Филолошки факултет Универзитета у Београду

Катедра за српску књижевност и језик са јужнословенским књижевностима

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ: КЊИЖЕВНОСТ И МЕДИЈИ У НАСТАВИ

Тема: КАРНЕВАЛИЗАЦИЈА У ФИЛМУ ЏОКЕР

Студент: Ана Кравић,

Ментор: проф. др Бошко Сувајџић
Број индекса: 2017/1245
Група: 06
Београд, јун, 2020

Садржај

Увод..........................................................................................................................1
Карневализција и концепт карневала....................................................................3
Карневализација у филму.......................................................................................4
Закључак...................................................................................................................7
 Увод

Тема овог рада подразумева један специфичан приступ филмском остварењу

"Шаљивџија" (Joker, 2019., режисер Todd Phillips), који је изазвао бурне
реакције јавности због експлицитног приказивања сцена насиља, изопаченог
друштва који покушава да свргне постојећи друштвени поредак, а чија
фигура, симбол, постаје ментални болесник и главни јунак Артур Флек
(Hoakin Finiks, који је за ову улогу добио престижну награду Оскар), тј.
Џокер.
Приступ овом филму подразумева књижевну теорију руског књижевног
теоретичара Миахила Бахтина1 о улози и природи карневализације и лудила у
друштвеном поретку.
Већ на почетку је битно нагласити да Бахтин своје виђење карневала и своју
теорију карневализације посматра у контексту рецепције Раблеовог дела и
средњовековне кулуре, али његов рад премашује те оквире и веома је
плодоносан када се уклопи у контексту различитих маргинализованих група,
друштвених и социјалних теорија, без обзира на културолошку, историјску
дистанцу од времена у ком је Бахтин створио своју теорију.
Управо у том контексту сам и пришла овом филму, фокусирајући се на
маргинализовани идентитет ментално оболелих људи у друштву који
преиспитује владајући поредак, покушавајући да га деконструише.

1
Стваралаштво Франсоа Раблеа и народна култура средњег века и ренесансе
 Карневализција и концепт карневала

За разумевање позиције и концепта карневала, битно је објаснити појам

званичне, тј, официјалне културе. Она подразумева она устаљена, прихваћена
правила која владају у друштвеној хијерархији. Нешто касније биће
прокоментарисано и њихово морално, аксиолошко својство, њихова
племенитост или неплеменитост, али овде ћу се задржати само на њиховом
дефинисању.
Та општеприхваћена правила су најчешће веома крута, строга и долазе од
виших инстанци моћи. Тренутна власт врши и репресију над грађанима зарад
одржања таквог уређеног система и управо ту се јавља појам карневала.
Карневал у том контексту је супростављање таквом владајућем систему,
официјалној култури. То је период када се народ ослобађа страхопоштовања
и репресије, колоквијалним језиком речено, кад добије "издувни вентил". У
центу карневала се, дакле, јавља народ, као њен носилац и користи га као
оруђе за борбу против свог потлаченог положаја.
У карневалу се остварује и полифонија, вишегласје, и на тај се начин
побеђује монолог, као онај званични глас који настоји да наметне своју
једнозначну природу, поништавајући све гласове. Дакле, дијалогичност се
јавља као обележје карневала, која надилази један глас, а самим тим и једну
владајућу истину.
Још нека битна обележја карневала су несталност идентитета, увиверзална
слобода која чак има призвук и утопијског друштва у ком влада једнакост, а у
складу с тим и свргавање старог и устоличење новог, како би се тај циљ
остварио. О овим елементима ће бити речи током рада, примењујући их, и
додатно објашњавајући, уз одговарајуће примере из филма.
 Карневализација у филму

На почетку филма упознајемо се са главним јунаком, Артуром Флеком и

друштвом у ком се налази. Филм почиње константацијама да се друштво
налази на својој најгорој тачки, како морално тако и својим уређењем;
препуњен пацовима, смећем, неправедностима, сиромаштвом и политичким
аферама. На таквој позадини се главни јунак појављује као представник оних
потлачених и одбачених.
Уводни мотив филма је смех, који се повезује са фигуром кловна (главни
јунак је запослен као кловн), али је његов смех амбивалентан, а може се
посматрати управо кроз призму карневалског смеха.
Дакле, још једно испољено битно обележје карневала је смех, али је он на
почетку филма у травестији, подривен, нелагодан. Психичко стање главног
јунака испољава се кроз неконтролисан смех, који нема везе са његовим
унутрашњим стањем и који га доводи до неспоразума и сукоба кроз читав
живот. Као такав, он се појављује и као фигура зазорног која изазива
знатижељу али је изразито нелагодно посматрати је и као такав се налази на
маргинама.
Овакво виђење смеха ће се преобразити пред крај филма у специфичној
дистинкцији званичне културе и карневала, коју чине Артурове последње
речи када свом психологу не жели да каже због чега се смеје јер она (као
представник официјалне културе) "неће ништа разумети".
Артур је лик који започиње карневализацију, и то на специфичан начин, не
само споља (друштво), већ и изнутра (промена коју он доживљава). Убивши
три младића, представнике званичне културе, а који су, као и сама култура,
веома негативно осенчени и веома ниско на аксиолошкој лествици, покреће
народ на револуцију. Током тог убиства он носи кловновску маску која
постаје симбол карневала.
Мотив маске је веома битан за карневал. Ношење маске подразумева један
веома амбивалентан чин у ком се идентитет сакрива али такође и ослобађа
свог терета. Маска не подразумева сталност идентитета већ њену
променљивост и амбивалентност. Такође, то омогућава и једно крајње
утопијско окружење једнакости. Сви под маскама су исти и та атмосфера
једнакости омогућава укидање хијерархијских односа.
Такође, занимљиво је, како убиства расту, Артур се све више ослобађа свог
телесног и почиње да игра у неком виду екстазе, потпуно слободан и под
маском једнак са свима, осећајући, не само своју телесност, већ и своје биће
као нешто што, по први пут сврховито, постоји.
Веома симптоматично је то да је Артурово кловновско име на послу-
Карневал. Он то име мења тј. оно му се намеће, када га водитељ телевизијске
емисије, Мари Френклин (Роберт де Ниро), назове тим именом, исмејавајући
његове шале које ником нису смешне. Прихватање тог имена само је
последња "лествица" у његовом преображају које води потпуној
карневализацији његове личности. Прво је прихватање сопствене телесности
док плеше, не обазирући се на друштво које га посматра као изопштеника.
Потом, он се маскира и преоблачи у одело, фарба своју косу и ставља
кловновску шминку на своје лице, чиме задобија један помало смешан али у
исто време и страшан изглед у том гротеском споју кловна који засмејава
људе и убице који је притом морални неурастеник.
Немали број пута је поновљено поремећено психичко стање главног јунака,
али је битно поменути ову тему лудила у контексту у којој је сагледавам, а то
је карневалско лудило. Наиме, како карневал подразумева једну изопачену,
изокренуту наопачке стварност, и тема лудила се реинтерпретира.
Лудило у карневалу није испразна лудост већ подразумева и мудрост и у том
парадоксалном споју, настаје мудра луда (О којој Еразмо веома подробно
пише). Артур показује мудрост у виду проницљивости у неморалан,
хипокризијски друштвени поредак у ком се налази и изговара премисе који
постају семантички осетљиви као предмет размишљања и интерпретације.
Истовремено, уводећи дијалогичност, која надилази званични глас (мета-
глас), те проницљиве речи и започињу свенародни карневал који има за циљ
поништавање владајућег поретка. Он проблематизује нарцизам друштва које
ни у једном не тренутку не поставња себи питање како је то бити неко други,
неко на маргини, већ неосетљиво "затвара очи" и исмева их.
Битно место карневала заузима смрт, али она у карневалу није неки
негативни принцип, крај живота, већ се посматра као вид обнављања. Смрт у
карневалу препорађа јер она ствара нови живот, те ако долази до смрти, онда
је она у функцији обнављања живота, препорода. Смрт старог и стварање
новог је нешто што карневал слави. Када Артур убија Мурија, као
представника и миљеника званичне културе, откривајући му сву друштвену
изопаченост и неморалност, долази до ескалације карневала, до паљења
града, насиља, свргавања моћника.
Иако постоји велики број сцена убијања и насиља, посветила бих се и
Артуровој симболичкој смрти. Он "умире" да би се родио нови Артур,
носилац карневала. Његова смрт је више пута симболички означена. У
филму, а нарочито пред неколико битних сцена, Артур шета кроз велике
пљускове. Вода као елемент, веома нестална, подривајућа и дестабилишућа,
такође је симбол препорода и новог живота. Сваки пут када Артур прође кроз
кишу, постаје другачији, иако његов препород води ка насиљу и деструкцији,
те се може рећи да је билблијски мотив препорода иронизиран.
Такође, преоблачење и прихватање новог имена је можда најочигледнија
"смрт", где стари идентитет Артура Флека нестаје и појављује се нови,
ослобођен у својој инверзивној, гротескној карневалској природи.
Последња "смрт" је уједно и последњи корак ка потпуном ослобођењу
његовог карневалског бића. Када је друштво, прихвативши начела карневала
почело револуцију, укидање старог поретка, подривање вредности које су
важиле у званичној култури, Артур Флек, сада Џокер, ког одводи полиција,
доживљава судар. Као јединог преживелог, на граници живота и смрти, народ
га подиже и ставља на врх аутомобила. Он се освешћује, посматрајући град
који гори, устаје и сопственом крвљу црта себи осмех на лицу. Исти онај
осмех који нико из официјалне културе није у стању да разуме, а који је као
принцип тако битан за карневал. Мећутим, у том моменту почињу да га
славе, и он, уздигнут изнад свих постаје њихов симбол и њихов "краљ".
Као у карневалу, када се луда проглашава за "лажног краља", као последњи
вид инверзије карневала у ком се представник више инстанце моћи, носилац
званичних вредности, подвргава руглу и изокреће. Џокер постаје управо
такав лажни краљ, у карневалском окружењу, са коначно потпуно
измењеним системом вредности.
Сам крај филма, последња сцена, показује Артура који се налази у установи
за ментално оболеле, чиме се веома експлицитно наглашава крај краневала,
који као једна заокружена структура, има свој почетак и крај и траје само
одрећено време.
 Закључак

Проматрајући основна својства карневала и теорије карневлизације, тумачила

сам филм проналазећи, неке веома експлицитне, а неке дискретно
изнијансиране, али у сваком случају многобројне примере ове теорије.
Карневал подразумева инверзију официјалне културе, а у филму постоје
многи означитељи овог принципа, као што су амбивалентан смех,
необавезујући идентитет, подривање и деконструкција званичног света зарад
стварања и препорода новог, као и многи други елементи који су били
прокоментарисани.
Методички, у настави српског језика и књижевности, коментарисање
Бахтинове теорије карневализације не би било неумесно, већ би чак било и
веома плодоносно, с обзиром да се подразумева веома критичан став према
вредностима које се могу показати као недостојне.
Како је развијање критичке свести код ученика веома битно, у том контексту
би се могла коментарисати ова теорија на часовима, а уз помоћ филма, који је
модеран, популаран међу ученицима с обзиром на популарност фигуре из
филма, овакав приступ би омогућио бољи "заједнички језик" са ученицима.
Кроз нешто што је њима блиско, може се коментарисати Бахтинов рад,
оригинално и веома критички настројено према неморалности друштва које
изопштава маргиналне групе људи, чиме би се подигла свест о моралности,
солидарности и саосећању и тиме испунила и васпитна улога коју настава
српског језика и књижевности подразумева.

Ана Кравић, 2017/1245, група 06