Professional Documents
Culture Documents
Документ из Кјетија
Документ из Кјетија
89–100
УДК 272-675:271.2"2016"(06)
272-72-1:271.2-72-1"2016"(06)
DOI: 10.5937/sabornost10‑12541
Прегледни чланак
Златко Матић*
Универзитет у Београду, Православни богословски факултет, Београд
zmatic@bfspc.bg.ac.rs, zlatkomatic@yahoo.com
*
1
Представници СПЦ су епископи Иринеј бачки и Игнатије браничевски.
90|Матић, З., Документ из Кјетија (2016)
2
Раније су донета документа у: Минхену (1982), Барију (1987), Новом Валаму (1988), Бала-
ману (1993) и Равени (2007). О тим документима уп. Матић, 2013, стр. 153–179. Посебно
о Минхенском документу, у Матић, 2009. О реакцијама на Равенски документ, писали
смо у Матић, 2014.
3
Оригинални потписани документ на енглеском језику (Synodality and Primacy during
the first millennium: towards a common understanding in service to the unity of the Church),
објављен је на званичном ватиканском сајту.
4
Представници Грузијске Цркве су изразили одређене резерве, које нису утицале на
заједнички став да текст ипак треба да буде објављен.
Саборност 10 (2016) [89–100]|91
Прилог
Локална Црква
8. Једна света саборна и апостолска Црква чија је Глава Христос при-
сутна је на евхаристијском синаксису локалне Цркве под њеним еписко-
пом. Он је председавајући (proestos). На литургијском синаксису епископ
чини видљивим присуство Исуса Христа. У локалној Цркви (тј. у епархији,
дијецези), мноштво верних и клир под једним епископом сједињени су
међусобно у Христу и налазе се у заједници са Њим у сваком сегменту
црквеног живота, а посебно у служењу Евхаристије. Као што поучава Све-
ти Игњатије Антиохијски, „тамо где се појави епископ, тамо нека буде и
мноштво народа (сви верни), као што тамо где је Исус Христос, тамо је и
католичанска Црква“9. Свака локална Црква богослужи у заједници са свим
другим локалним Црквама које исповедају истиниту веру и служе исту
Евхаристију. Када презвитер председава на Евхаристији, локални епископ се
9
Св. Игњатије, Smyrn, 8.
Саборност 10 (2016) [89–100]|95
10
Св. Кипријан, Ep. 55, 24, 2; уп. такође „episcopatus unus est cuius a singulis in solidum pars
tenetur“ (De unitate, 5).
11
4. канон Првог васељенског сабора (Никеја, 325): „Епископ свакако треба да се поставља
од свих епископа провинције. Ако, пак, то буде тешко, или због хитне потребе, или због
даљине пута, нека се на сваки начин тројица /епископа/ саберу на једном месту, а одсут-
ни нека дају писмени пристанак. Тада нека се приступи рукоположењу. Потврда (kyros)
тог догађаја припада митрополиту у свакој провинцији“. Уп. такође 1. апостолски канон:
„Епископа нека хиротонишу двојица или тројица епископа“.
96|Матић, З., Документ из Кјетија (2016)
Закључак
20. Током читавог првог миленијума Црква је и на Истоку и на Запа-
ду била јединствена у очувању апостолске вере, одржавању апостолске
сукцесије епископâ, у развијању синодалних структура нераскидиво по-
везаних са приматом, и у разумевању власти као службе (diakonia) љубави.
Иако је јединство Истока и Запада повремено бивало нарушавано, епи-
скопи Истока и Запада били су свесни да припадају једној Цркви.
21. Ово заједничко наслеђе теолошких начела, канонских мера и литур
гијских пракси првог миленијума представља неопходну референтну тач-
ку и моћан извор надахнућа како за католике тако и за православне, док
улажу напор да исцеле рану њихове поделе на почетку трећег миленијума.
На основу ове заједничке баштине, обе стране морају промислити како
примат, сабор и њихов међусобни однос могу бити конципирани и врше-
ни сада али и убудуће.
18
Уп. Седми васељенски сабор (Други никејски, 787): J. D. Mansi, Sacrorum conciliorum nova
et amplissima colectio, XIII, 208D–209C.
19
Уп. Сардички сабор, канони 3 и 5.
20
Уп. Трулски сабор, 2. канон. Слично, Фотијев сабор из 861. године прихвата сардичке
каноне, као оне који признају касационо право римском епископу у случајевима који су
већ суђени у Цариграду.
21
Уп. Четврти васељенски сабор (Халкидон, 451), канони 9 и 17.
Саборност 10 (2016) [89–100]|99
Литература
Васиљевић, М. (2016). Дневник са Сабора. Лос Анђелес.
Joint International Commission for Theological Dialogue between the Ro-
man Catholic Church and the Orthodox Church, Synodality and Pri-
macy during the first millennium: towards a common understanding in
service to the unity of the Church. Преузето 30. 09. 2016. са http://www.
vatican.va/roman_curia/pontifical_councils/chrstuni/ch_orthodox_docs/
rc_pc_chrstuni_doc_20160921_sinodality‑primacy_en.html
Матић, З. (2009). Минхенски документ (1982) — еклисиолошка начела
дијалога Православне и Римокатоличке Цркве. Саборност, 3, 145–158.
Матић, З. (2013). Да истинујемо у љубави. Званични богословски дијалог
Православне и Римске Католичке Цркве. Пожаревац: Одбор за про-
свету и културу Епархије браничевске.
Матић, З. (2014). Примат у Цркви. Званични став Руске православне Цркве
и наставак православно‑католичког дијалога. Саборност, 8, 53–67.
100|
Zlatko Matić
University of Belgrade, Faculty of Orthodox Theology, Belgrade
T he author pays attention on the sixth document of the Joint Commission for
theological dialogue between the Roman Catholic Church and the Orthodox
Church. During the fourteenth plenary meeting (Chieti, Italia, September 16 to
21 2016), Commission published a document Synodality and Primacy during
the first millennium: towards a common understanding in service to the unity
of the Church, which contains some important practical and ecclesiological
points of the present ecumenical search for full communion. The supplement
brings the document translate in the Serbian language.
Key words: Synodality, Primacy, unity of the Church, comparative theol-
ogy, ecclesiology.