Najveci problem savremenog sticanja znanja u obrazovanim ustanovama je sto je ucenje

odvojeno od zivota. Iako ovaj slobodniji zakljucak deluje vec svima poznat, moze biti da je to sve
sto on jeste - Stanje i mana koju svako zna ali malo ko vidi.
Da bismo usli dublje u razmatranje zasto bas ovaj zakljucak moze biti ne samo nesto sto bi se u
postojecem sistemu moglo upotpuniti i/ili nadograditi, vec ogroman kanjon izmedju skolstva i
"zivostva" mozemo se za trenutak odvojiti od obrazovnog sistema i sagledati neka poredjenja.
Znanje i dokolica
Dokolica kao izdvojenost od obaveza i ucenje kao obaveza ne bi delovalo da idu u paru. Ali
znamo da su dokolica i ucenje bili usko povezani.
Na vise nacina se moze reci da je dokolica prepodnevne i popodnevne smene osobi dok odrasta
nametnuta. Bilo da sistem koji odrzavaju radnici ili su to roditelji omogucava samu dokolicu
odrzavajuci egzistenciju ucenika, ne bi trebalo daleko otici da nesto robuje da bi drugo ucilo. Ne
moze se bas prosto reci da to ne pravi opstu dobrobit, ali da li je pravi po danasnjoj
konstrukciji? Odgovor na to pitanje mozda najbolje daje odgovor na drugo pitanje – koliko je
danas obrazovanje primenjivo? Naravno tako postavljeno pitanje dovodi do nesuglasica. Ali sta
je sa odgovorom na pitanje da li su savremeno obrazovanje i savremeni zivot koegzistentni?
Zasto je individua suocena sa konstantnim iskazima da joj obrazovanje u skoli nece trebati u
struci, ovde treba naglasiti u STRUCI ili gde se svi mozemo razumeti POSLU. Zbrajanjem
iskustava vecine znanje steceno obrazovanjem koje je "nametnuto" da se stice u dokolici ne
koegzistira ni naknadno sa velikim delom zivota onoga koji se obrazovao, a to je u danasnjem
drustvu posao kojim se osoba bavi, a ovo moze umnogome reci da obrazovni sistem vecinom
ne valja.
Sa druge strane kvalitet ucenosti ne bi trebalo previse vezivati za poslovnu oblast primene tog
znanja jer bi ucenost mozda bila poistovecena sa sposobnoscu. A na to bi se tema mogla
prosiriti sagledavanjima na prakticno i teorijsko znanje. A opet trebalo bi se doci do neke
konkretnosti koja ne kaze ni da je ucen isto sto i nesposoban ili da je sposoban samo
osposobljen a ne ucen. Opet ne bi bilo dobro mesati ni praksu sa osposobljavanjem i teoriju sa
ucenjem. Da li se na teorijsko znanje moze gledati kao opsti skup kojim se neposredno ili nizom
uslozenosti moze doci do stvarne situacije? Koliko je sam ucenik u obezbedjenoj dokolici duzan
opstoj i sopstvenoj dobrobiti da dosegnuto znanje spusti i prenese? Na poslednje pitanje bih
nadovezao razmatranje savremenog robovanja zarad omogucavanja dokolice. Na pitanje da li u
sistemu jedan deo sistema mora delati iznad proseka koji omogucava opstanak da bi drugi
delovao ispod tog proseka, slobodno bih odgovorio sa DA. Dakle deo sistema robuje zarad
znanja, ali ako i samo ako to znanje ne sluzi celom sistemu. "Rob" sluzi obrazovanju da bi
obrazovanje steklo znanje koje ce sluziti robu. Rob prenosno sluzi sebi i samim tim nije rob.
Dakle "Rob" nije individua niti skup individua, "Rob" je u ovom pristupu stanje. Stanje u koje
ulazi svaka individua kada primenjuje svoja znanja. A suprotno stanje je ono u koje individua
ulazi kada stice i prenosi znanje. Sistem u kom je koegzistencija izmedju aktivne i pasivne
inteligencije postojana je sistem u kom postoji mogucnost samoodrzavanja. Da bi se sistem
smatrao samoodrzavajucim, rob mora biti aktivno stanje a ne sluzenje, jer onda balans sistema
odrzava individua ili skup individua i ne moze se daleko posmatrati od robovanja.
Ovo mozda zvuci da bi se cela kritika savremenog kapitalizma mogla bazirati na ovome, ali
jasnije se moze videti gde i kako takva filozofska prestava sistema moze biti primenjena na
sistem obrazovanja.