1

Franc Prešern
– slovenački pesnik -

SONETI NESREĆE:
Prvi sonet
Iz 1832 – “O vrbo…” (prva pesma).

Lirsko ja je uvek jedna vrsta mozaika. Lirsko ja je konstituisano na različite načine. Lirsko ja
je uvek konstanta. Dolazi iz ambijenta koji je idiličan i koji ima patrijarhalnu nijansu (“gde
kuća moga oca stoji stara”). Lirsko ja kreće iz idiličnog, patrijarhalnog ambijenta.

Moment koji pomera, destabilizuje lirsko ja je taj da on odlazi zbog nauke, znanja. Nauka se
dovodi u metaforičnu vezu sa podlom zmijom. Asocijacija na hrišćanski mit o izgubljenom
raju, zmija koja vara. Međutim da li je taj kontekst takav? Da li je hrišćanski ustrojeno?.
Možda više podseća na faustovski kontekst, faustovski moment – varljivo faustovsko
razočarenje u znanje. Još jedan kontekst, rusoovsko gledanje na stvari, znanje kao
varljivo, znanje je nešto što ne pomaže, vrsta varke. Hrišćanski moment nije slika sveta,
već metafora konteksta. Ne samo znanje, nego i vera ima podrivajuću snagu po sudbinu
(lirski subjekt je igračka sudbine). Kontrastni odnos između sadašnjeg stanja i stanja koje je
mogao imati, onoga što je mogao da bude da je ostao u domovini. Zatim draga, dom i crkva –
idilična patrijarhalna slika. Postoji izvesni dosluh rusoističke slike sveta.

Drugi sonet:
Putnik…

Ovde nema lirskog ja. Lirsko ja je povučeno. Alegorijsko značenje (ustrojstvo), tj. postoji
alegorijsko-parabolična osnova ove pesme. Kontrast; sve ima preneseno značenje. Efekat
neočekivanosti: očekujemo dap lava mesečeva svetlost donese mir, ali donese zmije.

Pustinja nosi alegorijsku vrednost – nesrećan, tužan život (čak i oaza). Mesec – plava svetlost
– spokojna konotacija. Zmije - iznevereno očekivanje, intezivira se slika nedaća – kontrast.

Blaga gradacija koja se iz pozadine pojačava (zlo života): pustinja – zmijska gnezda – tigar –
lav – a na kraju čitav život je jad i zlo.

Zle zmije, tigar, lav - intertekstualna veza, srodnost sa Danteovim slikama u uvodnom delu
“Pakla”. Zatvaranje kruga, složena struktura. Nema izlaza. Kretanje subjektivnosti, ona ima
avanturu duha; nije statična iz pesme u pesmu.
 2

Treći sonet:
Hrast…

Profiliše alegorijsko-paraboličnu osnovu. Prikazan je životni ciklus, hrast je slika čoveka.

Prigušena antigradacija (u 1. mah se ne vidi, ali ona je tu): vremenske nedaće, sneg padne, ali
se hrast obnavlja. Alegorijsko-parabolična osnova. Kontrast, alegorija, parabola, metafora.
Svestan je smrti, svoje propasti (svest o svojoj propasti je tragedija?). Senka tragičnog
senzibiliteta boji ovu pesmu, on je svestan svoje propasti, svest o sopstvenoj propasti je
tragična. Smrt dobija antropomorfni smisao – postaje čovek (“Sedmi pečat” Bergman).

Četvrti sonet:
Život je…

Razvijena alegorijska slika koja predstavlja predvorje smrti. Život je zatvor, patnja, očaj, ljudi
u ćeliji – alegorija. Smrt kao neka vrsta paradoksalnog spasioca. U smrti se brišu hijerarhije,
u smrti se ne diskriminiše. Antropomorfizacija, personifikacija smrti. Oksimoron – spoj
nespojivog, ali ne mora da ima smisla. Paradoks

Peti sonet:
Sonet prebogat slikama i figurama. Život je zatvor, vrlo razvijena alegorijska slika. Smrt kao
vrsta paradoksalnog spasioca. Trulež postaje posrednik oslobađanja životnih nesreća. U smrti
se brišu hijerarhijske podele. Paradoksalni duh – ležaj mek u crnoj raki.

Završni sonet:
Neočekivani završetak. Lirsko ja sa početka (1.sonet) dolazi do sledećeg iskustva:
uništavanje čula (moje je srce kamena gromada; čula – epikurejci). Smrt je ono što lišava
svake patnje, ali otupela čula. Saznanje i svest da se mora premostiti deo između života i
smrti.

SONETI LJUBAVI:
Prvi sonet:
Prve dve strofe dolaze iz epskog iskustva (“otaca naših proslavljenih dela” – bitka sa
Turcima) – govore iz kog iskustva dolazi lirsko ja; to iskustvo nije nešto što dalje biva
razgrađivano. Lirsko ja polazi iz kolektivne samosvesti, to je polazna tačka. Lirsko ja
konfigurira figuru pesnika (podvrsta personifikacije). *Prozopopeja – lirsko ja je predmet.

Može se identifikovati sa figurom pesnika, ali ne Prešern. On ima veći problem od sudbine
naroda, a to je devica bez srca. Motiv strele – karakterističan topos u renesansnom pesništvu
(Petrarkini soneti). Romatičarski pesnik sa trubadursko-petrarkističkim elementima.
 3

Drugi sonet:
Parafraza slike iz 218. Petrarkinog soneta. Slika u kojoj se prikazuje mnoštvo sunaca i draga
kao centralno sunce koje jedino nedostaje i za kojim se traga. Alegorijska slika na početku i
eksplikacija te slike na kraju; iznova dočaravanje ljubavnih motiva. Uvodi se nacionalna
topika (draga je iz Ljubljane).

Treći sonet:
Navigaciona, nautička topika – životni put se predočava kao put na moru (još od antike9. U
alegorijskoj slici draga je zvezda koja vodi lirsko ja (vrsta putokaza). Uvodi se pojačana
doza Erosa. Trubadursko-renesansni sloj (“tako ja zvijezde tvoje čekam, draga”) –
trubadurski diskurs; i kad se pojavi eros ostaje u ravni kurtoaznog odnosa.

Četvrti sonet:
Uvodi mitske elemente: Kupidon, Amor.

Završni sonet:
Takođe nosi neku vrstu preokreta. Počinje oslanjanjem na neku vrstu trubadursko-
petrarkističke motivacije, ali zatim daje neku vrstu ironizacije - ovde je preokret (ironija) -
“nećete za nos vuć me više sada…kao siromaha Petrarku”. Odustaje od kurtoazne ljubavi,
hedonizam je njegov izlaz, rešenje - “vinom ću tjerat briga mi oblake” (umrtvljavanje čula
u vinu). Žena se zanemaruje i čovek se okreće sam sebi. Dolazi do rezignacije, ali nema
transcedencije.

“Pjesniku”
Obraćanje. Romantična perspektiva. Pesnik kaže da razvedri noć tamnu – može da promeni
unutrašnji život recipijenta (metaforično, to je literatura). Data je romantičarska slika pesnika,
literatura može dramatično da menja recipijenta, pesnik može da menja predstavom
pesničkog jezika, ima snagu da nadidje prazninu. Snaga pesničkog jezika – promena sveta.

Ali postoji i naličje: pesnik u prsima mora nositi ili nebo ili pakao – pesnik nema spokojstva,
nema mira, njegov život je život krajnosti (neba i pakla). Pesnik ima poslednju reč, ali nosi
veliki teret.

*Prešern se oslanjao na jensku, slovenačku romantičarsku školu koja je bila u dosluhu sa

renesansno-antičkim nasleđem.
 4

VEŽBE - NASTAVAK
Soneti nesreće – mračna slika sveta; sneg – snežni pokrov.

Soneti ljubavi - trubadurska ironija, romantizam.

Pesma pesniku – romantičarska perspektiva.

“Glosa”
Daje još jedno naličje pesnikove pozicije u svetu, društvu. Pesnik je nisko na socijalnoj
lestvici. Motivi za kojima poseže su romanski oblici (stanca)– stara romanska škola;
romanska tradicija. Govori o figuri pesnika (Homer). Ima moto na početku koji predstavlja
verziju svakog poslednjeg stiha na kraju svake strofe. Zaziva Homera, Dantea, Petrarku,
Tasa. Ovde je tematizovan socijalno-društveni status pesnika. Status u društvu, složena i
mračna slika u sonetima nesreće.

“Oproštaj sa mladošću”
Počinje metaforičkom vrednošću samog dana (dan govori o polovini života koja je već
prošla). Dan – metafora čitavog života. Lirsko ja oseća da ulazi u iskustvo zrelih godina, u
zrelo doba života. Floralna metaforika – cveće je metafora lepih momenata u životu.

“Tamni sjaj” – paradoks; (paradoks je uvek prožet smislom, dok je oksimoron igra rečima,
ne mora imati smisla). To je sjaj mladosti koji je taman (sjaj koji ima senku tame; nijanse) –
paradoksalno, ali ne bez smisla. U nečemu što ga je uspokojavalo (mladost) postoji klica
propadanja, znanje se ukazuje kao nešto što destabiliše oponentni odnos individue i sveta.
Motivi se ponavljaju (kao u Glosi, Soneti ljubavi, nesreće). Srodni motivi – trud, znanje – i u
“Glosi”. Nakon uspona mladosti, dolazi se do iskustva zrelosti.

Nautička topika (život kao putovanje na moru) – čamac života je prepušten vetrovima
sudbine, metaforičke figure koje su ekvivalentne (u mladosti gradi kulu na oblacima,
zasadjuje pustinju - paradoksalno) – svedoče da odsustvo svesti u mladosti ne štiti.
“Igračka bejah sudbine”. Paradoksalne slike, ali bojene smislom.

“Bačve bez dna puniti” – krajnja tačka iskustva. “Mladosti zato nek Bog te prati” – motivski
se zatvara krug. Žal za mladošću – svest da je mladost samo iluzorno bila zaštićena od
životnih nedaća – žal za mladošću. Sve što čovek pokuša je nedostojno i nedopustivo.

“Sonetni venac”
Ciklus.

Primer romantičarske pesničke imaginacije. U akrostihu, ime Prešernove drage, Julije

Primicove. Poslednji stih svakog soneta je prvi stih narednog soneta. Nacionalna
samosvest, nacionalno utemeljenje, ne piše bilo kome, već samom Slovencu i slovenačkoj
kulturi. Nacionalna tema prožima ovo delo.
 5

Autopoetički iskazi koji su romantičarski, pesme proističu iz srca (srce je izvor imagincije
kod romantičarskih pesnika). Poezija se upoređuje sa ružom (razbuktala imaginacija) –
floralna metaforika (“od suza nastale ruže” – poezija nastaje iz patnje). Pesme ne dolaze iz
stanja mira, već je polazište pevanja disharmonija i narušeno stanje duha (težnja za
harmonijom, nije lako ostvarljiva). On traži zrak iz oka. Sonet je posvećen Juliji (figura
idealizovane drage). On traži da ona obrati pažnju na njega i njegovo stvaralaštvo –
uzvraćena ljubav. Snaga dostiže maksimum u povezanosti sa ljubavlju. Literatura prožima
sam život (vezuje se za romantičare). Lirsko ja je plod konstrukcije, imaginacije,
romantičari nisu previše odvajali privatan život i poeziju. Poezija je za romantičare život,
oni je ne odvajaju, jedno u drugo prenose. Ključni motiv jeste prožimanje egzistencije i
poezije.

Ljubav, nacija i poezija – apsoluti Prešernove poezije.

Približavanje motiva iz prirode. Oslikavanje unutrašnjeg stanja subjekta. Imaginacija nalazi

svoje slike u prirodi. Piše zbog drage i slovenačke kulture. Delimično piše zbog same
poezije, kako bi došlo do harmonije. Priroda nosi metaforu. Njegovo stanje je elegično.
Romantičarska poezija bliska je muzičkom izražavanju – postupak floralne metaforike.

*Lirski subjekt u moderni ne može sve da kaže rečima. Romantičari veruju da sve
rečima može da se iskaže. Ne stide se da izgovore sve što osećaju (npr. “volim te”).

*Projetktovanje budućnosti slovenačke nacije. Romantičarska želja za bolje sutra. Svest o

kulturi, poeziji, jeziku. Polazište pevanja je disharmonično (nesrećna ljubav) – teži
harmoniji. Mogućnost ostvarenja, ali pesme nastaju bez potpore sunca (bez njene ljubavi).
Aluzija na Torkvata Tasa. Mit o Orfeju. Sam sonetni venac ima ambiciju pokretanja
pesničkog duha.

Prvi sonet:
Analogno životu pesnika gradi se sonetni venac. Unošenje pesničkog sadržaja u širi
nacionalni kontekst. Ljubav, nacija i poezija – 3 velika toposa u Prešernovoj poeziji. “Ti si
života moga magistrala” – figura drage, ono što postiže u lirici, to je
egzisten.inspirac.drage. Ona je cilj njegovog života, ona nasvodnjava njegov život i njegovu
poeziju. 3.strofa –sinonim za Slovence, postoji vrsta projektovanja budućnosti nacije, da
bude svetla budućnost.

Drugi sonet:
Klice, klijanje – floralna metaforika. Polazište imaginacije iz srca. Neće biti svetlijeg doba,
ako ne bude poezije.

Treći sonet:
Aluzija na intertekstualne veze, aluzije na Torkvata Tasa (pevao ljubavnu poeziju).
Polazište pevanja je disharmoničnost, neostvarena ljubav, zato poseže za Tasovim
primerom. Svest o ukletoj sudbini pesnika, ne uspeva da dosegne svoju ljubav, kao ni
 6

Taso. Floralne metafore. Samo otelotovorenje pesničke imaginacije je ruža poezije

(zavodljivo, privlačno), ali te ruže su mokre i cvetne. Približavanje motiva iz prirode, ovo je
1.varijacija ovog motiva ruže.

Četvrti sonet:
Stanje samog duha pesnika, metafor.jezik – preuzeto iz prirode. Draga je sunce, ona je ta
koja. Varijacija preuzimanja motiva prirode (“srce postaje vrt za elegije” – plodno tlo koje
svedoči o nekom gubitku). Završni stihovi: njena pažnja je nešto što je varljivo, nije
stalno prisutna u životu pesnika.

Peti sonet:
Varira prethodne motive. Iluzorna svest da je trenutno harmoniju moguće ostvariti.

Šesti sonet:
Depatetizacija figure idealne drage, data je u senci malogradjanskog duha. On je
dovodi u istu ravan sa ostalim Slovenkama – one su primer malograđanštine, bar u tom
momentu Julija postaje deo drugačijeg horizonta. Postoji zebnja da će i ona i druge
Slovenke prezreti poeziju koju on piše. Varijacija floralne metaforike u poslednjim
stihovima, ovde ona svedoči o tradiciji slovenačkog pesništva (“retka ruža”). Pesnička
paradigma nacionalne kulture – rezultati su retki, kao na vrhu ..planine, ruže reflektuju
generisanje, pokretanje nacionalnog duha. Ruže okružene čvrstim hridima – opet ruže,
ali u drugačijem ambijentu, okružene nacionalnim kontekstom.

Sedmi sonet:
Uvodi nešto što je specifično za jensku romantičarsku školu, a to su antički mitovi, mit o
Orfeju koji je uspeo da se priroda i ono što je neživo pokrene – aludira se na životvornu
snagu, Orfej treba da oživi slovenačku kulturu; lirsko ja se poistovećuje sa Orfejom, on
treba da to učini.

Osmi sonet:
Prve 2 strofe donose aluziju na slovenačku prošlost. Poslednje 2 strofe: inspiracija
proističe iz disharmoničnog stanja slovenačkog duha.

Deveti sonet:
Postoji paralelizam ljubavi prema dragoj i prema naciji. Floralna metaforika: jača
plodove imaginacije, ali sa druge strane “cveta neveselo”.

Deseti sonet:
Razvijena metaforična slika – plodovi imaginacije su ruže, ali to je samo prividna slika,
magla, u mracnom, maglovitom kontekstu. Ko sunce tvoje – nešto što je ..ružu i pesnička
imaginacija. Ona je sunce. I pored tišične romantičarske ambicije, volja drage nadilazi sve
 7

ostale. Ona je posredovana metaforičkom slikom sunca – ona se pojavljuje vrlo kratko i
varljivo, ali nikad potpuno i dovoljno. Floralna metaforika, širi se metaforična slika:
usmaljena ruža – sunce.

Jedanaesti sonet:
Uvođenje mita o Orestu i Erinijama koje ga muče, no nema stroge analogije. Ne znači da
lirskog subjekta muči savest, samo se slikom toga svedoči o tegobnoj egzistenciji lirskog
ja. Analogija izmedju pesničkog ja i mita o Orestu – želi da prikaže dubinu svoje patnje
koja se poredi sa Erinijama (hiperbola). Aluzija na Ifigeniju (analogna Juliji). Poslednje
2 strofe: nadanje je nagla munja koja trenutno bljesne. Usled te nade, on shvata da njegove
pesme nemaju ubedljivost kakvoj se nadao. Često se lirsko ja pravda da nije dovoljno jasan.

Dvanaesti sonet:
Floralna metaforika, opet ruže poezije, kada se premeste u vrt – jo..+ varijacija te
metaforike tek u ambijentu željene ljubavi dobijaju punoću. Korov – teška egzistencija.
Odsustvo ljubavi drage (ruševine, koprive…)

Trinaesti sonet:
Apsolutizacija osećanja (ljubavi) lirskog ja – specifićno za romantičarsku poeziju. Njena
snaga preuređuje iz korena pesnika.

Četrnaesti sonet:
Poezija romantičara bliska je muzičkom izražavanju. Boji se da njegove pesme nisu dosadne.
Ljubav prema dragoj i ambicija dometa slovenačke kulture. Projektovanje situacije u kojoj
bi dobio ljubav Julije – metaforična slika – cvetanje ruže nakon odlaska zime. Snežni
pokrov – hrast se obnavlja. Završna strofa: obraća se narodu, nacionalna tematika.

Uzeti uslovno ove podele:

Janko Kos: prvih 5 – ljubavni motivi; od 6 - 9– nacionalni motivi, naconalna samosvest,

nacionalno-kulturna problematika; od 10 -14 – opet se vraća ljubavnim motivima.

Boris Paternu: 1. sonet - kompletiranje teme pesništva i ljubavi; 2. sonet – kompletiranje

teme pesništva i nacionalne teme; 3-5. sonet - ljubavni soneti; 6. sonet - prelazni; 7-9. sonet -
nacionalne teme; 10-11. sonet – dominantna ljubavna tema; 12. sonet - opet prelazni; 13-14.
sonet – opet kombinacija ljubavi i pesništva; 15. sonet - završni, magistrale; ljubavna tema.
 8

Franc Prešern
“Krštenje na Savici”
Romantičarski ep. Jedan od 4 najznačajnija i najbolja južnoslovenska speva: 1. Gorski
vjenac (potpuno oslobađanje od Osmanske dominacije); 2. Luča Mikrokozma; 3. Smrt Smail-
age Čengića (oslobađanje od osmanse tiranije); 4. Krštenje na Savici.

Ima 2 segmenta/celine: uvod (koncipiran od tercina) i krštenje (ispevan u stancama). Postoji

i uvod pre uvoda, a to je sonet posvećen njegovom prijatelju, Matiji Čopu.

Ukrštanje epskog i dramskog; epskog i lirskog modusa - ne mogu se samo obnoviti

stare vrednosti; prilagođavanje.

Tema je pokrštavanje Slovena u 8.veku (oružjem). Imperativ – velike civilizacijske promene

(epovi u romantizmu). Prelazi se iz jednog vida civilizacije u drugi. Napuštanje paganskog
horizonta i prelazak u hrišćanstvo. Nestaje paganski svet i nastaje novo doba. Spev počinje
dolaskom Valjhuna koji deluje oružjem. Hrišćanski vojvoda sa vojskom napreduje i
pokrštava slovenska plemena. Črtomir mu se suprotstavlja. Črtomir (simbolika imena: onaj
koji mrzi mir, vodjen demonima) – vodja paganske zajednice i oponent hrišćanske zajednice
(suprotstavlja se nasilju). Njegova karakterizacija nije potpuno podobna imenu koji nosi.

U 1. delu speva “Uvod” - hrišćanstvo se širi oružjem. U prvi mah dvostruka poruka.
Pagani se povlače pred hrišćanskom vojskom. Valjhun : Črtomir – oponenti; sukob dobra i
zla ili sukob 2 loše strane. Glas autora – postoji sukob unutar samih Slovenaca; ne samo
paganstva sa hrišćanstvom. Problem je što Slovenac na Slovenca udara. Črtomir gleda na svet
duhom koji nije duh 8.veka. duh romantizma se uvodi u sadržaj.

“Krvava rijeka šest mjeseci pljuska,

tamani Slovenac Slovenca, svog brata –
o, kako je strašna zaslepljenost ljudska!”

Ne slomi ih sva sila koja ih je opkolila, ali ih slomi glad. Črtomir drži motivacioni govor.
Črtomirov govor paganima prožet je duhom romantizma (duhom 19.veka) –
anahronizam. Kaže da brane slobodu vere; time se posreduje anahronizam, duh romantizma
stavlja se u 8.vek. To se vidi u mogućnosti odabira vere – implicitno autorstvo. Sloboda vere
je bliža idejama 19.veka. Paganski poglavar ne kaže da moraju da brane, on daje mogućnost
samim paganima da biraju, ideje slobode odabira. Nacionalna raslojenost, podvajanje unutar
nacionalnog identititeta. Svest o nacionalnom identitetu je svest 19. a ne 8.veka – to je
jedan vid anahronizma. Črtomir sa senkom, teretom tragične krivice. Epski horizont sukoba
2 vojske. Daje im slobodu da napuste, samo govor koji poseduje romantičarski duh daje im
 9

slobodu. Svi ginu osim Črtomira – već se gradi složeniji romantičarski junak. Črtomir ostaje
(tragična krivica) – nije postupio racionalno po čitavu zajednicu.

“Črtomir nevolje prikrivati neće,

već ovako zbori drugovima zbranim:
“Ne lome nas mači no naše nesreće!

Nemam više čime braćo da vas hranim.

Borismo se dugo, pomoć nam ne dođe,
Ko se namjerava predate – ne branim;

koji od vas hoće u ropstvo da pođe,

da živuje dane noćima jednake,
nek ide al zoru nek dočeka ovdje.
***************************
Ako li bogovi smrt pošalju nama,
manje je strašna noć u grobu crnu,
no pod suncem dani koje ropstvo slama!
U ovoj nevolji niko ne posrnu,
no svaki oružje popriteže jače,
iz jata plašljivac nijedan ne prhnu”.

U 2. delu speva “Krštenje” - izrazitiji je akcenat na unutrašnjem životu junaka – deo

iskustva individualniji – unutrašnja drama Črtomira, koji je odgovoran za svoju zajednicu,
da je prihvatio hrišćanstvo bili bi živi. Preplitanje modusa. Krštenje prati unutrašnje lomove
Črtomira, to je ono što je u fokusu.

Ep u romantizmu ne postoji bez ukrštanja epskog, lirskog i dramskog, jer je horizont iskustva
čoveka romantičarskog vremena širi od čoveka u antici – suženiji horizont iskustva. U
antičkom svetu mogao je ep da funkcioniše na epskim sredstvima. Ljudska priroda je
složenija u romantizmu, zato su nam potrebni uplivi drugih sredstava (lirskih, dramskih), jer
unutrašnji život ne može se iskazati samo epskim – zbog slikanja Črtomirovog lika.
Neophodno ukrštanje epskog i lirskog.

Črtomir shvata da je činom pokrštavanja mogao spasiti zajednicu, ali on to nije učinio. Već
prvi stihovi reflektuju paralelizam između čoveka i prirode (romantičarska ideja), priroda je
važan katalog motiva. Priroda je kompletna, metaforičnom slikom se oslikava ono što je
među ljudima (paralelizam). Kad se prekinuo rat među ljudima, prekinuo se i rat među
oblacima. Priroda prikazuje čovekov svet, ona je pogodna za prikazivanje ljudske prirode. Da
bi se približio Črtomirov unutrašnji nemir, neophodno je posredovati stanje duha – a to se
postiže uz pomoć prirode. Posredstvo uzburkane Črtomirove unutrašnjosti. Priroda je odraz
njegovog unutrašnjeg živtoa. Jezero : Črtomir.

“Nije li jezero kraj kog je zastala

tvoja noga, Črto, prispodoba tvoja?
Stišala se bitka i huk spoljnih zalaa
 10

ali bjesni bura unutrašnjeg boja;

174. strana 2. strofa: Retrospekcija – Črtomir seže u prošlost.

“Šta te Črtomire još za život veže,

To mi tvoj raniji život predočava,
Kad te na ostrvce Bledskoga jezera
Nije privlačila samo stara vjera”

Njegova perspektiva ambijenta (ostrva) gde je ona služila paganskoj boginji – predočena kao
opis raja. Idealizovanje ambijenta prošlosti (rajski okvir prirode). Taj ambijent nije sam po
sebi rajski, već je vezan za izvesnu devojku. Na tom ostrvu su boravili starac Staroslav i
njegova kći Bogumila. Črtomir se seća ljubavi koju je imao sa paganskom sveštenicom
Bogumilom.
175. strana, 1. strofa – njen opis: idealizovana predstava, koja se predočava tipičnim
romantičarskim sredstivima: insistiranje na čednosti, lepoti, moralnoj čistoti duše, čedna
figura, prosijavanje motiva iz trubadurske poezije. Predočena kao idealizovana figura, ne
samo kroz spoljašnji izgleda, već se i njen unutrašnji život predstavlja idealizovano.

“…nevinost joj plamti iz oči i lica,

Ni sama ne znaše kako je zamamna;
Ne godi joj prazna laska udvorica,
Srce joj ne tače gordeljivost stravna.
Mada je šesnaest napunila ljeta,
Još ljubavnim plamom nije obuzeta.”

175. strana 2. strofa: Kad je došao na to ostrvo da prinese darove boginji, strela iz njenog
oka pogodila ga u srce “i u njemu buknu vatra neugasna” – toposi trubadurske, kurtoazne,
renesansne ljubavi, klica erotizma. Čak i kada se pojavi ovaj plan nema ostvarenja kao kod
nekih romantičara, već ostaje na distanci, platonistički obojeno.

“Črtomire sretni, tebe sreća sreta!

Tvoj pogled devojci više mira ne da,
Ushićena stoji, čarom obuzeta,
Glas joj podrhtava i preda se gleda!

Ovde neka drugi pjesnik vama poje

Sreću mladih dvoje za godinu dana –
Kako Črto zlato posećuje svoje…
Nek opjeva sreću koja brzo prođe,
Jer im čas rastanka iznenada dođe”.

Brani izbor vere, ali gubi kolektivitet. Ne samo da nema kolektiv, nego nema ni drage, ima
samo sećanje. Deo njegovih sećanja i stanja duha – u momentu gubitka svakog oslonca, u
momentima krize, on pokušava da iznova povrati stabilnost duha. Sećanje na nju je pokušaj
da ponovo povrati ravnotežu. Vrlo sugestivne slike – nagoveštaj kretanja ka suicidu – on je
delimično kriv za gubitak kolektiva. Klizi ka smrti. Njegovo stanje duha bliže je suicidu,
nego obnovi duha. U nameri da povrati mir, seže u prošlost, ali čak ni romantična ljubav nije
dovoljna za oslobađanje duha.
 11

177. strana 3. strofa – dublje i dublje tone u egzistencijalnu krizu, već se pojavljuju naznake
potencijalnog suicida, samodestrukcije (oslonjen na krvav mač, gleda u ponor).

“Побијеђен, сада крај језера ћути,

oслоњен сасвим на свој мач крвави,
у бездан загелдан, како да што слути,
мисао му страшна рађа се у глави.
И баш кад хтједе живот прекинути,
одлучно му нешто руку  заустави:
то је, Богомило, била слика твоја 
што га је из страшног избавила боја”.

Požele da još jednom vidi Bogumilu i ostrvo na kom beše srećan, da sazna za njenu sudbinu:
da li je umakla ratnom besnilu, da li ga još uvek onako voli, ili već u grobu počiva ili su je
hrišćani odveli u ropstvo. Dok je ne vidi živu ili mrtvu, on sebi ne sme život uzeti.

U tom naiđe ribar u čamcu i upozori ga da je za njim poslata potera, predlaže dag a preveze
čamcem u goru, gde će naći sklonište. Črtomir pristine, i ribar ga preveze u goru. Črtomir
htede da ga nagradi, ali je ostao bez blaga. Šalje ga kod Staroslava i Bogumile (kod njih je
ostavio na čuvanje tovar blaga) i daje mu svoj prsten po kome će ga poznati id a im poruči da
pošalju četvrtinu blaga. I još mu naloži da vidi da li je Bogumila živa i da mu kaže gde se
sada nalazi. A on će kod slapa čekati na vesti.

179. strana 3.strofa: Analogija slike prirode i unutrašnjeg stanja junaka. Monumentalna i
pompezna slika prirode – simbol njegove unutrašnje krize, ide ka potpunom krahu duha.
Ogromni slap koji razbija stenje - slika slapa je analogna njegovoj unutrašnjoj krizi.

„Изјутра слап хучни јунака занесе,

у мишљење како та вода лијења
у подножју хучи и обале тресе
у како се од ње љуљка чврста стијена
kако рони брда и дрвене љесе,
док пут неба прска њеног бјеса пјена!
„Тако се и младић загони, док клоне“,
размишља Чртомир и у бриге тоне“.

180. strana, prva 2 stiha – došao do kraha svoje egzistencijalne krize. U trenu kada on rešava
da se ubije, tj. u momentu kada je posegnuo za mačem, pojavljuje se Bogumila. Iz tog
suicidnog razmišljanja trgne ga razgovor ljudi koji mu se približavaju. Ugleda ribara,
sveštenika (trgne mač, videvši da je hrišćanin), a potom Bogumilu. Radostan privija je na
grudi. Međutim Bogumila je, u međuvremenu prešla u hrišćanstvo, nije više što je bila nekad,
ona menja pogled na svet. Bogumila nastoji da propagira tu veru.

“Ne sastanka, ovo čas je oproštaja;

svako za se mora snositi bijede
zemljskog života, jer to nam je nužno
da bi se na nebu sreli nerazdružno.”
 12

182. strana - važna deonica kada ona narativno pripoveda, tj. u ispovednom tonu govori
kako je prešla u hrišćanstvo. Od kada je otišao u boj, nije imala mira ni spokoja, tužne joj
misli ne davahu mira, očajna je provodila dane. Jednom se raspitujući o njihovoj vojničkoj
sreći, srela je duhovnika, koji je podučavao puk. Tada je od ovog sveštenika podučena o
hrišćanskoj veri. Pričao je kako se i on preobratio, bio je nekada druid, a sada širi hrišćansku
veru. Onda je pokrstio njenog oca i nju.

Ona uzima hrišćanstvo iz jedne krhosti duha, očajanja, zbog straha i sumnji. Dakle,
motiv nije potpuno idealan. Disharmonično stanje duha. Prešern idealnu dragu
predstavlja kao figuru koja sumnja u održivost i moć ljubavi. Lik je slojevitiji nego što se
u prvi mah čini, ona je neko ko sumnja. Do ovog časa imali smo idealizovanu romantičarsku
junakinju, ali ovde se kaže nešto iznenađujuće. Saznajemo da je ona neko ko je vrlo krhke
vere, ona se boji da li če Črtomir preživeti. Nije junakinja koja će reći “šta god da se desi, ta
ljubav će da traje” – nije kao romantičarska draga. Ambijent biva bojen emocijama junaka
(stanjem duha). Njen unutrašnji mir je potpuno uništen, ona iz tog stanja skepse i
očajanja ulazi u hrišćanstvo – to je motivacija.

Njen pogled na ostrvo nije isti kao njegov. Za njega je to raj, a za nju pusti kraj – ambijent se
boji stanjem duha. Njoj nije lepo, kao kod njega, jer je to vreme njegovog spokoja; ona je
patila. Ne čačaka se mnogo šta draga oseća u romantizmu. Ona ovde kaže da je njen
unutrašnji mir pometen – krhkost njenog duha, slojevitost junakinje. Njena predstava
hrišćanstva je drugačija – iz očajanja ulazi u njega (ne iz epifanije), gubi svaki oslonac –
idealizovana figura koja ne postupa kao ostale drage iz romantizma, to je ono što je čini
složenijom junakinjom.

Po Juraju Martinoviću njena predstava hrišćanstava je naivno utemeljena. Fenomen

konvertitstva (konvertit) – onaj koji menja veru, potpuno menja pogled na svet. Ovde je
objašnjen njen konvertitski obrt – paganska sveštenca koja prelazi u hrišćanstvo. Predstava
hrišćanstva Bogomile je idealizovana i pomalo naivna.

183. strana: Govori da se pravi Bog, zove Bog ljubavi, da je naš dom nebo.

Bogomila se nije pojavila sama, već sa Božjim čovekom, duhovnikom – institucijalizovani

predstavnik hrišćanstva, neko ko govori u ime crkve. I Duhovnik je konvertit, prvo je bio
druid, ali je prešao u hrišćanstvo. Bogumila i Duhovnik su oformljeni hrišćani. I Črtomir je
konvertit, on je konvertit u nastajanju, Črtomir je jedina figura koja na sceni menja
veru.

184. strana – Bogumila kaže da je ljubav tamo gde su rajski dvori.

“Črtomire iz sna se svog probudi,

Zbaci tu strašnu varku što te muti,
Ići po tamnoj noći se ne trudi,
 13

Božju dobrotu od sad nastoj čuti,

Milosti njene dan nek te zarudi,
Da jednom već se spoje naši puti,
Bez rastanka da ljubav nam zazori
Po smrti, tamo gde su rajski dvori”.

Črtomir u prvi mah reaguje potpuno spontano, on potpuno pristaje – počinje proces inicijacije
Črtomira. Zato je Črtomir složen junak, ima skepse, on u prvi mah reaguje impulsivno.
On prvobitno pristaje zbog ljubavi prema njoj, ali to što ona nudi nije dovoljno. U prvi mah
pristaje, ali se vraća samosvest, seća se svoje zajednice. Črtomir daje jedan skeptičan stav,
vrlo opravdan – argument je da se hrišćanstvo širi nasiljem, kako da prihvati veru koja se
širi nasiljem. Črtomir je svestan da institucije rađaju idole – nije mnogo ubeđen, svestan sile.

“Kako da nagradim Bogomilo draga

Svu ljubav i patnju što ponese za me?
Dokle od života moga teče traga
I dok me ne skriju hladnog groba tame
Tebi ću pokorno robovati vazda
A ti budi mojih misli, djela gazda!”

Jer zar bih mogao nešto ti odreći

I raditi nešto što ti ne bi htjela?
No, pogledaj: Valjhun ne prestaje sjeći,
Koliko ih smače njegova strijela?
Krv po Kranjskoj još ne prestaje teći –
To su sve hrišćana jezovita djela!
Nije li najljući Črt bog ove vjere,
a ti reče da se Bog ljubav zove?”

Uvođenje Duhovnika – razgovor 2 vrlo samosvesne figure. Duhovnik objedinjuje figure

inoverca i hrišćanina – snagom hrišćanstva preobraćuje se i ubeđuje njega da uradi isto.
Duhovnik je takođe konvertit, ali je on prešao drugačije u tu veru, ima argumentaciju
jer je njegova pozicija institucijalizovana. Izražajniji, on argumentovano brani hrišćanstvo.
Kaže da su svi ljudi braća i da Valjhun radi po svom, a ne kako Bog želi. On dobrim delom
osuđuje samog Valjhuna i to što on čini, ne radi kako kaže Bog. Implicira se da je Valjhun
neophodan hrišćanima. On ga je načelno osudio, ali ne kaže da će zbog toga biti isključen iz
crkve. On je nužno zlo, on ga kudi, ali s merom. Črtomir i Duhovnik su 2 samosvesne figure.
Črtomir se koleba, traži motivaciju, to što Bogumila nudi nije dovoljno, a ni ono što nudi
Duhovnik, nije ga ubedio.
Šta na to kaže Črtomir? On demistifikuje i svoju i hrišćansku veru. Svestan je da su bogovi
izmišljotina. On veruje da će prelaskom u veru, spasiti brak sa Bogomilom, taman je pristao
da uzme veru – ako pređem u hrišćanstvo mogu li ući u brak sa Bogomilom? U toj
idealizovanoj ljubavi on još uvek vidi oslonac svoje egzistencijalne krize. Njegova
motivacija ulaska u hrišćanstvo je delimično zbog ljubavi prema Bogumili. Odjednom
vidimo da se Črtomir koleba, on je konvertit u nastajanju – težnja za pronalaženjem prave
motivacije. On jedini na sceni menja veru, dok se kod Bogomile i Duhovnika taj događaj
desio u prošlosti. On ne menja samo veru, već i pogled na svet; kompletan junak, on previše
misli.
 14

“Od vjere, mira, ljubavi i sloge

ne branim se, od vjere Bogomile.
Znam da su glave svećeničke, mnoge
Idole na svijet porodile bile,
Zaklone njine drevne štovah stroge,
Al zbaciše sad ate ih vojske sile.
Svežemo li se, Bogomila, znakom
Križa, kad s tobom svezat ću se brakom?”

Ona kaže da ljubavi neće biti na zemlji, ona se posvetila Hristu.

“..da l je za kratak tren se združit vrijedno,

Rastanka vječnog bojeć se svejedno?”

Čednost sam Bogu obrekla, jer mila

i Isusu i Mariji je k tome;
i dokle god još budem živa bila,
raj žudeć, čak i kad me želje lome,
ni jedna neće navesti me sila
da nebeskom zaručniku svome,
Mesiji budem nevjerna, stoga niti
hoću, nit mogu nevjesta ti biti.”

Dubina Črtomirovog očajanja kad mu je ona rekla da će se ponovo naći na nebu. Črtomir je
potpuno u šoku i utučen zbog njenog stava.

“Istina sreći nadati se nije,

Jer nije, nit će biti sklona meni;
*************************
Htjede me ljubav usrećiti slatka,
Ali kako joj slatkoća bješe kratka!
***************************
Vjenčanje sa mnom stvar bi bila luda,
Jer mene vječno prati sreća huda.”

189. strofa, 1. strofa - On odjednom ispred sebe ugleda Bogumilu u svetlu ispod duge i on je
potpuno dirnut tim prizorom. Po nekim laičkim tumačenjima to je trenutak epifanije, ta slika
Bogumile je u epifaničnom svetlu – blesak svetlosti – privid. Črtomir pada na tlo videći nju
takvu, prožima ga taj prizor. Brajović u svom tumačenju kaže da nema transcedencije,
obznanjivanja onostranog, obznanjivanja da je hrišćanstvo prareligija, nije odraz dominacije
hrišćanstva nad drugim verama – to nije transcedencija duha – on je osetljivog duha i zbog
toga je prožet i zato to deluje na njega, on je dirnut – ironija prema verama koje stvaraju
idole. To nije potvrda hrišćanstva, to nije transcedentna svetlost, nije potvrda
egzistencije. To je blještav i monumentalan prizor jedne idealizovane figure, ništa preko
toga.

Zašto pristaje da preuzme hrišćanstvo kad nema ništa od braka sa Bogumilom. On nije
shvatio da je pogrešio. Drugi deo Črtomirove motivacije dolazi iz rezigniranosti njegovog
duha, iz rezignacije. On nemo, ugašenih svih nada, preuzima hrišćanstvo - nemi
 15

pristanak. On iz očaja ulazi, za šta god je posegnuo propalo je – mat pozicija. Sva 3 oslonca
su nedovoljna, on nema kud, svestan je svog položaja i rezignirano ulazi u hrišćanstvo, a ne
egzaltirano prepun vere i nade. To je Prešernova ironija. Iz rezignacije, očaja, slabosti –
potpuna demistifikacija čina pokrštavanja.

“Molbi toj nijemo Črtomir se skoli,

k Savici priđe tamo gdje slap pada,
molitve svete misnik, on s njim, moli,
u ime Trojstva pokrsti ga tada.”

“..postade misnik, iz prsi mu prođe

negdašnja nada; pohodi zemljake
svoje, Slovence i još dalje pođe,
da goni smrt i bludnje oblake.
ocu svom Bogomila ode svetu,
više se nisu vidjeli na svijetu.”

KNJIŽEVNO-ISTORIJSKA POZADINA -
ROMANTIZAM KOD SLOVENACA
“Pregled slovenačke književnosti” – Marija Mitrović.

Romantizam kod Slovenaca počinje 1830. god. časopis “Kranjska čbelica”. Te godine se
pojavljuje i ključna pesma Franca Prešerna “Oproštaj s mladošću”. Romantizam u
Sloveniji traje do 1848/49.

Dve ključne figure romantizma u Sloveniji su Franc Prešern i Matija Čop. Jedna od
ključnih osobenosti slovenačkog romantizma je oslanjanje na stariju jensku romantičarsku
školu (njima pripadaju Novalis i braća Šlegel), za razliku od Hrvata koji se vraćaju Herderu.
Bili su skloni antičkim motivima, renesansnoj tradiciji, orjentalnim delima i literarnim
motivima. Oslanjanje na romanske pesničke oblike (sonet, stance, sestine, tercine).

Izdavač i urednik časopisa “Kranjska čbelica” je Miha Kastelic. To je još jedno važno ime
slovenačkog romantizma, pored Prešerna i Čopa. Jedan od ključnih oponenata te struje bio je
Jernej Kopitar. Slovenci ga nisu baš voleli jer je bio censor i usporavao je rad čaasopisa
“Novice” 1843. Bio je Prešernov protivnik.
 16

Još jedan važan časopis “Novice” počinje da izlazi 1843. Objavljivao je i neke Prešernove
pesme i narodnu liriku, ali je posle 1848. postao znatno konzervativniji.

Prešern i Čop - su formirali elitistički profilisan romantizam. Oni su insistirali na

intelektualnoj eliti i nisu bili srećni zbog uvođenja narodne kulture. Oni su smatrali da je elita
ta koja treba da formira, tj. oblikuje nacionalni jezik i kulturu.

Abecedni rat u Sloveniji koji se završava 1833. – Matija Čop postao pobednik u tzv.
abecednom ratu. Borba za jezik koji neće biti podložan fonetskom načelu pisanja
(postojao je pritisak da private fonetsko načelo). Prešern i Čop su branili etimološko
načelo. Fonetsko načelo bi po njima dovelo do raspada jezika. Matija Čop objašnjava zašto
Slovenci ne bi trebalo da prihvate Vukove tedencije (fonetska načela pisanja – “piši kao što
govoriš”), jer je slovenački jezik sklon skraćivanju (postao bi nejasan i ličio bi na arapski).
Njima je bio cilj da kodifikuju jezik, ako bi prihvatili fonetsko načelo slovenački jezik bi se
raspao na dijalekte. Odnosi pobedu nad strujama koje su bile bliske Vukovoj tedenciji. Čop je
bio protiv utilitarizma i prosvetiteljstva u literaturi i nije bio sklon vezivanju za usmenu
tradiciju, već samo ako je oplemenjena romantičarskim autorima.

Jedan od autora tog vremena Jakob Fras se zalagao za ilirske ideje (Herderove ideje)
Ljudevita Gaja - postao konvertit - prelazi u Hrvatsku i postao jedan od vodećih stvaralaca
ilirske poezije pod pseudonimom Stanko Raz.

Prva proza od estetske relevancije u slovenačkom romantizmu je proza Janeza Ciglera –

1836. “Sreća u nesreći”.

SMRT SMAIL-AGE ČENGIĆA (IVAN

MAŽURANIĆ)
Jedno od ključnih epskih dela romantizma, objavljen 1846. Lirska, dramska svojstva
karakteristična za epski romantizam. Kompozicija ovog speva podseća na 5 delova
dramskog teksta: Agovanje, Noćnik, Četa, Harač, Kob.

Virtuozan spoj narodnog i umetničkog, deseteračkog i osmeračkog, drugim

riječima – Kačića i Gundulića. U njemu je Mažuranić opevao stvaran istorijski
događaj (iako gotovo beznačajan, koji se odigrao 1840.). U celini to je scenska
tvorevina u kojoj je osnovni oblik monolog kao razmišljanje ili raspoloženje;
glavni junak je narod. Smail-aga označava čitavi narod, on je kolektivni junak-
specifičnost hrvatskog romantizma za razliku od evropskog.

Za romantizam je specifično uzajamno legitimisanje poezije i istorije. Zašto nastaje

nacionalna samosvest u romantizmu? Romantičari kažu da istorija nije dovoljna. Tek susret
poezije i istorije stvara kulturne artefakte, stvara umetnička dela; da se istorija nadahne
poezijom. A sa druge strane neophodno je da poezija posegne za istorijskim činjenicama – da
bi se ostvarila nacionalna samosvest. Ovaj susret je važan jer istorija kao ni poezija, sama po
 17

sebi nije dovoljna. To je slučaj sa svakim od ovih dela. S tim što ovde događaj nije predmet
daleke prošlosti (kao u Krštenju na Savici) već je u to vreme.

Narativni identitet u svim ovim spevovima. Potraga za narativnim identitetom nacija. Mala
razlika između istine i umetničke fikcije. Ova dela konstituišu narativni identitet nacije.
Udah istoriji života umetničko dela – pisac. Odnos individue i kolektiva – je važan topos
romantizma. Duh posrednika u kolektivu. Sudbina kolektiviteta se posreduje kroz sudbinu
pojedinca – izuzetnog pojedinca (Vladika Danilo u Gorskom vjencu; Črtomir).

I Agovanje
Nema fantastike, ali je snaga crpi iz onostranog. Sprovođenje pravde – pada s nebesa,
simbolično spira. U prvom monologu Smail-aga –kako on sebe doživljava, on je centralna
ličnost epa. Durak ga savetuje da ne naudi Crnogorcima, jer će uslediti njihova odmazda zbog
zuluma, a on ga ubija – to je taj moment zebnje. Animalna metafora: “Ko da strepi mrki vuče,
s planinskoga gladna miša” (sebe doživljava kao vuka, a Crnogorce kao miševe).

Daje se gradativna slika mučenja kojima su izloženi Crnogorci. Na sceni je svojevrsna

metonimija crnogorskog kolektiva – slika celog naroda. Metonimična scena pokazuje
kakav je crnogorski kolektiv (na osnovu njihovog ophođenja, mi možemo zamisliti kako će
svi Crnogorci da se ophode). On prati muke i vidi njihovo dostojanstvo (ne puštaj glasa od
sebe). Potpuno je miran pred prizorom mučenja, ali šta se dešava u njegovom unutrašnjem
životu? Kao da ga je nešto dirnulo iznutra. Kao da ga mu je ledeni šiljak dotakao dušu: “Ko
ledenijem ratom leden, šiljak dušu da mu dirnu” - hiperbaton – vrsta izokrenutosti reda
reči, neophodna je figura. Ledeni vrh je jedva primetna zebnja koja prožima njegovo
srce, a koju on sam sebi ne priznaje.

Smail-aga: junak + tiranska figura – duguje konfiguraciju Osmanu. Nosi tu harizmu

negativnog junaka. Ovakav junak ima poreklo u baroknoj književnosti (Osman je najbolji
primer). Ti junaci svedoče o tome da zlo mora imati svoj kraj – oholost i taština moraju biti
kažnjeni.

On je demonizovani romantičarski antijunak – toliko je negativan da su razmere njegovog

nasilja ogromne i da se samo njegovom smrću može uspostaviti, tj. promeniti poredak stvari.
On nije samo demonizovani junak, već ima sferu intelektualnog – osetio je zebnju, ali to
sebi nije priznao. Romantizam ima akcenat na psihičkom (u realizmu dvojnost –
psihosocijalna).

Smail-aga oseća zebnju, ali je ne priznaje i potiskuje je iz sfere svog sopstva, on ne želi to
da prihvati kao deo sebe. On je pun taštine, oholosti, on ne želi to da prihvati. Kako radnja
odmiče to što potiskuje se vraća udvostručeno – jačaju destruktivni i samodestruktivni
impulsi jer ne priznaje da je to deo njegove ličnosti. Postoje lajt motivi (detalji) u spevu koji
svedoče o gradaciji destrukcije (na početku jedva primetno, a na kraju destruktivni strah).

Razarajući vid potisnutih osećanja – mučenje. Mučenje će se vratiti ako odmazda. Durak ga
upozorava, a on ga ubija. On svedoči o aginom strahu i to mora biti uklonjeno, Durak
 18

svedoči istinu koju aga ne želi da prizna, zato ga ubija, da mu dokaže da to nije istina
(simbolički čin nasilja – simbolički uklanja zebnju iz sebe ali samo prividno).

Promena perspektive kada to više nije agin monolog – animalna metaforika se menja - aga je
sad zver (“Stoji aga gorsko zvijere”). Promena perspektive koja svedoči o Smail-agi (sada je
bliža implicitnom autoru). Menja se animalna metaforika. Kontrasna vrednost.

U I pevanju se pojavljuje Novica, Durakov sin. Jedna od umetničkih sredstava su refrenska

ponavljanja – to je lirsko sredstvo izražavanja (ukrštanje dramskih, epskih i lirskih
elemenata). Dramski element: noćnik, uvodi se zaplet, mnogo je metafora i retoričkih
konstrukcija iz narodne književnosti – takođe vrsta lirizacije.

II Noćnik
Ovo pevanje je svojevrsni zaplet (namera figure koja se kreće). Retorska ponavljanja. Postoji
i upliv narodne tradicije.

Pojavljuje se Novica, on je taj noćnik. Autor ga opisuje. Stiže u Cetinje, zaustavlja ga straža i
pita odakle je. “Mudar Turčin, mudro odgovara”, on im kaže: “Ja sam junak od Morače
hladne” i da želi da se osveti Smail-agi – dakle imamo i ovde konvertita. Durak je bliži
orjentalnom duhu, a Novica Crnogorcima. Novica je crnogorsko ime. Durak je konvertit –
svest o podvojenosti identiteta. Durak uvodi konvertitsku nijansu – svom sinu daje
crnogorsko ime koje svedoči o identitetu. Ne zna se da li je rođen ili se preobratio (islam).
Novica je konvertit u nastajanju (vraća se svome identitetu), a Durak je uveo
konvertitski duh.

Straža mu kaže da skine oružje, pa ga puštaju da uđe u grad. Čim Novica uđe na kapiju –
simbolički se rađa zora, anticipira propast Smail-age (“nesta zvezde age-Čengića” – aluzija
na aginu propast). Osveta je ključni motivacioni faktor kod Novice.

III Četa
Daje se slika crnogorskog kolektiva, on mora da bude kompaktan, integrisan, celovit u
romantizmu, da bi se moglo govoriti o nacionalnom identitetu.

Romantičarska estetika metamorfoze tla posredstvom prirode – svojevrsnost srasla onih koji
brane samo tlo i samog mesta. Tajno okupljanje crnogorske čete – zavera – to govori o težini
posla, jer naspram njih je veliki tiranin. Kao da iz samih stena metamorfozom nastaju junaci.
Saopštenje se odlaže, samo Bog zna kuda četa ide – četa ispunjava cilj koji je viši od nje
same – najviša osveta kolektiva. Neophodno je da se individualna motivacija prevode u
kolektivnu – u metafizičku ravan. Kompaktnost i unificiranost kolektiviteta. Jedino to
opravdava ako je od Boga – hrišćanstvo prožima crnogorski kolektiv – svest nacionalnog
identiteta i nacionalne odbrane – hrišćanski ojačano panteističkim nijansama.Četa ne
sprovodi zemaljsku pravdu, već višu (kada ubiju agu, oblak se otvori i očisti tlo od greha).
Slika metafore da slika ima kasniji jači odjek kasnije u delu. Neophodan ritual.
 19

Duhovnik (drugačije predstavljen nego u “Krštenju na Savici”), on je asketska figura

potpuno posvećena svom pozivu. Motivacioni govor sveštenika pred borbu – aluzije na
zlatno doba, pastirski idealizvan ambijent (koji je lišen vina, žita – “Vjekovi Ilirije”) vredan
odbrane.

Predstava turskog kolektiviteta - metafore pozajmljene iz Osmana, ali u ilustrativnoj funkciji

– transcedencija u ilustrovanoj f-ji; bez onostranosti; demonstracija turske prirode –
demonizovana.

Novica se vraća na scenu: on je konvertit, postoji preokret u njegovom biću – nekada je bio
krvnik kleti, a sada je oslobodilac.

Sam svedoči o konvertitskom biću – preuzima hrišćanstvo i krsti se. Uzimanje hrišćanstva je
neophodno, jer da je on ostao u islamu:

1. Kolektiv ne bi bio kompaktan

2. To bi bio čin izdaje, čistog nasilja. Ali da osveta ne bi bila samo čin izdaje, već da
ima metafizičku dubin, tj. da bi predstavljala sprovođenje Božje pravde, prestaje
da bude lična.

On temeljno menja i preobražava svoje biće, perspektivu sveta, sudbine. Ali ako je imao
hrišćanskih korena, pa se vratio u hrišćanstvo, kao da se gubi snaga njegovog obrta, gubi se
konvertitski koren – ublažena oštrica njegovog preokreta. Koren hrišćanski – islam – ponovo
hrišćanin.

Ritual – nisu više nasilnici, taj čin ima snagu legitimiteta (legitimacija – ruka pravde).
Osveta postaje viši čin, prestaje lična osveta – sprovođenje više (Božije) pravde, a ne
nasilnika.

IV HARAČ:
Harač – od kulminacije ka peripetiji pratimo gradaciju nasilja, ovde dolazi do te krajnje tačke.
Date su scene prikupljanja harača. Ovde se slikaju još dva kolektiviteta – Turci i raja. Uvodi
se kolektiv raje, kao 3. kolektivitet.

1. Četa
2. Turci - Turska zajednica se slika sa 2 postupka: animalna metaforika i metafora
pakla.Sve je u imanenciji, nema transcedencija, ali slike kojima se posreduje jesu odraz slika
Turaka u Osmanu (onostrana strana, demonski svet, pakao). Iako je četa ušla u postupak
pričešća, potrebno je da se u samom toku radnje motiviše postupak.
3. Raja – još jedan kolektiv (pored čete) koji je oponent. Dehumanizovana raja –
dehumanizacija raje je njena uloga – uništenje svakog dostojanstva je određujuće svojstvo
raje. Važna je jer je Smail-aga ubio Duraka i nekoliko njih – mora da se pokaže da se agino
nasilje ne zaustavlja smrću Duraka i da odmazda nije uslovljena samo Durakovom i smrću
nekoliko Moravčana, već prirodom Smail-age koja je tiranska i paklena. Odmazda čete nije
 20

samo hir, već je čin višeg, metafizičkog smisla. Potrebne su situacije koje povećavaju
njegovu taštinu. Narušena je njegova slika pred rajom. Sadistička i demonizovana slika age.
Sadistička priroda je prikazana kroz nasilje nad rajom – prikaz razmera njegovog zločina.
Mučenje raje (gradacioni stepeni). Razmere nasilja – demonizovana figura koja uživa u
zločinu. Prorefrenska ponavljanja. Slike zastrašujućeg mučenja – uspon nasilja. Smail-aga
– demonizovan antijunak, tiranin koji mora biti svrgnut (potrebni su spoljni faktori) –
potrebne scene mučenja raje, jer tek smrću prikazuje se dehumanizam.

Sabija se i obrt i rasplet u ovom pevanju. Četa – posrednik božanske pravde. Ovde je to dato
u posredstvu ljudi i prirodnih dešavanja. Lajt motivski elementi – oblaci u četi.

Dat je niz slika mučenja raje. Slike su date gradativno. Poenta je potpuna dehumanizacija
raje. Gradaciono i groteskno mučenje raje. Turci se smeju nad mukama raje (paklene slike).
Bes, gnev. Njegov duševni život – nemir, krvavi plamen. Demonizacija bez veze sa
onostranim, demonizacija figure koje uživaju u zločinu. 575.smeju se grohotom. ,mogo
ironije, groteske, gradacije. Propast Turske – grobovi pod snegom. Figure iz paklenog sveta –
kulminacija oholosti i mučenja raje. Najava novih mučenja koja se više ne mogu izdržati.

Scena kada Smail-aga greškom povredi sopstvenog ratnika, povredi mu oko – ali to je
rušenje slike pred rajom, koju on želi da izgradi, udar na njegovu taštinu pred narodom. Nije
njega briga za ratnika, već za ugled. Novi podsticaj za onu zebnju od ranije koju je potiskivao
-potisnuti impulsi jačaju, pojačana oholost; sve što je potisnuto sada se vraća u njegov
unutrašnji život. Nakon toga su još gore scene nasilja, ali to nije konačna tačka kulminacije.

Umetnuta pesma o Rizvan-agi – ona je odraz epske tradicije; implicira na Smail-agu.

Integralna priča koja se pojavljuje u epu i sublimira ideju dela – i ono što je prećutno.
Moli Bauka da uz gusle otpeva pesmu o Rizvan-agi i on pristaje. Narator ga naziva lukavim
pevačem. Obrasci usmene lirike – Bauk peva uz gusle. Aga želi da čuje pesmu, da nasluti
svoj status, kako će se o njemu pevati uzajednici koju muči. Nada se da će čuti nešto o sebi,
da će biti slavan kao Rizvan-aga posle smrti, ali pesma dobija neočekivani obrt. Rizvan-aga
posle smrti biva ismevan od strane raje i to je u stvari prikaz Smail-age. Bauk anticipira status
age i kako će njega doživljavati. Pesma o Rizvan-agi – intergrativna priča - Smail-aga će
biti predmet ismejavanja, priželjkivaće njegovu smrt. Bauk je lukav pevač, pesmom o
Rizvan-agi anticipira status Smail-age posle njegove smrti.

Sve vreme nasiljem pokazuje da želi da dehumanizuje narod (potkiva raju, sadistički se
ponaša). Zašto aga koji potpuno dehumanizuje raju, želi da u sećanju tog kolektiviteta, u
njegovom kulturnom kodu ostane upamćen kao junak?

S jedne strane to je njegova oholost i taština, a s druge strane konvertitski impuls. To je

odraz njegove oholosti, ali ne samo to – postoji i konvertitski impuls (ili je bio hrišćanin
ili ima razumevanja za hrišćane).On nije lišen razumevanja za kulturni kod koji je pokušavao
da dehumanizuje, da mu oduzme pravo na život. Burna reakcija je vid konvertitskog impulsa,
kontakta sa drugim nasleđem. Slušajući pesmu aga reaguje na tu pesmu kao da je to njegov
kulturni kod – konvertitski impuls – želi da zna kako će biti upamćen (možda je bio
konvertiti, možda nije). Nije mu stran duh te zajednice. On neće uzeti hrišćanstvo, ali nije
 21

lišeno da je bio u kontaktu sa tim nasleđem (možda je uzeo islam). Nije indiferentan prema
nasleđu raje. Njemu je stalo do memorije te zajednice, koja se prenosi usmenim putem.
Nema jačeg oružja od uništenja kolektivnog sećanja jednog naroda.

Pesma o Rizvan-agi je primer pesama kakvih ima u Ilijadi – integraciona priča –

sublimira se ideja epa. Bauk peva o Rizvan-agi, a u stvari peva o Smail-agi. Turski šatori se
porede sa grobovima koji su pod snegom – smrt:

“Bijeli se čadorje bijelo

Na tihotnoj mjesečini
Ko golemi grobovi pod snijegom…”

Nakon Baukove pesme, prikazana je reakcija Smail-age:

“Još dok kobna pjesma iz usta

Bauku se grmeć razlijegaše
Tko je u agu, a ne u pjevača
Pogled upro, taj mogaše
Po licu mu poznat jade,
Boli, srdžbe, gnjeve, bijese,
I stotinu inijeh srda,
Ponositu štono u srcu
Na ćuh svaki bruke i ruga
krvavijem nokti gnezdo riju” – to potpuno ispunjava njegov duševni život.

Obrt – dolaze Crnogorci na scenu, bitka. Smail-aga gine, pored njega leži mrtav Novica.
Personifikovana slika smrti:

“U odeći noći crne

Prijeka u u krvcu smrt po polju grezne;
Plahom munjom oči joj se svijetle
A proz kosti hladan vjetar duje;
Glasom groma grozno podvikuje
***************************
I uzdiše, pišti, ciči, hripi,
A pak grabi sada krste, sad Turke
Ter im svojijem ruhom oči veže.”

V Kob
Kob je svojevrsni epilog. Završno pevanje, najkraće, reprezent onoga o 3 stvarnosti; krajnja
tačka sveta u kojoj oholost i taština idu u sunovrat – groteskna slika agine glave koja se
klanja krstu i svima se klanja. Zaokruživanje priče u epskom romantizmu. Opšta svojstva
evropskog romantizma. Vrlo različiti junaci.

VJEKOVI ILIRIJE –IVAN MAŽURANIĆ

 22

Lirska pesnička obrada i sublimacija ilirske ideologije. Pesma koja manifestno reflektuje
stavke ilirskog pokreta. To je ideološki pokret 3/4 decenije 19.veka narodni preporod. To je
pokret koji je težio obnovi nacionalne kulture, osamostaljenje svih vidova života. Pokret koji
je težio da uvede narodni duh u kulturu Hrvata, da je predstavi autonomnom. Iz njega je
proistekao hrvatski romantizam. Reflektuje ideologiju ilirizma (panslovenska objedinjenost
Srba, Hrvata..).

Ispevano u 23 oktave, stih je 10-erac (komunikacija sa usmenom književnošću). Počinje

idilično-pastoralnim ambijentom, zlatno doba, prikazani pastiri (Iliri) – esencijalnost ideje
ilirizma, ideal panslavizma. Namerno se na tome insistira, da je ideja ilirizma iz zlatnog doba
i tog ambijenta (kada nisu postojali konflikti, ni imovinske raspodele). Sloboda, saglasje sa
prirodom. Nije se znalo ništa o mogućnosti sukoba. Iz tog ambijenta dolazi ilirska misao.
Zakon je svakom um i duša. Zakon nije nešto što je napisano izvan čoveka. Zakoni su bili
imanentni ljudskoj prirodi (a ne prisila, zakon je danas uvek prisila). Idealistička predstava
zlatnog doba. Blizina čoveka i Tvorca (slika Boga je posrednija). Došao je kraj tom zlatnom
dobu – raspodela imovine i prvi sukobi. Drugačije se imenuju, nisu više pastiri već seljani.
Implicira se da se sa pastirskog života prelazi na zemljoradnju – kretanje na skali civilizacije,
civilizacijski korak napred. Ali još uvek postoji vrsta saglasja čoveka sa prirodom u kojoj
živi. Razvoj civilizacije. Uvodi se ključni problem - zlo dolazi sa neprijateljima. Postupak
anahronizama – neprijatelji različitih vremena (Rimljani, Huni) dati svi u isto vreme (kao da
se sve odigrava u isto vreme). Objedinjavanje neprijatelja – simboliše razmere. Niz strofa –
pastiri zamenili plug. Svedočenja o tome da seljaci, pastiri moraju da uzmu oružje. Niz strofa
o herojima tih južnoslovenskih prostora. Saglasje junaka – panslavizam.

Ljudevit Gaj – ključni čovek ideje panslavizma. Sugerišu se 2 stvari (aspekti):

1) Nesloga kao jedan faktor destabilizacije ilirskog prostora

2) Anticipacija boljih vremena, slike prostora – sloge.

ILIRIZAM
Narodni preporod počinje polovinom 4.decenije 19.veka (oko 1835.). Ilirizam je težnja
narodnog i kulturnog preporoda, ima prosvetiteljsko svojstvo, jedna od težnji je
kodificiranje književnog jezika. Reč je zapravo o prostoru Hrvatske koja je bila raslojena na
3 oblasti (dijalekta) i težilo se unifikaciji i jedinstvu.

Ključni časopis tog perioda“Danica ilirska” – od 1835. izlazi kao dodatak časopisu
“Novine Hrvatske”. “Danica ilirska” prestaje da izlazi 1843. – kraj ilirske ideologije,
zabranjuje se pominjanje ilirizma (vraćanje na uticaj Beča). “Danica ilirska” uvodi
štokavski govor - 1836.

Hrvati dobijaju neke institucije. To je period nastanka “Matice” – 1842. Kazalište 1840.;
Ilirska čitaonica 1838.
 23

Za ilirski pokret važna su 3 nasleđa/tradicije:

1) Klasično nasleđe
2) Usmena (narodna) tradicija
3) Dubrovačka književnost (Smrt Smail-age Čengića).

Najvažnije delo je delo Ljudevita Gaja “Kratka osnova horvatsko-slavjanskoga

pravopisanija” 1830. štampano u Budimu. Želeo je da liši hrvatski jezik diftonga. Uvodi
dijalektičke znake.

Nekoliko figura koji su prethodili ilirizmu su:

Tito Brezovački – kajkavski komediograf, pisao na kajkavskom, ali naglasio značaj

štokavskog. Nekoliko decenija pre pojave ilirizma upućivao na značaj štokavštine u delu
Andrije Kačića Miošića.

Janko Drašković – feudalac koji je zastupao ideje ilirizma u višim društvenim slojevima;
bio je pesnik i promovisao je ilirske ideje (koje su zastupljene u običnoj građanskoj klasi).
Građani nisu imali političku moć.

Još dva važna časopisa:

“Kolo” - izlazi od 1842-1853. Urednik je bio Stanko Vraz; osim ilirskih tedencija imao i
romaničarske tedencije.

“Zora dalmatinska” – 1843/4 – 1849.

Jedan od aspekata ilirizma je panslavizam. Ilirizam je imao panslovenske težnje.

Ilirizam je vreme kada rastu romantičarske težnje među Hrvatima. Uticaj Herdera –
važne su njegove ideje (da je budućnost čovečanstva sublimirana u slovenskim narodima).

Ključni pesnički žanr je budnica (vrsta rodoljubive pesme - buđenje nacionalnog

duha) – pesme koje su imale nameru da probude nacionalnu samosvest.

Ljudevit Gaj “Još Hrvatska nije propala”.

Vidljiv upliv romantizma (“Kolo” reflektuje duh romantizma).

Stanko Vraz “Đulabije” 1840. – zbirka pesama, objedinjavanje ilirske i ljubavne poezije.

Petar Preradović (Srbin) “Prvenci” 1846. – zadobija osobine romantizma.

Ključni dramski autor je Dimitrije Demeter (poreklom Grk). U njegovoj dramaturgiji

unose se elementi Šilerove dramaturgije, tj. elementi ilirizma i upliv romantizma (zapadnog
romantizma).

Prva hrvatska drama pisana novim tipom književnog pravopisa (štokavštinom) je

“Juran i Sofija” 1839. –Ivan Kukuljević.
 24

1843. se zabranjuje svaki pominjanje ilirizma, ilirskog imena u hrvatskoj kulturi

(“Danica ilirska” objavljuje se samo pod imenom “Danica”)

1845. “Zora dalmatinska” preuzima Gajev pravopis.

Literatura: Miroslav Šicel “Pregled novije hrvatske književnosti”; Ivo Frangeš “Povjest
hrvatske književnosti”; Ivo Frangeš “Ilirizam realizam”.

AVGUST ŠENOA
(1831 – 1881.)
Ključni autor protorealizma kod Hrvata. Protorealizam – prelazni period ka realističkoj
poetici u hrvatskoj književnosti; nešto što nagoveštava. Prelazni period ka realizmu posle
ilirizma i romantizma; neka vrsta romantizma i realizma. Još uvek postoji prisustvo
romantičarske poetike, ali se javljaju i prvi elementi realizma. Šenoa je umro 1881.

“Naša književnost”
Njegov ključni programski tekst, objavljen 1845. u bečkom časopisu “Glasonoša”. Uvodi
ključna poetička načela protorealizma. Iznosi sledeće: Književnost treba da pomaže
emancipaciji hrvatskog naroda i kritikuje tadašnju hrvatsku književnost zbog izostanka
uticaja na socijalni i društveni život. Insistira da književnost mora da bude tedenciozna, da se
bavi socijalnim i društvenim pitanjima, da budi nacionalnu samosvest i identitet u narodu.
Kao primer navodi poljsku književnost u kojoj je čak i književnost za decu nacionalno
profilisana. On nije protiv književnosti koja je poučna, popularna i zabavna, on je protiv onih
koji se distanciraju od širih čitalačkih masa, kaže da je teško pisati popularno. Veruje da
književnost treba da bude ogledalo narodnog života (zrcalo pučkog života). Razlikovanje
novelističkog i epskog čina (pristup stvaralaštvu). Zamera epskom pristupu - za njega to
podrazumeva usmerenost književnosti na turska osvajanja, period dominacije itd. Zamera
piscima vrstu upornog sterotipa pri slikanju romana, zamera im i šablone slikanja junaka,
mnogo sentimentalizacije prošlih vremena, slikanje patosa.
 25

Šenoa je predstavnik istorijskog romana. Po ugledu na Valtera Skota on reorganizuje

istorijski roman. Insistira na tačnijem slikanju lica i stanja prethodnih epoha.Kaže da je
novelistički čin tačnije crtanje stanja prethodnih epoha (ne sentimentalizacijom), želi da se
oštrije, realističnije crtaju likovi. Da se odustane od tematizovanja samo turskog perioda, već
proširivanje raspona tema prošlog vremena. Preporučuje čitanje narodne književnosti.

“Karanfil sa pjesnikova groba”

Proza protorealizma. Koje su osobine realističke, a koje romantičarske? Poruka koja se
šalje širim krugovima za buđenje nacionalne samosvesti. U obe novele postoji pripovedni
okvir. Pripovedni okvir je specifična, formalna odlika novela. To je pripovedna instanca
izmeštena prostorno i vremenski od priče koju pripoveda. Mogu biti:

Legitimišući (on je bliži realisitčkoj poetici) ili integrišući (Dekameron, 1001 noć; jedna
situacija koja je nadređena svim ostalim pričama) pripovedni okvir.

Legitimišući okvir – tlo bliže realizmu. Prividno se briše razlika između dela i stvarnosti.
Pripovedačka instanca i okvir su tako formirani da imaju funkciju stvaranja iluzije o
autentičnosti i činjeničnoj snazi onoga što se pripoveda. Slično tehnici skaza, prividno se
briše ta granica.

Pripovedač je uvek konstrukcija (to nije Šenoa). Priča počinje tako što narator lista knjižicu i
konstatuje da ta knjižica ima duha i da je svojevremeno bila Prešernova, kroz postupak
retrospekcije želi da realizuje vreme življenja (da je oživi ponovo). Apostrofiranje cveta iz
knjige, odnos realizma i romantizma komponuje od karakteristika junaka do stilskog –
insistira na spontanitetu. Iz rečenice u rečenicu se smenjuju romantičarski i realistički
elementi. Realistično pripovedanje: neposredni govor bez stilizacije – realizam, a u
sledećoj rečenici kaže: šta je da je od srca je – romantizam. Variraju poetičke reference,
variranje senzibiliteta.

Metanarativni nivo – komentariše se sam način pripovedanja.

Homodijegetički pripovedač – ako učestvuje u radnji; Heterodijegetički pripovedač – ako

pripovedač ne učestvuje u radnji.

Ovo je đačka pripovetka koja se bavila procenom rasta i školovanja književnih junaka.
Tokom tih đačkih dana, pripovedač upoznaje Alberta. Albert je drugi glavni junak ovog dela;
pri upoznavanju uvodi se njegov nacionalni identitet.

Problem identiteta: Konstruktivne i esencijalne crte identiteta. Albert je Slovenac, koji je

odrastao u germanskoj atmosferi. Samo sa služavkom je govorio na maternjem jeziku. Albert
je gubio svest o važnosti nacionalnog identiteta, iako je Slovenac. Reflektuje se da je
identitet je vrlo često konstruktivne prirode - identitet je nešto što se formira podobno
okolnostima u kojima se formira; nešto što izrasta, što nas formira. 2. oblik je esencijalni
identitet – ono što se odupire svakom konstruktivnom okviru. Ono što se ne menja - čak iako
 26

promeniš veru, ostaješ u duši Srbin. Nezavisno od konstruktivnog okvira postoje esencijalne
crte identiteta.

Uticaj društveno-političkog, socijalnog momenta. Motivacija junaka u realizmu je

dvojna: psihološka (realizam) + društveno-socijalni momenat junaka (okvir).

Važan faktor u konstituisanju nacionalnog identiteta je literatura koju čitaju. Albert je

izložen nemačkoj literaturi (najuspelija dela nemačkog romantizma) – nema ironizacije tih
velikih nemačkih dela, nisu predmet kritike, već se kritikuje konstruktivni okvir
kulturnih modelusa koji su Hrvati prihvatili, i u koje se uključuju ta dela. Kritika snage
konstruktivnog okvira te literature. Gete i Šiler nisu predmet rugla, već njihov uticaj na
ljude. Kritikuju se romantičarski postupci i romantičarska opšta mesta, a ne romantizam
uopšte.

Albert je sklon identifikacijia sa likovima dela koje čita. Kritika krhke i povodljive, ne
previše snažne prirode samog Alberta. Kritika podređivanja manje kulture većoj.
Promenljivost identiteta Alberta – groteskno, karikaturno prikazan. Niz scena u kojima
je Albert karikatouralno prikazan: kad krene sa patosom da recituje stihove pred devojkom iz
naroda, to izaziva smeh. Vid humora između groteske i naturalnosti – nešto je smešno
kada su okolnosti pogrešne (citiranje Šekspira pred seljankom). Kontekstualizovane
okolnosti. Humor funkcioniše u zavisnosti od okolnosti; humor zavisi od konteksta.

U procesu upoznavanja, narator kaže za sebe da je i on odrastao u germanskim okolnostima.

Za sebe kaže da je zagrebački sin (švapčić) - sinonimija za mladiće koji su rasli u nedostatku
nacionalnog identiteta (lišen nacionalne samosvesti). Nije umeo lepo da govori hrvatski.

Imagologija – sfera humanističkih nauka koja se bavi predstavama sebe, drugog svog, tuđeg
identiteta u književnosti i kulturi – bojene su stereotipima. Nacionalni identitet bojen
stereotipima.

Auto imaž – autorova predstava sopstvenog identiteta. Kad on kaže da je zagrebački sin –
auto maž.

Hetero imaž – predstava tuđeg identiteta.

U tom procesu samospoznavanja i odrastanja oni odluče da posete slovenačke planine, oblače
se kao romantičarski junaci – tu je vidljiva kritika romantizma.

Deskripcija kranjskih gora – povišena sentimentalizacija pri opisu ambijenta gde borave (vole
mesta) – romantizam – u pejzažnim deonicama (neću da vas zamaram sa opisom daljih naših
putovanja). Narator reflektuje nalonjenost tom predelu i nacionalnu samosvest.

Uvodi se nova junakinja iz tih krajeva, Neža, ona je devojka iz naroda – nije romantičarska
junakinja. Ona je posrednik narodnog duha kojim nisu ispunjeni ostali junaci. Postoji niz gde
ih uvodi u kontekst života u Kranjskim gorama, u kontekst Prešernove literature, o
Prešernovom životu.
 27

Reflektuje se kriza identiteta. Promena okolnosti, druga kultura, drugi jezik. Melodija
slovenačkog jezika spušta se na njegovo srce i menja ga iz korena: “…mali narodi mogu
pristupiti u slovensko kolo…”. Dobijaju svest o panslavizmu – budućnost sveta je u
slovenskim narodima (Herder). Oni veruju da se ono što je u njima postojalo samo probudilo,
veruju da su došli do nečega što je već postojalo u njima - esencijalna nit ( a ne
konstruktivne prirode, pa da je oni menjaju).

“Nikada neću zaboraviti da me je poezija privela istini…” – Šilerova ideja. Herder – da um

može da stvara i menja ljudsku prirodu. Kaže: “Nisam siguran da li je Šiler adekvatan za
ovo podneblje…”. Niz primera pomoću kojih junaci dolaze do nacionalnog identiteta. Opis –
rom.

2. deo – njih dvojca se zaljubljuju u Nežu.

Diskurs komentara autora – autor komentariše, unosi tendencioznost. Odklon od

romantičarskih stereotipa – kada Albert piše poeziju Neži – demistifikuju se opšta mesta
romantizma. Kad se pojavi neposredniji ton izraza – bliži realizmu – bliže tehnici skaza –
verodostojnosti.

Prepliću se romantičarski i realistički elementi. Ideja nacionalnog identiteta je romantičarska.

Albert uvek sa patosom govori, stalno ponavljanje tih pokreta. Patos – svedoči o presudnosti
preokreta njihovih života.

Element humora, koji nije toliko prožet satirom – stražar. Komične situacije – bez satirične
osnove.

Izvesna figura na padini – pojavljuje se Nemac. Kako je on predstavljen? – Hetero imaž –

jedna vrsta satiričnog otklona – potpuno groteskno prikazan. Primer gde se ironično pristupa
aktuelnom primeru nemačke kulture, ali se sami predstavnici nemačke kulture ne ironizuju –
Šiler bi se okretao u grobu.

Promenjena okolnosti, mesto, vodič. Mehaničko ponavljanje.

U završnici – romantičarske odlike na kraju, jer umire. Idealizovani okvir junakinje, jer su
zaljubljeni. Neža je posrednik stranog duha, da obnove duh koji je već u njima.
Romantičarska nacionalna samosvest.

„Prijan Lovro“
1873. Niz poetičkih osobenosti. „Po istini“ je podnaslov ove novele (realizam). Legitimišući
pripovedni okvir. Iluzija verodostojnosti i istinitosti. Narator na selu, u vreme berbe. U toj
atmosferi upoznaje izvesnu crnu udovicu – bez demonizovanih konotacija – nepotpunog
predstavljenog identiteta – reflektuje se topos mistične fatalne ženske figure.

Oni razgovaraju o književnosti toga vremena. Ona se vrlo kritički odnosi prema hrvatskoj
književnosti. Ona gotovo parafrazira Šenoove stavove iz teksta „Naša književnost“. Narator
podržava njen stav, da pišu o naravima ljudi, ne poznajući ljudske naravi. Junaci građeni su
 28

građeni sterotipno. Manifestuje se tehnika skaza. Narator preuzima reč – pripovednu

instancu, svedoči o svom prijatelju Prijan Lovru – da su pripovedni junaci mogući i u
hrvatskom ambijentu, da je ubedi da ta književnost nije doživela potpuni krah i da postoje
takvi junaci. Prevrednuje skepsu žene, da je moguće naći figure koji bi mogli da budu
intrigantni junaci. Ovo će biti živa i prosta istina - realizam.

Retrospekcija – narator govori o studijama i o prijatelju Prijanu Lovri koji je pohrvaćeni

Slovenac. Prvi put kada se pojavi – daje njegovu fizičku predstavu, realističko slikanje lika,
konvencija. Slikanje figure vrlo precizno i bez patosa, ali se ipak upliće romantizam (ima
ukrštanja realizma i romantizma) – on ima sjaj u oku - sama njegova priroda je bliža
romantičarskom junaku, ali su okolnosti u kojima se on nalazi, u kojima živi u svetu
realizma.

Bitan je i društveno-socijalni kontekst. Opis njegovog unutrašnjeg život je u

romantičarskom kontekstu. Nagoveštaj burnije prirode Prijana Lovra (oscilacija opisa) –
sjaj u oku – romantizam.

Još jedan aspekt njegove pojave – ma koliko bio pristojno obučen, postoji doza
neuglađenosti, nelagodnosti u odeći koju nosi – novi tip književnog junaka – tip
kaputaša – junaci koji dolaze iz provincije, malograđanske hrvatske sredine u veće
kulturne centre (Prag) i pokušavaju da usavrše sebe na putu ka obrazovanju. Likovi kaputaša
su uvek nedovršeni, nedorečeni, polovišni, uvek između 2 sveta: onog iz koga potiču i onog
sveta u koji ulaze (2 sfere – provincije i grada). Nisu nedaroviti, čak su vrlo daroviti. Niz
okolnosti njih sprečava i sputava – determinisanost u njihovim životima (npr. glavni junak „U
registraturi“). Kaputaši dolaze u urbanu sredinu, ne uklapaju se lako u društvene pozicije.
Uglavnom završavaju tragično, čak bizarno („U registraturi“).

Prijan Lovro nosi romantičarska načela sa sobom u vremenu kada ne funkcionišu, to ga

sputava. Dolazi u urbanu sredinu. U njemu je sve kipelo. Okolnosti su po njega vrlo
represivne. Ulazi u niz socijalnih modela življenja – može da postane sveštenik, rizu
doživljava kao oklop.

I ovde je literatura koju čita ta koja oblikuje njegov lik (Getea, Šilera, Rusoa, Kanta).
Čitanje literature je važno za oblikovanje kulturnog modaliteta. Ovde su nemački pisci tu da
izraze njegovu romantičarsku prirodu. Oči čas sanjive, čas vatrene (metonimija) – specifično
za junake romantizma, na planu slikanja njegove prirode. Samo je srce živo, a sve ostalo je
mrtvo u njemu – odlika romantizma.

Ptica podrezanih krila u snu – metafora njegovog stanja u društvu. Ekstenzivni duh –
sveobuhvatni – romanitzam. On vidi dušu sveta koja vlada – da sveobuhvati znanje ljudskog
duha. Kada sreće nekadašnju ljubav, sam Lovro tu epizodu sa njom naziva romantičnom –
podrivanje i dezintegracija romantičarske poetike, jer je naziva romantičnom i
prevaziđenom. Integrisan rom. Prevodi idilu u prozu – dezintegracija romantičarske poetike –
realizam.
 29

Kod njega variraju romantičarske ideje prvo totalitet znanja, sklonost ka znanju, a u
drugom trenutku štetnost znanja. Rusoistička ideja da znanje ne mora činiti dobro čoveku.
Kako god on ostaje u romantizmu.

Pri kraju se uvode elementi socijalno-društvenog konteksta - korupcija – socijalno društvene

okolnosti su ga ometale.

Prelaz iz romantizma u realizam - opis Milke: opis žene koja svira na klaviru, mesečina,
eterična, idealna svojstva – romantizam. Kako joj se on približava vidi bore, starica –
realizam. Iz romantičarskog pripovednog modusa se prelazi u realizam. Demistifikacija
romantizma – 136.strana.

On završava u samoubistvu, ne uspeva da se snađe. Njegova romantičarska priroda

sputana je s jedne strane nesrećnim ljubavima, a s druge strane socijalno-društvenim
okolnostima.

Pjesnikove crtice; Seoske crtice.

Matoševe novele: Miš, Balkon, Cvjet sa raskršća, Iglasto čeljade.

Ante Kovačić
“U REGISTRATURI”
Ključni roman hrvatskog realizma. Iako roman koji se kritički odnosi prema romantizmu,
pored realističkih, ima i elemente romantizma. I protomodernistički elementi – elementi
koji nagoveštavaju modernu. Glavni junak, Ivica Kičmanović – kaputaš koji svoj složen
životni put završava u požaru.

Kovačić je bio radikalnije za hrvatsku samostalnost. Napisao je parodijski spev “Smrt babe
Čengićkinje” (karikira Mažuranićevo delo).

Roman počinje opet pripovednim okvirom. Drugačiji pripovedni okvir nego kod Šenoe.
Govore akti – personifikovana, parabolična scena, prožeta fantastičnom konotacijom, sa
satiričnim elementima. Intenzivni poetički dijalog akata u pripovednom okviru. Akti
razgovaraju umesto samih ljudi. Paraboličan plan – akti su predstava hrvatske kulture tog
vremena. Jedna vrsta sukoba starih i novih snaga. Kod Šenoe, okvir ima legitimišuću ulogu
(funkcija održavanja iluzije onoga što se govori). Ovde imamo narušavanje legitimišuće
funkcije, ovde ne govore ljudi. Ubedljivije je kada akt iznosi priču, nego čovek– složenija
priroda ovog pripovednog postupka i tu se već manifestuje nagoveštaj modernije
književnosti. Više puta se javljaju akti u različitim etapama.
 30

Pripovedni okvir – satiričan, kritika onovremenog društva. Ambijent sela prate profiličke
vrednosti, bojeno humorno-satiričnim elementima. Reflektuje se razgradnja romantičarske
polarizacije junaka.

U prvim scenama, u prvom poglavlju postoji opšta polemika akata u jednoj birokratskoj
dokumentaciji (gde su zapisi, razni birokratski podaci o mnogim ljudima te sredine). I ti akti
polemišu, razgovaraju, dobijaju personifikovana svojstva. Znači, na samom početku mi ne
možemo da kažemo da je taj pripovedni okvir strogo legitmišući. Kako možemo da kažemo
da je to, ako ovo nije ona realistička poetika, bliska skazu, gde legitimišući okvir stvara
iluziju verodostojnosti izgovorenog. Ovde niko ne treba tu iluziju. Zapravo umesto
antropomorfne figure, dolazi do elemenata fantastike, do elemenata paraboličnih
implikacija. Ali sa druge strane (to je ono što ovo delo čini složenijim od Šenoinog dela) ima
li ičeg legitimnijeg od samog teksta? Nije li dokument izraženiji garant (od čoveka, od
pričanja) da je ono što je u tom tekstu zabeleženo, stvarno tako i bilo. Krajnje ambivalentna
pozicija ovog okvira. Legitimišući okvir nije kao kod Šenoa, ali istovremeno dobija drugu
legitimišuću snagu – to su tekstovi, to više nisu ljudi, koji mogu da mistifikuju, da
prećutkuju, da ono što pripovedaju mogu da emotivno oboje, pa da pomalo iskrive samo
događanje. Tekst je skup označitelja koji načelno i uvek isti, ali on je varljiviji od ljudskog
bića, on je iz konteksta u kontekst…Osim toga ovaj pripovedni okvir ima paraboličnu ulogu.
Na delu je sukob akata koji su mlađi duhom, koji donose neke nove ideje, nove sadržaje
i akata koji su zastupnici konzervativne struje, konzervativne kulture u Hrvatskoj tog
vremena. Drugim rečima, sukob samih akata (dokumenata) je parabolično – satirična
slika sukoba u hrvatskoj kulturi tog vremena (Hrvatske u doba realizma, 8., 9. i poslednja
decenija 19. veka). Dakle, govoreći o sukobu akata, mi govorimo o sukobu novih snaga na
političko-društvenoj sceni i konzervativnih snaga (koji recimo veruju u prevlast latinskog
jezika, koji veruju u nužnost komunikacije i podređenosti Beču). Kovačić je inače bio deo
jedne političke sturje, koja je bila protiv Šenoa, čak protiv Mažuranića, jer je verovala da je
suviše blaga prema uzurpatorima Hrvatske nezavisnosti (to nije ona nezavisnost iz 1941. ili
ova današnja – to je druga vrsta nezavisnosti – to je nezavisnost u svom izboru, svest o tome
da je Hrvatska u stalnoj zavisnosti od tih dominantnih kulturnih i političkih centara i da to
mora nekako da se prekine).

Dakle, sam taj pripovedni okvir je nešto drugačije prirode, implikacije poetičke su nešto
složenije nego kod Šenoa. Pri tome u nastavku, videćemo, on se više puta obnavlja, više puta
se vraća, više puta je on aktuelizovan. Čak je i vrlo specifična narativna pozicija koja vodi
kroz ovaj roman, sam akt o životu Ivice Kičmanovića negde progovara.

* Prozopopeja – figura, kada ono što je neživo progovara (zid, kamen) u poeziji, dobija glas
i antropomorfna svojstva.

Ono što je posebno važano za razumevanje ovog pripovednog okvira, to je još jedan detalj –
u nastavku kada se ponovo obznani taj pripovedni okvir, u toj opštoj polemici, opštoj galami,
gde se zapravo reflekutje dinamika kulturnog, javnog života u Hrvatskoj tog vremena, jedan
od akata upotrebi nekakav latinski citati u svojoj argumentaciji, u toj opštoj gužvi, iz
jednog pravnog spisa i u prvi mah to nije previše bitno, čini se. U prevodu taj citat glasi:
 31

“Čega nema u spisima, toga nema i to ne postoji u svetu” – u prvi mah to je deo te satirično-
parabolične slike, sukoba starih i novih ideja u Hrvatskoj tog vremena. Međutim taj iskaz ima
izraženije poetičke implikacije, a radi se o sledećem: ne govorimo o tome da ovaj upliv
fantastičnih elemenata (takođe nas pomera negde bliže horizontu modernije literature), ali
ono što je važno to je da se negde narušava onaj odnos tekst-stvarnost koji postoji u
realzmu, gde zapravo postoji, uslovno govoreći, podređenost tekstualnosti samoj stvarnosti.
Da je tekst nešto što treba da odražava dešavanja u stvarnosti i da tekst nema tek tako
autonomiju spram same stvarnosti, znači mimetički taj princip u stvarnosti crpe građu za sam
tekst. Međutim ovde se ta hijerarhija stvarnost – tekst pomalo narušava, negde se
prevrednuje. Ovde se kaže da ono čega nema u tekstu, zapravo ne postoji u svetu. Time smo
bliži onom modernijem razumevanju književnosti, modernijem razumevanju literarnog
govora, gde književni izraz, nužno, ne mora biti mimetički ustrojen, tu se već nagoveštavaju
antimimetička svojstva moderne književnosti. Ovo nije moment gde Kovačić potpuno
autopoetički, samosvesno želi da anticipira nove talase u književnosti – ne radi se o tome.
Radi se o tome da čak nezavisno od volje autora, tekst počinje da pokazuje svojstva koja
negde integrišu mimetički, narativni, pripovedni koncept i anticipiraju jednu vrstu autonomije
teksta spram same stvarnosti. “Čega nema u spisima, toga nema u svetu” – manifestuje se
anticipacija moderne književnosti. Tekst dobija primat nad stvarnošću.

Odnosno, izvesno je da ovim umetnutim citatom, dešava se odstupanje od mimetičkog

koncepta književnosti i nagoveštaj antimimetičkog odnosa između teksta i stvarnosti, gde
zapravo stvarnost ne mora biti nadređena samom tekstu.

I POGLAVLJE: I kad se završi taj prvi pripovedni okvir – prvo poglavlje nakon ovog
pripovednog okvira je poglavlje o odrastanju Ivice Kičmanovića. Mi se upoznajemo sa
ambijentom u kom je on rastao (idilična patrijarhalna sredina), upoznajemo se sa sredinom u
kojoj je sticao prva iskustva i već prvi pasus otkriva sledeće: njegov otac Jožica
Kičmanović, ima nadimak Zgubidan (vrlo siptomatično) –lokalni muzičar, to je figura koja
muziciranjem, jednim ležernijim životom pokušava da zaradi za porodicu. Njegov prvi
komšija je Kanonik (takođe simptomatično) – reč je o jednoj vrlo rigidnoj i konzervativnoj
figuri koja veruje da je čitanje i pisanje antihristovo jevanđelje. Već u tom prvom pasusu
sazajemo nešto o toj sredini u kojoj odrasta Ivica Kičmanović. Kaže se da iako nije čitao
moderne pedagoge, iako nije čitao Rusoa, njegov otac je najviše u praksi sprovodio njegova
načela (akt Ivice Kičmanovića govori da spontanije njegov otac sledi rusoistička načela od
svih onih koji su čitali Rusoa). Već tu vidimo da postoji jedna težnja da se taj period
detinjstva predstavi sa izvesnom empatijom, sa jednom idealizovanom aurom. I to traje kroz
ovaj roman vrlo dosledno.

Znači već na početku se sugeriše sledeće: da opozicija selo i grad, koja postoji u realističkoj
literaturi, da ovde kod Kovačića dobija vrednosne implikacije, da je selo ambijent gde se
zadobijaju uzvišene etičke vrednosti, gde su ljudi predstvaljeni kroz jednu idealizovanu
perspektivu, imaju čist pogled na svet, dok je urbana sredina mesto izopačenih karaktera,
leglo zla, hipokrizije i ljudskih sunovrata. I to je jedan aspekt kritičkog realizma, time se
kritički vrednuje onaj ambijent u kom će tek obitavati Ivica Kičmanović.
 32

Ono što je simptomatično za Kovačićev izraz je to da on zaista insistira na vrednosnoj

polarizaciji – junakinje koje dolaze iz seoskog ambijenta su uvek čiste prirode, idealizovanog
pogleda na svet. Međutim slikajući seoski ambijent, Kovačić neretko poseže i za nekim
humornim efektima – i ti humorni efekti imaju jednu diskretnu dozu kritike. Znači
kritički realizam samog Šenoa, se najpre reflektuje u slikanju urbane sredine, na prvom
mestu. Ali postoji i ova vrsta kritičkog otklona od seoske sredine, samo je ona diskretnija i
obojena je dobronamernim humorom. Dakle, ta polarizacija je upečatljiva, nedvosmislena, ali
nije potpuno banalna. Postoji kritički otklon i od seoske sredine – npr. scene potpuno
groteskno-karikaturne tuče njegovog oca i Kanonika koji se valjaju po blatu, istovremeno to
izazova humorne efekte čini se bez neke kritičke težine, ali kad pogledamo malo dublje
implikacije, on pokazuje ljude iz te sredine kao neobrazovane, neprefinjenih manira i
ponašanja.

I u tom razvoju i opisu njegovog detinjstva, već se vidi da je Ivica Kičmanović u svojim
ranim godinama, figura koja se razlikuje od dece u svom okruženju, da je darovitiji od
sredine, da ima talenta za školu, da je inteligentan, i već se nagoveštava mogućnost njegovog
odlaska na školovanje u urbanu sredinu. Osim njega, u tim njegovim ranim godinama,
izdvaja se izvesni Miha, Kanonikov sin, koji nije nekog preteranog intelektualnog
poetncijala, koji je ograničenih intelektualnih horizonata kao i njegov otac Kanonik. U prvi
mah se učini da bi Miha i Ivica Kičmanović mogli biti oponenti, njihove osobine su u tim
prvim slikanjima, zaista polarizovano postavljene. Međutim, ovde se reflektuje snaga
realističke motivacije junaka – da smo na tlu romantičarskog kodiranja književnijh junaka
(npr. roman “Seljačka buna” – tamo junaci koji su oponenti na početku,tj. koji imaju
kontrastno postavljene osobine, oni su oponenti do kraja romana – nema geneze junaka). A
realistička poetika donosi upravo genezu (transformaciju) junaka i onda mi ne možemo da tu
naslućenu polarizovanost negde opravdamo do kraja – nema stabilnosti oponentnosti. Junaci
se razvijaju, ulaze u različite okolnosti, njihove prirode se menjaju i svaki strogo polarizovani
odnos negde pada u vodu, oni bivaju složenije ustrojeni. I naravno “krivac” za to biće i rast
relevancije socijalno-društvenog konteksta, uvođenje te dvostruke psihosocijalne motivacije.

Uvodi se još jedan markantan književni junak, koga imamo do kraja romana, on je
Kumordinar Žorž – rođak koji boravi u gradu; figura koja je primer skorojevića,
pokondirene tikve, jedna figura snobovskog ponašanja, manira koji su lišeni svake
sofisticiranosti (njegov način upražnjavanja higjene, obedovanja za stolom). Koje slike
predstavljaju Žorža? Pompezno oblačenje, vrlo primitivna priroda. Žorž je primer jedne
groteskno-bizarne predstave kaputaša, bez tragične aure – ne one koja tragično završava,
već jedna vrsta groteskno-bizarne varijacije tog tipa junaka. Zato što je on neko ko je iz
provincije otišao u urbanu sredinu i zaista ostao nedovršen, ali se ta nedovršenost ne
reflektuje u tragičnom kraju, već se reflektuje u jednoj skorojevićkoj prirodi, on se oblači
poput kardinala, a njegova higijena je na vrlo niskom nivou, i to sa ponosom ističe u svom
okruženju. Međutim on je takođe predmet kritičkog realizma – slika njegovog ponašanja i
držanja je zapravo implicitna kritika tog skorojevićkog sloja koji postoji u hrvatskom
društvu. Ali on je značajan iz još jednog razloga – zbog razvoja radnje, on će i te kako biti
 33

uz Ivicu Kičmanovića kada bude otišao da se školuje, on će biti ključan faktor njegovog
snalaženja u tom novom okruženju.

Familija odluči da Ivicu Kičmanovića pošalje na školovanje. Završni redovi ovog poglavlja –
“I taj dan je osvanuo…”. Porodica se okuplja, u jednom srceparajućem momentu, oni se
opraštaju od Ivice Kičmanovića, svesni da ga neće dugo videti, ali to je za njegovo dobro. Ali
kada uđemo u sledeće poglavlje, postoji izraziti diskontinuitet u temporalnoj organizaciji
ovog romana – godinama smo unapred, godine nedostaju koje treba da svedoče o životnom
putu Ivice Kičmanovića. Umesto da u jednom linearnom toku, mi pratimo njegov sledeći
korak, dolazak u novu sredinu, upoznavanje sredine, okruženja, manifestovanje njegovog
talenta u toj novoj sredini, itd. – to sve izostaje i on se odjednom obznanjuje u potpuno
novom ambijentu, ni sam nije svestan da se tu našao i ne samo to, mi smo svesni da su godine
“ukinute”. Znači na planu kompozicije, na planu temporalne organizacije postoji izraziti
diskontinuitet, postoji odstupanje od strogog uzročno-posledinčnog i preglednog niza,
postoji odstupanje od recipijentskog očekivanja, od jednog horizonta očekivanja koji je
i negovao realizam da se gradi jedna kontinuirana i celovita slika razvoja junaka i
njegove sudbine. Dešava se zapravo nešto što na tom kompozicionom planu organizacije
vremenena, nagoveštava moderniju književnost. Ne kažemo da toga nije bilo ranije, ali
postoji niz faktora koji će zapravo ovde (ne poetički, samosvesno, da je on seo i rekao hm,
ovako će pisati za 30 godina) – već je logika organizacije teksta lagano krenula da napušta
jedan stabilniji mimetički horizont i perpušta se novim pripovednim tehnikama. Rez –
preskočene godine – diskontinuitet u kompozicionoj organizaciji narativnog toka – moderno.

Prvo sledeće poglavlje nakon toga, je jedno od ključnih poglavlja u romanu, koje počinje
rečima: “Bože moj, kako li je voljko i ugodno u tom niskom krevetu, na tim mekim
perinama, među tim nabubrim jastucima”. Sama svest junaka postupno saznaje gde se
nalazi – sugeriše modernost. Narativni tok nije nužno stabilan, već je usloveljn buđenjem
svesti junaka – proto modernistički momenat. Budi se korak po korak – tok je
fragmentizovan. Ono što se predočava, predočava se u njegovoj perspektivi (krevet, pa pod,
pa gola žena, pa ogledalo) – asocijacija na sopstvenu majku. Narativni tok se formira u svesti
junaka.

Ivica Kičmanović se budi i ono što sledi u narednih nekoliko pasusa, je zapravo narativni
tok koji je ustrojen podobno logici svesti glavnog junaka. Drugim rečima, narativni tok
nije vođen nekom prividnom, objektivnom, nadređenom instancom koja želi da očuva
kontinuitet naracije; nego je narativni tok vođen tim postepenim i diskontinuiranim, pomalo
haotičnim procesom buđenja glavnog junaka. Kako se njegova svest postepeno budi, tako
se u jednom fragmentarnom nizanju iskaza, izgrađuje i narativni tok. Zapravo, to je
nešto što itekako će doživeti ekspanziju u modernoj literaturi (npr. kod Prusta, itekako,
pripovedni tok zavisi od svesti junaka; ukoliko on se po asocijacijama vraća u prošlost,
retrospekcija je nužna i to u jednom izrazitom zamahu). Ovde nije reč o strogoj retrospekciji i
nije reč, da ne bude zabune, još uvek nismo na tlu toka svesti, ali postoji jedna vrsta
diskontinuiranog, fragmentizovanog narativnog toka koji je podoban logici buđenja i
logici vijuganja svesti glavnog junaka. Ne nekoj nadređenoj instanci koja želi neku
unificiranost tog teksta da održi, već iz koraka u korak kako se budi glavni junak, tako mi
 34

fragmentarno saznajemo šta on vidi oko sebe, šta mu dolazi kao prva asocijacija.
Asocijativnost njegove svesti je nadređujuće načelo bilo kom drugom načelu u
organizaciji narativnog toka. To nije u celom romanu, to je u ovom delu – ali to je taj
minimalni iskorak ka modernijoj književnosti. Vreme je organizovano po logici asocijativnog
toka glavnog junaka, po logici diskontinuiteta, kompoziciona kordinata teksta je potpuno
drugačija, ne onako uredno, pregledna.

On se lagano budi i ni manje ni više pored sebe vidi: “ golo tjelo žene božanske lepote”.
Otvara oči, a ono ogromno zrcalo (ogledalo) pred njim. Ogledalo gde god se pojavi ima
snažnu simboličku vrednost, time se jasnije vidi priroda onog koji pogleda u ogledalo (junak
pogleda u sopstveno lice i preispituje sam sebe: otkud ja ovde, da li sam odstupio od
sopstvenih etičkih principa). Tu je ogledalo još uvek na tlu nekog funkcionalnog sredstva u
raslojavanju ovih prihvatljivih i neprihvatljivih vrednosti. I sad sledi deonica kada se on
odmah po asocijaciji seti sopstvene majke: “Oh majko moja, ti priprosta, ti pobožna
seljanko”. Ali na planu tipologije junaka i poetičke logike Kovačića to je potpuno opravdano,
jer u svetu vrednosti Ivice Kičmanovića, postoji stroga polarizacija tih vrednosti – taj seoski
ambijent, etički profil ljudi u tom ambijentu i urbana sredina kao jedna uznemirujuća,
destruišuća sredina. On će taj momenat doživeti kao jednu vrstu iskoraka iz onog etičkog
horizonta u kom je živeo i naravno prva asocijacija će biti neko ko je nosilac vrednosti u tom
starom horizontu, a to je majka.

Ali ta osoba pored koje se on budi je zapravo jedan od ključnih razloga njegovog kasnijeg
sunovrata. To je izvesna Laura. Laura je u mnogo čemu ustrojena kao romantičarska
junakinja – ovo je u tom smislu složen roman, iako postoji rast relevancije, socijalno-
društvenog konteksta a kroz sve to prolazi jedna junakinja, koja kao da je došla iz jednog
drugog vremena, iz potpuno romantičarskog sveta. Laura je potpuni oponent vrednosti
koje je on imao i čiji je simbol njegova majka. Rez u naracijia – rez njegovog života – ono
što njemu određuje život, to je ta situacija u kojoj je on u krevetu sa Laurom. Period pre tog
trenutka je period njegovog uspona, a odnos sa Laurom menja sve i predstavlja početak
njegovog sunovrata. Ona je romantičarska, demonizovana antijunakinja, mistifikovanog
porekla, koja uništava sve one koji joj se približe.

Kompozicija, pripovedni postupci, okvir, tranvestija žanra – moderno.

Još jedan aspekt modernosti je tranvestija, izokretanje žanra, ne postoji stroga uzročno-
posledična struktura. Roman se začeo pod nekim okvirom obrazovnog romana – gde glavni
junak ima različite peripetije kroz proces obrazovanja, ali ipak doživljava punoću. Ovaj
roman začinje tu putanju. Međutim glavni junak doživljava sunovrat, obrt - tranvestija i
ironizacija tog žanra romana. Ta vrsta odnosa izneveravanja žanra – nagoveštaj
modernosti.

Mi smo već stekli izvesnu predstavu da se roman u početku formira podobno žanru
obrazovnog romana, da zapravo književni junak pokazuje izvesna svojstva, izvesnu
naklonost ka napredovanju, izvesni talenat i onda sredina to prepoznaje, i on se prepušta
novim životnim iskustvima, procesu obrazovanja. Kako odmiče radnja, mi bismo možda
mogli očekivati da roman zaista podrži tu žanrovsku matricu (koja je bila važna u
 35

prosvetiteljstvu, u romantizmu). Znači junak koji kroz različita životna i obrazovna iskušenja
napreduje, ponekad doživljava pad, pa se onda podiže; ima nekad mentore, vodiče i na kraju
doživljava punoću svog duha. Međutim, ovde postoji jedna vrsta tranvestije,
izneveravanja tog žanra – umesto takvog puta, mi se zapravo susrećemo sa potpunim
sunovratom junaka. Sav potencijal koji je imao i sva uzlazna putanja, od trenutka susreta sa
Laurom, kreće silaznom putanjom, kreće ka sunovratu, a na planu žanra i kompozicije
kreću u izneveravanje i tranvestiju žanrovskog oblika.

Najpoznatija tranvestija žanra obrazovanog romana je nastala u 20.veku, to je roman

“Čarobni breg” – tu glavni junak u jednoj mimetičnoj sredini, veruje da napreduje, da saznaje
neka nova iskustva, ima čak i “mentore, učitelje”, a zapravo je sve vreme statičan, njegov duh
ostaje u statičnim okvirima. Tu je načelno data osnova obrazovnog romana, a zapravo se ona
izneverava.

Ovde takav odnos prema nekim žanrovsko-kompozicionim svojstvima, nekog linearnog

i narativnog toka se zapravo izneverava i mi imamo diskontinuirani tok uz potpuni
sunovrat i suicid glavnog junaka kasnije. On na kraju romana potpuno biva van zdrave
svesti, gubi razum.

Ivica obitava u kući izvesnog Mecene, koji je zaslužan za opstajanje Ivice Kičmanovića – od
koga finansijski zavise i Ivica i Laura i Žorž. U tom Meceninom domu, između ostalog,
mnogo je posluge. U Meceninom domu svi žive na visokoj nozi, ali sam Ivica Kičmanović se
teško snalazi u toj atmosferi, jer je ta atmosfera bojena hedonizmom, bojena jednim
raskalašnijim životom. Ivica nastavlja sa svojim kućnim vaspitanjem. Reflektuju se vrednosti
koje je Ivica Kičmanović doneo (patrijarhalni duh). U odnosu Ivice Kičmanovića prema tom
okruženju, zapravo se reflektuje sukob vrednosti koje su prisutne u ruralnoj sredini i
vrednosti koje su potpuno lišene aksioloških lestvica u urbanoj sredini.
Obratiti pažnju, kad budemo čitali, kako su vrednosno raslojeni ženski likovi, na one koje su
iz urbane sredine i na one koje su iz ruralne zajednice. Njegova majka, Anica (njegova
potencijalna draga) – one su neretko idealizovano koncipirane, sve što kažu je bojeno
nekavom patinom tog patrijarhalnog života i vrednosti, dok Laura, koja je iz urbane sredine,
potpuno je generator svih restruirajućih snaga u romanu.

Mecena je feudalna figura koja je predstavljena kroz vizuru parodije. Jer taj feudalni
sloj nestaje. On je predsednik dobrotvornog društva – parodija institucije. Ravan ironizacije –
njegova jedina funkcija je funkcija predsednika, a samo to društvo ne funkcioniše kako treba.
Mecena je iz feudalnog sloja, jedina moć je što je predsednik feudalnog društva (bez ikakvog
političkog i javnog uticaja).

Ironično slikanje Mecene – je u simboličnom nestajanju starih tedencija. Ironijski zaokret –

pri kraju života postaje finansijer novih političkih i kulturnih tedencija u društvu –
ironija nestajanja tog feudalnog sloja i njegove pozicije.

Gde se još vide parodijski elementi? Kada Mecena dozna za odnos Laure i Ivice, istera ih –
parodija isterivanja iz raja. Parodija jer Mecenin dom nije bio raj, niti su Laura i Ivica
bezgrešni junaci.
 36

Mecenina figura je često parodijski formirana - roman “Seljačka buna” – istorijski

roman 19.veka, Šenoin ključni roman. Glavni junak je Tahi, nasilna figura koja provocira
bunu. To je negativni junak, demonizovan antijunak, feudalac. Tipološki je blizak
antijunacima kakav je Smail-aga Čengić. Kako odmiče radnja njegovo nasilje je sve veće i
veće, dok ne umre na kraju. Sam Kovačić nije bio blizak Šenoi, on je bio za nezavisnost
Hrvatske u svim aspektima – ne voli ni Mažuranića ni Šenou. Zato on parodira njihove
elemente. Lik Mecene je parodija Tahe iz “Seljačke bune” – vrlo mu je blizak Mecena po
samovolji, bahatosti.

Predistorija Mecene: pretpostavlja se da mu je majka iz egzotičnih krajeva. Saznajemo

da postoji velika verovatnoća da je on Laurin otac, a on živi sa njom u bliskoj vezi
(incestuozni momenat). On je obeščastio neku devojku...Laura je odgovorna za njegovu smrt,
ona podmeće požar i uzima mu blago. Kako radnja odmiče ona je sve demonizovanija.

Retrospekcije kojima se daje predistorija Mecene (predmet udara kritičkog realizma) - u 2

svetla - mladosti i starosti:

Slika iz mladosti je data u vidu osionog, bahatog, samovoljnog i oholog feudalca, to što
počini u mladosti (obeščastio devojku), sve mu se vraća (kćer iz tog nasilnog odnosa je
Laura) – incest. Njegov sluga u mladosti Crni Jakov je jedna vrsta zastrašujućeg alter ega
samog Mecene, ono što Mecena ne može da stigne, on to uradi. On ojačava osobinu samog
junaka, najmračnije njegove crte.

U starosti njegov alter ego i sluga je Kumordinar Žorž, groteskna figura lišena svakog
poštovanja, osoba vredna kritike, kao da se promeni Mecenin alter ego – pad njegove moći.
Kovačić namerno daje njegovu sliku u starijim godinama kada je oronuo. Kao da se
parodiranjem Žorža, parodira i sam Mecena. Odjek humornih postupaka, satire.

Rudimir Bombardirović Šejkovski – on piše govore meceni (dezintegracija

romantizma). Kovačić kritikuje mnoge topose romantizma. Reč je o figuri koja je svojevrsna
parodija romantičarskog pesnika. Nadri pesnik bez talenta, koji hoće da se probije u društvu.
Dvostruki odnos prema romantizmu. Ovde se romantičarski stavovi, pogled na svet
doživljavaju ist. prevaziđeni. U govorima koje piše Šajkovski postoje parodije stihova iz
“Smrt Smail-age Čengića”. Govor povodom godišnjice društva – ima u njemu i parodirani
govor sveštenika iz Smail-age Čengića (patos koji je nepriličan toj gozbi) - govor koji je
nekada bio sublimacija ideje ilirizma, ovde je parodiran.

Predistorija Laurinog života: Laura je osmišljena kao tipska romantičarska junakinja,

fatalna figura (famme fatal). Demonizovana ljudska figura, koja je odgovorna za sunovrat
glavnog junaka. Slika Laurinog unutrašnjeg života data je u konceptu romantizma
-objedinjavanje vrlo suprotstavljenih stanja duha, u njoj. Ona u sebi objedinjuje vrlo opozitne
aspekte ljudske prirode, ambivalentna priroda (anđeoska lepota i zmijska zloba – 2 lica, 2
krajnosti).

Nekoliko retrospekcija gde Laura govori o svojoj prošlosti – jaka mistifikacija (shvatamo da
je dosta toga mistifikovano).
 37

Ona govori o svom poreklu i detinjstvu; čudni moment u šumi (Ivica na kraju kaže da ne
veruje da je to istina). Prisutna mistifikacija da li Laura laže ili ne, nju to dodatno čini
neprozirnom. Meceni je majka, tj. Laurina baka je iz egzotičnih krajeva – to što je ona
romantičarski zavodljiva, uslovljeno je njenim poreklom. Dakle i sama Laura vodi poreklo iz
egzotičnih krajeva.

Zašto je uopšte ta linija porekla važna, zašto podrazumeva jednu vrstu preplitanja
romantičarske i naturalističke motivacije. Ukrštaju se 2 vida motivacije: romantičarski +
naturalistički vid motivacije junaka.

1) S jedne strane imamo odraz te romantičarske motivacije. Ovde postoji

dejstvo stereotipa, da egzotično poreklo podrazumeva temperamentnu, dvilju
prirodu (šta možete očekivati od mecene, od njegove pohotne prirode; šta možete
očekivati od Laure, kada su oni poreklom, zapravo delimično iz egzotičnih krajeva,
gde je to rub civilizovanosti, gde se razobličeno..) – to je jedan aspekt koji je
romantičarski bojen tom stereotipnom motivacijom.
2) Ali drugi aspekt/drugo naličje je naturalistička (nešto modernija) motivacija
gde zapravo biološko poreklo + incest uslovljava karakter junaka. Biološko poreklo i
incestuozni odnos je jedan deo skupine toposa naturalističke poetike (ta vrsta
incestuoznog odnosa, zatim uslovljavanje karaktera junaka biološkim poreklom
proističu iz naturalističkog doživljaja motivacije junaka). Drugim rečima, šta možete
očekivati od Laure kada je njeno biološko poreklo povezano sa mecenom; nije mogla
od toga pobeći – to je jedna vrsta naturalističkog determinizma, da je njena priroda
dramatično uslovljena njenim poreklom, iako ona toga potpuno nije svesna, već
kasnije kada ubije mecenu, saznaje svoje poreklo. Ali od toga se ne može pobeći.

Evo još nekih primera. U završnici raste romantičarsko uslovljavanje junaka, raste
romantičarsko ustrojstvo u kompozicionom planu. Imamo romantičarski ustrojen
kraj. U završnici romana (ta romantičarska motivacija postaje sve vidljivija), Laura u želji
da se osveti svima iz svog okruženja postaje hajdučica, uzima oružje u ruke, osniva svoju
bandu i svi koji su joj se našli na putu u ovom romanu, završavaju smrću. Nema tipičnijeg od
tog sentimentalizovanog, romantičarskog zaokruženja priče. Nju hapse na kraju, osuđuju
na smrt, streljaju, i kada je streljaju iz njenog tela ne ističe krv. To znači da se u ovu njenu
romantičarsko-naturalističku motivaciju uključuje i element fantastične motivacije, da
je u njoj bila jedna nit njene prirode, koja se samo može približiti fantastičnoj motivaciji, koja
nije do kraja potpuno objašnjena i razjašnjena, ali koja svakako ima udela u konstituisanju
njenog lika.

Kako se to zapravo reflektuje u njenoj predistoriji. Ona je govoreći o svojoj predistoriji,

govorila da je obitavala u nekoj mračnoj šumi gde je negovala izvesna baba Huda. Potpuno se
stvara bajkovit ambijent, gde zaista može biti upliva fantastične motivacije. Međutim, ta
njena predistorija je krajnje dvosmislena i tu delo dobija na vrednosti – ako je lagala, onda u
njenoj predistoriji nema fantastične motivacije, ako nije lagala onda je u njenoj predistoriji
zaista uključena fantastična motivacija. Drugim rečima ta mogućnost osciliranja značenja
 38

njene predistorije, ta mogućnost uključenja i isključenja njene fantastične motivacije je

nešto što njen lik čini složenijim.

Možda je moguća mistifikacija (Laura i njen život, i žena kod koje živi – kao veštica).
Potencijalno raste fantastična motivacija, ali moguća mistifikacija. Nepuštanje krvi kada je
ubiju – svedoči o fantastici Laure u romanu.

Mehanizmi određenih likova – parodijski ustrojeni. Parodija izgona iz raja – isterivanje

Ivice i Laure iz Meceninog doma – od tog trenutka kreće sunovrat Ivice Kičmanovića.

Kada mecena sazna za intimni odnos Ivice Kičmanovića i Laure, on ih progoni iz svog doma
– tu se reflektuje još jedan parodijski postupak (ovaj roman u sebi ima jedan uočljiv
lanac parodijsko-humornih-satiričnih postupaka). Po nekim tumačenjima, ta situacija
njihovog isterivanja iz meceninog doma, je parodija na izgon iz raja. Sam mecenin dom
nikako nije nešto što je podobno raju (to je jedan hedonistički dom), sam mecena nije primer
nekakvih aksioloških visokih principa. Ali ni sam prestup Ivice Kičmanovića i Laure, ne
bismo mogli da kažemo, da je neki prestup na planu saznanja i planu ljudske prirode. Sve to
zapravo nema stvarnu težinu i ozbiljnost, ali dramatično se odražava na njihove živote i
predstavlja prekretnicu u njihovim životima i parodijski zaokret koji u sebi negde taji i taj
topos izgona iz raja. I zaista od tog momenta, kreće sunovrat Ivice Kičmanovića, koji
pokušava da povratkom u selo, obnovi svoje životne snage, da povrati sebe. Laura kao fatalna
figura prati ga, gde god se pojavi ona uništava njegov život i život njegovog okruženja. S
kim god da dođe u kontakt, narušava živote oko sebe.

Postoji jedan čitav deo romana koji je posvećen slikanju te socijalno-društvene sredine i
socijalno-društvenog života. Ovde je priča dobrim delom data kroz slikanje tog
socijalno-društvenog konteksta. Taj aspekt je primer kritičkog realizma hrvatske
književnosti. Slika se uspon na socijalno-društvenoj lestvici onog jadnog Mihe sa početka,
koji nije budio optimizam kod njegovih roditelja, nije previše iskazivao talenta ni za nauku ni
za nešto drugo, ali je na nagovor svog oca uzeo i zaprosio za ženu, kćer zelenaša gava
Medonića oholu i ružnjikavu Justu i tada naglo kreće njegov napredak na socijalno-
društvenoj lestvici. Slikanje trgovačkog sveta je dato kroz kritičku vizuru, kroz mnoge
karikaturne situacije, kroz groteskne tuče u krčmama, kroz jednu vrstu potpune
posvećenosti novcu kao jedinom merilu vrednosti.

Kada vidi šta se dešava sa Mihom, onaj Zgubidan, čiji je sin Ivica Kičmanović bio
potencijalno veliki intelektualac, pa završio u potpunom sunovratu, gledavši kako napreduje
susedov sin, kaže: “Novac je najveći, najjači, najsavremeniji gospodin danas u svetu, prema
njemu se svi određuju” – želeći da kaže da je novac ključno merilo podobno kome se ljudi
određuju. Znači nema druge aksiološke jedinice koja je ubedljivija od novca u ovoj sredini.
Ali čak i kada se ostvari taj društveni uspeh Mihe kao trgovca, dolazak Laure razgrađuje i tu
sredinu. Ona kada se pojavi, razgrađuje i tu vrstu odnosa.

Koji su ključni postupci, kojeg tipova su junaci u ovom romanu, njihovi odnosi,
motivacije, koja su romantičarska, koja realistička (kritički realizam), naturalistička,
koja protomodernistička svojstva ovog romana? Dati primere za to.
 39

JANKO KERSNIK
Ključni pisac slovenačkog realizma. Zbirka kratkih novela (crtica) pod nazivom “Seoske
slike”. Mi radimo samo 4 novele (zajedno imaju 15-ak strana): „ Iz zemljišnih knjiga”,
“Dva oca (Mačeka)”, “Seljakova smrt”, “Mamon”.

Prvo poreklo njegove poetike (iz toga je negde proizašla njegova poetika) - on je počeo
književnu karijeru kao pisac feljtonist, stalo mu je do činjenica i dokaza onoga o čemu je
pričao, tj. vrste činjenične osnove o onome o čemu piše.

Drugo poreklo njegove poetike je izloženo u predavanju iz 1878. “Razvoj svetske

poezije” – on tu kaže da bi u poetici realizma vredelo zadržati određenu meru idealizma, i
delimično se u toj svojoj nameri poziva na Turgenjeva.

Na njegovu poetiku je posebno uticao autor Fran Celensti i njegov tekst “Naše obzorje”
1882. – u tom tekstu se insistira se na kritičkoj oštrici realizma (realističke poetike).

Šta zapravo podrazumeva idealizam? U prvi mah čini se paradoksalnim spoj nečeg
idealističkog i realističkog. Evo šta je pod idealizmom podratumevao sam Kersnik: on je u
svojim crticama težio da stvori pseudo-dokumentarne (pseudo - činjenične) osnove. Težio je
da stvori utisak verodostojnosti onoga o čemu govori i da je to podržano konkretnim
birokratskim, dokumentarnim polazištima. Stvarao je jednu vrstu pseudodokumentarnih
okvira svojih crtica, da je radnja često nadograđivana na nekim detaljima koji su tobože
preuzeti iz konkretnih spisa, iz konkretnih birokratskih zapisa (čak sa ciljem da se navodi ime
i prezime odakle je to preuzeto, o kome se govori). Stvarao je taj utisak o verodostojnosti, ne
onim pripovednim okvirom kao Šenoa (legitimišući pripovedni okvir), nego ovom vrstom
pseudodokumentarne osnove. Neko će reći, pa kako je onda moguće bilo kakav idealizam u
 40

tome pronaći? On je zapravo, pod idealizmom podrazumevao sledeće: da se na takvoj

narativnoj (pseudodokumentarnoj) osnovi, može nadograditi priča koja će stvoriti
utisak kao da je u pitanju neki drugi žanr, poput tragedije i poezije. Drugim rečima on je
verovao, da je moguće u kratkim proznim formama, na tim pseudodokumentarnim osnovama,
ispripovedati određene tragične ljudske sudbine i da recipijent kada to čita zaista ima svest,
ne samo o socijalno-društvenom kontekstu (na čemu realizam inače insistira), već svest o
tragičnim razmerama nečije sudbine.

Priča iz “Zemljišnjih knjiga” – sam naslov svedoči o tome da se materijal preuzima

iz nekakve birokratske osnove, iz tzv. “zemljišnih knjiga” , odnosno birokratskih zapisa - to
su zapisi o birokratskim dugovanjima mnogih građana i porodica, i oduzimanje zemlje ako ne
mogu da plate. Pravnik i lekar razgovaraju o tome da li postoji poezija u aktima, birokratskim
spisima. On želi da nadogradi priču na detaljima iz birokratskih spisa. Pravnik želi da dokaže
da u zemljišnim knjigama (u lapidarnom i suvom stilu akata, bez sentimentalnosti, bez
suvišnog patosa) ima poezije i tragedije. Dijalog lekara i pravnika: Da li je moguće da se u
birokratskim spisima pronađe poezija? Pravnik tvrdi da je to moguće, da je on na osnovu
nekoliko svedenih setenci o dugovanjima jedne porodice rekonstruisao njihovu tragičnu
priču – to je onaj idealizam o kom Kersnik govori. Da je iz tih taksativnih, suvih birokratskih
činjenica moguće rekonstruisati tragične ljudske sudbine i pravnik to pokušava da dokaže. On
sa svojim prijateljem govori kako je propala ta porodica, čije podatke vidi iz “zemljišnjih
knjiga”. “Dokazaću ti ukratko da baš kod nas, u našim suvoparnim, prašnjavim aktima, ili čak
u jednom jedinom zapisu, možeš pronaći čitav roman, tragediju, da katkada tragediju. Suv,
lapidarian stil našeg službenog pisma ne daje nikakvu boju, ali se dobijaju ove tragične
razmere”. Sam taj pravnik je zapečatio sudbinu te porodice, on sam je kumovao
propasti te porodice čije je dugovanje napisao u crticama.

“Dva oca” – I porodični odnosi se ukazuju kao odnosi kroz materijalno. Postoji
ponavljanje obrasca interpersonalnih porodičnih odnosa, sukoba oca i sina. Iz generaciju
u generaciju se to 2 puta ponavlja. On i takve obrasce ispunjava ekonomskom uslovljenošću.
Ekonomska ravan egzistencije. U prvi mah ta vrsta ponavljanja porodičnih odnosa, već može
dobiti neke obrise, neke univerzalnije zakonitosti, možda nekog arhetipskog obrasca koji
može dati ovoj noveli nekakva univerzalnija značenja. Čak i kada postoje ti obrasci i ta vrsta
značenja, ono što Kersnik hoće zapravo da sugeriše je da su ta značenja negde ispunjena
ekonomskim relacijama i socijalnim odnosima. Drugim rečima, čak i porodični odnosi
bivaju zasićeni i uslovljeni ekonomskim i socijalnim relacijama. Jedna od važnih poruka
koje Kersnik hoće da pošalje je to da se intimna sfera egzistencije junaka i porodična sfera
egzistencije junaka, vrlo neposredni intimni odnosi koji bi kod drugog pisca bili prožeti
složenim, emotivnim sturkutrama, ovde bivaju uslovljeni ekonomskim i socijalnim odnosima.
Odnos oca i sina se kvari i destruiše zbog siromaštva ili zbog škrtosti.

“Seljakova smrt” – dati su poslednji sati čoveka koji je život proveo u obrađivanju
zemlje (ta strana njegove egzistencije data je kao primer njegovog vrednog i posvećenog
života). Koliko su tako važni moment prožeti socijalno-društvenim elementima? Ekonomska
ravan egzistencije. Ali dok bi kod drugog pisca ti završni momenti života bili ispunjeni nekim
 41

patosom (odnosima povišene emotivnosti), kod Kersnika su ti poslednji momenti ispunjeni

prepirkama u vezi sa raspodelom imanja, sa nezadovoljstvom članova porodice zbog
testamenta. Kersnik želi da kaže da su i te egzistencijalno-krizne,tj.egzistencijalno-rubne
situacije, u njegovom pogledu na svet, uslovljene i visoko zasićene ekonomskim relacijama i
socijalnim odnosima.

Najnedvosmisleniji primer u tom smeru je zapravo situacija u noveli “Mamon” (bog

novca, materijalnog), koja ima podnaslov “Iz sudskih spisa” – znači onaj postupak o kom
smo govorili, kao što kod Šenoa postoji podnaslov “Ulica po istini” u noveli “Prijan
Lovro” – znači jedna poetika koje teži mimetičkoj verodostojnosti; ovde je ta mimetička
verodostojnost podržana tobožnjim postojanjem nekakvih dokumenata, koji zapravo
potkrepljuju ono što je pripovedano u samom tekstu. Iskazi iz sudskih spisa – iluzija
verodostojnosti. Ovde se govori o zapisima već upokojenog glavnog junaka, koji je važne
momente u svom životu negde profilisao stepenom svog ekonomskog stanja. U njegovim
ličnim beleškama, prelomni moment u njegovom životu koji bi trebali da budu obojeni i
pribeleženi izlivom emocija, oni su zapravo profilisani tadašnjim stanjema na njegovom
računu. To je svojstvo glavnog junaka, koji zapravo već nije više živ. Ali se slika ono na
čemu Kersnik insistira, da je egzistencija njegovih junaka, koja može biti inače ispunjena
različitim sadržajima, različitim odnosima, da bude bojena različitim težnjama i željama,
uglavnom uslovljena i zasićena ekonomskim i socijalnim odnosima i hijerarhijama. Cilj
realiste - do koje mere je egzistencija čoveka uslovljena ekonomskim vrednostima (određena
materijalnim). Znači čak i u kriznim momentima, egzistencijalno prelomnim
momentima, čak i u važnim momentima za život, njegovi junaci odmeravaju sebe i
svode svoje životne račune spram vrednosti, gde je ključna aksiološka jedinica novac i
socijalni status.

ANTON GUSTAV MATOŠ

Novele Antona Gustava Matoša. Kljuni pisac moderne kod Hrvata. Moderna traje od
poslednje decenije 19.veka do I svetskog rata. Književni pravac u otporu u odnosu na
realizam, pozitivizam.

Matoševe novele se mogu poetički načelno profilisati u 2 grupe:

1) Simbolističko-idealističke novele – novele u kojima princip pripovedanja, motivacije

junaka je pod kupolom simbolističko-idealističke poetike.
2) Novele u kojima dominira groteskno-bizarni senzibilitet, uticaj Edgara Alana Poa.

Nikada ta poetička raspodela na ta 2 poetička pola, nije stabilna, stroga i nije decidirana. I u
simbolistiko-idealističkim novelama postoje groteskni moment, postoji bizarna motivacija
junaka i obrnuto – simboli postoje i u onim novelama u kojima dominira Poov uticaj. Tako da
su ta poetička ukrštanja evidentna.
 42

To nije više realistička poetika. Ali to ne znači (ponekad ljudi po inerciji krenu za tim) da
već ima fantastične motivacije. Samo je reč o jednoj vrsti udaljavanja od strogog
legitizma, jedna drugačija uslovljenost junaka, motivacije njegovih postupaka, pogleda na
svet, itd.

“BALKON”
Razgovor između dvoje mladih ljudi koji su u jednom potencijalnom emotivnom odnosu.
Ona se zove Cvjeta (za nju se kaže da je ponajlepša i ponajčestitija devojka tog grada, ali je
iz siromašne porodice) i narator (nije imenovan). Homodijegetički pripovedač – narator
razgovara sa Cvjetom. Njihova komunikacija je komunikacija dvoje ljudi koji su na
prekretnici njihovih međusobnih odnosa, postoji mogućnost emotivnog ispunjenja, a opet
postoje nekakve oscilacije u tom odnosu. Sama ta Cvjeta, na nekom planu tipologije junaka,
u prvi mah nam se učini da može biti ta potencijalna, idealizovana draga. Prvo simbolična
vrednost njenog imena (ona je Cvjeta), njena figura i čestitost je čine u prvi mah tom
potencijalnom idealnom dragom – i u prvi mah nam se učini pa evo jednog odnosa koji
tipološki, na tom književnom planu, na planu umetničkog postupka, zapravo možda donosi i
nešto romantizma. Međutim, to neće biti slučaj.

Oni razgovaraju i on kaže da će joj ispripovedati o svom iskustvu koje ga je promenilo; o

iskustvu u jednom dalekom gradu, u dalekoj zemlji, susreta sa jednim balkonom (on se
zagledao ne u ženu, već u balkon - bizarno) + pripovedni okvir (drugačiji u moderni). Na
pripovednom okviru, tj.na rubu ove priče je razgovor Cvjete i naratora. On želi da opravda
nemogućnost ostvarenja njihove ljubavi nekim iskustvom u nekom dalekom prostoru:
“Jedan balkon u dalekoj zemlji, u dalekoj varoši u dalekom prostranom vrtu”. Ono što je tu
siptomatično je to što on ne konkretizuje hronotop, niti kaže lokaciju gde se to
odigravalo, niti kaže vreme kad se to odigravalo – reč je o jednom postupku simbolističko-
idealističke poetike. Ono što je opisano, ono što je pripovedano se dekontekstualizuje, ne daju
se vremenske i prostorne kvalifikacije, ne daju se koordinate tog hronotopa, i time ono što se
pojavljuje u tom narativu dobija na simboličkoj vrednosti. Jer čim određeni simbol biva
stabilnije kontekstualizovan, on počinje da dobija obrise amblema, tj. jednoznačnosti. A kada
se liši stabilne kontekstualizacije, onda progovori u svojoj simboličkoj višeznačnosti. Narator
pripovedajući o svom iskustvu, on iskustvo lišava stabilne kontekstualizacije i time mu daje
na simboličkoj težini, ono se tu dešava, nije samo od važnosti za njega, nego ima nekakve
simboličke konotacije. Nema nikakve prostorne i vremenske konkretizacije, svaka vrsta
konkretizacije bi lišila simboličke konotacije, ugušila simbolički potencijal. Ova vrsta
dekontekstualizacije omogućava da to što se tu obznani dobije na simboličkoj vrednosti.

Dakle, susret sa balkonom se odigrao u udaljenom ambijentu (prostorno i vremenski), ali bez
konkretizacije – ta vrsta lišenosti stabilnog imenovanog hronotopa – simbolička vrednost je
veća.

O čemu zapravo pripoveda narator, čime on pravda nemogućnost ostvarenja ljubavi? Dok
razgovaraju Cvjeta i narator, dok promišljaju taj svoj odnos, onda smo u ravni
pripovednog okvira. Međutim, ovde taj pripovedni okvir ima dalekosežnije značenje nego
 43

kod Šenoa. Kad god smo u ravni pripovednog okvira, mi smo u ravni imanencije, surove
stvarnosti. To što se dešava u ravni pripovednog okvira je ravan egzistencije gde zapravo
simboličke vrednosti ne mogu da se otelotvore u stvarnosti. Sama simbolističko-idealistička
poetika podrazumeva da se apstraktni sadržaji (ljubav, lepota, istina, pravda), ne mogu
otelotvoriti (ostvariti) u samoj imanenciji (stvarnosti). Proterani su iz nje, nemaju
mogućnost opstajanja i održanja, i onda se mogu samo naslutiti ili prizvati uz pomoć simbola;
ljubav nije izvodljiva u imanenciji.

U narativu retrospekcije postoji mogućnost da simboli dobiju na snazi. On svedoči o tome da

je imao susret sa balkonom. On navodi fluidne/amorfne/ neuhvatljive sadržaje. Privlače ga
neobični predmeti, a ne ljudske duše. Duševni konflikt junaka dopušta bizarne sadržaje
u moderni. Rast značaja iracionalnog, nesvesnog, nepojmljivog. Upliv moderne sa
uplivom psihoanalize.

Junaci moderne su junaci novog horizonta, njih konstituišu porivi, oni postaju puniji kada
priznaju bizarno iracionalne porive. Mogao je ući u odnos sa Cvijetom, ali onda ne bi bio ono
što jeste. Njega konstituišu bizarni i iracionalni porivi. Zašto se baš posvećuje pažnja nečemu
što je amorfno, neživo? - Junaci moderne su skloni avanturi duha i otud antropomorfne
pojave (magla – ono što je neuhvatljivo, što nije lako dostupno) – njihova duševnost je te
prirode. Ono što generiše volju subjekta moderne je ono što ga čini nedostupnim, a ne
ono što je uhvatljivo, lako artikulisati. Oni su amorfnog stanja, njih privlače fluidni
sadržaji, a ne jasno profilisana stanja. Tu se već pokazuje – anticipacija apstraktne
umetnosti. On je opčinjen i fasciniran formama, oblicima, varijabilnošću oblika na
balkonu – tragovi avangarde. Njegov život je sav u prelivima, smenjivanju sreće i tuge.
Potpuno biće – kada sebi prizna te iracionalne sadržaje koji ga uzbuđuju.

Balkon dobija simboličku vrednost, nije kontekstualizovan. Junak prepoznaje simboliku;

fasciniranost simboličkom snagom balkona. Šta može da simboliše balkon? On je simbolički
izdignut od ravni imanencije, balkon ima posredničku ulogu, on je posrednik do neke druge
ravni; simbolički predstavlja drugu ravan. Balkon je nešto što je uzdignuto iz ovog sveta,
očekuje se da se tu nešto pojavi. Simboličko-idealistička poetika podrazumeva da neke strane
ravni ne postoje. Simboli imaju posredničku ulogu ka njima. Moderna nosi razočarenje, da
vrednosti (apstraktne čiste kategorije) ne postoje – ljubav, lepota, pravda (apstraktne forme) –
najviše idealizovane da bi imale svoju formu u stvarnom životu. Cveta ne može da bude
draga. Pripovedni okvir – ravan imanencije u kojoj te forme nisu moguće i zato ona nije u
potpunosti njegova draga. Za simboliste nema otelotvorenja ljubavi u imanenciji (životu).
Sve je među njima snažno, ali sama ljubav je nedostižna.

Na balkonu se najzad pojavljuje neka žena. Ta žena na balkonu sama dobija simbolički naboj.
Žena izlazi na balkon u snazi, lepoti. Tu se dodaje motiva da je prati plašt poput oblačka –
opet nešto fluidno, nestalno (plašt lebdi) – amorfna aura oko nje koja joj daje dozu
distanciranosti od ovog sveta. Kaže se da je blagorodna kao boginja (nedohvatna ljubav kojoj
teži, lepota koja je nedohvatna). Žena pruža ruke ka suncu – otkud ovakav motiv? –
Usložnjava se simbolička slika; u toj slici sunce dobija simboličku vrednost - sunce može
 44

biti neko nedohvatno jezgro apstraktnih vrednosti, lepote, ljubavi (izvor tih vrednosti
izmešten iz ovog sveta i ka njemu ta dama pruža ruke).

Odjednom je žuta, koštunjava, ljuta šaka brutalno vraća u kuću – simbolički znak da
imanencija (stvarnost) odnosi prednost nad simboličko-idealističkoj ravni. Opis šake -
nijansa grotesknog, ravan imanencije, kao da je bojena propadljivošću. Uklanja je sa balkona
i oduzima joj simboličku snagu. Završna, groteskna slika - nikada više ne vidi ženu, a sam
balkon, srušen i oronuo završava na smetlištu (groteskna slika) – medijalna uloga balkona
između materijalne stvarnosti i idealizovane stvarnosti, biva urušena, medijacija je
nemoguća. Nema više posredništva između idealizovane i surove stvarnosti u ovom
životu. Prevagu odnosi groteska, imanencija.

U završnici: vraćanje u ravan pripovednog okvira (imanencije). Junak želi da putuje. U

tom trenutku pripovedač primeti da Cvjeta ima krive pete – u prvom momentu idealistička
predstava ljubavi je dezintegrisana; groteskni signal koji Cvjetu zadržava u toj ravni
imanencije. Cveta – krah duha i pobeda groteske, pobeda imanencije – groteskni signal je
pukotina koju imanencija sama donosi. Ona ostaje u ravni imanencije gde nije moguće
ostvariti ideale. Cvjeta povređuje samu sebe (pete) i iza nje ostaje krvavi trag –
samodestruktivni čin, vrhunac grotesknih izliva. Zatvaranje pripovednog okvira: - Piši mi
ponekad. – Nikada! –

“MIŠ”
Bliža groteskno-bizarnom, Poovskom senzibilitetu, ali i ovde ćemo naići na simbole.
Naginje estetici ružnog, preteranost simbola. Signal udaljavanja od mimetičke poetike ka
modernom.

Ispresecana je dnevničkim beleškama naratora, epistolarnim prepiskama između njega i

njegove drage i naracija pripovedača koji nije uključen u ovu radnju (kao u noveli “Balkon”).
Ti pripovedni planovi se međusobno potpunjuju.

Počinje pismom koji glavni junak Mihajlo (student iz provincije) dobija od svoje drage,
problem i njihov sunovrat počinje trudnoćom. Njegova prva reakcija: crne slutnje, nemila
ustravica (blaga anksioznost) – pojam anksioznosti proističe iz psihoanalize - strah subjekta
od budućnosti, ustreptalost duha gde subjekt nije svestan razloga tog uznemirenja.

Odmah joj odgovara, njegova sugestija je da se plod ljubavi ukloni iz njihovih života, aludira
na abortus. Plaši se budućnosti, on želi da se ona reši ploda odmah nakon njegovog prvog
pisma. Oslovljavaju se sa mišu, mišiću.

Slede deonice gde se daje konfiguracija njegovog karaktera: odlika dendističkog stanja
duha . Ima bistre i sjajne oči, u isto vreme kontemplativan, aristokratskog držanja – veza sa
romantičarskim junakom. Aristokratska spoljašnjost, romantičarski duh. On je istovremeno i
dečak i starac (opšte mesto moderne); duhom u dobu mudrih i starih ljudi, ali istovremeno
 45

čuvaju mladalačku prodornost, intuiciju, narcisoidnost. Jedna vrsta izrazitog individualizma,

distanciranja od društva, egoizam, samoživost i držanje podseća na bajronističku
koncepciju (figuru) junaka. Ali nadilazi taj koncept. To se vidi u njegovim zapisima, šta on
kaže o sebi. On svoje individualne potrebe stavlja ispred kolektiva. “Šta je narod, jedan jezik
i ništa više” – to nije romantizam. Ničeanski duh – nije sklon ideologijama, a ni milosrđu ni
saučešću (Niče je za rađanje novog morala – odbacimo milosrđe, empatiju, to sputava
individualnost). Odbacuje građanski moral, odbacuje milosrđe i empatiju. Kod glavnog
junaka je malo drugačije. Ničeanske ideje + psihoanaliza = tipični za modernu književnost.

Dnevnički zapisi: kako on govori o sebi i svom pogledu na svet. Govori o patriotizmu,
narodu. Draga mu piše pismo potpuno uznemireno. Njegova draga želi njihov zajednički
život. Odjek romantizma: “nežan si kao ljiljan, slep i grozan kao Lucifer”. Topografija
subjekta je drugačija nego u realizmu. Konfiguracija unutrašnjeg života je u moderni pod
značajnim uplivom nesvesnog, drugačiji doživljaj ljudske prirode. Iz ravni anksioznosti
prelazi u dublju motivaciju, anksioznost prelazi u drugu relaciju.

U prvi mah joj piše pismo koje je pomirljivo, empatičnim tonom, pocepao ga je, odbija da joj
bude privržen, ali postoji duševna reakcija na to - nešto ga je žacnulo u srcu – gradacija.
Signal 2 stvari: 1. Reakcija savesti - on naslućuje da taj čin neće biti bez posledica, naslutio
je tragične razmere tog čina jer dovoljno je poznaje, ali ipak šalje pismo. On nije želeo
neprijatnosti, želi da ukloni to iz svog života. Naravno da svesno ne želi njenu smrt, ali u
ravni pravde i nepravde on snosi odgovornost jer je naslućivao njen krah.

Nakon toga piše drugo pismo lišeno emocija (emotivno je pocepao), odgovara vrlo hladno da
to dete nije potrebno u njegovom životu. I čim pošalje pismo - javljaju se psihosomatske
reakcije – uhvati ga protezavica kao od groznice, javlja se nepojmljiv strah (“tlači ga
nepojmljiv strah”), ali on to potpuno potiskuje, ne želi da artikuliše na nivou svesti. On je
dovoljno poznaje da zna da će je povrediti i da to neće proći bez posledica. Znao je,
naslućivao tragične posledice – reakcija nepojmljivog straha. Gradacija na nesvesnom nivou.
Čak ne može ni novine da čita. Šeta s namerom da se smiri i nalazi se pred poštom, ono što
nije hteo svesno – vraća se po pismo. Ponovo ulazi u poštu, nesvesno je želeo da se vrati po
pismo. Neke akcije ne moraju biti svesne. Njegov unutrašnji život izražava krivicu,
odgovornost.

Sklon je ezoteričnoj literaturi, mističnim sadržajima. On će čitajući ezotiričnu, mističnu

literaturu (Kabalu – uticaj Edgara Alana Poa) tumačiti svoj strah – pogrešno i iskrivljeno ga
tumači. Pribeležiće u svom dnevniku da oseća dubok strah. Ide u smeru ezoterično-mističnih
razloga, on ne vidi razlog u svojoj krivici. On oslonjen na ezoteričnu literaturu pojačava te
konfliktne odnose.

Potisnuto odlazi u sferu konfliktnog. Lagano se usložnjava njegov unutrašnji život. Očekuje
reakciju na pismo, do tada živi u intenzivnom nemiru. S vremena na vreme mu se učini da u
svojoj studentskoj sobici čuje miša – miš ima simboličku vrednost, signal sublimacije
impulsa. Miš je simbol njegovih nesvesnih impulsa koje on sebi ne može da artikuliše.
Kadgod se miš pojavi, on se seti svoje drage (tako su se oslovljavali). Javlja se tajanstveni
strah (to uslovljava ezoterična literatura koju čita). Njegov čin hladnog pisma je uslovio
 46

potpunu propast njegove drage; znao je da je tim pismom šalje u smrt. Njegov strah je
ukrštanje savesti i impulsa. Prima pismo da je izvršila samoubistvo. Prva reakcija - on
više ne oseća strah, dolazi očaj (“potonuo u bezdan očajnosti”), jer je on slutio do čega će
doći, nema iznenađenja.

Groteskne slike se umnožavaju. Nesvesni sadržaji koji se potiskuju se vraćaju u

grozomornim vidovima, u sablasnom obliku. Savest dobija metaforično-simboličku sliku
miša koja ga proždire: “Bijaše mu gadno, kao da proguta miša”. Njemu se čini da će miš
da progrize njegovu utrobu. Miš može predstavljati simbol savesti koju on odbija da
pripiše sebi, on je simbol samodestruktivnih impulsa.

Kako odmiče završnica novele, kako on odbija da javno artikuliše krivicu, kroz njegovu
perspektivu se odražavaju groteskne slike – njegov unutrašnji život klizi ka halucinacijama
(priviđenjima), ali i dalje ne priznaje šta je učinio. U polusnu sve je dobilo oblik, u polusnu se
halucinacije umnožavaju. U polusnu opada racionalna kontrola i racionalno bojenje svesnog i
nesvesnog. U snu nema same odbrane. On uporno negira postojanje krivice i savesti, ali se u
njemu javljaju bizarni impulsi, abnormalni, neprihvatljivi. Sledi deonica gde je fokalizator
sam narator (onaj kroz čiju perspektivu se prelama pripovedanje). Završnica novele je kada
miš učestalo figurira u njegovom okruženju. Miš postaje otelotvorenje krivice. Sve je
dobilo oblik onoga što ga je destabilizovalo. I dalje pokušava sebe da opravda filozofskim
stavovima – on piše u svom dnevniku: “Moral ne postoji, normalna je samo abnormalnost
(dijagnoza subjekta moderne). U moderni junaci formirani bez bizarne, iracionalne strane –
nisu potpuni. Miša sada prepoznaje kao avet. On pucavši u miša biva ubeđen da ubija to što
ga razara,a zapravo ubija samog sebe. Simbolički je motivisana njegova reakcija. Vrlo srodan
junaku u noveli “Iglasto čeljade”.

“Kamao” – izražajniji impulsi ka estetici pripovedanja koji nije izgrađen na mimetici.

Signal upliva antimimetičkih namera. Simbolička estetika. Papagaj – simbolička vrednost –
on izgovara ono što ljudi odbijaju da artikulišu. Logika simboličkih antimimetičkih
elemenata, a ne mimetičkih, realnih. Glavni junaci srodni glavnim junacima iz “Miša”.
Primer dijaloga sa Poovim stvaralaštvom je ova novela - glavni junak svedoči o tome da je u
Parizu video beskućnika koji je identičan kao on sam - odraz antimimetičkih tedencija,
izraziti impulse ka antimimetičkom pripovedanju – to što on govori nije stvarnost, nije cilj
nužno oslikati stvarnost već se unose sadržaji koji su često antimimetičke prirode. Situacije
dobijaju simboličku snagu. Edgar Alan Po “Vilijam Vilson” (junak suparnik koji je isti kao
on – simboličke razmere – sukob glavnog junaka u njemu samom).

“IGLASTO ČELJADE” – Igla ima simboličko značenje. Nedefinisana nelagodnost na

zvuke. (nije objašnjeno zašto). Vrlo negativno reaguje na zvuk. Dovoljna bizarnost.
Zavodništvo glavnog junaka – aristokra, usamljenik. Krhke je volje, njegova volja se
topi. Junakov karakter i volja se porede sa iglom. Uznemirujuća svojstva i simboličke
razmere. U završnici glavni junak sebe povređuje sa iglom, ubada se u grudi, želi da ispita
granicu između života i smrti – uključenje iracionalnog impulsa, simbol
samodestruktivnih, sadističkih impulsa. Ni nesvesnim sadržajem ne može se otkriti
motivacija. To nema veze sa savešću, već je u pitanju iracionalna potreba čoveka da ispituje
 47

rub egzistencije (granicu života i smrti), a da ni sam ne zna zbog čega to radi - veza sa
Edgarom Alanom Poom (“Đavo perper”). Iracionalni i bizarni stadijum.

“CVIJET SA RASKRŠĆA” - Poetika koja je bliža simbolističko-idealističkom polu.

U njoj se pojavljuje junakinja koju junak sreće na svom putovanju po svetu. Izrazita
simbolička funkcija devojke. Ona je prelepa i slepa, nikad nije odlazilla iz svog dvora, lišena
je slobode kretanja i kontakta sa svetom – simbolika (bliža simbolističko-idealističkom
modelu). Distance između sveta imanencije (realnosti) i fantazije. Animalno artikuliše ono
ljudsko koje ne žele da ljudi artikulišu.

Ne može se premostiti odnos između idealnih kategorija i imanencije. Bizarno pomereni svet.
Kod Frojda eros i tanatos (nagon ka smrti). Paradoksalno ostaje da živi i posle nas – živa
smrt. Smrt jedina ima kontinuitet. Postoji težnja junaka da rade ono što ne bi smeli, da se
survavaju ka smrti. Iracionalna potreba da izvršimo neko prekoračenje, a da ni sami ne znamo
zašto. Tanatos odnosi prevagu.

Sablasno: igla, miš, papagaj.

“ISUŠENA KALJUŽA” – JANKO POLIĆ KAMOV

Roman je nastajao između 1906. i 1909.godine. Ključni roman moderne slovenskih
naroda.

- Protoekspresionistički roman;
- Impulsi modernističke književnosti su razvijeni: naglašeni diskontinuitet fabule
(ključni deo romana), fragmentizovanje fabularnog toka;
- Radikalno odstupanje od mimetičke poetike – udaljavanje od realističke poetike.
- Sklonost ka feljtonističkim opservacijama: delo je prošarano zapisima glavnog
junaka Arsena Toplaka, postoje deonice koje predstavljaju eseističke digresije –
promišljanje kao znatno sredstvo retardacije, akcenat se premešta na autorefleksiju…

Glavni junak Arsen Toplak je intelektualac, mislilac, sklon refleksiji o sebi i svetu, on tokom
čitavog romana želi da utemelji sebe. Postojie interpolinarni, unešeni tekstovi čiji je autor
sam pisac (glavni junak) koji nisu deo radnje. To takođe unosi diskontinuitet u naraciji i
dezintegraciju fabularnog toka, razbijanje niza, nije jedan splet. Centralna preokupacija je
putanja subjektivnosti, razvoj glavnog junaka – prevaga nad fabulom. Bitno je kako se
junak oseća, bitnije od uzročno-posledičnog nizanja događaja.

Šta motiviše na razmišljanje? Roman ima 3 velike celine: “Na dnu”, “U šir” i “U vis”.
Metaforično je reč o koordinatama u kojima glavni junak pokušava sebe da pronađe.
Ključni cilj je da on utemelji svoj identitet, da može da kaže: “Da, to sam ja”.
 48

Roman počinje bolešću glavnog junaka, odlazi na pregled, ima tuberkulozu. Bolest koju nosi
je veoma važna. Ovo je roman o bolesti. Bolest je svojevrsni književni junak, ona se menja
tokom vremena : junak u početku boluje od tuberkuloze – pa od alkoholizma – zatim
telesne izrasline – zatim psihička, duhovna sfera – potpuno gubljenje razuma i krah njegovog
unutrašnjeg života. Telesna – psihička sfera. Ta putanja ima svoju funkciju i značenje.
Bolest nije samo biološka, već je i biokulturna činjenica. Telo je uvek predmet
interpretacije, ali je i polje značenja, gde im zajednica upisuje neko značenje. Bolest dobija
metaforičnu i simboličnu vrednost, podobno svetu u kom žive. Bolest – utiče na kulturu,
pečat kulture. Ljudi su težili da bolesti daju simbol (npr. srednji vek i kuga, tuberkuloza –
simbol posebnosti romantičara, rak i sida – vreme umnožavanja istine). Danas, rak - bolest
vraća čoveka neizvesnosti, propadljivosti sveta, pokazuje da čovek nije nadišao egzistenciju.
Ona nije samo biološka, već daje povoda čoveku da osmisli i reorganizuje život, preuređuje
duhovni život bolesnika. Čim nešto interpretiramo ulazi u prostor kulture. Kako se zajednica
odnosi prema tome, to je odlikuje – odnos prema bolesti. Ukoliko je zajednica bila
blagonaklona prema bolesti - signal liberalne zajednice. Biokulturna činjenica – bolest uvek
ima metaforičnu snagu (romantizam –tuberkuloza – indivdualizam). Bolest na pojedincu –
metafora zajednice.

Metaforično njegova bolest svedoči o njegovoj individualnosti, izdvojen je. Koliko zajednica
prema nekome ko nosi određnu bolest ili deformitet, tu bolest/deformitet načelno tretira
liberarno, prihvatljivo, a implicitno isključujuće, onda sama ta bolest postaje metafora
hipokrizije i destabilizacije celog društva, metafora bolesti same zajednice. U zajednici
se ne priznaje strah da se to može svakom desiti; prećutkivanje.

Bolest koju glavni junak nosi u početku, postaje generativni faktor u toj njegovoj potrebi da
osmišlja svoj život, da spozna sebe. U prvi mah oseća strah pred bolešću,čini mu se da mu
je život potpuno destabilizovan. A onda kaže ovako: “Začas mu se dapače pričini da je
našao svrhu života boriti se sa njom, video je neprijatelja i osetio sav čar borbe”. Dakle
bolest odjednom može biti faktor koji reoragnizuje unutrašnji život, ne samo telesnu
egzistenciju, ona implicira reorganizovanje pogleda na svet. Težnja ka smislenijem,
sređenijem životu. Sklon je skepsi, sumnji, nihilizmu smisla koji on hoće da postigne.

Ali kako bude odmicao roman i bivalo sve vidljivije da glavni junak ne može da se ukalupi u
bilo koji kod kulture, porodice, društva, onda bolesti koje on nosi zapravo postaju
metafore zajednica koje ga isključuju. To nije u početku odmah tako, njegova majka brine
o njemu zato što je bolestan, ali vremenom bolest postaje metafora otuđenosti od
zajednice. On neretko biva isključen iz zajednice, porodica se distancira od njega i on od
porodice, a u nastavku i od svih oblika obitavanja u zajednici.

Bolest je na početku podsticaj, ali nije ključno, drugim rečima odabran je takav junak koji je
zapravo misleći čovek, čovek sklon refleksiji i skepsi. Bolest jeste generator, ali je jedan
od pokretača.

Isušena kaljuža:

- naslovna metafora je povezana sa stanjem duha glavnog junaka.

 49

- stanje duha toga vremena, ispraznost duha.

- metafora stanja glavnog junaka gde se posredno govori o osećanju jedne epohe (moderne).

“Na dnu”
PRVI DEO
Nulto poglavlje: Saznanje o bolesti i čar borbe sa njom. U ovom poglavlju postoji ta prva
svest da bolest može biti generator same volje – bolest je prvi pokretač.

Međutim postoje još 2 važna agensa njegovih refleksija i promišljanja, to su: eros (erotizam)
i porodica. Eros i porodica su polazišta koja ga pokreću da promišlja o sebi i svetu.

Drugi pokretač njegovog utemeljenja je porodica. Porodica se distancira od njega, više

pažnje obraća na predmete.

U 6. poglavlju: Njega s vremena na vreme prožmu incestuozni impulsi prema sestri. Da

ne bude zabune, nema tu ostvarenja tih težnji, niti je reč o nekom koji je do te mere izopačen.
Radi se zapravo o osobi koja je svesna, da i tabuizirani sadržaji mogu da nas konstituišu i
oblikuju kao osobu. Junaci moderne postaju potpuni kada priznaju svoje bizarne
impulse. On tek kad prizna sebi da u njemu postoje incestuozni impulsi, bez namere da ih
ostvari, on postaje potpuniji. Zato Arsen Toplak odgovara duhu moderne.

On samo ne želi da ćuti. On egzistira u vremenu gde to više ne može da se prećuti

(tabuizirani impulsi).

U 6. poglavlju: postoje vrlo tanane, vrlo nenametljivo profilisane incestuozne potrebe, koje
nisu tako razrađene da se ide u smeru tog ostvarenja, već se subjektivitet se gradi složenije.
Drugim rečima, ono što građanski moral smatra tabuiziranim, Arsen Toplak shvata da
mora da uključi u sebe, da ugradi u svoje sopstvo, da bi se osećao potpunijim.

Zašto? Kada odrastamo i formiramo se, u kojoj god da smo zajednici (od Amazonske
prašume do Njujorka), mi ćemo osetiti neku vrstu načelnog, etičkog okvira, kulturnih kodova,
kodova zajednice u kojoj obitavamo. Mi možemo da prihvatimo unapred predstave
subjektiviteta te zajednice, i moćemo spram toga funkcionisati. Ali velika je verovatnoća da
ćemo jednoga dana osetiti signal da čovek nije samo ta, da naši individualni impulsi, naša
individualna konfiguracija ne mora nužno da odgovori na potrebe kodova u kojima se
formiramo.

Zato je moderna literatura koja ne samo da je u odmaku od čuvenih opštih mesta realizma,
pozitivizma, već i od građanskog morala koji je vidljiv u literaturi 19.veka. Ničeova misao je
u tom smislu bila sablazna za građanski moral 19.veka, bila sablazna za nemaču idealističku
filozofiju, jer on kaže ovo: To što ste pripremili da ja budem, ja nisam samo to i da hoću ne
mogu da budem samo to.
 50

Ovde imamo odjek desadovske svesti o naličju racionalnog čoveka (6. poglavlje i kraj 8.
poglavlja).

9. poglavlje: Još jedan pokretač osim bolesti i porodičnih odnosa je erotizam –

promišljanje o seksualnom identitetu ga iznova inspiriše.

1) razmišlja o prirodi bolesti

2) razmišlja o incestualnom
3) razmišlja o erotizmu

Iz krhotina prošlosti pokušava da naratizuje svoja iskustva. Erotsko iskustvo – potpunije

sopstvo.

- On vraća te sadržaje o sebi

- Raste samosvest
- Tabuizirana sfera – seksualnost u društvu

Glavni junak ovde, postaje svestan da bi mogao sebe da samoutemelji, da bi mogao da kaže
ja sam Arsen Toplak i ovo me čini subjektom. On shvata da mora da promisli više o prirodi
svog erotskog i seksualnog identiteta. Subjekat postaje svestan da bez redefinisanja
sopstvene seksualnosti ne može da zna ko je. I to je jedan važan zaokret koji je donela
književnost moderne, jer ona već trpi upliv prevrednujućeg ničeanskog mišljenja. To
implicitno shvata Arsen Toplak i on mora da ispita svoj polni identitet, svoj rodni identitet.
Ono što donosi književnost moderne, je zapravo to da u konfiguraciju književnog junaka
ulazi i rodni i polni identitet (kompletnost = rodni + polni identitet). Glavni junak mora da
sazna više o sebi na tom planu i evo šta on zapravo radi: svaki identitet je zapravo
narativizovanje određenih sadržaja, određenih činjenica.

On kroz retrospekciju rekonstruiše svoja seksualna iskustva i pokušava da sazna više o sebi:
“Arsen se zagleda napolje i prošlost onako kao je on htio istrgano i rasječeno zapravo
komadi prošlosti sada mu dolaze u pamet. On je tražio pojedine djelove i našav naniže ih u
glavi ko na papir”. On je svestan fragmentarnosti svog iskustva, mi nismo sve ono što nam
se u životu odigralo, mi smo ono čega se u životu sećamo, a i to čega se sećamo možemo
nekad mistifikovati, fikcionalizovati, nadograditi. Subjekt postaje svestan da je njegov život
diskontinuiran. Mi smo skup fragmenata koje pokušavamo da uklopimo u jednu priču. On
veruje da narativizacijom svojih erotskih doživljaja saznaje više o sebi. Arsen se seća
nekih seksualnih iskustava i kaže: “Bijaše samosvest što je svakim korakom rasla”. Drugim
rečima, on priznaje da je ta vrsta libida, da je ta vrsta slobodnijeg, hedonističkog života
nekomplementarna sa građanskom moralnošću, da je to on – samosvest raste. Ova vrsta
priznavanja hedonističke prirode je vrsta otpora i razgradnje prema građanskom
moralu – to pojačava samosvest glavnog junaka.

10. poglavlje: Svojstvo glavnog junaka je podrivajuća nihilistička skepsa, da kad god
zadobije neku vrstu identiteta, on kaže nije to dovoljno, nisam ja samo to, moram ići korak
dalje, moram da otkrijem šta sam osim toga.
 51

Završnica 10.poglavlja: “Bolest ga povuče u sebe, jer ona ga odjeli od svijeta” – opet bolest
kao metafora individualnosti. “Bolest ga baci u rasuđivanje, jer njegov organizam imađaše
u sebi nešto što površina ne odaje” – ovo je tipično za modernizam. Počinje da misli da je
ona kriva za odvajanje. Postaje individualniji, jer promišlja o sadržajima koje zajednica
tabuizira. Ključno svojstvo rom.subjekta (završnica 10. poglavlja). Svest da u subjektu
moderne ima nešto što on ne zna kako da iskaže. Ta vrsta senzibiliteta.

11. poglavlje: Finansijski vezan za porodicu, još uvek ga muče incestuozni impulsi. Muči
ga zavisnost od porodice, želi individualnost.

13. poglavlje: Što je manje obraćao pažnju i mislio na bolest, više je bio okrenut porodici i
obrnuto – što je više mislio na bolest manje je mislio na zavisnost od porodice -neka vrsta
reciproteta. Promišljanja glavnog junaka kada je okrenut sebi i bolesti su neretko
subverzivna, podrivajuća prema kodovima zajednice i prema porodici; njegova
pomišljanja idu u smeru demistifikacije porodice. Svaka zajednica ima neku vrstu svoje
kodifikacije, svaki odnos je odnos hijerarhije. Što je više okrenut sebi, glavni junak ulazi u
subverzivna promišljanja, tada više saznaje o sebi. Preispitivanje kodova na kojima je
porodica konstituisana, kodova na kojima je zajednica konstituisana. Sama činjenica
priznavanja tabuiziranih, incestuoznih impulsa je već subverzivni impuls, ne mora da
znači da on to mora da ostvari.

Njegov odnos prema bolesti nije jednoličan. Na početku se plaši, a tek kad prihvati bolest
onda počinje da promišlja o sebi. Bolest predstavlja neku vrstu činioca koji nadgrađuje
zavisnost – individualizam. Unutrašnja dinamika. Kada prihvati bolest ona postaje metafora
njegovog unutrašnjeg života. Reorganizovanje i pojedinca i zajednice kad se bolest pojavi.
On više ne mora da se uklopi u zajednicu. Nema srastanja pojedinca i zajednice. On se oseća
kao neko ko društvu ne pripada jer bez svesti o sopstvenom seksualnom iskustvu nije potpun,
a društvo to odbacuje. Iz telesnog ka duhovnom. Iz tuberkuloze odlazi u alkoholizam. On u
sebi ojačava sadističke impulse. Ovaj roman nema poglavlje koje ne govori o bolesti.
Čovek je podložan egzistencijalnoj krizi. Senzibilan glavni lik – podložan refleksiji.
Književnost se bavi ljudskim ponorima, krhkost čoveka.

DRUGI DEO
Nulto poglavlje: Glavni junak ima jednu vrstu uspona duha, jednu vrstu uspona
samosvesti. Rekonstruišući svoja erotska iskustva on je trenutno zadobio jedan
pregledniji rodni i polni identitet. I nakon toga, ona vrsta skepse, ona vrsta klonuća duha,
jer junaci moderne su neretko melanholični, skloni dekadenciji. On se iznova vraća onoj
fragmentarnosti sopstva, onoj vrsti parcijalizacije svog duha i kaže se ovako: “Arsen
ležaše bez pravca, bijaše to organizam djelova porušene cjeline. Jer svi oni djelovi što
sastavljahu nekad cjelinu čovjeka, biće, bijahu sad svoji, rastavljeni, atomizirani”. On
iznova, u momentu kada dosegne određenu dozu samosvesti ponovo klizi u jednu vrstu
dekadencije i urušavanje duha. Reč je o atomiziranom stanju svesti, o usitnjavanju
 52

stanja svesti, o jednoj vrsti odsustva stožerne misli, o jednoj vrsti odsustva integrativne
snage. Doživljavao je sebe kao celinu koja se rekonstruiše.

Moderna je vreme kada se u umetnosti, nauci, književnosti dešavaju analogna otkrića – ova
vrsta svesti o sopstvu kao fragmentizovanju toga nema u realizmu, čak i u velikim delima
Tolstoja i Dostojevskog, nemamo metaforu sopstva kao skupine fragmenata. Na planu
kulture, umetnosti i nauke javlja se: usitnjavanje identiteta (u književnosti), kubizam –
usitnjavanje forme, figura (umetnost), usitnjavanje materije (nauka) – sve se to odigrava u
prvoj deceniji 20.veka.

On je prožet sumnjom, skepsom i iznova i iznova generiše sumnju. On se ponovo oseća

usitnjeno – povod je u njemu samom, jer ne može da nađe oslonac ni u čemu – nihilizam
(karakterističan za modernu) - klonuće duha, vraća se fragmentarnosti; on iznova seže do
samosvesti ali ponovo klizi u stanje narušenog duha. Fragmentizacija svog subjekta.
Atomizirano stanje svesti, usitnjavanje svesti, predstava sopstva koja je usitnjena.
Fragmentarna priroda subjektiviteta.

U ovom poglavlju raste distanciranost izazvana ovom vrstom individualnosti glavnog junaka,
ali raste i distanciranost između porodice i glavnog junaka. Drugim rečima, njegov način
promišljanja o sebi, njegov princip autorefleksije zapravo onemogućava komplementarnost sa
ostalim članovima porodice, sa kodovima koji konstituišu tu porodicu : “Njima bijaše stalo
do njegovog života, kao do svakog predmeta u kući”.On se kako vreme odmiče, od one prve
brige, zapravo svodi na 1 vrstu objekta (kao predmet u kući). Njih sablažnjava da on klizi ka
smrti.

Prvo poglavlje: Uvodi jedan važan motiv, to je motiv putovanja. Glavni junak će u ovom
roamnu izvesti 3 putovanja. Svako od tih putovanja predstavlja jednu vrstu metafore
(metaforične vrednosti). Prva 2 putovanja su sa svrhom (prvo je svrha tela, a drugo je svrha
duha) i taman kad se pomisli da postoji uzlazna putanja, da postoji jedna vrsta uokvirenja
njegovog duha, u završnici romana, poslednje putovanje je koje nema krajnje definisan cilj:

1) Prvo putovanje je zarad lečenja i jačanja tela, stabilizovanja zdravlja – pokušava da

iznova reorganizuje svoj život. Upravo u tim lečilištima, on sa likovima koje tu sreće
neretko polemiše o prirodi umetnosti. I inače jedna vrsta konstituisnja identiteta
glavnog junaka, Arsena Toplaka, nije izvodljiva bez njegovih predstava o umetnosti i
ideologiji (teško da možemo imati mišljenje o nekom intelektualcu da ne znamo
njegove stavove i odnos prema prirodi umetnosti). Ono što će biti vidljivo u ovom
romanu, to je da je Arsen Toplak, podobno junaku novele “Miš” u otporu prema
ideološkim narativima, prema zavodljivosti ideologije. Glavni junak kada se nađe u
antiklerikalnom protestu izjednačava one koji su protiv klera i sam kler, drugim
rečima, niveliše tu ideološku razliku. On uvek stavlja individualnost naspram
ideoloških narativa.
2) Drugo putovanje u Italiju je zarad obrazovanja i pronalaženja posla u struci - prividno
uzdizanje duha.
 53

3) Poslednje je putovanje radi putovanja – nema krajnji cilj, već metaforično svedoči o
vijuganju subjektivnosti, koja je nomadska, neustaljena, i koja nema projektovani
krajnji smisao.

Završnica 3. poglavlja: Evo nekih stavova o umetnosti koji svedoče da je glavni junak
upravo junak rađanja novog veka i modernih vremena, on će između ostalog propagirati
estetiku ružnog – koja je dobrim delom glavna referenca modernih umetnosti i kaže:
“Lijepo postaje ružno, a ružno lijepo; Bog čovjek i čovjek bog”. “Staro slikarstvo bez
pozadine davaše čovjeku karakter božanstva: čovjek bijaše mu centar, ali čovjek ne bijaše
čovjek… A moderniza, modernizam – ponovi oštro- izvlači i opet čovjeka, ali taj je čovjek
priroda i vanjština izražava psihu kao lubanja delikventa”

Čovek (individua) je u modernizmu iznova u centru pažnje, ali ovog puta izobličene,
nebožanske prirode – i tu estetika ružnog igra važnu ulogu u slikanju nove predstave čoveka
u umetnosti. Nije konherentan i harmoničan kao u renesansi. Doživljaj čoveka toga vremena
– groteska.

7. poglavlje – Donosi eksplicitne iskaze glavnog junaka o njegovom iskustvu i doživljaju

bolesti – to su iskazi koji potvrđuju ono svojstvo bolesti kao biokulturne činjenice, kaže se:
“Bolest me skupi oko sebe i stadoh studirati sebe.”

Otkri bolest ne samo u prsima: “Obolih na plućima…i otkrih bolest u mislima,

osećanjima, polu” – to ne znači još uvek da je on prešao s one ivice razuma, on je još uvek
jedna osoba čija svest funkcioniše racionalno, iako je sklona skepsi, autorefleksiji. On
zapravo koristi retoriku zajednice iz koje želi da se isključi auto-refleksijom. Sama ta
zajednica njegova promišljanja shvata kao bolest, zajednica bi rekla da je to bolest. On ovde
upotrebljava bolest u metaforičkom svojstvu, koje mu pridaje zajednica, on kad kaže otkrih
bolest u mislima, on zapravo otkriva da je on kao subjekt složeniji od onoga što građanski
moral želi da upriliči kao osobinu.Van zajednice je, ne može da se uklopi. On to ne smatra
bolešću, ali bi u društvu bio osuđen.

“Toliko toga razumjeh. Bacil u plućima, prevrat u mislima ( u prošloj rečenici je to bila
bolest), apsurd u osećanjima (on zna da je apsurd), perverzitet u polu (perverznost to takođe
prepoznaje u sebi) - sada već govori jezikom koji je bliži toj njegovoj individualnosti, već
govori jezikom koji se isključuje iz kodova porodičnog života i građanske zajednice. Javlja se
prevrat u mislima, apsurd u osećanjima, perverznost u polu – sve ovo ne priznaje građanski
moral.

“Individualizirah se: odjelih se od društva, debata, uličnjaštva, veselica i koketiranja. I

rekoh: ne znači li individuum bolesnika? Nije li bolest uslov individualnosti?” – ovde se
naravno na početku misli na telesnu bolest, ali nije li ova vrsta subverzivnog promišljanja o
sebi zapravo uslov individualnosti? Možemo li biti individualci u građanskoj zajednici?;
individualnost koju imam, mene isključuje iz zajednice.

U ovom horizontu iskustva, kada se razgrađuje pozitivističko, građansko, mimetički svet,

onda individualac nema još uvek oslonac, onda je on isušena kaljuža. Naslov romana je
 54

metafora za svest glavnog junaka – ova metafora podseća na naslov jednog dela koje je
nastalo neposredno posle II sv. rata u engleskoj poeziji, to je “Pusta zemlja” – s tim što ona
ima nešto drugačije značenje: ona se ne tiče samo svesti čoveka posle II svetskog rata, već
govori uopšte o stanju civilzacije koja je u svojim prosvetiteljskim i racionalnim težnjama
dovela do svetskog razaranja. Ovde se ne ide tako daleko, ali je anticipacija vidljiva. Ovaj
roman je napisan 1909. gde misleći čovek, individualac, sebe doživljava kao isušenu kaljužu
(on to postaje na kraju). Umesto da misleći čovek na početku 20. veka bude na vrhuncu tih
racionalnih težnji prosvetiteljstva građanske zajednice, uspona nauke i umetničkih
stremljenja, on je zapravo potpuno urušen, on pored svih tih oslonaca nema u sebi stvarnog
oslonca; 5 godina posle toga dolazi Prvi svetski rat. Vrlo je simptomatično što moderna
književnost, u vreme uspona optimizma civilizacije, prikazuje subjekt unutar tog optimizma
koji je zapravo duboko klonuo.

Završnica 9. poglavlja: Topografija subjekta u doba kasnog pozitivizma i kasnog realizma –

možemo zamisliti kao neku vrstu ljudske figure koju kao u dečjim slikovnicama treba obojiti
različitim bojama (to su karakterne osobine junaka). A kada razmišljamo o topografiji
subjekta u moderni, gde već imamo upliv psihoanalize, onda je to vrsta krugova koji imaju
presek (krug koji ima dodirnih tačaka sa drugim krugom); dakle postoji ravan svesnog koja
ima presek sa nesvesnim i postoji ravan super ega, ravan ida. Nekako se taj subjekt potpuno
drugačije konfiguriše nego u realizmu. Arsen kaže: “Psihologija počinje tamo gdje zdravlje
prestaje”. Kao što junak iz novele “Miš” kaže: “Normalna je samo abnormalnost”. To je
jedna vrsta duha vremena koje je njih prožimalo. Ono što su pripremili za subjekat, da je
zdravlje subjekat, imati seksualnost, incestuozne potrebe, sadističke potrebe – su tabuizirane.
Tek kada subjekt to negde poništi i prevrednuje, onda počinje da razmišlja opsežnije, ali šta
je ovde bitno za ovaj subjektivitet? On se ne snalazi mnogo u tome i on počinje da to novo
stanje duha doživljava kao anarhiju (možda bi neki drugi misleći subjektivitet iz tog stanja
prešao u novo stanje svesti), ali se ovom subjektivitetu učini da je njegov duh postao potpuno
anarhičan, kao da nema više koordinata u koje bi se utemeljio.

10. poglavlje: Na početku ovog poglavlja, u prvi mah to je njemu uzbudljivo: “Osjećaše ga
ovo nekoliko dana, gdje je riječ anarhija stala čarati u njemu neizrečenu raskoš
zadihavajući njegove nerve u velikim gospodskim masama”. U prvi mah, to dobija
oslobađajuću snagu, ono što su mi rekli da jesam, ne moram biti.

Evo do čega dolazi glavni junak: “Koja sam realnost ja”. On je svestan da ne postoji jedna
integrativna, nerazlučiva i otporna prema svakoj problematizaciji realnost. On postaje svestan
da je realnost pogled na svet (“svjetonazor”), realnost je stvar perspektive, uvida u sebe, u
okruženje. Postaje svestan da je realnost gledanje sebe. “U njegovom sjećanju bijahu
komadi i on satvori sada od njih građevinu od porušenog, iskidanog materijala gotovo
genijalnošću umetnika”. Iznova i iznova postoji oscilovanje njegovog duha, stanje
samosvesti i stanje klonuća.

Polako se bolest premešta iz fizičke u psihičku sferu – promišljanje o sebi ga sve više
zbunjuje. On dolazi na sledeći stepen. Videli smo čega sve ima: ima incestuoznih tragova,
subverzivnih odnosa prema porodici i zajednici, ima istraživanja rodnog i polnog identiteta,i
 55

onda dolazi do ovog uvida: ”Ali sada sadizam sve osvjetljavaše” – to je sledeća tačka koju on
sebi priznaje - sadizam, kasnije i sadomazohizam. On sadizam ne vidi samo kao svojstvo
koje njega prožima, on to prepoznaje kao svojstvo koje prožima celu civilizaciju. On to
prepoznaje kao jedno generativno načelo na višem i nekom nadličnom nivou. “On je video
da nije razina brijega dno, dubine su preko nje, iza nje, dublje” - za njega dno nije
poslednja dubina, ima ispod toga, nema krajnje tačke. “Dubine bijahu oduvek u čoveku”.
Dubine su oduvek u njemu.

On opet kreće u jednu vrstu rekonstrukcije, ova vrsta narativizacije prošlosti je očigledno
važna za njegov identitet. Seća se ranih dana, čak i školskih dana kada je uživao u kazni,
kada je želeo nešto da napravi, da bi ga učiteljica fizički kaznila. Mnogi filozofi
postmodernizma vraćaju tu ideju da su institucije nužno represivne prirode; Delida ima
knjigu “Sablast zakona” u kojoj se kaže da je svaki zakon represivan, ma koliko bio
pravedan, on je jedna vrsta prinude; na njega morate da pristanete jer je reč o jednoj vrsti
kolektivnog konsezusa). U građanskoj zajednici (koja je izrasla na idejama prosvetiteljstva),
škola je uvek obrazovna institucija, koja je uvek obrazovno-korektivne prirode, drugim
rečima, njena jednoznačnost, ne može neko da bude kažnje a da uživa u tome. Jer uživanje
subjekta u kazni dobija subverzivne razmere. Čim se pojavi takav signal, to je znak da ta
zajednica, da to društvo i taj obrazovni sistem ima izvesnu pukotinu, više ne može da
funkcioniše. Naravno, ovaj subjekt ovde nema revolucionarne namere, on samo ipituje sebe,
ali to zapravo pokazuje da princip funkcionisanja tog prosvetiteljskog, koretkivno-
obrazovnog načela zapravo ima u sebi pukotinu.

“Društvo ga odjeli od njega samoga, on postajaše relanost, ne realnost Arsen” – znači,

kada ga društvo odvoji od njega samog, od onoga što on može da bude, on postaje realnost
koja mu je predata. “Društvo upotrebljavaše njega, ne on društvo. Zato što bijaše u rijetkim
časovima osamljene besvjesti, njegovo najveće uživanje u mnogobrojnim časovima
društvene svjesti bijaše mu najogavnije djelo” (on postajaše realnost, ali realnost koja se
nudi). U momentima osamljene besvesti – u momentima osamljivanja od tog društvenog
nadređujućeg konteksta, u tim momentima lišavanja sebe obaveze da mora da bude svesni
subjekt, onda je tek mogao da uđe u relanost koja mu je data; kad je lišavao sebe svesti koja
mu je zapravo predata; a kada je zadobijao društvenu svest, to što učestvuje u tom sistemu
bilo mu je najogavnije delo. Društvena svest; najbolje se osećao kada nije bio dužan da
govori). “A u 15.godini je već znao sve; izgubio je religiju, Boga i moral i za uzdarje
dobio znanje, literaturu i bordel” – crkvu i moral je zamenio bordelom, nemoralom.

On svojim razmišljanjem postaje subverzivni faktor društva. Njegovo školovanje je bilo u

institucijama koje su proizišle iz prosvetiteljstva. Ako subjekt skrene s puta, postoji kazna
koja će da ga vrati – subverzivni impuls – ne težnja da se popravi, već zadovoljstvo u kazni –
kazna gubi težinu - ideologija gubi težinu – pukotina u institucijama. Nije on jedini koji je
uživao, ali je jedini uspeo da reflektuje. Sistem treba da se menja – to je pred Prvi svetski rat.
Knjiga po horizontu Ničeovog mišljenja. Na kraju tone u potpuno rastrojstvo bića. Potreban
je bio krah da bi došlo do nečeg novog.

“U šir”
 56

Drugi veliki segment romana. Menja se temeljno pripovedna perspektiva, jer se iz

pripovedanja u 3. licu prelazi na pripovedanje u 1. licu. Drugim rečima, prelazi se na
pripovedni postupak koji će nijansiranije otkirvati pomeranje unutrašnjeg života glavnog
junaka. Ono što je bilo posmatrano sa jedne heterodigetičke instance, nešto što je uključivalo
dnevničko-prozne zabeleške glavnog junaka, sada zapravo biva dato u jednom pripovednom
zaokretu i u prvi plan se stavlja pripovedanje u 1. licu. Sada je prisutno pripovedanje u 1.licu
– tako će biti preglednije kako bolest prelazi u psihičku sferu.

Nulto poglavlje: Nastavlja se promišljanje o prirodi sadizma. Već smo rekli da glavni junak
postavši svestan tih sadomazohističkih impulsa, zapravo saznaje više o sebi, subverzivno
deluje spram institucija kroz koje se obrazovao i formirao tokom odrastanja. Projektuje ta
svojstva sa ličnog plana na jedan epohalni plan, on čitavu epohu (epohu moderne) naziva
sadističkom. Sadizam naziva logičnim apsurdom – nešto što je apsurdno po nekakve kodove
zajednice i kulture, ali što je ustvari logično i podrazumevajuće (podrazumevajuće po subjekt
koji pristaje na to). On je toliko autorefleksivan da nema izražen voluntarizam, on se
distancira od svake vrste angažmana, tretira politička delovanja i niveliše razlike u tim
političkim delovanjima – on kad vidi antiklerikalne proteste kaže isto mi je kao da su sami
sveštenici izašli na ulice. Njegova promišljanja su atipična za građanski moral i građansku
zajednicu. Ovo je roman o čoveku koji ne može da pronađe nikakav stvarni oslonac. Romani
ovog vremena imaju vrlo srodne motive, kao romani posle II sv. rata, npr. Kamijev “Stranac”
i “Bespuće” Veljka Milićevića.

1. poglavlje: Već svedoći da bolest dobija opsežnije razmere, njemu se primećuje izraslina na
vratu. Varijabilnost je jedna od važnih svojstava ovog romana. Određeni motivi kad se
pojave, određena promišljanja junaka kad se pojave, oni zapravo variraju kroz delo. Drugim
rečima, ne možemo očekivati jednu vrstu zapleta koji će nas u tom smsislu zaintrigirati, već
pre jedno obnavljanje ideje, obnavljanje svesti.

Kraj 3. i početak 4. poglavlja: Izdvajanje i distanciranje junaka spram mase i ideologija.

Nalazi se u protestu koji potpuno obezvređuje. Ranije je konkretan razlog otuđenosti.

4. poglavlje: Donosi one primere sadomazohističkih osećanja tokom obrazovanja i

školovanja, gde zapravo kazna predstavlja svojevrsno uživanje. I tu se zapravo pokazuje
pukotina u institucionalizovanim okvirima u kojima je on odrastao.

8. poglavlje: Rezimira svoj život kao skupinu gubitaka – izgubio je porodicu, prijatelje,
društvo, nekadašnje ljubavi. Drugim rečima, u njemu se iznova i iznova obnavlja to osećanje
gubitka svakog oslonca koje je i inače i simptomatično osećanje za čitavu epohu (nije
povezano samo sa glavnim junakom, već ima i jedan epohalni karakter).

“U vis”
Završna trećina romana. I dalje pripovedanje u 1. licu. Donosi nekakve važne zaokrete u
pojašnjavanju sebe i sveta.
 57

Nulto poglavlje: Počinje putovanjem radi samog putovanja – negde se otelotvoruje u tom
njegovom nomadizmu, ona vrsta svesti, da stvarnog cilja nema. On gubi projektovani cilj. On
kaže: “Otidoh bez planova, bez želja, bez dojmova”. Ovaj motiv postoji u filozofiji,
umetnosti, u poslednjih 40 godina, ali nemaju ovo svojstvo koje imaju u umetnosti moderne.
Nomadizam na koji se misli u poslednjih 40 godina, je jedna vrsta veštine izbegavanja
stabilnih kodifikacija od strane institucija i društva, on ima neku vrstu oslobađajućeg
svojstva; a ovde ima svojstvo otelotvorenja ove dekadencije duha i odsustvo projektovanog
cilja.

Važan je sledeći iskaz: “Ali ja sam bio drugi”. Postojalo je otuđenje od institucija, od
porodice, od nametnutih kodova. Dolazi prvi put do otuđenja od sopstvene prirode, od
samoga sebe, jedna vrsta podvojenosti koja će dovesti do potpunog kraha svesti. On postaje
neko drugi koji je izmešten i iz onih otkrivanja sebe, koje je već ostvario; iako su ona
otkriavanja sebe bila dovoljno smela, iako su bila prevrednujuća po građanski moral i
zajednicu u kojoj je egzistirao, sada se on otuđuje čak i od tih otkirća. On postaje neko drugi,
postaje senka onog sopstva koje je bilo dovoljno subverzivno, makar i fragmentizovano i
usitnjeno, ali dovoljno subverzivno da se odeli od zajednice, da bude individualizovano. Sada
spram toga on se prepoznaje kao neko potpuno drugi, kao neko potpuno otuđen.Vrsta
beznađa – on se otuđuje unutar sebe (apsurdan, paradoksalan – stanje njegove svesti). Ovo
osećanje otuđenja, osećanje apsurda ojačava u završnici romana.

Kako se završava roman sve su učestaliji iskazi koji su apsurdni, paradoksalno

ustrojeni – iskazi koje prožima apsurdnost, a ne neko logično i pregledno ustrojstvo.
Sama pripovedna perspektiva tone u tom apsurdu i odsustvu nekakve stožerne svesti. Oni su
dokaz:

- Kraha njegovog bića

- Na ivici racionalnog ustrojstva
- Ništa nije ostalo sem apsurdnog stanja duha (on želi da pada gore – inverzija)

Postoji svojevrsna semantizacija pripovednog postupka. Pripovedni postupak više ne

posreduje onu preispitivalačku svest skepse i sumnje, već posreduje stanje duha koje potpuno
klizi ka odsustvu razuma, dezintegrisanosti svesti, odsustvo svakog oslonca.

Pogledajmo kakav je niz tih iskaza: “Ući u balon? Nije li u tome sve? Sunovratiti se u
nebo? Zašto ostati čovjek? Zašto ne biti planet? Zašto ne možemo padati – gore?”

Ovo više nisu iskazi koji imaju nekakvo logičko ustrojstvo, već zapravo pokazuju
dezintegraciju same svesti i pripovedni postupak koji je protoavangradni. Jedno nizanje
iskaza koje je podobnije alogici svesti, iracionalnom toku svesti, nego nekom stabilnom
narativnom toku. Kaže se: “Jer ja nisam ja. Ja sam izgubio sve; i psovku. Ja sam izašao iz
svega i iz temperamenta. Jer ja nisam ja”.

Na kraju konstatuje: “…ja nisam čovjek…slabost je dakle moja snaga i bezvoljnost moja
volja”. Na kraju ono samooponuće koje je s vremena na vreme činilo da se usponi samosvesti
ponovo razgrade, to oponuće volje i oponuće svesti na kraju postaje za njega konstitutivno,
 58

postaje za njega ono poslednje što mu ostaje, postaje poslednje što ispunjava tu isušenu
kaljužu. Isušena kaljuža kao metafora svesti koja je lišena svakog oslonca i sadržaja.

Poslednje 2 rečenice ovog romana: ”I to sam ja. Jer ja – nisam ja”. Više svest ne
funkcioniše ni po onim kodovima koje je društvo pripremilo, ni po toku samosvesti i
autorefleksije koju je on sam otkrio, već po alogici, po paradosku i apsurdu koji potpuno
prožimaju njegovu svest. Znači to je jedna silazna putanja do potpune dezintegracije duha.

On na početku romana nije toliko neutemeljen, on je više određen onim što mu je dato; on je
jedan misleći, refleksivni intelektualac koji zna da nešto baš ne funkcioniše kako valja u tom
društvu. I onda bolest postaje jedna vrsta podsticaja da on osmisli svoj život. I onda krene taj
niz koji se razvija preko razmišljanja o porodici, preko erotizma, preko promišljanja prema
obrazovnim institucijama, preko putovanja.

KRALJ BETAJNOVE – IVAN CANKAR

Drama sa početka 19.veka – simbolički spiritualizam. Ima 3 čina.

Kantor, glavni junak, industijalac, bogataš, osion. Socio-realistična drama delimično.

Nekoliko primera simbolizma. Etička drama. Psihološki izgrađeni likovi s jedne strane, a s
druge strane svojevrsna personifikacija ideja.

Maks – Kanotrov oponent, student, intelektualac.

Zajednica ima značajnu ulogu u ovoj drami, važna skupina koja donosi razrešenje na kraju.

Hteo je da napiše dramu o pasivnosti krajeva u Sloveniji, do te mere pasivno da dobija

veličanstvene razmere. Maks će ići u smeru razotkrivanja Kantora i kada dobija reakciju
njegove savesti on to smatra pobedom i ne ide dalje od toga. Kantor ubija i zajednica ne
veruje kada on priznaje. Zajednici je Kantor neophodan – ona je do te mere zavisna od njega
da previđa zločin – bez njega nema zajednice, a on je zločinac. Zajednica se razvija,
napreduje, a ne čelu je zločinac, ubica – ironija. Nagoveštaj u prvim scenama kako će se
stvari odvijati, nema obrta, nema iznenađenja…

Maus je svestan da ono u šta on ulazi verovatno donosi propast - nije istrajan, iako drži do
vrednosti.

Ibzenovska tehnika – već u prvim scenama mi sve znamo o junacima.

Moguće je odlaganje do kraja, a ovde se ključne informacije saznaju na početku.
 59

Francka (Kantorova kći) u vrsti emocionalnog odnosa sa Maksom, međutim ona je verena.

Kantor je zaslužan za socijalno-ekonomsku propast Maksovog oca, Krnenca – faktor

motivacije. Maksov otac, Krnenc je primer pasivnosti u toj zajednici, ne želi da se bori, nema
snagu, pada u alkoholizam. Postoji deo u drami kada sam Maks kaže da je bilo pa prošlo – taj
krah; to nije ključno polazište; polazište je više od ličnog, Maks drži do visokih vrednosti, on
vidi u Kantoru neku osionu, nemoralnu osobu. Maksa vodi etički idealizam. Veruje da ako
se u Kantoru probudi griža savest, da je njegova pravda zadovoljena, zbog toga ga vodi u
propast, jer ne ide do toga da on odgovara.

Nina, ćerka njegovog brata, koga je on ubio. Ona to zna i ima noćne more, on je udaljava od
zajednice.

Maks nije istrajan u svojoj volji i nameri – to ga čini delom zajednice – ima zajedničku crtu
sa svojim ocem; to mu i zamera. Spoj etičkih ideala i manjka volje – Maksova propast je
neminovna. „Želja mi je da mu prebijem noge/da ga ugrizem za nogu“ – parafraza italijanske
izreke – ujesti nekoga za nogu znači poniziti ga, da ga sama njegova savest ponizi. On već u
početku ima svest o propasti. On je svestan da ne može da iznese toliki teret koji je sebi
zadao. Njega pokreće i psihološka motivacija, ali njegova motivacija je etička. Dublje
polazište.

Unutrašnja determinacija (tragedija sudbine – jaka emocija osuđena an propast) – vodi i

Kantora. Njegova unutrašnja nužnost je drugačija. Kantor ne može da ne ide ka višoj moći.
Junaci svesni unutrašnje nužnosti kojoj ne mogu da se otmu. Kantor ne može da se otme volji
za moć koja ga prožima. Maks ne može da se otme nedovoljnosti volje i krivi oca za to.

Kantor nije klasični negativni junak. Pokazuje grižu savest; ljubav prema porodici. Očaj jer
ga odbijaju. Shvata da nema nazad. On pomaže zajednici; taj impuls je dublji od
karakterizacije. Drama može da sugeriše situaciju koja je dublja od karakterizacije likova.
Strah prožima to okruženje, to je potpuno opravdano. Uslovljavajuće.

Maks sebe opisuje kao nestalnog, osvetoljubivog skitnicu, a kada ga u nastavku nazivaju
skitnicom, kada sredina koristi taj izraz on to gnevno odbija. Signal nejedinstva.

U prvom činu: Dijalog Kanotra i župnika – slika klera. Vidimo das am Kantor nema stabilnu
ideologiju, on je menjao političke i verske opcije (pre bio na strani klera, pole protiv), ali se
sa njim slika i stanje društva; moć određuje. Ironijsko naličje – ironija njegove uloge u
zajednici – najviše može da učini za samu zajednicu, a zločinac je. Njegov potpuni cilj stalno
izmiče: “Ima nešto strašno i odvratno između mene i mog cilja”. “Ja ne mogu slobodno da
dohvatim ono što bih želeo”. “Ko je snažan ide uzbrdo, plašljivi i strašljivi idu nizbrdo”.

Šta je to što je sablasno? Nagon (potrebu) možemo zadovoljiti, a želju nikad.

Ovde postoji jedna važna praznina; Maks je utelotvorenje …Maks nije zakon.

Kantorovo delovanje nije bez naličja. On je svestan da ga se drugi plaše – to pokazuje ljudsku
crtu njegovog lika.
 60

Kantora frustira zakon (dete – otac – zabrana)…ovde postoji ravan etičkog idealizma

Na pardoksalan način on je nosilac zakona. Zalaže se za zakonske regulative. Svoje sinove

uči moralu i zakonu. U 1. činu – igra sa sinovima, a zapravo sugestija postojanja zakona. On
sugeriše postojanje sinu (ne ironično, već zaista kaže da ne treba ubijati); ono što je meni
sablasno, za vas je nužnost.

POEZIJA SIMBOLIZMA
Anton Gustav Matoš
“Jesenje veče”
Tipični simbolizam. Pejzaž dobija neka personifikovana svojstva, jer postoji mogućnost da se
stanje subjekta uklopi u okruženje. Kod Murna to nije moguće. Ambijent je mučan, hladan.
Sam ambijent zavisi od ljudskog nemira. I na kraju form. u simbol. jablan.

Jablan u ovakvom ambijentu simbolizuje indivduu. Sam univerzum kada ne može da pronađe
mesto u svetu. Može da simolizuje pesnika (moderno). Mogu se prepoznati mučna
raspoloženja subjekta. Širi se kontekst u kom se nalazi simbol, jablan se premešta u
univerzum.

“Srodnost”
Podseća na Bodlerove “Veze” - opšta odlika simbolizma. Bodlerov simbolizam je primeljiv
na Matoševu poeziju. Cvet dobija simboličku vrednost.

“Đurđic, skorman cvjetić, sitan, tih i fin,

Dršće, strep ii zebe kao da je zima;
Zvoni bijele psalme snježnim zvončićima…
Nevin, bijel i čist ko čedo, suza i krin” – Bogorodica i Hrist – hrišćansko jezgro mišljenja.

Đurđic idealizovana kategorija istine, lepote. Simbolizuje duhovnost.

 61

Pesma je Matoševa poetika: u svetu otkriva neočekivane srodnosti, tajne veze među
predmetima i pojavama iz prirode (uticaj Bodlera i francuskog simbolizma; Bodler : „Veze“
– sva priroda oko nas je puna simbola, a umetnik im otkriva značenje)

U 3.strofi - slutnja višeg života – simbolizam, apstraknost. Slutnja je stanje subjekta u poeziji
moderne. Viši život – idealna kategorija, ona stvarnost, viši nedosegnut život. Sve ono što se
povuklo jer ga nije moguće otelotvoriti (istina). Veza simbola sa nečim u toj višoj stvarnosti –
nagoveštavaju se mirisima koji se porede sa muzikom – sinestezija. Završnica - simbolistička
vrednost se svodi na ljubav. Slutnja višeg života, posredovan muzikom i mirisom.
Nedvosmisleno se simbolička poetika proziva.

“Višeg života otkud slutnja ta,

Što je kao glazba budi miris cvijeća?
Gdje je tajna duše koju đurđic zna?

Iz đurđica diše naša tiha sreća:

Miris tvoga bića, moja Ljubavi,
Slavi drobni đurđic, cvjetić ubavi.”

Sinestezija – česta stilska figura u moderni, umetnost koju su simbolisti najviše vrednovali.
Motiv ljubavi se pojačava u završnici pesme. U kniževnosti je sinestezija vrsta metaforičnog
zamenjivanja pojmova, u kojoj dolazi do spajanja dve ili više čulnih oblasti tako što se oseti
jednog čula kvalifikuju rečima koje označavaju osobine oseta nekog drugog čula. Primere
sinestezije nalazimo i u svakodnevnom govoru (svetli i tamni tonovi, tople i hladne
boje). Kod francuskih simbolista sinestezija postaje elemenat njihove poetike; tako u
Bodlerovim "Vezama" sinestezija leži u osnovi doživljaja prirode i izraza tog doživljaja: tu
su mirisi "ko polja zeleni", "slatki ko oboe", a sklad počiva na sinesteziji.

“Maćuhica”
Za nijansu složenija. Maćuhica - to je cvet noć i dan, dvojnost dobija simboličku vrednost:
“Crna kao ponoć, zlatna kao dan” - ima svojstva noći, ali i svojstva svetlog dana. “Kao samrt
tamna, kao život sjajna”- taj cvet asocira i na život i na smrt. Simbolistički se posreduje
ambivalencija samog života sa cvetom (dvojnost cveta). Ovde ambivalencija čini stvar
začudnijom. Završnica - sam život je zagonetan, dubok, čaroban ko san – komparacija
života sa snom. To je čudno, duša je tajna. Važan ambivalentni naboj i posredovanje
ambivalencije života što se rezimira idejom da je život tajna.

“Utjeha kose” – Matoš

U ovoj pesmi imamo poznati motiv u moderni – motiv mrtve drage koja je na odru.
Javljaju se prvi ironijski tragovi onog toposa žive smrti - umesto nje samo kosa ostaje da
živi, a nje više nema.
 62

“Labud” – Matoš
Mit o labudu. Labud je zapravo preobraženi Zevs. Ambijent koji je vrsta preplitanja
antičkog duha i impresionizma. Labud u ljubavnom činu sa devojkom, koja je takođe
simbol lepote. Bog (nadređen, zastrašujući) se takođe transformiše u simbol lepote. Labud
– simbolika, dvosmislenost:

1. Simbolička vrednost lepote;

2. Eterična, neuhvatljiva pojava poput sablasti – kao da se nagoveštava njegovo poreklo.

Aura sablasnog krije stvarno poreklo labuda.

“Mladoj Hrvatskoj”
Pesma programskog sadržaja, važna za razumevanje Matoševe poetike. Postoji
programska vrednost, sublimacija te šire poetičke svesti. Upućivanje na to vreme moderne.

Poetičke analogije: paralela sa Dučićevom pesmom “Moja poezija” (srodni motivi, detalji).
Hladna, elitistička pesma, pesma udaljena od sveta utilitarne funkcije poetika. Pesma svedoči
o elitističko-aristokratskom viđenju poezije kao magije, distanciranje od sveta, mistički
oreol.

Ključna mesta: elitističko-aristokratski duh pesnika (prva 2 stiha):

“Naš ukus samo rijedak dojam bira/ I mrzi sve što sliči frazi i pozi..”

Umetnici moderne nisu skloni prihvatanju estetske vrednosti, sve što je sklono konformizmu
i neautentičnosti – oni odbacuju od sebe. Matpševi junaci su individue koje su iznad
ideologije – i vode isto tako (3.stih “Tek izabranom srcu zbori lira/ I nije pjesma koju viču
mnozi”). Ovde pesme i poezija su stvar individualizma. Duša postaje kod umetnika moderne
jedno novo žarište. Duša ima miris, tajnovita je. Doživljaj poezije kao magije – blizak onoj
upotrebi sinestezijskih efekata; sinestezija – poezija se ostvaruje magijskim procesima -
2.strofa, 3.stih :
“Naš stih je život koji dušu svira/ Što može reći proza, dajmo prozi/ A strofa treba magijom
da dira/ I budi u nama ono gdje su bozi”

“U vijeku kad misli svaka šuša/ Mi nimfolepti, skladno osjećajmo/ Jer cilj je svemu
istančana duša.” Šuša : duša – kontrast, 2 oponentna sadržaja.

Poema “Mora” 1907.

 63

Iako napisana pre ekspresionizma – ima mnoge protoekspresivne osobine, iako je još u
okvirima moderne. Parna rima. Izgleda kao slobodan stih, ali je heterosilabički stih koji
nije potpuno slobodan zbog rime. Nizanje strofoida umesto strofa.

Lirsko ja sanja, ima noćnu moru. Šta se pojavljuje, šta ga uznemirava? Pojave koje ga
uznemiruju. Ključno sredstvo je estetika ružnog (Bodler). Estetika ružnog je itekako
prisutna, slike groteske (srž iz glave), pesma je prožeta takvim slikama. Neretko su te slike
metafore.

Delo ima političke konotacije – istance moći. Opredmećenje u snu tih moći (instance moći,
u grotesku metonimija, inkvizitori, dželati). Jedna ravan je ta moć, ravan uznemirenja, ali nije
jedina. Druga ravan uznemirenja je složenija, univerzalnija – sama imanencija, sama
stvarnost, sama materija, telesnost (“Vampir je kob i tjelo me tišti..”). Sanja roblje i prljave
sofiste. “Potomci Hulje i Brankovog Vuka” – represivne snage po subjekta. Lirski subjekt u
moderni je sputan stvarnošću, klonulog duha. Nemogućnost subjekta da upravlja sobom i
svetom, sputanost subjekta samom materijom.

“Ćoravi Udes, materija luda,

Njemu sila, haos, stvar i tmuša,
A klica, iskra, život – to je duša”

“Ćoravi udes” - nepredvidivost sudbine. Protoekspresionističke iskre – “A klica, iskra

život – to je duša” (klica – bazično, nešto što se ne može deliti na manje elemente – duša u
tom vidu). To je duša, duša kao nešto elementarno, bazično, nešto što se ne može dalje
razlagati. Duša se prikazuje u esencijalnom, nerazgradivom vidu.

“Neka budem uzdah čovječanskih muka,

Nek me drobi ona nepoznata ruka,
Nek budem prašak vječnog vremena
Nek budem pepel zadnjeg sjemena,
Nek me vrgnu na muke titana”
Preuzima patnje čovečanstva na sebe. Oseća se dovoljno jako da ponese patnje čovečanstva –
tzv. titanizacija lirskog ja; ekspresionistički.

Tipično modernistički i eskpresionistički - da duša nije data samo u tom esencijalnom

vidu, već je data i posredstvom poetike ružnog (duša kao čir) – u nemačkom
ekspresionizmu. Esencijalni vid uz iskorake njene ironizacije i destrukcije -
protoekspresionistički element.

Modernistički otpor prema prosvetiteljstvu, prema instituciji, ideologij. Individualac je

ironičan prema programu prosvetiteljstva, prema racionalizmu – i to je mora za njega.
Neprijatelj progresa - individualizam. Iako je u usponu, postoji skepsa. Uspon, ali se
istovremeno samorazgrađuje: “Sifilis – progres i kulturne bijede” – nešto što se
samouništava.

Lirsko ja se još određuje na način moderne: “Ja sam bordel, bolnica, ludnica” (Sima
Pandurović). Spaja granične svesti, subjekat sebe više ne vidi u racionalnim granicama,
već unosi u sebe iracionalne porive, to prihvata kao deo sebe. Bordel, ludnica –
 64

subverzivni motivi. On kaže: neka je to na rubu morala, ali sada to prihvatam. Subjekat
prihvata sebe takvog, u toj rubnoj poziciji morala.

U završnici pesme, lirski subjekt se budi u svojoj sobi, čuje žamor sa ulice, narod ide na
posao. Oseća vrstu pozitivizma, iščekivanja boljih vremena – politički, ali i univerzalni
aspekt.

POEZIJA IMPRESIONIZMA
(Vladimir Vidrić, Josip Murn)

Vladimir Vidrić
Ključni pesnik impresionizma kod Hrvata. On deluje neverovatno prozirno i čisto,,
jednostavno, čist jezik.

“Dva levita” (sveštenika)

Prva slika: hram, mesec, 2 sveštenika, par replica, ponovo mesečina na kraju. Jedan levit kaže
drugom da car Solomon bdi, ne spava, i celiva bledu ženu. Značenja se umnožavaju – bleda
žena na samrti ili bledo lepa? Nagoveštena situacija, ali ništa više od toga. Možda mole za nju
jer je na samrti, ali možda ih i prožima čežnja, dad a se ne mole (kao da se mole).
Višeslojnost, dodatna složenost – način na koji se kontekst ostvaruje, dat je drevni ambijent,
nije presudan biblijski momenat, već se ta scena uokviruje na impresionistički način: slika se
kompletira plavim, tamnoplavim, sivim. Moderna se uzda u evokaciju i sugestiju koja se
naslućuje. Ovde se ambijent sugeriše i evocira potencijal emocija – to se čini ambijentalnošću
gde su uključene igre svetlosti. Impresionizam je umetnost koja preuređuje odnos prema
svetlu i koloritu, sugerišu se svetlosni efekti, prelamanja (u 1. mah bez semantičke težine).
Gotovo da nema metafora i posrednosti. Situacije koje znače više stvari - signal samrti ili
lepote. Bez metaforičnosti se unosi višeznačnost. Ova poezija nas ne navodi da mislimo o
životu i smrti, već efemernost, esencijalnost.

“Granitan je pridvor hrama.

Nebo plavi, zvijezde sjaju;
*********************
A gleđu ga s tavnih dveri
Dva levita veličajna,
U rukuh im plešu svjetla,
A riza im modrosjajna.

Nebo je plavo, rize modro sjajne – komplementiranje tamnog neba i modrih riza; sjajna
mesečina. Kvalitativ uz dragu, ona se koloritom kvalifikuje: draga je bleda i mesečina je
bleda. Do potpuno mračnog, sjaj zvezda, bela mesečina i svetla koja plešu. Ne ići u smeru
 65

semantizacije boja, ovde su boje u funkciji oformljenja ambijenta gde se evocira

određena osećajnost. Ekspresionizam se fokusira na efemernost (onaj koji traje jedan dan,
kratoktrajanost, prolazanost, privremenost, prividnost). Efemerni efekti – efekti koji dođu i
prođu, naglasak je na tome. Inače kod Vidića postoji taj dekorativni momenat i onda poput
reflektora – izdvaja scenu gde se oblikuju određena osećanja.

“Notturno”
Mag nosi devojku u rukama i ona se budi. Njegovo telo je sjajno, a preko srebrni ures, a lice
belo. Sjajno, srebrno, belo - kompletiranje boja (možda stanje duha):

“Dignuv na ruke ženu

Mag je na stube stao,
I na sjajno mu tijelo
Srebren je ures pao.
A lice mu bilo bijelo:
Ko u snu gleda i sluša
I kao stakleni val
Roni se njegova duša.”

“Kao stakleni talas” – nešto što je zamrznuto i zaustavljeno, “staklen” – proziran. Kao da je
stanje duha stalno, a istovremeno se roni njegova duša. Vrlo sugestivno - on stoji u vremenu,
tako se roni, ali je zaustavljen u vremenu. Višesmislena situacija data kroz pojavu belog maga
(roni se njegova duša – zamrznut stakleni talas).

Sledeća slika: Mesec produkuje i svetlost i senku. Mesec sipa svetlost, ali senovita pozadina.
Ovde postoji obrt, nešto se dešava – krasna žena se budi – višesmislena situacija. Roni se
duša – on pati zbog nečega i da bi to bilo jasnije, daje se senovita pozadina – svetlo i senka.

“Zvijezde se roje visoko

I dasi će sad da krenu,
U zraku se kupa mjesec
I sipa svjetlo i sjenu.
A krasna se žena budi
I grud joj otajno diše
I svilene vjeđe obara
I noć je i – biva tiše.”

Srodni motivi u pesmama: “Plakat” , “Mrtvac” ,“Kipovi”, “Dva pejzaža”

“Dva pejzaža”
Ključna atribucija je kolorit: žuta-zlatna, bela-plava. Cvetovi žuti, pčele zlatne. Žitna polja
na humu (grobu), s human a hum se polja nastavljaju. Žitna polja na površini, ispod su
humke. Na površini su boje, svetlost. Život koji traje, koji se nadovezuje na prošli život.
Sugestija prolaznosti života. Vrsta slikanja kolorita života. U ovoj pesmi se neoglašava lirsko
ja (to je češće kod Murna, koje je modernije).

“U travi se žute cvjetovi

 66

I zuje zlaćane pčele,

Za sjenatim onim stablima
Krupni se oblaci bijele.
I nebo se plavi visoko
Kad nečujno laste plove;
Pod brijegom iz crvenih krovova
Podnevno zvono zove.
A dalje iza tih krovova
Zlatno se polje stere
Valovito, mirno i spokojno
I s huma se k humu vere”.

JOSIP MURN
Slovenački pesnik. Murn je sklon izraženom lirskom ja koje dobija simbolička svojstva
ili neoromantičarska.

“Trenutak”
“Tamo u daljini, ne zna se kud, ptica leti
Tamo u nizini ne zna se gde će da sleti
I kada;
Tako u duši lep trenutak mine
I ne znamo gde i da li će da sine
Ikada.”

Odlaganje i razgradnja nekog stabilnog značenja. Savremena poezija teži zamagljenju

značenja. Minijatura, specifično odlaganje stabilne karakterizacije, zamagljenje značenja (ne
zna se gde).
Ono što je prolazno, trenutno, efemerno, što se ne može zaustaviti – to je u fokusu pažnje
ekspresionista/impresionista. Trenutno osećanje približava se svetlošću – ono što je bilo u
duši, da li će da sine ikada? Važno svojstvo estetike ekspresionizma je razgradnja pejzaža
pauzama na svetlosne i zvučne efekte. Pejzaž se razgrađuje na zvučnu ravan, ravan
vizuelnog, ravan kolorita.

“Sneg”
“Bez kraja padaš, sitni sneže,
nad tihom šumom i poljanom,
praporci hitri nekud beže,
opet muk za mnom i preda mnom.

Našto mi vreme, zašto je dato?

Što beše – ko u sneg zakopano.
Šta bude – ko taj tihi plato,
bez kraja širi se preda mnom.”

Pejzaž – uvodi se ono prolazno i trenutno – zvuk. Dominira ojačavanje, zatim nagli
nestanak zvuka. Praporci, opet muk. “Našto mi vreme, zašto je dato?” - tipičan stih
 67

modernog subjekta (Hajdeger – ciljamo uvek na nešto mimo egzistencije). Postajemo svesni
da smo temporalna bića, nas vreme određuje kao biće.

Završna slika ovog ambijenta je opet “zvučna” – tihi plato, ne daje odgovor. Sneg u
beskraju, dominira tišina. Taj ambijent dobija izrazitiju snagu - opet sneg, ali ima opsežnije
značenje – mesto subjekta u svetu. Svest subjekta u svetu, svestan temporlanosti, prošlost
i budućnost ukopane u taj sneg, neprozirne, neodređene – svest moderne individue.

“Kad se Dubrave smrače”

Umesto slikanja vizuelnog plana, opet zvučnost.

2. strofa: “Mir na zemni pada stan/ ne mogu ga zadobiti/ niti mogu utopiti/ dušu u taj
slatki san.” Signal da lirsko ja oseća neku vrstu nekomplementarnosti sa ambijentom i u
njega ne može upisati svoja osećanja. Ne može zadobiti tu mir, ni pejzaž mu ne može
pomoći. Lirsko ja se češće javlja kod Murna nego kod Vidrića.

3.strofa: “Glas vapijućeg u pustinji/ Ja sam trska samotna”

4.strofa (niz apostofa): ”Bure vi se obrušite/ dođi ti, živote šumni/ dođi čežnjo ti bezumna/ i
srce mi zaglušite”. Neoromantičarski prizvuk - to nema kod Vidrića. Pre tone, kaže za
sebe: “Ja sam trska samotna” – modernost, ali sada moderni lirski subjekt uz prizvuk
neoromantičarskog toposa.

5.strofa: Noć koja sanja užagrenim očima – hermeneutičnost stiha (pojavi se signal
ponekad): signal protoekspresionističkog senzibiliteta, hermetično-stilska slika.

“Nebo, nebo”
Subjekt se ne uklapa u predeo. Ma koliko svet bio širok, nema analogije između
unutrašnjeg života i prirode. Projekcija lirskog ja – ne projektuje lirsko ja u prirodi, ono
je sputano, već slobodu može projektovati/ ispoljiti u nečem drugom, u nekom drugom.
Tegobno raspoloženje lirskog ja.

“Noćni put”
Tipična pesma ekspresionizma. Opet je zvučno svojstvo pripisano pejzažu, lirsko ja se
kreće u tom ambijentu. Misao prisutna, a onda je odbegla u trenutku (neodrživo,
inspirativno, ali efemerno). Mračan ambijent, svedoči se o misli koja je uzburkala
subjekta, pa ga ostavila. Univerzalizam konteksta, ali se i to pocrtava impresionističkim
postupcima. Sav neizmerni svod u dubini voda treperi sada – taj nebeski svod je konstitualna
snaga. Ima okvir u kom je subjekat, ali “nebeski svod” treperi i oslikava se u vodi pored
subjekta. Boingolizam – slikanje tačkica, pojedinačnost i mnoštvo te slike (pojedinačnost i
mnoštvo svetlosnog efekta). Kao da lirsko ja projektuje svoj put. Odjednom oslikavanje
zvezde - svetlo zvezdinog puta (put pesnika). Univerzalni kontekst stvara put subjektu,
u tim efektima. Nalazi trenutno zadovoljstvo. Pesma počinje razgradnjom pejzaža,
 68

razgradnjom zvuka. Misao je apoteoza efemernosti. Sav neizmeran svod iznad lirskog ja –
opet kao da je trska u svemiru. Oslikavanjem svih zvezdi u jezeru – otvara se put subjektu.
Osećanje subjekta da nije usamljen i pored kosmosa.

U poetici ekspresionizma to je ta vrsta nedogmatske osećajnosti, nekog dosluha sa

univerzumom, sopstvenim poretkom stvari i mesto individue u univerzumu. Kada bi
običnom čoveku rekli – osećam se saglasno sa univerzumom, on bi rekao šta se s tobom
dešava – za ekspresioniste je to veoma važno, oni to osećaju.

“U parku”
Kao da ima signala koji malo podsećaju na Šimića. Naravno, ovo nije još uvek poezija
ekspresionizma, ovo je još uvek poezija moderne, poezija impresionizma.

Ona samo pokazuje sledeće: da lirsko ja kod Murna, nije uvek jedinstveno, ono ponekad
ima neoromantičarske crte – npr. u Murnovoj pesmi “Kad se dubrave smrače” se kaže:
“Bure, vi se obrušite, dođi ti, živote šumni, dođi čežnjo ti bezumna i srce mi zagluši” –
recimo u ovoj pesmi lirsko ja je pomalo neoromantičarsko.

A ovde ono postaje nekako lako, eterično lirsko ja, koje se lišava tela, poput onog kod
Šimića, ovde postaje modernije lirsko ja koje se oslobađa nekih stabilnih stanja i pomalo
postaje eterično, lako, lako menja konfiguraciju. Ovde je već modernije, ovde nije više
neoromantičarsko kao u pesmi “Kad se dubrave smrače”.

Ali ono opet se obznanjuje u kontekstu koji je formiran impresionističkim sredstvima, kaže
se: “Mrači se. Lagano se gube kulise…Luču jarku, zvezda je već pala” – svetlosni efekti,
odnosi svetlosti i senke – “…već lišće u parku bledi pomalo”. Sve se tiče efekata koji su
zapravo efekti kolorita, svetlosti i senke – “Sa svetlošću ruža sliva se mrak”

I u tom ambijentu koji je impresionistički formirano, lirsko ja više nije

neoromantičarsko već dobija modernija svojstva, kao da uspeva iz tela da izađe, da se liši
te materijalnosti.

I u tome se duša nekoliko puta pojavi: “pred dušom tamnom” ili “već lišće u parku bledi
pomalo, u tajanstvenosti duše opalo” . Duša je tajanstvena ili tamna, ta svojstva duše, takođe
sugerišu nešto moderniji duh. Duša kod romantičara, tj. pre svega srce kod romantičara, ono
je prepuno burne osećajnosti, kao maločas: “Bure, vi se obrušite”. Ovde umesto te burne
osećajnosti, imamo neprozirnost unutrašnjeg života, duša je ili tamna ili tajanstvena,
opet nešto modernije lirsko ja.

TIN UJEVIĆ
 69

Pripada epohi između dva svetska rata. Ujević je pre svega pesnik, ali je bio zapažen i kao
esejista, kritičar, prevodilac. Pesme koje obrađujemo su iz zbirki poezije: “Lelek Sebra”
(1920.) i “Kolajna” (1926.). Bio je autentični boem, ali obrazovan, pisao na ekavici u
početku.

Tzv. Otvorena poetika. Sažima i sublimira različite uticaje. Upliv trubadurskog pesništva,
petrarkizma, nadrealizma, simbolizma, vitalističkog ekspresionizma. Antidogmatska
poetika. Sve što je u poeziji vredno, što ima težinu on sublimira i obrađuje.

Postoji ponavljanje određenih toposa:

1) Bogotražiteljske antidogmatske religioznosti koja prožima njegovo lirsko ja – postoji

niz religioznosti, ali vrlo atipična, nedogmatska religioznost (prožimanje krivicom, čežnjom).

2) Tema poezije uopšte – odnos prema pesništvu, priroda pesničkog stvaranja (Kolajna).

3) Figura žene.

Kakav je: doživljaj lirskog ja? Doživljaj sopstvene poezije?

“Tajanstva”
I Lirsko ja kraće iz stvarnosti (imanencije), želi da se izdigne iz sputavajućeg, svakodnevnog
sveta. Sluti momenat kada će otkriti nešto. Boji se šta će otkriti:

“Bukom te vreve i sredine tijesne

ja uho pružam za glasove tajne
i donose mi utjehe beskrajne,
ponavljaju mi pjesme urnebesne.”

Govori nešto moderno: “Ko sam i šta sam, što ću, koga volim, što tražim, kuda idem, za čim
lutam” – problem moderne, koje je još Kant postavio. Subjekat koji je određen pitanjima, a
ne odgovorima. Upitanost je bitna odlika njegove poezije, njegova poezija više počiva na
pitanjima nego na odgovorima. “Ne poznam ništa, a najmanje sebe”.

II Uvođenje toposa – pojava pesnika kao proroka. Mimo svoje volje, oseća to u sebi, boji se
da je sišao sa uma, momenat proroštva. Šta ako on može da zna te tajne – to ga uznemiri.

“I tako, neke noći usred druma

Preteku jezik neke riječi kobne,
Strah me je od njih i strah me je zlobne
Pomisli da sam, možda sišo s uma.”

Završnica u trubadursko--petrarkističkom maniru, motiv kurtoazne ljubavi (3. i 4.

strofa). On izlazi iz imanencije i pokušava sa sazna tajnu o svetu, vrlo brzo se pojavljuje
figura žene – važan motiv, smenjuju se označitelji ali ni jedan ne može potpuno obuhvatiti
žensku prirodu. Podstičuća (žena kao moguća inspiracija), ali i uznemirujuća.
 70

III Ženska figura kao prepreka. Nadovezuje se vera u Boga, vera se ispostavlja kao
preobiman teret, ne može biti komplementarna sa ljubavlju koju on želi.

IV Završni sonet. Topos ekspresionizma – deca vide prodornije, neposrednije od odraslih:

“Velik sam bio dok sam bio dijete/ al sad me lome vidici i mašte”. Veliki je bio kad je bio
dete, sada se vidici umnožavaju. Opet motiv ljubavi – žena kao inspiracija, nije religiozno.
Završetak: vraća se na subj, ništa se nije razrešilo – nema koherencije, fragmentizuje ga teška
crnina, drobi ga teška sudbina i nestalnost kobi:

“I ja se davim u vrisku i kriku,

I sladogorko kušam gdje me drobi
Teška crnina i nestalnost kobi”

Duhovna klepsirda
Klepsidra – ono u njemu curi pesak (vreme). Ovaj ciklus je vrlo srodan ciklusu Tajanstva.
Paradoks – spoj duhovnog i nečega što propada.

I sonet: Ujutru okleva pred teretom svakodnevnice. 3.strofa: “Zašto ne bi primjerom

Esava/ prodo prvenstvo ti za zdjelu leće/ dubljinu vjere za laž i erotiku?” Esav – biblijski
junak koji je prodao pravo prvorođenčeta za zdelu hrane. Lirski junak je deprimiran, pita se
da li da proda dubinu vere za laž i erotiku.

II i III sonet donose još jedan važan motiv: dominacija jave, imanencije, stvarnosti. II
sonet: “Strašan se duhu Svijet Jave ukaza” .

III sonet: 3.strofa i 4.strofa – “Sjajna Ljepota što vlada u skladu../ izgubila je svoju
drevnu vladu”. Lepota je izgubila slavu u svetu.

IV sonet: Nihilistički duh posebno jača u IV pesmi. 4.strofa: “No živa Boga u božanstvu
nije/ i zrak života nesta sa oltara/ pred kojim s snu mi smo noćas klečali”.

V sonet: Obnavlja osećanje vere, prevrat: “Pa, ipak možda, za Krvavo Lice/ s marame
čuda, voljan sam da platim/ lomačom ploti, suzom ljubavnice/ kušnjom ljubavi, kušnjom
novcem zlatim”. Motiv Hristovog lica, u hrišćanstvu ubrusa Isusovog. Hristovo lice ostalo
kad se on obrisao – kao vrsta obnavljanja duhovne institucije.

“Romar” (hodočasnik)

Diptih. Hodočašće tipičan motiv, razmera patnje, unutrašnjeg života. Unutrašnje hodočašće,
sputano telom i materijom. Pročišćenje subjekta (hodočasnika) na putu hodočašća – motiv
 71

hodočašća, put unutrašnje promene, unutrašnjeg pročišćenja. Ne puko premeštanje u

prostoru. Samo postojanje u mesu je izazov za pročišćenje duha.

“Past ću od jedne hijene što mi grudi kida/ od jedne žene s dušom i sa strašću”
(označit.figure žene se menja). Ženska priroda je nestalna. Groteskne razmere, žena se
metaforično upoređuje sa hijenom. Počinje se od svesti da je telesnost (erotizam) sputavajuća
za veru. A onda se pokazuje da je ta patnja put ka Hristu. Ovde je hodočašće unutrašnjeg
života, patnje su dovoljno iskušenje da on pročisti svoju dušu. Ta vrsta sputavanja u mesu
predstavlja put patnje koja vodi ka spasenju. Ovde žena metaforično postaje hijena. A
paradoksalno je to ono što ga stavlja u iskušenje.

“Molitva iz tamnice”
Topos tamnice kao vrsta metafore egzistencije. Obraća se Bogu – to su neka opšta mesta
Ujevićeve poezije. Lirsko ja se ostvaruje kroz bogotražiteljski topos. Taj topos ovde
dominira, lirsko ja je okrenuto samom Bogu.

Kranje je višesmislen naslov:

1. On može upućivati na neku referencijalnu osnovu gde je subjekt zaista u tamnici.

Stvarnost gde je subjekt u nekom hermetičnom prostoru zatvoren (tamnica je poznat topos
još pre moderne; tamnica i kod Disa).

2. Tamnica može biti i samo postojanje, sama egzistencija.

3. Tamnica može biti samo telo subjekta.

U nekim momentima se čini da samo telo postaje tamnica: “I moja pluća, bubrege i jetra; i
moje kosti, živce ili kožu, pružam za iskru plamenoga vjetra, stavljam na oltar žrtvenome
nožu”.

On sebe redefiniše i sagledava u tom raščlanjavanju somatskog plana, plana tela. Kroz
patnju tela on pokušava da dođe do više instance, pokušava da dozove željenu ravan
egzistencije koja mu uvek izmiče. Ta tamnica se ukazuje kao nekakva somatska, neizbežna
telesna tamnica, koju ne može da nadiđe. Somatsko, neprevladivo, telesno ja.

I onda se opet obraća Bogu - njegova čuvena težnja da verom dosegne neku drugu ravan
egzistencije. U pesmi “Svakidašnja jadikovka” – varijacija te predstave lirskog ja (hristoliko).

“Svakidašnja jadikovka”
Jedna vrsta lutanja. Kreće se bez sjaja zvezda na nebu – to je vrsta lutanja, nemogućnost
izlaska iz neke ustaljene putanje. Nema zvezde koja je usmeravala duhovni put (kao spasenje)
 72

– hrišćanska konotacija. 1.obznanjivanje zvezde je bilo prožeto varkom, nešto što je čoveka
zavodilo. Pothranjen gubitkom nade u njenom pojavljivanju.

Lirsko ja je hristoliko – samo je reč o modernijem subjektu koji nema odjeka od nekadašnje
transcedencije – moderan Hrist, koji nema snagu čudotorca, mesijanstva (već je običan).

Slika plamena na rukama – vrsta nagoveštaja motiva pesnika kao proroka, ali ne može biti
potpun prorok. Reči su mu proročke, ali je potpuno nem (11, 12, 14 strofa). Vrsta modernog
subjektiviteta; ne oseća u sebi životne potencijale. Nema ko da ga čuje, nebo je zatvoreno,
stvarnost se uokviruje ovom slikom. Izlaza iz tog sveta nema – vrlo mračna slika koja je
svakidašnja.

“I nema nigdje nikoga,

do igle drača u srcu
I plamena na rukama

I sam i samcat putuje

Pod zatvorenom plaveti
Pred zamračenom pučinom,

I komu da se potuži?
Ta njega niko ne sluša
Ni braća koja lutaju.

O Bože, žeže tvoja riječ

I tijesno joj je u grlu
I željna je da zavapi”

Spoj star i mlad – duh koji uvidom u svet dobio svojstva starih i klonulih.

“Јер ми је мучно бити слаб, 

јер ми је мучно бити сам
(када бих могао бити јак,

када бих могао бити драг), 

но мучно је, најмучније
бити већ стар, а тако млад!”

“Kolajna” (ogrlica)
I Češći je motiv pevanja. Svest o neprozirnosti subjekta – i pesnik i recipijent nose mrak,
zatamljenost sopstva je sastavni deo ovog senzibiliteta. Umesto srca (kao u romantizmu)
ovde se pojavljuje duša kao generator.
 73

IV Trubadurski odnos sa dragom. Nekada kurtoazno, nekada idealistički neoromantizam.

Često menjanje imena ženske figure.

V reprezentativno – poezija u službi ljubavi. Poezija dolazi iz neprozirnog stanja duha, iz

neprozirnih sadržaja subjekta, iz tmine, patnje i bola. Poezija ne dolazi iz racionalnog
percipiranja stvarnosti već iz tih iracionalnih stanja duha.

„Ove su riječi crne od dubine/ ove su pjesme zrele i bez buke./ One su tako šiknule iz
tmine, i sada streme ko pružene ruke“.

„Nisam li pjesnik, ja sam barem patnik/ i katkad su mi drage moje rane./ Jer svaki jecaj
postat će zlatnik/ a moje suze dati će đerdane.“

„No one samo imati će cijenu/ ako ih jednom u perli i zlatu/ kolajnu vidim slavno
obješenu/ ljubljeno dijete, baš o tvome vratu“.

IX “Božanska ženo, gospo nepoznata/ dokle i kamo mene misliš vući? Hora je došla te ja
moram tući/ zlatnim zvekirom na bešćutna vrata”. Ona u dvoru, on kuca na vrata –
kurtoazno, petrarkistička poezija. Umnožava se identitet žene, ne može se ustaliti.
“I preklinjem te: Nepoznata reci/ kakva te tuga iz daljine draga/ i još mi reci, gdje si, što si,
ko si?”

XXI Duša je pokretač stvaralaštva, ona je esencijalna kategorija kreativnosti i

duhovnog života (polazište duha). Opet svest subjekta o izdvojenosti i individualnosti.
Motiv estetizacije stvarnosti.

“Noćas se moje čelo žari/ noćas se moje vjeđe pote/ i moje misli san ozari/ umrijet ću noćas
od ljepote”.

“Duša je strasna u dubini/ ona je zublja u dnu noći/ plačimo, plačimo u tišini/ umrimo,
umrimo u samoći”

XXXI Motiv anavgardna prirode. Povezivanje ekspresionizma i fenomenološke estetike.

Pevanje gubi prevlast nad smrću. Generalizacija i varijacija motiva. Motiv pevanja
(motivi imaju genezu kod njega). Prepoznavanje esencijalnog sadržaja koji se ne razlaže.
Topos žive smrti (tanatos). Jedino smrt ima kontinuitet koji joj daje životnu dimenziju–
zato postaje živa smrt. Smrt ima životvorna svojstva. Nadvladava i potpuno obuhvata lirskog
subjekta.

“S ranom u tom srcu, tamnu i duboku/ s tajnom u tom trudnom i prokletu biću/ sa
zvijezdom na čelu, sa iskrom u oku/ gazi stazom varke, mrtvi Ujeviću”.

“Smrt je tvoja ljubav pri svakom kroku/ smrt je u tvom iću, u tvojemu piću/ smrt je u tvom
dahu i u tvojem boku/ smrt i smrt i smrt u Nadi i Otkriću”
 74

“Što ti vrijedi polet u vlastitu čudu/ što ti vrijedi volja i voljenje slijepo?... Gle, bez fajde
ljubiš sve dobro i lijepo/ kao sveli miris u razbitu sudu/ pogiba u tebi pjev što si ga tepo”

XXXII: Obrnuta perspektiva (inverzija), ali i još nešto, slika bliska avangardnoj
logici. Slika je složena, jer očekujemo ponor (mesto procepa duha) kao lišenost sadržaja,
kao prazninu koja preti da proguta subjekta, ali umesto toga dobijamo more
neprozirnog obilja. Dobijamo obijlje, ali obilje koje ne uspokojava, već koje dodatno
uznemiruje, jer lebdi nad njim.

“Ponore! More povrh moje glave/ i zlatne ribe danom od kristala/ ja se pitam gde je
Mjesečina pala/ i gdje se gorski horizonti plave.”

“Zora je puna nježne jasne strave/ a misao je – bistra, ledna – stala/ ne zanima me skala,
ni spirala/ ni česti odraz uzdrmane jave”

“Srce je svijeta plodno i duboko/ a čovijek slomljen pod težinom neba/ a život krila visoko –
visoko.”

More lebdi nad njim - alogika, levitiranje nečega iznad nas. Subjekat je preuređen, ne po
predvidljivoj logici, već je ovo dramatičnije nego što smo očekivali. Preuređivanje
subjektiviteta alogičnije i dramatičnije od očekivanog. Ne zanima ga vertikala vrednosti,
da deli svet po vrednosti – nepoverenje u hijerarhije – zato je ovo avangrada, on želi potpuno
da preuredi svoj horizont. Prepušta se onome što oseća, i to je dao u toj alogičnosti (alogična
slika). Logika koja je podobna apstraktnoj umetnosti. Menja se perspektiva lirskog ja.

U završetku pesme: “A srce kuca, bilo kuca, kuca” - samo izvesnost života postoji. Ono je
bliže modernoj umetnosti. Nudi snovit pejzaž jer je to njegovo stanje duha.

ANTUN BRANKO ŠIMIĆ: LIRSKO – ETERIČNI

EKSPRESIONIZAM
Zbirka “Preobraženja”. Ključni predstavnik hrvatskog ekspresionizma. Lirsko-metafizički
ekspresionizam.
 75

“Moja preobraženja”
Lirsko ja je drastične dinamike. Lirsko ja ima koherentne iskaze, ali menja osećanja –
nekoherentna su, menjaju svoj profil. Drastične promene, bolan, traumatičan proces (ovoga
nema kod Ujevića i drugih). Toliko fluidnosti, nepostojanosti – vrlo ozbiljna promena. “Ja
pjevam sebe kad iz crne bezdane i mučne noći/ iznesem blijedo meko lice u kristalno jutro/
i pogledima plivam preko polja livada i voda”.

“Ja pjevam sebe koji umirem na dan bezbroj puta/ i bezbroj puta uskrsnem”. Lirsko ja
oseća da umire i da se iznova rađa – nesutaljenost, fluidnost duha, decentriranost – ta vrsta
dinamike čini lirsko ja. Ne postoji jedinstveno stanje, lirsko ja je svo u metamorfozama.

“O Bože daj me umorna od mijena/ preobrazi u tvoju svijetlu nepromeljivu i vječnu

zvijezdu”. On traži da bude preobražen u večnu zvezdu, traži da umesto telesnog života bude
preobražen u večni. On želi da uđe u transmorfozu (nadilaženje imanencije i stvarnosti) iz
metamorfoze (svakodnevnica, imanencija). Transmorfoza – oduhovljenje materije (nije
religijska, nije hrišćanska). Lirsko ja iz materije prelazi u nemateriju – ovo je tipičan
ekspresionistički preobražaj. Nije hrišćanski preobražaj, jer ekspresionisti veruju u nove
vrednosti, ovo je nedogmatsko. Oni žele da se materijalno preobrazi u nematerijalno -
transmorfoza. Vrlo živa i vrlo aktuelna poezija.

“Mjesečar”
Drugi primer lirskog ja. Lirsko ja nije subverzivno, nije politički određen. Ovo je jedna
vrsta varijacije transmorfoze. Lirsko ja je neretko eterično, lako menja konfiguraciju,
lako se menja i preobražava.

“Koračam sanen rubovima krova/ i šetam kroz noć u visini/ Mene drže meke ruke
mjeseca”

“O tako lak sam..nezemaljski…lebdim i mogu stati na list stable”

“Ne zovite me: glas sa zemlje/ smrt je moga nebeskog bića”/ “Visoko iznad zemlje lebdim
lagan kroz sfere”.

“Ljubav”
Referencionalna ravan (stvarnost). Ekspresionizam nosi sentimentalizaciju boja. Žuta,
bleda, siva, beličasta su boje propadljivosti i materijalnosti (tela). Plava – težnja oduhovljenja
materije. Crvena – vitalistički plan telesnosti.
 76

“Zgasnuli smo žutu lampu/ Plavi plašt je pao oko tvoga tijela/ Vani šume oblaci i stable/
Vani lete bijela teška krila”

Telesni ljubavni čin prožet ekspresionističkom duhovnošću. Ljubavni čin dobija

duhovnost ekspresionizma, daje mu se nova aura. Sfera koja se projektuje van ovog sveta.
Ljubav nije nešto što je samo telesno, već i duhovna aura. Prožimanje telesnog i
duhovnog.

“Moje tijelo ispruženo podno tvojih nogu/ Moje ruke svijaju se žude mole/ Draga, neka
tvoje teške kose/ korz noć zavijore, zavijore./ Kroz noć kose moje drage duboko šumore/
kao more”.

“Smrt i ja” (nije iz zbirke “Preobraženja”, ali je bitna za ekspresionizam).

Primer toposa žive smrti. Ovaj topos prisutan je i kod Ujevića, ali ovde je tipično
ekspresionistički; teži se esencijalnim težnjama. Smrt je esencijalna, ona traje. Elementarno
svojstvo smrti je njen kontinuitet, dok je život diskontinuitet - paradoksalno.

Smrt nije izvan mene/ Ona je u meni od najprvog početka: sa mnom raste u svakom času/
Jednog dana ja zastanem/ a ona raste dalje u meni/ dok me cijelog ne proraste/ i stigne na
rub mene/ Moj svršetak njen pravi je početak/ kad kraljuje dalje sama”.

“Opomena”
Opet primer tih motiva. Kod Šimića postoje ta stanja oduhovljenja stvarnosti i ta težnja ka
novom čoveku koji se trudi da ne bude mali, ništavan.

“Čovječe pazi/ da ne budeš malen/ ispod zvijezda!/ Pusti da cijelog tebe prođe/ blaga
svijetlost zvijezda!/ Da ni za čim ne žališ/ kad se budeš zadnjim pogledima/ rastajo od
zvijezda!/ Na svom koncu/ mjesto u prah/ prijeđi sav u zvijezde!”

“Pjesnici”
Ovo je poezija posle II svetskog rata. Pesnici se čude. Umetnik i dete mogu iznova da se
čude, naivno, a opet stvaralački. Njihove oči rastu. Bitan pogled pesnika na svet.

“Pejsnici su čuđenje u svijetu/ Oni idu zemljom i njihove oči/ velike i nijeme rastu pored
stvari/ Naslonivši uho/ na ćutanje što ih okružuje i muči/ pjesnici su vječno treptanje u
svijetu””.

“Podne i bolesnik”
Simultano nizanje slika – unošenje slika iz različitih sfera. Slike ne gradiraju oko nekog
smislenog centra – odsustvo centralnog smisla.

“Plavo podne sjedi na oblacima/ U jednoj sobi kamo ne ulazi nitko/ bolesnik mre/ Kraj
njega ćuti crna tica/ U vrtovima sunčaju se gole djevojke/ i plavi mlaz visoka vodoskoka/ u
 77

plavu prazninu šumi”…”Bolesnik leži mrtav: predmet pokraj predmeta u sboi/ Crne tice
nema?/ Ispod neba/ rep pauna ogroman svjetlucav/ sa oblaka visi u vrtove”.

Vremenski momenat – podne. Antropomorfizuje se vremenski momenat -“sjedi na

oblacima”. Umanjuju se referencijalne veze. Logika apstraktnog slikarstva – u apstraktnom
slikarstvu se gase referencijalne veze (veze sa stvarnošću), nije akcenat da nešto liči na ono
što se vidi. Heterotopične slike - iz više ravni, iz više prostora se sklapa pesnička slika. Plavi
vodoskok, plavo podne – ovo plavo može da znači oduhovljenost nečega mimo
svakodnevnice (aura oduhovljenja).

Plan/ ravan veritkale (vodoskok, plavo nebo) – vertikalni plan pesme dat kroz kolorit
plavog, kao da postoji neka oduhovljena stvarnost – simultano.

Plan/ ravan horizontale (nage devojke, bolesnik koji umire) – telesna i materijalna
stvarnost.

Taman kada pomislimo da će doći do razrešenja, imamo novu vrstu dvosmislenosti:

Pompezna slika: “rep pauna ogroman svjetlucav sa oblaka visi u vrtove”. Može da bude
slika oduhovljene stvarnosti (i paun je možda predstava nje), ali može da bude i ironija
(paun je šepurenje) – dekorativan, prazan. Dvosmislenost – možda iza te slike nema ništa, a
možda je paun trijumf.

Nema konkretne pomirljivosti, ukidanje referencijalnosti:

1) Imamo predstavu oduhovljenja, pompezni trijumf oduhovljenog značenja

(moguće da oduhovljena ravan nadilazi imanenciju)
2) Ironična slika, nema oduhovljenja ni drugog života, praznina – poslednja strofa
je samo dekorativna.

“Mrtva ljubav”
“Kraj ljubavi u duši mrtvo zvoni, Veče silazi s neba plavo, Spuštam tiho crne zastore..”

Opet neki srodni motivi, srodna opšta mesta kod Šimića. Nebo silazi plavo, čini se da jedan
aspekt stvarnosti produhovljen, ali subjekt ovog puta na to ne odgovara. Toliko je
rezignacija velika zbog ljubavi koja ne postoji da on spušta crne zastore, kao da odbija tu
neku oduhovljenu stvarnost.
 78

Nakon toga slede ovakvi stihovi: “Znam: vani su mrtve zvijezde i kuće i mjesečina i crn
prostor nepomičan stoji. Niko nikad neće doći k meni” – kao da je sada prenebregao, kao da
je potpuno odbacio tu nijansu oduhovljene stvarnosti koju je primetio i toliko je velika
rezigniranost da vidi samo mrak i nepostojanje.

I onda se i ovde uvodi taj topos žive smrti: “Smrt još samo nevidljiva živi”. Mi smo radili
Šimićevu pesmu “Smrt i ja” gde je taj topos najupečatljivije, najeksplicitnije dat, taj topos
postoji i ovde. Smrt nadilazi i dugovečnost ljubavi.

“Snu razmotaj crven težak pokrov povrh mene i nada mnom neka crno nebo noći vječno
ćuti”. Ova crvena boja – nekad nosi, trag erotizma, nekad vitalizma, životne snage, itd. On
traži u snu crven pokrov oko sebe. Kao da je prostor sna, prostor fantazije, prostor
imaginacije, prostor poslednjeg vitalizma koji može da očuva, i samo taj pokrov želi. A van
tog prostora sna, gde je oslobođena fantazija i imaginacija, zapravo je praznina.

*U prvim stihovima pesme postoji trag oduhovljenja stvarnosti, on je to odbacio usled

rezignacije. Nekoliko puta se upotrebljava atribut “crno”, sva stvarnost je zapravo prepuštena
praznini; a on samo u snu traži crveni pokrov. A tamo gde je crvena boja mi smo na tlu nekog
erotizma i životnog vitalizma, životne energije i snage. Kao da je san, taj prostor fantazije i
imaginacije, za lirskog subjekta, poslednji prostor slobode, od te opšte najezde ništavila,
praznine, mraka.

SREĆKO KOSOVEL
Slovenački pesnik. U njegovom delu postoje 3 etape. Mi se bavimo ekspresionističkom i
konstruktivističkom.

1) Impresionistička
2) Ekspresionistička
3) Konstruktivistička
 79

“Iz težišta”
“Polako klizi iz težišta…”. Apokaliptičke slike, ali implicitna poetička pouka. Vrednosti i
pogled na svet pre ekspresionizma su izletele iz težišta i čitav svet gubi vrednosni
oslonac. Svedoči o potpunoj promeni. Ništa više nema težište u avangardi. Decentriranje
slike sveta i lirskog ja. Inverzija starih vrednosti, potreba za novim. Nemamo stvarni
oslonac pogleda na svet. Posleratno vreme je vreme gubitka vrednosti. Posle rata pravi
pogled.

“Ekspresionistička pesma”
Programska, poetička pesma. Svedoči lišavanje lirskih govora - socijalno-političkog
angažmana, dokumentarne građe, mimetičke logike, upotrebne vrednosti. Pesma je drvo bez
grana - drvo lišeno svake dekoracije. Bez dekorativnosti. Pesma se lišava svih tih konteksta i
traži se elementarni lišeni jezik. Težnja esencijalnosti pojave.

“Onima što traže socijalne motive/ političke pesme, emotivne izlive/ reci, pesmo lagana: ja
sam drvo bez grana”/ “Što po arhivu traže dokaze neme/ za pravo kojem je vreme svedok/
zatvorenima u svoj preživeli tok/ reci pesmo lagana, ja sam drvo bez grana”

“Nokturno”
Prve 2 strofe – pompezna slika kreativnog čina.

Poslednje 2 strofe – ideja odsustva smisla i propadljivosti materije.

Prve 2 strofe: “Svoj beli Kras lomim nemilice/ s mukom ga razbijam/ i mislim na
Betovenovo lice”. / “Pijanista sam s rukama gvozdenim obema/ Kras se lomi, zemlja
krvari/ a dana nema.”

Postoji jedna vrsta kreativnog čina (pompezna ideja) - gde sama kreacija koja se stvara
pruža otpor. Teškoće samog stvaraoca, mučan čin stvaranja koji podrazumeva muku duha,
al ii tegoban čin. U ekspresionizmu postoje neoromantičarski odjeci (figure genija): Hrist,
Prometej, Betoven – projektovani ideal umetnika do kojeg se teško stiže.

3.strofa: “Čemu bele lađe iz pristaništa?/ Iza žutog jedra krije svoje lice/ mornar (Sunce
bukti) Sanja li išta?”

Čemu kretanje belih lađa iz pristaništa? Čemu kretanje bilo čega, ako nema poente kretanja?
Ako nema cilja? Žuta jedra – signal stvarnosti, materije, propadljivog. Odsustvo smisla,
odsustvo cilja. Metaforično svedočenje: 1) O odsustvu smisla; 2) Žuta – signal
materijalnog, propadljivog.

4. strofa: “Razumem. Tiho se diže prevrat./ Usijanim pipcima duše osvaja./ Ti si nasred
puta? Počni s kraja! Očisti se u vatri, budi nam brat”.
 80

“Očisti se u vatri” - vitalistički ekspresionizam. Motiv vatre – ima vrstu esencijalne

vrednosti, očišćenje, rađanje iz vatre novih vrednosti, novog čoveka.

Kreće se od kreativnog čina, zatim izvesnost odsustva smisla, na kraju svest da se sve to
može nadići proćišćenjeme vatrom. Topos novog čoveka (čovek novih vrednosti) je
karakterističan kod Kosovela. Kod Šimića je to čovek koji gleda dečijim očima.

“Crvena raketa”
Ona je takođe primer one semantizacije boja i vitalizma kod Kosovela.

“Ja sam crvena raketa, palim se, gorim i gasim. Ja u crvenoj odjeći, ja sa crvenim srcem,
ja sa crvenom krvlju. Trčim neumorno kao da sam moram u ispunjenje. I što više trčim,
tim više gorim i što više gorim tim više trpim i što više trpim, tim se brže gasim”

Stalni vitalizam koji preti da u nekim momentima izgubi na kontinuitetu i subjekt koji
insistira da to opstane. I crvena boja, koja je za razliku od žuto, sivih, bledih boja i plavih
nijansi s druge strane, crvena boja koja na planu semantizacije, direktno upućuje na
socijalistički princip.

(Takođe postoje i značenje crvene boje koje upućuje na erotizam, ali sve je to u krugu ovih
vitalističkih razbokorenih svojstava duha, koji se ni na koji način ne može ukalupiti).

Kod Kosovela je to primer vitalističkog ekspresionizma, jer lirsko ja je nesmireno. Dok

Šimić eterično gravitira nad materijom u cilju da prožme se tom odupirujućoj koja je
projektovana. Kod Kosovela je umesto toga, dinamizam duha.

“O ja, koji bih htio vječno živjeti. Idem/ crveni čovjek, poljem zelenim/ nada mnom po
sivom/jezeru tišine/ željezni oblaci, o, a ja idem/ čovjek crveni”. “Posvuda tišina: na polju,
na nebu/ u oblacima samo ja trčim, gorim/ svojim ljutim plamenom i ne mogu doseći
tišinu.”
Ovde je lirski subjekt sav u dinamičnoj, nesmirenoj materijalnosti. Subjektivitet je sav u
materijalnosti, ali ona je dinamična, vitalisička, stalni energetski naboj. Crvena boja ovde
ima tu vrstu semantike. Crvena – vitalistički ekspresionizam. Životni tok koji je
nesmiren, dinamičan.

“Ekstaza smrti”
“Sve je ekstaza, ekstaza smrti! Zlatne kule zapadne Evrope, kupole bele – (sve je ekstaza) –
sve tone u užareno, rumeno more”. Ovde takođe imamo mnogo semantizacije boja

Pesma govori o smrti Evrope. U naslovu imamo tipičan primer avangardne metafore
koja objedinjuje potpune krajnosti: vrhunac životnog, vitalističkog principa (ekstaza) i
nestajanje života. Ekstaza – vrhunac života; smrt – kraj života.
 81

Ovo je primer tog ekspresionističkog duha koji želi da prevrednuje vrednosti. Duha koji na
ruševinama te stare Evrope želi da izrodi novog čoveka. To je važan topos ekspresionizma i
avangarde uopšte – topos novog čoveka.

“Sunce zalazi i njime se opija, tisuću puta mrtvi evropski čovek. Sve je ekstaza, ekstaza
smrti. Llijepa će biti smrt Evrope, kao raskošna kraljica sva u zlatu; leći će u ljes mračnih
stoljeća, umreće tiho, kao da sklapa stara kraljica zlatne oči” – pogledajte ovu perspektivu
koja idu u dijahroniju, pominju se prošli vekovi, gde je čovek već hiljadu puta umro. Ova
slika kada Evropa umire na nekom ležaju mračnih stoleća je vrlo simptomatična – ne
radi se o krahu trenutnog stanja, aktuelnih vrednosti, već krah vrednosti na kojima je
nastajala sama Evropa. Ta stoleća su prikazana kao mračna.

Razvijanje motiva rađanja novog čoveka. Čoveka koji više ne može da se opere od
iskustva, ratova, kraha vrednosti. “Sva su mora rumena, sva mora puna krvi iv ode
nema: vode nema da njom spere krivicu, da svoje srce opera taj čovek, vode nema da
njome utoli žeđ za tihim, zelenim jutarnjim predelom”.

A onda kako odmiče ova pesma, tako lirsko ja uključuje drugog pored sebe. Nije reč o
individualnoj perspektivi, nego je reč o svojevrsnom krahu čitave zajednice i da iz tog
potpunog apokaliptičnog kraha, zapravo treba da se rodi potpuno novi čovek: “Zlatnim
zrakama obasjaće sunce, na nas, evropske mrtvace” .

Tako se završava pesma, rekli bi čak da nema neke relativne projekcije u budućnost, u neko
stvarno rađanje novog čoveka, već činjenice da se došlo do te granice nestanka evropske
civilizacije.

Taj topos novog čoveka nije prisutan samo u fazi ekspresionizma kod Kosovela, već i u
njegovoj konstuktivističkoj fazi. To je druga faza iz te završne faze njegovog stvaralaštva i
ona se razlikuje u nekim aspektima od faze ekspresionizma.

“O nema smrti”
“O nema smrti, nema smrti! Samo tišina preduboka. Kao u zelenoj prostranoj šumi! Samo
se udaljavaš, samo postaješ tih, samo postaješ sam, sam i nevidljiv. O, nema smrti, nema
smrti! Samo padaš, samo padaš, padaš padaš u ponor beskrajne plaveti”

Postoji egzistencija koja traje, kad njega nema. Blizak Šimiću, ali ovde nema imperativa
oduhovljenja stvarnosti. Kod Šimića je to dominantno u svim pesmama, a kod Kosovela
samo u ovoj pesmi, veruje da može nadići materijalno. Kod Šimića postoji plavi vodoskok.
Čitav niz tih motiva – od glavnih tema Šimićeve poezije. Kod Šimića se sve oduhovljuje.
Ovde samo u ovoj pesmi – postoji lirsko ja koji se oduhovljuje. Postoje dodirne tačke sa
Šimićem, ali ima razlike.

“Predsmrtnica”
 82

“Svako će dospeti do cilja, a ja do svog neću doseći. Sav od vatre, pun živih sila, neistrošen
u grob ću leći. Pržiće vatra moje grudi, ali me neće sagoreti, neiznuren ja ću da zažudim
sna, a bez sna ću bdeti”.

Svojevrsno približavanje motiva žive smrti i vatre koja je vitalistička - subjekt leže u grob i
dalje živ. Komplementarnost vitalističke vatre i delimična živa smrt (koja preklapa subj.)

KONSTRUKTIVIZAM – završna faza Kosovelovog stvaralaštva.

Prva stvar, nije Kosovel izmislio konstruktivizam. Konstruktivizam je u tom avangardnom
bumu u Rusiji, jedan od ključnih avangardnih pravaca i on podrazumeva nekoliko
upečatljivih poetičkih, ideoloških svojstava kojih se držao i Kosovel. Između ostalog to je
ideja da je umetnik inženjer – on nije više vođen imaginacijom koja je nadahnuta nekakvim
spoljnim podsticajem, muzama, itd. Ne radi se o nekakvom romantičarskom duhu koji je
sklon inspiraciji, već je umetnik onaj ko planira, ko konstruiše. Ko je poput inženjera sklon
planiranju, organizovanju građe i preglednoj strukturi svoga dela. Otud u konstruktivizmu, u
svim umetnostima, od literature do vajarstva, postoji težnja da se unose elementi koji ranije
nisu bili interesantni samoj umetnosti.

Tako da postoji unošenje paraliterarnih elemenata, sadržaja iz sfera koje se teško

tematizuju i u samoj literaturi. Recimo, unose se hemijski znaci, hemijske formule,
matematički znaci, pravno-birokratski paragrafi.

U vajarstvu to podrazumeva pravljenje skulptura mešanjem materijala (unošenje delova

bicikle) – rađanje nove umetnosti. Podrazumeva se takođe da ti sadržaji iz različitih sfera,
da njihovo spajanje podrazumeva vidljivost šavova pri tom spajanju. Kada se to radi u
vajarstvu iz tih različitih sfera, približavanje sadržaja podrazumeva da mesto spajanja bude
vidljivo, da to bude signal da umetnik konstruiše, da on nije neko ko je u naletu inspiracije
stvorio nešto čega nije svestan, nego da je svesno konstruisao i nakalemio jedan material na
drugi.

Isto važi i za poeziju: vrlo su jasno uočljivi detalji, koji kod konstruktivista imaju
subverzivnu snagu u njihovim pesmama. Oni razbijaju lirski tok i podrazumevajuće
žanrovske osnove lirske poezije (kad čitamo pesmu, u njoj imamo matematičku formula –
to razbija predvidljive okvire žanra).

Još jedno važno svojstvo konstruktivista (mi ćemo reći kad se pojavi razlika koja je kod
Kosovela važna). Oni su zapravo želeli da umetnost iznesu iz akademskih prostora, iz
muzeja, univerziteta, i da mesto odigravanja umetnosti budu radničke hale, prostore gde
recepijenti mogu biti ljudi iz različitih klasa. Da umetnost više nije predviđena za elitu, već je
predviđena za širi krug ljudi, čak je konkretno namenjena ljudima koji nisu povezani sa
umetnošću (pravili izložbe u radničkim halama). Dakle izlazak iz tih akademskih okvira,
okvira muzeja, institucija.
 83

Takođe, sve to podrazumeva opet rađanje tog novog čoveka – to je ono što je kod
konstruktivista svojevrsna kopča sa estetikom ekspresionizma; a kopča sa estetikom
futurizma je jedno poverenje u mašine u napredak industrije, revolucija na planu tehničke
egzistencije. Ti motivi se unose u poeziju konstruktivista, oni dele delimično sa futuristima
taj negatorski odnos prema tradiciji – taj negatorski odnos je važan za avangardu, ovde je
on upečatljiv u tom dodiru sa futurizmom.

Sve ovo dosad postoji i kod Kosovela. Ali onda tu nastupa jedna od ključnih razlika po
kojoj se Kosovel razlikuje od drugih konstruktivista – po tome što pri unošenju tih
paraliterarnih elemenata u pesmu, ti paraliterarni elementi nemaju subverzivnu snagu
kao kod ostalih konstruktivista, već se negde ostvaruju podobno tradicionalnom načinu
građenja lirske pesme.

Npr. kada obični ruski konstruktivista ubaci hemijsku formula u svoju pesmu, to unosi
alogičnost u tok stihova (mi se pitamo otkuda to ovde), to potpuno razbija semantički plan,
razbija žanrovske okvire (nešto što je bliže dadaizmu, nego tradicionalnom shvatanju pesme).
Ali kada Kosovel to unese, na semantičkom planu, onda taj znak koji je unešen on
podržava već ostvaren semantički plan i mi tačno znamo šta taj znak znači (kad čitamo
kao da percipiramo običan stih). Drugim rečima, ne narušava već ostvaren smisaoni
semantički plan. Npr. u pesmi “Kons: Z”

Zajedničko sa ruskim konstruktivizmom:

1. Izlazak umetnosti iz akademskih prostora, muzeja (širenje publike, uvođenje

umetnosti u radničku klasu);
2. Rađanje novog čoveka, čoveka novih vrednosti.
3. Uvođenje paraliterarnih elemenata - uključivali su u umetnička dela sadržaje koji
su do tada bili nesvojstveni umetničkoj građi (npr. hemijski znaci, pravno-birokratske
beleške, matematički zakoni).
4. Oni su želeli da očuvaju vidljivost šavova onoga što je umetničko i
paraumetničko (trudili su se da ti detalji budu vidni, a ne mistifikovani).

Konstruktivisti su umetnika doživeli kao inženjera – umetnik planira, konstruiše, organizuje

građu, dakle nije vođen inspiracijom i muzama.

Razlike između Kosovela i “tradicionalnih” konstruktivista:

Često su imali subverzivna svojstva – izraz diskontinuiteta lirske pesme. Kosovel je uspeo da
očuva neka tradicionalna svojstva oblikovanja lirske pesme, iako je unosio ovakve elemente.
Kosovelov konstruktivizam nije potpuno prekinuo sa pesničkom tradicijom, kao ruski
konstruktivisti.

On je te pesme nazivao KONS. Simultanizam slika i iskaza (nema kontinuiteta odmah;

razgrađenost) – Šimić

“Kons: Z”
 84

“Melanholična harmonika/ sezona kupanja/ Modre munje/ Cipele br. 40/ Istra umire/
More/ Evropa umire/ Sport, privreda, politika/ Japan protiv Rusije/ NOVA KULUTURA.”

Prva stvar, onaj simultanizam slika koji postoji kod Kosovela, inače postoji i u avangardi. Ne
možemo da nađemo kontinuitet između ovih stihova. Kontinuitet nestaje i simultanizam
slika se javlja kao ključno načelo oblika.

Ali u nastavku, lagano se uobličuje semantički plan: “Nova kultura: čovečanstvo. Nova
politika: čovečanstvo. Nova umetnost: za čoveka” – gotovo nedvosmisleno dati principi
konstruktivizma.

A onda se kaže ovako: “Evropi odbija poslednja ura. Podmažite je sa H2SO4. Čas žalosti.
Pokrov otkriva novi svet” - H2SO4 (sumporna kiselina) služi za potpunu razgradnju materije.
Ovo bukvalno znači, pomozimo Evropi da što pre umre, ne bi li se rodio novi čovek. A
kod nekog “tradicionalnog” konstruktiviste, kada bi se pojavila hemijska formula, ona ne bi
imala nikakve veze sa prethodnim stihom, ona razbija kontinuitet stihova, razbija semantičku
jedinstvenost. Ali ovde to nije slučaj – iako se pojavio paraliterarni element, on
upotpunjuje semantički plan. Ubrzano uništenje Evrope potkrepljuje prethodnu tvrdnju.

“Kons 4”
Toga imamo i u ovoj pesmi, kad kaže: “Veliki ljudi žive po zakonima svoje duše. Mali po
paragrafima”. Subverzivna avangardna težnja. Paragrafi iz birokratskih spisa, ali na tragu
ostvarenih značenja. Težnja avangarde: prevrednovanje poezije. Ubacuju se paraliterarni
elementi ali ostaju u sferi tradicionalnog očuvanja značenja u pesmi. Paraliterarni
elementi potvrđuju značenja pesme. Čuva tradicionalnu auru - čuvanja značenja u pesmi.

Ili recimo u pesmi “Kons”

Opet se unosi topos rađanja novog čoveka: “Umorni evropski čovek setno zuri u zlatno
veče/ koje je setnije od njegove duše. Civilizacija nema srca. Srce nema civilizacije” –
pomalo eksplicitni stihovi, ali dati u maniru koji izlazi iz ekspresionizma i stvara jednu
poetiku koja je tipično konstuktivistička.

Opet govori o smrti Evrope: “Presahla borba. Evakuacija duša. Veče peče kao vatra. Smrt
Evrope! Milosti! Milosti. Gospodine profesore, shvatate li život?”

JANKO POLIĆ KAMOV – POEZIJA

Pisao je u vreme moderne, ali je njegov duh mnogo bliži avangardi. On je primer
protoavangardnog autora u hrvatskoj književnosti, protoekspresionističkog pesnika.
Autor koga čitamo negde u dosluhu sa Matoševom “Morom”. Matoševa “Mora” i
Kamova poezija – primeri protoavangardnih tedencija u moderni.
 85

Njegove zbirke “Ištipana hartija” i “Psovka” su bile veoma provokativne u vreme kad su
se pojavile. On piše u vreme secesije, u vreme negovanja kulta forme (Vidrić, Matoš –
stabilno konstruisane strofe). To je vreme dominacije simbolizma i impresionizma u
poetici. I onda kad se pojave zbirke Kamova, one unose izvesnu disonancu na planu poetike i
ideologije. Zbirke, dakle izlaze u vreme secesije, uspona simbolizma, uspona kulta forme. On
razbija pesničke kanone, stavlja disonancu. On je rodonačelnik slobodnog stiha u
hrvatskoj književnosti.

On donosi potpuno drugačiji pogled na svet koji izlazi iz tih dominantnih poetičkih okvira.
On gradi svojevrsnu antiestetiku, njegov pogled na svet je izrazito antikanonski (on se
suprotstavlja kanonizovanju simbolističko-impresionističke poetike).

To je jedna poetika subverzije i bunta, ali u kom smeru ide ta subverzija i bunt:

1) Subverzivan na poetičkom planu – on razgrađuje jednu poetiku ne samo na

hrvatskim, već i na jugoslovenskim prostorima u vreme moderne; razgrađuje tu
simbolističko-impresinističku poetiku, ali ne samo to.
2) On je subverzivan i na ideološkom planu – razgrađuje dominantne ideologije.
Suprotstavlja se građanskom moralu, svakom vidu religije, bilo kojoj vrsti ideologije.
Jedno od važnih njegovih svojstava, koje će kasnije biti i ključno svojstvo avangarde,
je radikalno osporavanje poetičko i ideološkog sopstvenog okruženja.

Zato se njegova poetika bazira na tom anarhističko-subverzivnom duhu, na dominaciji

groteske u pesničkom slikanju i na dominaciji negiranja tradicije, na dominaciji
apsurdnog osećanja sveta i čoveka.

3) Međutim, na stilskom planu: on vrlo često ironično oponaša biblijsku rečeničnu

frazu i biblijski stil. Implicitno se subverzivno odnosi i prema toj vrsti stilizacije
teksta – ne zato što vrednuje tu vrstu stila, već mu je to u funkciji razgradnje. On ne
parodira sam stil, već tim stilom produkuje groteskne, bizarne, apsurdne,
subverzivne slike (npr. “Strpljivi Jobe, gledali smo golotinju tvoju i crvljive rane
tvoje i izrovano tijelo tvoje” – ponavljanje “tvoje” je tipičan primer biblijskog
govora).

Još jedno važno svojstvo njegove poezije je dominacija telesnosti, somatskog principa.
Telo je vrlo često prisutno, ali i vrlo često se razgrađuje. Telesnost u sferi nasilnog erotizma
ili u sferi groteske, raspada tela. Tako da je estetika ružnog vrlo često kod njega
skopčana sa predstavom seksualnosti (subverzija građanskog morala).

Sfera telesnosti:

- Telo je prisutno ili u formi propadanja - polje estetike ružnog, raspadanja tela,
grotesknih slika.
- Ili na planu jednog hedonizma, subverzivnog, sablažnjivog erotizma (ponekad
nasilnog, raspusnog, provokativnog), koji potpuno razgrađuje i prevrednuje
građansku predstavu seksualnosti.
 86

“Preludij”
“Silovaću te bijela hartijo, nevina hartijo” . Poezija je podređena subjektu stvaralaštva.
Poezija je objekat. U ovim prvim stihovima se prevrednuju 2 stvari:

1. Razgrađuje građansku predstavu seksualnosti – ta seksualnost biva nasilna, nesputana,

subverzivna. Ovde je seksualnost naglašena ne bi li se razgradio građanski moral;

2. Razgrađuje instituciju estetike. Predstava stvaralaštva koja je dominantna u

simbolizmu (čak i u nekim oblicima neoromantizma). Stvaralaštvo nije podstaknuto
nekakvom vanjskom inspiracijom (muzama), nit je stvar artističkog stava negovanja forme.
Naprotiv, stvaralaštvo je stvar impulsa, stvar jedne nasilne i nekontrolisane imaginacije
koja je data kroz ovu bizarnu metaforu silovanja hartije.

“Nema zakona vrhu tebe i umrli su zakoni za mene” – zakon je za njega u svim sferama,
poetičkim, ideološkim, građanskim, zapravo mrtav. Nema zakona za njega.

“Pobožan je narod i uvinuti su njegovi repovi; nema iskrenosti u očima i vucaranje je

njegov hod” . Odnos mase prema ideologiji i verovanju u bilo šta je za Kamova nešto što
se može uporediti sa ponašanjem životinja, sa animalnim svetom. Nihilistički,
individualni odnos prema masi.

Ovde lirsko ja odbija da bude kontinuirano, da bude stabilno (nije lirsko ja koje može da
se konstruiše praćenjem iskaza). I onda mi pratimo jedno.. koje potpuno vraća slike, često
nekad difuzno, nekad simultano. Dobro to je metmorfoza lirskog ja, koja postoji u avangardi.
Ali postoji specifičnost kod Šimića – on iz te metamorfoze, želi da pređe u transmorfozu –
prelaženje subjekta u jednu oduhovljenu stvarnost koja nije dogmatska, već je projektovanje
te poetike ekspresionizma.

Ovde ja Kamov specifičan, on daje neretko i autopoetičke, pregledne stihove – npr. u

pesmama “Mojsije” i “Jov” u kojima govori o ličnostima iz biblijskog sveta. Pesme koje
su posvećene biblijskim figurama su potpuno subverzivne.

U pesmi “Job” – “truni sveče, dostojni proroče tiranskoga boga” – propadanje tela
samog Jova se negde metaforično odražava kao primer vladavine samog tiranskoga
boga.

Ovo jeste nihilistička poezija, poezija ništenja hrišćanskih vrednosti. Za razliku od Ničea,
koji poziva da se te vrednosti prevrednuju, Kamov se zaustavlja na planu subverzije. On je
još uvek u horizontu moderne, on još uvek nije mogao da vidi toliko daleko da prevrednuje
vrednosti, jer je za prevrednovanje vrednosti potreban krah civilizacije. Ovo je njegovo
individualno načelo, on je video da nešto ne štima i tako sagledao stvari. Ali da bi to mogao
da bude duh vremena, neophodno je da civilizacija doživi krah – onda nastaju ekspresionisti.

“Vjera je njihova brutalna ko udo bika” – potpuno jedna bizarna predstava seksualnosti sa
grotesknim senzibilitetom. “Duša je njihova gubava ko tjelo tvoje” – poput onoga u
 87

Matoševoj “Mori” gde je duša nekakav čir koji se otvara. Estetika ružnog koja se spaja sa
nečim što ima esencijalna svojstva.

U pesmi “Mojsije” – “Vidim ti ruke Mojsije, i gola je misao tvoja; ruka je tvoja crna
ko inkvizicija; misao apsurdna ko dogma; lažne su boje tvoje ko svetlost kraljeva”.

“Glad ti je prvi rekao: lažeš! Strast se je ozvala krvavim krikom: lažeš! A misao je brujala
tvrdo: lažeš!” – U prevodu kaže sledeće: ako glad, strast i misao Mojsiju govore da laže,
onda nešto što čini ljudsku prirodu bazično zapravo svedoče o tome da je ono što je Mojsije
doneo civilizaciji je obična laž. Da to što je on doneo nije podobno našoj prirodi – to je ono
što je ničeansko (Niče kaže da moral koji nam je dat nije podoban našoj prirodi, potreban
nam je moral koji će biti podobniji našoj prirodi).

Glad kaže taj moral za mene više ne vredi, i strast to kaže i misao (refleksija) kaže da je to
laž. Demistifikacija Mojsijeve figure. Tri sfere ljudske egzistencije – glad, strast i misao
optužuju Mojsija da laže.

“P.S.” – Kamov
Pesma je puna nekih poetičkih, eksplicitnih iskaza. Sadrži niz iskaza koji sublimiraju ona
Kamova poetička svojstva – ona njegova antiestetika, anarhija, subverzija,
protoekspresionizam, protoavangarda.

“Ne pjevah oči djevojke…ja nisam pjesnik ljubavi ni mirisne ni cvjetne. Ne pjevah prošlost
naroda..ja nisam pseto biblijsko..Ja nisam truba tuposti i krišćanskih heroja...Psovača tek
sam pjesnik ja i zasad – ništa više!”

Nema mnogo metaforičnosti, dati su eksplicitni iskazi. Izrazita subverzija prema društvu i
prema pesničkom izrazu – da razgradi; “pesnik psovki”.

*Razgradnja vodećih kulturnih normi u društvu, artističkih ambicija i motiva – nihilistička

antiestetika. Radikalno osporavanje okruženja. Insistiranje na anarhističkom, subverzivnom
duhu (podrivanje, razaranje, prevrat). Dominacija grotesknog i estetike ružnog, negiranje
tradicije. Uvođenje apsurda, prožimanje. Neumorni individualizam. Implicitno – ovakva
poetika je izrazito humanistička. Ima individualno iskustvo, a ne kolektivno.

Bitno pročitati i ostale pesme.

Silvije S.KRANJČEVIĆ
Kranjčevićeva poezija je važna iz više razloga. On je stvarao u vreme realističke poetike, u
vreme dominacije proznih žanrova. Na nekom poetičkom planu, u našoj književnosti mu je
najbliži Vojislav Ilić.

Ali već kod njega postoji nagoveštaj modernije poezije te ćemo aspekte da izdvojimo. U
njegovom opusu ima veliki broj rodoljubivih pesama, ali kako odmiče njegovo
 88

stvaralaštvo on širi svoje tematske okvire. Pre Kranjčevića u hrvatskoj poeziji postojale su
2 dominantne teme: ljubav (žena) i domovina. Mimo toga gotovo da se nije pevalo o nečemu
drugom. On donosi te promene:

1. Prva stvar izrazitije peva o socijalno-društvenim nepravdama;

2. Zatim izrazitije uključuje religiozne teme i motive – njegova poezija je prožeta
biblijskim motivima i figurama (Hrist, Mojsije, Adam);
3. Uvodi jednu važnu temu koja ga čini većim pesnikom od svih Hrvata u 19.veku–
uvodi kroz više varijacija temu položaja čoveka u najširem kontekstu, u
univerzumu – usamljenost čoveka u univerzumu, stanje individue u nekom
najširem kontekstu postojanja.
4. I neretko njegovu poeziju implicitno prožimaju etički principi. Drugim rečima, on
kao pesnik stvara sa ciljem estetskog dometa, a zapravo implicira neretko i
određene etičke ideje, zatim rodoljubivo-ideološke ideje.

Za njegovu poeziju je specifičan stil, koji se često naziva retoričnim stilom, odnosno
povišenim stilom – prisustvo izvesnog patosa. To se naziva i monumentalnost lirskog
govora – to više nije stišen lirski glas kao npr. kod Vidrića, gde lirsko ja se gotovo gubi.
Ovde je to jedna monumentalna pesnička poza koja zahvata krajnja pitanja egzistencije
u najširem kontekstu. On se recimo bavi sudbinom čovečanstva (ne sudbinom individue
ili neke zajednice).

Za njega je specifičan pesimizam kojim pristupa tim temama – i kad se bavi rodoljubivom
tematikom i kad se bavi pozicijom čoveka u širem kontekstu često je prožet pesimizmom. I
po tome je možda najspecifičniji u hrvatskoj književnosti, ali je on jedan od retkih autora
koga avangardni pisci prihvataju u hrvatskoj književnosti. Osim tog pesimizma njega su
inspirisali Šopenhauer, Niče.

Neretko poseže za alegorično-paraboličnim slikama. Vrlo često poseže za biblijskim

parabolama, figurama, itd. Pesme su mu duže, ali su malo narativne, ima mnogo ironije.

Kod njega se vidi i izvesna disharmonija između tih impliciranih vrednosti koje unosi u
pesme i stvarnog stanja stvari. Tematska osnova njegovih pesama je često
disharmoničnost između projektovanog stanja stvari (stanja zajednice, čovečanstva,
subjekta) i onoga kako stvari zaista stoje.

“Mojsije”
Po nekim tumačenjima, i kada je govorio o biblijskim junacima on je implicirao neko stanje u
okviru hrvatske zajednice svog vremena (po nekim tumačenjima, govoreći o Mojsiju, on je
posredno govori o Ante Starčeviću – zalagao se za nezavisnost Hrvatske u svakom smislu;
prevashodno od Beča).
 89

Pesma donosi dijalog Gospoda i Mojsija. “Izvedi narod moj; o Gospode/ izvedi ga iz ropstva
zlopatna”. Odmah vidimo da to jeste jedna biblijska osnova, ali se implicira i hrvatska
situacija. “O smiluj se, o silni Jehova/prokuni kletvom krvne silnike/ i spasi narod moj, o
Gospode” .

Bod odgovara: “A luda želja! DA, al ljudska jest!/ Da kunem kletvom krvne silnike/ da
bijem narod, a zbog naroda/ o, stvore moj? A zašto da bih ja zbog jednog stvora drugi kido
stvor?” Starozavetni Bog je Bog koji vodi izabrani narod, po cenu nesreće okolnih naroda.
Bog ovde odbija da urušava egzistenciju drugog naroda zbog svog, izabranog naroda. Njemu
su svi narodi isti. Ovde figura Boga odstupa od biblijske predstave . Nema radikalnog
preinačenja, kao kod Kamova, kod njega su svi tirani. Ali postoji preinačenje, Bog ima
drugačiji plan sa izabranim narodom. Tu je već signal nekog modernijeg duha.

Bog u Bibliji često kaže: da vidiš svet kako ga ja vidim, drugačije bi razmišljao; jesi li bio sa
mnom kad sam stvarao svet. Ovde kaže: “Al da je tebi stati onamo/ početak gdje je mojem
pogledu/ tad video bi što je sićušna/ ta tvoja ljudska, krvna željica”

Mojsije na to ima odgovor: “Pa, Gospode, o, reci, vječiti/ jel ljudsko čelo za to stvoreno/ da
u prah pada ropski”. Protivargument Mojsija je da ako smo već svi isti, da li je plod tvoje
kreacije, onaj koji je napravljen podobno tvom liku, da li je stvoren za to da bude rob i vuče
se po prahu kao neko ko je bez dostojanstva. “Već pomiluj mi, silni Jehov/ tu ludu, smjelu,
ljudsku željicu” – ponavlja Božje reči, već pomalo ironično. Ova vrsta ironije prema samom
Bogu je signal duha koji nije potpuno dogmatski, već nagoveštava nekakav moderniji duh.

U sledećem iskazu se nagoveštava moderniji duh – Bog kaže Mojsiju dobro, tvoju želju ću da
ispunim ali ti kažem sledeće: “I tebi baš što goriš plamenom/ od ideala silnih, vječitih/ ta
sjajna vatra crna biće smrt/ mrijeti ti ćeš kada počneš sam/ u ideale svoje sumnjati.” U
biblijskom svetu Mojsije se susreće direktno sa Bogom na Sinajskoj gori, nema prostora
za sumnju, narod je taj koji pravi zlatno tele i sumnja, a ne Mojsije. Npr. u romantizmu
nema sumnje u ideale, ma koliko bila individual razvijena nema sumnje, ona je u stanju da
podredi svoj duh nadređujućim načelima (Prešern, Mažuranić). Ovde se međutim nagoveštva
nešto drugo – sam nosilac ideala, Mojsije, vremenom će početi da sumnja. Subjekt koji je
genersan i određen skepsom i sumnjom, a ne bezuslovnom verom u ideale je moderniji
subjekat. I Bog direktno kaže Mojsiju: ti ćeš početi da umireš, kada u te ideale, koje mi daješ
kao protivargument, počneš da sumnjaš.

Mojsije ovde radi isto što i u Bibliji, on donosi zakone zajednici. Ali kad se vrati, oni prave
zlatno tele, potpuno su zaboravili na Boga. I ne samo to, nego kada dolaze do obećane
zemlje, u zajednici se javljaju glasovi koji kažu: čekaj, ovoliko smo išli kroz pustinju, i na
kraju moramo niz ovu strum padinu, da se lomimo da bi došli do obećane zemlje. Imaju tu
vrstu luksuza da traže uglačaniji put do doline koja je ispred njih. Gotovo da postoji
humorni element ovde, jedna vrsta satiričnog odnosa prema samoj zajednici koja je
posredno i Hrvatska zajednice. Znači, sama ta zajednica nema dovoljno snage da prihvati
svoju istorijsku sudbinu i da veruje iskreno u ideale koji su joj dati.
 90

“To je dakle zemlja Hanaan?! I zato sin as vuko pustarom da još nam za nju valja
strmoglav niz ovo gadno brdo srnuti/ da panemo na hladna ognjišta! I tko je tebi pravo
podao slobodi da nas vodiš silovno, po svojoj volji ko na uzici, od lonaca iz zemlje
misirske?”

U završnici ove pesme sam Mojsije videvši zajednicu koju je vodio počinje da sumnja u
svoje ideale. On se tu obznanjuje kao moderniji subjekat. “Probljedio je silni genije/ i kroz
srce mu ruglo prožignu” – videvši tu grupaciju koju je vodio, koji su lišeni zahvalnosti
prema Bogu, lišeni temeljne vere.

“Eli! Eli! Lama azavtani?!”

Rečenica koju izgovara Isus na krstu – Bože moj, Bože moj zašto si me ostavio. Trenutak
sumnje Hrista na krstu.

“Na Golgoti je umro – a za kog je izdano?/ Jel pala žrtva ova il kasno ili rano? Na
Gologoti je umor i svijet za to ne znade/ al od te žrtve davne još ploda ne imade”.

Sledi niz stihova koji svedoče da je možda Hristova žrtva bila uzaludna. Ali dok pesnici koji
su isključivo religijski, svedoče o paloj ljudskoj prirodi, o nepopravljivosti greha. Kranjčević
širi kontekst – on govori o socijalnoj nepravdi, o političkim pitanjima. Da je Hrist
svojom žrtvom mogao da iskupi i politički plan egzistencije, koliko je ta žrtva velika.

“Prošetala se povjest u sramotničkoj halji/ i što smo nebu bliži, sve od neba smo – dalji!” –
koliko on širi kontekst. Vrlo je smelo pevati o čitavoj istoriji (povesti). Njegove teme se
neretko tiču čitavog čovečanstva.

“U ime čovječanstva i bratstva i slobode/ počeše krvno kolo da bezbožnički vode”. Ovde
aludira na principe francuske revolucije, na principe romantičarskog revolucionarizma:
jedinstvo, bratstvo i sloboda. Ti principi su izdani. Krenulo se od tih revolucionarnih
principa, na to se nadogradilo samo nasilje, samoljublje i lični interes.

Zapravo hoće da kaže da se Hristova žrtva više ne tiče samo iskupljenja pojedinca koji je
zapao u grehe, nego se tiče iskupljenja čovečanstva, ali ne samo na planu greha (to je
religijska ravan značenja), nego i na planu socijalno-društvenih nepravdi. Kazuje se da su
ljudi izneverili Hrista ne samo na tom planu ličnih grehova, kršenja zapovesti, već i na planu
izneveravanja velikih, revolucionarnih, političkih ideja. To je ona etika o kojoj smo govorili.

Etički plan implicira. Hrist je figura koja implicira nekakve etičke vrednosti, one se ovde
ispostavljaju, ali samo stanje stvari je oponentno tim idealima koje Hrist predstavlja. I to
stanje stvari se manifestuje i u političkom i u socijalnom životu, ne samo u životu pojedinca.

Ovde se kaže da se odustaje od tih revolucionarnih principa kojima je i Kranjčević bio

sklon; od tih građanskih principa koji su zasnovali modernu Evropu i na tome nastaje
“bezbožničko krvno kolo” (kolo nasilja i bezbožništva).
 91

“A pokraj krvi davne i ispod drva suha/ sve milijuni vape: O pravice, o kruha!”. Unose se
motivi socijalne nepravde (u religioznoj poeziji tih motiva nema, već se govori o ljudskoj
slabosti i pogrešci).

Završni stihovi: “Ah, Golgota je pusta i vjetrić tamo tajni tek cvili: Eli! Eli! Lama
azavtani?!” Kada se kaže da je Golgota pusta, da nema Hrista i da samo zvuk vetra
ponavlja njegove reći, to je izraz onog Kranjčevićevog pesimizma. Pesimizma gde se
implicira da je Hristova žrtva bila možda uzaludna – gde su ljudi ne samo u svojim
privatnim životima gde su kršili Božje zapovesti, već i na planu socijalne pravde, na
planu političkih ideja su izneveravali etičke ideale.

I u drugim pesmama postoje ovi motivi. U pesmi “Resurrectio” – Hrist se pridružuje

revoluciji na barikadama.

“Zadnji Adam”
Ova pesma opet širi kontekst, govori se o sudbini civilizacije, čovečanstva. I ona se ostvaruje
u nihilističkom horizontu iskustva, u horizontu nestanka, gašenja i umiranja bogova.
Kaže se da sada ćute usta, koja su nekada rekla “Neka bude svijetlo”.

“Svjetlonoša se izmorio sjedi i mrča mu se lice, niz zlaćane mu nekad trepavice za suzom
samo suzica se ledi.” Figura Boga je oronula, posredno su oronule i vrednosti i pogledi na
svet koje on nosi.

“Mru bozi! Čudno kako brzo blijede te sjeni što ih strah i varka sprede..” Bogovi su nastali
kao odraz straha i varke (ovo je vrlo smelo, to još nije doba moderne, već poslednje
decenije realizma).

Kako nestaje taj svet, nestaje i civilizacija koja se uzdala u te stare vrednosti, u vrednosti
bogova. U toj apokaliptičnoj slici poslednji koji preživljava je čovek koji dobija ime Adam –
ironično – Adam je pvi i poslednji čovek. Specifično je za njega da on i u tim završnim
momentima, kraha čovečanstva, Adam zapravo podseća sebe da su dometi čovečanstva
bili individualni i nezavisni od vere u bogove.

“Kud je što se rajem zvalo, a čovjek je svojim stvorio znojem, sagradiv carstvo Edenovo
palo, o trudu – samo svojem!” To je taj poslednji, negatorski stav prema bogovima, koji
kroz jednu apoteozu ljudskih dometa uspostavlja Adam u momentu smrti čovečanstva.
Momenat kraja čovečanstva je i momenat apoteoze ljudskih dometa.

Opet principi revolucije: “Cijela povjest pokapana krvi/ jednakost, bratstvo i sloboda”.
Revolucionarni ideali koji ne mogu bez nasilja, ambivalencija tih ideala.

Kada okončava život zadnji Adam i kada u pesmi sneg i led zaposedaju planet,
poslednje što uradi to je da on napiše “znak pitanja”. Taj “znak pitanja” je signal
modernijeg senzibiliteta, signal sumnje i skepse koji boji ovaj poslednji subjekat. Taj
duh skepse je uvek duh modernijih vremena.
 92

IVO VOJINOVIĆ
Poezija moderne – koja je jedna vrsta prožimanja ekspresionizma, impresionizma i
simbolizma. Ivo Vojinović je prevashodno dramski pisac, on je naveći dramski pisac
moderne na jugoslovenskim prostorima. Dubrovnik je vrlo često tema njegovih drama,
pripovetki, i poezije. Lapadski soneti se između ostalog, bave Dubrovnikom i ambijentom
Dubrovnika.

Sonet “Na Mihajlu”

Sllika “humova” (grobova) u dubrovačkom ambijent, gde je često sahranjivana dubrovačka
vlastela. A njegove drame se bave nestankom dubrovačke vlastele (ima poznatu dubrovačku
triologiju, dramu koja se zove “Na teraci” koja se bavi propašću dubrovačke vlastele). Ovaj
sonet se pojavljuje u toj triologiji. I ne retko likovi iz tog vlastelinskog miljea spominju ovaj
ambijent koji je dat u ovom sonetu, aludiraju na to da su na tim grobovima sahranjeni njihovi
preci. To postoji i ovde: “Harno je leći gdje su navijek spali djedovi mrtvi, kad je Knez još
vlado. Tu sami trunu dalje bar u miru, dok cvijetnom travom pase krotko stado”. To je taj
ambijent.

Često je njegova poezija - zapravo pejzažna poezija, poezija deskriptivne prirode. Npr.
Lapadski pejzaž je dat u sonetu “Januar”.

Sonet “Miholjice”

Ima impresionističu auru u slikama: “Iz crne zemlje žuto cvijeće raste/ pa blijedo trepti sred
sunčevog sijeva/ ko tihe svijeće dok se misa pjeva/ u spomen dneva kad su bile laste.”

Sonet “Utjeha”

“Zašto me gledaš, tvrda hridi moja/ kroz tamne rupe zarašćene vrijesom? Je li to pogled što
sred muklog boja/ nečasnih dneva vidjeh planut krijesom sunčane zrake, kanda mač
zablista?”.

Radi se o sledećem: sam taj ambijent, sam taj pejzaž, sam taj kamen dubrovački i primorski,
progovara personifikovano i kaže za sebe da je slep. Taj motiv postoji u dubrovačkoj
triologiji – motiv da oni koji se identifikuju sa tim pejzažem - a to je dubrovačka vlastela je
često slepa za promene koje slede, dolazak novih vremena, novih vrednosti,
svakodnevnih novotarija. Lirsko ja direktno se obraća pejzažu: “Ti znaš da ljubim tvoje
skute blage/ i puste gaje kuda lovor lista”. Lirsko ja je duboko vezano za taj pejzaž, ali
sam pejzaž odgovara da je on slep. Drugim rečima, u širem kontekstu stvaralaštva Iva
Vojinovića implicitno se kaže, da oni koji su povezani sa tim pejzažem, kojima je taj
pejzaž imanentna sredina življenja, da su oni slepi za sve što se dešava oko njih (to je
neretko sama vlastela).
 93

Kad se upotrebi reč grad sa velikim slovom: “Grad” – to znači da se misli na Dubrovnik.

Obratiti pažnju na prirodu tij pejzaža, oni su često povezani sa lirskim subjektom koji je
vezan za taj pejzaž. Ono što često prožima njegove pesme je osećanje prolaznosti, a to
osećanje prožima i Vojinovićevu dramaturgiju. Prolaznost i vlastelinskog sloja, ali i jedno
šire osećanje prolaznosti.

Predavanje
(nedostaje početak)

Vladimir Vidrić
Kada slika dekore, scenografije koje se odnose na emocije - Teži onim postupcima
impresionizma da stvori određenu adekvatnu atmosferu za evociranje određene
osećajnosti. Ta atmosfera često zavisi od dekora koji proističe iz nekih drevnih vremena.
Nekada prepoznajemo antički svet, ili paganski svet, nekad možda i biblijski svet, ali često
nisu preterano naglašeni. Ponekad se u tim ambijentima pojave panovi, satiri, nimfe. Ne
uvek, ali ima nekoliko pesama gde se pojavljuju. Znači dekor vrlo često proističe iz tih
drevnih vremena.

Njihovo pojavljivanje nije sa ciljem da se intenzivnije i slojevitije prikaže kontekst tih

situacija (da usložni kontekst). Kad se uvede takvo biće ne priziva se nekakav antički mit.
Nije to cilj, nije ta vrsta intertekstualnosti (pojavi se neko takvo biće, aha, imajte na umu taj i
taj mit, biće vam jasnije značenje pesme – ne u tom smislu). Nema prizivanja antičkog
konteksta, cilj je samo da se da određeni ambijent kroz impresionistički efekat, ta bića
su tu u cilju ojačavanja osećanja (nema tu neke velike ideje!)

Neretko ta bića su na tragu osećajnosti koja treba da se otelotvori u pesmi. Ako su u

pitanju panovi, nimfe – verovatno je u pitanju neka radost života, atmosfera buđenja dana,
itd. Pan kao biće vitalizma i hedonizma; nimfe sa ciljem ojačavanja osećajnosti.

Bilo je malih nedoumica o poeziji impresionista, kojim sredstvima se to ostvaruje, to

komplementiranje boja, svetlosti i senke, kontrast, svetlosni efekti, razlaganje jedne boje na
nijanse. Često ulogu u svemu tome igra određeni dekor, tj. određena pozadina, određeni
ambijent koji često crpe inspiraciju iz nekih paganskih, možda antičkih, možda
biblijskih vremena. Nekad je prepoznatljivo manje, nekad više. Ne uvek, ali to je često
prisutno – takav je dekor (npr. „Dva levita“).

„Jutro“
U ovoj pesmi imamo prisutan dekor. „Svitaše. Još bi tama u lugu. Pan se ukaza s omašnim
mijehom“.
 94

A onda ono što sledi su zapravo efekti impresionizma: „Plahe su sjene došle iz tame. I
plesat stale na zelenoj travi. Bile su divlje plavojke nimfe, s bijelim vijencima na glavi“

A onda se opet nakon toga ukaže pan. Ali taj pan i nimfe su tu u sugerisanju buđenja života,
kraja mraka, dolaska svetlosti. A onda se insistira na svetlosnim efektima. Lirsko ja se ne
oglašava. Ambijent (pejzaž, dekor) se daje neposredno.

“Dva pejzaža”
Još jedan primer toga. Prvu pesmu smo radili. Govorili smo malopre o tim postupcima
impresionizma koji slikaju život na površini, da bi ispod tog života imali puno animalnog
sveta.

“ Nebeski putnik mjesec Lako je odskakivao, nad svijetlim oblačnim rubom i opet u nebo
plivo. I kad sam otvorio prozor, blistav od kapi kiše, trznula se je grana, i još se lagano
njiše”.

U prvi mah pesma govori – “blistave kapi kiše, trznula se grana, oblačni rub” - Nema
simbolističkog naboja, samo efekti kratkih pokreta grana – impresionistički efekti
(dočaravanje ambijenta). Efemerni efekti specifični za poetiku impresionizma. Posredno
govori da je i to život, te efemerne iskre.

A onda se javlja glas odnekud: “Gledaj - glas mi se javi - iskrice noći lete” – taj glas koji
se javi ne kaže neku veliku istinu o životu i svetu, već upućuje na nešto što je deo tog
horizonta iskustva na kom insistiraju impresionisti, na nešto što je prolazno, ali nešto
što podstiče unutrašnji žvot glavnog junaka. Iako eprimerno, iako trenutno, ali ipak
primetno, to su iskrice koje lete u noć.

“Tko mi to kaza? – viknuh. Al grmlje i bašta sniva. Tek mjesec nad svijetlim rubom,
neglije hiti i pliva. “Zdravstvuj! - i smjeh se pronije. Il prosu se šaka pijeska? Ja ne znam.”

Dvosmislena situacija: Ostaje nedoumica da li se neko zaista obratio lirskom ja ili je

zapravo to deo tog njegovog čulnog nadražaja, tog njegovog nadražaja pejzaža. A onaj ko
može da se javi tako iz prirode, a da opet na kraju poentira smehom i nekakvim lakrdijaškim
stavom – to može biti nekakav satir, nekakav pan koji se pojavio u ovoj poeziji, zato je
situacija dvosmislena.

Može da se pojavi tako neko biće, ali kad se pojavi ono tim svojim nabojem vitalizma,
životnog duha, zapravo upotpunjuje taj ambijent koji je dat efektima koji su impresionistički.
I taj glas kad se obznani, ne kaže on - čuj veliku istinu - ne kaže to, nema velikih priča. Nego
taj glas kad se javi on kaže – “iskrice noći lete” . I odlazi sa smehom, lakrdijaški što je
specifično za panove, satire, jer su oni potpuno hedonistički, vitalistički, lakrdijaški
nastrojeni. Tako da su te situacije dvosmislene.
 95

“Utjeha” -Ivo Vojnović

Kod Vojinovića, glavni junak njegovih pesama je Dubrovnik, dubrovački pejzaži. Često
u tim pesmama se slika prolaznost, ali u 2 ravni: prolaznost aristokratskog sveta i nešto
uopštenije stanje prolaznosti.

Recimo, mi smo prošli put spominjali njegovu pesmu “Utjeha” – kada se lirsko ja obraća
pejzažu, pejzaž odgovara: “Ne žali mene, slijep sam”. Lirsko ja projektuje svoje ideje,
osećajnost na pejzaž.

Pa kaže: “Da li u pejzažu još uvek postoji neki san slobode”. Znači, ideje i osećanja subjekt
projektuje na pejzaž, a pejzaž odgovara “slijep sam” . Pejzaž odbija neku vrstu stabilne
projekcije osećajnosti u njemu samom.

To je uobičajeno u romanitzmu da se na pejzaž projektuje lirsko ja i njena osećajnost. Ovde

pejzaž ima peronifikovano svojstvo i odgovara – ne gledaj mene, ja sam slep – to slepilo
ovog pejzaža zapravo govori da je lirsko ja nešto modernije, ne može da se
komplementira osećajnost lirskog ja i pejzaž.

Nekomplemetarnost između osećajnosti lirskog ja i pejzaža – to isto postoji i u Murnovoj

pesmi “Kad se dubrave smrače”.

Kad se kaže da je pejzaž slep, kad on to prizna, u širem kontekstu dubrovačke triologije
- slepi su, zapravo, oni iz aristokratskog sloja koji odbijaju da prihvate nove načine
života, promene i onda svoje slepilo, svoje neprihvatanje novog vremena projektuju na
pejzaž koji okružuje Dubravu.

ESEJISTIKA
Pročitati eseje i navesti koje su ključne ideje tih eseja. Sad ćemo raditi Šimića i Kosovela, na
kraju ćemo Ujevića pošto je najzahtevniji i onda protorealizam i realizam (književno-
istorijski aspekt).
 96

MATOŠEVI ESEJI
“Jovan Skerlić”
Definisanje impresionističke kritike (šta je ono što je nauka, šta je umetnost). Ključni esej.
Načelno govori o Skerliću, posredno govori o Matoševom doživljaju književnosti,
prevashodno književne kritike.

Esej u kome se govori o Matoševom shvatanju literature i njegovom shvatanju književne

kritike. I on te ideje izlaže jednim oponentnim stavom spram ideje Jovana Skerlića (ubedljivo
mu odbrusio). Odmah u početku, Matoš sebe deklariše u opoziciji spram Skerlića. Kaže
ovako: “On je socijalista, ja sam nacionalista. On je Jugosloven (bar tako tvrdi), a ja sam
Hrvat. On je realista, ali ja to nisam. On je profesor, a ja sam boem. On propoveda, a ja se
smejem”.

Postoji jedna vrsta odustajanja od onog ideološkog i poetičkog dogmatizma koji je negde
Skerlić sprovodio. Skerlić je bio vrhunski autoritet (ne samo u kontekstu srpske, već
južnoslovenske književnosti). Dok se Matoš ovde deklariše kao neko ko dolazi sa
margine, sa ruba poetičko-ideoloških tokova (On nije bio na margini toliko koliko je želeo
da se predstavi spram Skerlića - on je u hrvatskoj književnosti generisao tu magistralnu
simbolističku liniju). Ovde je bitna ta oponentnost Matoša i Skerlića. Ima dosta detalja,
anegdota.

Kaže se za Skerlića da je dogmatičan, da veruje u sebe, u čoveka, u demokraciju, u progres, u

novine, i u puka sveučilišta. – Kada smo govorili o lirskom ja u “Mori”, tu je lirsko ja protiv
tih ideologija, progresa, čak naziva jednu sintagmu “sifilis – progres” (kao nešto što
istovremeno napreduje i razgrađuje se). – Ovde je Matoš u nekom dekadentnijem i
subverzivnijem krilu moderne.

Bitno: Kada počne da govori o prirodi književne kritike. Tu je temeljna razlika u odnosu
na ono što govori Skerlić o utilitarizmu, da ne treba kvariti omladinu poezijom, idejama
socijalne pravde. Matoš je ključni predstavnik tzv. impresionističke kritike.

Kaže: “Kritičar je prije svega umjetnik osjećanjem i stvaranjem?” On smatra kritičara

umetnikom koji stvara osećanjem i vizurom koja nije dogmatična.

“Kao umjetnost što je život, realnost transformisana kroz prizmu individualnosti, tako je
kritika dojam umjetnosti na umjetnika” – Kao što realnost deluje na umetnika da stvori
umetničko delo, tako i umetničko delo deluje na kritičara da stvori kritički tekst. To je
Matošev paralelizam između umetnika i kritčara.

On posebno ističe Bodlera (Bodler je pisao briljantne kritike). “Kod nekih umjetnika (kao
što je Bodler) ne znate gdje je međa između analize i imaginacije”. On nije od onih koji
misle da je za kritiku nužna prevlast analize, već govori o preplitanju analize i
imaginacije. Potreban je umetnički duh, imaginacija, a ne samo analiza. “Kritika je
dakle, umjetnost umjetnosti” – neka vrsta metaravni kad je umetnost u pitanju.
 97

Važno: “Ukus je glavna odlika valjane kritike”; “Ukus je tek ideal…Čovek se mijenja
svakog sekunda. Duh nije kantar” – to je ono što je kod Matoša jako moderno. Čovek
može promeniti svoj ukus – to je jako važno. On ne kaže da je ukus nešto što je stabilno.
Ukoliko bi ukus postao neko stabilno svojstvo duha, onda bi to preraslo u dogmu, a Matoš je
protiv dogme. Čovek se menja, čovek je protej (protejska figura – onaj koji se menja, koji
menja oblik). Kritičara određuje ta protejska priroda, on ne može biti stabilnog,
dogmatičnog duha, on mora da se menja.

“Kritičar je dakle impresionist umjetnosti, kao što je umjetnik impresionist života” – kao
što umetnik prema svojim osećanjima, impresijama gradi umetničko delo, tako kritičar
sledeći svoje impresije formira kritički tekst. “On je intelektualni Protej” – onaj ko stalno
istražuje, radoznao, ko menja svoje poglede na stvari. Matoš nije za to da stav koji imamo
prema određenoj knjizi ostane isti čitavog života; posle nekog vremena taj stav može da se
promeni.

Govori o mogućim analogijama između kritike i nauke. On kaže da kritika (iako je

impresionistička po njemu najrelevantnija), ipak ima neka određenja nauke. Ona poseduje
skeptično traženje istine, poseduje analitičko-sintetičku metodu i ona posmatra čoveka
u širem kontekstu društva i vremena. Kritika nije nauka, on želi da se distancira od
nekakve vrste suve analize, kritika nema ciljeve nauke, ali ima njena svojstva. Skeptično
traženje istine koje postoji i u nauci, postojanje sinteze i analize koje postoje u nauci i
posmatranje čoveka u najširem kontekstu postoji u nauci – to postoji i u kritici koja je
impresionistička.

Onda kaže da je kritika umetnost jer je senzacija (jerdna vrsta osećajnosti), ona je nauka
jer je iskustvo (doživljaja sveta), ali ona je i filozofija jer generalizuje. Zato je kritika
delimično umetnost, delimično nauka, delimično filozofija. Na kraju ona je i moralni čin –
jer nagoni kritičara da poznaje sebe. Samo ovakav duh koji je spreman da se menja (protejski
duh) može menjati svoj stav: “Samo kritičan duh je pravednik”. Samo poznavalac duša
može biti dobar čovek.

“Ove Skerlićeve kritika nisu pisane u takvom duhu. On prije svega nema superiornog
ukusa” – Skerlićev ukus je prevaziđen, nije adekvatan vremenu u kom se živi.

“On je dakle propovjednik, liječnik. “Zdrav” je jedan od najmilijih mu atributa” – To je

stvarno tačno, malo malo, pa Skerlić kaže ovo nije zdrava poezija, to je nezdravo (za Disa,
Pandurovića).

Ima niz poređenja, kritikuje njegov odnos prema romantičarima.

U završnici kaže: “U golemim pjesničkim prostorima, logičar je tuđinac” – ne može se

misliti, govoriti i pisati o poeziji, ako postoji suva logika. Ne može se poezija tumačiti po
kantorima logike, već je nadilazi osećanje, intuicija.

“Realizam i artizam”
 98

Esejističko-kritički odgovor izvesnom hrvatskom kritičaru Milanu Marjanoviću.

Marjanović je insistirao na strogoj razlici između realizma i artizma i tu je apostrofirao
Matoša kao predstavnika tog ogoljenog artizma. Onda Matoš kaže da se ne mogu lako
odvojiti realizam i artizam: “U stvari postoji artistički (umetnički) i neartistički
(neumetnički) realizam”. Navodi autore, kao što je Flober koji je primer tog vrhunskog
umetničkog (artističkog) realizma. Flober kao primer da realizam i artizam ne mogu da se
odvoje.

Ali kaže Matoš: mi nismo artisti zato što smo protiv realizma, mi smo protiv
tedencioznosti u umetnosti. “Jer mi kao artiste nikada ne bijasmo protiv realizma.
Bijasmo i ostajemo protiv tedencije u literaturi”. “Artizam nije ništa drugo nego
emancipacija umetnosti od svih onih elemenata koji nisu umetnički” . To je važno svojstvo
koje se može projektovati u njegovu poeziju. Emancipacija umetnosti od bilo koje vrste
suvišnih, neumetničkih elemenata.

Artizam je protivan literarnom utilitarizmu, industrijalizmu u književnosti, tj. jednoj

vrsti širenja tih elitističkih književnih krugova i protivan širenju moralnih i socijalnih ideja –
gde će zapravo biti protivan i samom Skerliću.

Oko toga se vrti ovaj esej, sa po nekoliko primera iz teksta samog Marjanovića, gde se to
opovrgava na primerima iz svetske literature (navodi se Gotje, Bodler).

“O modernosti”
Pokazuje kako Matoš doživljava modernistički duh. Donosi sudove šta je modernost. Matoš
kaže da modernost nije samo ono što je novo, već opetovanje starih ideja. Ima poverenje
u inovacije, ali nije samo to moderno, moderno je i opetovanje (kada se stara ideja uvodi
kao nova – Kant, Šekspir) nekih starih ideja. Matoš razlikuje modernost, inovativnost od
mode. Prepoznaje razliku u senzibilitetu (nema boljeg vremena od ovog u kome on živi).

“Ples riječi”
O Isidori Sekulić. Primer njegove kritičke prakse – čita Isidorine redove i konstruiše kako
izgleda – stvar impresionističke kritike, kao da se udaljava id teme, ali aludira na žensku
književnost, do toga dolazi posredno. Kritičar od umetničkog dela stvara potpuno novi
kritički tekst. Stvar impresije, on kreće da imaginira stvarnost. Skreće pažnju na žensku
književnost.

ANTUN BRANKO ŠIMIĆ

“Tehnika pjesme”
 99

Njegovi eseji su po mnogo čemu paradigmatični za ekspresionizam u Hrvatskoj, već smo

rekli onaj anganžovano-subverzivni kod Krleže i onaj lirsko-metafizičko-eterični kod
Šimića. Šta je specifično za ovaj esej? On tematizuje nekoliko važnih detalja vezanih za
pesničko stvaralaštvo. Pre svega pitanje ritma. On govori o 2 vrste ritma: ekspresivni i
mehanički ritam. To je žarište eseja, a mi kad budemo čitali da pronađemo primere šta je
ekspresivni, a šta mehanički ritam. On ne pravi strogu podelu da je ekspresivni ritam
vezan za slobodni stih, a mehanički za vezani stih. On kaže da je vezani stih inače skloniji
tom mehaničkom ritmu, ritmu koji je predvidiv, ritmu koji ni na koji način ne može
iznenaditi čitaoca. On to kaže, ali kaže i u vezanom stihu moguće je ostvariti ekspresivni
ritam. Ekspresivni ritam je viša ravan pesničke veštine, kaže da ritam bude elemenat
ekspresije, da evociranje određenih sadržaja, određene osećajnosti je dato posredstvom
ritma. Taj ekspresivni ritam je lišen stabilne predvidivosti, otud je on primetniji u slobodnom
stihu. Ali i to ne mora da bude pravilo: može postojati slab slobodan stih i mehanički ritam u
slobodnom stihu. Šimić tu ne pravi neku vrstu stroge raspodele. On kaže da je za ekspresni
ritam, najpriličniji slobodan stih, ali spominje i sugeriše dva slavna srpska versifikatora: to su
naravno Dučić i Rakić, koji su gotovo sve svoje pesme ispevali u 11-ercu i 12-ercu – negde je
to primer vog mehaničkog ritma. I upravo to je vid njegovog ekspresionizma, da on teži
nekom novom ritmu. On zapravo kaže – nemojte tražiti da ritam bude uvek milozvučan
(ako je ekspresivni ne znači da je milozvučan uvek); zašto tražiti da bude harmonično, ako
mora da bude tako; ako je takva sadržina, ako je takav material, ako je takva tema koja se
obrađuje da ne možete očekivati milozvučan ritam, on mora biti negde hrapav,
diskontinuiran, nepredvidiv.

Dobar deo ovog eseja on posvećuje rimi. “Dve rječi koje se rimuju moraju biti u naročitoj
relaciji, pa njihovo rimovanje tek onda će biti opravdano”. Znači, kad čitamo neke pesnike
slabijeg estetskog dometa, onda se rimuje nešto što je njima zgodno da bi stih imao tu
zvučnost, ali kod Šimića je neophodno da postoji neka unutrašnja veza među pojmovima koji
se rimuju. Npr. kad smo radili Matoševu pesmu “Mladoj Hrvatskoj”, pa postoji rimovanje
“šuše” i “duše” – u prvi mah čini se da postoje komični efekti, koji zapravo nisu slučajni, jer
se rimuje nešto što je u dubljoj korelaciji, nešto što je strogo kontrastno postavljeno, duša kao
jezgro unutrašnjeg života i šuša kao neko ko je potpuno površnog shvatanja.

“O muzici forma”
Takođe jedan važan esej za ekspresionizam kod Hrvata. On između ostalog, reflektuje
mnoge poetičke ideje Šimića primenjene u samoj njegovoj poeziji.

Npr. kada konstatuje da umetnik gleda na svet podobno primitivcu i detetu. Jer primitivac i
dete najintenzivnije doživljavaju stvarnost (kad se kaže u jednoj Šimićevoj pesmi:”Pjesnici
su čuđenje u svetu” – to je jedna manifestacija ovih stavova koji postoje u ovom eseju).
Pogled na svet deteta i primitivca je naivan, nije negde strogo kontekstualizovan društvenim
formama, nekim kulturnim kodovima. Oni gledaju nekako naivno i sagledavaju
esencijalnu stranu stvarnosti. Tako i umetnik vidi stvarnost podobno njima.
 100

Šimić skreće pažnju da je sva stvarnost sačinjena od formi, da je božanska kreacija takva,
kaže se: “Kada je stvaralački duh hteo da postane tjelo, on se zaodjenu u neizbrojive forme
stvari”. Sva stvarnost je od formi koje su analogne formama koje umetnik stvara u
umetnosti. Poput tog velikog Duha, sa velikim D, neke vrste esfenimije za Boga koji je
stvaralac, umetnik je neko ko pokušava da stvori nove forme i oblike. Ne nešto dogmatski,
već potpuno novo do tada neviđeno.

Zato u ovom eseju neretko referira na muziku. Jer je muzika kao kod nekih simbolista i
ovde vrhunska umetnost zbog svoje lišenosti sadržine, zbog svoje prevashodno
oslonjenosti na samu formu. Muzika je jedna otvorena forma, samo forma, samo oblik
bez sadržine.

I onda Šimić pokušava da uspostavi jednu apoteozu umetnosti i upoređuje umetnost sa

religijom: “Ako je religija takođe neka spoznaja, ona je onda niža spoznaja”. Spoznaja
stvarnosti religioznih ljudi je niža spoznaja. Najviša spoznaja stvarnosti kod Šimića je
umetnička spoznaja stvarnosti. “Umetnik spoznaje ono u šta vernik vjeruje. Vjrnik
vjeruje al je slep, umetnik ne vjeruje ali vidi”. Vernik sam sebe svojom verom sprečava
sebe da ovako nepatvoreno vidi stvarnost, kao što ga vide primitivac, dete i umetnik. Ako
umetnik spoznaje stvarnost, to je viši nivo spoznaje stvarnosti od vernika. Po Šimiću umetnik
sagledava oblike čisto, nepatvoreno poput deteta i primitivca, i on ne mora da veruje, kad
stvara on stvara nove stvari, dok vernik ima zastor samom verom ispred svojih očiju.
“Religije umiru i nestaju, šta ostaje od religije kad joj se oduzme sve, kad joj se oduzme
etika koja nije samo osobina religije, nego duboka potreba čovečanstva”. Umetnik je iznad
vere. “Najviša čežnja naših duša je čežnja ka umetnosti, toj čežnji nema imena”. U
završnici zapravo sugeriše sledeće: da i pored te snage umetničkog čina, kreacije, kao da
postoji nekakva nedovoljnost u umetničkom činu, koji sam taj Duh (sa velikim D) je uspevo
da otelotvori u oblicima stvarnosti, prirode, itd. Da je umetnost zapravo jedna ljudska čežnja,
jedna najviša spoznaja ali opet postoji nedovoljnost jer ipak je čovek taj koji stvara

“Anarhija u umjetnosti”
“Pozdravljam anarhiju koja je u današnjoj umetnosti“ – ali kada kaže anarhija on ne misli
na nešto što je; “Smatrati anarhiju u umetnosti jednom velikom nesrećom za umetnost, to
je biti čovek koji ne misli i ne osjeća šta je to umjetnost”. Zapravo anarhija je jedna vrsta
antipodne pozicije dogmatičnosti umetnosti, originalnost.

“Razderimo uniforme i možda ćemo otkriti dušu”. Anarhična razgradnja uniformnog,

dogmatičnog, nije raspad sistema, već otkrivanje onog esencijalnog za čim teže
ekspresionisti. Otkirva se duša – to je onaj esencijalni sadržaj kome teže ekspresionisti.
Znači anarhija nije samo razbijanje uniformnog u poeziji, već je otkrivanje nečega što je iza
toga. “Samo iz anarhije koja je sva kretnja i koja je sva život, može da se rodi život”.
Anarhija je pre bliža nekom vitalističkom principu nego haosu. Znači razgradnja
uniformnog je anarhija i otkrivanje novih esencijalnih životnih sadržaja.
 101

SREĆKO KOSOVEL – ESEJ:

“Kriza”
Ovaj esej je zgodan i ako dobijemo pitanje u vezi sa ekspresionizmom i ako dobijemo pitanje
u vezi sa konstruktizmom. Nezavisno za koju fazu dobijemo pitanje, nezavisno da li se
pitanje tiče celokupnog opusa Kosovela, ovaj esej je vrlo praktičan da potkrepi uvide u
njegovu poeziju jer sadrži konstatacije i o ekspresionizmu kod Kosovela i o konstruktivizmu
kod Kosovela. A o čemu će Kosovel da govori, ako ne o smrti Evrope.

Prva rečenica glasi: “Evropa umire. Demonska sila kapitalizma taj stroj goni prema kraju i
spas je samo jedan” – da taj stroj prsne i da se čovek oslobodi, potpuno opšte mesto u
Kosovelovoj poeziji. Evropa mora umreti, to je njeno spasenje, sve su to poznata opšta mesta.

A onda 4. pasus eseja– sadrži eksplicitne iskaze šta je za njega ekspresionizam, šta je za
njega konstruktivizam. Naravno poznati, opšti iskazi koji važe u avangardi: “U iščekivanju
rata rodila se nova umetnost (rađanje avangardne umetnosti, čovek u centru umetnost). Ne
više za belim slovima pošla je za slutnjama čoveka, pošla je za čovekom” – čovek u centru
umetnosti, to postoji i u ekspresionizmu i u konstruktivizmu. U ekspresionizmu ono
lirsko ja koje je neretko neoromantičarsko, neretko je prožeto onom kosmičkom
religioznošću; a u konstruktivizmu je rečeno “izvedimo umetnost iz muzeja estetičara,
uvedimo umetnost u fabričke hale, okrenimo je čoveku”. U oba slučaja čovek je u centru
umetnosti, to kaže ovde Kosovel.

“Tako se razvija moderna umetnost, čovek je jedina luča koja obasjava rađanje
čovečanstva, otuda ekspresionizam” – ne može da bude eksplicitnije. Ono što je tipično
ekspresionistički – “čovek je luča čovečanstva”. Ta metafora luče kao subjektiviteta je
poznata u ekspresionizmu. Taj trag vatre, iskra vatre, esencija vatre kao subjekt, to postoji u
ekspresionizmu. Kad smo radili Matoševu “Moru” – protoekspresionizam, duša je iskra (to
mesto postoji i ovde).

Isti taj pasus: “A razvoj ide dalje, život ne zahteva trenutno spasenje, već spasenje
čovečanstva. Čovek ne prestavlja cilj spasenja, nego postaje temelj novog razvoja”.

I onda kaže sledeće: “Razlika između sadržaja i forme u umetnosti na veke se seli u muzeje
estetičara. Sadržaj hoće da se izražava u živoj, slobodnoj, organskoj formi, hoće da budu
sadržaj i forma jedno, pogotovo u konstruktivizmu”.

U istom pasusu on daje nekoliko iskaza koji ekspresionizam, a nakon toga idu u smeru
konstruktivizma. Šta je ovde konstruktivizam - težnja da se ukine razlika i distinkcija
između sadržaja i forme; ona čuvena priča: forma je šolja u koju sipate tečnost (sadržaj), to
ovde kod Kosovela, više ne pije vodu. Ovde je stvar u tome da se te razlike potiru, i da
sadržaj i forma budu međusobno uslovljene. Ne može bilo koji sadržaj da podrazumeva uvek
istu formu. Kad čitamo Dučića i Rakića forma je uvek ista (katren, 12-erac), a sadržaj se
 102

menja. A ovde se kaže da su sadržaj i forma jedno, i ta borba se seli u muzeje estetičara.
Ovde se nagoveštavaju konstruktivistička načela.

Opet se govori o ekspresionizmu, da se on javlja u životu.

Onda sledi prikaz pozicije umetnosti u slovenačkom društvu – znači postoji jedan kritički
deo prema samom društvu. Čak postoji blaga relativizacija ovog eseja, kad on daje situacije
kako bi gradonačelnik, predstavnik univerziteta dočekali umetnika u njihovom kraju.
Krajnje jedan satirično-humorni deo. Taj deo je opšta kritika društva, koje ne razume
potpuno modernu umetnost.

“Dolazimo s radom jer samo rad je neoboriva vrednost”. Te ekstremne ideologije, na oba
pola (levičarskom i desničarskom), stalno rad stavljaju u prvi plan (ili kažu rad je stvorio
čoveka ili rad oslobađa).

“Jer čovečnost umetnosti sastoji se u tome što se čoveku približava” . Ovaj poslednji iskaz
“čovečnost umetnosti” je približavanje umetnosti čoveku - što važi i za ekspresionizam i za
konstruktivizam (on je lično to podvukao kurzivom).

TIN UJEVIĆ – ESEJI:

“Mrsko ja”
Ključni esej. Govori autopoetički o samim zbirkama. Poteže temu pesničkog stvaralaštva.
Govori o poziciji pesnika u društvu, shvatanju svrhe umetnosti. Savest – unutrašnji život.
Ne želi da se umetničko delo preispituje posredstvom biografskih detalja. Sledi niz iskaza –
naučiti ih.

Ključni momenat: govori o “JA”. Ne romantičarska predstava lirskog ja, već posredno
manifestovanje subjektiviteta ja jeste osobina u poeziji, ali za njega je pesnik…Iskazivanje
univerzalnih težnji. Otklon od romantičarskog stave (Prešern: Život pesnika je preklopljen sa
poezijom – kroz ja se oglašavaju univerzalne težnje).

“Ja u poeziji je istoznačno sa velikim brojem mnogih, nebrojenih ja”. Želi da dođe do
univerzalnih sadržaja vezanih za druge.

Niz iskaza u samoj zbirci “Lelek serba” – to je zbirka psihološke lirike. Njegova savest,
unutrašnji život, mistika erotizma. Ne samo njegovi problem, već i univerzalni

Mistika erotizma –čisto apstraktan i senzualan erotizam u lirici. Želi da pokaže da erotizam
nije opšte mesto u poeziji i da nije apstraktan, nije neutralan.

On kaže da posredstvom ljubavnih patnji želi doći do Boga. Erotizam se skopčava sa

bogotražiteljskim motivima. Erotizam nije apstraktan, lažno senzualan. Mistički erotizam –
potraga za višom instancom.
 103

Manifestuje načelo ukrštanja poetičkih uticaja. On: simbolist, ekspresionista – sublimira

te uticaje i od toga stvara složenu poeziju.

Često ponavlja srodne iskaze. Priznaje sam da nije izgradio estetiku. Težnja da gradi
estetiku, ali da njegovi domeni nisu stvarni. Posredna ispovest, posredno slikanje savesti,
unutrašnjeg života. Još jedno važno opšte mesto u njegovom shvatanju pesničkog čina – je
stalna ideja o iskupljenju, stalnom ispitivanju savesti. Pesnički poziv dovodi subjekt u
preispitivanje.

“Oroz pred Endimionom”

Endimion je u mitologiji prelepi pastir koji je zaspao (usnula lepota, simbol lepote koja
spava). Oroz – višesmisleno: Lepota pred nasilnom egzekucijom (oroz). Oroz – petao koji
treba da probudi usnulu lepotu. Petao pred usnulom lepotom, buđenje lepote (da li je
probuđena ili je ostala u snu).

I fragment ovog eseja govori o tadašnjem vremenu koje je prepuno sofizama (govor
koji lepo zvuči, ali je prazan). Stvari se sagledavaju nepotpuno – polovične, nepotpune
istine.

II fragment: donosi eksplicitne iskaze. Govori o shvatanju poezije. Poezija je magija.

Poezija je nešto što po logici nije zasnovano na racionalnom, već imaginativnom. Ne radi se
o dogmatskom, religioznom osećanju, već o kosmičkom osećanju – trag duha
ekspresionizma.

Kada subjekat doživljava sebe ne samo u društvu, već i u kosmičkom. Saglasje subjekta i
univerzuma – antidogmatsko. Antidogmatski sagleda se šire postojanje – bez tog se ne
može razumeti poezija (ovo i kod Matoša “Mladoj Hrvatskoj”).

Zatim govori o ulozi pesnika u svetu. Kaže da je pesnik nerazumljivo biće. Magično kod
poezije je što ona kod recipijenta može izazvati osećajnost (reakciju). Izaziva toplinu i
različita osećanja kod onoga ko je pesnikov gost – magijsko delovanje na recipijenta.

Kaže da je poezija magija, zato što se bez tog osećanja ne može razumeti. Lirsko ja je
važno, ono je u fokusu. Svoju poeziju je nazivao tradicijskom. Za njega je važna mistika
erotizma – nije samo manifest telesnosti – funkcioniše u sklopu bogotražiteljskih motiva.
Telesno je dostupno, a u isto vreme zagonetno. On kaže da ono što kaže o sebi, misli na ljude
uopšte. Lirsko ja je prožeto vrlo dinamičnom osećajnošću – posredovanje nečega što svaki
čovek može da nosi. Lirsko ja postaje jedna vrsta govora o univerzalnom čoveku.

Začinje temu originalnosti. Originalnost nije negacija, nije u povredi i nipodištavanju

drugoga, ona je afirmacija ličnosti. Ona jeste inovacija, ali nije puka negacija drugih.
 104

Originalnost nije nasilna inovativnost, već subjektivnost. On koristi postupke raznih pravaca,
ali je opet originalan.

III fragment: vraća se na ideju da je pesnički subjekt koji teži da bude natčovek, ipak
samo čovek. Govori o slobodnom stihu – ne negira ga. Kaže da je zgodno da se napiše lepa,
ali banalna pesma. Stvarni autor slobodnog stiha još uvek se nije rodio. Protiv sterotipnosti u
umetnosti (kao Šimić).

IV fragment: Samopregor - stalno preispitivanje savesti (“Ispit savjesti”) – asketa u

umetnosti. Za njega umetnost nije potpun čin bez preispitivanja savesti. Egzistencijalno
profilisana poezija.

“Ispit savjesti”
Uvodi samopregor subjekta. Dileme Ujevića pred samom umetnošću, pred umetnošću u
građanskom društvu. Ta savest je čitav njegov unutrašnji život. Počije svešću o samom
društvu, samoj zajednici. Odnosi u domovini nisu idealni. Doživljaj subjektiviteta,
pesničkog stvaralaštva, pesnika u društvu. Iz tog unutrašnjeg stanja, turbulencija, on se vraća
unutrašnjem životu. “Treba nam nov svemir za intimnu upotrebu”. Taj unutrašnji život nije
idealizovan, stalni samopregor. Unutrašnji život je centralno iskustvo – nema drugog života
do unutrašnjeg. On je stalno gonjen traženjem smisla, tom bolešću je njegova duša
prožeta.

Kako odmiče esej, Ujević insistira da se čitav unutrašnji život svodi na pitanje savesti
(smisao pesničkog poziva u svetu): “Sva moja povjest je zapravo savjest”. U ciklusu
“Tajanstva” – nisam jednak, nisam ravan. “Muči me čežnja da budem koherentan” (potpun)
– to i u poeziji. “Ispit savjest je najiskrenije očitavanje mog života”. Čudan spoj: subjekt +
često svoju poziciju doživljava kao univerzalnu. Stalni ispit subjekta o društvu, prema sebi
samom.

Pesnički poziv nema smisla ako nije povezan sa preispitivanjem savesti. Umetnost koja nije
ispit savesti za njega nije velika umetnost. Savest postaje ekvivalent za čitav unutrašnji život.
Poezija je svojevrsno otkupljenje. Čitav život mora biti podređen preispitivanju, traganju za
smislom, za lepotom.

Izvlačiti bitne iskaze; ključne teme: shvatanje umetnika i njegove pozicije u društvu,
stvaralaštva.

KNJIŽEVNO – ISTORIJSKI ASPEKT

 105

PROTOREALIZAM, REALIZAM, MODERNA

PROTOREALIZAM I REALIZAM KOD HRVATA:

Društveni i politički kontekst tog vremena:

1860.god. (19. vek) profilišu se 3 političke struje u Hrvatskoj:

1) unionisti – za čvršći savez sa Mađarskom

2) narodnjaci – za odnos sa Austrijom i Bečom

3) pravaši – za osamostaljenje Hrvatske

1867. – Austrougarska postaje dvojna monarhija (Ugarska i Hrvatska)

1868. nagodba Ugarske i Hrvatske. Šenoa i Mažuranić – od prvaša, činili su velike

kompromise. Realisti su često dolazili iz kruga pravaša (Ante Kovačić).

Šenoa ključni autor protorealizma kod Hrvata. Uveo istorijski roman u hrvatsku
književnost (“Seljačka buna”), zasnovan na idejama Valtera Skota. Bio je urednik časopisa
“Vijenac” - ključni časopis protorealizma kod Hrvata. Objavljivan je od 1864-1881.
1881. se završava protorealizam kod Hrvata (traje do Šenoine smrti). Ključni tekst je
„Naša književnost“ (1865. „Glasonoša“) – oslikava protorealizam.

Ključna politička figura pravaša – Ante Starčević (pominje se u Kranjčevićevoj pesmi

„Mojsije“).

Josip Juraj Štros Majer je vođa narodnjaka. Oni su bili za kompromise sa većim
centrima; Značajni za otvaranje obrazovnih institucija – zaslužni za osnivanje tzv.
Akademije (sveučilišta) nauka kod Hrvata.

Zagrebocentrična literatura – još jedna osobenost protorealizma. Neretko je ta literatura

zagrebocentrična - težnja samosvesti, literatura čiji je centar Zagreb. Kada se pojavi
realizam 1881. slika Zagreba će biti drugačija. Zagreb više neće biti idealizovan centar.
Zagreb će biti sredina prepuna moralnodegradiranih figura, socijalno diferencirana.
Demistifikacija urbanih sredina. Baš kao u romanu „U registraturi“.

Ključni roman hrvatskog realizma je „U registraturi“ Ante Kovačić – KRITIČKI

REALIZAM. Roman koji se kritički odnosi prema romantizmu (Mažuranić, otklon od
Šenoinih pogleda na svet). Ipak „U registraturi“ ima elemenata romantizma – lik Laure je
potpuno romantičarski koncipiran, ali bez ironije. Ali ima i tragova naturalizma.

Postoje i tragovi naturalizma u hrvatskom realizmu – autor koji unosi naturalizam je

Evgenij Kumičić. Ne ostvaruje se naturalizam u potpunosti – potrebna je vavilonska
atmosfera, velika mesta (npr. Pariz) da bi uspeo naturalizam. Zagreb je u to vreme provincija.
 106

Još jedan važan roman - Vjenceslav Novak „Posljednji Stipančići“ – govori o nestanku
feudalizma i rađanju građanskog društva.

Prozni autori Josip Kozarac – često tematizuje život u Slavoniji „Slavonska šuma“
(njegova proza bliska Turgenjevu).

Još jedan važan prozni autor je Ksavel Šandor Đalski (uticaj Gogolja na hrvatskom
književnom tlu). Uvodi mističke teme.

Ključni pesnik realizma kod Hrvata je S.S.Kranjević.

SLOVENAČKI REALIZAM
Deli se na 2 faze:

1) Programski realizam (1858-1881.)

2) Idealni (kritički, poetski) realizam (1881 – do 1897.)

Dva ključna programska teksta:

1) Janko Kersnik “Razvoj svetske poezije” 1878.

2) Fran Celesti “Naši vidici” 1883.

Dva važna časopisa:

1) “Ljubljanski zvon” – od 1881. do prve polovine 20.veka. Ovaj časopis je važan i

za realizam i za modernu kod Slovenaca. Pre toga u Beču se zvao samo “Zvon”.
2) “Slovenski glasnik” – važan za programski realizam (1.period).

Ključni žanrovi: kratki prozni žanrovi (crtica, slika, kratka novela) – vrlo svedene
forme. Proističu iz žanrova koji se nazivaju “karakternom novelom” (1 lik – ja u centru).

Prvu realističku pripovetku napisao je Fran Levstik – “Martin Krpan Svrhan”

Kersnik – njegova ideja da postoji idealizam u realizmu. Reći o njemu nešto.

Ključni pesnik: Simon Jenko

Ključni roman realizma izašao tek u 20.veku - 1919. “Visočka hronika” – Ivan Tačvar.

U ovom period drama je samo vaspitnog i zabavnog karaktera, bez estetske težine.

SLOVENAČKA MODERNA
I dalje časopisi koji važe za slovenački realizam, važe i u moderni: “Ljubljanski zvon”
(liberlni, moderni) i “Dom in svet” (katolički obojen).
 107

1892. slovenački studenti u Beču osnivaju prve književne klubove. Časopis “Vesna”.

Ključni pesnici kod Slovenaca: Josip Murn i Dragotin Kete. Murn – impresionistička
poezija, odjeci neoromantizma, nagoveštaj slobodnog stiha. Dragotin Kete - parnasovstvo u
njegovoj poeziji (Dučić), kult lepote, harmonije.

Oton Župančić - takođe pesnik.

Ključni žanrovi: Aktivni su kratki prozni žanrovi. Važna promena na planu drame –
umesto velikih istorijskih tema, odbacuje ih i uzima teme iz svakodnevnog života.

Ključni pisac moderne kod Slovenaca je Ivan Cankar – simbolizam, naturalizam,

protoekspresionizam:

- Roman “Kuća Marije pomoćnice” – simbolizam, groteska.

- Farsa “Sablazan u dolini Šentflorijanskoj” – kritika zajednice
- Drama “Kralj Betajnove” – kritika zajednice
- Crtice “Slike iz snova” - najavljuje težnje ekspresionizma.
- Esej “Bela hrizantema”

Fran Govekar “U krvi” – analogija sa našim Borom Stankovićem “Nečista krv”.

Romaneski tekst. Uvodi naturalističke tedencije.

Milan Pugelj – moderni psihološki realizam u njegovom delu.

HRVATSKA MODERNA
Dva centra su važna za formiranje hrvatske moderne – odatle dolaze hrvatski
intelektualci moderne. Tamo su nastajali časopisi:
 108

1) Beč – osniva se časopis bečke književne omladine “Mladost” 1898.

2) Prag – časopis “Hrvatska misao” 1897.

Druga 2 važna časopisa izlaze u Hrvatskoj: “Život” (1900-1901.) i “Savremenik” (1906.)

19.vek - 2 ključna momenta:

1) 1892. Matoševa prva novela “Moć savjesti” – 1. signal moderne kod Hrvata.

2) 1895. Hrvatski studenti javno spalili mađarsku zastavu (među njima bio Vladimir Vidrić).

Ključni autor moderne kod Hrvata je Anton Gustav Matoš – ključni pesnik simbolizma,
esejista, književni kritičar, moderna proza.

Vladimir Vidrić – predstavnik impresionizma kod Hrvata. 1909. izlaze njegove zbirke.

Janko Polić Kamov - pesnik, prozni pisac. Zbirke: “Psovka”, “Ištipana hartija”. Roman:
“Isušena kaljuža”.

Milan Marjanović – književni kritičar, sa kojim se Matoš često sporio. Tekst “Artizam i
realizam” je odgovor Marjanoviću.

Vladimir Nazor – pesnik moderne, ima uticaj baroka, klasične poezije.

Dinko Šimunović – prozni pisac, 1911. roman “Tuđinac” (analogija, kod nas Veljko
Milićević, roman “Bespuće”). Topos suvišnog čoveka.

Milutin Cihlar Nehajer – 1909. roman “Bijeg”.