IWE kurs

Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

1.9. RUČNO ELEKTROLUČNO ZAVARIVANJE

Ciljevi: Razumevanje osnova ručnog elektrolučnog zavarivanja obloženom elektrodom,

uključujući opremu, primene, parametre, probleme i bezbednost

Očekivani ishodi:
1) Razumevanje principa ručnog elektrolučnog zavarivanja obloženom elektrodom, uključujući
specijalne tehnike zavarivanja, metode uspostavljanja električnog luka i njihove primene
2) Izbor odgovarajuće vrste struje, polarnosti i obložene elektrode zavisno od primene
3) Razumevanje opsega primene postupka, pripreme žleba i mogućnost definisanja
potencijalnih problema i načina za njihovo prevazilaženje
4) Mogućnost izbora odgovarajućih parametara zavarivanja za konkretnu praktičnu primenu
5) Definisanje potencijalnih opasnosti i metoda za bezbedan i siguran rad i rukovanje
opremom i materijalima
6) Razumevanje svrhe i funkcija svake komponente opreme i pribora
7) Razumevanje tahteva i uslova za načina skladištenja i rukovanja različitim tipovima
obloženih elektroda
8) Interpretacija odgovarajućih standarda
9) Razumevanje uticaja obloge elektrode na način prenosa dodatnog materijala kroz električni
luk i na karakteristike metala šava
10) Interpretacija različitih podešavanja, funkcija i opcija na različitim izvorima struje za ručno
elektrolučno zavarivanje i razumevanje uticaja podešavanja na proces zavarivanja

1
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

1.9. RUČNO ELEKTROLUČNO ZAVARIVANJE

Ručno elektrolučno zavarivanje obloženom elektrodom je postupak spajanja metala topljenjem

obložene elektrode i dela osnovnog metala u električnom luku koji se uspostavlja i održava
između radnog komada (osnovnog metala) i elektrode. Jezgro obložene elektrode, metalna žica,
je deo strujnog kola koji provodi struju, a istovremeno služi kao dodatni materijal. Metalno
jezgro je obloženo, osim na slobodnom kraju (obično oko 1,5 cm) koji služi da ga uhvati držač
elektrode. To je obično metalna klema koja je sa spoljne strane izolovana radi sigurnosti samog
zavarivača. Držač elektrode i radni komad su kablovima povezani sa izvorom struje, slika 1a.

a)

b)
Slika 1. Ručno elektrolučno zavarivanje obloženom elektrodom, a) šematski prikaz; b) uvećana zona
zavarivanja

Topljenjem jezgra elektrode obezbeđuje se dodatni materijal za popunu žleba, a topljenjem,

sagorevanjem i isparavanjem obloge obezbeđuje se zaštita metalne kupke od okolnih gasova i
vazduha. Istopljeni sastojci obloge se mešaju sa rastopljenim metalom, pre nego što isplivaju na
2
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

površinu jer imaju manju gustinu od metalne kupke, i očvršćavaju u obliku troske, slika 1b.
Troska štiti metal šava od uticaja okoline i usporava njegovo hlađenje, a posle zavarivanja se
uklanja specijalnim čekićem, slika 2.

Slika 2. Izgled čekića i šava bez troske (levi svetli deo) i pod troskom (desni taman deo)

1.9.1. PREDNOSTI I MANE E POSTUPKA ZAVARIVANJA

Ručno elektrolučno zavarivanje obloženom elektrodom je bio dominantan postupak zavarivanja

sve do početka osamdesetih godina prošlog veka. Oprema za zavarivanje E postupkom je
relativno jednostavna, pokretljiva, i jeftinija u odnosu na druge elektrolučne postupke. Mogu se
zavarivati skoro svi materijali, u svim položajima zavarivanja. Ista oprema za zavarivanje se
koristi za materijale različitih debljina, uz promenu parametara zavarivanja (U, I, V z) i prečnika
elektrode. Zavarivanje E postupkom nije osetljivo na vetar i promaju kao postupci sa gasnom
zaštitom, pa se može izvoditi u različitim vremenskim uslovima, uz zaštitu odgovarajućim
tendama u slučaju kiše i snega. Ne preporučuje se zavarivanje na temperaturama ispod -18°C,
mada je i to moguće uz predgrevanje osnovnog materijala do 20 °C. Takođe je pogodan za rad na
terenu, naročito gde nema izvora električne energije, uz primenu agregata.
I pored nabrojanih prednosti, u novije vreme se sve više koriste drugi elektrolučni postupci, i to
iz sledećih razloga:
- niska je produktivnost postupka, s obzirom na dužinu elektrode (250-450 mm), što
zahteva čestu zamenu elektroda i smanjuje prosečnu brzinu zavarivanja. Nikada se ne
može iskoristiti cela elektroda, jer se baca deo koji ostaje u držaču (8-10%),
- veliki broj prekida i uspostavljanja luka povećava mogućnost grešaka u zavarenom spoju,
- brzina topljenja elektrode zavisi od jačine struje; pri prevelikim jačinama struje dolazi do
pregrevanja i odvajanja obloge elektrode,
- za zavarivanje E postupkom neophodna je dugotrajna i složena obuka zavarivača, jer
kvalitet šava direktno zavisi od njegove sposobnosti,
- pri zavarivanju se oslobađa velika količina dima i štetnih gasova, pa je u zatvorenom
prostoru neophodna ventilacija.
Ručno elektrolučno zavarivanje obloženom elektrodom može da se primenjuje za spajanje
velikog broja materijala, kao što su ugljenični, niskolegirani i visokolegirani čelici, livena gvožđa,
bakar, nikl, aluminijum i njihove legure (neki od ovih metala zahtevaju prethodnu i naknadnu

3
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

termičku obradu). Takođe je moguće spajanje materijala različitih po hemijskom sastavu. Ovaj
postupak se ne primenjuje na materijale kod kojih je zaštita gasnim produktima obloge
nedovoljna, kao što su reaktivni metali (Ti, Zr).
Ograničenja u primeni po pitanju debljine su pre ekonomskog i praktičnog značaja, nego što su
vezana za sam proces zavarivanja obloženom elektrodom. Kao donja granica može da se postavi
debljina od 2 mm, jer se kod manjih debljina javljaju prokapljine, što može da se spreči
specijalnim tehnikama rada, npr. korišćenjem podloški. Gornja granica debljine je oko 40 mm,
jer se preko te debljine po pravilu ne isplati primena ovog postupka. Međutim, u slučaju
nepravilne geometrije radnog komada koja znatno otežava primenu automatskih postupaka
zavarivanja, zabeležene su primene E postupka i za debljine do 250 mm.

1.9.2 DODATNI MATERIJAL ZA RUČNO ELEKTROLUČNO ZAVARIVANJE – OBLOŽENA

ELEKTRODA

Obložene elektrode se sastoje iz metalnog jezgra cilindričnog oblika i obloge čiji hemijski sastav
zavisi od traženih osobina metala šava. Metalno jezgro elektrode je hladno vučena žica prečnika
2-6 mm, dužine 250-450 mm. Čelično jezgro elektrode se izrađuje od ugljeničnog, legiranog i
visokolegiranog čelika, u zavisnosti od hemijskog sastava materijala koji se zavaruje. Jezgro
elektrode takođe može biti od aluminijuma, bakra i njihovih legura. Na metalno jezgro se
presuje i lepi obloga, koja predstavlja mešavinu različitih komponenti povezanih vodenim
staklom ili visokopolimernim lepkom. Skica obložene elektrode data je na slici 3. Treba znati da
se pod prečnikom elektrode podrazumeva prečnik metalnog jezgra, a ne prečnik obloge.

Slika 3. Obložena elektroda: 1-metalno jezgro; 2-obloga

U zavisnosti od odnosa prečnika elektrode i prečnika obloge, elektrode mogu biti:

tankoobložene (D/d˂1.2), srednjeobložene (1.2˂D/d˂1.4) i debeloobložene (D/d>1.4).
Osnovne uloge obloge elektrode su:
1. Obrazovanje troske. U oblogu elektrode se dodaju materije koje posle topljenja
obrazuju trosku na površini metalne kupke. Troska štiti rastopljeni metal od štetnog
uticaja kiseonika, vodonika i azota iz vazduha, i usporava hlađenje metala šava, što
omogućava izdvajanje štetnih jedinjenja iz rastopa. U tu svrhu, u oblogu elektrode se
dodaju: ruda mangana, hematit, granit, rutil, kvarc, itd. Posle zavarivanja troska se
uklanja specijalnim čekićem i čeličnom četkom, i može se uklanjati lakše ili teže, u
zavisnosti od vrste obloge.

4
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

2. Dezoksidacija. Da bi se obavila dezoksidacija metala šava, oblozi se dodaju elementi sa

velikim afinitetom prema kiseoniku, kao što su Ti, Al, Si, Mn, koji formiraju okside koji se
lako uklanjaju iz metala šava i prelaze u trosku. Formirana troska takođe štiti očvrsli ali
još vruć metal šava od dalje oksidacije.
3. Stabilizacija i jonizacija luka. Stabilizacija i jonizacija električnog luka se postiže
dodavanjem soli Na, Ca, K u oblogu, koje stvaraju gasove sa velikom sposobnošću
jonizacije, pa se povećava sposobnost vazduha da provodi struju, što posebno olakšava
zavarivanje naizmeničnom strujom. Takođe se u ovu svrhu koriste i magnezijum, titan i
cirkonijum. Bez ovih jedinjenja električni luk bi bio nestabilan, teže bi se uspostavljao i
dolazilo bi do većeg rasprskavanja.
4. Prečišćavanje metala šava. Prečišćavanje nečistoća metala šava se ostvaruje
dodavanjem različitih elemenata. Za uklanjanje vodonika iz metala šava dodaje se CaF2,
za uklanjanje fosfora i sumpora dodaju se CaO, MnO, SiO2 i dr. Prečišćavanje (rafinacija)
se odvija prema sledećim hemijskim reakcijama:
FeS + CaO → FeO + CaS (troska) (1)
FeO+SiO2→FeO∙SiO2 (troska) (2)
FeO+TiO2→FeO∙TiO2 (troska) (3)
Iz navedenih jednačina se vidi da se štetno jedinjenje FeS iz metala šava prvo prevodi u
FeO, a zatim ovaj štetan oksid prelazi u trosku. Ako u oblozi nema dovoljno SiO 2 i TiO2,
nastaje reakcija:
FeO+C→Fe+CO, (4)
koja dovodi do poroznosti (CO zarobljen u šavu) i pada čvrstoće, zbog smanjenja sadržaja
ugljenika. Kada se u metal šava preko obloge uvede dezoksidator (fero-mangan, fero-
silicijum, fero-titan) ne nastaje reakcija sa ugljenikom, već sa Mn, Si, Ti, čiji oksidi prelaze
u trosku jer metal rastvara sopstvene okside, a strane (MnO, SiO2) izbacuje (kao lakše od
Fe) na površinu zavara.
5. Legiranje metala šava. Legiranje metala šava je potrebno da bi se nadoknadio sagoreli
udeo pojedinih elemenata i za poboljšanje mehaničkih svojstva metala šava, pa se
najčešće dodaju Mn, Si i Ni. Legiranje je moguće preko jezgra elektrode ili obloge
elektrode. Legiranje obloge sa Mn, Cr, Mo, omogućuje da se jezgro elektrode izrađuje od
jeftinijih niskougljeničnih čelika, a da se sastav obloge podešava prema osnovnom
materijalu. Zahvaljujući tome, moguće je izraditi elektrode različitih namena od iste žice.
Kada je moguće da se izradi žica istog hemijskog sastava kao osnovni materijal, nije
potrebno legiranje preko obloge. To su elektrode za zavarivanje čelika otpornih na
koroziju i obojenih metala.
6. Zaštita zone zavarivanja. Da bi se zaštitio luk i rastop od prodora kiseonika i azota iz
vazduha, u oblogu elektrode se dodaju materije koje pri topljenju obloge isparavaju,
obrazujući gasnu zaštitu oko zone zavarivanja. Obloga se topi u luku zajedno sa jezgrom i
stvara gas CO2 koji potiskuje O2 i N2 iz zone zavarivanja. Zaštitni gas CO2 stvara se
dvojako: razlaganjem karbonata (CaCO3, MgCO3) iz obloge i sagorevanjem celuloze iz

5
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

obloge. Do razlaganja karbonata dolazi na visokim temperaturama (oko 850 °C) prema
reakciji:
CaCO3 →CaO+CO2 (5)
MgCO3→MgO+CO2 (6)

Pored navedenih, uloga obloge elektrode je i da obezbedi potrebnu dubinu uvarivanja u

osnovnom metalu. Dubina uvarivanja između ostalog zavisi i od komponenata u oblozi koje
sagorevanjem stvaraju dovoljnu količinu vrelih gasova, poput karbonata i celuloze.
Obloga elektrode apsorbuje vlagu iz vazduha, čime unosi vodonik u metal šava što dovodi do
pojave prslina i smanjenja žilavosti. Suvim elektrodama je potrebno od 30 min do 4 sata da upiju
dovoljno vlage (a time i vodonika) koja će nepovoljno uticati na kvalitet šava. Iz ovih razloga,
elektrode moraju da se čuvaju u komorama za sušenje od otvaranja originalnog pakovanja, pa
neposredno do upotrebe. Svaki proizvođač elektroda preporučuje minimalno vreme sušenja,
kao i maksimalno vreme od otvaranja pakovanja do upotrebe. Pri zavarivanju vlažnim ele-
ktrodama čuju se male eksplozije i pucketanja, a sa površine može da se primeti isparavanje
vlage. Mokre elektrode se ne upotrebljavaju. Obložene elektrode vremenom stare, što može da
se primeti po malim belim kristalima na oblozi. Ovo je rezultat hemijskih reakcija sastojaka iz
obloge. Ovakve elektrode ne smeju da se koriste. Konačno, treba voditi računa da se koriste
samo elektrode bez mehaničkog oštećenja ili zamašćenih obloga.
Jezgro elektrode treba da ima istu ili nešto višu zateznu čvrstoću od osnovnog materijala i sličan
hemijski sastav. Najbolja elektroda je ona koja formira metal šava za najkraće vreme. Obično se
veći prečnik elektrode koristi za deblje materijale i za horizontalne položaje zavarivanja, zbog
velike brzine topljenja. U ostalim položajima zavarivanja, bolje je koristiti elektrode manjeg
prečnika zbog manjeg metalnog kupatila i rezultujućih gravitacionih sila.

1.9.2.1. Podela elektroda prema vrsti obloge

Elektrode se prema hemijskom sastavu obloge dele na: kisele, kiselo-rutilne, bazične, celulozne,
oksidne, rutilne i druge.
Kisele elektrode (A) sadrže veću količinu oksida železa (Fe3O2, Fe2O3), mangana i silicijuma (SiO2)
kao dezoksidatore. Proizvode se kao srednje i debeloobložene. Odlikuju se velikom brzinom
topljenja i pogodnošću za zavarivanje u svim položajima, jednosmernom i naizmeničnom
strujom. Troska kiselih elektroda sadrži dosta kiseonika, veoma je porozna i može da bude kisela
ili neutralna. Zavari su glatki i sjajni, sa troskom koja sporo očvršćava i lako se uklanja. Metal
šava ima nižu zateznu čvrstoću i napon tečenja od metala šava nastalog zavarivanjem rutilnom
ili bazičnom elektrodom, dok mu je ukupno izduženje veće. Ove elektrode upotrebljavaju se
samo za zavarivanje niskougljeničnih čelika dobre zavarljivosti, a u drugim slučajevima mogu
nastati tople prsline. Mada su se ranije češće koristile, u današnje vreme su malo zastupljene.
Pre zavarivanja treba ih sušiti na temperaturama 80-120°C u toku 2 h.
Bazične elektrode (B) sadrže u oblozi veću količinu baznih karbonata kalcijuma i magnezijuma
(CaCO3, MgCO3), kao i fluorit (CaF2). Proizvode se isključivo kao debeloobložene. Troska reaguje

6
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

bazno, pa je sadržaj sumpora, kiseonika i vodonika u metalu šava veoma nizak. Čvrstoća i
žilavost metala šava dobijenog ovim elektrodama je najveća od svih tipova elektroda, a
otpornost na tople prsline je takođe visoka. Bazične elektrode proizvode trosku koja ima nižu
tačku topljenja od rutilnih i kiselih elektroda, pa je mogućnost nastanka uključaka troske
neznatna, čak i ako se troska ne ukloni potpuno između prolaza. Tope se znatno sporije i ne
smeju se opteretiti visokom strujom. Namenjene su za zavarivanje u svim položajima, po pravilu
jednosmernom strujom indirektne polarnosti, zbog prisustva CaF2 u oblozi. Preporučuje se da
dužina luka bude jednaka polovini prečnika elektrode. Upotrebljavaju se u krutim
konstrukcijama izrađenim od ugljeničnih i niskolegiranih čelika, normalnog i povećanog sadržaja
ugljenika. Zbog veoma visoke temperature pri njihovoj proizvodnji (iznad 500 °C), sadržaj vlage u
bazičnim elektrodama pri isporuci je veoma nizak, a time i sadržaj vodonika u metalu šava, što
umanjuje opasnost od nastanka hladnih prslina. Smanjenje sadržaja vodonika u metalu šava se
odvija prema sledećoj hemijskoj reakciji:
CaF  H O  CaO  2 HF
2 2
(3.7)
pri čemu CaO odlazi u trosku, a fluorovodonik (HF) u spoljnu atmosferu.
Pre upotrebe, bazične elektrode se suše u peći na temperaturama 250-350°C - 2,5 h, a zatim se
hlade i čuvaju do upotrebe na 1000C, pošto su veoma higroskopne. Nedostatak bazičnih
elektroda je donekle hrapava i gruba površina zavara, generalno konveksnog oblika.
Celulozne elektrode (C) sadrže veću količinu celuloznih komponenti, poput zapaljivih organskih
materija (strugotina, drveno brašno). U toku zavarivanja se izdvaja veća količina gasova što
dovodi do obrazovanja tankog sloja troske koja se lako odvaja. Odlikuju se velikom dubinom
uvarivanja koja je do 70% veća nego pri zavarivanju drugim elektrodama. Brzina očvršćavanja
troske je 2-5 puta veća od elektrode sa bazičnom oblogom, pa su posebno pogodne za prinudne
položaje zavarivanja. Glavna mana im je velika količina zaostalog vodonika, pa ne odgovaraju
čelicima povišene čvrstoće. Pogodne su za zavarivanje cevi većeg prečnika (naftovodi i gasovodi)
i za radove u prinudnim položajima (vertikalnom, horizontalno-vertikalnom i nadglavnom). Zbog
velike količine oslobođenog ugljen-dioksida potrebno je provetravanje zatvorenih radnih
prostorija. Može se zavarivati jednosmernom i naizmeničnom strujom, sa nešto većim naponom
praznog hoda, pri čemu se postiže duboko uvarivanje i lep površinski izgled šava, ali su
mehaničke osobine šava relativno niske. Ne treba ih sušiti.
Oksidne elektrode (O) sadrže veću količinu oksida gvožđa (Fe3O2, Fe2O3), kao i oksida mangana i
silicijuma. Izrađuju se pretežno kao debeloobložene. Odlika im je što stvaraju metalnu kupku
velike tečljivosti i što snižavaju sadržaj ugljenika u metalu šava. Koristi se za polaganje tankih
slojeva u ugaonim spojevima. Mehaničke karakteristike ovih šavova su veoma niske što
ograničava njihovu primenu. Najčešće se upotrebljavaju za zavarivanje niskougljeničnih čelika u
slučaju kada su manje bitne mehaničke osobine šavova, već samo njihov estetski izgled. Troska
ovih elektroda je snažan oksidacioni medijum, što dovodi do sagorevanja legirajućih elemenata,
odnosno do smanjenja sadržaja ugljenika i mangana u metalu šava. Šav je lepog izgleda, a troska
se lako odstranjuje. Troska oksidnih elektroda veoma je porozna. Retko se proizvode i uglavnom
se mogu naći na stranom tržištu.

7
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

Rutilne elektrode (R) sadrže veću količinu rutila, tj. titan-oksida (TiO2, 25-45%) i drugih minerala,
gline i male količine celuloze i vodenog stakla kao vezivnog sredstva. Korišćenjem ovih elektroda
luk se lako uspostavlja. Veoma su jednostavne za upotrebu, zavari su čisti i lepog izgleda, a
troska se lako uklanja. Rutilne elektrode se koriste pri zavarivanju kako jednosmernom (JSDP),
tako i naizmeničnom strujom, ali samo kad se spajaju dobro zavarljivi čelici, jer u drugim
slučajevima mogu nastati prsline. Naime, zbog velike količine zaostalog vodonika u metalu šava i
mogućnosti nastanka prslina, ne primenjuju se za zavarivanje čelika povišene čvrstoće (zatezna
čvrstoća maksimalno do 300 MPa) i delova velike debljine (s>25 mm). Sušenjem (80-120°C) se
smanjuje količina vodonika, ali se ipak zadržava određena količina tzv. konstitucione vlage, koja
održava kompaktnost obloge. Ako se elektroda presuši, može doći do krunjenja obloge i
ogoljavanja jezgra elektrode. Proizvode se u dve grupe, kao debelo i srednjeobložene.
Debeloobložene imaju manji udeo celuloznih komponenti (do 5%) i nešto deblju oblogu, pa je
veća količina troske. Ove elektrode su prvenstveno namenjene za horizontalni položaj
zavarivanja, površina zavara je glatka, lepog izgleda i ravnomerna, a rasprskavanje je minimalno.
Srednjeobložene rutilne elektrode imaju nešto tanju oblogu, koja dovodi do bržeg očvršćavanja
troske, i sadrže do 15% celuloznih materija. Ove elektrode se koriste za horizontalni, vertikalni i
nadglavni položaj zavarivanja. Dubina uvarivanja je veća (zbog veće količine celuloze), a količina
troske je manja.
U novije vreme, u oblogu elektroda se dodaje železni prah, što povećava produktivnost rada i
poboljšava mehaničke osobine čistog metala šava. Ovaj tip obloge je u nekim granama
industrije, npr. brodogradnji, postao najviše korišćen, zamenjujući ostale.
Drugi tipovi obloge (S) podrazumevaju visokoproduktivne elektrode i elektrode za duboko
uvarivanje. Visokoproduktivne elektrode (C, R ,B) sadrže železni prah u oblozi (najčešće u količini
30-50%) koji se pri zavarivanju topi i kao teži od troske prelazi u metal šava (efekat sličan
primeni elektrode većeg prečnika). Istovremeno, sa povećanjem koeficijenta topljenja, ove
obloge omogućavaju povećanje jačine struje, a time i produktivnosti. Elektrode za duboko
uvarivanje (C, R) su debeloobložene, sadrže veću količinu celuloznih jedinjenja, odlikuju se
velikom penetracijom i pri zavarivanju strujom normalne jačine. Koriste se za zavarivanje u
horizontalnom položaju.
Danas se uglavnom koriste rutilne, bazične i celulozne elektrode, a svaka od njih može biti
modifikovana dodavanjem železnog praha u oblogu.
Na slici 4. su prikazani hemijski sastavi različitih obloga, kao i način prenosa dodatnog materijala
u luku u zavisnosti od vrste obloge.

8
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

Celulozni tip Kiseli tip Rutilni tip Bazni tip

Celuloza 40 Magnetit (Fe3O4) 50 Rutil (TiO2) 45 Ca fluorid (CaF2) 40
Rutil (TiO2) 20 Kvarc (SiO2) 20 Magnetit (Fe3O4) 10 Kalcit (CaCO3) 20
Kvarc (SiO2) 25 Kalcit (CaCO3) 10 Kvarc (SiO2) 20 Kvarc (SiO2) 25
Fe-Mn 15 Fe-Mn 20 Kalcit (CaCO3) 10 Fe-Mn 15
Fe-Mn 15
Dugo vreme Srednje vreme Dugo vreme
Skoro bez troske
očvršćavanja troske očvršćavanja troske očvršćavanja troske
Srednja veličina kapi Sitne kapljice u mlazu Srednje do sitne kapi Srednje do krupne kapi

Slika 4. Prenos dodatnog materijala u zavisnosti od vrste obloge

1.9.2.2. Proizvodnja, čuvanje i sušenje elektroda

Proizvodnja obloženih elektroda je jedan od najsloženijih poslova u industriji zavarivanja. Na
jezgro žice presuju se i nanose obloge, čiji se sastavi ne definišu standardima, već su tajna
proizvođača, i navode se samo mehaničke karakteristike čistog metala šava. Prva faza
proizvodnje obloženih elektroda predstavlja izvlačenje metalnih žica na željeni prečnik, koje se
zatim seku na željenu dužinu. Paralelno sa tim, pravi se suva mešavina od sastojaka obloge (rutil,
celuloza, kvarc, fero-mangan i dr.), kojoj se zatim dodaju aditivi da ih međusobno povežu i
omoguće čvrsto prijanjanje na žicu, poput vodenog stakla ili visokopolimernog lepka. Dobijena
masa je u obliku viskozne paste koja se pod pritiskom u presama (ekstruderima) nanosi na
metalnu žicu, slika 5, pri čemu se može varirati debljina nanetog sloja. Na izlazu iz ekstrudera se
kontroliše prečnik i ekscentričnost elektrode, pri čemu se odbacuju loše i recikliraju se.
Elektrode od 360 mm se izvlače iz ovih mašina brzinama do 1200 kom/min. Dalje se rotirajućom
četkicom skida obloga sa kraja koji je namenjen za držač elektrode, obrađuje se vrh radi lakšeg
uspostavljanja luka i ostavljaju se neko vreme da se suše na vazduhu, a zatim se šalju u peć na
sušenje. Peć treba da ima postupni rast temperature tako da se ,,zelene elektrode" prvo šalju u
niskotemperaturnu zonu peći, a zatim se njihova temperatura postepeno povećava dok
prethodno određen sadržaj vode ne ostane u suvoj oblozi. Elektrode nisu nikada potpuno suve,
a mnoge od njih ne rade pravilno ako se potpuno osuše, pa proizvođači često kontrolišu sadržaj
vode kao deo njihovog sastava. Na drugoj strani, niskovodonične elektrode moraju da imati
obloge koje su suve koliko god je to moguće radi izbegavanja vodonične krtosti. Prema tome,
korisnik mora da se pridržava uputstva proizvodača kad koristi peć za držanje elektroda ili ih
ponovo suši. Tako osušene elektrode se pakuju u plastične vreće, pa u kartonske kutije i
isporučuju se kupcu.

9
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

Slika 5. Nanošenje obloge na metalnu žicu u ekstruderu

Proizvođač je obavezan da elektrode tako pakuje da sa zaštićene od atmosferskog uticaja. Na

svakom paketu moraju biti označeni podaci o vrsti, dimenzijama i broju šarže, kao i znak
proizvođača. Ovi paketi se moraju uskladištiti tako da su zaštićeni od atmosfeskog uticaja,
posobno vlage, a takođe mora da budei osigurano da ne dođe do oštećenja obloge i zamene
pojedinih vrsta elektrode. Elektrode koje su dobro zatvorene u pakete ili u zalemljene limene
kutije (sprečeno pristustvo vazduha) ne treba naknadilo sušiti. Ostale elektrode pre upotrebe
treba sušiti, naročito ako se zahteva povišen kvalitet zavarenih spojeva. To se posebno odnosi
na bazične elektrode koje su veoma higroskopne. Već nakon 4 sata neke vrste bazičnih
elektroda u otvorenoj kutijii se mogu smatrati vlažnim i treba ih naknadno sušiti.
Sušenje elektroda se obavlja u posebnim pećima za sušenje sa mogućnošću regulacije
temperature. Sem toga svaki zavarivač bi morao na radnom mestu da ima posebnu priručnu
peć/sušionik za održavanje temperature, najčešće izmedju 60-900C, kako bi se sprečilo vlaženje
elektroda za vreme rada. Temperatura i vreme sušenja zavisi od vrste elektrode.
Rutilne i kisele elektrode po pravilu ne treba sušiti, sem u slučajevima primetnih znakova
vlažnosti. Tada ih treba sušiti na temperaturi 1200C u trajanju 2 časa.
Bazične elektode i pored dobrog skladištenja treba u većini slučajeva sušiti, a naročito ako se
zavaruju mikrolegirani čelici ili debeli limovi neumirenog čelika. Ove elektrode se suše po pravilu
na temperaturi 300 do 3500C u trajanju od najmanje 2 časa. Na temperaturi od 3500C elektrode
mogu da se drže najduže 10 časova, jer bi inače došlo do oksidacije obloge. Elektrode sa
bazičnom oblogom za zavarivanje čelika napona tečenja manjeg od 360 MPa mogu da se suše i
na temparaturi od 2500C. Ovako osušene elektrode mogu da se pre upotrebe ohlade do
temperature 150 do 2000C i odlaže u peć za jednodnevnu upotrebu ili ručne sušionike.
Elektrode za visokolegirane čelike treba sušiti na temperaturi između 200 i 2500C u trajanju 3
časa. Preporučuje se postepeno zagrevanja i hlađenje.
Sušenje elektrode rutilnog tipa, u nedostatku drugog načina, može da se obavi i neposredno pre
zavarivanja uključivanjem elektrode u kratak spoj.

10
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

1.9.2.3. Preporuke za izbor obloženih elektroda

Odgovor na pitanje koja je elektroda najbolja ne može se dati bez uzimanja u obzir niza faktora,
poput vrste i debljine osnovnog materijala, traženih osobina zavarenog spoja, uređaja za
zavarivanje, položaja zavarivanja, tipa spoja i dr. U principu, u obzir dolaze rutilne i bazične,
ređe celulozne kada je u pitanju zavarivanje konstrukcionih ugljeničnih i niskolegiranih čelika, i
nisko ili visokolegirane elektrode kada je reč o čelicima otpornim na puzanje, niske temperature
i koroziju. Jezgra elektroda namenjenih za ugljenične i niskolegirane čelike izrađuju se od
niskougljeničnih čelika (max. 0.1% C) visokog kvaliteta, a legirajući elementi se po potrebi uvode
preko obloge. Suprotno tome, visokolegirane elektrode imaju jezgro od legiranih čelika, ali i
legirajuće elemente u oblozi koja je pretežno bazična, mada za neke prinudne položaje može biti
i rutilna.
Treba napomenuti da postoje i specijalne elektrode za zavarivanje livenog gvožđa i neželeznih
metala, kao i za tvrdo navarivanje. U tabeli 1 je dat pregled nekih faktora koje treba uzeti u obzir
pri izboru obloge elektrode.

Tabela 1. Faktori koji utiču na izbor obloge elektrode

rutilna kisela bazna
faktor
elektroda elektroda elektroda
stabilnost luka ** *
izgled zavara * **
uspostavljanje luka ** *
čvrstoća metala šava **
različiti položaji zavarivanja * **
rizik od pojave uključaka
**
troske
otpornost na koroziju * *
formiranje dima ** *
uklanjanje troske * **
prisustvo H2 u metalu šava **
* - dobro ** - odlično

1.9.3. VRSTE STRUJE ZA ZAVARIVANJE

Za E postupak zavarivanja se koriste obe vrste struje, jednosmerna i naizmenična, pri čemu izbor
prvenstveno zavisi od vrste obloge i obično je preporučen od strane proizvođača elektrode.
Jednosmerna struja obezbeđuje stabilniji luk i bolji prenos dodatnog materijala od naizmenične
struje, kod koje se luk pali i gasi 100 puta u sekundi, odnosno, svaki put kada struja i napon
promene polarnost. Jednosmerna struja obezbeđuje dobar efekat kvašenja istopljenog metala
šava i ravnomernu veličinu kapi pri malim vrednostima jačina struje. Zato je dobro koristiti je
kod malih debljina materijala i kod vertikalnog i nadglavnog položaja zavarivanja zbog kraćeg
luka. Međutim, često se zbog skretanja luka mora preći na naizmeničnu struju. Većina elektroda
koje su predviđene za rad sa obe vrste struje, bolje rade sa jednosmernom strujom.
Jednosmerna struja koja se koristi kod E postupka može biti direktne i indirektne polarnosti. Kod

11
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

jednosmerne struje direktne polarnosti (JSDP), elektroda je na (–) polu, slika 6a i dobija se manje
uvarivanje i manja brzina topljenja elektrode. Kod jednosmerne struje indirektne polarnosti
(JSIP), elektroda je na (+) polu, slika 6b. Ova polarnost se koristi za zavarivanje Al, Be, Cu i Mg
zbog efekta površinskog čišćenja. Dubina uvarivanja i brzina topljenja elektrode su veći nego kod
jednosmerne struje direktne polarnosti. Na slici 7 prikazan je uticaj vrste struje na dubinu
uvarivanja kod E postupka.

Slika 6. Šema polarnosti jednosmerne struje kod E postupka: (a) direktne; (b) indirektne

Za kisele, rutilne i oksidne obloge najčešće se koriste naizmenična ili jednosmerna struja
direktne polarnosti, dok se kod bazičnih, po pravilu, koristi jednosmerna struja indirektne
polarnosti, zbog velikog potencijala jonizacije CaF2 koji je prisutan u oblozi ovih elektroda. Na
slici 8 je prikazan električni luk i procesi disocijacije u njemu u slučaju zavarivanja bazičnom
elektrodom i primenom JSIP (preporučeno) i JSDP.
Pogrešan izbor vrste i polariteta struje dovodi do grešaka tipa poroznosti, nestabilnog
električnog luka i većeg razbrizgavanja dodatnog metala tokom zavarivanja.
Jedina prednost korišćenja naizmenične struje u odnosu na jednosmernu je u nižoj ceni opreme
i u sprečavanju skretanja luka.

Slika 7. Uticaj vrste struje na dubinu uvarivanja kod E postupka

12
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

Slika 8. Električni luk JSIP i JSDP sa primenom bazične elektrode

Oblik šava, odnosno širina i dubina uvarivanja, su glavni pokazatelji kvalitetnog šava. Na njih
najviše utiču jačina struje, napon luka i brzina zavarivanja, vrsta polarnosti, ali i prečnik
elektrode, ugao nagiba elektrode i slično. Uticaj jačine struje i napona na oblik šava prikazan je
na slici 9.
Jačina struje je parametar koji ima najveći uticaj na dubinu uvarivanja. Pri povećanju jačine
struje nadvišenje i dubina uvarivanja se povećavaju, dok je širina šava praktično nepromenjena.
Suviše velika jačina struja daje grubozrnu strukturu metala šava i povećava sagorevanje
legirajućih elemenata, a nedovoljna jačina struja malu dubinu uvarivanja i slabu vezu šava i
osnovnog metala. U oba slučaju česta je pojava troske u očvrslom metalu šava, kao posledica
turbulencije rastopa i njenog povlačenja u dubinu kod suviše jake struje, odnosno lepljenja za
stranice žleba kod suviše slabe struje.
Napon luka utiče na oblik i širinu šava. Veliki napon daje širok šav sa rizikom pojave zajeda, dok
premali napon daje ispupčen i uzan šav.
Brzina zavarivanja takođe utiče na dubinu uvarivanja. Povećanje brzine zavarivanja smanjuje
uvarivanje i daje uži šav. Smanjenje brzine zavarivanja povećava uvarivanje i daje širi šav.
Pri konstantnoj jačini struje, povećanje prečnika elektrode smanjuje gustinu struje, pa se dobija
manja dubina uvarivanja.

13
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

Slika 9. Uticaj jačine struje i napona na oblik šava

1.9.4. IZVORI STRUJE I OPREMA ZA ZAVARIVANJE

Električna struja iz mreže nije pogodna za E postupak zavarivanja, koji zahteva napone od 15-50
V, i jačine struje od 30-600 A. Prema tome, struji iz mreže se mora sniziti napon preko
transformatora, ako je potrebna naizmenična struja, ili je pretvoriti u jednosmernu struju preko
ispravljača, pretvarača ili invertora. Jačina struje se podešava na izvoru struje. U oba slučaja,
koristi se izvor sa strmopadajućom statičkom karakteristikom, koja obezbeđuje malu promenu
jačine struje pri slučajnoj promeni dužine luka, koja je neminovna kod ručnog zavarivanja. Na
slici 10 je pokazano kako se menja jačina struje (Ir1 i Ir2) i napon (Ur1 i Ur2) pri povećanju dužine
luka (l1 na l2). Kao što se vidi, promena napona je značajna, dok je promena jačine struje mala.
Kako promena napona ne utiče bitno na ostale parametre zavarivanja, strmopadajućom
karakteristikom je obezbeđeno dovoljno kvalitetno zavarivanje, jer se parametri procesa, koji
najviše zavise od jačine struje, održavaju u uskim granicama.

Slika 10. Promena radne tačke kod strmopadajuće statičke karakteristike

Struja kratkog spoja sme biti najviše 60% veća od radne vrednosti, jer bi više vrednosti dovele do
rasprskavanja. Izvori struje za ručno elektrolučno zavarivanje ne moraju imati visoku vrednost

14
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

intermitencije, odnosno radnog ciklusa, poput mehanizovanih postupaka, tako da je prosečna

vrednost oko 35-50%.
Uređaj za E postupak zavarivanjase sastoji od izvora struje, dovodnih i odvodnih kablova, držača
elektrode i stezaljke za masu, slika 11, a u dodatnu opremu spadaju: zaštitna odeća, maska
zavarivača i njegov ručni alat.

Slika 11. Šema uređaja za E postupak zavarivanja

Držač elektrode je s jedne strane provodnik koji obezbeđuje provođenje struje od izvora do
elektrode, a s druge strane izolator, koji obezbeđuje siguran rad zavarivača jer odvaja i izoluje
njegovu ruku od struje. Čeljusti držača, koje su u direktnom kontaktu sa elektrodom, moraju da
budu u dobrom stanju i ne smeju da prave veći otpor struji da se ne bi pregrevale. Njihovo
zagrevanje ne samo da je neugodno i opasno za zavarivača, već i povećava pad napona
električnog luka, što takođe loše utiče na kvalitet spoja. Držač mora da bude jednostavan za
upotrebu, male mase, ali istovremeno dovoljno robustan da izdrži teške uslove rada.
Zavarivački kablovi spajaju izvor struje sa radnim komadom i sa elektrodom. Provodnik koji
spaja izvor struje sa radnim komadom mora da ima čvrstu vezu (uzemljenje) preko opruge (kod
manjih jačina struje) ili preko zavrtnja (jače struje). Kablovi moraju da budu što savitljiviji,
posebno onaj koji povezuje držač elektrode sa izvorom struje, kao i da imaju odgovarajući
poprečni presek. Osim toga, kablovi treba da budu otporni na habanje i abraziju. Ove zahteve,
što se tiče omotača kablova, ispunjavaju posebne polimerne materije (sintetička guma ili
plastika) koje imaju veliku žilavost i visoku toplotnu i električnu otpornost. Provodni deo kabla je
upletena bakarna ili aluminijumska žica, koja je odvojena od omotača zaštitinim izolacionim
slojem. Zavarivački kablovi se proizvode u različitim veličinama, koje se koriste zavisno od
potrebne jačine struje i radnog ciklusa zavarivanja.
Zaštitna oprema i maska zavarivača, slika 12., kao i druge mere zaštite su bitne kod svih elek-
trolučnih postupaka zavarivanja, a posebno kod E postupka. Opasnosti pri elektrolučnom
zavarivanju su udar struje, prejaka blještava svetlost, zagađena atmosfera i prskanje troske i
metala. Da bi se sprečili udari struje uređaj mora da bude atestiran, uz strogu periodičnu prove-
ru zaštitne izolacije i uzemljenja. Zaštitna odeća se sastoji od specijalnog radnog odela, kecelje,
rukavica, potkolenice i nadlaktice, a najvažniju ulogu ima zaštitna maska bez koje električni luk
ne sme da se gleda. Postoje različiti stepeni zatamnjenja stakala zaštitnih maski, u zavisnosti od
vrste osnovnog materijala i jačine struje.
15
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

Slika 12. Zaštitna oprema i pribor zavarivača

1.9.5. REGULACIJA DUŽINE ELEKTRIČNOG LUKA

Pri zavarivanju je važno da dužina električnog luka bude u tačno određenim granicama, kako bi
proces zavarivanja bio stabilan. Neželjene promene u dužini električnog luka mogu uzrokovati
različite greške u zavarenom spoju, pa i prekid električnog luka. Da se to ne bi dogodilo, kod E
postupka, uređaji za zavarivanje imaju strmopadajuću karakteristiku, a regulaciju dužine
električnog luka određuje zavarivač, primicanjem ili odmicanjem elektrode.
Pravilno odabrana dužina luka bi trebalo da bude približno jednaka prečniku elektrode, osim kod
bazičnih obloga elektroda, gde se preporučuje dvostruko manja dužina, radi bolje zaštite
metalne kupke i stabilnijeg luka. Pored preporuka, iskusni zavarivači pravilnu dužinu luka mogu
odrediti i po zvuku. Pri pravilnoj dužini luka, zvuk je oštar i piskav. Ako se čuje šištanje i prskanje,
udaljenje je veće od potrebnog. Suprotno tome, ako je elektroda suviše blizu, njen vrh će se
zalepiti za površinu komada. U tom slučaju elektrodu treba brzo okrenuti, tj. držač elektrode
zaokrenuti ručnim zglobom, a ne potezati je unazad. Ako ni to ne pomogne, elektrodu treba
izvaditi iz držača i sekačem iseći njen vrh. Povećanjem dužine luka povećava se širina šava, a
dubina uvarivanja i nadvišenje se smanjuju, slika 13. Suviše kratak luk uranja u rastop,
povećavajući turbulenciju tečnog metala koji beži prema nezagrejanim površinama žleba, što
daje loš kvalitet šava sa greškama tipa nalepljivanja i uključaka troske. S druge strane,
predugačak luk je nestabilan i rasprskava dodatni metal.

16
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

Slika 13. Zavisnost oblika šava od dužine luka

Nagib elektrode utiče prvenstveno na dubinu uvarivanja, a u manjoj meri na širinu i

nadvišenje šava. Najveća dubina se postiže pri uglu od 90o, odnosno kada je elektroda upravna
na površinu zavarivanja, slika 14. Izbor nagiba elektrode zavisi od osnovnog materijala, obloge
elektrode, položaja zavarivanja i vrste spoja.

Slika 14. Uticaj nagiba elektrode na oblik šava

1.9.6. NAČINI USPOSTAVLJANJA LUKA I VOĐENJA ELEKTRODE

Uobičajena su dva načina uspostavljanja luka: metod prevlačenja i metod primicanja-odmicanja.

Uspostavljanje luka prevlačenjem (slika 15a) elektrode se obično koristi kod naizmenične struje i
odvija se naginjanjem elektrode pod uglom od oko 15 o u pravcu zavarivanja i prevlačenjem
preko materijala poput paljenja šibice. Luk će se trenutno uspostaviti, a elektrodu zatim treba
podići na rastojanje jednako prečniku elektrode. Ovaj način ima prednost jer se luk uspostavlja
bez oštećenja obloge, ali je neprihvatljiv na tesnim i neudobnim mestima.
Uspostavljanje luka primicanjem-odmicanjem (slika 15b) je karakteristično za jednosmernu
struju i izvodi se brzim spuštanjem elektrode do uspostavljanja luka i zatim podizanjem
elektrode do visine njenog prečnika iznad osnovnog materijala.

17
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

Slika 15. Načini uspostavljanja električnog luka: a) prevlačenjem; b) primicanjem-odmicanjem

Prekidanje električnog luka je najbolje izvesti povlačenjem elektrode unazad (slika 16b) na
očvrslu trosku i udaljavanjem posle toga. Pri direktnom podizanju elektrode (slika 16a) može da
nastane greška u šavu tipa poroznosti.

Slika 16. Prekidanje električnog luka: a) nepravilno; b) pravilno

Nastavljanju prekinutog šava treba posvetiti posebnu pažnju, s obzirom na krater koji može pri
prekidu da nastane na kraju zavara. Da bi se izbeglo popunjavanje kratera "na hladno",
primenjuju se posebne tehnike, zavisno od vrste zavara (koreni ili popuna), kao što je prikazano
na sl.16.1. U prvom slučaju (koreni zavar - sl.16.1a), luk se uspostavlja na 15 do 20 mm od kraja
zavara, na već izvedenom korenom zavaru, posle čega se prelazi u koren, radi popune žleba. U
drugom slučaju (zavar popune - sl.16.1b), luk se uspostavlja na donjem delu (prethodni zavar) ili
na stranici žleba, zatim se vraća nazad na aktuelni zavar i tek onda se nastavlja sa daljom
popunom žleba. Na taj način novi šav prekriva i popunjava eventualne greške u zavaru.

Slika 16.1. Nastavljanje prekinutog šava

Pri zavarivanju zavarivač mora da pokreće elektrodu u tri pravca. Prvo kretanje je u pravcu ose
elektrode. Ovim kretanjem se održava konstantna dužina luka, ali u izvesnim granicama, zavisno

18
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

od brzine topljenja elektrode. Drugo kretanje je pomeranje elektrode duž ose zavara radi
obrazovanja šava. Brzina ovog kretanja zavisi od jačine struje, prečnika elektrode, brzine njenog
topljenja, oblika šava i sl. Pravilno izabrana brzina pomeranja elektrode duž šava ima veliki
značaj za kvalitet šava. Pri suviše velikoj brzini luk ne uspeva da istopi osnovni metal do dovoljne
dubine, što dovodi do pojave neprovarenih mesta. S druge strane, pri suviše maloj brzini
pomeranja elektrode može doći do pregrevanja, pa i progorevanja metala usled velike toplote iz
luka na jednom mestu. Pri pravilno izabranoj brzini kretanja elektrode duž šava širina zavara
biće 2-3 mm veća od prečnika elektrode. Takav zavar, dobijen bez poprečnih kretanja elektrode,
naziva se končani i primenjuje se uglavnom pri zavarivanju metala male debljine i ponekad pri
navarivanju. Treće kretanje je pomeranje elektrode poprečno na šav (tzv. njihanje), i izvodi se
radi dobijanja šava veće širine, odnosno, proširenog zavara. Prošireni zavari su u praksi veoma
rasprostranjeni i najbolji rezultati se postižu ako je širina zavara najviše 2-3 prečnika elektrode.
Kretanja vrha elektrode koja se najčešće upotrebljavaju prikazana su na slici 17 i određena su
oblikom, dimenzijama i položajima šava, kao i navikama zavarivača.

Slika 17. Načini vođenja kraja elektrode pri izvođenju širokih zavara

1.9.7. OSNOVNE PREPORUKE ZA IZBOR PARAMETARA KOD E POSTUPKA ZAVARIVANJA

Napon praznog hoda, U0, je napon pri uključenom izvoru struje, ali bez uspostavljenog
električnog luka. Napon praznog hoda se smanjuje uspostavljanjem luka, zavisno od dužine luka
i vrste elektrode, i postaje napon luka. Tipične vrednosti napona praznog hoda su 50-100 V, a
napona luka 17-40 V. Veći napon praznog hoda obezbeđuje lakše uspostavljanje luka, ali je
opasan za zavarivača. Neki izvori struje imaju mogućnost promene napona praznog hoda, ali ne
svi.
Izbor vrste struje prvenstveno zavisi od vrste elektrode, vrste zavarenog spoja, položaja
zavarivanja itd. Za naizmeničnu struju se koriste transformatori, dok se za jednosmernu struju
koriste ispravljači (uz transformator), pretvarači ili invertori. Ako je potrebno imati obe vrste
struje na raspolaganja, koriste se jednofazni transformatori-ispravljači ili alternatori-ispravljači, a
u novije vreme sve češće se koriste invertori zbog male mase.

19
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

Prečnik elektrode se bira prema debljini osnovnog metala i specifičnim zahtevima konkretnog
slučaja. Prečnici elektroda su standardizovani prema sledećem nizu: 2; 2,5; 3,25; 4; 5; 6; 8 i 10
mm, i biraju se tako da se uzima najveći prečnik koji veličina žleba dozvoljava. U slučaju
višeprolaznog zavarivanja, za koren šava se koriste elektrode prečnika 2.5-4 mm, a za popunu
žleba se koriste elektrode većeg prečnika, zavisno od debljine osnovnog materijala. Pri
zavarivanju u nadglavnom položaju primenjuju se, po pravilu, elektrode prečnika do 4 mm.

Vrsta obloge elektrode zavisi od položaja zavarivanja i od vrste struje koja se koristi. Za prinudne
položaje se biraju tankoobložene elektrode, a da bi se sprečilo curenje tečnog metala šava
koriste se rutilne ili celulozne obloge. Ako se koristi naizmenična ili jednosmerna struja direktne
polarnosti, potrebne su kisele, rutilne ili oksidne obloge, dok se kod bazičnih obloga po pravilu
koristi jednosmerna struja indirektne polarnosti.
Osnovne smernice pri izboru obloge elektrode su sledeće:
- Ugljenični i niskolegirani čelici: čvrstoća metala šava treba da bude ista ili veća nego kod
osnovnog metala. Ako se traži posebno dobra žilavost koristi se bazična obloga, kao i u slučaju
većih debljina i krutosti konstrukcija.
- Kombinacija ugljeničnih i niskolegiranih čelika: kod sučeonih spojeva elektroda se bira prema
čeliku manje čvrstoće, a kod ugaonih prema čeliku veće čvrstoće.
- Visokolegirani čelici: metal šava treba da ima čvrstoću bar kao osnovni metal.
- Obojeni metal i legure: elektroda se bira prema osnovnom materijalu jer po pravilu ne postoje
različite elektrode za jedan materijal.

Jačina struje se određuje prema izabranom prečniku elektrode, i propisuje je proizvođač

elektroda u optimalnim granicama, tabela 2. Pri zavarivanju u vertikalnom položaju, struja
zavarivanja se smanjuje za 15-20% u odnosu na potrebnu struju zavarivanja u horizontalnom
položaju, a prečnik elektrode ne treba da bude veći od 4-5 mm, dok se pri zavarivanju u
nadglavnom položaju, struja zavarivanja smanjuje za 20-25% .

Tabela 2. Preporuke za određivanje jačine struje u zavisnosti od prečnika elektrode

20
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

1.9.8. PRIPREMA SPOJEVA

Vrsta žleba je prvenstveno određena debljinom materijala koji se zavaruje, kao i položajem
zavarenog spoja u konstrukciji. Priprema ivica za zavarivanje može da se izvodi gasnim rezanjem,
na strugu ili glodalici. Rubni šav je pogodan samo za limove tanje od 2 mm i priprema se
savijanjem i stezanjem ivica, "I" žleb je pogodan za limove debljine od 3 do 5 mm i priprema se
ravnim odsecanjem ivica, a "V" žleb je pogodan za limove debljine od 3 do 20 mm i priprema se
zakošenjem ivica, najčešće pod uglom 60°. Razmak u korenu treba da bude što veći da bi se
omogućio pristup elektrodi, ali je ograničen zahtevom za minimalnom potrošnjom dodatnog
metala i što manjim deformacijama zavarenog spoja. Pošto pri zavarivanju tankih limova velike
dužine postoji opasnost od progorevanja i znatne deformacije, preporučuje se zavarivanje na
bakarnim, bronzanim ili čak čeličnim podloškama, koje ostaju u konstrukcijama ako konstrukcija
to omogućava.
Za predmete većih debljina koristi se "Y" žleb, tj. "V" žleb sa zatupljenjem u korenu, čime se
smanjuje opasnost od prokapljina. S druge strane, ovakvim oblikom žleba se povećava opasnost
od uključaka troske u metalu šava, pa se po pravilu "Y" žleb radi dvostrano, tako što se koren
ižlebi, pa ponovo zavari sa druge strane. Takođe, za predmete većih debljina se koristi "X" žleb,
tj. dvostrani "V" žleb, čime se smanjuju deformacije, posebno ugaone, koje se inače javljaju kod
debljih i dužih limova sa "V" žlebom. Kod njih se zavari polažu simetrično u odnosu na osu
preseka šava i naizmenično sa svake strane u cilju smanjenja deformacija. Osim toga, površina
"X" žleba je bitno manja od odgovarajućeg "V" žleba, pa su uštede dodatnog metala značajne.
U-žleb se primenjuje za zavarivanje ploča debljine preko 20 mm, pošto se takvom pripremom
smanjuje zapremina istopljenog metala i obezbeđuje sigurniji provar. Za šavove koji se zavaruju
u nadglavnom i horizontalno-vertikalnom položaju, ugao žleba je 45±5o, sa zazorom 4±1 mm.
Osnovne preporuke za izbor oblika i dimenzija žlebova su date u standardu SRPS EN ISO 9692-1:
'Zavarivanje i srodni postupci - Tipovi pripreme spoja - Deo 1: Ručno elektrolučno zavarivanje
topivom elektrodom, elektrolučno zavarivanje u zaštitnom gasu sa topivom elektrodnom žicom,
gasno zavarivanje, TIG zavarivanje i zavarivanje čelika.

1.9.9. NAJČEŠĆE GREŠKE PRI ZAVARIVANJU E POSTUPKOM

Najčešće vrste grešaka koje nastaju pri zavarivanju E postupkom su uključci troske i nedovoljno
uvarivanje (neprovar).
Uključci troske uglavnom nastaju kao posledica nedovoljnog čišćenja prethodnih zavara od
troske pri višeslojnom zavarivanju, ili nepravilnog vođenja električnog luka. Uključci mogu biti
pojedinačni, u nizu ili u gnezdima. Na slici 18 su prikazani uključci troske na radiogramu. Ova
greška se može sprečiti temeljnim čišćenjem površina stranica za zavarivanje, nastavka zavara i
međuslojeva, kao i izbegavanjem korišćenja velikih prečnika elektroda u uskim žlebovima.
Najčešći oblik greške korena je nedostatak provara, odnosno neprovar, slika 19, koja može
nastati i zbog neodgovarajuće pripreme za zavarivanje, neodgovarajućeg prečnika dodatnog
materijala ili zbog zaostale troske u korenu žleba. Do ove greške dolazi i pri ponovnom

21
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

uspostavljanju luka usled zamene elektroda. Predstavlja opasnu grešku i nije dozvoljena u višim
nivoima kvaliteta zavarenih spojeva, pa se uglavnom mora izbrusiti koreni deo zavara i ponovo
zavariti.

Slika 18. Uključci troske na radiogramu

Slika 19. Neprovar kod ugaonog spoja

1.9.10. OZNAČAVANJE ELEKTRODA

Standardom SRPS EN ISO 2560: 2011 „Potrošni materijali za zavarivanje-Obložene elektrode za

ručno elektrolučno zavarivanje nelegiranih i finozrnih čelika-Klasifikacija“ definisano je
označavanje elektroda. Na slici 20. prikazan je primer standardne oznake za obloženu elektrodu
prema ovom standardu, a u tabelama 3-9 objašnjenja dopunskih oznaka.

22
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

Slika 20. Primer oznake obložene elektrode

Tabela 3. Simboli za postupak zavarivanja

oznaka Postupak zavarivanja
E ručno elektrolučno zavarivanje
T elektrolučno zavarivanje punjenom žicom
S EPP zavarivanje
G MIG/MAG zavarivanje
W TIG zavarivanje

Tabela 4. Simbol za vrednost napona tečenja

Re Rm min. izduženje
oznaka 2 2
(N/mm ) (N/mm ) (%)
35 355 440-570 22
38 380 470-600 20
42 420 500-640 20
46 460 530-680 20
50 500 560-720 18

Tabela 5. Simbol za energiju udara po Šarpiju

min. energija udara
oznaka °
47 J ( C)
Z Bez zahteva
A +20
0 0
2 -20
3 -30
4 -40
5 -50
6 -60
7 -70
8 -80

23
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

Tabela 6. Simbol za hemijski sastav metala šava

Simbol leg. Hemijski sastav, %
elementa Mn Mo Ni
bez ˂2 - -
Mo 1.4 0.3-0.6 -
MnMo >1.4-2.0 0.3-0.6 -
1 Ni 1.4 - 0.6-1.2
2 Ni 1.4 - 1.8-2.6
3 Ni 1.4 - 2.6-3.8
Mn 1 Ni >1.4-2.0 - 0.6-1.2
1 Ni Mo 1.4 0.3-0.6 0.6-1.2
Z Drugi specifični sastavi

Tabela 7. Simbol za vrstu obloge elektrode

Oznaka Vrsta obloge
A Kisela
B Bazična
C Celulozna
R Rutilna (srednje obložena)
RR Rutilna (debelo obložena)
RA Rutilno-kisela
RB Rutilno-bazična
RC Rutilno-celulozna

Tabela 8. Simbol za položaj zavarivanja

Oznaka
položaj
položaja
1 Svi položaji (PA,PB,PC,PD,PE,PF,PG)
2 Svi položaji, osim vertikalnog na dole
(PA,PB,PC,PD,PE,PF)
3 Sučeoni i ugaoni horizontalni položaji,
horizontalno-vertikalni položaj, vertikalni na
gore (PA,PB)
4 Sučeoni i ugaoni horizontalni položaji (PA)
5 Kao 3, i preporučeno za vertikalni na dole
(PA,PB,PG)

Tabela 9. Simbol za vrstu struje i efikasnost topljenja

Dodatna Efikasnost Vrsta
oznaka topljenja (%) struje
1 ˂ 105 NS i JS
2 ˂ 105 JS
3 >105 - 125 NS i JS
4 >105 - 125 JS
5 >125 - 160 NS i JS
6 >125 - 160 JS
7 >160 NS i JS
8 >160 JS

24
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

1.9.11. PRORAČUN I IZBOR PARAMETARA TEHNOLOGIJE ZAVARIVANJA

Ovim proračunom su obuhvaćeni prečnici elektroda (koreni prolaz i prolaz popune), jačina struje
i napon luka, broj prolaza, pogonska energija, brzina zavarivanja, potrošnja elektroda i vreme
rada.
Prečnici elektroda se biraju na osnovu debljine osnovnog materijala, kao što je u Tab. 10 dato za
sučeoni V spoj u horizontalnom položaju, odnosno u Tab. 11 za ugaoni spoj u horizontalnom ili
koritastom položaju.

Tabela 10. Prečnik elektrode, površina žleba i masa elektrode-sučeoni V spoj, hor. položaj

Jačina struje se bira u zavisnosti od prečnika elektrode, a napon luka u zavisnosti od jačine
struje, kao što je u Tab.12 dato za zavarivanje ugljeničnih i niskolegiranih čelika običnim
elektrodama u horizontalnom položaju.
Broj prolaza se određuje kako je prikazano u dodatku C ili približno, u zavisnosti od debljine
osnovnog materijala δ, na osnovu podataka iz Tab.13 za sučeoni V spoj u horizontalnom
položaju, odnosno za ugaoni spoj u horizontalnom ili koritastom položaju.

25
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

Tabela 11. Prečnik i masa elektrode

Tabela 12. Jačina struje i napon luka

Tabela 13. Broj prolaza za sučeoni i ugaoni spoj

Brzina zavarivanja se određuje na osnovu izraza:

gde je Ke konstanta topljenja elektrode (u proseku Ke=2,5 g/A/s), Iz jačina struje, ρ gustina (kod
čelika ρ=0,0078 g/mm3).

Potrošnja elektroda može da se odredi na osnovu podataka iz Tab.10 i 11, gde su dati podaci o
masi elektroda za sučeone (horizontalni položaj, V šav) i ugaone spojeve (horizontalni i koritasti
položaj). Na osnovu tih podataka i dužine elektrode može da se odredi i potreban broj elektroda
za zadanu dužinu zavarenog spoja Lzs (mm), što je dato u Tab.14. Pri tome je uzet u obzir
gubitak dodatnog materijala usled rasprskavanja (10%), kao i činjenica da krajnjih 30 mm
elektrode ne može da se iskoristi.

26
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

Na osnovu podataka o konstanti topljenja elektrode Ke, potrebnoj masi elektrode Me (g),

, i jačini struje Iz (A), može da se odredi vreme zavarivanja:

Tabela 14. Potreban broj elektroda

PRIMER:
Proračunati parametre zavarivanja za čelične ploče debljine δ=10 mm, dužine 10 m, sučeoni V
spoj, S 355 JR.

- Na osnovu debljine δ=10 mm za koreni prolaz se bira prečnik elektrode de=3.2 mm, a za prolaz
popune de=4.0 mm (Tab.10).
- Na osnovu izabranih prečnika elektroda za jačinu struje Iz dobija se 115 A (koreni prolaz),
odnosno 160 A (prolaz popune), a za napon luka 25 V (koreni prolaz), odnosno 27 V (prolaz
popune), Tab. 12.
- Broj prolaza se određuje na osnovu izraza:
n=(77.5-12.8)/24.0+1=3.7=4, što je u skladu sa podacima iz Tab. 13.
- Pri tome su:
Auk=77.5 mm2, Ak=4⋅de=4⋅3.2=12.8 mm2 i An=6⋅de=6⋅4.0=24.0 mm2.
- Na osnovu izraza za pogonsku energiju dobija se za
koreni prolaz: qp=63.3⋅12.8=810 J/mm
prolaz popune: qp=63.3⋅24.0=1519 J/mm

27
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

- Na osnovu izraza za brzinu zavarivanja dobija se

koreni prolaz: Vz=0.0025⋅115/(0.0078⋅12.8)=2.88 mm/s
prolaz popune: Vz=0.0025⋅160/(0.0078⋅24.0)=2.14 mm/s

-Potrošnja elektroda se određuje na osnovu podataka o masi elektroda (Tab.11):

koreni prolaz: me=0.10 g/mm, odnosno Me=0.10⋅10000=1000 g
prolazi popune (ukupno): me=0.51 g/mm, odnosno Me=0,51⋅10000=5100 g
- Potreban broj elektroda sa određuje na osnovu podataka iz Tab.14:
koreni prolaz (de=3.2 mm, l=450mm): 4,1
prolazi popune (ukupno) (de=4.0 mm, l=450mm): 13.4+0.3=13.7
- Na osnovu izraza za vreme zavarivanja dobija se:
koreni prolaz: tz=1000/115/0.0025=3400 s=56.6 min
prolazi popune (ukupno): tz=5100/160/0.0025=13370 s=223 min.

1.9.12. ZAVARIVANJE SA PODLOŠKOM

Kada se traži potpuno provarivanje, a pristup moguć samo sa jedne strane, često se koristi
podloška koja služi kao osnova za prvi sloj metala šava (koreni prolaz), odnosno sprečava
curenje metalne kupke. Postoje četiri osnovna tipa podloške:
(1) Položna traka
(2) Bakarna podloška
(3) Nemetalna podloška
(4) Podložni zavar.

Položna traka
Položna traka je metalna traka postavljena ispod žleba, sl. 21. Prvi zavar povezuje obe ploče
osnovnog metala, a takođe i podložnu traku, koja može posle zavarivanja da ostane ako ne
smeta ili da se skine mašinskom obradom. Podložna traka treba da bude napravljena od
materijala koji je metalurški kompatiblan sa osnovnim i dodatnim materijalom. Ponekad je
moguće iskoristiti neki drugi konstruktivni element kao podložnu traku, sl. 21b. U svakom
slučaju, podložna traka mora da bude dobro pripremljena kako u smislu stanja njene radne
površine, tako i u smislu njene geometrije, da ne bi nastale greške tipa poroznosti i uključaka,
odnosno procurivanje metalne kupke.

Bakarna podloška
Osnovni razlog za primenu bakra, kao materijala za podlošku, je njegova velika toplotna
provodljivost, čime se sprečava da metalna kupka rastopi podlošku. Treba ipak voditi računa o
dovoljnoj debljini bakarne podloške. U slučaju serijske proizvodnje treba predvideti mogućnost

28
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

hlađenja bakarne podloške vodom da bi se sprečilo lokalno topljenje bakra koje može da utiče
na konačni sastav metala šava. Bakarna podloška može da bude profilisana da bi se dobila
željena kontura korena ili ojačanje.

Nemetalna podloška
Za nemetalnu podlošku se koristi zrnasti materijal koji pravi trosku ili keramički materijal. U
prvom slučaju, neophodan je dovod gasa pod pritiskom koji obezbeđuje stabilnost zrnastog
materijala, što se retko koristi kod E postupka.

Zavar-podloška
Koreni zavar takođe može da posluži kao podloška. sl.22.

Startne pločice
U nekim slučajevima neophodno je da se sa zavarivanjem počne na tzv. startnim pločama, sl. 23.
Time se izbegavaju sve greške inače tipične u početku rada (npr. pri uspostavljanju luka), a često
se ista tehnika primenjuje pri zaustavljanju procesa, tj. na kraju ploča koje se zavaruju.

Slika 21. Položna traka

Slika 22. Koreni zavar-podloška

Slika 23. Startne pločice

29
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

1.9.13. GRAVITACIONO ZAVARIVANJE

Mehanizacija E postupka je moguća i poznata je kao gravitaciono zavarivanje, slika 24.

Gravitaciono zavarivanje predstavlja postupak poluautomatskog zavarivanja sučeonih i T-
spojeva. Kod gravitacionog zavarivanja sa konstantnim uglom nagiba elektrode (slika 24a),
debelo obložena elektroda je učvršćena jednim krajem u kliznu stezaljku 2 (koja slobodno klizi
po stubu 3), dok se drugim krajem oslanja na osnovni materijal. Luk se uspostavlja posle
uključivanja struje preko specijalnog prekidača. Pošto se elektroda usled topljenja skraćuje,
stezaljka 2 klizi niz stub 3 sve do ograničivača 4, kada se luk automatski prekida i gasi. Za sve
vreme zavarivanja elektroda je zadržala konstantan ugao nagiba c, pri čemu je vrh elektrode
klizio po osnovnom materijalu. Kod gravitacionog zavarivanja sa promenljivim uglom nagiba
elektrode (slika 24b), njen gornji kraj je učvršćen u stezaljku 2, koja je pomoću zgloba 4 vezana
za stub 3. Luk se uspostavlja posle uključivanja struje, pri čemu se elektroda topi k1izeći svojim
vrhom po osnovnom materijalu. U toku topljenja elektroda se skraćuje stalno povećavajući ugao
nagiba α, pošto zglob 4 ne menja svoj položaj na stubu 3. U oba slučaja gravitacionog
zavarivanja vrh elektrode klizi po osnovnom materijalu, oslanjajući se ivicom obloge na njega
(slika 24.c). Metalno jezgro elektrode je na taj način izolovano od osnovnog materijala. I kod
ovog postupka zavarivanja jedan zavarivač može da rukuje sa nekoliko takvih uređaja, pa je
produktivnost rada veća u odnosu na ručno zavarivanje obloženom elektrodom. Dužina
elektrode za gravitaciono zavarivanje iznosi 700 mm.

Slika 24. Šema gravitacionog zavarivanja (1 - obložena elektroda)

a- sa konstantnim uglom nagiba elektrode; b- sa promenljivim uglom nagiba elektrode

1.9.14. ZAVARIVANJE POLOŽENOM ELEKTRODOM

Zavarivanje položenom elektrodom je postupak poluautomatskog zavarivanja sučeonih i T

spojeva (slika 25). Kod ovog postupka zavarivanja specijalne elektrode sa debelom oblogom
dužine 1.5-2.0 m se postavljaju u horizontalni položaj u žleb kod sučeonog spoja, odnosno u
ugao kod T spoja. Elektrode su položene po dužini budućeg šava jedna iza druge. Jedan kraj tog

30
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

niza elektroda se spoji sa izvorom struje, a na drugom kraju se uspostavlja luk pomoću posebne
ugljene elektrode. Luk prelazi sa kraja jedne na početak susedne elektrode u nizu. Elektrode i luk
su pokriveni bakarnom šinom koja upravlja luk prema žlebu u osnovnom materijalu. Bakarna
šina u isto vreme odvodi toplotu, što omogućava upotrebu elektroda veće dužine, jer na taj
način smanjuje njihovo krivljenje. U toku procesa zavarivanja luk se ne vidi. Šav se formira
topljenjem položenih elektroda.

Slika 25. Šema zavarivanja položenom elektrodom sučeonih (a) i T spojeva (b)
1-osnovni materijal; 2-obložena elektroda; 3-bakarna šina

Ovaj postupak zavarivanja je produktivniji od uobičajenog ručnog zavarivanja obloženom

elektrodom, pošto jedan zavarivač može istovremeno da rukuje sa nekoliko takvih uređaja.
Međutim, veća primena ovog postupka zavarivanja je ograničena zbog sledećih nedostataka:
- potrebna je brižjiva priprema ivica žleba u osnovnom materijalu;
- potrebno je imati bakarne šine za svaku vrstu šava,
- nije moguće u toku rada kontrolisati proces zavarivanja;
- provarivanje korena po dužini šava nije uvek dobro.

1.9.15 ZAVARIVANJE POD VODOM

Šema ručnog elektrolučnog zavarivanja pod vodom je prikazana na slici 26. Kod ovog postupka
zavarivanja luk gori u gasnom mehuru, koji se stvara i održava zbog isparavanja i razlaganja
okolne vode pod toplotnim dejstvom luka. Obično se za zavarivanje pod vodom koristi
jednosmerna struja direktne polarnosti. Luk u gasnom mehuru gori stabilno. Moguće je
uobičajene vrste šavova izvesti u svim položajima zavarivanja. Prečnik jezgra elektrode iznosi 4-5
mm. Obloga elektrode je premazana otpornim vodonepropusnim premazom. Šavovi izvedeni
pod vodom zadovoljavaju u pogledu čvrstoće, ali često dolazi do povećanog sadržaja vodonika u
rastopu, i to dovodi do obrazovanja pora i pada plastičnosti metala šava. Struktura metala
zavarenog spoja pokazuje znake bržeg hladjenja posle zavarivanja, dok je zona uticaja toplote
sužena. Zavarivanje pod vodom je moguće u rečnoj i u morskoj vodi. Obično se izvodi do 30-40
m dubine zbog zavarivača ronioca, koji mora da radi u vrlo teškim uslovima visokog vodenog
pritiska. Perspektiva razvoja zavarivanja pod vodom se kreće u pravcu primene poluautomata i
automata sa korišćenjem argona kao zaštitnog gasa. To će znatno povećati produktivnost rada.

31
IWE kurs
Poglavlje 1- Postupci zavarivanja i oprema za zavarivanje

1.9. Ručno elektrolučno zavarivanje

Slika 26. Šema elektrolučnog zavarivanja pod vodom

1-rastop; 2-luk; 3-jezgro elektrode;
4-obloga elektrode sa vodonepropusnim premazom; 5-gasni mehur oko luka

LITERATURA
1. R.Prokić Cvetković, O.Popović, Zavarivanje i srodni postupci, Zavod za udžbenike,
Beograd, 2011.
2. A.Sedmak, V.Šijački Žeravčić, A.Milosavljević, V.Đorđević, M.Vukićević, Mašinski
materijali, drugi deo, Mašinski fakultet, Beograd, 2000.
3. M.Jovanović, V.Lazić, Tehnologija livenja i zavarivanja, Univerzitet u Kragujevcu, Fakultet
inženjerskih nauka, Kragujevac, 2015.
4. W.Galvery, F.Marlow, Welding Essentials, Questions and answers, Industrial press, New
York, 2007.
5. Z.Lukačević, Zavarivanje, Strojarski fakultet Slavonski brod, 1998.
6. S.Kalpakijan, S.R.Shmid, Manufacturing Engineering and Technology, Sixth Edition in SI
units, Prentice Hall, 2010.
7. K.Weman, Welding Processes Handbook, Woodhead Publishing Ltd, 2003
8. S.Kou, Welding Metallurgy, Second Edition, John Wiley&Sons, Inc, Hoboken, New
Jersey,2003
9. M.Nikolić, Zavarivanje obloženom elektrodom, Društvo za unapređenje zavarivanja u
Srbiji, Beograd, 1987.
10. Z.Radaković, D.Kalaba, A.Sedmak, Tehnologija zavarivanja, Praktikum, Univerzitet u
Beogradu, Mašinski fakultet, Beograd, 2016.

32