koji bi pravio razliku između "načina biv-
stvovanja" ("ways of being") i "načina pripadanja" ("ways
of belonging"). Načini bivstvovanja bi obuhvatali različite
društvene aktivnosti i prakse u koje su migranti uključeni
u obe zemlje a da to ne utiče na njihovo shvatanje identi-
teta. S druge strane, načini pripadanja bi podrazumevali
one pojedince koji su svesni svog angažovanja u transna-
cionalnim društvenim poljima i aktivnostima i svesno ih
prihvataju kao deo svog novoizgrađenog identiteta (Levitt
and Glick Schiller 2004, 1010-1011).
Stiven Vertovec, jedan od najuticajnijih zagovornika

transnacionalne paradigme, veruje da je došlo do značajne
promene načina na koji se shvataju savremene međuna-
rodne migracije. Vertovec ukazuje na promenu identiteta
modernih migranata, na njihovu sposobnost da vode dvo-
struke živote, budu bilingvalni, lako održavaju dva doma i
lako se kreću između kultura, utičući na stvaranje novih
transnacionalnih zajednica koje žive skoro istovremeno "i
ovde i tamo" (Vertovec 2001, 574). 8
Neke od najvažnijih studija usredsredile su se na pro-
tok različitih resursa u pravcu sever-jug, koji su stizali sa
migrantima u zemlje porekla. Posebno su novčana sred-
stva bila ta koja su privukla pažnju nacionalnih i internaci-
onalnih vlada i nevladinih organizacija budući da su mi-
grantske doznake bile očigledan i merljiv pokazatelj veza
migranata sa domovinom (Guarnizo 2003, 666). Luis
Eduardo Guarnico je uveren da transnacionalne aktivnosti
migranata imaju značajan uticaj i transformišuće efekte na
razvoj lokalnih zajednica u zemljama porekla, ali takođe i
na makroekonomske procese uključujući međunarodne fi-
nansijske aranžmane, trgovinu, proizvodnju i uopšte kul-
turnu potrošnju. Stoga, Guarnico zaključuje da se transna-
cionalno življenje odnosi na širok spektar društvenih, kul-
8
Ipak, valja primetiti da je većina konkretnih antropoloških
analiza transmigracija i transnacionalnosti bila usmerena na imi-
grantsku situaciju u Sjedinjenim Američkim Državama i mi-
grante različitog profila iz Azije, Srednje i Latinske Amerike (v.
npr. Guarnizo et al. 2003, 1213 u napomeni 2).
turnih, političkih i ekonomskih prekograničnih veza koje

se pojavljuju, spontano ili smišljeno, na osnovu ponašanja
migranata koji nastoje da utiču na socijalni milje i poslove
u zemljama porekla, stvaraju društvena polja koja premoš-
ćuju geografske, političke i društvene granice postajući na
taj način transmigranti (Ibid, 667).
Većina autora smatra da se transnacionalizam javlja
upravo kod migranata prve generacije, dok se i dalje vodi
debata o tome koliko se ta praksa odnosi i na njihovu de-
cu, tzv. drugu generaciju migranata koji se sami, veći-
nom, ne angažuju u transnacionalnim aktivnostima ali od-
rastaju u "transnacionalnim društvenim poljima" kroz po-
rodične veze, tradiciju, verske institucije, povremene po-
sete domovini, itd (v. Portes 1997; Wessendorf 2007; Le-
vitt 2009).
Koliko se ovaj koncept odnosi na naše gastarbajtere?
Proučavajući hrvatske gastarbajtere u Minhenu, Jasna
Čapo Žmegač (2003, 2007) je prihvatila novu antropološ-
ku paradigmu transnacionalnosti, posmatrajući je kroz bi-
lokalne načine življenja podeljenih porodica i njihove stal-
ne kontakte. Ipak, imala je i značajnu rezervu prema poj-
movima nacionalnosti koji su ušli u upotrebu kroz para-
digmu, pa je odabrala da koristi izraze "transmigracija" i
"transloklani život" da bi opisala procese povezivanja dva
lokaliteta smeštena u dve nacije-države, i stalnu "međudr-
žavnu translokalnost" što odlikuje, kako ona kaže, "speci-
fičan način života prve generacije hrvatskih radnih migra-
nata" (Čapo Žmegač 2003, 120). Jasna Čapo Žmegač se
poziva i na neka slična skorašnja istraživanja stranih rad-
nika drugih nacionalnosti u Evropi, u kojima su oni tako-

đe tretirani kao "transmigranti" s obzirom na to da nisu
napustili čvrste kontakte sa svojom domovinom uprkos vi-
šedecenijskom životu u inostranstvu (Čapo Žmegač 2007,
34-35).
Ipak, ja sam prilično rezervisana prema širokoj upotre-
bi transnacionalne paradigme kada su gastarbajteri u pita-
nju. To što gastarbajteri prve generacije održavaju na raz-
ličite načine čvrste i redovne veze s domovinom i šalju
novčanu pomoć porodicama i rođacima, a budući da ta
praksa uistinu podrazumeva prelaženje državnih granica i
korišćenje savremenih saobraćajnih i komunikacijskih ve-
za, ne znači da su oni obavezno angažovani u ekonom-
skim, a posebno ne političkim i drugim institucionalnim
aktivnostima u domovini, dok je s druge strane jasno da
mnogi od njih i dalje žive na društvenim marginama u ze-
mljama prijema. Pogotovo se to odnosi na život srpskih
gastarbajtera opterećenih ekonomskim, političkim i ideo-
loškim problemima matične zemlje tokom protekle dve
decenije. Moguće je da je transnacionalni način življenja
postao danas uobičajena pojava među nekim migrantima
iz zemalja koje su ušle u sastav Evropske unije, ali nisam
uverena da se ta paradigma može bez rezerve i preispitiva-
nja primeniti i na naše gastarbajtere. Zapravo, smatram da
su odavno poznate oblike življenja evropskih gastarbajtera
Jasna Čapo Žmegač i autori na koje se poziva naprosto
preveli u termine pomodne paradigme. Korišćenje prefiksa
"trans" neće razrešiti marginalnost i liminalnost njihove
stvarne životne pozicije. Potvrdu za svoj stav našla sam i

kod drugih autora.
Nemački istoričar Ulf Brunbauer ističe dugu tradiciju
migracija na Balkanu pri čemu je veliki broj migranata za-
državao bliske veze s domovinom, "stvarajaći društveno
polje aktivnosti koje su prelazile državne granice", pa u tom
smislu zaključuje da, iako je transnacionalizam kao pojava
otkriće društvenih nauka tek početkom 90-ih godina XX
veka, "iskustvo transnacionalizma nije novo emigrantima
sa Balkana". Ipak, Brunbauer skreće pažnju na to da mnogi
migranti ne prate taj obrazac, te da transnacionalizam nije
"prirodno" ponašanje migranata već samo nekih od njih,
stoga se mora empirijski potvrditi kroz konkretna istraživa-
nja (Brunnbauer 2012, 14-15).
Da bi trebalo biti oprezan u korišćenju pojmova proizaš-
lih iz transnacionalne paradigme, ukazivali su mnogi njeni
zastupnici. Popularnost paradigme i preširoka upotreba re-
zultirali su, po mišljenju Guarnica i saradnika, teorijskom
dvosmislenošću i analitičkom konfuzijom, a kod mnogih
naučnika i stanovitom skepsom. Problem sa definicijom
"transmigranata" i "transnacionalnih polja" jeste taj što eks-
plicitno ne označava ko jeste a ko nije transmigrant. Stoga
su Guarnico i saradnici istakli, smatram opravdano, da puki
akt slanja doznaka i drugih oblika ekonomske, moralne i
emotivne pomoći i podrške porodicama u domovini, kao i
povremeni dolasci kući, koji logično uključuju prelaženje
državnih granica, ne kvalifikuju nekoga automatski kao
transmigranta, budući da su se migranti oduvek angažovali

u takvim aktivnostima (Guarnizo et al. 2003, 1212).
Upozoravajući na sklonost savremenih autora da prete-
rano koriste pojmove proistekle iz transnacionalne paradig-
me i zalažući se protiv njihove banalizacije, Guarnico i sa-
radnici su istakli koga oni smatraju transmigrantima: to je
novoiznikla klasa imigranata, ekonomskih preduzetnika,
političkih aktivista i pripadnika "jet seta" koji vode preko-
granične aktivnosti na regularnoj osnovi svojih poslova i
načina života, uključujući tu i članove njihovih porodica i
domaćinstava koji prebivaju u više od jedne države, stalno
održavaju međusobne kontakte putujući s jednog lokaliteta
na drugi da bi obezbedili ekonomsku, socijalnu i emotivnu
podršku svojim članovima (Guarnizo et al. 2003, 1213,
kurziv samih autora).
Čini se da u ovakvoj definiciji našim klasičnim gastar-
bajterima prve generacije, ipak, nema mesta bez obzira na
privlačnost tumačenja njihovog stila života uz pomoć nove
i popularne paradigme.
III
BITI GASTARBAJTER
Retorika iskustva i konceptualizacija
kulturnog identiteta
Gastarbajter je stanje svesti, način života
Darko Markov
Kada smo pitali našeg sagovornika iz Beča, Darka Mar-

kova, ko je gastarbajter, odgovorio nam je: "Svi mi ovde ra-
dimo, svi ’arbajtujemo’, ali gastarbajter je ’u glavi’, to je
stanje svesti i način života. To je čovek koji radi od 7 do
18, gradi kuću u svom selu, petkom putuje kombijem kući,
kad dođe u Srbiju očekuje da ostavi neku uspomenu na se-
be, tamo je raspojasan, a ovde je manji od miša. Gastarbaj-
ter je onaj koji jednom godišnje ode na godišnji odmor i on-
da počne sve da kritikuje. Živi mučenički život".
Konceptualizacija pojma "gastarbajter"

Tokom 60-ih i 70-ih godina XX veka u domaćim okvi-
rima formirana je osnova za kognitivnu konceptualizaciju
pojma gastarbajter koja počiva na sledećim premisama:
84 Biti gastarbajter
a) ekonomskim : siromaštvo, nezaposlenost, "privatno

zapošljavanje" u inostranstvu kao suprotnost zapošljava-
nju u društvenom i državnom sektoru u SFRJ;
b) društvenim: nekvalifikovanost, nisko obrazovanje;
c) ideološkim: kapitalizam kao suprotnost komuni-
zmu/socijalizmu, komunistička indoktrinacija naspram
sumnjičenja za podložnost "neprijateljskim" uticajima po-
litičke emigracije;
d) temporalnim: privremenost;
e) teritorijalnim: inostranstvo.
Vremenom, koncept gastarbajter je u javnom govoru i

percepciji "nas drugih" dobio nove kognitivne i evaluativne
dimenzije. Predrag Marković smatra da je imidž gastarbaj-
tera u medijima, na filmu i u literaturi obično bio ponižava-
jući i da su gastarbajteri bili potcenjivani u svim oblastima
javnog života (Marković 2009, 11). O gastarbajterima kao
velikim, neracionalnim potrošačima i "poklonicima" kič
kulture više puta su, tokom nekoliko decenija, pisali autori
publicističkih i naučnih tekstova, izveštavali različiti mediji
kroz članke u novinama, dokumentarne i igrane filmove i
TV serije. Među takvim predstavama, najčešće su bile one
koje su se odnosile na stil ponašanja gastarbajtera kao sko-
rojevića ili nouveaux riches (novih bogataša) koje su ispo-
ljavali tokom povremenih boravaka u domovini: njihov
zaštitini znak postao je preglasan turbofolk, beli Mercedes
ili Golf, Diesel garderoba, gipsani kipovi životinja na kapi-
jama kuća, itd (v. Daniel 2007). Takvo ponašanje izazivalo
je podsmešljive i prezrive komentare sunarodnika: "razba-
cuju se s parama", "dokazuju se", "ima mnogo pokazivanja

i nadmetanja", na šta su gastarbajteri odgovarali – "isterao
sam svoje", "dao sam sebi oduška", što je podrazumevalo
njihovu nameru da težak rad i mnoga odricanja tokom živo-
ta u inostranstvu kompenzuju raskalašnim i rasipničkim po-
našanjem u domovini.
Efekti takve percepcije gastarbajtera, odnosno, njiho-
vih vrednosti i ponašanja uticali su vremenom na formira-
nje dodatnih elemenata konceptualizacije na osnovu:
a) njihovog životnog stila: nekritično kopiranje stranih
kulturnih uticaja, kič stilizacija, malograđanština, etiketa
"seljačkih urbanita";
b) oblika potrošnje: prekomerna u zemlji matici,
skromna u zemlji imigracije;
c) materijalno-simboličkog ispoljavanja statusa: nad-
metanje u pokazivanju statusa kroz ogromne kuće ekscen-
trične i eklektične arhitekture i dekoracije, glamurozne
svadbe i krštenja, preplaćena zadovoljstva u čašćavanju
muzike, provoda u kafanama i sl.
Ovakva konceptualizacija gastarbajtera daje nam za
pravo da govorimo o njihovom posebnom kulturnom iden-
titetu koji određuje njihov radni i boravišni status, životni
stil i vrednosti koje poseduju i iskazuju na materijalni i
nematerijalni način.
Prethodno izdvojene kognitivne i vrednosne dimenzije,
koje konstruišu pojam gastarbajtera, dele i sami gastarbaj-
teri i njihovi sunarodnici, međutim vrednosni predznak
može se razlikovati u odnosu na osobu koja vrši konceptu-
alizaciju i valorizaciju pojma, ali i kulture u kojoj se ona
formira. To znači da se o gastarbajterima drugačije raz-

mišlja u zemlji matici u odnosu na percepciju njihovih su-
građana u zemljama imigracije. S druge strane, procena i
valorizacija njihovog statusa i životnog stila nije ista kada
je gastarbajteri iskazuju o sebi ili kada je o njima izraža-
vaju drugi (Antonijević 2011a, 1014-1015). Kulturni iden-
titet ne čini, stoga, kako kaže Bojan Žikić "samo ono što
ljudi rade, već i načine na koji misle o onome šta rade.
Kada identifikuju sebe kao pripadnike neke grupe, ljudi
zapravo svedoče o promišljanju sveta u kojem žive i nji-
hovog mesta u njemu" (Жикић 2011a).
Stoga, ako se uzme u obzir konstatacija Bojana Žikića
da je "identitet odnosna kategorija koja se formira kroz
spoznaju drugog ali služi tome da opiše sebe", da je "kul-
turna identifikacija uvek poredbena, pošto manifestacija
kulturnog sopstva nije simboličko izražavanje isključivo
onoga što smo mi, već i referenca na ono što smatramo da
nisu drugi..." (Жикић 2011a), smatrali smo da je za kul-
turni identitet gastarbajtera najvažnije razumeti:
a) na kojim osnovama se konceptualizuje identitet "biti
gastarbajter",
b) iz čije perspektive se vrši ta konceptualizacija,
c) koji parametri utiču na formiranje identiteta "gastar-
bajter",
d) na koje načine se taj identitet prezentuje.
Konceptualni okvir kojim gastarbajteri promišljaju sebe

i svoje okruženje predstavljaju njihove narativizacije život-
nog iskustva, odnosno lične priče ili kazivanja o životu.
One sadrži neke najvažnije elemente njihove samoidentifi-

kacije i samoprezentacije, što je tema koja je malo ili nima-
lo obrađivana u domaćoj nauci, a kojoj je, pak, poklonjena
pažnja u toku ovog istraživanja (v. Antonijević et al. 2011).
U ovom momentu mene zanima da ustanovim i činje-
nice događaja u životima gastarbajtera, ali i projekcije ko-
lektivnih kulturnih vrednosti koje su obojile i odredile nji-
hovo iskustvo i uticale na njihov kulturni identitet, te da
ustanovim narativne i kognitivne obrasce koji se pomalja-
ju iz njihovih ličnih priča. Stoga će ovde biti ispitana kon-
ceptualna kognitivna šema koju čini skup iskaza i predsta-
va koje gastarbajteri imaju o sebi i koji, očito, predstavlja-
ju korpus njihovih deljenih iskustava, bez obzira u kojoj
zemlji ostvaruju svoj gastarbajterski status. Narativni mo-
del koji prepoznajemo u osnovi gastarbajterskih kazivanja
počiva na veoma sličnim iskustvima i rezonovanju kaziva-
ča o onome šta im se i kako dogodilo, čemu teže i kakva
su im očekivanja, a što ih određuje kao pripadnike poseb-
nog kulturnog identiteta.
Retoričko iskustvo i
kognitivna kulturna šema
Kognitvna šema predstavlja skup bliskih i već spoznatih
pojmova i prošlih iskustava u različitim okolnostima, koja
su organizovana i povezana u odgovarajuće znanje koje se
koristi kao vodič u poznatim situacijama. Kako se, tokom
života, sve više suočavamo sa sličnim situacijama i kako
sve više govorimo i razmenjujemo informacije s tim pove-

zane, kulturne šeme postaju sve organizovanije, apstraktni-
je i kompaktnije. Drugim rečima, ljudi razvijaju šeme kroz
svoje direktno iskustvo ali i kroz razgovor i priču o njima.
Šeme duboko dotiču naš život, omogućavaju nam da struk-
turišemo svoje utiske. One utiču na to kako posmatramo,
zapažamo i interpretiramo informacije koje stičemo tokom
života u različitim prilikama (Strauss and Quinn 1997, 48-
49; Nishida 1999, 754-756). "Ljudi osmišljavaju svoje po-
našanje koristeći kognitivne modele. Ti modeli se uče to-
kom života, komuniciraju jezikom koji omogućava akumu-
liranje znanja u okviru grupe i tokom generacija", smatra
Žikić (Жикић 2012a, 27). Stoga me ovde zanimaju kogni-
tivni modeli kao posledica deljenih, sličnih pa i zajedničkih
iskustva i znanja gastarbajtera. Ti modeli i šeme čine gra-
divne elemente njihovog kulturnog identiteta, delom onako
kako ga oni neposredno opažaju i osmišljavaju, a delom
kroz proces apstrahovanja stečenog znanja i iskustva.
U retoričkoj teoriji Keneta Berka,1 osnovna analitička
jedinica je definisana kao verbalna paralela iskustvenom
obrascu. Iskustveni obrazac nije empirijska deskripcija
onoga što je osoba neposredno iskusila, već kako je organi-
1
Kod Aristotela retorika je bila umeće uveravanja, što nala-
zimo i u teoriji Keneta Berka (Kenneth Burke 1897-1993), jed-
nog od vodećih američkih književnih teoretičara i filozofa XX
veka, koji u svojoj "novoj" retorici uvodi pojam identifikacije
kao ključni termin i kao dopunu ili čak umesto "uveravanja" ko-
je je bilo polazna osnova "stare" retorike (Foss et al. 1991).
zovala svoje iskustvo. U pitanju je retorika iskustva u smislu

odabira, te mentalnog i verbalnog oblikovanja empirijskih
elemenata – onoga što se dogodilo u "stvarnom" životu –
zbog čega postaje retoričko iskustvo. Retorički shvaćen sim-
bol kod Berka ima funkciju da "obezbedi jednostavnost i red
u nečemu složenom i nejasnom. Obezbeđuje terminologiju
za misli, akcije, emocije, stavove, kodifikujući obrazac isku-
stva. Šematizacija se odvija kroz idealizaciju, predstavlja-
njem na konzistentan način neke situacije koja je, onako kako
se dogodila u stvarnom životu, manje efikasno koordinisana"
(Burke 1931, 154). Drugim rečima, kroz retoričku "idealiza-
ciju" eliminišu se irelevantne stvari, a iskustvo sumblimira u
verbalnom iskazu 2. Retorika se ostvaruje kroz inter i intra-
personalnu komunikaciju, a cilj joj je da imenuje/definiše
situacije i obezbedi strategiju za rešavanje i prevazilaženje
problema, uključujući u tom retoričkom procesu i kazivača
i slušaoca. Retorički pristup Keneta Berka ističe značaj
ubeđivanja kao sredstva (samo)identifikacije i važne alatke
u procesu socijalizacije (Burke 1969; Watson 1973, 250), 3
slično kognitivistima koji su uočili važnost retoričkog ube-
đivanja u konstrukciji kulturnih šema (Strauss and Quinn
2
Na osnovu ovog Berkovog stave može se zaključiti da je
njegov pristup pitanju – kako pamtimo – konstrukcionistički. Nai-
me, konstrukcionisti smatraju "da je funkcija sećanja da ignoriše
irelevantne detalje, a da čuva suštinu” (Жикић 2012b, 37).
3
"Gde god ima ubeđivanja, tu je retorika. I gde god ima
’značenja’, tu je ’ubeđivanje’", jedna je od ključnih definicija u
retorici Keneta Berka (Burke 1969, 172).
1997, 176). Berk je "identifikaciju" definisao kao "sposob-

nost da neku osobu ubeđujemo samo ukoliko možemo da
govorimo njen jezik", a kasnije i kao "prevođenje nečijih
želja u terminima sagovornikovog mišljenja" (Burke 1969,
55, 57). Vratićemo se na ovu Berkovu misao kada budemo
razmatrali jezičku kompetentnost gastarbajtera.
Ukoliko, dakle, pođemo od toga da retorički iskazi pred-
stavljaju proces upotrebe jezika da bi se organizovalo neči-
je iskustvo i prenelo drugima, onda narativi gastarbajtera
predstavljaju upravo takav čin govorenja koji sublimira nji-
hova iskustva u odgovarajuće fraze i iskaze, pomoću kojih
kazivač postiže samorazumevanje i ujedno tumači sebe
drugima. U retorici ličnih kazivanja narator obično, i naj-
češće, ne prati temporalni sled događaja, već odabira one za
koja smatra da bitno određuju njegovo životno iskustvo, a
koje povezuje unutrašnja koherentnost i logika kauzalnih
odnosa. Možemo ih shvatiti i kao "prototip ili idealnu se-
kvencu ograničenh i povezanih događaja" (Strauss and Qu-
inn 1997, 164) koji čine strukturu idealtipskog usmenog
svedočenja i ujedno kognitivne šeme gastarbajtera.
Konstrukcija kulturnog identiteta

gastarbajtera u ličnim pričama
Iskustvo imigracije, zajedničko svim gastarbajterima, u
suštini je duboko remetilačko iskustvo koje pomera granice
poznatog sveta i do tada bliskog kulturnog okruženja, do-
vodeći individuu u situaciju kros-kulturne adaptacije, suo-

čavanja sa novim vrednostima i motivacionim faktorima,
samim tim i potrebom za samoodređenjem bilo kroz očuva-
nje starog i/ili stvaranje i prihvatanje novog kulturnog iden-
titeta. Kompleksan proces kros-kulturnog prilagođavanja
prolaze različite kategorije ljudi koje je Nišida (Nishida
1999, v. i Ward 2010) nazvao "pridošlicama" (imigranti, iz-
beglice, diplomatsko osoblje, poslovni judi, studenti na stu-
dijama u inostranstvu i dr.), a među koje spadaju i gastar-
bajteri. Ono što im je zajedničko jeste da prolaze proces
transformacije svoje dotadašnje kulturne šeme, usvajajući
novu, adekvatnu stranoj kulturi u kojoj borave, postepeno
povećavajući nivo svojih komunikativnih sposobnosti i broj
primljenih navika, vrednosti i "pogleda na svet" tipičnih za
kulturu zemlje domaćina (v. Nishida 1999, Kim 1977).
Kada su gastarbajteri u pitanju, možemo govoriti o posto-
janju, praktično, dve paralelne kulturne šeme – jedne za "do-
maću" upotrebu, i druge za potrebe snalaženja u zemlji imi-
gracije. Ukrštanje ovih kulturnih šema formira specifični kul-
turni identitet gastarbajtera. Analiza koja sledi razmotriće re-
toričke iskaze gastarbajtera unutar kognitivnih pod-šema ko-
je Nišida izdvaja kao primarne u generisanju ljudskog pona-
šanja u društvenim interakcijama (Nishida 1999, 757-759).
"Šema sopstva": Stranac ovde, stranac tamo
"Self-šema" ili šema sopstva predstavlja "čovekovo

znanje o samome sebi, kognitivnu generalizaciju o sopstvu
koja je proizašla iz prošlih iskustava i koja organizuje pro-

ces povezivanja informacija koje se nalaze u nečijem soci-
jalnom iskustvu" (Markus 1977, 64). Na taj način, šema
sopstva čini deo koncepta koji je suštinski važan za identifi-
kaciju i samoodređenje, na ličnom i grupnom planu, što u
našem slučaju čini skup znanja i iskustva koja zajedno uče-
stvuju u poimanju toga šta znači "biti gastarbajter".
Osnovni iskustveni obrazac gastarbajtera predstavlja li-
minalnost ili kulturna i socijalno-teritorijalna bipolarnost
koju karakteriše intiman osećaj (ne)pripadanja obema sre-
dinama – zemlji matici i zemlji useljenja. Ono što dodaje
afektivni naboj toj liminalnosti u slučaju gastarbajtera pr-
ve generacije jeste to što se oni smatraju privremenim imi-
grantima. Osnovni uslov njihovog davnog odlaska u ino-
stranstvo bio je "privremeni rad", međutim, taj "oročeni"
boravak se za većinu njih protegao na decenije, određujući
njihov status kao trajnu privremenost koja utiče na dubok
osećaj izmeštenosti u obe sredine: od domaće, iz koje su
potekli, otuđili su se, a u stranoj se nisu dovoljno akulturi-
sali da bi se komotno i ležerno osećali kao korisnici i/ili
pripadnici nove kulture. Formulisanje svesne namere da
će se jednog dana vratiti i da nisu otišli zauvek dopunjuje
osećaj nestalnosti i neukorenjenosti u stranoj sredini.
Njihov bilokalni boravišni status "i tamo i ovde" odsli-
kava dodatno tu liminalnu poziciju koja za njih predsta-
vlja začarani krug: "tamo sam gastarbajter, ovde sam ga-
starbajter","osećaš se strancem tamo, strancem ovde",
"tamo kad odem – ja sam Srpkinja, ovde kad dođem –
došla Šveđanka" , "zvali su me s prezrenjem Švajcarac" –
tipični su iskazi koje oni ponavljaju definišući sebe kao

nevoljna lutajuća bića između kultura, naroda i zemalja.
Ujedno, ovi iskazi odražavaju i stav njihovih sunarodnika
prema fenomenu "gastarbajter" kao otuđenom od domaće
sredine: jedan kazivač ironično komentariše kako gastar-
bajteri vole da kažu "kod nas u Beču" a zapravo je "tamo
manji od makovnog zrna, a pravi se kao da je neko tamo".
Na osnovu brojnih iskaza ili priloga u medijima o po-
našanju gastarbajtera kada dođu kući moglo bi se reći da
su mnogi od njih nastojali da sebe razmetljivo prikažu u
boljem i značajnijem svetlu u odnosu na svoju realnu po-
ziciju, što je kod sunarodnika povremeno izazivalo pod-
smeh i prezir, ali činjenica je i da su mnogi gastarbajteri
takav stav doživljavali kao nepravdu i uvredu. Vladimir
Ivanović citira jednu takvu izjavu gastarbajtera na osnovu
teksta iz časopisa Politika iz 1971. godine: "Volim da
idem kući... Ali ima tamo kod kuće ljudi koji me vređaju.
Na ulici me sačekaju kada se vratim sa posprdnim pita-
njem – gde si, Švabo?" (Ivanović 2012, 309). Nenad Po-
pović u svojoj knjizi Svijet u sjeni navodi istovetno isku-
stvo jednog hrvatskog gastarbajtera u Švajcarskoj: "Kad si
dolje neki te gledaju krivo što si vani, ovdje te neki gleda-
ju krivo što nisi njihov, to je žalost emigranta" (Popović
2008, 122). Naša sagovornica iz sela Vasilj, koja je s mu-
žem radila u Nemačkoj a potom se vratili u Srbiju, kaže
da su se, zbog toga što su proveli određeno vreme na radu
u inostranstvu, odaljili od svojih prijatelja, komšija i meš-
tana. Žena priča kako su joj komšije uvek govorile: "’bla-
go vama, vi ste krasne pare zaradili, vama je fino’, a niko
ne zna poteškoće. Da su ti preko granicu kad prođeš... ma

bolje da ideš pred pištolj nego da ideš u tuđu zemlju".
Liminalnost i ambivalentnost koje prate status gastarbaj-
tera izazivaju kod mnogih osećaj otuđenosti i emocional-
nog gubitka zbog pripadanja dvema svetovima čije kulturne
horizonte ne mogu lako da pomire, dok kod sunarodnika u
domovini izazivaju istovremeno osećaj zavisti i podsmeha.
Bez obzira na to da li su uzeli državljanstvo zemlje u
kojoj rade, gastarbajteri su samo stanovnici i korisnici iz-
vesnih privilegija koje idu uz državljanstvo, ali ostaju na
marginama s osećanjem i svešću o drugosti: "mi smo
stranci tamo, čak i kad dobiješ državljanstvo", "ti si tuđi-
na, ti si auslender", "ti nikad nisi Šved, zovu nas crnoglav-
cima". S druge strane, mnogi koji nisu uzeli strano drža-
vljanstvo to nisu učinili ili zbog osećanja patriotizma i pri-
vrženosti svojoj domovini, kraju i narodu, bilo iz straha da
će time definitivno izgubiti "svoj" identitet koji se tumači,
zapravo, kao etnički: "Raseci me ovako da budem pola
Nemac pola Srbin, il’ sam jedno il’ sam drugo, ne možeš
da budeš i jedno i drugo"; "Nikad nisam razmišljao da
uzmem državljanstvo. Stalno sam bio privržen mom kra-
ju". Jedna ispitanica kaže da je njen muž, na pomen drža-
vljanstva, uvek isto odgovarao: "Bože sačuvaj, ja sam tu
rođen, idem tamo u moju zemlju. Neću, jer sam ja ovde tu-
đina". Jedan drugi kazivač objašnjava zašto kćerci, koja se
rodila u Nemačkoj, nije uzeo državljanstvo: "Ako bi uzeli
državljanstvo, i ako bi pošla tamo u školu, izgubio bi je.
Zbog toga sam se vratio. Lako bi je izgubio, gled’o sam
mnogo takvih slučajeva. Dete koje se tamo rodi, koje pođe
tamo u školu, to više ne dolazi u Srbiju. Ostaje tamo. A ja

to nisam nikako mog’o. Ja sam nekako patriota po duši".
"Biti gastarbajter" je, dakle, stečen sociokulturni identi-
tet, odnosno identitet koji se formira iz pripadnosti određe-
nom sociokulturnom kontekstu koji u njihovom slučaju
predstavlja odlazak na "privremeni" rad u inostranstvo, a ne
trajnu emigraciju. Međutim, glavna opozicija tog statusa
"privremeno : trajno", rešava se najčešće u korist trajnog
identiteta koji ih obeležava čak i kada prestanu da budu ga-
starbajteri u doslovnom smislu te reči, 4 što čini da on počne
da se doživljava skoro kao "prirodan". 5 Jedan kazivač su-
mira to iskustvo: "Ja sam bio gastarbajter, morao sam da se
smatram, kako da ne. Premda se to jedno vreme zaboravi, pa
i ne izgleda tako... Čovek se uživi kad prođu tol’ke godine..."
Drugi važan aspekt gastarbajterskog identiteta koji iz-
građuje ličnu "self-šemu" jeste njihova percepcija prome-
4
Iskustvo na terenu potvrđuje da "biti gastarbajter" jeste od-
rednica koja se ne gubi. Naime, kada u nekom selu, na primer,
pitate ljude ko jeste ili je bio gastarbajter, nepogrešivo će vam
ukazati na njih makar da su se oni iz svog gastarbajterskog
stranstvovanja vratili pre više decenija. Za svoje sunarodnike
oni naprosto ostaju – gastarbajteri.
5
"Prirodnim" identitetom Bojan Žikić naziva one identitete
koje ispitanici smatraju kao lične, "svoje", neupitne, nepromen-
ljive i nezavisne u odnosu na osobu koja se izjašnjava, koncep-
tualizujući ih i esencijalizujući tako da ih vide kao neotuđive de-
love svoje ličnosti, istovremeno ne uočavajući da su i oni sasta-
vljeni od različitih konstrukata. U "prirodne" identitete obično
se ubrajaju etnicitet, vera, pol (Жикић 2011b, 16 i dalje).
ne nekih osobina, navika i vidova ponašanja pod uticajem

boravka u inostranstvu. Neki misle da se nisu promenili,
da su isti kao što su bili, dok većina ispitanika smatra da
se promenila. Zapravo, konkretizuju to kao promenu svog
načina razmišljanja i pogleda na svet. Verbalizacija isku-
stva jednog našeg gastarbajtera u Austriji ilustruje taj stav:
"Išao sam na specijalizaciju dobrog ponašanja". Oni se-
be, dakle, doživljavaju kao promenjene, ne u smislu "pri-
rodnog" identiteta koji shvataju kao etnički, već kroz pro-
menu kulturnog identiteta koja se, po njihovom mišljenju,
protegla i van uloge gastarbajtera i postala skoro "neotuđi-
vi" deo njihove ličnosti. Pozitivna valorizacija te promene
nesumnjivo čini bitan deo njihove samosvesti. Ipak, nove
navike i kulturne stavove nisu ni lako ni brzo sticali, ali
jednom usvojene postajale su gradivni element njihovog
identiteta.
"Šeme ličnosti": Drugo je Evropa, drugo smo mi
"Šeme ličnosti" sadrže znanje o različitim tipovima ljudi

i njihovim karakteristikama i osobnim crtama. U slučaju
gastarbajtera radi se o poznavanju, ili bolje rečeno viđenju
osobina svojih sunarodnika, kao i sugrađana u zemljama
imigracije, a koje se uglavnom svode na uopštene i stereo-
tipne formulacije i na upoređivanje "nas" i "njih" po dvema
osnovama: "mi-Srbi" : "oni-Evropljani", i "mi-gastarbajte-
ri" : "oni-drugi sunarodnici".
Vladimir Ivanović konstatuje da je vremenom došlo do

sve većeg socijalnog i materijalnog raslojavanja između
gastarbajtera i njihovih sunarodnika koji su ostali u rod-
nom mestu (Ivanović 2012, 309), a uporedo s tim sve ja-
snije su se pokazivale razlike u stavovima i navikama pre-
ma nekim aspektima ponašanja poput rada, discipline, či-
stoće, odgovornosti, tačnosti, itd.
Gastarbajteri izuzetno negativno vrednuju loše radne na-
vike, lenjost, nedisciplinu, nepostojanje reda, nepridržava-
nje rokova i date reči, konzervativnost i nespremnost na
promene svojih sunarodnika. Svi naši kazivači saglasni su u
kritici loših oblika ponašanja, kao i sistemskih nepravilnosti
u Srbiji koje jasnije uočavaju nakon boravka u inostranstvu
gde postoji veća materijalna stabilnost, uređenost, poslov-
nost, kako sami kažu –"civilizovan život" na koji se brzo
naviknu. Gastarbajtere posebno iritira nemogućnost da brzo
i efikasno završe svoje administrativne poslove i obaveze
kada dođu kući, sporost, lenjost i potkupljivost birokratije,
dugi redovi i zamorno čekanje u zdravstvenim ustanovama
i slično, što su sve, zapravo, oblici sistemske nefunkcional-
nosti dugog trajanja: "To su za nas bile muke. Muke. Nepoš-
tovanje reda kod lekara, u banci, u pošti. To je za nas bilo
najteže. Tolike godine smo živeli po nemački, to nam je ušlo
u krv. Poštovanje reda, to nam je bila najnormalnija stvar,
ali svi drugi rade suprotno i onda ispada da za nas ne va-
lja, a ne za većinu. Jedna crna ovca u sto bele ona se odma
vidi". Treba, međutim, reći da je ovo uistinu opšte mesto
migrantskih priča i deljenog iskustva migranata različitih
nacionalnosti. Oni spontano vrše upoređenja svojih socio-
ekonomski zaostalih i nerazvijenih zemalja porekla sa bo-

gatim, naprednim i organizovanijim društvom prijema, na-
ravno uvek nauštrb rodnog kraja i, što je interesantno, skoro
uvek su to iste osobine i navike koje se upoređuju: tačnost,
efikasnost, radna i svaka druga disciplina, birokratska spo-
rost u izvršavanju poslova, konzervativnost, korupcija, ne-
potizam itd (cf. Cerase 1974, Colton 1993; Gmelch 1980,
Cassarino 2004, i dr.).
Stereotipna negativna evaluacija sunarodnika i Srbije
uvek je, dakle, praćena pozitivnom evaluacijom ponašanja
stranaca:
- "Ovde fale radne navike i kultura".

- "Ljudi su ovde zavidni. Hoće da podmetnu nogu".
- "Pokupio sam u Austriji odgovornost i ozbiljnost na poslu.
Jako malo ljudi znam koji su ovde odgovorni. Retko... Srbin, ho-
će da zabušava, da krade".
- "Srbi su neradnici".
- "Mi smo nazadni. Kod nas mnogo šta ne valja. Ovako ćemo
u Evropu? Ma neće nas Evropa takve. Zato je ovol’ka muka".
- "U Srbiji ljudi ne rade čisto, pedantno, ne rade kao za se-
be, hoće da ih se potplati; radi se prljavo, neodgovorno".
- "Nemac od malena zna da ceni svoju paru, Švaba nema da
se razbacuje".
- "Švajcarska je pedantna, inteligentna, čista, kulturna, ima sve.
Ali traže da radiš. Imaš respekt, znaju svoja prava, realni su".
- "Tamo sve funkcioniše. To naši ljudi ovde ne mogu da
shvate. Mi živimo u kamenom dobu, u Švedskoj je sve automati-
zovano. Ljudi su pošteni, drže datu reč, poslovni su, imaš u njih
poverenja. Kultura je sasvim druga. Narod ovde mora iz korena
da se menja. Ovde ništa ne funkcioniše".
- "Francuzi imaju mentalitet sličan nama, vole da žive, da se
provode, oni rade za provod. Ja nosim vrlo lepe utiske za taj pe-
riod što sam proveo tamo".
- "Francuska je kulturna zemlja koja ima zakone, da se zna
red. Pravna država. Jer ste poštovani kao čovek, oni ti se uvek
nasmeju".
- "Veoma mi se dopala udobnost i čistoća u inostranstvu,
kao i dobrota i karakternost ljudi. Kod Švabe je mnogo čišće i
bolje, ima da ližeš po patos sa jezik ako ’oćeš onu njihovu čisto-
ću. Lele čistoće, lele parkovi, lele lepota. Ne možemo mi da po-
stignemo Evropu, što oni imaju mi još sto godina nećemo da iz-
građujemo".
Jedan gastarbajter iz Nemačke, inače izuzetno retorički
nadaren i zanimljiv sagovornik, ovako je sumirao razliku
između "nas ovde” i "Evrope tamo”:
"Kad gledate televiziju u boji, Sony, u stereo-tehnici, pa vam
neko donese neku starudiju (elektronsku industriju Niš) koja
mora da se udari s onim lampama da bi se pojavila slika, pa sve
da treperi, eto to vam je to, šta da vam pričam dalje".
Nostalgija gastarbajtere navede na ambivalentne izjave i
ponašanja: najpre, prilikom povremenih poseta kući, otvo-
reno iskažu žaljenje što su otišli govoreći kako je lepo oni-
ma što su ostali, ali vrlo brzo potom počnu da kritikuju loše
strane življenja u Srbiji i loše navike svojih zemljaka, što
njihove sunarodnike iritira i pogađa (takođe u literaturi opi-
sano deljeno iskustvo migranata i njihovih sunarodnka dru-
gih nacionalnosti, cf. Alsop 2002, Cerase 1974, Gmelch
1980). Mnoge nervira kada gastarbajteri dođu i govore –

"blago vama što ovde živite", a "posle nedelju dana počnu
da psuju Srbiju i sve im na kraju smeta".
S druge strane, uz mnoge pozitivne komentare na ra-
čun stranaca, otme se našim gastarbajterima i iskazi o
hladnoći, suzdržanosti, distanciranosti domaćina, o druga-
čijem mentalitetu, o njihovoj zainteresovanosti samo za
rad i disciplinu:
-"Oni tamo [u Nemačkoj] ne razgovaraju k’o mi ovde, sed-

nemo ovako pa se razgovaramo, ja to nisam video";
-"Nemci su znali da kažu ’vajta vajta gastarbajta’ – ajde aj-
de radi dalje";
-"Ne ide to Srbin i Nemac, to su razlike. Taj mentalitet nji-
hov hladni, mi ne možemo da razumemo, naš temperamenat to
ne razume nikako...oni su hladni...oni su kruti, sasvim suprotno
od nas. Nemci ne plaču na groblju kao mi".
Na osnovu ovih iskaza postaje očigledno da se koncep-

tualizacija ličnosti sastoji iz različitih identitetskih eleme-
nata i nivoa koje gastarbajteri ne razlikuju uvek ili, barem,
ne razdvajaju u govoru i poimanju. Prvo, to je mešanje et-
ničkih stereotipija sa bihejvioralnim i psihološkim karak-
teristikama pojedinaca. Drugo je zamena teza – individu-
alne osobine se često shvataju kao grupna ili etnička ka-
rakteristika, a potom se one brkaju sa društvenom i si-
stemskom nefunkcionalnošću.
Svoj novoformiran kulturni identitet gastarbajteri vide
kao bolji, kvalitetniji, bliži strancima i izgrađen pod njiho-
vim uticajem, što je element koji može doprineti osećanju

psihološke udaljenosti od domaće sredine. Ali, evo i inte-
resantnog obrta: višedecenijski formirana podsmešljiva i
omalovažavajuća predstava "nas drugih" o gastarbajterima
vratila nam se kao bumerang – sada su oni ti koji se o na-
ma negativno izjašnjavaju, spoznavši iskustveno da posto-
je mnogo bolji modeli ponašanja i uređeniji i civilizovani-
ji odnosi u društvu i među ljudima nego što je to u Srbiji.
Međutim, to su takođe dobre osobine i navike koje se mo-
gu lako izgubiti ili potisnuti pod uplivom preovlađujućeg
modela ponašanja u zemlji matici, o čemu rečito svedoče
sledeća dva iskaza: "Mi bismo voleli, ali ovde ne možeš da
primeniš njihove navike"; "Sve što sam primio i naučio u
Nemačkoj, ovde sam morao da zaboravim".
Iako su izjave o svom i tuđem narodu skoro po pravilu
stereotipne, generalizujuće i esencijalizujuće, kada razgo-
vor pređe na teren konkretnih primera postaje jasno da od
okruženja, koje ohrabruje ili destimuliše pojedince, zavise
mnogi vidovi ponašanja, što potvrđuje konstruisanost i so-
ciokulturnu uslovljenost predstava o svom i tuđem etnič-
kom i kulturnom identitetu.
"Šeme uloga": Ako hoćeš da postigneš u

Nemačkoj, onda si robot sa duracel baterijama,
ne ovim običnim
"Šeme uloga" čine znanja o očekivanim društvenim
ulogama i ponašanju u posebnim socijalnim pozicijama, a
podrazumeva stečene i pripisane uloge. "Šeme uloga" ga-
starbajtera podrazumevaju raznovrsne vidove ponašanja i

uloga koje su određene statusom nekvalifikovanog ili ni-
skokvalifikovanog radnika u stranoj zemlji i koje obuhva-
taju različite aspekte poput radnih odnosa, ekonomskog
položaja, društvenog statusa unutar javne i privatne sfere,
etničke pripadnosti, porodičnih odnosa, a s druge strane
uloge koje imaju i ponašanja koje gastarbajteri pokazuju u
domovini prema sunarodnicima. Kako je ovo izuzetno ši-
roka i složena materija, na ovom mestu biće obrađena u
osnovnim i najvažnijim aspektima u meri u kojoj je po-
znavanje tih odnosa bilo dostupno iz razgovora sa našim
gastarbajterima i drugim relevantnim izvorima.
a) Rad, radne uloge i odnosi
Najvažniji element "šeme-uloga" gastarbajtera čini

skup predstava o radu i radnim navikama, što je razumlji-
vo budući da je to osnovna odrednica njihovog položaja.
Skoro po pravilu ističu da su sigurnost radnog mesta u
inostranstvu i poštovanje poslodavaca stekli promenom
svojih dotadašnjih radnih navika u smislu veće odgovor-
nosti, discipline, vrednoće, urednosti, tačnosti, efikasnosti.
"Uslov je da se bude sposoban radnik u firmi", "Dobrog
radnika svako ceni", "Kakav ste radnik tako vas cene",
mogu se shvatiti kao lajt-motiv onoga što čini bit njihove
uloge i ponašanja, a što im obezbeđuje siguran status. Ne-
ki su promenili po više poslova, drugi su se dokvalifiko-
vali da bi otišli na bolja radna mesta, a mnogi se, pak,
hvale dugogodišnjim radom kod istog poslodavca čime
zapravo ističu sopstvene radne sposobnosti, uspešnost i

pristojno ponašanje zbog kojih zadržavaju svoja radna
mesta decenijama. Ipak, ističu da mora naporno da se radi,
što mnogima nije bilo lako i predstavlja jednu od teškoća
statusa koju negativno vrednuju:
-"Kod Nemci si robot. Ako hoćeš da postigneš u Nemačkoj,

onda si robot sa duracell baterijama, ne ovim običnim".
-"Znam samo da radim".
- "Ogroman je pos’o po tim zapadnim zemljama. Ništa mi
nije smetalo sa njihove strane, samo me nagonila ta smetnja što
sam mor’o da radim mnogo".
Budući da se nisu libili ni najtežih ni najprljavijih po-

slova koje domaći radnici nisu hteli da rade, 6 gastarbajteri
po pravilu nisu imali teškoće da nađu posao, čak ni u vre-
me ekonomskih kriza na zapadu. "Pravi radnik može da
nađe pos’o bilo gde, da l’ je to rudnik, da l’ je to fabrika,
nije bitno, da l’ je to zemlja, da l’ je to kancelarija. Ako se
hoće, ako se uneseš u pos’o i svoj poziv, onda možeš da
stvoriš sve".
Opšte je mišljenje da su naši gastarbajteri prve genera-
cije, odnosno – jugoslovenski radnici u inostranstvu – bili
cenjeni. Vladimir Ivanović piše da se mnogim našim rad-
nicima "činilo da su na neki način povlašćeni u odnosu na
6
"Naše žene, bez obzira koje obrazovanje imaju su, što oni
kažu ovdje, pucfrau, čistačice a muškarci su na bauštele, na gra-
đevinama" (Lj. R. Beč).
pripadnike drugih nacionalnosti. To, naravno, nije bilo

bez osnova. Nemački poslodavci hvalili su jugoslovenske
radnike kao vredne i disciplinovane: oni brzo shvataju po-
trebe industrijskog tempa proizvodnje i snalaze se na po-
slovima za koje često nemaju ni određenih kvalifikacija"
(Ivanović 2012, 307). Ovo zapažanje potvrđuju i reči jed-
nog našeg sagovornika (selo Minićevo): "Naši ljudi su bili
sposobniji od njih. Naši ljudi, oni su znali mnogo štošta
da rade, dok Francuz, on završi taj pekarski zanat, zna da
pravi ’leba i ništa drugo ne zna da radi, on ne zna osigu-
rač da promeni. Kod nas je bila velika prednost što smo
mi bili svaštari a i bili smo dobri radnici. U to vreme veli-
ko poverenje su imali Jugosloveni tamo".
Najveći broj naših gastarbajtera radi prekovremeno ili
po dva posla istovremeno što nesumnjivo utiče na kvalitet
njihovog tamošnjeg života: s jedne strane to im omoguća-
va veće prihode, ali im s druge strane ostavlja daleko ma-
nje slobodnog vremena za odmor, druženje i, što je poseb-
no važno, za nedovoljno bavljenje decom koju su poveli
sa sobom.
Predrag Marković smatra da nema studija o promenje-
noj radnoj etici gastarbajtera (Marković 2009, 21). Mislim
da je u pravu, tih studija zaista nema, ali to je zato, sma-
tram, što se problem nije posmatrao iz perspektive gastar-
bajtera, nismo ih posmatrali tamo gde su zaposleni i oda-
kle bi se mogla crpsti saznanja o njihovoj promenjenoj
radnoj etici i navikama. Verujem da iskaze samih gastar-
bajtera po tom pitanju, stoga, treba uzeti u obzir s dužnom
pažnjom, u nedostatku adekvatnijih, neposredno opservi-

ranih podataka.
b) Rodni aspekt rada u inostranstvu
Na samim počecima ekonomskih migracija uobičajenu

sliku gastarbajtera s juga Evrope predstavljali su muškarci
koji su, bez obzira da li su bili oženjeni ili ne, sami odlazi-
li na rad u inostranstvo. Ubrzo su se toj masi radnih mi-
granata pridružile i žene. Jedne su stizale za svojim muže-
vima, druge zajedno s njima, a treće same. Vladimir Iva-
nović navodi da su se Jugoslovenke vrlo rano uključile u
proces migracija, pa je 1971. godine njihov broj iznosio,
već 200 000 (Ivanović 2012, 313). Međutim, njihov polo-
žaj nije bio jednak. Muškarci su dobijali fizički najteže i
najprljavije poslove, ali visina plate, radni uslovi, sindi-
kalna zaštita, povezanost s drugim gastarbajterima i,
uopšte, učešće u javnoj sferi za njih je bilo povoljnije i vi-
dljivije nego za žene.
Jedna scena iz dokumentarnog filma Krste Papića
"Specijalni vlakovi" (1972) prikazuje kupe u vozu prepun
muškaraca koji odlaze na rad u Nemačku – uplašeni, tu-
žni, ogorčeni, osećaju se na neki način odbačeni od svoje
zemlje – "idi van i snalazi se kako znaš", objašnjavaju
svoje razloge za odlazak, idu da zarade da njihove porodi-
ce "ne bi kaskale za drugima", a onda kamera hvata sliku
usamljene žene pored prozora koja plače i ćuti. Ona nema
šta da kaže. Njoj je, zapravo, najteže, bilo da je iz svoje
patrijarhalne sredine krenula potpuno sama u neizvesnost
tuđine, ili da je za sobom ostavila decu u selu, za nju će i

radni uslovi i boravak biti bremenitiji problemima i teško-
ćama nego muškarcima.
Za žene sa sela migracija je značila dobijanje prvog
posla van poljoprivrede. Budući da je kvalifikaciona
struktura žena bila nepovoljna – većina je imala samo če-
tiri razreda osnovne škole, shodno tome dobijale su najlo-
šije plaćene poslove, štaviše za iste poslove u fabrikama
žene su dobijale manju platu od muškaraca. Većina žena
je nalazila poslove čistačica i kućnih pomoćnica, bile su
radnice u fabrikama, neke su radile kao negovateljice sta-
rih osoba, bez radnog vremena ili slobodnih dana. Po miš-
ljenju Vladimira Ivanovića, upravo su žene bile te koje su
predstavljale radnu snagu na crno (budući da po osnovi
spajanja porodica nisu imale pravo na rad) i bile najviše
eksploatisane, posebno ako bi radile bez radne dozvole
(Ivanović 2012, 315). Kristin Jul, koja je proučavala gru-
pu srpskih/vlaških gastarbajtera u Danskoj, ističe da su u
većini slučajeva žene dobijale najmonotonije i vrlo stresne
poslove, da su radile u izrazito izolovanim uslovima,
mnoge i u noćnim smenama. Osim toga, u industrijama
koje su mahom zapošljavale žene, sindikati su bili slabo
organizovani, što je značilo manju zaštitu radnika i veće
tenzije i sukobe među njima (Juul 2011, 243). Kada se
ovim napornim i monotonim poslovima doda i rad u kući i
briga oko dece ako su ih poveli, odnosno tuga za njima
ako su ih ostavili – može se reći da je život gastarbajtera
mnogim ženama daleko teže padao nego njihovim muže-
vima. Možda zato ne treba da čudi da su žene, većinom,
bile te koje su uzimale državljanstvo stranih zemalja kada

im se za to ukazala prilika. To im je davalo osećaj sigur-
nosti, kao i mogućnost da preko svog državljanstva deci
obezbede boravišnu dozvolu u inostranstvu. Odbijanje dr-
žavljanstva zbog osećanja patriotizma ostavljale su svojim
muževima.
No, priča o našim ženama-migrantkinjama ima i drugu,
svetliju stranu. Ivanović piše da je "zapošljavanje velikog
broja žena u inostranstvu imalo dalekosežne posledice na
promenu njihovog položaja unutar jugoslovenskog društva,
posebno u seoskim zajednicama. Uloga žene se najednom
naglo izmenila – ona je sve više postajala izdržavalac poro-
dice... S druge strane to je uticalo i na svest žena, koje su po-
čele da se osećaju više samostalnim i ravnopravnijim u odno-
su na muževe. Supruga je sada bila partner koji je ravnoprav-
no participirao u izdržavanju domaćinstva, a samim tim
imala je pravo na donošenje odluka" (Ivanović 2012, 315).
Budući da su većinu naših sagovornika činili bračni
parovi koji su zajedno radili u inostranstvu, izdvajam slu-
čaj S. R. iz Braničeva koja je sama otišla kada joj se muž
razboleo: nije se imalo, muž nije radio, samo ona, ali od
jedne plate nije moglo ovde da se živi, imala svoje dvoje
dece i zatekla i muževljevo dvoje dece iz prethodnog bra-
ka. Tada je donela odluku da za sestrom ode u Švajcarsku
1986. godine. Muž je ostao sa decom i svojom starom
majkom na selu da ih čuva, radio je njivu. U njihovom
slučaju uloge su se preokrenule.
Značajno je to da su danas uglavnom žene te koje ne
žele da se vrate u Srbiju. Osnovni razlog jesu deca i unuci
koji sada tamo žive i u čijoj blizini one žele da ostanu, ali
što je takođe važno, znače im i mnoge prednosti života na
zapadu, poput redovnih primanja, dobrih lekarskih usluga
i raznovrsnosti svakodnevnih događaja. Komentar nekih
naših sagovornika otkriva tu novootkrivenu svest i slobo-
du naših žena gastarbajtera: "Muškarci hoće da se vrate, a
žene ne žele. One se pitaju šta ovde da rade. Tamo proše-
taju, lepše im je, tamo ima svoju platu a ovde retko koja
radi, naše žene ovde ne rade, a tamo se oseća ekonomski
slobodnija, zanimljivije im je, gleda lepe izloge, ima više
sadržaja".
c) Stanovanje – etno-socijalno obeležje gastarbajtera
Pored radnog mesta, stanovanje predstavlja drugu

ključnu odrednicu društvenog i ekonomskog položaja rad-
nika u inostranstvu. Stambena situacija gastarbajtera bli-
sko je povezana s njihovom ulogom i statusom koje imaju
u zemlji domaćina, a značajno se razlikuje, s jedne strane,
u zavisnosti od zemlje useljenja, njenog standarda i imi-
gracione politike, a s druge strane od dužine boravka u
radnoj imigraciji i motivacije za ulaganje u stambeni pro-
stor. Vladimir Ivanović konstatuje da je problem stanova-
nja imao posebnu dimenziju budući da je otvarao najveći
prostor za diskriminaciju. Upravo su se pri iznajmljivanju
stanova gastarbajteri susretali sa svim predrasudama do-
maćeg stanovništva, primorani najčešće da iznajmljuju
stanove u vrlo lošem stanju i plaćaju ih višestruko iznad
realne cene (Ivanović 2012, 226, 300).
U prvim godinama ekonomskih migrantskih iseljavanja

situacija je bila veoma loša. Radnici koji su organizovano
preko Biroa odlazili na rad u Nemačku susretali su se sa vr-
lo nepovoljnim uslovima stanovanja. "Kolektivni smeštaj u
drvenim barakama nekadašnjih logora, kao i u samačkim
domovima predstavljao je najčešći prvi vid smeštaja za
strane radnike, karakterističnim za SR Nemačku" (Ivanović
2012, 221). Hajmovi ili "domovi za strance", odnosno "Ga-
starbeiterlageri" činile su "drvene barake ograđene bodlji-
kavom žicom" (Ibid, 223). Kakav je to utisak ostavljalo na
naše ljude rečito svedoči izjava našeg sagovornika iz sela
Zelenik: "Kad sam ja video gde žive?! Barake! Jao, gde sam
do’šo! Šta sam zamišlj’o!" Sličnu situaciju u Austriji opisu-
je Darko Markov u svom romanu: "Kad su me odveli prvi
put, kuvo sam na rešo... i spavao s oni ludaci po četvorica u
sobu... sve vlažno... prozori ne dihtuju, stavljali smo ćebad
u prozore... nema di da se opereš" (Markov 2010, 66).
Ovakav način stanovanja nije pružao ni udobnost ni
privatnost radnicima koji su se u tim prenatrpanim i iz-
dvojenim barakama osećali izolovano "kao u getu". Vre-
menom su se, ipak, uslovi stanovanja popravljali, a mnoga
velika preduzeća u Nemačkoj i Austriji izgradili su poseb-
ne samačke hotele za svoje strane radnike (Ivanović 2012,
225). U Francuskoj, kako piše Jadranka Čačić, nuđen je
smeštaj u posebnim četvrtima gde su građene zgrade s
umerenim cenama stanarina za radničku klasu, dobrim de-
lom imigrantskog porekla. Bez obzira na to, kaže Čačić,
što bi se mnogo toga kritički moglo reći o tim četvrtima i
segregacijskoj politici, stambeni uslovi koji su se tu nudili
bili su daleko iznad onih koji bi, u okviru svoje socioeko-

nomske kategorije, gastarbajteri imali u vlastitoj zemlji,
stoga su njihov stil života i niski kulturni prohtevi činili te
životne uslove prihvatljivim (Čačić 1988, 254).
Naši sagovornici iz sela Vasilj, koji su kasnih 60-ih i
početkom 70-ih otišli u rudnik na rad u Nemačku, govore
o sličnim iskustvima u rešavanju stambenog problema. U
početku su živeli u samačkim stanovima predviđenim za
smeštaj rudara, potom su iznajmljivali sobu u kući u kojoj
su takođe živeli i ostali radnici različitih nacionalnosti, da
bi na kraju, ako bi prešli da rade u fabrici, od firme dobili
stan na korišćenje. Po opštem zapažanju, nakon godinu-
dve dana gastarbajteri bi obično napuštali kolektivni
smeštaj i tražili nameštene sobe ili stanove, pogotovo oni
koji su želeli da dovedu i svoje porodice.
I u Austriji se većina naših radnika snalazila kako je
umela u lošim stambenim uslovima, mada su tamo speci-
fičnost predstavljali tzv. hauzmajstorski stanovi. Ivanović
konstatuje da je gotovo 47% naših ljudi u Beču na taj na-
čin rešilo stambeno pitanje, što potvrđuju i naši sagovorni-
ci koji tamo rade. Dobiti kućepaziteljski stan značilo je bi-
ti oslobođen stanarine i imati neku nadoknadu u vidu pla-
te, ali je takođe značilo skoro danonoćnu domarsku oba-
vezu brige o zgradi. Ipak, to je bio san mnogih naših rad-
nika: "To je za nas bilo kao da sam dobila na lotou ne
znam koliko" (Ivanović 2012, 233). Naš kazivač V. M. iz
Klenja živi u takvom hauzmajstorskom stanu sa ženom,
ali pritom ističe – "u dobrom becirku", stavljajući do zna-
nja da nije svejedno u kom kvartu Beča se živi, pa samim
tim ukazuje da se on popeo "lestvicu više" u odnosu na

većinu naših gastarbajtera koji su mahom koncentrisani u
bečkim okruzima iza Gürtla, najviše u 16. (Ottakringer) i
10. (Favoriten) "becirku" (10. okrug, stari radnički di-
strikt, inače slovi za najgori gradski rejon koji se nalazi u
blizini Südbahnhofa – južnog kolodvora na koji stižu ar-
mije radnih migranata s juga i jugoistoka Evrope).
U pitanju je više nego skroman smeštaj koji se sastoji
iz sobe i kuhinje, dok se voda i zajednički WC najčešće
nalaze u hodniku zgrade. Slikovit opis takvog hauzmaj-
storskog stana i načina života daje pisac Darko Markov u
svojoj knjizi Sumrak u bečkom haustoru, o životu naših
gastarbajtera i o posledicama "stanovanja u D kategoriji,
kako su pedantni Austrijanci klasifikovali takav stil živo-
ta" (Markov 2010, 22):
"Kultna stavka u životima ljudi, kojima je krajnji domet

Zimmer-Küche. Ceo život je trebalo smestiti u tih 28 kvadrata,
saživeti se sa patološkim frustracijama koje su ljudi dobijali od
takvog stila života. Još ako bi WC i voda bili na hodniku, na po-
misao noćnog mokrenja čovek bi izgubio volju za životom. Tek
kad bešika više nije mogla da izdrži, odlučio bi se za taj luksuz
da ustane iz kreveta i ode 10-15 metara do WC-a, da ga zaplju-
sne promaja iz dvorišta, da onako sanjiv ne potrefi odmah klju-
čaonicu, da nepažljiva žena negde zaturi ključ, ili ne pronađe
odmah papuče i, naravno, baš tog momenta i komšija Turčin
ima isti problem pa ga je za trenutak preduhitrio.....Obično se
čovek posle takve golgote rasani i zaspe ponovo na petnaest mi-
nuta pre nego mu zazvoni budilnik...Tako je i nastala ona čuve-
na izreka: ’Blago teb, WC ti oma do vrata’".
Takav sasvim skroman i nekonforan smeštaj bio je de-

lom stvar nužde, nepovoljnih uslova iznajmljivanja stano-
va i predrasuda domaćeg stanovništa prema komšijama
"Čušima", ali delom je bio i izbor samih gastarbajtera koji
su na taj način mogli da odvoje deo novca za ulaganje ko-
je je njima mnogo više značilo – na velike, upadljive kuće
u rodnom kraju. Najveći broj naših gastarbajtera štedeo je
i odricao se da bi napravili ogromne kuće koje će opremiti
za to vreme najmodernijim, najboljim i najskupljim stvari-
ma. Naš sagovornik V. M. iz Klenja to sažima u jedno-
stavnu konstataciju: "Naši ljudi ne mogu na obe strane da
žive luksuzno, ili tamo ulažu a ovde ne, a ako ovde grade
luksuzne kuće tamo žive veoma skromno".
Međutim, veliki broj naših sagovornika ističe da mnogi
gastarbajteri i dalje "loše žive" u Austriji i Italiji na primer,
ali da je situacija sasvim drugačija u zemljama poput Švaj-
carske ili Švedske koja ima visoko razvijenu socijalnu poli-
tiku. Naime, u tim zemljama postoje različiti podsticaji da
se uslovi života gastarbajtera regulišu po daleko višim stan-
dardima koji podrazumevaju veće i udobnije stanove, pri-
merene broju članova u domaćinstvu i njihovim različitim
potrebama. B. V. iz Klenja koji živi u Švedskoj kaže "da te
zakon tera da ako imaš decu moraš da im obezbediš ade-
kvatne uslove za život i obrazovanje", i ističe da su zakoni
u Švedskoj takvi da podstiču ljude na napor da steknu i odr-
že viši standard, podvlačeći razliku u odnosu na Austriju
gde takvi podsticaji, po njegovom mišljenju, ne postoje, pa
naši gastarbajteri mogu u Beču "da žive i bedno da bi ušte-
deli što više para".
Osim toga, od pre nekoliko godina primetna je tenden-

cija naših gastarbajtera da se odlučuju na trajne investicije
u inostranstvu, kupujući tamo stanove, kuće, vikendice.
Ovo značajno preusmeravanje ulaganja finansijskih sred-
stava u nekretnine predstavlja posledicu spoznaje mnogih
gastarbajtera da se njihov život trajno i čvrsto vezao ne za
zemlju maticu već za zemlju imigracije. Promena životne
strategije – koja je izuzetno važan pokazatelj prelaska iz
kategorije gastarbajtera (privremenog gosta-radnika) u ka-
tegoriju emigranta (trajnog iseljenika) – ima višestruke i
kompleksne posledice za obe zemlje, i porekla i useljenja.
Sasvim je sigurno da aspekt kvaliteta stambenih uslova
utiče na ostvarivanje socijalne uloge i s njom povezanog
statusa gastarbajtera u inostranstvu: da li će se on osećati
poštovan, jednakovredan, zaštićen i zadovoljan u direkt-
noj je vezi sa standardom koji realizuje u zemlji radnog
boravka, jer nije svejedno da li ima svoju odvojenu sobu
ili istu sobu deli sa još troje, četvoro osoba makar mu bili i
najbliži srodnici a kamoli stranci, da li ima sopstveno ku-
patilo ili obavlja higijenske potrebe u hodniku u zajednič-
kom toaletu, a pere se u lavoru.
d) Dokolica – uloge i statusi u privatnoj sferi
Svoju socijalnu ulogu u privatnoj sferi u zemlji imigra-

cije gastarbajteri različito ispoljavaju i ocenjuju.
Jedni žive i danas izuzetno skromno, svedenih društve-
nih i kulturnih potreba:
-"Nikako nigde... Jedu hleba i pekmeza, kupuju jeftine stva-

ri... Ispada da stalno počinju iz početka";
-"Kažu – idu na odmor u Klenje, a ja im kažem – kakav ti je
to odmor, znaš li ti za neko letovalište, a oni ne znaju niti su
ikada bili";
-"Nikada nismo išli na more, samo smo radili. Ništa nismo
videli dok nismo otišli u penziju".
Kada dođu kući na odmor pomažu u poljoprivrednim i

drugim poslovima, ili dovršavaju započete kuće, tako da se
za mnoge od njih odmor pretvara u rad ali u rodnom mestu.
S druge strane, nastoje da nadoknade svoju potrebu za pro-
vodom i uživanjem, "da sebi daju oduška", pogotovo mlađi
pripadnici druge generacije gastarbajtera, često preplaćuju-
ći izlaske i provode što kod njihovih sunarodnika ostavlja
utisak "da se razmeću, razbacuju s parama". Jedan kazivač
koji je išao na rad u inostranstvo pa se vratio u Srbiju, ponaša-
nje gastarbajtera za vreme odmora u domovini tumači i njiho-
vom željom "da se dominira, strašno im je važno da pokažu
kako imaju puno para jer samo tako mogu biti uvažavani u
ovdašnjoj sredini, dok s tim novcem ne mogu da dominira-
ju, da se nameću u inostranstvu". Citira pesmu Bore Đorđe-
vića kao tipičnu sliku ponašanja gastarbajtera u dokolici:
"Kad subotom narodnjaci dođu, ja o vrat okačim kravatu,
pa povedem sebi gospođu i ponesem celu svoju platu".
Drugi su nastojali da prošire opseg svog životnog stila i
iskoriste prilike koje su im se nudile u inostranstvu: "Imao
si i da zaradiš i da potrošiš, i da kupiš i da prođeš, čim si
imao taj novac hteo si više"; "Novac treba da se potroši,
ako se već može zaraditi tako teško i pod takvim uslovima,

sa takvim odricanjima, onda ne vredi ni da se čuva. Treba
zadovoljstvo. I ja sam sve to prošao, ali tamo gde je imalo
gde da se prođe, tamo u Nemačkoj".
Danas sve veći broj gastarbajtera svih generacija kori-
sti prednosti života u evropskim zemljama koje uključuju
sticanje nekih novih kulturnih navika, kao i pogodnosti
koje im pruža solidan materijalni status, a što se ogleda u
kupovini nekretnina u stranim zemljama, u vožnji dobrih
automobila, kupovini kvalitetne i firmirane odeće na ras-
prodajama u velikim tržnim centrima, povoljno snabdeva-
nje raznim potrepštinama, u turističkim putovanjima i od-
lascima na more umesto u rodna sela na odmor. Ta slika
navika i ponašanja naših gastarbajtera se u dobroj meri
promenila nakon višedecenijskog života pod uticajem dru-
gačijih kultura. Ona ih, takođe, sve više udaljava od statu-
sa gastarbajtera i približava statusu trajnog emigranta iz-
građenih drugačijih navika i pogleda na svet.
Svoje potrebe za druženjem u inostranstvu mnogi su ne-
kada upražnjavali kroz jugoslovenske klubove organizovane
u brojnim gradovima zapadne Evrope. Petar Dragišić nagla-
šava da su teškoće u integrisanju u nova društva nametala na-
šim gastarbajterima snažnije međusobno povezivanje, a po-
sledica te potrebe bilo je osnivanje velikog broja klubova ju-
goslovenskih radnika u zemljama zapadne Evrope. "Delat-
nost klubova je najčešće obuhvatala kulturne i zabavne aktiv-
nosti, kao i različite oblike informisanja" koji su za cilj imali
da kod radnika održe pozitivan stav prema jugoslovenskom
sistemu. Klubovi su organizovali ansamble narodnih igara,
sportske sekcije, filmske predstave, zabavne večeri i nastupe

gostiju iz Jugoslavije" (Драгишић 2010, 128, 130).
Jedan kazivač, bivši gastarbajter u Francuskoj, priča ka-
ko se družio najviše sa Jugoslovenima koje je uglavnom
upoznavao u kafani: "Upoznaš jednog i odma’ znaš njih de-
set. Okupljali smo se u bistroima i posle u tom klubu Jugo-
slovena koji se zvao "Jugo braća". Pravili smo igranke,
igrali smo fudbal, imali smo i svoj fudbalski klub, organizo-
vali smo takmičenja." Bilo je i onih kojhi nisu odlazili u ju-
goslovenske klubove, nije im se sviđala atmosfera ili nisu
želeli da plaćaju članarine i nadoknade, no za većinu period
do početka građanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji obeležen
je pozitivnim uspomenama na druženje među jugosloven-
skim radnicima u inostranstvu. Petkom ili subotom je bilo
obavezno okupljanje kao i za sve državne praznike: "Spre-
mali smo hranu, pekli prase, pevali, igrali... Onda nismo
znali ni ko je odakle, mi nismo pravili razliku"; "Živeli smo
k’o braća tamo", "Nisu se pravile razlike, svi smo bili Jugo-
sloveni, živelo se bolje, moglo se i bolje zaraditi, bilo jeftini-
je". Klubovi su im pomagali da se sprijatelje i zbliže s dru-
gim gastarbajterima, da razmenjuju informacije, da saznaju
šta se zbiva u domovini, dolazili su u goste domaće folklor-
ne grupe, estradni zabavljači i sportski klubovi i nije se gle-
dalo ko je kakve nacionalnosti – "neki put mi je Slovenac
bio bolji nego moj Srbin". Međutim, situacija se promenila s
ratovima 90-ih: "Kako je ovo počelo svi su se razišli".
Danas su klubovi i udruženja organizovani po nacional-
noj osnovi, dok mnogi smatraju da je vreme rasterećenog i
bezbiržnog mešovitog nacionalnog druženja zauvek prošlo.
Međutim, neke stvari se od skoro menjaju na planu kultur-

ne politike i ponude koja se nudi našim ljudima u inostran-
stvu, sudeći barem po situaciji koja je sve vidnija u Beču, na
primer. Naš sagovornik Darko Markov kaže da je od pre 3-4
godine počelo masovno osnivanje udruženja i klubova koji
imaju prosvetne, kulturne, neke i političke pretenzije, i ma-
hom menadžerske funkcije. On je osnovao udruženje Reč,
boja, ton. Imao je vinski podrum, dovodio muzičare i glum-
ce. "Počeli ljudi da se okupljaju, fali im, imali smo dobru
energiju, svirali gitare, zvali umetničke predstave", i zaklju-
čuje: "Ipak, promenila se situacija, postoje sada i neka dru-
gačija udruženja koja vode računa o elitnoj kulturi i umet-
nosti, dok su se nekada naši klubovi svodili na folklor, roš-
tilj i tombolu." Austrija finansira osnivanje i rad tih udruže-
nja u duhu proklamovane integracije i multikulturalizma,
dok naša ambasada ne učestvuje u njihovom finansiranju.
S druge strane, prijateljstva sa domaćinima u zemlji
imigracije uglavnom se svode na formalne odnose: "Sa
Austrijancima radiš, a sa Srbima se družiš". Darko Mar-
kov iz Beča kaže da se naši ljudi malo druže s Austrijanci-
ma, bez obzira što će mnogi reći drugačije, ali "to nije tač-
no i to ne zato što mi nećemo s njima da se družimo, već
neće oni. Oni vas neće slagati ali neće ni da se druže, sve
se svodi na neku kurtoaziju. Pokušavaju naši, dovode ih na
naše svdabe. Ali, ima i s naše i s njihove strane problema".
Druže se u posebnim prilikama i jasno definisanim situaci-
jama poput onih koje pominje sagovornica iz Vasilja:
"...na njihov Božić, Uskrs, nji’ovi rođendanovi. Na njih
smo bili pozvani obavezno. Tamo bez zvanicu nema da
ideš, da ti upadneš. Pa smo bili i ako umre, na sahranu.

Na sahranu se isto poziva... Za sahranu pozivnicu dobijaš.
Koverta, a na njoj crni krst, ti dobiješ direktno na adresu.
To je bilo to". Neki zovu prijatelje strance na večere i spre-
maju im naša jela koja im se, kažu, veoma sviđaju, a slave
i naše i njihove praznike. Ipak, odnosi sa strancima, iako
mahom dobri, svode se na vreme provedeno na radu ali
retko kada i u privatnoj sferi. Mada je "većina stranih rad-
nika izražavala želju za dubljim i češćim kontaktima sa do-
maćim stanovništvom van radnog mesta" (Ivanović 2012,
307), ta želja je za mnoge ostala tek delimično ispunjena.
Studije o životu drugih ekonomskih migranata različitih
nacionalnosti pokazuju isti obrazac: druženja se odvijaju
pre svega unutar iste nacionalne pripadnosti, potom izme-
đu gastarbajtera/ekonomskih migranata različite nacional-
nosti – "s njima smo se dobro razumeli", pa tek na kraju sa
domaćim stanovništvom. 7 Kroz svoj glavni lik u romanu –
7
Mešoviti brakovi druge i treće generacije gastarbajtera, koli-
ko god procentualno bili mali, potvrđuju ovaj obrazac: reč je pre
svega o supružnicima koji su i sami stranci u zemlji imigracije.
Primera radi, jedna naša sagovornica, Vlahinja poreklom, koja ži-
vi u Švajcarskoj gde je i cela njena uža i šira rodbina – tri sestre i
brat sa svojim porodicama, saopštava da u porodici imaju snaje
poreklom iz Bosne, Rumunije, Vijetnama i Filipina, dok je jedna
sestričina udata za polu Švajcarca-polu Italijana. Situacija se sva-
kako ne može generalizovati na osnovu jednog primera, i mada
su preferencije i dalje na strani supružnika iste nacionalnosti i ve-
re, sve je više i mešovitih brakova. No, ono što je ovde bilo zna-
čajno istaći jeste činjenica da su i supružnici -stranci takođe emi-
Radišu, Darko Markov opisuje upravo ovakvu skalu odno-

sa između naših i drugih gastarbajtera, kao i sa domaćim
stanovništvom (Markov 2010, 15):
"Bre, mislim se nešto pa dvajestpet godina sam ovde, a ne-
mam nijednog švabu da mi neki prijatelj. Sprijateljio sam se i sa
Turci, kakvi su, takvi su, opet imu nekako dušu, lakše se, bre,
razumimo...Dobar sam i sa Kinezi, pa sa Indijci... Sporazumim
se njima, pre im se svidi i naša muzika, a ovo, bre, ko da ne ži-
vimo tuna jedni pored drugi...Oni će mi kažu ne valja naša mu-
zika i da smo ludi što pravimo svadbe i trošimo tolke pare...Ne,
nego ćemo ko oni, svaki plaća svoj račun u kafanu, pa čovek i
žena, kad idu tamo, svaki da plaća svoje... da begam od rođene
dece i da ih isteram sa 18 godina iz stana i samo da vičem kako
mi treba mir i da bežim od sveta...Koliko sam u firmu još mi ni-
jedan švaba nije platio pivo il da me ponudio nešto da jem kad
sedimo na pauzu. Doduše, nema da ti nešto podmetnu ko ovi
naši, al opet, bre....Govoru nam kako se ne živi od istorije, kako
treba sve da zaboravimo, pa što oni ne zaboravu njino?"
e) Etnički aspekt položaja gastarbajtera: odnos doma-

ćeg stanovništva prema stranim radnicima
Etnički aspekt gastarbajterskog statusa mnogi iz prve
generacije ocenjuju kao nebitan. Saglasni su u tome da ni-
kakve probleme nisu imali zato što dolaze iz Srbije ili što
granti u zemljama useljenja. O toj pojavi svedoči i napis u listu

Večernje novosti od 2. 03. 2013: "Resavski potomci nose čudna
imena, snahe i zetovi "stižu" iz Francuske, Nemačke, Austrije... ali i
iz Kameruna, Maroka, Sudana, Turske i drugih delova sveta".
su Srbi, da su ih stranci "lepo primili", da se zbog toga ni-

kada nisu osećali diskriminisano. Zapravo, jugoslovenski
identitet činio je značajan deo njihovog pozitivnog iskustva
stranstvovanja. I to se promenilo s ratovima 90-ih i raspa-
dom Jugoslavije, a loš imidž Srbije, tada stvoren u zemlja-
ma Evrope, veoma sporo se menja, ili nikako – po njiho-
vom utisku. Naši sagovornici u Beču primećuju da u javno-
sti, u medijima "ako bi neki Srbin nešto dobro i vredno ura-
dio onda mu napišu samo ime i prezime, ali ako bi nešto lo-
še uradio, recimo ukrao, odmah napišu – ukrao Srbin". Danas
se mnogi srpski migranti zbog svega toga osećaju kao građa-
ni drugog i "trećeg reda" kako sami kažu, što ih tišti i boli.
Teško je, međutim, ne uočiti kontradiktornost u izjavama
gastarbajtera da se nisu osećali diskriminisano iako su dobro
poznate različite diskriminatorne prakse i brojni negativni
stereotipi koje je o našim, ali i drugim stranim radnicima,
imalo stanovnštvo zemalja domaćina, i to od samih početa-
ka masovnih ekonomskih migracija nakon II svetskog rata.
Mnoga sociološka istraživanja o migrantima u inostranstvu,
kao i analize inostrane štampe pokazuju snažan udeo nega-
tivnih stereotipa u odnosima prema stranim radnicima koje
se u pojedinim slučajevima "graničilo s aparthejdom", po-
put primera bečkog gradonačelnika, koji navodi Vladimir
Ivanović u svojoj knjizi, koji je 1971. godine predlagao da
se stvori tzv. Tschuschenviertel – kvartir za Čuše, u blizini
bečkog južnog kolodvora (v. Ivanović 2012, 300, 305). 8
8
Barbara Herzog-Punzenberger navodi da je po istraživanji-
ma EUROSTAT-a Austrija najksenofobičnija zemlja u Evropi, i
Taj pogrdni izraz Čuš (Tschusch) za Srbe, i načelno

stanovnike sa Balkana, i danas se često čuje u Austriji, 9
što su nam potvrdili naši sagovornici iz Beča koji su nam
saopštili svoje saznanje o etimološkom poreklu ove reči
koje su, pak, doznali iz razgovora sa nekim svojim austrij-
skim sugrađanima. Reč, navodno, potiče iz vremena kada
su Srbi u Austrougarskoj bili graničari u Vojnoj Krajini i
međusobno se dovikivali sa "čuješ", što je pripadnicima
nemačke nacije auditivno ostalo u sećanju kao "čuš" i se-
mantički ušlo u upotrebu kao pogrdni naziv za ovu grupa-
ciju ljudi, kasnije proširenu na gastarbajtere i druge emi-
grante sa Balkana.
U prvo vreme masovnih migracija većina domaćeg sta-
novništva je jedva imala direktnog kontakta sa stranim
radnicima, niti su to želeli, čak ni da ih imaju kao komšije
a kamoli prijatelje, predrasude su bile snažne i široko ras-
da pored Švajcarske ima najrestriktivnije regulative za legalan

boravak stranaca (Herzog-Punzenberger 2003, 1123). Austrija
ni danas sebe ne smatra imigracijskom zemljom (kao ni Nemač-
ka), pa Barbara Herzog-Punzenberger zaključuje da je začuđu-
juće to da u poimanju nacionalnog identiteta Austrijanaca ima
tako malo refleksije na multietnički sastav Austro-Ugarske i na
dugu i bogatu istoriju migracija. I pored velikog procenta stra-
naca u udelu stanovništva, monoetnički ideal Austrijanaca pred-
stavlja preovlađujući koncept (Ibid, 1121-1122).
9
Naš sagovornik Darko Markov iz Beča kaže: "Mi njih zove-
mo Švabe, a oni nas Čuši – Scheisstschuss – ’usrani Čuš’, ’gov-
narski Čuš’. To je njima kao psovka. Ako bacite papir na ulicu, pre-
sečete mu put, pričate glasno, to će vam reći, to im je omiljeno".
prostranjene što su pokazala mnoga istraživanja javnog

mnjenja. Uporno su previđali da se njihove zemlje izgra-
đuju i napreduju u dobroj meri zahvaljujući upravo radu
tih čudnih i nepodobnih stranaca "koji nimalo ne izgledaju
prijateljski" (v. Ivanović 2012, 236, 298-300).
Primedbe domaćeg stanovništva na račun gastarbajtera
uglavnom su se ticale izgleda, nečistoće, bučnosti, preve-
likog neprimerenog gestikuliranja, nepoznavanja jezika,
nepridržavanja pravila lepog ponašanja, doživljavani su
kao opasni i bahati. Navodna tamnoputost je posebno uoč-
ljiva odlika gastarbajtera s juga koja u velikoj meri izaziva
predrasude kod stanovnika zapadne i severne Evrope. Ta-
ko će naši sagovornici koji rade u Švedskoj reći da ih ta-
mo zovu crnoglavcima bez obzira što su mnogi naši ljudi
plave kose i svetle puti. Simptomatično deluje priča o gru-
pi vlaških gastarbajtera iz Srbije u Danskoj: hvaleći se da
su se uspešno, mirno i "tiho" integrisali – skoro do "nevi-
dljivosti", prihvaćeni i uvažavani od sugrađana Danaca,
kao jedan od važnih razloga "navode to što fizički i kul-
turno liče na Dance, zbog čega se veoma ponose": "Mi ne
predstavljamo uočljiv kontrast Dancima. Nemamo tamnu
kožu, a naša kultura i običaji nisu drugačiji od danskih
običaja" (Juul 2011, 239, moj kurziv).
Vlade nekih zemalja činile su napore, kroz zakonske
propise ili medijske kampanje, da utiču na tolerantnije sta-
vove svojih građana prema stranim radnicima, što je vre-
menom dalo rezultate i poboljšalo njihove predstave i od-
nos prema gastarbajterima. Vladimir Ivanović, na primer,
analizira austrijsku kampanju "Kolarić" započetu 1972. go-
dine za tolerantniji odnos domaćina prema stranim radnici-

ma – u cilju da se podigne svest građana o značaju gastar-
bajtera za privredni oporavak zemlje, za humanije sagleda-
vanje stranih radnika kao "ljudi poput nas" koji imaju svoju
porodicu, vredno rade, marljivi su i štedljivi "i čim ostvare
svoj san vratiće se", a takođe i kroz pokušaj da se pogrdan
izraz Čuš zameni nekim prikladnijim izrazom. Tri godine
nakon početka kampanje istraživanja javnog mnjenja su
ustanovila znatno poboljšanje stava prema stranim radnici-
ma, veće razumevanje za njihov položaj i probleme. Štavi-
še, tokom narednih godina, kako primećuje Vladimir Iva-
nović, u Austriji je "počela da se javlja nova slika u štampa-
nim medijima. On [jugoslovenski gastarbajter] se više nije
prikazivao kao ubogi radnik, već se govorilo o njegovom
uspehu u Austriji". Taj novi lik postao je "vlasnik kafane,
radnji, restorana". "Oni su došli u Austriju kao posloprimao-
ci, a ostali kao poslodavci" izveštavala je austrijska štampa
(Ivanović 2012, 301-306). Naravno da je i to predstavljalo
ulepšanu sliku stvarnosti, ali izgleda da se ipak dogodio bi-
tan pomak u percepciji domaćeg stanovništva. No, mnoge
predrasude su ostale,10 a prema Srbima još dodatno pojača-
ne zbog negativne medijske prezentacije tokom 90-ih.
10
"Rasprava o doseljenicima s vremena na vreme se iznova
razbukta. Tako je, na primer, pre dve godine (2009, prim. autora)
bivši visoki zvaničnik Bundesbanka i član Socijaldemokratske
stranke SPD Tilo Saracin u svojoj knjizi "Nemačka ukida samu
sebe" besneo zbog, prema njegovom mišljenju, loše imigracione
politike, muslimanskih doseljenika koji ne žele da se integrišu i
U tom smislu zaista se može postaviti pitanje odakle

mnogim našim gastarbajterima uverenje da nisu bili diskri-
minisani, ističući gostoljubivost, predusretljivost, "dobrotu"
i blagonaklonost stranaca. Odgovori bi se mogli pronaći u
različitim okolnostima susretanja sa diskriminišućim prak-
sama: dok ih je na radnom mestu moglo biti malo ili nimalo
– a to je gastarbajterima bilo najvažnije, po pitanju stanova-
nja, druženja u privatnoj sferi ili nekih drugih kontakata na
javnim mestima te su predrasude dolazile do izražaja. A
zašto nisu bile uočavane – pa, moguće je pretpostaviti da je
jedan od uzroka moglo biti loše znanje jezika i otuda nera-
zumevanje značenja mnogih reči i izraza; razlog je mogla
biti i prostodušna naivnost naših ljudi ili, još pre, osećaj
kulturne inferiornosti zbog čega je i najmanji korektan gest
domaćina proizvodio utisak njihove srdačne gostoljubivosti
i dobronamernosti; ali, smatram da je najznačajniju ulogu u
tome odigrala svesna namera da se previde i prenebregnu
diskriminušući oblici komunikacije a sve u želji da se po
opasnosti koja preti zemlji. Knjiga je nedeljama bila broj jedan na

listi bestselera i glavna tema TV emisija. Diskusija se ubrzo osa-
mostalila pa se odjednom počelo govoriti o uspešnoj i promašenoj
integraciji i "dobrim" i "lošim" doseljenicima. Mnogim strancima
i Nemcima stranog porekla u ustima je ostao gorak ukus.Tako je
postalo jasno da glavnu ulogu ne igraju činjenice – već strahovi
koji se kod ljudi podstiču. Stručni savet nemačkih fondacija za in-
tegraciju i migracije već godinama upozorava na to da u Nemač-
koj ne postoji ’kultura dobrodošlice’". Izvor: Nemačka (nije) ze-
mlja migranata, http://www.dw.de/nema%C4%8Dka-nije-zemlja
-migranata/a-16293861.
svaku cenu opstane i ostane u tuđini, da se ostvari zacrtani

cilj bez obzira na (prolazne?) nedaće, poniženja i netrpelji-
vost domaćina.
f) Porodične uloge i odnosi
Pitanje generacijskih odnosa i odgojiteljskih uloga u

migrantskim porodicama vrlo je kompleksno. Migrantske
porodice se uglavnom pojavljuju u dva oblika: podeljene
ili bilokalne – kada su neki članovi porodice u inostran-
stvu a drugi u domovini; i celovito dislocirane, tj. cela po-
rodica odseljena u inostranstvo. Anić i Wolf (1986) sma-
traju da su podeljena mišljenja o tome koja je situacija za
decu (ne)povoljnija budući da "u migracijskim kretanjima
dolazi do gubitka socijalnog i psihološkog oslonca" (Ibid,
51), no u oba slučaja položaj dece je delikatan, kao što je
to i odnos s roditeljima koji se razvija u različitim okolno-
stima u zavisnosti od toga da li deca rastu bez prisustva
jednog ili oba roditelja koji su na radu u inostranstvu, ili
su uz njih. Veliki broj domaćih i stranih istraživača bio je
posvećen ovom problemu, uočavajući mane oba položaja.
U slučaju bilokalnih porodica, u domaćoj literaturi na-
zvanih "novim tipom nepotpune porodice" ili "emigrant-
sko-nepotpune porodice" (Anić i Wolf 1986, 45), obično
planiranih da traju ograničeno vreme budući da se "bilo-
kacija ne može smatrati željenim trajnim rešenjem" (Du-
mančić 1988, 267), konstatovani su problemi emocionalne
deficitarnosti, socijalizacije, interfamilijarnih odnosa i ob-
razovanja. Iako se neki porodični problemi, na prvom me-
stu ekonomski, radnom migracijom mogu ublažiti, ostaje

činjenica da se jedinstvo zajedničkih porodičnih uslova
razbija bilokacijom i da probleme trpe i migrantski i se-
dentirani članovi porodice (Dumančić 1988, 269).
S druge strane, boravak celih odseljenih porodica u
inostranstvu skopčan je s problemima izgrađivanja ličnog
i kulturnog identiteta u uslovima uticaja strane kulture i
jezika, različitih vrednosnih sistema, razlika u vaspitnim
uticajima u porodici i društvu prijema, itd (Anić i Wolf
1986, 43). Jadranka Čačić naglašava da je proces transfor-
macije u emigracijskoj situaciji veoma komplikovan, da
dolazi do rascepa između prve i druge generacije koji nije
tipični generacijski sukob, već je izazvan diskontinuitetom
nekih osnovnih elemenata neophodnih za harmonično ži-
vljenje. Pripadnici prve generacije odrasli su u Jugoslaviji,
u ruralnoj sredini, tamo su odgojeni i tamo su interiorizi-
rali sistem vrednosti i normi i oni se nikada neće poptuno
resocijalizovati u stranoj zemlji, a želja za povratkom, ko-
liko god odlagana, stalno je prisutna u njihovim mislima.
Njihova su deca, pak, rođena i socijaliziraju se u inostran-
stvu 11, interiorizirali su elemente tuđe kulture uporedo s
onim elementima kulture svojih roditelja koji su im bili
dostupni i onoliko koliko su im bili dostupni, tim pre kada
se zna da se porodica okuplja tek kasno uveče "nijemo
gledajući u televizor". Ovaj raskorak u svakodnevnom ži-
11
Konkretno, reč je o Francuskoj gde je sprovedeno istraži-
vanje među decom jugoslovenskih gastarbajtera o čemu Jadran-
ka Čačić piše u svom tekstu.
votu, kaže Čačić, utoliko je otežan nastojanjem roditelja

da konzerviraju svoje običaje koji se sudaraju s daleko
brojnijim i atraktivnijim uticajima zemlje prijema. Štavi-
še, često se dešava da roditelji, neprijateljski raspoloženi
prema društvu prijema, prenose na celu porodicu svoje ne-
gativne emocije i svakodnevne frustracije, a na decu pre-
nose teret svojih neostvarenih ambicija (Čačić 1988, 256,
257, 262).
Među našim sagovornicima sreli smo se s oba tipa po-
rodičnih odnosa – bilokalnim i celovito dislociranim, ali i
sa podvarijantom kada su se deca u kasnijem školskom ili
tinejdžerskom uzrastu pridruživala roditeljima u inostran-
stvu, pa su neka ostajala s njima a neka se nakon nekoliko
godina, sad već kao punoletne osobe, vratili za Srbiju.
Ova podvarijanta celovite dislociranosti naročito je bila
izražena 90-ih godina XX veka pod uticajem građanskih
ratova u bivšoj Jugoslaviji, međunarodnih sankicja Srbiji
a potom i bombardovanja, kada su mnogi naši gastarbajte-
ri zaključili da se ne vredi vraćati u zemlju i, štaviše, na-
stojali da svoju decu, do tada ostavljenu u rodnom mestu,
dovedu u inostranstvo koristeći se mogućnošću da do de-
tetove 16 godine iskoriste pravo na pridruživanje, odno-
sno spajanje porodica. Naš sagovornik iz Klenja koji je ra-
dio u Beču ističe da sve do 90-ih nikome nije ni padalo na
pamet da vodi decu sa sobom. Situacija se promenila sa
ratovima i nestabilnom situacijom u zemlji, i tada su mno-
gi počeli da uzimaju austrijsko državljanstvo da bi mogli
deci da obezbede vize i boravišne dozvole i povedu ih sa
sobom. Slično su 90-ih reagovali naši gastarbajteri i u dru-
gim zemljama, podstičući na taj način novi talas migracija

dece u mlađem i adolescentskom uzrastu. Tako se desilo
da, kako kaže Predrag Marković, imamo "čitav dijapazon
porodičnih aranžmana" (Marković 2012, 166), ili kako to
naziva Jasna Čapo-Žmegač ne samo biloklane već i tran-
slokalne i plurilokalne porodične živote (Čapo-Žmegač
2003). U svim ovim varijantama odnosi roditelja i dece
prolazili su različite faze, ostavljajući posledice po emo-
tivni i psihološki razvoj, socijalizaciju i identitet.
Moj cilj nije da na ovom mestu dublje zalazim u tu
problematiku o kojoj postoji referentna literatura 12, tim
pre što i kazivanja mojih sagovornika potvrđuju većinu
zaključaka do koji su došli naučnici. Namera mi je da kroz
kazivanja gastarbajtera i njihove dece dokumentujem i
osvetlim, njihovim rečima i iskustvom, taj aspekt često
traumatičnih odnosa.
Za većinu gastarbajtera prve generacije prekovremeni

rad, nedostatak slobodnog vremena da se posvete deci,
skučenost stambenog prostora i finansijska teškoća da se
plati čuvanje predškolskog deteta bili su odlučujući faktori
što su svoju malu decu ostavljali bakama i dekama u rod-
12
Predrag Marković ističe da su najveću pažnju naših nauč-
nika privukla deca migranata, njihovo obrazovanje, identitet i
jezički razvoj. Najpotpuniju studiju o tome je u Srbiji objavila
Milena Davidović (Davidović 1999). Najznačjniju literaturu o
porodičnim odnosima gastarbajtera Marković navodi u napome-
ni 198 (Marković 2012, 155).
nom selu da ih čuvaju i podižu. Pritom, imajući na umu da

će se brzo vratiti – za koju godinu – kako su verovali, i
odlazeći s motivom da svojoj deci obezbede bolje uslove
života nego što su ih oni imali, smatrali su da je za decu
najbolje da ostanu u rodnom mestu. Obično je to objašnja-
vano sledećim rečima: "vi čuvajte kuću, a mi ćemo da ša-
ljemo pare". U analizama o odrastanju dece gastarbajtera
koju su podizali bake i deke i šira rodbina ima i pozitivnih
zapažanja o blagotvornom uticaju na emotivnu i društvenu
stabilnost dece, na prevenciji i sanaciji nepovoljnih efeka-
ta roditeljskog odlaska, ali ističe se da oni ne mogu biti
adekvatan nadomestak roditelja (Anić i Wolf 1986, 48;
Marković 2012, 167). U međuvremenu godine su prolazi-
le, roditelji su ostajali na radu u inostranstvu a da se za-
pravo nisu u potpunosti ni ostvarili u svojoj roditeljskoj
ulozi. Jaz koji se stvorio između roditelja i dece za mnoge
je bio težak i bolan, a roditelji su svoju neostvarenu ulogu
nadoknađivali slanjem novca i bogatim poklonima veruju-
ći da će finansijska sigurnost i materijalni aspekt nadokna-
diti njihovo odsustvo i ljubav. Međutim, statusni simboli
poput nove kuće, automobila, najnovijih tehničkih uređa-
ja, lepe garderobe i drugog, koji su se na taj način sticali,
nisu mogli da umanje otuđenost i emotivnu prazninu.
Svi roditelji, majke pogotovo, ističu da im je odvajanje
od deteta užasno teško padalo.
- "Kad smo mi nju prvi put ostavili mi smo do Beogarda pla-

kali. Suza suzu mije. Da crkavaš, ne možeš da progovoriš" (Va-
silj – Nemačka).
- "Verujete li mi kada sam otišla tamo ima svega, ima južno

voće i sve. Ja svako zrno kad sam uzela mislila sam da li ima
moje dete da pojede. Kasnije, kada je kćerka htela da dođe ni-
smo mogli da joj ’sredimo’ papire" (Zelenik – Nemačka).
- V. M. i njegova supruga iz Klenja ostavili su decu u selu,
ćerka je imala 6, a sin 5 godina; nije im bilo lako da ih ostave i
sada se pita da li je možda napravio grešku, ali konstatuje da
"deca koja su otišla s roditeljima više se nikada ovde neće vrati-
ti. Ovde sam ulagao zbog dece koja su tu ostala, a da sam ih
poveo sve bi pare ostale u Austriji".
- S. R. iz Braničeva, koja je ostavila ćerku i sina s mužem a
sama otišla u Švajcarsku, kaže: "Mnogo je teško našim ljudima
kada ostave decu ovde. Pitala sam se da li su večerali, da li su
obučeni, kako im je. To mi je bilo najteže". Stoga je posle četiri
godine, kada joj je muž umro, odlučila da ih dovede kod sebe,
da im pruži ono što nije mogla u Srbiji, da ih kontroliše i pazi.
Ćerka je tada imala 9 godina, dok je sin došao tek sa 16 godna,
nije želeo ranije da dođe zbog društva.
- Naša informantkinja M. J. iz Klenja priča da je isprva žele-
la da dve kćerke zadrži sa sobom u Francuskoj, ali kaže da joj je
bilo veoma skupo da plaća ženu koja bi ih čuvala ("tada je moja
plata bila 700 franaka, a ženu sam morala da platim 400 frana-
ka"), stoga su ih već kao male ostavili sa bakom i dekom u Kle-
nju. Kasnije su hteli da ih dovedu u Francusku ali se "njima nije
tamo svidelo, navikle su na slobodu, da žive na selu".
U ovim kazivanjima uočava se zanimljiv momenat

odbijanja dece da se pridruže roditeljima u inostranstvu
zbog već stečenih navika, društva i vaspitanja drugačijih
od roditeljskih očekivanja, posebno izraženo kod tinej-
džera kojima ideja privikavanja na novu sredinu i nove
vršnjake nije bila primamljiva. Čini se, međutim, da

mnogi roditelji gastarbajteri nastoje da svoju razdvoje-
nost od dece opravdaju time da ona, navodno, nisu želela
da se rastanu od baka, deka, vršnjaka, rodnog sela. Stvar
se dodatno komplikuje ispoljenim kajanjem roditelja što
ih na vreme nisu poveli sa sobom ili dvoumljenjem šta je
bilo bolje uraditi.
Naš sagovornik iz Minićeva žali što sina "nije povukao
za inostranstvo" i kaže da se danas "preispituje za mnoge
stvari" jer "decu nismo gradili onako kako smo hteli", te
danas "mora da izdržava i sina i unuke". Drugi sagovornik
iz istog sela dobio je ćerku u Francuskoj, ali su je sa pet
meseci odveli u Srbiju kod bake na čuvanje. "Tu nam je
bilo teško da se rastanemo od deteta i kasnije nam je bilo
teško. Dolazili smo za odmore. Kasnije kada je ćerka na-
punila 5 godina, doš’o ja da je vodim tamo. Njoj je bilo
lepo u Francuskoj, ja sam je vodio svud, ali je dete počelo
da tuguje i dete se razbole. Doktor nam je rekao da vodi-
mo dete kući, da vratimo dete babi, da tu pomoći nema.
Eto, dete tuguje za babom, naviklo je na babu, što je bila
naša najveća greška. I mi vratimo malu kod bake".
Međutim, reakcija ćerke naše sagovornice iz Vasilja,
na majčine reči da je nisu poveli da živi s njima jer ona to
nije htela, pokazuje sasvim drugačije mišljenje, za koje bi
se moglo reći da ga dele i mnoga druga gastarbajterska
deca: "Nikako nisam htela?! Šta?! Ko me pitao kad sam
bila dete? Tad’ ste mi bili najpotrebniji, kad sam bila peti,
šesti razred. Sva ta ljubav je uglavnom, kao neka nadok-
nada, išla kroz garderobu".
S druge strane neka tadašnja deca, a danas odrasli lju-

di, pomirili su se bili sa životom bez roditelja i, štaviše, is-
tiču da odsustvo rodtelja skoro da nisu ni osetili jer – "ka-
ko može da vam nedostaje neko s kim ne živite, ne znate ni
kakvi su, ni kako bi vam bilo s njima?" (S. P. iz Velikog
Gradišta). Ova rečenica je možda ključ spoznaje tog jaza
koji se u podeljenim porodicama stvorio između dece i ro-
ditelja.
S. P. kaže da nije bio željan roditelja, nije ni znao kako
je to biti s njima pa nije ni znao da li mu nedostaju. "Sme-
tao sam ja njima a i oni meni kada dođu. Mene su vaspita-
vali baba i deda. Kada bi roditelji došli na odmor kući oni
su mi određivali šta treba da radim na način kako su oni to
hteli i videli, što mi je smetalo jer sam drugačije živeo s ba-
bom i dedom". Sada smatra da su na to imali pravo, ali tada
je to drugačije izgledalo. Dodaje da bi, kao mali, uvek s ne-
strpljenjem pitao baku i deku – "kad će da dođu, kad će da
dođu?"... i kada oni dođu izvade sve te poklone, a kada mu
trećeg dana kažu da u 9 uveče ide u krevet, a on na to nije
navikao, on bi pitao – "a kad će da odu?" Prvi put mu je bi-
lo teško i bili su mu potrebni roditelji tek kada je bio u pu-
bertetu, kad je imao 15-16 godina. Išao je na elektrotehnič-
ki zanat, tada se desilo nešto zbog čega je imao probleme,
bio mu je potreban savet šta da radi ali mu baba i deda nisu
mogli pomoći. On roditeljima ništa nije zamerao je jer uvek
imao sve što bi poželeo, ali tada mu je bilo teško što nije
imao s kim da se posavetuje. Kada je otac čuo šta se dešava
odmah je doputovao kući. Pitao je tada oca zašto je otišao u
Švajcarsku, zašto nije ostao ovde sa decom kao drugi očevi
i zašto njega nije poveo. Otac mu je objasnio probleme koje

je ovde imao i svoju dilemu i izbor između dva zla: "da li
da ostanem da te volim i da živimo u nemaštini, ili ću da se
odreknem roditeljskog dela i pružim i sebi i vama bolji ži-
vot". S. P. kaže, da je bio na očevom mestu, da ne zna šta bi
odlučio, ali misli da ne bi ostavio svoju decu. Ipak, dodaje
da on nije ni znao za takvu nemaštinu kao njegov otac, gde
su "svi spavali u istoj sobi a na ulazu umesto vrata držali
ćebe".
Naši kazivači potvrđuju da je generacijsko nerazume-
vanje zbog razdvojenog života veliko i da roditelji stalno
nešto zameraju svojoj deci – kako su neuredni, ne znaju
da rade, nemaju radne navike, olako troše pare i slično.
Stvar je u tome da se gastarbajterska praksa – "čuvajte ku-
ću, deda i baba su tu a mi ćemo da šaljemo pare" osvetila
mnogim porodicama. Predrag Marković ističe da su ga-
starbajteri pokušavali da zanemarivanje svoje dece nadok-
nade na dva načina: da svoje potomstvo okruže materijal-
nim obiljem i da ništa ne traže od njih. "Biti dokoni seoski
’princ’ bilo je često opredeljenje gastarbajterske dece" ka-
že Marković (Marković 2012, 168).
V. M. iz Klenja danas se sekira što su njegova deca
"naučila da se razbacuju s parama koje nisu zaradili", i
uviđa svoju grešku jer im je to godinama omogućavao a
sada ne može da ih obuzda, ne vidi ni način kako to može
da promeni iako mu je jasno da zbog njegove penzije teš-
ko mogu da održe standard koji su ranije imali. Sagovor-
nik iz Vasilja o sinu nerado priča (pomenuo je da pored
kćerke ima i sina tek posle dva sata razgovora). Sin mu se
rodio 1976. godine i kada je imao godinu dana odveli su

ga za Srbiju da ga čuva baka. Sa sinom ne govori, iako ži-
ve u istom dvorištu. Smatra da je razlog tome "babino
vaspitanje" a ne to što su oni, roditelji, ostali da žive i rade
u Nemačkoj – "Otuda je dolazio novac, ona mu je dozvo-
ljavala sve i svašta, i eto i dan danas je takav".
D. Ć. iz Smoljinca priča da su njegovi roditelji bili ti
koji su "čuvali kuću" dok su mu deda i baba radili u Beču
i slali pare, ali kada su "ostali bez para" njegov otac je
morao "po prvi put u 40. godini da se zamisli šta da radi, a
nije hteo da ode u inostranstvo".
N. M. iz Velikog Gradišta, koji se sa 16 godina pridru-
žio roditeljima u Francuskoj ali se posle nekog vremena
vratio u Srbiju, s dosta oštrine komentariše pojavu da su
deca trošila novac koji su im roditelji slali a nisu sticali
radne navike, nisu završavali škole ni zanate, a sada kada
imaju 30 ili 40 godina i treba od nečega da žive i nešto da
rade – sad se "čupaju za kosu": baba i deda su umrli, rodi-
teji u penziji, manje je novca, a ni u inostranstvu se više
posao ne nalazi lako. N. M. smatra da su "gastarbajteri
svoju decu upropastili, ne razmazili. Sve pare koje su za-
radili ulagali su samo u kuće koje sad dođu da okreče, a
nisu ulagali u posao ovde, u privredu, u zanat i radioni-
cu". Tvrdi da većina njih "ne može da sastavi ni 10 dana
zajedno" sa svojom decom koja su ovde ostala, "posvađa-
ju se jer su dva sveta, nemaju zdrav odnos, nisu odrasli
pored svojih roditelja, a danas to više nisu deca, to su lju-
di od 40 godina. Zašto su ostavljali decu ovde? Da im ču-
vaju zidove?"
O različitim iskustvima i sudbini dece koja su otišla s

roditeljima i ostala da žive u inostranstvu postoji nepode-
ljeno mišljenje: "Ta deca se više ne osećaju Srbima, to se
sve više udaljuje", "Oni se nikad neće vratiti". Činjenica
je da se deca migranata daleko lakše integrišu u novu sre-
dinu od svojih roditelja, pod uslovom da su otišla u
predškolskom ili mlađem školskom uzrastu. Tada ona
prolaze proces socijalizacije u stranoj zemlji, usvajaju je-
zik, kulturnu tradiciju, sistem vrednosti i običaje zemlje u
kojoj žive, dok se istovremeno emotivno, socijalno i psi-
hološki sve više udaljavaju od tradicije zemlje porekla
svojih roditelja, gubeći postepeno nacionalna osećanja i
veze s domovinom. Zapravo, kako piše Jadranka Čačić,
emotivne veze nisu dovoljne da bi se formirao kulturni
identitet svojstven zemlji porekla, budući da je za to po-
treban svakodnevni kontakt koji deci gastarbajtera nedo-
staje (Čačić 1988, 262). Iako su skoro sva ta deca, pogoto-
vo dok su bila mlađa, dolazila za raspust u rodno mesto, to
se s odrastanjem proređuje – "njih već tamo više vuče ne-
go ovde". Mnoga deca ni ne znaju srpski jezik ili ga veo-
ma slabo govore budući da roditelji, idući linijom manjeg
otpora, ne nalaze vremena ni volje da ih uče maternjem je-
ziku, a poneka imaju strana imena koja su im roditelji da-
vali uvereni da će se tako lakše asimilovati. 13
13
Dovoljno je, međutim, da imate prezime na "ić" - kažu neki
naši sagovornici - i da budete trajno obeleženi kao stranac, bez
obzira na lični trud i nastojanje u pravcu što potpunije asimilacije.
U sredinama, poput Beča na primer, gde je velika kon-

centracija srpskih gastarbajtera, češća je pojava da se njiho-
va deca međusobno druže, žene i udaju, jedni druge infor-
mišu o zbivanjima i dogodovštinama u domovini, zajedno
odlaze u srpske klubove, kafane i diskoteke, međusobno
podstiču nacionalna osećanja, ali ni to nije garancija op-
stanka čvrste veze sa domovinom, a još manje razlog za po-
vratak u nju. M. D. iz Mrčkovca, koji je živeo u Beču, setno
je konstatovao da su njegova deca zadovoljna tamošnjim
životom i da se neće vratiti: "Odgovaram ih ali ne vredi...
Naučilo je to, ne može više... Naša deca se svađaju na ne-
mačkom a razgovaraju na srpskom! Mentalno su se pošva-
bili". Ova izjava upućuje na još jedan mogući jaz između
roditelja i dece gastarbajtera: izvor sukoba može biti otuđi-
vanje od nacionalnog identiteta i transformacija deteta u
"mladog stranca" drugačijeg ponašanja i svetonazora.
I dok mnogi ističu da roditelji-gastarbajteri, posebno dru-
ge generacije, čine napore u pravcu što brže i uspešnije inte-
gracije svoje dece kako bi im olakšali život u inostranstvu, či-
ni se da gastarbajteri nerado pričaju o teškoćama adaptacije
svoje dece, tako da, na žalost, nismo imali prilike da o tome
mnogo saznamo. 14 Sociološka i psihološko-pedagoška istra-
14
Jedinu priču o teškoćama adaptacije dece u školi i među
vršnjacima u inostranstvu i o jakoj diskriminaciji zbog porekla
čuli smo u Beču od Lj. R. koja u zakupu drži jedan kafe u beč-
kom okrugu Otakringer. Sa suzama u očima i vrlo potresena pri-
čala je o problemima sina i ćerke i o tome da su čak morali da
menjaju školu zbog etničke diskriminacije, često prikrivane dru-
živanja pokazuju da ti problemi postoje kako tokom školo-

vanja, tako i u druženju s vršnjacima ukoliko ne uspeju da
se dovoljno afirmišu zbog slabog poznavanja jezika, socio-
ekonomskog položaja, drugačijih kulturnih navika i slično.
Za društvo primitka oni ostaju "polutani" koje sredina ne
doživljava kao svog, te ostaju stigmatizovani svojim druga-
čijim socijalnim, etničkim i kulturnim poreklom (Anić i
Wolf 1986, 53).15 S. R. iz Braničeva stoga kaže: "Džaba ti
bogatstvo ako upropastiš svoju decu. Najveći uspeh u ino-
stranstvu za roditelje je da svoju decu izvedu na put – da
imaju posao, da se kulturno ponašaju, da znaju naš jezik".
g) Misionarska uloga u domovini
Posebnu ulogu koju neki gastarbajteri sebi pripisuju pre-

ma sunarodnicima nazvaću – misionarskom. Ovaj izraz, ko-
ji uvodim, nisam srela u literaturi ali analiza tog odnosa
obično se razmatra u sklopu povratnih migracija kao tip po-
vratnika inovatora, kao odnos između inovacija i konzerva-
tivizma (Cerase 1974, 258-259; Gmelch 1989, 150-151).
Osoba koja sebe smatra inovatorom trebalo bi da pose-
duje sposobnost i mogućnost da nova znanja i vrednosti
koje je stekla uspešno primeni u rešavanju problema sa
gim razlozima. Dolazak u Beč smatra njihovom velikom greš-

kom i jedva čeka dan kada će se svi zajedno vratiti u domovinu.
15
Anić i Wolf smatraju da se može govoriti o supkulturi mi-
grantske omladine, budući da će beleg "stranca" pratiti i najbo-
lje integrisane.
kojima se susreću on i grupa kojoj pripada. Obično se ta

uloga javlja kod gastarbajtera koji su u inostranstvu pro-
veli više od deset ili petnaest godina, odnosno dovoljno
dugo da bi postali sigurni u neka nova znanja i veštine ko-
je su savladali, i koji su svesno usvojili nove obrasce po-
našanja koje, potom, žele da prenesu i svojim sunarodnici-
ma, bilo tokom povremenih dolazaka u zemlju ili nakon
definitivnog povratka u nju.
Međutim, ne samo naša neposredna iskustva sa terena,
već i brojna inostrana literatura, svedoče o tome da se ga-
starbajteri i migranti povratnici najčešće susreću sa teško
premostivim preprekama i neuspešnim ishodom misionar-
ske/inovatorske uloge. Naime, neki od njih su, po sopstve-
nom kazivanju, pokušavali da sunarodnike nauče funkcio-
nalnijem, profitabilnijem, kulturnijem ponašanju, da im
prenesu svoja saznanja i iskustva koja su stekli u inostran-
stvu, da doprinesu boljem komunalnom životu u selu, ali
nisu uspeli zbog, kako oni kažu, loših radnih navika, pa-
sivnosti i konzervativnosti ovdašnjeg stanovništva:
-"Pokušavam nešto da im objasnim, ali ne slušaju. Pokuša-

vam da im kažem kako da se unaprede, da recimo svi gaje samo
neku kulturu, ren na primer, i da profitiraju od toga, ali oni ne-
će da se menjaju i gaje sve po malo i nemaju ništa od toga";
-"Ja ih učim ovde da rade po zapadnom sistemu, a oni rade
po turskom sistemu".
- Jedan kazivač kaže da je hteo je da ulaže u selo, da asfaltira
ulicu, pomogne seoski fudbalski klub, ali su ljudi nezainteresova-
ni. "Nema edukacije ni informacije, isto kao pre 20 godina".
- "Komšije i dan danas misle da sam ’nenormalan’. Kad

sam sunčane kolektore stavio na krov, komšije nisu ni znale šta
je to, nego su rekli – šta si stavio ona ogledala na krov".
Prepreke uspešnoj misionarskoj ulozi mogu biti kultu-

rološke, klasne i psihološke prirode – konzervativnost i
tradicijski način razmišljanja većinske grupe nije lako pre-
ko noći promeniti niti je grupa spremna da se povinuje
uputstvima nekog koga više, možda, ni ne smatra "jednim
od svojih", ili nekog ko možda ni nema dovoljno ličnog
uticaja i ugleda u rodnom mestu da nametne inovaciju bez
obzira na svoje dobre namere. Vreme boravka takođe uti-
če na neuspeh inovatorske uloge: neko ko je proveo krat-
ko vreme u inostranstvu nema dovoljno iskustva da na-
metne nove ideje; oni koji su već dugo vremena odsustni
smatraju se otuđenim od rodnog kraja i njihov uticaj na
sunarodnike slabi srazmerno dužini odsustva. Prepreke
mogu biti i socio-političke i ideološke prirode na nivou hi-
jerarhije unutar sela/opštine, kada se lokalne strukture mo-
ći otvoreno ili prikriveno suprotstavljaju poslovnim inova-
cijama gastarbajtera u strahu od kompeticije i ugrožavanja
već uspostavljenih ekonomskih i društvenih interesa (če-
sta žalba gastarbajtera da ne nailaze na razumevanje i po-
dršku lokalnih vlasti). Konačno, prepreke su i sasvim kon-
kretne strukturno-ekonomske prirode – razlika između na-
učenih znanja i veština u razvijenim postindustrijskim ze-
mljama i pretežno agrikulturne i zaostalije domaće sredine
je često nepremostiva. Tu bitnu strukturalnu razliku izme-
đu zemlje porekla i zemlje imigracije gastarbajteri, rekla
bih, ne uviđaju sa dovoljno razumevanja i samorefleksije

već su skloni da je tumače lošim mentalitetskim karakteri-
stikama sunarodnika (lenjost, konzervativnost, nepreduzi-
mljivost), ili, pak, neproduktivno kritikuju rodnu zemlju
očekujući da se ona promeni brže i efikasnije nego što je
to realno moguće – "Mi živimo u kamenom dobu, u Šved-
skoj je sve automatizovano". I tako se gastarbajteri vrte u
krug: isti oni razlozi zbog kojih je većina napustila zemlju
javljaju se i kao razlozi njihove naknadne neuspešne misi-
onarske uloge, što rezultira razočaranjem bez dovoljno re-
fleksije uzroka i mogućnosti.
S druge strane, njihove sunarodnike nervira kada ga-
starbajteri "dođu na pet dana pa pametuju".
Mada je bilo znatnih komunalnih ulaganja gastarbajtera
u njihovim rodnim mestima kroz samodoprinos, akcije pri-
kupljanja dobrovoljnih priloga ili zajam za preporod ze-
mlje, što je pomoglo izgradnji puteva, elektrifikaciji, iz-
gradnji vodovoda, škola i drugog, pogotovo u vreme bivše
Jugoslavije (cf. Ivanović 2012, 280-281), zbog pogrešno
usmerenih sredstava, neostvarenih obećanja ili nezaintere-
sovanosti lokalnih uprava, mnogi gastarbajteri se danas ret-
ko odlučuju na konkretna ulaganja u komunalne potrebe
svojih zajednica u domovini.16 Radije se, stoga, priklanjaju
16
"Naši ljudi na radu u inostranstvu bili su apsolutni rekorderi
po visini upisanog zajma za preporod Srbije. Pojedinci su uplaći-
vali i po 400.000 francuskih franaka, oktobra 1989. godine naša
banka imala je devizni priliv od 500 milijardi dinara. Zarobljava-
nje deviza i isplata nižih kamata od dogovorenih, a potom i kasni-
misionarskoj ulozi savetodavca svojim sunarodnicima. Uz

sve pomenute objektivne i subjektivne prepreke, neuspeh
misionarske uloge naših gastarbajtera počiva, u suštini, u
kontradikciji njihovog položaja onako kako bi oni voleli da
ga imaju – delimično se držati po strani, ne ulagati konkret-
no svoj rad u Srbiji, boraviti povremeno i kratko vreme u
rodnom mestu, a davati uputstva i savete sunarodnicima,
"pametovati" kako treba da žive i šta da rade, a potom ih
kritikovati kada se oni o to ogluše i pokažu nezainteresova-
nost, nespremnost na promene pa i netrpeljivost. Uz pretpo-
stavku o dobronamernosti gastarbajtera, mora se reći da mi-
sionarska uloga može biti uspešna samo ukoliko je misio-
nar spreman da u istim okolnostima živi i radi s onima koje
treba da poduči i prosvetli sopstvenim primerom. Tek tada
će njegova uloga, možda, imati nekog efekta.
"Proceduralne šeme": Sve to za bolji život
"Proceduralne šeme" su znanja o određenim vidovima

ponašanja u odgovarajućim situacijama. Primena procedu-
ralne šeme nagoni ljude da preduzmu određene akcije.
Neki autori ističu razliku između deklarativnog i procedu-
ja isplata potpuno obezvređenih dospelih obveznica zajma, bila je

velika državna prevara gastarbajtera", za novine je komentarisao
direktor bivše Investbanke iz resavskog kraja. Večernje novosti,
2. 03. 2013. "Gastarbajteri otišli i ostali zauvek". Dostupno na:
http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:422410-Srbija-
Gasterbajteri-otisli-i-ostali-zauvek
ralnog znanja, u smislu razlike znanja šta od znanja kako

(Nishida 1999,759). U razmatranom slučaju to bi se mo-
glo protumačiti kao razlika između gastarbajterskog nepo-
srednog iskustva i proceduralnog znanja kako je to "biti
gastarbajter" i ostvariti taj status, od našeg deklarativnog
znanja o tome šta su gastarbajteri, šta rade i kako žive.
U narativima o životnom iskustvu gastarbajtera mogu
se izdvojiti ključne sekvence događaja koje čine strukturu
tog iskustva, ujedno tvoreći elemente bazične procedural-
ne šeme:
1. odluka o odlasku na rad u inostranstvo i preduzimanje
koraka u tom pravcu (legalnih i ilegalnih) > 2. niz akcija
prilagođavanja životu u stranoj sredini > 3. spoznaja da se
privremeni boravak u inostranstvu pretvara u dugotrajni i
akcije preduzete da se takva odluka podrži (da se deca do-
vedu, da se iznajmi ili kupi veći stan, da se osigura radno
mesto do penzije, i sl.) > 4. odluka o povratku u domovinu i
eventualno preduzete akcije s tim u vezi (da li se vratiti, ka-
da, zašto, ko treba da se vrati, za stalno ili povremeno, itd).
Značajno je da gastarbajteri najviše verbalizuju razloge

za odlazak i način na koji su to ostvarili. To je s aspekta
narativa, ali i realnog života, posve razumljivo: taj mome-
nat predstavlja najvažniji trenutak, onaj semantički nara-
tivni "incident" bez koga nema priče, poremećaj dotadaš-
nje ravnoteže i prekretnicu u životu. Najmanje se verbali-
zuje ono što, u suštini, čini njihov život, a to su sve akcije
koje su bile preduzete ili se preduzimaju da se život u ino-
stranstvu održi kao normalan i legalan.
Bez obzira na to da li su pre odlaska u inostranstvo imali

posao ili su bili nezaposleni, da li su bili radnici ili poljopri-
vrednici, motive za odlazak najčešće tumače u sklopu eko-
nomskih razloga, uz uočavanje da se tamo "bolje živi": "Vi-
deli smo da su tamo veće pare nego ovde", "Tamo se bolje
živelo nego ovde".
Ta izjava – "videli smo" – ne znači ništa drugo do
ugledanje na komšije i meštane koji su već otišli, na uoča-
vanje njihovih statusnih promena bez obzira da li su one
stvarne ili samo glumljene da bi se sunarodnici "zasenili".
Ovakvo ponašanje koje govori o sociokulturnim razlozi-
ma, pored ekonomskih, potvrđuje tezu Daglasa Masija
(Massey et. al 1993) o stvaranju "kulture migracija" u po-
jedinim zajednicama, kada se zbog želje za kopiranjem i
imitiranjem nečeg što se percepira kao "bolje", iz simbo-
ličkih, statusnih i prestižnih razloga malo-pomalo stvara
lanac migratornih odlazaka. 17
U retoričkom smislu, to su ponekad vrlo slikoviti opisi.
Evo kako je jedan od kazivača (selo Zelenik) objasnio raz-
log za svoju odluku da ode na rad u inostranstvo kada je
video kako se njegovi zemljaci-gastarbajteri ponašaju ka-
da dođu u selo na odmor:
17
Ova pojava je u istočnoj Srbiji, na primer, dovela do toga
da postoje čitava sela praktično "mrtva", opustela, skoro bez ijed-
nog stanovnika a sa velelepnim praznim kućama koje se napune
za praznike i letnji odmor kada se gastarbajteri vrate na kratko u
rodno mesto.
"I ondak, bili tu neki moji seljaci, malo stariji ljudi. Otišli za
inostranstvo. I ja onako gledam. Turi jedne naočare, turi druge,
treće... Turi ruke na dupe. Šeta. Kravata. Bela košulja. Šta to
mož’ da bude tam’? Standard i to sve. Pada s neba... I ja kažem
’oću da idem".
Akcije koje su preduzimali u odlasku bile su i legalne i

ilegalne. Legalno i organizovano se odlazilo preko ondaš-
njeg Biroa za zapošljavanje naših radnika u inostranstvu
(v. Ivanović 2012, 55-68). LJ. J. iz Vasilja priča kako je
knjaževačka firma RGP Inpos "obezbedila sve, otišli smo
tamo grupno, pun autobus od Knjaževca do Niš nas od-
vez’o i stavili nas na međunarodni voz".
Većina je, međutim, otišla ilegalno, po oprobanoj šemi:
odlazak u zemlju i grad gde već žive prijatelji i rođaci, ku-
pljena viza, podrška sunarodnika u snalaženju, rad na crno i
život "bez papira" prvih nekoliko godina. "Ovde sam se pri-
javio na biro pa nekako nije uspelo. Nisu mi dozvolili, malo
nešto mora da nisam bio po njihovu želju. I ja sam otiš’o,
onako kartu i za Nemačku" (N. J. iz Minićeva).
Dobijanje legalnih radnih i boravišnih dozvola primar-
ni je cilj gastarbajtera u proceduralnoj šemi, nakon čega
sledi sređivanje statusa i započinjanje normalnog života
bez straha od deportacije, što mnoge pritiska kao "noćna
mora". Za mnoge je rešenje bilo, a i danas je, "ugovorni
brak", odnosno fiktivni brak sa državljaninom/državljan-
kom zemlje useljenja radi lakšeg dobijanja boravišnih i
radnih dozvola. 18 U današnje vreme, mnogi koji nisu otiš-

li na trajni rad u inostranstvo koriste prednosti Šengenske
vize i rodbinsko-prijateljskih veza i kontakata da kroz kra-
će boravke do 3 meseca odu u inostranstvo na rad (na cr-
no) i time doprinesu boljem standardu i kućnom budžetu u
domovini.
Da li je sve bilo tako idealno kako su zamišljali? Ne, i
to je retorički zanimljv deo njihovog iskustvenog obrasca:
- "Priča se – ’tamo se zarađuje lepo’. Zamišljao sam da se

tamo beru pare, a uopšte nije tako".
- "Ljudi su se ovde hvalisali kako tamo zarađuju, a nisu go-
vorili istinu, krili su koliki su izdaci i da od te zarade ne ostane
mnogo. To sam shvatio tek kada sam otišao u Švedsku".
- "Kad sam ja video gde žive?! Barake! Jao, gde sam do’šo?
Šta sam zamišlj’o?!"
Ipak, ostali su...
"Strategijske šeme": Muka natera čoveka na sve,

i mečke da tera
"Strategijske šeme" su znanja koja se primenjuju u

strategijama rešavanja problema. Nišida za strane radnike
predlaže termin kros-kulturna adaptacija podrazumevaju-
ći složen proces transformacije nečije primarne soicio-
18
Neki naši sagovornici u Beču kažu da fiktivni brak danas
košta oko 15 000 evra.
kognitivne šeme ka kulturnoj šemi zemlje domaćina (Nis-

hida 1999, 762). U slučaju gastarbajtera i drugih migrana-
ta strategijske šeme se godinama grade kroz složen proces
akulturacije i adaptacije, odnosno prilagođavanja novoj i
nepoznatoj sredini.
Akulturacija je dinamičan, složen i potencijalno dvo-
smeran proces koji uključuje obe grupe ili individue u si-
tuacijama direktnih kontakata između kultura. Antropolo-
zi i sociolozi su istakli dva dominantna faktora od kojih
zavisi akulturacija: a) interkulturni kontakti (intenzitet i
učestalost međusobnih direktnih kontakata različitih gru-
pa); i b) spremnost za očuvanjem sopstvene kulture.
U svakoj interkulturnoj situaciji grupe mogu da se me-
šaju u različitom obimu i intenzitetu, ili da ignorišu jedna
drugu. Socijalni psiholog Džon Beri, koji je proučavao
modele akulturacije, ističe da postoji jasna korelacija na-
vedenih faktora: veće prožimanje i intenzivniji kontakti
vode slabljenju distinktivnih kulturnih karakteristika i obr-
nuto (Berry 2001, 617). Pritom, postoje znatne razlike iz-
među, s jedne strane, imigrantske ili neke druge nedomi-
nantne grupe koja pokazuje tzv. "akulturacijske stavove"
(do koje mere želi da se meša s drugim grupama i koliko
je spremna da zadrži svoje kulturne osobenosti), i domi-
nantne grupe, s druge strane, koja poseduje "multikulturnu
ideologiju" koju ispoljava u očekivanjima da joj se nedo-
minantne grupe prilagode i usvoje njene kulturne karakte-
ristike (Ibid, 618). Beri je formulisao polje interkulturnih
kontakata u odnosu na obe razmatrane grupe – dominant-
nu i nedominantnu – i pokazao modele koji se unutar tog
dinamičnog procesa javljaju u zavisnosti od prevalencije

jednog od pomenuta dva faktora (Ibid, 619-620).
Ako posmatramo proces iz pozicije nedominantne,
imigrantske grupe, uočavaju se sledeći modeli strategij-
skog ponašanja:
a) asimilacija vodi napuštanju osobenih kulturnih ka-
rakteristika i maksimalnom prihvatanju tuđih kulturnih
obrazaca uz intenzivno mešanje s drugom etničkom i kul-
turnom grupom (proces kroz koji prolaze druga i treća ge-
neracija imigranata, mahom deca i unuci gastarbajtera);
nasuprot njoj je – b) separacija kada se manjinska grupa
najviše moguće trudi da zadrži svoju kulturu a izbegava ili
ignoriše mešanje s drugima (donekle oblik ponašanja pr-
vih, odnosno najstarijih gastarbajtera); c) integracija je
opcija koja vodi određenom stepenu očuvanja sopstvenih
kulturnih karaketristika, pre svega jezika, vere i drugih et-
ničkih odlika, dok se na dnevnom nivou čine napori da se
postane integralni deo društva i kulture u kojoj se živi –
ova strategija se pokazuje kao najpoželjnija za mnoge na-
še emigrante višeg i visokog obrazovanja koji razvijaju
taktike u balansiranju između očuvanja svog etničkog i
kulturnog identiteta i nastojanja da se integrišu u društvo
prijema; mnogi gastarbajteri takođe pokušavaju da ostvare
ovaj model s manje ili više uspeha što pre svega zavisi od
stepena ovladavanja stranim jezikom, a on se pokazuje
kao poželjan, makar deklarativno, i sa pozicije dominante
većinske grupe; d) marginalizacija se javlja kada postoji
mali interes ili nedovoljno mogućnosti (vremena, prilika)
za očuvanje vlastitih kulturnih karakteristika i mali interes
za kontakte s drugima, obično zbog osećanja sociokultur-

ne isključenosti ili diskriminacije od strane većinske grupe
(iskustvo mnogih naših gastarbajtera prve generacije i nji-
hove dece bez obzira na zemlju useljenja).
Naravno, mora postojati pretpostavka, kaže Beri, da
imigranti imaju slobodu izbora ovih opcija, što nije uvek
slučaj. Društva prijema često nameću određene uslove
pod kojima se ostvaruje kontakt – videli smo iz izjava na-
ših kazivača da se to dešava uglavnom kroz formalne obli-
ke komunikacije dok se u privatnoj sferi taj odnos tek spo-
radično ostvaruje; a takođe društvo prijema može u mno-
go čemu da ograničava izbore useljenika namećući im
svojim zakonskim regulativama oblike dozvoljenog pona-
šanja – strategija decenijama primenjivana na goste-radni-
ke i njihove porodice u državama koje sebe nisu smatrale
imigracionim. U tom smislu, uspešna integracija manjin-
skih i imigrantskih grupa uistinu zahteva od većinskog
društva da bude otvoreno i multikulturno, da olakšava
adopciju, prihvatanje novih kulturnih obrazaca od strane
imigranata i s druge strane da se samo menja, da ostvari
adaptaciju sopstvenih institucija koje će ići u susret potre-
bama useljenika (Berry 2001, 619).
Osim, dakle, intenziteta interkulturnih kontakata i
spremnosti za očuvanjem svoje kulture, stepen i uspešnost
akulturacije i integracije zavise u velikoj meri i od kultur-
nog uticaja u vreme individualne socijalizacije, kao i jezi-
ka kao osnovnog oblika komunikacije – u smislu očuvanja
ili kvarenja pa i zaboravljanja maternjeg jezika, i s druge
strane stepena ovladavanja stranim jezikom.
Proces prilagođavanja roditelja migranata i njihove de-

ce bitno se razlikuje, pre svega po tome što su roditelji već
prošli proces socijalizacije u svojoj domovini, a u ino-
stranstvo su poneli "prihvaćen i izgrađen sistem vrednosti,
svoje nacionalne i kulturne karakteristike, osećaj pripad-
nosti svom narodu i domovini" (Anić i Wolf 1986, 51).
Za naše gastarbajtere prve i druge generacije može se, sto-
ga, reći da su se adaptirali, ali ne i integrisali. Odnosno,
može se usvojiti Nišidina definicija kros-kulturne adapta-
cije, iako je Nišida smatrao da se taj pojam odnosi na pri-
došlice čiji je status u inostranstvu jasno privremen – od
šest meseci do pet godina. Slično tome, vlasti u bivšoj Ju-
goslaviji su smatrale da pet godina predstavlja kritičan pe-
riod, to jest da posle tog vremena privremeni radnici sve
više postaju pravi emigranti, pogotovo ako su zemlju na-
pustili porodično (Dobrivojević 2007, 97).
Imajući to u vidu, jasno je da je glavni razlog slabe
akulturacije naših gastarbajtera prve generacije njihova
završena socijalizacija u zemlji porekla i, s druge strane,
jezička nekompetentnost koja im je bitno smanjivala spo-
sobnost komunikacije sa strancima, kao što je umanjivala
mogućnost za zadovoljavanje širih socijalnih i kulturnih
potreba osim najelementarnijih. Kim smatra da od savla-
davanja komunikacijskih veština presudno zavisi stepen
akulturacije imigranata, njihova sposobnost da bolje razu-
meju nove okolnosti u kojima su se našli, vrednosti i shva-
tanja nove kulture na koju teba da se adaptiraju (Kim
1977, 66). Ako se prisetimo onog što je ranije rečeno o
Berkovom shvatanju važnosti poznavanja jezika za uspeš-
no ubeđivanje sagovornika i tumačenje/identifikaciju sebe

pred drugima, onda možemo pretpostaviti da u zemlji imi-
gracije, sa strancima, naši gastarbajteri u tom zadatku nisu
najbolje uspeli.
Učenje stranog jezika, uz nisko obrazovanje, predsta-
vljalo je za naše gastarbajtere najveću teškoću koju mnogi
nisu do kraja savladali uprkos višedecenijskom boravku u
inostranstvu. Uglavnom, govore jezik, ali ne umeju da ga
čitaju i pišu: "I dalje pisanje ne znam. Po dva-tri slova idu
u jedno slovo, to ne mogu da shvatim. Muž isto k’o ja, pri-
ča osnovne stvari, što moramo da znamo na radno mesto,
drugo nas nije interesovalo"; "To ne možeš da shvatiš –
pričaju jedno a pišu drugo".
Oni koji su se potrudili da bolje nauče strani jezik sve-
sni su njegovog značaja za kvalitetniji život: "Imati pojma
o jeziku, to je veliki plus. Ako se nauči jezik, i ’oće da se
radi, to je uspeh".
Osim jezika, i mentalitetske razlike su mogle da pred-
stavljaju prepreku uspešnoj adaptaciji: "Sve sam proš’o
brzo, i jezik i pos’o, ali njihovu kulturu nikako da razu-
mem..."
Od različitih strategija prilagođavanja naši gastarbajteri
nisu bežali: " I ono što nisi znao - znaš. I što ne znaš mo-
raš da naučiš. Samo da ne ideš kući"; "Muka natera čove-
ka na sve, i mečke da tera".
Deca ili unuci gastarbajtera prve generacije, koja su se

tamo rodila ili otišla kao sasvim mala, praktično prolaze
proces integracije, pa i asimilacije. Njihovi problemi akul-
turacije sasvim su drugačije prirode od roditeljskih: njiho-

va socijalizacija podrazumeva istovremeni uticaj dve kul-
ture, dva jezika, dva načina života. Neki sociolozi ih kara-
kterišu kao difuzne ličnosti nesigurnog identiteta. Dete ko-
je stiče iskustva dvaju kultura, uz prednosti koje pruža ova
činjenica, proživljava određenu kontradikciju koja nastaje
susretom, prelamanjem i sukobljavanjem dva snažna uti-
caja: kulturne tradicije iz koje su potekli roditelji i koja im
služi za komunikaciju unutar porodice, i s druge strane
kulture zemlje useljenja koja im služi za komunikaciju sa
spoljašnjom sredinom i koja vremenom postaje sve inten-
zivnija i značajnija u njihovom životu. Kako odrastaju,
deca migranata pokazuju sve veću integrisanost u novu
kulturnu sredinu, pogotovo ako je doživljavaju kao presti-
žnu, poželjniju i dominantniju, dok emotivne veze sa do-
movinom i zavičajnom nacionalnom kulturom slabe i opa-
daju (Anić i Wolf 1986, 51, 52).
O njihovim problemima i uslovima socijalizacije iscrp-
no je kod nas pisala Milena Davidović u studiji Deca stra-
nih radnika (Davidović 1999). Premda su neki istraživači
sa puno optimizma izražavali nadu da će deca stranih rad-
nika profitirati iz dvostrukog pripadanja dvema kulturama,
Milena Davidović je imala rezigniraniji stav smatrajući da
je većina te dece zauvek izgubljena za svoju zemlju pore-
kla, da ih nikakav patriotizam neće privoleti na povratak,
te da je stoga od najveće važnosti pitanje njihove uspešne
integracije i opstanka u zapadnoevropskim zemljama, sa-
gledavanje stvarnih integracijskih uslova koji mogu biti na
različite načine ugroženi, te pitanje kakvog-takvog očuva-

nja etničkog identiteta (Davidović 1999, 163-164).
Na sličan način razmišlja i Darko Markov iz Beča koji
kaže: "U mojoj kući se ni reč nemački ne priča, ne zato
što imam antagonizam, već zato što sam video kakva je
posledica tih rascepljenih ličnosti, kakav je to haos u gla-
vama, kakva su ta deca koja pomešaju oba jezika. Video
sam kako ta deca postaju rascepljene ličnosti, ja ih posma-
tram, slušam ih svaki dan. Ne znaju srpski, a roditelji su
im najveći Srbi, krste se i kite se zastavama,a onda padnu
na prvom ispitu – dete im ne zna srpski, ne zna ni dve da
sroči. To je iz dva razloga: taj kompleks niže vrednosti, a
drugi da se dokaže, da se dodvori. Pitam komšinicu iz Ja-
godine, devojčica ne zna ni reč srpskog da kaže, ’zašto joj
to radiš’ – a ona kaže – ’pa oni su ovde’, a jezik je duša
čovekova, kako da se on identifikuje, šta vredi, ne može
da se zove više Srbin, njemu nije više dostupna ni knjiga,
ni film. To je problem 90% dece ovde, mogu da se nekako
sporazumeju ali jedva sastavljaju rečenicu na srpskom...
Mi moramo u porodici, u kući da se promenimo, da izgra-
dimo deci jasnu definiciju identiteta. Deca čuju oca da ku-
ne Austriju, kada ode u Srbiju psuje Srbiju; jedno čuje u
školi, drugo na ulici, treće vidi; u njegovoj glavi je haos,
priča tri reči na nemačkom dve na srpskom; pokupi najgo-
re od nas i najgore od Austrijanaca. Pokupi uličnu, prole-
tersku austrijsku notu, pokupi ono naše novokomponova-
no... A kada je siguran u svoj identitet onda mu niko ne
smeta, može da živi pored bilo koga..."
Za decu gastarbajtera koja su odrasla u inostranstvu

smatram da se može reći da imaju hibridni identitet, što je
donekle drugačije nego "difuzni identitet" kako su ga soci-
olozi svojevremeno definisali. Budući da svoja saznanja i
shvatanja crpi istrovremeno iz dve ili više kultura, hibridni
identitet može biti subverzivan ali i koristan u razumeva-
nju različitih kulturnih perspektiva i tradicija, u zavisnosti
od toga da li se i kako neguje i koristi ili potiskuje. U da-
našnje, "postmoderno" vreme hibridni identitet pomaže
lakšem snalaženju i komunikaciji u multikulturnim druš-
tvima omogućavajući, prema potrebi, identifikaciju s jed-
nom, drugom ili s obe kulture istovremeno. Svest o "dvo-
strukoj pripadnosti", koja utiče na izgradnju hibridnog
identiteta, nije stoga trajno stanje već kontekstualno, poja-
vljujući se ili povlačeći se u zavisnosti od potreba, intere-
sa i situacije.
Koliko se, najzad, znalo i govorilo o onim gastarbajteri-

ma koji se nisu prilagodili? Oni su se vraćali i taj tip neu-
pešnih povratnika opisao je Frančesko Čeraze kao osobe na
koje je previše frustrirajuće i blokirajuće uticao kulturni šok
i nagli prelaz iz ruralnih, zaostalih sredina u urbane, postin-
dustrijske metropole (Cerase 1974, 249, 250). Faktor koji,
po Čerazeovom mišljenju, najviše utiče na to hoće li se no-
vopridošli imigrant snaći i prebroditi prvi nalet krize jeste
posao. Ukoliko imigrant ne pronađe lako posao ili nije
spreman da radi bilo šta, ukoliko su za njega kulturne razli-
ke prevelike da bi ih prevladao, izvesno je njegovo razoča-
ranje i frustracija koji vode povratku u domovinu.
"Emocionalne šeme": Jel’ sam ovolike godine to bio

ja, il’ me neko prevario?
"Emocionalne šeme" se stvaraju u socijalnim interakci-

jama u toku nečijeg života, sadrže informacije o emocijama
i vrednovanju pohranjenim u dugotrajnom sećanju, a koje
postaju dostupne kada se aktiviraju druge pomenute šeme.
U gastarbajterskim pričama moguće je uočiti osnovnu opo-
ziciju "racionalno : emotivno", pomoću koje procenjuju i
vagaju svoje životne izbore, stavove, odluke i osećanja pre-
ma životu u Srbiji i Evropi.
Racionalna strana antinomije pokazuje njihovo mišlje-
nje i vrednovanje kvaliteta života koji vode tamo ili bi ga
vodili ovde da su ostali ili se vratili. Ukratko, ona se svodi
na – "tamo je bolje (sve funkcioniše, plate su bolje, stan-
dard je veći, odnosi među ljudima su kulturniji) : ovde je
lošije (ništa ne funkcioniše kako treba, plate su manje,
standard je niži, ljudi su nekulturniji).
-"Imao sam bolji život, imao sam svoju platu. Šta bi’ ovde
im’o? Posle dve nedelje ovde [u Srbiji], sve ono fali. Drugi je
život ovde i tamo";
- "Ja bih tek sad otiš’o, otiš’o ponovo kad bih mog’o u Ne-
mačku";
-"Ništa mi odavde ne nedostaje";
-"To što sam napustio ovde, to se ne kajem ništa";
-"Često bih sebi rekla - bolje da čistim moja g.... u moju ze-
mlju nego u tuđu zemlju – ali ostala sam, shvatila da tamo mo-
gu više da pružim svojoj deci, bolje da zaradim";
-"Ko god kaže da je tamo loše, ne verujte mu"
Izjave poput navedenih upućuju na to da je većinski

stav naših sagovornika skoro nepodeljen u tome da su u
inostranstvu ostvarili bolji, kvalitetniji život.
Ova racionalna razmišljanja imaju, međutim, svoju
emocionalnu stranu. Svim našim sagovornicima su u seća-
nju različite emocije koje su pratile njihov odlazak na rad u
tuđinu i boravak tamo, a koje čine skup snažnih i često su-
protstavljenih osećanja: strah od neizvestnosti i nepoznatog,
nesigurnost položaja, tegoba privikavanja na stranu kulturu
i strani jezik, borba da se obezbede legalni uslovi boravka,
briga da se zadrži posao kao uslov ostanka, rastrzanost
zbog dvostrukog života tamo i ovde, bol što su ostavljali
decu, umor od fizički napornog i prekovremenog rada, ose-
ćaj odricanja zbog štedljivosti, zebnja da li će se njihova
nadanja i očekivanja zbog kojih su otišli ostvariti, neodluč-
nost pred odlukom ostati ili se vratiti, pritisak zbog kon-
stantnog odlaganja povratka i produženja neodređenog sta-
tusa, zadovoljstvo i sreća zbog onog što su postigli i u čemu
su uspeli, ili kajanje i razočaranje zbog eventualnog neu-
speha i neostvarenih planova.
Potmuo osećaj nostalgije je većinu mučio – "Tamo me sve
boli. Kad dođem kući, ništa me ne boli... Duša me boli. I kad
sedim i kad radim. Ranije mi je bilo svejedno. Zadnjih pet go-
dina me vuče nazad. Ne mogu više. Samo što moram".19 Da
19
Na žalost, naš sagovornik M. D. iz sela Mrčkovac koji je
živeo u Beču, a čiju sam rečenicu citirala, nekoliko meseci na-
nostalgija i čežnja za domom prati migrante bez obzira na

nacionalnost, svedoči i ovaj emotivni iskaz Turčina koji je
skoro identičnim rečima, kao i naš kazivač M. D, opisao
svoju boljku: "Muka mi je od ove hladnoće u Nemačkoj; ja
još uvek čeznem za domom, nekiput i jače nego pre pet go-
dina; čežnja za domom je bolest, i ta bolest može samo da
se izleči u Turskoj" 20 (Teraoka 1989, 107).
Između tamo i ovde, nas i njih otvara se prostor nepri-
padanja. Imigracija je, po mnogim kazivačima ali i autori-
ma koji su proučavali taj fenomen, proces praćen oseća-
kon našeg razgovora prerano je preminuo od moždanog udara u

48. godini. Umro je u svojoj zemlji, prilikom vikend posete ku-
ći. Dodatnu gorčinu i tugu njegove rodbine izaziva činjenica da
u ovdašnjem lokalnom domu zdravlja, gde je otišao nakon što je
osetio tegobe, nije bila ispravno dijagnostikovana bolest i blago-
vremeno preduzet lekarski tretman koji bi mu, možda, spasao
život. S ogorčenjem pominju ironično pitanje dežurne lekarke,
koja ga je poslala kući "da se ispava", zašto oni – gastarbajteri –
dolaze u Srbiju da se leče kad im je "tamo bolje". Paradoksalno
je to što se može pretpostaviti da bi mu opremljenija i bolje or-
ganizovana zdravstvena služba u Austriji možda zaista i spasila
život. Uostalom, dobra lekarska nega i kvalitetno zdravstveno
osiguranje predstavljaju izuzetno važan razlog koji naši gastar-
bajteri navode kao motiv da, kada se penzionišu, deo godine i
dalje nastave da provode u inostranstvu.
20
"This coldness here in Germany makes me sick; I am still
homesick today, sometimes even more strongly than five years
ago; homesick-ness is an illness, and this illness can only be cu-
red in Turkey".
njem melanholije, praznine, usamljenosti, frustracije, žud-

nje za kontaktom sa pređašnjim svetom, u stvarnosti ili u
fantaziji. Osnovni psihološki razlog počiva u gubitku
"unutrašnjeg kompasa" budući da dom u zemlji porekla
daje sva ona prva, najvažnija životna, lična i zajednička
iskustva, strukturiše ih, umrežava od detinjstva pojedinca
u polje njemu znanih društvenih odnosa, kulturnih obraza-
ca i oblika ponašanja, daje mu osećaj sigurnosti i poveza-
nosti s drugima – njegovim sunarodnicima. U stranoj ze-
mlji nema tog "unutrašnjeg obrasca" koji domovina pruža.
Strano je nestrukturisano, nepoznato, netransparentno, ne
postoji zajednička istorija ličnih i kulturnih iskustava iz-
među imigranta i nove zajednice (v. Alsop 2002, 4; Tan-
nenbaum 2007, 148). I mada kod nekih to nepoznato mo-
že izazvati oduševljenje za istraživanjem i sticanjem novih
iskustava, mogućnost da se bude "neko drugi" nego što je
to u svom rodnom mestu, kod drugih stvara osećaj neuko-
renjenosti, frustraciju, osećaj unutrašnjeg gubitka, poput
napola stvarnog – napola fiktivnog lika Radiše u Marko-
vljevom romanu:
"Ko sam, bre ja? Šta je ostalo od men? Jer sam ovolike godi-
ne to ja bio, il me neko prevario?...
... Pokuša da shvati smisao svog života i postojanja, divnih
stvari koje su mu kroz život izmakle i prošle pored njega... Na-
grižen melanholijom, emocijom koja, pak, izaziva samo prepir-
ku i psovanje, večnu rascepljenost između dva nepomirljiva
sveta i shvatanja... Gde je on, u stvari? Kome pripada? Odriču
ga se i jedni i drugi" (Markov 2010, 16, 44).
Deo emocionalne šeme, stoga, predstavlja presek neči-

jeg života, "svođenje računa", sumiranje iskustava i utisaka,
pozicioniranje unutar neke životne niše, upitanost o smislu i
svrsi takvog bivstvovanja. Budući da su tokom vremena
uočili prednosti i mane svog izbora, gastarbajteri su mogli
da izgrade mišljenje o tome gde je bolje živeti, a gde je ži-
vot bolji – s obzirom na to da se te dve stvari ne moraju po-
klapati.
Narativni obrazac životnih priča

gastarbajtera
Narativni obrazac gastarbajterskih priča o životu ima
strukturu poznatu iz istraživanja bajki Vladimira Propa
(Prop 1982). To je idealtipska priča o usponu i transforma-
ciji životnog puta socio-ekonomski marginalizovane osobe.
Struktura kazivanja predstavlja ujedno prototipsku sekven-
cu koherentnih, kauzalno povezanih događaja koji tvore
kognitivni obrazac. Narativna struktura gastarbajterskih pri-
čanja o životu koja konstruiše preovlađujući kognitivni mo-
del, odnosno samopercepciju migranata o uspehu, a sledeći
Propovu šemu, bila bi sledeća:
1. početna situacija: nizak društveno-ekonomski status

– siromaštvo, nezaposlenost, neobrazovanost, društvena
marginalnost.
2. nekome nešto nedostaje, on bi želeo nešto da ima:

nezadovoljstvo postojećim niskim statusom; želja za "bo-
ljim životom", ugledanje na statusno ponašanje sunarodni-
ka koji su već migrirali.
3. nedostatak se saopštava, junaka šalju ili puštaju:
odluka da se postane gastarbajter, legalan odlazak uz "bla-
goslov" nadređenih autoriteta u zemlji i inostranstvu (Biro
za zapošljavanje radnika u inostranstvu, sporazumi Jugo-
slavije sa drugim zapadnoevropskim zemljama o slanju
radnika na privremeni rad, dobijanje vize).
3a. nedostatak se saopštava, junaka ne puštaju, odlu-
čuje da se suprotstavi: varijanta sa ilegalnim odlaskom u
inostranstvo "bez blagoslova" nadređenih autoriteta (npr.
nedobijanje vize strane zemlje ili odbijanje nekadašnjeg
Biroa da pozitivno reši molbu za odlazak).
4. junak napušta kuću, premešta se u prostoru: čin od-
laska u inostranstvo i izbor zemlje u kojoj će se živeti –
obično su to država i grad u kome već žive rođaci, prijate-
lji i komšije na koje se novopridošlica može osloniti; na-
čin putovanja – "mitologiju puta" čini poznati obrazac:
odlazak "specijalnim vlakovima" i "gastarbajterskim"
autobusima a povratak u belom ili crnom Mercedesu.
5. kvalifikujuća provera – junak se proverava – stiče
pomoćnika: iskušenja susreta sa stranom kulturom i jezi-
kom, iskustvo snalaženja i preživljavanja u tuđini, nalaže-
nje posla i stana, pomoć sunarodnika u inostranstvu, po-
moć dobronamernih stranaca.
6. težak zadatak – rešenje: dobijanje legalnog boraviš-
nog i radnog statusa, adaptacija, usvajanje novih kulturnih
obrazaca, opstanak u stranoj zemlji, rad i sticanje, pobolj-

šanje položaja i napor da se on održi.
7. junak dobija nov izgled, preobražava se: pokaziva-
nje na materijalni i nematerijalni način poboljšani socio-
ekonomski status. Imperativ je pokazati promenu svog
kulturnog identiteta – osobina, ponašanja, izgleda i pogle-
da na svet.
8. glorifikujuća provera: dokazati ispravnost odluke i
potvrditi zadovoljstvo svojim materijalnim uspehom, eg-
zistencijalnim izborom i načinom života.
Uobičajena, stereotipna slika promenjenog statusa i us-

pešnog "preobražaja" gastarbajtera čine sledeći pokazate-
lji: nova velika kuća koja se gradi u selu sa kitnjastim po-
kazateljima promenjenog ukusa i bogatstva (kipovi životi-
nja na kapijama, fontane u dvorištu, jonski stubovi na ula-
zu u zgradu i na balkonima, više spratova, veliki broj so-
ba, pozlata), nov veliki auto strane proizvodnje, nove i
skupe poljoprivredne alatke, moderan nameštaj i tehnička
oprema u domaćinstvu, zlato i dukati na snajama i udava-
čama, prekomerno trošenje u organizaciji porodičnih sla-
vlja, drugačije odevanje, namerno ili nenamerno kvarenje
maternjeg jezika i ubacivanje stranih reči i izraza u govor,
prisustvo malih rasnih pasa (pekinezera, maltezera, pudli-
ca) u seoskim dvorištima kao simbolički ilustrativan poka-
zatelj statusnog udaljavanja u suprotnosti sa seoskim
"džukcima".
Trenutak odluke, vrsta motiva, povremeni dolasci ga-
starbajtera u domovinu i hvalisanje pred sunarodnicima
izvanredno su dati u antologijskog sceni na početku filma

Ne naginji se van (1977) Bogdana Žižića, mada s kritič-
kom distancom prema gastarbajterima i njihovim motivi-
ma odlaska.
U krševito i zabačeno mesto negde u Imotskom, preko
makadama stiže gastarbajter Mate (Fabijan Šovagović) u
belom Mercedesu i konstatuje: – "ubi me Balkan, lakše mi
2000 km autoputa nego 20 km lošeg puta na Balkanu".
Mate na sebi ima šareno-žutu košulju na tačkice, kravatu
na tačkice i pruge, plavičasto-karirani kaput sa krznenim
okovratnikom, pepito šešir s perjem, sive pantalone, sme-
đi sako. Okupljenim radoznalim, zadivljenim i zavidnim
meštanima pokazuje porno časopis i hvali se kako u Ne-
mačkoj ima puno slobodnih žena koje mu "same ulaze u
kola". Mladić Filip (Ivo Gregurević), koji zaneseno sluša
Matinu priču verujući svakoj reči, seda u voz za Nemačku
u želji da se i njemu dogode sve te lepe stvari o kojima je
čuo. Kondukter u vozu mu na nemačkom kaže da se "ne
naginje van", on ga ne razume, čudi se što ga je nazvao
"gastarbeiter" a onda, shvativši značenje reči, obraduje se
tome.Time je u filmu započeo Filipov "hod po gastarbaj-
terskim mukama".
Budući da ovi narativi imaju "srećan" kraj, postavlja se
pitanje da li to znači da većina gastarbajtera svoj životni
put smatra uspešnim? Premda se njihova iskustva ne sme-
ju generalizovati, iz mnogih iskaza smo videli da se nisu
pokajali zbog svoje odluke, da većina smatra da je ostvari-
la bolji život zbog koga su se uputili u radnu migraciju.
Izvesno je da su se za mnoge od njih, vremenom, uslovi
života u inostranstvu menjali i da su većini u sećanju osta-

li oni najlepši trenuci koji su potisnuli tegobe i teškoće
kroz koje su prolazili, svedenost života, iščekivanje po-
vratka...
IV
IGRE PRESTIŽA
Ekonomsko ponašanje gastarbajtera
kao činilac kulturnog identiteta
Hvala Bogu i drugu Titu što je on ovako isposlovao

pa da se i ja borim da moja deca imaju frižider, kauč, svetlo
kao i on... a da mi je teško – jeste.
Anonimni gastarbajter iz dokumentarnog filma

Krste Papića Specijalni vlakovi (1972)
Gastarbajteri "u raljama života" između

socijalizma i kapitalizma
Razmatranje ekonomskog ponašanja gastarbajtera tre-
ba da uzme u obzir njihovo socio-ekonomsko poreklo da
bi, s druge strane, sagledali rezultate njihovog ulaganja i
trošenja kao posledicu radne migracije. Ruralno poreklo
većine gastarbajtera, nisko obrazovanje i siromaštvo, na-
ročito prve generacije, motivisali su ih da u radnu migra-
ciju odu ne samo u potrazi za zaradom i poslom od koga
će živeti bolje, već i da bi stekli sredstva za zadovoljenje
164 Igre prestiža
primarno materijalnih želja i potreba: da se sagradi nova

kuća ili dogradi postojeća, da se proširi imanje, kupe po-
ljoprivredne mašine, novi auto. Drugim rečima, uspeh i
ulaganja gastarbajtera mogu se meriti opredmećivanjem
konkretno postavljenih ciljeva, a oni se po pravilu realizu-
ju u domovini.
Frančesko Čeraze ističe da je prva prelomna tačka u is-
kustvu svakog imigranta trenutak kada počne da razmišlja
da li da se prepusti konzumerskim zadovoljstvima u po-
trošačkom društvu visokorazvijenih zemalja zapada što
ga, trošenjem, odvlači sve dalje od planova koje je imao
kada je krenuo u migraciju, ili da vredno radi i štedi da bi
ulagao u domovini u sve one neophodne instrumente bo-
ljeg života kada se jednom vrati (Cerase 1974, 251). De-
cenijama su se naši gastarbajteri odlučivali za ovo drugo.
"Poslati pare kući ili ih uštedeti za kupovinu zemlje (kuće)
znači da imigrant vrednuje svoj uspeh i postignuće kriteri-
jumima društva porekla. To društvo ostaje njegova refe-
rentna tačka čak i kada prestane da bude njegov deo" za-
ključio je Čeraze (Ibid, 250).
Ključno pitanje je, stoga, u šta i kako gastarbajteri ula-
žu u domovini svoju zaradu stečenu radom u inostran-
stvu? Da li je to neki novi proizvodni posao, nove poljo-
privredne tehnike, neki oblik kooperativnosti koji bi po-
mogao razvoj rodnog kraja ili neka druga aktivnost koja bi
dalje oplodila njihov kapital? Ili uglavnom svoj novac tro-
še na različite konzumerske želje i potrebe, na podizanje
ličnog standarda i društvenog statusa?
Džordž Gmelč, na osnovu brojnih istraživanja među

gastarbajterima različitih nacionalnosti u Evropi, zaklju-
čuje da empirijski podaci, do kojih se došlo, potvrđuju
preovlađujući obrazac po kome su pretežna ulaganja u po-
dizanje ličnog standarda i društvenog statusa. Gmelč kon-
statuje da je, po ulaganjima, na prvom mestu zidanje kuće,
što se pokazuje praktično kao opšti model primarnog ula-
ganja zarada radnih migranata (Gmelch 1980, 148). Štavi-
še, on navodi da je 69% anketiranih gastarbajtera iz bivše
Jugoslavije izjavilo da svoje zarade ulaže upravo u zidanje
kuće. Na drugom mestu je trošenje na različita dobra širo-
ke potrošnje. Ulaganja u proširivanje imanja i poljoprivre-
du bila su razočaravajuće nedovoljna, kaže Gmelč (Ibid,
137, 149), budući da većina gastarbajtera ni najmanje nije
bila privučena idejom da po povratku u domovinu nastavi
da se bavi poljoprivredom. Radije se okreću nekom ma-
lom tradicionalnom biznisu, među njima i jugoslovenski
gastarbajteri, što podrazumeva otvaranje bara, kafane ili
prodavnice garderobe što, samo po sebi, ne uvećava pro-
duktivne kapacitete zajednice, piše Gmelč (Ibid, 148-150).
Vladimir Ivanović, na osnovu domaćih arhivskih izvora,
dolazi do istog zaključka. Bivša Jugoslavija je, barem de-
klarativno, podržavala povratak gastarbajtera i tražila je na-
čine da iskoristi ušteđevine radnika na privremenom radu u
inostranstvu, dok su stručnjaci isticali da je bilo koji oblik
njihovih investicija u privredu bolji od zidanja velelepnih
višespratnica, tj. gastarbajterskih kuća. Donošenjem Ustava
SFRJ iz 1974. godine i Zakona o udruženom radu stvoreni
su bili preduslovi za razvoj ličnog rada, odnosno oživljava-
166 Igre prestiža
nje zanatstva i pokretanje male privrede, dozvoljavajući na

samoupravnoj osnovi udruživanje rada i ličnih sredstava ra-
da sa radom drugih lica u okviru ugovorne organizacije
udruženog rada (smatralo se da će se time otvoriti moguć-
nost za ekonomsku delatnost radnika-povratnika). Dozvo-
ljena je i tzv. "kupovina" radnog mesta u državnim i druš-
tvenim firmama kroz politiku "deviznim uštedama do rad-
nog mesta" (i uprkos neslaganju javnog mnjenja s takvom
praksom kupovine zaposlenja), ili otvaranje tzv. "deviznih
fabrika". Verovalo se da će takvi podsticaji "biti motor ma-
le privrede". Pa iako je bilo nekih sporadičnih realizacija
pomenutih investicionih planova, sve su to ipak bili projekti
koji su se manje-više neslavno završili, iz različitih razloga
(više u Ivanović 2012, 282-296).
Ispostavilo se da se mali broj povratnika interesovao da
ulaže u zanatstvo i proizvodnju. Za njih je, piše Ivanović,
ulaganje u malu privredu značilo pre svega otvaranje samo-
stalnih ugostiteljskih radnji – kafea, restorana i radionica,
neki su želeli da se bave taksi službom ili da otvore radnje
za hemijsko čišćenje. Budući da su uglavnom tražili dozvo-
le za takve poslove, njihov broj je "bio toliko veliki da se u
javnom mnjenju uvrežilo mišljenje da se oni bave samo
tom vrstom delatnosti" (Ivanović 2012, 294). Osim toga,
mnogi od njih su priželjkivali zaposlenje u društvenom sek-
toru gde su imali raznih prednosti i privilegija proisteklih iz
radnih odnosa. Očekivanje društva da će se gastarbajteri
vratiti poljoprivredi pokazala se kao zabluda: većina njih je
i otišla u inostranstvo, u razvijene industrijske zemlje, upra-
vo da se ne bi bavila poljoprivredom.
Značajan razlog za zanemarljivo ulaganje u privatnu

proizvodnju i zanatstvo počiva i u preprekama koje su do-
lazile od strane jugoslovenske spore, komplikovane i pri-
vatnom poslu nenaklonjene administracije i socijalističke
ideologije. Kako piše Ivana Dobrivojević, "i pored brojnih
pozitivnih efekata prelivanja jugoslovenskih viškova rad-
ne snage u visokorazvijene evropske zemlje za državu i
privredu koja je sve više posustajala, komunistički vrh je
strepeo od ’negativnih’ (političkih) posledica migracionog
talasa – štetnog dejstva povratnika koji su se obogatili"
(Dobrivojević 2007, 93). Ivanović konstatuje da su admi-
nistrativne mere više odbijale radnike od ulaganja sredsta-
va u proizvodnju nego što su ih pospešivale. Stoga se stiče
utisak "da se u istinskom razvoju male privrede nije otišlo
dalje od proklamacija, jer nisu postojali društveni napori
da se ona razvije kao bitno novi oblik društvene i privatne
delatnosti" (Ivanović 2012, 294-295).
Protivurečnost između lepih želja i ideologije u jugo-
slovenskom socijalističkom sistemu delovala je, dakle, de-
stimulativno na ulaganja gastarbajtera u obimniju i značaj-
niju privrednu proizvodnju. Deklarativni podsticaji inve-
stiranju istovremeno su nailazili na ideološko-političke
prepreke reflektovane u sferi ekonomije: strah komuni-
stičke vlasti da se "neko ne obogati" tako što bi kroz pri-
vatan posao uvećavao svoj kapital i profit koji bi ostvari-
vao i shodno tome ga sam prisvajao, a ne recimo delio s
drugima kroz formu udruženog rada i slično, sprečavao je
i odbijao gastarbajtere od realizacije bilo kakvog ozbiljni-
jeg proizvodnog ulaganja. Logična posledica bila je, s jed-
168 Igre prestiža
ne strane, okretanje onim oblicima privatnog rada koji ni-

su zahtevali veća investiranja niti zapošljavanje većeg
broja radnika prema čemu su postojale administrativno-
poreske prepreke, a s druge strane ih je usmeravao da svoj
kapital troše u sferi ličnih potreba koja su zadobila takmi-
čarski karakter.
Ivan Kovačević povlači zanimljivu paralelu između do-
maćeg seljaštva i gastarbajtera u trenutku kada su i jedni i
drugi došli do izvesnog kapitala, prvi usled vlasništva nad
sredstvima za proizvodnju, a drugi radom u inostranstvu.
Obe grupe su, u socijalističkoj Jugoslaviji, postale predmet
straha od bogaćenja izraženog kroz omalovažavanje, ideo-
lošku diskvalifikaciju i društvenu marginalizaciju. Takav
njihov liminalni položaj proizveo je, po mišljenju Kovače-
vića, želju za kompeticijom unutar sloja, ali i prema drugim
slojevima u društvu. Posebno su gastarbajteri bili na meti
ideoloških poruga kao "izdajnici socijalizma", kao neko ko
radi za kapitaliste i time uvećava svoj lični standard, iako
su svojim odlaskom gastarbajteri rasteretili biro za zapoš-
ljavanje, skinuli breme broja nezaposlenih i pritom redovno
slali svoje zarade u domovinu. Stoga, Kovačević zaključuje
da je "ambivalentan odnos prema gastarbajterima, pomog-
nut operativnim novcem koji poseduju i koji ne mogu u do-
movini da produktivno ulože, generisao prestižnu igru koja
je rađala istovremeno zavist, prezir i ismevanje megaloma-
niji kuća, praznih štala i garaža za veći broj traktora"
(Ковачевић 2011, 373-374).
Ideološki teret koji su gastarbajteri u jednom trenutku
poneli na svojim plećima tiče se, kako to ističe Ildiko Er-
dei, "tenzije između oficijelne ideologije i potrošnje" koja

je bila vidljiva od samog nastanka socijalističke Jugoslavi-
je, a počivala je u ambivalentnom odnosu prema materi-
jalnom unutar socijalističke ideologije i njenih praksi. Ko-
munistički sistem je jasno obećavao progres u materijali-
stičkom smislu probudivši želju za potrošnjom, ali je zbog
planske privrede i društvenog vlasništva nad sredstvima
za proizvodnju i distribuciju, koji su nalagali ograničenja i
suzdržavanja, to materijalno blagostanje projektovao u da-
leku, zamišljenu, idealizovanu budućnost (Erdei 2012, 61-
62). Štaviše, "potrošnja je viđena kao suprotstavljena
osnovnim postavkama socijalizma, koji je bio zasnovan
na zahtevima za revolucionarnom askezom i ravnoprav-
nom raspodelom društvenog bogatstva" (Ibid, 63). Ne ču-
di da su gastarbajteri, stoga, svojim životnim izborom bili
diskvalifikovani kao "izdajnici socijalizma" i "sluge kapi-
talista" kako je to Kovačević primetio.
Međutim, kada je 70-ih godina u Jugoslaviji počeo da
se menja odnos prema potrošnji, kao što su se menjale i
same potrošačke prakse stanovništa, usled smanjivanja
ideološke odbojnosti prema kapitalističkom Zapadu kroz
intenzivniju političku, ekonomsku i kulturnu saradnju, ali
pre svega zaduživanjem kreditima na Zapadu (v. Erdei
2012, 65), i zvanična ideologija je ublažila svoj stav pre-
ma gastarbajterima, iako i dalje obazriva spram njihovog
"bogatstva". No, uprkos uvreženom mišljenju da su se-
damdesete godine XX veka bile "zlatne godine jugosoci-
jalizma" činjenice govore suprotno: tokom te decenije
ekonomsko posustajanje Jugoslavije postalo je očigledno;
170 Igre prestiža
usled nezaposlenosti, na rad u inostranstvo otišao je neu-

poredivo veći broj građana nego tokom šezdesetih godina;
a država je vapila ne samo za zapadnim kreditima već i
doznakama gastarbajtera, domišljajući se kako bi ih isko-
ristila za svoje potrebe (o tome: Ivanović 2012, Dobrivo-
jević 2007, i drugi). Tek tada su gastarbajteri počeli ma-
sovnije i slobodnije da iskazuju svoj ekonomski status i
svoje potrošačke potrebe ulažući ih, poglavito, u lični
standard, te stvarajući sve veće socijalne razlike između
sebe i sunarodnika.
Protokom vremena situacija u zemlji se menjala, u po-
litičkom, ideološkom i socio-ekonomskom smislu, prilike
za produktivna privredna ulaganja su se otvarala sa pro-
menom zakonskih propisa koji su išli u susret privatnoj
proizvodnji i posedovanju, ali praksa gastarbajterskog ne-
produktivnog ulaganja, uprkos tome, ostala je konstantna
a proizvodna investiranja minimalna.
Zbog čega gastarbajteri nisu pravovremeno odreagova-
li na promene u ideološko-ekonomskoj sferi u zemlji, mo-
že se razmatrati iz različitih aspekata. Jedan od čestih raz-
loga, koji pominju i neki drugi strani istraživači, jeste ne-
dovoljna obaveštenost imigranata-povratnika o situaciji u
domovini. Sposobnost da se brzo i efikasno odreaguje na
promene predstavlja za njih objektivnu teškoću budući da
ne mogu, živeći u inostranstvu, lako da se strategijski pre-
orijentišu. Potom, tu je i uticaj već oformljenih modela
razmišljanja i svesti koji se sporo menjaju, pa su i njhovo
nepoverenje, oprez, nerazumevanje promena i konzervati-
vizam bili objektivno prisutni. Konačno, specifična, nesta-
bilna i nesigurna politička situacija u Srbiji, pogotovo 90-

ih godina, mnogima je menjala već donete planove za po-
vratak, držala ih u neizvesnom iščekivanju razvoja doga-
đaja i svakako delovala odbijajuće od ozbiljnijih ulaganja
u zemlji. Kada se situacija promenila početkom 2000-ih
godina, potencijalno povoljna klima za investicije nije du-
go trajala, barem ne dovoljno dugo da oni koji su devede-
stih odustali od povratka ponovo promene svoje planove.
A onda je počela i ekonomska kriza na Zapadu...
Takmičarska ekonomija
Suočeni, dakle, s različitim ograničenjima i prepreka-
ma, gastarbajteri su višak svog zarađenog novca počeli da
ulažu u neproduktivne oblike ekonomije i potrošnje kao
pokazatelje novostečenog blagostanja, želeći da ga potro-
še na različita materijalna dobra koja će povećati njihov
lični standard i status.
Karl Ulrik Šjerup, proučavajući početkom sedamdesetih
godina grupu vlaških gastarbajtera iz siromašnog sela Lju-
bičevca, koji su migrirali za Dansku, ustanovio je nekoliko
faza u ekonomskom ponašanju gastarbajtera: najpre ih na
migraciju navodi nasušna potreba, potom u drugoj fazi že-
lja da se stekne za odevanje i nabavku opreme, u trećoj se
počinje s gradnjom, u četvrtoj fazi gradnja se razrasta, ku-
puju dukati za udavače, u petoj – traktori, a u šestoj dolazi
do ubrzanja, izdataka za luksuz, prihvatanje uzora potrošač-
kog mentaliteta (Drljača 1982, 171). Kako je primetio Pa-
172 Igre prestiža
vao Jonjić, vremenom se mitologija rada i radne etike ga-

starbajtera preobratila u ideologiju potrošnje i potrošačkog
hedonizma (Jonjić 1988, 286). Živeći u razvijenim indu-
strijskim, bogatim društvima konzumerizma na Zapadu,
usvojili su navike potrošačkog društva i želju za pokaziva-
njem statusa međusobnim nadmetanjem.
Na prvom mestu, kao što je rečeno, to je bilo ulaganje
u kuće, što je želja, sama po sebi, razumljiva i opravdana.
Ali ono što se dogodilo, prevazišlo je potrebu za novom
kućom čija bi veličina bila srazmerna objektivnim potre-
bama ukućana i usklađena sa graditeljskom tradicijom i
prirodnom okolinom. Duž srpskih sela, iz kojih je bilo
najviše migracija, počele su da niču velike, prevelike ku-
će, ekscentričnog izgleda i eklektične arhitekture, pa su se
pojavili hibridni graditeljski oblici: alpski krovovi, dorski
i jonski stubovi, kule nalik na srednjevekovne, kapiteli,
kitnjasti balkoni i pozlaćene kapije sa gipsanim čuvarima
– lavovima, orlovima, labudovima, fontane s plastičnim
patkicama i figurama patuljaka u dvorištima, cvetne leje i
engleska trava, itd. Megalomanske želje vlasnika često su
ove kuće ostavljale u nedovršenim fazama. Dobrila Bratić
i Miroslava Malešević opisuju tipičan primer: "Gotovo
sve novoizgrađene kuće su preko 200 kvadrata površine.
Neke prostorije u njima su kompletno opremljene, dok ne-
ke, obično na spratu, još nemaju ni okrečene zidove. Na-
stojanje da se sve prostorije opreme skupim i što moderni-
jim nameštajem, uslovljava uređivanje unutrašnjosti kuće
u etapama, pogotovo kada je reč o kućama koje imaju i po
petnaest prostorija..." (Bratić i Malešević 1982, 145).
Bratić i Malešević su zaključile da je ulaganje u ova-

kve kuće neprofitno, 1 te da je pre reč o funkciji trošenja
nego ulaganja kapitala, iako gastarbajteri najčešće objaš-
njavaju da ulažu za sigurnost i udobnost porodice (Bratić i
Malešević 1982, 148). Vremenom, kako su čitave porodi-
ce migrirale i u tim kućama više niko nije ostao da živi, i
ovo tumačenje gastarbajtera se pokazalo iluzorno, bez
promišljenog planiranja budućnosti. Stoga su autorke kon-
statovale da je gradnja ovih kuća bila pre svega u funkciji
pokazivanja društvenog statusa: "Kuća se ističe kao naju-
padljiviji, ali i najskuplji oblik borbe za društveni prestiž...
Kuća je poruka drugima o radom stečenom bogatstvu.
Preko nje porodica naglašeno ističe stepen svoje moći i
uspeha" (Ibid, 149). Ovo zapažanje naših autorki s počet-
ka osamdesetih godina potvrđeno je mnogo puta u kasni-
jim istraživanjima i analizama.
Skorašnja studija Kristine Jul o vlaškim gastarbajteri-
ma u Danskoj dodaje još jednu dimenziju njihovog pona-
šanja. Priznajući joj da su svoje velelepne kuće u domovi-
ni sagradili da bi demonstrirali uspeh stečen radom u ino-
stranstvu, Jul konstatuje da vidljivo isticanje statusa i raz-
ličitosti kroz velike i atraktivne kuće u domovini, u name-
ri da se sunarodnici impresioniraju, biva zamenjeno nasto-
janjem da se u Danskoj bude "isti", nevidljiv, nenametljiv,
1
Budući da se mnoge takve kuće nalaze u neatraktivnim me-
stima ili teško pristupačnim selima, ni njihovom eventualnom
prodajom ni iznajmljivanjem ne može se povratiti ni deseti deo
novca u njih uložen, sve i kada bi bilo zainteresovanih kupaca.
174 Igre prestiža
do mere u kojoj se njihove kuće u danskim varošicama ni

po čemu i ni na koji način ne razlikuju od drugih kuća u
susedstvu! "Njihovi vlasnici se ponose što na fasadama
njihovih kuća nema nikakvog znaka različitosti u odnosu
na danske susede", dok je unutrašnjost njihovih domova
zapanjujuće "identična u bezličnosti sličnih komada na-
meštaja – ugaona sofa, staklena vitrina i veliki televizor"
(Juul 2007, 245-246). Drugim rečima, za njih je imperativ
biti različit u Srbiji, izazvati zavist sunarodnika, 2 što upa-
dljivije istaći socijalno udaljavanje od pređašnjeg statusa i
istovremeno se utopiti, ne upadati u oči, "biti isti" s kultur-
nim modelima i obrascima stanovanja domaćina u zemlji
useljenja.
Proučavajući motive i ekonomsku pozadinu gradnje mo-
numentalnih grobnica u okolini Beograda, građenih tokom
80-ih godina, Ivan Kovačević je zaključio da je proizvod-
no-tržišna orijentacija i visoka akumulacija kapitala stvorila
kompetitivni mentalitet, a kao njegovu osnovnu potrebu is-
2
Potreba da se gradnjom velike i bogate kuće izazove zavist
sunarodnika nije samo "specijalnost" naših gastarbajtera, što po-
tvrđuje studija Džordža Gmelča koji navodi istraživanja ponaša-
nja migranata drugih nacionalnosti, pogotovo iz siromašnijih ze-
malja Trećeg sveta. Kod većine njih se može uočiti isti obrazac i
ista želja da se sunarodnici zadive i izazove njihova ljubomora
očiglednim pokazivanjem ekonomskog prosperiteta i boljeg sta-
tusa gradnjom nepotrebno velike kuće od dobrog materijala, sa
puno prostorija koje se ni ne koriste, opremljene skupim i kvali-
tetnim nameštajem (Gmelch 1980, 149).
takla potrebu za uspehom kao snažnim motivacionim me-

hanizmom pojedinaca. Uzrok transfera kapitala iz ekonom-
ske u sociokulturnu sferu, umesto u proizvodnju – u izgrad-
nju nepotrebno velikih grobnica, počivao je u organičavaju-
ćim propisima bivših jugoslovenskih vlasti, u poreskoj poli-
tici, u restriktivnim propisima o zapošljavanju radne snage
u privatnim preduzećima, u administrativnim teškoćama za
dobijanje dozvola, itd. Akumulirani kapital u ekonomskoj
sferi i kompetitivni karakter potrošačkog mentaliteta u soci-
opsihološkoj sferi, a bez mogućnosti ispoljavanja u domenu
proizvodnje, doveo je do društvenog prenaglašavanja (so-
cijalne emfaze). Stvorio je kombinaciju posedovanja i po-
trošnje zadovoljavajući potrebu za uspehom i pokazivanjem
tog uspeha – "imam više i bolje" i "trošim više i bolje"
(Ковачевић 1985, 84-85).
Kovačevićeve zaključke možemo primeniti i na nepro-
duktivno ulaganje i trošenje gastarbajtera. Njihov akumu-
lirani kapital i kompetitivni mentalitet omogućili su poja-
vu socijalno-emfatičke funkcije kroz gradnju prevelikih
kuća. Ipak, Gmelč dovodi u pitanje tezu po kojoj se ta-
kvim ponašanjem želi samo "pokazati", istaći, izazvati za-
vist i podići status u očima meštana. On smatra da u tome
ima i racionalnog kalkulisanja budući da na takav način
ispoljen viši status omogućava gastarbajterima, posebno
povratnicima, bolji i lakši pristup seoskim resursima zbog
čega se "pokazivanje" na kraju ispostavi kao ekonomski
isplativo (Gmelch 1980, 149).
176 Igre prestiža
Kako bilo, gastarbajterske kuće su svojim upadljivim iz-

gledom, veličinom i neuobičajenom dekoracijom postale si-
nonim kiča, neproduktivnog ulaganja, nametljivog pokaziva-
nja i poligon za takmičenje i dokazivanje među meštanima i
samim gastarbajterima ko ima više novca i čija će kuća biti
veća. Imajući to u vidu, ne čudi što je takvo ponašanje dalo
osnovu za formiranje stereotipa o gastarbajteru kao skoroje-
viću, nouveau riche, koji se, kako piše Predrag Marković,
od tragičnog junaka koji se muči i pati u tuđini preobratio u
komični lik dostojan podsmeha (Marković 2012, 158).
I premda su mnogi gastarbajteri, i onda i sada, izjavlji-
vali da je "ulaganje u takve kuće nerazumno i iracionalno"
(Drljača 1982, 171 prema Šjerup; Juul 2011, 245), što je
takođe više puta dat iskaz i autorki ove knjige tokom istra-
živanja, s tim se, kako sami kazivači kažu, prestalo tek to-
kom dvehiljaditih godina. Usled najnovije ekonomske kri-
ze na zapadu, nesigurnih poslova i plata, ni gastarbajteri
više nisu bogati kao što su nekada bili i nastoje da racio-
nalizuju svoje ekonomsko ponašanje.
"Danas mlađi kažu – ’imamo probleme s tim kućama’,
treba da plaćaju poreze i druge obaveze, a niko ne živi u nji-
ma. To najviše smeta srednjoj i mlađoj generaciji. Neki čak
i ruše neke delove kuće da bi plaćali manji porez, ili raz-
mišljaju šta s tim da rade jer kuće u selu ne mogu da izdaju
kao kad bi imali kuću npr. na Srebrnom jezeru. Prodaja tih
kuća u selu ne bi mogla da prođe, a niko neće da dođe da
radi tu zemlju" saopštili su nam sagovornici iz Smoljinca.
N. M. iz Velikog Gradišta kaže: "Te kuće nemaju vred-

nost za prodaju. U njih su uložene desetine i stotine hiljada
evra, a ne može se u selu prodati ni za 10 000 evra. Niko od
njih ne razmišlja o prodaji jer su ceo život u to uložili".
Drugi sagovornik dodaje: "Ljudi se ne usuđuju da raz-
mišljaju šta će s time biti, ne razmišljaju o tome ko će to da
završi, ne vide rešenje. Niko ne vidi razlog da se vrati ku-
ći".
Možda nijedan drugi fenomen nije tako očigledno po-
kazao takmičarski mentalitet ovih naglo ekonomski izdig-
nutih grupa. Najveći broj tih ogromih kuća izgradila je pr-
va generacija gastarbajtera koja je, da bi u tome uspela, ži-
vela više nego skromno i štedljivo u inostranstvu, uz puno
odricanja i lišavanja. Taj paradoks predstavlja jednu od
okosnica liminalnog kulturnog identiteta gastarbajtera oli-
čenog u neproduktivnom ekonomskom ulaganju i kompe-
titivnom mentalitetu. U daljem izlaganju razmotrićemo ga
kroz još jedan upadljiv i bizaran običaj – priređivanje gla-
muroznih gastarbajterskih svadbi i krštenja.
Gastarbajterski potlač –
etnografija razmetljive potrošnje
Fenomen tačkmičarskog prestiža, otvorenog pokaziva-
nja bogatstva, prekomerne potrošnje i konzumerskih "ritu-
ala" slikovito se pokazuju u pojavi gastarbajterskih gla-
muroznih svadbi i krštenja, organizovanih u velikom bro-
ju tokom 90-ih godina XX veka u istočnoj Srbiji. Mada su
178 Igre prestiža
gastarbajterske svadbe i krštenja i ranije privlačili pažnju

istraživača svojom preteranošću u trošenju i darivanju, 3
svadbe iz 90-ih zadobile su na intenzitetu u raskoši i raz-
metanju. Međutim, tokom 2000-ih postepeno je opadao
broj raskošnih gastarbajterskih svadbenih veselja u Srbiji, 4
3
Pogledati na primer dokumentarne etnografske filmove Ka-
menka Katića Leto u Ljubičevcu (1984) i Veselje u Ždrelu (1994).
4
Da se i danas još uvek priređuju u istočnoj Srbiji takva sla-
vlja svedoči, recimo, svadba iz avgusta 2008. godine u Kladovu o
čemu su pisale Večernje novosti i izvestio Mondo pod naslovom
"Gastarbajterska svadba od 120 000 evra" http://www.mondo.
rs/v2/tekst.php?vest=106793. Veselje, koje su povodom ženidbe
sina organizovali gastarbajteri Stingići koji rade u Beču, trajalo je
"tri dana i tri noći", a glavna vest koja je učinila svadbu izuzetno
prestižnom jeste da je svatove uveseljavao poznati pevač Šaban
Šaulić "kojeg je domaćin krunisao zlatnom krunom sa rubinima i
dijamantima"! Slično veselje odigralo se takođe avgusta (mesec
kada gastarbajteri najviše uzimaju godišnji odmor) 2010. godine
kada je u vlaškom selu Dušanovac pored Negotina priređeno "’di-
jasporsko’ krštenje za pamćenje" 12-godišnje Đesike čiji roditelji
rade u Nemačkoj, o čemu su izvestile Vesti-online pod bomba-
stičnim naslovom "Potrošili trosoban stan za slavlje",
http://www.vesti-online.com/Dijaspora/drzava/Nemacka/Moj-
zivot/73160/Potrosili-trosoban-stan-za-slavlje. Zanimljivo je pri-
metiti leksičku promenu: danas nekima "uvredljiv" a nekad sa-
svim normalan izraz gastarbajteri zamenjen je pomodnom rečju
dijaspora. Još jedan dokumentarni film iz tog perioda svedoči o
rastrošnim svadbarskim veseljima gastarbajtera, to je film Vladi-
mira Milosavljevića Kad je Milorad udavao ćerku (2005), u selu
Dušanovac u Negotinskoj krajini, više o tome u Krstić (2013).
da bi se danas sve češće organizovala, na sličan način, u

zemlji imigracije, uglavnom zato što većina svatova tako-
đe živi u inostranstvu i jeftinije im je da putuju između
gradova u Nemačkoj, Švajcarskoj ili Austriji 5.
Pojava organizovanja bogatih svadbenih veselja u ino-
stranstvu važan je pokazatelj, između ostalog, da su gastar-
bajteri "otišli zauvek": priređuju svadbu tamo gde žive, pa
iako je trošak za takvo slavlje iracionalno veliki, izgleda da
oni racionalno kalkulišu slobodno vreme za godišnji odmor
i izdatak nepotrebnog putovanja za Srbiju da bi se organi-
zovala svadba između mladenaca koji oboje žive u ino-
5
Jedan takav primer predstavlja svadba organizovana juna
2000. godine u Sent Galenu u Švajcarskoj, o kojoj je pisao list
Glas javnosti http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2000/06/27/
srpski/R00062601.shtm. Gastarbajteri Golubovići rodom iz Ra-
brova pored Kučeva ženili su sina, i budući da rodbina iz Srbije
nije mogla da dođe zbog viza, da ne bi bili uskraćeni za svadbar-
ski doživljaj, specijalno su pozvali fotografa iz Rabrova Dejana
Aćimovića-Pucka da svojom kamerom zabeleži sve što se deša-
valo na svadbi Golubovića koja je koštala 100 000 švajcarskih
franaka. Angažovan je bio i časopis "Svatovac" iz Požarevca čiji
je kompletan 62. broj, "na svih 16 kolor strana posvetio samo
ovoj nezaboravnoj i najlepšoj svadbi Srba u dijaspori", da bi po-
tom bio "razgrabljen u domovini za dan i po, a polovinu tiraža do-
maćini su poklonili svojim prijateljima u Švajcarskoj, za uspome-
nu i dugo sećanje, jer je u ’specijalcu’ objavljeno skoro 200 eks-
kluzivnih svadbarskih slika". Štaviše, izveštava se da je "celo selo
bilo ispred televizora" kada je na lokalnoj televizijskoj stanici u
Rabrovu puštena trosatna reportaža s ove glamurozne svadbe.
180 Igre prestiža
stranstvu, kao i njihova uža, pa i šira rodbina i prijatelji.

Ovo takođe govori o "komoditizaciji vremena". Usled ubr-
zanja karakterističnog za postmoderno doba, Apaduraj
smatra da i za potrošnju počinju da važe isti kriterijumi efi-
kasnosti, štednje vremena i njegove racionalne upotrebe. Ni
potrošači ne mogu više "pobeći" od ritmova industrijske
proizvodnje koji ih prate i u vremenu dokolice, koje im je
dato da bude "potrošeno" za vreme sve kraćih godišnjih od-
mora (Appadurai 1996, 79; Erdei 2008, 324).
Građu za analizu preuzela sam iz jedinstvenog časopi-
sa u Srbiji posvećenog promociji lokalnih gastarbajterskih
venčanja i krštenja (v. Антонијевић 2000) 6. Reč je o listu
"Svatovac" koji je 1995. godine u Požarevcu pokrenuo
novinar Dragan Stodić u nameri da oglašava i slikom i
rečju prikazuje svadbena veselja u istočnoj Srbiji. Najveći
deo tiraža je unapred rasprodat – kupuju ga naručioci
svadbenih oglašavanja i njihovi svatovi da bi imali uspo-
menu na taj događaj i da bi se drugima pokazivali i hvali-
li. Manji deo tiraža ide drugim naručiocima, a najmanji
broj, negde oko 100 primeraka, pušta se u slobodnu pro-
daju. List se izdržava isključivo putem zakupa oglasnog
prostora koji plaćaju roditelji – organizatori bogatih svad-
bi, veridbi i krštenja. Osim toga, oglasni prostor je ustu-
pljenim i nekim drugim specifičnim delatnostima koje nu-
6
U dva-tri navrata imala sam priliku da posmatram bogate
svadbe koje se organizuju u istočnoj Srbiji i razgovaram o njima
s meštanima, ali nisam videla ovakve koje su rastrošno priređe-
ne, ilustrovane i opisane u časopisu "Svatovac".
de svoje usluge pri organizovanju proslava: reklamiraju se

poslastičarske radnje, profesionalni dekorateri i aranžeri
svadbenih šatri, frizeri i šminkeri, butici u kojima se mogu
kupiti i iznajmiti venčanice, prodavnice nameštaja i druge
kućne opreme gde se mogu nabaviti pokloni za buduće
mladence, tekstopisci prigodnih svadbarskih pesama, te
razni muzički orkestri i pevači koji su jedan od najvažnijih
elemenata glamuroznih proslava.
Fenomenološki, običaj sam identifikovala kao gastar-

bajtersku varijantu potlača – u antropologiji dobro prou-
čenog i poznatog običaja Indijanaca severozapadne obale
Pacifika, ustanove koja istovremeno poseduje "rastrošnu i
agonizirajuću prirodu". Među prvima je običaj detaljno
opisao i analizirao američki antropolog Franc Boas kod
Kvakijutl Indijanaca 7, a o njemu je pisao i francuski etno-
log Marsel Mos u poznatoj studiji "Esej o daru" kao o ob-
liku "totalnih prestacija" – institucije međusobne obaveze
davanja – primanja – uzvraćenja dara (Mos 1982, 20). Po-
tlač je društveni događaj koji indijanski domaćin organi-
zuje obično u vezi nekog velikog porodičnog slavlja – ro-
đenja deteta ili sinovljeve svadbe, u cilju utvrđivanja i po-
dizanja svog ugleda i statusa u društvu. Karakteriše ga
prevelika rastrošnost, razbacivanje novcem i materijalnim
7
Franz Boas, Kwakiutl Ethnography, University of Chicago
Press, 1966.
182 Igre prestiža
dobrima koje domaćin deli, odnosno daruje svojim gosti-

ma, a ponekad ih pred njima i uništava ističući se i razme-
čući se svojim bogatstvom. Boas je tvrdio da se kroz po-
tlač suparnici "bore imovinom" ponašajući se megaloman-
ski, a i Mos je konstatovao da ovim običajem vlada "nače-
lo suparništva i rivaliteta". Značaj Boasove etnografije i
analize potlača počiva u tome što je pokazao važnost druš-
tvenog i simboličnog prestiža u ekonomskom ponašanju
tzv. "primitivnih naroda" (v. Delijež 2012, 80, 113).
S druge strane, gastarbajtersku svadbu sam odredila i
kao rastrošnu potrošnju (conspicuous consumption) u
smislu koji je toj pojavi dao Torsten Veblen u svojoj stu-
diji Teorija dokoličarske klase, 8 kao mehanizam razme-
tljivog prikazivanja društvene stratifikacije i nadmetanja,
te imitacije u kojem grupe niže u hijerarhiji nastoje da
oponašaju grupe više u hijerarhiji (v. Veblen 1899, Erdei
2008, 186-189). U meri u kojoj ove svadbarske fešte ka-
rakterišem, takođe, i kao oblike kiča i neo-folk kulture, u
smislu lošeg ukusa i potrebe gastarbajtera za imitacijom
ponašanja viših klasa prisvajanjem, rekonceptualizacijom
i rekonfiguracijom onoga što se poima kao "ukus luksu-
za", stil života i robnih praksi srednjih i viših klasa, dola-
zimo posredno ponovo do Veblenovog koncepta razme-
tljive potrošnje novih bogataša.
Međutim, kada su gastarbajteri u pitanju, Veblenov kon-
cept se ne može preuzeti bez izvesne ograde i modifikacije.
8
Thorstein Veblen, The Theory of Leisure Class, http://
xroads.virginia.edu/~HYPER/VEBLEN/veb_toc.html
Naime, specifičnost gastarbajtera počiva u činjenici da se

oni, suštinski, nisu pomerili dalje od radničke, niže klase
kojoj pripadaju svojim statusom, niskim obrazovanjem i
nekvalifikovanim ili niskokvalifikovanim poslovima koje
obavljaju i od kojih zarađuju u inostranstvu. Oni, velikom
većinom, nisu postali srednja, a još manje dokoličarska kla-
sa tamo gde žive i rade, ali se kod kuće, u zavičaju, u doko-
lici tokom godišnjih odmora predstavljaju kao da jesu po-
stali hijerarhijski viša klasa u odnosu na ono što su u zavi-
čaju bili pre nego što su migrirali, odnosno, ono što uistinu
i dalje jesu u svakodnevnom životu.
Zapravo, i tu se mora istaći sledeća činjenica: oni se jesu
pomerili od poljoprivredne klase, što su bili u zavičaju, ka
radničkoj klasi u industrijskim zemljama Zapada, ali većina
njih živi životom proletarijata – radnika ili sitnoburžoaske
klase ukoliko su u inostranstvu otvorili kafane, radionice ili
prodavnice. Baš zato njihova želja za imitacijom uspeha i
stila života hijerarhijski viših klasa postaje njihova impera-
tivna potreba i daje nam za pravo da ih možemo razmatrati
kroz Veblenov koncept razmetljive potrošnje. Pa ipak, to
što imaju mnogo više novca od svojih sunarodnika-meštana
ostavlja diskutabilnim istinsko socijalno statusno pomera-
nje naviše, bez obzira na sav imaginativni i simbolički trud.
Istina je da se ta glamurozna i rastrošna slavlja priređuju za-
duživanjem – uzimanjem kredita koji će se godinama posle
vraćati. To nije odraz njihovog realnog ekonomskog i soci-
jalnog statusa, već hinjenog, odglumljenog. Taj raskorak iz-
među stvarnog i imaginativnog ne promiče posmatračkom
oku sunarodnika. Možda im zavide, ali takođe dobro znaju
184 Igre prestiža
da je to samo skupa "pozorišna predstava": "Radu, bre, ko

robovi. Dužni, puni kredita, a prave se gazde. Dve nedelje
kada su tuna na odmor, to im je sve od života" (Markov
2010, 16).
Vremensko iskakanje iz svakodnevice tokom godišnjih
odmora i glamuroznih proslava u zavičaju pretvara se u ne-
ko posebno prostor-vreme dokolice u kome je moguće po-
beći od sivila gastarbajterske svakodnevice, ispoljiti imagi-
naciju, odsanjati bolji život, predstaviti ga, kao neki teatar,
kroz raskošni svadbeni dekor i skoro vodviljsko ponašanje
gledaocima-meštanima u cilju statusnog razlikovanja, ube-
đivanja, dokazivanja i pokazivanja. To iskakanje može se
tumačiti i u smislu Apadurajevog koncepta komodifikacije
vremena – fenomenološkog markera koji se odvija van rad-
nog vremena i radnih uslova, u slobodno vreme koje karak-
teriše dokolica u kome potrošnja dolazi do punog izražaja,
kao i potreba za rangiranjem i razlikovanjem. "Kada se po-
trošnja transformiše u savremene oblike dokolice, gde su i
prostor i vreme obeleženi distancom u odnosu na rad, ulazi-
mo u svet luksuza, komodifikovanog ’vremena van vreme-
na’... U suštini, u tome ima zaista malo bega od ritmova in-
dustrijske proizvodnje, jer kad god je dokolica zaista do-
stupna, i društveno prihvatljiva, ono što je potrebno imati
jeste ne samo slobodno vreme već i raspoloživi dohodak...
U industrijskim društvima gde su potrošački dugovi postali
veliki, finansijske institucije iskorišćavaju sklonost potroša-
ča da potroše pre nego što su nešto zaista uštedeli" (Appa-
durai 1996, 79, 80).
Upravo taj trenutak iracionalnog ekonomskog ponaša-

nja – nadmetanjem u prestižu i preterivanjem u trošenju,
bilo za organizaciju svečanosti bilo u poklonima, čini ovaj
oblik gastarbajterske svadbe posebnim. Pa ipak, to nemili-
ce trošenje novca do koga se retko došlo uštedom, a češće
putem zaduživanja i kredita, nije za domaćine slavlja ništa
spram sticanja ugleda i prestiža priređivanjem glamurozne
svadbe o kojoj će se još dugo pričati. Otvoreno pokaziva-
nje bogatstva, licitiranje koliko se novca za šta dalo, po-
jam takmičenja u što većem razbacivanju novcem, te pri-
metna egzaltiranost koja nastaje među porodicama koje se
međusobno nadmeću ne samo u poklonima već i samoj
organizaciji svadbenog veselja – karakteristike su gastar-
bajterskog potlača. Čija je svadba "bila jača", kako oni
kažu, znači – ko je doveo bolju muziku, poznatijeg pevača
i pevačicu, ko ih je skuplje platio i darovao, ko je više po-
zlatio mladu, ko je imao više gostiju, koliko je stoke po-
klao, koliko je dao na jelo i piće, čija je mladenačka torta
imala više spratova, koliko je plaćena šatra, garderoba i
sve što prati svadbeni pir, te o čijoj se svadbi više pričalo i
hvalilo. To je preterivanje u svemu: u samom uživanju, u
kiču i sentimentalizmu. "Besna svadba" znači da su se pa-
re simbolično ali i bukvalno bacale i cepale, da se lomilo,
besnelo, igralo do iznemoglosti, opijalo, prejedalo.
Raskošna gastarbajterska svadba obično traje tri ili četiri

dana. Mlada ima tri venčanice, za svaki svadbeni dan po
186 Igre prestiža
jednu u različitim bojama. Njene venčanice su skupocene,

nabavljene uglavnom u inostranstvu, raskošne, sa puno
šlingeraja, cveća i čipki, sa Svarovski kristalima i drugim
kamenčićima, s dugačkim velom koji za njom nose nekoli-
ko devojčica. Na njoj je vredan zlatni nakit koji je dobila od
svekrve. Ni mladoženja ne zaostaje za mladom: i on ima
elegantno odelo, po jedno za svaki dan, u tonu sa mladinom
venčanicom. U toku tri svadbena dana, oni će se po nekoli-
ko puta presvući da bi pokazali svoju luksuznu garderobu
ne samo prisutnim svatovima, već i čitaocima "Svatovca"
kojima će do detalja, slikom i rečju, biti predstavljena nji-
hova odeća. Ni srećni roditelji ne zaostaju u svadbenom
odevnom glamuru. Majke mlade i mladoženje, tzv. "prije",
nosiće identičnu garderobu – komplete i haljine istog kroja
i boje, takođe za svaki dan drugačiju, mada nam sa slika ne-
će promaći da je napor za elegancijom dirljivo narušen
običnim plastičnim papučama kupljenim na pijaci – treba
izdržati tri dana neumorne igranke u kolu. Ponekad se pre-
terivanje te vrste ne zaustavi na tome: ima svadbi gde se
kompletno svi svatovi obuku u istu boju, zelenu, plavu, lju-
bičastu. Potom nam se predstavljaju slike skupih i dobrih
automobila u kojima se mladenci voze na svadbu: prenatr-
pani cvetnim ukrasima i girlandama, okačeni srpskim zasta-
vama. Zatim, vidimo slike svadbenih šatri osobito dekorisa-
nih, što će predstavljati jednu od okosnica kasnijih priča či-
ja je šatra bila lepša: dekor može biti od tkanina i ćilima sa
narodnim motivima, ali je češće načinjen od roze, bež ili
belih draperija koje padaju sa svih strana, ukrašene cvećem,
nekakvim svetlucavim najlonom i novogodišnjim šarenim
ukrasima i girlandama. Tu je i obavezna slika kada mladen-

ci seku mladenačku tortu – stvar je renomea čija će imati
više spratova, a svaki sprat će biti napravljen od drugačije
recepture.
Na mnogim fotografijama neće nam promaći da se veći-
na mladenaca slika sa svojim detetom koje je staro nekoli-
ko meseci ili pak nekoliko godina. "Pozadinsko" istraživa-
nje otkriva da su mladenci odavno sklopili građanski brak, ali
cela stvar dobija na značaju tek kada se priredi "venčanje i
svadba", tačnije, crkveno venčanje sa pratećim slavljem.
Često se o istom trošku, kada mu se roditelji venčavaju, i
dete krsti u crkvi, u nedelju ili trećeg dana slavlja u ponede-
ljak. Razlog za odlaganje tog "pravog" svadbenog veselja
i krštenja opet leži u gastarbajterskom životu: potrebno je
sakupiti dovoljno para, doći do slobodnih dana i, konačno,
okupiti gomilu zvanica, u isto vreme i na istom mestu.
Tekst koji ide uz slike pruža dodatne informacije. Sladu-
njavi i sentimentalni naslovi poput "Oltar ljubavi", "Sudbo-
nosna ljubav", "Ljubav sve pobeđuje", "Staza sreće", "Do-
veka zajedno", "Ovo dosad nije bilo" itd, nagoveštavaju mi-
tologiju "zemaljskog raja" koji će mladenci ostvariti u svo-
me braku. Nadnaslovi daju geografske koordinate kretanja
srećnih mladenaca, poput kakve egzotične autobuske linije:
Bazel – Topola – Maleševo, ili Veliko Crniće – Begaljica –
Beč. Jedno je ime sela odakle je mlada, drugo je ime sela
odakle je mladoženja, a evropska metropola je mesto gde
žive roditelji-gastarbajteri, finansijeri svadbe.
Struktura teksta u "Svatovcu" gotovo je identična za
svaku oglašenu svadbu, menjaju se jedino imena i uneti
188 Igre prestiža
sadržaj: o količini para koja je data na pojedinim svadba-

ma, o broju gostiju (obično 200 do 500 zvanica, a nekad i
više od toga), koliko je koštala mladina venčanica i gde je
nabavljena, kakav je nov nakit mlada dobila. Nabrajaju se
pokloni za mladence, i to oni skuplji i prestižniji: automo-
bil, spavaće i dnevne sobe, frižideri, veš mašine, trpezari-
je, po nekoliko stonih lampi, servisa, pozlaćenih escajga i
drugo. Zatim se navodi koliko kila mesa se pojelo, koliko
je torti i sitnih kolača napravljeno. Daje se obaveštenje o
tome koliko je snimljeno fotografija i video kaseta, danas
DVD-ija, koje će svatovi pohrliti da satima iznova gledaju
ono što su pre koji dan upravo preživeli. Poneki od mlade-
naca najaviće i svoje putovanje na medeni mesec na neku
egzotičnu lokaciju, iako "zlobni jezici" u selu tvrde da se
brže-bolje vraćaju u inostranstvo gde će u narednih neko-
liko godina nastojati da vrate kredite a potom pokušaju da
povrate novac potrošen na ovim svadbama.
Muzika je posebna priča – ona je vrhunac i merilo
uspeha svadbe. Njoj se poklanja izuzetna pažnja i značaj.
Kada dođe do tih podataka, neupućenom čitaocu se prosto
zavrti u glavi: na stranicama "Svatovca" mogu se pročitati
cifre vrtoglavih iznosa datih pevačima i muzičarima. Svi-
ranje i pevanje na svadbama u istočnoj Srbiji za muzičare
predstavlja unosan biznis i veliki izvor prihoda. Tokom
90-ih godina svakog četvrtka i petka u Požarevcu i u Pe-
trovcu na Mlavi odvijala se muzička berza na kojoj su
muzičari direktno ili preko menadžera, po nekoliko mese-
ci unapred, dogovarali svirku na svadbama. Za najpoznati-
je folk-zvezde domaćini unapred garantuju izvesnu sumu
koja se plaća odmah na ruke, a sve ostalo preko toga zara-

di se od bakšiša. Svi gosti na svadbi su obavezni da barem
jedanput naruče pesmu i plate za nju. Mnogi su bili
spremni da priznaju da, znajući unapred za tu obavezu,
kupuju mladencima skromnije poklone da bi imali dovolj-
no para da plate muziku. "Muzika nas upropašćava" – reči
su onih koji nisu u adekvatnoj finansijskoj situaciji da od-
govore na postavljene zahteve i očekivanja. 9
Inače, u svatovskom veselju postoji izvestan redosled.
Zna se kog dana se čija porodica veseli i svatovi sa njene
strane tog dana plaćaju muzici: u subotu je to mladina
strana, u nedelju mladoženjina, a u ponedeljak obostrano,
iako svi priznaju da veći teret troškova pada na mladože-
njinu porodicu i prijatelje. Muzika uvek javno kaže koliko
je para zaradila. To se objavi zato da bi se, u stvari, ta
svadba pohvalila i da bi se o tome posle pričalo.
9
Odmeravanje ko je skuplje platio muziku i doneo skuplji
poklon veoma je važno gastarbajterima. O tome i Darko Mar-
kov piše u svom romanu, kroz razgovor Radiše gastarbajtera i
njegovog oca koji živi u rodnom selu Lugavčini, tačno ilustruju-
ći tu brigu gastarbajtera da li su se "dovoljno dobro pokazali":
- "Slušaj, bre, Radiša, nemoj za proševinu da se brukamo ko
onomad. Misli na vreme da poneseš dovoljno para, a ne da nas
oni slepci ogovaraju po selo. Pričali, bre, svuda da si dao najma-
nje para za muziku i da si uzo neke jeftine poklone, a kobajagi
si gazda i živiš u Austriju, nemož ništa da sakrije, sve vidu..."
- "Pa te poklone je kupila Javorina. Nisam ni gledao. I nek
se ne pravu mnogo pametni, će da vidim, koliko će da se isprsu
kad ja pravim svadbu..."
190 Igre prestiža
Pitanje je prestiža dovesti što bolji orkestar i što poznati-

je ime sa muzičke folk-estrade, pa se tako u časopisu nižu
hvalospevi ko je svirao i pevao na čijoj svadbi. Ni to nije
sve: osim što se domaćini slikaju sa poznatim pevačima u
radosnom zagrljaju, vidimo slike pevača i pevačica kako,
po potrebi, pevaju na kolenima pred svatovima, na stolu, is-
pod stola, s novčanicama prilepljenim za čelo i okačenim
po odelu/haljini. Na jednoj svadbi je poznati folk pevač Ša-
ban Šaulić bio darovan, kako se priča, zlatnom krunom s
rubinima i dijamantima. Tekst ispod jedne od takvih foto-
grafija rečit je kao i sama slika: "I Biljana Mecinger (peva-
čica) je bila prelepa folk indijanka sa velikim zlatnikom na
čelu i puno deviza na glavi kojima su je nakitili domaćin
Dragi i domaćica Snežana." Na jednoj drugoj svadbi, opet,
vidimo svekrvu u slavljeničkom zanosu kako je digla obe
ruke u vis, u svakoj svežnjevi deviznih novčanica, a u pod-
naslovu stoji: "Pune šake franaka – puno srce sreće". Jedan
od poznatijih lokalnih harmonikaša ispoveda se kako je jed-
nom svirao sa svojim orkestrom ležeći na ćebetu prepunom
novčanica, ili kako je drugom prilikom, na zahtev kuma,
svirao sa vrha domaćinove kruške, dok su svatovi igrali ko-
lo oko drveta! Međutim, bizarnostima ni tu nije kraj. Pare
namenjene muzici bukvalno lete u vis, bacaju se na sve
strane ili cepaju po pola, pa se jedna polovina da na počet-
ku pesme, druga na kraju. Dok pare lete i padaju svuda na-
okolo, narod juriša da ih pokupi, pa se dešava da muzika ne
stigne od svatova da uzme pare. Stoga, mnogi muzičari
unajmljuju posebnog čoveka zaduženog da im skuplja bak-
šiš sa poda da ne bi bili na gubitku. Često se dešava i da se
svatovi dodatno zabavljaju komunicirajući međusobno kroz

tekstove naručenih pesama. Oni to zovu "nadmudrivanjem
kroz pesme". Tekstovi pesama, koji oni jedni drugima na
taj način naručuju, odnose se na neke situacije za koje se is-
postavi da su javna tajna, tako da ubrzo cela svadba zna ko
je koga prevario i ko šta o kome misli.
Obavezan element tog pokazivanja jeste i igranje kola
uveče na sredselu. Za tu priliku celokupna muzika i svato-
vi sele se iz šatre na sredselo gde nastavljaju veselje, koje
tu potraje 3-4 sata, a onda se vraćaju nazad pod šatru. Ce-
lo selo, a i mnogi seljani iz susednih sela, svečano se spre-
me i izađu uveče da posmatraju svadbu, budući da je to
veliki događaj za čitav kraj. Oni u tome nikada ne uzimaju
neposrednog učešća jer se vesele isključivo svatovi, ali su
tu neophodni kao publika, kao obavezni i očekivani po-
smatrači koji će "presuditi" u svojim kasnijim prepričava-
njima kakva je bila svadba.
Pitanje koliko koštaju ovakve svadbe ne ostaje ni za
koga tajna. Naprotiv. Cilj je pohvaliti se što većim izdat-
kom i što skupljim veseljem.
Ako nam se, posle ovog opisa, učini da, osim sličnosti
s potlačem, gastarbajterske glamurozne svadbe imaju i
elemente kiča, nećemo pogrešiti. Postavši univerzalna
društvena pojava, neo-kič kultura savremenog potrošač-
kog društva, kao sveobuhvatni fenomen, manifestuje se od
mode do politike; ali i kao celovit način života "malog,
192 Igre prestiža
prosečnog čoveka" koji se uspinje i teži da, imitacijom,

dosegne vrednosti viših, elitnih klasa. Abraham Mol je de-
finisao kič kao odnos koji se ima sa stvarima, način posto-
janja, stanje duha, pojava koja se iskazuje u različitim ob-
licima kao životni stil; to je "umetnost sreće" dostupna
svim džepovima, "trošenje kao novo masovno uživanje"
(Mol 1973, 38, 59-60). Stoga se svi proučavaoci kiča sla-
žu da je opravdano govoriti o kič-egzistenciji koju je Zo-
ran Gluščević nazvao "život u ružičastom". U domenu
kulture, kič se vezuje za pseudovrednosti, za prijatnu raz-
bibrigu i stvari koje podstiču "lepa osećanja" bez zalaže-
nja u suštinu, bez pukotina i kontradikcija. Po mišljenju
sociologa Ratka Božovića, to je polje trivijalnosti, "sladu-
njavog ukusa", površnosti (Božović 1998, 66). Ludvig Gic
je imao oštriji stav prema kiču: odredio ga je terminima
sentimentalnog, plačljivog i dirljivog, sladunjavog i plit-
kog, nametljivog i lepljivog, egzibicionističkog i egzotič-
nog, kao preterivanje svake vrste i prepuštanje raspolože-
njima (Gic 1979, 71-85, 97, 112). Imitaciona struktura,
koja je po Gicu svojstvena kiču, vidljiva je u nastojanju da
se kroz svadbeni glamur, raskoš i estetski haos dočara, na-
kalemi, presadi životni stil kojim gastarbajteri zapravo ni
ne žive, ali ga priželjkuju za sebe. Otuda potiče izvestan
osećaj lažnog, neiskrenog, prividnog, sladunjavog, dok na
stranicama "Svatovca" gledamo slike "kraljevskih svadbi"
u istočnosrbijanskim selima.
Osim toga, u ovim svadbama i njihovoj prezentaciji u
listu "Svatovac" pronalazim neke od osnovnih principa ki-
ča kako ih je definisao Abraham Mol (Mol 1973, 93-97):
to je više puta pomenuta preteranost i uvećanje svega, na-

poredo gomilanje estetski i semantički nesrodnih predme-
ta i situacija (princip neadekvatnosti); želja da se "ima još
više" i pokaže još bogatijim (princip kumulacije); napada-
nje svih čula istovremeno (princip sinestezije) kroz napad-
no insistiranje na istom kroju i vatrometu jarkih boja svad-
benih odela, preglasne i zaglušujuće muzike, pomešanih
mirisa roštilja, pečenja, alkoholnih isparenja i znoja, ne-
prestanog i naizmeničnog trodnevnog konzumiranja supa,
pečenja, sarmi i torti uz pivo i rakiju, te taktilnih doživlja-
ja u znojavim zagrljajima u kolu i za slikanje.
Širi socio-ekonomski značaj ispitivanog fenomena i

dodatni ekonomski transfer novca i usluga između gastar-
bajtera i lokalnog stanovništva otkriva se tek naknadno,
etnografskim istraživanjem, budući da o tome ne piše u
"Svatovcu". On počiva u činjenici da brojne službe opslu-
žuju ove svadbe, te da je na njima angažovan dobar deo
meštana koji su se specijalizirali za pružanje takve vrste
usluga. Da bi svadba zaista uspela, potrebno je da "vidlji-
vi" i "nevidljivi" deo slavlja budu usklađeni. Te službe i
raspored njihovih usluga su sledeći 10:
10
Zahvaljujem Jovanki Aranđelović iz Klenja, koja je kao
kuvarica radila na više takvih svadbi, na iscrpnim informacija-
ma u vezi organizacije i prisustva pomoćnog osoblja na ovim
slavljima.
194 Igre prestiža
1. Roštiljdžija sa pomoćnicima stiže prvi, tri-četiri da-

na pred svadbu, da bi pripremio meso. Sa sobom nosi svoj
roštilj i svih svadbarskih dana neprekidno peče meso da bi
vruće i sveže stiglo i za ručak i za večeru na sto.
2. Iznajmljivač hladnjače u kojoj se drži meso. Tu je
svih dana slavlja.
3. Glavna kuvarica sa pomoćnicama. Dolaze dan ranije
i ostaju sve vreme svadbe do kasno uveče, spremajući
predjela, supe, rinflajš, sarme i salate.
4. Konobari. Dođu u subotu ujutru, postavljaju stolove,
stolnjake, čaše, tanjire. Oni su tu po ceo dan i služe goste
jelom i pićem u šatri. Imaju pomoćnike koji im do šatre stal-
no prinose sve što je potrebno. Sa gostima ostaju do zore.
5. Posebne žene koje peru sudove.
6. Dve ili tri kafe kuvarice.
7. Poslastičari koji spremaju torte i kolače.
8. Iznajmljivači šatri koji obezbeđuju i stolove, klupe,
sudove, escajg, osvetljenje.
9. Dekorater šatre.
10. Fotograf i kamerman sa pomoćnicima koji snimaju
tokom svih svadbarskih dana.
11. Muzičari.
Imajući u vidu ovu "armiju" pomoćnog osoblja, koju či-
ni lokalno stanovništvo iz nekoliko sela, ukazuje se nov so-
cio-ekonomski aspekt gastarbajterskih svadbi koji treba na-
glasiti: one su najviše bile organizovane, tako besne i ras-
trošne, 90-ih godina XX veka, u doba najveće ekonomske
krize u Srbiji, vrtoglavog pada standarda i drastičnog osiro-
mašenja stanovništva. U toku te decenije stvorena je
ogromna razlika u finansijskom i društvenom statusu ga-

starbajtera i njihovih sunarodnika u Srbiji: obezvređeni di-
nar i pogubne sankcije obezvredili su materijalne mogućno-
sti stanovništva koji su postali siromasi spram gastarbajtera,
koji su u to vreme dobro zarađivali u sve bogatijim zemlja-
ma zapadne Evrope. 11 Po mišljenju društvenih i ekonom-
skih analitičara, brojno stanovništvo je u to vreme egzisten-
cijalno zavisilo upravo od gastarbajterskih doznaka i plaća-
nja različitih usluga tokom njihovog boravka u domovini.
Fenomen glamuroznih gastarbajterskih svadbi treba

posmatrati višestrano.
a) Kao primer konzumerske kulture i savremenih oblika
potrošnje putem kojih se pojedinci i grupe konstruišu i
predstavljaju, održavaju ili menjaju međusobne društvene
11
Predrag Marković ilustruje taj drastični pad standarda
konkretnim ciframa: "Od prosečnih 752 nemačke marke u de-
cembru 1990. godine, plate u Srbiji su se stropoštale na skromne
132 marke u decembru 1992. godine, pa na bednih 34 marke u
septembru 1993. godine, do neverovatnih 5-10 maraka decem-
bra iste godine. Posle 1994. godine standard se polako opora-
vljao... A razlike u platama između recimo SR Nemačke i Jugo-
slavije su 1969. godine bile 3:1, da bi 1993. godine porasle na
1000:1, ali je čak i u ’dobrim godinama’ ovaj odnos bio skoro
10:1. Stoga su gastarbajteri, već imućni u odnosu na domaće
stanovništvo, postali neverovatno bogati" (Marković 2009, 14).
196 Igre prestiža
granice i odnose, izražavaju različitosti i simbolički uspo-

stavljaju oznake statusnog pripadanja (Erdei 2008, 60).
b) Kao izraz neproduktivnog ekonomskog ponašanja
preteranim i razmetljivim trošenjem.
Premda se možda čini, na prvi pogled, da je ovde reč o
racionalnom ekonomskom ponašanju kroz međusobno da-
rivanje i uzvraćanje poklona koji bi trebalo da svojom vred-
nošću nadoknade ukupan trošak za organizaciju slavlja,
to, mom uverenju, nije slučaj. Nije izvesno u kom obimu
se trošak vraća slavljenicima kroz poklone, taj se podatak
može samo pretpostavljati, ali se čini da je asimetrija oči-
gledna i da trošak za svadbu ne može da se pokrije iz do-
bitka ostvarenog poklonima, ma koliko skupoceni oni bi-
li. Kada znamo da se gastarbajteri i njihova deca većinom
neće vratiti u Srbiju da žive, shvatamo da su sve te daro-
vane spavaće i dnevne sobe, trpezarije, frižideri i veš ma-
šine ostali zarobljeni u praznim gastarbajterskim kućama
u domovini. Oni ih, naprosto, ne mogu poneti sa sobom
tamo gde žive i ugurati ih u, uglavnom, iznajmljene jed-
nosobne ili dvosobne stanove u inostranstvu 12. To su bo-
gati pokloni u kojima će se retko i prekasno uživati. U za-
vičaju zaključani pokazatelji statusa. Ta neupotrebljivost i
12
Većina naših kazivača naglašava da gastarbajteri žive u vrlo
skromnim uslovima u iznajmljenim stanovima u zemljama gde
rade. Tako S. G. B. iz Velikog Gradišta kaže da 98% njegovih
prijatelja i poznanika u Austriji živi po osmoro u stanu od 45 kva-
drata. Sve i da je ovaj podatak preteran, čini se da nije daleko od
istine.
neupotrebljavanost skupih svadbenih poklona vraća nas

priči o simboličkom ponašanju i takmičarskoj neproduk-
tivnoj ekonomiji.
c) Kao socio-kulturno ubeđivanje u postignuti viši sta-
tus kroz razmetljivo i nadmeno šepurenje bogatstvom i
luksuzom pred osiromašenim sunarodnicima. Ove raskoš-
ne svadbe, po mišljenju meštana, "priređuju se da se po-
kažeš, da se priča u celom selu, da se snimi za pokolenja".
d) Kao međusobno rivalstvo i nadmetanje u bogatstvu i
važnosti između samih gastarbajtera.
c) Kao dragocena pomoć lokalnom stanovništvu u pre-
življavanju, u kritičnoj ekonomskoj situaciji u zemlji 90-ih,
plaćanjem roba i usluga, i angažovanjem pomoćnih službi i
osoblja u organizaciji glamurozne proslave. Nažalost, ne
može se s ikakvom sigurnošću tvrditi da su takve oblike po-
našanja gastarbajteri praktikovali sa svesnom i racionalnom
namerom da pomognu svoje osiromašene sunarodnike.
Moguće je da su neki od njih imali izgrađenu svest o tome i
dobru volju, ali takve podatke je bilo nemoguće izričito i
pouzdano saznati u vreme istraživanja ove pojave.
Da li su gastarbajteri bili modernizatori?

Da li su i u čemu gastarbajteri bili ili mogli da budu, a
nisu, faktor modernizacije u Srbiji?
Istoričar Predrag Marković postavio je ovo pitanje za-
ključivši da je njihov uticaj bio očigledan na materijalnu
kulturu, kao i na deo masovne, pre svega neo ili turbo-folk
198 Igre prestiža
kulture. Marković se, dalje, pita mogu li se ti uticaji uočiti

u nekim suptilnijima vidovima društvenog života, poput
transfera vrednosti i kulturnih obrazaca usvojenih na Za-
padu, promenjenih radnih navika i porodičnih odnosa
(Marković 2005, 153; Marković 2009, 15).
Ova pitanja bi, zapravo, trebalo drugačije postaviti i
razgraničiti: jedan pravac razmatranja bi nas vodio ka to-
me koliko su se sami gastarbajteri modernizovali i prome-
nili pod uticajem života na Zapadu, a drugi ka tome koliko
su svojim promenjenim stilom života uticali ili mogli da
utiču na sunarodnike u domovini, na njihovu promenu
materijalnih, socijalnih i kulturnih aspekata života.
Naše istraživanje je mahom išlo u pravcu razmatranja
životnih stilova i stavova samih gastarbajtera i većina od-
govora na gore postavljena pitanja, u tom smislu, data su
detaljnije u III poglavlju, gde sam analizirala njihova lična
kazivanja i na to ću, u daljem izlaganju, ukratko podsetiti.
No, da li je uticaj gastarbajtera izmenio način življenja
tradicionalnog srpskog sela, odakle je većina njih potekla,
koliko su njihovi sunarodnici prihvatili i kao svoje oblike
ponašanja usvojili modele koje su mogli da vide kod ga-
starbajtera, da li su prihvatili njihove sisteme vrednosti –
odista je tema koja bi tek trebalo da bude istražena. To ni-
je priča o gastarbajterima već o drugima. Na ovom nivou
poznavanja situacije, čini mi se da je više reč o spoljaš-
njim uticajima gastarbajtera na izgled i modernizaciju srp-
skog sela nego što je reč o dubljim, suptilnijim uticajima u
sferi unutrašnjih sociokulturnih i sociopsiholoških vredno-
sti sunarodnika. Mislim da za to postoji više mogućih od-
govora, i delimično sam o tome takođe pisala u prethod-

nom poglavlju.
Najpre, gastarbajteri ne žive ovde, a mnogi se neće ni
vratiti, i evidentna posledica toga jeste demografska ispra-
žnjenost čitavih sela i regiona u Srbiji. Ta činjenica za so-
bom povlači i drugu posledicu: za dublji, obuhvatniji uticaj
na sunarodnike nisu dovoljni njihovi relativno kratki borav-
ci u domovini za praznike i godišnje odmore, koliko god ih
oni redovno upražnjavali. Da bi uticaj postojao, da bi se za-
ista osetio, da bi bio legitiman i drugima prihvatljiv, gastar-
bajteri bi morali ovde da žive i kontinuirano prenose na su-
narodnike svoja nova saznanja, umeća i poglede na život.
Dakle, ugledanje na gastarbajtere u materijalnoj kulturi po-
tencijalno je moguće i postoji u izvesnoj meri, ali ugledanje
u nekim oblicima društvenih, moralnih i kulturnih vrednosti
nije lako uočljivo i ne može se pouzdano ustanoviti bez ob-
uhvatnijeg istraživanja ponašanja lokalnog stanovništva.
No, budući da su mnogi oblici ponašanja gastarbajtera išli,
zapravo, u pravcu što većeg statusnog razlikovanja u odno-
su na meštane, nisam sigurna koliko su uopšte želeli ili se
trudili u tome da im njihovi sunarodnici budu što sličniji.
Drugi razlog je objektivna, materijalna i ekonomska nemo-
gućnost većine lokalnog stanovništva da prati i "ide u ko-
rak" s oblicima ponašanja i potrošnje gastarbajtera. Možda
su neki želeli da se na njih ugledaju i činili su napore u tom
pravcu, ali je isto tako moguće da mnogi to nisu ni hteli, na
šta nam ukazuju brojni podsmešljivi i prezrivi komentari
sunarodnika na ponašanje i život gastarbajtera. Moguće je
da u tome ima neke zavisti, ali gastarbajterska "parcijalna
200 Igre prestiža
ili kontrakultura", kako ju je Marković nazvao, nije u sve-

mu srazmerna kulturnim modelima srpskog sela koje se i
samo dinamično menjalo tokom proteklih decenija. Gastar-
bajteri i mi, ovde, naprosto smo se vremenom razišli, otišli
svako svojim putevima.
Budući da su ovo složena, procesna pitanja koja čekaju
odgovore u nekim budućim proučavanjima, ovde ću sumi-
rati saznanja do kojih je uspelo da dođe ovo istraživanje i
pokušati da, koliko je moguće, ponudim sliku moderniza-
cije samih gastarbajtera i njihovih eventualnih uticaja na
modernizaciju u Srbiji.
Videli smo da mnogi gastarbajteri smatraju da su se

promenili pod uticajem boravka i rada na Zapadu, da su
lično usvojili neke nove obrasce ponašanja, poput tačno-
sti, discipline,vrednoće, čistoće, boljih radnih navika; spo-
znali su da postoje kulturniji odnosi među ljudima, sa više
međusobnog poštovanja i uvažavanja, i to je svakako zna-
čajan sociokulturni kapital koji su usvojili. Oni sami te
promene ocenjuju kao "civilizovanije". Posebno su pro-
mene uočljive u sferi rada: mnogi od njih su od bivših po-
ljoprivrednika postali industrijski radnici, stekavši nove
navike i odnos prema radu. Sada su u stanju da označe ne-
gativne vidove ponašanja svojih sunarodnika, ali i sistem-
skog ponašanja u domovini kao što su javašluk, netačnost,
sporost, nedisciplina, neodgovornost, lenjost, korumpira-
nost i nepoštovanje date reči i obaveza. Drugim rečima,
postigli su izvesnu kulturnu distancu prema nekim "odo-

maćenim" obrascima ponašanja koje posmatraju sa više
kritičnosti i objektivnosti.
Važan pokazatelj njihove modernizacije jeste i sve ra-
cionalnije ekonomisanje slobodnim vremenom, a budući
da stariji gastarbajteri imaju i po pet nedelja godišnjeg od-
mora, počinju da menjaju svoje navike i u dokolici, pa sve
češće deo svojih godišnjih odmora provode van rodnih
mesta – na moru, planinama i banjama.
U sferi materijalne kulture njihov uticaj je sasvim evi-
dentan, i pozitivan i negativan. Mogu se zajedno s Marko-
vićem složiti da su uneli neke inovacije u tipove gradnje
kuće, u unutrašnjem uređenju domova, u čistim i sređenim
okućnicama punim zelenila i cveća, u nekim tehnološkim
inovacijama, u savremenim poljoprivrednim mašinama i
tehnikama rada (među prvima su kupovali traktore i druge
moderne alatke), u modernim tehničkim aparatima koje su
donosili, u tipovima automobila kojima su se dovozili u
domovinu, promenama u odevanju, itd. Pa i kada su neki
aspekti njihove materijalne kulture odisali kičem, razme-
tljivošću, odudarali ekscentričnošću, bizarnim estetskim
kombinacijama i neuobičajenim formama, ne može se po-
reći da su promenili izgled mnogih srpskih sela i varošica.
Donosili su dah luksuza, onako kako su ga oni videli i
onako kako su znali i umeli da ga predstave.
Negativan aspekt predstavlja način na koji su neki od
njih demonstrirali svoje izmenjeno ekonomsko stanje: raz-
bacivanjem novcem, šepurenjem bogatstvom, kompetitiv-
nim nadmetanjem, nadmenim i neumerenim ponašanjem.
202 Igre prestiža
Jedna od svakako pozitivnih i značajnih promena pred-

stavlja emancipacija žena-gastarbajtera. Svojim radom i
zaradom postale su ravnopravne članice domaćinstva, sa-
druzi u teškoćama stranstvovanja, neko ko se pita i odlu-
čuje u porodičnim stvarima. Uslovi radne emigracije du-
boko su, na taj način, zadrli u porodične i rodne odnose
stavljanjem žena, jednako i zajedno s muškarcima, u "prve
borbene linije" migrantskog bivstvovanja. Ovaj aspekt mi-
gracija bez sumnje je promenio i modernizovao tradicio-
nalna shvatanja o položaju, značaju i ulozi žena.
Sociolozi su u velikoj meri proučili brojne negativne i
poneke pozitivne aspekte porodičnih odnosa gastarbajtera
kroz bilokalne i translokalne oblike življenja. Ono na šta
želim ovde da ukažem jeste pojava koja se pokazuje kao
mogući modernizator tradicionalnih porodičnih odnosa.
Teško je, naime, ne uočiti značajnu i dugoročnu, mada ne
i nameravanu promenu koja se dogodila na liniji porodica
– stanovanje. Dok su gastarbajteri pravili u domovini veli-
ke kuće za zajednički život više generacija pod istim kro-
vom, stvarno i simbolički izražavajući želju za prostorom
koji će odražavati porodičnu slogu i jedinstvo 13, stvarnost
ih je omela u toj nameri. Nakon što su se i deca odselila u
inostranstvo, a unuci rodili u tuđini, bez namere da se vra-
te u Srbiju, pretpostavljeni zajednički život u istom doma-
ćinstvu raspršio se kao san. Danas, porodice gastarbajtera
žive razdvojene u inostranstvu, u odvojenim stanovima
ako su u istom gradu, ili pak u različitim gradovima. Ma-
13
Vidi o tome i u Bratić i Malešević 1982.
da skoro svi ističu da im je strano i neobično to što stranci

svoju decu rano puštaju od kuće da se osamostale, ocenju-
jući to kao vid međusobnog otuđenja – "Deca i roditelji
ne kuvaju jedni drugima ako se posećuju. Moraš da se na-
javiš", ipak je sve više onih koji primećuju pozitivan
aspekt takvog ponašanja – "Sa 18 godina su deca kod njih
samostalna. Puštaju decu da se sama snalaze, da uče na
svojim greškama, da nauče da se snađu i izbore za sebe.
Mi pravimo našu decu ’debile’ zato što ih predugo držimo
uz sebe i dugo pomažemo u životu" (S. R. Braničevo). 14
Tako posmatrano, mogu se konstatovati promene u shva-
tanju uloga i odnosa između roditelja i dece usled uočenih
modela stranih porodičnih odnosa koji posredno utiču na
njihovo razmišljanje i ponašanje. Može se očekivati da će
vremenom zapadni modeli postati sve dominantniji uzor
porodičnih odnosa kod druge i treće generacije naših ga-
starbajtera.
Modernizacijska uloga gastarbajtera bila je značajna i
očigledna, posebno u vreme bivše Jugoslavije, kada su
svojim sredstvima doprinosili infrastrukturnoj izgradnji
rodnih mesta, učestvujući u elektrifikaciji, sprovođenju
vodovoda, asfaltiranju lokalnih puteva. Vladimir Ivanović
je potcrtao tu ulogu gastarbajtera "kao nosioca akcija i
14
Zanimljivo je da je Predrag Marković došao do identičnih
odgovora gastarbajtera o tome šta misle o odnosu roditelja i de-
ce u zapadnim modelima (v. Marković 2005, 158), što pokazuje
da postoji oformljen obrazac mišljenja naših gastarbajtera koji
se ponavlja bez obzira na vreme i mesto istraživanja.
204 Igre prestiža
inovacija, posebno u naseljima nerazvijenih emigrantskih

krajeva" (Ivanović 2012, 281). Ivanović konstatuje da su
njihova ulaganja bila dobrovoljna budući da je i njima "bi-
lo u interesu da njihova rodna mesta napreduju da bi mo-
gli da uključe novokupljeni šporet, televizor, da brže stig-
nu do zavičaja" (Ibid). Nesumnjiva je blagodat koju su od
takvih gastarbajterskih komunalnih ulaganja imali meštani
koji su ostali da žive u domovini.
Pitanje gastarbajterskih doznaka poznato je i o njihovoj
važnosti ekonomisti su mnogo puta pisali i analizirali sa
svog stručnog stanovišta. Doznake su štednja naših radnika
realizovana u inostranstvu i od velikog su značaja za ukup-
ni budžet zemlje, pre svega za pokrivanje deficita u spolj-
notrgovinskom bilansu i održavanju kursa dinara. Izuzetno
su važne za socijalni i ekonomski mir jer smanjuju siromaš-
tvo, bitne su za egzistenciju gastarbajterskih porodica u do-
movini, održavaju potrošnju pa tako i poreske prihode ze-
mlje, a značajne su i kao štednja u bankama iz koji se finan-
sira domaća privreda (Nikolić 2009). Ivana Dobrivojević
piše da su trećinu zarade migranti redovno slali kući, a o
kolikim svotama se radilo "najrečitije svedoči podatak da
su u 1971. godini dozanke predstavljale čak 57% nerobnog
deviznog priliva. Država nije profitirala samo od doznaka –
prilikom dolaska na odmor radnici su menjali devize i za
njih kupovali robu, a neretko su ulagali u izgradnju komu-
nalnih i infrastrukturnih objekata u svom kraju" (Dobrivo-
jević 2007, 92). Gastarbajteri su davali i velike svote novca
1989. godine za Zajam za preporod Srbije, iako su, kao i
mnogi drugi građani, početkom 90-ih godina bili prevareni
od strane tadašnje Miloševićeve vlasti: "Zarobljavanje devi-

za i isplata nižih kamata od dogovorenih, a potom i kasnija is-
plata potpuno obezvređenih dospelih obveznica zajma, bila
je velika državna prevara gastarbajtera", za novine je komen-
tarisao direktor bivše Investbanke iz resavskog kraja 15.
Uprkos tome, doznake gastarbajtera su nastavile da pristižu
u zemlju i prema analizi Gorana Nikolića konstantno su ra-
sle u protekle tri decenije. Koliko je veliki značaj doznaka
pokazuje podatak da one čine u proseku od 10 do 13 % bru-
to domaćeg proizvoda, a čitava srpska industrija – 17,6
%. 16 Novinski članak iz tekuće 2013. godine sumira dozna-
ke poslate tokom prethodne 2012. godine na 2,7 milijarde
evra, uz napomenu stručnjaka da je priliv deviza od iselje-
nika sigurno bio i veći budući da nije zabranjeno uneti u ze-
mlju novac u gotovini 17.
Bitno pitanje je, međutim, kakvi su efekti tih doznaka,
a one, prema Goranu Nikoliću, zavise u prvom redu od to-
15
Večernje novosti, 2. 03. 2013. "Gastarbajteri otišli i ostali
zauvek".http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:422410-
Srbija-Gasterbajteri-otisli-i-ostali-zauvek
16
Istraživanje Svetske banke pokazuje da je u Srbiju od 2000.
do 2010. godine od iseljenika stiglo čak 43 milijarde dolara, najma-
nje dva puta više nego kroz direktne strane investicije. Večernje no-
vosti, 30. 09. 2012. "Gastarbajteri u Srbiju poslali 1,5 milijardi
evra". http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/ekonomija/aktuelno.
239.html:399216-Gastarbajteri-u-Srbiju-poslali-15-milijardi-evra
17
B 92, 15. 04. 2013. "Gastarbajteri poslali 2,7 mlrd evra".
http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2013&mm=04&
dd=15&nav_id=705117
206 Igre prestiža
ga da li se troše na investicionu ili ličnu potrošnju. "U pr-

vom slučaju, doznake bi doprinosile porastu proizvodnje
neposredno, a u drugom preko multiplikatorskog delova-
nja potrošnje, odnosno tražnje za robom i uslugama doma-
ćeg porekla.... Sa stanovišta domaćinstva, trošenje dozna-
ka na sticanje kuća, stanova, zemljišta i drugih stvari traj-
ne vrednosti predstavlja oblik štednje i investicija, odno-
sno povećanje potrošnje ili uvećanje ukupnog bogatstva,
ali sa stanovišta privrede, promena vlasništva nad ovim
dobrima nema uticaja na privrednu aktivnost kakav bi
imala kupovina i korišćenje kapitalnih dobara namenjenih
proizvodnji, tj. ne povećava ukupan kapital privrede ili
njegovu produktivnost" (Nikolić 2009, 76).
Osim pozitivnih efekata doznaka, postoje i negativni
efekti o kojima se mnogo manje govori. Nikolić ističe da
najvažniji negativni efekat na privredni rast zemlje predsta-
vlja odliv radne snage, ali i smanjivanje zainteresovanosti
za rad članova domaćinstava koji se izdržavaju od gastar-
bajterskih doznaka (Nikolić 2009, 82). Na tu negativnu po-
javu su ukazali i mnogi naši sagovornici ističući odsustvo
radnih navika, nezavršeno školovanje i odsustvo želje da se
nađe posao kod mnoge dece gastarbajtera koja su ostala da
žive u domovini, a bila su dugotrajno i obilato izdržavana
od roditelja koji su radili u inostranstvu i slali pare kući. S
druge strane, paradoksalna je činjenica, i svakako za pri-
vredni rast zemlje loš trend koji konstatuje Vladimir Gligo-
rov, sa Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije,
a to je da bi priliv doznaka bio stalno održiv "potrebno je da
se obnavlja broj emigranata, usled čega će i sledeće genera-
cije tražiti posao u inostranstvu" 18. Pitanje je, dakle, šta je

ovom društvu važnije – održiv priliv doznaka od iseljenika
ili zadržavanje ljudi i stručnjaka u domovini koji bi svojim
radom i znanjem pomogli privredni oporavak zemlje.
Susrećemo se sa dva osnovna i najvažnija problema

kada je modernizacijska uloga gastarbajtera u pitanju. Me-
đutim, to su problemi uočeni i kod gastarbajtera drugih
nacionalnosti, tako da se može govoriti o opštem migrant-
skom obrascu koji se ponavlja (v. Gmelch 1980).
Jedno je pitanje mogućnosti primene znanja i novih na-
vika koje su gastarbajteri stekli u inostranstvu. Videli smo
da su oni mahom konstatovali da svoje nove vidove pona-
šanja nisu mogli da primene u zavičaju i da je uticaj, odno-
sno pritisak većinskog stanovništva u održavanju starih na-
vika bio jači od njihovih inovacijskih pokušaja i saveta. O
tome sam pisala u III poglavlju kao o neuspeloj "misionar-
skoj ulozi" gastarbajtera. Uprkos njihovim željama da save-
tuju sunarodnike šta i kako da rade, ne sme se izgubiti iz vi-
da da je većina gastarbajtera niskokvalifikovana i da u ino-
stranstvu rade na poslovima koji ne traže posebnu ili čak
nikakvu kvalifikaciju, veštinu ili specijalizovano znanje.
Stoga se od mnogih od njih ne može očekivati da svojim is-
18
dd=15&nav_id=705117
208 Igre prestiža
kustvom, ma kakvo bilo, značajnije doprinesu modernizaci-

ji i razvoju domaće ekonomije. Oni, naprosto, nemaju po-
trebno znanje ni kvalifikaciju za to (o tome i Gmelch 1980,
147) 19.
Drugi problem je pitanje njihovih preferencija za ula-
ganje, i o tome sam pisala na prethodnim stranicama za-
ključivši, kao i mnogi drugi analitičari, da oni radije ulažu
i troše novac u poboljšanje ličnog standarda i u konzumer-
ske želje i potrebe nego u privredna investiranja.
Goran Nikolić smatra da doznake koje gastarbajteri ša-
lju jesu dovoljne za život njihovih porodica, ali nisu do-
voljne za pokretanje nekog biznisa 20. Mislim da se ovaj
stav mora uzeti s izvesnom rezervom, pod pretpostavkom
da su mediji tačno preneli mišljenje ovog stručnjaka: silne
pare decenijama trošene na gradnju luksuznih kuća i na
besne svadbe mnogima bi itekako bile dovoljne za pokre-
tanje nekog malog biznisa. Ukoliko se, pak, misli na po-
19
Drugačiji problem imaju oni koji su u domovini stekli
stručnost ili su je dodatno uvećali specijaliziranim visokokvalifi-
kovanim radom i učenjem u inostranstvu. Gmelč zaključuje da
oni, često, u domovini nemaju objektivnih uslova da primene svo-
je znanje budući da su njihove zemlje porekla po pravilu daleko
manje razvijene nego zemlje u kojima rade ili su se usavršavali.
Taj strukturni raskorak između visoko razvijenih i slabo razvije-
nih zemalja ne može se prevladati samo dobrom voljom i željom
za primenom znanja visokoobrazovanih iseljenika.
20
dd=15&nav_id=705117
slednjih nekoliko godina od kada su gastarbajteri jače ose-

tili posledice svetske ekonomske krize na svoje prihode,
ni to se ne sme generalizovati, iako neki ukazuju na to da
se gastarbajteri sve češće kući vraćaju "praznih džepo-
va" 21.
Pitanja su, dakle, različita: da li je to strah od nesigur-
nosti investicija 22, objektivan nedostatak novca, hronična
nezainteresovanost gastarbajtera za ulaganja u privrednu
proizvodnju, ili nedostatak ideja, znanja i stručnosti za po-
kretanje nekog biznisa? Mislim da su svi ovi razlozi "u
igri".
Iako su i bivša Jugoslavija i današnja Srbija deklarativ-
no bile zainteresovane za gastarbajterske investicije, na
tome se uglavnom nije otišlo dalje od reči i lepih želja, ta-
ko da se ni oni sami ne osećaju podstaknuti da o tome raz-
mišljaju. S druge strane, koja je to vrsta poslova, koja su
to znanja i umeća kojima oni vladaju i u šta bi mogli da
ulažu a da bude od značaja za privredni razvoj zemlje ili
makar njihovog rodnog kraja?
Razgovori s uspešnim malim privrednicima u selu
Smoljincu pokazali su nam da je moguće lično i društveno
korisno ulaganje gastarbajterskih ušteda u razvoj male pri-
vrede u Srbiji, ali da je to i dalje sporadična i nedovoljna
21
Vesti online, 5. 01. 2011. "U zavičaj praznih džepova". http://
www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/108229/U-zavicaj-praznih-
dzepova
22
Sigurnost na otvorenoj tržišnoj utakmici im niko ni na ka-
pitalističkom Zapadu ne bi garantovao.
210 Igre prestiža
praksa koja ostaje na margini društvene brige i angažova-

nja. Zbog toga se nameće zaključak da gastarbajteri nisu
postali faktor modernizacije ni pokretači srpske male pri-
vrede, to su i dalje oni koji žive i rade ovde a imaju volje,
znanja i sposobnosti da to i realizuju, u meri u kojoj im
opšta društvena i poslovna klima to omogućava.
Razgovori u Smoljincu
Razgovor s uspešnim malim privrednicima iz Smoljin-

ca, jedinstvenog sela u požarevačkom kraju o kome su
mediji izveštavali kao o "malom čudu", 23 otkriva nove
aspekte priče o mogućim gastarbajterskim investicijama.
Smoljinac, selo u Stigu, ima nešto manje od 2000 žite-
lja, a skoro polovina su gastarbajteri. Kako nam je rečeno,
u svakoj drugoj kući gde živi neko mlad – on je preduzet-
nik, zapošljava makar po dvoje iz sela. Dakle, oko 150 po-
rodica koje su ostale u selu nešto proizvode. Meštani
23
Večernje novosti, 16. 01. 2010. "Celo selo kucka". http://
www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:262577-Celo-
selo-kucka; Vesti online, 5. 05. 2010, "Selo preduzetnika i zam-
kova", http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/50383/ Selo-
preduzetnika-i-zamkova#comment-info#comment-info; Večernje
novosti, 19. 07. 2011. "Smoljinac: selo puno privrednika". http://
www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:338559-Smolji nac-Selo-
puno-privrednika; Danas.rs, 29. 09. 2011. "Smoljinac: Izabrali
zavičaj". http://www.danas.rs/dodaci/branicevo/izabrali_zavicaj.
59.html?news_id=224731
Smoljinca osnovali su Udruženje malih privrednika 24,

imaju 52 registrovana privredna subjekta, rade, proizvode
i ne misle na odlazak u inostranstvo. Večina njih se bavi
proizvodnim delatnostima – izrađuju montažne objekte,
metalne i aluminijumske ograde, drvenu i PVC stolariju,
kotlove za čvrsto gorivo, nameštaj, građevinske blokove,
dekorativne betonske elemente, a ima ih i u poljoprivredi,
trgovini i uslužnim delatnostima. Zajednički nastupaju na
sajmovima, imaju svog predstavnika u opštinskom veću
Malo Crniće kome teritorijalno pripadaju. Ne takmiče se
međusobno već se podržavaju kroz, kako kažu, "pozitivnu
ljubomoru". Osim što privređuju, ponašaju se i društveno
odgovorno jer svojim donacijama pomažu sport i kulturu,
uređenje sela i škole kako bi deci i mladima obezbedili što
bolje uslove za život, "da nam deca sutra ne odu u ino-
stranstvo a selo opusti".
No, važan podatak svakako predstavlja to da su u 90%
slučajeva firme u selu osnovane novcem zarađenim u ino-
stranstvu, od roditelja, deda i baba gastarbajtera! Zbog če-
ga je onda selo, koje je dokazalo da su moguća uspešna
privredna gastarbajterska ulaganja, ostalo usamljeno?
Na naše pitanje zašto gastarbajteri češće i više ne ulažu
u privredu, sagovornici iz Smoljinca, Saša Stević, osnivač
i potpredsednik Udruženja i Dragiša Ćirković, predsednik
Udruženja, odgovaraju: "Mnogi gastarbajteri pričaju da
24
Na opštinskim izborima u maju 2012. godine, udruženi sa
privrednicima iz okolnih sela nastupili su kao Unija za poljopri-
vredu i preduzetništvo opštine Malo Crniće.
212 Igre prestiža
bi nešto ovde započeli ali ne znaju šta. Ljudi se plaše ko-

rupcije, lošeg poslovanja, velika je bila inflacija. Što bi
neko ulagao pare i kako da ulaže u neposlovno okruženje.
Niko ništa nije uradio da privuče te ljude. Ima gastarbajte-
ra koji bi vratili svoju decu i uložili ovde pare, pa dođu i
pitaju nas – šta bismo mogli da radimo? Kažemo – odkud
znamo šta biste mogli da radite."
Potom dodaju: "Treba neko da uputi te ljude u šta bi
ulagali, šta je deficitarno pa da mogu da to započnu, ali
to niko ne zna da im kaže, da im ukaže na to, da neko po-
piše šta je deficitarno od poslova u nekom kraju pa da ih
na to upute".
Stević smatra da bi to trebalo da se uradi, po regijama
ili opštinama. "Samo da se pojavi podatak, ništa drugo –
ovo je suficitarno ovo deficitarno zanimanje, lepeza po-
slova, ne obezbeđujemo im tržište, moraju da rizikuju, ali
da im ukažemo na ono šta se proizvodi a šta ne, šta se iz-
vozi a šta ne, šta se radi kroz saradnju s drugima i slično,
da bi svako ko želi da radi imao interesa i potrebe za ta-
kvim informacijama. To ne znači da će ga iko sačuvati od
poslovnog rizika, mora da se bori pa ako propadne – pro-
padne, ali mora da se ohrabre da se nešto pokrene".
"Mnogi bi se vratili da ulože ako bi videli interes druš-
tva da im se pomogne", reči su naših sagovornika, mada
ističu da ni njima niko ne pomaže niti olakšava poslovni
ambijent ni proboj na tržište već se sami snalaze kako
znaju.
"Roditelji su spremni da svojoj deci daju pare da se
vrate sa svojim porodicama da ovde nešto počnu privatno
da rade. Roditelji pate za tim, a deca već ne, oni su se

snašli tamo i ne vraća im se. Dakle, morala bi ovdašnja
vlast da uloži napor da ih ubedi, da ih privuče mogućno-
stima za rad i investiranje". Stević primećuje da je već 80-
ih moglo da se ulaže u privatni posao u Srbiji ali ih niko
na to nije podsticao, dok su neki krenuli sa privatnim bi-
znisom tek početkom 90-ih.
Međutim, naši sagovornici kažu da postoji i drugi pro-
blem: "Ti gastarbajteri su išli bez dece, ovde su ostavljali
decu i babe i dede, sve i da su hteli nisu imali kome da ša-
lju pare za ulaganje u privredu jer nije imao ko da radi.
Zato su odmah ulagali da kupe još zemlje, pa da izgrade
kuću nadajući se povratku, i tako su zarobili pare, ali ni ta-
da ih nije niko forsirao za privatni biznis. Gastarbajteri su
ljudi koji su bez ikakve škole otišli preko. Nisu imali po-
sao, najneškolovaniji su otišli. Sa takvom svojom svešću i
znanjem, oni nisu znali bolje".
Ekonomski aspekt ponašanja gastarbajtera bremenit je

ne samo njihovim unutrašnjim kontradikcijama, već i ne-
doslednom društvenom i državnom politikom koja ih je
najpre sprečavala pa potom dvosmisleno podsticala da
ulažu u zemlji; koja je, povremeno, skoro panično tražila
ali nije umela da nađe pravi način da ih ubedi da se vrate i
produktivno investiraju u svojoj domovini. Srpsko, a ne-
kada i jugoslovensko, društvo je "krnje društvo" po reči-
ma Ivana Kovačevića, društvo koje ima problem hronič-
214 Igre prestiža
nog diskontinuiteta otežavajući svojim građanima dugo-

ročno i sigurnije planiranje života. Ova žalosna istina na
različite načine pokreće građane: jedne na snalaženje u
domovini, druge na snalaženje u inostranstvu. Imamo li
pravo da očekujemo od onih koji su u potrazi za boljim ži-
votom, otišli daleko odavde, da menjaju svoje potrebe i
planove, ili da menjaju ovdašnje prilike od koji su pobe-
gli? Na to pitanje srpsko društvo, ako hoće, može da pro-
nađe odgovor.
V
RELATIVNOST PRIVREMENOSTI
Različite dimenzije migrantskog
vremena
Ja sam bio gastarbajter, kako da ne. Premda se to jedno

vreme zaboravi, pa i ne izgleda tako...
Čovek se uživi kad prođu tol’ke godine.
S. I. selo Vasilj kod Knjaževca
Svaka kultura humanizuje vreme uspostavljajući vre-

menske reference socijalnih događaja u odnosu na koje se
određuju različiti ritmovi društvenog i fizičkog vremena i
socio-bioloških procesa, zbog čega smo prinuđeni da se
tim različitim ritmovima prilagođavamo u svim svojim
aktivnostima. Manje-više sve sociološke studije o društve-
nom vremenu osvrću se na Dirkemovu misao, kao pola-
znu tačku, o tome da su kolektivne predstave o vremenu
društveno uslovljene i istovremeno uslovljavaju društvo,
njegovu organizaciju i ponašanje njegovih pripadnika, ali
i da je individualno iskustvo vremena takođe uslovljeno
kolektivnim društvenim ritmovima (v. Flaherty 1987, Ze-
rubavel 1987, Жикић 2012b). Antropološko poimanje
216 Relativnost privremenosti
vremena kao kulturne kategorije odnosi se na njegove

opažljive posledice u društvenom i kulturnom životu, na
strukturiranje fizičke stvarnosti i mentalnog organizova-
nja, na vrednosno klasifikatorno poimanje društvenog vre-
mena, a posebno u odnosu na događaje koji, u kasnijoj
percepciji, bivaju označeni kao "kritični", kao "događaji
bez presedana" (Жикић 2012b, 901-902).
Prostorno-vremenski kodovi su među najvažnijim, kul-
turom modelovanim kognitivnim šemama koje oblikuju na-
še razumevanje sveta u kome živimo: definišu i organizuju
vreme određeno za rad i ono provedeno u dokolici; određu-
ju prekide u vremenskim dešavanjima poput vremena za
san, godišnji odmor ili vikend; utiču na dnevne i noćne ak-
tivnosti kroz kategorisanje prihvatljivih i neprihvatljivih ob-
lika ponašanja, i tako dalje. Različiti verski kalendari odre-
đuju tipove obrednog i prazničnog vremena1, a oni se u
1
Zerubavel nas podseća na semiotičku pozadinu različito oda-
branih dana za odmor u Judaizmu, Hrišćanstvu i Islamu. Naime,
određivanje vremenskog sedmodnevnog ritma postavilo je potre-
bu da jedan dan u sedmici bude sankcionisan kao dan koji razdva-
ja svete od profanih aktivnosti, čime bi se izbegla bilo kakva kog-
nitivna konfuzija među njima. Stoga je određen "vrh" sedmice u
kome Bog zapoveda prekid svih radnih aktivnosti osim religij-
skih. Judaizam je odredio subotu kao takav "sveti" dan odmora.
Potreba da se napravi vremenska, konceptualna, religijsko-poli-
tička i društvena distanca u odnosu na Judaizam, kao stariji oblik
monoteizma s kojim su istorijski povezani, uslovilo je u Hrišćan-
stvu izbor nedelje kao dana za odmor, a kasnije je u Islamu kao
takav dan određen petak. Zerubavel ističe da su i petak i nedelja u
multinacionalnim i multikonfesionalnim društvima mogu

naći u raskoraku pa ih je potrebno usklađivati. Državni pra-
znici i kalendari bivaju određeni i menjani političkim odlu-
kama 2, a u skladu s tim se građani prilagođavaju promenom
svojih navika, aktivnosti i planova. Socio-ekonomski i poli-
tički sistemi svojim različitim upravama utiču na poimanje
istorijskih epoha kao "lošeg" ili "dobrog" vremena, dok je,
na primer, tranzicija postsocijalističkih zemalja, u kom pe-
riodu su one prolazile teške i zahtevne reforme, različito
trajala, dok se u nekim zemljama, poput Srbije, vreme tran-
zicije doživljava kao nesvršeno vreme, neizvesne dužine
trajanja kome se uglavnom zna početak ali ne i kraj (v.
vremensko-semantičkom smislu koncentrisani oko polazne tačke

razlikovanja, a to je subota. Drugim rečima, iako je teoretski bilo
moguće odrediti bilo koji od preostalih dana kao "vrh" sedmične
nedelje, to se nije dogodilo zato što ne bi dovoljno snažno i jasno
potcrtalo versku i društvenu razliku najpre između Judaizma, kao
tačke poređenja, i Hrišćanstva, a potom respektivno u odnosu na
ta dva i Islama. Tako su nastala tri vremenski zgusnuta, konseku-
tivna sedmična "vrha" koji semantički doprinose razlikovanju ove
tri monoteističke religije. Razdvajanje Uskrsa od Pashe bilo je
deo istog tog političkog plana da se stvori kalendarski i društveni
prekid između Hrišćanstva i Judaizma (Zerubavel 1987, 349-350)
2
O promenama državnih praznika u postsocijalističkim ze-
mljama napisana je bogata literatura. Na ovom mestu bih uputila
čitaoca na studiju antropologa Senke Kovač o Sretenju u javnom
diskursu Srbije (Ковач 2011), ili na rad istoričara Srđana Miloše-
vića o uticaju ideologije na menjanje stvarne hronologije zbivanja
istorijskih događaja vezanih za Sretenje (Milošević 2012).
Жикић 2012b, Erdei 2012). Fizičko i kosmičko vreme u na-

šoj civilizaciji spoznajemo, merimo i strukturiramo uz po-
moć različitih kulturnih znakova i markera poput satova, ča-
sovnih zona i kalendara, ili posredno preko socijalno organi-
zovanog vremena koje utiče na komunikaciju i interakciju
među ljudima: nekome možemo reći da ćemo se s njim sresti
"u 3 sata popodne", ali možemo reći i "naćićemo se u vreme
ručka" ili "videćemo se posle posla"; itd. Atmosfersko vre-
me, kao značajan element formalne društvene komunikacije
u mnogim kulturama, uslovljava i telesne ritmove prilagođa-
vanja na različite klimatske uslove koje takođe zovemo "vre-
menom". Važni koncepti prošlosti, sadašnjosti i budućnosti,
bez kojih nam se čini da ne bismo bili u stanju da koncipi-
ramo ni ličnu ni kolektivnu istoriju, simbolički su modeli
koji zavise od jezičkih kategorija i socio-kulturnih koncep-
cija i konvencija. Stratifikujemo društveno vreme u odnosu
na pojedince kao "sopstveno vreme", na grupnom nivou
kao "vreme za druženje" ako je u pitanju neformalni kon-
tekst, ili kao "institucionalno vreme" za formalne kontakte i
organizacije, i u najširem smislu, na socio-kulturnom nivou
kao "ciklično vreme" dnevnih, sedmičnih i godišnjih ritmo-
va. Kulturno-komunikacijska dimenzija društvenog vremena
omogućava nam da u širokom opsegu manipulišemo vreme-
nom kao virtuelnim kodom kroz koji jedni drugima šaljemo
poruke 3 (v. Lewis and Weigert 1981; Zerubavel 1987).
3
U pojedinim situacijama ona se odvija i bez verbalne artiku-
lacije poruke, kao na primer u situaciji kada nekog ostavimo da
čeka duže nego što to socijalna konvencija nalaže, šaljemo mu
Na najdubljem nivou, temporalnost predstavlja aspekt

subjektivnosti, budući da je vreme "identično sa kontinui-
tetom našeg unutrašnjeg života". Biti čovek znači biti sa-
mosvestan a to počiva u primarnom osećanju trajanja.
Ljudi organizuju svoje dnevne aktivnosti i iskustva spram
kognitivnih i interpretativnih šema vremena koje su usvo-
jili od detinjstva kroz proces socijalizacije, a nastavljaju
da se kodovima vremena uče i prilagođavaju im se prak-
tično tokom celog života, bilo kroz enkulturaciju (učenje
sopstvene kulture) ili akulturaciju (učenje strane kulture).
Periodično, svako od nas bude u situaciji da doživi iksu-
stvo ličnog vremenskog "iskakanja", prekida sa koncepti-
ma i merenjima vremena koji su uslovljeni zajedničkim
društvenim ritmovima (v. Flaherty 1987) 4.
Na koji način se ove složene i raznovrsne dimenzije i
koncepcije vremena odražavaju na migrante koji moraju
da izgrade nove mehanizme prilagođavanja, promenom
socio-kulturne sredine i suočavanjem sa drugačijim kul-
poruku da ne cenimo njegovo vreme pa samim tim ni njegovu lič-

nost.
4
Majkl Flaerti je analizirao različite situacije u kojima nam
se čini da se vreme "usporava" bilo da je reč o prijatnim ili ne-
prijatnim iskustvima i doživljajima, poput čekanja i dosade, si-
tuacije nasilja ili pretnje, neke intenzivne emocije i uzbuđenja, u
stanjima duboke koncentracije i meditacije, u izmenjenim sta-
njima pod uticajem jakog šoka, alkohola ili droge, u situacijama
prostornih izmeštanja ili susreta sa nečim potpuno novim i slič-
no (Flaherty 1987).
turnim kodiranjem vremena? Za njih je odlazak u migraci-

ju svakako onaj lični "događaj bez presedana" u odnosu
na koga mere vreme pre i posle.
Kodovi migrantskog vremena

Migracije se obično shvataju kao fenomen koji se od-
vija u prostoru, ali mnogo ređe i kao kretanje u vremenu.
Vremenska dimenzija je veoma važna, i to ne samo u smi-
slu trajanja migracija, već i kao koncept koji "migrira za-
jedno s ljudima" kako kaže Saulo Cverner (Cwerener
2001, 7). Budući kulturom oblikovani, prostorno-vremen-
ski kognitivni modeli putuju s nama zajedno, susreću se,
mešaju i sukobljavaju sa prostor-vremenskim kodovima
drugačijih kultura i društvenih okruženja. Upravo to se de-
šava migrantima. Među najbitnijim aspektima njihove
adaptacije i akulturacije ne spada samo strani jezik koji
moraju da nauče, već moraju da ovladaju kulturnim kon-
ceptima prostora i vremena sredine u koju su došli da ži-
ve, što znači da upoznaju, prihvate i nauče da socijalne
odnose, događanja i procese određuju i mere vremenskim
konceptima koji vladaju u zemlji useljenja i koji mogu biti
drugačiji od ranije usvojenih u zemlji porekla.
U ovom poglavlju razmotriću neke od najvažnijih
aspekata različitih dimenzija vremena – njegovog poima-
nja i upotrebe od strane gastarbajtera, jednako kao i utica-
ja na njihov život a na osnovu, s jedne strane, proučavanja
semiotike temporalnosti Eviatara Zerubavela, koji je kao
dva najvažnija vremenska koda odredio trajanje i podeša-

vanje vremena (Zerubavel 1987, 344-347), i s druge stra-
ne kroz konceptualni okvir modela migrantskog vremena
koji je predložio Saulo Cverner (Cwerner 2001, 17-30).
Trajanje, kao jedna od najvažnijih dimenzija vremena,

predstavlja polaznu tačku razmatranja migracija kao pri-
vremenih ili trajnih. U slučaju gastarbajtera, reč je o pri-
vremenim migracijama, dakle, o nekom ne baš jasno ome-
đanom ali ipak "određenom" vremenu rada i boravka u
stranoj zemlji ("par godina", "nekoliko godina"). "Privre-
menost" gosta-radnika duboko zadire u njegov migrantski
status, uslovljavajući marginalni položaj i kratkoročnost
planova ("Mislili smo da idemo na kratko, na par godina,
da zaradimo pare, kupimo neke stvari i vratimo se", "Otiš-
li smo da kupimo nov auto"), a odražava se u ekonomskoj,
socijalnoj, psihološkoj i političkoj sferi života migranata.
Privremeni karakter boravka utiče na to da gastarbajte-
ri najčešće ne biraju vrstu posla koji će raditi, a zbog ni-
skog obrazovanja i nekvalifikovanosti najčešće dobijaju
najteže i najprljavije poslove koje domaće stanovništvo
odbija da radi. Privremenost utiče na uspešnost i obuhvat-
nost adaptacije na stranu sredinu, a iz iskaza naših sago-
vornika videli smo da se mnogi, i posle višedecenijskog
boravka, nisu najbolje prilagodili: mnogi nisu savladali
strani jezik osim onoliko koliko im je bilo potrebno za
snalaženje i elementarno sporazumevanje ("Pričamo
osnovne stvari, što moramo da znamo na radno mesto,

drugo nas nije interesovalo"), dok za brojne gastarbajtere
iskustvo predstavlja i teškoća da prihvate stranu kulturu i
mentalitet tamošnjih ljudi, pa budući da imaju svest o to-
me da su "tamo privremeno" često ni ne pokušavaju da se
temeljnije adaptiraju ("Sve sam prošo brzo, i jezik i pos’o,
ali kulturu nikako da razumem").
Privremenost stvara tenziju i ambivalentnost između
želje za očuvanjem etničkog identiteta i asimilacionog pri-
tiska domaće sredine, pa se posledično tome u životu mi-
granta manifestuju različiti oblici lojalnosti prema zemlji
porekla, mahom kroz učestvovanje u domaćim folklornim
društvima organizovanim u inostranstvu, vikend okuplja-
nja u zavičajnim klubovima, kroz kuvanje domaćih jela,
odlaske na utakmice sportskih klubova i koncerte estrad-
nih zabavljača iz Srbije, držanje slika porodice i zavičaja,
i slično ("Nedeljom smo od 10 do 11h slušali radio emisi-
ju na srpsko-hrvatskom jeziku, sve ostavimo da od 10 do
11 čujemo naš narod i gde se održavali koncerti, muzika,
folklor"). Važnu ulogu pritom ima i nostalgija koja, po
iskrenim priznanjima, ne jenjava ni sa protokom vremena.
Očekivano vreme koje će se provesti u imigraciji utiče
na učestalost odnosa i čvrstinu veza sa porodicom. Imaju-
ći na umu da odlaze "na kratko" i da će se "ubrzo vratiti"
naši gastarbajteri su većinom ostavljali svoj decu u rod-
nom mestu ("Ima para, ti sedi čuvaj kuću, baba i deda su
tu"), a teške posledice razdvojenog života i međusobne
otuđenosti mnogi gastarbajteri i njihova deca osećaju i
dan-danas ("Mi smo ostavili svoje dete ovde, mi sa našim
detetom nemamo roditeljski odnos", "Decu nismo gradili

onako kako smo hteli").
Pitanje povratka, koje ima fundamentalni značaj za pri-
vremene radne migrante, čvrsto je povezano sa trajnošću
provedenog vremena u inostranstvu. Želja za povratkom i
njegovo konstantno odlaganje gastarbajterima stvara pose-
ban emotivni i socijalni problem, direktno utičući na vre-
mensku perspektivu i njihove strateške odluke koje su se
menjale ("Od prvog dana su planirali da se vrate, otišli
da kupe neku poljoprivrednu alatku pa će da se vrate, a
posle kako ide – da se kupi auto, pa kuća"). Više puta je
do sada istaknuto da je činjenica stalnog odlaganja povrat-
ka u potpunosti relativizovala koncept privremenosti, pre-
tvarajući ga u oksimoron trajna privremenost. Ne samo da
su zbog toga gastarbajteri prolazili kroz preispitivanja
svojih motiva i planova, već je to ostavilo duboke posledi-
ce za Srbiju u ekonomskom i demografskom smislu (du-
go)trajnog gubitka radno aktivnog stanovništva, a takođe
su na tu činjenicu morale da se prilagode i zemlje uselje-
nja koje prvobitno nisu želele goste-radnike kao svoje
stalne građane niti državljane. Kada je postalo očigledno
da je milionska armija gastarbajtera raznih nacionalnosti
ostala da živi u "privremenim" zemljama useljenja, one su
usled toga bile prinuđene da menjaju, neke i s unutrašnjim
otporom, svoje imigracione politike.
Međutim, upravo različite imigracione politike snažno
utiču na socijalno ponašanje privremenih migranata. Na
prvom mestu tu je pitanje dobijanja viza i boravišne do-
zvole, budući da stranci bivaju kategorisani dužinom do-
zvoljenog boravka, a što takođe uslovljava i mogućnost

dobijanja državljanstva posle izvesnog broja legalno pro-
vedenih godina u zemlji useljenja. "Srediti papire" je za
gastarbajtere jedno od najvažnijih, elementarnih pitanja
opstanka u stranoj zemlji, budući da im dobijanje radne i
boravišne dozvole omogućava normalizaciju života, traže-
nje pristojnijeg posla i planiranje na duže staze ("Prvih
nekoliko godina su mi roditelji bili tamo na crno. Kad su
sredili papire počeli su drugačije i bolje da žive, onda mo-
žeš i da tražiš drugo mesto ili sam počneš posao"). U pro-
tivnom, restriktivne imigracione mere dovode do opštepo-
znatih pojava kupljenih viza, kupljenih bračnih aranžmana
sa strancima, ilegalnih boravaka, rada "na crno", te kon-
stantnog straha od deportacije i zabrane ponovnog ulaska
u zemlju. Vremensko isticanje dobijene vize za neke znači
donošenje važne odluke – vratiti se u zemlju i čekati prili-
ku za ponovni legalan ulazak ili ilegalni ostanak sa svim
pratećim teškoćama i potencijalnim neprijatnostima zbog
kršenja zakonskih propisa. Jedan sagovornik kaže da ga je
zbog ilegalnog boravka policija dva puta privodila, ali do-
daje da se i dalje može ilegalno boraviti u Austriji – "Ako
si pravilan, možeš godinama da radiš na crno".
Drugi aspekt trajanja boravka tiče se dobijanja drža-
vljanstva, što takođe zavisi od imigracione politike zemlje
useljenja. Može se reći da naši gastarbajteri žive u širo-
kom dijapazonu boravišnih aranžmana, od ilegalnosti pre-
ko legalnog boravka bez državljanstva do uzimanja drža-
vljanstva ("Nikad nisam razmišljao da uzmem državljan-
stvo. Stalno sam bio privržen mom kraju. Kad smo upisi-
vali ćerku, pitali su nas da li želimo da dete prijavimo kao

državljanina Francuske, ja nisam hteo, šta ja znam, taj
neki ponos, taj naš srpski, koji nas košta, eto šta bi sad fa-
lilio da ona ima dvojno državljanstvo").
Dužina vremena provedenog u nekoj aktivnosti govori
o značaju koji se tome pridaje, što jezički iskazujemo u
smislu toga koliko smo vremena "posvetili" (veći značaj)
ili "potrošili" (manji značaj) na neku osobu ili aktivnost.
Za gastarbajtere veća dužina boravka u radnoj migraci-
ji povećava značaj koji za njih ima zemlja useljenja, njeni
kulturni modeli i vrednosti, proporcionalno smanjujući
značaj kulturnih obrazaca zemlje porekla. To nema veze s
nostalgijom – ona predstavlja patnju za romantizovanom i
idealizovanom slikom zavičaja, koja počesto dolazi u su-
kob sa stvarnošću kakvu opažaju u domovini, posebno na-
kon dužeg boravka koji je stvorio vremensku i psihološku
distancu. I to smo videli u iskazima naših sagovornika ka-
da su isticali da su se promenili pod uticajem života na
Zapadu, stekli nove navike i poglede na svet, te da pone-
kad ne uspevaju više da nađu zajednički jezik sa svojim
sunarodnicima ("Tolike godine smo živeli po nemački, to
nam je ušlo u krv. Poštovanje reda, to nam je bila najnor-
malnija stvar, ali svi drugi rade suprotno i onda ispada da
za nas ne valja, a ne za većinu. Kad tolko vremena tamo
živiš, pa jesam ti reko’ – 10 godina mi je trebalo da uđem
u kulturu"). Naviknutost na život u stranoj zemlji može da
utiče na formiranje vremenske granice praga tolerancije
prema domaćoj sredini, izazivajući izvesnu odbojnost
("Posle dve nedelje ovde u Srbiji, sve ono fali. Drugi je ži-
vot ovde i tamo", "Tamo sve funkcioniše. To naši ljudi ov-

de ne mogu da shvate. Mi živimo u kamenom dobu. Kultu-
ra je sasvim druga").
Obrnuto proporcionalni značaj ima dužina vremena pro-
vedena u dokolici. Dve ili tri nedelje godišnjeg odmora u
zavičaju većini gastarbajtera znači emotivno više nego pre-
ostalih jedanaest meseci života u inostranstvu. Vreme od-
mora je zgusnuto vreme za koje gastarbajteri pokušavaju da
na različite načine nadoknade svoje odsustvo, stoga im ono
brže prolazi od sporog ritma uobičajene svakodnevice
("Dve nedelje kada su tu na odmoru, to im je sve od živo-
ta", "Ništa nismo videli dok nismo otišli u penziju, i tek sad
uživamo. Osećam se kao da mi je to neko poklonio").
Čekanje je još jedna važna dimenzija protoka ili trajanja
vremena. U moderno doba koje vrednuje vreme i vodi raču-
na na šta će biti utrošeno ("vreme je novac"), "biti tačan",
uraditi nešto "na vreme", "brzo završiti poslove" nalazi se
visoko na vrednosnoj skali, pokazujući time da poštujemo
svoje i tuđe vreme i obaveze. Shodno tome, dugo čekanje
se doživljava kao simbolička manifestacija degradacije i
nepoštovanja naše ličnosti. Živeći na Zapadu, naši gastar-
bajteri kažu da su usvojili navike tačnosti, stoga većina isti-
če da im užasno smeta opušten i neodgovoran odnos prema
vremenu u Srbiji. Osećaj da ih neko bezrazložno ostavlja da
dugo čekaju, ili da u opštini zbog sporosti birokratije ne
mogu da završe svoje obaveze na vreme (što znači u rela-
tivno kratkom periodu godišnjeg odmora), predstavlja nji-
hovu najčešću pritužbu na ophođenje sunarodnika ("To su
za nas bile muke. Nepoštovanje reda kod lekara, u banci, u
pošti. To je za nas bilo najteže", "Naučio sam da budem ta-

čan na vreme. Znači, ako kažeš nekome u toliko sati treba
da budeš tamo. A ne da čekaš ceo dan. Znači ako ideš ne-
gde zna se red kad si doš’o. Kod nas ne").
Negativne konotacije dugog raspona vremena i čeka-
nja mogu se sagledati i kroz simboličke implikacije uče-
stalosti društvenih kontakata. Dugačak razmak između vi-
đenja s dragim i bliskim osobama obično šalje poruku da
ih više ne osećamo bliskima kao nekad, da nam nisu više
značajni u životu. To je načelna zamerka svim iseljenici-
ma koji retko dolaze u domovinu ili se retko javljaju tele-
fonom, pismima, i-mejlom. Učestalost i kratak vremenski
razmak između socijalnih kontakata i viđenja obrnuto su
proporcionalni osećanju otuđenja. Migranti koji rade u ze-
mljama koje su relativno blizu Srbije nastoje da njihovi
dolasci u zemlju budu što češći. Gastarbajteri iz Austrije
naročito su poznati po vikend dolascima kući, što im omo-
gućava da zadrže osećaj bliskosti i prisutnosti u rodnom
kraju, umanjujući otuđenost od porodice, komšija i prija-
telja. S druge strane, formalnost koju konstatuju, ili je ta-
kvom doživljavaju, u odnosima između roditelja i dece
stranaca, naši gastarbajteri ocenjuju kao otuđenost – "Mo-
raju da se najave jedni drugima kad idu u posete". Među-
tim, i sami su morali da u ophođenju sa strancima prihvate
takve formalizovane oblike ponašanja ("Tamo bez poziv-
nicu nema da ideš, da ti upadneš").
Takođe, ne treba zaboraviti da ni naši gastarbajteri svo-
ju decu ne viđaju često, bilo da su ih ostavili u domovini
ili poveli sa sobom u inostranstvo, pa se posledično tome i
oni od njih otuđuju, mada uzrok nije formalizacija odnosa

već daljina ili nedostatak vremena. Evo gde se upliću vre-
menski koncepti koji snažno utiču na život gastarbajtera –
prekovremeni rad da bi se više zaradilo povlači za sobom
nedostatak slobodnog vremena da se u dovoljnoj meri po-
svete porodici i prijateljima.
Podešavanje vremena ("timing") drugi je važan vre-

menski kod koji Zerubavel pominje. On ga vezuje za di-
hotomiju privatno: javno vreme, za koncepte čvrstih : la-
bavih satnica isplaniranog vremena, i opoziciju dostup-
nost : nedostupnost u ličnim kontaktima.
Socijalno definisano "privatno" vreme povezano je s in-
timnošću, sa kontaktima s posebno značajanim osobama u
našem životu. Slobodno vreme tokom vikend dana, a po-
sebno vikend noći petkom i subotom, koji su obojeni naro-
čitom aurom slobodnih i nesputanih provoda i susreta na
posebnim mestima (noćni klubovi, kafane, diskoteke, baro-
vi), budući da čine klimaks nakon radne nedelje, imaju veli-
ki značaj za način na koji se opuštamo i kojim osobama po-
svećujemo to vreme. Upravo to – "posvećujemo" znači da
nam je izuzetno važno, ono je u tom smislu ekskluzivno.
Iz razgovora s našim gastarbajterima saznali smo da su
vikend dani, petak veče ili subota, nekada bili posvećeni
druženju sa sunarodnicima u jugoslovenskim klubovima:
"Pravili smo igranke, igrali smo fudbal, organizovali smo
takmičenja". Za njih su, dakle, ti susreti imali veliku va-
žnost i psihološku potporu. Neka od tih mesta gde su naši

gastarbajteri počeli da otvaraju kafane i prodavnice mešovi-
te robe postala su prava stecišta okupljanja i scene socijal-
nih dešavanja, kao što je to bio slučaj s Meksikoplacom u
Beču (Ivanović 2012, 239). 5 Još jedno mesto njihovih ne-
kadašnjih vikend okupljanja bile su železničke stanice u
stranim gradovima na kojima su gastarbajteri, mahom usa-
mljeni muškarci, rado provodili slobodno vreme sačekujući
i prateći vozove s domaćim radnicima, sretali se i razmenji-
vali svoja iskustva i muke stranstvovanja (Ibid, 234-236).
O značaju godišnjih odmora i vikend poseta rodnom kra-
ju već sam pisala, i ovde još jednom želim da naglasim da
su to važni mehanizmi upotrebe vremena radi održavanja
bliskosti i utiska "da se nije otišlo" zauvek. U Austriji po-
stoji tzv. "kratka radna nedelja" kada se petkom radi do 12
sati u podne, što gastarbajteri koriste za dolazak u zavičaj, i
"duga radna nedelja" kada rade do 17 sati, što jedni koriste
5
Vladimir Ivanović takođe piše o "Balkanskom Vudstoku"
koji je tokom leta 1972. godine nastao u Beču u parku Augarten.
Sve je počelo bezazleno jednog julskog vikenda okupljanjem ma-
njih grupa gastarbajtera, da bi se tokom svakog narednog vikenda
okupljao sve veći broj ljudi koji su donosili sanduke piva, pravili
roštilj, svirali i igrali kolo. Do 13. avgusta u Augartenu se sakupi-
lo 3.500 jugoslovenskih radnika. "Bio je to najveći skup gastar-
bajtera koji je Austrija do tada videla" (Ivanović 2012, 240). Slič-
na okupljanja vikendom bila su uobičajena za sve velike gradove
u kojima je živeo znatan broj jugoslovenskih radnika, piše Ivano-
vić, samo što je to bilo najupadljivije u Austriji gde su naši gastar-
bajteri činili 80% svih stranaca (Ibid, 241).
za šetnje i kupovinu, druženje i izlete u okolini, a drugi za

prekovremeni, dodatni rad jer su dnevnice tada veće.
Dostupnost drugim ljudima je element vezan za privat-
no vreme i Zerubavel konstatuje da smo samo za najuži
krug porodice spremni da budemo zaista "svedostupni", u
bilo koje doba dana i noći. S druge strane stoji čvrstina i ri-
gidna strukturiranost isplaniranog vremena, nespremnost da
se ono pomera bez velikog razloga, i to su modeli ponaša-
nja koji su visoko vrednovani na Zapadu, pa smo videli iz
razgovora da našim gastarbajterima sve više smeta labavo,
opušteno, neprecizno osećanje vremena i neodgovornost
spram dogovorenih i isplaniranih aktivnosti u domovini, što
je bez sumnje značajna kulturološka karakteristika.
Modeli migrantskog vremena

Saulo Cverner je ponudio interpretativni okvir za anali-
zu migrantskog vremena, uveren da migranti uistinu pro-
laze iskustvo posebne kulture vremena – kompleksnog
skupa ili artikulacija različitih vremenskih percepcija, rit-
mova i organizacija koji utiču na transnacionalne procese,
društvene mreže, tokove i povezivanja (Cwerner 2001,
17). Budući da se u mnogim elementima poklapaju Zeru-
bavelova analiza kodova temporalnosti i Cvernerovi mo-
deli, ja ću potonje opisati u načelu, da ne bih ponavljala
već analizirane aspekte doživljaja i upotrebe vremena kod
gastarbajtera, a zadržaću se na onim aspektima koji se na-
laze samo kod Cvernera.
Dimenzije migrantskog vremena Cverner je podelio u

tri skupa u odnosu na dužinu boravka u imigraciji i spram
toga posebnih iskustvenih situacija i obrazaca ponašanja
(Cwerner 2001, 19-30).
a) Prvi skup obuhvata strano vreme, zakonsko vreme i

asinhrono vreme koji se tiču praktičnih i simboličkih ni-
voa prilagođavanja migranta na društvo domaćina. On se
sa tim aspektima vremena susreće od prvog dana dolaska
u stranu zemlju, i oni se tiču njegovog bazičnog iskustva
migracijskog procesa – preseljenja, iskorenjivanja i preki-
da dotadašnjih dnevnih rutina. Oni takođe obeležavaju
njegov status "stranca", "čudnog drugog".
Strano vreme čini složeni skup svih vremenskih katego-

rija i konvencija koje su nepoznate, čudne migrantu a koji-
ma on, u širokoj skali različitih aktivnosti, mora da se prila-
godi, počevši od toga da nauči kada je radno vreme prodav-
nica, banke ili pošte, kakva su vremenska ograničenja kuć-
nog reda, koliko mu vremena treba da dođe na posao, ka-
kve su navike stranaca po pitanju vremena za ručak i veče-
ru, u koje doba je pristojno nekog pozvati telefonom ili mu
se najaviti u posetu, itd. To je ono što je i Zerubavel nazvao
"semiotikom vremena koja mora da bude internalizovana".
Tu spadaju i praznični dani, pa se gastarbajteri prilagođava-
ju kalendaru zemlje domaćina, ali nastoje da obeleže i svo-
je, posebno verske praznike. Izjave naših gastarbajtera sve-
doče o tome da oni praznuju po dva Božića i dva Uskrsa, a
trude se da u inostranstvu proslave i svoju krsnu slavu uko-
liko u to vreme ne mogu da dođu u domovinu. Pa ipak, vre-

me slobodnih dana određeno je kalendarom zemlje u kojoj
rade, što znači, na primer, da dolaze u domovinu za katolič-
ki a ne pravoslavni Božić.
U ovu kategoriju Cverner je uključio i atmosfersko vre-
me i klimatske uslove koji zahtevaju posebno prilagođava-
nje za migrante koji iz južnih krajeva odlaze na sever Evro-
pe. Hladna i kišovita klima i upućenost stanovništva na za-
tvorene prostore kuća ili restorana, odražava se na socijalne
kontakte migranata koji su zbog toga ređi i teži za usposta-
vljanje. Ulice su puste i migranti iz toplijih krajeva, navik-
nuti na "uličnu kulturu", osećaju se usamljeno, izgubljeno,
otuđeno, budući da se u njihovoj domovini dobar deo druš-
tvenog života, tokom većeg dela godine, odigrava napolju –
na ulicama, trgovima, ispred kuća, u baštama kafića, dvo-
rištima i slično, gde se otvara prostor za niz neformalnih su-
sreta i okupljanja. Stoga stranu zemlju sa hladnom klimom
doživljavaju kao nepristupačnu, zatvorenu a ljude jednako
hladnim i nevoljnim za spontana druženja: "Taj mentalitet
njihov hladni, mi ne možemo da razumemo", "Oni tamo ne
razgovaraju k’o mi ovde, sednemo ovako pa se razgovara-
mo, ja to nisam video" ili "Ništa mi nije toliko smetalo kao
njihov mentalitet, uveče nisam imao s kim da popijem ka-
fu". Ova karakteristika klimatskog vremena utiče da se
stvori mentalitetska dihotomija koja "naše" ljude označava
kao "tople" a zapadne i severne Evropljane kao "hladne".
Zbog toga ima gastarbajtera koji kažu da im je lakše da na-
prave kontakt sa stranim migrantima iz drugih južnih zema-
lja Evrope, s Turcima ili Indusima, nego sa domaćinima.
Zakonsko vreme tiče se imigracionih politika i svih onih

vremenskih aspekata boravka koji utiču na dobijanje viza,
boravišnih i radnih dozvola, državljanstva, uključujući rad
na crno, ilegalne boravke i pretnju deportacijom, što je već
bilo razmotreno na prethodnim stranicama. No, ono što
Cverner podvlači jeste da se taj aspekt vremena uvek s mi-
grantske tačke gledišta doživljava kao opresivan, ograniča-
vajući, preteći, uslovljavajući, što rezultira time da migranti
imaju mali stepen "vlasništva nad svojim vremenom", od-
nosno nemaju slobodu da vremenom u potpunosti upravlja-
ju po svojoj želji, potrebama i planovima.
Asinhrono vreme odnosi se na potrebu usklađivanja vre-

mena između zajednice u domovini i migrantovog vremena
u zemlji useljenja. Kada se radi o prekookeanskim daljina-
ma taj aspekt je sasvim očigledan i zahteva precizna uskla-
đivanja satnice kada je moguć direktni kontakt telefonom
ili preko "skajpa" između iseljenika i njegove porodice i
prijatelja u zavičaju. Različite vrste ostvarivanja kontakta sa
zajednicom u domovini – putem pisama, i-mejla, telefo-
nom, preko "skajpa", u jednom periodu i putem video kase-
ta kojima su gastarbajteri i porodice u zavičaju slikom i
zvukom jedni drugima slali poruke i pozdrave 6, zavisi i od
6
Igrani film Gorana Gajića Video jela, zelen bor (1991) govo-
ri o razmeni video kaseta između braće Radovana i njegove poro-
dice u Nemačkoj i Milovana i njegove porodice u Đurekovcu u
Srbiji. Presnimavajući jednu istu kasetu koju naizmenično šalju,
materijalnih mogućnosti koje određuju kojim kanalom ko-

munikacije i koliko često će se kontakt ostvarivati. Ovom
tipu vremena pripada i potreba migranta da bude informi-
san o događajima u zemlji, stoga je mnogima važno da mo-
gu da nabavljaju štampu iz domovine ili da prate domaće
televizijske kanale. "Biti u kontaktu" za imigrante znači
održavati osećaj pripadanja zajednici porekla, pa kako
Cverner kaže, svi ovi načini pomažu migrantu da svoje
"međuvreme" sinhronizuje i pretvori u živ osećaj simulta-
nosti sa događajima i zajednicom u domovini.
b) Drugi skup vremenskih modela obuhvata zapamće-

no, kolažno i liminalno vreme. Iako su prisutni od početka
migrantovog boravka u stranoj zemlji, postaju sve izraže-
niji protokom vremena. Reflektuju ambivalentnost mi-
grantske pozicije i promene u shvatanju identiteta u koji
se sve više utiskuje iskustvo imigracije.
Zapamćeno vreme obuhvata sva ona sećanja koja imi-

granta i dalje drže u vezi sa (zamišljenom) zajednicom po-
rekla. Međutim, kako vreme prolazi i ona počinju da blede,
mnogi migranti, u strahu od zaborava, nastoje da kroz razne
aktivnosti u slobodno vreme obnavljaju svoja sećanja, odr-
žavaju kontakte sa sunarodnicima zajedničkim prisećanjem
na zavičaj, da upražnjavaju različite prakse koje podstiču
osećaj pripadanja etničkom identitetu, kao što su igranje u
otvara se prostor za tragikomična ispoljavanja njihovih načina ži-

vota, sudbine, porodične ljubavi i sloge, nerazumevanja i sukoba.
nekom folklornom ansamblu, spremanje domaćih jela, oku-

pljanje u kafanama gde dolaze sunarodnici ili su oni njihovi
vlasnici, pričanje i prepričavanje sopstvenih i tuđih iskusta-
va obnavljanjem sećanja ili prenošenjem svojih saznanja
novopridošlim migrantima (migracijske priče), pevanje za-
vičajnih pesama, odlasci na koncerte i predstave umetnič-
kih i estradnih trupa, navijanjem za zavičajne sportske klu-
bove itd. Imigrantske, odnosno gastarbajterske zajednice na
taj način konstruišu svoja posebna, distinktivna čulna "po-
lja" – "polja" zvukova, mirisa, ukusa i dodira koji ih podse-
ćaju i vezuju za domovinu, stoga to postaje, kaže Cverner,
konstantna borba protiv zaborava i borba sa nostalgijom i
čežnjom za domom koju nekako "treba ubiti".
Kolažno vreme, kako ga je Cverner nazvao, odnosi se

na naporednost i sporadičnost prezentacija, slika, izveštaja
i informacija o migrantovoj domovini, a koje se stvaraju i
prezentuju s gomilom stereotipnih predstava, karikatural-
nih prikaza, predrasudom pripisanih osobina, te kontradik-
tornim informacijama u medijima zemlje domaćina. Poče-
sto, takva medijska predstavljanja domovine izazivaju kod
migranata osećaj ljutnje, besa, uznemirenosti i ogorčeno-
sti, kaže Cverner koji se u svojim istraživanjima uverio da
protivurečne, površne, poluistinite, parcijalne i stereotipne
informacije iritiraju mnoge migrante, utiču na njihova am-
bivalentna osećanja prema zemlji useljenja. Mislim da je
nama ovde to prilično jasno, i dovoljno je podsetiti se ra-
znovrsnih, a uglavnom loših, istinitih i netačnih, objektiv-
nih i zlonamernih izveštavanja o Srbiji tokom 90-ih godi-
na, kojima su naši gastarbajteri bili zasipani iz inostranih

medija, pa pretpostaviti kako su se osećali i koliko malo
su po tom pitanju mogli išta da promene ili preduzmu. I
dan-danas, kažu naši imigranti, ta slika o Srbiji je nepo-
voljna, sporo i teško se menja, što oni doživljavaju kao
veliki pritisak na svoj osećaj identiteta i pripadanja. "Mi
smo građani ne drugog, nego trećeg reda za njih" kažu
nam sagovornici iz Beča.
Liminalno vreme označava prelazno stanje između raz-

ličitih statusa, što je pozicija koja naše gastarbajtere godina-
ma, pa i decenijama prati. Cverner ističe privremene radne
migrante kao kategoriju najviše pogođenu liminalnošću:
oni su uvek u stanju premišljanja, nepostojanih odluka, ras-
trzani između "ostati" i "vratiti se", ponekad i sami zbunjeni
u neizvesnosti i ambivalentnosti svog statusa, bez vremen-
ske doslednosti i sigurnosti. "Budućnost im izgleda nesigur-
na, sadašnjost se čini kao da nikuda ne vodi, a na prošlost
se ne mogu osloniti kao na vodilju u svojim akcijama" piše
Cverner (Cwerner 2001, 27). Sličnu, samo "prostornu", mi-
sao je iskazao Nenad Popović u knjizi o gastarbajterima
Svijet u sjeni: "Život nije tu, nije ni negdje drugdje, život
nije nigdje" (Popović 2008, 73).
Osim toga, liminalnost se ne tiče, kaže Cverner, samo
tog međustanja, prelaznog statusa, već ta fundamentalna
ambivalentnost stvara osećaj "izvanrednog" vremena, vre-
mena koje je "iskočilo iz zgloba" pa je u njemu sve mogu-
će, uključujući i ona iskustva i oblike ponašanja koje imi-
grant nikada ne bi doživeo niti praktikovao u domovini me-

đu svojima.
Osećaj liminalnosti prati gastarbajtere još dugo nakon
povratka u domovinu, podstičući neke od njih na novu mi-
graciju, ponovni odlazak u potrazi za domom koji više nije
ni ovde ni tamo. Naš sagovornik Lj. J. iz Vasilja priča kako
je dobar deo života proveo krečući se između dve zemlje:
posle 5 godina provedenih u rudniku u Nemačkoj poželeo
je da se vrati u Srbiju, "pa me to povuče, zaradio novac,
jedno drugo, neću više da radim, reko’ idem ti ja u Jugosla-
viju međ’ svoje ljude. Ma nisam hteo nikako da ostanem,
volim svoju zemlju, svoji ljudi,’oću d’idem kod svojih". Ka-
da se vratio u Srbiju ubrzo potom je zažalio zbog svoje od-
luke da ode iz Nemačke. Radio je 7 meseci u rudniku u Bo-
ru, dok nije čuo da se ponovo grupa ljudi šalje za Nemačku:
"ma šta ja da se majem za ove nikakve pare ovde, idem ja
ponovo tamo da radim, i bio sam opet još 5 godina, i opet
sam se vratio u Srbiju, pa sam vodio ovu moju suprugu s
mene tamo u Nemačku". Tako je bilo do penzije. Iako ima
74 godine, razgovor je završio konstatacijom: "ja bi’ tek
sad otiš’o, otiš’o ponovo kad bih mog’o u Nemačku".
c) Treći skup migrantskih vremenskih modela čine di-

jasporično vreme i nomadsko vreme. Oni su posledica du-
gotrajnog boravka u imigraciji.
Dijasporično vreme javlja se kod dugotrajnih imigrant-

skih ili pravih emigrantskih grupa. Dijasporu, po Cverneru,
čini heterogeni društveni prostor različitih zajednica, udru-
ženja, socijalnih mreža, kulturnih artefakata, etničkog bi-

znisa, multilateralnih veza uspostavljenih sa zemljom do-
maćina, kao i sa zemljom porekla, što stvara kumulativan
efekat aktivnosti koje čine društvenu osnovu dijaspore
(Cwerner 2001, 28). Za pripadnike dijaspore, piše dalje
Cverner, tipično je da nastoje da razviju prakse, ritmove,
odnose, situacije društvenog života svog zavičaja ili zemlje
porekla, ali u srcu zemlje useljenja. Budući već sasvim odo-
maćeni, pripadnici dijaspore se mogu udruživati, stvarati
svoje javne prostore, izražavati slobodno svoje mišljenje i
stavove na različite načine učestvujući u javnom životu ze-
mlje domaćina, boriti se za svoja politička, nacionalna i
građanska prava, zastupati interese zemlje porekla i interese
sunarodnika emigranata, organizovati kulturna i prosvetna
udruženja. Ovakvu vrstu aktivnosti smo imali prilike da vi-
dimo u Beču među našim iseljenicima, mahom visokoobra-
zovanim ljudima, koji izgrađuju svest o potrebi zajedničkog
nastupanja srpske dijaspore radi poboljšanja statusa i polo-
žaja ove, po brojnosti i stogodišnjem prisustvu, praktično,
nepriznate nacionalne manjine u Austriji. Cverner je uočio
još jednu važnu dimenziju ponašanja dijaspore, a to je sklo-
nost da deteritorijalizuju svoje narative, drugim rečima, da
svoj život u stranim zemljama uobliče u nove narative koji
se neće toliko oslanjati na njihova sećanja i prošla iskustva
iz zavičaja, već će tematski i narativno oblikovati njihova
emigrantska iskustva, pripovedajući život dijaspore.
Nomadsko vreme se javlja unutar dijaspore sa onim

pojedincima koje "ne drži mesto" i koji svojim iskustvima
prevazilaze granice, osećaj liminalnost i marginalnost sta-

tusa. Oni na nov način, kaže Cverner, koriste i promišljaju
vreme i uslove imigracije, spremni da preispitaju svoje
odluke, startegije, planove i pozicije, i započnu ih iznova
negde na nekom novom mestu, idući sve dalje u prostor-
vremenskom kontinuumu. Kretanje na taj način postaje
njihov način života.
VI
BOLJI ŽIVOT, ALI – GDE?
Mit o uspehu i mit o povratku kao obrazac
kulturnog modela gastarbajtera
Gastarbeiter odlazi kao mladić,

vraća se kad je sve već svejedno.
Nenad Popović, Svijet u sjeni, 73
Tad se probudi od sna Odisej divni na svojoj

spavajuć’ očinskoj zemlji, al’ nije poznat’je mog’o
jer ga u njojzi dugo ne beše...
Homer, Odiseja (prev. Miloš N. Đurić)
Emigrantske i gastarbajterske priče o uspehu

Kada sam na kraju trećeg poglavlja razmotrila narativ-
ni idealtipski obrazac gastarbajterskih životnih priča, kon-
statovala sam da imaju "srećan kraj", odnosno da iz aspek-
ta većine sagovornika govore o samopercepciji uspešne
socio-ekonomske transformacije. To je odlika većine mi-
grantskih narativa. Unutar te skupine životnih priča sma-
242 Bolji život, ali – gde?
tram da se mogu uočiti podtipovi gastarbajterskih priča –

kazivanja prirvemenih migranata, i prave emigrantske pri-
če – kazivanja trajnih migranata. Zanima me da ih upore-
dim u osnovnim crtama, u nameri da ustanovim sličnosti
za koje smatram da su strukturalne prirode (formalni plan
kompozicije razmotren u okviru narativnog idealtipskog
obrasca), dok na diskurzivnom nivou (manifestni plan sa-
držaja) pokazuju i sličnosti i razlike.
Gastarbajterski mit o uspehu deli s emigrantskim pričama
isti motiv boljeg života "tamo negde", daleko od zemlje pore-
kla, kao i pretpostavku uspeha do koga se stiže takvim život-
nim izborom. I emigrant i gastarbajter, osim početnog motiva
za odlazak, neminovno prolaze iskušenja adaptacije i akultu-
racije u stranoj sredini mada donekle s različitim ciljem i ste-
penom prilagođavanja, povremeno pate od nostalgije i usa-
mljenosti, najčešće imaju nekog "pomoćnika" koji pomaže
u snalaženju, u dobijanju posla, nalaženju stana i slično, i
vremenom se transformišu, preobražavaju u "nove" osobe –
osobe novog standrada i statusa koji čini krunu njihovih na-
pora. Za obe priče je suštinski bitno da se do tog "novog iz-
gleda" došlo negde u tuđini, daleko od rodnog mesta.
I emigrant i gastarbajter imaju potrebu, barem na neko
vreme i u nekim okolnostima, da opravdaju svoj motiv za
odlazak i ubede druge da nisu pogrešili u tome. Potreba da
se drugi ubede u postignuti uspeh snažan je pokretač mi-
grantskih priča kao i samih migracija, podstiču druge u
zajednici na imitiranje takvog ponašanja i dovode do već
opisane "kulture migracija" u pojedinim sredinama i epo-
hama. Važnost postignutog uspeha je vrlo slikovito izre-
kla naša sagovornica iz Braničeva: "Najteže je svakom čo-

veku ovo – lako iz opanke da stigneš u cipele, ali kad iz ci-
pela spadneš na opanke, to je teško".
Odlaskom i emigrant i gastarbajter bivaju autsajderi u
stranoj kulturi, ali posle nekog vremena to postaju i u svojoj
domovini, otud ona toliko puta ponovljena krilatica "ose-
ćam se strancem ovde i strancem tamo", "tamo sam gastar-
bajter, ovde sam stranac".1 Osećaj dvostruke izmeštenosti
pratiće većinu do kraja. U mnogo prilika migranti osete
otvorenu ili prikrivenu osudu svog rodnog društva zbog to-
ga što su otišli, osete neku vrstu uvređenosti, kako kaže
Kristina Alsop, što je imigrant radije izabrao društvo njih a
ne nas, obećanu zemlju bogatstva izazovnih mogućnosti, a
ne poznati okoliš i (eventualnu) ograničenost mogućnosti u
domovini.2 Jer svaki migrant, koji je otišao u potrazi za
1
Doživljaj dvostruke izmeštenosti skoro je opšte mesto mi-
grantskih priča, trajnih emigranata i gastarbajtera koji su proveli
duži vremenski period van svoje matične zemlje, v. npr. Alsop
2002; Cohen and Gold 1997; Čapo Žmegač 2003, 2012; Klimt
2000; Sussman 2000; Tannenbaum 2007 i dr.
2
Ograničene mogućnosti u Jugosloaviji za neke su bile evi-
dente, a za druge skoro umišljene. Tako na primer M. J. iz Klenja
je rekao: "Otišao sam kao čobanin odavde, cepao sam drva. Tamo
sam imao deset puta više". Jedan gastarbajter koji je iz sela Mini-
ćevo otišao u Francusku svoju nameru je jasno definisao: otišao
je zbog svoje "avanturističke prirode" jer "svaki mlad čovek voli
da ode i vidi nešto novo". Ali, postoje i drugačiji stavovi. Nekoli-
ko naših sagovornika je izrazilo mišljenje da se nekada u Jugosla-
viji moglo dobro živeti i da je odlazio samo onaj koji nije imao
sopstvenim "boljim životom", simbolički je upro prst osude

i odbacivanja svog društva, jasno stavio do znanja da za
njega uslovi života i okolnosti u domovini nisu dovoljno
dobri, otišao je po vlastitoj odluci, podstaknut ličnim intere-
sima, okrenuvši leđa dotadašnjoj zajednici. To je, svakako,
legitimno ponašanje, ali emocionalni, socijalni i psihološki
balast koji se time stvara, kao i napetost između migranta i
njegove zajednice porekla često nije lako prevladati (v. Al-
sop 2002, 5; Tannenbaum 2007, 148). U međuvremenu,
okolnosti u zemlji porekla se neminovno menjaju, na bolje
ili na gore, i za migranta-gastarbajtera to često znači unu-
trašnji sukob sa sopstvenim očekivanjima vezanim za rod-
no mesto i zajednicu porekla, i spoljašnji sukob sa onima
koji su ostali i ne pokazuju razumevanje niti želju da shvate
migrantske teškoće i probleme. Tako na primer sagovornica
iz Minićeva kaže da kada dođu u Srbiju "imaju velike de-
presije" jer "komšije kukaju na nemaštinu, a nas to ubija,
ako mi imamo što drugi da nemaju... komšiluk kuka, a mi
smo ostavili svoje dete ovde, mi sa našim detetom nemamo
roditeljski odnos".
Osim sličnosti, postoje razlike između gastarbajterskih
i emigrantskih priča, a one se tiču najpre planirane dužine
boravka u inostranstvu – emigrant je neko ko je zauvek
otišao, gastarbajter je neko ko je otišao da bi se vratio, a
posla i nikakvog obrazovanja. Drugi, nevoljni gastarbajter iz Mi-

nićeva imao je otvoreno negativno mišljenje o onima koji su otiš-
li: "ti ljudi odlaze jer ne mogu ovde da se snađu, neradnici su otiš-
li i postali radnici. Tamo rade sve i svašta".
potom postoji bitna razlika u mestu gde se pokazuje uspeh

i novi status.
"Bolji život tamo" za prave emigrante znači potpuno iz-
meštanje iz stare sredine i započinjanje novog života, "od
nule", u stranoj zemlji koja se percepira kao naprednija, us-
pešnija, bogatija, slobodnija, pravičnija, sa potencijalno vi-
še mogućnosti i izbora. Pravi emigrant odlazi s namerom da
veći deo svog života trajno veže za zemlju imigracije, da u
njoj uspe i svoj poboljšani položaj iskaže u zemlji useljenja.
Emigrant je spreman da se zbog toga transformiše i integri-
še da bi uspeo i veruje da će mu nova domovina to i omo-
gućiti. To je neka vrsta "američkog sna" o jednakim šansa-
ma i mogućnostima za sve, da ispolje svoju snalažljivost i
kreativnost, da se probiju i ostvare se. U tom cilju, emigrant
se ponaša u skladu s vrednostima i normama te zemlje, po
ugledu na ljude adekvatne njegovoj klasi i statusu. Može
mu biti važno ali i ne mora šta o njegovom životu misle
bivši sunarodnici, on svoj uspeh meri merilima nove sredi-
ne i nove kulture za koju je vezao svoju egzistenciju. Ipak, i
dalje održava sporadične veze sa matičnom zajednicom i
sebi bliskim ljudima, a zbog osećanja nostalgije i usamlje-
nosti koje ga često prate, sklon je traženju društva svojih
sunarodnika u zemlji useljenja i udruživanju s njima kroz
različite verske i sekularne organizacije i institucije.
Gastarbajter svoj "bolji život" u početku drugačije shva-
ta. Za njega je to naizgled kratkoročna avantura koja se ma-
nifestuje kroz želju za konkretnim, brzo i lako dostižnim
materijalnim ciljevima. Gastarbajter ne želi da se menja iz-
nutra, na šta je emigrant spreman, on promenu doživljava
kao spoljašnju, kao opredmećenje uspešno postignutog

kratkoročnog cilja. Gastarbajter je otišao privremeno, bez
namere da se trajno veže za zemlju radnog boravka. Zbog
toga gastarbajter ostaje večiti stranac u zemlji domaćina, na
margini tamošnjih zbivanja, teško i sporo usvajajući tuđe
kulturne obrasce a držeći se svojih navika i običaja koje je
stekao u zemlji porekla. Imperativ mu je da svoj uspeh i no-
vi ekonomski i socijalni status pokaže u rodnom mestu. Va-
žno mu je šta njegovi sunarodnici misle i kako opažaju nje-
gov uspeh, stoga svako produženje boravka u inostranstvu
shvata kao privremenu žrtvu da bi se još više zaradilo, ste-
klo, pomaklo za stepenicu više i to pokazalo svojim mešta-
nima. Gastarbajter svoj radni boravak u inostranstvu shvata
u početku kao neki životni intermeco: "Živi usput, jer se
pravi život trebao odvijati u budućnosti, nakon povratka u
domovinu" (Čapo Žmegač 2005, 268).
Mnogi su se, međutim, suočili s činjenicom da ne mogu
brzo i lako da zarade pare potrebne za ostvarenje zamišlje-
nog cilja. O tome Jadranka Čaćić piše: "Ekonomska migra-
cija je, čini se, i ime za obmanu o povratku kada se nabavi,
zaradi, osigura..., a svaka nova potrošačka želja njena je
prolongacija" (Čačić 1988, 249). Ma koliko paradoksalno
izgledalo, produženi radni boravak u inostranstvu gastarbaj-
teru izgleda kao korak bliže njegovom konačnom povratku.
U tom cilju bio je spreman na skroman i skučen život, šted-
nju i odricanja u tuđini da bi blagodeti osetio u rodnom me-
stu. U međuvremenu život je, pak, išao dalje.
Gde se, onda, ostvaruje taj bolji život? U kojoj zemlji,
u kom životnom dobu će se uživati plodovi tog uspeha?
Mit o povratku
Mit o uspehu tesno je povezan sa mitom o povratku.
Povratak u domovinu je suštinski upisan u sam fenomen
gosta-radnika ili gastarbajtera. On nije otišao zauvek i
očekivani povratak je stalni element njegovih razmišljanja
i planiranja, njegovih životnih strategija, porodičnih aran-
žamana. Stoga gastarbajter godinama nikako ne uspeva da
se skrasi – živi između privremenog boravišta u inostran-
stvu i stalnog doma u zavičaju. Život u imigraciji shvata
kao vreme žrtve i odlaganja, povratak skoro i da nije pred-
met preispitivanja. Stalnim dolascima u domovinu za pra-
znike, godišnji odmor i vikende, gastarbajter održava sna-
žnu emotivnu vezu sa zavičajem, i mada oseća da se po-
malo otuđuje "od svojih", ima utisak da je ipak prisutan,
učestvuje koliko može u životu zajednice, dograđuje kuću,
obrađuje imanje ("Za vreme godišnjih odmora da poradim
poljoprivredne poslove, jedanput da pokosim tu, seno da
pripremim. Pa, da naberem drva, pa onda dođem za neki
praznik"). Gastarbajter je tu za velika porodična slavlja,
zna šta se dešava u rodnom kraju: "Majku mu, kad dođe
ovaj četvrtak i kad se pakujem d’idem kući, uvek mi neka-
ko lepo, tu u stomak to osećam. Igra mi srce. Čeku me
problemi, ali mi lepo..." (Markov 2010, 9) 3.
3
Slikovit opis te poluprisutnosti gastarbajtera u rodnom mestu
nalazi se na početku romana Darka Markova Sumrak u bečkom hau-
storu: Radiša, koji više od dvadeset godina živi u Beču, zove tele-
fonom svog oca u selo da mu najavi dolazak kući za vikend, pita
Ali, kako vreme odmiče, kako se gomilaju razlozi za

produženje boravka u inostranstvu, tako se njegov život
pretvara u trajnu privremenos. Kako sami gastarbajteri
kažu, dostizanje prvobitno postavljenih ciljeva povlačilo
je za sobom želju za novim sticanjem, uveliko prevazila-
zeći početne želje i planove: "Imao si i da zaradiš i da po-
trošiš, i da kupiš i da prođeš, čim si imao taj novac hteo si
više". Ponovo kod Darka Markova nalazim odličan sažet
opis tih razloga za konstantno odlaganje povratka koji se,
vazda, nalazi na horizontu razmišljanja gastarbajtera:
"...Sam da završim ovu štalu, pa ima da idem kod moje ku-

će!!!... To je Radiša govorio i davne osamdesete kad su mu prvi
put odšlepali auto, pa kad ga je šef premestio na gore radno me-
sto, kad je primetio da mu se deca katolički krste, kad mu nisu
produžili bolovanje zbog vode u kolenu, kad se posvađao s Tur-
cima u hodniku... ali je i onda imao da ’sam završi kuću’, pa
drugu kuću za mlađeg sina, pa da popravi krov, da završi letnju
kujnu, da ’ne prlju u sobe’, da pozlati kapiju, pa da uštedi pare
za svadbu..." (Markov 2010, 10-11).
Naš sagovornik N. M. iz Velikog Gradišta kaže: "Ljudi

se nisu pokajali sto su otišli jer ljudi vole pare. Ali kada
šta treba da donese i razmatra s njim parnicu koju su poveli s ko-

mišjom kome u inat žele da sazidaju štalu tik uz granicu imanja. I
mada se Radiša žali ocu da će ga telefonski razgovor skupo košta-
ti i da treba da prekinu, razgovor se nastavlja jer otac ne uviđa
razlog Radišine žurbe da se razgovor što pre okonča, ali ni Radiša
nije u stanju da to učini željan da čuje novosti i tračeve iz sela.
ostare počnu da razmišljaju. Oni možda misle da su ispu-

nili sebe, izgradili su kuće a sad što stoje prazne..." Ta
praznina velelepnih gastarbajterskih kuća u domovini oči-
gledan je pokazatelj obmane zvane "privremeni rad u ino-
stranstvu", limba u kome provode svoj život ni tu ni tamo.
Nenad Popović u svojoj knjizi Svijet u sjeni s izvesnim
patosom iznosi ista zapažanja: "U svojoj sobi gastarbeiter
je u neodređenom, mučnom stanju čekanja. Kuhanje do-
maćih jela, vješanje narodnih rukotvorina po zidu i njego-
vanje jezika u stvari je besmisleno. On nije emigrant koji
u stanu konzervira svoj bolno i zauvijek prekinut zavičaj-
ni, socijalni i nacionalni identitet. Gastarbeiter čeka dan
kada će se prazno stanje osmisliti. Sve moguće linije će se
steći u točki kada će ponovo započeti pravi život. To je iz-
mičući trenutak povratka... Povratak u stvari nije važan
kao datum, već dinamična, mnogostruko uvjetovana i
unutarnja kategorija. Dominantno i određujuće stanje ga-
starbajtera je ono neživota, ni tu ni tamo, praznog čekanja
na skoro ništa, dan D, život Ž, koji gubi svaku draž... Ga-
starbeiter toj tuzi i ispražnjenosti faktički cijelo vrijeme u
domovini podiže pravi pravcati spomenik. Velike (preve-
like) [kuće], poludovršene ili dovršene i zatvorene kao da
su mrtve, one su njihove monumentalne skoro umjetničke
instalacije. Gradile su se po malo, u mučnom, sporom rit-
mu protjecanja vremena vani. Odišu besmislom kao mate-
rijaliziran odraz praznine gastarbeiterskog života" (Popo-
vić 2008, 29).
Upravo u tome leži najveća protivurečnost gastarbaj-
terskog kulturnog modela i identiteta koji su bitno određe-
ni mitom o uspehu i mitom o povratku. Nepremostivu

kontradikciju predstavlja ne samo dualnost i liminalnost
njihovog položaja, već i njihov stav da je bolji život tamo,
a da se ovde pokazuje uspeh. "Tamo" gde misle da im je
bolje, mnogi provedu život loše – u skučenim i svedenim
uslovima, ulažući se u pokazetelje boljeg života "ovde"
gde zapravo ne žive niti će živeti, osim kada ostare.
U tom smislu mnogi istraživači i govore o "mitu o po-
vratku", o iluziji, "pustoj fantaziji" imigranata da će se jed-
noga dana konačno vratiti i skrasiti u svom zavičaju. Za ga-
starbajtere to nije bio mit već iskrena namera, ali to postaje
socijalni mit, kažu Koen i Gold, zato što se nikad ili retko
realizuje uprkos tome što je to uobičajena želja i plan ga-
starbajtera bez obzira na različito etničko poreklo i bez ob-
zira na dužinu boravka u inostranstvu (v. Cohen and Gold
1997; Christou 2008; Čapo Žmegač 2003, 2005, 2012;
Klimt 1989, 2000). Zato što mit o povratku daje gastarbaj-
terima "kognitivni okvir unutar koga mogu da simultano
održavaju svoje veze sa domovinom ali i iseljeničkom za-
jednicom", on predstavlja rešenje za dilemu dualnosti koju
gastarbajteri žive, odnosno "mogućnost da pomire različite,
često suprotstavljene društvene i kulturne kontekste" (Co-
hen and Gold 1997, 376).
Jasna Čapo Žmegač i Andrea Klimt smatraju da ne treba
govoriti o "mitu" ili "iluziji povratka", niti o "pukoj retorič-
koj figuri", već o stvarnom, nekad zacrtanom planu i narati-
vu koji pomaže osmišljavanju imigrantskog života, očuva-
nju etničkog identiteta, očuvanju ličnog dostojanstva u situ-
acijama diskriminacije i isključenosti koju mnogi osećaju u
tuđini (Čapo Žmegač 2005, 263, 269; Klimt 1989, 48-49).

Na ličnom planu, mit o povratku pomaže da se prevlada
strah od asimilacije ili totalne marginalizacije, dok na druš-
tvenom planu "stvara kolektivnu fantaziju koja hrani potre-
bu da se zadrži autentičnost, sačuva jezik, reprodukuju kul-
turni simboli, ojačaju deljene biografije i iskustva, intenzi-
vira stereotip mi vs oni" (Cohen and Gold 1997, 376-377).
Ko se vratio, a ko je ostao?
Dok se većina istraživanja bavila migracijama iz per-
spektive društva prijema, kroz asimilacijski model imigra-
nata, drugi, malobrojniji istraživači su se okrenuli pitanju
povratnih migracija, konstatujući nedovoljnost takvih pro-
učavanja i nedostatak odgovarajućih kvantitativnih poda-
taka i kvalitativnih saznanja koji bi pokazali koliki je broj,
kakva je motivacija i sudbina onih koji su se vratili u do-
movinu. Frančesko Čeraze (Cerase 1974) među prvima je
razradio tipove povratnih migranata, a nešto kasnije je stu-
dija Džordža Gmelča (Gmelch 1980) upotpunila njegova
razmatranja i produbila različite aspekte i motive povrat-
nih migracija, ponovnog prilagođavanja migranata u do-
movini, te njihovog upliva i uticaja u životu matične za-
jednice. Neki istraživači su se bavili psihološkim aspekti-
ma re-akulturacije, ustanovivši da je za mnoge taj proces
bio teži i bolniji od procesa primarne akulturacije u stranoj
sredini, neobaveštenost o promenjenim okolnostima u do-
movini i nedovoljna pripremljenost za povratak iznenađu-
juće česti, a gorka razočaranja srazmerno veća nego zado-

voljstvo zbog povratka (Gmelch 1980, Sussman 2000,
2002, Cohen and Gold 1997, Tannenbaum 2007). Istraži-
vači su taj fenomen nazvali obrnuti kulturni šok ("reverse
culture shock") (Gmelch 1980, 143). Obično se smatra da
je povratniku potrebna jedna do dve godine da se ponovo
privikne na domaću sredinu, ali i tada za mnoge ne presta-
je razočaranje okolnostima i uslovima koje su kod kuće
zatekli, a koje su se pokazale znatno drugačije od onoga
što su oni zamišljali, što ide u prilog tezi da povratnike pre
svega vuku emocionalni razlozi i nostalgija. Ipak, ima ga-
starbajtera koji su realno pomireni s idejom o povratku i
smireno konstatuju: "Kad dođeš živiš svoj život ovde".
Čeraze je izdvojio četiri tipa povratnika: 1. Povratak
zbog neuspeha obuhvata one koji, frustrirani i nezadovolj-
ni, nisu uspeli da se prilagode životu i radu u stranoj sredi-
ni. 2. Konzervativnim povratnicima pripadaju oni koji su u
zemlji useljenja ostali stranci, zadržavajući čvrste veze sa
domovinom i fiksirajući se za ideju povratka kući čim
steknu dovoljno sredstava za kupovinu zemlje, gradnju
kuće ili pokretanje neke male uslužne delatnosti. Po po-
vratku oni većinom nastavljaju da se bave poljoprivre-
dom, vezani za tradicionalne modele razmišljanja i pona-
šanja, i bez želje da menjaju društveni kontekst koji su
ostavili pre migriranja; 3. Povratak posle odlaska u penzi-
ju predstavlja najčešći oblik povratnih migracija i podra-
zumeva želju da se poslednja etapa života provede u do-
movini "sa svojima". Oni su uglavnom povratnici sa naj-
više pozitivnih osećanja i stavova prema zavičaju, pomire-
ni sa situacijom koju su izabrali; 4. Povratnici inovatori

vraćaju se s idejama kako da utiču na društvene, ekonom-
ske i tehnološke promene u rodnom kraju. Ovaj tip po-
vratnika se najlaške i najbrže razočara, shvativši da posto-
je velike, nekad i nepremostive strukturalne, kulturološke
i psihološke prepreke njihovim inovacijskim zamislima u
domovini.
Gmelč je ovu tipologiju dopunio razmatranjem tzv. ne-
voljnih povratnika koji bi rado ostali da žive u inostran-
stvu da nisu bili primorani da se vrate zbog nekih spoljaš-
njih faktora, porodičnih razloga (briga o bolesnim i ostare-
lim roditeljima ili želja da se deca školuju u domovini na
maternjem jeziku) ili zato što su ekonomski uslovi u ze-
mlji radne imigracije postali nepovoljni, poput poznate
"naftne krize" iz 1973. godine koja je zaustavila do tada
masovne migracije u zemlje zapadne Evrope, a mnoge ga-
starbajtere uputila na povratak kući. S druge strane,
Gmelč je relativizovao Čerazeov tip neuspešnog povratni-
ka, konstatujući, na osnovu brojnih istraživanja, da mnogi
migranti u Evropi, bez obzira na nacionalnost, odbijaju da
se vrate kući baš zato što nisu uspeli i što to ne žele da po-
kažu svojim sunarodnicima, a među njima ima dosta onih
koji čak nemaju ni sredstva da plate povratak kući
(Gmelch 1980, 141-142). Opet, mnogi uspešni migranti
takođe nisu zainteresovani za povratak kući jer im se ne
napuštaju sigurna i dobro plaćena radna mesta koja ne bi
mogli ponovo da nađu u domovini.
Naše gastarbajtere možemo prepoznati, s izvesnim va-

rijacijama i specifičnostima, u skoro svim pomenutim ka-
tegorijama.
O "povratnicima inovatorima" sam pisala u III pogla-
vlju u pododeljku misionarska uloga. Iako bi ovaj tip po-
vratnika bez sumnje bio društveno najkorisniji, on se retko
sreće i uglavnom se danas svodi na davanje saveta suna-
rodnicima i sporadične pokušaje da se naučeno u inostran-
stvu primeni u domovini, što po priznanju mnogih ide ve-
oma teško ili nikako, pa su razočaranja i obostrana nera-
zumevanja česta pojava. Prepreke o kojima je govorio Če-
raze prisutne su i kod nas. Ključna stvar počiva u činjenici
da je zanemarljivo mali broj njih ulagao u inoviranje neke
proizvodnje, što bi bio najpoželjniji vid njihove pretposta-
vljene modernizacijske i inovatorske uloge.
Smatram da se veliki broj gastarbajtera prve generacije
može prepoznati u tipu "konzervativnih povratnika", i sva-
kako da u Srbiji ima dosta njih koji su se, posle nekog vre-
mena, vratili u rodno selo i nastavili da se bave poljoprivre-
dom. Takve slučajeve smo zabeležili na terenu. Danas, dva-
deset ili trideset godina od kada su se vratili, teško je sagle-
dati pokazatelje njihovog promenjenog statusa i standarda,
bave se poljoprivredom i ne izgledaju bitno drugačije od
drugih meštana, osim što je privremena migracija bila deo
njihovog životnog iskustva (v. Banić Grubišić 2012, 50-53;
Antonijević et. al 2011, 1002-1007). Takav je primer kazi-
vača S. I. iz Vasilja koji je otišao u Nemačku baš zato da ne
bi radio na selu, ali danas, dvadeset godina od povratka u
Srbiju, radi na svom imanju a novac koji je zaradio uložio
je u kupovinu poljoprivrednih mašina. Isti je slučaj i sa nje-

govim suseljaninom Lj. J. koji se takođe odavno vratio, ba-
vi se poljoprivredom ali kaže da sve što je naučio u Nemač-
koj i pokušao ovde da primeni – nije u tome uspeo: " ne
mož ja da primenim ono sve što oni rade jer drukčiji su
ljudi kod nas". Međutim, po mišljenju nekih naših sago-
vornika, i želja da se bude konzervativni povratnik je za
mnoge stvar iluzije i maštanja: "Svako ko radi u inostran-
stvu obavezno će vam reći da će da se vrate, da će da rade
poljoprivredu, da kupe svinje i ovce, kažu – ’mi kad bude-
mo došli videćete kako mi radimo...’, ali se vrlo malo njih
vratilo".
Kompleksni su uzroci zbog kojih u današnje vreme
ima malo "konzervativnih povratnika-gastarbajtera", dakle
onih koji se vraćaju na svoje poljoprivredno imanje čim
steknu dovoljno novca. Značajan deo tih razloga počiva u
"trajnoj privremenosti": videli smo da je želja za večim
sticanjem odlagala povratak i da je svaki put trebalo zara-
diti još više i još više uštedeti da bi se kupilo, sazidalo,
proširilo imanje i slično. Ali, drugi bitan psihološki, eko-
nomski, pa i statusni razlog jeste taj da niko više, zapravo,
ne želi da se vrati poljoprivredi, i to se pokazuje kao opšti
obrazac gastarbajtera-povratnika i drugih nacionalnosti
(v.npr. Gmelch 1980, 149; Colton 1993, 878-879). Naš sa-
govornik S. P. iz Velikog Gradišta to jasno formuliše: na-
rod je pobegao od teškog života na selu, dok u inostran-
stvu živi kao radnička klasa kulturno i lagodnije nego u
domovini –– "može da kupi šta hoće, živi gde hoće, vozi
šta hoće, ne ustaje u 5 ujutru nego u 7, obuče se u čisto
radničko odelo, a kad zazvoni kraj radnog vremena pre-

svuče se i ide kući. Ako se vrati u Srbiju njega tu čeka nji-
va i štala koje je napustio". Iako su mnogi dokupljivali ze-
mlju proširujući svoja imanja, kupovali poljoprivredne
alatke i mašine kojima su napunili štale, dvorišta i garaže,
njihova želja da se bave poljoprivredom u domovini splaš-
njavala je protokom vremena tokom kog su stekli drugači-
je navike u inostranstvu – navike industrijske radničke a
ne poljoprivredne klase.
Sreli smo se i sa "nevoljnim povratnicima" koji su se
vratili zbog porodičnih razloga poput S. M. iz Minićeva ko-
me se baka razbolela i osetio je potrebu da se vrati 1982.
godine da bi bio uz nju, ili S. I. iz Vasilja koji se vratio
1988. kada je ćerka trebalo da pođe u školu. Među njima
ima onih koji nisu zadovoljni svojim životom u domovini a
propustili su priliku da ponovo migriraju zbog čega žale,
poput N. J iz sela Minićevo koji je došao kada mu se majka
razbolela 1992. i ostao, ali nerado – svideo mu se život u
Nemačkoj i danas žali zbog povratka: "to što sam napustio
ovde, to se ne kajem ništa". Naši sagovornici, mali privred-
nici iz Smoljinca, smatraju da bi se u današnjim uslovima
poneki gastarbajter vratio samo iz velike nužde. Po njihovom
mišljenju, ta mogućnost postoji "ako tamo ostanu bez posla,
nemaju po tri meseca platu, bude velika kriza pa ne mogu
više tamo da plaćaju sve svoje dažbine, možda neko izraču-
na da mu se više isplati da se vrati u selo u svoju kuću".
O neprilagođenim i neuspešnim gastarbajterima-po-
vratnicima ne priča se mnogo, što ne znači da ih nema.
Tokom našeg terenskog rada sreli smo jednog povratnika
u selu Minićevo kome se nije ni išlo, jedva je, vidno uzne-

miren, priznao da je neko vreme bio gastarbajter, otišao je
zbog porodičnih razloga i vratio se frustriran iskustvom u
Austriji. S. G. B. iz Velikog Gradišta, koji radi kao muzi-
čar u Austriji, za sebe kaže da je prvi put došao u domovi-
nu posle skoro pet godina zato što do tada nije uspeo da
popravi svoj status: "kakav da se vratim, bez auta, bez pa-
ra, slepac otišo, slepac se vratio". Konstatuje da ima ga-
starbajtera koji se nisu snašli ni prilagodili ali da se ne
vraćaju jer ih je sramota da pokažu kako nisu uspeli. Dru-
gi naš sagovornik, S. P. iz Velikog Gradišta vratio se po-
sle osam godina iz Švajcarske zbog mentalitetskih razlika
koje su za njega bile značajne, mada naglašava da je imao
veoma pristojan život u inostranstvu. Odluku je doneo na-
glo, nakon jednog godišnjeg odmora provedenog u zemlji
i nije se pokajao. Njegov motiv za povratak u Srbiju bio je
taj što ovde vodi ležeran i opušten način života, ispunjen
zadovoljstvima i druženjem s prijateljima: "Nije mi bio
problem da radim, ali uveče tamo nisam imao s kim da
popijem kafu. Ovde živim s ljudima koje volim, s kojima se
razumem. Nisam mogao, to je drugi mentalitet ljudi". Ka-
že i da se vratio da bi njegova deca išla ovde u školu, što
pokazuje da su motivi za povratak mnogo suptilniji od da-
tih tipologija, budući da S. P. nije bio neuspešan u Švaj-
carskoj ali nije bio ni sasvim prilagođen, pa je kod njega u
nekom trenutku prevagu odneo psihološki razlog.
No, umetnost uvek preciznije pogodi srž problema ne-
uspešnih i neprilagođenih gastarbajtera. Kada u filmu Ne
naginji se van (Bogdan Žižić, 1977) hvalisavog gastarbaj-
tera Matu (Fabijan Šovagović), s početka priče, dopreme

na kraju filma kući mrtvog, u kovčegu, bez igde ičeg, s
istim onim koferom stvari s kojima je otišao, jedina stvar
koja podseća na njegovo gastarbajtersko izbivanje jeste
svetleći digitalni sat kojim se nekad hvalio ženi Luci da
sija i u vodi i u mraku. Sve Matine priče o uspehu bile su
izmišljene samo da sunarodnicima ne bi priznao poraz i
neuspeh. Ti isti razlozi sprečili su ga da pomogne mladom
gastarbajteru Filipu u Nemačkoj kome je, pred smrt, pri-
znao svoj stid da se vrati kući praznih ruku.
Film Tamo i natrag (Aller Retour 1978) Aleksandra Pet-
kovića, 4 govori o dvojici gastarbajtera u Francuskoj, novo-
pridošlom Žiki (Dušan Janićijević) i njegovom šuraku, vi-
šegodišnjem gastarbajteru Savi (Ljubiša Samardžić). Kroz
poređenje njihovih ličnosti, stavova, emocija i ponašanja –
Save koji se trudi da se prilagodi, da opstane, da bude tih,
radan i nevidljiv kako mu ne bi oduzeli radnu dozvolu i de-
portovali ga, i Žike koji ne uspeva da se privikne na život
prezrenog stranca na marginama društva, upadajući stalno u
probleme, mučeći nezadovoljstvom sebe i svoju porodicu
sve dok ne završi mrtav i u kovčegu se vrati istim onim vo-
zom kojim je došao s drugim gastarbajterima u potrazi za
"boljim životom" – gradi se dramatična priča o prilagođa-
vanju, o promašenim životima i izneverenim očekivanjima,
odnosno, s druge strane o pomirenosti sudbinom gastarbaj-
tera, o životu do "nevidljivosti". "Ljudi postaju druga klasa
kada odu u inostranstvo" reči su našeg gastarbajtera koji to
4
Po scenariju književnika Dragoslava Mihailovića.
nije želeo da bude, sumirajući težinu prilagođavanja i pri-

hvatanja takve životne pozicije.
No, najveći broj naših povratnika jesu oni koji će se
vratiti tek nakon penzionisanja. S. R. iz Braničeva kaže da
kada se penzioniše "jedva čeka da se vrati da malo uživa,
da sređuje cveće i baštu, da ide u banje". Ima, međutim,
onih koji otvoreno kažu da se ni tada neće vratiti za stalno
– "šta ću ovde kad mi je tamo bolje".
Šta znači povratak posle penzionisanja? Ništa drugo do
to da su otišli kao privremeni migranti, a postali su trajnim
migrantima (v. Čapo Žmegač 2005, 2012). Oni su, zapra-
vo – ostali. Jedna inostrana studija iz 2002. godine, spro-
vedena među nemačkim gastarbajterima različitih nacio-
nalnosti, konstatuje da od svih ispitivanih grupa "bivši Ju-
gosloveni pokazuju najmanje želje da se vrate kući" (Con-
stant and Massey 2002, 32). 5
*
Šta je pošlo naopako i našeg gastarbajtera malo-pomalo

pretvorilo u trajnog migranta za koga je ideja povratka po-
stala opcija koja se razmatra tek pod izvesnim okolnostima,
pa čak i irelevantna na način na koji je to nekada bila?
Sticaj niza nepovoljnih okolnosti u bivšoj Jugoslaviji, a
potom i Srbiji držao je gastarbajtere podalje od kuće. Pro-
dužena ekonomska kriza, nedostatak radnih mesta, ideološ-
ko-administrativne prepreke u bivšoj socijalističkoj Jugo-
5
Uzorak za ovo istraživanje činili su gastarbajteri iz Italije,
Grčke, Španije, bivše Jugoslavije i Turske.
slaviji za ulaganje u privatne poslove, potom raspad zemlje

i ratovi, produbljivanje materijalne bede i političke krize u
Srbiji, nestabilna situacija te bombardovanje 1999. godine,
učinili su svoje – tokom tih deset-petnaest kritičnih godina
krajem XX veka gastarbajteri su shvatili da će se, protivno pr-
vobitnim planovima, njihov život nastaviti "tamo negde".
Srbija za njih više nije bila dovoljno privlačna da bi se vra-
tili.
Za većinu naših gastarbajtera ključna prekretnica su bi-
le devedesete godine u Srbiji. Mnogi koji su planirali da
se vrate tokom te decenije i radili na tome da obezbede
uslove za povratak u nameri da se bave ugostiteljstvom,
malim biznisom ili nekim zanatom koji su u inostranstvu
naučili, odustali su od te namere i ostali u tuđini. Ko je bio
na deset-petnaest godina pred penzijom rešio je da ostane
i sačeka taj trenutak. Ko je bio mlađi i pun snage nije hteo
da napušta svoj siguran posao u inostranstvu, niti je video
svrhu da ulaže u neizvesnu pravnu i ekonomsku situaciju
u domovini, koju su tek čekale tranzicijske muke. Srbija,
kao hronično društvo diskontinuiteta, bila je tokom 90-ih
dodatno devastirana u svakom smislu – ekonomskom,
društvenom, kulturnom, moralnom. Ne samo što se ga-
starbajteri tada nisu vratili, već je Srbija svedočila novom
velikom migrantskom talasu i nepovratnom gubitku do-
brog dela svog stanovništva: odlasku intelektualaca i viso-
koobrazovanih ljudi kroz tzv. "odliv mozgova", ali i talasu
odseljavanja dece gastarbajtera koje su roditelji izvlačili iz
Srbije.
Ekonomski putevi Srbije i Evrope drastično su se razišli

tokom te poslednje decenije XX veka, a zajedno s Evro-
pom, živeći u njoj, suprotnim putem od nas otišli su i naši
gastarbajteri. Ekonomska situacija u Srbiji se do te mere
pogoršala da većina njih nije više videla motiv za povratak
ili razmišljanje o bilo kakvom ulaganju u propalu ekonomi-
ju zemlje. Za to vreme oni su u Evropi mogli da vide sna-
žne ekonomije, što su i sami osetili u svojim novčanicima.
Tokom dvehiljaditih godina, kada je Srbija počela da se pri-
bližava Evropi, tamo su se dogodile nove promene: najpre
su naši gastarbajteri spoznali da više nisu jedini radni mi-
granti iz neke (bivše) komunističke zemlje i suočili su se sa
brojnom, konkurentnom i jeftinijom radnom snagom iz
Poljske, Bugarske, Rumunije, takođe gladne "boljeg živo-
ta", koja ih je zabrinula i ugrozila. A nešto kasnije, nalet
ozbiljne ekonomske krize započete 2008-2009. godine po-
kazao im je da ni ekonomsko blagostanje u Evropi nije osi-
gurano.
Od tada su naši gastarbajteri počeli drugačije da se po-
našaju: da racionalnije žive u inostranstvu bez lišavanja i
odricanja zbog gradnje kuća u domovini, da kupuju stano-
ve u kojima će živeti u stranim zemljama, da drugačije
troše svoj novac. Isti obrazac je kod hrvatskih gastarbajte-
ra opisala Jasna Čapo Žmegač zaključivši: "Viže ne žive
za život u budućnosti nakon povratka u domovinu, nego
se okreću životu u sadašnjosti" (Čapo Žmegač 2005, 267).
Činjenicu njihovog ostanka, a ne povratka, naši sago-
vornici takođe komentarišu: "Malo njih se vraća iako svi
planiraju povratak, ali realno ne vrati se ni 10% njih".
"Srednje i mlađe generacije su realnije: ne prave više

kuće ovde; tamo rade, uzeli su veće stanove, deca idu u
vrtiće, škole, imaju auto, letuju u inostranstvu, sređuju ta-
mo svoj život, većina troškova se pokriva iz plate i ne
ostaje mnogo da se uštedi, više ne može da se odvoji da bi
se ovde gradile kuće. Svi su oni zaduženi kreditima, jer
nemaju dovoljno para ni veliku ušteđevinu, pa žive od
kredita koji su mnogo povoljniji nego kod nas", komenta-
rišu sagovornici iz Smoljinca.
Gastarbajteri prve generacije su u međuvremenu ostarili
i sada im je glavni motiv da zadrže sigurnim svoja radna
mesta u inostranstvu i da dočekaju penziju. Tada će se vra-
titi ali ni onda neće, kažu, provoditi sve vreme u domovini.
Za stranu zemlju u kojoj su proveli ceo radni vek vežu ih
novoosnovani domovi, deca i unučići pored kojih žele da
budu a koji se neće vratiti u Srbiju, zatim dobra lekarska
nega i zdravstveno osiguranje, kvalitetniji, raznovrsniji pa
čak i jeftiniji život – sve su to snažni razlozi da nastave da
vode paralelne živote, i tamo i ovamo. Za njih se, zapravo,
više ne zna gde im je "pravi" dom kome se vraćaju. Po miš-
ljenju Jasne Čapo Žmegač većina ih je "razvila dvostruku
prostornu referencu i translokalne društvene prostore"
(Ibid, 271), naizmenični život u dve države ne predstavlja
im problem dokle god imaju snage da putuju "između sve-
tova": "tamo (u Francusku) ću prestati da idem tek onda
kada fizički više ne budem mogao da izdržim put", reči su
jednog našeg sagovornika.
"Gastarbajteri su otišli i ostali zauvek" bio je naslov

članka u Večernjim novostima iz marta 2013. godine 6, što
govori da je danas ovom društvu postalo sasvim jasno da
je trajno izgubilo veliki broj sugrađana, broj koji se meri u
više miliona ljudi. Ostale su samo "slike u glavama", emo-
tivne veze s domovinom i neispunjeni planovi u koje su
ugradili svoj život, trud i novac za bolji život ovde!
Na naše pitanje o čemu su gastarbajteri razmišljali ka-
da su zidali svoje orgomne kuće koje sada stoje prazne a
imanja neobrađena, kada su poveli u inostranstvo i decu
sa sobom, jedan sagovornik odgovara: "Čini se da su
mislili da će ceo život imati 30 godina".
6
Večernje novosti 2. 03. 2013. "Gastarbajteri otišli i ostali za-
uvek". http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:422410-Srbija -
DODATAK
MIGRANTSKI NARATIVI –
GASTARBAJTERSKE PRIČE
O ŽIVOTU
I Knjaževac: Vasilj, Minićevo
Ako hoćeš da postigneš u Nemačkoj,onda si robot sa

duracell baterijama, ne ovim običnim
Vasilj – Nemačka
S. I. (62) je početkom sedamdesetih godina otišao u Nemač-

ku na privremeni rad u rudnik. U Nemačku je otišao po povrat-
ku iz armije 1972. godine preko, jedne knjaževačke firme (RGP
Inpos a.d. Knjaževac). Nije poznavao ljude koji su radili u ino-
stranstvu i nije imao prethodnog radnog iskustva. Uprkos proti-
vljenju roditelja, na taj korak se odlučio jer, kako kaže, u Knja-
ževcu nije mogao da nastavi školovanje zato što je njegova po-
rodica posedovala mnogo zemlje (prioritet pri upisu u srednju
školu imala su deca iz siromašnih porodica) i jer nije želeo da se
bavi poljoprivredom.
Stanovao je u gradu Botropu koji se nalazi u Rurskoj oblasti
u nemačkoj saveznoj državi Severna Rajna-Vestfalija. Radnici u
rudniku živeli su u istoj zgradi i imali su plaćen stan, hranu i
prevoz do rudnika u Oberhauzenu. U rudniku gde je on radio,
268 Dodatak – Migrantski narativi
bilo je prema njegovim rečima "dvanaest nacija, sve vere, sve

boje kože". Najviše je bilo radnika iz Turske, potom iz Jugosla-
vije, Maroka i Tunisa. Po dolasku u Nemačku, budući rudari su
prvo pohađali kurs nemačkog jezika. Poznavanje jezika umno-
gome mu je olakšalo prilagođavanje u stranoj zemlji. Prema is-
pitaniku, formula za uspeh bila je znanje jezika i rad – "Imati
pojma o jeziku, to je veliki plus. Još ako ’oćeš da radiš kod
Nemci, da se pokažeš, da se zalažeš. Oni traže rad. To je što je
kod nas negde na kraju. Ako se nauči jezik, i ’oće da se radi, to
je uspeh". S. nije menjao poslove. Svoj radni vek u inostranstvu
proveo je u istom rudniku i tokom 16 godina napredovao je do
nadzornika – "Dogur’o sam do dvan’este radne grupe, najveće.
Nemci su me slušali šta da rade".
O svom iskustvu gastarbajtera kaže: "Ja sam bio gastarbajter,
morao sam da se smatram, kako da ne. Premda se to jedno vreme
zaboravi, pa i ne izgleda tako... Čovek se uživi kad prođu tol’ke
godine... Nemci su znali da kažu ’vajta vajta gastarbajta’ – ajde
ajde radi dalje". Ipak, s ushićenjem priča o životu u Nemačkoj.
Kroz razgovor često naglašava značaj rada i razliku u shvatanju
posla kod nas i kod Nemaca. "Srbi su neradnici. Pravi radnik mo-
že da nađe pos’o bilo gde, da l’ je to rudnik, da l’ je to fabrika, ni-
je bitno, da l’ je to zemlja, da l’ je to kancelarija. Ako se hoće,
ako se voli, ako se uneseš u pos’o i svoj poziv, onda možeš da
stvoriš sve. Ne može lako ćemo. Ono što radiš treba da radiš". Ta-
kođe, često je isticao i činjenicu da u Nemačkoj svoju platu mo-
žeš da potrošiš na pravi način, tj. na uživanje, i smatrao je da je
pogrešno to što je većina naših ljudi na privremenom radu u ino-
stranstvu štedela i odricala se da bi na kraju napravili ogromne
kuće koje će "zvrjati prazne". "Novac treba da se potroši, ako se
već može zaraditi tako teško i pod takvim uslovima, sa takvim
odricanjima, onda ne vredi ni da se čuva. Treba zadovoljstvo. I ja
sam sve to prošao, ali tamo gde je imalo gde da se prođe, kod nas,
gde, šta? Kod nas su retke stvari za uživanje, i opet nije kao tamo
u Nemačkoj. Oni su doterali to do perfekcije. Da zaradiš, ali
stvarno da radiš. Da si robot. Kod Nemci si robot. Ako hoćeš da
postigneš u Nemačkoj, onda si robot sa duracell baterijama, ne
ovim običnim. Ali onda imaš i gde da potrošiš".
S. je tek posle sat vremena razgovora počeo da priča o svojoj
porodici. Prvu ženu sa kojom je kratko bio u braku je upoznao u
Nemačkoj. Drugu suprugu je upoznao u Srbiji i ona je za njim
došla u Nemačku. Njegova supruga nije radila. Imaju dvoje de-
ce – kćerku i sina. Kćerka se rodila u Nemačkoj 1981. godine.
Pošto je tamo rođena, dao joj je, kako sam kaže, "internacional-
no ime" – Silvija.
Zbog kćerke su se vratili u Srbiju 1988. godine kada je tre-
balo da pođe u školu. Nije hteo da kćerci uzme nemačko drža-
vljanstvo jer smatra da bi je time "izgubio". "Ako bi uzeli drža-
vljanstvo, i ako bi pošla tamo u školu, izgubio bi je. Zbog toga
sam se vratio. Lako bi je izgubio, gled’o sam mnogo takvih slu-
čajeva. Dete koje se tamo rodi, koje pođe tamo u školu, to više
ne dolazi u Srbiju ili Jugoslaviju ondašnju. Ostaje tamo. A ja to
nisam nikako mog’o. Ja sam nekako patriota po duši. Otiš’o
sam tamo na privremeni rad, ali da prodam decu za novac nisam
mog’o".
Priča kako supruga ni dan danas ne može da mu oprosti što
su se vratili u Srbiju. O sinu nerado priča (pomenuo je da ima i
sina tek posle dva sata razgovora). Sin mu se rodio 1976. godine
i kada je imao godinu dana odveli su ga za Srbiju da ga čuva ba-
ka. Sa sinom ne govori, iako žive u istom dvorištu. Smatra da je
razlog tome "babino" vaspitanje a ne to što su oni, roditelji,
ostali da žive i rade u Nemačkoj – "Otuda je dolazio novac, ona
mu je dozvoljavala sve i svašta, i eto i dan danas je takav".
Dok je boravio u Nemačkoj nije se družio sa ljudima iz Srbi-

je. Kaže da je u Botropu i Oberhauzenu živelo i radilo dosta na-
ših ljudi, ali pošto su svi oni radili u četiri smene nisu se često
sretali. Najviše se družio sa kolegama iz rudnika koji su radili
njegovu smenu – sa Marokancima i Turcima – "nećete da veru-
jete imao sam takvo drugarstvo sa ljudima kojima uopšte pravo-
slavlje nije ni na pamet. Čovek Marokanac, znate šta su Maro-
kanci, oni su strašna vera ti Marokanci. Ne kao naši muslimani,
nego nešto posebno. Ne znam kako smo se našli – isti jezik (ne-
mački koji su naučili), ista talasna dužina, ne znam šta je to. To
je čudo". Nije posećivao jugoslovenska udruženja i klubove, ni-
je obrazložio zbog čega, osim da mu se "to nije nešto svidelo"
jer je bilo "slabe vajde od naših... kulturni, ljudski odnos je do-
lazio sa nemačke strane". Nije odlazio ni u crkvu, jer je crkva
bila katolička – "imao sam prilike da vidim i da pogledam, ali
nije mi bilo interesantno da menjam veru, naravno". Ispitanik is-
tiče kako mu je najteže bilo da se prilagodi Nemačkoj "kulturi"
– "Sve sam prošo tolko brzo, i jezik i poso ali kulturu nikako da
razumem. Ništa nisam mogao da razumem. Ne ide to Srbin i
Nemac, to su razlike. Taj mentalitet njihov hladni, mi ne može-
mo da razumemo, naš temperamenat to ne razume nikako...oni
su hladni...oni su kruti, sasvim suprotno od nas. Nemci ne plaču
na groblju kao mi".
S druge strane, kada se vratio u Srbiju bilo mu je teško da se
ponovo prilagodi i vrati na stari način života – na korupciju, na
neuređenost i nepostojanje discipline. "To su za nas bile muke.
Muke. Nepoštovanje reda kod lekara, u banci, u pošti. To je za
nas bilo najteže. Tolike godine smo živeli po nemački, to nam je
ušlo u krv. Poštovanje reda, to nam je bila najnormalnija stvar,
ali svi drugi rade suprotno i onda ispada da za nas ne valja, a ne
za većinu. Jedna crna ovca u sto bele ona se odma vidi. Kad tol-
ko vremena tamo živiš, pa jesam ti reko 10 godina mi je trebalo

da uđem u kulturu? Vidim da je dobro (u Nemačkoj), osećam,
shvatam, ali mi u srpsku tikvu ne ide. Al’ ne može kultura da
uđe u srpsku tikvu. Al’ ne mož’ ni srpski mentalitet. Mi smo
razlika po svemu. Sve što sam primio i naučio u Nemačkoj, ov-
de sam morao da zaboravim".
Čak i danas, iako je prošlo više od 20 godina kako se vratio
u Srbiju, meštani sela Vasilj ga posmatraju drugačije. S. se da-
nas bavi poljoprivredom, a ušteđevinu iz Nemačke uložio je u
mašine potrebne za obradu zemlje. Razmišljao je i da započne
biznis brze hrane – da pravi i prodaje pomfrit, ali misli da to u
Srbiji ne bi uspelo. Kaže, komšije i dan danas misle da je "ne-
normalan". "Kad sam sunčane kolektore stavio na krov, komšije
nisu ni znale šta je to, nego su rekli šta si stavio ona ogledala na
krov. Kolektori sunčani to je bolje od kipovi" (misli na kipove
životinja koje gastarbajteri u istočnoj Srbiji postavljaju u svojim
dvorištima).
S. se nada da će Srbija jednog dana ući u EU. Sa ushićenjem
priča o tome i kritikuje opšte stanje smatrajući da je Srbija sama
kriva što još nije članica – "Mi smo nazadni. Kod nas mnogo šta
ne valja. Ovako ćemo u Evropu? Ma neće nas Evropa takve. Za-
to je ovol’ka muka. Nude nam sve, sve nam nude, ne samo na-
ma, svima u okruženju, svi koji hoće u Evropu. Ali mi, na tele-
viziji onaj slogan čujete stalno, oćemo u EU ali pod našim uslo-
vima, da li je to u redu? To nije u redu. Da li ’oće neko da ti da
novac a ti da radiš sa njime šta ’oćeš? Oni nam nude sve napisa-
no, sve sažvakano, samo da ga primenimo. I da nam bude bolje,
a mi nećemo."
Razlike života u Nemačkoj i života u Srbiji slikovito je opi-
sao sledećim rečima "kad gledate televiziju u boji, Sony, u ste-
reo-tehnici, pa vam neko donese neku starudiju (elektronsku in-
dustriju Niš) koja mora da se udari sa onim lampama da bi se

pojavila slika, pa sve da treperi, eto to vam je to, šta da vam pri-
čam dalje".
Ja bih tek sad opet otiš’o

Vasilj – Nemačka
Lj. J. (73) je radio u Nemačkoj u rudniku. Lj. se u ranim tri-

desetim godinama iz ekonomskih razloga odlučio da ode u Ne-
mačku na privremeni rad 1972 godine. Pre odlaska u inostran-
stvo bavio se poljoprivredom i radio je u rudniku. Žena i deseto-
godišnja kćerka su ostale u Srbiji. Put je organizovala knjaže-
vačka firma (RGP Inpos a.d. Knjaževac), "firma je obezbedila
sve, otišli smo tamo grupno, pun autobus od Knjaževca do Niš
nas odvez’o i stavili nas na međunarodni voz". U Nemačkoj su
stanovali u samačkim zgradama sa ostalim radnicima iz rudnika.
U početku mu je bilo teško da se prilagodi, "nekako je jako ne-
zgodno kad otiđeš pa ništa ne poznaješ, ništa ne znaš" i to zbog
toga što nije znao nemački jezik jer mu je njegovo poznavanje
bila "velika gramatika". Nikada nije naučio da piše na nemač-
kom. Radnici iz Jugoslavije su se "držali zajedno" i Lj. sebe
smatra i posle prestanka postojanja SFRJ Jugoslovenom. "Dru-
žio sam se ja mahom sa Jugosloveni, bili smo u 5-6 zgrada sve
mi Jugosloveni, nismo se razdvajali, mi smo išli ovako jedni sa
drugima".
Prema sopstvenim rečima, Lj. je u inostranstvu živeo veoma
štedljivo i skromno. "Najviše sam voleo da čuvam pare da done-
sem kući, čim bi primio platu tamo ja odma’ 600 marke šaljem
njima kući, ostavim meni 400 marke za hranu, a ono resto šaljem
u banku u Knjaževac". Rad u rudniku je, priča Lj. bio težak, ali
zbog mehanizacije lakši no u Srbiji gde je sve "na ruke, na snagu,
na oruk". Posle 5 godina provedenih u rudniku u Nemačkoj pože-

leo je da se vrati u Srbiju "pa me to povuče, zaradio novac, jedno
drugo, neću više da radim, reko’ idem ti ja u Jugoslaviju međ’
svoje ljude. Ma nisam hteo nikako da ostanem, volim svoju ze-
mlju, svoji ljudi, ’oću d’ idem kod svojih". Kada se vratio u Srbi-
ju ubrzo potom je zažalio zbog svoje odluke da ode iz Nemačke.
Radio je 7 meseci u rudniku u Boru, dok nije čuo da se ponovo
grupa ljudi šalje za Nemačku: "ma šta ja da se majem za ove ni-
kakve pare ovde, idem ja ponovo tamo da radim, i bio sam opet
još 5 godina, i opet sam se vratio u Srbiju, pa sam vodio ovu moju
suprugu s mene tamo u Nemačku". Tako je bilo do penzije.
Na Nemačku se, kaže, u međuvremenu navikao i veoma mu
se dopadala udobnost i čistoća u inostranstvu, kao i "dobrota i ka-
rakternost ljudi". Prema Lj. "kod Švabe je mnogo čišće i bolje,
ima da ližeš po patos sa jezik ako ’oćeš onu njihovu čistoću. Lele
čistoće, lele parkovi, lele lepota. Ne možemo mi da postignemo
Evropu, što oni imaju mi još sto godina nećemo da izgrađujemo".
Od ušteđevine u Nemačkoj renovirao je i opremio kuću, ku-
pio je traktor i prikolicu, poljoprivredne mašine. Za vreme nje-
govog boravka u Nemačkoj ćerka i žena su bile u Srbiji. Žena je
dolazila kod njega zimi i ostajala po 2-3 meseca. Kada se vratio
u Srbiju, Lj priča da je počeo da praktikuje sve ono što je naučio
u Nemačkoj ali da mu to na duži vremenski period nije pošlo za
rukom: "ne mož ja da primenim ono sve što oni rade jer drukčiji
su ljudi kod nas u Jugoslaviji. Uvek ja volim nešto da poradim,
eto u tu poljoprivredu, da ne sedim načisto džabe."
Lj. kaže da bi se opet vratio za Nemačku (sa 73 godine!) "ja
bi’ tek sad otiš’o, otiš’o ponovo kad bih mog’o u Nemačku, ćer-
ka i unuk nek preuzmu ako njima treba poljoprivreda, nek’ rade
kako znaju". Lj. je emigrant povratnik koji se, izgleda, nikada
nije "u glavi načisto vratio".
Bolje da ideš pred pištolj nego da ideš u tuđu zemlju

Vasilj – Nemačka
U selu Vasilj razgovarale smo sa ženom koja je zajedno sa

mužem radila u Nemačkoj, i sa njenom ćerkom koja je za to
vreme živela u Srbiji. Početkom sedamdesetih godina muž je
otišao u Nemačku, preko Biroa za zapošljavanje. Prvo je radio u
rudniku, a potom u fabrici. Za njim je, posle godinu dana, otišla
žena, koja je u Nemačkoj radila kao čistačica. Žena je tamo ra-
dila dve i po godine, a potom je periodično, samo u zimskim
mesecima, odlazila u Nemačku da radi. Kada je sezona poljopri-
vrednih poslova muž je uzimao bolovanje i dolazio u Srbiju da
obrađuje zemlju. Ćerku, koja je tada bila u osnovnoj školi, od-
gajali su baba i deda u Vasilju. U Srbiji su živeli od poljoprivre-
de i razlog njihovog odlaska u inostranstvo na privremeni rad
bio je ekonomske prirode: "Bila su teška vremena. Bilo je imo-
vine, ali eto bila je stara kuća. Stambeni prostor, sve je to bilo
skučeno. Sve to za bolji život, da stvoriš kuću nije bilo dovolj-
no. Nismo bili gladni, goli, ali za drugo nije bilo. Silom prilike
se moralo". Muž se u Srbiju vratio pre oko 15 godina. Danas se
bave poljoprivredom.
U Nemačkoj su živeli u gradu Alenu, blizu Dortmunda. U
početku su, dok je muž radio u rudniku, živeli u samačkim sta-
novima predviđenim za smeštaj radnika, potom su iznajmljivali
sobu u kući u kojoj su takođe živeli i ostali radnici (Španci, Ita-
lijani, Turci), da bi na kraju kada je muž prešao da radi u fabrici,
od firme dobili stan na korišćenje.
Žena, za vreme koje je boravila u Nemačkoj, nije savladala
nemački jezik. "I dalje pisanje ne znam. Po dva-tri slova idu u
jedno slovo, to ne mogu da shvatim. Puno sam shvatila uz reč-
nik. Pošto je muž ranije otiš’o i on je to pomog’o. On isto ko ja,
priča osnovne stvari, što moramo da znamo na radno mesto,

drugo nas nije interesovalo".
Iako je kćerka za zimski raspust boravila kod roditelja, jaz
koji je nastao njihovim odlaskom na privremeni rad u Nemačku
čini se da ni danas, posle dvadeset godina, nije prevaziđen. Maj-
ci je tada bilo veoma teško što je ostavila dete - "Kad smo mi
nju prvi put ostavili mi smo do Beogarda plakali. Suza suzu mi-
je. Da crkavaš, ne možeš da progovoriš". Majka kaže da kćerku
nisu poveli da živi sa njima zato što to kćerka nije htela. Kćerka
s druge strane smatra da to nije tačno; "Nikako nisam htela?!
Šta?! Ko me pitao kad sam bila dete? Tad’ ste mi bili najpotreb-
niji, kad sam bila peti, šesti razred". Prema kćerci "sva ta ljubav
je uglavnom, kao neka nadoknada, išla kroz garderobu".
Ušteđevinu stečenu u Nemačkoj uložili su u gradnju kuće,
staje i ambara u Srbiji. Kuću još uvek nisu u potpunosti završili,
i prema ženi, da nisu gradili staju, kuća bi bila opremljena: "mi
smo mogli kuću da uredimo, ali on (muž) je hteo da gradi staju,
pošto nije imao dok je bio mlad, da bi to realizovao..."
U Nemačkoj su se uglavnom družili s ostalim radnicima na
privremenom radu, i to najviše s onima iz bivše Jugoslavije. Ju-
goslovenski identitet činio je značajan deo njihovog iskustva u
stranoj zemlji "reko’ ti zaboravimo da smo samo Srbi", "ja sam
još uvek za ono od Đerdapa pa do Triglava". Nisu učestvovali u
radu jugoslovenskih klubova i udruženja niti su posećivali ma-
nifestacije koje su u okviru njih organizovane, jer je članstvo
zahtevalo određene novčane nadoknade. Nedeljom su od 10 do
11h slušali radio emisiju na srpsko-hrvatskom jeziku – "Sve
ostavimo da od 10 do 11 čujemo naš narod i gde se održavali
koncerti, muzika, folklor". S Nemcima su se uglavnom družili u
"formalnim" prilikama i o određenim praznicima: "na njihov
Božić, Uskrs, nji’ovi rođendanovi. Na njih bili smo pozvani
obavezno. Tamo bez zvanicu nema da ideš, da ti upadneš. Pa

smo bili i ako umre, na sahranu. Na sahranu se isto poziva... Za
sahranu pozivnicu dobijaš. Koverta, a na njoj crni krst, ti dobiješ
direktno na adresu. Išli smo na sahrane. To je bilo to".
U razgovoru žena je često isticala razlike između Nemačke i
Srbije, koje su se, prema njoj, pre svega ogledale u životnom
standardu i (ne)posedovanju kulture: "Njihova kultura.... Mi
smo gori nego Ciganija. Oni su stvarno pedantni. Što ni mrze
nek ni mrze, ali kod njih ti nemaš da baciš papirić, snima te heli-
kopter odozgo. Sve zaštićeno, obezbeđeno. Nema ni muve, ne-
ma ništa. Sve je standardno".
Prema ženinim rečima, muž nije želeo da uzme nemačko dr-
žavljanstvo. Kaže da je njen muž na pomen državljanstva uvek
isto odgovarao "bože sačuvaj, ja sam tu rođen, idem tamo u mo-
ju zemlju. Neću, jer sam ja ovde tuđina".
U izvesnom smislu, zbog toga što su proveli određeno vreme
na radu u inostranstvu, odaljili su se od svojih prijatelja, komšija i
meštana sela Vasilj. Žena priča kako su joj komšije, dok su ona i
muž živeli u Nemačkoj, uvek govorile: "’blago vama, vi ste kra-
sne pare zaradili, vama je fino’, a niko ne zna poteškoće. Da su ti
preko granicu kad prođeš, bolje da ideš pred pištolj nego da ideš u
tuđu zemlju. To ti je kao da ideš na vešanje. Nama nikad nije bilo
lepo tamo. Ti si tuđina, ti si auslender. Ti si voliš ovde gde si".
Iz ovih stopa bi’ se vratio tamo

Minićevo – Francuska
U selu Minićevo razgovarale smo sa S.M. (52) koji je pro-

veo 13 godina na privremenom radu u Francuskoj. Sa 18 godina
napustio je školu (zanat za automehaničara) i potom ilegalno
otišao u inostranstvo 1970. godine. Da ode u Francusku i da se
tamo snađe pomogao mu je jedan čovek iz Minićeva. Materijal-

na situacija nije posebno uticala na njegovu odluku da se iseli,
iako je prema sopstvenom priznanju "u to vreme bio bolji život
ovde kod nas nego tamo". Kaže da je jednostavno želeo da ode
zbog svoje "avanturističke prirode" jer "svaki mlad čovek voli
da ode i vidi nešto novo". Nije znao francuski jezik, ali kada ga
je naučio kaže da se tamo "potpuno utopio".
S.M. je za vreme boravka u Francuskoj promenio nekoliko
poslova i nekoliko stanova. Prvi posao koji je našao bio je u ma-
lom turističkom mestu Karol, skijaškom centru koji se nalazi bli-
zu grada Kluza. Radio je u hotelu kao čistač, a potom je pomagao
kuvarima i gurao kolica. Nakon godinu dana preselio se u Kluz
gde je radio u jednoj fabrici 8 meseci "naš’o sam poso preko svo-
jih Jugoslovena, mi smo se svi pomagali tamo u to vreme". Priča
kako se družio najviše sa Jugoslovenima koje je uglavnom upo-
znavao u kafani: "upoznaš jednog i odma’ znaš njih deset". "Oku-
pljali smo se u bistroima i posle u tom klubu jugoslovena koji se
zvao "Jugo braća". Pravili smo igranke, igrali smo fudbal, imali
smo i svoj fudbalski klub, organizovali smo takmičenja." Posle
određenog vremena počeo je da radi u jednoj firmi koja se bavila
metalnim konstrukcijama, a preko vikenda radio je na crno u Že-
nevi jer je bila "dobra para". Potom je radio u fabrici koja je pro-
izvodila plastične delove za skije i časovnike. Često menjanje po-
slova objašnjava time da je uvek tražio posao koji je bolje plaćen.
Sledeći posao bio mu je u fabrici koja se bavila tehničkom obra-
dom, zatim se zaposlio u firmi za prevoz putnika kao podmazivač
autobusa, da bi na kraju postao vozač autobusa (turističke ture
uglavnom) i na tom radnom mestu ostao je do povratka u Srbiju.
S.M. kaže da su naši ljudi bili veoma cenjeni jer se "u to vre-
me na Zapadu cenio rad, kakav ste radnik tako vas cene." Za
Francuze smatra da su bili veoma gostoljubivi i miroljubivi, ali da
su naši ljudi bili bolji radnici od njih – "Naši ljudi su bili sposob-
niji od njih. Naši ljudi, oni su znali mnogo štošta da rade, dok
Francuz, on završi taj pekarski zanat, zna da pravi ’leba i ništa
drugo ne zna da radi, on ne zna osigurač da promeni. Kod nas je
bila velika prednost što smo mi bili svaštari a i bili smo dobri rad-
nici. U to vreme velika poverenja su imali Jugosloveni tamo".
Suprugu, koja je bila poreklom iz Bosne i Hercegovine, upo-
znao je u Francuskoj 1972. godine. Ćerka im se rodila 1973. godi-
ne i sa pet meseci dete su odveli u Srbiju kod bake na čuvanje.
"Mi natovarimo, stavimo u ceger bebu i dođemo ovde. Tu nam je
bilo teško da se rastanemo od deteta i kasnije nam je bilo teško.
Dolazili smo za odmore. Kasnije kada je ćerka napunila 5 godina,
doš’o ja da je vodim tamo. Njoj je bilo lepo u Francuskoj, ja sam
je vodio svud, ali je dete počelo da tuguje i dete se razbole. Dok-
tor nam je rekao da vodimo dete kući, da vratimo dete babi, da tu
pomoći nema. Eto, dete tuguje za babom, naviklo je na babu, što
je bila naša najveća greška. I mi vratimo malu kod bake".
Iako je imao prilike da sebi i kćerci uzme francusko drža-
vljanstvo, S.M. to nije uradio. "Nikad nisam razmišljao da
uzmem državljanstvo. Stalno sam bio privržen mom kraju. Ni-
kad nismo hteli državljanstvo. Kad smo upisivali ćerku, pitali su
nas da li želimo da dete prijavimo kao državljanina Francuske,
ja nisam hteo, šta ja znam, taj neki ponos, taj naš srpski, koji nas
košta, eto šta bi sad falilio da ona ima dvojno državljanstvo."
U Srbiju su se vratili 1982. godine jer se baka razbolela.
"Meni je nešto u glavi govorilo da imam obavezu prema njima,
moralnu, nisam mog’o da ih ostavim da oni budu sami. Žena ni-
je htela da se vrati otud, ona je uvek govorila ’pogrešićemo’, al’
ja nisam mog’o zbog babe i dede."
Po povratku u Srbiju kupio je kamion i bavio se privatnom
delatnošću – radio je kao prevoznik, a žena se zaposlila kao či-
stačica. Pošto je, kako sam kaže, bio nemirnog duha, ponovo je
promenio posao i mesto stanovanja i zaposlio se u Beogradu u
agenciji "Putnik" kao vozač autobusa. Tamo je radio do 1992.,
kada se u Minićevu zaposlio kao vozač kola Hitne pomoći. Na
tom mestu je zaposlen do danas. S.M. je posle povratka u Srbiju
počeo da se bavi i politikom – predsednik je Mesne zajednice
Minićevo i predsednik Sindikata zdravstvenog centra.
Pokušava da znanje i navike stečene u Francuskoj primeni u
Srbiji. "Francuska je kulturna zemlja koja ima zakone, da se zna
red. Njihov zakon. Pravna država. I za tim žalim i za tim bi’ oti-
šao opet u Francusku. Jer ste poštovani kao čovek, oni ti se uvek
nasmeju". Francuska je jedina zemlja u koju bi S.M. danas oti-
šao da radi jer "Francuzi imaju mentalitet sličan nama, vole da
žive, da se provode, oni rade za provod". O svom iskustvu ži-
vljenja u tuđini kaže sledeće "Ja nosim vrlo lepe utiske za taj pe-
riod što sam proveo tamo, i ponovo bi’ se vratio da živim tamo.
Iz ovih stopa bi’ se vratio da živim tamo. Kad bi’ se ponovo ro-
dio, otiš’o bi’ ali bi drugačije radio. Ne bih trošio novac kao što
sam trošio, ja sam voleo da živim. Radim da bi’ živeo, a ne ži-
vim da bi’ radio, to sam rek’o kada budem umro da mi napišu
na spomeniku. Ja sam možda malo otuda doneo, ali sam saču-
vao zdravlje, sačuvao sam svoj duh."
Tamo ću prestati da idem tek onda kada fizički više ne

budem mogao da izdržim put
Minićevo – Francuska
U selu Minićevo razgovarale smo sa bračnim parom Maksi-

mović koji su više od 25 godina poveli na privremenom radu u
Francuskoj. Danas su u penziji (od 2005. godine) i žive na rela-
ciji Francuska – Srbija. Muž i žena su u inostranstvo otišli preko

knjaževačkog biroa 1962. godine. Sina su ostavili u Srbiji na ču-
vanje kod babe i dede. Razlog njihovog odlaska bio je materijal-
ne prirode, kako sami kažu, mislili su da će se tamo obogatiti i
lakše naći zaposlenje budući da su završili samo četiri razreda
osnovne škole. Po dolasku u Francusku zaposlili su se u fabrici
Pežoa, u varošici Šošo, blizu Monbelijara (region Franš-Konte).
Muž je pored posla u fabrici, preko vikenda, radio u bioskopima
kao kinooperater od 14h do 02h.
Smatraju da su bili "lepo prihvaćeni tamo", pogotovo što je "u
fabrici bilo dosta ljudi iz Srbije", a kao dodatnu olakšicu ističu
politiku "raspoznavanja" u firmi: "radnici iz Knjaževca imali su
crveni bedž da bi se međusobno prepoznali, da bi bili jedni sa
drugima. Drugi gradovi su takođe imali neku posebnu boju". Ka-
da su odlazili na posao sa sobom su nosili jedan karton na kome
je pisalo njihovo ime, prezime i broj. U fabrici je pored ljudi koji
su došli iz bivše SFRJ, radilo i dosta Italijana i Španaca. Nisu
znali francuski jezik i s ostalim radnicima "sporazumevali su se
rukama". Kasnije su naučili da govore francuski, ali nikada nisu
naučili da čitaju i da pišu. U fabrici je bilo zabranjeno da se priča
o politici: "svako ko to nije poštovao dobio je otkaz".
U Francuskoj su se uglavnom družili s ostalim gastarbajteri-
ma jer, kažu, da ih oni bolje razumeju. Prijateljstva se često
sklapaju u autobusu koji vozi do Francuske.
U Srbiju su dolazili za vreme godišnjih odmora. Tada su gra-
dili i sređivali kuću: "u Minićevu nismo ništa imali, sve smo sami
izgradili, uložili smo 19 000 franaka. Od prvih para smo kupili
plac u Ošljanima. Kupili smo i stan u Knjaževcu". Nekretnine u
Srbiji zahtevale su mnoga odricanja: "nikada nismo išli na more,
samo smo radili. Ništa nismo videli dok nismo otišli u penziju, i
tek sad uživamo. Osećam se kao da mi je neko poklonio".
Žena priča kako se oseća strancem i ovde i tamo. Kada dođu

u Srbiju kažu "imaju velike depresije" jer "komšije kukaju na
nemaštinu, a nas to ubija, ako mi imamo što drugi da nema-
ju"..."komšiluk kuka, a mi smo ostavili svoje dete ovde, mi sa
našim detetom nemamo roditeljski odnos". Otac takođe žali što
sina "nije povukao za inostranstvo" i kaže da se danas "preispi-
tuje za mnoge stvari" jer "decu nismo gradili onako kako smo
hteli", te danas "mora da izdržava i sina i unuke". Sin im je jed-
no vreme radio u Libiji, ali se ubrzo vratio. Smatraju da se "deci
te radne zemlje ne sviđaju".
Muž i žena nisu uzeli francusko državljanstvo. Imaju bora-
višnu dozvolu do 2016. godine. Izgleda da im, uprkos naruše-
nom zdravlju, naizmenični život u dve države ne predstavlja
problem: "tamo (u Francusku) ću prestati da idem tek onda kada
fizički više ne budem mogao da izdržim put".
To što sam napustio ovde, to se ne kajem ništa
Minićevo – Nemačka
N. J. iz sela Minićeva radio je u Nemačkoj 20 godina. U Ne-

mačku je otišao ilegalno, bez papira, 1972. godine. "Ovde sam
se prijavio na biro pa nekako nije uspelo. Nisu mi dozvolili, ma-
lo nešto mora da nisam bio po njihovu želju. I ja sam otiš’o,
onako kartu i za Nemačku."
Prvo je radio u polirnici, a potom su ga primili u livnicu gde
je ostao 20 godina. Njegova supruga otišla je preko biroa i u Ne-
mačkoj je radila kao čistačica, a sin je ostao u Srbiji da živi sa
babom i dedom. Pored posla u livnici nastavio je da radi na crno
preko vikenda. Kaže da je u Nemačkoj toliko radio da nije imao
vremena da se druži s ostalim radnicima, mada je ponekad odla-
zio u kafanu gde su se okupljali ljudi iz bivše SFRJ. "Ogroman

je pos’o po tim zapadnim zemljama. Ništa mi nije smetalo sa
njihove strane, samo me nagonila ta smetnja što sam mora’ da
radim mnogo". U Srbiju su on i supruga dolazili za vreme go-
dišnjih odmora da "poradi poljoprivredne poslove", i o praznici-
ma "jedan put da pokosim tu, seno da pripremim. Majka mi ču-
vala kravu. Pa, naberem drva, pa onda dođem za neki praznik".
N. smatra da je život u Nemačkoj drugačiji nego u Srbiji
"oni tamo ne razgovaraju k’o mi ovde, sednemo ovako pa se
razgovaramo, ja to nisam video." Nije uzeo nemačko državljan-
stvo iako je imao mogućnosti. Kaže da mu ne treba. "Koj će mi,
ne mogu da živim ni na jedno mesto ’oću na dva! Pa, niko me
ne juri. Radeo sam i takav boravak imam". Naglašava da ga je
život u Nemačkoj naučio redu i poštovanju. "Da ne izlažem, da
budem tačan na vreme. Znači, ako kažeš nekome u toliko sati
treba da budeš tamo ili da dođeš da ga čekaš ili da budeš u toli-
ko sati. A ne da čekaš ceo dan. Znači ako ideš negde zna se red
kad si doš’o. Kod nas ne. Ovaj poznaje onog, ovaj poznaje ovo-
ga, ovde mi to malo nezgodno to me nervira."
U Srbiju se vratio 1992. godine jer mu je majka bila bolesna.
U fabrici nisu hteli da mu daju otkaz. "Napustio sam. Trebalo da
mi dadu neku otpremninu. Morao sam da se vrnem. Majka mi je
bila bolesna, nema koj da je čuva. Ja sam napustio, a oni mi nisu
davali otkaz. Ja sam to tražio i oni mi ne daju. Mor’o sam da idem
u biro tamo i oni mi lepo rekli da ne napuštam, da ostanem da ra-
dim do kraja radi penziju. Ja reko’ ne mogu to da uradim, ja mo-
ram da idem, ako mi date da sada idem to je uredu, ako mi ne da-
te ja ću dati otkaz... Vama sam učinio kad god treba da radim, a
sad vi meni ako učinite, ako ne ja sam reko’ prinuđen da idem."
Kaže da se donekle pokajao što se vratio u Srbiju jer mora
da se "muči i pati", ali da se nikada nije pokajao što je otišao u
Nemačku "to što sam napustio ovde, to se ne kajem ništa". O

porodici je nerado pričao (njegova žena i sin su preminuli). N.
danas živi sam, bavi se poljoprivredom.
Ljudi postaju druga klasa nakon odlaska u inostranstvo

Minićevo – Austrija
Sledeća priča opisuje težinu reči "gastarbajter" za one koji

su njome imenovani, kao i za članove porodice gastarbajtera.
Približava iskustvo bivanja gastarbajterom i negaciju tog, u isto
vreme, i proživljenog ali i pripisanog identiteta sa negativnim i
stereotipnim konotacijama. Ovo je, dakle, priča o čoveku koji
nije hteo da bude "gastarbajter".
Treći dan terenskog rada u selu Minićevo provele smo od-
marajući se u seoskoj kafani. Pitale smo kelnericu ko je od ga-
starbajtera sada u selu. Gost (sredovečni gospodin) za susednim
stolom koji je sa prijateljem pio jutarnju kafu dobacio nam je:
"ti ljudi odlaze jer ne mogu ovde da se snađu, neradnici su otišli
i postali radnici. Tamo rade sve i svašta. Švaba radi samo ono
što zna. Zbog toga dobija pomoćnike". Pitale smo ovog gospo-
dina da li on zna nekoga od gastarbajtera u selu. Odsečno je od-
govorio da ne zna. Ipak nastavio je da priča: "Ovde u Srbiji nije
radio samo onaj ko nije hteo, jer nisu plaćeni dovoljno, kod nas
nikoga leđa nisu obogatila". Zatim je rekao da mu je žena zara-
dila 750 evra penziju jer je 20 godina radila u inostranstvu. Re-
kavši to, vrlo se uznemirio, trgao, zakačio sto, i prosuo kafu. I
on i žena bili su gastarbajteri, isti oni za koje je maločas tvrdio
da ih ne poznaje. Potom je počeo da priča. Pre dvadeset godina
u Srbiji on je bio šef železničke stanice, a žena je radila kao
knjigovođa. U Austriju je otišla 1989. godine da bi "školovala
ćerku u Beogradu ... u vreme Miloševićeve inflacije je bilo
strašno za školovanje". Informant je potom opisao način na koji

je njegova žena postala radnica na privremenom radu i vlasnica
dvojnog državljanstva: "otišla je kod prijatelja za vreme godiš-
njeg odmora da pokuša i ostala tamo i pošto je stekla penziju".
U Austriji je žena radila kao čistačica. Muž je, nakon što je do-
bio kako sam kaže "zeleni karton" i sam počeo tamo da ide i ra-
di. Nije rekao koje poslove. Nastavio je da obrazlaže svoje ne
baš lepo mišljenje o odlasku u inostranstvo na rad i o gastarbaj-
terima uopšte: "ljudi postaju druga klasa nakon odlaska u ino-
stranstvo, ne moraju da razmišljaju" i "u inostranstvo idu ljudi
koji neće da rade (u Srbiji) pa tamo nauče da rade".
II Kučevo: Klenje, Zelenik, Mrčkovac, Kaona

Otišao sam da zaradim pare i na specijalizaciju
dobrog ponašanja
Klenje – Austrija
V. M. iz Klenja je otišao 1979. godine sa ženom u Beč.

Smatra da se tada u Jugoslaviji moglo dobro živeti, a da je u
inostranstvo odlazio onaj koji nije imao posla. Ipak, rešio se da
ode uveren, kao i svi drugi, "da idemo na kratko, na par godina,
da zaradimo pare, kupimo neke stvari i vratimo se". Za Beč se
odlučio jer je tamo već imao puno rodbine i prijatelja, a i blizu
je Srbije. Iako je za nedelju dana našao posao, kaže da mu nije
bilo lako u početku. Nije znao jezik pa je govorio "i rukama i
nogama", a nije imao ni potrebe jer je na građevini, gde je radio,
bilo puno našeg sveta koji su između sebe stalno govorili srpski
pa nemaju ni potrebu da savladaju strani jezik. Ni posle svih
provedenih godina u Austriji ne zna dobro da čita i piše na ne-
mačkom. Sada je u invalidskoj penziji, ali dok je radio bio je

uvek u građevinskim poslovima, a vikendom je privatno posta-
vljao keramičke pločice i, kako kaže, odlično zarađivao. Žena
mu je radila u cvećari, kasnije kao čistačica. Još uvek je u Beču
i za razliku od njega uzela je 2001. godine austrijsko državljan-
stvo da bi deca mogla da im dobiju boravišne dozvole.
Kada su otišli na rad u inostranstvo nisu poveli decu (kćerka
je tada imala 6, a sin 5 godina). Nije im bilo lako da ih ostave i
sada se pita da li je možda napravio grešku, ali konstatuje da
"deca koja su otišla s roditeljima više se nikada ovde neće vrati-
ti". Međutim, ističe da sve do 90-ih nikome nije ni padalo na pa-
met da vodi decu sa sobom nego su govorili – "vi ostanite ču-
vajte kuću a mi ćemo da šaljemo pare". Situacija se promenila
tokom 90-ih sa ratovima i nestabilnom situacijom u zemlji, i ta-
da su mnogi počeli da uzimaju austrijsko državljanstvo da bi
mogli deci da obezbede vize i povedu ih sa sobom, budući da se
već više nije moglo lako ući u Austriju.
Na pitanje kako žive naši ljudi u Beču, odgovara: "Nikako nig-
de... Jedu hleba i pekmeza, kupuju jeftine stvari... Ispada kao da stal-
no počinju od nule". Na ovaj način živi većina gastarbajtera kojima
je glavni cilj ulaganje u velike i skupe kuće u Srbiji. "Naši ljudi ne
mogu na obe strane da žive luksuzno, ili tamo ulažu a ovde ne, a ako
ovde grade luksuzne kuće tamo žive veoma skromno". Slaže se sa
većinom naših ispitanika da je do 90-ih bilo mnogo "razbacivanja
parama i dokazivanja", da su gastarbajteri osim u kuće velike pare
davali na svadbe, kafane, muziku i provod kada dođu u svoje selo
na odmor. Toga, međutim, više nema jer se tamo više ne zarađuje
toliko kao pre, a nema ni mnogo posla budući da našim radnicima
veliku konkurenciju prave radnici iz Rumunije i Bugarske koji im
obaraju cenu. Dodaje i to da su naši gastarbajteri navikli na udo-
ban život na Zapadu i neće više "da rade za male pare".
U Beču naš sagovornik "nije oskudevao ali se nije ni luksuzi-

rao", sa ženom živi skromno u malom hauzmajstorskom stanu
mada u "dobrom becirku". Sebi je, međutim, i on dao oduška kao
većina drugih gastarbajtera tako što je izgradio veliku kuću, proši-
rio imanje, kupovao ovde "najbolje i najskuplje stvari" kojima se
ponosi (pokazuje nam kompletno nameštene dnevne i spavaće so-
be, muzičke uređaje, goblene na zidovima, ponosno priča kako su
jedva uneli masivan i težak drveni trpezarijski sto za 12 osoba),
organizovao deci bogate svadbe. Ističe da je ovde ulagao zbog de-
ce koja su tu ostala, a da ih je poveo "sve bi pare ostale u Austri-
ji". Sekira se što su njegova deca "naučila da se razbacuju s para-
ma koje nisu zaradili", i uviđa svoju grešku jer im je to godinama
omogućavao a sada ne može da ih obuzda, ne vidi ni način kako
to može da promeni iako mu je jasno da zbog njegove penzije teš-
ko mogu da održe standard koji su ranije imali.
Sviđa mu se austrijska kultura, njihove ljude smatra "najbo-
ljim u Evropi". Prihvatio je mnoge korisne navike koje je u
Austriji video. "Išao sam na specijalizaciju dobrog ponašanja"
rekao je. Čudi se našim ljudima ovde kako ne mogu da steknu
dobre navike, disciplinu, ne razume ih. Misli da ljudima u selu
služi "kao licenca", kao uzor, ali ne vredi, kaže "ja ih učim ovde
da rade po zapadnom sistemu, a oni rade po turskom sistemu".
Drugo je Evropa, drugo smo mi, a kada dođeš –

živiš svoj život ovde
Klenje – Francuska
Bračni par M. i S. J. iz Klenja otišli su kao veoma mladi (on

sa 23, ona sa 18 godina) početkom 70-ih u Francusku gde i da-
nas žive, u gradu Anemase blizu granice sa Švajcarskom. Otac
informantkinje je već bio u Francuskoj pa ih je "povukao" za so-

bom, što je tipičan model za gastarbajtere.
I oni su mislili da idu samo na nekoliko godina, a onda naš
domaćin objašnjava zašto se to pretvorilo u stalni boravak: "Oti-
šao sam kao čobanin odavde, cepao sam drva. Tamo sam imao
deset puta više. Imao si i da zaradiš i da potrošiš, i da kupiš i da
prođeš, čim si imao taj novac hteo si više". Oboje rade u istoj
fabrici 38 godina. Zadovoljni su životom u Francuskoj, nikada
se nisu pokajali što su otišli, kažu da su ih tamo lepo primili, da
nikada nisu bili diskriminisani i da su se dobro uklopili, ali da
im je najteže bilo da nauče francuski jezik koji i danas samo go-
vore, dok im čitanje i pisanje ide teško – "to ne možeš da shvatiš
– pričaju jedno a pišu drugo".
Na pitanje šta im se najviše sviđa u Francuskoj, složno od-
govaraju – sve! Zapravo, ističu sistem koji je uređen i gde tač-
no "znaš kakve imaš garancije". "U kapitalizmu imaš sve, sun-
ce za svakoga" kaže naš ispitanik i dodaje, "drugo je Evropa,
drugo smo mi". Imaju dvojno državljanstvo i planiraju kada se
penzionišu da pola godine borave u Srbiji a pola godine u
Francuskoj da bi ostvarli pravo na penziju. Zbog daljine ređe
dolaze u Srbiju, ali ipak su tu za svaku Novu godinu i Božić, i
preko leta.
Kada je rodila dve ćerke, naša informantkinja je prvo htela
da ih zadrži sa sobom u Francuskoj, ali kaže da joj je bilo veo-
ma skupo da plaća ženu koja bi ih čuvala ("tada je moja plata
bila 700 franaka, a ženu sam morala da platim 400 franaka"),
stoga su ih već kao male ostavili sa bakom i dekom u Klenju.
Kasnije su hteli da ih dovedu u Francusku ali se "njima nije ta-
mo svidelo, navikle su na slobodu, da žive na selu".
Iako je zajednica naših gastarbajtera u tom delu Francuske
mala, ističu da imaju zadovoljavajući društveni život i da se dru-
že i sa našim ljudima i sa Francuzima, da su kolektivno putovali

po Francuskoj sa firmom u kojoj rade. Zovu prijatelje Francuze
na večere i spremaju im naša jela koja im se veoma sviđaju. Sla-
ve i naše i njihove praznike, a povremeno odu u rusku crkvu u
Ženevi. Dok nije počeo građanski rat 90-ih, često su odlazili u
jugoslovenski klub, petkom je bilo obavezno okupljanje kao i za
sve državne praznike, a gradska opština im je obezbeđivala salu
u kojoj su se družili, spremali hranu, "pekli prase", pevali, igra-
li... "Onda nismo znali ni ko je odakle, mi nismo pravili razli-
ku". Sve se promenilo posle 90-ih, i sada svaka nacionalna za-
jednica za sebe otvara svoje klubove, ali ističu da to više nije
kao nekad što je bilo, i da se često potuku (ako se pojavi nacio-
nalno pomešano društvo) pa im zbog toga više ni gradske vlasti
ne obezbeđuju salu za sastanke.
O našoj deci koja su odrasla u Francuskoj kažu - "ta deca se
više ne osećaju Srbima, to se sve više udaljuje". Mnoga ni ne
znaju srpski jezik, a poneka imaju i francuska imena zbog lakše
asimilacije. Napominju da drugi talas naših gastarbajtera ne ula-
že više u Srbiju već tamo gde žive u Francuskoj: "Ne vuče ovu
omladinu da prave, da steknu za ovde, nego hoće da vide, da
prođu".
Što se njih tiče, sve što su tamo zaradili uložili su ovde, u
kuću u Klenju i u kuću starije ćerke u Negotinu. Vole da dođu u
Srbiju, "kad dođeš živiš svoj život ovde".
Ništa mi posebno odavde ne nedostaje

Klenje – Švedska
B.V. je iz sela Vukovića, ali je oženjen ženom iz Klenja.

Otišao je za Stokholm 1970. godine zato što mu je otac već ta-
mo bio nekoliko godina. Ovde je radio u Majdanpeku, i otišao je
jer je mislio da su "tamo mnogo veće plate jer su se ljudi ovde

hvalisali kako tamo zarađuju, a nisu govorili istinu, tj. krili su
koliki su izdaci i da od te zarade ne ostane mnogo". To je tek
shvatio kada je otišao u Švedsku.
Prvo je radio u brodogradilštu, kasnije u teškoj industriji, na
kraju kao šef saobraćaja u izvesnoj firmi. Žena se doškolovavala
pa sada radi u jednoj revizorskoj ustanovi. Sina i kćerku su tamo
rodili. Svi imaju švedsko (zapravo dvojno) državljanstvo, ali ka-
že – "nikad nisi Šveda, nas zovu pogrdno crnoglavcima, mada
mogu da budu kažnjeni zbog diskriminacije i uvrede na nacio-
nalnoj i rasnoj osnovi. Zakoni u Švedskoj izuzetno štite manji-
ne". U tom smislu pominje i da je švedskim zakonom obavezno
da se za decu imigranata obezbede nastavnici koji će ih na po-
sebnim časovima učiti maternjem jeziku, istoriji i geografiji nji-
hove zemlje matice.
Izuzetno hvali švedski društveni sistem. "Tamo sve funkcio-
niše. To naši ljudi ovde ne mogu da shvate. Mi živimo u kame-
nom dobu, u Švedskoj je sve automatizovano. Ljudi su pošteni,
drže datu reč, poslovni su, imaš u njih poverenja. Kultura je sa-
svim druga. Ovde odem kod doktora i moram da se hvatam za
novčanik, tamo sam pacijent..." Smatra da je u potpunosti pri-
hvatio švedski stil života. Ne sviđa mu se, međutim, što su Šve-
đani zatvoreni, druže se samo unutar najuže porodice, ali i pored
toga ima prijatelje Šveđane i trudi se da se što više asimiluje. Je-
zik su i on i žena naučili i kaže "jezik je ključna stvar, bez toga
ne možeš da se adaptiraš". Ističe da su zakoni u Švedskoj takvi
da podstiču ljude na napor da steknu i održe viši standard i pod-
vlači razliku u odnosu na Austriju gde takvi podsticaji, po nje-
govom mišljenju, ne postoje, pa naši gastarbajteri mogu u Beču
"da žive i bedno da bi uštedeli što više para". U Švedskoj, gde je
socijalna politika na mnogo višem nivou, to nije moguće, "za-
kon te tera da ako imaš decu moraš da im obezbediš adekvatne

uslove za život i obrazovanje". Sin je završio informatiku u
Švedskoj, ima posao i dobro zarađuje, kćerka studira medicinu u
Beogradu.
Uglavnom je ulagao tamo, ima stan i vikendicu. U Klenju je
samo renovirao kuću i kaže da su mu se drugi gatarbajteri iz se-
la zbog toga čudili, ali on ne vidi razlog da ulaže u kuću u koju
tek povremeno dolazi. Ipak, kupio je stan u Beogradu zbog de-
ce, i gradi veliku kuću na Srebrnom jezeru koju ima nameru da
iznajmljuje u turističke svrhe. Kao ilustraciju razlike u kvalitetu
života dodaje da "oni [iz Austrije] ne znaju šta je odmor. Kažu –
idu na odmor u Klenje, a ja im kažem – kakav ti je to odmor,
znaš li ti za neko letovalište, a oni ne znaju niti su ikada bili".
Slično nekim drugim našim ispitanicama, pokušavao je da
ljude u selu nauči poslovnosti, predlagao im neke ideje za ma-
sovnu proizvodnju zdrave hrane koja se na Zapadu traži, ali i on
je doživeo razočaranje. "Pokušavam nešto da im objasnim, ali
ne slušaju. Pokušavam da im kažem kako da se unaprede, da re-
cimo svi gaje samo neku kulturu, ren na primer, i da profitiraju
od toga, ali oni neće da se menjaju i gaje sve po malo i nemaju
ništa od toga. Narod ovde mora iz korena da se menja. Ovde
ništa ne funkcioniše".
Na pitanje da li pomaže našim ljudima koji dođu u Švedsku
da rade, da se snađu, odgovara da je ranije pomagao ali sada vi-
še ne, teško je ako se ne zna jezik i nemaju visoke kvalifikacije.
"Sedamdesetih i osamdesetih si mogao samo da dođeš u Šved-
sku i odmah da nađeš posao, zemlja se izgrađivala i bila je po-
trebna radna snaga". Već sa informacionom tehnologijom kra-
jem 80-ih prestala je potreba za običnim radnicima.
Zaključuje da ga je život na Zapadu promenio u toj meri da
se i ovde oseća strancem: "tamo sam gastarbajter, ovde sam
stranac", dok njegova kćerka kaže: "tamo kada odem sam Srp-
kinja, ovde kada dođem – došla Šveđanka". Nema nameru da se

vrati za stalno, ni kada se penzioniše, kao ni njegova deca – "šta
će ovde kada im je tamo bolje?", i dodaje "ništa mi odavde ne
nedostaje."
Otišli moji seljaci za inostranstvo. I ja onako gledam.

Šta to mož’ da bude tam’? Pada s neba!
Zelenik – Nemačka
U selu Zelenik vodile smo intervju sa bračnim parom S. i D.

koji su otišli u Nemačku, u okolinu Nirnberga. Prvo je otišao su-
prug S. 1973. godine sa 23 godine, preko strica koji je bio u to
vreme direktor Zavoda za zapošljavanje u Požarevcu i kome je
već otac bio u Austriji, pa mu je pomogao da preko Biroa sredi
radnu dozvolu. Njegova supruga je jedva prelomila da ode za
njim u inostranstvo, ali je ipak došla naredne godine. S. je u Sr-
biji završio za mesara i radio je u klanici u selu Klenju. Razlog
zašto se suprug odučio za odlazak u inostranstvo jeste "bolji ži-
vot tamo": "I ondak, bili tu neki moji seljaci, malo stariji ljudi.
Otišli za inostranstvo. I ja onako gledam. Turi jedne naočare, tu-
ri druge, treće... Turi ruke na dupe. Šeta. Kravata. Bela košulja.
Šta to mož’ da bude tam’? Standard i to sve. Pada s neba! I ja
kažem ’oću da idem!"
Kada je muž otišao, počeo je da radi u ciglani u Nemačkoj i
video da nije onako kao što je mislio. "Kad sam ja video gde ži-
ve?! Barake! Jao, gde sam do’šo. Šta sam zamišlj’o! Im’o sam
slobodu...". Kasnije je promenio nekoliko poslova i zaposlio se
u fabrici za proizvodnju kancelarijskog nameštaja u Nirnbergu
gde oboje rade već više od trideset godina i gde su vremenom
napredovali u struci. "Tad je tamo moglo da se radi i bez papi-
ra... U to vreme se Nemačka izgrađivala. Danas nema posla...

Danas posao može da dobije samo obrazovan čovek... Prvo sada
mora da se zna jezik i da se poštuju njihovi zakoni". Supružnici
ističu da je neophodno znati nemački jezik da bi se dobio posao,
ali da 70-ih to nije bilo presudno. "Nevolja natera čoveka na
sve, i mečke da tera" kaže S. o učenju nemačkog jezika. Ipak,
"dobrog radnika svako ceni" ističu oba supružnika.
S obzirom da su mislili da će se vratiti kada kupe poljopri-
vredne mašine i kola, naši sagovornici nisu poveli kćerku koja
je u to vreme imala četiri godine. Kćerka je ostala da živi sa mu-
ževljevim roditeljima i dolazila je na "ferije" u Nemačku. Su-
pruga nam objašnjava kako se osećala: "Verujete li mi kada sam
otišla tamo ima svega, ima južno voće i sve. Ja svako zrno kad
sam uzela mislila sam da li ima moje dete da pojede [žena plače,
muž se smeje]. Dok on nije takav, muški su drugi". Kasnije, ka-
da je kćerka htela da dođe nisu mogli da joj "srede" papire. Sada
kćerka živi sa porodicom u Klenju.
Iako je naša informantkinja htela da se vrati, njen muž je
prelomio, zato što tamo imaju bolji život. "Imao sam bolji život,
imao sam svoju platu. Bilo jeftino. Šta bi’ ovde im’o?" I nikada
se nije pokolebao. "Mislim da ostanem... Pogotovo sad... Posle
dve nedelje ovde [u Srbiji], sve ono fali. Drugi je život ovde i
tamo. A da se radilo-radilo se".
Na pitanje o društvenom životu koji imaju u Nemačkoj, od-
govorili su da se posećuju i s našim ljudima, ali i s Nemcima
komšijama. "Za vreme Tita" postojali su klubovi koje je jugo-
slovenski konzulat podržavao. "Živeli smo k’o braća tamo".
Klubovi su im pomagali da se sprijatelje i zbliže s drugim ga-
starbajterima, dolazile su folklorne grupe, učili su da igraju, i ni-
je se gledalo ko je kakve nacionalnosti – "neki put mi je Slove-
nac bio bolji nego moj Srbin", kaže S. Međutim, situacija se
promenila 90-ih. "Kako je ovo počelo svi su se razišli". Danas
samo u većim gradovima postoje srpski klubovi pri konzulatima

gde se sastaju uglavnom subotom.
S druge strane, paradoks koji prati gastarbajtere, kako nam
je supruga spomenula, jeste "osećaš se strancem tamo, strancem
ovde". Odnosno, "tamo smo gastarbajteri, ovde smo isto gastar-
bajteri". Na primer, oni su u Nemačkoj usvojili radne navike,
red i čistoću, ali to ne mogu da primene u Srbiji. "Ovde fale radne
navike i kultura... Mi bismo voleli, ali ovde ne možeš da primeniš
njihove navike". Takođe, kada odlaze u Nemačku, tamo ne nose
ništa. Ali kad se vraćaju, vraćaju se "puni kao brod". Sve donose
iz inostranstva. "Sve što treba. Garderoba, ulje, prašak. Tamo je
kvalitetnije i jeftinije, imaju akcije". Žive štedljivo, mnogo više
nego u Srbiji. Štedljivosti su se naučili od Nemaca – "Nemac od
malena zna da ceni svoju paru, Švaba nema da se razbacuje", a D.
priča kako je, dok je radila u nekom restoranu, videla šefa koji je
prevrnuo kontejner da nađe pfening koji je čistačica bacila u đu-
bre zajedno s mrvama sa stola – "e, onda sam shvatila šta znači da
ceniš svoju valutu – zrno po zrno pogača".
Nikada nisu išli na more niti u banju. Kako nam je rekao su-
prug "znam samo da radim". Nisu uzeli nemačko državljanstvo,
nisu hteli – "Raseci me ovako da budem pola Nemac pola Srbin,
il’ sam jedno il’ sam drugo, ne možeš da budeš i jedno i drugo".
Na kraju, D. kaže da je ostala ista žena kao kada je otišla, dok
njen muž ističe "da se promenio u svakom pogledu".
Tamo me sve boli... ovde me ništa ne boli

Mrčkovac – Austrija
U Mrčkovcu smo razgovarale sa bračnim parom M. i M. D.

koji su zajedno otišli u Beč ilegalno, preko ženinog ujaka, pre
21 godinu. "Otišli smo da zaradimo pare da kupimo auto". Za

kratko vreme, čim su našli posao, rešili su da ostanu za stalno.
"Videli smo da su tamo veće pare nego ovde". Suprug je radio
na stovarištu u Srbiji od 1987. do 1989. kada su otišli za Austri-
ju zato što su tamo imali najviše poznanika, "celo selo je skoro
u Beču". Mada, kako kažu, zemljaci su im malo pomogli. "Nije
ni bilo potrebe. Sami smo se snalazili".
Muž nije menjao poslove. U prvoj firmi je napravio papire, a
kada je ta firma propala, prešao je u drugu u kojoj je već 18 go-
dina i tu radi servis aparata. Žena radi u bolnici kao servirka.
Kako su nam naši sagovornici rekli, potrebno je bilo ne samo da
rade već i da budu vredni i sposobni radnici. "Uslov je da se bu-
de sposoban radnik u firmi". Decu su doveli 1995, "kad smo se
mi stabilizovali". U Beču žive u iznajmljenom stanu, a pare koje
su zaradili uložili su u renoviranje i proširenje kuće u Mrčkov-
cu. Ipak, troše na sebe i svoje potrebe, letuju na moru, a suprug
odvaja za svoju veliku strast i hobi – za lov.
Iako tvrdi da je "najlepši život za nas Srbe u Beču", naš sa-
govornik je odlučio da pre penzije dođe kući "da malo proživi".
"Tamo me sve boli. Kad dođem kući, ništa me ne boli... Duša
me boli. I kad sedim i kad radim. Ranije mi je bilo svejedno.
Zadnjih pet godina me vuče nazad. Ne mogu više. Samo što mo-
ram". U domovini provode praznike, slave Božić i slavu. Žena,
s druge strane, želi da ostane u Austriji sa decom. Kada su u pi-
tanju deca, iako su provodili ovde raspuste više nemaju društvo
i žele da ostanu tamo zato što su zadovoljna životom u Beču.
"Odgovaram ih ali ne vredi... Naučilo je to, ne može više... Naša
deca se svađaju na nemačkom a razgovaraju na srpskom! Men-
talno su se pošvabili". Iako se roditelji druže i sa Srbima i s
Austrijancima, deca se druže uglavnom sa Srbima. "Odlaze u
naše diskoteke i kafane", i imaju devojke Srpkinje. I pored toga,
deca se neće vratiti u Srbiju, pa domaćin setno komentariše:

"kada mi se rode unučići šta će oni znati za Mrčkovac".
Naši sagovornici smatraju da je naša dijaspora loše organi-
zovana zato što ne predstavljaju podršku svom narodu. "Jako
malo dece se školuje za nešto drugo sem za zanate". Osim toga,
naš sagovornik smatra da se i "narod ovde", u Srbiji, promenio.
"Ljudi su ovde zavidni. Hoće da podmetnu nogu". On je stekao
nove navike i promenio je razmišljanja i poglede na svet u Be-
ču. Sviđa im se njihova kultura. Suprug nam je rekao da je od
njih "pokupio odgovornost i ozbiljnost na poslu. Jako malo ljudi
znam koji su ovde odgovorni. Retko... Srbin, hoće da zabušava,
da krade". Hteo je da ulaže u selo, da asfaltira ulicu, pomogne
seoski fudbalski klub, ali su ljudi nezainteresovani. "Nema edu-
kacije ni informacije, isto kao pre 20 godina".
Tamo sam ništa, ipak, ko god kaže da je tamo loše,

ne verujte mu
Kaona – Austrija
U Kučevu smo razgovarale sa bračnim parom iz sela Kaone,

koji su 2000. godine, u svojim kasnim dvadesetim/ranim tride-
setim zbog, kako kažu, "rasula u zemlji" odlučili da zatvore svo-
ju pržionicu kafe i odu u Beč. Prvo je otišao suprug, a 2002. mu
se pridružila i žena sa detetom. Kao i u vreme SFR Jugoslavije,
razlog za emigraciju, koji navode naši informanti, pre svega je
ekonomske prirode. "Priča se ’tamo se zarađuje lepo’. Zamišljao
sam da se tamo beru pare, a uopšte nije tako".
Takođe, kao i u vreme Jugoslavije, načini odlaska su bili
slični, odnosno u pitanju su preslikani obrasci: kupljena viza i
osigurana "veza", rad na crno i život "bez papira" prvih nekoli-
ko godina. Iako ga je policija dva puta hapsila, informant nam je

saopštio da je i dalje ilegalni život u Austriji moguć. "Ako si
pravilan, možeš godinama da radiš na crno. Sad je jako strogo
zato što su naši ljudi to iskorišćavali". Kada su u pitanju poslo-
vi, takođe se rade nekvalifikovani ili niskokvalifikovani poslovi.
"Tamo se radi svašta. I ono što nisi znao - znaš. I što ne znaš
moraš da naučiš. Samo da ne ideš kući."
Naši informanti se druže samo sa Srbima i kako je suprug iz-
javio "tamo sam ništa... gledaju te kao radnika. Dobar si koliko
radiš". "Mi smo stranci tamo, čak i kad dobiješ državljanstvo".
S obzirom na to da tamo poštuju srpske običaje, slave pravo-
slavne praznike, druže se sa Srbima i prate srpske kanale i štam-
pu, konzumiraju srpske proizvode, postavlja se pitanje koji je
razlog njihovog ostanka? Kada je u pitanju porodica sa kojom
smo mi razgovarale, može se zaključiti da je razlog zbog koga
supruga ne planira da se uopšte vrati (suprug razmišlja o povrat-
ku jednog dana) – deca. Dok za njih važi pravilo "s Austrijanci-
ma radiš, a sa Srbima se družiš", deca su se integrisala u druš-
tvo, imaju prijatelje i među Srbima i među Austrijancima i "si-
gurno će ostati". "Njih već tamo više vuče nego ovde". S druge
strane, supruga smatra da "ko god kaže da je tamo loše, ne ve-
rujte mu".
Kada su u pitanju navike koje su usvojili u Beču (npr. da se
noću ne pravi buka, da se najave prijateljima za svaku posetu,
da psa drže u kući itd), nastoje da ih se pridržavaju i kada dođu
u Srbiju. Za razliku od poznatog gastarbajterskog fenomena –
grandioznih kuća u kome niko ne živi ljudi sa kojima smo priča-
li renovirali su samo deo kuće u kome žive kada dođu, ali nisu
dodatno ulagali. "Ionako je taj deo kuće prazan dok mi ne dođe-
mo".
III Veliko Gradište

Nije mi bio problem da radim, ali uveče tamo nisam imao s
kim da popijem kafu
Veliko Gradište – Švajcarska
S.P. (35 godina) vlasnik je picerije u Velikom Gradištu, a

bavi se i investicijama u nekretnine. Sin je gastarbajtera koji su
u grad Arao u Švajcarskoj otišli početkom 80-ih, kada je on
imao 4 godine. U Švajcarsku je kod roditelja otišao tek 1997.
godine, ostao osam godina, radio, oženio se, dobio decu i vratio
se u Srbiju 2005. Ima mlađu sestru koja je ostala da živi u Švaj-
carskoj.
O svom odnosu s roditeljima i o tome ko i kako, zapravo,
odgaja gastarbajtersku decu – rado je i iscrpno pričao. Njega su
odgajali baba i deda. Nije bio željan roditelja, nije ni znao kako
je to biti s njima pa nije ni znao da li mu nedostaju. Smatra da
ne govore istinu oni koji kažu da su im roditelji nedostajali. Pita
– "kako može da vam nedostaje neko s kim ne živite, ne znate ni
kakvi su ni kako bi vam bilo s njima? Smetao sam ja njima a i
oni meni kada dođu. Mene su vaspitavali baba i deda. Kada bi
roditelji došli na odmor kući oni su mi određivali šta treba da ra-
dim na način kako su oni to hteli i videli, što mi je smetalo jer
sam drugačije živeo s babom i dedom". Sada smatra da su na to
imali pravo, ali tada je to drugačije izgledalo. Dodaje da bi, kao
mali, uvek s nestrpljenjem pitao baku i deku – "kad će da dođu,
kad će da dođu?"... i kada oni dođu izvade sve te poklone, a ka-
da mu trećeg dana kažu da u 9 uveče ide u krevet, a on na to nije
navikao, on bi pitao – "a kad će da odu?"
Prvi put mu je bilo teško i bili su mu potrebni roditelji tek
kada je bio u pubertetu, kad je imao 15-16 godina. Išao je na
elektrotehnički zanat, tada se desilo nešto zbog čega je imao

probleme, trebao mu je savet šta da radi ali mu baba i deda nisu
mogli pomoći. On roditeljima ništa nije zamerao je jer uvek
imao sve što bi poželeo, ali tada mu je bilo teško što nije imao s
kim da se posavetuje. Kada je otac čuo šta se dešava odmah je
doputovao kući. Pitao je tada oca zašto je otišao u Švajcarsku,
zašto nije ostao ovde sa decom kao drugi očevi i zašto njega nije
poveo. Onda mu je otac objasnio probleme koje je ovde imao i
da je morao da se skloni. Svoju dilemu i izbor između dva zla
njegov otac je ovako objasnio: "da li da ostanem da te volim i
da živimo u nemaštini, ili ću da se odreknem roditeljskog dela i
pružim i sebi i vama bolji život". S. kaže da je na očevom mestu
ne zna šta bi odlučio, ali misli da ne bi ostavio svoju decu. Ipak,
dodaje da on nije ni znao za takvu nemaštinu kao njegov otac,
gde su "svi spavali u istoj sobi a na ulazu umesto vrata držali će-
be".
Nemaština i politička neslaganja s komunizmom bili su raz-
lozi roditeljskog odlaska za Švajcarsku. Isto kao i drugi gastar-
bajteri, i oni su otišli "trbuhom za kruhom", "da zarade za lagod-
niji život sebi i svojoj deci", na nekoliko godina. Njegovi rodite-
lji su zarađenim parama kupili u Srbiji zemlju, dve kuće, lokal,
nadajući se povratku i želeći da se bave ugostiteljstvom. Pre-
kretnicu u njihovoj odluci da se ne vrate u Srbiju predstavljao je
rat 90-ih. Otac je govorio da je stranac u Švajcarskoj, a i stranac
ovde. Drugi su ga ovde sa prezrenjem zvali "Švajcarac", čak su i
našeg sagovornika tako zvali dok je živeo tamo. U međuvreme-
nu otac je umro, a majka je ostala sa njegovom sestrom u Švaj-
carskoj.
Kao što je na početku rečeno, S. P. je i sam otišao u Arao
1997. godine. Kaže da je tako odlučio zato da se posle ne bi pi-
tao da li je pogrešio što nije otišao. Posle devet meseci doškolo-
vavanja za električara brzo je našao posao. Kaže da je bio zado-

voljan, da je lepo zarađivao, normalno živeo u Švajcarskoj,
imao sve što želi osim jednog – lagodan i opušten život u Srbiji
i staro društvo i prijatelje. Uz to, nije nikako mogao da se pri-
vikne na njihov mentalitet. Upravo to je u nekom trenutku pre-
sudilo da se odluči za povratak. Kako se u međuvremenu oženio
i dobio decu, nije želeo da ih školuje u Švajcarskoj uveren da bi
onda oni tamo i ostali. Presekao je "preko noći" i odlučio da se
vrati 2005. godine.
O toj odluci priča kao o važnoj anegdoti iz svog života: Jed-
ne subote na poslu sedeli su on, Bosanac, Grk i Hrvat. Bili su na
pauzi i pričali kako je svako od njih iskoristio svoj godišnji od-
mor. Svi su bili otišli svojim kućama u domovinu da nešto rade.
Pitali su njega šta je radio, on kaže – ništa, bio sam na odmoru
zaista. Kazao im je da ima gotovu kuću, ispričao da ima još je-
dan-dva lokala, ima i nešto zemlje i auto kod kuće. Oni ga gle-
daju zapanjeno i pitaju ga – pa šta ćeš ti ovde?! On im kaže –
došao sam da vidim kako će mi ovde biti. Posle tog razgovora
duboko se zamislio, i u ponedeljak otišao da kaže da daje otkaz.
Poslovođa se čudio, maltene mu nije dao, pitao ga da li mu je
mala plata, on kaže – nije, da li hoćeš da ti zamenimo smenu –
nema potrebe. Kaže im – vraćam se kući! Poslovođa se zapanjio
– "ceo Balkan hoće ovde da dođe, a ti jedini hoćeš kući!" Osta-
vio mu je poslovođa vreme da se predomisli, ali je S. P. ostao
pri svome. Dobio je otkazni rok od 3 meseca, na kraju je pre od-
laska počastio ljude s kojima je radio. Grk kaže Švajcarcu –
"ode nama Pantić", a Švajcarac – "ma vratiće se on nama za 6
meseci", na šta im je on odgovorio – "hoću, ali u posetu". Sma-
trao je da je imao dobar život u Srbiji i pre odlaska u Švajcar-
sku, a i da sada ovde lepo i mirno živi s ljudima koje voli i s ko-
jima se razume.
Upoređujući Švajcarsku i Srbiju, izričito kaže da se u Švaj-

carskoj neuporedivo bolje živi, postoji materijalna stabilnost,
uređenost, civilizovan život na koji se ljudi brzo naviknu i smeta
im nesređenost i haotičnost u Srbiji. Kritikuje hipokriziju, vidlji-
vu korupciju u Srbiji, razlike između državne i privatne službe,
lenjost i sporost administrativnih službi, čekanje na red kod le-
kara. Paradoksalno, međutim, njemu je ipak draži ležeran način
života u domovini, oseća se ispunjenim i zadovoljnim, iako
smatra da ovde kao privatnik više radi nego u Švajcarskoj da bi
porodici obezbedio pristojan život. Ističe da je na zapadu naučio
da je mušterija uvek u pravu, da on živi od njega i da mora da
mu ugodi.
O životu naših gastarbajtera ima sasvim izgrađene utiske i
mišljenja. Potcrtava razliku između ljudi koji su otišli sa sela i
onih iz urbanizovanih sredina. Smatra da je taj narod pobegao
od nemaštine i teškog života na selu, dok u inostranstvu živi kao
radnička klasa kulturno i lagodnije nego u domovini – može da
kupi šta hoće, živi gde hoće, vozi šta hoće, ne ustaje u 5 ujutru
nego u 7, obuče se u čisto radničko odelo, a kad zazvoni kraj
radnog vremena presvuče se ide kući, itd. Ako se vrati u Srbiju
njega tu čeka njiva i štala koje je napustio. Dakle, pristojan, čist,
uredan život radničke klase u inostranstvu je razlog što se neće
vratiti. Smatra da su 70-ih i 80-ih odlazili na rad u inostranstvo
ljudi koji ovde nisu ništa imali, a ko je tada dobro živeo nije
imao potrebu da ode. Posle su se vremena promenila pa su 90-ih
i 2000-ih odlazili svi koji su mogli. Ističe da ima jako malo po-
vratnika, više puta naglašavajući da se niko neće vratiti, poseb-
no ne druga i treća generacija gastarbajtera. Ukazuje, međutim, i
na značajnu razliku u kvalitetu života: u Švajcarskoj je standard
mnogo viši i zakonski propisi su takvi da naši ljudi tamo žive
materijalno sigurnije i udobnije, mnogi u svojim stanovima koje
su tamo kupili dok, po njegovim saznanjima, nije tako u Austriji

i Italiji gde se živi neuporedivo skromnije.
Potrebu za pokazivanjem prestiža u domovini zidanjem veli-
kih kuća, organizovanjem basnoslovnih svadbi i krštenja, dava-
njem velikih količina para na provod i kafane kada dođu u do-
movinu, tumači potrebom da se da sebi oduška, ali i željom da
se dominira, da im je strašno važno da pokažu kako imaju puno
para jer samo tako mogu biti uvažavani u ovdašnjoj sredini, dok
s tim novcem ne mogu "da dominiraju, da se nameću" u ino-
stranstvu. Citira pesmu Bore Đorđevića kao tipičnu sliku gastar-
bajtera: "Kad subotom narodnjaci dođu, ja o vrat okačim krava-
tu, pa povedem sebi gospođu i ponesem celu svoju platu". Bilo
je podsmeha ovdašnjih ljudi zbog njihovog ponašanja, pare i
automobili bili su im najvažniji. Primećuje da su ovdašnji ljudi
gledali kako da ih iskorišćavaju, ali gastarbajteri, kaže, možda
jesu bili naivni ali ne i glupi: kada ovde dođu ne znaju gde da se
provedu, pa vode prijatelje u provod i plaćaju sve. S druge stra-
ne, misli da se mnogi pokondire tokom života u inostranstvu,
ironično ih imitira kada kažu "kod nas u Beču" a zapravo je "ta-
mo manji od makovog zrna, a pravi se kao da je neko tamo".
Kao i mnogi drugi, smatra da su se bogate kuće zidale "prvo
da se dokaže i pokaže zašto je otišao, a drugo iz prestiža", i da
iracionalni razlozi rukovode njihovim ekonomskim ponašanjem,
budući da su te kuće prazne, mnogi u njima "drže žito". Ali, do-
daje, "ljudi se ne usuđuju da razmišljaju šta će s time biti, ne
razmišljaju o tome ko će to da završi, ne vide rešenje. Niko ne
vidi razlog da se vrati kući". Ukazuje na to da su ulaganja u ku-
će trajale mahom do kraja 90-ih godina XX veka, "to je bilo
drugo vreme, kuću od 100 kvadrata si mogao da podigneš za 10
000 maraka"! Međutim, što se tiče organizovanja glamuroznih
svadbi i krštenja, naglašava da je to drugačije, da za to gastar-

bajteri podižu kredite.
Na pitanje kako ocenjuje šta je uspeh u životu gastarbajtera
– smatra da je materijalni aspekt jedini pokazatelj njihovog
uspeha, posebno za prvu generaciju koja je i otišla prevashodno
da bi zaradila i uštedela. Ističe da su uglavnom skromni ljudi,
zadovoljni su malim iako na računu u bankama možda imaju i
nekoliko stotina hiljada evra. Za drugu generaciju gastarbajtera,
koji su ovde završili osnovnu školu i čuvali kuću i imanje, a pri-
družili se roditeljima u inostranstvu krajem 80-ih i početkom
90-ih, smatra da je neobrazovana ali veoma prepotentna genera-
cija koja "nikad neće naći za sebe bolji život", ali da je njima
najviše stalo do toga da pokažu svoje bogatstvo i da se razmeću.
Treća generacija – a to su deca rođena u inostranstvu – najreal-
niji su: oni nikada neće doći da žive u Srbiju, vole da dođu ovde
na godišnji odmor ili raspust i da se provedu, ali su svesni da je
njihov život – tamo.
Na kraju kaže da se mnogi nadaju kako će se možda vratiti,
ali "ne mogu da preseku". Za sebe kaže da predstavlja redak slu-
čaj povratka u domovinu.
Mislili su da će ceo život imati 30 godina

Veliko Gradište – Francuska
N. M. zvani Džaja (42 godine) dete je gastarbajtera koji su u

Pariz otišli 1974-75. godine. Sa roditeljima u Parizu živi i nje-
gova sestra koja se tamo udala za Francuza, dok se on posle 5
godina provedenih u Francuskoj vratio u Srbiju.
Otac je imao zanat, bio je krojač ali bez posla, majka domaći-
ca. Otišli su organizovano u Francusku, najpre otac a posle neko-
liko meseci i majka. Tamo su počeli da se bave šnajderajem, prvo

za gazdu a kasnije i samostalno. I danas "rade konfekciju" za ma-
le butike (šiju već iskrojene modele), koju su radili mnogi Jugo-
sloveni koji su se tih godina zaputili u Francusku (po čemu sma-
tra da je ta zemlja bila specifična). Od prvog dana su planirali da
se vrate, otišli da kupe neku poljoprivrednu alatku pa će da se vra-
te, a posle kako ide – da se kupi auto, pa kuća. Prvih nekoliko go-
dina bili su tamo na crno. Kad su sredili papire počeli su drugači-
je i bolje da žive, "onda možeš i sam da tražiš drugo mesto ili
sam počneš posao". Od svog posla njegovi roditelji dobro žive i
lepo zarađuju – u Francuskoj su kupili sebi kuću, u čijem jednom
delu je i radionica, lokal, neke nekretnine koje izdaju, a u Srbiji su
pravili kuću na selu, ali su kupili i stanove u Velikom Gradištu i
Beogradu, kao i nekoliko lokala. Smatra da su pametno ulagali u
nekretnine koje mogu da se izdaju ili skuplje prodaju, a sebi u za-
slugu pripisuje što ih je u tom pravcu usmeravao u razmišljanju.
Dok su mu roditelji bili u Francuskoj, on i sestra su ostali sa
babom i dedom u Srbiji, on do svoje 16. godine, a sestra do 18.
Nije zamerao roditeljima što su ga ovde ostavili. Nije to ni ose-
tio. Pošto su privatno radili, roditelji su mogli češće da dolaze,
kad god požele, mada s godinama sve ređe dolaze. Otišao je za
Pariz 1987-88. godine, pre punoletstva da bi "dobio papire",
ostao tamo do 1992. godine kada se vratio u Srbiju da bi išao u
vojsku. Od tada odlazi za Francusku s vremena na vreme, po-
mogne malo roditeljima, zaradi neki dodatni novac, ali pre sve-
ga to čini da bi "održao papire", odnosno produžio boravišnu
dozvolu. Nije uzeo državljanstvo iako je mogao, budući da
Francuzi dozvoljavaju dvojna državljanstva. Ne žali zbog svoje
odluke da se vrati za Srbiju, voli da živi ovde ležerno i lagodno,
ali dodaje – "malo njih se vraća iako svi planiraju povratak, ali
realno ne vrati se ni 10% njih". I njegovi roditelji planiraju da se
vrate kada se penzionišu, ali i dalje će deo godine boraviti i

Francuskoj i pre svega tamo ići na lečenje jer je bolje i jeftinije
nego u Srbiji.
Kada se pridružio roditeljima u Francuskoj bio je drugi raz-
red srednje škole koju je nastavio u tamošnjoj školi pohađajući
paralelno nastavu na srpskom i francuskom jeziku. Imao je po-
teškoća jer nije znao jezik (za koji kaže da ga njegova majka ve-
oma loše govori i posle nekoliko decenija života u Parizu). Po-
sle odslužene vojske nije se vratio u Francusku, ali se nije ni da-
lje školovao, zbog čega veoma žali, svestan je da ga je to spreči-
lo u napredovanju. Međutim, drži pekaru, izdaje lokale i uspeva
vrlo pristojno da živi u Srbiji sa svojom porodicom. Ističe da mu
roditelji ne šalju novac jer ga ima dovoljno, ali konstatuje da
ipak "ispada kao da mi ga oni daju" budući da pekara, stanovi i
lokali koje iznajmljuje jesu nekretnine koje su roditelji kupili od
zarađenih para u inostranstvu. Ostao je ovde zato što je imao
uslova da s malo rada lepo živi.
Koliko mu je poznato, relativno mali broj naših gastarbajtera
kupuje lokale u Srbiji u kojima bi radila njihova deca. Uglav-
nom su svu ušteđevinu ulagali u gradnju kuće na selu i slali svo-
joj deci za život, govorili su "ima para, ti sedi čuvaj kuću, baba i
deda su tu". A deca su taj novac trošila i nisu sticala radne navi-
ke, nisu završavali škole ni zanate, a sada kada imaju 30 ili 40
godina i treba od nečega da žive i nešto da rade – sad se "čupaju
za kosu": baba i deda su umrli, roditeji u penziji, manje je nov-
ca, a ni u inostranstvu se više posao ne nalazi lako. N. M. smatra
da su "gastarbajteri svoju decu upropastili, ne razmazili. Sve pa-
re koje su zaradili ulagali su samo u kuće koje sad dođu da okre-
če, a nisu ulagali u posao ovde, u privredu, u zanat i radionicu".
Tvrdi da većina njih ne može da sastavi ni 10 dana zajedno sa
svojom decom koja su ovde ostala, posvađaju se posle 3 dana
jer su dva sveta: "Nemaju zdrav odnos, nisu odrasli pored svojih
roditelja, a danas to više nisu deca, to su ljudi od 40 godina.
Zašto su ostavljali decu ovde? Da im čuvaju zidove?".
Kaže da ga nervira kada gastarbajteri dođu i govore – "blago
vama što ovde živite", a posle nedelju dana počnu da psuju Srbi-
ju kako ne mogu ništa da završe, za sve im treba puno vremena
ili da nekog potplate, i sve im na kraju smeta. On se ne slaže s
takvim ponašanjem: "Ako ti je ovde lepše, imas kuću i sve – što
ne ostaneš? Nemoj da mi pričaš kako ti je ovde a živiš tamo.
Čim živiš tamo onda ti je tamo lepše."
"Ljudi se nisu pokajali sto su otišli jer ljudi vole pare", kako
kaže. "Ali kada ostare počnu da razmišljaju. Oni možda misle
da su ispunili sebe, izgradili su kuće a sad što stoje prazne - si-
gurno ih to muči. Te kuće stoje prazne i to je katastrofa. Te kuće
nemaju vrednost za prodaju. U njih su uložene desetine i stotine
hiljada evra, a ne može se u selu prodati ni za 10 000 evra. Niko
od njih ne razmišlja o prodaji jer su ceo zivot u to uložili". Na
pitanje šta su razmišljali kada su ih zidali, a posle poveli i decu
sa sobom, zaključuje: "čini se kao da su razmišljali da će ceo ži-
vot imati 30 godina".
Najteže je svakom čoveku ovo - iz opanke lako stigneš u

cipele, ali kad iz cipela spadneš na opanke, to je teško
Braničevo – Švajcarska
S. R. (1953. godište) živi u Bazelu i radi kao čistačica. Dok

je živela u Srbiji "radila je zemlju", posle u fabrici voća i povr-
ća, i u seoskoj školi kao čistačica, završavajući usput osnovnu
školu. Ona je pravi transmigrant – iz Srbije je otišla najpre u
Beč gde joj se sin rodio, potom se vratila u Srbiju, rodila se i
ćerka, muž se teško razboleo i više nije mogao da radi. Kaže -

nije se imalo, muž nije radio, samo ona, ali od jedne plate se ni-
je moglo ovde živeti, imala svoje dvoje dece i zatekla i muže-
vljevo dvoje dece iz prethodnog braka. Tada je donela odluku
da za sestrom ode u Švajcarsku 1986. godine. Muž je ostao sa
decom i svojom starom majkom na selu, radio je njivu. Dodaje
– "mnogo je teško našim ljudima kada ostave decu ovde", ali ni-
je imala izbora. Ćerka je došla kod nje u Bazel sa 9 godina, a sin
tek sa 16, nije želeo ranije da dođe jer nije hteo da ostavi svoje
društvo.
Sin je u međuvremenu naučio jezik, završio za pekara, i za-
snovao porodicu u Bazelu. Ona je htela da sina oženi u Švajcar-
skoj i pravila je svadbu sa 400 zvanica, ali to je ona htela "sebi
da ugodi", "to je nama u krvi, mi smo ljudi kavaljeri". To Švaj-
carci ne rade. Mogla je da sinu da te pare ali je htela sebi da
ugodi – ženi sina!
Kćerka je išla u školu ali je nije volela i rano se udala, sada
ima troje dece. Njen zet (ćerkin muž), rodom iz Kučeva, takođe
je dete gastarbajtera. Imao je 4 godine kada su mu roditelji otišli
za Sen Galen. On je krenuo tamo u vrtić pa su ga vratili za Srbi-
ju kod babe i dede, počeo je da ide u školu ali je pre kraja 8. raz-
reda otišao u Švajcarsku zbog bombardovanja 1999. Čim su se
otvorile granice otac je došao po njega. Bilo mu je lepo kod ba-
be i dede ali je više voleo da bude s roditeljima. Znao je malo
nemački da priča, tamo je nastavio školu, završio je za gipsara.
Iz Sen Galena je prešao u Bazel zato što je tamo našao zanat i
oženio se sa ćerkom naše kazivačice kada je imao 15 godina, a
ona je imala 19! "Išla mu tašta na roditeljski" – dodaje kroz
smeh S. R. Deca ne misle da se vrate, zet smatra da se ne bi sna-
šao ovde, sve se promenilo, tamo je već 12 godina.
Zapravo, zanimljivo je da je veći deo njene uže i šire porodi-

ce u Švajcarskoj: njih 4 sestre i 1 brat. Oni se vikendom sastaju,
roštiljaju, peku prase, spremaju sarme, gibanice, čuju se stalno
telefonom. Ona više nema nikog rođenog u Srbiji, svi su tamo u
Bazelu, sem jedne sestre koja je u Sen Galenu. Brat je bio u Be-
ču ali su ga one "dovukle" u Švajcarsku. U porodici ima mešo-
vitih brakova, njena snaja je Bosanka, sestra ima snaju iz Rumu-
nije, sestrin mlađi sin ima ženu Filipinku, treći ima ženu Vijet-
namku, od brata ćerka našla Švajcarca. Kada se svi okupe priča-
ju i vlaški i nemački i srpski. Sa snajama pričaju nemački, dok
muž njene sestričine uči po malo srpski, sviđa mu se ovde.
Ističe da su se ranije više družili s prijateljima, "nisu se pra-
vile razlike, svi smo bili Jugosloveni, živelo se bolje, moglo se i
bolje zaraditi, bilo jeftinije, sada je sve skuplje a plate su ostale
iste". Kaže da su u Švajcarskoj Srbi na lošem glasu zbog ratova
90-ih. Osim toga, puno zamera našim ljudima koji žive u ino-
stranstvu, misli "da smo prokelti u duši, ne volimo da neko ima
od nas, da zaradi. Podmeću jedni drugima, zavidni smo. Ne po-
državamo jedni druge, ne pomažemo jedni druge. Ako imaš svoj
restoran dovešću ti goste, a neću da dođem da se tučem". To je
boli. Kaže da se Turci i Albanci najbolje drže, podržavaju jedni
druge, pomažu se.
Hvali život u Švajcarskoj, smatra je boljom zemljom za ga-
starbajtere od Austrije gde je takođe radila neko vreme. "Švaj-
carska je pedantna, inteligentna, čista, kulturna, ima sve. Ali tra-
že da radiš. Imaš respekt, znaju svoja prava, realni su". Neke na-
vike koje je tamo stekla prenela je i ovde: red, čistoću, poštenje.
"Ako si aljkav ovde bićeš i tamo, koliko god si bogat". Kritikuje
ljude u Srbiji "što ne rade čisto, pedantno, ne rade kao za sebe,
hoće da ih se potplati; radi se prljavo, neodgovorno". S druge
strane, ističe relativno hladne i distancirane odnose između rodi-
telja i dece u Švajcarskoj: "Deca i roditelji ne kuvaju jedni dru-

gima ako se posećuju. Moraš da se najaviš. Sa 18 godina su de-
ca kod njih samostalna. Puštaju decu da se sama snalaze, da uče
na svojim greškama, da nauče da se snađu i izbore za sebe". Do-
daje "da mi pravimo našu decu debile" zato što ih predugo drži-
mo uz sebe i dugo pomažemo u životu.
Ipak, bez obzira kako je, nju vuku emocije za domovinom.
Jedva čeka da se vrati da malo uživa, da sređuje cveće i baštu.
Pita se gde je njoj prošla mladost, mnogo je radila i ovde i tamo.
Sad hoće da ide u banje, da sadi svoje cveće, nada se da će joj
penzija biti dovoljna za život ovde. Završila je ovde šta je htela,
renovirala kuću, ima unuke, srećna je. Vratiće se kad ode u pen-
ziju. Kad se uželi dece otići će tamo na mesec-dva. Smatra da je
ostala ista kao što je bila i u Braničevu. "Ne glumim, ne pravim
se važna, sa čime?"
Smatra da je uspela tamo, uspela da joj deca budu pametna,
ne kradu, pošteni su, imaju posao, imaju svoje porodice, ne piju,
ne drogiraju se. Zadržala je svoja prijateljstva ovde, ne oseća se
ovde kao stranac, uspela je i kuću da napravi. Da je ostala ovde
ne bi mogla ni deci da pruži što je pružila, niti da kuću sazida. U
početku joj je bilo teško jer je bila sama, nije znala jezik, deca
su bila ovde, a ona živela 4 godine sa sestrom. Pitala se da li su
večerali, da li su obučeni, kako im je. To joj je bilo najteže. Ni-
je dozvolila deci da se pate kao što se ona patila. Da su oni osta-
li ovde ona ne bi mogla da ih kontroliše, niti im sve pruži. "Dža-
ba ti bogatstvo ako upropastiš svoju decu. Najveći uspeh u ino-
stranstvu za roditelje je da svoju decu izvedu na put – da imaju
posao, da se kulturno ponašaju, da znaju naš jezik". Često bi se-
bi rekla "bolje da čistim moja govna u moju zemlju nego u tuđu
zemlju", ali ostala je, shvatila da tamo može više da pruži svojoj
deci, bolje da zaradi. Na kraju zaključuje: "najteže je svakom
čoveku – iz opanke stigneš u cipele, ali kad iz cipela spadneš na

opanke, to je teško".
IV Smoljinac – Udruženje preduzetnika Malo

Crniće
Razgovor je vođen sa trojicom preduzetnika i članova Udru-

ženja preduzetnika Malo Crniće u Smoljincu, selu u istočnoj Sr-
biji, u kafiću ispred zgrade u kojoj se nalaze prostorije njihovog
Udruženja. Ljubazno su se odazvali na našu molbu za razgovor
koji se doticao različitih tema: o njihovim ličnim izborima i od-
lukama u vezi odlaska na rad u inostranstvo ili ostanka u Srbiji,
o njihovim privatnim preduzetničkim poslovima; o selu i njiho-
vom angažovanju na njegovom uređenju; o Udruženju, razlozi-
ma za njegovo osnivanje i političkim i ekonomskim ciljevima
koje imaju; o gastarbajterima i njihovoj najbližoj rodbini koja
radi u inostranstvu, o tome šta misle da li i kako bi se gastarbaj-
teri mogli vratiti i uložiti sredstva u privatno preduzetništvo u
Srbiji, šta bi time dobili oni a šta lokalna sredina.
Dragiša Ćirković Ćira, predsednik Udruženja malih predu-

zetnika u Smoljincu
- 1991-1994. bio je kod dede i babe u Beču. Deda ima

austrijsku penziju i pomažu ih. Roditelji mu nikad nisu išli u
inostranstvo, otac je bio stolar, napravili su radionicu 1997-98. i
od tada rade stolariju, modernizovali su je i žive od toga. Nema
zaposlenih radnika.
- Njegovi roditelji nisu otišli jer su "čuvali kuću" dok su de-

da i baba (očevi roditelji) bili u inostranstvu, radili i slali pare.
Kada je to stalo, kada su "ostali bez para", morao je i njegov
otac (1948. godište) da se zamisli šta da radi pa su otvorili radi-
onicu za stolariju. Govori o "smeni generacija", otac mu se toga
setio sa 40 godina, do tada su ih izdržavali baba i deda.
- Ćirkovićev deda je takođe bio stolar, imao je 1968. godine
12 radnika, pa nije mogao više da ih plaća, "sistem ih razjurio"
– "da se slučajno ne dogodi kapitalizam, da se slučajno neko ne
obogati u socijalizmu". Deda je onda otišao u Italiju, pa Nemač-
ku i završio u Austriji. Ali u ranije vreme "ako su hteli da ulažu
pare, nisu mogli u privatni rad."
-- Ćirković radi medijapan i ivericu, samo unutrašnje radove.
Radi manje obime i po porudžbini. Nije siguran da li će uspeti
da opstane s tim poslom još 5 godina, i očekuje da promeni po-
lje rada.
Saša Stević Sale, osnivač i potpredsednik Udruženja
- Saša Stević ima 12 radnika i 3 firme: jedna firma u selu ra-

di alu-stolariju; druga firma je zapravo zastupništvo 10 nemač-
kih firmi za elemente u građevinarstvu; a treću firmu - perionicu
drži njegova žena.
- Stević nikada nije išao da radi u inostranstvo, osim po-
slovno zbog svojih firmi. Smatra da bi mogao bolje da živi od
svog posla. Misli da bi bolje prošao da je otišao u inostranstvo,
iako to ne želi, nikada nije ni pokušao, ali to zaključuje na osno-
vu posmatranja gastarbajtera, na osnovu toga što smatra da se u
velikim sredinama i uređenim sistemima čovek bolje snalazi,
lakše nalazi posao, itd. Drugim rečima, on smatra da gastarbaj-
teri bolje žive od njih.
- Stevićevi roditelji žive u Beču. Otišli su 1992. godine. Nje-

govi baba i deda su bili u Nemačkoj.
- Smatra da je generacijski jaz između gastarbajtera i njihove
dece veliki, pogotovo kada žive razdvojeni pa im roditelji ga-
starbajteri stalno nešto zameraju - kako su neuredni, ili ne znaju
da rade.
- Roditelji su mu dali pare da započne posao u Smoljincu,
kaže –"nije to bila velika suma, 10 000 maraka".
- Za male preduzetnike u Smoljincu i njihov uspeh kaže:
"Svi su negde blizu (preduzetnici), niko nije mnogo odskočio pa
se međusobno motivišu, podstiču, imaju pozitivnu ljubomoru".
Darko Ivković
- Roditelji su mu otišli 1976. u okolinu Trsta, kada je on

imao godinu dana. Otišao je u Italiju kod roditelja po završetku
osnovne škole. Radio je u magacinu, veleprodaja obuće. Otac
mu tamo radi vodoinstalaterski posao, majka "nešto radi pomoć
po kućama, uglavnom šta naši ljudi rade tamo". Tamo je, među-
tim, počeo da se bavi biciklizmom iz hobija, zahvalan je čoveku
koji ga je u tome podržao, pa je nastavio i 4 godine se profesio-
nalno bavio biciklizmom, od čega je lepo živeo.
- Vratio se 1995. da bi otišao u vojsku, "da bi to odužio",
oženio se i ostao. Sada žali zbog toga jer je prekinuo karijeru bi-
ciklizma. Na naše pitanje da li je pokušao da mlađe iz sela pri-
vuče za biciklizam kao sport, odgovara da to nije lako izvodlji-
vo i da je profesionalni biciklizam skup za ovdašnje stanovniš-
tvo.
- Odlazi povremeno kod roditelja u Italiju na 10-20 dana.
Ovde se bavi montažom i opremom za grejanje.
- Žali pomalo što se vratio, smatra da bi njegova deca tamo

imala bolje mogućnosti, ne bi im branio ako budu želeli da odu.
O Smoljincu
- Smoljinac je selo sa oko 1800 stanovnika, a otprilike je po-

la stanovnika u inostranstvu.
- Pre 50 godina meštani Smoljinca su se, osim poljoprivre-
dom, bavili i privatnim poslom. Ovde je bilo čak 250 registrova-
nih crepana, poznatih širom Srbije. U skladu sa preduzetničkim
duhom, desetak privatnika je krajem 2006. godine osnovalo
Udruženja preduzetnika Malo Crniće, među kojima je najviše
članova upravo iz Smoljinca, a izborili su se da imaju i svog
predstavnika u opštinskom veću.
- Imaju 52 registrovana privredna subjekta u selu. Većina je
vezana za građevinarstvo, ali ima i onih koji se bave poljopri-
vredom.
- U selu od 550 kuća, svaka druga kuća gde živi neko mlad
je preduzetnik, zapošljava makar po dvoje iz sela. Dakle, oko
150 porodica je ostalo u selu jer nešto rade.
- Zašto se u drugim selima ne organizuju kao oni? Kažu –
plaše se ljudi!(?) "Svi nešto kukaju pa se ljudi plaše da započnu
posao".
- Uredili i su centar sela. Organizovali se da srede svoje selo,
imaju više prodavnica i kafića, "da liči na nešto". Imali su ideju
da budu centar života za nekoliko sela u okolini u kojima nema
ni prodavnice ni kafića. Imaju i veterinarsku ambulantu. Imaju
školu i crkvu, parkić. Od najgore škole su došli među 60 najbo-
ljih u Srbiji, time se hvale. "Malo su istresli" loš nastavnički ka-
dar, zato što kvalitetni nastavnici odu u Požarevac. Oni su ih
malo "protresli, odmotalo se klupko", promenio se direktor, ot-
pušteni su loši nastavnici koji su imali zastareli pristup. Uz po-

dršku tadašnjeg direktora škole su tokom pet godina malo-po-
malo sve sredili. Kažu: "Skrenuli smo pažnju na nepravilnosti,
pokrenuli sistem da se vidi šta valja a šta ne valja. Mi smo selja-
ci mi ne znamo, mi smo pokrenuli sistem pa oni koji su stručni
za to neka vide šta se dešava". Neki meštani su ih bojktovali u
tom nastojanju da poprave kadar u školi, ali oni nisu odustali.
"Ti sada ćute, teško im da pohvale, ali vidi se boljitak". Želja im
je da imaju i fudbalski klub.
O Udruženju poljoprovrednika i preduzetnika i njihovim

planovima
- O Udruženju kažu: "10 ljudi sve vuku, oni se reklamiraju,

ali nije to tako sjajno kao što prikazuje maketing". Ipak, napra-
vili su brend od svog preduzetništva. "Treba puno energije da se
svi ljudi u kraju povežu".
- Smatraju da nemaju podršku od lokalne samouprave, oni
"nemaju sluha za nas, ne podržavaju nas i ne guraju". Kažu da
na sjamovima privrede učestvuju stalno i to plaćaju svojim lič-
nim sredstvima, dobijaju priznanja, mnogi ih spominju i hvale,
"a iz opštine ne umeju da povedu ni novinare da se uz nas rekla-
miraju i da nas podrže". "Opštinske vlasti ne umeju ni sebi da
pomognu", konstatuju.
- Zbog toga su se politički organizovali, osnovali Grupu gra-
đana Unija za poljoprivredno preduzetništvo opštine Malo Crni-
će i na izborima u maju 2012. dobili 10% glasova. Komentarišu
da zakon ne računa poljoprivrednike u preduzetnike, ali oni su
ih u to ubacili jer je i "taj koji radi zemlju privrednik". Pobedili
su u svom selu, imaju 3 svoja odbornika, učestvuju u opštinskim
vlastima i misle da mogu da utiču na odluke lokalnih vlasti.
- Tražili su da se osnuje Kancelarija za privredni razvoj (za

preduzetnike), ali opština nije bila prihvatila taj projekat iako je
prošao na republičkom nivou. Uslov ove Unije preduzetnika je
da uđu u opštinsku vlast da bi se otvorila takva Kancelarija, da
zaposle svoje ljude, 2-3 osobe koji bi pomagali razvoj privrede
u kraju, da se novoformirani preduzetnici oslobode svih opštin-
skih taksi prve dve godine da lakše krenu posao, da rade na pro-
jektima za preduzetnike i poljoprivrednike, žele zaposlene koji
bi bili fakultetski obrazovani, da umeju za njih da učestvuju u
dobijanju sredstava za projekte.
- Žele da pridobiju privrednike jer smatraju da su sposobni
svi koji su preživeli u privredi u Srbiji pod svim nepovoljnim
okolnostima.
- Smeta im nelojalna konkurencija ljudi koji rade na crno,
stoga je ovim preduzetnicima cilj da svi uđu u legalne tokove.
"Niko tim ljudima nije objasnio prednosti legalnog poslovanja"
dodaju.
- Na pitanje ima li više takvih preduzetnika i u okolnim seli-
ma, kažu da su se, osim Salakovca i Smoljinca, sva ostala sela
opredelila za rad u inostranstvu. To što nema više malih predu-
zetnika u okolnim selima, Stević objašnjava "negativnom ener-
gijom, lošom atmosferom, malo je pozitivnih ljudi". Misli da bi
privredu preporodila porodična preduzeća. Stević smatra da do
skoro niko nije ni forsirao priču o maloj privredi, svi su se bavili
trgovinom, mnogi su zazirali da budu privatnici, bojali se taksi,
poreza, administrativnih komplikacija
O gastarbajterima
- Zašto gastarbajteri ne ulažu ovde u privredu? Mnogi ga-

starbajteri pričaju da bi nešto ovde započeli ali ne znaju šta. Po
njihovom mišljenju ljudi se plaše korupcije, lošeg poslovanja,

velika je bila inflacija. "Što bi neko ulagao pare i kako da ulaže
u neposlovno okruženje. Niko ništa nije uradio da privuče te lju-
de. Ima gastarbajtera koji bi vratili svoju decu i uložili ovde pa-
re, pa dođu i pitaju nas – šta bismo mogli da radimo? Kažemo –
odkud znamo šta biste mogli da radite. I oni koji su počeli ovde
da rade i oni su počeli sa rizikom". Potom dodaju: "treba neko
da uputi te ljude u šta bi ulagali, šta je deficitarno pa da mogu da
to započnu, ali to niko ne zna da im kaže, da im ukaže na to, da
neko popiše šta je deficitarno od poslova u nekom kraju pa da ih
na to upute. Što mladi šokolovani ljudi ne urade takvu analizu,
da ih neko plati". Stević smatra da bi to trebalo da se uradi, da to
nije tako komplikovano, uradiiti po regijama ili opštinama. "Sa-
mo da se pojavi podatak, ništa drugo – ovo je suficitarno ovo
deficitarno zanimanje, lepeza poslova, ne obezbeđujemo im tr-
žište, moraju da rizikuju, ali da im ukažemo na ono šta se proiz-
vodi a šta ne, šta se izvozi a šta ne, šta se radi kroz saradnju s
drugima i slično, da bi svako ko želi da radi imao interesa i po-
trebe za takvim informacijama".
- Smatraju da su se ljudi plašili nesigurnih investicija i admi-
nistrativnih prepreka i komplikacija, ali da treba da se krene u
kampanju da se gastarbajterima ukaže šta je potrebno, šta može
da se radi, da se da neka podrška tim ljudima ako hoće da se
vrate da rade. Mnogi bi se vratili da ulože ako bi videli interes
društva da se im pomogne. "To ne znači da će ga iko sačuvati
od poslovnog rizika, mora da se bori pa ako propadne – propad-
ne, ali mora da se ohrabre da se nešto pokrene". Dodaje da mu
se čini da su u 90% slučajeva firme u selu otvorene novcem iz
inostranstva.
- Možda bi se pod takvim uslovima neki i vratili, ali teško je
to. Roditelji su spremni da svojoj deci daju pare da se vrate sa
svojim porodicama da ovde nešto počnu privatno da rade. Rodi-

telji po Stevićevom mišljenju pate za tim, a deca već ne, oni su
se snašli tamo i ne vraća im se. Dakle, morala bi ovdašnja vlast
da uloži napor da ih ubedi, da ih privuče mogućnostima za rad i
investiranje.
- Sale Stević ima o tome i ovo mišljenje: kaže da postoji i
drugi problem, ti gastarbajteri su išli bez dece, ovde ostavljali
decu i babe i dede, sve i da su hteli nisu imali kome da šalju pa-
re za ulaganje u privredu jer nije imao ko da radi. Zato su od-
mah ulagali da kupe još zemlje, pa da izgrade kuću nadajući se
povratku, i tako su zarobili pare, ali ni tada ih nije niko forsirao
za privatni biznis. "Gastarbajteri su ljudi koji su bez ikakve ško-
le otišli preko. Nisu imali posao, najneškolovaniji su otišli. Sa
takvom svojom svešću i znanjem, oni nisu znali bolje". Po Ste-
vićevom mišljenju već 80-ih je moglo da se ulaže u privatni po-
sao u Srbiji ali ih niko nije podsticao, neki su krenuli sa privat-
nim biznisom tek početkom 90-ih.
- Mogućnost da se neko od gastarbajtera vrati, po njihovom
mišljenju, jeste ako tamo ostanu bez posla, nemaju po tri mese-
ca platu, bude velika kriza pa ne mogu više tamo da plaćaju sve
svoje dažbine, možda neko izračuna da mu se više isplati da se
vrati u selo u svoju kuću. Ljudi koji su otišli u penziju vraćaju
se povremeno da uživaju u tim kućama koje su napravili. "Ali
srednje i mlađe generacije su realnije: ne prave više kuće ovde;
tamo rade, uzeli su veće stanove, deca idu u vrtiće, škole, imaju
auto, letuju u inostranstvu, sređuju tamo svoj život, većina troš-
kova se pokriva iz plate i ne ostaje mnogo da se uštedi, više ne
može da se odvoji da bi se ovde gradile kuće. Svi su oni zaduže-
ni kreditima, jer nemaju dovoljno para ni veliku ušteđevinu, pa
žive od kredita koji su mnogo povoljniji nego kod nas".
- Prva generacija gastarbajtera, koja je živela krajnje skrom-

no, u garsonjerama, odricala se da bi u selu sazidali kuće. "Ljudi
su želeli da naprave te kuće, uložili su pare u to, želeli da poka-
žu uspeh i rezultat svog rada, da se dokažu. Ljudi su se žrtvovali
za to, uzimali kredite". Danas mlađi kažu – imamo probleme s
tim kućama, treba da plaćaju poreze i druge obaveze, a niko ne
živi u njima. To najviše smeta srednjoj i mlađoj generaciji. Neki
čak i ruše neke delove kuće da bi plaćali manji porez, ili razmiš-
ljaju šta s tim da rade jer kuće u selu ne mogu da izdaju kao kad
bi imali kuću npr. na Srebrnom jezeru. Prodaja tih kuća u selu
ne bi mogla da prođe, a niko neće da dođe da radi tu zemlju.
- "Svako ko radi u inostranstvu obavezno će vam reći da će
da se vrate, da će da rade poljoprivredu, da kupe svinje i ovce",
kažu – "mi kad budemo došli videćete kako mi radimo...", ali se
vrlo malo njih vratilo. Vratili su se oni kojima su i deca u ino-
stranstvu pa da bude nekog u kući, a oni kojima su deca ovde
ostala teško se vraćaju, nema se da se preživi, ne mogu da žive
zajedno odvikli se od zajedničkog života, a nema ni para. S dru-
ge strane, naši sagovornici se pitaju koliko je naše dece tamo
obrazovano i školovano i kakve poslove rade. "Deca završavaju
navrat-nanos neke osnovne škole, tamo nije stekao ni za srednju
školu, tamo niko ne radi lepe poslove". Ipak, dodaju, u Austriji
svi dobijaju leti 14. a za Božić 15. platu, imaju "kratku radnu
nedelju" kada petkom rade do 12, i "dugu" kada rade do 17, vi-
kend slobodan, "izađu i šetaju po Beču, vide lepe kuće, ulice, iz-
loge, idu na izlete – što bi se vraćali?" Smatraju da je bolje bilo
dok su porodice bile razdvojene, onda je imalo smisla da se vra-
te, sad kada su cele porodice otišle niko više ne dolazi. Kada do-
đu na pet dana "pametuju" – ovde nema diciipline, nema čisto-
će, i sl.
- Ističu da po njihovom saznanju "muškarci hoće da se vrate,

a žene ne žele. One se pitaju šta ovde da rade. Tamo prošetaju,
lepše ime je, tamo ima svoju platu a ovde retko koja radi, naše
žene ovde ne rade, a tamo se oseća ekonomski slobodnija, zani-
mljivije im je, gleda lepe izloge, ima više sadržaja. Muški bi se
vratili, žene nikako. Osim toga tamo žene drži i porodica – deca
i unuci".
- Šta je za gastarbajtere uspeh? Pitanje je da li cene uspeh
kroz finansijski momenat ili kroz porodicu. Ćirković kaže da u
poslednje vreme govore: "Pa bar živim u Beču, mogu da izađem
u lep grad i svašta vidim".
V Beč, Austrija
Gastarjbajter je u glavi, to je stil života
Darko Markov, Pančevac rodom, pisac i pesnik, glumac u

monodrami rađenoj prema njegovom romanu Sumrak u bečkom
haustoru, osnivač udruženja Reč, boja, ton i vozač taksija, bio je
prvi koji se ljubazno odazvao na našu molbu da, prilikom radne
posete Beču (u okviru projekta), razgovaramo o gastarbajterima
i o životu naših ljudi u Austriji. Srele smo se s njim u kafeu Alt
Ottakring u 16. becirku – bečkom okrugu u kome živi veliki
broj naših ljudi. Darko Markov je bio izuzetno prijatan i zani-
mljiv sagovornik, predusretljiv da nam pomogne i oko drugih
kontakata u Beču – sa gospodinom Srđanom Mijalkovićem i
drugim članovima udruženja Prosvjeta i s gospodinom Draga-
nom Miškovićem, predsednikom Srpskog kulturnog foruma.
Darkova baba je bila gastarbajter, otišla je posle razvoda od
muža 1966. godine, a otac je kao inženjer hemije došao za njom
1967. godine. Bili su u Beču 6 godina i kada je Darko trebalo da

krene u školu vratio se s ocem za Pančevo. Dolazio je redovno
za letnje raspuste kod bake, govorio nemački, poznavao grad.
Rešio se da ode u Beč 1993. godine jer nije želeo da ide na
front, a otac je ostao bez posla. Napustio je fakultet i doselio se
u babin stan koja se upravo penzionisala i spremala da se vrati u
Srbiju. Nije mislio da ostane dugo. Desilo se da je nekom prija-
telju nosio neke papire u firmu u kojoj je radio. Zapazio ga je
šef, čuo da priča nemački i zadržao ga na poslu. Dobio je papire
za 10 dana i počeo da radi u fabrici, "12 sati punio sam neke tu-
be", usput aludirajući na film Čarlija Čaplina "Moderna vreme-
na". Tako je počeo. Kasnije je menjao poslove. Piše pesme i ro-
mane, sarađuje s kulturno-prosvetnim udruženjem Prosvjeta ko-
ji mu daju podršku za njegovu pozorišnu predstavu – monodra-
mu, a od pre dve-tri godine počeo je da sarađuje u srpsko-crno-
gorsko-bosansko-hrvatskom magazinu Kosmo 1 (ko smo?) koji
izlazi u Beču. Danas živi u 14 becirku, oženjen je i ima sina i
ćerku. Kaže da se "žrtvovao zbog dece", napustio stari posao i
počeo da vozi taksi da bi bolje zaradio i obezbedio deci dobre,
elitne škole (sin mu je košarkaš i ide u sportsku gimnaziju). Su-
pruga nije 7 godina mogla da dobije posao i da bi njoj olakšao
boravak uzeo je austrijsko državljanstvo. Za sebe kaže da je
"prelomio" – vratiće se za Srbiju čim izvede decu na put.
Na naše pitanje – da li je on gastarbajter, kaže: "nisam ga-
starbajter", ne zato što se stidi tog izraza, već što smatra da po-
stoje razlike između naših radnih migranata. "Svi mi ovde radi-
mo, svi ’arbajtujemo’, ali gastarbajter je u glavi, to je filozofija i
stil života. To je čovek koji radi od 7 do 18, gradi kuću u svom
selu, petkom putuje kombijem kući, živi mučenički život, kad
1
http://www.kosmo.at
dođe u Srbiju očekuje da ostavi neku uspomenu na sebe, tamo je

raspojasan, a ovde je manji od miša. Otac ne zna nemački ili
priča brutalni nemački, sin ne zna srpski. Otac ne zna njegov
problem da shvati, zašto priča s njim na nemačkom? Gastarbaj-
ter treba u glavi mnogo da promeni, da promeni način života.
Gastarbajter je onaj koji jednom godišnje ode na godišnji odmor
i onda počne da sve kritikuje. Ako je rođen ovde od gastarbajte-
ra njemu su roditelji odmah nametnuli takav stil života. Nije
imao prilike drugo da upozna. Druga generacija retko odlazi za
Srbiju. Treća generacija su "mutanti" što su pokupili najgore od
Srba i Austrijanaca, oni nemaju više kontakta sa Srbijom. ’Baš
mi lepo bilo u Srbiji kod babe i dede’ kaže ali nema emocional-
ne vezanosti, on se vraća ovde". "Mogu ja da radim u Merkuru,
on da radi u Merkuru. E sad kako ću ja kad izađem iz tog Mer-
kura biti obučen, kako ću se ja ponašati, šta ću ja čitati, to je raz-
lika..." Priča Darko anegdotu o tome kako su se naši ljudi "poš-
vabili": vozio taksijem neke naše ljude i pita jednog od njih, Ci-
gu – "na kom jeziku u sebi razmišljaš? Kaže Ciga – pa na ne-
mačkom – pa se onda zaprepasti – ijuu, kuku bože pa ja sam
Švaba!"
O problemu akulturacije, o deci gastarbajtera, o ispoljavanju
nacionalizma, a pre svega o znanju jezika, Darko gorko komen-
tariše. Smatra da su "Srbi podložni asimilaciji a ne integraciji.
Mi imamo bolesno shvatanje da se mi svega našega stidimo, sa-
mo smo mi takvi, to neće ni Turčin, ni Italijan, ni Grk, niko, po-
stoji taj dodvoravački mentalitet koji postoji u nama. U mojoj
kući se ni reč nemački ne priča, ne zato što imam antagonizam,
već zato što sam video kakva je posledica tih rascepljenih lično-
sti, kakav je to haos u glavama, kakva su ta deca koja pomešaju
oba jezika. Video sam kako ta deca postaju rascepljene ličnosti,
ja ih posmatram, slušam ih svaki dan. Ne znaju srpski, a rodite-
lji su im najveći Srbi krste se i kite se zastavama,a onda padnu

na prvom ispitu – dete im ne zna srpski, ne zna ni dve da sroči.
To je iz dva razloga: taj kompleks niže vrednosti, a drugi da se
dokaže, da se dodvori. Pitam komšinicu iz Jagodine, devojčica
ne zna ni reč srpskog da kaže, ’zašto joj to radiš’ – a ona kaže –
’pa oni su ovde’, a jezik je duša čovekova, kako da se on identi-
fikuje, šta vredi, ne može da se zove više Srbin, njemu nije više
dostupna ni knjiga, ni film. To je problem 90% dece ovde, mo-
gu da se nekako sporazumeju ali jedva sastavljaju rečenicu na
srpskom..."
"Mi moramo u porodici u kući da se promenimo, da izgradi-
mo deci jasnu definiciju identiteta. Deca čuju oca da kune
Austriju, kada ode u Srbiju psuje Srbiju; jedno čuje u školi, dru-
go na ulici, treće vidi; u njegovoj glavi je haos, priča tri reči na
nemačkom dve na srpskom; pokupi najgore od nas i najgore od
Austrijanaca. Tu napravite užasan koktel. Pokupi uličnu, prole-
tersku austrijsku notu, pokupi ono naše novokomponovano. Ali
dajte taj nacionalizam naš kanališite, da se ne tuče na utakmici,
ne pljuje drugog, ne piše grafite. Kada je siguran u svoj identitet
onda mu niko ne smeta, može da živi pored bilo koga..."
O srednjoj generaciji i njihovoj deci kaže: "Niko od njih ne
govori jezik kako treba, od ovih što su kao mali došli u inostran-
stvo. Uglavnom su zanatlije, što pre da počnu sa poslom, da sa-
grade kuću". Polazi do sebe: da je ostao u Beču s ocem i babom,
išao ovde u školu, šta bi on znao, šta bi naučio. "Šta je taj naš
čovek koji je ostao mogao da nauči, nego daj što pre da počne
da radi. Većina naše dece završe kao automehaničari ili vozači
kamiona, bravar, instalater. Nađu posao, ali ostanu na tom ni-
vou. Da biste ovde opstali radite od 8 ujutru do 6 uveče. Pa onda
pogrešna filozofija – da ovde zaradim i da napravim kuću dole.
Nemaju vremena za decu, krene se u lošu školu, nemaju radne
navike, suzi im se manevarski prostor i završe na nekom zanatu,

već sa 17 ili 18 godina dobije platu, podigne kredit, kupi BMV,
onda ga slupa pa problemi, ulazi u kredite, ide u klubove i koc-
karnice na automate i u diskoteke, roditelji ih teraju da se rano
ožene, opet uzme kredit napravi bogatu svadbu i onda krenu no-
vi problemi".
Promene su doneli oni što su došli 90-ih. Od pre 10-15 godi-
na stari gastarbajterski obrazac se promenio. Novi doseljenici se
drugačije ponašaju prema svojoj deci. Darkova deca do šeste
godine nisu znala nemački a sada ga odlično govore jer im je
dao dobru osnovu u maternjem jeziku. Shvatio je takođe da svo-
ju decu mora da pošalje u elitne škole. Ljudi počinju ovde da
kupuju kuće i stanove. Situacija se ipak "kudikamo promenila".
Na naše pitanje kako se ovde shvata integracija, slikovito i
ironično odgovara: "Slavica kupi kuče i priča nemački s njim –
to je otprilike integracija. Smejurija. To o čemu se najviše priča
toga nema. Austrijanci to shvataju tako da ja treba u svojoj kući
s decom da pričam nemački, da se divim svemu ovde, i na po-
men nečeg našeg oni kažu – e čekaj, ti si ovde... Stalno se javno
insistira da svi imaju jednaka prava a kada kreneš da to realizu-
ješ vidiš koliko tu ima začkoljica i prepreka da se deca gastar-
bajtera školuju u boljim školama. Austrijanci vole da pitaju – da
li vam se ovde sviđa, a ako kažete da vam se ne sviđa oni se na-
ljute, pitaju šta onda tu tražite".
Skreće nam pažnju da se izraz "gastarbajter" više ne koristi u
Austriji. U Zakonu se oni zovu ljudi s migracionim poreklom –
Nationmigrationenherkunft, u običnom, dnevnom govoru oni su
auslenderi – stranci, ali taj izraz "je malo ponižavajući". Fran-
cuzi, Amerikanci, Englezi – oni su fremde (stranci), ali Turčin
je "auslender", kao i mi. Mi njih zovemo Švabe, a oni nas Čuši
– Scheisstschuss – "usrani Čuševi", "govnarski Čuševi". "To je
njima omiljena reč – kao psovka. Ako bacite papir na ulicu, pre-
sečete mu put, pričate glasno, to će vam reći, to im je omiljeno".
Malo se druži s Austrijancima, bez obzira što će mnogi reći
drugačije "to nije tačno i to ne zato što mi nećemo s njima da se
družimo, već neće oni. Oni vas neće slagati ali neće ni da se dru-
že, sve se svodi na neku kurtoaziju. Pokušavaju naši, dovode ih
na naše svdabe. Ali, ima i s naše i s njihove strane problema". Ka-
že da o nama nema pozitivnog mišljenja i postoje strašne predra-
sude prema Srbima i Srbiji, "vidi im se na licu makar da ništa ne
kažu, ne vole nas". Smatra da specijalno prema nama imaju neki
animozitet, što nama zameraju to ne zameraju Kinezima, Turci-
ma.
O Srbima u Beču kritički komentariše: "Srbi u Beču su ne-
kompaktni, posvađani, razdvojeni. Mi smo užasno podeljeni, za-
vidimo jedni drugima, svako za sebe misli da je najvažniji, po-
stali smo zatvoreni i nepoverljivi. Svađaju se koliko je ko dobio
para iz austrijskog fonda, dođu na neku manifestaciju, igraju ko-
lo pa se posvađaju i potuku. Taj sindrom je u nama, Nažalost to
smo mi, podeljenost, to ne može da se izleči, da li ti sukobi, da
li to što smo od velikih sila varani, da li je to naša istorija koju
smo preživeli, postali smo zatvoreni... Naše ponašanje je ovde
dezorijentisano, kao i naša država. Svi drugi narodi imaju neku
strategiju..." Kao ilustraciju naše posvađanosti i razjedinjenosti
navodi poznatu činjenicu da su se i naši sveštenici u Beču svoje-
vremeno bili posvađali pa su "nas Austrijanci stavili pod protek-
torat". To je trajalo do pre nekih desetak godina. "Tada dobije-
mo ponovo nezavisnost. Otac Drago, tih i miran čovek, uspeo je
da to izdejstvuje. Trebalo je da se ode na potpisivanje nezavi-
snosti ali nije došlo dovoljno naših ljudi – nije bilo kvoruma.
Posle mesec dana otac Drago zamoli sve ljude sa liturgije da svi
krenu da bi bilo kvoruma, i nekako se to potpiše. Danas u Beču

postoje tri srpske crkve, i prepune su" kaže Darko.
"Naš čovek je ovde prihvatio red, on je to prihvatio, ali je po-
tisnuo svoj haos i čim pređe granicu to odmah prokuva u njemu i
odmah baci papir, pljuje na ulicu i ostalo čim dođe u Srbiju. Mi
shvatimao državu da je to nešto što treba da opljačkamo, a Austri-
janac to tako ne misli, on shvata državu kao svoj sistem, imaju taj
viši nivo, odgovornost i svest da štite i čuvaju svoju zemlju". A
potom hvali Turke kako su dobro organizovani i kako se drže i
pomažu između sebe: "Turci su došli da ostanu, kupe, uzmu. Tur-
ci su veoma složni, imaju novca, moćni, povezani. Pomažu jedni
druge, efendija mu da novac 15 000 maraka da se oženi Austri-
jankom –’ kada dobiješ boravak i posao ti ćeš vratiti novac i da-
vati svakog meseca po 200-300 evra u taj fond’. Iz tog fonda po-
mažu novopridošle. Turci drugačije razmišljaju, kupuju sve loka-
le koje Austrijanci zatvaraju. Organizovani su i složni". Dodaje
da "muslimanima ne mogu više ništa, moćni su, udruženi, ujedi-
njeni, prave svoje organizacije i paralelne institucije ovde, ja
Austrijanicma kažem – mi ćemo se vratiti ali oni će vam ostati".
Na temu kulturne politike, Darko kaže da je od pre 3-4 godi-
ne počelo masovno osnivanje udruženja i klubova koji imaju
prosvetne, kulturne, neke i političke pretenzije, i mahom mena-
džerske funkcije. On je osnovao udruženje Reč, boja, ton koje
nema političke ambicije već umetničku namenu. Imao je vinski
podrum, dovodio muzičare i glumce. "Počeli ljudi da se oku-
pljaju, fali im, imali smo dobru energiju, svirali gitare, zvali
umetničke predstave". Austrija finansira osnivanje i rad tih
udruženja u duhu proklamovane integracije i multikulturalizma,
dok naša ambasada ne učestvuje u tom finansiranju. Pita se "šta
Srbi u Austriji imaju od tih fraza ambasadora, svi govore – dija-
spora, a šta je konkretan plan, šta to nama znači ovde? Šta znači
kulturna politika? Ipak, promenila se situacija, postoje sada i ne-

ka drugačija udruženja koja vode računa o elitnoj kulturi i umet-
nosti, dok su se nekada naši klubovi svodili na folklor, roštilj i
tombolu."
Šta smatra srpskim vrednostima? "Kultura, jezik, književ-
nost, verska tradicija na zdrav način". Smatra da smo kreativni i
da ništa ne zaostajemo za nekim prosečnim evropskim narodom
i da konačno državu treba da počnemo da doživljavamo kao
nešto naše, naše dvorište a ne nešto što treba opljačkati.
Šta mu se sviđa u Beču? Klima, izvanredna infrastruktura i
komunalna služba razvijena do perfekcije, sjajan saobraćaj, bri-
nu se o prirodi, odavde je pola sata do Madžarske i do Češke,
ovde mu je raznovrsnije, ima da kupi naše novine, burek, plje-
skavicu, ima svoje ljude, ima 3-4 sata do Subotice, ima kvalitet
života.
LITERATURA I IZVORI
Abrahams, Roger. 1981. Story and History: A Folklorist’s View.

Oral History Review 9: 1-11.
Alsop, Christiane K. 2002. Home and away: self-reflexive auto-
/ethnography. Forum Qualitative Sozialforschung/Forum:Qu-
alitative Social Research [Online Journal], 3(3), Art. 10,
http://nbnresolving.de/urn:nbn:de:0114-fqs0203105.
Anić, Josip i Andrina Pavlinić-Wolf. 1986. Socijalni i individual-
ni problemi djece migranata. Migracijske teme 2 (1): 43-59.
Антонијевић, Драгана. 2000. "'Сватовац' и гламурозна венча-
ња – свадбени феномени у североисточној Србији". У
Животни циклус. Реферати бугарско-српског научног
скупа 12-16. јуни 2000, 251-264. София: Етнографския
институт с музей при БАН - Београд: Етнографски
институт САНУ.
Antonijević, Dragana. 2009. Okviri proučavanja ličnih i porodič-
nih priča o materijalnom gubitku i porazu. Etnoantropološki
problemi, n. s. 4 (1): 13-35.
Antonijević, Dragana. 2011a. Gastarbajter kao liminalno biće:
konceptualizacija kulturnog identiteta. Etnoantropološki pro-
blemi, n.s. 6 (4): 1013-1033.
328 Literatura
Antonijević, Dragana. 2011b. "Teorijsko-hipotetički okvir za pro-

učavanje kulturnog identiteta gastarbajtera". U Kulturni iden-
titeti kao nematerijalno kulturno nasleđe, Bojan Žikić (ur.),
27-42. Beograd: Srpski genealoški centar i Odeljenje za etno-
logiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beo-
gradu.
Антонијевић, Драгана. 2012. Фактори изградње културног
идентитета радних миграната из Србије. Етнолошко-
антрополошке свеске 20, н.с. 9: 21-34.
Antonijević, Dragana, Ana Banić-Grubišić i Marija Krstić. 2011.
Gastarbajteri – iz svog ugla. Kazivanja o životu i socio-eko-
nomskom položaju gastarbajtera. Etnoantropološki problemi,
n.s. 6 (4): 983-1011.
Appadurai, Arjun. 1996. Modernity at Large. Minneapolis: Uni-
versity of Minnesota Press- Public Worlds.
Banić Grubišić, Ana. 2011. Jedna drugačija gastarbajterska priča:
Romi gastarbajteri – transnacionalna manjina u transmigraciji.
Etnoantropološki problemi, n.s. 6 (4): 1035-1054.
Banić Grubišić, Ana. 2012. O slučaju "obrnute" upotrebe "foto-
grafskog izmamljivanja": razmišljanja o ulozi i značaju vizu-
elne građe u terenskom istraživanju. Etnološko-antropološke
sveske 19, n.s. 8: 47-63.
Banić Grubišić, Ana i Marija Krstić. 2011. "Radionica ’Gastar-
bajteri – šta znamo o njima?’ Istraživanje stavova/predstava
studenata etnologije i antropologije o gastarbajterima". U Kul-
turni identiteti kao nematerijalno kulturno nasleđe, Bojan Ži-
kić (ur.), 179-198. Beograd: Srpski genealoški centar i Odelje-
nje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univer-
ziteta u Beogradu.
Bauböck, Rainer. 2003. Towards a Political Theory of Migrant
Transnationalism. International Migration Review. Transna-
tional Migration: International Perspectives 37 (3): 700-723.
Berry, John W. 2001. A Psychology of Immigration. Journal of

Social Issues 57 ( 3): 615–631.
Bošković-Stulli, Maja. 1985. Pirčanja o životu. Iz problematike
suvremenih usmenoknjiževnih vrsta. Književna kritika 5: 137-
164.
Božović, Ratko. 1998. Lavirinti kulture. Beograd: Fakultet poli-
itčkih nauka – Čigoja štampa.
Bratić, Dobrila i Miroslava Malešević. 1982. Kuća kao statusni
simbol. Etnološke sveske IV: 301-309.
Brettell, Caroline. 2003. Anthropology and Migration: Essays on
Transnationalism, Ethnicity, and Identity.Walnut Creek: Alta-
mira Press.
Brettell, Caroline and James Hollifield. 2000. Introduction in Mi-
gration Theory: Talking Across Disciplines, Caroline B. Bret-
tell and James F. Hollifield (eds.), 1-26. New York-London:
Routledge.
Brunnbauer, Ulf. 2012. "Labour Migration and Transnationalism
in the Balkans. A Historical Perspective". In Migration and
Identity. Historical, Cultural and Linguistic Dimensions of
Mobility in the Balkans, P. Hristov ed., 11-24. Sofia: Institute
of Ethnology and Folklore Studies with Ethnographic Muse-
um Bulgarian Academy of Sciences – Paradigma.
Burke, Kenneth. 1931. Counter-statement. University of Chicago
Press.
Burke, Kenneth. 1969. A Rhetoric of Motives. University of Cali-
fornia Press.
Cassarino, Jean-Pierre. 2004. Theorising Return Migration: The
Conceptual Approach to Return Migrants Revisited. Internati-
onal Journal on Multicultural Societies (IJMS) 6 (2): 253-
279.
330 Literatura
Castles, Stephen. 1986. The Guest-Worker in Western Europe:

An Obituary. International Migration Review 20 (4): 761-778.
Castles, Stephen. 2004. The Factors that Make and Unmake Mi-
gration Policies. International Migration Review 38 (3): 852-
884.
Castles, Stephen. 2006. Guestworkers in Europe: A Resurrection?
International Migration Review 40 (4): 741-766.
Castles, Stephen and Mark J. Miller. 2003. The Age of Migration:
International Population Movements in the Modern World.
3rd ed. New York: The Guilford Press.
Cerase, Francesco. 1974. Expections and Reality: A Case Study
of Return Migration from the Unites States to Southern Italy.
International Migration Review 8 (2): 245-262.
Chindea, Alin, Magdalena Majkowska-Tomkin, Heikki Mattila,
Isabel Pastor. 2008. Migration in Serbia: A Country Profile,
ed. Sheila Siar. International Organization for Migration
(IOM).
Christou, Anastasia. 2008. Spaces of Europe – Places of Home-
land: Greek-Danish Diaspora Life in Narratives of Home and
Return. International Journal on Multicultural Societies
(IJMS) 10 (2): 194-207.
Clements, Wiliam M. 1980. Personal Narrative, the Interview
Context, and the Question of Tradition. Western Folklore 39
(2): 106-112.
Cohen, Rina and Gerald Gold. 1997. Constructing Ethnicity:
Myth of Return and Modes of Exclusion among Israelis in
Toronto. International Migration 35 (3): 373-394.
Colton, Nora Ann. 1993. Homeward Bound: Yemeni Return Mi-
gration. International Migration Review 27 (4): 870-882.
Constant, Amelie and Douglas Massey. 2002. Return Migration

by German Guestworkers: Neoclassical versus New Econo-
mic Theories. International Migration 40 84): 5-38.
Cwerner, Saulo B. 2001. The Times of Migration. Journal of Et-
hnic and Migration Studies 27 (1): 7-36.
Čačić, Jadranka. 1988. Francuzi, Jugoslaveni ili nešto treće? Mi-
gracijske teme 4 (3): 249-264.
Čapo Žmegač, Jasna. 2003. Dva lokaliteta, dvije države, dva do-
ma. Transmigracija hrvatskih ekonomskih migranata u
Münchenu. Narodna umjetnost. Hrvatski časopis za etnologi-
ju i folkloristiku 40 (2): 117-131.
Čapo Žmegač, Jasna. 2005. ”Trajna privremenost u Njemačkoj i
povratak hrvatskih ekonomskih migranata”. In Stanovništvo
Hrvatske - dosadašnji razvoj i perspektive, Živić, D. et al
(eds.), 255-273. Zagreb: Institut društvenih znanosti Ivo Pilar.
Čapo Žmegač, Jasna. 2007. Spanning National Borders: Split Li-
ves of Croatian Migrant Families. Migracijske i etničke teme
23 (1-2): 33-49.
Čapo Žmegač, Jasna. 2010. "Return Migration: The Changing Fa-
ces and Challenging Facets of a Field of Study". In Migration
in, from, and to Southeastern Europe, Klaus Roth and Jutta
Lauth Bacas (eds.), Part 2, Ways and Strategies of Migrating.
Ethnologia Balkanica 14: 227-245.
Čapo, Jasna. 2012. "Not a Soul Can Plan to Return for Sure!” Do-
uble Homing Desire of Croatian Migrants in Germany. In Mi-
gration and Identity. Historical, Cultural and Linguistic Di-
mensions of Mobility in the Balkans, Petko Hristov ed., 38-48.
Sofia: Institute of Ethnology and Folklore Studies with Ethno-
graphic Museum Bulgarian Academy of Sciences – Paradig-
ma.
332 Literatura
Daniel, Ondřej. 2007. "Gastarbajteri: Rethinking Yugoslav Eco-

nomic Migrations towards the European North-West through
Transnationalism and Popular Culture". In Imaging Frontiers,
Contesting Identities, S. G. Ellis and L. Klusáková (eds.),
277-302. Pisa: Pisa University Press.
Davidović, Milena. 1999. Deca stranih radnika. Druga generaci-
ja jugoslovenskih ekonomskih emigranata u zemljama Zapad-
ne Evrope. Beograd: Institut društvenih nauka – Centar za so-
ciološka istraživanja.
Delijež, Rober. 2012. Istorija antropologije. Beograd: XX vek.
Dobrivojević, Ivana. 2007. U potrazi za blagostanjem. Odlazak
jugoslovenskih državljana na rad u zemlje zapadne Evrope
1960-1977. Istorija 20 veka 2: 89-100.
Драгишић, Петар. 2010. Клубови југословенских радника у
западној Европи седамдесетих година. Токови историје 1:
128-137.
Дрљача, Душан 1975. Село Љубичевац у Дунавском Кључу.
Развитак 15 (4-5): 51-57.
Drljača, Dušan. 1982. Danac K.U. Šjerup o vrednosnom sistemu
Ljubićevčana. Etnološke sveske 4: 167-175.
Dumančić, Tihomir. 1988. Socijalne posljedice bilociranosti mi-
grantske obitelji – socijalno ugrožene bilocirane migrantske
obitelji. Migracijske teme 4 (3): 265-273.
Erdei, Ildiko. 2008. Antropologija potrošnje.Teorije i koncepti na
kraju XX veka. Beograd: XX vek.
Erdei, Ildiko. 2012. Čekajući Ikeu. Potrošačka kultura u postsoci-
jalizmu i pre njega. Beograd: Srpski genealoški centar i Ode-
ljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Uni-
verziteta u Beogradu, Etnološka biblioteka, knj. 64.
Flaherty, Michael G. 1987. Multiple Realities and the Experience

of Duration. The Sociological Quarterly, Conceptions of
Temporality in Sociological Theory, 28 (3): 313-326.
Foss, Sonja, Karen Foss, and Robert Trapp. 1991. Contemporary
Perspectives on Rhetoric, 2nd edition. Waveland. Dostupno
na: http://bradley.bradley.edu/~ell/burke.html
Garro, Linda C. 2000 a. Cultural Knowledge as Resource in Il-
lness Narratives. In Narrative and the Cultural Construction
of Illness and Healing, Cheryl Mattingly and Linda C. Garro
(eds.), 70-87. University of California Press.
Garro, Linda C. 2000 b. Remembering What One Knows and the
Construction of the Past: A Compairison of Cultural Consen-
sus Theory and Cultural Shema Theory. Ethos 28 (3): 275-
319.
Gic, Ludvig. 1979. Fenomenologija kiča. Beograd: BIGZ.
Glick Schiller, Nina, Linda Basch and Cristina Szanton Blanc.
1995. From Immigrant to Transmigrant: Theorizing Transna-
tional Migration. Anthropological Quarterly 68 (1): 48-63.
Gmelch, George. 1980. Return Migration. Annual Review of
Anthropology 9: 135-159.
Guarnizo, Luis Eduardo. 2003. The Economics of Transnational
Living. International Migration Review 37 (3): 666-699.
Guranizo, L. E., A. Portes and W. Haller. 2003. Assimilation and
Transnationalism: Determinants of Transnational Political Ac-
tion among Contemporary Migrants. American Journal of So-
ciology 108 (6): 1211-1248.
Herzog-Punzenberger, Barbara. 2003. Ethnic Segmentation in
School und Labor Market - 40 Year Legacy of Austrian Gu-
estworker Policy. International Migration Review 37 (4):
1120-1144.
334 Literatura
Ivanović, Vladimir. 2009. Zaključivanje sporazuma o angažova-

nju jugoslovenske radne snage sa SR Nemačkom. Hereticus.
Časopis za preispitivanje prošlosti VII (4): 25-40.
Ivanović, Vladimir. 2012. Geburtstag pišeš normalno. Jugoslo-
venski gastarbajteri u Austriji i SR Nemačkoj 1965-1973. Be-
ograd: Institut za savremenu istoriju.
Jambrešić-Kirin, Renata. 1995. Svjedočenje i povijesno pamće-
nje: o pripovjednom posredovanju osobnog iskustva. Narodna
umjetnost 32 (2): 165-187.
Jonjić, Pavao. 1988. Identifikacija "gastarbeitera". Migracijske te-
me 4 (3): 285-291.
Juul, Kristine. 2011. From Danish Yugoslavs to Danish Serbs:
National Affiliation Caught Between Visibility and Invisibi-
lity. Journal of Ethnic and Migration Studies 37 (2): 237-255.
Kim, Y. Y. 1977. Communication patterns of foreign immigrants
in the process of acculturation. Human Communication Rese-
arch 4: 66-77.
King, Russell. 2002. Towards a New Map of European Migra-
tion. International Journal of Population Geography 8: 89-
106.
King, Russell, Anastasia Christou and Janine Teerling. 2010. "We
took a bath with the chikens": Memories of chilhood visits to
the homeland by second-generation Greek and Greek Cypriot
"returnees". Global Networks 11 (1): 1-23.
Klimt, Andrea. 1989. Returning ‘Home’: Portuguese Migrant No-
tions of Temporariness, Permanence, and Commitment. New
German Critique 46: 47-70.
Klimt, Andrea. 2000. European Spaces: Portuguese Migrants’
Notions of Home and Belonging. Diaspora 9 (2): 259-285.
Ковач, Сенка. 2012. Сретење. Нови државни празник у јавном
дискурсу. Београд: Српски генеалошки центар и Одељење
за етнологију и антропологију Филозофског факултета

Универзитета у Београду, Етнолошка библиотека, књ. 59.
Ковачевић, Иван. 1985. Социјално-емфатичка функција
монументалних гробница. Етнолошке свеске 6: 81-87.
Ковачевић, Иван. 2011. Музеји и модернизација: дрес, трак-
тор и пластична лутка. Етноантрополошки проблеми н. с.
6 (2): 365-380.
Kovačević, Ivan i Marija Krstić. 2011. Između istorije i savreme-
nosti: antropološko proučavanje gastarbajtera u 21. veku. Et-
noantropološki problemi, n.s. 6 (4): 969-982.
Крстић, Марија. 2011. Дијаспора и радници на привременом
раду у иностранству: основни појмови. Етноантрополо-
шки проблеми, н. с. 6 (2): 295-318.
Крстић, Марија. 2013. "I'm a poor lonesome cowboy and a long
way from home…": српски документарни филмови о
гастарбајтерима (in press u Etnoantropološki problemi god.
8, sv. 2, 2013).
Levitt, Peggy. 2009. Roots and Routes: Understanding the Lives
of the Second Generation Transnationally. Journal of Ethnic
and Migration Studies 35 (7): 1225-1242.
Levitt, Peggy and Nina Glick Schiller. 2004. Conceptualizing Si-
multaneity: A Transnational Social Field Perspective on Soci-
ety. International Migration Review 38 (3): 1002-1039.
Lewis, David J. and Andrew J. Weigert. 1981. The Structures
and Meanings of Social Time. Social Forces 60 (2): 432-
462.
Marković, Predrag. 2005. Gastarbeiters as the Factor of Moderni-
zation in Serbia. Istorija 20. veka 2: 145-163.
Marković, Predrag. 2009. Izgubljeni u transmigraciji? Srpski ga-
starbajteri između svetova. Hereticus. Časopis za preispitiva-
nje prošlosti VII (4): 7-24.
336 Literatura
Marković, Predrag. 2012. Trajnost i promena. Društvena istorija

socijalističke i postsocijalističke svakodnevice u Jugoslaviji i
Srbiji. Beograd: Službeni glasnik.
Markus, Hazel R.1977. Self-schemata and processing information
about the self. Journal of Personality and Social Psychology
35 (2): 63-78.
Massey, Douglas S., J. Arango, G. Hugo, A. Kouaouci, A. Pelle-
grino and J. E. Taylor. 1993. Theories of International Migra-
tion: A Review and Appraisal. Population and Development
Review 19 (3): 431-466.
Medica, Karmen. 2010. "Sodobni integracijski procesi in kontro-
verznosti krožnih migracij". U Migranti v Sloveniji – med in-
tegracijo in alijenacijo, Karmen Medica, Goran Lukić in Mi-
lan Bufon (ur.), 37-56. Koper: Univerzitetna založba Annales.
Medica, Karmen i Goran Lukič. 2011. Migrantski circulus vitio-
sus. Delovne in življenske razmere migrantov v Sloveniji. Ko-
per: Univerzitetna založba Annales.
Mežnarić, Silva. 1985. Jugoslavenska sociologija (vanjskih) mi-
gracija – pokušaj sistematizacije. Migracijske teme 1 (1): 77-96.
Migration and Transnationalism: Opportunities and Challenges.
2010. International Dialogue on Migration, Intersessional
Workshop, 9-10 March 2010, 1-5, International Organization
for Migration (IOM).
Miller, Mark J. 1986. "Introduction" to Temporary Worker Pro-
grams: Mechanisms, Conditions, Consequences. International
Migration Review 20 (4): 740-757.
Milošević, Srđan. 2012. Dan državnosti (ili) Sretenje: ideologija vs.
hronologija. Etnoantropološki problemi, n.s. 7 (4): 999-1015.
Mol, Abraham. 1973. Kič: Umetnost sreće. Niš: Gradina.
Mos, Marsel. 1982. Sociologija i antropologija 2. Beograd: XX
vek.
Nikolić, Goran. 2009. Efekti iseljeničkih doznaka na ekonomski

razvoj Srbije. Hereticus. Časopis za preispitivanje prošlosti
VII (4): 69-84.
Nishida, Hiroko. 1999. A Cognitive Approach to Intercultural
Communication Based on Schema Theory. International Jo-
urnal of Intercultural Relations 23 (5): 753-777.
Novaković, Aleksandra. 2005. Gastarbajterske svadbe u selima u
okolini Požarevca. The Post. Studentski antropološki časopis
1: 31-36.
Pazarkaya, Yüksel. 2011. Traces that won’t go away. The Gastar-
beiter fifty years on. Dostupno na: http://www.eurozi-
ne.com/authors/pazarkaya.html
Popović, Nenad. 2008. Svijet u sjeni. Zagreb: Pelago.
Portes, Alejandro. 1997. Immigration Theory for a New Century:
Some Problems and Opportunities. International Migration
Review 31(4): 799-825.
Prop, Vladimir. 1982. Morfologija bajke. Beograd: XX vek.
Robinson, John. 1981. Personal Narratives Reconsidered. Journal
of American Folklore 94 (371): 58-85.
Romelić, Živka i Marko Stojanović. 1989. Neki elementi kulture
gastarbajtera Đerdapskih naselja. Etnološke svestke X: 197-
202.
Salt, John. 1989. A Comparative Overview of International
Trends and Types, 1950-80. International Migration Review
23 (3): 431-456.
Schierup, Carl-Ulrik. 1985. The Immigrants and the Crisis. Acta
Sociologica 28 (1): 21-33.
Smith, Michael Peter and Luis Eduardo Guarnizo. 1998. The Lo-
cations of Transnationalism. In Transnationalism From Be-
low, M. P. Smith and L. E. Guarnizo (eds.), Comparative Ur-
ban and Community Research V6, 3-31.
338 Literatura
Stahl, Sandra. 1977. The Personal Narrative as Folklore. Journal

of Folklore Institute 14 (1/2): 9-30.
Stark, Laura. 2005. Invisible Narratives in the Construction of
Past and Present. Ethnologia Fennica 32: 44-47.
Strauss, Claudia and Naomi Quinn. 1997. A Cognitive Theory of
Cultural Meaning. Cambridge University Press.
Sussman, Nan. 2000. The Dynamic Nature of Cultural Identity
Throughout Cultural Transitions: Why Home Is Not So Swe-
et. Personality and Social Psychology Review 4 (4): 355-373.
Sussman, Nan. 2002. Testing the cultural identity model of the
cultural transition cycle: sojourners return home. International
Journal of Intercultural Relations 26: 391–408.
Tannenbaum, Michal. 2007. Back and Forth: Immigrants’ Stories
of Migration and Return. International Migration 45 (5): 147-
175.
Thomson, Alistair. 1999. Moving Stories: Oral History and Mi-
gration Studies. Oral History, Migration, 27 (1): 24-37.
Teraoka, Arlene Akiko. 1989. Talking "Turk": On Narrative Stra-
tegies and Cultural Stereotypes. New German Critique 46,
Special Issue on Minorities in German Culture: 104-128.
Titon, Jeff Tod. 1980. The Life Story. Journal of American Fol-
klore 93 (369): 276-292.
Veblen, Thorstein. 1899. The Theory of Leisure Class. http:// xro-
ads.virginia.edu/~HYPER/VEBLEN/veb_toc.html
Vertovec, Steven. 2001. Transnationalism and Identity. Journal
of Ethnic and Migration Studies 27 (4): 573-582.
Vertovec, Steven. 2003. Migration and Other Modes of Transna-
tionalism: Towards Conceptual Cross-Fertilization. Internati-
onal Migration Review. Transnational Migration: Internatio-
nal Perspectives 37 (3): 641-665.
Vertovec, Steven. 2004. Migrant Transnationalism and Modes of

Transformation. International Migration Review 38 (3): 970-
1001.
Vuković, Drenka. 2005. Migrations of the labour force from Se-
bia. SEER – South-East Europe Review for Labour and Social
Affairs 4: 139-150.
Ward, Mark. 2010. Avatars and Sojourners: Explaining the Ac-
culturation of Newcomers to Multiplayer Online Games as
Cross-Cultural Adaptations. Journal of Intercultural Commu-
nication 23. Dostupno na: http://www.immi.se/intercultu-
ral/nr23/ward.htm
Watson, Karen Ann. 1973. A Rhetorical and Sociolinguistic Mo-
del for the Analysis of Narrative. American Anthropologist,
n.s. 75 (1): 243-264.
Wessendorf, Susanne. 2007. ’Roots Migrants’: Transnationalism
and ‘Return’ among Second-Generation Italians in Switzerland.
Journal of Ethnic and Migration Studies 33 (7): 1083-1102.
Zerubavel, Eviatar. 1987. The Language of Time: Toward a Se-
miotics of Temporality. The Sociological Quarterly, Concep-
tions of Temporality in Sociological Theory, 28 (3): 343-356.
Жикић, Бојан. 2011a. "Културни идентитети као нематеријал-
но културно наслеђе. Увод у истраживање и прелиминар-
ни резултати". У: Културни идентитети као немате-ри-
јално културно наслеђе, Бојан Жикић (ур). Београд: Срп-
ски генеалошки центар и Одељење за етнологију и антро-
пологију Филозофског факултета Универзитета у Београ-
ду, Етнолошка библиотека, књ. 62.
Жикић, Бојан. 2011b. Поимање културног идентитета,
културних вредности и друштвеног реда у Београду на
почетку XXI века. Antropologija 11 (2): 9-40.
340 Literatura
Жикић, Бојан. 2012 a. Мисао, култура, идентитет. Београд:

Српски генеалошки центар и Одељење за етнологију и
антропологију Филозофског факултета Универзитета у
Београду, Етнолошка библиотека, књ. 60.
Жикић, Бојан. 2012 b. Временска контекстуализација култур-
них представа о постсоцијализму, транзицији и евроинте-
грацијама у Србији. Етноантрополошки проблеми, н.с. 7
(4): 899-917.
IZVORI
Markov, Darko. 2010. Sumrak u bečkom haustoru. Sofia.

Gajić, Goran. 1991. Video jela, zelen bor. Bandur film – RTV Sr-
bija (igrani film).
Papić, Krsto. 1972. Specijalni vlakovi. Zagreb film (dokumentar-
ni film)
Petković, Aleksandar. Tamo i natrag. 1978. Film danas (igrani
film)
Žižić, Bogdan. 1977. Ne naginji se van. Croatia film – Jadran
film (igrani film)
"Svatovac" – časopis za promociju venčanja, Požarevac.
B92 / Blic, 15. 04. 2013. "Gastarbajteri poslali 2,7 mlrd. €". http://
www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2013&mm=04&dd=
15&nav_id=705117
Večernje novosti, 16. 01. 2010. "Celo selo kucka". http://www.
novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:262577-Celo-selo-
kucka
Večernje novosti, 19. 07. 2011. "Smoljinac: selo puno privrednika".
http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:338559-Smoljinac-
Selo-puno-privrednika
Večernje novosti 30. 09. 2012, "Gastarbajteri u Srbiju poslali 1,5

milijardi evra", http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/ ekono
mija/aktuelno.239.html:399216-Gastarbajteri-u-Srbiju-poslali-
15-milijardi-evra
Večernje novosti 2. 03. 2013. "Gastarbajteri otišli i ostali zauvek".
http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:422410-Srbija-
Vesti online, 5. 05. 2010, "Selo preduzetnika i zamkova", http:
//www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/50383/Selo
preduzetnika-i-zamkova#comment-info#comment –info
Vesti-online, 8. 08. 2010. "Potrošili trosoban stan za slavlje".
http://www.vesti-online.com/Dijaspora/drzava/Nemacka/Moj-
zivot/73160/Potrosili-trosoban-stan-za-slavlje
Vesti online, 5. 01. 2011. "U zavičaj praznih džepova".
http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/108229/U-zavicaj-
praznih-dzepova
Glas javnosti 26. 06. 2000. "Srpska svadba u srcu Evrope",
http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2000/06/27/srpski/R000
62601.shtm
Danas.rs, 29. 09. 2011. "Smoljinac: Izabrali zavičaj". http://www.
danas.rs/dodaci/branicevo/izabrali_zavicaj.59.html?news_id=
224731
DW, 9. 10. 2012. "Moja nemačka priča" –"Nemačka (nije) zemlja
migranata". http://www.dw.de/nema%C4%8Dka-nije-zemlja-
migranata/a-16293861
Migranti u Evropi – Eurostat, 8. 12. 2011. "Najviše Srba
imigranata u Austriji". http://www.euractiv.rs/eu-i-zapadni-
balkan/3252-najvie-srba-imigranata-u-austriji
Mondo, 18. 08. 2008. "Gastarbajterska svadba od 120 000
evra". http://www.mondo.rs/v2/tekst.php?vest=106793
STRANGER HERE, STRANGER THERE
Anthropological Research of Cultural
Identity of Guest Workers
Summarry
Half a century after first guest workers went to countries

in the Western Europe to work there, it is a good occasion
to make a summary and refocus research on this complex
phenomenon, which had various and diverse consequences
both in the countries of origin and the immigration
countries, respectively. Anthropological approach to the
migrations underscores both the structure and the activity, it
examines macro-social outcomes, and also strategies and
decisions on micro-social level, as well as social ties and
relations within which individuals behave. Peculiarity of
the anthropological "micro approach” lies in its "bottom-
up” frame of reference, since it focuses on individual and
group experiences of migrants and their families.
Anthropologists aim to make their research empirical and
ethnographically contextualized. Anthropology is interested
in the questions of who, how and why emigrates, it aims to
understand through experience ethnography what it means
to "be a migrant”, the meanings ascribed to it by the
migrants themselves, how they interpret and constitute their
identity, how they make sense of the conditions of their
344 Summarry
existence, as well as social and cultural changes resulting

from convergence of different migrant environments and
cultural values.
In addition to ethnographic observation and participation,
an important part of the anthropological methodological
approach consists of in-depth semi-structural and non-
structural interviews which result in migrants’ life stories.
Personal accounts provide an insight into the way
immigrants construct, invent, join and construct identities
from different sources, oftentimes coloring them with
profound ambivalences. Knowing the particularities of an
individual experience facilitates one to have better
understanding and make possible generalizations on the
level of group experiences, as evidenced by research in
ethnically and nationally different migrant stories, which
manifest high level of structural and narrative similarity and
uniformity, enabling researchers to establish that there is a
special oral genre of migrant stories.
As part of migration research, temporary work migrants
in Europe, known as guest-workers or gastarbeiters, are a
special subject matter. Different aspects of these specific
migrants coming from poor countries from Southern and
Southeastern Europe to seek work in Western Europe,
which was built, constructed and developed at a fast pace in
the second half of the 20th century, is a relatively well-
studies phenomenon in international literature. Specific trait
of this particular group of migrants lies in the temporariness
of their work and sojourn, which was emphasized by all the
receiving countries in Europe, since they did not want to
Stranger Here, Stranger There 345
turn guest-workers into permanently domiciled residents or

citizens. However, many of them stayed there, and their
number further increased as new ones arrived from their
homelands, but the key concept characteristic of these
migrants consists of the liminal temporariness, which
marks their life experiences in a very special way.
Serbian ethnology/anthropology principally dealt with

the problems of older migrations, particularly to overseas
countries (diaspora), as well as questions of status and
identity of the Serbian ethnic minority in the neighboring
countries. However, unskilled and low-skilled workers and
farmers going from these countries to seek temporary work
in Western Europe, that is, gastarbeiter phenomenon,
which is the central focus of interest in this book, was not
seriously or thoughtfully taken as a subject of research in
domestic ethnology/anthropology studies, for some pretty
unclear reasons.
Given that there is a want of ethnological and
anthropological papers on gastarbeiters in Serbia, the
project Neither Here, Nor There – Cultural Heritage and
the Identity of Gastarbeiter Population, which I was in
charge of, and which was financed by the Ministry of
Culture of the Republic of Serbia, aimed to determine the
conceptual content of the gastarbeiter cultural identity.
Research was also carried out as part of the project
Anthropological Research on Serbia – from Cultural
346 Summarry
Heritage to Modern Society, financed by the Ministry of

Science and Education of the Republic of Serbia.
I take cultural identity to be a set of standpoints, beliefs
and values that people have of themselves in relation to the
group that they belong to, which is particularly noticeable
when people get in contact with different cultures. The aim
was to weigh various parameters of their identity
construction, and to see the processes, discourses and notions
related to this socio-cultural and economic group from
different perspectives. Still, we were aware that this field of
research is huge and complex, that it is impossible to
comprehend it in all relevant aspects in a limited time span
of this two-year project period (2011-2012). Consequently,
it was necessary to define which courses of action are the
ones that would lead to a comprehensive anthropological
interpretation of gastarbeiter population, as well as possible
subject matters and approaches that would tackle the
problem of research of socio-cultural particularities of this
group of people.
The upshot of the work on anthropological research of
gastarbeiters, within the project, is this book, as some
scientific articles also made by associates in this project
(Antonijević 2011a, Antonijević 2011b, Antonijević 2012,
Antonijević, Banić-Grubišić and Krstić 2011, Banić-
Grubušić 2011, Banić-Grubišić 2012, Banić-Grubišić and
Krstić 2011, Kovačević and Krstić 2011, Krstić 2011,
Krstić 2013).
In the course of 2011, research emphasis was made on
the problems of gastarbeiters’ self-identification. In the first
research year, field work was carried out in eastern and

southeastern Serbia, in villages surrounding Kučevo and
Knjaževac, while in 2012, it was, likewise, carried out in
eastern Serbia, in Veliko Gradište, Braničevo and
Smoljinac, when attention was paid to conversations with
gastarbeiters’ children and their compatriots. In October
2012, we went to Vienna, where Serbian emigrant
community is the largest. We organized meetings with
representatives and associates of the Serbian Cultural-
Educational Society "Prosvjeta”, Serbian Cultural Forum,
Austro-Serbian Society and the association Wort-Farbe-
Klang [Word-Color-Sound]. We wanted to make use of our
conversation to dwell a bit on the questions of what cultural
and educational contents they offer, and what activities they
undertake so as to preserve and represent the cultural and
ethnic identity and heritage of our people abroad, how
successful they are in this, and what obstacles and
difficulties they face with respect to this.
Sources for research were found, in the first place, in life
stories told by gastarbeiters that were provided through
semi-structured and unstructured interviews. We talked to
34 interviewees, of both sexes, having different ages and
educational backgrounds, after which we carried out quality
analysis of the material. I found a useful source of
information in the novel Twilight at the Viennese Doorway
(2010) by Darko Markov, in which, in a touching way,
spicy vernacular language is used to depict a broad range of
feelings, thoughts, personality types and behaviors of our
gastarbeiters in Austria. I found another useful source of
348 Summarry
information in domestic movies dealing with gastarbeiters,

of which I would highlight, as particularly valuable, in
artistic sense, movies Don’t Lean Out the Window (1977)
directed by Bogdan Žižić and There and Back (1978)
directed by Aleksandar Petković. Various media sources,
such as the press, web-sites of various organizations,
institutions and associations, which are either engaged in
migrants or founded by them, as well as blogs and on-line
digital editions of magazines, are so plentiful that it is
impossible even to enumerate them all, let alone to search
through them in detail. I referred to them as well to the
extent that I found them necessary in order to illustrate a
given problem.
In the first chapter of the book, Frameworks for

Anthropological Research of Migrations and Cultural
Identity of Gastarbeiters, I delve into topics, approaches
and perspectives of anthropological research of
gastarbeiters in Serbia, with special reference to different
theories and methodological models applied in this book.
In the second chapter, "Gastarbeiter Nation”: General
Characteristics of Economic Migrations in Europe, with
special reference to Serbia, a survey is made of the
important postwar work migrations in Europe, and
characteristics of migrants’ status, position and practices,
while special emphasis is put on temporary work migrants.
In the third chapter, Being Gastarbeiter: Rhetoric of

Experience and Conceptualization of Cultural Identity, I
make use of the analytical model of cognitive cultural
scheme, developed in cognitive anthropology and
psychology, elaborating and expanding on the work done
by Claudia Strauss, Naomi Quinn, Hiroko Nishida, Marcus
Hazel and Bojan Žikić; together with the rhetoric theory of
Kenneth Burke, these theoretical and methodological
models provide the basis for an analysis of life stories as a
source for migrant research. Based on these theoretical
assumptions, cultural conceptualization of gastarbeiters
themselves was analyzed and examined through the
following cognitive schemes: "self” scheme, personality
scheme, and role scheme, procedural, strategic and
emotional scheme. At the end of this chapter, I expound on
the narrative structure of these accounts, which has a
fairytale-like paradigm of successful transformation of
socially and economically marginalized persons.
In the fourth chapter, Games of Prestige: A Contribution
to the Study of Economical Conduct of Gastarbeiters as a
Cultural Identity Factor, I set out an analysis of the most
salient indicators of economic prestige and symbolical
social status of gastarbeiters, which is expressed by them
through irrational spending and consumerist habits acquired
during the time they spent abroad. Their extravagant,
conspicuous, big houses, built by gastarbeiters in their
native villages, and glamorous wedding and baptism
ceremonies organized in their home country, are analyzed,
taken to be the most striking examples of their excessive,
350 Summarry
boastful spending. This phenomenon is analyzed through

the lenses of the potlatch custom, Thorstein Veblen’s
concept of conspicuous consumption, the concept of kitsch
devised by Abraham Moles and Ludwig Giesz, and the
concept of commodification of time formulated by Arjun
Appadurai. At the end of this chapter, I estimate whether
gastarbeiters were a factor of modernization in Serbia, and
if so, in what way.
In the fifth chapter, Relativity of Temporariness:
Different Dimensions of Migrant Time, I applied the model
of analysis of migrant time which was proposed by Saulo
Cwerner, and the semiotic approach to temporality devised
by Eviatar Zerubavel. Migrations are usually studied as
movements in space, but seldom as movements in time too.
Different dimensions of subjective understanding of time,
and accordingly adjusted behavior of gastarbeiters, are also
a type of cognitive cultural schemes that I analyze within
the theoretical framework of anthropology of time.
In the sixth chapter, Better Life, But Where? The Myth
of Success and the Myth of Return as Paradigm of the
Gastarbeiter Cultural Model, I examine the grounds of the
construction of the myth of success, and draw comparisons
between stories of permanent and temporary migrants. The
myth of success is significantly determined by another
recurrent gastarbeiter subject, which is the myth of
homecoming. Either real or only imagined, homecoming
constitutes an essential determinant of life strategies of
temporary work migrants, even when this "temporariness”
extends over several decades, and homecoming is the final
destination toward which the first generation of

gastarbeiters is headed to. I analyze different models of
homecomers, relying on the analyses done by Francesco
Cerase and George Gmelch. Given that the final conclusion
drawn from the analysis is that most of the Serbian
gastarbeiters will not come back to live in Serbia, and a
certain number of them only once they retire, we come to
realize that all their efforts and money invested in big
houses and lands in their homeland, which are not without a
living soul in them, have been made absolutely relative.
Consequence of their work migrations is that entire villages
in the country have become demographically deserted.
Therefore, there is ground to ask in what sense did they
actually achieve success, and where is indeed their "real”
home to which they return?
In the seventh chapter, wich is in fact the Supplement,
Migrant Narratives – Gastarbeiters’ Life Stories, I recount,
summed up conversations with and accounts told by
gastarbeiters and their compatriots.
Translated by Vuk Šećerović

Sadržaj
PREDGOVOR – REČI ZAHVALNOSTI ....................... 5

I Okviri za antropološko istraživanje migracija i
kulturnog identiteta gastarbajtera ............................ 13
O fenomenu migracija ................................................... 13
Antropološki pristup migracijama ................................ 22
Lične priče kao građa za istraživanje migranata ........... 25
Antropološko proučavanje gastarbajtera u Srbiji –
stanje i perspektive ........................................................ 30
O ovoj knjizi – problematizacija kulturnog identiteta
gastarbajtera .................................................................. 45
II "Nacija gastarbajter": Opšte karakteristike

privremenih radnih migracija u Evropi ................... 53
Ime određeno vremenom i politikom ............................ 55
Migracijski talasi ........................................................... 60
Generacije migranata .................................................... 67
Da li su gastarbajteri transmigranti? ............................ 75
354 Sadržaj
III Biti gastarbajter: Retorika iskustva i

konceptualizacija kulturnog identiteta ..................... 83
Konceptualizacija pojma "gastarbajter" ....................... 83
Retoričko iskustvo i kognitivna kulturna šema ............. 87
Konstrukcija kulturnog identiteta gastarbajtera u
ličnim pričama................................................................ 90
"Šema sopstva": Stranac ovde, stranac tamo ......... 91
"Šeme ličnosti": Drugo je Evropa, drugo smo mi ..... 96
"Šeme uloga": Ako hoćeš da postigneš u Nemačkoj,
onda si robot sa duracel baterijama, ne
ovim običnim .............................................................. 101
"Proceduralne šeme": Sve to za bolji život .............. 141
"Strategijske šeme": Muka natera čoveka na sve, i
mečke da tera ........................................................... 145
"Emocionalne šeme": Jel’ sam ovolike godine to
bio ja, il’ me neko prevario ..................................... 154
Narativni obrazac životnih priča gastarbajtera .............. 158
IV Igre prestiža: Ekonomsko ponašanje gastarbajtera

kao činilac kulturnog identiteta ................................. 163
Gastarbajteri "u raljama života" između socijalizma i
kapitalizma .................................................................... 163
Takmičarska ekonomija ................................................ 171
Gastarbajterski potlač – etnografija razmetljive
potrošnje ........................................................................ 177
Da li su gastarbajteri bili modernizatori? ...................... 197
Razgovori u Smoljincu ............................................ 210
Stranac tamo, stranac ovde 355
V Relativnost privremenosti: različite dimenzije

migrantskog vremena ................................................. 215
Kodovi migrantskog vremena ....................................... 220
Modeli migrantskog vremena ....................................... 230
VI Bolji život, ali – gde? Mit o uspehu i mit o povratku

kao obrazac kulturnog modela gastarbajtera .......... 241
Emigrantske i gastarbajterske priče o uspehu ............... 241
Mit o povratku ............................................................... 247
Ko se vratio, a ko je ostao? ........................................... 251
DODATAK: Migrantski narativi – gastarbajterske

priče o životu ................................................ 267
LITERATURA I IZVORI ................................................. 327
STRANGERS HERE, STRANGERS THERE:

Anthropological Research of Cultural
Identity of Guest Workers .......................... 343
Izdavači: "Srpski genealoški centar", Radnička 50, Beograd i
Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u
Beogradu, Čika Ljubina 18-20, Beograd. Za izdavače: Filip
Niškanović i Bojan Žikić. Urednik: Miroslav Niškanović.
Kompjuterska obrada i štampa: SGC, Beograd. Tiraž: 500
primeraka. Beograd 2013.
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
314.745-054.72:39](=163.41)
АНТОНИЈЕВИЋ, Драгана, 1957-

Stranac ovde, stranac tamo : antropološko
istraživanje kulturnog identiteta gastarbajtera / Dragana
Antonijević. – Beograd : Srpski genealoški centar :
Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog
fakulteta, 2013 (Beograd : Srpski genealoški centar). -
355 str. ; 25 cm. – (Etnološka biblioteka / [Srpski
genealoški centar] ; knj. 75)
Prema Predgovoru knjiga je nastala kao rezultat rada na

dva projekta "Antropološko proučavanje Srbije – od
kulturnog nasleđa do modernog doba" i "Ni tamo, ni
ovde – kulturno nasleđe i indentitet gasterbajterske
populacije". – Tiraž 500. – Napomene i bibliografske
reference uz tekst. – Bibliografija: str. 229-311. –
Summary: Strangers Here, Strangers There
ISBN 978-86-83679-97-3 (SGC)
a) Срби – Миграције – Антрополошки аспект
COBISS.SR-ID 199185676

Stranac Ovde Stranac Tamo Antropolosko I PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Stranac Ovde Stranac Tamo Antropolosko I PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Stranac Ovde Stranac Tamo Antropolosko I PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Etnološka biblioteka

Recenzentska komisija za etnologiju i antropologiju

Prof. dr Bojan Žikić

Ova knjiga je rezultat rada na projektima: "Antropološko prou-

Knjiga Stranac ovde, stranac tamo. Antropološko is-

mogu videti brojna sela sa velelepnim a praznim i zaklju-

osvetle makar neki aspekti radnih migracija, kao i život,

velo ovde gde se više ni ne živi, ulaganje truda i novca u

Svaka knjiga je saradnički poduhvat, a ova knjiga je to

Klenja, koji su nas povezali s nekim gastarbajterima iz

svetlo na ispitivani problem, kao i na srdačnom i zanimlji-

veku koji je došao u Beč, kako sam kaže, "na doživotni

mljama useljenja; demografija proučava promene u struk-

odluka koje uzimaju u obzir lične dobitke i rizike, razvije-

u obezbeđivanju i distribuciji finansijskog i kulturnog ka-

ganja i doznaka uvek išao ka zavičaju. Strukturalni pri-

i reakulturacije, dali su i Frančesko Čeraze (Cerase 1974),

migracija, a koje King sumira kroz sledeće antinomije

vratkom u domovinu kod privremenih migranata, odnosno

izdvojiti neke zajedničke karakteristike i opšte tendencije

Imajući u vidu ove opšte karakteristike migracija i teo-

Antropološki pristup migracijama

Razmatrajući mogućnost povezivanja multidisciplinar-

njeg jezika i kulturnih navika, obrazaca ponašanja i vredno-

njihovog životnog stila, ukusa i motivacija, stiču veću

Lične priče kao građa za

binson 1981, Bošković-Stulli 1985, Jambrešić-Kirin 1995,

priča koje ispoljavaju visok stepen strukturalne i narativne

naučnog razmatranja. Dajući pregled najvažnijih prouča-

vlja između personalne biografije i kulturne istorije pove-

vim tegobama prilagođavanja stranoj sredini praćeno je

Antropološko proučavanje gastarbajtera u

Uvodni song u filmu Ne naginji se van

Kakva je situacija s istraživanjem migracija i gastarbaj-

kovanih i niskokvalifikovanih radnika i poljoprivrednika

saradnika Instituta i objavljen niz značajnih monografija i nauč-

reći da, iako malobrojni, postoje radovi koji su u ranijem

Već više decenija gastarbajterima su se u Srbiji i bivšoj

nih migranata na osnovu arhivskih izvora i usmene istorije,

kao i moguće teme i pristupe koji bi odgovorili zahtevu za

Neke inicijalne ideje izložene su u zajedničkom radu

ba obratiti pažnju jesu i promene koje su uticale na transfer

vljaju specifičnu, brojnu, mada heterogenu skupinu ljudi ko-

ekonomski razvoj sredina u kojima žive u Srbiji, čime bi

ga pokreće pitanje dugotrajne otvorene ili prikrivene diskri-

Činjenica od koje smo pošli u sagledavanju faktora ko-

- motivi za višestruke odlaske "tamo i natrag" i/ili pro-

Tokom 2012. godine na terenu u Velikom Gradištu i

skog kulturno-prosvetnog društva Prosvjeta, Srpskog kul-

ko u društvu tako i u akademskim krugovima. Važno je sa-

O ovoj knjizi: problematizacija kulturnog

i obrazovanja. Svaki intervju je u proseku trajao 120 mi-

taka su mi predstavljali i domaći filmovi s temom o gastar-

osnivač je kulturnog udruženja Reč, boja, ton. Svoj roman u obliku

ovom knjigom dam skroman ali, nadam se, koristan dopri-

Poglavlje II "Nacija gastarbajter": Opšte odlike privre-

riste u orijentaciji, transakciji, diskutovanju, definisanju, ka-

đuna Apaduraja. U tumačenju pozadine gastarbajterske