Добрица Ћосић

ОТПАДНИК
роман

БЕОГРАДСКИ ИЗДАВАЧКО-ГРАФИЧКИ ЗАВОД

1986.

MMXVII
ПРВА ГЛАВА
 1

Тамо, на западу и северу Европе почео је други европски рат, који мора
бити и наш и светски. За сада, рат је за нас овде читање новина и забава
стараца. Ако смо на почетку прошлог светског рата сви ми у Европи имали
отаџбине, данас је, рекао бих, имају једино Немци. А ми остали − само
безнађе.
Сутрадан по Миленином одласку из Београда у мом поштанском
сандучићу нашао сам пакет са стенографским белешкама са московских
суђења, преведених на француски, писма за Милену и Владимира, један
број „Њус Кроникла“ са чланком о московским процесима енглеског
адвоката и „краљевског саветника“ Д. Н. Прита, и још неколико исечака из
америчке и француске (дакле, буржоаске, антикомунистичке) штампе, у
којима се пише о правној заснованости московских суђења и пресуда. Све
ми је то послао мој пријатељ Богдан Драговић, с намером да ми и тим
чињеницама докаже да су моја оспоравања моралне заснованости тих
суђења и праведност смртних казни окривљених бољшевичких вођа,
троцкистичка и непријатељска.
Та ме пошиљка јако узнемирила. Њен доносилац се није усудио или
није хтео да ми је директно преда, највероватније зато што сам под
партијским бојкотом. Помишљао сам да ми је Петар Бајевић убацио ту
пошиљку. Али, судећи по његовом понашању оне ноћи у разговору са
мном, он није имао никаквих разлога да ми ту Богданову пошиљку не
преда у руке. Предајући Владимиру писмо, замолио сам га да ми покаже
датум и још сам се више збунио када сам прочитао „Јули 1938. год.“.
Дакле, то је писмо писано пре пуних тринаест месеци и пре чланка у
Пролетеру „Маска је пала“. Зашто ми тек сада примамо ту пошту? Да ли је
то Богданова или курирова воља? Владимир није хтео да ми покаже
садржај очевог писма. Писмо Милени, наравно, нећу да отворим, па ће ми
све до њеног повратка толико закашњење Богданове пошиљке остати
мучна загонетка.
Читам стенографске белешке са московских суђења, читам, сумњам у
своје очи; сумњам у веродостојност тог текста; сумњам у постојање света у
коме се то збива.
Судило се, дакле, вођама прве социјалистичке револуције као
непријатељима и издајницима те револуције; творцима совјетске државе
као империјалистичким и фашистичким агентима; Лењиновим друговима
и теоретичарима бољшевизма као криминалцима и убицама. А они су
признали све оптужбе, величали и славили Стаљина, свог тужиоца и судију,
свог убицу; они се на суђењима нису борили за част и живот, они су се
борили за своју срамоту и смрт. Нисам чуо ни прочитао да су се икада и
икоји покајници толико понизили.
Јесам ли ја заиста са реакционарног, буржоаског становишта сумњао у
совјетски суд и Стаљина, подлегао антисовјетској пропаганди, издао своје
идеале и своје другове? Зар је Богдан Драговић у праву што ме онако
свирепо напао? Зар је и овај срамни бојкот партије оправдан? Обузео ме
неки гадљив стид од себе и свих људи.
Два дана и две ноћи нисам излазио из собе. Пио сам кафу и пушио.
Откако је Катарина у болници, Вера ме више не посећује пред поноћ, а ја
сада због тога више не патим. Пријатељ ми је потребнији но икад, а ја га
немам за овакву муку. Милена је у Паризу, једва чекам да се врати. Страх
ме да се због мене не разведе са Богданом. Дотукла би ме та њена жртва. И
са Владимиром се нешто необично збива. Вукашин прима политичке
пријатеље, те трагикомичне спасиоце српског народа, слуша све емисије
Радио-Лондона и не схвата зашто ме не узбуђују вести о немачком брзом
освајању Пољске. Њему нећу да покажем шта читам. Не могу ни сада да
поднесем његов антибољшевизам.
Размишљам, питам се: шта се то збило у тој трагичној и непредвидљивој
Русији? Толики покољ својих није извршен ни у једној борби за престо, ни у
једном грађанском рату, ни у једној цркви. Колико знам, ни у једном
верском рату, револуцији и инквизицији није било толико значајних
јеретика и отпадника, какви су ови бољшевички − Троцки, Бухарин,
Зиновјев, Камењев, Риков, Тухачевски, Блихер и њихови другови. Шта је
онда с том идеологијом и тим друштвом ако су их толики и такви људи
издали? Ако су издајници, они су несумњиво најгори издајници у овом веку.
Ако то нису, ако је, дакле, ово лаж, онда је у Русији победила
контрареволуција, која доказује да су идеали неоствариви, да је човек
егоистичко ништавило, коме су идеје и идеали само средства за обману и
потчињавање људи. У оба случаја поражен је човек. Зло је, дакле,
историјска природа човекова.
Али како је могуће да се та нихилистичка гротеска у московским
судницама одигра тако савршено, без иједног инцидента, пред западним
дипломатама и стручним посматрачима из Европе и Америке,
професионалним ловцима грешака и подвала, који не уочише ниједну
несагласност оптужбе и признања окривљених? Није познато да су људи на
једном судском процесу били теже окривљени, а да за њихове кривице није
пружен ниједан материјални доказ, па ипак, они су сви одреда признали
кривице за које су оптужени, осуђујући сами себе на презир, гађење и смрт.
Да је то учинио један човек или неколико људи, и онда би то било
несхватљиво и неубедљиво. Међутим, то су учиниле десетине и десетине
великих револуционара, старих робијаша и сибирских страдалника за своју
идеју, хероја грађанског рата, водећих људи савремене Русије. Зашто се
стари бољшевици нису бранили, зашто су сви оптуживали себе на тим
суђењима?
Разлози би могли бити ови: неподношљива мучења у истрази и страх да
се она не понове (зар се међу њима није нашао баш нико ко може да
издржи та мучења?); уцене да ће им побити децу, жену, породицу ако не
признају оптужбе (бољшевици са спремношћу да све жртвују свом идеалу
− морали би, бар неки од њих, Бухарин или Зиновјев, на пример, да
пристану и на ту жртву за своју идеју и своју част); дато им обећање да ће
таквим држањем заслужити милост и живот (зар се међу таквим људима
није нашао нико ко има толико достојанства да не пристане на такво
понижење; зар се међу тим искусним борцима, познаваоцима Стаљина и
људи уопште, није нашао човек који не верује обећањима да се признањем
спасава глава, тим пре што су ови са последњих суђења знали да
помиловања нема?).
Можда су признавали оптужбе у својој фанатичној оданости партији, са
свешћу да јој се отпором и непризнањем наноси политичка штета и руши
углед Совјетског Савеза у свету, доприноси разочарању у социјализам и
Стаљина (не могу сви они бити тертулијански фанатици; има међу њима
теоретичара и интелектуалаца, умних људи који не би пристали на улогу
жртвеног јарца); можда су постали апсолутно равнодушни према свим
људским вредностима и врлинама па су им живот, достојанство и част
изгубили сваку вредност и смисао (не може се веровати да су сви ти велики
борци за нови свет, људи који су се деценијама борили за идеал, за
неколико месеци у затвору постали толико разочарани и апсолутно
равнодушни према свему); можда су се толико згадили на свет и људе, па
су желели само што пре и једноставније да скончају (такво гашење
животног нагона код толиких људи могуће је постићи, колико знам, само
неком дрогом и анестетиком); можда су сви они одједном постали такви
циници да су својим најнедостојнијим самооптужбама хтели да извргну
руглу човекове вредности и његове институције, па су се на стрељању
смејали и спрдали са убицама и свима нама који смо им веровали…
Не знам, не разумем зашто се то догодило баш тако како се догодило.
Обузима ме страва пред сутрашњицом. И ја сам у предворју московске
суднице. Чекам другове да ме уведу. Ћутим и зурим у зид.
Чујем Богдана у нашем последњем разговору о московским суђењима,
који смо водили у Павиљону науке на Светској изложби у Паризу: „Како ти,
Иване, можеш да сумњаш да се у социјалистичком друштву суди невиним
људима?“ „А како ти, Богдане, можеш да не сумњаш да су Зиновјев,
Бухарин и Камењев, на пример, непријатељи социјализма и агенти
империјалистичких држава?“ „А зашто да сумњам? У социјализму не може
невин човек бити осуђен. Чим су осуђени, сигурно су криви.“ „ Ако је
могуће да је Бухарин непријатељ, зашто није могуће да је и Стаљин
непријатељ и издајник социјализма?“ „Откуд ти, Иване, та лудачка мисао?
Знаш ли ти чија је то идеја? Троцког! Да, Троцког.“ „Можда је Троцки у
праву“, рекао сам и угризао језик. Богдан је пребледео и промуцао: „Како
Стаљин може бити непријатељ социјализма?!“ „А зашто да не може? Ако
Троцки, Бухарин и Камењев могу бити издајници, зашто то не могу бити
Стаљин, Молотов, Ворошилов? Баш онако као што је Јагода.“ „Схоластичке
брбљарије!“ „Добро, нека Стаљин и није непријатељ. Али, зар ти не можеш
да претпоставиш да он греши? Сваки човек, и најбољи човек може да
погреши.“ „Па наравно да може! Сваки човек може да погреши. Међутим,
партија не греши.“ „Ти си ортодоксни догматик, Богдане! За тебе је сумња
грех. А сумња је претпоставка и науке и слободе, и правде. Свега што човек
ради.“ „То су либералистичке, то су индивидуалистичке фразе! То је логика
свих опортуниста и капитуланата.“ „Што се тиче погрешивости партије,
ако и погреши нека њена ћелија, неки њен део, неки њен функционер,
партија као историјска авангарда у стратегији борбе и циљевима никад не
греши. Она је, схвати једном, свесни извршилац објективне историјске
закономерности.“
И тако даље, све у духу и слову историјског и материјалистичког
детерминизма, мени неподношљивог начина мишљења.
Ко је од нас двојице померио памећу? − питао сам се онда у Павиљону
науке, док сам слушао о епохалном открићу осмозе и посматрао борбу
орхидеја и демонстрирање експеримената осмозе ћелије, открића да је
биолошки супстрат перманентна неравнотежа и неједнакост, односно
динамичко успостављање и рушење равнотеже различитих елемената и
енергија основни закон живота. Слушајући о селективној функцији
органела у ћелији, закључио сам да органеле можданих ћелија нису
позитивно селективне, па нам мозак производи и смртоносне идеје.
Јадно и бесмислено звучало ми је Богданово позивање на некакве
„објективне историјске закономерности“!
Читам поново и увиђам: оптужени и пострељани бољшевици
предвидели су наше „западне“, „буржујске“ и „сапутничке“ сумње у
совјетски суд и истинитост њихових кривица. Они су се озбиљно забринули
што у Европи и читавом свету људи не верују да су они издајници и
непријатељи Совјетског Савеза, па су учинили све да нас разувере и изведу
из заблуде. Таквим настојањем они су заиста обесмислили сваку нашу
одбрану њих, оптужених; они су нас учинили наивчинама, незналицама,
реакционарним правдољупцима и антисовјетским истинољупцима. То је
завршна порука нихилистичке фарсе у московским судницама. Јер
Бухарин, после Лењина и Троцког најомиљенији бољшевички вођа, на суду
се страсно разрачунавао са европским и америчким интелектуалцима,
правницима, писцима, новинарима, свима који су посумњали у законитост
суђења, истинитост кривице, оправданост казне. Све те европске и
америчке скептике Бухарин прекорева што „не схватају радикалну разлику
да у нашој земљи, непријатељ, људи какав сам ја, имају у исто време
подељено, двојно мишљење, а ја сматрам да је то прва ствар коју треба
схватити.“
Бухарин је, како га ја разумем, желео да каже да је бољшевик
конституционално, идејно и психолошки двоструко биће: комунист и
антикомунист, револуционар и контрареволуционар, патриота и издајник,
частан човек и покварењак. Према томе, свако може бити крив, свако
може и треба да буде осуђен ако је то потребно и корисно партији и вођи;
свако може да осуди невиног, буде лажни сведок, одушевљено се сагласи са
неправдом и неистином. Тиме је Бухарин порекао моралност и духовни
интегритет комунистичком покрету, обесмисливши његове хуманистичке
циљеве, моралне напоре и тежње за новим друштвом и новим човеком,
чинећи апсурдним дилеме о средствима и начинима борбе за комунизам;
потврђујући да су сва средства дозвољена. Ако је то хтео да нам поручи са
своје оптуженичке клупе, онда је он, с људске тачке гледишта, порекао
историјски смисао борења за комунистички идеал. У том случају тај циљ је
поништен у московској судници! Јер, по Достојевском, закључак из нашег
силогизма гласи: ако циљ не постоји и ако је немогућ и неостварљив, онда
је збиља све допуштено! Оно патетично и свирепо питање које је Иван
Карамазов упутио свом брату Аљоши, да ли би пристао да заснује здање
људске хармоније и среће на „неосвећеним сузицама детета, ено оног
детенцета које је себе ударало песничицом у груди“, „да ли би се сагласио
да под тим условима будеш архитект (тог здања), реци, не лажи“, а овај му
одговорио: „не, не бих се сагласио“ − то је питање савременим историјским
збивањима коначно обесмишљено! Та дилема − заслужује ли хармонија и
срећа човечанства да се за њу пролије неосвећена детиња сузица, „кап
дечје крви“ − дилема која деценијама потреса моралне умове и разлама
племените душе Русије и Европе, та дилема је после московских суђења
сасвим наивна и идилична, припада непостојећем свету. Наше стварне
дилеме гласе данас и овако: заслужује ли утопија − друштво људске
хармоније и среће − да се због њега постане свиреп као Стаљин, подлац као
тужилац Вишински, лицемер као Комадов, адвокат оптужених, понижен
као оптужени Зиновјев и Крестински? Заслужује ли замишљени
социјализам да се за њега аплаудира Вишинском у московској судници и
председнику суда Авакумову кад изриче смртне пресуде Бухарину и
друговима? Заслужује ли социјализам да се такав став и однос сматрају
нормалним и разумним?
Богдан Драговић и Петар Бајевић чврсто верују да заслужује. Можда и
заслужује! Можда су нас „историјска кретања“ заиста сатерала у ту
нихилистичку ступицу. До наших дана, за срећну будућност, идеал и веру
од човека се није тражило да буде свестан подлац, свестан лажов, свесно
понижен. Свесно слеп, глув, неразуман. Јер се тако иступа из историје. А то
значи и из трагедије. Призори у московским судницама за мене више
немају патос и узвишеност трагедије; они, све до гашења светла и
поноћног мука на тој сцени, остају у подручју апсурда и нихилизма.
Да су бољшевици којима се судило у Москви умрли са достојанством у
одбрани своје истине, са криком за правду и часним отпором према
тужиоцима и судијама, да су умрли као хероји и борци за своја уверења,
социјализам би морално победио; њему би духовно припала будућност, он
би био свељудски! То се свакако није догодило случајно и са малим
разлозима.
Зашто су ти негдашњи велики револуционари постали саучесници у
погубљењу велике наде нашег доба? Зашто су нам ти највећи утописти
обесмислили утопију о новом свету и осудили нас на реалност и „царство
земаљско“? Зашто су нам ти најзанетији сањари нашег века разорили сан о
друштву правде и једнакости, слободе и разума? Зашто стари бољшевици
нису у московским судницама остали Прометеји и својом побуном и
жртвом спасли нам „пусту наду“? Зашто нису истрајали у вери и поднели
да им гаврани искљуцају џигерице? Зашто су се одрицањем од достојанства
одрекли и моралне основе жртве, светлости мучеништва, те ипак најдуже
земаљске светлости?
У чије име, с којим правом и каквим смислом ја постављам ова питања
и судим историји? Можда је цела ова моја мука само моја немоћ, израз
моје „слабе грађе“, како ме више пута прекоревао Богдан, једно
„литерарно брбљање“ и „идеолошки солипсизам“, како је на робији означио
моја слична питања и недоумице онај луцидни и доследни друг Цвикераш.
Сатима ћутим у тишини. Као влага, као студ пробија ме осећање неког
исполинског страха. Сам сам. Моја побуна била је побуна за самоћу.
Истина води у екскомуникацију. Истина ми срушила веру. Благо
верницима, благо Богдану и Петру! Зар и нас тројица у овом времену
нисмо могли да останемо другови? Каква је бесмислица прича о људском
братству!
Свет је, заиста, несагледив неспоразум. Тмина у којој се гомила
осамљеника додирује кад се пари и туче. Све то што се у двадесетом веку
збивало и збива у свету, ако га ја уопште наслућујем, најближе је оној
Ничеовој тврдњи да мотиви свеколиког људског деловања, оно што се
назвало историјом, леже у мраку и без икакве су сврхе и смисла. А то што
се тако збива и толико не види и не разуме, не може се у њему ни разумно
поступати. Ни одбранити од зла, тим пре ако оно има лице добра, као што
га често има.
 2

Сине,
Твој рођак са спрата спетљао се у својим противуречностима и коначно
је ослепео, Покушао сам да му помогнем и разјасним неке ствари и нисам
успео. Он ће сигурно настојати да својим „истинама“ и „моралом“ отрује и
тебе. Твој рођак може бити убедљив у својим заблудама, јер он искрено
верује у то што говори. Међутим, и лично частан човек врло лако може
постати објективно непоштен. Ми смо данас на таквом дијалектичком
скоку историје.
Рођак ће те гњавити, као што је и мени три месеца досађивао својим
моралистичким небулозама: да ли циљ оправдава средства?
Московска суђења империјалистичким агентима и издајницима своје
совјетске домовине дала су повода буржоаским, фашистичким и
социјалдемократским пискаралима и дрекавцима да се са свом
безочношћу и хипокризијом оборе на бољшевички „аморализам“. На
жалост, и твој се рођак нашао у том јату.
Покушаћу, колико знам и умем са најмање речи да ти разјасним ту
идејну збрку коју око револуционарног морала шире и они отпадници
какав је твој рођак. Опортунисти и капитуланти су одавно схватили да је
моралистичко разглабање најубедљивије оправдање њиховог кукавичлука
и неспремности на жртву за револуционарни идеал. Не заборављај,
хипокризија је суштина морала сваког опортунисте. Тобоже у име
хуманизма, они се свим умним моћима и домишљањима обарају на
начело: Циљ оправдава средство, ужасавајући се његовог језуитског
порекла и карактера. При том, та се господа праве да не знају да то
језуитско начело није реакционарно и аморално по себи. Оно је аморално
само зато што је коришћено за реакционарне циљеве. Од кад постоје класе,
од кад се у историји води класна борба, она се води свим средствима. Твој
рођак то добро зна, а и ти си у нашој науци то сигурно научио. Све су, сине,
судбоносне победе у историји добијене коришћењем свих средстава. Свих!
Запамти, није морално питање да ли циљ оправдава средства, него је прво
и основно морално питање − шта оправдава циљ? А наш циљ оправдавају
закони друштвеног развитка, дијалектика историјског развоја, неопходност
и неминовност револуционарног обарања експлоататорског поретка и
његова замена социјализмом и комунизмом. За разумног човека ту
колебања не може бити. За победу комунизма, сине, сва су средства
дозвољена! За комунизам, кажем. Не за сваки циљ и било какав циљ.
Револуционар је, дакле, по себи морално биће. Јер је на страни потлачених
и експлоатисаних. Он жртвује живот за њихово ослобођење и носи научну
и ослободилачку свест. Он, разуме се, за свој циљ не користи сва средства,
већ само неопходна. Ти добро знаш да се данас одлучује − ко ће кога? Ми
или они. Не смемо ништа ризиковати. Ако смо приморани за опстанак прве
земље социјализма и победу над фашизмом да се служимо и лукавствима,
преварама, обманама, лажима − послужићемо се! На то нас приморавају
непријатељи. Тај наш „неморал“ оправдаће комунизам у коме људи више
неће имати потребе да се служе нечасним средствима.
Ко хоће данас да буде моралан човек и морално да делује, мора бити
револуционар и комунист. Мора следити Партију! Не наседај, сине,
идеалистичким брбљаријама малограђана и хипокризији отпадника!
Настој да будеш ослобођен матуре. Ја бих желео да студираш технику.
Инжињери ће нашој земљи сутра бити најпотребнији. По доносиоцу овог
писма јави ми се, али опширно! Грли те Отац.
Владимир верује у сваку реч тог писма. Лист исписан бувјим словима
стоји поред шаха са постављеним фигурама и он или га чита и дуго
трепетно зури у последње речи „Грли те Отац“ или игра шах са собом и
оцем, мењајући фигуре.
А служавка Цана по трећи пут започиње разговор:
Куда ћеш са тим коферима, Владо?
На један дужи пут, тетка-Цано.
Нећеш ли и ти у бели свет, за оцем, побогу синко? Деда ти се земљосао
од брига.
То га лецну, поћута, па је упита:
Ниси ли га ти уплашила мојим коферима?
Нисам хтела да га уплашим. Моја је дужност да му кажем све шта се у
кући ради.
Није требало да га секираш.
Како да га не секирам? Кад сте сви ви Катићи, намерни да се затрете.
Ја, тетка-Цано, нисам Катић.
 Него шта си? Ти си Катић. Мајка ти је Катићева, у Вукашиновој кући си
одрастао, на његовом хлебу и крилу. И зашто сада ниси Катић?
Молим те, не запиткуј ме. Много сам нерасположен.
А ко је, синко, у овој кући расположен? Кад се од рата у овој кући
запевало и засвирало? Увек је неко на робији или у бекству. А сад се,
видим, и ти спремаш.
Не разумеш ти те ствари и не мучи главу.
А помишљаш ли шта ће они, мајка ти, и деда, ако се, не дај Боже, негде
сторњаш?
Љубећи је изгура је из собе, погођен њеним речима. Јесте то истина.
Једна истина. Али постоји и друга истина, његова, она из очевог писма.
Помисли за тренутак да склони кофере под кревет док се Милена врати,
али то не учини. Мора да измени живот и укине моралну недоследност и
двојност своје личности. Не може више да живи у буржоаским благодетима
и са ујаком троцкистом, а он је комунист, син Богдана Драговића, члан
скојевског руководства који треба радничку и студентску омладину да
придобија за револуцију и партију. Није то у реду. Хоће право у очи да
гледа сваког комунисту и не узмакне пред опортунистом; хоће и у беди да
буде равноправан са беспосленим и гладним радницима и сиромашним
студентима, с њима за које се бори, како је чинио и његов отац. Али шта ће
бити са онима које оставља? Његовим одласком мајка и деда осетиће се
превареним и изданим. Посумњаће у његову љубав и оданост. Деда ће га
сматрати незахвалником и лицемером, каквим сматра и његовог оца због
напада на Ивана. То га боли. Мучи га и страх да му мајка не напусти оца,
како је запретила оне ноћи пред одлазак на тај свој тајновити пут, без
поздрава. Види је уплакану и изгубљену, чује: „И ти си издајник као и он! И
ти… О, Боже, кога сам волела читавог живота, с ким сам те родила, кога
сам родила!“ Уздрхти, расхода се по соби, легне на кревет с лицем
пободеним у јастук: како је могла да оде на толики пут, а да се не поздрави
с њим?
А била му је не само идеална мајка, него и у свему узор-жена. Колико је
он био поносан што се у београдској чаршији никад није чула реч о њеном
неверству, нити је икад, ни на летовањима у Дубровнику, приметио
сумњивог мушкарца у њеној близини. И другови су му завидели на „сјајној
кеви“, која се не плаши полиције као друге скојевске мајке. Поштоваће је и
даље, волеће је увек исто. Зашто се још колеба? Зар се плаши напорног и
сиротињског живота? Зар он није способан да заради за хлеб и једну
собицу, зар му удобност и безбедност вреде више од слободе? Устаје,
загледа своје ствари.
Све његово има да стане у два кофера. Најдрагоценије што има, то је
шах који му је отац донео са робије, са фигурама направљеним од хлеба у
тамничким самоћама. С тим шахом није играо ни с ким; било би то
скрнављење, он је само за гледање, постављен на његовом столу; чека оца
да му седне на противничку страну и одиграју прву партију, препуштајући
му беле фигуре, одлучан да га победи, иако је чуо од очевих пријатеља да
је добар шахиста. Научио је неколико теоријских отварања и одбрана,
често седа за сто и игра са оцем замишљене партије. Стави писмо у џеп,
седе за сто, повуче неколико потеза па се загуби у замишљањима оца док у
робијашкој ћелији прави ове фигуре њему… Гледа у те фигуре од хлеба и
пљувачке, несавршених облика, на којима се виде отисци очевих прстију, а
види оца нагнутог над празним столом у некој париској кафани, са главом
у шакама: Милена му је сручила своју одлуку и увреде…
Пажљиво, нежно, спакова фигуре у грубу, црну кутију и положи је у
кофер. Пакује зимско одело, ципеле и капут ће понети, три пара чистог
веша, неколико марамица и чарапа. Школске књиге брзо спакова; пред
књигама из своје библиотеке дуго се размишља; ставља на гомилу оне које
воли и жели да чита, много их је, о књигама ће на крају да одлучи; Да ли да
понесе и очева писма са робије и из емиграције, које је донео из скривнице
у подруму? Кад га ухапсе, заплениће му их полиција, пропашће. А не иде
му се без њих. Чита почетак једног: „Драги мој Шта је то?, сине мој…“
Сем неколико последњих писама из Русије и Париза, сва остала почињу
истим: „Драги мој Шта је то?, сине мој…“ Опет се узбуди и затрепери.
Мати му је више пута препричавала очеву тугу што је морао у прву
емиграцију онда кад је он напунио две године и проговорио, брбљајући:
„Шта је то? Шта је то?…“ Да, оче. Шта је то са њом, шта ће бити с нама?
Оставља писма, загледа се у фотографије на зиду: на једној су све троје: он,
беба у мајчином крилу, отац стоји иза ње, заштитнички нагнут над обома.
На другој је отац с њим у наручју, сликали се у Бечу, био је у првом разреду
основне школе; да завара полицију, мати га преко Париза водила у Беч да
види оца… Сећа се како су читав дан провели у Пратеру, неколико пута
окретали се на великом точку, у свим дечјим забавама уживали су
заједно… Понеће само ту бечку фотографију. Окачиће је на зид своје
самачке собице; кад га хапсе, неће ваљда фотографије пленити. Ставља у
кофер и фигурицу сивог медведа од керамике, после шаха најдражу
стварчицу коју има. Тог медведића отац му по Ивану послао из Прага,
напомињући му да је фигура из Лењинграда, израдио је неки чувени
совјетски уметник. И још неке неопходне ствари стрпа у кофере, затвори
их и стави уза зид.
Али не оде ни идућег дана. Одлучује да сачека мајчин повратак из
Париза и сазна шта је урадила. Часније је да оде кад је она ту.
Зури у писмо: „За победу комунизма сва су средства дозвољена. За
комунизам, кажем. Не за сваки циљ и било какав циљ…“ Не сумња у очеве
речи; сумња у себе: има ли он снагу за сва средства?
Чује под прозором уговорено звиждукање Мишка Пуба. Неколико дана
се нису видели. Журно, као кривац, излази на улицу. Мишко насмејан скочи
до њега и загрли га:
Руси ушли у Пољску!
Откуд сад Руси у Пољској? − истрже му се из загрљаја, збуњен.
Црвена армија ослобађа Пољску, човече! Не да је целу фашистима. И
враћа западну Белорусију и део Украјине, своје територије које је изгубила
Брест-Литовским миром. Совјетска граница је већ на Висли, еј!
Владимир размишља неколико тренутака, некако му не годи да у
империјалистичком рату Црвена армија ослобађа своју територију од
Пољске, прегажене Хитлеровим армијама. Види Мишкову радост и
узвикује:
Сјајно!! Кренули су!
Мишко му препричава вести Радио-Москве о одушевљеним дочецима
Црвене армије, које јој приређује ослобођени народ; радују се обојица,
идући ка Опсерваторији. Мишко га благо укорева што није био на
синоћњем састанку комитета. Препричава му одлуку о појачавању
политичке активности у објашњавању немачко-совјетског пакта, за који
постоји велико неразумевање, нарочито код интелектуалне омладине.
Успут му напомиње да се галама о Бањчевој погибији смирује, а Нађа
напушта СКОЈ и понаша се као уцвељена удовица.
Ја се селим − прекида га Владимир. − Одлучио сам да живим од свог
рада и сиротињски. Зора ми нашла собу у једној авлији на Карабурми где
станују зидари, Црнотравци. Имаћу пуно посла. Радићу с њима.
Чврсто си одлучио?
Чврсто.
Радујем се, Владо. Последњи је час да се ослободимо тих удобности
које нас размекшавају. Ми мамини синчићи лако постајемо опортунисти. А
живети под истим кровом са троцкистом то је, заиста, неподношљиво.
Владимир га зауставља.
 Наравно. Морамо стрести са себе сву прљавштину. А докле ћеш ти под
истим кровом са оцем, једним од стубова режима?
Не мислиш, ваљда, да сам ја срећан што живим са Бором Луковићем?
Знаш добро шта све кријемо у његовом подруму. Морам још да га трпим,
али нећу дуго.
Полазе. Владимир говори убеђено и надмоћно о слободном животу у
који ступа.
Мишко га прекида:
Шта мислиш, Владо, о љубомори?
Владимир мало поћута, па рече:
Љубомору презирем!
То је најлакше рећи. Међутим, то је, драги мој, неподношљива мука.
Неподношљива.
Ти си љубоморан?
Не ја. Савка је љубоморна.
Савка љубоморна? Не причај глупости!
Мучи се и мучи ме. Жели да зна за сваки минут где сам га провео кад
нисам с њом.
Владимир се спонтано насмеја. Кад угледа Мишкову снужденост и стид,
сажали се и рече:
Негде сам прочитао: Више од тела, жене желе време.
Шта да радим кад ово друго није моје.
Савка је фатална за тебе.
На основу чега то закључујеш?
Те болешљиве женске, то су праве богомољке! Знаш, онај инсект који
прождире мужјака. − Чује писак локомотиве, сети се мајке, можда је то
њен воз. Ћути.
Снужден, ћути и Мишко. Онда нагло одлази.
Владимир пожури кући. Више нема колебања. Рекао је Мишку. Ноћас
мора да се одсели. Одлучује да оцу напише писмо и обрадује га вешћу да
се уписао на Технички факултет. Седа за сто, узе хартију и налив-перо,
замисли се: како да му каже да је на његовој страни, а да не повреди мајку?
У соби се мрачи, не пали сијалицу, хартија се сиви. Осим сажаљења према
оцу, нема у себи реч ни за једно друго осећање, па седи укочен, с пером у
руци. Неко куца. То је деда, али не жели да га сада види, ћути. Зна да деда
неће ући у његову собу без одзива. Али он улази и пита:
Зашто седиш у мраку? − пали светло.
Владимир устаје и окреће се деди, збуњен; деда гледа у кофере и дуго
ћути.
Спремио си се за пут, синко? − не диже поглед с кофера.
Јесам, деда.
Није ти добро у своме?
Владимир седа на кревет да се прибере. Са дна памћења сети се мајчине
приче о Вукашиновом напуштању оца и Прерова, туге тог старца за сином
кога је обожавао а није га видео скоро двадесет година, па рече прибрано и
самоуверено:
Сви ми бежимо из свог Прерова. То је животна неминовност, деда.
Вукашин седе у фотељу, припали цигарету, обрати му се једва чујно:
Теби је, Владимире, ова кућа Прерово? Зар ти је ниско и тесно у њој, је
ли, синко?
Јесте, деда. Ја те никад нисам лагао. Тесно ми је у овој кући.
А видиш, Владимире, ја сам веровао да мом сину и унуку неће у мојој
кући бити тесно. Ни мало слободе.
Владимир се не усуђује да га погледа у очи, уздахну и узвикну:
Тесно ми је! Ниско и тесно, мрачно! Мало ми је слободе. Неиздржљиво
ми је овде, деда! Неиздржљиво… Презирем себе. Под твојим скутом водим
паразитски живот. У моралном сукобу сам са собом. Располућен сам. Ти ме
мораш схватити. Васпитавао си ме да не лажем.
Кад му цигарета догоре до прстију, Вукашин отвори прозор, баци
опушак на улицу и упита:
А куда ћеш?
Нашао сам јефтину собу на Карабурми. Радићу нешто. Даваћу часове.
А сад је сезона истовара угља и дрва, наћи ћу неки посао.
Верујеш да ти у таквом животу неће бити тесно и ниско?
Верујем, деда. Радићу и борићу се за своје идеале. Хоћу часно да
живим.
Борићеш се… Да, борићеш се. А зашта, синко?
За нови свет, деда. − Од израза дединог лица окрену главу, дугу тишину
посече некаква пискава локомотива.
 Вукашин једва проговори:
Онда иди за својим оцем. Иди. Циљ ти је, можда, близу. Почео је светски
рат. Из толике несреће, свашта може да настане. Свашта…
Владимир се сажали над дединим скршеним уздахом, па рече да би
нешто рекао:
Ја, деда, ништа не заборављам.
Тешко теби; Владимире, ако не заборављаш. Треба да заборављаш…
Знам, моји ти савети више не важе. Добро, синко… Све што ти треба,
тражи. Ја сам ти деда шта год да учиниш и; где год будеш стигао. Једино те
молим да не одеш док се Милена не врати с пута.
Изађе из собе. Владимир се гуши од туге покуша деди да напише писмо,
не могаде даље од прве реченице: „Деда, желим да те уверим да нисам
мање несрећан од тебе.“ Из Вукашинове собе чује сигнал Радио-Лондона.
Сада га неће срести. Очева писма однесе у подрум и смести их у скривницу.
Сем последњег. То писмо мора још да чита. Обуче се, скиде са зида
фотографије Максима Горког и Ла Пасионарије, гурну их у кофер и
лоповски се ишуња на улицу. Сети се да није затворио врата своје собе, ни
улазна врата у кућу, чује Иваново накашљавање са горње терасе и уплашен
да га он не спази, одлучи да се због тога не враћа. Са коферима, разломљен
болом за својима и радошћу што је победио „Свиленог“ у себи, пожури
сенкама дединог зида ка трамвајској станици на Славији, питајући се:
Колико ли је сада сати у Москви?
 3

Вукашин телефоном отказа сутрашњу посету Слободану Јовановићу и

Драгиши Васићу, који упорно настоје да га увуку у Српски културни клуб и
тиме у политику над којом се одавно згадио. Повио се над апаратом, слуша
вести Радио-Лондона и не чује их од Владимирових речи: „Сви ми бежимо
из свог Прерова.“ Толико га погодило што Владимир зна за његову
изневеру оца и бол који му је нанео, да му то одмах мора разјаснити, па
смишља како да га увери колико му је стварно било мало слободе на
своме, тесно и ниско у Србији тих година кад је откривао Европу; колико су
му ноћи биле ужасно дуге поред петролејке, уз лавеж и петлове, чим је
почео да чита књиге и видео Париз. И да га опомене: са тим бекствима из
свог у туђину и свет, из сигурности у слободу, кад младић привиђа да му је
своје небо ниско као таваница и верује да слобода почиње одмах иза
кућног прага, да се може променити и свет − никад се не стигне где се
сневало и наумило. Никад! Нико није побегао од свог и себе, Владимире.
Човек није птица, човек је пуж. И кад јури он мили, и кад се одриче свог на
леђима му је своје. Нема, сине, среће ни у слободи, ни у напретку; има
само промене у патњи. Множе јој се узроци и разлози. Не живи се дуго од
вере у будућност, знаш ли то, Владимире? На киши прокишњавају и
идеали. А на циљ не стижу најбољи, већ они вешти и лукави, за сваку
прилику друкчији и вештији. Они какав он није, што му је, мило, јер га је и
учио да не буде као ти који лако успевају. На твом правцу, Владимире, нико
далеко није отишао, нико. Они најбољи најпре и падну, сине. Радио хуји и
завија. Зар му ни Иванова судбина ништа не каже? Њега Главњача чека, он
се ка њој упутио. Онако нежног и преосетљивог да га газе жандарми,
полицајци да му ломе зубе и ребра… Радио кркља, није ни чуо одјавни
сигнал Радио-Лондона. Полази ка Владимировој соби да му све то некако
разјасни.
Чим из ходника угледа отворена врата Владимирове собе, схвати:
отишао! Несрећник! Постоја, па провири у тишину: нема кофера. Стона
лампа осветљава на столу неки папир. И ти оде у пропаст за оцем. Ни мајку
није сачекао да се врати с пута. Сурово као и отац му, гази све! Она ће
пресвиснути, њу више нема шта да утеши. Можда јој је оставио писмо?
Прилази столу и чита: „Деда, најпре желим да знаш да нисам мање
несрећан од тебе.“ Само то, синко? Спусти се на унукову столицу.
По свом одласку, оном свом расколном божићњем бекству из Прерова,
сличним речима започињао је и он свом оцу писмо. И он је Аћима желео
да увери да није мање несрећан од њега, остављеног. Није га уверио, јер то
није истина. Несрећнији је остављени. Понавља се, у Катићима се наставља
исто. Он је за европске идеале и демократију изневерио очеве сељачке
наде, напустио његову странку и побегао из Прерова. Његов син и унук
учинише то због Русије и за комунизам. Исто, вечно исто на овој земљи.
Бежимо, остављамо, бацамо све што имамо и заборављамо своје,
загледани у небеса и облаке. А упадамо у каљуге до гуше… Сви јуришамо у
будућност, а она − бездан…
Загледа се у фотографију на зиду: Владимир се игра на песку, Милена се
сагла ка њему. Тада је био мој. Учио га разборитости и како се свој врт
обделава, учио га вери у себе, ничему га није научио. Није га уверио да се у
будућност не јуриша. Што се брже иде, брже се не стигне, ломе се ноге,
слепи се од сунца, прска душа… Није успео да га увери. Што се више жели,
нема се више. Сваким даном − сутра је горе, у то није ни смео да га
уверава. Учио га сумњи, можда највише. Бринуо како од оца и очеве
заблуде да га спасе. Није успео. А био му је тај унук последња нада и
узданица. И на чему је сад? Син троцкист, кога линчују бивши другови.
Ћерка робијашева и емигрантова жена, сад и без сина. Унук оде за својим
идејама и комунизмом. Куд ће и шта ће он? У политику са бившим
пријатељима, старцима што желе да спасавају српски народ од своје
судбине и не започињу мању лудост од лудости своје деце? Ни децу, ни
пријатеље не може да следи. А за њим нико неће, нема ни за чим да крене.
Нема ниједну идеју у коју може да се поверује. Никоме ништа не може да
обећа, а за истину људи су глуви. Шта му је остало? Мука са простатом,
бесаница, чекање горег од зла у коме је. Скида фотографију и спушта је
под лампу: Милена млада, лепа, срећна, Владимир дечачић, игра се на
песку са кантицом, нешто зида… Тада су обоје били његови. Када је то
било? Све што је имао − било је… Што га бар не упита где се сели? Зар ће
он да истоварује угаљ? Кануше му сузе.
Одозго, са спрата, чује Иваново куцање на машини. Последњих ноћи по
сву ноћ пише. Кад би бар он ту своју књигу завршио и објавио пре но што
Хитлер окупира Југославију и нечим себе обележио у овом пасјем
времену. Полази да га обавести да их је Владимир напустио. Катарина је у
болници, даће Бог и да се не врати, више му није тешко да се успне на
спрат код сина. Покуца двапут док му се Иван мрзовољно не одазва:
Руси избили на Вислу?
Владимир нас је напустио − седа у фотељу и припаљује цигарету.
Па он је то морао да учини.
Зашто? Од чега бежи?
Од себе. Ми или они.
Ко му је овде сметао да тера свој комунизам? Јесам ли му нешто
бранио? Јесам ли ружну реч изговорио против његовог оца? Шта, побогу,
нисмо учинили да му буде добро и по вољи?
Да, све смо учинили да му буде добро и лепо. Али није ствар у томе,
оче. Њему није добро од нашег добра. Од буржуја и троцкисте он жели
само зло. Да би био у праву. Зато и бежи.
Не разумем, Иване. Те ваше идеје, та начела, ја не схватам.
Иван устаје од писаћег стола, хода по соби и без узбуђења говори:
То је чудно само за твоју логику и твој начин мишљења. За њега и
његовог оца, чудно је то што се ти чудиш. Ако ти уопште верују да се
чудиш.
Па то је онда свет који дуби на глави!
Не. То је нови свет, оче. Будућност је њихова. Људи старог света,
буржуји, малограђани, интелектуалци, индивидуалисти и њима слични,
могу им бити само непријатељи или покорни следбеници. У оба случаја
жртве.
Вукашин ћути, незадовољан Ивановим уопштеним разлагањем и
увређен Ивановом равнодушношћу према Владимировом поступку.
Подиже глас, дрхтав:
А мајка? Добро, ја, ти, да некако разумем, али он мајку напушта! Он је
био узоран син!
Узоран син?… Не би се рекло. Узоран син је Павле Власов, који је од
мајке створио бољшевика, револуционара.
Ко ти је тај Власов?
Јунак романа Мати од Максима Горког.
Вукашин испуши цигарету, па тихо упита:
Реци ми, Иване, ко то тражи од њега да поступа овако неразумно и
ружно?
 Ко тражи? Партија!
Па шта ми сметамо партији?
Сметамо. Партија и Бог ни с ким не воле да деле своје. Партија, као и
Бог, хоће целог и празног човека. Да га испуни собом.
Онакав младић, она дивна глава! Зашто упропашћује себе, зашто?
Иван ћути и гледа кроз прозор. Од рата га није видео толико очајног.
Кад је он био ухапшен и суђен, Вукашин Катић из начелних разлога и свог
републиканског достојанства ни једног свог политичког пријатеља није
молио да му спасава сина. По изласку са робије, Вера му испричала
Вукашинов коментар на пресуду Суда за заштиту државе: „Ако постоје
материјалне чињенице да је прекршио закон, свеједно у каквој држави тај
закон влада, онда је крив. Ја могу само да жалим што је мој син прекршио
закон. А против казне не могу да се буним.“ Ранио га тај очев сократизам,
али му то никад није показао. Не издржа, окрену му се:
Питаш, зашто… Ми се следимо и издајемо, оче… Издајемо се и
изневеравамо по непогрешивом закону овог тла. Катићевске судбине. Или,
српске, ако ти је лакше… Ти твог оца, ја тебе, Растко ће мене. Најгоре је
што се при том и волимо. Да нема љубави, не би било ни издаје…
Мрзим парадоксе, Иване!
И ја. Али, зар се у овом времену може друкчије мислити?
Оставимо се ноћас надмудривања, Иване. Како да спасемо Владимира?
Ништа ми ту не можемо. Он ће се трудити да буде ухапшен. Јер идеал
живи само у мартирству. Њим се храни. Њим расте, у њему и умире.
Не филозофирај сада, забога! Шта ћемо с Миленом када дође и чује
шта се догодило?
Милена, као бољшевикова жена, не би требало да се изненади
поступком свога сина. Младог бољшевика…
Заћуташе, али са различитим осећањима.
 4

Милена се враћа кући, али не одлази са острва; путује а не миче се; воз
јури моравском долином, а она стоји на лађи загледана у Петра Бајевића.
Под плавом светлошћу седи обучена на распремљеном кревету у спаваћим
колима, нема жељу да се свлачи, неће лећи у његово наручје; не спава јој
се, не може да заспи од његових запањених очију што одлази од њега
немог, ослоњеног на ограду палубе. Притиска чело на прозорско стакло, и
све је он: и тама, и светла, и метални штропот вагона, и сви предмети у
вагону спаваћих кола у којима су путовали до Атине. Гледа га како скупља
прсте и онако узбудљиво као кад љушти и разлама мандарине, увлачи их у
црну кожну дуванкесу, пробрчка по њој, па извуче дуван, пуни и припаљује
лулу: удише мирис његовог дувана, сва је заптивена њим − његовим дахом
и шапатом опијајућих речи којима је започињао грљења, разгоревао жудњу
и раскриљавао јој дубине, ронећи у њену занемелост, што је потом дугим
дрхтајима замирала у тишину из које је поново расла и њена и његова
жеља, али увек друкчија. Не зна које је доба ноћи ни где је то она сада. Не
може од њега, не жели.
Кад се воз заустави и кондуктери објавише Београд, она се препаде: за
десетак минута биће у својој кући! Ту − све што је било пре острва,
наставља се. За свагда. Свагда? Не. Било је острво, оно постоји. Оно пре
њега, не наставља се. Нико више не може да је врати у оно што је до острва
било. Нема повратка!
Узе кофере и одлучно изађе из испражњеног вагона на већ опустео
перон, одлучна да се не покори ничему што чини стварност у коју ступа и
која више није њена. Ни по чему овај ружни град није њен. Ни по чему. Ни
по таксију у који улази, ни по улици којом пролази, ни по кућама које зна
од кад зна за себе. Ни по својој кући, у којој се родила и одрасла. Плати
такси и стаде да гледа у своју кућу осветљену сијалицама: сиву и ружну
тамницу у којој је само чекала и не дочекала, волела невољена, патила и
страховала. Зар мора у ту гробницу, зашто се вратила, зашто га пустила да
оде и није остала с њим? Дуго не може да коракне, стоји, смрачује јој се
кућа, улица, дрвеће. Чује кораке за леђима и затетура с кофером ка капији.
Не погледа у прозор Владимирове и очеве собе, отвори капију: звек звона
је распали по самом срцу, од тог ударца само што не јекну, пожури ка
улазу, врата су отворена: чека је отац. То је мало прибра.
Милена, јеси ли ти?
Ја сам − одговори и пожури у своју собу, без жеље да види Владимира.
Спусти кофере насред собе; кроз прозор и танку завесу светлост уличне
сијалице прошарала тепих, комоду, кревет. Не скидајући мантил седе на
канабе. Удише знан, свој негдашњи, вечно исти ваздух собе, лако прожет
још неизветреним мирисима њених парфема, сада и њеним дугим
одсуством. Пуним грудима удахну сву своју прошлост у овој соби: чежње
за Богданом и страх за његов живот, бесанице, туге, бол његове увреде и
бол своје одлуке да га напусти: загуши је то врело клупко. Како ће овде да
живи? Зашто није остала на острву да тамо чека Петра? Зашто му је на
његово „Учинићу све што желиш“ рекла „Ти то не треба да учиниш“? Рекла
то, а желела да он учини друго, она, Богданова жена, издресирана
комунистичком конспирацијом, затрована њиховим тајнама, окована
њиховим светињама, изрекла му заповест да иде за својом дужношћу! Да је
остави. Да јој прекине живот. Није га ни питала куда ће из Атине. Зашто га
бар није питала где ће бити сутра? Како је могла тако да га пусти и остави
онако запањеног њеним речима и одлуком?
Чује куцање на врата и оца:
Милена, могу ли да уђем?
Тата, свлачим се! Доћи ћу код тебе! − викну и не помаче се. Не може
сада с оцем. Ни с ким више не може у овој кући. Збаци ципеле с ногу и
пружи се по кревету, гушећи јецаје.
Из дремежног бунила повраћа је студ и цвокот: свануло је. Гледају је
њене ствари, слике, фотографије, насрнуле на њу, мрзе је, презиру: склизну
с кревета, стоји; гледа се са својом собом која сада то није, својим
стварима које више нису њене: дрхти… Оказује јој се цела кућа, улица,
комшилук, звукови и гласови пре острва.
Окреће се опкољена својим мрским стварима, ухваћена великим
барокним огледалом у којем никад себе није видела оволико уморну,
ружну, са растуреном пунђом, великим подочњацима, загашеним очима…
Кад би је Петар сад видео! Из огледала побеже иза паравана, брзо се свуче
и шмугну у купатило, пећ је подложена, Цана зна да је дошла, сви у кући
знају, Владимир је чека! Па она није ни завирила у његову собу! Пусти воду
у каду, оста гола, загледа себе; тело јој је огарављено сунцем са пучине,
његовом тамном кожом, под њим на стени, у дивљем овсу и Јоанидисовој
постељи; недра и коса миришу јој на јасмин и поморанџин цвет, дојке су јој
постиђене од оне његове час веселе час занете бестидности; бућну у воду
до грла: купа се с Петром у оној њиховој тиркизној ували између стена,
брчкају се, па загледана како је он нагло запливао ка пучини, као да бежи
од ње, уплашена од морских паса дозива га, а он јој маше руком као да
одлази за свагда… Како је могла да се скине с лађе, како је могла да га
остави на њој!
Чује: кашље отац, дозива је; чује и Цанину лупњаву у кухињи, а
Владимира још није видела. Али се лагано облачи и лагано чешља и
шминка да од њихових очију скрије умор, не од стида, већ од жеље да и он,
умор, остане само њен. Затим прибрана и строга улази у Владимирову
собу: кревет нераспремљен, завесе спуштене, нема његових разбацаних
ствари. Ни шаха на столу. Ни њихове фотографије. Ни књига, ни… Отишао
како је и претио? Или је код Зоре? Одлази у кухињу. Цана је грли и плаче:
Где је Влада, тетка-Цано?
Оде и он. Преселио се негде.
Како негде? Ваљда знате где је? − пита, а лакше јој је што није ту.
Господина Вукашина не смем ни да питам. А Иван каже да је негде на
Карабурми. Мишко зна где је. Треба да видиш како ти изгледа отац. Ништа
не једе, само пуши и пије кафу.
Оца затече у фотељи, заиста је ослабио, пуши и посматра је прекорно,
као да је сву ноћ чекао.
Опрости, тата, заспала сам ноћас. Била сам много уморна − сагну се и
додирну му уснама чело, седа на суседну фотељу: Шта се овде догодило?
По свему, оно што се и морало догодити. А ја, ето, нисам веровао да се
може догодити.
Кад је то било?
Пре три дана. Чекао те да се вратиш, желео да чује шта си се
договорила… шта си урадила с његовим оцем. Није издржао.
И где је сад?
Није ми се јавио. Пред одлазак, рече ми да је нашао стан на Карабурми.
Ваљда код те своје другарице. Каже ми да ће да ради. Неће човек више да
буде Катићев, буржујски паразит.
Па нека не буде − каже Милена згуснутим гласом.
Ћуте.
Црв пропасти одавно му ришка у срцу и мозгу… Као и свима у овој
земљи, ћерко. А шта си ти урадила тамо?
Шта сам урадила? − узвикну препаднуто. − Шта сам урадила?… Ништа!
Вукашин поћута погнут, па је загледа:
Шта ти каже тај лудак који ће својим идејама и сина да сатре?
Нисам га нашла − промуца и остави оца.
Уђе у Владимирову собу. Као да јој лакну кад утврди да је однео само
једно одело и мало веша, закључи да ће ту авантуру брзо да оконча; али
кад схвати да је однео очев поклон − шах и сибирског медведића, да је
понео фотографију где су само њих двојица, а не ону с њом, то је заболе,
оштро и дубоко. Ноге је једва држе, а не може, неће да седне ту одакле је
он отишао за оцем, напустио је због њега, пребегао њему. Ако! − рече у
себи и изађе.
Бол за сином се лако и до краја преобрази у увреду од сина, а убрзо све
то потону у тугу за Петром.
Доручкова с оцем ћутећи и одмах га напусти: стид је да га гледа толико
несрећног, а и смета јој да мисли на Петра и острво. Врати се у своју собу,
навуче завесе и леже на кревет, предајући се својој лепој тузи, не желећи
ничим да је нарушава. Нека је никад, до гроба не мине. Нека што дуже
траје и то трнуће целог тела за њим. Нека не истекне кајање што га није
позвала да оду некуда из света у коме су до сада били једно без другог.
Пред подне уђе јој у собу Иван, поздрави и помилова по коси, као увек
кад се дуже не виде, и седе поред ње на кревет. Она лежи непомична и
одсутна. И нема снаге да то ичим скрије.
Чуј, Милена, сутрадан по твом одласку са једном пошиљком за мене,
стигла су Богданова писма теби и Владимиру. Владимиру сам дао његово,
ево ти твоје.
Милена и даље гледа у таваницу, непомична.
Молио бих те да га отвориш и кажеш ми ако мени нешто поручује.
Милена се не миче; он јој примети дрхтај усана и спусти писмо на
комоду.
Како изгледа Париз у рату?
Не знам.
Где си онда била?
Била сам на једном грчком острву… Са Петром.
Шта сте хтели тамо?
 Да се волимо.
Да се волите? − Иван се наже да јој боље види лице; она му мирно
скреће поглед и одговара:
Да. Да се волимо.
Иван устаде и седе на канабе, припаљујући цигарету; она гледа како му
дрхти пламичак палидрвца и додаје:
Је л' то, Иване, нешто страшно, недозвољено, да ја волим Петра
Бајевића? Зашто ме тако запрепашћено гледаш?
Зато што ми тако обично саопштаваш нешто необично… што не
очекујем од тебе… За мене врло значајно. Ја нисам ни моралист ни
биготан тип. Али, ако сви све можемо… ако сви све смемо, шта ће онда
бити са нама?
Она лежи са рукама под главом, гледа у таваницу, према брату осећа
љутњу и нешто као презир према његовој муцавој запрепашћености, па
каже:
Ниси, ваљда, желео да пресвиснем чекајући Богдана Драговића.
Замишљао си ме као старицу Изергил?
То ми ти говориш, Милена?
Да, Иване. Први пут у животу толико несрећна, толико колико и срећна
због те несреће − гледа у таваницу, ћути, додаје: − Толико срећна да ми
ништа ту срећу не може да надвиси… Ниједна несрећа. Ништа!
Иван без речи излази из њене собе. Добацила би му неку увреду за
неправду коју јој наноси својим мушким неразумевањем, али не стиже да
је изговори, јер он журно затвори врата.
Дан проведе у соби, на острву, слушајући цврчке и удишући боровину и
јасмин, не додирујући Богданово писмо. За ручком измени са оцем
неколико речи о рату који се шири, бринући једино за Петра. Захвална оцу
што и сада потврђује своју свагдашњу фину и достојанствену обзирност и
не завирује јој у душу, остави га с молбом да је не чека на вечеру. Уморна
је, каже му, лећи ће одмах. Уђе у своју собу, узе писмо са комоде и спали у
кухињи не отварајући га. Врати се у собу и леже с Петром.
Спава, буди је бол растанка, успављује је умор кајања што га је
оставила на лађи; буди је оно хујање ветра у боровима последњег дана и
последње ноћи на острву; успављује се у његовом наручју у кабини прве
ноћи на лађи; буде је крици галебова и звоно манастира Неа Мони. И будна
снева острво. Сећања јој као гоблен везу острво, дневник и ноћник њихове
љубави, изразе његовог лица, погледе, осмехе; тишином одјекују звукови и
гласови острва у јутрима и вечерима, његове речи, шапати, дисања,
таласићи у ували мандарина. Сећања јој тако ткају реалност у којој ће она
моћи, верује, живети до своје смрти.
То осећање као да јој смирује бол растанка, па и жудњу за њим; сваким
часом постаје све смиренија. Више ничег бурног нема у њој. Дуби јој се
неки таман мир и ћутање, исто тамно. Траје то стамњивање не
узнемиравано ни од кога у кући. Као да слуте шта се збива у њој, сви у кући
ћутањем прате њене ретке и кратке изласке из собе, на чему им је истински
благодарна. Ни на сина се не љути што је напустио, нити брине како му је.
Можда је и он кренуо на неко своје острво, помисли узгред, идући са
Петром кроз маслињаке ка млиновима на обали мора. Сутрадан ту мисао
доврши, исто узгред, док бере необране, осушене смокве и храни Петра. А
кад сама силази са лађе на пирејско пристаниште, закључује: то се увек
збива по неком морању. Тако је и она морала сама да сиђе са лађе. А где је
Петар сада, неће да домисли. Неће ни да помишља да је сишао с брода и
упутио се тамо ка Паризу и Москви, за оним својим уздахом, после
последње вечери на острву: „Благо теби, Милена, што не можеш ни да
слутиш шта све мене чека.“ И неће да слути. Одлучна је да га не скида са те
грчке лађе, с којом опет може да отплови некуда. На пучину на којој не
види крај.
 5

Од погибије Рајка Бањца, Нађа Луковић у спаваћици болешљиво

лешкари у својој соби, скраћује разговор с оцем, одбија мајчине утехе, не
прима ниједну пријатељицу и друга. Мишка и Владимира не може да види.
С времена на време стреса је осећање кривице.
Чим се попела у воз, пошла је да га нађе и седне с њим, показујући
свима да не прихвата бојкот, уинат ружним успаљеницама и усуканим
галамџијама − „великим револуционарима“. Нашла га је како у пуном
вагону резервисаном за екскурзију седи сам на клупи као лепрозан,
обрадовано му се осмехнула и села до њега, а њему је у погледу креснуо
гнев какав дотле никад није видела у плаветнилу његових очију, па је устао
и изашао из вагона, остављајући је запањену. Са суседних клупа чула је
смех и ружне речи Бањцу, али се није прибрала да га брани. Кад су
силазили из воза у Ђуринцима, видела га је само с леђа, изгубио се негде
чим су кренули пешице ка Сопоту. На Космају га није видела. Другарице
код којих се распитивала тврдиле су јој да је остао на станици. Студентска
гомила викала је на пропланку „Нађа-Нађа!“ − од тих поклича увек је
опије осећај моћи и изузетности, али није пристала одмах да пева. Док се
нећкала, прошло је неколико минута, тражила га у гомили, срдита што га
нема, мало и увређена на његов поступак у возу. Није одолела поклицима
„Нађа-Нађа!“ и запевала „Волга, Волга, широкаја…“ И певала је за њега,
страсно и зането дозивајући га, очекујући да ће се појавити из Шуме, све
док није промукла. Тек кад су се у сутон пели у воз за Београд, видела га
како излази из станичног нужника и трком ускаче у последњи вагон, као да
се баца под воз. Чим је воз кренуо, пошла је опет да га тражи, нигде га није
било; у последњем вагону другови су је заробили да пева с њима. Певала је;
сви су се из свег грла дерали „Ширака страна маја раднаја… гдје так вољна
дишет человјек…“ Чинило јој се да ће се вагон распрснути од заноса
сливеног у ту совјетску песму отаџбини. У Раљском тунелу светло се није
палило, неко од другова је пипкао по коленима, ритнула се и није престала
да пева све док нису изашли из тунела, кад је и воз зашкрипао и нагло
кочећи стао. Лоши певачи су започињали Чапајевку, али су заћутали, као
препаднути тишином којом су поред вагона трчали кондуктери, вичући:
„Пресечен на пола!“ „Жена или човек?“ „Младић! Неко од ових што
певају!“ „Рајко!“ − крикнула је и клонула на клупу. Настала је ћутња, нико
ни реч није рекао ни кад је неко потресено викнуо споља: „Другови, Бањац
је погинуо!“ Видела је то снажно, мишићаво и исунчано тело које је пре
три ноћи грлила, како се грчи и раскида, па је заридала као сестра, као
удовица…
Све до тада она није била свесна колико је волела тог лепог и веселог
младића, омиљеног шаљивџију који изванредно свира на гитари, њој
најсимпатичнијег комунисту на Правном факултету, по студијама старијег
од ње три године. Она га је волела, али није знала ни хтела да верује да је
заљубљена, да је једино њега волела, иако се љубакала са сваким ко јој се
допадне и када за то искрсне права прилика. Они једно другом и нису
„изјавили љубав“; брбљање о љубави сматрали су баналношћу, а заветовање
на верност − обичним лицемерјем, недостојним слободних и напредних
људи. Друговали су спонтано, били нежни и пажљиви једно према другом,
заједно учествовали на студентским приредбама на којима је она
рецитовала Мајаковског и Горког, певала руске романсе и песме из нових
совјетских филмова уз његову пратњу на гитари. Онда, без његовог
наговарања и њеног двоумљења, обично као да иду у посластичарницу на
крем-питу, одлазили су у његову собу да се шашаво грле. Све се међу њима
збивало лако, весело, пријатељски; чак су једно другом шаљиво
препричавали своје љубавне доживљаје од свог последњег сусрета, да би се
потом још страсније грлили, уживајући у себи и једно у другом, срећни
због своје снаге, слободе и чистоте. Ни у својим лирским и
сентименталним тренуцима нису бринули за будућност своје љубави; кад су
говорили о будућности, онда су говорили само о комунистичкој
будућности, јединој у коју су веровали. А љубав су живели, она им је увек
била садашњост. На састанцима су ретко заказивали будући сусрет; обично
би се растајали са „Здраво, наћи ћемо се!“, да би се идућих дана потражили
на факултету или улици, свагда радосни због сусрета, али не и несрећни
ако се не би и по неколико дана видели. Били су самоуверени и сигурни да
једно друго неће загубити и једно друго дуго не зажелети. Није много
патила што му није једина; била је убеђена да му је милија од свих, да је
жели више од других, па јој је то убеђење било довољна накнада за евинску
сујету. Тако је и она њега осећала првом и најрадоснијом жељом; али је у
нове доживљаје с младићима улетала с порочном, несавладивом
радозналошћу за ново и непознато, зато што је њој непознато − оно
најлепше у сусрету са мушкарцем који јој се допадне и нечим узбуди,
неизвесност љубавне жудње, стрепња и слутња пред почетком припадања и
узимања, било јој је узбудљивије од свега што потом следи. Јер она је у
љубави највише волела почетке и имала је силну жељу да непрестано
започиње, врло ретко и вољу да доживи све: бирала је и грлила се само са
оним који у свему испуњава те њене захтеве. При том, уживала је у
поражавању мушкараца, волела да понизи нарочито оне који су
показивали ватреност и силину у наступу. Слабиће је остављала одмах и с
ниподаштавањем, не пристајући на поновне сусрете; поражене љубавнике
није трпела у својој близини и то им је показивала. Она верује да су због
таквих поступака увређени и сујетни „брђани“ и ружне успаљенице у
студентским круговима осветно ширили приче најпре о њеној настраности
и фригидности, па потом као присталици и пропагатору „слободне љубави“.
Она је у таквом оговарању уживала, весело га препричавала с Бањцем,
који је у љубавничкој слави био далеко чувенији од ње. Нису дуго уживали
у том сујетном поигравању: партија и СКОЈ на Универзитету, борећи се за
моралну чистоту својих редова, повели су праву кампању против
пропагатора слободне љубави, као „облика малограђанске декаденције и
идеолошког анархизма“. Све оне с којима се дружио или водио љубав Рајко
Бањац назване су „колонтајкама“ и биле приморане да прорађују полемику
између Лењина и Александре Колонтај, идеолога „слободне љубави“.
Тако је и она увршћена у „ватрене колонтајке“, а што није и над њом
као над Рајком и неким другим девојкама проглашен партијски бојкот,
разлог је био само један: била је толико омиљена као певачица и
рецитаторка, да се ниједна већа приредба напредних студената није могла
замислити без ње, чију су појаву пратиле овације и скандирања „Нађа-
Нађа! − Волга-Волга!“…
Тугујући, мучи се и да одгонетне: да ли је Бањац у очајању због бојкота
својих другова извршио самоубиство, или га неко од оних најревноснијих у
слепој мржњи против „сејача малограђанске трулежи и неморала“ са
платформе гурнуо под точкове? По свом поносу и храбрости Рајко Бањац
је имао снагу за најтеже; по силини своје комунистичке убеђености и
мржње против „непријатеља у нашим редовима“, они који су од њега и у
возу окретали главу могли су и да баце на шине тог „блудника“. Било у шта
да поверује, исти јој је бол и бес.
Од погибије Рајка Бањца, први пут се обрадова: са терасе чује оца како
се поздравља са Миленом Драговић, женом коју обожава од кад зна за
себе. Сматра је, за њене године, најлепшом Београђанком, њеној верности
мужу никад није могла да се начуди. Тај кукавичлук био јој неспојив са том
лепом и поносном женом, због чега је сажаљевала, а понекад и презирала.
Последњи пут, кад су разговарале о љубави, сећа се, Милена је уверавала
да се у животу воли један или једна, ако имају срећу да се сретну: „То је
уседеличка лаж, прекинула је. У ту истину могу да поверују само
очајници.“ „Ја сам једна од тих“ − рекла је Милена тако мирно и
самоуверено да се није усудила да јој противуречи. Ако је то истина, онда
сам изгубљена, рече себи. Обуче се, очешља и сиђе на терасу. Застаде пред
Миленом, као и увек задивљена њеним црним сеновитим очима на белом,
овалном лицу.
Боже, како сте лепи данас! − грли Милену: њој може рећи све.
Откуд сам ти, дете, данас лепа? Ти си лепа. Каква ти је само коса.
Нешто си смршала, Нађо?
Јесам, али без своје воље.
Бора Пуб их прекиде:
А ти, Драговићка, путовала опет по оном свом јегуљином нагону? Шта
ти ради онај лудак?
Нисам га нашла.
Видиш ли, Милена, докле стигоше твоји комунисти? У загрљај са
Хитлером! Невероватно!
Ти, Боро, знаш да не волим о политици. А знаш ли да нас је Владимир
напустио? Одселио се.
Благо теби! Ако није душа, бар ти је кућа чиста. Кад би се она моја
битанга одселила, лумповао бих три дана! Али неће, мангуп, користи моју
заштиту.
Душанка грди Бору и покушава с Миленом да поведе разговор: куда да
се бежи кад почне рат? Београд ће бити одмах бомбардован. Бора их
уверава да рата у Југославији неће бити, јер међу Србима који су
преживели прошли рат нема више ниједне будале, а младе будале постале
комунисти.
Нађа сачека да отац изгрди свет и оде у варош, па се обрати мајци:
Мама, да ли би хтела да ме оставиш мало саму са тетка-Миленом? Ти
не волиш неке разговоре.
Душанка се увреди и Милена не пристаде да остану саме, па Нађа
сачека да Милена крене кући и пратећи је, исприча јој све о Рајку Бањцу и
својим осећањима:
Јесам ли га издала што сам певала на излету?
Јеси − одговори без премишљања, али кад јој угледа сузне очи покаја
се, па додаде: − А како си могла друкчије? Ти га ниси бојкотовала.
Немојте да ме тешите. Јесам га издала. А он је, сад знам, био онај о
коме сте ми говорили пролетос, кад сам вас пратила баш овом улицом.
Онај што се родио за мене. Сећате ли се?
Сећам се − рече Милена тихо: тада је слагала. Већ је била са Петром у
Венсену, Венецији, на лађи за Грчку; већ је знала да јој Богдан није више
онај једини, да постоји Петар, али тада се она у себи још борила за Богдана
да јој остане једини. Једва је скрила ту приморану неискреност пред
девојком, коју зна као одојче, на коме се учила како ће да повија и купа
бебу, јер је већ носила Владимира. Воли је као ћерку, ужива у њеној лепоти
и духу, у души је желела да је Владимир заволи. Сећајући се тог разговора
о оној љубави која се некој срећној жени само једном догоди, а огромној
већини никад, жели да јој каже своју истину, своје ново сазнање: и срећна
жена бива обманута, јер увек постоји љубав већа и од оне најсрећније.
Колеба се, млада је, ћерка може да јој буде. Гледа зажарену куглу сунца
које између млинова и ветрењача силази на руб пучине… Где ли сада
Петру залази сунце?
Не жели да теши Нађу; жели да јој каже да тог Рајка треба да жали свом
душом, да пати и ничим се не брани од те патње.
Сада схватам да нисам имала ни снагу ни памет за толику срећу.
За ту срећу, Нађо, треба имати више снаге но за највећу несрећу. − Чује
звоно са Вождовачке цркве, и стаде да слуша певно и сетно звоно
манастира Неа Мони.
Нађа сачека да утихну звона, па упита:
Шта ћу ако више никад не сретнем Рајка Бањца?
Срешћеш га. Млада си, дуг ти је пут, сигурно ћеш га срести. Ја сам га
срела тек у својој четрдесет и трећој. Тог човека кога сам волела читавог
живота, а нисам знала да њега волим. Кад сам то сазнала, изгубила сам га…
− заћута.
Зар и ви? Како сте га изгубили? − Нађа зажеле да је загрли и што више
није верна једном и што јој је сестра по несрећи.
Имао је за друго већу љубав но за мене.
Онда он није тај.
Јесте. Био је тај. − Милена се уплаши оволике искрености па се окрену,
шапну поздрав и пође кући, загледана у Петра на лађи занемелог, док она
силази степеницама на пирејско пристаниште.
 Нађа јој гледа леђа и ниску пунђу, први пут види погурену њену
виткост; из целог тела, држања и хода, осећа јој неку рушност и пораз, али
не може да је жали. Јер не жали ни себе.
У крошњама ојесењених јасенова шумори ветар и златастим лишћем
засипа Милену. Завеја улицу и град.
 6

Последње искушење Петра Бајевића на путу за Париз био је Београд.

Застрепео је још од Ђевђелије, а од Ниша сав се замутио и занео жудњом
да још једном загрли Милену, да је бар види на неколико тренутака и каже
јој оно што се није усудио на лађи, пред њен силазак у Пиреју. Онда му је
негде око Авале воз стао иако је јурио, Београд је као граната полетео на
њега, изломивши му дах, гушећи га врелином своје близине и он се чврсто
ухватио за шипку. Да се баци у шипраг, у кукуруз, у сумрак да се одшуња у
град, њој, преноћи и јутарњим возом настави пут? А кад је хујање сменио
шкргут и јека гвожђа, и на њега пала тишина заустављеног кретања, он је
зајечао у себи што јој није бар рекао када пролази кроз Београд и
притиснуо чело на стакло да се провуче кроз срчу и јурне узбрдицом ка
њеној кући. Толико је то распињање било равномерно затегнуто између
жеље и отпора, између љубави и дужности, да му тишина не потраја ни
секунд: шкргутнуло је гвожђе у спојницама, зајечале су шине на
скретницама, клопот и ршум на мосту здробили га свог, у трену му истекла
Сава и био је спасен. А спасено је само кајање што није сишао с воза.
Однео га до постеље и прућио се по њој, отворених и празних очију, као
мртвац. Не зна ни када је заспао, ни да ли је спавао; цариници и полицајци
подсећали су га да прелази државе и границе, а он се није мицао са острва
и Јоанидисове куће, све док му кондуктер откључавајући врата спаваће
кабине, није објавио да улазе у Париз. Стресао се од своје обузетости: од
кад је емигрант и илегалац, никад тако неопрезан, опуштен и загубљен у
себи није путовао Европом! Скочио је, умио се, затегао машну и припалио
лулу да се прибере: како да оправда читавих петнаест дана и неизвршење
задатка у Цириху?
Али то није занимало човека у париском пункту. Чим га угледао,
наложио му да истог часа крене у Антверпен, где га дочекао Јегоров, стари
чекист, његов добар друг, човек узорног карактера и поштења. Мајстор
кратких извештаја. Од њега нико у Сектору није могао са мање речи више
да каже. Обојица се обрадоваше сусрету. Јегоров га загрли и одагна му
страхове:
 У последњи час, Рајски! Наша лађа полази за пола часа. Много сам
бринуо за тебе.
Зашто си бринуо? − мотри му сваки титрај на лицу.
Скоро двадесет дана не знамо где си. А светски рат је почео.
Имао сам велике компликације на једном послу.
Претпостављали смо. Јеси ли извршио задатак?
Нисам.
О томе ћемо на лађи.
Петру лакну. Помисли да га упита где је Башкирев, али то одложи за
лађу.
А на лађи, још од моста, дочека га капетан и поведе у кабину, где му
тројица непознатих људи саопштавају да ће бити везан и да је у његовом
интересу да не пружа никакав отпор. Збуњен је само тренутак, у ствари,
збуњен је обманом Јегорова, од кога није очекивао овакву игру, али се брзо
мири: Јегоров савесно и вешто врши своју дужност. То сазнање као да га
подстакну да и он изврши своју дужност:
На располагању сам вам, другови.
Ниједним покретом не испољи негодовање док му везују руке на леђа,
огрћу његовим мантилом и воде у доњи део лађе. Уведоше га у потпуно
празну одајицу до машинског одељења и оставише да стоји загледан у
мутна окна кроз која не види ништа. Дуго стоји непомичан, кајући се што
се није зауставио у Београду и бар још три ноћи провео са Миленом.
Уверен да му је Башкирев наместио ову клопку, љуто се покаја што није
извршио своју дужност: требало је истог часа, право из Булоњске шуме да
пријави пункту провокативни позив Башкирева да беже у Канаду. Јер добро
зна да се на његовој дужности само једном греши и да се грешка не
исправља. Управо та апсолутна мобилност целог бића у свакој прилици и
сваком тренутку и чинила му је његову дужност изузетном, повлашћеном у
револуционарној борби, том изузетношћу и подстицала му и смиривала
таштину, бивајући му тиме можда најстварнија накнада за напоре тајног
делања и опасне ризике сваког корака, сваке речи, сваког чина.
Лађа одмах крену, као да је чекала само њега да свежу и ухапсе. Чучну,
па седе на под; глава му клону за Миленом: више је никад неће видети. Од
тог бола, загледан у њу док силази са лађе, неодлучно, застајкујући, лица
окренута њему, са понорима туге у очима, дуго не жели да мисли шта га
чека у Москви. Његова способност да у сваком тешком положају и рђавом
расположењу изнађе разлог за наду, по оном најуверљивијем људском
искуству из завичаја да човеку никад није тако рђаво да не може бити горе,
издаде га у тами кабине што се брзо згушњавала, набацивана таласима,
таложена брујањем мотора. Ни у примислима не покушава да успоставља
наду у некакво спасење, свестан најбитнијег: заувек се растао са Миленом.
Растао се и са светом, јер тамо иза антверпенске луке, сем Милене,
неколико пријатеља и мајке, ако је још жива, никог свог нема. Због свега
осталог што чини овај свет, не осећа се обманутим, а ни његовим
дужником. Уживао му многе радости и лепоте, а рушио га страсно. С њим
су рачуни у реду. Једино пати за Миленом и тај бол не може да умине ни у
боловима чврсто и грубо везаних руку, ни пред помислима − шта га чека
тамо? Али он не пристаје да му патњом плута острво, па се мамуза као
свагда кад је тешко: трпи, душо! Не цмиздри, кујо, седам дана и ноћи било
је острво!
Уђе Јегоров, упали сијалицу, припали му цигарету и стави у уста, па
себи, и чучну у други крај кабине, све ћутећи. Попушише по пола цигарете
док Јегоров проговори:
Ти знаш шта те чека.
Претпостављам.
Од тебе ће се у Лубјанки, захтевати да говориш лажи. И потпишеш
лажан записник. Да лажно сведочиш. На суду доказујеш да је неко од
преосталих Лењинових другова фашистички агент, да је спремао убиство
Стаљина и рушење неке фабрике. Или нешто још горе.
Јегоров говори лагано, забринуто, гледајући у под. Петар се прену тек
од последње реченице и загледа га: какву ли му мрежу плете, чиме ће
други пут да га изненади? Јегоров припали другу цигарету, понуди га, одби
и зато што већ мора да почне са одвикавањем од дувана. Јегоров лагано,
равно, као брујање бродских машина, препричава држање у Лубјанки
њихових другова из Сектора и познаника из других одељења, кад су партија
и служба затражиле од њих да у улози агената страних обавештајних
служби буду сведоци на суђењима, или су ухапшени због сумњи да су
сарадници троцкиста и опозиције, дакле, замаскирани, давно убачени
агенти. Било је два-три самоубиства, два-три одбијања, остали су извршили
задатак, признали злочине и сведочили против издајника. Сваки случај
Јегоров пропраћа својим коментаром: оне који нису пристајали на улоге
провокатора и лажних сведока, назива „наивним бољшевицима“, а оне који
су извршавали налоге иследника и конструктора завере − „прљавим
бољшевицима“. Петар му се не супротставља ниједном речју; слуша га
безизразно, чак равнодушно, уверен да је његово ћутање најгоре за
Јегорова. Зажеле да га упита за Башкирева, али како ни у париском пункту
није поменуо Башкирева, што је било погрешно, одлучи се да и сада ћути.
Да је у Паризу сазнао где је Башкирев, сада би му била јасна игра Јегорова.
Јер, ако је Башкирев провокатор, онда је и Јегоров провокатор у истој
комбинацији, па би према тој чињеници имао доследан став. Одлучи се на
искрено исказивање свог уверења; без обзира на околности и последице,
остаће бољшевик.
Да, да, драги мој Рајски. Докончаће нас чистка. Сад смо ми на удару. Ми
који смо били Стаљиново, Јагодино и Јежовљево слепо оруђе у
ликвидацији бољшевичке опозиције. Морају се уклонити сведоци гнусних
злочина… Сада ми, стари чекисти и ви коминтерновци, извршавамо свој
последњи задатак: били смо бескомпромисни борци партије, па лажни
агенти и лажни сведоци против невиних људи, и сада, у трећем чину
трагедије послушних побуњеника, треба да будемо пострељани као
најподлији непријатељи, јер смо опасни сведоци… Морални вагабунди,
бедници! − узвикну Јегоров с таквом убедљивом искреношћу да Петар
мора да се изјасни:
Ја не пристајем на ту улогу.
Како не пристајеш? Како можеш да не пристајеш?
Могу. Морам да могу. Ако бих пристао тако нешто да учиним, да будем
лажан сведок или лажан непријатељ, ја бих издао своју партију. Осрамотио
бих своје бољшевичко, револуционарно убеђење. А ја то нећу учинити. Ни
по коју цену то нећу учинити! − довикну му убеђено и пркосно.
Није твоје да процењујеш шта је за партију и револуцију добро и часно,
а шта срамотно и зло. То је прво начело партијности, као што ти је, ваљда,
познато.
Тако ће бити само док сам убеђен да је црвено-црвено, − изјави свестан
да то није правилно мишљење и да га до сада није тако заступао.
А ако у то ниси убеђен? − Јегоров га гледао са неком страсном
љубопитљивошћу.
Када не будем сигуран да црвено није црвено, ја ћу да извршим своју
комунистичку дужност: истрајаћу по сваку цену у убеђивању партије да
црно није црвено. И нећу одступити.
Не причај будалаштине! Кад Бухарин, Камењев и Риков нису успели у
то да је убеде, нећеш ваљда ти, политемигрант са Балкана, члан једне
пропале, фракционашке партије, да убедиш бољшевичку партију и Стаљина
да раде наопако? Глупост, недостојна тебе, Рајски!
 Ја се, Јегоров, не стидим такве глупости. Има неких, заиста, дивних
глупости − каже лако и осветно.
Слушај, Рајски. Хајде, рецимо, да замислимо тај истински апсурд да
неко стварно убеди Стаљина и партију да раде наопако, да су над руском
револуцијом завели Термидор. Ти имаш машту, па замисли Русију и цео
Совјетски Савез са тим сазнањем да су све те чистке и суђења, прогони у
Сибир и остало, само један контрареволуционаран терор! Замисли то
стање и нас са таквом свешћу. Каква би рушевина настала од света!
То нећу да замишљам.
А не помишљаш колико може бити апсурдно и злочиначко то мишљење
и делање по савести, за истину, правду и остала добра и врлине?
Не помишљам.
Зар не увиђаш да су одавно наступила времена кад је црно − црвено? И
да се од нас бољшевика и свих разумних људи тражи данас да у то верујемо.
Или да бежимо у пећине. На несрећу, мале су да нас све приме − изговори
дрхтавим гласом и с изразом очајника.
То збуни Петра, поћута, али се одлучи да с Јегоровим не улази у игру и
рече:
То није мој проблем. Ја се не мучим с вером у партију.
Не лажи, Рајски! Ти никад ниси био кукавица и лицемер. Да јеси, не би
био везан као двоструки убица и стрпан у кајиту совјетског теретног брода
да те вуче у Лубјанку.
Та грешка са мојим свезивањем и оваквим спровођењем увидеће се
чим стигнем у Москву. Мој ће се случај брзо разјаснити.
У Лубјанки се сви случајеви само на један начин разјашњавају.
Мој ће случај бити на други начин разјашњен. Биће исправљена грешка
− рече убеђен, осмехну се, додаде: − А ти се не бој таквог разјашњења. За
овај наш разговор неће сазнати нико. Ја се неких лажи никад не ужасавам.
Неубедљив си, Рајски! Неубедљив!
Јегоров, не губи време на провокације са мном. Иди играј шах. Знаш да
се ноћу на лађи најслађе игра шах.
Јегоров устаде:
Размисли о овоме што сам ти рекао. Добро размисли. На твоју срећу, за
спас имаш две ноћи и један дан.
Петар му се опет танко осмехну. Јегоров за собом толико тресну
вратима кајите да се он трже и оста у тој зачуђености док не уђоше она
двојица који су му везали руке, и сада му танким конопцем, без његовог
опирања, чврсто везаше и ноге до бедара и оставише га на поду, не гасећи
сијалицу.
То везивање ногу схвати као глупачку освету Јегорова и окрену се на
леђа да спава, знајући добро да само испаван човек може да води
психолошку борбу са иследником. И упркос болу у костима, тузи за
Миленом, жеђи и глади, настојању да одгонетне разлог и циљ свог
хапшења, брзо заспа.
Пробуди га потреба за мокрењем, виче стражара да му отвори врата,
захтева да га води у клозет, да му донесе кофу и одвеже руке. Узалуд.
Мучећи се да се не помокри у панталоне, докотрља се до врата и стаде
главом да их туче, дозивајући Јегорова. Виче, прети, псује. Стражар му
само искашљавањем одговара. Уздржава се, опет виче и на крају измокри
се у панталоне и откотрља из своје баре. Увређен и понижен, чека Јегорова
да му пљуне у лице. А уђе морнар и подметну му под уста шољу цикоре.
Двоуми се, али је жедан испи и задуби се у себе, тражећи своју грешку у
свим задацима које је извршавао последњих година, присећајући се
разговора са друговима и пријатељима, сумњивима и непријатељима,
сваког поступка и сваке речи. Све до Цириха и оног погрешног окидања
револвера, на срећу са неисправним метком, не увиђа када је погрешио и
заслужио хапшење и Лубјанку. Или је, заиста, како каже онај подлац
Јегоров, једноставно дошао ред за чистку најоданијих? Борећи се с том
сумњом, изгуби осећај за време. Али га замучи стомак, неко оштро
сврдлање по цревима потера га на велику нужду, стаде да дозива стражаре
и захтева да га воде у клозет, лупа главом о врата, прети Јегорову, не
издржа: протера га пролив, напуни гаће, засмрде себи неиздржљиво. Од
љутње и увреде више не осећа ни жеђ, ни глад, ни бол у костима; пати и
због своје давнашње заблуде да је Јегоров частан човек. Онда је опет имао
пролив, па је стало време. Укинули су му га и мотори својим равномерним
брујањем и таласи што истим ритмом њишу лађу и светлост која је у кајити
увек иста; жели само да му се смири стомак и плаши се да га Јегоров не
затекне усраног и усмрделог. Смрад му је и сад најтежа мука, јер код људи
највише мрзи прљавштину.
Не зна колико је дуго такав лежао на мокром поду, док са пуном кофом
воде и четком не уђоше она двојица што су га везала, одвезаше га,
наредише му да ориба кабину и поново закључаше. Најпре разгибава
укочене руке и удове, изведе десетак чучњева и гимнастичке вежбе које
зна, па у кофи опра гаће и обуче их мокре, помокри се у кофу, залупа на
врата. Она двојица уђоше, поново му везаше руке и ноге, изнеше кофу
напоље, не проговоривши ни реч и не приметивши да није под ни рибао.
Сам и везан, он се застиде што се није опирао везивању. Лако се смири:
губљење достојанства сваког ухапшеника започиње његовом борбом
против стражара и њиховим изједначењем са државом и њеном вољом.
А кад нешто касније уђе Јегоров, поздрављајући га климањем главе, он
га пљуну:
Свињо, полицијска! Нећеш ме сломити.
Јегоров га сажаљиво погледа, седе уз врата кабине, припали цигарету и
покуша да му је стави у уста. Испљуну је с гађењем. Јегоров мирно попуши
своју цигарету и после дужег ћутања и зурења у под изађе.
Петру лакну што не мора да га гледа и слуша. Море се узнемирило,
лађа се заљуља, он се котрља по поду. Одлучи да мисли само на Милену, на
њих двоје на лађи од Пиреја до острва; од уласка у њихову кабину кад је
загрлио и рекао: „Сад смо слободни. Нећу ниједну секунду да те не
гледам…“, а она га гледала оним затамњеним очима, више стрепећи но
радујући се. Сећао се вечере, каламара, сира, рецине, изласка на палубу,
ветра са пучине, првих загрљаја у кабини… Заспао је са боловима у
костима од ужета и тврдог пода, иако се лађа све јаче љуљала и крцкала и
он се суљао од зида до зида. Чу Јегорова који седи у ћошку и пуши:
Ја знам сваку твоју мисао. Апсолутно сваку. Ти као интелигентан човек
треба максимално да уважаваш тај факат. − Заћута.
Петар, изненађен његовим присуством, са лицем на поду, посматра га
презриво, намеран да не прихвати разговор.
Ми ћемо прекосутра у поноћ бити у Лењинграду. Одатле ћеш возом
бити пребачен у Москву. Тамо ћеш бити бачен у неку шпиљу Лубјанке. А
онда, ако одмах не потпишеш спремљен записник признања потребних
иследнику, ступаш на конвејер. Знаш да људе нашег ранга саслушавају
анонимуси. Ништавила. Следе даноноћна саслушања без сна, туче,
рефлектори, ледени тушеви, опет туче и остале полицијске баналности. Ти
си, наравно, частан бољшевик и не признајеш да си немачки агент и веза са
неким опозиционаром. Пошто немаш децу, жену, породицу, не може те
НКВД уценити њиховим животима и њиховим прогоном у логор. Имаш
само себе, морају сломити тебе − тобом. Од те муке, као што се зна, теже
нема. Одбијаш, држиш се херојски, а онда неминовно, једног дана ти све
досади, а највише своје херојство. Да, досади! Схватиш апсурд сваког
отпора. Просто схватиш да је живот и све на овом свету апсолутно
бесмислено и да не постоји ништа прече и веће од сна. Да, сна. Ми без
свега дуго можемо, само без сна не можемо. У несну нам изумре воља за
живот, а част и достојанство, те мислене именице не постоје у човеку коме
се неиздржљиво спава. И тако, желећи једино сан, а од сна нема упорније
људске жеље, то добро знаш, сањајући сан − потпишеш за сан, а потпишеш
признање да си непријатељ. Кад се наспаваш, чека те друг Вишински. То
јест, неки од његових референата, да редигујете записник. У Лубјанки све
комбинације имају исти крај.
Петар га прекиде:
Нећу бити Крестински, ни Лозовски, буди сигуран. Дођи ми на суђење
да ме слушаш.
Знаш ли, Рајски, у чему је твоја фундаментална грешка? Гледај ме.
Твоја је грешка у премиси: партија не греши. Да! На тој премиси, ти
можеш да будеш њена свесна жртва, пристанеш да си непријатељ, иако
ниси, уверен да се жртвујеш за будућност. Умреш тако као бољшевик,
жртвујући партији све. А можеш да се одлучиш и будеш њена несвесна
жртва: одбијеш да си непријатељ. Па ти за непослушност куршумом
пробуше тврдокостну главу. И ти умреш са уверењем да си остао бољшевик
до последњег даха. А та кратковида заблуда је по својој суштини
антибољшевичка. Бранећи своје достојанство, ти наступаш антипартијски,
бориш се против своје партије и своје полиције, као да су класни
непријатељи. Такво држање је најгоре држање. Партији штета, себи смрт и
срамота − шакама се ослања на зидове кабине да се не суља за Петром.
Не мислиш ваљда, Јегоров, да сам ја толики глупак да не знам да
партија греши? Али она своју грешку и исправља − говори му суљајући се
од њега.
Е, то је твоја друга фундаментална погрешка и догматска заблуда:
партија греши! Са најбаналнијим образложењем: ко ради тај и греши. Живи
људи, сложени услови, мора да се, греши. Партија, разуме се, исправља
своје грешке, како кажеш, и наставља свој победнички ход у комунизам. Је
л’ тако? На тој премиси можеш се држати по директиви, то јест, бити
лажни непријатељ, а можеш јој у име личног достојанства пружити отпор
до последњег трачка светлости у мозгу. У оба случаја, дакле, исти је исход:
жртва си. А у чему је онда проблем? Па у томе што ти и толики други,
много већи и значајнији бољшевици, неће, не смеју, не могу сада да увиде
битну ствар. Наиме: партија свесно греши. Да, свесно! Свесно, идиоти!
Свесно, плански, методично она убија своје чланове. Најпре оне
најпаметније и најслободније, па оне најутицајније, најзначајније. Па
редом, по поштењу и храбрости, одозго, па наниже. И сваког ко то схвати.
Сваког ко у то посумња. Док свим партијцима и ванпартијцима од страха
не постане свеједно шта партија ради и чему стреми. Док сваком у Русији и
целом Совјетском Савезу не буде социјализам све што је данашњица. Све
што партија и вођа раде. Све, апсолутно све. Док свака лаж не постане
добро. Ето, том сатанском циљу ти и ја служимо − удахну и припали
цигарету.
Лађа закрцка као да тресну у хридину, мотори јаче забрујаше, хука
нараста, Петар склизну ка другом крају кабине.
Чуди се: кад је овај Јегоров постао толики брбљивац? Десет година га
познаје, радили су заједно у Немачкој као Коминтернини инструктори.
Подиже главу са пода:
Зар ти озбиљно мислиш да се ја пецам на те вербалне жонглераје?! На
тако ступидне провокације! − викну, ударивши у зид.
Јегоров поћута држећи се шакама за зидове, повуче неколико димова:
Логично закључујеш, признајем. Ово је време провокатора. Међутим,
данас логика не утиче на наше мишљење. Ни на мишљење наших
непријатеља, наравно. Јер наше мишљење, или како ми марксисти то
кажемо, класна свест, то, пре свега, није разум, то је утопијска свест. То је
фикција. Социјализам је само замишљена стварност. Стварност која реално
не постоји, али за нас као да постоји. И револуција није реалност. Fictio
juris, право на фикцију, то је револуција. Замишљање нечега што се није
догодило као да се стварно догодило. Ту фикцију држи вера, а покретачку
снагу јој даје мржња против непријатеља, наравно, оправдана, дубоко
мотивисана… Тако, отприлике, стоје ствари са нашом такозваном свешћу,
такозваним законитим покретачима историје, такозваним социјализмом.
Али, шта се то нас двојице сада тиче… Чак и да се не потопимо ноћас…
Петар дуже поћута, па викну да надјача таласе и моторе:
Мене се заиста не тичу твоје провокаторске брбљарије.
Ти, Рајски, озбиљно мислиш да сам ја провокатор? Или мислиш да
треба, да је бољшевички тако мислити? − загледа се у њега црним, ситним
очима непријатним Петру кад год се не осмехује. Прави Азијат.
Свеједно ми је шта си. Сасвим!
Јегоров испуши цигарету па се нагну над њим:
Слушај ме, Рајски. Спреман сам да ти омогућим бекство. Ми ћемо за
који сат стати у једној норвешкој луци. То ти је последња прилика. Питаш
се опет, логично, зашто сам сажаљив према теби. Не знам, до ђавола.
Симпатичан си ми због нечег. Одувек. Да сам жена, вероватно бих био
заљубљен у тебе… − добауља до свог ћошка. − А други разлог: желим да
спасем понеког заблуделог идеалисту.
Петар покуша да се насмеје, а Јегоров га ухвати за прса и ишапта му:
Мртви су идеали! За шта још да гинемо, за кога још да убијамо?
За светску револуцију, Јегоров! За нови свет!
Нема светске револуције! Мртва је наша револуција. Револуција је
данас само алиби за убијање идеалиста. Најпре су нам подвалили
филозофи, клицоноше великог зла. Потом властољупци! Револуција је
само изговор за власт! Чујеш ли?
Не чујем те! И супротно мислим!
Чујеш ти мене, али не мислиш, у томе је твоја несрећа. Ти верујеш.
Ти ме, Јегоров, не уразумљуј и не спасавај. И пусти ме да цркнем
верујући! Окрену главу к њему и виде му згађено лице које се лагано
удаљава ка вратима кабине.
Изгубио си игру, Јегоров! − добаци му и главом лупи о зид.
Ти си бољшевички идиот!
Јесам! Где је Башкирев?
Знаш ти добро, где је Башкирев! − Изађе и тресну вратима за собом.
Петра обузе кајање што није пријавио Башкирева. Али му то сазнање
доноси и нешто као олакшање: страда заслужено, није поступио
бољшевички, није извршио дужност; омогућио је Башкиреву, помоћнику
началника Сектора, да побегне. Да ли је побегао? Ако је побегао, онда како
они могу знати за њихов разговор у Булоњској шуми? Није побегао,
Башкирев је провокатор, Јегоров је провокатор. А провокатори иду на
сумњиве. Зашто им је сумњив? Што није ликвидирао Вилхелма Рајса?
Башкирев га провоцирао пре пута у Цирих. Имао је неке аполитичне и
критизерске разговоре са Богданом Драговићем. Не може бити да га је он
„откуцао“. Зашто да не? Сумњиви се спасавају ревношћу и цинкарењем
колебљиваца. Јесте грешио. Јесте извршио прекршај, па Београд, па
острво. Какви су то прекршаји дисциплине! Сумњив је, колебао се, јесте, у
Цириху се колебао, колебао у себи да пође са Башкиревим. Не због идеја и
политике. За главу се забринуо, неправде се уплашио, свеједно, поколебао
се. Праведно, заслужено страда. Покушава да мисли на Милену, не успева.
Таласи га ваљају по кабини, лађа крцка, жели да се распукне и потоне у
морски бездан и све се оконча. Замучи га и стомак, опет пролив, и тако
унеређен и мокар уз страховиту хуку мотора и све јаче крцкање лађе, ваља
се кабином немоћан и очајан. И све дуже замишљен над питањем: Мучимо
ли се и страдамо ли ми револуционари одиста само за своју фикцију, како
рече онај подлац Јегоров?
Бол костију, жеђ и глад, особито пониженост коју осећа од пролива и
мокрења у панталоне, опет му подстакоше пркос и инат.
Не зна колико су дуго пловили кроз буру. Љуљање се нагло смирује,
мотори се утишавају, па се утишаше сасвим. Ваљда су негде упловили. Уђе
Јегоров у кишном мантилу, закопчан до грла, са беретком на глави и рече:
Побегли смо из буре у неки норвешки фјорд. Север Норвешке. Нека
мала лука. Капетан не зна тачно где смо. Ноћ је, киша пљушти. Слушај,
Рајски… Пустићу те да скочиш у море, хладно је, али немаш до гата више
од сто метара. Нема таласа. То ти је последња шанса. Хајде да те одвежем.
Свињо провокаторска! Марш напоље!
Не псуј, иако си Балканац. На саслушању, Варламов, он ти је нови
началник, онај Варламов из економског одсека, референт за нашу мензу;
тај Варламов ти неће веровати да си се држао бољшевички пред једним
замаскираним троцкистом. Да те одвежем? Само неколико секунди имаш.
Марш напоље!
Збогом, Рајски. Не кајем се што сам те преценио. − Јегоров лагано
затвори врата.
Без ваљања по поду и Јегорова, задовољан што је измарширао хуљу,
осети извесно смирење у глави и у души, па заспа.
ДРУГА ГЛАВА
 1

Звоно му забруја из неба и земље, као најава неке заборављене прастаре

страве, муклим јектањем препуни му улице око Сене, занесе му куће,
узвитла му сутон: Богдана Драговића проже језа незнаног, стаде. Стадоше и
људи где су се нашли, на плочник из куће излазе старице и деца, чује
узбуђен и пригушен узвик:
Бурдон! Бурдон!
Не разуме о каквој је опасности реч и, као да се спасава од те непознате
претње, урони у таму куће где га чека неко од другова. Пожури уз
степенице на пети спрат, замишљајући рушење Варшаве, о чему данима
мисли, уверен да таква судбина чека и Београд, тамо је Владимир. На
петом спрату схвати да је ушао на погрешан улаз и сада, уплашен својом
збуњеношћу и закашњењем на састанак са другом из Политбироа
Централног комитета, од кога очекује одлуку о свом захтеву да иде у
земљу на илегални рад − да се спасе мука емиграције, разјасни са
Миленом, буде са Владимиром, својим радом и ставовима примора
Политбиро да увиди бесмисленост својих подозрења према њему и
удаљавање из руководства без икаквог разјашњења, да се, најзад, измакне
од очију и ушију Коминтерне, зазирања од најбољег друга, својих
сумњичења свих и себе, далеко од домашаја НКВД-а и Лубјанке − стрча на
улицу којом се ваља неко застрашујуће, недоживљено брујање и кад на
отвореним улазним вратима угледа познато, увек подозриво лице
кућепазитељице, препознаде кућу у коју је пошао и у којој је много пута
био, разрокој жентурачи довикну: − Моника Дибоск! − име власнице стана
у који иде, па бежећи од брујања из мркле дубине Париза, похита уз
степенице. Кад му задиханом, после уговореног звоњења, отвори госпођа
Дибоск, први пут забринута и строга лица од кад је познаје, он застаде у
осветљеном предсобљу да смисли убедљив изговор за закашњење од десет
минута.
Какво је то звоно, госпођо Дибоск?
То је старо звоно Нотр-Дама, господине Станковићу. Најстарије
париско звоно. Звони једанпут годишње. Као да оглашава апокалипсу, а
оно…− каже му стидљиво, извињавајуће.
Не разабра шта оглашава то звоно, уђе у трпезарију: за округлим голим
столом са свећњаком и неколико пепељара седи Јаки. Зашто му неког
другог нису послали? Стоји без поздрава и гледа га. Јаки забринут и
скрушен, са шакама на столу и погледом у своје кратке, затупасте, као
скраћене прсте (какве није видео ни на једном човеку, а за које он прича да
му их је унаказила полиција, забијајући му дрвене клинце под нокте) не
диже поглед, ћути. Зна му ту маску притворности: скрушеност. Први пут му
је угледао у Коминтерни по свом доласку у Москву, на саслушању пред
Контролном комисијом. Тада, у Коминтерни, угледавши га овако зането
скрушеног и забринутог, толико се збунио да је својим смушеним
одговорима разбеснео Белу Куна. А после тог запрепашћења, срећући га
често оваквог, скрушеног, особито на састанцима на којима се одлучивало
о унутрашњим непријатељима и фракционашима, овај му је израз Јаког
изазивао само презир.
Здраво! Хоће ли још неко доћи? − упита не седајући за сто.
Нема потребе. Седи, друже Богдане.
Кад си се вратио? Шта се догађа у Београду?
Пре два-три дана.
Зашто ме одмах ниси позвао?
Није било потребе.
Богдан Драговић откорача до прозора да се смири, смишљајући шта да
чини ако му нису дозволили одлазак у земљу. Јаки му нешто шапуће, не
чује га од звоњаве, нервира га тај његов добро знани шапат који му
подрхтава час жалостивно, час срџбено кад раскринкава замаскиране
непријатеље партије, па му се окрену:
Шта је одлучено?
Седи, друже Драговићу.
Зашто ми се не обраћаш партијским именом?
Сигурно с неким разлогом.
За његовим шапатом отеже се тишина. Паризом се просуше светла,
Јаком се продубише боре, лице му је сушта брига.
Пређи на ствар! − нареди му Богдан и седе за сто према њему.
Припаљује цигарету и гледа га оним погледом са којим му је изрицао
партијску казну због левичарског застрањивања и подметања летака неким
плашљивим интелектуалцима, с циљем да им летке нађе полиција и
батинама „револуционише“ те „труле опортунисте“. Погрешио је што га
тада није искључио из партије. − Кажем, пређи на ствар!
Ти, друже Високи, добро знаш какве сам ја тешке задатке имао у свом
партијском животу. Знаш колико сам некадашњих дивних другова и
револуционара за пример, кад су посустали у револуционарном маршу и
са партијске линије скренули у издају, морао да кажњавам и раскринкавам.
Между прочим, дијалектика класне борбе је неумољива.
Јаки, не фразирај! Дијалектику класне борбе ја знам боље од тебе. И
учио сам те њој.
Јасна ствар, ти си интелектуалац и ја се у теорији с тобом не надмећем.
Хтео сам, најпре, да ти кажем да ми је ово најтежи задатак у мојој
партијској биографији. Ти си ме примио у партију, ти си ми много помогао
да постанем класно свестан радник и почнем да усвајам нашу науку
марксизам-лењинизам. Между прочим…
Не увијај! Идем ли у земљу на рад? Или ми и то не дате, као што сте ме
спречили да одем у Шпанију.
После исцрпног сагледавања свих чињеница којима располаже,
Политбиро је одлучио… једногласно је одлучио да учини крај нездравом
стању у руководству наше партије. Да ишчупа и последњи корен гњилог
либерализма и фракционаштва. Јасна ствар, ми морамо монолитни да
дочекамо велике догађаје који су пред нама.
Да. То је правилно. И?
Между прочим, није нам било лако… Желели смо да те спасемо за
партију. Мучили смо се и знојили, обртали и превртали…
Богдан спусти руке испод стола да му не види дрхтавицу:
И шта сте преврнули?
Стари си комунист, најстарији члан ЦеКа међу нама, имаш велике
заслуге у обрачуну са десничарима.
Само то?
Знамо ми добро твоју популарност у Србији и углед код партијских
кадрова. А шта се ту може, Драговићу, кад су неки људи од слабог
материјала, па се истопе у ватри класне борбе, како си ти некад говорио.
Реци ми да ли је и Соколов био на састанку Политбироа на коме сте ми
пресудили?
Био је и Соколов. И били смо јединствени.
Тако, дакле, и Соколов…
 Шта се ту може? Чињенице су тврдоглаве, што рече друг Стаљин.
Богдан не издржа његов жалостивни поглед и дрхтав глас, па га
прекиде:
Које су вам то тврдоглаве чињенице?
Јаки поћута, па му се обрати:
А ти ни сада ниси спреман да самокритички сагледаш себе?
Увек сам ја, Ђуро Вишњићу, самокритички гледао себе. Никад нисам
прећутао своју ману и своју погрешку… Не лупкај прстима о сто! Али сада
хоћу да чујем те ваше тврдоглаве чињенице.
Па ево, да почнемо, на пример, од Горкићевог случаја. Ми смо у
Политбироу шест сати, сећаш ли се, шест сати анализирали нашу
небудност према оном зликовцу Горкићу. Ми смо неколико година радили
са нечувеним покварењаком, нашом партијом је руководио енглески агент,
једна штеточина која нам је паралисала организацију, а ми, његови
најближи сарадници, то нисмо примећивали. Ми смо својом небудношћу
извршили злочин према својој партији. Док смо ми себи три коже драли, ти
си ћутао као заливен. Је л' тако?
Јесте, ћутао сам. А знаш ли зашто сам ћутао? Јер сте га најжешће
нападали ви, његови полтрони. Он је тебе, Петрова и Фишера увео у
Политбиро, ви сте били његов кадар и његове подгузне муве. А ја сам ћутао
зато што га, као што сви знате, никад нисам ценио, што сам био против
Коминтернине одлуке да он буде секретар. − Свлада се да не каже: било му
је испод части да везаног туче. А ћутао је док су му дојучерашњи његови
полтрони и улизице черечили леш, зато што није веровао да је енглески
агент, како је јављала Коминтерна. Док је слушао њихово надметање у
клеветању ухапшеног секретара, по мери и редоследу њиховог
дојучерашњег дивљења и улагивања, он је у себи и ликовао због
Горкићевог пада и Коминтернине бруке. Слуша Јаког и очајан је због те
своје тадашње неопрезности, због које су га неколико месеци касније
лагано „ставили на лед“ и остављали без задатака.
А друга ствар. Ниси нам дао ни убедљиво образложење зашто си
изврдао да напишеш изјаву о Бајеровом шуровању са десничарима хиљаду
деветсто двадесет и треће.
Јесам ли вам јасно и гласно рекао да о том Бајеровом шуровању немам
појма? − виче, а зна: није више хтео ни против кога да пише изјаве.
Није више веровао да се таквим изјавама служи партији; није више
пристајао да такве његове изјаве буду налози за хапшење.
 Твоје држање у последње време указивало је да се ради о озбиљним
идејним застрањењима. Другови Петров и Рудолф су ти више пута
изрицали другарске критике.
Богдан га опет прекиде:
Који партијски задатак ја нисам извршно од хиљаду деветсто
деветнаесте? Не питам тебе, јер ти то не знаш! Питам Политбиро ЦеКа, а
пошто ни он није компетентан да то пресуди, јер ви тад нисте постојали,
питам Коминтерну!
Јасна ствар, за тебе је само Коминтерна компетентна.
Да! Само она.
Права бољшевичка скромност! Нека ти буде. И рецимо да си ти,
Драговићу, извршио све партијске задатке. Между прочим, откад је то
извршавање задатака доказ да је партијац − и комунист? Ти, као стари
партијски радник, врло добро знаш ко је све дисциплиновано извршавао
све задатке и шта се доцније открило…
Богдан се замисли: то је истина. Извршавање задатака ни њему у
чисткама није био доказ о поштењу за многе потајне троцкисте. Ни кад
негдашњи фракционаш правилно тумачи партијску линију и на сваком
месту заступа партијско јединство, није му био довољан доказ да више није
фракционаш. Све то може бити и прикривање антипартијског става,
каријеризма најчешће. Неубедљиво, лоше наступа против хуље. Загледа се
у Јаког:
Онај наш разговор под мостом пријавио си Рудолфу и Петрову, је ли,
Ђуро?
Јаки се још више стужи и спусти поглед на своје затупасте прсте:
Оставимо сада то што је само међу нама двојицом. Кад се већ позиваш
на Коминтерну, деде да почнемо од твог доласка у Совјетски Савез. Надам
се да ниси заборавио колико смо труда уложили да те ишчупамо из
опортунизма и деморализације.
Ништа нисам заборавио. Памтим све и примам одговорност за сваку
своју мисао, сваку реч…
 2

Кад му је, најзад, у Беч стигао позив из Коминтерне да одмах крене у

Москву, осетио се спасеним. Иако није прошла ни година од изласка са
робије, толико су га биле замориле и измучиле емигрантске интриге,
гложења, јагма за влашћу, жучне распре о међусобним погрешкама у
партијској политици, те даноноћне свађе по бечким кафанама, да је много
пута зажалио за робијом и оном присношћу и солидарношћу у тамничкој
патњи оствареним са неколико другова. А кад су на последњој пољској
постаји у воз ушли совјетски граничари са петокракама, српом и чекићем
на шапкама, и строгом учтивошћу затражили му пасош, Богдан је скочио
да их загрли… Толике године чезне да види прву земљу социјализма и бори
се за њу, а први му је сусрет с њом. Одушевљен пажњом и брижношћу
совјетских дипломата у Прагу, са којима је уређивао свој пут у Москву,
није заборављао да су то ипак дипломати. Али ово су они прави совјетски
људи, млади и лепи, неподмитљиви и културни, васпитани под совјетском
влашћу. Њихово одлучно и учтиво неприхватање његових излива
одушевљења, лако је схватио и извинио им се на врло добром руском, који
је одавно научио и на робији усавршио, што им је изазвало чуђење,
међусобно измењивање подозривих погледа, па су дуго загледали пасош,
онда њега, сасвим исправно; свет је данас пун шпијуна, на Совјетски Савез
империјалисти бацају дивизије агената, који одлично говоре руски. Било
му чак и мило кад су граничари његов пасош однели негде на проверу: то
је доказ озбиљности и будности, свеједно што он иде у Коминтерну на њен
позив. Угледавши натпис на станици − Његорелоје и црвен транспарент −
„Пролетери свих земаља, уједините се!“ скоро је засузио, срце му је
тутњало: Земља његових снова! Лењинова и Стаљинова земља, његова
права отаџбина! Слобода! На совјетској земљи, више га неће прогонити
непријатељи, полиција, провокатори. Више неће да страхује од сваког
непознатог који му иде у сусрет, ни читача новина у бечкој кафани који га
строго погледа кад год окрене лист, ни поноћних корака на степеништу и
ходнику хотела. Више неће морати да живи са лажним пасошем, ни са
лажним именом, ни да шапуће, ни да угриза језик пред сумњивим
типовима и подлацима. Најзад ће слободно да мисли и говори, сваког јутра
да чита совјетске новине и марксистичке књиге. Више неће морати да лаже
ни из нужде ни из убеђења. Ту је, у њој је: Ширака страна маја раднаја…
Воз је стајао, звучник је грмео цифре о испуњењу петогодишњег плана
неке фабрике: слушао их је срећан као да слуша о избијању револуције у
Немачкој, а у себи је почињао прво писмо из Русије Милени и Владимиру:
Драги моји, остварена је моја нада. Ступио сам на совјетску земљу…
Окретао се, гледао: дрвеће око станице, голубови на крову, облаци − све му
је некако друкчије овде иза совјетске границе. И чим су се озбиљни
граничари вратили са пасошем и љубазно му рекли да може да сиђе с воза
и у ресторану станице снабде се храном и попије чај, он је скочио са воза
на совјетско тле, да је ноћ можда би га и пољубио, али му је такав излив
одушевљења био прејак за озбиљна лица малобројних путника и војних
службеника и железничара. Та га озбиљност свих око себе ошинула, и он је
као пијан закорачао, па стао да разгледа совјетску железничку станицу која
у свему мора да се разликује од станица у капиталистичком свету; и
разликовала се: била је сасвим скромна, неналицкана, без намере да
запањи и заведе странца; напротив: чак је и ниска и оронула, мало
запуштена и зато још озбиљнија; овде се кречом и фарбама не жели да
скрије реалност, а рундела са тек засађеним цвећем у облику петокраке,
представља спој лепог и идеолошког, па је дуго и осмехнуто гледао у то
цвеће. Све му се допало. И лењи покрети совјетских железничара у
изношеној, похабаној одећи, и свиња са два прасета која је ришкала иза
пумпе за воду, и нека бабушка која је вукла врећу не много мању од себе и
молила војника дај јој помогне утовар, што је овај и учинио, све је било
некако обично и људско. А кад је ушао у ресторан, баш онако словенски, да
се не каже српски и балкански неуредан (хигијенско просвећивање, зна се,
најспорије је просвећивање), кад је, дакле, на шанку угледао гомилицу
земички и конзерви, неколицини људи који су седели за столовима, пили
чај и пушили, рођачки се осмехнуо: буржоаске новине у Европи месецима
пишу о глади и беди у Русији. Он у то, наравно, није веровао, а да је Русија
и стварно гладна и бедна и да сад својим очима не гледа гомилицу
земички, рибљих конзерви и осушених харинги, то га не би ни изненадило
ни разочарало: шта је све преживела та несрећна Русија за деценију и по!
Револуцију, грађански рат, рат са интервенционистичким армијама Европе,
Јапана и Америке, економску блокаду, капиталистичко окружење,
епидемије и неродне године, а сада је у јеку гигантске индустријализације и
довршења колективизације! И да је та Совјетска Русија заиста гладна,
бедна и болесна, каквом је представља буржоаска, антибољшевичка
пропаганда, он би је тако јадну исто тако волео као што је воли!
 А љубазност кондуктера и пратиоца спаваћих кола, који су га, чим је воз
кренуо, нудили чајем и комадићима кекса, истински га усхитила: тако
поступају према странцу и непознатом човеку само совјетски људи! Нови
људи!
И тако од границе до Москве, просто је кликтао кад би угледао нову
фабрику и нову стамбену зграду једноставне архитектуре, како и пристоји
радничкој земљи. После треће петолетке, зидаће се виле за раднике и све
трудбенике. А оних десетак трактора − симбола колективизованог села −
виђених на пољима, изазвали су му одушевљење које је морао да подели са
мање одушевљеним кондуктером и пратиоцем спаваћих кола, што је
доживео као совјетску скромност. Мало је спавао, седео је или стајао уз
прозор загледан у пределе, села, варошице; у свему је тражио ново и лепо,
совјетско; видео и доста кровињара у насељима, што је одмах и лако
правдао вековном заосталошћу царске Русије и младошћу совјетске
власти, која под најнеповољнијим околностима, само својим снагама,
изграђује социјализам. Ако би му се незадовољство виђеним одужило,
потирао га лепотом руских предела; уживао би у шумарку бреза које су
пупале на брежуљку, у речици међу јасикама, у дрвеној сеоској кући са
саксијама за цвеће под изрезбареним тремом.
Пут му се одужио. Једва је чекао да угледа Москву, па се неколико пута
обраћао кондуктеру: „Друже, још колико до Москве?“ А кад му је
кондуктер рекао да ће у Москву стићи за пола часа, приљубио је лице уз
прозорско стакло да што пре угледа совјетску престоницу, да види прву
њену зграду, први кров и прозор. Обећаних пола часа трајало је више од
сата, нестрпљење му расло, пролазили су кроз шуме и расута сиротињска
насеља, никако да стигну до Москве. Воз је успорио поред ружних кућа, он
љутито довикну, кондуктеру: „Зашто се мили? Кад ћемо у Москву?“ „Ми
смо већ у Москви, грађанине!“ Ово је, значи, предграђе. Стара Москва…
Она царистичка, православна, бедна. Одавде је руски пролетаријат кренуо
у прву социјалистичку револуцију. А воз је ишао непојмљиво споро, као да
је тај совјетски машиновођа желео да му покаже сваку московску
потлеушицу из царских времена, сваку пионирску мараму око врата
девојчица и дечака поред пруге, свако дечје игралиште и сваки камион.
Његова напетост да све види и одмах то упореди са оним светом иза
совјетске границе, била је толика да се он изненадио кад је на пустом
перону воз стао. Давнашњи сан, сањан хиљадама пута на робији, у илегали,
емиграцији − тренутак доласка у Москву и одлазак право на Црвени трг,
порезао му је дочек на станици: уместо пријатеља Свете Ракића и Петра
Бајевића, или неког од чланова ЦеКа, његових партијских другова, сачекао
га непознат човек, представљајући се као Савицки, по говору је одмах
видео да је Црногорац, и повео га у канцеларију НКВД-а да му се провери
пасош. Онерасположило га што не види пријатеље, са којима се годинама
није видео. Салетело га неколико одрпанаца и пијанаца, тражили су
цигарете, вотку, копјејку, а један му, док је раздавао паклицу цигарета,
покушао и да украде мањи кофер. Његова дарежљивост према вагабундама
изазвала је љутњу Савицког и позив милиционеру да ухапси лопова.
Милиционер је шчепао за врат косматог дечака и повео га некуда.
„Неко од оних беспризорних. Побегао из дома. Тежак проблем оставио
је царизам совјетској власти“, говорио му Савицки, намрштен.
„Разумљиво. Најтеже је створити новог човека“ − рекао је с убеђењем.
„Треба да знаш, друже Андрејев, ово је само један од неколико
московских вакзала. И то најружнији. А погледај: на московској станици
нема оног нереда и сточје гужве, оне магареће дреке продаваца као на
бечкој или берлинској станици.
Овде је све тихо и уљудно, савршен ред“, − говорио је Савицки водећи
га ка аутомобилу на излазу из станице.
„Колико је овде небо!“ − узвикнуо је, мислећи на Милену, тужан што у
његовом најсрећнијем дану није с њим, љут на себе што му последњих
година не успева да своја осећања усклади с њеним, па је не воли онолико
колико је воли, а она не скрива своју тугу што се на последњим виђењима
растају рањени.
А Савицки му са првог седишта говорио:
„Ми смо у совјетском аутомобилу, друже Андрејев. ЗИЛ. Гледај ту
лепоту, ту силу! Бољи је и од америчких и од енглеских! Нема га у свету…
Видиш оно здање. Није ти ниже од Авале, а подигнуто је ударничким радом
за девет месеци. У капиталистичким земљама оваква зградурина, друже
мој, зида се најмање три године. А погледај ону улицу, све је ново и
совјетско. Све је то саградила прва петолетка… Ено га дечји вртић. То је
трећи поред којег пролазимо… Чујеш ли комсомолску песму? Кажи, где си
у европској престоници видео и чуо да младићи и девојке седе у парку и
овако лепо певају? А, оно је, друже Андрејев, највећи и најлепши трг на
свету… Наш, Црвени трг. Ту се прославља Први мај и Седми новембар, ту
пред другом Стаљином, нашим вођом и учитељем, маршује Црвена армија
и милиони трудбеника… Милиони срећних совјетских људи. Ех, то треба
доживети па умрети… А оно, не треба ни да кажем − Лењинов маузолеј…
Ту лежи геније револуције, мртав а жив, жив и бесмртан. Што рекао
Његош: Благо оном ко довијек живи, имао се рашта и родити…“
 Он се сећао своје туге и страха за судбину револуције кад се сазнало да
је умро Лењин, свог муцавог комеморативног говора на тајном скупу
текстилаца комуниста, прекиданог плачем и јецајима радница, па оног
ноћног скупа графичара у магацину иза штампарије, када је позвао
раднике да минутом ћутања одају пошту вођи Октобарске револуције, неко
је држао припаљену свећу, а њега нешто стегло за јабучицу и није могао да
изговори „Слава му!“, па су тако стајали осветљени фењером са пода и
ћутали неколико минута док стари словослагач са припаљеном
воштаницом није рекао: „Бог да прости душу другу Лењину.“ И сви су
комунисти, и он са њима, прошаптали себи у браду „Бог да прости…“
„Зауставите аутомобил, молим вас! Ја морам да се поклоним Лењину.
То је мој завет.“
„То је немогуће. Видиш ли, друже, колико ту народа чека? Ако би сада
стао у ред, стигао би да прођеш поред њега тек вечерас. А ми журимо… “
„Не, нигде ја не журим“, рекао је, а у себи: овај дан нећу да ми смркне.
„Ма друже, није ти ово наш Балкан и капиталистичка анархија. Посете
маузолеју се организују, зна се ред. У Коминтерни ћеш добити специјалну
дозволу да преко реда уђеш у маузолеј.“
Обрадовала га та привилегија.
„А ово ти је, мој друг, чувена и моћна, најлепша градска река на
земаљској кугли, Москва… Да само знаш колико песама има о њој… А сад
замисли светско чудо: под овом речурдом пролази метро, подземни воз…“
Сметало му ово агитовање Савицког, кварило му свечаност доживљаја,
који у себи казује Владимиру, обећавајући му студирање технике на
Московском универзитету.
„Стигосмо! Ова црвена зграда ти је Московски совјет. Радничка влада за
Москву… А то ти је, друже Андрејев, тај чувени ЛУКС. Гледај га, друже!
Једини хотел на овој планети у коме је све комунистичко. Ту само
комунисти бораве. Од портира, судопера, кувара, собарица, па до
последњег госта! Ту ти, друже Андрејев, борави авангарда светске
револуције. Вође и теоретичари.“
Лагано је изашао из аутомобила, са свечаним осећањем, као да ступа на
првомајску трибину или на конгресну говорницу, силно узбуђен пред
сусрет са старим друговима и пријатељима. Неспретно је гурао тешка
врата ЛУКС-а, која се нагло затворише за њим.
Ступио је у сивкасту празнину и између два реда црвених мермерних
стубова угледао неког који је корачао к њему и толико личио на њега да је
запањен стао у велики позлаћени рам: гледао је себе уплашеног нечим.
Задрхтао је: па ја ћу овде бити са вођама комунистичких партија читавог
света! − храбрио је себе а у златно лишће рама ушла је људескара у
униформи са револвером на опасачу, стала иза леђа оног у огледалу и на
страначком руском заповедила:
„Молим вас, приђите столу за пропусницу!“ Удахнуо је бајат, згуснут
ваздух и изашао из златног рама идући ка Савицком који је стајао поред
дрвене кућице, довикујући:
Дај пасош, човече! Нагледаћеш се ти овде и себе и другова!
Пружио је пасош и док је Савицки кроз окно нешто шапутао лепој,
плавој жени, он се први пут од ступања на совјетску територију запитао:
зашто ли га је позвала Коминтерна? И као да му је чула питање, лепа
плавуша са ондулираном косом му се љубазно обратила и пружајући му
папирић са бројем канцеларије, саопштила му да је наређено: чим стигне,
одмах да пође у Коминтерну и јави се другу Ангаретису. То га узнемирило.
Шта ће код тог Ангаретиса? Зашто најпре не иде код Горкића, секретара
партије?
Замолио је да оде у собу да се умије и промени кошуљу. Плавуши се
скупиле обрве:
„Вас чекају другови.“
Забринула га та строгост и журба.
Плавуша је на његовом лицу разабрала питање и рекла да немају
слободну собу, нека кофере остави њима, а док се он врати са Мошовије
они ће му пронаћи собу и однети кофере.
„Можете ли ми рећи да ли је у хотелу Света Ракић?“ − упитао је и
приметио да се на то питање Савицки тргао и намрштио као да је учинио
нешто непристојно. Плавуша га љутито погледала, па је он додао: „Мислим
да му је пасош са именом Алексеј Иванович Голованов.“
Плавуша га пажљиво загледала и са напорном, професионалном
учтивошћу рекла:
„О томе ћете се морати распитати у милицији. За сва таква обавештења,
обраћајте се милицији.“
„Зашто милицији? Па он овде станује и ради у Коминтерни.“
Плавуши се саставише веђе, Савицки се обрецну:
„Шта се тебе тиче где он ради и где станује? Пожури, чекају те
другови.“
 Није стигао да узврати Савицком, плавуша му пружила сив картончић
са његовим именом из пасоша:
„Ево вам пропуск. И добро га чувајте! Без њега не можете ући у хотел.“
Та претња га љутнула, али се истог трена постидео сујете: овде борави
авангарда светске револуције и ту се не може улазити као у бечку
посластичарницу! Ипак, није могао одмах да се потчини, па је самовољно
кренуо из хола ка салону и завирио да види неког свог, и није видео
ниједног познатог међу читачима новина и часописа. Савицки га нервозно
опоменуо да треба да пожуре, јер их „чекају другови“.
Идући ка Мошовији, са Савицким који није престајао са агитовањем за
социјализам, више није разгледао Москву. Мислио је: који га то другови
чекају и зашто им је тако хитно потребан? Пред сиво маслинастом
четвороспратницом стао је срећан: доживео је да уђе у штаб светске
револуције. Колико је о томе маштао на робији. Велелепно, озбиљно и
самоуверено делује му то старо здање што је задржало боју царске Москве,
без ознака да ту борави колективни ум авангарде светског пролетаријата. А
ту се доносе судбоносне одлуке, ствара стратегија и тактика
комунистичким партијама читавог света, праве планови за рушење
капитализма, обарају краљеви и владе, дижу револуције, искива идејно
оружје против социјалдемократије, троцкизма и свих непријатеља
Совјетског Савеза и комунизма. Штаб, централа, мозак! Колико је само
завидео свима који су долазили у Коминтерну или радили у њој! Каква би
то срећа била када би му сада саопштили да је премештен на рад у
Коминтерну, макар у Балкански секретаријат, ако није дорастао за
Извршни комитет!
Ступио је у Коминтерну као верник у свој храм: трнци га прожели, ноге
му отежале. Обезбеђење му савесно проверило пропуснице, и кад је и
телефонски утврдило његов идентитет и позив у Контролну комисију,
праћен човеком из обезбеђења, кренуо је ходником, па на спрат, где му је
стражар затражио пропусницу.
„Ја, друже, идем с њим“, показао је руком на наоружаног пратиоца, који
му ни изразом лица ни речју није дао подршку. Стражар је поновио
строжије:
„Молим, покажите вашу пропусницу!“
Показао му пропусницу прекоревајући себе што се опире тим
нормалним захтевима контроле и обезбеђења у Коминтерни, на чијем
уништењу раде све шпијунске централе света. Кренуо је дугим
полумрачним ходником читајући на вратима: секретаријати, секције,
секције… − доказ савршено централизоване организације, са прецизном
расподелом дужности и надлежности: како би друкчије функционисала
комунистичка централа света! А унутрашњост здања − обичан под, прост
узан тепих због тишине, браон тишлерај − све је ту скромно и озбиљно,
како и приличи људима који овде раде и долазе. На крају ходника пратилац
му показао врата са натписом „Контролна комисија“.
„Уђите, друже. Чекају вас“, опоменуо га човек из обезбеђења.
Ко ли га чека? Мануилски, Пик, Ерколи? − Сигурно Горкић, кога је
упознао у Бечу и у лице му рекао да је недорастао за дужност секретара
партије. Ко би још могао бити од Југословена? Да куца? Смешно! Не улази
у канцеларију среског началника и полицијског пристава! А није хтео ни да
им покаже нелагодност и страх од Контролне комисије. Све је у његовом
партијском животу чисто и проверено. Није фракционаш, имао је
беспрекорно држање пред полицијом, на суду и робији, све Коминтернине
директиве дисциплиновано извршавао. Ушао је можда и мало грубо, јер су
га са прекорним чуђењем сачекала четворица, Ерколи и три непозната
човека што су седела за столом прекривеним црвеном чојом. Поздравио
их је на руском:
„Здраво, другови!“ − Тада је угледао петог − Јаког! Толико се збунио
што њега ту затиче, да је зажелео и да га загрли и да му не пружи руку, а он
му као кривац отпоздравио шапатом. Руковао се редом, представили су му
се: Бела Кун, препознао га са фотографија (по његовом надменом ставу и
погледу); Ерколи, коме се осмехнуо као добром знанцу са последњег
конгреса у Дрездену (посматрао га хладним плавим очима као да га никад
није видео); Ангаретис, са кратком проседом брадом и једном обрвом
устремљеном увис (знао је то име по важној и тајновитој функцији у
Коминтерни); Коларов са познаничким, широким осмехом (иако се први
пут среће са тим чувеним Бугарином); на крају стола седео је и Ђура
Вишњић, Друг Јаки! Руковао се и с њим, строго. Кад је он постао члан
ЦеКа и Контролне комисије? Тог Ђуру Вишњића, вредног и преданог
обућарског радника, он је учланио у партију, бринуо се за његово теоријско
образовање, увек му био руководилац, после хапшења и док је робијао
стварао од њега легендарног хероја пред класним непријатељем, назвао га
Друг Јаки, послао у Москву на школовање и сада он њега дочекује у
Коминтерни као члан Контролне комисије! Јесте се добро држао у
полицији, јесте га он уз подршку домаће и светске демократске јавности,
коју је Иван Катић покренуо, ишчупао као болесног са робије, зна да су га
у Москви дочекали као пролетерског хероја и водали по фабрикама и
пионирским домовима на митинге у његову част, чак је и Правда
забележила његов долазак у Москву, али: зар му је и он члан Контролне
комисије Коминтерне, како брадоња Ангаретис стиснутих вилица тихо
саопштава, пред којим он, Богдан Драговић, има да положи рачун о свом
раду? Којим се он то способностима винуо у вођство Коминтерне? Чуђење
му је било толико, да му Ангаретисово саопштење о циљу његовог доласка
у Коминтерну остало нејасно а Бела Кун се обрецнуо:
„Шта ви српски тиквани брљате тамо по Балкану?“
Тргао се: није добро чуо, не зна тачно ту руску реч „ваљди“, па упитао:
„Не разумем шта сте хтели рећи, друже Бела Кун?“
„Разумеш! У свима вама из Београда, и десничарима и левичарима,
чучи великосрбин и фракционаш.“
„Ја заиста не разумем о чему је реч?“ − погледао је све чланове
Контролне комисије редом: посматрају га сумњичаво и продорно. Коларов
и са стањеним осмехом.
„Ти добро разумеш шта ја мислим о вашој фракционашкој партији“,
рекао је Бела Кун претећим гласом, као лош полицијски иследник.
Последица је то његовог мађарског темперамента и уздрманих живаца
због слома мађарске револуције, правдао га у себи и гледао час у Ерколија,
час у Ангаретиса и Коларова, никако у Друга Јаког, очекујући право
питање за прави разговор.
Ангаретису се лева обрва згрчила, па усправила: дуго је говорио о
лошем стању и грешкама југословенске партије, па га загледао:
„Сматра ли се друг Андрејев одговорним што југословенска партија
није извршила директиву Коминтерне и дигла оружани устанак после
увођења великосрпске, монархофашистичке диктатуре у Југославији?“
„Друже Ангаретис… Као члан ЦеКа, ја сматрам себе одговорним за
свако неизвршавање Коминтернине директиве. Међутим, та директива није
могла да се изврши. Објективни услови за оружани устанак нису постојали.
Радници нису били спремни да узму оружје.“
„А Хрвати и угњетене нације? А сиромашно српско сељаштво? Наши
савезници?“ − Ангаретис је побо оловку у папир.
„Нико тада није био спреман за устанак, друже Ангаретис.“
Ангаретис је покренуо оловку да опише круг, али није саставио линију.
„А ко би и могао бити спреман, кад југословенску партију чине
полицајци и провокатори?“
„Троцкисти!“ − добацио је Бела Кун.
 Запрепастио се и погледао у Ангаретиса који је климнуо главом и
зажмирио оком док му се обрва усправљала у чело, потврђујући тихо:
„Да. Троцкисти и шпијуни.“
„Како можете то рећи, друже Ангаретис? Ми се херојски боримо под
најтежим условима. Ми гинемо!“
„Колико вас је погинуло под диктатуром?“
„Најмање десетак људи је убила полиција.“
„А шта је то, друже Андрејев, према немачкој партији из које су
погинуле стотине и стотине, а десетине хиљада је ухапшено? Наставите,
слушамо вас, друже Андрејев.“
Богдану се неиздржљиво пушило, смирио би га дуван, није се усудио да
припали јер нико из Контролне комисије није пушио, па је наставио:
„Завођењем диктатуре великосрпска милитаристичка клика завела је
ужасан терор. За три месеца преполовили су нам кадрове. Неки су
побијени, многи побегли из земље, остали отерани на робију. И ја сам тада
пао полицији у руке.“
„Зар је терор буржоазије препрека устанку и борби? Класичан
опортунистички изговор“ − рекао је мирно Ерколи.
„Истину сте казали, друже Ерколи. Оно што је за револуционара,
бољшевика, први услов за оружани устанак, за опортунисту је прва сметња
устанку. Јер, треба гинути. Треба окрвавити гаће!“ − Коларов је говорио
Ерколију, а њега, Богдана, само је окрзнуо прекорним погледом.
„Молим вас, другови, да се разјаснимо. Најпре, народне масе са још
незараслим ранама из светског рата, а ви знате колике су биле наше жртве,
нису биле спремне за оружану борбу. А затим, сви ми који смо радили на
организацији устанка, брзо смо похапшени. Нико није хтео да нас следи.“
„А како би народне масе могле бити припремљене за устанак кад ви,
друже Андрејев, још нисте спровели у живот Отворено писмо Треће
интернационале? Нисте ликвидирали фракције, нисте постигли монолитно
јединство партије“ − Ерколи га обујмио леденим зеленкастим погледом,
говорећи руски са јаким италијанским акцентом и наглашавајући сваку
реч.
„Дозволите, друже Ерколи, да ја Андрејеву поставим једно питање.
Зашто ви, Андрејев, тада сте били организациони секретар вашег српског
комитета, нисте пружили помоћ другу Једанаест из Загреба, да изврши
атентат на оног великосрпског зликовца, краља Александра? Једанаест је
дошао на везу с вама, је л' тако?“ − Бела Кун се нагнуо к њему.
 Богдану се преокренула соба: то је, ваљда, једини задатак постављен од
ЦеКа из Беча и Коминтерне који није био спреман да изврши.
„Одговорите, Андрејев! И не трепћите као сова“, добацио му је Бела
Кун на ружном руском и нешто наставио на мађарском језику.
Богдан је уздрхтао:
„Колебао сам се… Партија је у принципу против терора.“
„Партија јесте против индивидуалног терора. Али, ми бисмо били
политичке будале када би свагда робовали сваком принципу, као божјој
заповести“ − прекинуо га је Ерколи.
„Тај би атентат, другови, морално и политички упропастио партију. Ви;
сте, надам се, обавештени како је народ примио краљево убиство у
Марсељу.“
Коларов и Бела Кун су се истовремено смрачили:
„Који то народ на свету сматра убицом човека који убија краља што је у
свом, такозваном парламенту, убио хрватске вође? Зар би вам рушење
крваве српске круне политички упропастило партију? Шта ми ово
слушамо, другови?“
Није јасно разликовао ко је од њих двојице изговарао ове згражавајуће
речи. Кад је Коларов заћутао, Бела Кун је продужио да га вређа. Увреде га
прибрале, изазвале му пркос и он је самоуверено рекао:
„Слушајте, другови. Што се српске монархије тиче, ја сам се против те
монархије борио, бар толико колико и ви против ваше. Да.“ − Гледао је
Коларова у зенице − „Али, од краљеве главе, мени је било много важније
шта је у главама оних који су под његовом командом ратовали за
ослобођење…“
„Чије ослобођење?“ − упао је Коларов.
„Ослобођење од аустро-угарске и бугарске окупације.“
„Јадно ваше ослобођење и уједињење… То је тај проклети српски
пијемонтизам, кога се ви никада нећете ослободити“ − почео је Коларов
спуштеним гласом, потиштено. Па се усправио на столици и обратио
Богдану: „Ви, српски другови, просто је жалосно, како не успевате да у себи
превазиђете ту буржоаску подвалу са ослобођењем и уједињењем
југословенских народа. Још увек сте ви у души ослободиоци, ујединитељи,
спасиоци Јужних Словена.“
Богдан је погледао у Ангаретиса, који је са пободеном оловком зурио у
чист папир, још оштрије усправљене обрве, па се обратио Коларову:
 „Ја се, друже Коларов, не осећам ослободиоцем и ујединитељем
југословенских народа. Али се већина српског народа још увек тако осећа.
Биће потребно много нашег труда и времена да распршимо те заблуде.“
„То су једине заблуде српских маса?“ − тихо је упитао Ерколи.
„То нисам рекао, друже Ерколи. Дозволите ми да завршим о атентату.
Да је атентат на краља Александра политички штетан, увидео је и друг
Једанаест. Ја га од задатка нисам ни одвраћао. Молим вас да то имате у
виду. Он је сам одустао од атентата, а ја сам се само сагласио с њим.“
„А питате ли се ви да ли би се с вама сагласили хрватски, словеначки и
остали потлачени југословенски народи?“ − Бела Кун је треснуо шаком о
сто, брундајући нешто на мађарском.
„Југословенски комунисти су одавно сагласни у ставу према
индивидуалном терору. Уосталом, ми смо ту ствар око атентата на
Александра расправили на састанку ЦеКа у Бечу. Ви о томе имате наш
извештај.“
„Са Александром је свршено. За наш разговор није битан Александар и
атентат. О томе се данас може имати и друго мишљење. Тим поводом за
нас су битне политичке заблуде српских маса, њихова ниска,
монархистичка свест. Битан је ваш став према директиви партије. Ваше
неизвршавање директиве. О томе ми разговарамо.“
Богдан се замислио над Ерколијевим вештим проширивањем и
продубљивањем саслушања. А Коларов је мало подигао глас:
„Зар ви, друже Андрејев, не мислите да српски комунист, као припадник
владајуће нације, има посебне одговорности у борби против великосрпске
буржоазије?“
„То за мене, друже Коларов, никад није било спорно. Никад. Од кад сам
члан Комунистичке партије, ја се као Србин осећам одговорним за сва зла
која поробљеним југословенским народима чини великосрпска буржоазија.
Ја сам био међу првим српским комунистима који су прихватили
Коминтернин став о разбијању версајске Југославије на совјетске
републике. Ја сам се одмах изјаснио за став друга Стаљина о националном
питању.“
Ангаретис је заустио да нешто каже и сви чланови Контролне комисије
окренули су се к њему. Богдан је заћутао и замолио да припали цигарету.
Ангаретис је климнуо брадом, не гледајући га. Док је он припаљивао
цигарету и жудно увлачио прве димове, обратио му се Друг Јаки:
„А није ли, друже Андрејев, политичкој заосталости српских маса и
нашем неуспелом покушају да дигнемо оружани устанак допринео и твој
опортунизам према неким нашим унутрашњим непријатељима. Знаш на
шта мислим.“
„Не знам на шта мислиш?“
„Мислим, на пример, на твој и Ракићев опортунизам према
социјалдемократима и десничарима.“
„Опортунизам Свете Ракића?“ − упитао је запањен.
„Па да, твог блиског пријатеља! Размисли мало, давно је то било.“
 3

У шестој недељи по Владимировом рођењу, курир из Беча донео му у

Ваљево „Услове за приступање Трећој интернационали“. Ниједан га
бољшевички текст није толико понео и изазвао му наде, као ти „Услови“.
Био му је то нови Комунистички манифест, али не писан за далеку
будућност, као онај стари; овај нови − „Услови“ обзнањују његов и сан и
јаву: у Москви је образована светска комунистичка партија, с циљем да све
пролетере и комунисте света поведе у социјалистичку револуцију;
капитализам је у агонији, човечанство се може спасти само ако се
буржоазији објави одсудан рат. Трећа интернационала позива све
комунисте да се организују и одлучно очисте редове од опортуниста,
реформиста и социјал-патриота − следбеника Друге интернационале.
У том позиву и тим „Условима“ препознао је своје тежње и праву
могућност за велику улогу. Схватио је, додуше, да му предстоје и тешка
искушења: деобе и разлази са неким животним друговима и пријатељима.
Битка се мора водити истовремено на два фронта: против класног
непријатеља и против социјалиста − својих другова неистомишљеника. У
радничкој класи − мањини народа − већ су мањина; сад и у партији треба
остати мањина. Али, одабрана! Идеалисти и они најсмелији. Све оне од
којих се до сада разликовао треба убедити да постану истомишљеници. Ако
у томе не успе, морају се потчинити. Ако то неће, постаће непријатељи,
примаће његове ударце. Нема друге! „Услови“ су све идејне збрке и магле
распршили, дилема је категорична: капитулирати и остати социјал-
демократа, ситан поправљач, крпач и молер капитализма и препустити
Совјетску Русију да се сама на планети бори за комунизам, или − остати
револуционар, бити бољшевик, па ступити у одлучан бој са буржоазијом и
социјалдемократијом − реформистима и социјал-шовинистима,
кукавицама и старцима. У таквој недоумици, ако је и била недоумица, он се
за неколико сати преломио. Осећао је да бољшевичка схватања одговарају
и његовом карактеру, темпераменту, амбицијама. У себи је полетео у
висине, па је пред Миленом, док је дојила Владимира, неколико пута
узвикнуо: „Наступа моје време!“ „Шта то наступа, Богдане?“ „Што би рекао
Иванов Хамлет − Бити или не бити, Милена!“ „Па то је старо време.“ „Не,
драга моја. То је ново време. Моје време. Бити све, или…“− није изговорио
то „или“ пред њеним преклињућим, љубавним, мајчинским погледом, са
дојком приљубљеном уз дечје, синовљево лице. Али је исте вечери, кад му
је дошао Света Ракић, поново узвикнуо „Наступа наше време!“ и чим му
Света видео сина како спава у колевци, пружио му је „Услове“ да чита.
Прочитао их брзо и рекао: „Тешко ће се, Богдане, живети и радити по овим
Интернационалиним условима. Биће то ђаволски тешко.“ „Зашто?“ питао
га збуњен, јер Света није био ни опортунист, ни реформист, ни кукавица.
„Плашим се да ћемо много људи унесрећити нашим револуционарством.
Наша одлучност и храброст може доста другова отерати у неодлучност и
кукавичлук.“ „Услови“ су, друже мој, историјски налог наше епохе! А епоха,
као што знаш, бира, одређује своје покретаче. Неистомишљенике морамо
убедити. Ако не успемо, нема друге: морамо их тући.“ „Да. Убедити или
тући. Данас речима, а сутра можда и куршумима. Као у Француској
револуцији гиљотинама. Борба против својих може бити немилосрднија од
борбе против туђих.“ „Зар се братоубиство мора поновити?“ „Шта се ту
може?“ − рекао је. „То је неки људски закон, бога му божјег!“ „Јесте.
Човекова историја је и започела братоубиством. Зар ћемо и ми, Богдане,
постати Каини и убијати своје Авеље?“ „Можда, али нећемо убијати из
зависти и себичности. Ако се Авељи супротставе револуцији, морамо их
уклонити. То је моје чврсто уверење.“ „Чврсто уверење је, Богдане,
најчешће туђе уверење. Оно које се извршава. Јер своје уверење је увек
подложно сумњи“, рекао је замишљено Света Ракић. Биле су то његове
једине и последње сумње.
 4

Тај разговор он ником није испричао нити су га њих двојица икад

поновили.
„И кад је то и где је то, Ђуро Вишњићу, Света Ракић био опортунист
према социјалдемократима?“ − самоуверено је узвикнуо Богдан Драговић,
не хајући за присуство Ангаретиса, Ерколија, Беле Куна и Коларова, који
су, ћутали и упитно га посматрали под сликом Стаљина у белој рубашки,
коју је први пут видео и осетио неку стрепњу од његовог црног, сврдлајућег
погледа.
„Сећаш ли се наших путовања лађом на конгрес у Вуковар и оних
твојих и Светиних либералистичких надмудривања са десничарима и
противницима Треће интернационале? А то није било ни прво, ни
последње.“
Савршено јасно памти ту лађу која је пловила уз Дунав, кроз ноћ, кишу
и ветар, носећи комунистичке делегате на конгрес у Вуковар, измешане са
путницима и сељацима, који су вукли своју робу на успутне пијаце. Вођи и
агитатори левичара, центрумаша и десничара, позивали су делегате к себи,
извлачили их на палубу и кишу да их убеде да на Конгресу гласају за
приступ Трећој интернационали, да гласају против, да гласају за неку
трећу резолуцију. Лађари су пили, код капетана се певао „бећарац“ и
свирале тамбурице, пијанци су бљували и тукли се, двоје љубавника се
стискало под шаторским крилом) у тами палубе, ратници комунисти
свађали су се са комунистима ратним забушантима и дезертерима. Једва се
извукао од једног очајника, знао га из рата, који му је исповедио неверство
своје жене, псовао своју „курву“ и претио да ће је заклати због превара са
дућанџијом, окупацијским кметом и ратним шкартом.
Свашта, свашта се те ноћи збивало и говорило на лађи, а он, Богдан
Драговић, мокар до голе коже, викао је са неких врећа гомили делегата у
тами: „Схватите, другови! Да се уништи капитализам и створи
комунистичко друштво, ми морамо имати једну и јединствену
комунистичку партију света! Један генералштаб револуције!“ А Света
Ракић је додао: „И светска буржоазија има свој генералштаб
контрареволуције! Ми ћемо бити издајници своје класе, ако не
организујемо своју, нову Интернационалу.“ „Москва постаје нови Рим, зар
не видите другови! То је црвени империјализам руских бољшевика. Ново
потчињавање! Не будите будале! Тај московски генералштаб о коме говори
Богдан Драговић, имаће своје генерале у националним партијама! Тај
генерал жели да постане Драговић! И да под собом има своје пуковнике,
пуковници мајоре, мајори капетане и тако редом до каплара и секретара
ћелије. А сви остали, који треба да гину, биће војници под командом
московског генералштаба! Совјетске владе!“ − викао је вођа деснице. „Зар
ти, Живко, Лењина и Троцког равнаш са руским царевима? Бољшевичке
вође који су дали слободу свим потлаченим нацијама царске Русије!“ −
викао је он, Богдан Драговић, док су му леђа чували овај исти Ђура
Вишњић и Спасоје Стејић, псујући и претећи противницима Треће
интернационале. „Без демократије и слободе идеја, нема ни ослобођења од
капитала и експлоатације!“ „Без монолитног јединства пролетерске
авангарде, нема револуције и социјализма! Ми и ви нећемо бити у истој
партији!“ „А знаш ли ти, Богдане, шта ће бити Трећа интернационала?
Инквизиција! Право на спаљивање јеретика и прогон вештица! Свако ко
мисли друкчије од вође и секретара, биће проглашен за опортунисту и
реформисту. То је смрт револуције. Не дајте, другови радници, своју
слободу!“ Света Ракић га гурнуо са сандука, скочио на његово место и
повикао: „Не браниш ти, Живко, нашу радничку слободу! Браниш ти
буржоаску слободу и капиталистички поредак. Нећеш револуцију,
реформисто! Нећеш у оружани устанак, кукавицо.“ „Тако је, Ракићу!
Устанак, него како! Да смакнемо краља и наше гуликоже! Да повешамо
ратне шпекуланте и богаташе! Ова држава је превара! Срушићемо је! И
вас адвокате! И све професоре и новинаре, у мајчину!“ − викали су са
палубе делегати испод шаторских крила. Киша је пљуштала, лађа се
мучила са матицом Дунава.
Трајала је та свађа делегата за конгрес комунистичке партије до дубоко
у ноћ: тамбурица и певачи били су замукли, пијанци су бљували преко
палубе; унезверени ратници су шапутали очајничке претње кметовима и
ратним шкартовима; чуо се и мушки плач који га због нечега силно
потресао, а тада су га овај исти Ђура Вишњић и Стејић повукли ка крми, у
ветар, на кишу и захтевали од њега, вође левице, сагласност да до зоре
побацају у Дунав вође десничара и противнике Треће интернационале. А
он им то није дозволио.
 5

„Памтим ту ноћ на лађи за Вуковар. Сећам се врло добро, друже Јаки,

како сам те спречио да не учиниш ону глупост. Је л’ тако било?“ − рекао
му, гледајући у Ангаретиса.
„Јесмо претили издајницима. То је истина. Между прочим, друговима су
добро позната моја схватања. А пред Контролном комисијом Коминтерне
не одговарам ја, већ ти!“
„Ти још увек преда мном одговараш!“
„Куш! Докле ви мислите да ћу ја имати живце да слушам ваше
југословенске свињарије?! Чим се сретну два Југословена − ето две
фракције! Вас са Балкана, све вас, Србе и остала турска говна, треба
митраљезом помлатити!“
„Другови, где се ја налазим? Је л’ ово стварно Бела Кун, вођа мађарске
револуције?“ − није викао, није могао, толико је био запањен.
Док је Ангаретис смиривао Белу Куна, Ерколи му рекао:
„Са вашим ставовима и проценама, друже Андрејев, ми не можемо бити
задовољни.“
„Ја, друже Ерколи, не могу да схватим зашто нисте задовољни. Убеђен
сам да су моја схватања − партијска схватања.“
Настало је дуже ћутање у којем се чуло само кршење зглобова Беле
Куна. А онда му се обратио Ангаретис, побадајући оловку у белину:
„Сматра ли друг Андрејев да је његово држање на полицији било на
линији последњих директива Треће интернационале?“
„Мирне савести стојим пред вама. Затворио сам провалу. После мене
нико није ухапшен“ − самоуверено их је гледао редом, увређен њиховим
смраченим лицима. Ангаретис је кренуо оловком по папиру:
„А сматра ли друг Андрејев да је његово држање пред полицијом увек
било принципијелно и комунистичко?“
Тада му је задрхтала цигарета, то је спазио само Коларов и осмехнуо
се, а он се колебао неколико тренутака, гледао Јаког, једино он зна да се
сам пријавио полицији да би спасао Милену; израз лица Друга Јаког био је
тужан и замишљен, али без икакве реакције на Ангаретисово питање, па се
одлучио да изјави:
„Ја сам уверен да сам се свагда пред полицијом држао како треба
комунист да се држи.“
Друг Јаки је у чуђењу напућио уста, с погледом у Ангаретиса, а Богдану
су запламсали образи: први пут је слагао другове и партију. Све су очи биле
упиљене у њега. Вероватно не би издржао њихове погледе, морао би да
објасни свој једини прекршај, али је Ангаретис протрљао браду и рекао
тихо, а строго:
„Ми стојимо пред задатком да одлучно и коначно од фракционаша и
опортуниста очистимо братску југословенску партију. Фашизам наступа,
ми морамо бити спремни. Молим вас, друже Андрејев, вратите се у хотел.
Добро се испавајте, па седите и пишите своју партијску биографију.
Одговорите на сва питања која смо вам данас поставили. Нарочито
пажљиво обрадите све ваше односе са фракционашима.“
Бела Кун је устао:
„Ја захтевам, друже Ангаретис, да нам Андрејев исприча шта је у
униформн краљевског официра чинио као окупатор мађарском народу.
Шта је радио по Сегедину, хиљаду деветсто осамнаесте? Биле су то велике
свињарије.“
Ерколи је једва чујно рекао:
„Па то ће се видети из аутобиографије. Није потребно то посебно
истицати.“
Ангаретис му рекао где и када треба да преда аутобиографију, гледао га
усредсређено, мало жмирећи, а Друг Јаки сагао главу.
Не зна да ли се поздравио с Контролном комисијом; неко га стигао у
ходнику и дао му потписану пропусницу; стражар код степеништа му
затражио пропусницу и проконтролисао потпис; хтео да изађе на улицу,
али је строго заустављен да му се одузме пропусница. Онда је кренуо
некуда. Није био уплашен, ни разочаран, колико је био збуњен. Можда је
још бунован од пута и снажних доживљаја, па му се и овај разговор са
Контролном комисијом изобличио у муку. Нема право на толику
осетљивост и сујету у овим озбиљним временима. У Коминтерни сада ради
свилено сито. Нека! Морамо се кроз њега сви просејати, па ко прође, биће
прави. Да, да. Бела Кун јесте био врло непријатан, али то је очигледно
несрећан човек, коме је пораз мађарске револуције разорио живце. Треба
стварно најпре да се испава, како му је рекао друг Ангаретис.
Питао је пролазнике где је ЛУКС; нико му није одговорио; завртели би
главом и без речи журили даље, а он их правдао: после доласка Хитлера на
власт, активирале су се антисовјетске агентуре и службе, па је грађанска
дужност совјетских људи да буду опрезни према странцима, утолико пре
ако се неко распитује за ЛУКС. Традиционалном руском добротом и
наивношћу сада би се само непријатељ користио. Идући насумце ка ЛУКС-
у, није му успевало да заборави Друга Јаког и Белу Куна. Пут је нашао
заслугом једног грађанина кога је питао за хотел, а овај је без речи
пожурио милиционеру и нешто му рекао; милиционер му хитро пришао,
строго затражио легитимацију и кад је угледао пропусницу за ЛУКС,
поздравио га увежбаном љубазношћу, показао улицу ка хотелу,
извињавајући му се што је раскопана због проширења и асфалтирања.
„Градимо нову совјетску престоницу“ − поносно и важно саопштио му
млади и лепи милиционер. Такво понашање совјетског чувара реда који је
будан и опрезан као вучјак према непознатом и странцу, а љубазан према
човеку Коминтерне, доживео је као узорно понашање совјетског човека;
смирила му се зебња коју је понео из Коминтерне, разведрила му се
мучнина од саслушања пред Контролном комисијом, па је ободрен
пожурио ка ЛУКС-у. Успут је видео многа градилишта, одреде пионира који
су маршовали и певали, људе у парку који читају, што је потврђивало
његову представу о изградњи социјализма. А понешто што је било ружно и
супротно тој представи, лако је правдао историјском заосталошћу Русије и
капиталистичком блокадом прве земље социјализма. На Црвеном тргу
застао је и дуго, усхићено гледао кремаљске куле, куполе цркава, огромна
здања, тражећи Стаљинов прозор: шта ли он у овом часу смишља? Да ли ће
га видети? Мора га видети, неће отићи из Москве док не види Стаљина.
Тако велико небо, а под тим највећим тргом на свету, ка Лењиновом
маузолеју у достојанственом поретку и свечаној ћутњи, тамни се
несагледна поворка совјетских људи, Лењинових следбеника…
Слушао је откуцаје часовника са Кремља, оног који преко московског
радија оглашава време комунистима и пролетерима читавог света, свима
који верују у Русију и социјализам. Није далеко дан када ће ови чекићи са
кремаљског торња да одјекују са свих европских и азијских радио-станица.
 6

Врата ЛУКС-а су се сама, снажним замахом, као кљуса, затворила за

њим и у истом трену угледао је себе у огромном огледалу између стубова
од црвеног мермера. У раму од позлаћеног лишћа посматрао га неко
забринут и замућеним погледом: зар се види да је био пред Контролном
комисијом? Људескара са револвером на опасачу заклонила га у огледалу
и затражила пропуск, а он му безотпорно пружио сиву картицу: како је
могуће да ме заборавио, а видео ме пре три сата? И плавуша из дрвене
кућице у великом пустом холу затражила му пропуск; убеђен да га она том
формалношћу кажњава за неку јутрошњу непристојност, одлучио је да
према њој, иза чијих леђа седе два наоружана чувара, не испољава никакво
нерасположење. Дала му је собу неког Пољака на четвртом спрату,
извињавајући се што за извесно време неће бити сам у соби. То му није
сметало; примајући кључ, захвалио јој се и са кофером кренуо ка
степеништу и лифту, где га је зауставио чувар и затражио пропусницу.
„Па ви, друже, видите да долазим од портирнице! И да су ми је они
прегледали.“
„Ви не можете поћи на спрат док ми не покажете пропуск.“
Љут на ту стражарску тупост, кренуо је ка портирници и плавуши да
протестује против злостављања, али је са првим кораком схватио да је
против стражарских закона бесмислен отпор. Показао је пропуск, одбио да
уђе у лифт и наставио уз степенице, вукући тежак кофер, али се на трећем
спрату укопао: на последњој степеници стајао је огроман сиви пацов и
посматрао га ситним стакластим очима. Од његовог усредсређеног и
оштрог погледа осетио се кривим и немоћним, сјурио се на застаниште и
окренуо: пацов га са истог места истим оштрим и свезнајућим погледом
посматрао. Није знао шта да чини (те се животиње гади и плаши још од
Солунског фронта, где их је око војних магацина било у гомилама, па су
војници од страха пуцали у њих), било га стид да се врати стражарима и
плавуши, а није имао чиме да отера толиког пацова, сем да баци кофер на
њега. Можда би то и учинио, да се пацов није шапицом почешао по врату и
лагано, самоуверено, кренуо ходником. Сачекао је да одмакне, па опрезно,
још дрхтећи, наставио да се успиње, застајкујући на заокретима и
загледајући углове степеника и ходника у којима су стајале неке огромне
мишоловке за пацове какве још нигде није видео. Смирио се кад је на
четвртом спрату наишао на спремачицу, која му се представила:
„Настјењка“ − и затражила пропусницу и кључ.
Пружио јој, правдајући се у себи: пацови су редовни сустанари људима
у великим градовима, а Москва је један од највећих градова света. Да
започне било какав разговор са Настјењком и стави јој до знања да је
сматра другом, а не собарицом, рекао је непромишљено:
„Мора да вам је непријатно кад се сретнете са пацовима.“
Окренула се и строго га погледала:
„А зашто да ми је непријатно? Ништа мени није тешко под нашом
совјетском влашћу.“ „Мислим, прљави су, преносе заразе.“ „Извините,
друже, у ЛУКС-у се још нико није разболео од пацова. Санитарна служба се
успешно бори против свих незваних гостију“ − увређено му откључала
врата, пропустила га у предсобље са лавабоом и орманом и рекла:
„Ваш је кревет онај први. Кућни ред вам је на зиду. Клозет је на крају
ходника, лево. Купатило у приземљу. Кад желите да се купате, морате се
пријавити два дана унапред. Ако имате неку посебну жељу или примедбу, ја
сам одговорна за четврти спрат.“
Одувек осетљив и преосетљив на прљавштину и смрадове (на робији му
је смрад био казна које је био непрестано свестан), удахну у соби одавно
знан отужан хотелски задах, који се осећао на мокраћу, доказ да тај Пољак
користи лавабо и за мокрење. Два одвојена кревета с плавим
прекривачима, ниским столом и две плаве полуфотеље, полице са
књигама: Лењинова и Стаљинова дела, часопис Комунистичка
интернационала на разним језицима. Најзад ће слободно читати и
прорадити Лењина. Узимао је књиге, читао наслове, одвојио
„Материјализам и емпирио-критицизам“, књигу коју још није читао. Онда
је одшкринуо платнену завесу, отворио прозор; светло сиво небо, бескрајно
и прошарано облацима над сурим немиром кровова који у даљини увире у
шуме. Хоће ли доживети да Милену дочека у Москви? Поглед му пао на
зид суседне зградурине, па у двориште са ниским, стешњеним зградама:
сетио се Контролне комисије и затворио прозор. Али га убајаћен хотелски
ваздух истерао из собе.
Опрезно је дошао до лифта, загледао му под и сишао у хол, умирен што
не види пацове. Више но што је гладан, из жеље да што пре сретне старе
другове и пријатеље, свратио је у ресторан да руча. Никог познатог није
угледао.
 7

Становници ЛУКС-а су тек долазили на ручак, озбиљни, тихи, као што и

пристоји комунистичким вођама; говорило се на свим светским језицима и
на лошем руском. Загледао их, тражио славне, желео Димитрова да види. У
ресторану су му затражили пропуск и одредили му место за кинеским
столом; при упознавању поклонили му се, па се занемело загледали у себе,
што му је јако годило; лепе и младе келнерице су лењо доносиле обилату
храну, појео је све што су му донели и пожурио у собу да заспи. Да се
испава, онда ће му се у бистрој глави разјаснити и несхватљив догађај у
Коминтерни. Емигрантска интрига. Сада је најважније сачувати
достојанство. Чувар му опет пред лифтом затражио пропусницу и тако је
дуго гледао и читао тај сиви картончић са илегалним именом, као да га
први пут види. Уздржао се од протеста. На срећу, његов собни друг, тај
Пољак, није био у соби, па се брзо свукао и стрпао у кревет. Али је тешко
заспао: можда више од грубости Беле Куна, дрскости Коларова и циничних
сумњичења Ангаретисових и Ерколијевих, гризао га Друг Јаки са том
маском скрушености: ако се Ђура Вишњић, познат само по фанатичној
оданости и дисциплини, толико уздигао, неко мора да падне. Да ли то
наступа нека велика смена? Над југословенском партијом наднела се
опака сумња да у њој има троцкиста и полицајаца, зато су га и позвали у
Москву. Очигледно, на одговорност. Шта је још погрешио, коју директиву
није спровео? Тај неуспели устанак и неизведени атентат на краља
Александра, иако нису и не могу бити само њему приписани, то су и једине
директиве Коминтерне које је спроводио без убеђења и које није успео да
спроведе. Рекао им је истину, а они су и у њу посумњали. Будност, ништа
друго. Бољшевичка, коминтерновска будност над кадровима.
Пробудио се у сумрак. Сан му је процепило мучно сећање на
Контролну комисију Коминтерне и мисао на партијску биографију и
питања на која треба писмено да одговори. Па зар Коминтерни није добро
познато његово бољшевичко држање у свим приликама и према свим
фракционашима? Додуше, међу њима је некад, на самом почетку
бољшевизације партије, имао пријатеље, али се одмах разишао с њима чим
су се супротставили политици Треће интернационале, чим их је она
осудила као реформисте или фракционаше. И откуд данас може неком да
буде сумњив он који је све директиве Коминтерне спроводио по сваку цену,
немилосрдно прогањајући десничаре и опортунисте? Јер он је одувек знао:
комунистички идеал не трпи недоследност у припадништву. Присећао се
питања и израза лица чланова Контролне комисије и Ангаретисове
устремљене обрве док је извештавао о непостојању објективних услова за
оружани устанак против војне диктатуре у Југославији; још су му биле
мучније бахате и простачке упадице Беле Куна. Дуго се бријао, умивао,
трљао лице и врат хладном водом, да спере неки тамни умор, питајући се:
ако им је он опортунист и сумњив, ко им је онда у ових седамнаест година
од Октобарске револуције − био бољшевик у Србији и Југославији? Мора
да је реч о некој подлој интриги, тој моралној и духовној зарази
комунистичке емиграције, која последњих година хара партијом, руши
стара пријатељства и скупа другарства.
Опрезно и зверајући у углове и сенке, силазио је у салон да најпре
пронађе Свету Ракића, обавести се о догађајима, чује његове савете. А у
ходнику се сударио са дугајлијом кога је једва препознао, памтећи га са
неког илегалног скупа, знајући само да је из Суботице, и питао га за Свету.
Овај се осврнуо и кад је видео да су сами, шапнуо му:
„Шта ће ти Света?“
„Пријатељи смо.“
„Пријатељи? Какве ти је боје пропуск?“
„Сиве.“
Суботичанин се смрачио и без поздрава пожурио уз степенице.
Зачуђен овим понашањем, продужио је ходником, срео Босанца рудара
из Креке, комунисту који је успео да побегне из Лепоглаве и дође њему на
везу у Беч, а он га потом послао у Москву на школовање. Обрадовано га
поздравио, а овај му уздржано узвратио. На питање шта ради, Босанац му
причао да је прошла зима у Москви била „права руска“. Када га је упитао
где је Света Ракић, овај му одговорио:
„За њега немој више никог да питаш.“
„Зашто, друже?“
„Он је под бојкотом.“
„Шта то овде значи?“
„Значи да је скренуо са генералне линије.“
 „Ја у то не верујем.“
„Кад си ти стигао у Москву?“
„Данас.“
„Онда од данас имаш да верујеш у оно у шта се овде верује. А то у шта
си ти тамо веровао, мачку под реп! И пази, земљаче, пошто си нов, кад си у
салону, онда знај: ко чита Правду, на линији је. Опозиционари, сви који су
скренули, читају Известију, орган владе. Чувај се да не паднеш у прљаве.“
„А ко су ти што имају сиви пропуск?“
„Ајд' у здравље, Драговићу!“
„Чекај, Босанац! Реци ми ко су овде прљави?“
„Е, то ћеш, земљаче, морати сам да сазнаш.“
Чуо је кораке са степеништа и похитао ходником. Кога се ови људи овде
плаше? Прљавих? Ако је и Света Ракић, негдашњи левичар, као и он, сада
међу тим „прљавим“, а ако су и десничари, што је и логично, међу
„прљавима“, ко је онда „чист“? Силазио је ка салону лагано и неодлучно. У
холу је оценио да је можда мудрије да му први сусрет са „москаљима“, како
су на робији називали емигранте у Москви, не буде са Светом Ракићем, па
је одлучио да изађе из хотела и одшета на Црвени трг. Да му је да сретне
Петра Бајевића, тај је сигурно на линији.
Изашао је у студени сутон, киша је прокапињала, био је без мантила,
али се не врати у хотел за мантил. Кренуо је насумце широком улицом са
новоградњама, сјежен у души: зар у Коминтерни сумњају и у њега? Можда
и њега чека бојкот, пад у те „прљаве?“ Кад је погрешио, шта је погрешио?
Јурили су аутобуси и трамваји, зажелео је тишину, па је скренуо у прву
споредну и џомбасту улицу. Тмушно, тешко небо притисло му Москву и
снизило ниске куће; сутон му их чинио још старијим, некако страшним са
жутњикавом светлошћу у прозорима, па му је град одједном постао пун
претњи, осетио се изгубљеним у незнаној даљини; задрхтао је и из сивог
бескраја призвао себи Милену и Владимира, да не буде сам. Није се опирао
добро знаној емигрантској тузи: никад му своји нису били толико далеко,
никад га тако није болела та даљина.
„Откуд ти, Драговићу?“ − пред њим, под уличном светиљком, са
подигнутим оковратником и клемпавим шеширом, стајао је Љуба
Миљевић, негдашњи адвокат, један од оснивача Комунистичке партије,
вероватно најстарији политички емигрант из Србије, присталица Троцког.
Колебао се како да се понаша према том, некада најбољем
социјалистичком говорнику у Београду, правом народном трибуну,
комунистичком посланику у Уставотворној скупштини, који се прославио
изјавом у скупштини: „Господо, прво што желим да знате: Моја отаџбина је
Совјетска Русија.“ То су београдске новине искористиле као најјачи доказ
националног издајништва комуниста, због чега је после критикован и
укорен од ЦеКа, а с чим се није сложио он, Богдан Драговић, његов
истомишљеник. Али, и они су се, кад су се у партији појавиле разлике у
идејама и стратегији борбе, жестоко спорили око права на сумњу у
исправност сваке, партијске и Коминтернине директиве, права на своје
мишљење у свакој прилици: Богдан је тврдио да се сумњом постаје неборац
и дезертер, да је револуционар дисциплинован војник партије који мисли
оно што партија мисли. „А ја сам револуционар зато што сам одбацио
владајуће мишљење и његов поредак. Комунист сам зато што сам
посумњао у Бога и све божанске и краљевске законе. И нећу да будем
верник ни једног богића, ни војник страначке команде. Хоћу слободно да
мислим и слободно да се борим“ − изјавио је Љуба Миљевић на једном
састанку ЦеКа, а он, Богдан Драговић, напао га за анархизам и предложио
његово искључење из партијског вођства, што је већина прихватила. А
Миљевић је још упорније наставио да шири идеје Лењина и Троцког,
тумачећи их по своме. Хапшења се спасао спектакуларним бекством преко
границе у униформи жандармеријског капетана. Потом се обрео у Москви
и пошто је некад друговао са Лењином и бољшевичким вођама у
Швајцарској, запошљавали су га у Коминтерниним међународним
организацијама. Толико је о њему знао.
„Ко тебе, старог вука, намами у Стаљинову кљусу, забога Драговићу?“
„Знам да си постао троцкист и не брбљај гадости“ − није хтео да му
пружи руку.
Миљевић је с грким осмехом повукао руку пружену за поздрав. „Не
будали више, Драговићу. Ти си одувек био амбициозан, увек си волео
партијску власт, ал’ знам да си поштен.“
„Не радим ја с кантаром и метром, да ми ти, Миљевићу, мериш
поштење. Реци ми, шта ти овде радиш?“
„Питај ме шта све нисам радио. Последња ми је дужност била − касир у
једној радничкој мензи. Пре десетак дана сам отпуштен без образложења, а
то значи премештају ме полако у Лубјанку. На дужност фашистичког
агента.“
„Не троцкизирај. Није могуће да си без разлога отпуштен. Ово је
совјетска земља.“
„Ово је Џугашвилијева земља, Драговићу. А у њој су сада сви сумњиви.
Нарочито странци.“
Богдан је заћутао: пред Контролном комисијом и он је данас одговарао
као сумњив.
„Причај ми мало о Београду. Шта се променило, ко је од наших умро?“
„Ништа се није променило. Диктатура, беда, безнађе. Све што поштено
мисли, жели промену. Наша ствар никад боље није стајала.“
„Наша ствар је пропала, Богдане. Под Стаљиновом чизмом умире
револуција. Имаш сина и ону дивну жену лепотицу, ког ћеш ђавола овде,
мечки на рупу?“
Одмах му је узвратио:
„Нисам, Миљевићу, веровао да си капитулирао и толико заглибио.
Жалим те дубоко.“
„Свеједно ми је, Драговићу, шта сам теби и твојим истомишљеницима.
Али ћу ти рећи, а ти ме још вечерас пријави: онако како сам побегао из
Александрове краљевине, тако ћу побећи и из Џугашвилијевог царства.“
„Зар је теби Русија Стаљиново царство? Теби, који си волео Русију више
од Србије.“
„Ја и сада волим Русију као што сам је волео бежећи у њу. Русија,
Богдане, никад није била оно што су њени цареви. Она је и сада потчињена
као и до Октобра. Не могу више да трпим њену патњу. Али, она ће се опет
једног октобра разбеснети на цара и племиће. Револуција је њена
будућност. Опет ће Русија јурнути у слободу.“
Богдан није издржао троцкистичко харангирање, па га прекинуо:
„Не трабуњај, Љубо! Русија је себи извојевала слободу, сада слободу
треба нама да донесе.“
„Како да нама донесе оно што није донела ни себи?“
„Ту процену препусти нама. А шта ти даље намераваш?“
„Шта намеравам? Нећу да умрем под Џугашвилијевом чизмом. Хоћу
да умрем поред мог Ибра. Да гледам у врхове топола и јабланова на улазу
у клисуру. Да једем жељински сир и пијем студеничку шљивовицу. Да се у
зору успнем на Маглић… То ми је сада једини циљ. Збогом, Богдане
Драговићу“ − подигао је крпу од шешира и продужио лагано, па се окренуо
и довикнуо: „Знаш ли шта ми је најжалије? Убијају сањаре! Затиру то
племе. Замисли, Драговићу, какав ће свет бити без нас који смо јахали
облаке? Размишљај, ноћас о томе…“
„Јадник!“ − испратио га Богдан сажаљиво и наставио брже, клизајући се
по расквашеној калдрми. Њега издајници ни једним аргументом никад
нису поколебали. Ако би и говорили чињенице, то су му биле пролазне
чињенице, које је он порицао дијалектиком развоја и вером у будућност.
Миљевић је троцкист и несумњиво издајник. Али зашто је он то постао
овде у Русији, после величанствених успеха у изградњи социјализма и
завршетка прве петолетке, чије резултате ни буржоаска штампа више не
оспорава? Зашто је један стари социјалистички борац овде у Москви, под
радничком влашћу капитулирао? Шта није издржао? Биће то ипак ствар
само слабе људске грађе. Велика температура. Издрже они најјачи,
најтврђи, као у сваком топљењу рудаче. Киша је сипила, корачао је даље
мучећи се да нешто рашчисти у себи пре но што се врати у ЛУКС.
Нашао се пред ЛУКС-ом, сав покисао и цвокоћући, схвативши да ништа
није рашчистио, али одлучан да не пристане на разочарање; разочарани
револуционари су једини пропали људи за које у овом свету нико нема
милости.
Врата су му се тешко отворила, али су се одсечно затворила, као кљуса.
У огледалу са позлаћеним рамом, између мермерних стубова стајао је
чувар и захтевао да покаже пропуск.
„Мало пре сам изашао. Ви сте ме видели!“
„Ја сам вас видео. Друже, покажите ми ваш пропуск.“
Свладао се и показао, намеран да протестује против оваквих понижења
од хотелске послуге. А, можда је свему крив тај сиви пропуск. То још ноћас
мора да сазна.
Није му се улазило у салон, где, како рече Босанац, „прљави“ и „чисти“
читају новине. Сређивао је у себи став према Свети Ракићу, а како није
знао зашто је под бојкотом, смишљао је аргументе начелне природе,
присећајући се баш оних с којима се Света некад служио против
малодушника и ликвидатора; желео је да му се супротстави од прве
опозиционарске реченице, ако је изговори; желео, али је дрхтурио од неког
нелагодног страха. Света је био занетији комунист и од њега; он је такав
партијац да никад не може бити троцкист. Одлагао је сусрет. Шеткао је
слабо осветљеним холом испуњеним познатим му задасима старих и лоших
хотела. Откуд овде и задах искуваних пелена? Око њега су се мували
непознати и ћутљиви људи, који му нису личили на вође партија; слушао је
лупкање шаховских фигура у салону и осећао неку пустошност и залудност
невидљивих противника. Наишао је Шарац, један од најрадикалнијих
југословенских левичара, негдашњи присталица револуционарног терора,
писац брошуре „Света освета“ и поздравио га, обрадован сусретом. Држећи
му шаку у шаци, повео га даље од портирнице, ка ћошку:
„Кад си стигао?“
„Данас.“
„Јесу ли те звали у Коминтерну на саслушање?“
„Звали ме да поднесем извештај Контролној комисији. Како је и ред.“
„Не играј наивчину. Какав твој извештај. Звао те Ангаретис на
саслушање у присуству Горкића и Коларова, је л' тако?“
„Не. Били су Бела Кун, Ерколи, Коларов и Ђура Вишњић.“
„Још горе. Значи да Горкић неће да прља руке. Бела Кун је чисти
манијак, патолошки случај.
Ерколи је Латин и лисица. Коларов је подмукао и непредвидљив. А наш
ти Ђура, преко лешева гура, како каже Коста. Какав си пропуск добио?“
„Сив.“
„Нема ти спаса, буразеру. Позвали те да признаш да си скренуо с
линије.“
Богдан је занемео. Угледао је половину себе у огледалу и повукао се из
златног лишћа и црвеног стуба, да се не види читав. Шарац му шапутао да
у ЛУКС-у ни о коме не говори ни добро ни лоше; може једино похапшене
да напада и оговара до миле воље. Није поднео тај савет, викнуо је:
„Не причај глупости! Ти си био члан ЦеКа.“
„Био сам и више нисам. Сад су чланови ЦеКа и Политбироа агенти
Коминтерне и ГПУ-а. То да знаш. Чувај се Штурма и Ђуре Вишњића!“
„Не верујем у то што причаш. Ти си, Шарац, одувек био склон
критизерству и интригама.“
„Спреман си да подвијеш реп пред Ангаретисом и Горкићем, је ли
Драговићу?“
Занео се од тог ударца и промрмљао:
„Ничим ти нисам дао право на такво мишљење.“
„Видећемо. Али, ако немаш намеру да постанеш гад, онда је опасно да
те виде са мном. Ја сам, Богдане, одсвирао своје. Ликвидиран сам, наводно
због грешака у националном питању, истеран из Аграрног института у
којем сам радио. Са трећег спрата спуштен сам у дворишну зграду, а црвен
пропуск су ми одузели и дали сив.“
„Шта, дођавола, значи тај сиви пропуск?“
 „Значи да ниси црвен. Да ниси друг у кога Коминтерна има пуно
поверење. Да си пред истеривањем из ЛУКС-а. Питао си ме како живим.
Сад живим од милостиње азијских другова, које подучавам руском језику и
чекам премештај у Сибир.“
„Па није ти се, богаму, све то догодило без разлога. И без твоје
кривице.“
„Наравно да није. За све што ти се догоди у овој „цветној земљи
социјализма“, што рече друг Стаљин, сам си крив. Сад кадрови решавају
све. Чуј, имаш ли једну кошуљу да ми даш? Види“ − разгрнуо је изношени
зимски капут: био је у искрпљеном жакету и шареном прслуку без кошуље.
„Пођи са мном“, рекао је гневно Шарцу и што је без кошуље и што је
без поноса, не знајући против кога осећа гнев што је Шарац, син шабачког
богаташа, предратни студент из Цириха, ђак-наредник који је као
социјалист одбио 1916. да са фронта оде на продужење студија у
Француску, па је ратовао док није тешко рањен у пробоју Солунског
фронта, робијаш у Краљевини, побегао у Москву после покушаја да
организује атентат на генерала Живковића − сада без посла, хлеба и
кошуље у Совјетској Русији!
Пред лифтом, зауставио их чувар и затражио пропуск. Није дозволио
Шарцу да без дозволе иде на спрат. Богдан је цептећи отишао до „стола за
пропуск“ и замолио уморног и равнодушног шефа да дозволи Шарцу да
пође у његову собу и преда му поклон од другова из Беча. Шеф је затражио
пропуск од Шарца, затворио вратанца и телефоном питао неког. Онда је
отворио вратанца и питао Шарца колико ће се дуго задржати у соби друга
Андрејева.
„Десет минута највише.“
„Обавестите ме кад завршите посету.“
Кад су ушли у лифт, Шарац му је шапнуо да је погрешио што је рекао
шефу „стола за пропуск“ да му је донео поклон из Беча.
„Зашто сам погрешио?“
Зато што те могу питати од кога и какав си поклон донео Акимову. То
јест, мени.“
„Ко да ме пита? Шта га се тиче коме и какав сам ја поклон донео?“
„Богдане, немој више никад слично питање у Москви гласно да
изговориш. То ти је мој братски савет.“
„То је идиотски савет! Ја сам комунист, ја сам у совјетској земљи!“ −
викнуо је срдито, грубо отворио врата лифта и уплашио пацова који је
стругнуо уз степениште.
„На њих се мораш навићи“, рекао му Шарац, пратећи га.
Ушао је у собу и отворио кофер. Пољак је устао из кревета у дроњавим
и прљавим гаћама, поклонио се лакејски, на шта се Богдан намрштио, и
представио се:
„Моје је једино име Михаел Черњаховски.“
Кад је видео да Богдан даје Шарцу једну од три кошуље, рекао му на
немачком, гладећи своју кратку плаву браду:
„Не журите са доброчинствима. Не журите. Брзо ћете се наћи међу
просјацима.“
У ходнику Шарац га упозорио:
„Чувај се овога.“
„Зашто?“
„Провокатор је. Пољаци су сада или фашистички агенти или
енкаведеовски провокатори. А што су ти га сместили у собу, значи,
буразеру, да црниш. Сумњив си.“
„Не будали, Шарац! Зашто бих ја био сумњив?
„Тако сви кажу у почетку.“
Кад су сишли у хол, Шарац је отишао до „стола за пропуск“ да пријави
завршетак своје посете.
Богдан је одлучио да више не одлаже: право Свети Ракићу, свом
најприснијем другу.
 8

А он је седео у углу салона читајући, заиста, Известију; око њега две

фотеље су биле празне; најближи му је био Јапанац, који је зурио у Правду.
Богдан је пришао, чекао да подигне главу са новина, колебао се: да га
загрли или се само рукује? Не зна колико је стајао у тој недоумици која га
је збунила, док Света Ракић није спустио новине: запањен, обрадован,
смрачен − све у једном трену. Богдан није издржао: загрлио га. Света се
одлучно извукао из његовог загрљаја, рекавши му:
„Пусти ме. Сви те гледају.“
„Нека ме гледају!“
„То нећеш поновити пред Ангаретисом.“
„Поновићу.“
„Седи, Богдане.“
Сео је између њега и Јапанца сакривеног иза Правде. Око суседног
стола Немци су се свађали зашто је пропала Вајмарска република, а он их
је слушао као да први пут чује о узроцима пораза немачке револуције, и
смушено одговарао на Светина питања о Милени и Владимиру. А онда се
одлучио:
„Кажи ми, Свето, шта се то збива овде?“
Светино лепо, трепетно лице се затегло у сумор, дуго и испитивачки га
посматрао, Богдан није издржао такав поглед пријатеља и додао: „Ви сте
овде неки други људи.“
„То ћеш и ти постати. Само дуго нећеш признати промену.“
„Како то мислиш?“
„Најпре ћеш да верујеш у све у шта си одувек веровао. Онда ћеш да
тврдиш да верујеш, иако не верујеш. Дотле смо сви ми комунисти исти. А
одатле почињу разлике. Храбри и поштени неће више да верују у оно што
не верују. Кукавице, полтрони, каријеристи, једном речју подлаци, наставе
да доказују свим средствима да верују. Ето, тако некако, Богдане, овде
стоје ствари.“
 „Па зар ти више не верујеш?“ − шапнуо је.
Јапанац је с лица склонио Правду и загледао их јапански. Света је
мирно, не обзирући се на Јапанца, рекао:
„Не верујем да Стаљин ради за социјализам. Овде, мој Богдане, почиње
Термидор. А зове се чистка.“
„Шта ти говориш, човече? Ти си памећу померио!“
Света је покушао да му се иронично осмехне, узео је са столића
Известију и наставио да чита. Јапанац се јапански осмехнуо Богдану и
наставио да чита Правду. Богдан се сасвим збунио, није знао шта да чини,
окретао се око себе, да види гледа ли га ко од познатих: сви су били
забављени шахом или новинама. Одлучио је да не бежи. Некако се прибрао
и нагнуо се к Свети, померајући му Известију:
„Ја те молим као старог пријатеља да ми помогнеш да схватим: шта се у
Коминтерни догађа? Ништа ми није јасно. Ни овде у ЛУКС-у. Ништа. Реци
ми, најпре, шта ти овде радиш?“
„Живим у предворју пакла. Не схваташ?“
„Не схватам.“
„ЛУКС је, ако већ желиш истину, предворје пакла. Овде се разбрајамо
на „прјамолинејше' и отпаднике. То јест, на безгрешне и грешне. На црвене
и сиве пропуске. Одавде, безгрешни у Коминтерну и КУМЗ. Грешни у
Лубјанку и Сибир.
„Ако је тако, онда је то с неким разлогом, Свето. Ту случајности не
може бити.“
„Да, случајности ту нема.“
Богдан је у другом крају великог салона приметио једног Словенца и
два Хрвата, али се одлучио да настави разговор: „Молим те, испричај ми
шта се с тобом догодило.“
„Ништа изузетно. Оно што се догодило или ће се догодити већини који
седе у овом офуцаном и смрдљивом салону.“
„Радиш ли негде?“
„Из Коминтерне сам премештен у предузеће за промет конзервама. А
пре два месеца, без икаквог објашњења, саопштио ми кадровик предузећа
да више не долазим на посао. На моје питање од чега ћу да живим, он је
одговорио: Одавно се зна ко о томе води бригу. Потуцао сам се по
московским ћумезима код пријатеља, док ти добри Руси нису схватили да
сам сумњив. Онда сам се вукао по парковима и железничким станицама, па
ме ухапсила милиција и стрпала у бајбокану са лоповима и пијанцима.
После неколико дана пустише ме и наредише да се јавим директору ЛУКС-
а. Овај ме сместио у дворишну зграду на трећи лежај у двокреветној соби,
где бораве два Индијца. Али нисам добио бонове за храну. Живим од
милости, друже. Од милостиње! Ципеле сам сам пенџетирао, одело сам
крпим, сваког дана зову ме на саслушање, притискајући ме да једног
ухапшеног Немца оптужим за критизерство на троцкистичкој основи.
Никако ми не верују да смо углавном причали само о женама. Успут ми
трљају нос због садашњег „недостојног држања“ и „одсуства комунистичког
поноса“, оцењујући моју беду, моју прошњу бонова као провокаторско
понашање. Јер, забога, како сме један револуционар и високи партијски
функционер, свеједно што је гладан, го и бос, да прима милостињу и
поклоне под совјетском влашћу. Ето, тако живим и чекам да ми укину
милостињу у ЛУКС-у и преселе у Лубјанку.“
Занемео је од Светине исповести; онда се уплашио свог ћутања и
подигао глас: „Па не може, мајку му божју, невин човек да страда у
социјализму! Ако није неспоразум, у шта верујем, онда си ти морао нешто
озбиљно да погрешиш.“
„Да погрешим? О, свакако, свакако! Погрешио сам што сам мислио као
комунист и искрено говорио.“
„Па добро, мајку му, неће бити да су остали… да смо ми остали лоши
комунисти, дволичњаци, шта ли?“
„Богдане… О томе да ли је моје незадовољство совјетском стварношћу
оправдано или контрареволуционарно, можемо да разговарамо тек кад
упознаш Москву и Русију ван ЛУКС-а. Ако ја до тада не будем, ухапшен.“
„Нису мени потребни време, ни живот у Москви, да бих знао шта је
социјализам. Ја знам шта сам!“
„Не знам ја шта си ти ноћас, ни шта ћеш бити сутра. Сада, овде у ЛУКС-
у, један човек заноћи, други осване.“
„Је л' то значи да ти сумњаш у мене?“
„Слушај, Богдане… Овде се после убиства Кирова сумња у све и сваког.
Јер свако је нешто погрешио. А тај што је једном погрешио, може опет да
погреши. И никад мању грешку не чини од претходне. То је нека
динамичка прогресија зла у нама. У нашем, бољшевичком случају, та се
прогресија завршава у издаји, у непријатељству.“ Непријатно, иронично га
погледао и заћутао.
„Ја збиља не разумем о чему говориш.“
 „О простим истинама, Богдане. Стаљин је одлучио да у комунизам
одведе само чисте, праве, безгрешне. Наравно, по његовом закону и
катехизису. А већина правих људи је нешто погрешила. Највише је тих што
су некад скренули са генералне линије. Јер свако је некад био у некој
фракцији, левој или десној, свеједно; свако је имао пријатеља или брата
који припада некој фракцији. Или је познавао Троцког, Зиновјева,
Бухарина. Или се једном слабо држао на полицији. Или је нешто
критиковао Стаљина, нешто замерио совјетској политици. Не мора да има
ни тај грех. Може само да му се у мензи не допадне боршч. Да му буде
досадна Правда. Да критикује совјетске трговце или железничаре.
Једноставно, нешто се неком због нечега замерио. Ово је време свих
освета. А свако је, Богдане, некоме за понешто крив или му нечим смета. И
тај неко лако ти пронађе лево или десно скретање, опортунизам према
домаћој буржоазији, критизерство према совјетској власти. Тај неко је
обично из неког секретаријата, није важно ко је − секретар, референт,
агент, важно је само да је за Стаљина и да говори у његово име.“
„Сви смо ми за Стаљина! За кога другог можемо бити. Ја сам тај неко,
бога ти божјег!“
А Света као да није чуо:
„Сада тај неко, не знаш му ни право име, одлучује о судбини вођа
европских и азијских партија, кинеске и америчке партије, људима који су
дизали устанке, народним вођама у својим земљама! А то су и
дугогодишњи робијаши, хероји пред полицијом, људи што су издржали сва
полицијска мучења и сада спали на савест и ћуд једног циника Ангаретиса
и још ситнијих пацова на Моховији. Не рогуши се, пријатељу. Тако стоје
ствари у првој земљи социјализма.“
„Не могу у то да поверујем. Теби се, Свето, све преврнуло у глави. Свет
ти стоји наглавачке.“
„Верујеш ли на пример Здравку?“
„Верујем Здравку, наравно. Али се, изгледа ми, више не ради о вери.“
„А верујеш ли Рајку, ено га код лампе, чита. Он овде увек чита. Само
чита, да не би разговарао ни са ким. Иди поздрави се с њим и Здравком.
Њих двојица више не говоре, иако су обојица сумњиви и отписани. Обојица
имају сиви пропуск. А сећаш ли се какви су пријатељи били? Више се не
познају. И не поздрављају се. Здравко је Рајку левичар, а Рајко је Здравку
десничар. Иди, иди, поздрави се са старим друговима!“
Света је био толико упоран да је Богдан, и против воље, с једним новим
страхом, пометен у себи и уплашен за Светину судбину, кренуо ка Здравку
Тадићу, свом ратном пријатељу, члану ЦеКа од оснивања партије и
дугогодишњем представнику КПЈ у Коминтерни. Здравко се с њим једва
поздравио, не устајући и не кријући равнодушност. Није га питао ни кад је
дошао, ни за иког у земљи, чекао је да га остави да на миру посматра
најближу шаховску партију, а кад га је Богдан упитао: „Шта сада радиш,
Здравко?“ одговорио је не дижући поглед са шаховске табле својих суседа:
„Усавршавам се у мржњи, Високи.“
„Каквој мржњи, човече?“
„Вежбам се да мрзим себе и док спавам.“
„Јеси ли ти полудео?“ Сагао се и ухватио га за раме.
„Напротив. Опаметио сам се. Прогледао и прочуо.“
„Не разумем, људи, шта је с вама? Никог од вас овде не разумем. Ви сте
сви полудели!“
„Јеси ли био код Ангаретиса?“
„Био сам.“
„И ништа не разумеш?“
„Не разумем.“
„Ајд' у здравље!“ − окренуо се и позвао Немца који је добио партију
шаха да игра с њим.
Богдан је неодлучно, лагано, пришао Рајку Ненадовићу, узорно
разборитом човеку, неспособном за иједну крајност, одувек умереном
бољшевику спорих одлука и истрајне доследности. Требало је двапут да му
изговори име да би подигао поглед са часописа „Бољшевик“ и љутито, као
да су се растали јутрос, а не пре седам година, каже:
„Здраво Високи. Шта ти је рекао Ангаретис?“
„Да напишем аутобиографију.“
„Напиши. Не заборављај да у животу револуционара нема безначајних
догађаја. Пред партијом се ниједна грешка не сме да скрије. Извини, радим
нешто.“
„Молио бих те да мало поразговарамо. Горкића и Соколова нисам
нашао. Овде сам вечерас свашта чуо.“
„Људи свашта причају. А комунист чује оно што треба да чује. Рекох ти,
радим нешто“ − поправио је цвикере и сагао се да чита и подвлачи текст.
Збуњен, Богдан се окренуо и у вратима угледао Шканату, старог
илегалца, с којим је годину дана радио у Бечу пре друге робије, поштујући
се узајамно, па му се обрадовао и кренуо к њему. Али је Шканата шмугнуо
ка ресторану, одакле се чула страсна циганска песма и балалајка. Богдан се
ослонио о мермерни стуб и загледао у излизан и похабан тепих: кад ме се
Шканата плаши, онда то није без разлога. Вратио се Свети:
„Замисли, Шканата побеже да се не поздрави са мном!“
„Мораш га разумети. Он је међу „чистима“. Чува се док те Ангаретис не
пропусти.“
„Шканата у мене сумња?“
„Него шта!“
„Шта је то, бога му! Или сте попили неки отров, или сам ја померио
памећу.“
„То још ниси. А сада да одеш од мене. Компромитоваћеш се до гуше.
Биће ти биографија пет страница дужа. Иди у други салон и седи поред
нашег Старца, забавиће те. Слушај га и ћути.“
„Остави се глупих савета, разговарамо као стари пријатељи.“
„Пред прагом Коминтерне и ЛУКС-а, драги мој Богдане, остављају се и
стара пријатељства. „Него припази се лепе Лидије.“
„Која ти је то лепа Лидија?“
„Она плавуша у портирници. Она ти је Ангаретис за ЛУКС. Она
саопштава о виднашителству.“
„Шта је то виднашителство?“
„Дозвола за боравак у ЛУКС-у.“
Радио је лагано и патетично саопштавао о испуњењу плана сетве у
колхозима Узбекистана. Да се прибере од Светиних речи, Богдан је слушао
проценте пребаченог плана сетве кукуруза, али се Света нагнуо к њему и
рекао:
„То што сам ти рекао схвати одмах, сат касније биће ти доцкан.“
„Коме ти то говориш, Свето? Ти знаш да нема те силе…“
„Има, има. Или ћеш са својим уверењем и достојанством доспети међу
нас отпаднике и опозиционаре и заједно с нама у Лубјанку, па ако је
преживиш у Сибир… Или ћеш без свог уверења и достојанства, спреман да
извршиш све Ангаретисове и Димитровљеве задатке, пази, све, апсолутно
све, као Друг Јаки, Рудинич и Петров, постати члан Политбироа, под
командом оног белосветског типа Горкића. Немаш много времена за
размишљање. У ствари, имаш само ову ноћ. Срећом, московска ноћ је дуга,
дуга, заборавиш кад се смркло…“
 Припалио је цигарету и ћутао до њене половине:
„Шта то, Свето, после свега што сам радио и како сам живео, ја треба да
одлучим ове ноћи?“
„Како шта? Све треба ноћас поново да одлучиш. Добро мућни главом,
па се одлучи пре но што почнеш да пишеш партијску биографију и пођеш
на саслушање код Ангаретиса. А проблем је невероватно прост.“
„Ја сам тај невероватно прост проблем решио пре двадесет година.“
„Не, не Богдане. Тај проблем си ти решио тако да мораш поново да га
решаваш.“
Богдан је допушио цигарету зурећи у под, радио је грмео о
стахановском такмичењу у рудницима Донбаса, па је узвикнуо тако да су се
окренули к њему и Немци што су се свађали о узроцима пропасти
Вајмарске републике:
„Вараш се, друже! Не постоји за мене таква дилема. Избор је извршен!“
„Не мрцвари ме више, Богдане. Избор који си извршио пре двадесет
година, више није, одавно то није извршен избор и донесена одлука. Овде,
у Коминтерни и ЛУКС-у, почиње се све испочетка. Сваког јутра све
испочетка. Сваког јутра се опредељујеш и по уводнику Правде доносиш
одлуку за тај дан. Знам да ћу се сутра кајати али сада, ето, желим због наше
прошлости… желим да ти кажем: твоја будућност одлучује се сутра. Сутра
ти све почиње. Сутра ти је последњи почетак.“
„Шта трућаш!! Какав последњи почетак?“
„Смири се. Овде и живци одлучују. Али, да ти завршим о почетку. У
ствари, почиње се све од ступања на тле прве земље социјализма. Ту
почиње твој стварни револуционарни и комунистички живот. А до
совјетске границе, до станице Његорелоје, ти имаш само рђаву или
сумњиву прошлост. Имаш само малограђанско порекло, заблуде, грехове,
разна скретања са партијске линије, другове фракционаше и издајнике.
Сумњиве пријатеље и познанике. Комунистичке врлине тек овде стичеш.
Као и заслуге, наравно. За ту прошлост, за све што си био и радио до
Његорелоје, ти имаш, сине мајчин, од сутра да полажеш рачун и
одговараш Ангаретису и Коларову. Је л' ти јасно?“
Богдан је ћутао и припаљивао цигарету за цигаретом; у глави му је било
сасвим мутно, повраћало му се а није могао да не пуши. Очајан због
Светиног пада, тражио је узроке у његовој мекушној природи и
преосетљивости, у сукобу са партијом на робији због одбијања политичке
сарадње са усташама у борби за разбијање Краљевине Југославије, у
незадовољству Горкићем, у разочарању у жену коју је много волео и која
се преудала док је био на робији… Онда је упитао Свету, који је наставио да
чита Известију:
„Ко је тај Ангаретис? Је л’ он Грк?“
„Њему нико не зна националност, порекло, одакле је дошао. Кажу да је
Латиш. А он је, православно речено, свети Арханђел на улазу у
Коминтерну. На својим теразијама он ће да ти измери душицу и одлучи
јеси ли за Лубјанку одмах, или нешто доцније…“
Богдан је трљао слепоочнице и опомињао себе: прибери се, прибери се.
Сви су они деморалисани и разочарани. Људи су слаби. Висока
температура. Марш са далеким циљем. Истрошила им се снага, истопили
им се идеали. Без поздрава изашао је из салона, па на улицу.
Киша је престала, дувао је хладан, маховит ветар. Скренуо је у прву
споредну улицу. Куће му се њихале у жутњикавој светлости ретких
сијалица; њихао се и он. Није знао куда ће; ходао је да не буде у ЛУКС-у и
његовој близини. Али ходање га није сређивало: уплашио се разочарања.
Прожела га језа. Продувао га ледени ветар. Свако му мишићно влакно
задрхтурило; свака ћелија му је зазебла. Цвокотао је и пожурио у ЛУКС.
 9

У соби га сачекао Пољак Черњаховски, лежећи и пушећи на свом

кревету. Обратио му се на руском:
„Опростите, Карло Карловичу. Ја сам био слободан да отворим ваш
кофер и узмем пакло цигарета.“
„Ако сте узели.“
„Видео сам да имате неколико белих марамица. А ја обожавам беле
марамице. У Совјетском Савезу ће се беле марамице производити, можда,
у петој петољетки.“
„Узмите из мог кофера све беле марамице. Узмите све што желите −
рекао је љутито и пошао прозору да га отвори: соба је неиздржљиво
смрдела на неопране ноге.
„Прозор не отварајте, молим вас! Ја сам прехлађен, Карло Карловичу.“
„Најпре, ја нисам Карло Карлович, него Алексеј Иванович Андрејев. А
затим, ја не могу да живим у овом смраду. За часак ће се проветрити.“
„Не, не, молим вас. Седите да мало разговарамо као људи. У овом
проклетом ЛУКС-у више нико није способан логично да мисли. Немојте,
молим вас, да отварате прозор. Извол'те цигарету. Чуо сам да сте стари
бољшевик, а видим, добар сте и човек, па ћу ризиковати свој лепи порок.“
„Који вам је то порок?“
„Искреност. Слушајте… Пре свега, да знате да ЛУКС није хотел иако
личи на хотел. А управо то што личи, а није, то је разлог великих заблуда и
наших трагедија и комедија. Јер то што јесте, а није то што јесте, никад се
не утврђује памећу. Да! Ех, ко то утврди… Рецимо, ЛУКС има улаз, а тај
улаз није излаз. Излаз је улаз из дворишта кроз који улазе пацови, вреће са
храном и аутомобил за ухапшене. Тачније речено, у ЛУКС се улази на
врата из Тверске, излази се на врата уз лифт, преко дворишта, у уличицу, не
знам како се зове. Понеки излазе и кроз прозор. Зависи само какве је боје
пропуск и с ког се спрата пада. За све који нису добили собу са прозором
који гледа на Тверску, Стол за пропуск претпоставља да могу користити
прозор за излаз! Да. ЛУКС има рецепцију као сви хотели, а то није
рецепција. То је Стол за пропуск. ЛУКС има салоне, а то нису салони. То су
осматрачнице и слушаонице. ЛУКС има ресторан, а то није само
ресторан…“
„Престаните, молим вас. Уморан сам.“
„Немојте случајно поверовати да је тоалет − тоалет… У њему можете
свашта доживети.“
„Типичан провокатор“ − закључивао је Богдан и стао да пере руке.
„Шта је то ЛУКС, Карло Карловичу, можда ћете сазнати, а можда и
нећете. А прво што морате знати, то је да нико од пролетерских вођа и
великих марксиста није имао довољно памети да буде паметан у ЛУКС-у.
Зато вам препоручујем: овде је најпаметније не мислити. Никако!“
„А ја вас, друже Черњаховски, молим да одмах оперете ноге. Даћу вам
сапун.“
„О, не, не. Ја сам прехлађен. Не долази у обзир. Ја морам бити здрав за
догађаје који наступају.“
„А шта то наступа?“ − питао је са лицем приљубљеним уз прозор: у
помрчини Москвом жмиркају светла, само што се не угасе.
„Наступа повишена производња издајника. Серијска производња, Карло
Карловичу. Једино са таквом производњом, он може одржати своју власт.“
„А ко вам је он?“ − питао је срдито, иако је знао на кога Пољак циља.
„Он је он. А он је један.“
 10

Пробудио се, устрептао од радости и стрепњи: прво јутро у Москви!

Обрадовао се што Пољака није било у соби, па је остао дуго лежећи и
отворених очију, да и последњом ћелијом свог тела доживи своје прво
буђење у Москви. Награда за истрајност наде. Сећао се Главњаче, кад је
изубијан до бесвести, из вреле тмине израњао у пропланке освешћења и
утрнуо од бола маштао о јутру у Москви, час снежном, час сунчаном,
замишљао да корача Москвом, слободан и моћан. Сећао се и кошмарних
робијашких буђења у Пожаревцу и Митровици, којима му је започињао
тамнички дан, па је да се разбистри замишљао како ће срећан да се
пробуди једног јутра у Москви и читав први дан корача престоницом
комунизма. И том је надом потирао тамничке туге. Сада лежи будан у
првом јутру у Москви, доживљава испуњење своје наде; ту је, у Русији,
слободан, нико га више не гони, ни од кога више није га страх, међу
друговима је и браћом, у великом братству које изграђује нови свет.
Пореза га сећање на синоћни разговор са Светом Ракићем, сусрети са
Здравком, Рајком, Миљевићем… Нису издржали, клонули пред тешкоћама.
Света је одувек био мека интелектуалистичка душица, неотпоран пред
суровом стварношћу склон црном и увећавању зла, због чега га је Иван
Катић и сматрао највећим романтичарем међу српским комунистима.
Мора га спасти тог страшног пада. Ко би београдским и српским
комунистима могао да објасни зашто се разочарао и постао непријатељ
партије један Света Ракић? Мора спасти и оног на све гневног и увек
запаљеног Здравка, тог фанатика коме по храбрости нема премца у
партији, а за кога је директива Коминтерне била светиња. Па он је јак
човек, шта ли је њега могло да сломи?
Скочио је и отворио прозор да гледа Москву, да је удише: низови
кровова старе Москве, а из њих избијају високе огромне новоградње друге
петолетке, нове Москве. Из све снаге удисао је мокру и хладну свежину
јутра да од свих смрадова свега из којег је дошао очисти плућа, осећајући
нешто изузетно у московском ваздуху, нешто као стара боровина, нешто
што до тада није удисао ни у једном граду, жалећи што не пада снег. Онда
се сетио задатка који су му јуче поставили у Коминтерни и растужио се
што ће, уместо да корача Москвом, морати да пише партијску биографију
и одговара на чудна питања Контролне комисије и отклања неспоразуме
између себе и Коминтерне, створене интригама разноразних каријериста и
полтрона. Брзо се обукао, пошао у клозет, угледао неколико жена и
мушкараца у реду, вратио се и умио и необријан сјурио на доручак. У
ресторану није видео никог познатог. Келнер га учтиво опоменуо да је
закаснио за доручак петнаест минута. Устао је од стола да се врати у собу,
али му љубазни келнер није дозволио да првог јутра у Москви буде гладан.
Чим је појео доручак са кавијаром, који је први пут у животу пробао и није
му се допало то чувено руско јестиво, пожурио је у собу да пише своју
биографију. Стражар код лифта затражио му пропуск. Није се увредио.
Успут, пријавио се Настјењки за купање; обећала му да ће га сутра ујутру
обавестити када му је ред.
Радио је без напора. Није било ниједног догађаја који га замучио неким
страхом да га истинито прикаже; није постојала ниједна идеолошка или
морална дилема у којој он није могао о себи да напише тачно како се
осећао и понашао; није знао ни једну своју политичку грешку коју би
требало да прећути. Кад је и грешио, кад је одступао од партијске линије, а
догодило се и то неколико пута кад Коминтернина процена стања и
кадрова у земљи није по његовом мишљењу одговарала правом стању
ствари, он није истрајавао у својим ставовима; повлачио се свестан да му
је дужност да се дисциплиновано подреди општој стратегији борбе против
светског капитализма, коју одређује и којом руководи Коминтерна. О
својим хапшењима, држању у полицији и двема робијама, написао је
кратко; држао се бољшевички, а да о томе разглаба било би хвалисање.
Своју партијску биографију и одговоре на сва питања Контролне комисије
завршио је до вечере, намеран да је ујутру однесе у Коминтерну и што пре
заврши све што има са Ангаретисом, Белом Куном и Ђуром Вишњићем.
Нарочито са Ђуром Вишњићем! Рећи ће им он на крају шта мисли о
сумњичењу којим су га дочекали и о сивом пропуску. Зар се у Коминтерни
тако разговара са старим комунистом и руководиоцем илегалне партије!
Наљутио се на себе што је истрпео то ислеђење.
После вечере упутио се у салон да потражи Свету; није било ни њега ни
Здравка; Рајко је нешто читао и записивао, не прихватајући разговор.
Прегледао је Правду и прочитао о суђењу инжињерима саботерима,
припадницима „троцкистичке банде“, финансиране од „једне
империјалистичке силе“. Зар и међу инжињерима и градитељима може
бити троцкиста и агената, зар су толико широко те штеточине продрле у
совјетску стварност? Онда је заиста контрареволуција снажна, то доказује
и прошлогодишње убиство Кирова, па су природне и неопходне све те мере
опрезности и чишћења од непријатеља совјетског друштва. Нормалне су
оволике контроле, виднашитељства, пропусци. И није ово Стаљинова
тиранија, како пише буржоаска штампа по Европи, и не производе се овде
непријатељи у серији, како синоћ рече онај провокатор Черњаховски,
према коме, зато што је Пољак, није био оштар колико заслужује. С њим ће
ноћас друкчије! А најпре га приморати да опере ноге и спава поред
отвореног прозора.
Око њега се играо шах, читале новине, Немци се свађали о узроцима
пораза своје револуције и ко сноси кривицу што је Хитлер дошао на власт.
Спазио је другове из Загреба Гласера и Бончека, пришао им и поздравио се.
Ни они нису били вољни за дужи разговор. Чудило га што још нико од
политичких емиграната није питао за прилике у земљи и стање партије. То
није без јаког разлога. Зурио је у Правду да то одгонетне. Стипе
Далматинац, кога је упознао на последњем конгресу, нагнуо се над њим и
шапутао, не рукујући се:
„Не мичи се. Пази, сумња се у тебе.“
„Ко сумња? Зашто сумња?“
„Рекао сам ти све што треба да знаш. И пази с ким седиш и играш шах.“
„Па ово је ЛУКС, богаму!“
Стипе га мрко погледао и придружио се групи Немаца, која се све
жешће спорила о последњим немачким изборима. Узнемирило га Стипино
понашање и речи. На другом крају салона за шаховском таблом угледао је
Јанеза Словенца, који је на последњем конгресу био убедљивији и од
Ерколија, делегата Коминтерне, у залагању за монолитно јединство
партије и истицању револуционарног потенцијала који лежи у
националном незадовољству Југославијом и тежњи за разбијањем те
великосрпске државне тамнице. Пришао му с леђа и спустио руку на раме:
„Здраво Јанез!“
Јанез га погледао и љутнуо се:
„Поквари ми комбинацију, богати! Не подносим балканске нежности.
Здраво! Кад настављаш код Ангаретиса?“
„Зашто ме то питаш?“
Јанез му окренуо леђа.
„Откуд ти знаш да ја идем код Ангаретиса?“
 Јанез није одговорио. Загледао се у шаховске фигуре.
Нешто се стварно кува. Стајао је, не знајући куда ће. Прилазио му је
Жељко Камембер, стари члан ЦеКа из Загреба, човек који верује да је увек
у праву, због чега му никад није био симпатичан. Али му се осмехивао,
први партијски друг који му са осмехом прилази, па му је с пруженом
шаком узвикнуо:
„Напокон, неко да ми се обрадује! Шта је с вама овде, Жељко?“
„Ех, шта је… Дошао враг по своје. Сумашешћији сада владају, драги
Богдане… Кога врага си сада дошао овамо?“
„Позван сам.“
„Ех, позван си… Скоро двадесет година како ја лајем једно те исто, ал'
дијалектика је за нас, на Балкану, шпанско село… Јесте ли ви у Београду,
напокон, увидели своје грешке и отресли се вашег Симе Марковића?“
„Не знам на које грешке мислиш?“
„Како не знаш, до врага! Ја о нашем јужнословенском проблему пишем
још од двадесете, а ви Србијанци по старом. Хоћете и револуцију и да
сачувате вашу српску југовину. Ма колико ви лупали против великосрпског
двора и генерала, не вреди. Проклето сте племе. Држава је ваш Бог саваот.
Национално питање је ваш источни грех. Све исте грешке и пијемонтске и
хегемонистичке!“
„Ја сам, Жељко, у националном питању чист.“
„Кад завршиш са Ангаретисом, онда ћемо разговарати. Видиш ли овога,
Драговићу? Ти познајеш Немца Ремелција?“
„Да. Срели смо се у Берлину. Не верујем да ме запамтио.“
Сећао се Ремелција, чувеног синдикалисте, лепог старца, са једног
митинга у Берлину; запамтио га по лепоти и говорништву.
„Чувај га се! Њега бојкотује цео ЛУКС. Тај тип је наш Мефисто.
Провоцира, заводи. Лови људе по степеницама и ходницима и шапуће им
да је Стаљин тиранин, Цезар, Наполеон! Логично, људи из обезбеђења
ЛУКС-а пазе с ким разговара. А после ти тамо докажи да ниси рекао што си
рекао.“
„То се мени не може догодити.“
„Не будали! Овде се сваком све може догодити. Дакле, не задржавај се у
ходницима и на степеништу. Јер он ти, до врага, стоји за угловима,
прилепљен уза зид као гуштер! И чим неког види, зграби га за раме и бљује
против Стаљина… Здравствуј, здравствуј, анђело!“
 Наилазио је дечак невиђене лепоте, плав, мио, осмехнут, са црвеном
марамом око врата и поздрављао их.
„Откуд овај дечак овде? Чији је он?“ Камембер се нагнуо к њему:
„Овде се, драги мој, не пита: ко је ко, одакле је, чији је ко. У строгом
поверењу, и да одмах заборавиш: то је син Беле Куна.“
„Није могуће? Син Беле Куна, оног вулгарног типа − овакав леп дечак!“
Камембер се сажаљиво осмехнуо:
„Слушај. Драговићу. Више никад и ни пред ким да ниси тако нешто
изговорио о шефу Балканског секретаријата Коминтерне. Никад! А дечак
је, доиста, красан. Ми га овде сви обожавамо. Он је наш принц револуције.
Анђео револуције… Погледај му косу! А узорно је васпитан и нежан према
сваком. Ми, стари комунисти без деце, волимо у њему нерођеног сина, а
ови који имају синове, преко њега мазе своје синове.“
Богдан се сећао Владимира; он је вршњак овог дечака, и он је леп, али
је црномањаст. Хоће ли га икад довести у Москву и ЛУКС?
„Тако је то, драги мој. Мелодрама је у укусу бољшевизма. До виђења,
Драговићу. А пропо, које ти је боје пропуск?“
„Сиве.“
„Видећемо се кад свршиш са Ангаретисом?“ Камембер га одлучно
оставио збуњеног. Кренуо је ка излазу, срео га старчић са цвикерима и
брадом какву носи Троцки:
„Ви сте Србин?“
„Да, Југословен.“
„Ја сам Сергије Александрович Полетајев. Овде у ЛУКС-у зову ме
Старац. Поштоваоци Владимира Иљича Лењина признају ми у
револуционарне заслуге што сам вођу Октобарске револуције увео у
марксистички кружок. Дакле, као што видите, то су скромне заслуге, а у
ЛУКС-у се, ето, убрајају у историјске“ − рекао је то иронично и додао:
„Седите са мном да мало попричамо. Ја волим Јужне Словене“ − повео га
ка фотељама са којих су, радосни што га виде, устала двојица; с њима је
Старац изменио неколико речи на француском. Сели су на њихова места.
Богдан је ћутећи и радознало, можда чак и мало узбуђено, посматрао
човека који је био марксистички учитељ вођи прве пролетерске револуције
у историји. О њему ће свакако писати Владимиру, па га је почео
запиткивати о Лењину ђаку. Старац је суздржљиво изговорио неколико
реченица о Лењиновој генијалности, па се нагнуо к њему за поверљиве
речи, изговарајући их лако као глумац, певушећи и са неким својим,
неруским, личним акцентом.
„Будите срећни, Карло Карловичу, што сте на време дошли у прву
земљу социјализма. Баш кад треба дошли сте. Овде можете много
научити.“
„Извините, друже Полетајев, али ја нисам Карло Карлович. Моје
партијско име у Коминтерни је Алексеј Иванович Андрејев“ − рекао му и
замислио се: зашто је он овоме, као и провокатору Черњаховском некакав
Карло Карлович? То не може бити случајно.
„Добро, добро, друже Андрејев. Ја сам у ЛУКС-у од 1928. И могу вам
рећи, ЛУКС је академија двадесетог века, академија револуције.
Марксистичким језиком казано, овај чудесни ЛУКС је ковачница кадрова
који ће човечанству исковати будућност. Ви сте срећни што сте на време
стигли овде. „Да, да!“
„Ја сам заиста срећан“ − рекао је с убеђењем.
„Најпре, ако сте лудо живели, умрећете као мудар човек. Знате,
Алексеје Ивановичу, поред Марксовог открића да се људи деле на класе,
постоји још једна значајна и вечна подела људи. Она важи од кад је човек
изумео књигу. Једни живот приморавају у идеје и сламају га ка књизи.
Други књигу и идеје не признају или их приклањају и сламају ка животу.
Први су Дон Кихоти, сањари, будале, револуционари. А други су Санча
Пансе, земни и трезвени људи, еволуционисти. То су два принципа
живљења.“
„Ја сам за први принцип.“
„Знао сам. Зато и разговарам са вама о томе − унео му се у лице и
зашаптао: − Драги Карло Карловичу, хтео сам рећи, Алексеје Ивановичу,
опростите, друже Андрејев… Ништа у животу нећете постићи са једним
принципом. Један принцип не вреди. Тек са оним другим, земним, вреди
вам онај први, небески, којим се не пристаје на стварност. Онај други који
види само стварност, не вреди дуго без првог. Свет без сањара и будала, био
би тривијалан и досадан. Бедан да беднији не може биги. Свет без земника
и реалиста, био би сулуд и хаотичан. Патнички и неподношљив. Само оба
принципа заједно и помирени, дају животу пуноћу и лепоту. Дијалектичку
драматику. Међутим, шта се догађа са људским створовима? Убијају у име
књиге, или спаљују књиге.“
„Ко ће да помири крајности Сергије Александровичу?“ − рекао је, а
мислио је само на оно: „Карло Карловичу.“ Шта значи та замена имена и
код њега и код Черњаховског? То не може бити случајно.
 „Знате ли ко мири крајности? Сањар! Будала! Само он. Земнику и
реалисти не пада на памет да узјахује облаке. Једино сањар са облака
падне у каљугу и својим падом спаја небо и земљу. И ту га изгази чопор
свиња!“
„Хтели сте рећи − опамети га живот?“
„Да, да… Јер оне друге, земне и трезвене, не опамећује живот. Њих тек
смрт опамећује. Али тада је игра завршена, то јест, изгубљена.“
„И, шта онда да се ради?“ − питао га замишљено, слутећи старчеве
алузије.
„Запамтите, наш историјски проблем је у томе да се сањар пробуди и
будала опамети пре но што их изгази чопор вепрова.“
„Предлажете да се стане на пола пута? − зенице су се расплињавале у
диоптрима, затегнуто лице ништа није говорило. − У том случају
револуцију није требало ни изводити.“
„Ви још сневате, Карло Карловичу.“
„Предлажете ми да се пробудим?“ − љутнуо се.
„Да! Пробудите се што пре. Не бојте се јаве. Ако се сневач пробуди на
време, онда и сан запамти − нагнуо се и шапнуо му: − Слушајте, Алексеје
Ивановичу. Тешко сневачу који је заборавио сан.“
Наишла је група Бугара и тако весело загаламила са Старцем да је
Богдан, узнемирен и замишљен над његовим двосмислицама, морао да
устане.
Потражио је Свету и пошто га није било у салону, чувару пред лифтом
је сам показао пропуск и вратио се у собу да напише Милени и Владимиру
писмо. Почео је описом своје среће што је стигао у домовину својих снова,
али је после неколико смушених реченица осетио неуверљивост свог
одушевљења и исцепао папир. По свом расположењу могао је само Ивану
да пише; једином пријатељу који би разумео и његов страх од буђења које
му саветује тај чудни Старац. Прво писмо из Москве да буде Ивану? Из
ходника, у близини његове собе, чуо је на немачком молбено:
„Хелмуте, отвори! Само неколико речи да ти кажем.“ „Друже Ремелци,
друг Хелмут није у соби“, говорила је жена, ваљда Настјењка. „Јесте у соби.
Успео се споредним степеништем. Видео сам га кад је ушао. Хелмуте, јави
се. Реци друговима да не лажем.“ „Молим вас, друже Ремелци, да
поштујете кућни ред и не узнемиравате уморне другове! Молим вас!“
„Хелмуте! Сине, Хелмуте“ − запомагао је Ремелци.
Најежио се од његовог гласа. Сачекао је да га Настјењка одгура на доњи
спрат, па је изашао у ходник и пришао Настјењки која је седела на столици
уз сточић у углу ходника и зурила у Правду:
„Молим вас, другарице Настјењка, је л' то Ремелци жели код сина?“
Настјењка га гледала преко Правде зачуђено и мрко:
„За таква обавештења обратите се пријавници“ − одсекла му и
наставила да чита Правду.
Вратио се у собу, припалио цигарету, повређен и узнемирен. Прочитао
је још једном своју аутобиографију, исправио неколико стилских грешака,
охрабрио се својом прошлошћу, осетио задовољство својим животом:
ничег, апсолутно ничег нема у његовом борилачком животу чега се као
бољшевик може застидети пред Контролном комисијом Коминтерне,
свеједно какви су се људи у њој, по некој случајности, нашли. Мора остати
доследан себи. Као и увек, остати чист и непоколебљив у свим
искушењима. Одупрети се разочараним пријатељима, том трагичном
слому емигрантске душе. Јадни Света! И моји унезверени другови. Не
будите се! Не, старче! Стара ти је памет, не важи за нас.
 11

Ушао је Черњаховски и без поздрава рекао на немачком:

„Ухапсили су Моравског!“
„Ко је тај?“
„Не знате Моравског? Најпопуларнијег комунистичког вођу Пољске?
Страшно! Он је одлучио да побије све Пољаке.“
„Не говорите глупости! Ко је одлучио да побије Пољаке?“ − питао је
осорно, изувајући се.
Черњаховски му пришао и нагнуо се над њим:
„Он! Он!“
„Ви сте или очајник или провокатор! Уосталом, свеједно ми је шта сте.
Ја више не слушам ваша брбљања. И пре но што легнете, још једном вас
молим, оперите своје ноге!“
„Збиља, Карло Карловичу, зар вам на овој шестини земаљске кугле
смета само смрад мојих ногу? А не смета вам тај трулеж душа, тај распад
мозгова око нас, од којег не може да се дише у његовој престоници?“
„У Москви ми смета само ваша прљавштина и затворен прозор!“
„Што се прозора тиче, ја мислим да је у обостраном интересу да буде
затворен. И закован. Озбиљно вам кажем.“
„Хелмуте! Хелмуте, отвори. Само неколико речи да ти кажем… Друже,
Пјер… Куда бежиш, кукавицо? Рекао сам ти истину. Наступа Термидор!“ −
чули су се на немачком узвици из ходника.
Богдан је упитно погледао Черњаховског.
„Ремелци гони неког пролетерског вођу. То су овде чести ноћни
призори. Не обраћајте пажњу.“
„Али тај, тај Хелмут… Да ли му је то стварно син?“
„Стварни син. Једини, кажу.“
„А зашто бежи од оца?“
 „Зашто?… Па данас је најопасније имати оца. Најпре због порекла, а
потом може сваког часа да скрене с линије. А и сина је опасно имати.
Може вам се догодити да га се морате одрећи.“
„Робеспјер је мртав. Сен Жист је мртав! Лењин је мртав!“ викао је
Ремелци у ходнику.
Богдан је скочио с кревета:
„Па зашто, богаму, тог болесника не одведу на клинику?“
„Зар вама, Карло Карловичу, ЛУКС није клиника? Јесте ли ви овде
видели неког здравог?“
„Слушајте, Черњаховски… Ако ми се будете још једаред обратили као
Карлу Карловичу, опалићу вам шамар!“
„Зашто се, цимер-колега, толико жестите? Како ви, без сумње
образован човек, не схватате да су у ЛУКС-у наша имена обичне
номиналије. За наш живот и нашу судбину, сасвим ирелевантне ствари. Зар
вам је овај Ремелци што по ходницима гони стаљинисте, стварно Херман
Ремелци? Зар је Старац стварно Сергеј Александрович Полетајев, ја
Михаел Черњаховски, ви, рецимо, Иван Иванович Андрејев? Ви сте у
ЛУКС-у, дођите себи, човече!“
„Ја вама препоручујем да ви дођете себи и замукнете!“
Черњаховски се стужио и зажмурио. Чешкао је своју кратку плаву
браду, а лице му ни по чему није личило на лице провокатора; Богдан се
покајао због своје грубости. Из ходника се чуо женски глас: „Друже
Ремелци, молим вас уђите у своју собу! Не узнемиравајте уморне другове.“
„Чекам сина, другарице. Нисам га видео десет дана. И он ме бојкотује!“
„Ако овог часа не уђете у своју собу, позваћу стражу!“ „Не вичите, ћутаћу.
Шта вам смета, коме ја сметам овде, у вратима?“ „Не можете ту стајати!
Прошла је поноћ. Другови су уморни. А ја ћу рећи вашем сину да га
тражите. Идите. Позваћу стражу!“
Богдан је застрепео: да ли би мене Владимир бојкотовао? А зашто да ме
бојкотује?
„А знате ли ви, не знам сада како да вас ословим, знате ли ви, да је тај
Херман Ремелци кога наша бабушка Настасја, надзорница четвртог спрата,
као пијаног изгредника, као вагабунду, тера у собу, да је тај исти Ремелци
био десетак година у Президијуму Коминтерне, генерал нашег
међународног, пролетерског генералштаба… Таквог становника на овој
планети има само ЛУКС. Свашта ћете, ви Србине, овде сазнати и
доживети… Дајте ми, молим вас, једну цигарету. И немојте ми замерити, ја
сам вам јутрос узео још једну белу марамицу.“
„Узмите их све!“ − дао му цигарету, окренуо му леђа, покрио се ћебетом
преко главе, и мислио о оцу кога бојкотује син.
„Знате ли ви, да у овом проклетом ЛУКС-у после хапшења Сухацког,
ниједан европски револуционар, ниједан раднички вођа, не сме да
разговара с нама Пољацима?“
Богдан није издржао у ћутању:
„Зашто?“
„Зато што смо сви сумњиви. Сви! Не окрећите ми леђа. Дајте још мало
да разговарамо. За који дан ће се у ЛУКС-у чути само шуштање Правде и
лупкање шаховских фигура. Не верујете? Чујте, Карло Карловичу. Ускоро
ће се у овој земљи чути једино звучник. Говориће само спикер Радио-
Москве! Не верујете?“
Тада се није свладао: „Умукните! Задавићу вас!“
Кад се пробудио, Черњаховског није било у соби. Одмах је отворио
прозор и неколико минута удисао хладан, мајски ваздух. Чим је
доручковао, пожурио је у Коминтерну и после дужег чекања, неколико
телефонирања и проверавања пуштен је у секретаријат Балканске секције,
пошто му је на сваком спрату стражар проконтролисао пропуск. Своју
биографију предао је неком непознатом, по језику је закључио − Украјинцу,
који га при том и укорио што крши директиву предајући биографију пре
времена, напомињући да ће бити позван када буде било потребно. „Ја бих,
друже, волео да знам када ће то бити?“ Украјинац га стиснутих уста ошинуо
погледом. Зар и овде постоји ситан бирократа? − запитао се и с тим
чуђењем изашао на улицу.
Ишао је дуго Москвом, одушевљен подземном железницом која се
градила, свим што се гради; упоређивао то са градњом у капиталистичким
градовима и увек у корист Москве; запажао је и беду, дуге редове за
намирнице, видео је просјаке и пијанце, али све ружно и несоцијалистичко
лако је правдао историјским наслеђем и капиталистичком блокадом, која
је мржњом и претњама опколила Русију. Посету Лењиновом маузолеју, и
због нечег замућеног у себи, учиниће кад оконча разговор са Контролном
комисијом.
 12

Увече у ресторану ЛУКС-а обрадовао се Свети Ракићу, који је за својим

столом сам завршавао вечеру, док је са подијума оркестар балалајки
свирао руске песме. Одлучио је да му ноћас разори сва непријатељска
схватања и аргументима и пријатељском љубављу поврати га партији. Није
успео да га приволи да пођу у шетњу и разговарају у тишини, па је сео за
његов сто и почео разложно да га убеђује у реакционарност и погубност
његових схватања за оне тамо, у земљи, који верују у Русију и пате за ту
веру. Света није био вољан за разговор; још утученији но у првом сусрету,
гледао је у мрвице хлеба по чаршаву и скупљао их на гомилицу; онда га
прекинуо:
„Не убеђуј ме тако неубедљиво! Ово у Русији није оно што је
револуција хтела. И што смо ми веровали да јесте.“
„Ово је, Свето, једино друштво на овоме свету које гради социјализам.
И које ће бити комунистичко. А то што је зло у њему, то је зло старог света.
Свет који постоји хиљаде година не мења се за две деценије.“
„Богдане, старо зло мени не смета. Али овде настаје ново зло. Зло наше
власти. Страшно зло.“
„Мислиш на диктатуру пролетаријата?“
„Мислим на цезарску власт, подлогу милиона мањих и малих власти
под којима је неподношљиво живети. Идеја је постала власт коју капитал
није имао. Секретар је моћнији од свих царева.“
„Тако и Троцки говори.“
„Не понашај се нечасно, Богдане. Нисам присталица Троцког.“
Богдану је мало лакнуло од ове изјаве: само да није троцкист! Па му
рекао:
„Ако се ми сада одрекнемо социјализма, ако дозволимо да падне
Совјетски Савез, онда социјализма неће бити бар за два будућа века.“
„Кад си већ тако окрупњао, онда ти морам рећи: Стаљинову тиранију не
сматрам социјализмом.“
 „То није Стаљинова тиранија! То је револуционарни обрачун са
контрареволуцијом, бога ти јарког! Видео си, чуо си да су Зиновјев и
Камењев признали своју одговорност за убиство Кирова.“
„У то не верујем. Не верујем у правду тајних суђења. Знаш ли ти да су
хиљаде и хиљаде, можда је и стотина хиљада бољшевика ухапшено и
прогнано у Сибир?“ − задрхтале су му усне и глас.
„Не верујем. А ако је то са Сибиром и истина, то није учињено из
Стаљиновог ћефа. Револуционарни терор захтева одбрана Совјетског
Савеза. То захтева изградња социјализма!“
Света је поћутао и рекао смирено:
„То је једна тужна и опака заблуда у коју бих и ја веровао да нисам овде
провео две године. У ту заблуду, колико те познајем, нећеш ни ти веровати
после три месеца у Москви.“
Мирноћа и увереност са којом су изговорене те речи погодише га и
неколико тренутака није могао да се измакне из Светиног благог и све
тужнијег погледа. Онда се прибрао:
„Не може, Свето, ово што се ради и гради да не буде социјализам. Ја
сам и данас шетао по Москви. Свуда се гради. Огромно се гради. На улици
видим нове људе. Озарена људска лица. У Европи се не срећу таква људска
лица на улици и не пева се на раду.“
„Не говори фразе, Богдане!“
„Ако социјализма нема овде, где ће онда радничка класа видети
социјализам? У шта ће онда да верују? Шта ће бити са беднима и
поробљенима без вере у Совјетску Русију и њене подршке њиховој борби?
Русија мора бити и остати прва земља социјализма за све у свету који
верују у социјализам и од њега очекују спас.“
„Не може, Богдане, социјализам бити оно што није. Не може се наша
жеља прогласити стварношћу. Не вреди, стари друже. Тај напор је узалудан
и непоштен. Ми комунисти морамо рећи истину. И са истином пробудити
нову наду. Запамти: моје разочарање, револуционарније је од твоје вере.“
Богдан је заћутао, па се уплашио тог ћутања и за себе и за пријатеља.
„Слушај, Свето… Вероватно су ти учињене велике неправде. Знам
добро, нема на свету пакленијег створа од политичког емигранта. И сам
сам то. Без отаџбине, породице, жене и деце, политички емигрант носи
носталгију за завичајем и страст за влашћу. Сећаш ли се како смо један
другом крљали вратове у Бечу? А тек у Коминтерни, где сте се скупили са
пет континената… Зашто се мрштиш? Не говорим истину?“
 „Говори, слушам те.“
„Па, хтео сам ти рећи просту и, мислим, битну ствар. Ја сам
запрепашћен како ви опозиционари, да вас не називам другим именом,
заборављате да се свет поделио за одсудну битку. Капитализам је
последњим средствима, фашизмом, кренуо у борбу на живот и смрт са
социјализмом.“
„А у Русији је социјализам?“
„Ако га још нема − биће га! Русија је кула светиља читавог света. Ко њу
не признаје, ко њу руши, тај руши веру у нову будућност човечанства.“
Балалајке су замукле и смириле се на крилима замишљених свирача.
Келнерице су стајале уз зид испод Стаљинове слике и зуриле у постављене
и почишћене столове. Из салона грмео је радио о стахановском такмичењу
и изградњи Мартинових пећи у Магнитогорску. Света се нагнуо к њему и
шапутао:
„Слушај, Богдане, да нас двојица за свагда окончамо политичке
разговоре. Ниједан ми аргуменат ниси рекао који нисам знао. Који и ја
нисам безброј пута изговорио себи и другима. Међутим, ти су аргументи,
наша заблуда. Једног дана се мора читавом свету обелоданити истина
Стаљинове владавине. А то ће бити духовни и морални крај социјализма.“
„Неће то бити крај. Неће!“
Света Ракић га прекинуо:
„Не труди се више, Богдане. Своје идеале ја ни за шта на свету нећу
издати. Знам, мој пут вероватно води у Лубјанку и Сибир. А ти, Богдане
Драговићу, настави својим путем. Он је безбедан и води у Политбиро.“
Богдан је зажелео да га ошамари за увреду коју му је изговорио.
Оркестар балалајки започео је нову песму, сетну, таласаву. Света Ракић се
нагнуо к њему и говорио тихо, с презиром:
„И ти ћеш, дакле, од сутра разумети све. А онда лагати! Лагати о срећној
земљи и срећном народу, који ће под генијалним вођом и учитељем да
усрећи читаво човечанство.“
„Ја ћу лагати? Ти мени то кажеш?“
„Ти ћеш лагати. Ти, Богдане Драговићу. Ти си и до сада лагао, као и сви
ми комунисти. Међутим, то није била права лаж и ниси одговоран за ту
лаж. То су биле предрасуде и заблуде. Вера и илузија. Од ступања у
Коминтерну и ЛУКС почињу праве, стварне лажи. Јер се симулира вера.
Јер се страхом верује. Тако се овде почиње и успиње, Богдане Драговићу.
Лаку ноћ.“ − Света је устао, болно му се осмехнуо и изашао.
 Вођи комунистичких партија, револуционари из читавог света, играли
су шах, читали Правду и Известију, а Немци су нападали
социјалдемократију, на чијим је леђима Хитлер дошао на власт. Није
могао да их слуша и кренуо је у собу.
„Молим вас, друже, покажите ваш пропуск!“
Није сачекао лифт, пожурио је степеницама. На степеништу између
трећег и четвртог спрата одвојио се од зида и испречио му се Ремелци:
„Где смо се, друже, ми срели?“
Богдан га се уплашио и истовремено застидео страха од лепог старца са
дубоким пријатним гласом.
„Ви сте Италијан или Шпанац?!“
„Да, да!“ − промуцао је и продужио у своју собу.
„Зато што сте ви у ЛУКС-у кукавице и говнари, Италијом и Немачком
влада фашизам, а Русијом Термидор!“
 13

У секретаријату Коминтерне дочекао га само Ангаретис, који му је на

поздрав једва приметно климнуо главом, усправио леву обрву и рекао:
„Биографија вам је непотпуна. Сматрате ли ви, друже Андрејев, да је
ваш живот тако сиромашан и безначајан, како сте написали?
„Мислим да је то што сам написао најважније што треба Коминтерна да
зна.“
„Ми сматрамо да није ваша дужност да одређујете Коминтерни шта она
треба да зна, већ да извршите њен налог. А Коминтерна, друже Андрејев,
мора да зна све. Идите у ЛУКС и настојте да се сетите целе своје
прошлости. Кад сагледате целог себе и све око себе, донесите написано.
Ну, да. Није разумно да губите време на ишчуђавање. Довиђења. Је л’ вам
речено да сва писма која намеравате да шаљете у иностранство, треба да
предате у наше одељење за пошту?“
„Није. Ја бих писао само жени и сину.“
„Свеједно коме пишете. Коминтерна има своју пошту“, говорио је
Ангаретис и потписивао пропуск.
Двоумљења више није било: сумњају у њега! Ко ли му је исплео интригу,
ко му се то свети? Журно се вратио у ЛУКС, показао сиви пропуск оном
људескари, осмехнуо се лепој и строгој Лидији, пружио пропуск чувару код
лифта. Настјењка му саопштила да му је сутра ујутру у шест ред у
купатилу, у предсобљу осетио мокраћу из лавабоа, зарекао се да ће
смрдљивом Пољаку забити нос у отвор лавабоа, сео за сто и до вечере
написао о својим учешћима на конгресима и конференцијама ЦеКа, о
борби против фракција и спровођењу Коминтерниних директива. Тај
додатак је био дужи од читаве претходне биографије.
Уверен да је најзад извршио задатак, сутрадан се поново нашао пред
Ангаретисом, који га је примио врло стегнут и мрзовољан:
„Ви нешто много журите, друже Андрејев?“ − Руком му показао да
седне и одмах се удубио у читање додатка, записујући по неку реч, на свом
папирићу. Чим је прочитао, процедио је кроз зубе:
 „Јесте ли имали родитеље?“
„Свакако!“
„Овде их нема. А родитељи су важан чинилац у формирању личности.“
„Моји родитељи су били радници. И помрли су. Отац ми је био
социјалист.“
„Па напишите то. О пријатељима немате ни неколико реченица. А
пријатељи у животу револуционара играју веома важну улогу. Код неких и
судбоносну. Па испричајте све о својим пријатељима.“
Тргао се: Света, Здравко, Рајко! Сви међу сумњивима и „прљавима“.
„Затим, о вашем брачном животу овде нема ништа. Зна се да имате
жену и сина.“
„Ја имам врло срећан брак. Хармоничан. Жена ме следи у свему, иако
није у партији.“
„Жена, међутим, има родитеље и пријатеље. А они су, такође, чинилац у
животу ожењеног револуционара.“
Циља на Ивана, помислио је, све увређенији. Ђура Вишњић је о њему
већ реферисао. Зашто се не појављује та улизица − питао се и ћутао.
„О рату сте врло мало говорили. Ви сте, мислим, били српски краљевски
официр?“ − згрчио је обрву и ухватио се за браду.
„Нисам био краљевски официр. Био сам студент кад је почео рат. У рату
сам, као и сви студенти и ђаци, ратујући, добио чин потпоручника.“
„И сматрате то безначајним?“
„Па Србија је по Лењиновој оцени водила одбрамбени, праведни рат,
друже Ангаретис.“
„И одликовани сте за храброст?“
„Јесам“ − подигао је глас и уздрхтао.
„Одликовани сте за убијање аустријских радника и бугарских сељака,
своје класне браће?“ − глас му је био ироничан.
„Да, одликован сам Карађорђевом звездом, највећим одликовањем за
храброст. Добио сам га у борби против империјалистичких поробљивача
моје земље. Можда не знате, у тој борби је погинуо и Туцовић, вођа српске
социјалдемократије. А Лењин је рекао…“
„Ми то одлично знамо, друже Андрејев. А такође знамо и какве су
неправде настале из вашег праведног рата. И не случајно настале. Но, то су
ствари које нас у овом часу не занимају. Допуните своју биографију свим
важним подацима из свог живота. Нарочито о идејним утицајима које сте
трпели. Онда дођите. Нечим сте незадовољни, друже Андрејев?“
„Право да вам кажем, јесам. Осећам ваше неповерење према мени и то
ме вређа.“
„Зашто вас вређа наша будност? Наше бдење над својим кадровима?
Руководећи илегалном партијом из Беча, ви се, изгледа ми, нисте савесно
бавили илегалним кадровима у земљи?“
„Наравно да сам се бавио. И у принципу, то је све у реду, друже
Ангаретис. Знам да у времену у којем живимо морамо широко отворити
очи за све око нас. Јер неки наши другови, сјајни борци, хероји у полицији
и на робији, сада заморени и нестрпљиви, постају критизери и разочарани.
Неки постају и дефетисти. Међутим…“
„Благи сте, друже Андрејев. Ну, да. Сувише сте благи према таквим
типовима. Не заустављају се они у дефетизму. Не. Ускачу они у ров
контрареволуције и одатле пуцају на нас. Пуцају као троцкисти и шпијуни
− потписивао му пропуск. − Разговараћемо о томе кад допуните
биографију. До виђења“, пружио му је пропуск, не гледајући га.
Изишао је из Коминтерне још уверенији да се у њега озбиљно сумња.
Читав ЛУКС је видео колико је дуго разговарао са Светом Ракићем. А био
је и са Здравком и Рајком. Можда су га видели и са Шарцем и Миљевићем?
Сад му је неопходан Петар Бајевић да се посаветује шта да напише у другој
допуни биографије. А Петар Бајевић, изгледа, није у Москви; кажу: одавно
га нису видели. Не може да прећути пријатељства ни са Светом, ни са
Здравком; Ђура Вишњић зна да му је Света најприснији партијски друг, а
Здравко ратни друг с којим је на Солунском фронту, на Кајмакчалану,
маштао о претварању империјалистичког рата у класни, предвиђајући дан
кад ће заморене и очајне убице поскакати из својих ровова и поћи једни
другима да се загрле и постану браћа. Никад неће заборавити заједничку
срећу кад су чули за победу Октобарске револуције, па напустили положај,
напили се и лумповали у Солуну, а потом кажњени затвором десет дана.
Додуше, на Коминтернину директиву о рушењу Југославије као версајске,
империјалистичке творевине, Здравко је као српски ратник и Југословен
реаговао бурним одбијањем те директиве, због чега је од левичара и њега
нападнут као српски националист и „лакеј великосрпске клике“, потом
избачен из ЦеКа. Мора то да напише. И како је здрав човек најдубље
оданости радничкој класи, узвратио покајнички, жестоким и јавним
оптужбама српства, па је на последњем конгресу поново изабран у
Централни комитет. Све ће то рећи. Да лаже не може и неће. Живот се не
лаже. Али зар са оптужбом пријатеља да допуњује своју биографију? Зар да
пође за Ђуром Вишњићем? Није ручао, пила му се само кафа, а кафана
није било у улицама којима је корачао. То му је засметало, али кратко.
Кафане, то легло интрига, трговине, подметања, буржујске опачине и
малограђанске баналности и пустоши, тај брлог порока и очајништва −
треба да нестану са лица земље.
За вечером, на његово задовољство, Кинези су као и до сада ћутали и
јели замишљено и лагано, као да заборављају да жваћу.
Излазећи из ресторана, срео је Здравка; није могао да не застане:
„Знаш ли где је Петар Бајевић?“
„Шта ће ти он?“
„Знаш да смо стари пријатељи.“
Здравко му се подозриво осмехнуо:
„То, Богдане, зна началник НКВД-а.“
Није му се допао тај одговор и тон, али је морао да га пита:
„Објасни ми, Здравко, шта у Коминтерни ради онај Ђура Вишњић?“
„Шта ради? Шпијунира за Пјатницког и Ангаретиса. Подвукао се под
реп Димитрову и Коларову, старим српским непријатељима. И пузи пред
Ерколијем, Белом Куном и Пиком, такође нашим непријатељима. И
улизује се свима који сада жаре и пале. Је л’ ти сад јасно зашто је члан
Политбироа?“
„А ти, Здравко, по старом. И даље о антисрпству у Коминтерни. Као да
слушам Вукашина Катића. Па ми се боримо за радничку класу, богаму!
Смучила ми се национална осећања.“
„Опаметиће тебе наши класни другови, опаметиће те. Је л’ почео да те
саслушава Ангаретис?“
„Зашто да ме саслушава? Ми принципијелно разговарамо.“
„Саслушава он тебе, Богдане Драговићу, још како те саслушава! И теже
ће ти бити с њим но са Вујковићем у Главњачи, кад ти је ребра поломио.
Тражиће и наћи ће Ангаретис у теби фракционаша и непријатеља, као што
је Вујковић у теби тражио и нашао комунисту.“
Поћутао је погнуте главе, па га упитао:
„Па добро, Здравко, шта да радим? Да ли да тражим разговор са
Горкићем или са Соколовом?“
„Ти би сада клекао пред Горкића?“
 „Зашто би разговор са њим било клечање? Он је секретар, богаму, ја сам
члан ЦеКа.“
„А теби није важно ко је и зашто је Горкића поставио за секретара?“
„Па њега је Коминтерна поставила. И ја то по партијској дисциплини
примам, свеједно шта о њему лично мислим.“
„У том случају остани послушник Коминтернин, какав си и до сада био!
Место у Политбироу ти је обезбеђено. Само напред, Драговићу!“
Није знао чиме да узврати Здравку на злоби коју ничим није заслужио.
Шта се то овде збило с људима? Похитао је у собу да напише допуну
биографије, успевши да умакне Ремелцију који је на крају ходника викао
на неког: „Коме лижеш чизму, кукавице! Где ми је син? Зашто га кријете од
мене?“
Черњаховски га у писању прекинуо својим доласком и питањем:
„Знате ли ви, Карло Карловичу, да су прошле ноћи ухапшени Бринер и
Шулц?“
„Не знам. И то ме не занима. Радим.“
„Како можете сад да радите, молим вас? Бринер и Шулц у затвору! Они
су се пре три месеца једва ишчупали из канџи Гестапоа, у Москви су
дочекани као хероји немачког пролетаријата! Митинзи у фабрикама, у
мензама, интернационална слава! Па он ће до лета побити све Пољаке и
Немце! А и ви Југословени нећете боље проћи. И ви ћете у Лубјанку.“
„Рекао сам вам да радим и не занима ме кога троцкисту и шпијуна
хапсе у Москви. Молим вас, пустите ме да радим. И од сада не пишајте у
лавабо!“
Једва га ућуткао, али он је пушећи његове цигарете и лежећи на
кревету уздисао и понављао припито:
„Питање је сад: Ко још може да не постане непријатељ?“
То га нервирало, писао је врло несређено.
Пре но што се покрио ћебетом преко главе, Черњаховски, му добацио:
„Слушајте, Карло Карловичу… Ни у ком случају немојте ноћас опет да
отворите прозор.“
„Слушајте, Черњаховски. Ја не могу да заспим у вашем смраду. Не
разумем толику вашу…“
„Ја вас као друга и човека молим да не поновите ноћашњу грешку. Не
отварајте прозор!“
 Прекинуо је расправу око прозора и наставио да пише: био је
незадовољан свим што каже и како каже. Збрканост мисли изазивала је и
мука: шта да напише о Свети и Здравку? Оставио је то за крај допуне.
Била је прошла поноћ, Черњаховски је хркао, из ходника се чула лупа
на нека врата и гневни узвик на немачком: „Ви ме хапсите! Захтевам да ме
одведете у Коминтерну!“ Ремелци? Пригушени гласови, бат цокула и опет
гневан узвик: „Нећу у Лубјанку! Водите ме Мануилском и Димитрову!“
Није Ремелци, овај има крештав глас. Припио се уз собна врата и слушао
како полицајци смирују тога Немца и вуку га ходником. Па они заиста
хапсе и у ЛУКС-у! Ово је стварно предворје Лубјанке! Тако ће и Свету једне
ноћи, па Здравка и Рајка, као тог Бринера и Шулца. И у њега је посумњао
Ангаретис! Ко зна шта му је све напаковао Ђура Вишњић, чим Горкић неће
да се сретне с њим. Први пут у совјетској земљи задрхтао је од страха за
своју главу. Онда се кидао и стидео због тог страха. Можда се разбољева од
болесних око себе. Чуо је из ходника промукли глас Ремелција: „Хелмуте!
Сине, Хелмуте!“ Настјењка га умиривала и заповедала да се врати у своју
собу. „Нећу! Пустите ме! Хелмута су ухапсили!“ „Друже Ремелци, нису
Хелмута ухапсили. Друг Хелмут се ноћас касно вратио с посла, уморан је и
спава!“ У ходнику је настала галама и протести станара, па су Ремелција
свукли на доњи спрат и све се утишало. Потом је непомично зурио у
белину папира док није зачуо лупу из хотелског дворишта и кухиње.
Отворио је прозор да удахне чист ваздух, несвучен легао на кревет, покрио
се капутом преко главе и заспао.
Пробудиле су га чистачице, скочио је и прочитао последњи пасус
допуне: „Са Светом Ракићем био сам врло близак, били смо најближи
партијски пријатељи све до његовог одласка у Москву, одакле ми се јавио
само једним писмом, у којем ми је одушевљено писао о социјалистичкој
изградњи и колективизацији села. Моји стари ратни другови и партијски
пријатељи су и Здравко Тадић и Рајко Ненадовић. Са Здравком сам само
једном дошао у сукоб због његовог неразумевања националног питања, али
се он брзо раскритиковао и поново постао члан ЦеКа. Са Рајком сам, као
што је познато целој партији, увек био на Коминтерниној линији.“ Ни реч
више! − рекао је гласно, задовољан што у ноћашњем распињању није више
рекао.
Допуну биографије однео је у Коминтерну, али је неко саопштио шефу
обезбеђења да друг Андрејев преда то што је донео, а преко ЛУКС-а добиће
позив када да дође на разговор. Затражио је да га прими секретар партије,
Горкић; одговорено му је да је друг Горкић заузет; онда је одлучио да у
четири ока поразговара, са Ђуром Вишњићем, другом Поповом, и разјасни
се с њим. У пријавници су му рекли да је и друг Попов заузет и не може да
га прими; замолио је да га споје телефоном, одбили су га одлучно кад их је
замолио да му даду адресу његовог стана, одмерили су га од главе до пете
и учтиво, али оштро саопштили му да напусти пријавницу. Ожегло га.
Неповерење према њему или бирократија? Не треба бити толико
преосетљив, не треба, опомињао се на улици. И таштина је својство
бирократије. После убиства Кирова, откривања зиновјевско-троцкистичке
завере и шпијунско-саботерске мреже у унутрашњости земље, логична је
оволика предострожност у штабу светске револуције. Логична и нужна!
Отишао је на Црвени трг и стао у ред пред Лењиновим маузолејом.
Зашто писмо мора однети У одељење за пошту у Коминтерну? На цензуру?
Његово писмо да цензуришу? Е, то им неће дозволити! Сетио се ноћашњег
хапшења неког Немца У ЛУКС-у и застрепео: у оваквим приликама могуће
су и неправде. Неминовне су неправде. У реду поклоника Лењина покушао
је да поведе разговор са обичним совјетским људима о њиховом животу,
али су га они, приметивши по оделу и нагласку да је странац, окружили
ћутњом и косим, подозривим погледима. Разумљиво. Сасвим природно: од
странаца њима само зло долази; најпре интервенционистички рат, па
блокада, а сада шпијунажа, саботаже и диверзије. Ова опрезност и будност
совјетских грађана доказ је да се читав совјетски народ морално и
психолошки мобилисао да брани своју совјетску власт и социјализам. Било
му је жао што не може да им каже да им је друг и у будности према
странцима А балсамовани Лењин га није узбудио колико је очекивао.
Осетио се више нелагодно но тронуто и свечано пред балсамованим,
сабласно осветљеним лицем, за њега највећег човека модерне историје.
Вођа прве социјалистичке револуције − вечни леш! Тај га доживљај још
више онерасположио и замутио: како он то види оно што совјетски људи
сматрају светим, то што и њему јесте свето, шта се то збива с њим?
Од маузолеја кренуо је ка новоградњама и градилиштима метроа да се
охрабрује изградњом социјализма; заустављао се код излога зидних новина
и читао резултате такмичења и чланке о ударницима и стахановцима:
заиста настаје нови свет и нови људи; у овој земљи се највише од свега
слави рад, овде хероји рада постају хероји епохе! Поздрављао је старије
совјетске грађане и милиционаре; ако би му неко отпоздравио, он би му се
благородно и искрено осмехнуо.
А увече се у својој соби, журећи да напише писмо својима пре но што
дође Черњаховски, много намучио, јер му није успевало да се сети речи
које убедљиво славе Лењина под стаклом, у црном мермеру, између
бајонета црвених гардиста, па је поцепао започето писмо и узео друго да
пише: „У Москви сам, драги моји. Остварио се мој животни сан. Срећан
сам, јер сам у срећној земљи, међу срећним људима. И тужан сам што
нисте са мном да делимо радост што припадамо новом свету у чије
стварање и ми улажемо све што имамо…“ Крупним и бираним речима, а
незадовољан и речима и собом, завршио је то прво писмо из Москве,
напомињући Владимиру да незаборавни доживљај у Лењиновом маузолеју
заслужује дуго и посебно писмо, које ће му послати чим добије мало
времена. Брзо се свукао, отворио прозор и легао намеран да заспи пре но
што стигне Черњаховски. Није успео да заспи. Слушао је Ремелција из
ходника: „Хелмуте! Хелмуте, отвори!“ Не треба да му отвори, не треба! −
говорио је у себи, жалећи и мрзећи Ремелција, отпадника и троцкисту.
Потом је из ходника чуо метални тресак и цику: ухваћен је пацов!
Правио се да спава када је Черњаховски упалио сијалицу, љутито
затворио прозор и рекао:
„Тројица Пољака и неколико Немаца ухапшени су прошле ноћи. Да, и
један Мађар! Он ће нас све уништити! Разумете ли, Карло Карловичу, све
ће нас пострељати!“
Није му одговорио.
Пољак је прдео, јечао, уздисао:
„Знате ли ви, Карло Карловичу, како гласи наше главно комунистичко
питање? Не правите се да спавате, слушајте ме. Наше питање гласи: ко од
нас још није непријатељ? Који комунист сада не може постати
непријатељ?“
Док је лежао у затвору на Ади Циганлији, двапут му је полиција у
самицу убацивала провокаторе, зна им наступ. Сместили га у собу с
Черњаховским да га провере? Не, не! Откуд му та недостојна мисао да
пореди ЛУКС, Коминтернин хотел, са затвором на Ади Циганлији? Зашто
се он осећа пониженим, ако га совјетска полиција, социјалистичка, његова
полиција, проверава и контролише? Ипак се присећао свих речи које је
изговорио пред Черњаховским, незадовољан неким својим исказима.
Провокатор је као жива: открије и најмању пукотину. Осветно је отворио
прозор и није заспао од злих слутњи и ослушкивања корака у ходнику;
причињала му се нека лупа на врата, слична оној прошле ноћи кад је
хапшен неки Немац.
Успео је да се пробуди пре Черњаховског, затвори прозор и извуче се из
собе. Настјењка га дочекала у ходнику:
„Ви јутрос нисте ишли на купање, друже Андрејев.“
„Опростите, заспао сам касно. Радио сам.“
 14

Несигурност и нека непозната стрепња преплављивали су му све

доживљаје и сусрете тих дана; све мање и ређе се радовао успесима
социјалистичке изградње. А Известија је претила: „Сваки комунист зна да
ће сада Партија гвозденом руком уништити остатке банде. Они ће бити
смрвљени, уништени, збрисани са лица земље…“ Иако је био сагласан са
таквим ставом према непријатељима, та га претња још више узнемирила.
Немогућност да се сретне са секретаром партије Горкићем, појачавала је
немир и страх. Па је избегавао сусрете и дуже разговоре са Светом,
Здравком и Рајком, избегавао је све емигранте из Југославије, али ни они
се нису сламали од жеље да разговарају с њим. Посматрао их је у салону;
никад не седе са његовим пријатељима. Уочио да међу њима има доста
ведрих и спокојних људи, озбиљних и уморних од дневног посла; они се
понашају слободно, шале се, ретко играју шах и кратко се задржавају у
салону. Према њему су на одстојању и строго га поздрављају. Три његова
стара друга заражена су фракционаштвом, критизерством,
опозиционарством. Болесни и прљави. Разорила их дуга емиграција,
међусобне борбе за високе функције у партији, нездраве амбиције. Па зато
и совјетску стварност виде црно, ЛУКС им је предворје пакла, Коминтерна
им је пуна полицијских иследника, бирократа, потказивача и полтрона. Али
како је он тако олако улетео међу „прљаве“? Није знао како да се чупа,
можда је доцкан.
При крају ручка у ресторану пришао му Јанез Словенац и позвао га да
прошетају новим кејом Москве. После оне грубости у салону и одбијања да
се поздраве као стари познаници и сарадници у партијским пословима у
Бечу, овај срдачан позив га изненадио, али га одмах прихватио. Оставио је
непоједен колач и изашао с њим из ЛУКС-а. Јанез му је приповедао како
завршава КУМЗ, да је срећан што живи у совјетској земљи и захвалан
Коминтерни која је њему, једном словеначком рудару, омогућила да
заврши комунистички универзитет.
„Ти си се, Високи, сигурно наљутио на мене“, почео је док су пролазили
поред црвеног здања Московског совјета.
 „Јесам. Ми нисмо били интимни, али смо у Бечу добро сарађивали. У
свим битним питањима имали исте ставове. Зато ме и зачудило твоје
понашање. Као и тихи бојкот неких другова.“
„Не треба томе да се чудиш, Високи. Од када си дошао у ЛУКС, ти само
са фракционашима и опозицијом седиш. А у Коминтерни још ниси средио
своје ствари. У овој великој чистки партије и совјетске земље од
империјалистичких агената и антипартијских штеточина, не можемо се ми,
друже Високи, данас грлити са непријатељима Совјетског Савеза.“
„Па ја сам са Светом Ракићем стари пријатељ. Толике године смо
радили заједно у илегали, робијали заједно. Он је био делегат наше партије
у Коминтерни, откуд сам ја знао шта се с њим збило овде у Москви? Две
године нисмо се видели.“
„Он је један од најгорих опозиционара у нашој емиграцији. То је факат.
Још увек га брани биографија, али неће дуго.“
„Ја сам погрешио из необавештености. Збуњен сам неким стварима
овде… У ЛУКС-у сам као у неком страшном сну…“
„Па наравно! Тако се догађа свима који Москву и прву земљу
социјализма поистовећују са ЛУКС-ом. ЛУКС, Високи, није Русија, није
социјализам. То је азил политемиграната. Стециште свакојаких биографија
из читавог света. У ЛУКС-у спавај, што брже једи, не свраћај у салон, бежи
у собу и читај! Кад се замориш од читања, бежи напоље. Гледај ову
величанствену изградњу совјетске Москве… У овој огромној земљи под
Стаљиновим руководством за неколико последњих година извршене су
гигантске промене! То је факат!“
Пустио га да дуго приповеда о совјетским и бољшевичким успесима, а
кад га Јанез позвао да седну на клупу и упитао га:
„Увиђаш ли у шта си склизнуо?“
Он га тихо, као грешник, запитао:
„Шта да радим, Јанез?“
„Шта да радиш? Најпре, да испљујеш из себе ту своју ситнобуржоаску
сујету. Не понашај се као увређена партијска величина. Понашај се
скромно и дисциплиновано, строго према фракционашима и опозицији,
пред друговима у Коминтерни искрено и самокритично до костију.“
„Па ја се тако и понашам, Јанез! Апсолутно искрено. Али ја не могу за
неке људе да кажем оно што није истина. Не могу да говорим ван својих
уверења.“
„Наша уверења нису само уверења, Високи. Наша уверења чини и наше
незнање, и наша кратка памет, и наше заблуде. Сав тај шљам у мозгу. После
откривања мреже троцкистичке завере и империјалистичких агентура, сада
свака длака мора да се прочешља. Дуго си у илегали, дуго на робији, Беч,
Праг, па још имаш свакојаке пријатеље… То је факат. Све то сада мора да
се стави под микроскоп.“
„Ја нисам против провера. Али не могу да будем крив за оно што нисам
крив.“
„Ти све време говориш: крив-прав, поштен-непоштен, савесно-
несавесно, нисам обавештен… За нас комунисте сада постоји само једно
питање: јесмо ли или нисмо на партијској линији? То је факат!“
Јанез је заћутао. Онда се нагло дигао:
„Чим завршиш разговоре у Коминтерни, замоли другове да те преместе
из ЛУКС-а. Ти ћеш у ЛУКС-у пропасти. Нека ти дају стан у некој совјетској
породици. Да упознаш праве совјетске људе. Довиђења, Богдане.“
Богдан остаде да седи на клупи, снужден и замишљен: свима је постао
сумњив. Све му је у питању. Можда му сада једино Петар Бајевић може
помоћи. Како да га нађе?
Чико, хоћеш ли мало да ме љуљаш?
Пред њим је стајао дечачић, леп и озбиљан, још недорастао за школу.
Како ти је име?
Александар. А зову ме Шура.
Седи мало код мене. Па ћу да те љуљам.
Зажеле да га узме у крило, али Шура је толико озбиљан, да се и он
уздржа од пребрзе присности. Шура седе на крај клупе:
А како се ти зовеш?
Богдан.
Ти си иностранац?
Ја сам Србин. Јеси ли чуо за Србе?
Да. Ви сте из Сибира. Ловите медведе и видре.
Богдан се насмеја, први пут у Москви.
Шура се намргоди на смех. Богдан се уплаши да га дечак не остави, па
га позва да крену ка љуљашци. Шура одби да га он подигне на љуљашку, а
Богдан зажеле да га загрли: кад је требало овако да љуља Владимира, он је
био у илегалству, у Бечу.
Хоћу високо! Јако, чико! Јако!
 Богдан га заљуља из све снаге. Када би дочекао да има унуке, остатак
живота посветио би њима.
Чико, причај ми како ти ловиш медведе?
Богдан се замисли па поче да измишља причу о лову на медведе.
То вече пред ЛУКС-ом срете се са Светом Ракићем. Хтеде да га прође,
али га Света заустави:
„Опрости, нешто бих хтео да те питам. Ко зна да ли ћу те још који пут
видети… Јеси ли видео моју Сашу кад си изашао са робије?“
„Нисам је видео. До бекства у Аустрију, ја сам се мало кретао ван куће.“
„А јеси ли нешто чуо о њој? Одавно о њој немам вести.“
Богдан се муњевито одлучи да му не каже да се његова бивша жена
преудала, родила дете и прекинула све везе са партијом, па рече:
„Ништа нисам чуо. Претпостављам да се после затвора вратила
родитељима у Крушевац“
Света погружено поћута, гледајући у под:
„Да, да. Она је јако везана за оца… И још бих те нешто припитао и
подсетио, ако ниси заборавио… Сећаш ли се, Богдане, нашег разговора у
твојој кући у Ваљеву, кад сам дошао да ти видим сина, а ти ме дочекао са
„Условима за приступање Трећој интернационали?“
„Сећам се. Уплашили те Услови.“
„Јесте. О томе ових дана размишљам. Револуција је у својој бити
оцеубиство. А ја сам се још тада уплашио да се у нашу идеологију не
утемељи и братоубиство, да ми можемо постати Каини који ће из дужности
убијати своје Авеље. Памтиш ли шта си ми на то рекао?“ − спусти му руку
на раме.
„Не памтим реченицу, али сам сигурно пристао да се убијају Авељи, ако
се супротставе револуцији.“
„Да. То си и рекао. Ако морамо бити Каини, кажеш, нећемо убијати из
зависти и себичлука.“
„Па и нећемо, Свето, убијати из зависти и себичлука.“
„Хоћемо, Богдане. То и чинимо. Данас убијамо за власт. Да, за власт.
Све се око ње и за њу збива.“
Није више могао да издржи његову руку на рамену, бојао се да Света не
осети његов дрхтај, измакао се и рекао:
„Не убијамо за своју власт! Убијамо за издају револуције. Бранимо
револуцију и идеале!“
„Убијамо браћу која не мисле као ми. Која у заједничку веру, у истог
Бога, друкчије верују но ми.“
„Зар револуционару може бити спорно уклањање противника и
издајника, ако су нам и браћа?“
„Као начело то није спорно. Под условом да се тачно зна ко је
противник и чему, и шта је издајник издао. Међутим, у нашем случају и
нашим приликама, то се више поуздано не зна. А затим, први Каин, први
човеков син и први брат, био је од Бога кажњен за убиство брата. Данашњи
Каин, међутим, награђује се за злочин. Данашњи Каин наступа као чувар
вере. Лови грехове и сумње, прогања и кажњава грешнике. Он није
земљорадник, он је свештеник и властодржац.“
„Али ни твој Авељ није пастир. Ни наивчина.“
„Данашњи није пастир, али је наивчина. Мисли што види, каже што
мисли. Исприча брату кад сања Сотону. За Каина правоверца и свештеника
то је довољан доказ да Авељева вера није чиста. Да је скренуо са партијске
линије. И Каин проглашава Авеља троцкистом, опортунистом, десничаром,
фракционашем. А у ствари, Авељ је само идеалист. Њему не пада на памет
да слаже и да му је лаж корисна. И да ће сва власт бити његова ако уклони
брата Каина. Он је просто својом природом предодређен за жртву.“
Много ти је, Свето, усиљена та стара прича.“
„Чекај, Богдане, да је завршим. Битна разлика између свесног Каина и
наивног Авеља је у разумевању људске природе. Каин по себи зна колико је
човек зао и опасан, па је убеђен да циљ оправдава сва средства. Авељ
верује у људе и не уме да мрзи. Историјски је недорастао брату Каину. Он
је просто својом природом предодређен за жртву. Авељ је будала и не
схвата да сваки човеков циљ оправдава сва средства, па се не плаши
брата.“
Богдан се ослонио на зид, замислио, протрљао чело и рекао:
„Неће бити тако. Никако, Свето, не може братска прича тако да се
заврши. Најпре, Авељ није само наивчина. Он је слабић и кукавица. У
животу и борби − опортунист. Као опортунист, он је увек реформист или
десничар. Бира најлакши пут. Сви су опортунисти, сети се, теоретичари и
моралисти, махом јаки на речи. Они су прави мајстори да истуре пред себе
неко велико начело, као, на пример: Циљ не оправдава сва средства.
Високи морал, човечност! И одједном, ми се више не делимо на
револуционаре и контрареволуционаре, већ на поштене и непоштене, па
зликовце и човекољупце. Тако се, Свето, једном умном спекулацијом
побегне из борбе и историје.“
„Не, не, Богдане! Каин је…“
„Чекај, нисам завршио о Авељу. Рекох ти, Авељ је слабић и кукавица. То
је његово основно својство. А кукавица у оваквом времену, какво је наше,
не може да остане само кукавица са лепим начелима и складним
теоријама. Частан слабић, што би се рекло. Не да му буржуј и фашист.
Капиталист има силу, има средства, пре свега има полицију да кукавицу
притисне, премлати и претвори га у провокатора. Издајника! И субјективно
у контрареволуционара и хуљу. А он, да скрије своју издају, и даље брбља
велика морална начела и теорију. Авељ је, Свето, лицемер. То је његово
биће. Тако, стари друже, ствари данас стоје, тако се данас завршава прича
о браћи Каину и Авељу, коју смо започели пре петнаест година.“
Срели се погледима, нису то поднели. Света Ракић је поћутао, па рекао
гледајући негде у страну:
„Јадни мој Богдане.“
„Јадни мој Свето.“
Погнутих глава откинули се један од другог и продужили супротним
правцима.
До пред поноћ луњао је Арбатом, у патњи за пријатељем и уплашен за
себе, претичући се са својом сенком, најежен кад га она погурена
мимоилази и издужи се пред њим, а он мора да је гази. Тада би нагло
застао, чинило му се да се пред њим, на његовом путу, пред његове ноге
испружио Света Ракић, нем и таман.
 15

Тек деветог дана од предаје последње допуне биографије, нашао се

пред Ангаретисом, са усправљеном обрвом, равнодушним Ерколијем,
Ђуром Вишњићем, скрушенијим но прошли пут, и озареним, добро
расположеним Коларовом. Одсуство Беле Куна му годило а поглед Ђуре
Вишњића није успео да сретне пре но што је Ангаретис проговорио:
„Ми смо проучили вашу биографију. Она недвосмислено показује да се
ви нисте довољно удубили у догађаје које сте проживели и људе са којима
сте живели. Ви, на пример, ни реч нисте рекли о опортунизму Рајка
Ненадовића и његовом толерисању фракција.“
„Он није био опортунист, нити је толерисао фракције док је радио у
земљи. Ја сам убеђен да је био прави, узоран бољшевик. Ако је он овде, у
Москви, изменио своје погледе, то је друга ствар.“
„У животу, поготову у људском мишљењу, нема случајности, друже
Андрејев. Нико није ни случајно ни преко ноћи постао опортунист,
троцкист, агент.“ − Ерколи га мотрио оштрим зеленкастим погледом.
„Ненадовић никад није био бољшевик! Он се само камуфлирао
бољшевичком фразеологијом. А ви то, канда, нисте приметили?“
„Нисам, друже Ангаретис.“
„Тешко је поверовати у такво слепило једног искусног партијског
руководиоца у илегали“ − проговорио је Коларов, гледајући у Ангаретиса.
„Ја, друже, говорим своје уверење“ − Богдану је уздрхтао глас.
„Значи ли то да су ЦеКа партије и Коминтерна у заблуди, или да су
намерни да из неког свог ината претворе у непријатеља једног красног
бољшевика − Рајка Ненадовића?“ − питао га Коларов заметнут на столици.
„Нити сам то рекао, нити то мислим. Претпостављам да је реч о
неспоразуму.“ − Ангаретис је тргао главу уназад, Ерколи је погледао у
Попова − Ђуру Вишњића; Богдан је тише додао: „Ствар је вероватно у мојој
необавештености.“
„И верујете да је то добар изговор за небудност према једном од
највећих штеточина у југословенској партији?“
„Друже Коларов, мени не пада на памет да се изговарам. Не осећам ни
да сам одговоран за схватања Рајка Ненадовића.“
„Како то да нисте одговорни за мишљење и поступке свога друга и
блиског сарадника? А признали сте у биографији да сте пријатељи.“ −
Ангаретису се искосила обрва, згурио се и повио над столом.
Богдан је погледао у Ђуру Вишњића, зажелео да му се обрати за помоћ,
али је одустао: зар он да пресуђује једном Рајку Ненадовићу? Прибирао се
за борбу сам, схвативши да је заиста на правом саслушању. Под
усредсређеним погледима чланова Контролне комисије чуо је нешто
утишан Ангаретисов глас:
„А сматрате ли, друже Андрејев, својом дужношћу да помогнете
партији да се разрачуна са својим унутрашњим непријатељима?“
„Сматрам. И учинићу све што ми комунистичка савест налаже. Као што
сам и до сада чинио.“
„Ако сте то искрено изјавили, онда ћете сести и написати једну темељну
карактеристику Рајка Ненадовића. У допуни ваше биографије видим да
добро познајете и да сте пријатељ са Светом Ракићем и Здравком
Тадићем.“
„Да, друже Ангаретис. Добро познајем обојицу. И били смо пријатељи.“
Ангаретис је погнуо главу и гледао у папир. Коларов се намрштио, Ђура
Вишњић је упитно погледао Ерколија, који је тихо упитао:
„Како ви, друже Андрејев, процењујете њихов углед у српском
пролетаријату и утицај на партијско чланство?“
Богдан Драговић је ћутао неколико тренутака: искушавају га, уцењују!
Зашто су посумњали у њега? Рекао је што је могао мирнијим гласом:
„И Ракић и Тадић имају велики углед. Здравко је нарочито популаран
код сељака-ратника због своје храбрости и говорништва. А Света је сјајан
организатор и добар теоретичар. Невероватно пожртвован друг… Додуше,
преосетљив је доста…“
„Шта ви мислите о томе, друже Попов?“ − Ангаретис је лако куцнуо
оловком о папир.
Ђура Вишњић се пренуо из своје замишљености:
„По моме скромном мишљењу, друг Високи их прецењује. Нарочито се
не бих сложио са његовом оценом угледа Свете Ракића Громова.“
Богдан га прекинуо:
 „То ти не можеш да судиш, јер не знаш расположење и стање партије у
Србији. А ја, овде, пред комисијом Треће интернационале изјављујем да је
Света Ракић, после Симе Марковића и Филипа Филиповића, најугледнији
комунист у Београду и читавој Србији. И не само у Србији. Тако ствари
стоје, друже Јаки!“ − морао је да припали цигарету, понудио их, сви су
одбили.
Из неке даљине чуо је Ангаретиса:
„Ви сте ових дана више пута разговарали с њима. Најдуже са Ракићем-
Громовим. И чули сте њихова непријатељска мишљења.“
Па ово је полицијско саслушање! − хтео је да узвикне. Свладао се,
укрстио поглед са Ангаретисом и рекао изазовно:
„Јесте. Ја сам, другови, неколико пута разговарао са Светом Ракићем.
Са Здравком Тадићем сам мање био. Он је због нечег неповерљив према
мени.“
„И какав сте утисак стекли о Ракићу?“
„Па, Ракић ме изненадио неком својом малодушношћу и разочарањем
у људе.“
„У које људе?“ − упитао је Коларов.
„Уопште у људе. Он је и иначе склон лаковерности и илузијама. А такви
људи се често разочаравају.“
„А ви, друже Андрејев, не сматрате да је то разочарање у социјализам и
совјетску власт? Иако, разуме се, није реч о разочарању, већ о нечем
другом.“
„Слушајте, друже Ангаретис. Света Ракић је један мек човек. Он је
често склон прецењивању негативног у животу. Али ја вам тврдим: тај
човек никад није слагао. Он је искрен и спонтан. Он је идеалист, који…“
„Па то су прави дитирамби, друже Андрејев! − прекинуо га Ерколи. − Да
ли ви озбиљно верујете да је идеалист човек који је отворено устао у
одбрану окорелих фракционаша, чврсто повезаних са троцкистичко-
зиновјевским блоком контрареволуције?“
Пред густим погледом Ерколијевим, непријатним му од кад га је
упознао, Богдан Драговић је, видно за све, уздрхтао. Повукао је неколико
димова, један за другим: истрчао се, неразумно се залетео, тако се не
одговара пред иследницима.
Иследницима?! Па ово је Коминтерна! А рекао је тихо:
„Такав је некад био Света Ракић. Међутим, тај се човек прилично
изменио. Он је у некој тешкој депресији. Њему треба помоћи. Верујем да
много пати за земљом и породицом. Подлегао је емигрантској носталгији,
како то често бива.“
„Како може неко ко је заиста револуционар и бољшевик у Совјетском
Савезу, у земљи социјализма, у време њеног процвата и џиновског
корачања у нову епоху, да буде у депресији, пати од носталгије? Да ли ви,
другови, разумете ову психоанализу друга Андрејева?“
„Немојте ми, друже Ангаретис, импутирати оно што не мислим. Ја сам
вам поштено рекао какву сам промену уочио на Ракићу. Он је, рекао сам
вам, мек и сентименталан човек.“
„Охо, друже Андрејев! И Ви сте некад били организациони секретар
партије. Прекрасно!“ − узвикнуо је Коларов у неком скоро веселом бесу.
Богдан Драговић одлучи да је сада најразумније да заћути. Они су за
себе коментарисали његово тумачење Ракићевог карактера; само је Ђура
Вишњић ћутао и имао израз човека који ишчекује несрећу.
„Започели смо разговор и о Здравку Тадићу. Сем похвала, друго ништа
од вас нисмо чули о њему“ − обратио му се Ерколи.
„Па ја сам вам рекао да је био храбар борац и да је врло популаран
међу српским сељацима.“
„Хтели сте рећи, друже Андрејев, храбар ратник за краља и отаџбину!
Социјалист окићен краљевским ордењем за јуначка разбојништва, за ратну
славу, за убијање аустријских и чешких пролетера, бугарских и хрватских
сељака… Дивне ли храбрости!“
Коларов је са Ангаретисом настављао са исмејавањем ратовања
Здравка Тадића. Богдан Драговић се свладавао и ћутао док му Ангаретис
није поставио питање:
„Осим врлина које нам изређасте, имају ли и неке недостатке ти ваши
пријатељи?“
„Свакако. Моји пријатељи имају и недостатке, друже Ангаретис. Тадић
је увек био склон брзим и најрадикалнијим решењима. Понекад и
секташењу. Нарочито према интелектуалцима.“
„Само то? Ви стално сипате воду у сирће.“
„Шта вам то значи?“ − обрецнуо се на Коларова.
„Значи да заборављате или се правите да заборављате историју. Сећате
ли се кад је Коминтерна поставила задатак револуционарног рушења
великосрпске Југославије, као империјалистичке версајске творевине, да
је Здравко Тадић са групом десничара и српских националиста дао жесток
отпор Коминтерниној директиви. Није ли то истина?“
„То је истина. Али ја вам, другови, тврдим: Тадић није националист.
Можете на прсте избројати српске комунисте који су одмах прихватили ту
директиву Коминтерне. Тек касније, кад су се наше наде изјаловиле, кад
смо видели у шта се та држава претвара, ми смо прихватили
револуционарну стратегију Коминтерне. И баш је Здравко Тадић постао
један од најжешћих бораца у рушењу Краљевине.“
„Те чињенице само показују Тадићево лукавство и политичку вештину
камуфлирања свог национализма. Ја се позивам на целокупну историју
радничког покрета − Коларов је говорнички подигао руку са кажипрстом −
у којој нема примера да је национални борац постао интернационалист!
Национални борац с временом постаје само све већи шовинист! То је
дијалектика сваког национализма!“
Коларов је наставио своју интернационалистичку беседу; Ангаретис и
Ђура Вишњић га пажљиво слушали, Ерколи се забављао разгледањем своје
табакере, што је Богдану Драговићу помогло да се уздржи од распре са
ватреним бугарским интернационалистом. Само је на крају чврсто рекао:
„Ја сам вам, другови, рекао своје мишљење о Здравку Тадићу и при том
мишљењу остајем.“
Његов мир је покренуо најприбранијег, тог јединог хладнокрвног
Италијана кога познаје, да подигне глас:
„Не играјмо жмурке, друже Андрејев! Ви сте стари партијски
функционер. Члан ЦеКа од оснивања партије. Кадар сте на кога рачуна
Коминтерна. И не понашајте се као игнорант, као романтични наивко.
Чему то?“
Богданом је одјекнула Ерколијева реченица: „Кадар сте на кога рачуна
Коминтерна“, па је рекао спуштеним гласом, спреман на помирљивост:
„Ја сам, друже Ерколи, научио да пред партијом наступам искрено до
краја. Увек спреман да прихватим сваку критику Коминтерне и све њене
ставове.“
„Врло добро! Врло добро! − узвикнуо је Ангаретис: − Ако сте стварно
спремни да поступате тако као што говорите, онда одмах пођите у ЛУКС,
добро размислите о чему смо данас разговарали и напишите исцрпне
карактеристике Ракића, Тадића и Ненадовића.“
Сви су се сложили са Ангаретисом и нагло орасположили. Богдан
Драговић није схватао разлог њиховог расположења, па их је упитно
посматрао, а Ангаретис је говорио строго:
„Запамтите, једном за свагда, друже Андрејев! Коминтерна данас мора
све да зна о својим кадровима. Кадрови су наш грандиозни проблем.
Грешке које су чиниле наше националне секције, скупо нас коштају. Видите
ли ви колико се опасних и подлих непријатеља увукло у наше редове? Они
су у нашој тврђави тројански коњи буржоазије. Јесте ли сагласни с нама,
друже Андрејев?“
„Сагласан сам − рекао је уплашен том сагласношћу и њеним
недомишљеним последицама. Није имао времена да их домисли, јер му се
тихим гласом обратио друг Попов:
„Ја, друже Андрејев, не нађох ништа у твојој биографији о оној
добровољној пријави полицији да спасеш жену коју су ти ухапсили. Тако је
полиција уместо једне жене, непартијке, добила у руке илегалца који је
много знао и могао много да провали. Тад си био илегалац. Сећаш ли се
колико је тај твој поступак деморалисао партијску организацију у
Београду?“
Богдан је поскочио са столице и упитао гласом који је смрачио
Ангаретиса и Ерколија:
„Нисам ја ти, Ђуро Вишњићу!“ − чим је то изрекао у истом трену је
схватио какву је грешку учинио.
Ђура Вишњић је ћутао. Затегао се мук у којем је најјасније видео
Стаљина у белој рубашки.
„Ну, да. Шта нам ви, друже Андрејев, можете рећи о том вашем
романтичном гесту са неромантичним последицама?“
„Једноставно, друже Ангаретис, нисам могао допустити да моју жену
мучи полиција. Сматрао сам да ми част налаже да је спасем. То сам и
учинио. − Застао је пред њиховим изразима: Ангаретису се усправила лева
обрва, Коларов се смејуљио, Ерколи га гледао безосећајно и укочено као
са портрета, друг Попов је смркнута чела зурио у под. Наставио је чврстим
гласом: − У полицији нисам ништа признао. Никакву штету партији нисам
нанео. Добио сам грдне батине, бубреге су ми одвалили, пренесен сам у
болницу и после шест месеци пуштен…“
Ангаретис је уздахнуо, замислио се и рекао:
„Ми смо се, другови, неочекивано нашли пред још једним сложеним
проблемом. О њему морамо свестрано да размислимо. И да дамо времена
другу Андрејеву да и он добро промисли. Предлажем да сада прекинемо
рад. Друга Андрејева ћемо обавестити о наставку рада.“
Богдан Драговић је изашао из Коминтерне, не знајући куда ће.
 16

Врата ЛУКС-а треснула су за њим и припила га у огледало међу

црвеним стубовима, скинуо је качкет и на свом челу угледао некакав
огроман ожиљак: од ударца или прљавштине, запитао се и протрљао
дланом чело не осећајући ожиљак; и длан је био чист, али је чувар
затражио пропуск и он је, пре но што му је показао сиву картицу, натукао
качкет да му ни он, ни они из пријавнице не виде чело.
Само што је сео за свој сто у ресторану, Кинеза није било, пришао му је
Соколов, стари функционер партије и њен представник у Коминтерни,
поздрављајући се срдачно, што га је обрадовало. Најзад разговара с
правим човеком. Знао је да он нимало не цени Горкића, који је уместо
њега, Соколова, постављен за секретара партије. Заједно су у Бечу
критиковали Коминтерну, Мануилског и Коларова, што су свог чиновника
и полтрона, „репу без корена“, поставили на чело партије. Одмах је пред
Соколовом напао тог „надменог апаратчика“ који неће да га прими на
разговор:
„Зар смо ми стари комунисти и оснивачи партије стављени под метар и
на вагу некаквог Јосипа Чижинског и једног Ђуре Вишњића?“
Соколов га пажљиво слушао, ничим не откривајући свој став према
људима о којима су некад имали исто мишљење. Дуго ћутање Соколова и
забављеност јелом и пивом, збунило га:
„Ти се, Стеване, не слажеш са мном?“
„Не слажем се“ − одговорио му је сипајући пиво.
„Ниси, ваљда, променио мишљење о Горкићу?“
„Чуј, Високи. Данас се мора бити реалан. Прошло је време октобарског
заноса и романтике. Ми смо у политици. А у политици треба имати хладну
главу. Чинити оно што је могућно и трезвено и реалистички гледати на
совјетску стварност и Коминтерну.“
„А шта је теби трезвено и реалистичко гледање?“
Уважавање могућности. Совјетски Савез и социјализам данас, то је оно
што је једино могло да настане у руским и светским условима. Да је друго
могло да победи, победило би. Супротставити се данас томе што је
историјски победило, што је реалност, то донкихотско понашање,
Драговићу, није револуционарно. Историја је узела свој смер, издубила
своје обале и ваља се у неку будућност. Сматраш ли ти разумним да се ми
томе супротстављамо? Зар није паметније настојати да са што мање
жртава управљамо својом лађицом, на овој реци пуној подводних стена и
вирова, не би ли некако стигли на свој циљ?“
Богдан га слушао зачуђен променом његових погледа:
„Шта тиме желиш да ми кажеш?“
„Просту ствар. Совјетска стварност је социјализам и ништа друго.
Стаљин је наш генијални вођа и учитељ, и нико други. Коминтерна је штаб
светске револуције и све су њене одлуке правилне. Јосип Чижински, назван
Милан Горкић, није чиновник и полтрон, он је секретар партије. Је л' ти
сад јасно?“ − гледао га је строго.
Богдан је одгурнуо тањир са рибом: то му говори Соколов, човек који се
истицао слободним и самосталним погледима, смелошћу да сваком
скреше у брк своје мишљење, најубојитији полемичар у партијској
штампи?!
„Нешто ти није јасно, Андрејев?“
„Није.“
„Богдане, утопија и стварност су два света који се нигде не додирују, сем
у нашој вери. И ми их данас морамо разумом и вољом помирити у себи. То
није лако, али ако у томе не успеш, падаш! Такво је време, Богдане.“
„Какво ти је то сада време, Стеване? Неки нови календар?“
„Стари календар, Богдане. Стари! Време реализма. А то значи, наше
идеје су стварност. Једи, охладиће ти се риба.“
Стрпао је у себе кромпир ћутећи, рибу одгурнуо да се не задави, испио
пиво и чекао да Соколов проговори.
Са подијума музиканти у руској и циганској народној ношњи засвирали
су на балалајкама, дебела, црнпураста певачица стресла је даире.
Богдан је устао:
„Хајдмо одавде! Не могу ово да слушам.“
„Имаш да слушаш. Ово је ЛУКС. Седи. Све да слушаш. И да се веселиш
кад музика свира. И да се смејеш кад се другови смеју. И све совјетско да
похвалиш. И да тврдиш да је друг Стаљин увек у праву. Седи, кад ти
кажем!“ − повукао га за рукав.
Покорио се његовој одлучности и ћутао. Кад је капела завршила своју
програмску тачку и утихнуо пљесак, Соколов је устао и повео га ка лифту,
показујући црвени пропуск чувару пре но што му га је он затражио. Богдан
је тада први пут видео црвени пропуск и чим су кренули степеницама,
запитао га:
„Зашто је мој пропуск сив?“
„И зато што много питаш. Уместо да учиниш све да ти га што пре замене
црвеним.“
А када су се успели на други спрат, на средини пустог ходника, између
две велике мишоловке, Соколов му се унео у лице, шапћући:
„Ја добро знам шта си очекивао и чему си се надао. Све наде негде
склони да не знаш ни где су. А најбоље је да их што пре позаборављаш. Је л'
ти јасно?“
„Ја сам увек мислио и радио оно што је за партију корисно.“
„Тако како си тамо радио и мислио, то ти овде није довољно. Ваљда
видиш, овде је клима врло сурова. За трен се назебе. Компликације су
најчешће кобне. Наш задатак је да преживимо ову зиму и што пре се
докопамо наших топлијих крајева. Разумеш ли шта хоћу да кажем?“
„Разумем, ал’ нећу да разумем.“
„Имаш да разумеш! Треба се сачувати од ових овде, за наше тамо. Не
пишај уз ветар! Ти и ја, стари друже, дићи ћемо револуцију у Београду.
Лаку ноћ, Богдане!“
Отишао је у своју собу, Черњаховског није било, могао је на миру да
лежи и размишља о Соколову и његовим новим схватањима и саветима. И
што је дуже размишљао, ти су му погледи и савети били све
неприхватљивији. Опортунистички и капитулантски. Није пристајао ни на
какву своју промену. Остаће оно што је био, што јесте. Говориће што
мисли, поступаће по уверењу. Сутра ће отићи у Коминтерну и рећи
Ангаретису да он нема ниједну истину да дода својој биографији, нити је
спреман да пише нове карактеристике Здравку Тадићу и Рајку Ненадовићу.
Не пада му на памет да садашње застрањење Свете Ракића потврђује
неким његовим слабостима и гресима из прошлости. Легао је пре но што је
Черњаховски дошао, није одговарао на његова бунцања о масовним
прогонима у Сибир и чим је овај захркао, устао је, лагано отворио прозор и
пустио у собу пролећни дах московске ноћи. Ремелци се није оказивао; из
ходника ЛУКС-а отегао се до звезда, до Миленине постеље, неки претећи
мук, разбијен треском кљусе у коју је упао пацов.
 17

Будио се сећањем на синоћни сусрет и разговор са Соколовом, који га

променом својих схватања није много мање изненадио од Свете Ракића.
Обојица су часни и паметни људи, обојица су стари комунисти и оданост
револуцији потврдили робијама и илегалским патњама, а у Москви и
Коминтерни, у истим условима и у исто време, раздвојили се и супротним
правцима кренули. Зашто? Да ли само зато што Света Ракић није реалист,
па није успео у себи да измири своје идеје са совјетском стварношћу? И да
ли је Стеван Павловић само реалист који је вољом и разумом помирио
идеал са стварношћу? Јесу ли они данас један другом противници зато што
Стеван има здрав разум и јаку вољу, а Ракић то нема?
Лежао је, пушио, зурио у таваницу; Стеван Павловић Соколов, члан
Президијума Коминтерне, својим схватањима није му много ближи од
Свете Ракића Громова, опозиционара; Павловићева вера му није била
мање туђа од Ракићевог разочарања. Па где је он сада, с ким је он то сада,
кад му овде у Москви нико није истомишљеник?
Устао је с кревета, отворио прозор који је Черњаховски опет ноћас
успео да затвори и загледао се у даљине, у пад неба на тамни руб шума иза
Москве. Даљине су му до сада биле исплетене сећањима; даљине с прозора
ЛУКС-а − само језом. Стегло му се грло, чуо је своје дисање, запекли га
очни капци. Тугујући за својима из Беча, Прага, Берлина, чинило му се
некако да му кућа није толико далека да не може да се врати својима; у
исто им време сунце излази и залази, као да им је небо једно, из Беча иста
га река спајала са својима. У Москви, тог јутра прожело га осећање: све му
је своје негде на крају света, више не може да му се врати; стоји на косини
земаљске кугле, а његови и његово остало тамо у невиду, иза ње за свагда.
Над њим се отворио прозор, дете је вриснуло: „Мама!“, погледао је у
вис: неко је изручивао корпу са тек омаченим мачићима, једно му је
пролетело поред лица, други су се шапицама грчевито држали за корпу, па
су је нечије руке затресле и истресле два мачета, која су поред његове
главе пала у двориште, на бетон; њихов пад није чуо, јер је гледао
последње маче што се са све четири шапице ухватило за дно корпе, па те
руке које су га истресале нису могле да га збаце. Желео је да му помогне да
се одржи, али су руке треснуле корпу о окатницу. Дете је поново вриснуло:
„Мама!“ и прозор се над њим затворио. Није могао да погледа доле, у
бетон, затворио је свој прозор и дуго седео на кревету Черњаховског, не
пушећи.
Пре но што је изашао из хотела, провирио је у двориште: мачића није
било; ни траг крви на бетону није приметио. Можда су живи. Све до
Црвеног трга, док није угледао милећу поворку народа ка Лењиновом
маузолеју, мислио је на мачиће, на жену која их је бацила, на њену
девојчицу. Онда је скренуо лево и наставио да корача непознатим улицама
и спори се са Светом и Соколовим истовремено.
Група деце, скромно и сиротињски одевене, што су се играла на малом,
старом тргу, била му је прва радост тога дана;
„Здраво, пионири!“ − деца су се загледала, немо се договарајући о
нечем. „Где су вам црвене мараме?“
Пришла му најближа девојчица:
„Чико, дај нам чоколаду!“. Изџикљали дечачић са процепаном
војничком капом, довикнуо му: „Можемо ли да запушимо по једну, друже?“
− Црнпурасти малишан је заповедао: „Иностранцу, дај нам по пет копјејки!“
То су беспризорни; совјетска деца не просјаче. Одржао им је мало
предавање о њиховој срећи што су рођена и што расту у првој земљи
социјализма. Онај што је желео цигарету и онај што је тражио пет копјејки,
зазвиждали су и подржани смехом осталих, пљуцкајући кроз зубе, добацили
му: „Глупи буржуј“! Насмејао се, дао им две рубље и кренуо ка тутњу
камиона на оближњем градилишту:
Совјетска су деца, Владимире, политички писмена и уздигнута.
Буржоазија им је синоним недоличности и глупости. Васпитавају се као
слободне личности, нема код њих оног ропског страха од старијег и
дволичњаштва типичног за патријархално васпитање…
Пришао је групици радника који су седели на гомили шљунка и пушили.
Око њих, по баракама и оградама, ветар је њихао пароле о првомајском
такмичењу. Поздравио их и рекао да је југословенски комунист и
политички емигрант; сео је међу њих на шљунак и понудио цигаретама.
Они су му узвратили понудом својих цигарета; узео је и припалио,
распитујући се о њиховом животу, плати, радном времену; одговарали су
кратко, уздржано. Да их разговори и одреши почео је да се диви изградњи
совјетске престонице, нове Москве, упоређујући њену изградњу са разним
кућеринама на периферији Беча, Прага и Париза. Радници су га врло
пажљиво слушали; онда је један устао и брзо отишао у бараку, враћајући се
са младићем у чизмама и кожном качкету, који се представио као „партрук
Исајев“. Тај је пажљиво саслушао Богданово поређење париског и
московског метроа у изградњи, па је узео реч и врло речито, цифрама и
процентима исказао му резултате друге петолетке. Слушао га и посматрао
задивљено. Исајев говори са осећањем као да је цео Совјетски Савез његов!
Сине, данас сам неколико сати провео са совјетским радницима.
Упознао сам праве совјетске људе, нову радничку класу. Градитеље нове
будућности. Историја зна за надметања у залудним вештинама и убијању.
Први пут у историји човечанства људи се надмећу у раду за опште добро,
први пут се слави рад. Само у Совјетском Савезу може се срести тако
уздигнут радник, тако принципијелан и одговоран младић, какав је партрук
Исајев…
Лутао је Москвом, бранио се од сећања на Коминтерну и задатка који
му је постављен. Где год би угледао такмичарске табеле и зидне новине у
излозима продавница намирница и мензама, застајкивао би да их чита, не
обзирући се на дуге редове жена и стараца што су га немо посматрали. У
зидним новинама свуда се кликтало Стаљину, истицали успеси у раду и
дисциплини, разобличавала троцкистичка опозиција − империјалистички
агенти, убице, саботери…
Иване, цео совјетски народ, као један човек, устао је у одбрану своје
совјетске домовине и гвозденом метлом чисти земљу од свих
непријатеља… Револуција нема милости, мој Катићу!
Попео се у трамвај с паролом „Кадрови решавају све! − Стаљин“ и
возио без одређеног циља, привлачећи на себе погледе свих путника због
своје европске одеће. Било му нелагодно, зарекао се да ће, чим среди свој
положај у Коминтерни и ступи на дужност, да баци те бечке прње и купи
себи радничко, совјетско одело. Осећао се пријатно с тим обичним
совјетским људима, уморним и тихим трудбеницима који су га озбиљно
гледали, па се обратио првом до себе на великој уздужној клупи;
представио му се и упитао га шта је по занимању и где ради. Тај је хитро,
без речи, устао и шмугнуо ка излазу. Жена са његове леве стране, одмакла
се мало од њега, погледавши га строго и сумњичаво као да јој је изговорио
неку непристојност.
Живот на улицама Москве, у трамвајима и трговинама, нема, Милена,
никакве сличности са оном велеградском халабуком буржоаских градова,
где се све продаје и све може да купи. Московске су улице пуне радног и
озбиљног света, ту се не лове жене и мушкарци, овде не вршљају руље
беспосличара и снобова, овде се не пије и досађује по кафанама, као у
Бечу и Прагу, овде нема буржујских доколичара и паразита. Будност према
непријатељима саставни је део совјетског патриотизма. То импонује…
Трамвај је пролазио поред неке цркве у коју су улазиле старије жене;
звона су звонила, у трамвају поред њега, старице и старци су се крстили.
„Како се зове ова црква?“ − питао је гласно, нико му није одговорио…
Умире стара, православна Русија? Русија, умире, Вукашине. Иако је
религија слободна, ја нисам у Москви видео ниједног човека да се крсти
или да иде у цркву. Православље још живи само у старицама и богаљима. И
скончаће с њима. Совјетска Русија за две-три деценије биће једина
атеистичка земља на свету. У њој ће човек бити бог…
Пролазио је поред дугих, немих редова жена и стараца пред
продавницама намирница и хлеба; дивио се њиховом достојанственом
стрпљењу и грађанској свести: нико се не гура, нико не протестује;
совјетски људи су свесни да за индустријализацију земље и будуће
благостање морају данас од уста да одвајају. То је совјетски народ!
Да гледаш сада оне отегнуте редове пред књижарама и Художественим
театром, ти би, Иване, био срећан. Револуција је изазвала невиђену глад за
знањем и лепотом. Европа не зна за ове московске призоре. Бесмислена су
ваша ситнобуржоаска закерања о слободи личности и истини.
Завирио је у станицу метроа која је завршавана облагањем у мермер.
Сине, све што се гради у Москви, гради се за човека и будућност. Све
што се гради у капитализму, гради се за профит и експлоатацију. У Паризу
и Берлину станице метроа су одаје пакла, тако сам их доживљавао. У
Москви станице метроа су музеји, дворске палате, храмови… Владимире,
овде лепота припада свима!
Вратио се у хотел касно увече, смирен и убеђен: ово је радничка и
социјалистичка земља! Разочарање Свете Ракића израз је његове
малодушности и подлегања идејном утицају опозиције и троцкиста; а
лукавство, неискреност и дволичњаштво које му саветује Стеван
Павловић, доказ су бирократског каријеризма и његове дугогодишње
одвојености од стварне борбе и живота радничке класе.
 18

Ангаретис је био сам под великом Стаљиновом фотографијом.

Пажљиво је саслушао његову изјаву да више није вољан да допуњава своју
биографију, а да сумњичи Тадића и Ненадовића, то му не дозвољава
комунистичка част.
„Да ли је то све што сте имали да ми кажете, друже Андрејев? −
устремио је леву обрву.
„Да. То је све.“
Ангаретис је ћутао, са заоштреном оловком пободеном у чист папир.
Онда је положио оловку на папир и проговорио, гледајући у прозор: »Ну,
да. Ну, да. Генијални реакционар Достојевски, разуме се, генијалан по
буржоаском мишљењу, који је врло добро, треба то признати, врло добро
разумевао корене и снагу зла у човеку, ону мрачну рупу из које нам настају
све опасности, оставио нам је једно врло важно упозорење. Фјодор
Михајлович је једном записао себи: „Човек је много, много широк. Ах,
треба га сузити.“ Како да га сузимо, можемо ли човека да сузимо? Много
сложена ствар, друже Андрејев. О тако широком човеку никад се не може
сазнати оно што се мора сазнати. Онолико сазнати колико нам је
неопходно да га спречимо да учини зло. А права зла, она с којима се ми
боримо, потичу из идеја и из те човекове ширине. Идејама, оним
најопаснијим, окужен је овај свет као градско ђубриште. Распада се и
трули епоха капитализма. Пун је ваздух смртоносних бацила. Издаја је
постала права зараза, која хара овим добом, Алексеју Ивановичу. Најгоре
је то, што бацил издаје не мора ни да се прими споља. Бацил издаје може
бити у нама од рођења, носимо га у карактеру, у крвној плазми. Не види се
у човеку ни под једним микроскопом. Ми, тако рећи, ништа не знамо о
човеку, а најмање знамо шта он неће постати, какво зло не може учинити.
Ми му видимо само ону дневну прљавштину по кожи и од ње се чувамо. А
испод коже, друже Андрејев, испод коже не тече му само крв… Испод коже
му је гротло накла… А шта ћемо кад данас од човека, хоћу рећи од
партијског кадра, зависи судбина револуције, социјализма, будућност
човечанства?… Зависи од нечег толико незнаног и неизвесног, оног много
широког човека, од чега се уплашио и Достојевски… Ето централног
проблема епохе…“
Богдан није знао шта да му каже. Личило му је то на типичну
интелектуалистичку измишљотину, које је одувек презирао код Ивана и
њему сличних, а из уста једног високог функционера Коминтерне сасвим
недоличну и месту и прилици. Припалио је цигарету без молбе за дозволу.
Ангаретис га ошинуо погледом, дубоко укопаних очију, таквих људи се
одувек плашио, па наставио:
„Од идеја, као што рекосмо, које човек увек може да скрије, а често не
мора ни сам да их буде до краја свестан, од идеја, дакле, све настаје… Осим
тога, идеје у човеку нису трајне, нису исте у свим животним околностима.
Оне ферментирају, преображавају се и труле од спољних загађења. То је
објективно отежавајућа околност. Човек, носилац идеја, субјективно може
бити и жртва. Ако је, рецимо, реч о некој такозваној романтичној идеји,
поготову… Ну, да! Ну, да! − застао је, узео оловку и на папиру пред собом,
Богдан је у то био сигуран, записао само једну реч и то ситним словима,
погледао га, па продужио тихо: „Од идеје, дакле, настаје и зло и добро.
Апсолутно све! Свако од нас може биги и убица и издајник, и провокатор и
најгори гад… Као, разуме се, и обрнуто. Дијалектика нема само један смер.
Сетите се неких наших издајника. Зар многи од њих нису имали
романтичну душу, чедна лица, правдољубиву и истинољубиву реч, зар нису
били храбри борци и верни људи, зар им са усана није текао мед?“
Ангаретис је заћутао са неким болним грчем на лицу и погледом који је
Богдану зауставио дах: циља на мене! Зажелео је да скочи, изађе и тресне
вратима за собом. Али тај револт је као камен пао на дно једног ћутања,
оперваженог језом, под црним погледом Стаљина у белој рубашки.
Ангаретис је наставио тихим гласом:
„Били су хероји пред класним непријатељем и издржали све тортуре.
Провели су године и деценије у царским и буржоаским тамницама
усправни и достојанствени. Тукли су се херојски у револуцији и
грађанском рату, рвали се са смрћу, били рањавани… На највећим
заокретима револуције и партије чврсто и усправно остајали у седлима и
на својим борбеним местима… У борби против деморалисаних и
унутрашњих непријатеља били оштри као мачеви. Ех, били наши блиски,
најближи пријатељи… Веровали смо им више но себи. А они? − Троцки,
Зиновјеви, Камењеви, Раковски, Смирнови, Сахацки, Громови… Они −
непријатељи, контрареволуционари, издајници, провокатори, плаћени
империјалистички и фашистички агенти… Ето те унутрашње, грандиозне
опасности по револуцију и социјализам, опасности које нису предвидели
наши класици Маркс, Енгелс и Лењин, опасности коју је открио и јарком
светлошћу револуционарног генија обасјао друг Стаљин…“
Богдан је погледао у Стаљина у белој рубашки и меким чизмама,
сударио се с његовим црним сврдлајућим погледом, оштрим покретом
креснуо шибицу и припалио нову цигарету, покушавајући да овај призор
учини бар донекле обичним. А Ангаретис је наставио још тише:
„Капитализам је, као што добро знамо, данас смртно рањена звер,
друже Андрејев. У саму кичму рањена нашом револуцијом. И он сада, у
агонији, бљује из себе отров својих идеја, бациле свакојаких и смртоносних
болести… Земља се тресе као у апокалипси, муње и громови праште око
нас, па људи чине и оно што не би чинили да није оваквог невремена.
Људима се у страху изврће душа и свест, слабићи се ломе, пузе, јаки се
повијају. Само они најјачи, они малобројни, они што су заиста сачињени од
нарочитог материјала, како рече друг Стаљин, једино прави бољшевици,
усправни корачају напред… Ето партији најтежег задатка данас у раду с
кадровима: да не погреши у њиховом избору и распореду на фронту борбе
за комунизам. Како утврдити: ко нема у неком свом набору, на свом рубу, у
некој својој жлезди, у некој рупици оно издајничко семце, ону
непријатељску идеју, онај нагон зла, непријатељски бацил? Ко може
издржати ову највећу олују епохе, фашистички тајфун? Ко се и од
најусправнијих неће повити, ко и од најчвршћих неће клекнути? Који
верник верује без влати сумње у срцу? Који стари борац није рањен, ко не
носи ожиљак непријатељеве стреле? Питам вас лично, Богдане Драговићу..
Од помена свог имена Богдан се тргао као да је ошамарен
Ангаретисовим погледом.
„Шта нам у овој агонији старог света, пред толиким непријатељима и
опасностима, са свих страна и праваца, шта нам, дакле, данас могу да кажу
о људима, нашим кадровима, њихове аутобиографије и карактеристике?
Зар се на основу тих бедних докумената сачињених од полуистина, фраза,
таштине, амбиције, понеког неутралног факта као што су географски
појмови и календарски знаци, смеју поверити људима вођства партија и
судбина комунизма? Шта нам данас ваља чинити да извршимо своју свету
дужност пред светским пролетаријатом? Како непогрешиво да сазнамо
своје кадрове? Како да откријемо провокаторе и унутрашње непријатеље?
Којим путем, којим средствима?“ Испио је остатак чаја из чаше и наставио:
„Фјодор Михајлович је, као што рекосмо, предложио да се човек сузи. Јер
је добро знао да зле идеје долазе из оне његове ширине и да тако широког
човека лакше погоди непријатељ. Ето грандиозног проблема за све широке
људе, романтичне љубавнике и сентименталне пријатеље. Ну, да! А сада да
прекинемо рад. Наставићемо кад ви схватите каквом сте опасном
странпутицом кренули.“ Записао је на пропуску време проведено код њега
и пружио му папирић, климнувши главом.
 19

Увече, у соби, сачекао га Черњаховски и опет обасуо причом о

масовним хапшењима по читавом Совјетском Савезу и прогонима
опозиције у сибирске логоре:
„Пуне су тамнице Стаљинове опозиције!“
„Ја вас опомињем, Черњаховски, да непријатеље Совјетског Савеза,
империјалистичке агенте и све те троцкистичке бандите преда мном не
називате Стаљиновом опозицијом! Иначе ћу бити приморан…“ Није се
дорекао. Зар он да пријави…
„Реците, реците, Карло Карловичу, на шта ћете бити приморани? Да ме
пријавите НКВД-у, лепој Лидији, је л’ тако? Већ знате ко у ЛУКС-у прима
такве пријаве! Охо, охо… Ја одавно знам да сте ви Јужни Словени руска
говна…“
„Ако одмах не заћутите, Черњаховски, бићу приморан да вас бијем!“
Черњаховски је ућутао, покрио се ћебетом преко главе, штрчале су му
ноге са поцепаним чарапама и неподношљиво смрделе; Богдан је морао
тихо да одшкрине прозор. Више њега, са балкона, болно је мјаукала мачка
за својим баченим породом, сетио се и затворио прозор да је не чује. Легао
је у постељу тешке главе: На шта ли је све циљао Ангаретис оном својом
измишљотином о широком човеку? Којом је он то опасном странпутицом
кренуо? Неће да оптужи своје старе другове и пријатеље. То, ваљда, није
ни ширина, ни странпутица. Можда ипак не гледа све довољно трезвено и
реалистички као Соколов? Што се социјализма и совјетске стварности
тиче, ту нема раскола у себи, овде се изграђује социјализам. Коминтерна га
збунила, јесте, није очекивао да ће га онако саслушавати Контролна
комисија. Али то може бити, и сигурно је, ствар неке емигрантске интриге,
намештаљка неког каријеристе. Горкић га не прима на разговор, што је
доказ више да је тај апаратчик недостојан функције. Бела Кун га
несумњиво разочарао, тај вођа мађарске револуције вероватно је данас
само нервно скршен човек. Коларов? Ех, тај Коларов је, на жалост, остао
Балканац, Бугарин, не воли Србе, једног дана ће се сигурно утврдити да је
његова функција у Коминтерни кадровска грешка.
Ерколи? Ерколи је лукави Латин, није му био симпатичан кад су се
сретали у Бечу и Берлину, хладан је, нема у себи праве комунистичке
страсти; али он је човек велике интелигенције и сјајан тактичар, с њим је
ствар у реду. А што се тиче Ђуре Вишњића, пуца му прслук за његово
мишљење! Не, не! Ангаретис га мучи да оптужи Свету Ракића, Тадића и
Ненадовпћа. А то не може. На такав Соколовљев реализам неће да
пристане. Па шта ће онда бити с њим? Наднео се над тим амбисом и
стресао. Човека треба, заиста, некако сузити, сабити, има право Ангаретис.
Али, како га не издати?
Пред поноћ на спрату испод њиховог зачуо је лупање на врата и вику
„Отварај!“ Черњаховски је скочио са кревета, упалио сијалицу и приљубио
лице уз рагастов, шапћући:
„Иду на наш спрат! Иду… Не, не, још су на другом! Иду, иду, Карло
Карловичу! Дајте ми цигарету, молим вас! То ми је можда последња!“
Устао је, упалио сијалицу, дао му цигарету и припалио.
„Хвала вам, Карло Карловичу. Много вам хвала. Опростите, нисте само
ви Јужни Словени руска говна. Сви ми Словени и сви ми комунисти смо
руска говна… Чујете ли бат чизама? Пењу се на наш спрат!“
„Не пењу се, силазе! Чујете ли, кукавицо, силазе?“ − викнуо је и осветно
отворио прозор.
Черњаховски је халапљиво усркивао дуван и дрхтао у подераним
гаћама и прљавој поткошуљи, а одоздо, вероватно од пријавнице, неко је
викао на лошем руском: „Мој пасош је исправан! Каква провера! То је
лаж, ви ме хапсите!“
Да му Черњаховски не би приметио дрхтавицу, Богдан је угасио
сијалицу и вратио се у кревет: у дворишту је забрујао мотор, ауто је
одлазио, настајао је мук: чуло се мјаукање мачке. Черњаховски је
булазнио:
„Јагода пита: Ко још није непријатељ? Ја питам: Како можеш, друже
Јагода, ти да не будеш непријатељ? А ко ће онда да хапси? − пита Јагода.
То је заиста проблем, друже Јагода… Ко ће да хапси? А ви сте, Карло
Карловичу, опет отворили прозор! Где вам је савест?
Богдан није издржао:
„Ви сте страшна кукавица, Черњаховски! Ознојили сте се од зорта.
Умијте се.“
„Ех, мој Карло Карловичу… Све се на том свету зноји злочином,
новине, зид и човеково лице… Знате ли чији је то стих? Знам, ви стихове
презирете, али ипак…“ Затворио је прозор и легао остављајући гола
стопала офарбана црним чарапама.
Богдан је размишљао о Ангаретисовом питању упућеном њему. − „Који
верник верује без влати сумње у срцу?“, док га сан није одмамио у своју
тмину.
Кад је ујутру лагано кренуо сивом празнином ка пријавници да преда
кључ од своје собе, плава Лидија му замишљено саопштила да тачно у
једанаест буде у Коминтерни. Уплашио га тај позив.
После најдужег задржавања на пријавници и проверавања од тројице
стражара у ходницима, пропуштен је у секретаријат Балканске секције. Ту
је поново затекао самог Ангаретиса, како замишљен седи за столом и гледа
у бео, чист папир пред собом, као да се није ни помакао у размишљању о
„грандиозном проблему“ сужења човека. Стаљинова фотографија му је
одједном попримила значење које дотле није имала у тој канцеларији без
иједног сувишног предмета; све је ту у функцији највише надлежности за
његову судбину: сто за којим је седео иследник и судија и једна столица за
њега, окривљеног. Стаљин га посматрао свезнајућим очима, а Ангаретис је
зурио у белину папира. После оног јучерашњег монолога, он у том човеку
није више могао да гледа само Коминтерниног високог функционера и
партијског друга; пред њим је био човек каквог до тада није срео међу
комунистима: тајновит, непредвидљив и опасан на неодбрањив начин. Пред
њим је ризично бити спонтан и искрен, али је можда још опасније такав не
бити. Понуђен да седне, осетио је нагли и нелагодни страх што су сами:
„Где су остали другови?“
„На свом послу. Биће ту кад буде било потребно. Ну, да! Да почнемо са
радом. Ја се надам да смо ми, друже Андрејев, сагласни о опасности од
унутрашњих непријатеља нашег покрета. О нашим унутрашњим
опасностима да постанемо непријатељи своје партије, и из најразличитијих
побуда и разлога будемо заштита замаскираном непријатељу. Коначно, да
небудношћу и некритичношћу омогућимо нашем другу и пријатељу да
постане непријатељ…“
Застао је, очигледно очекујући сагласност; „Сагласни смо, друже
Ангаретис.“
„Шта знате о случају Сахацког; секретара пољске партије?“
„Чуо сам од Пољака Черњаховског с којим сам у истој соби да је
ухапшен.“ − Ангаретис се мало намрштио. − Али, Черњаховски је
неуравнотежен човек, вероватно и нервно болестан, па његова обавештења
и приче не узимам озбиљно.“ Имао је двоструко осећање: и да скида са
савести терет што неком одговорном саопштава непријатељско иступање
Черњаховског и што то чини ипак часно, бранећи га болешћу. Док је
Ангаретис на папиру, и то у углу написао само једну реч, Богдан се
уплашио да га овај нешто не пита о Черњаховском, па се у магновењу
одлучио да буде искрен и исприча шта све Черњаховски брбља у ЛУКС-у.
Одмах се покајао и постидео те намере, чим је Ангаретис наставио о
Сахацком као шпијуну Пилсудског, његовом официру, заврбованом још
1920. и убаченом у комунистичку партију, у којој је после неколико година
избио у врх и постао секретар. Богдан није успевао да слуша с пажњом
Ангаретиса све до изјаве:
„А Сахацког смо сви, сви волели. Он је био љубимац читаве
Коминтерне. Имао је наше неограничено поверење. По храбрости и
залагању главе приликом прелажења границе и радом у илегали није му
било равног међу Пољацима. Међутим… Он нас је све вукао за нос… Свака
љубав, друже Андрејев, је наш грандиозни проблем. У своју тврђаву
пуштамо будућег непријатеља. То је оно ново на овој етапи наше класне
борбе. Знате ли ви да је тај исти Сахацки преда мном, у два случаја, кад смо
примали извештаје о погибији илегалаца које смо пребацили у Пољску,
плакао као да су му рођена браћа или синови побијени, а он их је сам
предао пољској полицији! Ето грандиозног психолошког проблема: зашто
је плакао агент-провокатор Сахацки? Шта о томе мислите, друже
Андрејев?“
Богдан се замислио, сударен с Ангаретисовим погледом. На шта циља
овим питањем? Какав му одговор треба дати?
„Не познајем човека.“
„Ну, да. Ви сигурно сматрате да сам ја и сви ми овде у Коминтерни, били
небудни?“ − Ангаретисов глас је звучао искрено, али му је у очима блеснуо
непријатељски изазов, па је Богдан промислио пре но што је рекао:
„Не мора се извести такав закључак.“
„Реците ми, које би ви мотиве могли да замислите као разлоге плача
кад човеку гину најопаснији непријатељи?“
„Ја нисам приповедач, друже Ангаретис.“
„То нисам ни ја, друже Алексеју Ивановичу. Међутим, ако ми нисмо у
стању да одгонетнемо мотив плача Сахацког, ту моћ којом нас је
апсолутно обмануо, а којом сигурно није располагао само он међу
комунистима, онда смо ми ужасно угрожени од свих око нас. Наша тврђава
је пуна тројанских коња.“
 „А како сте открили тога Сахацког?“ − усудио се Богдан.
„Сасвим, сасвим случајно. Учинио је једну професионалну грешку.
Можда једину у петнаест година. Поздравио је у пустој улици и у сумраку
човека кога није требало никад и нигде да поздрави.“ − Заћутао је и
оловком повукао на папиру једну криву линију; Богдан се одлучио на
уздржаност, чекао је питање:
„Одговорите ми, на основу којих чињеница ви, друже Андрејев,
сматрате да ваши пријатељи, на пример Света Ракић Громов и Здравко
Тадић Антонов, да останемо на њима двојици, нису Сахацки? И хоћете ли
чекати да они учине своју кобну грешку?“
„На основу мог одличног познавања њих двојице… посебно Ракића, ја
сам сасвим сигуран да они нису Сахацки. Знам добро њихов карактер и
живот… То су апсолутно проверени људи“ − подрхтавао му је глас,
уплашила та безразложна несигурност, био је незадовољан собом и збуњен
Ангаретисовим танушним осмехом и лучним покретом оловке на хартији.
„Зар ми нисмо одлично познавали Сахацког? Знате ли ви колико пута је
он тајно прешао пољску границу? После свих искустава која имамо са
негдашњим бољшевицима, шта вам је то апсолутно проверен човек?
Апсолутно проверен човек је мртав човек!“
„Па то је, сматрам, човек који је преживео искушења илегалне борбе и
револуционарних криза… Издржао полицијске тортуре и тамнице, следио
Коминтерну…“
„Вама су то апсолутно поуздане провере?“
„Јесу.“
„А шта мислите о Лењиновом познавању људи и његовој провери
револуционарних кадрова? Да ли је друг Лењин проверио Троцког,
Зиновјева, Камењева, Смирнова, Раковског? Да не набрајам даље!“
„Свакако их је проверио.“
„Како су онда такви бољшевици постали контрареволуционари и
империјалистички агенти?“
„Па ваљда је њихов пад почео са теоретским заблудама, погрешним
идејним концепцијама… Онда велике амбиције. Страст за влашћу,
свакако.“
„Сматрате да један бољшевик случајно упадне у теоретске заблуде и
погрешне идејне концепције, па се одатле случајно оклизне у
контрареволуцију и повеже са непријатељском обавештајном службом и
поведе подземни рат против Совјетског Савеза?“
„Ја се тиме нерадо бавим, друже Ангаретис. Ја имам чврста партијска
уверења и верујем другу Стаљину“ − муцао је Богдан све збуњенији својом
несигурношћу.
„Увиђате ли ви, Алексеј Иванович, у какве сте логичке противречности
упали са тим вашим привидним детерминизмом? Ви сте у слепој улици.“
Богдан је подигао глас:
„Мени је савршено јасно ко је непријатељ! И нису ми потребне никакве
психолошке анализе и конструкције. Ја верујем партији и Коминтерни!“
„Смирите се, друже Андрејев! Смирите се. Ја не сумњам да ви верујете
партији и Коминтерни. Да сумњам, не бих разговарао овако и овде.
Међутим, у вашој свести постоје неке тамне рупе, пре неки дан смо се
сагласили да оне постоје, па ви не видите да постоје неки људи, вама веома
блиски, за које ви тврдоглаво и трагично верујете да су оно што они нису.
То је врло, врло опасна противуречност! Она вас може разнети као гром!“
„Ја не осећам ту противуречност. Не, не!“
„Не осећате противуречност између своје заблуде и партијског
интереса?“
„Ако сам у заблуди, ви ми морате пружити аргументе. Ја не могу
неубеђен да жртвујем људе. Своје пријатеље.“
„Аргументе? Шта је аргумент о човеку кад он има моћ да све,
апсолутно све аргументе о себи порекне? И шта су вам то аргументи у
стварима вере, идеја, човека коме нико не види границе и оне мрачне
рупе? Шта је то доказ да неко није провокатор и замаскирани непријатељ,
кад постоје Сахацки, Зиновјеви и Камењеви?“
Богдан је заћутао, потпуно свестан замке пред којом се нашао. Заћутао
је и Ангаретис и на папиру пред собом лаганим покретом оловке нацртао
повећи круг, ставио у средину једну тачку, и загледао се у њу, као да чека да
се покрене и полети. Онда је притиснуо врхом оловке у ту тачку, мало је
проширио и држао је тако пригњечену за папир:
„Објасните ми, на пример, зашто сте се ви, организациони секретар
партије у илегали, пријавили полицији кад су вам ухапсили жену?“
Богдан је одговорио оштро:
„Нисам могао да дозволим да ми полиција туче жену. Она је мој
животни и верни друг. То је све.“
Ангаретис га мирно посматрао:
 „Ну, да! Ну, да! Да своју жену спасете једне туче која не би била тежа од
туче пијаног мужа или љубавника, ви сте, друже Алексеј Иванович,
жртвовали организационог секретара партије и ризиковали провалу
партије. Увиђате ли како нас и најплеменитије намере, лирске, витешке,
воде право у злочин! Шта ће бити са револуцијом и нашим циљевима ако
смо данас племенито, лирски и витешки расположени? Зар не увиђате како
нас историја најокрутније кажњава за сваку племенитост и витештво на
бојишту класног рата?“
„Слушајте, друже Ангаретис. У извесном, начелном смислу, ви сте
потпуно у праву. То је објективно био ризик. Али за мене лично није био
ризик. Био сам сигуран да ме полиција никаквим средствима не може
приморати на провалу илегалне организације. Уосталом, ја сам то и
доказао.“
„Тим доказом нисте доказали најважније.“
„Како нисам доказао?“
„Нисте потврдили да ни за шта на свету нећете ризиковати партију.“
У канцеларији више није било ваздуха, а Ангаретис му није дао времена
ни да удахне:
„Зар нисте спремни да помогнете својој партији да ликвидира вође
фракција и монолитна и бољшевизована дочека наступајуће догађаје?
Ових дана треба проширити Политбиро ваше партије. Желите ли да будете
међу изабранима?“ − Ангаретис је последњу реченицу изговорио сасвим
тихо, са згрченим обрвама и згуснутим погледом, нагао се к њему да му
види трепет на помен кандидатуре за Политбиро, а он се у магновењу
преломио:
„Спреман сам да извршим сваки партијски задатак.“
Ангаретис није успео да скрије задовољство и изразом и гласом.
„Онда, друже Андрејев, да се данас ту зауставимо. Кад напишете
карактеристике о Ракићу, Тадићу и Ненадовићу, донесите их лично мени.“
А Богдан, препаднут својом предајом покушао је да је одложи:
„Ја, пре свега, желим неизоставно, одмах да разговарам са секретаром
партије, другом Горкићем.“
„Већ сам вам двапут рекао да је друг Горкић заузет припремом за вашу
земаљску конференцију. Он ће вас позвати чим буде имао времена. Дајте
ми да вам оверим пропуск.“
 20

Одлагао је писање карактеристика својим друговима; покушавао је и

цепао; истина је била и против њих и против њега. Патио је због оног
клонућа пред Ангаретисом, свестан његовог подмитљивог мотива.
Настојао да се сретне са секретаром партије Горкићем, написао му писмо с
опоменом да му је дужност да брани и за партију спасава најбоље људе,
мотао се по Моховији око Коминтерне, није му успело да га сретне. Срео
је Ђуру Вишњића Попова, ухватио га за прса:
„Ако не престанеш да ми пакујеш код Ангаретиса и не повучеш све
оптужбе против мене и Свете, ја ћу пред Комисијом рећи истину о твом
херојству! Јесмо ли се споразумели?“
„Важи, Високи. Ти си ме примио у партију, жртвоваћу се за тебе. За
Свету и остале нећу да чујем. Они су фракционаши. Пријатељски ти
саветујем да не изгориш на тој ватри.“
„Ништа ме не саветуј! Памти шта сам ти рекао.“ Одгурнуо га и наставио
да хода Москвом, осокољен показаном смелошћу и одлучношћу према
Ђури Вишњићу. Настављао је да тражи Петра Бајевића, ујутру и увече
правио заседе Горкићу око Коминтерне, ишчекивао поруку од Ангаретиса
да не треба никоме да пише карактеристике. У ЛУКС-у се мало задржавао и
избегавао сусрете са Југословенима, особито после одузимања пропуска
Здравку Тадићу и његовог прогона у дворишну зграду, где је у собици за
раднике негдашње пекаре био смештен са женом и ћерком. После
околишних пропитивања становника ЛУКС-а, сазнао је да Здравко Тадић
више никад не може проћи кроз главни улаз хотела; он у своју собицу над
пекаром може да улази једино кроз улаз у двориште, где улази послуга,
камион са намирницама за кухињу и енкаведеовска „марица“. Та
деградација Здравка Тадића није била једина у ЛУКС-у; премештања
његових житеља, функционера и вођа комунистичких партија из соба које
гледају на Тверску у собе које имају прозор према дворишној згради, са
спрата на спрат, из хотела у двориште и собе над пекаром, била су све
чешћа. Схватио је: положај у ЛУКС-у, означава положај у Коминтерни;
лепа Лидија из пријавнице разврстава по ЛУКС-у интернационалне
револуционаре, онако како их је разврстао Президијум Коминтерне у
њиховим партијама. Па је, кад год улази или излази из хотела, показујући
пропуск чувару код пријавнице, поздрављајући Лидију био неспокојан,
стрепео од њених речи и погледа: да му не одузме пропуск и не саопшти
премештај у двориште. Врзмао се око Старца, чинило му се то најмање
ризичним, јер му је све више личио на излапелу будалу, а овај га
опомињао:
„Јеси ли се пробудио, Србине?“
„А зашто бих се пробудио?“
„Како зашто? Апостоле смењују инквизитори, револуционаре
секретари, идеалисте службеници. Страшна мена захватила планету.“
Друго вече опет:
„Пробуди се, Србине, пробуди се док није касно.“
„А шта ће бити ако се не пробудим?“
„Више никад не можеш да усниш ниједан сан. − Запамти Андрејев. Још
није написана та књига по којој се живи и за коју вреди умрети.“
„Ви сте разочарани, Старик.“
„Човек има разлог да се разочара само у себе. У свет и људе, разочарани
су глупаци.“
Те опомене га нису подстицале да испуни обећање дато Ангаретису, али
су му додавале немир, дубиле зебњу. У собу је одлазио кад Черњаховски
заспи, да би могао тихо да одшкрине прозор и пусти чист ваздух. Није му
успевало, јер је Черњаховски остављао гола стопала, која су га будила чим
их облије ноћна студ и тада би устао да затвори прозор:
„Невероватна појава! Читава земља смрди, а балканском
малограђанину смета смрад мојих јадних ногу… Где вам је савест, Карло
Карловичу?“
„Уместо брбљања о савести, оперите ноге, Черњаховски!“ Из ходника се
чуо таман и жалостиван глас Ремелција: „Зашто бежиш, Хелмуте. Дозволи
ми да ти кажем истину!“ „Друже Ремелци, не будите уморне другове!
Пођите у своју собу, молим вас. Зваћу обезбеђење!“ − чула се надзорница
спрата. Черњаховски се усиљено церекао:
„Узми корбач, Настјењка! Корбачем умири бившег вођу немачког
пролетаријата, корбачем, Настјењка!“
„Умукни, задавићу те!“ − продрао се на Черњаховског и овај је заћутао.
Из дворишта се чула нека галама, плач жене и повици: „Зовите лекара!“
„Није потребан лекар!“ „С ког је спрата?“ „Разиђите се! Разиђите се!“
Забрундао је мотор, аутомобил је изашао из дворишта.
Ујутру, у реду за клозет, начуо је да је прошле ноћи неки Индијац, или
Румун, или Шпанац, није тачно разумео, скочио кроз прозор.
Следеће ноћи Черњаховски је дошао после њега, пијан, затворио
прозор и пробудио га:
„Шта ви мислите, Карло Карловичу, јесам ли ја непријатељ Совјетског
Савеза?“
„Чему то бесмислено питање?“
„Питам вас: сумњате ли у мене?“
„Не сумњам. И колико пута треба да вам кажем да више не мокрите у
лавабо!“
„Ја не могу да чекам на ред и да пишам! И пишаћу у лавабо. А ви ми
кажите зашто не сумњате у мене? Кажите, Карло Карловичу!“
„Зато што не сумњам ни у једног човека који борави у ЛУКС-у.“
„Великолепна глупост! Сваке ноћи одводе непријатеље, а ви не сумњате
ни у ког! Шта је са вашом револуционарном будношћу, Србине? Зар ви,
уважени Карло Карловичу, не схватате да су, прво, сви сумњиви који
бораве у ЛУКС-у и, друго, да су дужни да сумњају у сваког?“
„Не булазни, пусти ме да спавам!“
„Дозволите, Карло Карловичу! Ако ја ноћас извршим неку саботажу…
Ако у нашу собу уведем енглеског или јапанског агента… Ако ноћас, кад ти
заспиш, буде убијен Стаљин… А ти спаваш. Спаваш, а ја спремам злочин
против прве земље социјализма. Како сме комунист да заспи кад је
непријатељ поред њега будан и смишља издају и злочин?“
Са доњег спрата чула се лупњава на врата и вика: „Термидор! Другови,
Термидор!“
„Ремелци!“ − рекао је Богдан и скочио из кревета. И мене ће одвести
ако не напишем карактеристике. Черњаховски је дрхтао и замолио за
цигарету. Пушили су заједно ћутећи и слушајући галаму и очајничке
повике Ремелција: „Термидор! Другови, Термидор влада!“ Кад је галама
утихла и мотор аутомобила означио њихов одлазак, Черњаховски је
допушио цигарету и рекао:
„Ја вас, Карло Карловичу, молим и последњи пут опомињем да не
отварате прозор.“
Те ноћи није отварао прозор, али је оштро, без иједне одбране и излаза,
сагледао свој безизлаз: чим му сутрадан по обећању није донео допуну
биографије и карактеристике сумњивих, Ангаретису је јасно да се он
колеба. А пошто се колеба да испуни налог Коминтерне и дато обећање, он
се придружује опозицији и фракционашима. Други закључак се не може
извести. Пада међу опозиционаре и троцкисте. Више се не може опрати и
спасти. И њега ће овако као Ремелција неке ноћи одвести из ЛУКС-а, тамо
где одводе све непријатеље социјализма. А зашто је онда живео, у шта је
утрошио живот? Шта ће бити са Владимиром и Миленом?
Спавао је кратко: дозивао га Соколов, лепо је чуо његов звонак глас и
видео како му маше руком да пожури. Скочио је из постеље, обукао се,
сјурио се у ресторан да попије чај, срео га Јанез и рекао му поверљиво:
„Јуче су Свети Ракићу узели пропуск и најурили га из ЛУКС-а.“
„Где су га најурили?“
„Много питаш, Драговићу“ − прекорео га погледом и сео за свој сто.
Богдан је размазивао маргарин по хлебу, сасуо је чај у себе, загризао комад
хлеба и устао. Спазио је Шарца у групи са Немцима и пришао му:
„Кажи ми, где је најурен Света Ракић?“
„Ти си, Драговићу, онако србијански, као бајаги наиван човек.“
„Питам те озбиљно.“
„Питај лепу Лидију. Чувај се онога“ − показао му погледом на
непознатог са Известијама у руци:
„Зашто да га се чувам?“
„Пре неки дан пуштен је из Лубјанке. Зна се зашто.“
Изашао је на улицу и пожурио у Коминтерну код Соколова. Овај га
примио одмах. Чим је ступио у његову канцеларију, захвалио му се на
доброти. Соколов је погнуте главе саслушао захвалност, па му рекао:
„Знам о теби све што треба да знам. Једино ме чуди, Богдане, што ти
тако упорно настављаш своју робијашку романтику.“
„Ја, Стеване, не увиђам да грешим. Убеди ме и ја ћу погинути за то
убеђење.“
„Па у томе и јесте ствар, што данас за своје убеђење не треба погинути.“
„Предлажеш ми да се одрекнем својих убеђења?“
„Доста с тим бусањем у прса! Мало нас је, а задаци су огромни. Више
ниједног свог не смемо да изгубимо. А ни да ризикујемо да међу својима
имамо туђег. Разумеш ли, Драговићу?“
 „То разумем. Али ја нисам уверен да су Света, Здравко и Рајко нама
туђи.“
„Уверен човек, Богдане, може бити и човек у заблуди.“
Богдан је заћутао, замислио се, пушио и гледао у под.
Соколов је додао:
„Од тебе се не тражи да нападнеш пријатеље. Од тебе партија тражи да
кажеш само истину о њима. Разумеш ме?“
„Па ја сам то рекао.“
Соколов је ћутао и листао неку фасциклу.
„Где је то Света најурен из ЛУКС-а?“
„Нисам обавештен о томе.“
Није му веровао, али му се ипак обратио:
„Шта ми ти сада саветујеш, Стеване?“
„Да испуниш партијски задатак. Само то.“ − Соколов му потписивао
пропуск.
Не знам, Милена, шта се ово збива са мном.
Одједном не могу нешто што сам некада могао. Смета ми мисао.
Мисао, као бодљикава жица, изукрштала ми се мозгом. Мучи ме
неиздржљиво. Прснуће ми лобања… Ти знаш да сам у Главњачи, а био сам
тамо три пута, и под најтежим мукама, тучен до бесвести, могао да не одам
другове. Сада од мене моји другови траже да одам другове…
Увече, у салону ЛУКС-а, опкољен Бугарима, осмехнуо му се Старац и то
га охрабрило да му приђе и пита: где је то најурен Света Ракић Громов?
Старац га повео даље од играча шаха и читача Правде и Известије и
избрбљао:
„Знате ли ви, Алексеј Иванович, зашто је Сотона прихватио зло за
своје? Само зато што је Бог пре њега приграбио добро. Е, ту се Творац и
сведржитељ кобно преварио. Осудио се на мање и самоћу, а Сотони је
оставио веће и већину људску. А знаш ли шта је револуционар, шта је
бољшевик? То је, Алексеју Ивановичу, онај који се пати да му зло буде
добро. Величанствена је та патња! Величанствена! Али, за глупаке, она је
само несрећа…“
Наишао је лепи дечак с црвеном марамом, љупко их поздравио и
наклоном и стиснутом песницом. Ту малу радост Богдан није могао да
оћути:
 „Диван дечак! Благо Бели Куну!“
„Откуд ви знате чији је он син?“
„Како откуд знам? Зар је то тајна?“
„Разуме се да је тајна. У ЛУКС-у живите, ви, функционери и секретари
илегалних партија. Сви ви овде имате конспиративна имена. И деца која
станују у ЛУКС-у имају конспиративна имена. Она не знају права имена
очева. У школи, у вртићу, она би могла одати имена својих родитеља. А
непријатељ, Алексеју Ивановићу, данас, свуда њушка, свуда има своје очи и
уши. Па вам саветујем да више ни пред ким не кажете чији је овај лепи
дечак“ − укорио га Старац и удаљио се.
На последњој степеници првог спрата зауставио га пацов, чинило му се,
онај исти кога је првог угледао на овом истом степенику. Није га се
уплашио: гледали су се дуго, више с гађењем но мржњом, па се пацов
уклонио тек кад је он кренуо навише.
Сео је и написао писмо Контролној комисији Коминтерне да је после
дугог и савесног размишљања дошао до уверења да својој биографији и
карактеристикама о друговима о којима су разговарали нема да дода
ниједну значајну чињеницу. Писмо је предао пријавници Коминтерне и од
погледа официра НКВД-а изломило му се дисање.
Враћајући се у ЛУКС на ручак, чувару није имао да покаже пропуск:
остао му у соби, у другом капуту. Чувар га није пуштао унутра.
„Па ви ме познајете. Безброј пута сам вам показао пропуск. Пре једног
сата сам изашао.“
Људескара је био неумољив. Одвео га до пријавнице и тамо га је свагда
уморна и мрзовољна девојка, Лидијин помоћник, која га је такође добро
познавала, строго опоменула:
„Пропуск морате имати увек са собом. Други пут вас нећемо пустити.
Идите у своју собу и донесите нам пропуск.“ Љут на себе, отишао је у своју
собу, узео пропуск и сишао у ресторан, на ручак.
 21

Узнемирен шапутањима Немаца у салону о хапшењима у Лењинграду и

читавом Совјетском Савезу, пред полазак на спавање опет је боцнут
Старчевом опоменом: „А ти се још не будиш, Алексеје Ивановичу? Није
добро, Србине, није добро!“ Без одговора пожурио је у собу, затекао
Черњаховског да спава и отворио прозор; није га одшкринуо, већ је
отворио читаво крило; нека се смрзну ноге овом смрдљивку! Легао је у
кревет, не покушавајући да жмури. Онда је чуо тежак и жустар бат корака
ходником, шапутања пред вратима, куцање и женски глас: „Отворите,
друже Андрејев.“ Утрнуо је. Куцање је бивало све јаче. Богдану се бистрила
свест и нешто као олакшање: у безизлазу у коме се нашао, ово је
најчасније решење: није изневерио другове, хапсе га невиног, биће жртва
емигрантске интриге и велике неправде.
„Одмах другарице! Само да обучем панталоне.“
Преко пиџаме навукао је панталоне и обуо ципеле: Черњаховски је
хркао, то га наљутило, тај ће смрдљивко да преспава и његово хапшење.
„Отварам! Отварам, другарице!“ − викнуо је да пробуди Черњаховског,
упалио сијалицу и откључао врата.
Иза собарице стајао је официр НКВД-а и два полицајца, одгурнули су
собарицу, ушли у собу, затворили врата и наредили:
„Пробудите Михаела Черљаховског.“
Био је толико изненађен да није могао да се макне.
„Друже Андрејев, ваша документа су у реду. Молим вас, пробудите
Черњаховског, да га не уплашимо!“
Није могао да изврши ту наредбу, дрхтао је и стајао. Официр му се
вероватно осмехнуо, узео Правду са стола и са њом по голим табанима
пошашољио Черњаховског који се тргао, збацио ћебе и остао седећи у
кревету:
„Стигли сте. Добро, добро, другови.“
„Грађанине Черњаховски, обуците се. Ваша документа нису у реду,
морамо их проверити“ − рекао је официр тихим гласом.
„Моја документа су у реду. Али са човечанством ништа није у реду.
Апсолутно није у реду“ − рекао је Черњаховски, гладећи своју кратку
браду, погледао у отворен прозор, па у њега, Богдана, и прекорно заклимао
главом, рукама обгрлио своја гола колена, погнуо главу и ћутао. Кад га је
официр поново опоменуо да се облачи, Черњаховски је устао и кренуо ка
столици са одећом, хитро скренуо ка прозору и пре него што је официр
стигао да га дохвати, бацио се кроз отворени прозор. Од паничних покрета
и вике официра и војника „Враг! Враг!“ − Богдан није чуо његов пад.
Официр и војници изјурили су напоље, собарица је у тишини затворила
врата, он је сео на кревет, дрхтећи, свестан своје кривице. Онда је затворио
прозор, обукао се и помирено чекао да буде одведен као кривац.
 22

Био је увелико дан кад је чуо куцање на врата, уверен да долазе по

њега. Помислио је да нешто напише Милени и Владимиру, није знао шта,
куцање се поновило. Угасио је цигарету, закопчао се и отворио врата да се
судари са широким и радосним осмехом Петра Бајевића, од којег је клонуо
уз довратак. Петар га загрлио.
„Што се радујем, Богданчино! Што се радујем што си дошао!“
Сели су на кревет.
„Ја сам овде Сергеј Павлович Рајски. Лако за памћење.“
„А ја сам Алексеј Иванович Андрејев,“ рекао је кад се прибрао.
„Причај ми о Милени и Владимиру.“
А он му испричао шта се прошле ноћи догодило.
„Шпијун!“ − рекао је мирно Рајски, припаљујући лулу.
„Откуд знаш да је Черњаховски шпијун?“
„Човек чисте савести, поготову комунист, не скаче кроз прозор кад
угледа своју полицију“
„Шта се ово догађа у ЛУКС-у и Коминтерни, Петре?“
„Ништа необично, Богдане. Буржоазија нам се увукла у тврђаву. Кад јој
у интервенцији није успело армијама да сруши совјетску власт, променила
је тактику фронталног напада и у последњих десетак година убацила
хиљаде шпијуна и диверзаната у Совјетски Савез. То јест, нашла их међу
троцкистима и опозицијом. И сад роваре и буше изнутра. Али их чистимо.
Чупамо их с кореном!“
Није му се супротстављао; крио збуњеност, желео да му верује.
Дошао је себи и осетио се спасеним тек када га Рајски извео из ЛУКС-а
и повео у хотел „Метропол“ да попију нешто и на миру разговарају. Рајски,
раздраган, није му допуштао да се исповеда; приповедао му о успесима
совјетске науке и социјалистичке изградње, о железарама на Уралу, о
новим рудницима злата у Сибиру, радосно и присно:
 „Побеђујемо, стари друже. Остварују се наши идеали. Непријатељ нас
још увек саплиће, али неће дуго. Русија ће после треће петолетке бити уз
пете Америци. Само да мир што дуже потраје, да Енглези и Французи не
гурну Хитлера на нас.“
Слушао га жудно и захвално и за ове речи и што се појавио у
последњем часу да га спасе море у ЛУКС-у и фракционашких интрига у
Коминтерни. И чим су ушли у хотел, где се по портирима и келнерима
уверио да им је Рајски чест и омиљен гост, Богдан му прекинуо
приповедање о Магнитогорску и испричао шта му се догодило у
Коминтерни.
„Нормално и неопходно! Почиње велика чистка, Богдане. Убиство
Кирова је крвава опомена бољшевицима. Видео си, онај подлац Зиновјев је
признао саучесништво у убиству. Морамо одлучно оплевити наше редове.
Наступају одсудне битке!“
„Зар ти стварно верујеш да су Света, Здравко и Рајко непријатељи
партије?“
„Јеси ли разговарао с њима?“
„Јесам.“
„Онда су ти они сами одговорили на чијој су страни данас. Шта ти је ту
нејасно?“
„Забринули су ме, то је истина. Света је разочаран у овдашње стање због
неједнакости и привилегија бирократије. Здравко је гневан и циничан.
Рајко закопчан и неповерљив. Али то не значи, богаму, да су непријатељи.“
„Слушај, Богдане, ти добро знаш, и Света и Здравко били су некад у
левој фракцији. Рајко је у почетку био десничар, уз Симу Марковића.
Обојица су грешили у националном питању. Грешка у глави и сумња у
души, то су код револуционара дубинске, гнојне ране, које никад не
зарасту.“
„Немој тако, Петре! У оним вратоломним и честим заокретима
Коминтернине линије нисмо сви могли по војничкој команди да се
престројавамо. Свако је, богаму, у понекој прилици закаснио са кораком,
или искорачио пре времена. И ја сам неколико пута био збуњен.“
„Тачно. Али се ти застанци појединаца у колони не тичу челника у
маршу. Као стари ратник, ти добро знаш да куршум погађа и оног што
закасни за стројем, и оног који искорачи напред. То је закон борбе.“
Прекинуо га:
„Ја мислим да нешто у Коминтерни није у реду. Кад су Ђура Вишњић,
онај Петров и неки Рудинич, кога не познајем, постали чланови
Политбироа, онда овде нешто није у реду.“
Пили су вотку и ћутали. Рајски се уозбиљио, па рекао лагано, гледајући
га у очи:
„Не волим таква мишљења и расположења. Бојим се за тебе. Клатиш се,
стари друже.“
Богдана је погодила ова опомена: он јесте способан човек, важан
функционер у Коминтерни, и, кажу, сада у совјетској обавештајној служби,
али на партијској лествици је увек био испод њега. И сад му он држи
лекцију. Ћутао је неколико тренутака:
„Ја, Петре, не могу неистину да напишем о својим друговима.“
„Партија, Богдане, од тебе не тражи да пишеш неистину. Кажи само
истину.“
„Да су фракционаши?“
„Да су били фракционаши. Само да су били. Јер то што су сада, сигурно
нису постали овде у Москви. Овде само класни непријатељ може да се
разочара. А Света, Здравко и Рајко, твоји и моји бивши другови, дошли су
овде већ инфицирани. Фракционашки стрептокок овде је само букнуо под
утицајем троцкистичко-зиновјевске опозиције. Нису више издржали са
двоструком душом. Оштрина класне борбе истерала их на чистац.“
„У њиховом случају, у то не верујем.“
„Како можеш да не верујеш? Па то ти је, Богдане, неминован исход
сваког недоследног уверења. Стаљин је савршено логичан: што
социјализам више напредује, класна борба постаје све оштрија.
Непријатељ баца у ватру своју резерву, своје замаскиране војнике, наше
унутрашње непријатеље.“
„Разумем ја то теоријски, Петре… Разумем и опет не разумем… Што
више социјализма, то више непријатеља у совјетској земљи?… Не знам.“
Петар је дуго истресао лулу:
„Зар ти је ово први пут откад си у партији да одмах не схватиш
директиву? Колико си пута извршио задатак а да ниси веровао у његову
правилност?“
„Било је тога.“
„И шта је потом било? Партија била у праву! Ми не видимо целину
фронта, стари друже.“
Богдан га прекинуо:
 „Не држи ми лекцију, Петре! Знам ја добро шта је демократски
централизам и партијска дисциплина. Међутим, ово сада у Коминтерни,
она комисија која ме саслушава… Некаква сотона Ангаретис… Па онај
луди Бела Кун, па онај подмукли Коларов… Нешто овде стоји на глави.“
Сергеј Павлович Рајски је испио вотку и подуже ћутао, куцкајући
ноктом чашу; онда рекао:
„Богдане, имам да обавим неодложан посао. Доћи ћу тачно у подне у
ЛУКС да те поведем на ручак у моју мензу. А дотле шетај Москвом, иди у
неки музеј, уживај. После петнаест година, први пут слободан, шеташ
нашом престоницом. Еј, Москвом шеташ!…“ − пљеснуо га по рамену.
Повредио га тај тон. И још се више забринуо: Петар Бајевић му није
рекао ништа што не зна.
Шетао је не знајући куда шета. Застајкивао је пред високим зградама и
гледао у прозоре. Сви су затворени! А пролеће је. Да је прозор на њиховој
соби ноћас био затворен, Черњаховски не би погинуо. Ја сам саучесник!
Једва је дочекао да кремаљски часовник одзвони подне. Стајао је преко
пута ЛУКС-а и гледао у прозоре: и са другог спрата смрт је сигурна. Петар
је дошао аутомобилом којим је управљао војни шофер, искочио из кола
осмехнут и радостан, као јутрос пред вратима собе. Није му допустио да га
пропитује о Милени и Владимиру; одмах га, чим су сели у аутомобил,
упитао:
„Можеш ли да сазнаш зашто су хтели да ухапсе Михаела
Черњаховског?“
„Не могу. А што то тебе занима?“
„Па живео сам са човеком две недеље у истој соби, а он је ноћас скочио
кроз прозор. Преда мном. Прозор је био отворен.“
„Ја сам ти, Богдане, рекао своје мишљење. Комунист чисте савести не
скаче кроз прозор кад угледа своју полицију.“ Наставио је да му прича о
пољској партији коју су разорили шпијуни и провокатори, а Богдан га
прекинуо:
„Јеси ли ти чуо какве је муке Света издржао у београдској полицији, а
да ништа није одао? О Здравку да не говоримо!“
„Знам.“
„Може ли један, како ти кажеш, човек са двоструком душом, да издржи
толика мучења?“
„Зашто да не може? Тада није сумњао.“
 „Значи, сви можемо бити сумњиви?“
„То значи да се морамо непрестано проверавати. Време је такво. А
човек се, Богдане, у глави непрестано мења. Свест отиче као жива. Још
лакше се прља. Чак је и пролећни поветарац замути. А борац се најбрже
мења. Замором, поразом, победама. Највише сумњом, разуме се. Нико не
зна, нити ко може да предвиди одакле и од чега све сумња настаје. Борац,
Богдане, може сваки напор и патњу, сваки бол да поднесе, само сумњу не
може. Чим посумња − трули! Неумитно трули. Та трулина дуго се не види.
Зато и настају тешке трагедије у револуционарној организацији. „Догађа се
да нас издају и они за које смо веровали да су најбољи.“
Богдан је ћутао замишљен над Петровим аргументима: слично је он
говорио Ивану и другим сапутницима, па је узвикнуо:
„Па шта онда да чиним, бога му јарког?! Ја не могу да напишем лоше
карактеристике Свети Ракићу и Здравку Тадићу. Нисам уверен да су они
непријатељи.“
„Борцу, револуционару, морам те опоменути, Богдане, можеш дати све
слободе, сем оне једне: слободе да сумња у исправност постављеног
задатка и циља. Људе неизоставно треба спасти те слободе. У њој ниједан
борац није остао борац. Човек је слабашно биће, Богдане. И не може из два
рова истовремено да се бори. Против себе и против непријатеља. Мора да
се преломи на једну страну. Ја знам много поштених издајника. Људи који
нису издали ни из кукавичлука, ни из користи, ни из мржње. Једноставно,
несрећници, нису издржали борбу са собом. Борбу из два рова. Нису
издржали сумњу.“
„Предлажеш ми, дакле, да се покорим Ангаретису и Контролној
комисији?“
„То је једини начин да останеш у партији. Борац је најспокојнији кад се
потчињава. Кад није слободан да одлучује и бира правац. Сети се себе у
рату. У партијским заокретима спокојним и часним осећао си се само онда
кад си савесно извршавао Коминтернине директиве. Сада не може двапут
да се погреши. Сад се, стари мој друже, греши само једном за свагда.
Извини, стид ме што теби ово говорим.“
„А мене је још више стид што те слушам.“
Увео га у мензу, пријатан и уредан ресторан где су цивили били једино
келнери. Непријатно се осећао, али се није усуђивао да му то каже. Сви су
му официри личили на оног који је дошао да одведе Черњаховског. Ручак
је био богат: кавијар, рибе, сир, грузијско вино. Петар је уживао у јелу и
пићу, причао совјетске вицеве, све изреда опозиционе, сам се смејао.
Богдан се сећао Черњаховског док је седео на кревету погнуте главе,
обгрливши своја чворновата колена, његовог погледа пре но што ће се
бацити кроз прозор, јео и пио одсутно: ако се не сагласи са Петром,
свршено је с њим! Пустио је Петра да сам са собом и келнерима ћаска и
тонуо у тугу: Зар да упропасти све што је постигао?
На улици их засула ледена киша.
„Бабини јарци! Дивно! Ја волим да ме шибају ове ледене драмлије!“ −
узвикнуо је Петар и окренуо се лицем према ветру и киши.
„А ја бих био срећан да су ово праве, челичне драмлије. Картеч!“ Онда
му испричао да је Контролној комисији написао писмо и одбио да пише
карактеристике старим друговима и проширује своју биографију.
„Јеси ли ти луд? Како си, доврага, могао да учиниш такву глупост? Па
то је самоубиство!“
„Нека је.“
Петар га гледао згрануто: „Који то геније, која то опозиција и фракција
може да замени Стаљина, Бољшевичку партију и Коминтерну? Да без њих
нема ни Совјетског Савеза, то, мајку му, зна и последњи малограђански
идиот! А ти то не знаш!“
„Знам, не убеђуј ме! Знам све то боље од тебе!“
„Па кад знаш, шта хоћеш? Да искорачиш, застанеш, мрднеш некуд из
менгела историје? Да побегнеш пред њеном локомотивом? Чик, сине
мајчин! Бува си пред њом! Под њеним точковима нећеш оставити ни траг!“
„Бар колико и ти, знам и ја у каквом времену живимо и с ким смо се
ухватили за гушу! Све то знам, и ништа ми сада не вреди. Још сто
аргумената могу да додам твојим. Све је то тако, ал’ опет није тако, бога му
божјег! Није ми у души. Постоји истина, постоји правда, достојанство…“
„Али, правда и неправда, слобода и неслобода, суровост и човечност,
истина и лаж, та су питања, Богдане, одложена за будућност. Нисмо их ми
комунисти одложили. Знаш добро да нисмо. Зар ти стварно верујеш да ћеш
спасти Свету, Здравка и Рајка, ако одбијеш да пишеш карактеристике?“
„Не знам. Можда их не могу спасти, али није праведно да ја отварам
прозоре… И отварам врата онима који их хапсе.“
„А верујеш ли да ће партија нешто добити од твоје жртве? Да ће
Милена и Владимир имати утеху што си се ти жртвовао за другове, за људе
који су сами себе осудили на пропаст? Неког ко је већ скочио кроз прозор,
како можеш спасти? Да се бациш за њим и покажеш солидарност са
самоубицом? − шапутао му у лице: − ти то сматраш комунистичком
савешћу, Богдане? То је за тебе правда, истина, поштење? Зар ти можеш да
живиш без партије? Одговори ми, куда ћеш без партије?“
„Не могу да живим ван партије. Не знам куда ћу.“
„Иди у ЛУКС и добро се испавај. Свратићу вечерас касније. До виђења!
Чекај! Да ли се у ЛУКС-у онај Старац лепи за тебе?“
„Често разговарамо. Он је тамо најзабавнији.“
„Тај Старац је провокатор! Да, да! Тобожњи Лењинов професор,
енциклопедист, мајстор брбљања. Стари мењшевик из Плехановљевог
круга. Лисица невиђена! Чувај га се.“
Засипан леденом кишом, сав пометен кренуо је у хотел не журећи. На
високим зградама загледао се у прозоре: сви су затворени!
Врата ЛУКС-а за њим се заклопише тако снажно и коначно да се он
занео у сивој празнини и у огледалу, међу црвеним стубовима, угледао
неког ко много личи на њега, само му је глава била издужена као крушка.
Сам је стражару показао пропуск.
Нешто га вукло да види место где је нао Черњаховски, кренуо је ка
дворишту, али га стражар упитао код кога иде. То није знао, па је устукнуо
и кренуо у собу. Лагано и застајкујући пео се на четврти спрат; да ли је
Черњаховски пао на главу или некако друкчије?
У постељи Черњаховског затекао је човека који је лежећи зурио у
прозор. Уплашио га се. Тај му се љубазно осмехнуо, устао и представио на
француском, додајући неколико реченица из којих је разумео да ће се
трудити да му што мање смета. Једино би га молио да се ноћу не затвара
прозор.
„Зашто?“ скоро је викнуо Богдан.
„Диван је московски ваздух, друже. Не слажете се?“
„Да, да! Пролеће је. Али ноћи су овде хладне, па је пријатније кад је
прозор затворен“ − журно се свукао и легао, желећи што пре да заспи.
 23

Ни оне вечери кад му је обећао, ни наредних дана и ноћи, Петар није

дошао у ЛУКС. То га није мање бринуло од ћутања Ангаретисовог, после
одбијања да пише карактеристике. Чекао је Петра и стрепео од позива у
Коминтерну.
Време је проводио у својој соби, узнемираван понеким ноћним
хапшењем, треском кљуса за ухваћеним пацовом, заурлавањем неког пса
иза хотелских зидина, који га гласом подсећао на пса управника
митровачке робијашнице. То је чинило његову стрепњу злокобнијом, па је
на тренутке сумњао да халуцинира. Собни друг, Француз, ћутљив и учтив
човек, долазио је на спавање касно; о политици и својим доживљајима у
Москви није ни реч изустио. То му је годило. Лежао је на кревету и читао
све совјетске новине редом, задовољан што ни по чему не личе на
буржоаске новине, што у њима нема реклама, вести о криминалу,
политичких трачева, фотографија убица, спортиста и глумаца; совјетске
новине су једине новине у којима се пише о радницима, колхозницима,
стахановцима; такве новине су му најубедљивије потврђивале да је у земљи
власт радника и сељака, а не Стаљинових пандура и полицајаца, како му је
тврдио Света Ракић. Сва је Русија на бојишту за будућност, мобилисана у
напорима до прскања вена, у одрицањима до беде. А тај му закључак
морално и историјски оправдавао немилосрдност у борби против
унутрашњих непријатеља и толику сумњичавост према странцима,
политичким емигрантима. Такво поимање совјетских прилика
оптерећивало га и осећањем сопствене кривице, па понекад и бесом на
себе што се парничи са Контролном комисијом Коминтерне, што не
извршава њен налог. Помишљао је да оде код Ангаретиса и искрено,
комунистички, исповеди му своју слабост, затражи партијску казну, замоли
да га запосле на неком великом градилишту.
Силазећи на обеде у ресторан није се задржавао у салону, нити ступао у
разговоре са Југословенима. Али га Здравко Тадић зауставио на улици,
пред Московским совјетом и с несхватљивом злурадошћу рекао:
„Шта је, Драговићу, и ти си на леду?“
 „Не разумем.“
„Не разумеш зашто си на леду?“
„Не разумем шта то значи.“
„То значи: ту си да зебеш у ЛУКС-у са сивим пропуском и размишљаш
зашто си био толики глупак какав си био, док не добијеш премештај.“
Није желео да настави овај разговор, да га не би видели са Здравком, па
му климнуо главом и продужио. Али није се само он клонио Југословена;
скоро сви Југословени у ЛУКС-у клонили су се њега. Чак и у ходнику када
га сретну, шкрто се поздраве, брзо окончавају сусрет. Тај благи, опрезни,
опомињући бојкот, изазивао је у њему тиху патњу и недоумице. У таквом
бојкоту, сећао их се са робије, међу људима се исткају они најгори, лажни
односи; лицемерјем се и наступа и брани. С бојкотованим се поступа као с
болесником од неизлечиве болести: окружи се тишином и ћутњом,
примора да у све сумња, али без права да и једну сумњу гласно изрази.
Бојкотовани је пасиван, немоћан, изложен свом унутрашњем грижењу.
Имао је он таквих десетак дана на робији, док није стигла директива ЦеКа,
која је потврдила да је он исправан и на линији, а не они који су га
бојкотовали. У овом припремном бојкоту у ЛУКС-у мучила га немоћ да
измени свој положај и одсуство правих повода за протест и побуну. Могао
је само да трпи и зебе, нада се у разум и правду Извршног бироа
Коминтерне, узда се у своју револуционарну прошлост и верује да
искреност и поштење разликују комунисту од деморалисаног интриганта.
Дани су се низали без икаквог гласа из Коминтерне, Петров недолазак
чинио га још неспокојнијим.
Једном, пред вечеру, није успео да умакне Старцу:
„Знате ли ви, Алексеје Ивановичу, да Господ није допустио Пилату да
му сина умори најтежим мукама, Христос не би био човек? Нити би
људима могао бити вера. Јер, вера једино у патњи може да настане, а
страдањем да се провери.“
„У такве причице никад нисам веровао“ − узвратио је и отишао од њега.
Кад је око поноћи чуо већ познати бат чизама на његовом спрату и
лупање на врата, па излажење, немоћне повике: „Зашто, другови? Зашто
мене?“ − први пут је помислио: ако дођу по мене, ја ћу као Черљаховски.
Устао је и отворио прозор, који је иначе, после Черњаховског, увек ноћу
био затворен. Кад је из дворишта изашла „марица“, ЛУКС је пао у тишину.
Нешто касније треснула је кљуса и цикнуо пацов, па се све умирило.
Пробудио га Петар. Француза није било у соби, па је Петар ушао, сео на
његов кревет и запалио лулу:
„Долазим од Ангаретиса. Два сата смо разговарали о теби“ − Петар је
заћутао, а он се плашио да пита о чему су два сата разговарали. − „Наши
бивши другови и пријатељи, у говнима су до гуше. Нема им спаса. Чека их
Лубјанка.“
„Ако их чека Лубјанка, зашто онда да им пишем карактеристике?“
„Зашто? Зато што у Совјетском Савезу нико не може без кривице да
буде ухапшен. То, ваљда, разумеш. Ти мораш да извршиш своју дужност у
овом великом обрачуну са унутрашњим непријатељима. Сви су наши
партијски функционери писали и сви сада пишу карактеристике. То је
закон чистке. Кад би присуствовао само једном састанку бољшевичке
партије, ти би видео како се свима изврћу кожа и црева, како комунисти
пишу самокритике и пријављују сва застрањења чланова партије, својих
другова. Својих најближих. Брат брата, жена мужа, отац сина. Гребе се дно
душе! Чисти се трулеж старог света.“
Богдан је зурио у прозор и ћутао, замишљајући како га у поноћ одводе
из ЛУКС-а у ту Лубјанку…
„Ја нећу дозволити да ме одведу. Ја ћу се с њима тући док ме не убију“ −
шапнуо је више себи но Петру.
„С ким ћеш се тући, будалино?!“
Срео је Петров запрепашћујући поглед и ћутао слушајући његову
заповест:
„Сутра у осам да однесеш Ангаретису карактеристике које су ти
тражене и допуну своје биографије. За два дана позваће те Извршни биро
Коминтерне на разговор. А онда идеш на специјалан задатак у
иностранство. Седи одмах за сто и пиши!“
Петар је устао и намргођен, не погледавши га, изашао из собе.
Окренуо је кључ за њим, широм отворио прозор, загледао се у бетон
дворишта: дрхтао је док се није одлучио. Онда је брзо затворио прозор и
сео за сто да пише карактеристике својим друговима.
Кад је завршио карактеристику Свете Ракића, неодољиво је зажелео да
Владимиру напише писмо:
Сине, одржао сам се у полицији, пред Вујковићем. Пао сам у
Коминтерни, пред Ангаретисом. Зашто? Зато, сине, што сам увидео да наш
кукавичлук води општем добру. Што наша лаж служи истини. Што наша
неправда служи правди. Што издајом себе спасавамо партију. А партија
спасава човечанство. Сада издајници спасавају свет. Они су творци
будућности. То се дуго неће разумети…
Више није могао ни реч Владимиру. Исцепао је писмо и написао
карактеристику Здравку Тадићу. Онда је над лавабоом запалио комадиће
исцепаног писма и написао карактеристику Рајку Ненадовићу. Затим је
опрао лавабо од гара сагорелог писма и није могао да сиђе у салон. Није
сишао ни на ручак. Лежао је и зурио у таваницу, не пушећи. Увече је дошао
Петар Бајевић и не помињући карактеристике, понашајући се као да се
ништа значајно није догодило, одвео га на вечеру у Метропол. Причао му
своје доживљаје из Кине и Индије, забављао га по свом уживалачком
обичају, познатом му из Беча и Прага, наручивао најбоља пића и
специјална јела, стручно ћаскао о грузијском вину са старим „царским“
келнером који је био срећан што служи тако „ретког друга“, односно
господина, заводио келнерице, споро јео и пио, уживајући у сваком
залогају и гутљају вина. То расипно гошћење, са Петровом
равнодушношћу за цену, његова забављачка опуштеност и неспремност да
се о било чему озбиљно разговара, доживљавао је као награду за
карактеристике. Вулгарну и срамну награду! Није хтео ни да га пита о чему
ће он то прекосутра разговарати са Извршним бироом Коминтерне.
Нерасположење није скривао, мало је јео, а много пио. А кад се ресторан
испразнио и око њиховог стола почеле да се окупљају и неке жене, које су
заводничким осмесима покушавале да га развеселе, он више није издржао:
искапио је остатак коњака, промрмљао Петру да му није добро и јурнуо
напоље, претуривши до излаза две столице.
Кренуо је насумце, угледао милиционере, уплашио се и скренуо у прву
улицу, намеран да бежи ако чује бат чизама за собом. Налетео је на клупко
мачака које су се гризле и отимале око нечега, зафрктале на њега, једна му
угризла ногавицу, и он тада потрчао ка ЛУКС-у. Шта ће тамо?
У соби су карактеристике. Како с њима да преноћи?
Избио је на непознат и пуст трг, с неким погуреним спомеником, који је
корачао к њему. Тај долази из далеке прошлости, погурен је од мука и
брига. Стао је и чекао да му погурени паћеник приђе, па да га пита: да ли су
одувек издајници били творци будућности? А тај је корачао у месту, није
му чуо бат, иако је био у чизмама. Одлучио је да му приђе, а овај кренуо
назад, корачајући одсечно и бешумно. Колико год да је пожуривао да му се
приближи, растојање је остајало исто. Потрчао је к њему и није му се
приближио. Тишина је била толика да је, престрављен батом својих корака,
стао. Тада је и онај камени стао. Сијалице су утрнуле. На Москву је сипила
блага, пепелна светлост. Погледао је у небеса. Пепелом је ронило
неколико месеца. Покушао је да их изброји, било их је час три, час седам.
А на изгаженој месечини око њега, више није било ни споменика, ни
мачака, нити иког живог; ни трамваја, ни аутомобила, иако је у Тверској.
Московски Совјет се знојио обливен мрком бојом, пушио и стварао око
месеца ужарени обруч. Кренуо је ка ЛУКС-у, није га било. Ишао је наниже,
враћао се навише, левом, па десном страном месечине, ЛУКС-а није било.
Ту где је он постојао, зјапила је огромна рупчага месечине и на њеном дну
као да је горела ватрица. Опрезно је кренуо ка њој, суљајући се низ сенке, и
на неколико корачаја испред себе угледао Старца. Огрнут бундом, Старац
је цепао књигу и ложио ватру. Окренуо се око себе да провери има ли
неког. Чула се само тишина. Ништа се није мицало. Једино је јато месеца
летело ка звездама. Продрао се: „Провокатору!“ Старац се није помакао.
Пришао му ближе и викнуо што игда може: „Провокатору!“ Старац је остао
нем и непомичан. Два милиционера су стала између њега и Старца и
наредила: „Грађанине, покажите ваш пропуск.“ „Другови, где сам ја?“ „На
градилишту, грађанине.“
 24

Чим је ступио у малу салу са црвеним завесама и црвеном чојом преко

столова у облику правоугаоника и за челним столом угледао седам људи
(одмах их је избројао), међу којима тројицу није познавао, Богдан је
сећањем на Суд за заштиту државе који му је двапут судио, учинио у себи
први преступ. И тек кад је на Соколовљевом лицу приметио осмех (било је
то значајно охрабрење) он је пришао столу и прихватио пружену руку
Мануилског:
Ви сте, друже Андрејев, пред проширеним секретаријатом Треће
интернационале. Ми смо усвојили вашу молбу да разговарате са нама и
изложите нам своју самокритику.
Он је сео за сто и збуњен речима Мануилског (никакву им молбу није
упутио, то је Петар учинио у његово име), потврдно климнуо главом
(можда се заруменео због пристајања на лаж да им је упутио молбу),
спустио је руке на колена као у судници, онда се тргао и хитрим покретом
ставио их на сто (можда је и лупио шакама). Секретаријат га пажљиво
гледао; Ангаретис је усправио леву обрву. Мануилском се у ироничан
осмех искривио крај усана, а он је себе опомињао: Издржи, издржи!
Ви сте, друже Андрејев, први пут у Москви?
Први пут.
И какви су вам утисци? Јесте ли се снашли?
И речи и пријатан глас Мануилског потисли су му сећања на суђења, и
он је прибрано и убеђено рекао:
Одушевљен сам свим што сам видео. Изградњом, новим људима, новим
животом. Импресиониран сам полетом, снагом… младошћу, стварањем.
Правилно − брундао је цвикераш са седом шпицастом брадом, који је
седео на крају, лево од Мануилског.
Мануилски се намрштио на ту упадицу и проговорио измењеним
строгим гласом:
Ми смо пажљиво проучили вашу биографију, допуну и ваше
карактеристике неких фракционаша. Пажљиво смо проучили и ваше писмо
другу Ангаретису у којем одбијате да пишете карактеристике својим
пријатељима. Президијум Треће интернационале, ценећи ваш досадашњи
рад и заслуге у борби југословенског пролетаријата, одлучио је да вам
пружи последњу прилику за самокритику. Ви сте истакнути руководилац
партије и ми од вас очекујемо јасну и искрену изјаву о раскиду са свим
погрешним схватањима и грешкама.
Богдан је погледао у Соколова, старог партијског друга који зна да он
никада није заступао антипартијска схватања, а Соколовљево лице није
откривало његова осећања; погледао је у Ангаретиса који је нешто
записао, схватио је: суди се његовом животу, одлучује се о његовој судбини,
та пресуда нема апелацију! Узбуђено је изјавио:
Другови, ја вам дајем часну реч да ћу вам поштено одговорити на сва
ваша питања. Ја никад партију нисам слагао.
Правилно − брундао је крајњи са шпицастом брадом.
Друже Андрејев… Нама су врло добро позната ваша убеђења. Ми вас
нисмо позвали на теоријску дискусију. Друг Стаљин је за нашу епоху решио
теоријска питања изградње социјализма и борбе компартија у рушењу
капитализма. Друг Стаљин је, такође, у вашим југословенским, посебно
српским конфузијама и застрањењима у националном питању, одиграо
одлучујућу улогу у обрачуну са Симом Марковићем и осталим
десничарима и српским социјалшовинистима. Коминтерна вам је у
Отвореном писму поставила јасне задатке у бољшевизацији партије. Око
тих питања ми се више немамо о чему расправљати. Сад је борба против
фашизма на дневном реду. Ми треба само да саслушамо вашу изјаву, друже
Андрејев.
Правилно, друже Мануилски.
Богдан га гледао укочено, без даха.
Ако вам је лакше да то учините писмено − наставио је Мануилски − ми
ћемо за један час прекинути рад, док ви напишете изјаву.
Нека птица је тако треснула у прозорско стакло да се Секретаријат
пренуо и загледао у прозор за њеним падом; Богдан је добио неколико
секунди да скрши последња колебања и одлучи се за живот и партију:
Није потребно да прекидамо рад. Ја сам, другови, спреман да вам
одмах… дам изјаву. Ја немам о чему да премишљам.
Правилно. Тако треба говорити са својом партијом.
Као да се спасао стрмоглава у бездан, са олакшањем, гледао их је
редом: Мануилски је сумњичаво жмиркао (нећеш ме сломити!), Ерколи га
посматрао ледено и равнодушно (знам те из Дрездена, лисицо!), Ангаретис
се заметнуо на столици, са искошеном обрвом и изразом презриве
неверице (ти си за полицију, а не за Коминтерну!), Соколов се задовољно и
благонаклоно осмехивао (неправда је што он није секретар наше партије),
један са пљоснатим лицем и буљавим очима још увек је гледао кроз прозор
за оном птицом (да ли је то Пик?), леп човек у тамном оделу и позлаћеним
цвикерима (да ли је овај Косинен?), Коларов намрштен и љутит (тај ће
Бугарин да ми скрши врат) крајњи, друг Правилно, ослонио се шакама о
сто, ауторитативан и задовољан (стари бољшевик, неко из Лењинове гарде).
Зар ћу ја сада, у сали Коминтерне, на овом црвеном плишу пред
Секретаријатом Коминтерне да сатрем живот, останем без идеала и
партије?! Ја сам их у Главњачи и на робији сачувао!
Изволите, друже Андрејев. Слушамо вас − прекинуо је Мануилски ту
судбоносну паузу, тишину у којој је крцкала нечија столица, можда и
његова, Богданова, од дрхтавице.
Другови… Признајем да нисам био уверен да је правилна и изводива
директива Коминтерне за дизање оружаног устанка против
војнофашистичке диктатуре краља Александра и великосрпске
милитаристичке и хегемонистичке клике хиљаду девет стотина двадесет и
девете. Нисам био уверен, али сам делао на њеном извршавању…
Правилно. Тако ради прави бољшевик.
Проваљен сам и ухапшен. У полицији нисам признао постојање
организације. Мучен сам, како се то обично чини с комунистима, и осуђен
на четири године робије. Нисам се жалио на пресуду. По издржаној робији,
илегално сам прешао границу и, као што знате, радио у Бечу и Прагу до
вашег позива да дођем у Коминтерну… Признајем, нисам био убеђен да је
политички корисно извршити атентат на краља Александра, али сам
сарађивао са другом Једанаест, кога ми је послао Мустафа Голубић из
Беча. Међутим, Једанаест се поколебао, уплашио и одустао од атентата…
Неправилно, неправилно!
Признајем, другови, да ме свладала сентименталност према Свети
Ракићу, Тадићу и Ненадовићу… Поклекао сам. Понео сам се
опортунистички, небудно, недостојно… Просто, жалосно…
Правилно! Тако треба говорити својој партији!
Затим, признајем, имао сам мек и површан став према неким бившим
фракционашима. Потценио сам опасност од негдашњих застрањења код
извесних другова… Био сам лаковеран, другови. То је моја стара слабост.
Она може скупо да кошта партију.
Правилно!
Све док ми друг Ангаретис није указао на дволичњаштво Ракићево,
Тадићево и Ненадовићево, ја сам се колебао… Такође, признајем, у ЛУКС-
у сам с њима водио неке разговоре…
Неправилно! То не ради бољшевик!
Ја сам с њима разговарао са бољшевичке позиције, другови. Покушао
сам да им помогнем да се ишчупају из критизерске и капитулантске
каљуге… Нисам успео.
Немогуће и неправилно!
Тада се замислио: друг Правилно није задовољан. На лицима
Мануилског и осталих није могао да одгонетне расположења. Да ли сада да
призна и оно пријављивање полицији да спасе Милену? Упитно је погледао
Соколова, пред њим и с њим је критиковао Коминтерну што је Горкића,
једног у Југославији непознатог комунисту, поставила за секретара партије.
Јесте критизерски наступао, нечасно је да то пред Соколовом прећути:
Другови, желим да признам још један свој непријатељски поступак. Ја
сам, другови, критизерски наступао против постављења друга Горкића за
секретара партије. (Соколов се смрачио, али је он наставио): Просто,
нисам довољно познавао друга Горкића, сматрао сам да не познаје
југословенске прилике и кадрове.
Неправилно!
На крају, изјављујем да сам спреман, као што сам то увек био, да
примим сваку критику партије и Коминтерне. Спреман сам да извршим све
задатке… Апсолутно све задатке које ми партија и Коминтерна поставе.
Правилно! Тако се воли своја партија!
Да − рекао је Мануилски за себе, не гледајући Богдана. Онда се обратио
члановима Секретаријата: − Жели ли неко од другова да постави неко
питање Андрејеву?
Коларов се одмах јавио:
Дозволите ми, друже Мануилски, да поставим другу Андрејеву нека
питања о којима смо ми у Балканској секцији често и дуго расправљали…
Да ли ви, друже Андрејев, сматрате да су српски комунисти заиста схватили
суштину југословенског националног питања?
Није га уплашило Коларовљево питање; чак му се обрадовао. О томе су
све његове недоумице одавно и за свагда решене, па му је одговарање
Коларову била прилика за афирмацију:
Сматрам да јесу. Они који нису отпали из партије одмах после иступања
друга Стаљина против Симе Марковића, на линији су Коминтерне. Српски
комунисти, другови, свесни су своје одговорности и дужности пред
поробљеним југословенским нацијама, у првом реду пред Хрватима,
Словенцима и Македонцима. Ми смо непоколебљиви у борби против
великосрпске буржоазије и осетљиви на национална незадовољства
потчињених народа. Одлуке нашег четвртог конгреса о самоопредељењу и
отцепљењу поробљених југословенских нација и формирању својих
посебних, самосталних република, ми смо примили као свој
револуционарни и ослободилачки задатак.
Правилно! Тако раде прави интернационалисти.
Не бих се могао сложити са вашим оптимистичким оценама, друже
Андрејев. Искуства нам говоре да код српских комуниста, чак и кад су
против десничара и Симе Марковића, потајно, у души, живи српски
пијемонтизам и унитаризам… Ви још увек верујете да сте ослободиоци
Хрвата и Словенаца из аустро-угарског ропства. У души, ја вас добро
познајем, ви још увек не прихватате да је Југославија, а у њој српска
буржоазија, најреакционарнија сила на Балкану. Ви не верујете да је то
балканска Вандеја. Ви као змија ноге кријете уверење да је стварање
Југославије историјски прогресиван чин, а при том потцењујете класну
суштину југословенског уједињења… Кад нападате великосрпску
хегемонистичку клику, из ваших уста звечи гола фраза.
Неправилно! Дволичњаштво је неспојиво са бољшевиком.
Богдан се није осећао угрожен Коларовљевим проценама, па је без
премишљања, мирно рекао:
Друже Коларов, ја сам потпуно сагласан са вашим генералним
схватањима. Али ми дозволите да искажем своје лично искуство из рада у
Србији, које, друже Коларов, отклања вашу забринутост за
интернационализам српских комуниста. Ми добро знамо да је Југославија
тамница народа. Тамница великосрпске буржоазије. Наши кадрови и
чланови партије, молим вас да верујете, у потпуности су усвојили
Лењиново и Стаљиново учење о интернационалним обавезама комуниста
угњетачке и владајуће нације. Ми знамо своју одговорност пред угњетеним
народима Југославије.
Правилно! Тако треба да мисле и раде прави интернационалисти!
Настала је тишина и међусобно згледање чланова Секретаријата.
Богдан је био прибран, самоуверен, задовољан својим наступом. А онда је
тихо, реч по реч, говорио Ерколи:
Оваква одбрана, ово самохвалисање, оволика некритичност према
припадницима своје нације, ова реторика, овај занос с којим пред нама
митингује друг Андрејев, недвосмислено показује да се он још увек није
ослободио националне романтике. Ми, другови, имамо врло тешка
искуства са комунистима такозваних великих нација. Тих
пијемонтистичких нација, ујединитеља и твораца великих држава, нација
поробљивача малих народа. Знате на које нације мислим, да их не
набрајам. Њихови комунисти, чак кад су на барикадама, кад гину за
пролетерску ствар, кад умиру као мученици, они гину као пијемонтези,
Пруси, Руси, Срби, Чеси и њима слични. Њихов интернационализам је
често хегемонистички. Они се и у револуцији понашају као спасиоци и
ослободиоци малих, угњетених нација.
Правилно, Ерколи!
Сетите се историје бољшевичке партије и борбе друга Лењина против
великоруског национализма. Бојим се да се друг Андрејев није до краја
ослободио свог хегемонистичког интернационализма, што може бити врло
штетно по ширину антифашистичког народног фронта који треба да
стварамо у Југославији. − Ерколи га посматрао хладно и зеленкасто.
Богдан је устрептао:
Друже Ерколи, читав мој живот, све што сам као комунист радио,
говорио и писао, показује супротно од вашег закључка. Ја, другови, о свом
схватању националног питања, као српски комунист, желим да изјавим
следеће: мени отаџбина никад није била држава. Класа ми је изнад нације,
револуција увек изнад отаџбине! А прва земља социјализма, мени је
отаџбина и револуција.
Правилно! Тако мисли бољшевик!
Уосталом, ја сам и на робији био међу оним српским комунистима који
су братски прихватили хрватске националисте и сепаратисте и сарађивали
с њима у борби против управе робијашнице и великосрпског режима. Ја
сам, смем то да кажем, доказао да ми је друг и брат свако ко руши
краљевину Југославију. − Застао је и додао забринуто: − То је све што имам
да изјавим о тој ствари.
У тишини, Ангаретис је лупнуо оловком о свој папир и у чуђењу
подигао и другу обрву. Соколов је гледао у сто, што је Богдана највише
уплашило. Коларов на лицу није показивао осећања. Свечан, лепи човек са
златним цвикером, благо му се осмехивао и будио наду. Онај за кога мисли
да је Пик, још увек гледа ка прозору, за оном птицом која се слупала о
стакло.
Мануилски је упитао обичним гласом:
Желите ли, другови, још неко питање да поставите Андрејеву? Добро,
друже Андрејев, ми смо завршили разговор. Ових дана биће вам саопштена
наша одлука.
Док је излазио, помирен са собом и скоро равнодушан према њиховој
одлуци, пришао му је Соколов:
„Мудро си, Богдане, поступио. Мудро и револуционарно.“
Богдан је ћутао и сумњичаво га посматрао: као да је било ироније у
његовом гласу?
„Спрда се дијалектика. Кривина за кривином, мој Богдане. А ми морамо
само право. Наш је револуционарни задатак: спасти главу у овој косидби.
Разумеш ме?“
Богдан је ћутао.
 25

Два дана после разговора са Извршним бироом Коминтерне, позвао га

Ангаретис и изненадио изгледом и присношћу. Имао је лице са равним
обрвама и држање веселог и срећног човека, спремног да своју срећу
подели с њим: не помињући му самокритику пред Извршним бироом
саопштио му одлуку да иде три недеље на опоравак на Крим, а онда ће на
специјалан задатак у иностранство. Ту је застао и посматрао га уживајући у
његовој збуњености, па наставио:
„Потом, ако све буде у реду, ви ћете се, друже Андрејев, вратити у
Москву на рад у Балканску секцију Коминтерне или Политбиро ваше
партије. Све зависи од вас. Чуо сам да је и српска пословица: Човек је
ковач своје среће.“
Није веровао својим ушима, примакао је столицу ближе Ангаретису,
који му се срдачно осмехивао:
„Ну, да, друже Андрејев. Партија брине за своје кадрове. Кадрови, што
мудро рече друг Стаљин, заиста решавају све. А њима је пре свега потребно
здравље. Идете на сунчани Крим, тамо је прекрасна природа. Тамо је сада
све у цвету…“
Неко је донео чај и кекс, Ангаретис га љубазно нудио и причао невине
шале на рачун Беле Куна и Коларова, незлобиво се подсмехивао другу
Попову због његовог даноноћног бубања марксизма-лењинизма. Био је то
један други Аигаретис, мека и симпатична лика, силно симпатичан човек, и
присан друг. Та га промена збуњивала, није ли то само његово претварање,
нека клопка њему, Богдану, нова комбинација у саслушавању, као она са
анализом Достојевског; шта ли смера том игром? Осећао се несигурним и
немоћним, није знао шта да каже, није могао да се смеје његовим
шаљивим причицама; пушио је непрестанце, појео сав кекс и попио чај;
Ангаретис му налио другу чашу и наставио да прича вицеве друга
Мануилског, „најдуховитијег човека Треће интернационале“. Слушајући га
и посматрајући његово весело и благо лице, почео је да сумња у своје
мучне доживљаје у Коминтерни и ЛУКС-у, а напомена Свете Ракића да је
Ангаретис „Луцифер Коминтерне“ била му је још један доказ да је Света
коначно изгубљен за партију. Опет се заљуљао у себи, оптужујући се за
себељубље и амбицију, стару своју слабост, за малограђанску
преосетљивост и функционерску таштину (последњих година каријеризам
је захватио све кадрове у емиграцији); кајао се за сумње у Коминтерну и
онолико колебање око карактеристика. Што га је Ангаретис дуже забављао,
тако је у њему нарастало осећање да је спасен, да је поново на свом месту
у партијском строју, желећи што пре да види Петра Бајевића и да му се
захвали за пријатељску помоћ, али и да порекне сва она малодушничка и
опортунистичка трабуњања у Метрополу и на оној леденој киши, оне
смутње и халуцинације у пијанству у каквом никад дотле није био. Док се
Ангаретис кикотао вицу друга Мануилског, „десне руке друга Стаљина у
Трећој интернационали“, ушао је Горкић, поздравио га срдачно, извинио
му се што због неодложних послова није могао пре да га види, предложио
му да о стању партије у земљи реферише „одморен и освежен“ после свог
повратка са Крима, изјављујући:
„Партија излази из своје дуге кризе. Благодарећи другу Стаљину и
руским бољшевицима, сад имамо снаге да се коначно обрачунамо са
фракцијама у нашој партији. Очекујемо, Високи, твоју свесрдну помоћ у
овој завршној фази бољшевизације наше партије. Ту су другови Петров,
Шварц, Рудинич, Попов…“
„Рачунајте на мене на свим задацима, друже Горкић“ − рекао је
убеђено.
Кад је после дужег политичког ћаскања утроје о политичком и
моралном слому европске социјалдемократије, примио од Ангаретиса
црвени пропуск и први пут радостан и срећан изашао из Коминтерне,
Москву је обасјавало крупно и топло мајско сунце. Видео је пароле
победоносне друге петолетке − „Човек то гордо звучи“ (увек су га те речи
Горког узбуђивале), градилишта искићена позивима на стахановско
такмичење. Москва, Русија, шестина земљине кугле гради нови свет. Мења
се земљино лице. Будућност је комунистичка! Поздрављао је совјетске
милиционере на раскрсницама.
У ЛУКС-у, врата су му се лако отворила. Чувару је показао црвени
пропуск пре но што му га овај затражио, у огледалу није стигао да се види,
јер му се из пријавнице осмехивала лепа Лидија. У салон није свраћао, да
не сретне ниједног фракционаша, ниједног „прљавог“ и сумњивог, ни
Старца, тог сенилног брбљивца; вечерао је у ћутњи са достојанственим
Јапанцима, слушајући оркестар балалајки и певачицу која је страсно
певала руске романсе. После вечере поручио је вино, уживао у музици и
песми, сетно мислио на Милену.
 Сређивао се и успостављао бољшевички поредак у њему: партија изнад
свега! Тако ће бити до последњег даха. Свладао је малодушност и извршио
своју комунистичку дужност. Његовом столу пришао је службеник
Коминтерне, предао му коверат и без речи се удаљио.
У коверти је нашао сто рубаља, упут у одмаралиште „Црвени октобар“
на Криму, железничку карту за спаваћа кола у возу за сутра вече.
Радовао се и што Петра Бајевића неће видети пре пута.
 26

У племићком дворцу „Црвени октобар“ на обали мора, у огромном

парку, одмарао се с доњецким рударима, металским радницима са Урала,
трактористима из Кубана, стахановцима из Лењинграда, секретарима
комитета. Били су то неки ћутљиви људи, спремни да разговарају једино о
чланцима из Правде, совјетским филмовима и књигама које читају; о свом
животу и друштвеним приликама избегавали су да говоре, нити су се
занимали за његов живот и прилике у његовој земљи. То му је годило.
Настојао је да заборави догађаје у Коминтерни; желео је да се сећа само
последњег сусрета са Ангаретисом. У том одмору време је било
испланирано и за учење и забаву; све друго што се збивало у тим
аристократским одајама искићеним бољшевичким паролама и
опремљеним простим, новим намештајем, мало га занимало: мислио је
само на повратак.
Једва је дочекао да се врати у Москву и крене на тај „специјалан
задатак“ у иностранство, први партијски задатак интернационалног
значаја. У ЛУКС-у се променио однос према њему; добио је једнокреветну
собу на трећем спрату, с погледом на Тверску и Московски совјет, лепа
Лидија била је увек љубазна; у салону Југословени га више нису избегавали
(избегавао је он њих); старац га није опомињао да се пробуди. Рајко
Ненадовић и Шарац се нису појављивали у салону; он никог није питао где
су и шта им се збило. Кад год би Соколова угледао у ЛУКС-у, пришао би му
и настојао да најдуже буде с њим. И да би сазнао куда иде на тај
„специјалан задатак“. Није му успело. Соколов је био мајстор
конспирације. Дани и недеље су пролазили, обузеле су га и зебње: можда је
промењена одлука? Мучио га и нерад, повратила му се емигрантска
досада. Није му се ни читало.
Време је проводио у соби, снатрећи и пушећи (кад би се сетио
Черњаховског, мислио је само о ружним часовима с њим); у шетње по
Москви излазио је увече. Избегавао је људе, плашио се да не сретне Свету
Ракића и Здравка Тадића, а и радозналост за Москву нешто му се утулила.
Ангаретис му се није јављао; није се усуђивао да га подсети на себе. А кад
му је једне вечери на крају лета лепа Лидија саопштила да се јави другу
Ангаретису, те ноћи није заспао од стрепњи и неизвесности.
Сам и замишљен Ангаретис понудио га да седне, па му саопштио налог:
отићи ће у Праг, уз помоћ чешких комуниста повезаће се са илегалном
Комунистичком партијом Немачке и организовати штампање и
пребацивање преко границе пропагандног, антинацистичког материјала.
„Друже Криштофек, морамо доказати немачком народу и читавој
Европи, да КаПе Немачке није уништена. Да је жива, да се бори против
нацизма и да ће се борити до победе!“ − рекао му Ангаретис на крају дугог
објашњавања политике Коминтерне према Немачкој и упућивања у
технику „специјалних веза“. Предајући му пасош са именом Јан
Криштофек и доларе, загрлио га и додао: „Ну, да! Буди спреман на жртве,
друже Криштофек. Али, знај: то су оне свете жртве. Из њих се рађа светла
будућност…“
Сагласио се климањем главе; било му је нелагодно да каже да су га
такве жртве одувек заносиле, да је на таква жртвовања свагда спреман.
Сутра вече, не поздрављајући се ни са ким, једва је отворио излазна
врата ЛУКС-а и кренуо у Праг. Напуштајући Москву, настојао је да буде
тужан, није му успевало. На преласку совјетске границе, јавио се стари
илегалски страх, али блажи и знатно друкчији но негдашњи: у том
смањеном страху од буржоаске полиције, бар није било стрепњи од своје,
совјетске полиције, коју је осећао све док му пасошка контрола није
предала пасош и сишла с воза. До Прага се прекоревао због тог греха.
Чешка веза у Прагу повезала га са бароницом Евом Мартинек,
немачком јеврејком, удовицом чешког барона, у чијем је ловачком дворцу
загубљеном у судетским шумама поред немачке границе штампао
антинацистичке брошуре и летке, и код бароничиних „чека“ за јелене
предавао Немцима, комунистима који су тајно, као кријумчари, прелазили
границу. За чешке власти и послугу, он је био љубавник и ловачки пријатељ
те чудне и жестоке феминисткиње, која је презирала мушкарце, а дивљом
мржњом мрзела Хитлера и Геринга, поштујући у историји од мушког рода
само Сен Жиста и Лењина, напомињући „да би се можда једино са Сен
Жистом загрлила“. Та загонетна и снажна жена са лепим лицем, коју је за
три месеца заједничког боравка у њеном дворцу и редовног вечеравања са
њом, ретко видео у сукњи, имала је само два задовољства: лов на јелене, те
„најљубоморније рогоње“ и тајне, обавештајске послове: она му је била
веза са немачким илегалним покретом. По читав дан луњала је по шумама
са својим ловочуваром ловећи јелене, ноћу у својој спаваћој соби
састајала се са својом немачком везом, одређујући потом њему, Богдану,
јавку и време предаје материјала код неке од „чека“, означених
карактеристичним дрветом, путањом, пропланком. Крај лета и ту дугу
јесен у чешким шумама поред немачке границе, у ловачком дворцу
баронице Мартинек, памтио би највише по сетним самоћама на
пропланцима у дубоким шумама, у којима су се у свитањима збивале
јеленске свадбе, започињане мушким борбама, поразима и победама, јаким
тугама за Миленом и Владимиром, и дугим ћутањима уз дебла старих
храстова са којих је меко капао жир, означујући му неко надреално време
у којем не постоји ниједан страх и ниједан бол, да скоро сваки трећи
Немац, коме је предавао ранац са пропагандним материјалом, није гинуо
на свом повратку, прелазећи границу. За те погибије прво је сазнавала Ева
Мартинек, и пре но што му кратко и гневно саопшти погибију немачког
комунисте, она је понекад ту смрт објављивала и са свог балкона,
испаљивањем читавог шаржера из револвера у правцу Немачке, што јој је
он касније забранио. Таквих вечери би ћутала, испијала коњаке и уздисала:
„Ах, зликовци!“ Зато што у том безнадежном борењу против нацизма није
равноправан у опасностима и жртвовањима са немачким друговима, јер
скоро нимало није био угрожен, обузимала га је грижа савести: имају ли
смисла те „свете жртве?“ Да се на периферији Берлина, Дрездена и
Хамбурга нађе понеки летак и можда од првог читаоца буде предат
Гестапоу, вреди ли то главе тих неустрашивих младића из „подземне
Немачке“? Када су погибије немачких илегалаца на граници учестале, он
је бароници Мартинек наређивао да са својом немачком везом промени
места прелаза и пријема илегалног материјала, али је по њеном казивању,
немачки центар отпора то одбијао, тврдећи да се гине због неопрезности, а
не због рђаво изабраног прелаза границе. О тим жртвама је преко Прага
обавештавао Ангаретиса, а овај му одговарао: „Врши своју дужност.“ И
вршио је. Са једним ћутљивим радником из Прага, у подруму бароничиног
дворца где је била смештена штампарија, штампао је летке и брошуре које
су писане у Коминтерни и двапут или трипут недељно, пред поноћ, сам,
односио пуне ранце код „чеке“ и давао их људима које је осветљавао
батеријском лампом, гледајући их као мртваце. А они се нису тако
понашали; били су смирени и строги, неки и радосни што се боре и
осмехнути њему што им је у тој борби друг. Кад илегалац са ранцем на
леђима утоне у тмине шуме, он би се ослонио на стабло и окренут граници
слушао тишину или ветар, до пуцња или зоре. Ако би чуо пуцањ, дуго би
остајао непокретан уз стабло у грижи и тузи; ако би за човеком са ранцем
пуним летака остала само тишина или ветар, он би смирен и срећан лагано
ходао шумом, до подне брао Милени најлепше умируће листове, седао уз
храстове и мирисао кору и лишајеве, дрхтао од слатког страха кад пред
њим закрешти фазан, затопће и зареве срндаћ, јелен прокрши шибље,
прхне шљука; шврљајући шумом и лежећи по обронцима златастог
кленовог лишћа, сећао се сувоборских шума и ујакове појате у којој је као
студент провео два лета и прве јесење дане, читајући руске романе и
сневајући револуцију. Увече, пред вечеру, Еви би предао букетић
најлепших листова, намењених Милени; био је то за послугу доказ да су
љубавници.
А кад су погибије на граници учестале, обавестио је Ангаретиса да
сумња да је Гестапо на њиховом каналу, предлажући напуштање свог
пункта. Ангаретис му је одговорио срдитим писмом, оглашавајући његов
став „класично опортунистичким“. Уплашио се те оцене и наставио да ради
посумњавши и у Еву, али му је она разнела сумњу својом гласном сумњом:
„Осећам да нас Гестапо види. Много гину наши кријумчари, а моја веза
тврди да су то најспособнији људи“ − рекла му, захтевајући да о томе
обавести своје. Кад су тројица курира један за другим пали, поново је
захтевао од Ангаретиса да се ова линија одмах напусти, сасвим уверен да
су у мрежи Гестапоа. Из Москве му кратко одговорено: „Немачки градови
су засути лецима! Ради!“ У тешком раскораку између савести и
дисциплине, патио је за жртвама, уверавао себе у њихову неминовност и
знао да овај „специјални задатак“ одлучује о његовој будућности у
Коминтерни. Ако га напусти, био би то његов коначни слом. А можда би га
снашла и судбина Здравка Тадића и Јанеза, одведених једне ноћи из ЛУКС-
а пред његов полазак у Чешку. Али је, после поновљеног убиства на
граници, недељу дана обуставио пријем илегалаца и пребацивање
материјала, тражећи са бароницом Мартинек неки други начин пријема и
пребацивања илегалаца преко границе. Бароничина веза из Немачке
предложила је да границу прелазе по два „кријумчара“, да само један
прима прави материјал, а други не знајући шта носи, да носи ранац са
маслом и шункама. Морао је да прихвати тај метод, иако није веровао у
његов успех. Тако су почели да долазе по двојица и он је, осветљујући им
лица батеријском лампом, процењивао по очима и изразу ко је поузданији
да носи ранац са лецима, а ко ће пртити ранац са шункама и маслом,
уверен да носи оружје за слободну и демократску Немачку. Том
комбинацијом имали су више успеха; догађало се да срећно пређу обојица
или да буде ухваћен само онај са шункама и маслом. А „кријумчари“,
свесни опасности, ако су били и блиски другови и пријатељи, натоварени
примљеним ранцима, грлили су се на растанку и заклињали један другом
да ће се до смрти борити против нациста. Па је обично прво полазио један,
а други би са њим, Богданом, чекао да чује да ли ће први проћи. Ако би на
граници на првог пуцали, Богдан се није усуђивао да пусти другог: осећао
је да га лично он осуђује на смрт, па је по две-три ноћи задржавао другог
„кријумчара“, пратећи га до саме границе, делећи страх с њим, уверавао га
да му је друг и брат, срећан ако би за њим остала тишина, завијање лисице
и ревање срндаћа; очајан ако би пуцњи и крештање преплашених сова
јектали дубодолином и тмином. Догађало се да први прође, а на другог
запуцају. Једном, кад је на првог пуцано, онај други се заветовао Богдану:
„Реците друговима у Русији, да ће се немачки комунисти борити против
нациста до последњег.“ Богдан га загрлио. Тај је тада за собом оставио
тишину, али је други пут штектао митраљез, и он се трећи пут није појавио.
А од Ангаретиса је стигла порука: „Тако се ради. Честитамо. Хитлеровци су
у паници. Појачај производњу.“ Та га честитка није учинила срећним, али
га ослободила стрепње од повратка у Москву. О тој поруци, као и о свему
што прима и шаље Москви, са бароницом није говорио. Ноћу је дуго седео
с њом пред запаљеним камином, пио много коњака и, узбуђиван њеним
дугим и снажним ногама, којима се она сасвим слободно разбацивала као
да је сама и у спаваћој соби, у жудњи је варао Милену. Једва се уздржавао
да је не повије к себи, жалећи што то снажно и лепо тело јаше само коње и
лежи само под јорганом.
Повећао је „производњу“ по Ангаретисовој директиви, у подруму
дворца тигл-машина је радила скоро без престанка; „кријумчари“ су
пролазили и срећно и гинући, онда су двојица заредом страдала; неколико
ноћи киснуо је испод „чеке“ до зоре и када се нико од Немаца није појавио,
дошао је један наоружан и без ранца да му саопшти:
„Ваша чешка веза је агент Гестапоа“.
„То није могуће! Откуд то знате?“
„Обавестио нас наш човек из Гестапоа.“
Ћутао је и размишљао о бароници Мартинек: по његовом искуству са
провокаторима, она би то и могла бити, а по неким својствима и држању,
никако не личи на агента. Припалио је цигарету да Немцу поново осветли
лице, понудио га цигаретом, одбио је, и осим строгости и мобилности у
изразу његовог лица ништа друго није могао да закључи, па га упитао:
„Јесте ли ви, друже, сигурни у тог вашег човека у Гестапоу? Да он није
њихов човек?“
„Ни говора. Он је наш човек.“
„Шта ми онда предлажете?“
 „Да ликвидирате чешку везу. Одмах.“
„То ја не могу да одлучим.“
„У том случају ми вам више нећемо слати своје људе по материјал.“
Богдан се замислио, повео га даље од „чеке“, осветљавајући путањицу
батеријском лампом, понудио га да седну и поразговарају, држећи десну
руку у џепу са револвером. Немац није хтео да седне, поновио је свој
захтев за ликвидацију чешке везе, изјављујући да је он спреман да то
изврши још ове ноћи. Уплашио се те одлучности, није имао право да
пристане, нити је могао да замисли да он одобри убиство жене с којом је
скоро три месеца за трпезом, чији је гост, која га узбуђује, која му је све
приснија. Рекао је Немцу да га чека шесте ноћи у исто време и на истом
месту и Немац је заронио у таму, ка граници. Чекао је пуцње, отегла се
тишина, све до јеленске рике у свитању.
Истог дана послао је бароничиним аутомобилом курира у Праг са
поруком Ангаретису, и за пет дана стигао је одговор: „Човек о коме ми
јављате, агент је Гестапоа. Ако он дође на везу, ликвидирајте га.
Шеснаестог у поноћ доћи ће други човек.“ Ни у рату није пуцао у човека
који није пуцао у њега: било му је толико тешко да се једва уздржавао да се
не исповеди Еви Мартинек. Чак је и почињао неке околишне и апстрактне
разговоре о моралној неизвесности апсолутне дисциплине у илегалном
деловању, али за Еву Мартинек у борби против „Хитлерових идиота и
зликоваца“ није постојала никаква дилема. Такав њен став опомињао га и
обавезивао да изврши налог Ангаретиса и он се одлучио да га изврши, али
са мучнином и страхом већим но у првој борби са Аустро-Угарима на
Баћинцу, 1914-те. Те „шесте“ ноћи док је поред „чеке“ чекао Немца агента
Гестапоа, сећао се свог ратовања, јуриша, рањавања, погибије другова и
својих војника, мучио се да у себи изазове ону стару, заборављену, сада
класним и идеолошким схватањима запретану мржњу на Немце, ратне
непријатеље и окупаторе. Тешко је успевао да тим сећањима среди себе и
преда се мржњи, па је одлучио да пуца чим се појави, да ни реч не
проговори и да му не чује реч, да пуца као да је нападнут, у одбрани. Киша
је лила, није хтео да се склони под „чеку“; желео је да кисне, да зебе, да се
мучи као у рату, да тако ратнички и изврши задатак. Ипак није могао да
пуца кад је зачуо кршење шибља и неко весело звиждукање које није било
уговорена јавка; то весело звиждукање било је толико неприкладно
прилици и чудновато, да он не само што није могао да извади испод
кабанице откочен револвер, него дуго није ни одговорио својом
договореном јавком: пљеском дланова. Тај се мотао по мраку око „чеке“,
настављајући весело звиждукање, док му се Богдан није јавио. Међутим,
није то био онај последњи, онај агент Гестапоа. Питао га зашто није дошао
друг с којим је договорено да дође, овај је одговорио: он не зна с ким је
договорено, он је добио задатак, место и јавку, признавши уз смех, да је од
зорта звиждукао. Из опреза, није му дао материјал, заказао му састанак на
истом месту идуће недеље и чекао да тишином − само шуми киша; а у
тишину и кишу, убрзо, забило се неколико муклих пуцњева.
Тај га је догађај јако забринуо и изазвао му неколико
нереволуционарних закључака о борењу по сваку цену, закључака које је
поништавао, настављајући извршавање повереног му задатка.
Једне ноћи, Ева Мартинек га пробудила, обучена у ловачко одело и
позвала га да сиђе у салон:
„Зар ви, Криштофек, не видите да смо у кљуси Гестапоа? Ја сумњам у
моју немачку везу.“
Није смео да се сагласи. Својим сиромашним немачким језиком
убеђивао је у неминовност великих жртава у борби са нацизмом; нема тих
жртава које немачке комунисте и антифашисте могу да деморалишу у
њиховој борби за спас Немачке.
„А ако сам се ја деморалисала?“
„То од вас не очекујем.“
Заплакала је и први пут му испричала да су јој у Берлину хитлеровци
убили сестру комунисткињу, а оца Јеврејина и мајку отерали у неки логор.
Сажаливши се, пригрлио је као сестру:
„Морамо се борити. Морамо, Ево.“
Опустила се на његовом рамену, ухватила га за руку и дуго јецала.
Слободном руком он је миловао по коси, присећао се неких немачких
нежних речи, борећи се у себи са двојаким осећањима док му се она није
благо извукла из загрљаја, обрисала сузне очи и рекла:
„Хвала вам, Јан. Хвала вам и што сте прави Рус. Увек рачунајте на
мене. Хајдмо у моју собу. Желим да ме руски грлите…“ − узела га за руку и
повела у своју собу, свлачећи га чим је затворила врата, у мраку.
Препаднут узбуђењем, стајао је непомичан док се и она није свукла и
повела га до постеље.
Жену толике силине и разблудности он никад дотле није имао у
постељи. Заспали су у зору. Пробудила га пред подне с доручком, блага
лица и кротких покрета: чудио се толикој промени и уживао у својој моћи.
Читавог дана га није пуштала из собе; послузи је саопштила да је нико не
узнемирава. Из постеље су излазили само да једу. Купала га као дете и
секла му нокте. Толике ситне пажње и нежности није доживео ни од
Милене. Тако и идућу ноћ.
Трећег јутра Ева Мартинек је поново навукла своје ловачке чакшире и
мушку блузу, узјахала коња и са својим ловочуваром кренула да лови
јелене. Кад је увече, док су лешкарили пред разгорелим камином, покушао
да је загрли, она га је с таквим гађењем одгурнула да је он постиђен и
увређен одмах изашао напоље. Од тада се према њој понашао строго
службено; такав однос Ева Мартинек ничим није покушала да промени,
нити је показала нелагодност од таквог понашања. Наставили су да
сарађују на задатку који је обома био изнад личних осећања.
Два илегалца су срећно прешли границу, а онда су опет учестале
погибије и хватања. Ева је беснила, претила зликовцима, плакала. Кад му
није успело да је охрабри, поверио јој: И ја сумњам да смо у мрежи
Гестапоа. Тражићу од Москве да се наш канал напусти и спроведе истрага.
Те ноћи Ева Мартинек се искрала из дворца. Ујутру, по првом снегу,
видео је трагове точкова њеног аутомобила. Није имао много времена да
одгонета њен одлазак без поздрава и разјашњења. Сутрадан, стигао је из
Прага курир и донео му поруку да одмах крене у Москву. Забринуо се:
посумњали су у њега, ухапсиће га. Али није ни помишљао да за њега
постоји други пут, сем пута у Москву.
 27

Са страхом којим је некад илегално прелазио границу, прешао је

совјетску границу! Пошто на граници није ухапшен, застидео се свог
антисовјетског страха и гонио из себе сваку помисао недостојну комунисте,
гонио као мисао на злочин, а кондуктер спаваћих кола непрестанце га и
љубазно нуткао врелим чајем, док је воз јурио поснеженим просторима у
све дубљи снег. Тако напрегнут и устремљен на самог себе, стигао је у
Москву и право са станице отишао у Коминтерну: Ангаретис га дочекао
срдачно; није му дозволио да поднесе извештај:
„Знам све. Честитам, друже Андрејев! Честитам Јане Криштофек! Ти си
врло добро, како смо и очекивали, извршио задатак. Твоји леци белели су
се и по Берлину! Немачка се не предаје! Врло добро, врло добро, друже
Андрејев. Јави се одмах другу Горкићу.“
А друг Горкић му свечаним тоном саопштио да је кооптиран у
Политбиро. Више неће становати у ЛУКС-у. Додељена му је соба на Арбату
код неког старог бољшевика. Одлазећи од Горкића, поново је осетио
кајање због оне издајничке сумње из чешких шума у оправданост борбе
против Хитлерове тираније без обзира на жртве. То себи више неће
допустити.
И дуго, заиста дуго, ни прамен сумње није прошао његовом
комунистичком свешћу. У тим данима је и написао брошуру о Совјетском
Савезу, која је одштампана у Москви и илегално послата у Југославију.
Онда га једног дана, када је био најспокојнији, падао је редак крупан снег,
Соколов повео у шетњу Пушкиновим булеваром:
„Слушај, Богдане. Треба да будеш опрезан. Чистка диже температуру.
Више није довољно само да се слажеш, више ти се не верује ако ћутиш. А
то је правилно. Јединство се не доказује ћутањем. Ћутањем подржаваш
колебљивце.“
Богдану се није допало ово придиковање, али га је слушао.
„Револуционар се прилагођава условима, а супротставља им се
авантуриста и будалина. Онај коме револуција није преча од његове сујете.
Онај који верује да је некаква његова савест значајнија од будућности
света. Разумеш ме?“
„Разумем те, Стеване“, рекао је неискрено.
„Наиђу прилике кад је најважније убедити своје вође да смо им
неопходни. И да више од њих верујемо у оно што они говоре и раде.
Разумеш ме?“
„То не разумем, Стеване.“
„Не буди бандоглав! Људи на власти су сујетни као анђели и подозриви
као остарели лопови. Не смеш сенком њихово седало да додирнеш. То
ваљда знаш. Али брзо и оглупе. И то треба да знаш. Што рече један
Француз: на власти нико није сачувао памет и пријатеље. Памет им поједе
таштина, а пријатеље разјуре чим им проговоре истину. Шта се ту може.
Такви смо ми људи. Шта си се натуштио, Драговићу?“
„Размишљам, Стеване. Чујем од тебе нове ствари.“
„Ја нерадо говорим о овим стварима. Али добро знам твој
темпераменат. Брз си човек. А брзи не погоде оно танко брвно којим се
данас прелази преко амбиса. Историја ће нам, драги друже, сутра судити,
не по томе шта смо говорили и радили у Коминтерни, већ по ономе шта
ћемо урадити тамо у земљи, код куће. Сви тако раде. И Ерколи, и Пик, па
чак и Коларов. Понос, част, савест и тако даље, то су лепе ствари. Али
данас само у Московском художественом театру. Разумеш ме?“
Богдан је ћутао: код Мануилског и Ангаретиса, Коларова и Ерколија,
опстао је потчињавањем партијској дисциплини и извршавањем њених
захтева. То је било много тешко, али то је могао. А како ће да опстане са
Соколовом и његовим лукавством?
„Теби, као да нешто није јасно, Драговићу?“
„Јасно ми је, Стеване“, − одговорио је уплашен што му је све то јасно.
И што је знао да ће му то бивати све јасније, али никад потпуно.
 28

Никад потпуно, никад тако „соколовски“, до краја није му успевало да

мисли ни док су били у Москви, а још мање − кад се партијско вођство
преселило у Париз.
Потиштен том, својом неспособношћу да све схвати, присећа се својих
погрешака, док му Друг Јаки у трпезарији Монике Дибоск говори лагано и
сређено како се отуђио од партије и деморалисао, како шири смутње о
совјетској кривици за пораз републиканске Шпаније, о немачко-совјетском
пакту и подели Пољске, интригира против руководећих људи у партији и
Коминтерни и разбија јединство партије, наврћући воду на млин
троцкиста.
Пређи на ствар, бога ти подмуклог! − викну одједном Богдан као да
разговор међу њима не траје скоро пола часа.
Прелазим, Драговићу… Прошлост наше партије није славна. А твоја
прошлост је брлог!
Моја прошлост брлог? Шест година робије и апсе, ниједно признање
полицији, толике године у илегали… Био сам и организациони секретар…
Да, био си. Свашта си ти помало био… Размотрили смо и твоје старе
везе са фракционашима и троцкистима.
С којим фракционашима?
Треба ли да те подсећам на твоја шуровања са Светом Ракићем,
Здравком Тадићем, Рајком Ненадовићем и осталима у ЛУКС-у? Мислиш да
се то не зна?
Богдан седа за сто према Јаком који лагано тупка своје затупасте прсте
једне о друге.
Најпре, Ђуро, они нису били непријатељи. Јесу скренули с партијске
линије, али нису били непријатељи. Ја то тврдим. А затим…
А зашто онда ниси остао у тој тврдњи?
Зато што ми је партија била преча и од уверења и од пријатеља.
Није тачно! Карактеристике си ти писао да спасеш главу и останеш у
руководству партије. Зато си и био онако преоштар.
Извршио сам задатак који ми је поставила Коминтерна.
Написао си, а потом и говорио, оно у шта ниси веровао. Неискрен си
био и пред Извршним бироом Коминтерне. Друг Коларов ми је истог дана
рекао да се као комунист стидео због тебе, док је слушао твоју изјаву. А
слично је мислио и друг Ерколи.
Они су лицемери!
О лицемерству ти је паметније да ћутиш. Као да се не зна да ти је
разговор са Секретаријатом Коминтерне удесио онај злочинац Јежов.
Јежов? Какве везе ја имам с Јежовом?
Добро се зна ко је твој пријатељ.
А теби је и Петар Бајевић сумњив?
То нисам рекао. А ти си живео у уверењу да си подвалио Ангаретису.
Ником ја нисам подвалио, Ђуро Вишњићу. А најмање сам желео
Ангаретису да подвалим.
Јасна ствар да ти ниси ни могао да подвалиш таквом невиђеном
подлацу, замаскираном бухариновцу и агенту Гестапоа.
Богдан се примаче Другу Јаком:
Ангаретис агент Гестапоа?
Да. Ангаретис. Гестаповска гуја!… Нанео страшну штету Коминтерни. А
ти, бајаги, не знаш да је ових дана долијао?
Ангаретис ухапшен?
Наравна ствар. Долијао зликовац. Неискреношћу се не може дуго
опстати у бољшевичкој партији.
Не држи ми придику! Даље! Даље!
Кад си већ задро, да ти кажем целу истину. Ти си увек носио две главе и
две душе. Једна ти је била у партији за револуцију, а друга у Катићевој
вили, у буржоаском салону Ивана Катића.
Зар и после мог чланка у Пролетеру, ви ми и Ивана Катића усецате у
свој рабош?! Срамота!
Твоја срамота. Месец дана смо те убеђивали да се обрачунаш са својим
шураком, тим троцкистичким дегенериком. Тврдио си да ће се твој напад
на Ивана политички негативно одразити, да неће бити добро примљен међу
некаквим напредним интелектуалцима.
 Чекај! Па ти си био сагласан са мном да ће мој напад на Ивана у
Београду политички лоше да одјекне! Рекао си ми да ћеш ме подржати, а
на седници Политбироа окренуо си ћурак!
Нисам окренуо ћурак! Ти добро знаш да су за мене јединство и
дисциплина партијске светиње. Чим је већина другова била сагласна у
ставу, јасна ствар да сам био с њима. А затим, позната су ми твоја
малограђанска цмиздрења над судбинама издајника. Кад су ликвидирани
Бухарин и дружина, три дана те нисмо видели. Кад су стрељани Тухачевски
и она генералска банда, недељу дана си се жалио на главобољу! А да не
говоримо колико си, кажу другови, смушен постао после потписивања
немачко-совјетског пакта.
Пријавио си, хуљо, онај наш разговор под мостовима. Ниси издржао.
Ја, Богдане Драговићу, пред својом партијом немам тајне.
 29

Тога дана тако су се укрстили удари, да се заљуљао у корену.

Најпре је у летку Комунистичке партије Француске прочитао говор
Молотова пред Врховним совјетом и ове речи: „Сулудо је и злочиначки
изјавити да је национал-социјализам разлог за рат… Прави циљеви рата
западних сила су да одрже своју светску хегемонију и да неометано
експлоатишу своје колонијалне поседе… Совјетски Савез прати с дубоким
разумевањем битку коју води Немачка да сруши версајски систем, јер је
јака Немачка неопходна за мир у Европи…“
Иако је дугим и верним следбеништвом Коминтерне био припремљен
за све тактичке парадоксе и вратоломије у политици, овакав совјетски
заокрет ка Немачкој сасвим га помео и није успевао да та оправда
антикомунизмом француске и енглеске буржоазије и њиховим настојањем
да Немачку гурну на Русију. Уплашио се толике несагласности са
Молотовом. А није ни прва. Истог јутра у Попилеру је прочитао поруку
немачких комуниста из Дахауа: „Ми смо комунисти покопани живи у
концентрационим логорима. Заборавите нас!“ Потресао се, застидео. Та
осећања покушао је да потисне стратешким циљевима и свакојаким
политичким разлозима, заричући се да о томе ни са ким не разговара, јако
забринут што се таквим размишљањем приближава ставовима троцкиста и
других непријатеља. Истовремено, пекло га и сећање: сутрадан по
објављивању немачко-совјетског пакта, видео је како комунисти спаљују
Иманите и патио гледајући гомилу поцепаних чланских карата пред
зградом ЦеКа Комунистичке партије Француске, слушајући узвике: „Доле с
њима!“ „Свињарија!“, „Срам!“
Више од свега мучила га вест о хапшењу Данила Цветића, негдашњег
секретара југословенске партије, кога је од свих секретара највише ценио
и поштовао. Тај достојанствени и тихи човек, који је без подигнутог гласа,
намрштености и туге примио своје удаљавање из партијског вођства и
Коминтерне, истеривање из ЛУКС-а и клевете каријериста и интриганата,
био му је узор бољшевичког држања у невремену. У том Цветићевом
достојанственом и покорном примању судбине коју му одређује партија,
није било ничег страдалничког; он се није осећао разочараним, пониженим
и обманутим, као што се последњих месеци често осећао он, Богдан, и
многи њихови другови после удаљавања из ЦеКа и Коминтерне. Све што га
снађе, Цветић је примао мирно, као неминовност једног историјског
збивања и кретања ка комунизму коме никакве жртве и неправде не
умањују значај и смисао. Зато га је то хапшење јако узнемирило и угрозило
дотадашњу стабилност његовог двојства: стварност није идеал, али он хоће
и мора да верује да јесте. Он је дуго и речју и делом доказивао да јесте.
Осуђујући своје старе другове и пријатеље што у совјетској стварности не
виде остварење идеала, што илузије, привиде и лаж не примају као истине,
по захтевима Коминтерне пишући им изјаве и карактеристике у којима је
сведочио да су некад починили по неку леву или десну грешку, изразили
неко неслагање са Коминтерниним ставом, што је служило као доказ
њиховог опозиционарства, сматрано кореном њиховог троцкизма,
непријатељства и издајништва, он се као револуционар, бољшевик,
доказивао и себи и партији. Могао је тако да поступа и у себи одржи
моралну равнотежу све док није увидео да се не хапсе само стари и нови
фракционаши, него и они који никад нису погрешили, као Цветић. То
хапшење је обесмислило његову бескомпромисност против сваког ко било
када и било у чему није био на партијској линији. Оказала су му се нека
друга осећања, неке стрепње друкчије од дотадашњих.
Тако замућен и забринут, читао је на киоску сензационалне наслове у
новинама о Молотовљевом говору, кад му је пришао Розман, један од
„заобиђених“ чланова ЦеКа, с којим се није слагао, и ликујући рекао:
„Одсвирали смо, Драговићу.“ „Зашто?“ „Ухапшени су Витас и Рајнер.“
„Витас и Рајнер?!“ „Да, долијали и они. Ми се на време извукосмо. Ако нас
овде не шчепају. Ја бежим у Америку…“ „Витас и Рајнер… Последњи
чланови нашег ЦеКа у Москви… Последњи.“ „Да, да. И најжешћи у борби
против фракционаша и опортуниста. Жешћи и од тебе, Драговићу!“ −
осветно му се смешкао. Није издржао Розманов поглед, окренуо се и без
поздрава кренуо да корача, приморан на закључак: докончава се
југословенска политичка емиграција у Русији; довршава се смакнуће
негдашњих радничких вођа, оснивача и секретара партије. Редом, свих!
Један по један, најпре из десне, па потом из леве фракције, најпре
најхрабрији и најкритичнији према Коминтерни, Стаљину и совјетским
приликама (тако их сада види, а тада су му били само троцкисти), па они
који су посумњали да је правилно и праведно што су ови први похапшени и
ликвидирани (нападао их је као опортунисте), па они који су сметали
каријеристима да напредују (раскринкавао их као интриганте и разбијаче
партијског јединства), па они који су само ћутали на ликвидацију ових из
друге чистке (осуђивао их као дволичњаке), па су дошли на ред и они који
су јавно одобравали хапшења и помно раскринкавали своје другове као
унутрашње непријатеље и издајнике (називао их подлацима, демагозима и
каријеристима, а у души му се гњездио страх за своју главу), а сада, ево,
хапсе и оне који су сарађивали са НКВД-ом! Од читавог руководећег
актива партије, остадоше неколицина овде у Паризу. И они на белом хлебу.
И они сваког дана, као Горкић и Ћопић, могу добити позив Коминтерне да
се хитно врате на „нову дужност“ у Москву…
Узнемирен и уплашен, читавог дана бесциљно и несмирљиво луњао је
Паризом, читајући по зидовима „Стаљин је у праву!“ У џепу му је било
Миленино писмо у коме му саопштава да се разводи и шта мисли о њему
после напада на Ивана у Пролетеру. То писмо, нешто стварно њено,
потврду њеног разочарања у њега, немирни вез њене руке, њен бол, њену
освету, није могао да уништи, није могао да се растане од тих речи које га
испуњавају очајем што му је одједном прелио читав живот, па му време од
пријема писма личи на вечност, а све што је живео пре тог писма, само је
једва видно светлуцање сећања на неке њихове растанке. Понекад му се
чинило да је умро, да му је живот нешто чега се још само сећа. А
најстварније, сећа се Владимира; он ће за мајком. Оца није видео пет
година, а пре последњег виђења, за четири године на робији, посетио га
само неколико пута. Милена му је тврдила да је те посете оцу робијашу
данима боловао, па га је доводила само кад то много жели, а кад дође,
ћутао би као да је увређен, па је њему био подједнако тежак синовљев и
долазак и недолазак са мајком. Без обзира колико га син волео и воли, сада
му мати мора бити ближа од оца. И шта онда остаје од њега, кога могу као
све његове старе другове, прогласити непријатељем и издајником партије?
Вукао је то очајање Паризом, свраћајући у бистрое на кафу и коњак и
да испуши по две цигарете, једну за другом, и настављао да корача даље,
све до ноћи кад је кренуо у Латински кварт ка свом стану, срео Јаког и није
издржао: позвао га да прошетају кејом Сене. Морао је своју муку да подели
с неким. Пријатељи му похапшени, шапуће се да је и Петар Бајевић
заглавио у Енглеској, са овима у Паризу не сме ни реч, сад гуја гују једе.
Могао би једино са Соколовом искрено да разговара, а он је отпутовао у
Москву. А овај Јаки, љубимац главних функционера из Коминтерне и
последњих секретара КПЈ, по њиховом хапшењу њихов тужилац, тај Ђура
Вишњић, јесте ситна душа и каријерист, али јесте и упоран и вредан
раднички борац, а једини му је стари друг из Београда, неко кога добро
познаје и коме је многа добра учинио, па није, ваљда, толики подлац да
Петрову и Рудолфу пријави сваку реч. Ако неком нешто лане тај
превејанац, он ће га опет, као онда у Москви, док му је био у Контролној
комисији, ухватити за гушу и запретити. Јер после те претње, увукао је
рогове и понашао се наглашено другарски. Али, после Горкићевог
хапшења сасвим се променио; на састанцима Политбироа држао је страну
Петрову и Рудолфу и жешће но што је његов обичај кад критикује
неухапшене, критиковао његове, Богданове, ставове, што му је био доказ
да се и над њим надноси чистка. А кад су престали да га зову на састанке
Политбироа, саопштивши му да се о њему чека нека одлука из
Коминтерне, Јаки се с њим виђао само када му је код Монике Дибоск
предавао новчану помоћ, сваког месеца све мању. Свеједно, мора с неким,
мора с њим неку реч. Разориће га ћутање.
Неће о Миленином писму, за ту рану нема друга. О томе не би могао
чак ни са Петром Бајевићем. Сишли су на доњи кеј Сене:
„Шта кажеш на хапшење Витасово и Рајнерово?“ − почео је и загледао
га према сијалици: да ли и њихова хапшења прима као и досадашња?
„Јасна ствар, нису невини.“
„Нису, сигурно. А били су узорни партијци. Чудне се ствари догађају са
људима, Јаки.“
„Ти бар знаш како се вешто замаскира наш унутрашњи непријатељ.“
„Да. Много су вешти.“
„И биће све вештији, уколико наши успеси и победе бивају већи. А
бивају.“
„То јесте закон класне борбе. Али, мајку му… Изгубисмо све старе
другове.“
„Дијалектика, Високи. Дијалектика је генијална ствар. Јесте, очистисмо
старе фракционаше и опортунисте, није их мало било. Рекло би се,
обезглависмо партију. А видиш, никад партија није била јача но данас. Што
је више чистиш од туђих елемената, она све јача. Чуо си каква сила
постајемо у земљи. Тушти се над Југославијом, тушти!“
„Тачно, никад нисмо били јачи. А страшно време…“
„Зашто страшно? Империјалисти се ухватили за гуше, а поробљени
народи Европе једино од Црвене армије очекују ослобођење. Све ради за
нас. Европа ће бити наша, бољшевичка.“
„Несумњиво, несумњиво. Европа ће бити наша… Ал’ шта ће бити с
нама, Јаки?“
 „Како шта ће бити с нама? С којим то нама?“
„Па с нама, комунистима! Шта је остало од толиких наших у Москви?“
„Не разумем твоје питање.“
„Како не разумеш? Сваког дана се међу нама открије понеки
непријатељ. Ако се овако настави, за неколико месеци од нас старих неће
бити ниједног. Ниједног!“
„Партија побеђује, револуција побеђује, то је стварност. Сада судбина
појединца није важна.“
Стао је и рекао:
„Помишљаш ли да ће и на тебе доћи ред?“
Јаки се тргао од тог питања, погледао га подозриво: провокација или
зна нешто што он не зна? То му је било у погледу. Онда је рекао стегнуто:
„Жртве су неопходне. И то огромне жртве. То је, Високи, закон
револуције.“
„Али трагедија је у томе што ми не гинемо као борци револуције, него
као њени непријатељи. У томе је, бога му божјег, наша несрећа. У томе!“
„Зашто је то несрећа? Ствар је партије где ћеш и како ћеш да погинеш.“
Ходали су, пушио је, питао се: да ли је могуће да овог Јаког не мучи
ниједна сумња? Или се плаши мене, мисли да провоцирам. Јаки је ћутао,
очигледно очекујући да он, Богдан, настави разговор и он се одлучио:
„Кажи поштено: је л’ ти мирна савест?“ − стао је и ухватио га за
мишице.
„А зашто ми не би била мирна савест?“
„Како зашто? Ми смо, такорећи, сваког дана у неком великом
искушењу. Једна наша реченица, понекад једна реч, може неког да кошта
главе. И своје, јасно. Једно олако, једно несавесно мишљење о другу, једна
завист, једна пакост, једна гласна сумња у неког ко нам није симпатичан,
мала освета неком ко нас је некад у илегали очепио, ко нам је преотео
љубавницу, ко нам се испречио на путу… И ту исправки нема. Те наше
карактеристике које пишемо један о другом… Све су то велика искушења.
И пресуде.“
„Што се моје савести тиче, ја верујем другу Стаљину више но себи. За
партију и Коминтерну спреман сам да умрем сваког минута.“
Испустио му мишице уплашен толиком убеђеношћу, али уплашен и
собом што више није такав.
 Наставили су да корачају; Јаки је разметљиво доказивао верност
Стаљину и Коминтерни, док га није прекинуо:
„Спреман сам и ја, Јаки, као револуционар, да умрем сваког минута.
Али не као непријатељ партије. Не као издајник. „Како се то, богаму,
догодило да су стари комунисти, робијаши, мученици из Главњаче или
затвора Гестапоа, па толики шпански добровољци, хероји из одбране
Мадрида, толики немачки, пољски, шпански, мађарски комунисти постали
троцкисти и империјалистички агенти? Зашто такви револуционари
постају издајници партије и социјализма? Па морамо да их убијамо као
живину!“
„Тебе је страх. Високи?“
„Страх ме… Страх ме да не чинимо неправде. Страх ме да не наносимо
партији штету. Чудим се, богаму, како друг Стаљин не види колико нам
чистке наносе штету у свету.“
Јаки се одмакао и ушао у сенку моста Александар Трећи:
„Зар је тебе од партије страх? Шта се то с тобом збива, стари друже?“
„Не подмећи, Јаки! Мене је страх за партију, револуцију, за Совјетски
Савез, а не за моју главу. То сам, ваљда, доказао. Мене мучи питање:
служимо ли ми партији савесно? Можемо ли неког да спасемо за партију и
револуцију од тих који су скренули са партијске линије? Од неколико
стотина политичких емиграната у Русији, колико нас је остало?“
„Слушај, Високи… Ти си био први партијски руководилац од кога сам
чуо, било је то још 1923. године, да се партија јача чишћењем од
опортуниста, десничара и туђих елемената. Шта је за нашу победу важно
колико ће нас остати? Нека остану тројица, нека остане један, нека сви ми
паднемо, партија је неуништива и непобедива.“
„Не фразирај, Јаки!“
„Не фразирам. Само те подсећам на оно чему си нас, београдске
комунисте, учио.“ Јаки је искорачио из сенке моста, пружио руку ка
плакату „Стаљин је у праву“ и додао:
„Видиш ли? Верује му и радничка класа Француске! Верује му цео
светски пролетаријат! Верује му целокупно напредно човечанство. А што
се мене тиче, ако Стаљин каже да лајем, ја ћу да лајем.“
Није први пут од њега чуо ту реченицу, па је узвикнуо:
„Не мучи мене вера, будало! Мене мучи страх од велике грешке!“
Кренуо је нагло напред, Јаки га стигао кад је кренуо степеницама на
булевар и шапнуо:
„Лакше би ми било, веруј ми, часне ми речи, лакше би ми било да си ме
бацио у Сену, но што сам од тебе чуо то што сам чуо ноћас.“
Унео му се у лице:
„Одговори ми, Јаки: ако би сутра из Москве стигла порука да сам ја
енглески шпијун, да ли би у то поверовао?“
„Одговарам ти као пушка: веровао бих! Него шта!“
Богдан је покушао да се осмехне и узвикнуо:
„Алал вера, Ђуро! Стари си бољшевички вук. Хтео сам да те чујем како
се браниш од троцкиста, опортуниста и провокатора. Другарске провере
само кале нашу свест. Алал вера…“
Осмехнуо се и Јаки, али лукавије и надмоћније:
„Јасна ствар, ово што си ми рекао пало је у Сену, на дно. Сутра у девет
буди у књижари да примиш помоћ за овај месец. Лаку ноћ, Високи!“
Продужио је сам ка Монпарнасу. Раскидало га кајање за ову можда
највећу погрешку од напуштања Москве.
 30

Богдан устаде, обема шакама одупре се о сто и нагињући се ка Другу

Јаком, викну:
Саопшти ми одлуку!
Саопштићу, саопштићу. Идемо по реду − погледа у изгужвану цедуљицу
и настави: − Другови Петров и Рудинич су извршили марксистичку анализу
оних твојих брошура о Совјетском Савезу које си писао последњих година
и уловили те, поред осталог, и у потцењивању улоге личности у историји. А
богме, има ту, кажу, и отвореног троцкизма.
Свеједно ми је шта ви мислите о мојим брошурама! Желим само да
чујем одлуку!
Чућеш је. Само још неку реч о твом кукавичлуку у центру за везе са
Комунистичком партијом Немачке. Располажемо изјавом члана ЦеКа
КаПе Немачке о твојим подвизима у Чешкој. О томе како си немачким
друговима одредио везу и прелаз границе за себе на најбезбеднијем, а за
њих на најопаснијем месту. Гинули су као зечеви најхрабрији немачки
комунисти.
Шта булазниш? Место за пријем материјала и прелаз границе одредили
су Немци! Људи из илегалног руководства, бога вам божјег! А ја сам
долазио и предавао им материјал где су они желели.
Увалио си се, кажу, у неки дворац, код неке чешке баронице. Ово
последње може да ти се прогледа кроз прсте, дуго си без жене. Между
прочим…
Богдан се збуни: нису ваљда сазнали за оно са Евом Мартинек? Ником,
ни Петру Бајевићу није то поверио.
Доста! Саопшти ми одлуку!
Друг Јаки поћута погнуте главе, па изговори тихо:
Политбиро је једногласно одлучио да те због свега тога, а посебно због
опортунизма према троцкизму и осталим непријатељима наше партије…
замаскираног фракционаштва и критизерства према руководећим
друговима… и свега оног што сам ти рекао, да те удаљи из Централног
комитета партије и стави Коминтерни на располагање.
Богдан оста без ваздуха и светлости, у празнини; касније промуца:
Коминтерни на располагање? Лубјанки на располагање?…
Зашто Лубјанки? Партија очекује од тебе комунистичку самокритику.
Да признам да сам непријатељ? То је ваша казна, је ли Ђуро? Дужност
ми је да будем кривац, је л' тако?… Својом кривицом да служим партији…
− подиже поглед а стужен израз лица Друга Јаког разјари га и повика: − Без
мог присуства сте ми изрекли пресуду, бога вам поквареног! Нисте смели
да гледате у очи док изговарате своје подлости, кукавице! А ја сам двадесет
година члан Централног комитета! Ја сам међу вама једини биран на свим
конгресима!
Молим те, не вичи! Мадам разуме српски.
Нека разуме!
Богдане, смири се. Ти знаш партијски обичај. У оваквим случајевима
комунист отвара партији своје срце.
Чије срце?
Ти, надам се, имаш шта да кажеш о штети коју си нанео партији у
данима кад нам је јединство руководства најпотребније.
Доста! Нећу да се раскритикујем!
То сам и претпостављао. А друга ствар…
Друга ствар ме не занима!
Между прочим, ја ти морам саопштити читаву одлуку партије. У идући
понедељак, у исто време, дођи код мадам Моник. Она ће ти предати пасош,
карту и новац за пут до Москве. А тамо…
Богдан не чује шта још говори Друг Јаки од свог питања себи: Како сам
дозволио да ме изиграју?
Од друга Димитрова стигла је порука да до краја месеца неизоставно
будеш у Москви.
Богдан се прену:
О, већ је братко Димитров са братијом из Коминтерне наоштрио бритву
да пререже шију још једном старом комунисти! Још једном… А ко је после
мене на реду, ко? Нема нас више!
Понашај се достојно, Драговићу. Нико теби не скида главу.
А коме, хуљо, није скинута глава ако је истеран из Централног
комитета?
Не харангирај! Ти добро знаш да се само непријатељима скида глава!
Па ви сте мене осудили да умрем као непријатељ! То ми је последња
комунистичка дужност… Револуционарно, бољшевички, стаљински! Алал
вера, другови! − Богдан нагло замуче.
Друг Јаки га прекиде:
Је л' то све што имаш да ми кажеш о одлуци партије?
О вашој одлуци да ме ликвидирате? Да ми се у Лубјанки смрска
издајничка глава као Свети, Кости, Рајку, Филипу, Вујовићима, Цвијићима,
Ћопићу и осталима! Свима старим комунистима. Свима… За монолитно
јединство партије. За Стаљинову генералну линију…
Питам те, хоћеш ли ми одговорити на постављено питање, или је наш
разговор завршен?
Одговорићу ти. Наравно… Хајдемо у неки бистро да попијемо коњак за
одвезивање језика. И растанак. Ипак, стари смо другови, какви год да смо
сада гадови.
Ја уз коњак не разговарам о партијским стварима. И немам времена за
крчме.
Имаш, имаш. Ти си у локомотиви револуције, стижеш сигурно у победу!
Богдане, ја морам за пет минута да кренем. Имам неодложан састанак
тачно у седам, а то је на крају Париза.
Сада је шест и двадесет. Ти си, дакле, за моју ликвидацију одредио мање
од тридесет минута?
Ти мораш да разумеш моје дужности.
Нећу да те разумем. Хајдемо. Не можеш се извући. Пратићу те на
састанак. Да, да!
Не прави глупости, Богдане!
Богдан га шчепа за раме и подиже са столице у неком заносу ка
пропасти, у последњем пркосу према победнику кога презире.
У предсобљу га срете и загледа саучеснички и уплашено ружњикаво, а
мило лице госпође Моник Дибоск. Она зна шта су одлучили?
Прислушкивала? Друг Јаки шмугну на степениште. Моники Дибоск
подрхтавају усне. Пови се ка њој, загледан у себе: у свим сусретима с њим,
она би лако поруменела, одвећ чедно за њене четрдесете и удовичке
године, а сада је бледа и тужна: зна шта му се догодило? Осети
неочекивану жељу да је из захвалности пољуби. Али јој се само с
поштовањем наклони и похита низ степенице да стигне Друга Јаког.
 31

Ми, Богдане, од тебе очекујемо да не заборављаш шта си био. Ја морам

на састанак − рече му Друг Јаки кад стигоше до првог угла са плакатима:
Човек са гас-маском на лицу и опомена: Французи и Францускиње, јесте ли
набавили гас-маске?
Не заборављам, не брините! Ено бистроа. Тамо ћемо се мало
разјаснити. Не покушавај да ми се измигољиш, ти ме добро познајеш!
Богдан га узе за рукав и повуче у бистро, у пролазу поред шанка срдито
наручи два дупла коњака, смишља шта све да му каже. Свладава се
испијањем свога коњака. Друг Јаки се врпољи, накашљава, нешто мрмља.
Богдан Драговић осети негдашњу надмоћ над Ђуром Вишњићем и жељу да
је изрази у освети, било каквој, спреман на сваку. Чак и да га туче.
Испиј коњак!
Ти знаш да сам ја од уласка у партију антиалкохоличар.
Ти знаш да ја нисам фракционаш, ни опортунист, ни интригант, ни
непријатељ, па то јесам. Тако је партија, то јест, ви сте одлучили да то
будем. И ја морам то да будем. Јер немам начина и средстава да се
одбраним од вас каријериста и Коминтерниних шпијуна.
Такве клевете партије и својих другова нећу да слушам! − Друг Јаки
покуша да устане и пође, Богдан га ухвати за рукав и свуче на столицу:
Слушаћеш! Испиј, лакше ће ти бити. Ја и ти, Ђуро Вишњићу, имамо, као
што знаш, читаву књигу дугова и зајмова. Не зверај! Нема овде агената.
Познајем их боље од тебе. Седи мирно и пиј, као што си пио док си био
шегртски калфа и млад мајстор код чувеног обућара Лабуда, у пасажу иза
Руског цара. Туј смо се први пут видели кад сам куповао ципеле мојој
жени. Сећаш ли се како си буљио у Миленину ногу? Морала жена да те
опомене, Не мршти се, такве ствари само понеко памти.
Шта ти, Богдане, од мене хоћеш?
Хоћу да ти кажем: зашто си постао члан Политбироа? Зато што си
полтрон и властољубац! А Коминтерни данас такви требају. Она не трпи
непослушне и оне који мисле својом главом. То си ти са твојом
каријеристичком братијом добро искористио. Па си по Коминтерни
интригирао против својих другова и старе непокорне комунисте
потказивао Ангаретису, Мануилском, Коларову, Пику, Димитрову, знаш ти
коме! План ти је био прост и логичан. Кад похапсе старе чланове ЦеКа,
знао си, мораш ти постати члан ЦеКа. Кад похапсе чланове Политбироа,
нема грешке, ти долазиш на њихово место. Кад ухапсе секретара партије,
надаш се, покварењаку, бићеш секретар…
Скидаш фракционашку маску, Богдане Драговићу! Не можеш више да
се претвараш.
Не могу. Заиста не могу. И нећу. Пиј, бога ти стаљинског!
Хвала ти на искрености. Моћи ћу ноћас мирно да заспим.
Ноћас нећеш мирно да заспиш. Нисам ти све рекао.
Да чујем! − испи коњак.
Кажи Петрову, Рудиничу и Шварцу, да ја одавно знам ко је искористио
Стаљинове чистке да очисти нашу партију од најбољих људи. Чекај, нисам
све рекао. Нећеш се извући, док те не најурим. Ти добро знаш да је НКВД
хапсио само оне које смо ми истерали из партије као фракционаше и
антипартијске елементе. За Стаљиново поверење и милост, најбољи људи
стрпани су у Лубјанку и Сибир. А ви сте се дочепали вођства и власти!
Не клеветај најбоље људе које има наша партија! Људе који су
обновили и створили југословенски револуционарни покрет!
Не упадај ми у реч! Питам те: од неколико стотина наших емиграната у
Русији, колико нас је остало?… Ћутиш. Ја ћу да ти кажем. Није нас остало
ни педесетак. Ви сте, подлаци, извршили контрареволуцију пре револуције.
Ви сте победили!
Тако, дакле. То је твоје право лице. Јасна ствар, не издржа! А сад ја
тебе, Богдане, нешто да приупитам. Кад си све то знао, зашто си, као прави
комунист, како себе сматраш, зашто си до данас био у свему сагласан с
нама Коминтерниним полтронима и каријеристима? На састанцима
Политбироа никад се ниси супротставио нашим ставовима и одлукама. Је
л’ то истина?
Богдан поћута, па рече:
Нисам. То је истина. Због јединства партије, нисам. Због оданости
Октобарској револуцији и Совјетском Савезу, нисам. Нисам због опасности
од фашизма. Гушио сам своја осећања, жртвовао сам своја уверења.
Кад је партија од тебе тражила да јој жртвујеш своја уверења?
 Чврсто сам веровао да ће се грешке исправити. Надао сам се, трпео и
надао.
А зашто си престао да се надаш? Да те нисмо као антипартијску
штеточину најурили из ЦеКа, ти би и даље трпео и надао се, је л' тако?
Не подижи брк, Ђуро! Немам више чему да се надам. Немам од кога да
се надам. Немам коме да се надам… Нема више ко да исправи грешке,
нема ко да се спасе. У Лубјанки си, у Сибиру… Мртви смо… Мртви! −
Богдан се загрцну и стресе.
Живи смо. И никад јачи нисмо били! Смири се, Богдане, гледају нас
келнери. Знаш да се и овде хапсе комунисти и за једну реченицу суде на
три године.
Гледај ме у очи: јеси ли убеђен да је поштена и праведна одлука коју
сте донели? Не зверај, одговори ми!
Партија је, ако ниси већ заборавио, увек у праву. А ко би други, у
класној борби и револуцији, био у праву? Ти си ме, Драговићу, први убедио
да је партија увек у праву. То ти добро нећу никад заборавити.
Богдан Драговић ћути: истина је. Сећа се неколико места у Београду где
су о томе разговарали и с колико муке га убеђивао. Чак се и тај лукави
шуца неколико дана простом сељачком памећу опирао бољшевичком
аксиому: апсолутној вери у партију.
Друг Јаки испи остатак коњака, примаче му се и поче тихо, скоро
шапћући:
Сећаш ли се кад си ме учлањивао у партију шта си ми говорио?
Доста сам се нагњавио с тобом. Дуго си врдао. Добро си зарађивао.
Оставимо сад колико сам врдао. Сад ти слушај мене… Пошто си ми од
кланице до смедеревског пута одушевљено, како си тада само ти умео,
причао о Лењину и првој радничкој власти у историји…
Знам! У све што сам тада веровао, верујем и сада. Ти мени не држи
лекције о комунизму!
Не држим ти лекције. Ја сам радник, ти си интелектуалац. Јасна ствар,
зна се ко је у теорији и причи јачи. Между прочим, морам да те подсетим.
Кад си ме учлањивао, питаш ти мене: Јеси ли ти, Ђуро, спреман да партији
жртвујеш живот? Она је у илегали, терор влада, главе се губе по Закону о
заштити државе. Промисли па ми одговори. Ја ти, као из пушке: Немам
шта да премишљам. Јасна ствар, спреман сам да погинем за партију и
радничку власт, кад год затреба. Шта ми год партија нареди да урадим, ја
ћу да урадим. Је л’ тако било?
Богдан гледа у сто.
А ти мени, сучући бркове, тад си имао дугачке бркове из рата, каза
нешто што много дана нисам могао до краја да схватим. Слушај, Ђуро,
кажеш ти мени, за партију није довољно погинути. У партији се мора
мислити и много знати. Добро, то је у реду, кажем ја. Читаћу све што ми
даш. А ти: Још није у реду. Буржоазија нас гони и убија као бесне вукове.
Да се одржимо и победимо, објашњаваш ми ти, комунист мора да може и
оно што његов непријатељ не може. Партији се, Ђуро, мора дати више од
живота! Кажеш, стао си и гледаш ме право у очи. Мени то није јасно, па те
питам: А шта је то више од живота, побогу друже? А ти ми онда исприча
причу о Стјепану Корошенку… Не мршти се, сад мораш целу да је чујеш.
Не гњави с причама, одговори ми на питање!
Одговорићу ти, одговорићу… Знам ту причу напамет. Научио сам је као
Оченаш, да би је причао другима, онима које сам ја учлањивао у партију.
Сећаш ли се, молио сам те да ми напишеш Стјепана Корошенка. Нисам га
одмах разумео, нешто ми се у мозгу завезивало, па сам га увече, после
рада читао и думао. Јасна ствар, много је то тешка и важна ствар била за
моју шустерску главу. Заборавио си, Драговићу, своју причу о Стјепану
Корошенку?
Богдан Драговић ћути од једног бола у коме су сви болови које је
преживео и један незнани до сада, који га, осећа, никад неће минути. Зури
у тог мршавог човечуљка кога је он за партијску илегалу назвао Друг Јаки,
зури у његово јако, самоуверено лице, необично самоуверено, то запажа,
али му не смета; ништа му одједном више не смета: ни како изгледа, ни то
што прича:
… У неком партизанском одреду, негде иза Дона, борио се против белих
бандита радник и комунист − Стјепан Корошенко. Једне ноћи, са једним
борцем, нестаде из одреда Стјепан Корошенко. Командант посумња да је
побегао и нареди борцима да га потраже у селу и одмах, на лицу места,
стрељају. Между прочим, Корошенко није побегао. Корошенко је
добровољно и самоиницијативно ишао у извидницу и донео важне податке
о непријатељу. И то што је сазнао рапортирао комесару. А комесар му
каже: Ти си, Стјепане, бегунац. И као бегунац осуђен си на смрт.
Стјепан Корошенко одговори: Друже комесаре, ја сам борац и није
праведно да умрем од другова. А комесар ти њему: Стјепан Корошенко је
члан партије и мора да буде пример. За све нас у одреду, ти си побегао.
Корошенко се побуни: Ја нисам побегао, друже комесаре. Ја сам извиђао
њихове непријатељске положаје и избројао њихова митраљеска гнезда.
Комесар му узвраћа: Знам ја, Стјепане, да ти ниси побегао, и ја ти верујем.
Али, ако те оставим живог, то ће дати право да и други тако беже, шврљају
ноћу куд им је воља, пију и курвају се, лажући потом да су били у
извидници… Настаће расуло у одреду и нас ће бели гадови да млате као
врапце. Корошенко се замисли, па каза: Мени, друже комесаре, није тешко
да умрем. Али не пристајем да умрем као дезертер. Комесар му онда рече:
Слушај, Стјепане. Партији се може дати и нешто више од живота. Ако
може, у реду ствар, каза Корошенко. Харашо, Корошенко. Умрећеш као
бегунац, рече му комесар, изведе га пред постројен одред, Корошенко
стаде мирно, комесар нареди његовом командиру: Умлати га! С једним
куршумом! Када то из наганке учини његов командир, комесар рече
борцима: Ко год учини оно што је учинио Стјепан Корошенко, проћи ће
као он! Тако је стрељани бољшевик Стјепан Корошенко дао партији оно
више од живота: част борца и људско достојанство. Јесам ли ти верно
препричао причу коју си ми машином написао на листу жуте коцкасте
хартије?
Богдан му се загледа у плаве змијасте очи, које су му сада искрене.
Да, да. Причао сам и теби ту причу. Причао сам… − настави у себи, за
себе: − А шта мислиш, ако ти уопште мислиш, није ли баш тај Стјепан
Корошенко, први учинио ту пресудну грешку вере? Нашу, комунистичку
грешку… С којом се не чини ниједна. С којом почињу све… С којом се
остаје без вере! − подиже главу, загледа га без мржње. − Да, да. Јесам ти
испричао крај Стјепана Корошенка. Био сам и Стјепан Корошенко и
комесар.
А шта си сада, Богдане Драговићу?
Ја сам и сада на страни партизанског комесара који захтева од
бољшевика Корошенка више од живота.
Али, више ниси Стјепан Корошенко.
Јесам! Није проблем у томе треба ли за комунизам дати и оно више од
живота. Треба дати. Треба. Ту ти, Ђуро, мене не лови. Али между прочим,
што би ти рекао, ствар је у томе: ко је комесар? Шта ако је он покварењак,
зликовац, каријерист. Да, да. Ствар је у томе: ко те стреља за пример
другима, ко ти тражи и коме дајеш и оно што је више од главе −
достојанство и част?
То… то није спорно. Зна се ко је партија и ко је представља.
Е, видиш, то се више не зна! Дечко, молим, још два коњака! Кажем,
ствар је у томе, што си ти партија, што су Петров, Рудинич и Шварц −
партија! Не пристајем да ви имате право да тражите од мене, или било ког
Корошенка − живот и више од њега. Не пристајем.
Тако, дакле. Ти сумњаш у партију.
Сумњам. Није истина да сте ви партија пред којом ја треба да будем
Корошенко.
То је оно, то! На тој сумњи неизбежно се постаје непријатељ! − лупи
својим затупастим прстима по ивици мермерног стола. Из те се сумње рађа
наш унутрашњи непријатељ. Тако су Зиновјев, Бухарин, Риков и дружина
постали непријатељи. Најпре само унутрашњи, против јединства партије,
против друга Стаљина, па онда и спољни. А кад стигнеш дотле, кад си
непријатељ, онда неизбежно постајеш и агент капиталистичке земље.
Није неизбежно, Ђуро! Није!
Неизбежно. Неизбежно, Богдане. Још ово да ти кажем: Кад су ме
ухапсили, агенти су ми запленили лист о Стјепану Корошенку. Целу једну
ноћ су ме млатили као вола да им кажем ко ми је дао ту бољшевичку
лагарију. Нисам им рекао.
Шта ти за то дугујем?
Ништа. Само није у реду што си ти заборавио Стјепана Корошенка и
његовог комесара. То сам хтео да ти кажем. А сада, заиста, морам да идем,
а ти, како сам ти рекао: у понедељак, исто време, исто место, чека те пасош
и паре за пут до, Москве. Збогом, Богдане Драговићу!
Стани, помишљаш ли да ћеш можда и ти за мном, да ће и на тебе доћи
ред? Није те страх да ћеш и ти једног дана, ускоро, постати троцкист и
непријатељ?
Друг Јаки се саже и шапну:
Никад!
Богдан зажеле да му довикне да је хуља, али су му уста сува, без гласа
је, испи његов непопивени коњак и загуби се у себи.
Господине Станковићу, опростите…
На шапат подиже поглед и угледа Монику Дибоск. Збуњен, устаде:
Нешто сам заборавио код вас?
Не, однели сте шешир. Хтела сам вам рећи да ви увек, у свим
опасностима, можете рачунати на моје пријатељство. Увек, господине
Станковићу − каже му с неком потресном благошћу.
Ја сам вам захвалан, госпођо Моник. Седите да попијемо нешто…
Молим вас, седите мало са мном.
 То не би било добро. Ви знате, они све виде. У свакој прилици, ви ме
можете потражити и доћи. Звоните како сте увек звонили. До виђења,
господине Станковићу.
Гледа је како лагано одлази, складна и уверљива и телом и речју. Откуд
она зна шта ће бити са мном?
ТРЕЋА ГЛАВА
 1

Плати, истрча за њом. Нема је. Она је једини створ који ноћас саосећа с
њим. Нема више ни другова, ни пријатеља. Они већ знају да је искључен из
ЦеКа, почиње бојкот. Презир и мржња до смрти. Пожури ка Моникиној
кући, не угледа је до првог угла, стаде: шта ће му она? Студно, влажно,
тмоно: сјежи се од себе и туђег, претећег око себе и пред собом, као да му
се и крв згуснула па једва протиче телом. Уплаши се себе под сијалицом:
виде га људи! Они пролазе журно и не примећују га. Као да га бојкотују.
Куда ће? У хотел, шта ће са собом тамо? Тежак ногама, телу тешке главе,
корача кањоном тамних кућерина, које му стешњавају пролаз. Има ли у
овом Паризу човека с којим ноћас може људски да проговори неку реч?
Комунисти ће по директиви ЦеКа; с другима не може о себи оваквом. Он је
илегалац, све његово је тајна. И судбина. Проби се у светлост булевара:
људи му виде лице. Струји река, окамењена, под измаглинама, хладна. А
вуче га у себе, у падање, у спас. Поред букинистичких сандука, одрони се на
доњи кеј Сене и ослони на камену обалу. Тако, дакле, другови! Извршио
сам свој партијски задатак. Исцедили све што је могло и сад га као стару и
слепу кљусину приводе кланици. Успут клеветају и пљују. Не треба им
више. Смета некоме. Шта је погрешио? Можда − што није погрешио! Што
више нема против кога да не погреши. Он стари више им не треба у борби
против старих. Јер, старих више нема, похапшени су, у Сибиру, побијени.
Над њим је извршена последња чистка. Чекај! Немој одмах непријатељски.
Не дај да те сломе и буду у праву. Остани бољшевик! Не можеш рећи да
ниси грешио. Јесте. Посумњао је у чистку старих револуционара. Одавно је
сумњао да су сви сумњиви − сумњиви. Није се у души слагао с хапшењем и
погубљењем фракционаша, иако је некима писао карактеристике. Ни
немачко-совјетски пакт није свесрдно прихватио. Ни совјетску поделу
Пољске са Немачком. То ником није рекао. Јесте, ћутао је на неким
састанцима на којима су се сви изјашњавали. Много шта није му се
допадало у Русији и Стаљиновој политици. Али је то од себе крио и
правдао. Оправдао! Све је хвалио и славио. Симулирао веру и одушевљење.
Коме се поверио, ко га пријавио? Петру Бајевићу нешто причао. Једино
Петру Бајевићу. Није му рекао да се суде и стрељају невини људи и
бољшевици. Не. Само да ти судски процеси наносе велику политичку штету
Совјетском Савезу. Једино о тој политичкој штети му говорио. Петар му се
није баш одлучно супротстављао. Него мудријашки: „Слушај, Богдане…
Ако победи социјализам у Европи и свету, то ће бити епизода која ће се
заборавити. Победа социјализма биће доказ да је опозиција праведно
побијена. У то се тада не може сумњати.“ А он је ћутао као да сумња, па га
Петар убеђивао: „Ако, Богдане, Црвена армија за наша живота не избије у
Ђенову и Гибралтар, ако социјализам не завлада светом, онда је без
икаквог значаја колико смо се и зашто смо се међусобно клали и стрељали.
Зло ће вечно владати светом, што би рекао Иван.“ То је рекао, а он је и
даље ћутао. Страшна грешка! Такво ћутање на заокретима партије и њему
је било доказ сумње. Није ли га Петар пријавио? Није искључено. Не, не.
Не би Петар! Али како су га онда ови подлаци уловили? У оном дугом,
ноћном разговору са Јаким, много се разголитио. Нерви су попустили,
носталгија га скршила. Она хуља, Јаки, вечерас му је и неке истине рекао.
Шта га се то ноћас тиче! Мртву главу носи, стрељаном главом мисли.
Докле? „Од Димитрова стигла порука да одмах кренеш у Москву.“ Да ли је
Јаки рекао да му дају нови задатак? Не може да се сети. Какав нови
задатак! У Москви ће га ухапсити НКВД, па Лубјанка, саслушања и мучења
од својих! За чијег ли су га агента одредили? За какве су га злочине
задужили? Шта све треба да призна? Не, не, то више од живота им не да.
Не пристаје невин да буде кривац. Ни под каквим мукама. Издржао је
двапут у Главњачи, издржаће и у Лубјанки. А шта још има да спасе
непризнањем? Било шта да уради, неће му се признати ни као поштење, ни
као храброст. Нема више коме да буде пример комунистичке свести.
Свести или страха? Одавно је свест смењена страхом. По страху се живи и
мисли. Стрељан је Корошенко, сада стрељају и оне који су њега стрељали.
Стрељан је и комесар који је стрељао Корошенка. Признањем да су
непријатељи, Бухарин, Камењев, Зиновјев и Пјатаков дали су више од
живота, били и Корошенко и комесар, па су опет стрељани као издајници и
агенти. Да служе страху, да свима буду страх. Ко ће њима признати да су
социјализму дали више од живота? Сада су они само издајници и агенти.
Срамота и страшило живима. Ако неко у то посумња, биће и он
непријатељ. Када се то, и како наша вера претвори у страх?
У праву је партија! Па ја сам стварно непријатељ! Мислим
непријатељски! Шта се то и како се то зби?! Окрену се и прислони чело на
камен.
Следи чланак у Пролетеру: фракционашки гад, антипартијска
штеточина, замаскирани провокатор, разбијач јединства, агент… Кад бар
агент не би написали! Они су вероватно већ написали тај чланак. Владимир
ће имати оца непријатеља и издајника. Раскринкаваће оца, мора. Презреће
га и мрзети као пса. Хелмут Ремелци. Да. А опет ће због оца бити обележен
и сумњив. Никад им се неће надоказивати оданошћу и опрати од срамоте.
И Хелмута Ремелција су ухапсили. Владимир ће најпре да ради прљаве
послове, чини неправде. Па ће и он једног дана бити проглашен за
непријатеља, чим за длаку скрене с линије, чим засмета неком Петрову и
Рудиничу. Неком Другу Јаком. Кад стигне директива и Пролетер у Београд,
ко ће бити несрећнији од Владимира? Ко? Сине мој… Замре у том болу.
Дуго, све је у њему само бол за Владимиром.
Оставила те женска, је ли? Да, то је страшно. Али само ако ти је празан
џеп! − мумла му неко.
Одскочи од зида: церека му се клошар огрнут ћебетом. Пође уз Сену,
стаде под сенку моста:
Да не иде у Москву, прекине све везе са партијом, дезертира? Ови
покварењаци ће бити у праву: био прикривени непријатељ, потврдио да је
непријатељ. Ко ће им веровати да је Богдан Драговић непријатељ?
Вероваће, вероваће. Као што је и он веровао. И захтевао да се верује
бољшевичком, Корошенковом вером. Па ја нисам сапутник, нисам
фракционаш, нисам Света и Здравко, нисам ни Ђука и Штефек Цвијић, ни
Коста Новаковић, никад нисам био фракција и опозиција, никад! То цела
партија зна, то сви комунисти знају, Београд, Србија, пола Југославије зна
ко је он. Свеједно, вероваће. Као што је он веровао у сваку директиву, у
свако писмо из Коминтерне, у сваки чланак у Класној борби и Пролетеру.
После толиких година борења, због чега сада издајник, зашто тек сада
издао, кад је светски рат почео, револуција је неминовна, њом ће
империјалистички рат да се заврши, победа је близу? Мора поштен човек
да се запита, мора. Али и Бухарин, и Риков, и Тухачевски, и Радек, стотине
бољшевичких вођа постали су непријатељи кад је социјализам победио,
трећа петолетка почела, зашто да се и неки Богдан Драговић не замори, не
разочара у Стаљина, онолика зла почињена у Русији, смучило му се све,
није поднео толику лаж, окренуо ћурак наопако! Као Троцки, Суварин,
Дорио, Мицингер и толики други европски комунисти. Биће, неминовно је,
биће издајник! Где да побегне, како да нестане? У коју год јазбину да се
завуче, пронаћи ће га другови. А Милена, шта ће она? Преко Ивана она ни
сада неће к њему. „У мени више ниси ни отац мог јединог детета“ −
написала. Није то у љутњи написала, пола године је прошло од његовог
напада на Ивана до њеног писма. Па куда ће из толиког презрења и мржње
око себе? Код Монике Дибоск! Шта сам ја Моники Дибоск? Зашто ми је
она, члан КаПе Француске, понудила пријатељство? Из сажаљења, из
љубави? Или је она троцкист, провокатор, непријатељ? Није искључено,
није. Има ли неког на овој земљи за кога сам то што јесам? А шта сам
стварно сада? Жртвени јарац. Нико. То сам − нико!
Лагано корача каменим кејом поред воде. Пређе га лађица с буком и
светлостима. Стоји и зури у заталасану воду. Муклу и ледену.
Постоји излаз, једини частан излаз: онај којим се спасао мајор Гаврило
Станковић. Свршио са собом само зато што на једној нози није хтео да
хода земљом. Није хтео да буде инвалид. Јунак инвалид. Ни као јунак, ни са
славом и угледом, сви су га људи волели, а он није хтео живот без обе ноге!
То је мера човекова! Бити цео, бити сав. Обешчашћен, одбачен, презрен и
опкољен мржњом, Гаврило Станковић се не би ниједну ноћ колебао.
Дрхтури од студи и мрклине воде. Само револвером. Никако друкчије,
револвером. Најпре све разјаснити Владимиру.
Излази на булевар: данас је четвртак, други или трећи новембар. Броји
на прсте: има четири дана до пријема пасоша за Москву. За четири дана
мора да напише што има да каже Владимиру и набави револвер. Сврати у
бистро, попи коњак и купи три паклице цигарета. Не жалити себе, не
замућивати идеје. Остати до последњег даха оно што је био: комунист,
јасног циља, несаломљиве воље. Пожури у хотел с чврстом одлуком.
Портир му саопштава да га тражио неки господин.
Је ли рекао своје име?
Није, господине.
Кад је долазио? Како изгледа?
Само што се нисте срели. Висок, врло лепог изгледа. Елегантан.
Богдан јурну из хотела да стигне. Тога јединог који ноћас жели да га
види. Жури, сустиже и загледа пролазнике, две улице пројури, покаја се
што је кренуо ка Нотр Даму, тај је сигурно кренуо ка Монпарнасу, пожури,
прође неколико улица, па он не зна кога тражи! Ипак сврати у неколико
бистроа, пролазећи их с краја на крај и завирујући у све углове, никог
познатог не нађе, нико га не заустави. Још чвршћи у донетој одлуци, врати
се у хотел.
Јесте ли срели оног господина? − сачекује га портир.
Нисам! Кад је био, је л’ исти?
Да. Исти. Морали сте га срести. Сад је изишао.
Очајан, јурну на улицу. Нигде никог. Пожури, потрча ка углу − нигде
никог. Прође такси. Празан. Обигра све улице око хотела „Лион“ и не нађе
човека који га је ноћас двапут тражио. Врати се у хотел и не палећи
сијалицу леже на кревет, пушећи и чекајући тога који га је вечерас тражио.
Не зна ко би то могао бити. Ко је „висок и лепог изгледа“ од његових
другова и познаника? Не зна таквог у Паризу. Петар Бајевић је у Москви,
ако није заглавио у Енглеској. Чим га је неко тражио, мора да постоји
разлог. Можда је неко из Београда? Ако га је већ двапут вечерас тражио,
можда ће га потражити и трећи пут. Можда му тај доноси некакав спас.
Чека га, пуши у мраку, ослушкује степениште, отвара прозор и гледа улицу:
пролазе неки ситни људи и понеки аутомобил. Враћа се на кревет, пуши,
чека, напрегнуто лови сваки поноћни шум и покрет у ходнику, чека куцање
ма врата, а чује оно синоћно звоно са Нотр Дама, оно потмуло, подземно
јектање, па речи Друга Јаког и своје њему, па хук воде у клозету изнад
главе, мотор аутомобила који је стао, скаче и отвара прозор: пуста, мокра
и студна нигднина. Више прозор не затвара, лежи на кревету и пуши
чекајући, док му свануће и маглуштина не испунише собу. Кад му је она
чврста одлука утрнула у маглуштини сна, утихнула су и нека звона са
париских цркава.
 2

Пробудила га зима, али се стресао од сећања на прошлу ноћ, од

сазнања да је искључен из ЦеКа и позван у Москву. Несвучен, дрхтурио је
пригрнут крајем покривача, размишљајући о свом положају и одлуци коју
је донео. Ништа разумније и часније не види. Писмо Владимиру пре но што
у Београд стигне Пролетер с нападом на њега, па набавити револвер. А тај
што га тражио? Десет је сати. Можда га јутрос тражио, можда га чека у
рецепцији? С трећег спрата сјури се низ уске и мрачне степенице и загледа
по холу: нема тога. Пита рецепционара. Одговор га смлати. Оде у бистро,
напи се кафе и врати у собу. Седе за сто, поче да пише:
Сине,
Искључен сам из Партије. То је истина, Владимире. Кад тамо стигне
Пролетер, имаћеш оца издајника, бићеш отпадников син. Осрамоћен и
разочаран син. Носићеш незаслужен бол и ружну заблуду. Разлог да мрзиш
оца и право да сумњаш у наше идеале.
Тешко теби, Владимире!
А желео сам, треба ли то да ти кажем, желео сам да ти оставим часно
име и веру у идеале. Желео сам да ти оставим углед и заслуге великог
револуционара. Поштовање људи и народа. То сам желео да ти стекнем,
убеђен да се то имање најдуже троши и не може да потроши. Зашто то
нисам успео, покушаћу да ти објасним, иако сумњам да ћу у томе успети.
За будућност коју сневаш, ипак, може ти затребати, можда ће ти некад и
за нешто значити моје искуство. Кажем − можда, а знам да неће. Вера нема
искуство. Не уважава га. Непотребно јој је искуство. А шта ћу, кад је оно
једино моје имање, а ти си му законити наследник? Желим да ти га
дотурим некако.
Две моје партијске биографије написане су за Коминтерну, последња у
пролеће 1936, леже у Москви, у архиви Балканске секције. Ти их сигурно
нећеш прочитати. Последњу биографију писао сам с намером и жељом да
служи партији. Дајући јој живот, није ми било могуће да јој не дам и неке
истине. Ти би волео оца са таквом биографијом. А ја јој сада пишем
допуну, искључиво за тебе. Не бој се, не одвраћам те с пута којим идеш.
Одакле да почнем? Најбоље по оном реду како сам и живео, па докле
стигнем.
У твојим годинама имао сам два велика циља. Правду за сиротињу и
слободу за потлачене. Сва сам друштвена зла видео у приватној својини.
Замислио сам и зажелео свет у којем ће људи да се рађају равноправни
пред животом. Своју срећу видео сам у служби беднима, сиротињи,
радницима. Жудео сам да ме потлачени воле. Да сам патницима и борцима
друг. Знам да је у томе било таштине и славољубља. Стари и опак порок!
Има моћ да сатре свет и усмрди море. Али слава има и другу страну. Слава
је једино задовољство које мора да се оправда и заслужи. Она се не
наслеђује, не купује, не отима. Тешко се стиче, још се теже чува. Ко је
изгуби, с њом је изгубио све.
Како нисам био ни глупак, ни саможивац, социјалист сам морао постати
и због свог порекла и услова у којима сам растао. Отац воскар и
социјалист, васпитавао ме да мрзим власт и експлоататоре. Строг и шкрт
на речима, а лак да удари чиме стигне и за најмањи преступ. Мати ми била
ткаља ћилимова и крпара за богаташке и господске куће, тиха као мрав и
оглувела од разбоја. И Богом и ђаволом ме плашила да ниједном живом
створу, ни подмуклом комшијском псу, ни врани која нам краде јаја из
легла, не учиним зло. Од кад сам проходао морао сам оцу и мајци да
помажем у муци за хлеб и опстанак. Сиромаштвом и висином истицао сам
се међу децом. Али, нисам пристајао да у другом будем испод. Смелошћу у
играма и тучама, потом необичним и забрањеним идејама, успевао сам да
се издвојим од вршњака и маловарошке беде. Већ у шестом разреду
гимназије, због подстицања на штрајк, заслужио сам жандармске лисице и
апсу и био срећан што сам тиме запрепастио ваљевску чаршију.
Кад сам почео студије у Београду, почео сам да читам Маркса и све
социјалисте редом, и врло брзо стекао име познатог социјалистичког
бунтовника. Мржњом противника мерио сам своју снагу. А био сам
усредсређен и напет као рис! Занет комунизмом, градио сам га у машти
као архитект грађевину, као песник песму, као инжињер друм и ћуприју.
Ткао сам и везао комунистички сан, жарко и складно, као моја мати ћилим.
Писао сам комунистичке законе, измишљао установе и нова занимања,
уређивао правду за све људе. Догађало ми се да се тако занесем својим
плановима новога света па се у летњу поноћ из Београда упутим друмом
ка Обреновцу и стигнем до Умке кад пекар вади хлеб из фуруне, купим
врео сомун и кренем натраг у Београд, једући га успут уморан и срећан,
замишљајући себе као вођу српског, југословенског, балканског
пролетаријата… Уображен на своје маштарије, враћао сам се победнички
међу другове, на факултет, да важно и тајанствено ћутим као проналазач.
Имао сам неку јаку потребу да се разликујем од своје околине. Својим
изгледом, косом и брковима, због чега сам и добио надимак Брка, а
нарочито сиротињском одећом, понекад сам личио на варошке вагабунде.
Нарочито сам се трудио да се идејама и речником издвајам од колега и
другова. На факултету нико од мене није знао више страних речи и
латинских изрека. А кад сам упознао Димитрија Туцовића, и почео да се
дружим с њим, он ме исмејао због тога и просто ми забранио да изговарам
стране речи. Хвала му.
Према мени нико није био равнодушан. Људи су ме или волели или
мрзели. Тукли су ме свачим, а тукао сам и ја. Пун сам рана и ожиљака и из
тог предратног времена. Распричах се много, не замери ми, сине! Ја имам
само прошлост.
У рат сам ступио с многим отпорима и морањима. Као социјалист,
мрзео сам сваки рат, било ми је незамисливо да убијам људе за краља и
отаџбину. А као човек и Србин, морао сам да ступим у рат против аустро-
угарских империјалиста и поробљивача мог народа. Тим пре, што су
нападачи били вишеструко јачи бројем и оружјем, а непојмљиво свирепи.
Освајачева свирепост и презирање свега српског, од имена и вере до
опанака и шајкаче, као социјалисту дуго ме збуњивало и болело. Јер, од
колективних мржњи ја сам једино разумео и одобравао класну мржњу. У
рату, у првим биткама, био сам кукавица. Ужасно ме било страх да
погинем. Мучила ме неправда те смрти.
Твој ујак је од прве битке био храбар ратник. Био ми је потребан силан
напор да пред њим спасем част. Тај неспретан, мекушан и компликован
човек, тај Иван Катић, као ветар је улетао у кишу куршума и картеча!
Неспособан за обично, имао је зачуђујућу снагу за необично. Он није
могао што сви могу, а могао је оно што само изузетни могу. Није разумео
оно што сви схватају, а схватао је оно што једино ретки разумеју. Истина
му је била важнија од будућности света, а лична слобода преча од
револуције. Између осталог, зато је и био само сапутник партије. О њему за
сада толико. Ако стигнем, рећи ћу ти и шта ми је био у животу и зашто сам
му у име партије баш ја задао онај ударац − „Маска је пала!“
До првог рањавања на Сувобору, за само месец дана ратовања, стекао
сам огромна сазнања о људима обе ратујуће стране. Дотле сам веровао да
су људи зли зато што су несрећни и зато што их услови живота чине злим.
Да су непоштени зато што их приватна својина и друштвени услови на
непоштење приморавају. Тада, у рату, као заробљеник и рањеник, увидео
сам да су многи непоштени и подли по својој природи и да чине зла, лажу,
краду и без икаквих друштвених разлога.
У ваљевској болници срео сам твоју мајку, болничарку, да је заволим и у
љубави родимо тебе. Тада, у ваљевској болници, у тифусарској агонији, чуо
сам самоубилачки пуцањ мајора Гаврила, мог команданта, и за свагда
схватио вредност и моћ човековог достојанства. А верујем, и моралну
снагу да не постојим по сваку цену. Знај, много је важно да се човек у тој
ствари још у младости разјасни са собом.
У рату, и од ратничке муке и страха за живот, била су ми тежа два
разочарања. Најпре сам се разочарао у европски пролетаријат и европске
социјалисте, који су, чим су задобовали ратни добоши и писнуле бојне
трубе, под заставама и грбовима својих царева и краљева, с песмом
кренули у убијања, паљења и рушења туђег. Преконоћи милиони
социјалиста и пролетера постали су убице за цара и капиталисте. А ја сам
тврдо веровао, сви су српски социјалисти веровали, да ће на саму објаву
ратне мобилизације, пролетаријат одговорити генералним штрајком и
устанком против властодржаца и својих господара. Друго моје разочарање
били су наша браћа Хрвати, муслимани из Босне, Југословени, с којима
смо желели да се ујединимо и ослободимо их кнуте и чизме Беча и Пеште.
А они, с песмом „да освете Фердинанда и Софију“ под хабзбуршком
заставом, за цара Фрању, крвнички јурнули преко Дрине и Саве на нас и
наша села да убијају. Силно сам патио као социјалист и Југословен, лагао и
измишљао оправдања за наш највећи ратни пораз − рат са браћом. Лагао
сам о томе и после рата, као комунистички функционер и пропагандист,
али друкчије. Лагао сам у Коминтерни као Србин, који због српског краља и
српске буржоазије није желео да буде Србин. Стидео сам се што припадам
српској нацији у чије име краљ и београдска влада држе силом Хрвате и
друге народе у заједничкој држави, угњетавајући их. Као
интернационалист истицао сам увек само зла која су Срби чинили другим
народима. Сматрао сам себе одговорним за све што српски властодршци
чине другим народима и био на њиховој страни у рушењу Југославије. Сви
њени противници били су ми савезници, а на робији и усташе. Због таквих
схватања, чак и твој деда, републиканац, прогласио ме националним
„издајником“. Ја, сине, нисам имао и немам нацију. Ја имам класу.
Пролетаријат ми је нација. Комунистичка партија ми је породица.
Совјетска Русија ми је отаџбина. Револуција животни смисао и циљ. Вера
ми је марксизам-лењинизам. За рушење буржоаског поретка и остварење
комунизма сва средства сматрао сам и сматрам дозвољеним. Али,
комунизма, а не своје власти. Писао сам ти о томе, ваљда си примио то
писмо.
Морам још неку реч о рату. Он је мојој генерацији одредио судбину.
Више пута био сам у искушењима да се предам непријатељу. Згадило ми се
убијање и рововски живот. Нисам дезертирао, зато што нисам могао да
разочарам своје војнике сељаке, ратне другове. И твоју мајку. Кад је избила
руска револуција, покушавао сам да пронађем пут и начин да пребегнем у
Русију и борим се у редовима Црвене армије за коначну победу
револуције. Није ми то успело. Патио сам што нисам руски бољшевик.
Живео сам у нади да ће Црвена армија да крене у Европу, разори зараћене
фронтове и империјалистички рат претвори у светску револуцију. Чекао
сам тај час и ту наду шапутао својим војницима у рову. Веровао сам да ће
се империјалистички рат претворити у класни рат, у победу народа над
својим господарима. Обожавао сам Лењина и Троцког и њихове
фотографије из новина, поред Миленине, носио у новчанику. Маштао сам
да командујем црвеним пуком и дивизијом у јуришу на Београд.
Као што знаш, и тај се рат завршио победом упорнијих и очајнијих
убица над заморенијим и гладнијим убицама. Рат се завршио победом
влада, генерала, ратних индустријалаца и лифераната, а не војника и
ратника.
Да се вратим његовом крају.
У јесен 1918. нама, на Солунском фронту, прекипе чежња за својима и
Србијом, па избезумљено јурнусмо на непријатеља. Прегазисмо га,
поломисмо га и без станка и одмора протерасмо га ка Софији, Бечу и
Пешти, ослобађајући остатак народа, опустела и бедна села, окићена
црним барјацима. Није било куће без погинулог и умрлог. А у многима и по
троје и више.
Пре но што сам видео своју мајку и сестру, не знајући ни да ли су живе,
свратио сам у Прерово да нађем твоју мајку. Мислим да смо тада обоје
били срећни. Одлучисмо да ту срећу продужимо. Ја сам јој одмах рекао да
за мене борба није завршена. Рат треба претворити у револуцију. Пристала
је да ме следи у свему, не питајући ме куда је водим и шта је чека. То јој не
заборављам ни сада. За ту верност дужник сам јој до гроба.
Овоме, правде ради, желим да додам још неколико речи о нама, твојим
родитељима у тим данима. На земљи није постојала тако зла, власт, толико
опака беда, толико мало слободе, толико неправди, где би нас двоје, са
нашом срећом, могли бити несрећни. Толико смо се волели, да бисмо
могли опстати и бити срећни у свим околностима овога света. А ми смо се
једнодушно одрекли те могућности. Лако? Никако! После четири године
рововског рата, можеш ли замислити, сине мој, колико сам жудео за
чистом и удобном постељом, кућном тишином, благом речју, љубавним
радостима, читањем добрих књига, завршавањем студија, једном речју, за
радним и часним животом. А твоја мати, после годину дана у ратној
болници и три године у селу, под окупацијом, лако ти је да замислиш
колико је чезнула за својом кућом, предратним удобностима и радостима,
за учењем и завршавањем студија. Она се одрекла свега и пристала да
живи у Ваљеву, у мојој беди! Била нам је обома тешка та животна одлука да
кренемо путем борбе и страдања, али се нас двоје нисмо премишљали.
Какво је то велико и узбудљиво време било! Европу су тресле
револуције у Немачкој и Мађарској, генерални штрајкови паралисали су
привреду. Десетине милиона незапослених очајника претило је да сруши
капитализам. Свет се поделио за Русију или против ње. На мобилизацију
светске буржоазије и поход светске контрареволуције, Лењин је одговорио
оснивањем Треће интернационале и најавом светске револуције. Веровао
сам да ћемо нашу Краљевину преврнути наглавачке, како су то учинили
бољшевици са Русијом. Основасмо Комунистичку партију Југославије,
постадох члан Централног комитета. Били су то моји најсрећнији часови у
животу. Све сам могао, све сам смео. У таквим данима, и ти си ми се родио.
Враћајући се из Македоније, са партијског посла, у нашој сиротињској
кући, твоја мати дочекала ме узвиком: „Син. Ово му је трећи дан!“ Стао
сам пред њу и замислио се. Мој син, њен син, наш син! То није била само
радост. Била је у мени и непозната брига са питањем: смем ли и сутра оно
што сам могао до овог сванућа?
Загледао сам се у твоју уморну мајку, много те тешко родила, очекујући
од ње одговор на моје ново и неспокојно питање. Пришао сам ти да од тебе
добијем тај одговор који може да ми мења живот. Био си најмлађе одојче
које сам дотле видео. Нешто жутњикаво, изборано, јадно. Много си ружно
детенце био, сине. Твоја мати је приметила моје разочарање, растужио сам
и њу, па сам рекао: биће поносит и храбар. Погледај га, колико му је чело.
Кум му је Света Ракић, договорили смо се за име − Владимир! По Лењину.
Ускоро нам се кућа напунила мојим друговима и комшијама, почела је
пијанка и песма. Нико не уме да се весели као сиротиња. Од замишљености
над твојом будућношћу, сећам се, нисам успео да се напијем, иако сам то
желео. Памтим све што сам тога дана рекао твојој мајци и о чему сам
ћутао две идуће ноћи поред твоје мајке и тебе, приносећи те на дојење.
Трећег дана морао сам да идем у Београд, на партијску дужност.
Опет сам се распричао и замрсио. Велики је неред у мени, не знам шта
ћу пре да ти кажем. Не замери, Владимире!
После твог рођења мој је живот добио двоструки смисао. Револуција ми
је постала и нешто сасвим лично, као да теби градим кућу, као да неко
имање освајам за тебе. Изненадила су ме таква осећања. Само сам их
твојој мајци поверавао. Твој улазак у моје идеје, твој упад у идеологију,
изазивали су ми и једну додатну храброст и један нови страх. Силно ми је
годило да имаш оца славног и по храбрости, али ми је било и жао да
останеш сироче.
Несрећан сам што више немам времена да ти испричам шта сам осећао
и доживљавао твојим рођењем и рашћењем. Спалио бих овај свет! Ако због
партијских дужности нисам имао времена да се играм с тобом, да те мазим
и носим у наручју, да те учим да ходаш, да те санкам, да ти правим играчке,
да ти причам своје приче, заслужио сам од тог проклетог живота бар
толико времена да ти на крају кажем ко ти је био отац. Веруј ми, запамтио
сам за цео живот, за свако сећање и размишљање о теби, за сваку бригу за
тебе, запамтио сам, сине, мирис твоје косице, твог вратића, кад сам те као
одојче, неколико пута, држао у наручју.
Док сам био на првој робији, ти си проходао. Кад ме је твоја мати
посећивала у робијашници, само смо о теби разговарали. Причала ми да те
учи да ти прва реч буде тата, а да ти никако ниси хтео да изговориш ту реч.
Био је то први мали бол који си ти мени задао. Хвала ти, сине. И причала
ми твоја мати, како често падаш, како тешко стајеш на ноге. До идуће
посете, ја сам те замишљао како се усправљаш и падаш, увек главом о
ивицу неког предмета, па сам туговао што те не чувам и не помажем ти да
проходаш, што те не спасавам бар тих првих модрица од овог окрутног и
поганог света у који ступаш.
А кад сам изашао са робије, нисам имао времена да се играм с тобом.
Партија је била забрањена, почео је бели терор, илегалан рад и неизвестан
живот, рат на два фронта − против буржоазије и својих у партији, не зна се
који је тежи. У тим годинама раскола у социјалистичком покрету, који се
поцепао на бољшевике-левичаре и револуционаре, и социјалдемократе-
десничаре и опортунисте, у мени је настајала једна нова мржња,
немилосрднија од класне, осветољубивија од ње, мржња против својих који
нису бољшевици. Мрзео сам их и гонио као бог ђавола! У борби против
наших десничара и европске социјалдемократије био сам жесток и упоран.
Владимире, о овој мржњи размишљао сам сатима. Морам да ти је
признам, а не смем да ти напишем до каквих сам закључака дошао. О томе
бисмо можда могли само да разговарамо. На моју несрећу, то се неће
догодити. Остављам ти у аманет да размишљаш о тој опасној, за будућност
социјализма судбоносној мржњи против својих, оних који не мисле као ти,
који не виде оно што ти видиш, који нису храбри као ти, који другим путем
хоће у будућност…
Откуд ми ова опортунистичка мисао? Замисли се.
Писао је, цепао, настављао, излазио само због ручка и да купи дуван и
напије се кафе, чекао још два дана и две ноћи тога који га тражио, остао и
без те последње наде од могућег сусрета са незнаним, а појавила се
Моника Дибоск, сетно осмехнута, да га и обрадује и уплаши, сачекала у
бистроу преко пута хотела и тихо, као сенка, села за сто где је пио кафу и
листао Попилер:
Хтела сам да вам скренем пажњу, господине Станковићу, да ви нећете
моћи дуго да останете у Паризу. Почели су да хапсе и стране комунисте.
Знам, госпођо.
Можда би било боље да се одмах склоните. Ја ћу вам помоћи.
Није потребно. Хвала вам, госпођо Дибоск − није му се допао ни
одговор, ни тон, па је додао: − Имам ли неку поруку од другова?
Прекосутра ћу се састати с неким другом. А потом, ви ћете, како сам
разумела, доћи код мене… − гледала га широко отворених, пегичастих
очију са уверљивом оданошћу. − Јоване, ја имам нека непријатна
предосећања…
Нагнуо се ка њој:
Нешто конкретно?
Ништа конкретно. Само неке слутње… Ви сте у великој опасности.
Желим само да вас опоменем, а ви сте искусан човек, процените сами. Ако
нешто осетите, рекла сам вам, рачунајте на мене. До виђења. Немојте ме
пратити! Не, молим вас!
Сео је и гледао како одлази неко ко у овој туђини једини брине о њему,
а није му ни род ни пријатељ. Та чињеница му је значајнија од те
неодређене опасности на коју га опомиње. Па му је жао што се не рукова с
њом, што јој бар не додирну руку. У журном пролажењу виде кроз излог
њену крепку складност, закићену кокетним шеширићем, па се неколико
тренутака предаде некој захвалности и тузи. Онда пожури у своју собу и сав
се стушти у себе: настави да пише Владимиру, раскопавајући запретено
памћење, разгрћући скривано, расецајући мучне доживљаје, позлеђујући
ране. Задовољан својом искреношћу, постаје на тренутке уплашен њом:
неће ли се овако унизити у сину? Да ли ће га схватити? Зури у хартију,
замишља сина док чита, исцепа неколико страна, па наставља с болном
насладом да се исповеда.
Затутња му у глави: неко куца на врата! Више љут што је прекинут у
разговору са сином но преплашен од неког ко га угрожава, не одговори
одмах, понавља се куцање, продра се:
Уђите! − угледа Петра Бајевића без бркова, запањи се. − Откуд ти? Јеси
ли ме ти пре две вечери тражио?
Петар климну главом, мрзовољно му пружи руку и седе уз сто, пунећи
лулу: шта да му кажем?
Богдан пажљиво прецрта све о мржњи што је написао Владимиру, па се
загледа у Петра, чекајући да проговори: никад се овако отуђени нису
поздравили.
Знам све − рече Петар и понови гласније и прекорно: − Знам, Богдане!
И шта имаш на то да кажеш?
Да извршиш одлуку партије.
Коју одлуку?
Да идеш у Москву.
Да идем у Москву и завршим у Лубјанки као Света, Рајко, Коста, Ћопић,
Цвијићи?
Да идеш у Москву као сви дисциплиновани војници партије.
Да признам, као на процесима што су признавали, да сам непријатељ
социјализма и агент неке капиталистичке државе?
Да урадиш оно што се од тебе буде захтевало.
Не могу да пристанем да будем крив за оно за шта нисам крив. Нећу
свој живот да проглашавам оним што није.
Слушај, Богдане. У историји се најмање заслужено страдало. Ту
историју ми нисмо прекинули. Она још траје. Не нашом кривицом,
наравно.
Траје, јер тако хоће Стаљин. Он не да својим противницима да буду
жртве, јер би у том случају он био убица. Он својим противницима не да да
умру као његови противници. Они морају да умру као непријатељи
социјализма. Уосталом, ти о томе много више од мене знаш.
Кад си ти то тако наопако смислио и формулисао у својој разбољеној
глави?
Смислио? Зар се то смишља? Зар то није јасно сваком ко није
непријатељ партије и који не пристаје да буде стрељан као издајник?
Није. Обмануо си ме, Богдане.
Богдан га дуго гледа.
Ти верујеш да сам ја тебе обмануо?
Верујем.
Богдан се раскорача по соби, па се наже над Петра:
Нећу да будем стрељан као непријатељ партије!
Од тебе се то и очекује. Докажи то у Москви. То се данас једино у
Москви може да докаже.
У Лубјанки?
Да, и у Лубјанки. Ако те ухапсе, докажи ко си. Ти си издржао Главњачу,
три пута си у њој био, колико се сећам. Издржи, друже Драговићу, и
Лубјанку!
Богдан одшета до прозора, окрену се и викну:
Коме тамо да докажем? Коме? Шта партија има од мог херојског
држања у Лубјанки? Шта мој син има од тога?
Имаш ти. Пред собом полажеш испит. Зар ти је потребна трибина,
публика, да докажеш да си комунист? Није ти довољна своја савест? Хоћеш
славу, новине, хоћеш да будеш невина жртва стаљинских чистки, како пишу
буржоаске новине! Желиш да те антикомунистичка пропаганда слави као
жртву Стаљиновог терора? То желиш?
Не подмећи, Петре! Нећу ја да будем антикомунистички херој. Али
нећу да прихватим казну да сам непријатељ партије!
Па шта онда намераваш? Да постанеш отпадник, неки југословенски
Дорио?
Богдан ћути и пуши.
Богдане, ја сам твој пријатељ и сада.
Нећу ни једно, ни друго. Имам ја своје решење.
Које своје решење? Шта може бити само своје решење човека који је
био двадесет година члан ЦеКа партије?
Имам га, Петре. Имам га! − погледа га изазовно и самоуверено.
Петар га посматра: за шта он још има снагу?
Богдан наставља:
Нећу да мој син има оца издајника. Ја нећу да Милена буде жена
издајника… − Њему би могао да каже како га напустила. Не, он ће то
уплести у своја тумачења.
Петар му срете дуг, упитан поглед.
Ти, Петре, знаш колико другова и пријатеља ја имам, колико ме људи
зна у земљи. Зар да их разочарам, да им будем варалица, отпадник, агент?
Разочараћеш их много више ако до краја не останеш веран партији.
Богдан му приђе на корак:
Ти стварно верујеш да сам ја замаскирани фракционаш, опортунист и
разбијач јединства партије? Да сам интригант и каријерист?
Питање поверења у вођство партије за мене се, Богдане, не поставља. Ја
следим партију и Стаљина. Ми смо, као што видиш, у судбоносним
догађајима. А наше јединство је услов победе. Зар је то теби спорно?
Није за мене спорно јединство. Спорно је кад се непријатељима
јединства проглашавају они који то нису. Спорно је за мене када се у име
јединства убијају невини и стари, најбољи комунисти.
Петар повуче неколико димова, поћута и одлучи се за радикална и
чиста мишљења:
Невине жртве, ако има таквих, не падају на моју савест.
Дисциплиновано извршавање партијских директива мене, Богдане,
ослобађа море савести. Шта је морално, а шта неморално, шта је
праведно, а шта неправедно, ту је одговорност на себе примила партија.
Централни комитет. Секретар партије, коначно.
Богдан прошета по соби, погледа кроз прозор:
Сматраш да је твоја савест намирена ако извршиш партијску директиву
и кад ниси уверен да је она исправна?
А зар ти то више не сматраш?
Не сматрам више.
Онда је свршено.
Богдан викну:
А ти то још увек можеш, и сада, после свега што се збило у Москви?
Могу. Хоћу, Богдане − мирно одговори Петар, пућкајући на лулу. − Без
гвоздене дисциплине нема револуционарне организације. Мислим да сам
тај бољшевички принцип први пут од тебе чуо, још 1919. године. Ако
победа захтева и невине жртве, ја немам никакво лично и класно право да
ту победу условљавам и угрожавам својом савешћу и моралисањем.
Својим цмиздрењем над неопходним жртвама. Знам, знам. И над
случајним, и над погрешним, и над неправедним жртвама!
А шта ћемо ако то више није случајно, него је закон, ако није грешка
него је правило? Ако су све жртве неправедне!
Прво, то је неистина. А друго, таква питања, Богдане, воде право у
капитулацију. Такво нас моралисање данас води право у пораз и издају.
Богдан ћути: тако је и он говорио Свети, Ивану, Ђуки Цвијићу, Здравку.
А сада, када се ради о његовој глави, он више не верује у то. Петру то
сигурно мора бити јасно. Закључује да сам кукавица и капитулант. Подиже
глас:
Чуј, Петре… Дајем ти часну реч, отишао бих у Москву, сам бих отишао
право у Лубјанку, кад бих веровао да су моја глава и моја част заиста
потребни партији и револуцији. Као што сам двадесет година давао главу и
све с њом. Али ја сада знам да је моја глава потребна само каријеристима,
полтронима, властољупцима… Да ти их не именујем.
То просто није истина. Нису такви сви који су донели одлуку о твом
искључењу. Знаш да нису − престаје да пућка лулу: како да га спасе?
Обојица дуго ћуте и не гледају се.
Знаш ли, Богдане, чије су ово речи: „Човек се може ослободити силе и
принуде, али не и самог себе. Генерација која је извела револуцију у Русији
мора наставити свој пут до краја, без обзира на исход.“
Не сећам се.
Бухаринове! И то их је на свом суђењу изговорио. Страшна опомена!
Не слажем се. Не можемо својим путем без обзира на исход. Не!
У том случају поништавамо сву своју борбу и жртве. Остајемо без дела.
Бивамо отпадници. Ништа!
Не клеветај! Нисам отпадник!
Петар гледа Богданове руке које припаљују цигарету и дрхте. Напрсао,
јадник. Напрсао, посумњао. А какав је то човек био! Смршао, остарео,
Милена би се сажалила кад би га оваквог видела. Не сме јој рећи; −
Слушај, Богдане… − устаје, прилази му: − Ја ти не допуштам да срљаш у
пропаст и срушиш себе… И то сада, кад је наша победа близу.
На чију то победу мислиш? − Богдан се измакну од Петрове руке.
За годину-две, Хитлер ће покорити целу Европу и кренути на Русију. И
ту ће му бити гроб. Црвена армија биће ослободитељица Европе, избиће на
Ламанш и Гибралтар. У Европи ће настати тихе револуције. Ми ћемо
освојити власт и огласити крај капитализму. Пред таквим догађајима,
смемо ли ми комунисти да устукнемо? Чак се ни либерална Европа више
не колеба између мрких кошуља и петокраке са српом и чекићем.
Не колебам се ја, Петре, између мрких кошуља и црвене заставе. Али
више не могу са онима који ту заставу у прљавим и крвавим рукама носе.
Ја, Петре, више не могу све. У томе је ствар. Не могу!
Чекај, брате! Ти треба да извршиш своју дужност. Примиш партијску
одлуку и јавиш се Коминтерни. А њихова је одговорност какав ће ти
задатак дати.
Ти хапшење зовеш задатком?
Откуд ти знаш да ћеш бити ухапшен? Ко ти је пустио тог пацова у
недра?
А знаш ли ти неког ко је искључен из Политбироа и ЦеКа, а да није
ухапшен?
Знам! Да, да! Знам! − загледа га строго, колебајући се; ако га не убеди
да оде у Москву, биће дезертер. Много зна, мораће га ликвидирати нека
покретна група. Жао му га је. Животни пријатељ. И због Милене мора
покушати да га спасе. Приђе му ближе, узе га за мишку, поведе уз прозор и
поче да шапуће: − Стари смо пријатељи, рећи ћу ти једну тајну. Ти знаш да
их никад и ником не исповедам. И шапат утиша: − Ја сам пре месец и по,
везан, одведен у Москву. Осам дана био сам везан… Не верујеш? Погледај
ми руке! − откопча кошуљу, заврну рукаве и испружи руке ка Богдану.
 3

Побуну против неправде која му се чини и одлуку да се не повинује ни

по коју цену, Петар је однео са дна лађе у фургон теретног воза
Лењинград-Москва и спустио их у подрум и ћелију у Лубјанки. Ни страх од
неправедног и језивог краја није га деморалисао. Напротив! Хранио му
вољу за отпором и борбом. Кад су га спроводници оставили у леденој
ћелији, са незастакљеним прозорчетом и дрвеним лежајем без икаквог
покривача, Петар се скочањен, промрзао, прљав и усмрћен, опружио на
лежај, сетио Милене и острва, јекнуо и рекао себи: Крај је, Петре Бајевићу.
Наживео си се и добра и зла. Нагледао си се света већег и чуднијег но што
га се иједан човек рођен у Херцеговини нагледао. Сретао си и упознао
најзанимљивије и најмоћније људе овог доба, с некима и друговао. И са
Стаљином си бивао, из његове дуванкесе пушио дуван. Све задатке ниси
извршио, а јеси неке најтеже. Чинио си и зла. Како да ниси, ал’ никад за
своју корист. Никад. А лагао си само непријатеље и по неку жену. Друга
ниси издао, сем једног, Богдана. Част си само њему дужан. С њом си стигао
и на острво, седам дана, седам година си је грлио, сад трпи душо! И погини
као човек. Непријатеље ниси бирао, они су изабрали тебе…
Тако је прежалио себе, пркосом и љутњом дигао се са лежаја и радио
гимнастику све док му стражар није убацио комад гњецавог хлеба и
порцију хладног чорбуљака од купуса и репе. Од 1915, у повлачењу преко
Албаније, није пробао горе јело, али га је посркао до последње капи: за
напоре који га чекају неопходна му је физичка снага. Спавао, радио
гимнастику, јео што му донесу, спремао се за саслушање, формулисао
одговоре на питања која је очекивао, луњао са Миленом по острву, волео
је и својим дисањем; сатима гледао у њено лице, очи, тело; у осмехе и сузе,
у њена занета падања у себе. Јежио се на јауке и запомагања затвореника
које су у зору враћали са саслушања, чекао позив, напет, учворен.
Издржаће и биће оно што није успело ни Раковском, старом бољшевику
кога је, после Лењина, највише поштовао и волео.
Тек седме или осме ноћи по одласку у Лубјанку повели су га на прво
саслушање: био је више узбуђен и радознао но уплашен, али се сасвим
прибрао кад се нашао пред непознатим капетаном НКВД-а, највероватније
Узбеком, који му је руком показао столицу да седне и рекао на лошем
руском:
„Реците нам све што желите да нам кажете о себи и свом деловању.“
„Протестујем против незаконитог хапшења и нечовечног поступања
Семјона Макаровича Јегорова. Захтевам хартију и перо да напишем тужбу
комесару Берији против криминалаца и провокатора у органима НКВД-а.“
„Поновите последњу реченицу.“
Поновио је.
„Желите ли још нешто да кажете?“
„Не желим.“
„Размислите до идуће ноћи.“
Разочаран оваквим исходом првог саслушања, чекао је идуће и
смишљао бекство из Сибира, ако стигне тамо; океанима и морима пловио
до острва и Јоанидисове куће у врту поморанџи, са великим балконима
окићеним расцветаним јасминима, одакле је са Миленом гледао залазак
месеца изнад млинова и ветрењача.
Око поноћи, из затворског ходника чуо је гушање и крике:
„Контрареволуционари! Бандити!“ Глас му је познат. Неко од Мађара?
Припио се уз врата да боље чује, није одгонетнуо ко је, али је остао дуго
ослоњен на ћелијска врата, савлађујући симпатије за човека који се
побунио и овим речима означио своје мучитеље.
Друге вечери, капетан Узбек, поновио је питање са првог саслушања; он
је поновио свој захтев за хартију и перо да напише тужбу.
„Зар ви не увиђате ризик оваквог непријатељског држања?“
„Не увиђам.“
„А шта ви мислите о Јегорову?“
„Мислим да је хуља, као и Башкирев.“
„Шта то значи?“
„То значи да је прикривени троцкист и провокатор.“
„Хоћете ли ту изјаву да потпишете?“
„Потписујем је одмах.“
„Ипак, размислите до сутра.“
„О томе више не размишљам.“
 „Размишљајте о томе, али још више о себи. Ви добро знате где вас води
лаж у истрази.“
„Захтевам хартију и перо да протестујем код Врховног Совјета против
незаконитог хапшења и понижавања које трпим.“
То се, скоро дословце, понављало пет ноћи узастопно; тако га је на
тренутке спопадала и досада, осећање које је, вероватно, најређе имао до
Лубјанке. Највише је био обузет Миленом: у сећањима обнављао путовање
на острво, тренутак по тренутак, догађај по догађај, речи, погледе,
настојећи да се сети сваког спољног звука, сваке куће и дрвета, предмета
око њих; ретко и на кратко се кајао што није остао на острву. Сваке ноћи,
махом око поноћи, ходником затвора понављало се гушање, туче, крици
тог Мађара, кога су водили на саслушање: „Не признајем! Не признајем!
Бандити!“ − док у једној необичној псовци није препознао Белу Куна. Иако
није имао никаквих изразитих симпатија за вођу мађарске револуције,
његови крици су га узбудили и подстакли да смишља бекство из затвора.
Присећао се чувених бекстава са робије, сређивао нека своја искуства са
стражарима, смишљао где у Москви да се крије, док га једног јутра нису
одвели на саслушање у собу број 11, где га је дочекало изненађење: у
фотељама су седели Јегоров и Варламов.
Остао је запањен уз довратак, а њих двојица, озбиљни, устали су и
пошли к њему да се рукују, неодлучно је пружио руку Варламову, кога
познаје само из виђења, а Јегорову је одбио поздрав:
„Моју руку ћеш имати само мртву!“ − одсекао му и окренуо главу.
Варламов му рекао:
„Не жестите се, друже Рајски. Било је разлога за ову проверу.“
„Није постојао разлог за овакву проверу.“
„Ја вас не саслушавам, друже Рајски. Ви врло добро знате да је постојао
такав разлог.“
„Башкирев?“ − узвикнуо је да се прибере и смисли праву одбрану за
путовање у Београд и на острво.
А Варламов је мирним, обичним гласом, рекао:
„Ми извршавамо задатке које нам партија поставља. То чинимо и сада.
И ви сте бољшевички извршили задатак. Ми вам честитамо! Изволите,
седите. Треба о једном важном послу нас тројица да се договоримо.
Седите, седите, молим вас. Ви ступате на нову дужност.“
По својој неочекиваности био је то ударац раван оном наређењу у
капетановој кабини да му се вежу руке на леђа и да га одведу у кајиту до
машинског одељења „Зоре“. Стајао је и посматрао обојицу, али са
различитим осећањима, па је одједном схватио да је његово запрепашћење
прејако, испод његовог угледа и сналажења у свим околностима; сео је на
трећу слободну фотељу и рекао:
„Пре почетка разговора, желим теби Јегоров да саопштим пред другом
Варламовом следеће: дужан сам ти неколико шамара од којих ћеш се
упишати у гаће!“
„Нећу ти дати прилику за реванш. Не надај се томе“ − осмехнуо му се
Јегоров.
Замислио га распоном својих претварања и провокација, изазивајући
му сумњу да опет започињу нову игру, ставља га у ново искушење. Та
сумња није га напуштала за време њиховог трочасовног и врло конкретног
разговора и заједничке разраде једне обавештајне комбинације против
Интелиџенс сервиса и Гестапоа на Балкану; у тој сумњи остао је и кад су му
рекли да ће се вечерас у њиховом клубу одржати бал под маскама, на који
он треба свакако да дође, јер ће се на њему појавити и неки другови из
ЦеКа и владе. У сумњи да се јегоровска игра наставља, остао је и кад се
нашао у својој соби, чекајући да му се загреје купатило, и после, док је,
окупан и чист, лежао у кревету. Али после бала и неколико дана и ноћи
студиозних разрада плана Службе за Југославију и Балкан, осетио се
самоувереним и срећним што је часно издржао искушења; осећао се као да
је револуција букнула читавом Европом.
 4

Богдан збуњено гледа у модре ожиљке на Петровој долактици:

Ако су те ухапсили, зашто су те пустили?
Проверили неке денунцијације. Држао сам се бољшевички, с пуним
поверењем у партију и уверен да невин човек не може да страда од НКВД-
а.
Врло сам несрећан, Петре, што у то више не верујем.
Ако не верујеш у совјетске законе и совјетску полицију, онда ти,
Богдане, не верујеш ни у социјализам.
У социјализам верујем, али више не верујем у Стаљина и Коминтерну. И
оне који њима служе.
Онда су правилно поступили што су те искључили из ЦеКа. Без тих у
које ти, Богдане, не верујеш, нема ни социјализма.
Богдан се замисли: тако је и он веровао, тако је и он говорио. Али је
тако говорио и кад је у то посумњао и симулирао да верује, кад је носио
два лица и две душе.
Знам ја, Петре, добро шта је социјализам и шта је партија!
А зашто их онда одвајаш? Какав социјализам може да настане без
партије? Која и каква партија може данас да се створи без Стаљина?
Стаљинова партија није више бољшевичка партија. Ни овај остатак
наше партије, то јест, она неколицина што се извуче из Москве, неће дићи
револуцију, ни створити социјализам. Неће! − викну.
Петар рече мирно и чврсто:
Па ти си се сасвим сурвао у троцкизам! Шта се то с тобом догодило,
Богдане?
То разјари Богдана:
Троцкист сам зато што нисам у милости Коминтерне, што сметам Ђури
Вишњићу, Петрову и Шварцу, Димитровљевим подрепашима! Троцкист
сам, јер им више нисам потребан у борби против њихових противника.
Завршили смо ликвидацију твораца и вођа југословенске партије.
Похапсили смо и побили старе комунисте, целу емиграцију. Извршена је
бољшевизација! Одслужио сам своје. Сад ме треба, најпре, прибити уз стуб
срама, па тако испљуваног, без иједног друга, стрељати као бесног пса. Губи
се из моје собе! Крај је и с тобом!
Петар се не миче; наставља да пуши лулу и мирно га посматра. Ако сада
оде и напусти га, биће изгубљен. Чим се комунист одвоји од партије, не
издржи себе и сумњу, брзо се окрене против партије. Најпре у име
правоверног марксизма и социјализма, а кад ту правоверност психолошки
потроши у борби против неправоверних, онда се одриче и Маркса и
Лењина и постаје огорчени антикомунист. Све јереси имају исту формулу
побуне и исту судбину. Зна их на стотине. Колико је данас таквих у Европи!
И он је кренуо том низбрдицом?
Богдан виче:
И ти с њима у исту тикву прдиш! Продали сте душу за функцију и
милост Стаљинових скутоноша! Издали сте револуцију, кукавице и
лицемери! Једно мислите, друго говорите, треће радите! Ви сте
контрареволуционари на власти! Држ'те лопова! То је ваша, стаљинска
девиза! Нећу да будем ваш жртвени јарац!
Смири се, Богдане. Разговарајмо као другови, бар док разговарамо −
каже Петар и седа за сто.
Нисмо више другови! Сам сам! Сам ћу да се борим против свих вас!
Петар ћути. Задртост је његова стара мана. Од срџбе и очаја изобличено
му лице. Како да му помогне? Не може га оваквог оставити. Мора га
спасти бар дезертерства. Он је сада спреман на све.
Кад му сручи све што му је на души, Богдан схвати какву је грешку
учинио пред човеком који то мора да јави Коминтерни, сам је потврдио
оцену Политбироа. Окрену му леђа и загледа се кроз прозор, у небеско
сивило: није више на партијској линији? А где је сада? Шта је сада? Окреће
се Петру и гледа га више устрашено но гневно.
Хајдемо, Богдане, на ручак. Гладни људи нису мудри. Треба још нешто
важно да ти кажем.
Богдан не зна шта да чини. Ако сада не пође с њим, онда и последњу
везу с партијом прекида. А он му може дати и револвер. Обуче се и ћутећи
пође за Петром.
Кад изађоше на улицу, у ветар, зачуди се Петровом поступку: како сме
да другује с њим избаченим из ЦеКа? Пријатељство, старо другарство, или
неко шпијунско лукавство? Јесте му био веран пријатељ у Москви, спасао
га 1936, може ли сада? Ако неко може, он једини може.
Петар му прича о последњим политичким догађајима, о ширењу
социјализма на балтичке земље, наглашено радостан што је немачко-
совјетском поделом окупиране Пољске спасен за социјализам велики
комад Пољске:
Црвена армија је закорачила ка западу. Сад је на обали Висле, а за три
године биће на обали Ламанша. Европа ће за наша живота постати
комунистичка. Какав ће рај бити Европа! Да ли ћемо нас двојица то
дочекати, Богдане? Месец дана, само месец дана да живим у
комунистичком Паризу, па да ме од среће убије кап! Часну ти реч дајем, ја
не желим да живим у победи… Ја желим прве гутљаје слободе, само
неколико дана у победи. Мир ће бити досадан и тривијалан.
Богдану је извештачен тај тон, пренаглашен тај оптимизам, упућен
њему. Иако верује да светски рат, који је почео, мора да доведе до
европских револуција, иако је убеђен да ће пољском народу бити лакше
под совјетском влашћу но под Хитлером, иако сматра да мале балтичке
земље које лагано и вешто присваја Совјетски Савез ступају тиме на пут
социјализма, и сада док га слуша осећа неку мучнину што је прва земља
социјализма поделила ратни плен са фашистичком Немачком и тако
неславно закорачила ка Европи. Скрива то пред Петром, као што је
последњих година много таквих осећања и мишљења оћутао, потиснуо
дубоко у себе, скрио и од себе самог, покривајући се ортодоксним
изјавама, које се нису много разликовале од познатих изјава Друга Јаког:
„За мене мисли друг Стаљин.“ А шта ће сутра? Сутра га код Монике Дибоск
чека пасош за Москву. Најежи се од ветра. Шта ли треба да значи њено
неодређено упозорење да неће моћи дуго да остане у Паризу? Куда ће? У
Москву, у Лубјанку, у смрт…
Петар смишља како Богдана да убеди да иде у Москву и спасе се
дезертерске, баналне издајничке судбине. Боље је да буде окрутно кажњен
за изгубљену веру него да дезертерством срамно заврши. Нема друге. Мора
га убедити да одмах крене у Москву. Корача лагано ка бретањском
ресторану у Латинском кварту, у који свраћа кад жели да се почасти
најбољом розбратном у Паризу. А ту ће се наћи и овнујско на жару, са
белим луком, Богданово омиљено јело. Кад је год могао да га понуди
добром вечером у Бечу и Паризу, водио га у ресторане где се једе овнујско
на жару, са црним хлебом и црним вином, без салате. То им је свакако
последњи заједнички ручак. Пробијају се препуним тротоаром
сенжерменског булевара, засипани последњим лишћем платана, обараног
јаким атлантским ветром. Посматра га кришом, искоса: утучен је, јадан. И
на лицу му се види да више није комунист. Милена би се сада сажалила на
њега. Можда би га оваквог и зажелела. Жена воли несрећника. Резну га
љубомора.
Богдану годи гунгула кроз коју пролазе, годи му и густ, влажан ветар,
који му витла мантил и подиже шешир, подсећајући га на шетњу са
Миленом у Бечу, уочи његовог одласка у Москву. Био је тада истински
срећан што му је ветар бацио шешир у Дунав, и он га весело испратио ка
Београду. А она, преровски сујеверна, од тог пада шешира у реку
застрепела и постала још тужнија но што је била. Зажеле да тај догађај
исприча Петру, да бар гласно изговори њено име, али одмах схвати крајњу
неумесност такве присности сада с њим. Ходао би тако по овом тешком и
маховитом ветру до ноћи, само да не седну један према другом: да га
Петар више ни у шта не убеђује. Своју последњу партијску одлуку донеће
сам. Читавог живота се повијао, проверавао се партијским критеријумима,
подређивао идеолошким интересима. Сад ће по своме. Само по своме.
Узбуђује га та побуна у себи, против себе, иако јој не види циљ. Добро је
што је овај сладокусац Петар изабрао ресторан до којег се дуго пешачи. Да
од њега потражи револвер? Он га сигурно има. Можда ће му га дати, као
што је Апис дао Гаврилу Станковићу, на оном великом белом кревету,
усред болничког брлога; присећа се њихових шапутања о животном смислу
и бесмислу, кроз предсмртна бунцања тифусара. Чује оне пуцње изнад своје
главе, најгласније пуцње у рату…
Петрово питање га врати у реалност:
Има јагњеће на жару. Хоћеш да почнемо са димљеном гушчетином?
Свеједно ми је шта ћу да једем и пијем. − Седели су за столом у
ресторану, Петар се већ наднео над велики украшени јеловник и по
обичају га дуго проучава. Богдан добаци келнеру:
Дупли коњак, молим!
Немој да почнемо с краја, Богдане.
Мени је и почетак крај. Дечко, дупли коњак молим!
Да ти ја изаберем ручак?
Па да. Као и увек. У ресторанима, Милена и ти увек сте бирали јела и
пића. − Заустави се у подсећањима на њихова заједничка обедовања у Бечу
и Прагу, некад. Некад, док су живели од наде и за њу. У даљини, у
невидници, остало то некад. Келнер донесе два коњака. Испи један. Поћута
док се Петар разјасни с келнером око јела и кад осети лаку омаглицу од
алкохола, нагну се ка Петру:
Можеш ли изнад партијске дисциплине и своје дужности да ми учиниш
две последње услуге?
Петар испи свој порто и упитно га погледа.
Рекао сам последње. Пријатељи такве услуге ничим не условљавају.
Петар се замисли, па рече:
Да. Пријатељи и постоје да нам учине оно што нико други неће.
Хоћеш ли преко своје везе да предаш мом сину једно писмо?
Наравно. Добиће га за пет дана.
Сјајно! − испи и други коњак. Дотле у Београд неће стићи Пролетер. А
друго… − Петре, треба ми револвер.
Петар се свлада да га не погледа, тобоже бира вино: шта ће му
револвер? Није кукавица, очајник је, може све. Можда је то најбоље
решење.
Богдан спази како му задрхташе руке и зашушта јеловник. То га узбуди,
први пут од своје одлуке осети њену стварну последицу: неко га жали.
Јесте му пријатељ. Захвалан му је толико да мора да спусти руку на његову
шаку, која паде на ивицу стола. Сретоше им се погледи. У Петровим
крупним, жарким очима, угледа влажан сјај и уздрхта од захвалности за
самилост.
Петар се застиде што му је преотео Милену, клекнуо би за опроштај да
нису у ресторану пуном људи који једу и пију, да се неке жене иза њих не
смеју; каже:
Испунићу ти сваку жељу.
Богдан руча ћутећи; Петрово гошћење доживљава као милостињу
моћника. Више пије но што једе. Рекао би му своје осећање, сасуо би му у
лице то бордовско вино које пију, да то није последњи ручак с њим.
Опраштање од пријатеља, од последњег друга који хоће с њим да руча. Он
ће можда Владимиру и Милени нешто испричати о овом ручку; он ће им,
ваљда, рећи колико је био несрећан. Хоће да му то некако каже, и неке
заветне речи и животне поруке да изговори Владимиру. Он не уме да пише;
оно што му је до сада написао, само личи на његову истину; истину може
да изговори једино ако гледа човека у очи; жели да Петар исприча
Владимиру како је изгледао и шта је говорио његов отац на последњем
заједничком ручку. А не може да проговори, стегло му се грло.
Богдане, више пута зажелео сам да те нешто питам. Кад си ме врбовао
за бољшевика, запамтио сам, изговорио си једно генијално начело: Ако
умреш пре но што умреш, нећеш умрети кад умреш. Чије је то начело?
Чуо сам га од једног хиландарског монаха 1917. у Солуну.
Верујеш ли још увек у то начело?
Верујем.
А зашто те онда страх да идеш у Москву? − помисли, али га не упита.
Петар ван обичаја једе халапљиво и пије да се напије. Да му пијан преда
револвер; да се пијан опрости с њим. Сети се Јегорова, кога често себи
одгонета, не успевајући да га схвати. И он сада води јегоровску игру, али са
маском. Зашто људи један другом чине зла преко разлога за зло и изнад
потребе добра? Јегоров га обузима, не може више да ћути:
Људи су, Богдане, стоглаве животиње. Од звери само једно можеш да
очекујеш. Од човека оно чему се не надаш. Ни памећу, ни лукавством, ни
силом не можеш да се одбраниш.
Богдан ћути у тузи: последњи пут руча са Петром Бајевићем,
последњим пријатељем.
Богдане, реци ми ако можеш, када си се највише уплашио људи.
Људи? На моју несрећу никад довољно.
А ја сам се највише уплашио човека са обичним лицем. Најобичнијим.
Јединог човека који је на једном маскен-балу у Москви био без маске.
 5

После свега што је преживео на лађи и у ћелији Лубјанке, није му било

до провода на маскен-балу. Из влажне и студне ћелије у подруму Лубјанке,
на бал у клуб НКВД-а, то је опет јегоровска игра! Одлучио се да оде не зато
што га Варламов позвао, него зато да Јегоров не помисли да га се уплашио.
А тај маскен-бал, тек у дугој недоумици је схватио, била му је и прилика да
јавно потврди свој повратак и поузданост свог положаја и функције, јер
није ни сумњао да се у Сектору, Коминтерни и ЛУКС-у не зна за његово
хапшење.
Пола часа пред почетак бала, отишао је у МХАТ, код свог пријатеља,
режисера Шевченка, и затражио неки костим. И Шевченко и глумци,
његови пријатељи, дочекали су га изненађено као да се из гроба подигао!
Схватио је: његово дуго одсуствовање из Москве протумачено је као
његово хапшење, па их је наглашеном срдачношћу и веселошћу
разуверавао, изгледа неуспешно, јер су се журно, један за другим склањали
од њега у своје гардеробе. Шевченко му је дао кабаницу и капуљачу
летописца Пимена из опере „Борис Годунов“ и он је, свестан јегоровске
гротеске на коју пристаје, отишао у клуб НКВД-а са краћим закашњењем:
да не дође одмах после најугледнијих званица, али да буде запажен и његов
долазак.
На улазу у хол клуба, зауставила га наоружана и униформисана стража
са црним наочњацима преко очију и затражила пропусницу са позивницом.
Збуњено и уплашено претурао је по џеповима док се није сетио да је
пропусницу са позивницом, коју му је јутрос дао Варламов, заборавио на
столу у својој соби. Стао да им то објашњава и кренуо да се врати кући, кад
му је официр са маском на лицу пришао, ословио га службеним именом и
увео у салу. Осетио се као да га поново хапсе.
А у великој свечано декорисаној сали, са паролом по читавој њеној
ширини „Живот је постао лакши, живот је постао веселији − Стаљин“, под
огромним биљурним лустерима, са уздигнутог подијума, два оркестра
свирала су наизменично класичну и џез музику, комешала се и тихо
жаморила, окренута улазу, у ишчекивању, гомила костимираних другарица
и другова у свечаним униформама, са наочњацима и свакојаким маскама
преко лица, чудним капама и шеширима, источњачким турбанима,
перјаницама… Жене су представљале русалке, Шпањолке, Египћанке,
Индијке, Циганке, а многе су биле у костимима са репертоара МХАТ-а и
других московских позоришта. Један нестваран, фиктиван свет, сви са
маскама на лицу. Његов долазак и костим није привукао ничију пажњу.
Чекали су комесара Берију, неке чланове ЦеКа и совјетске владе; било је
већ осам и четврт, расло је нестрпљење, музика је била сасвим тиха, сви су
шапутали. Повукао се у угао сале до излаза, покушавајући поздравима и
похвалама костима, све шапћући, да околини потврди своје присуство;
маскирани су климањем маски узвраћали окренути улазу, у напетом
ишчекивању најугледнијих званица. Ова напетост трајала је десетак
минута, па је музика нагло утихнула, с њом и жамор, костимирани и
замаскирани се укочили, сваки се покрет зауставио: у салу је ступао неко у
гала униформи, с топионичарским шлемом и топионичарским наочарима,
водећи Аиду, праћен групицом костимираних дама и маскираних
мушкараца. Чуло се само њихово корачање ка средини сале, али
недоумица и зачуђеност нису дуго трајали: неко је у изнуђеној, службеној
привржености, испод које се осетило и разочарање, узвикнуо: „Друг
Миронов!“ Музичар је тек тада, снажним ударима тасова, огласио долазак
главне личности маскен-бала. Разлегао се дуг аплауз. Пљескао је и он,
Петар, иако тог моћника НКВД-а није волео, схватио је смисао његове
маске − топионичарски шлем и топионичарске наочари: припадност
радничкој класи! Подсећање на такмичарске, стахановске победе у брзини
изградње Сименс-Мартинове пећи у Магнитогорску, највеће Сименс-
Мартинове пећи на свету? Не воли грубу пропаганду и тенденциозну
уметност. То нерасположење могао је тада без ризика да испољи: лице му
се није видело под капуљачом.
Оркестар је засвирао, да ли увертиру Лехарове „Веселе удовице“ или
Калманове „Краљице чардаша“, Петар није био сигуран. У салу је
истовремено упало двадесетак келнера у белим смокинзима и са
наочњацима, носећи пића. Потом се на левој страни сале повукла тешка
маслинаста завеса и открила столове препуњене кавијаром, рибама,
гљивама, разним печењима, раковима, фазанима, салатама, сосовима,
сиревима, колачима… Ни у стварности, ни на филму није видео толико и
таквих јестива и пића; таквих француских вина, толико шампањца, коњака,
ликера. Маскирани су јели халапљиво као пред пут, као да неће стићи на
време да поједу, као да им је последње. А келнери су доносили нова јела и
колаче, љубазно нудили француска вина и шампањац; жамор се
разбуктавао и нарастао, музика је постајала све тиша, класичну је
смењивала џез музика. Јео је и он, највише једну ретку рибу из сибирских
река, пио француска вина, жељан да се опије и плашећи се пијанства;
ћаскао је са најближима, њему непознатим енкаведеовцима, док га нису
опколили неки познати сликари и песници, славни глумци, оперске
певачице и певачи, његово старо московско друштво, не кријући
задовољство што га поново виде. Али, како у његовој околини није било
високих функционера, уметници су га брзо напуштали и међу
маскиранима, по гласу и смеху, тражили и препознавали моћне и угледне.
А он се, остајући са референтима и њиховим ћутљивим маскираним
женама, први пут од кад је у служби, осетио човеком другог реда; он који је
имао пропусницу за Кремљ, неколико пута био у Стаљиновом друштву, пио
с њим на искап и пушио из његове дуванкесе, причао му антисовјетске
вицеве из Европе, који су га засмејавали до кикота и узвика: „Нема,
другови, доброг вица без непријатељевог вица!“, а сада се он, Петар
Бајевић, скрива по ћошковима и врти око мермерних стубова на једном
полицијском маскен-балу! Јегоровска подвала!
Онда се на подијум испред оркестра попео топионичар са пуном чашом
и наредио: „Напуните чаше!“ Настало је комешање и журба келнера,
пуцање боца, чаше шампањца биле су пуне и подигнуте. Топионичар је
изгребаним баритоном узвикнуо: „Другови! Дижем чашу за дуг живот и
здравље друга Стаљина, нашег вође и учитеља, који нас води из победе у
победу, у комунизам! Живот је постао лепши, живот је постао веселији,
ура, ура, ура!“ Сала се заорила од повика, испиле се чаше, топионичар је
преко главе, преко шлема, бацио своју чашу на оркестар, који је засвирао
валцер Чајковског из „Евгенија Оњегина“. Топионичар је тад са Аидом
кренуо ка средини сале праћен аплаузом, па се са својом другарицом,
сигурним кораком и одсечним ритмом залетео у валцер. Неколико
тренутака играли су само топионичар и Аида, па су им се по хијерархији
придруживали парови, док се све, сем њега, Петра, и још неколицине без
партнерки, није завитлало у игру. Годило му је што не мора да игра,
повукао се у угао и сео, са чашом коју му је љубазни келнер редовно
пунио. Мислио је о Милени и сећао се острва, предавао се тузи. Пило се и
играло, поцикивало, смејало и довикивало, заносило у уживање и весеље,
омамљивало алкохолом и парфемом, засипало светлошћу огромних
биљурних лустера, који су се, чинило му се, њихали у ритму маскираних
играча и играчица…
А тада се, није веровао својим очима, појавио Јегоров без маске.
Обичан. Петар је уздрхтао: Шта ће бити? С једном руком у џепу, Јегоров је
кренуо ка оркестру који се одједном, као покварени грамофон, успорио и
стао. Играчи су се укочили, неколико играчица је преплашено вриснуло, а
Јегоров је, миран и озбиљан као да пролази улицом, наставио лагано да
корача напред, тражећи неког. Топионичар је подвикнуо музичарима да
наставе свирање, дохватио најближу Шпањолку и наставио да игра танго, а
за њим су заиграли остали, заклонивши му Јегорова. Зашто је без маске?
Демонстрира моћ, или њему маска није потребна? − питао се. Јегоровљева
игра се заиста наставља, али − шта ће јој бити крај? Испио је чашу на
искап, намеран да се што пре извуче из непредвидљиве опасности. Салом
се чуло подврискивање играчица око Јегорова, као да су нагазиле на змију;
пред Јегоровом су се играчки парови укопавали, неки су испуштали чаше.
Он, човек без маске, лагано се помицао салом поред маскираних играча и
играчица, плашећи их. Келнер је испустио послужавник, треснуло је неко
посуђе, оркестар је од танга прешао на фокстрот, убрзавао ритам и јачину,
да угуши Јегоровљево пролажење. А Јегоров му се приближавао,
очигледно тражећи неког; играчица је цикнула, неки играчи су стали.
Петар је кренуо ка излазу, угледао Јегорова пред собом и стао; с пуном
чашом у руци, ишао је к њему, замишљен и забринут, обичан, једини човек
без маске: „Здраво, Рајски. Тражим те да попијемо за твој срећан пут.
Келнер, молим! Шампањац другу Рајском.“ Он му збуњено отпоздрављао,
не могавши да одвоји поглед од његовог обичног лица. Није му било ни
ружно ни гадно. Било је само обично. Али несхватљиво. Толико обично и
толико несхватљиво, да је он бивао све запањенији колико га дуже гледао.
Није имао куд, узео је чашу са шампањцем, Јегоров је куцнуо његову чашу,
звекнуо је и засветлуцао кристал:
„Балкан је велики свињац. Свашта те тамо чека“ − рекао је то обичним
гласом и уплашио га.
Није знао да ли треба да се сагласи са Јегоровом, или да му се
супротстави. Око њих је настала празнина; маскирани су играли фокстрот,
узмичући од њих.
„А шта мислиш, Рајски, зашто је Миронов на маскен-балу топионичар?“
„Подсећа нас на завршетак највеће Сименс-Мартиновке на свету.“
„Мислиш да је Миронов вулгаран агитатор?“
„Мора се признати, то је духовита маска.“
„Не, не. Наш газда мисли у симболима. Он нам овом топионичарском
кацигом поручује нешто суштинско: Ми смо у Сименс-Мартиновој пећи
историје. Топимо се у будућност. Сви смо ми само рудача. Старо и сирово
гвожђе из којег на температури од хиљаду и пет стотина степени настаје
челик. Рудача, Рајски, то је садашњост. Челик, то је будућност. Схваташ ли?
А топионичари, Миронови, контролишу рад Сименс-Мартиновке и лију
новог човека. А оне њихове наочари су поука. Не разумеш? Слепи се, кад
се дуго гледа у будућност. Никад не заборављај наочаре, Рајски.“
„А ти настављаш са својим провокацијама, Јегорове?“ − није издржао,
морао је да му каже, желећи да ишамара и спљеска то обично лице.
„Провоцирам? Глупости. Не пада ми на памет. Ти, Рајски, у свакој
обичној речи видиш провокацију. Испавај се, немој три дана да долазиш у
канцеларију. Сан је универзалан лек за све мождане болести“ − говорио му
је једини човек без маске. А он је осећао потмулу језу, сличну оној у
Монголији за време земљотреса, када је пред штапским шатором у страху
загрлио неко стабло и у њему чуо пулсирање земљиног језгра, никад
свеснији своје ништавности. Баш као и сада.
А тада је нестало Јегорова. За њим је, и око њега, остала празнина;
маскирани играчи и играчице нису у њу ступали ни кад су заиграли
казачок.
Док се враћао Арбатом, очекујући да сретне Јегорова, сва су му људска
лица, чак и милиционера, била маске. Пожурио је у своју собу да послуша
савет Јегорова: да заспи од страха. То му те ноћи није успело. Заспао је тек
кад је свануло.
Чим је стигао у канцеларију, саопштили су му да је Миронов ухапшен, а
ни о Јегорову се ништа није знало.
 6

Петар ћути иако се плаши да то Богдану не буде разлог да заврши

ручак, што он никако не жели. Јер, Богданово присуство њему је и
Миленино присуство. И она руча с њима и пије вино и ћути. Она их је
често на заједничким вечерама у Бечу мучила својим ћутањем, које му је
понекад било израз њене досаде с њима, понекад инат, а најчешће туга.
Тада би Богдан својом распричаношћу о свему и свачему покушавао да
прикрије своју и његову нелагодност због њеног ћутања. Сада ћути и
Богдан. И он сигурно мисли на Милену. Ако би проговорио о њој, Петар би
побегао од прве речи, од помена њеног имена, али му се истовремено не
одлази од њега и ње: највероватније последњи пут заједно ручају. Треба
лепим, људским растанком окончати све њихове растанке, то дуго и
судбоносно пријатељство. Опроштај се не сме скратити, баш као ни погреб,
рекла му давно једна Алжирка, кад је хитао да оде од ње. Наручује још
вина, нуди га сиревима; Богдан жели само коњак. Да се из њиховог ћутања
не помоли тајна, да Милена не проговори, он почиње да брбља о кавкаским
сиревима и посматра Богданов згађен и укочен израз лица. Она Богдана
никад неће заборавити; он је њен живот, он је њу имао двадесет година. А
ја сам јој само острво, седам дана и осам ноћи, тренутак због којег се
вероватно и каје. Ја сам само њена превара, која је сада мучи, као што
мучи све те жене којима је љубав − верност. Све му се замути у љубомори.
Петре, ја треба да идем. Дај ми револвер.
Петар се прену, загледа га: Одлучио? Можда ће то учинити још ноћас?
Осети бол, кајање, страх, све истовремено. Како то њој да не каже?
Колебаш се, Петре?
Не одговара. У рату, у Албанији, својим очима је видео како су војници
пуцали у главу тешким рањеницима, својим најбољим друговима,
спасавајући их мука и мрцварења од арнаутских мародера. И Богдан је
тежак, безнадежан рањеник. То јесте истина, али није цела. Није, јежи се и
колеба.
То је једино добро које још можеш да ми учиниш.
 Сретоше им се погледи; Петар не узмаче:
Добро, Богдане… Не могу овде. Поћи за мном.
Сиђоше у тоалет, у шиштање воде, у љуткасти смрад. Уверише се да су
сами, Петар извади из џепа мали револвер и пружи му га. Богдан га журно
стрпа у џеп:
Кад ћеш доћи за писмо Владимиру?
Кад ти желиш.
Дођи у четвртак ујутро. Хвала на ручку − Богдан пожури уз степенице.
Петар пусти воду у лавабо и подмести шаке под млаз, опра руке,
испљуска се водом по лицу; умива се од неке вреле масноће и сплачине,
умива се дуго. Мокри му се, али се не помокри, ружно је да се сада
измокри! Мокра лица и руку излази хитро, плати рачун дајући велики
бакшиш и упути се у Луксембуршки парк. С партијског гледишта, није смео
да му да револвер. С пријатељског, морао је да му га да. Није му то први
грех. Али је од оних који ће га дуго мучити, закључи и не уђе у парк. Од
сада, па до поласка у Београд, кад год то може, жели да буде само на оним
местима на којима је последњи пут био са Миленом. Сети се Пикасових
скица за срушену Гернику, зажеле да види завршену слику да би јој причао
о њој, позва телефоном пријатеља Фужерона. Он повика:
Ти си жив? Дивно! А чуо сам да си заглавио… Дивно. Одмах јављам
Паблу да долазимо. Чекај ме пред његовом кућом, тачно за пола часа.
Петар крену пешке ка Пикасовом атељеу, улицама којима је пролазио
са Миленом. Куће, излози, дрвеће, хук аутобуса и аутомобила са великих
булевара врати га у прве њихове дане, кад је одлучио да се бори за њу; тај
хук града, корачање овим улицама, само је идење к њој. Па он још из
Лубјанке, из Варламовљеве канцеларије, кад му је саопштено да иде у
Југославију на специјалан задатак, одлази њој, иде на састанак с њом. Од
тада, све што је радио и чинио, чинио је за њу; сваки обављени посао, био је
обављен за њихов сусрет. Време од изласка из Варламовљеве канцеларије,
њено је време, оно је свест о приближавању њој; оно је патња што су
секунде, минути и часови много дужи но што су му до сада били; оно је
радовање што ипак протиче, носећи га њој; оно је нада да ће је видети и
загрлити. Ван те наде и те жеље, време му нема никакав смисао. Осим тог
њиховог времена у себи, другог времена нема. И простор му је свест о њој
и њом одређен. Свака бандера, дрво, кућа крај пруге, што су промицали
поред прозора спаваћих кола од Москве до Лењинграда и од Стокхолма до
Париза, подсећали су га да јури к њој, да јој је све ближи. И ово корачање
ка Пикасовом атељеу, корачање је к њој. Све лепо што је спазио на путу до
Париза и у њему, лепо је на њу. Сваке лепе женске очи, свака црна коса и
витке ноге, лепе су на њене; сваки цвет, слика, звезда, лепи су на њу. Сваку
лепу блузу и хаљину које угледа у излозима, облачи њој…
Али се сети Богдана и револвера, и успори ход.
 7

„Сине, више не знам шта је мој живот био. Не знам ни шта сам сада ја,
који ти то прича.“
Богдан престаде да пише сину и окрену се Петру, који ослоњен уз
прозор чека да заврши нисмо.
Ја више не могу ни отац да будем. Схваташ ли ти, Петре, мој положај,
моје стање… Ту немоћ… Не смем да будем отац. Какав сам ја то злочин
учинио људима?
Петар ћути и закључује да је добро поступио што му је пре три дана дао
револвер.
Страх ме да кажем сину истину. Схваташ ли то? Ако му је кажем,
срушићу њега. Ако му је не кажем остајем без сина.
Сувишна ти је та мука, Богдане. Шта год ти да му кажеш, то њему неће
бити истина.
Неће ми поверовати?
Неће. Ти добро знаш зашто.
Да, знам… Па ипак, бога му божјег!… Он зна, он мора знати шта сам ја.
За праву истину треба права вера. Она коју ти више немаш.
Богдан спусти главу у шаке.
Петар се растужи над њим погуреним, згрченим, немоћним; сети се
њиховог првог сусрета у Албанији када га је у једном сутону, у неким
албанским гудурама угледао изосталог из колоне, како уз полеђену обалу
покушава да извуче изнемоглог војника и пада у слеђен поток. Поново га
товарио на леђа, он сишао да му помогне и рекао: „Па он је мртав,
наредниче!“ „Шта те се тиче, продужи!“ „Кажем ти, мртав је, спусти га.
Пада ноћ, завејаће те снег. Хајде с нама.“ Богдан га опсовао и наставио да
бауља носећи војника, док се поново, пред излазак на пртину, није сурвао
на лед слеђеног потока. Жао му било да га остави самог у тој леденој
урвини, зауставио своју групу војника и суљнуо се до њега и његовог
мртваца: „Друже, видиш ли, мртав је! Је л’ брат?“ „Брат ми је! Син ми је!
Отац ми је!“ − викао је, схвативши да је војник заиста мртав. Помогао му
да се извуче из урвине и те ноћи, уз неку јадну ватру под ведрим небом, на
снегу и мразу, упознали су се и постали другови, а Богдан га уверавао да
само социјализам може спасти људе рата и беде. Кад је он, Петар, 1917.
ухапшен као Аписов сарадник и мучен у солунском затвору да лажно
сведочи на Солунском процесу, Богдан је о томе обавестио Вукашина
Катића, који га је скупштинском интерпелацијом ослободио затвора и
послао у Француску на наставак студија. Па га после рата прихватио у
Београду, помагао, увео у партију, измешале им се судбине… Па Милена!
Тог снажног човека никад није видео овако сломљеног.
Јеси ли Милени написао писмо?
Богдан се прену из своје загубљености:
Зашто Милени?
Како зашто? Пиши јој, сачекаћу те.
Милени ја више никад нећу писати. Милена ме напустила! − викну као
да му велику радост казује, јер одавно чека његово питање које би му било
повод да му повери оно што једино њему може, како је остављен од жене
која је и Петру и свим емигрантима била узор верности. − Јесте, драги мој.
Напустила ме!
То није могуће. Није могуће… − муца Петар збуњен, обрадован, још
више постиђен.
Богдан га загледа:
Зашто није могуће?
Петар гледа у под, уплашен да није открио своја осећања.
Зашто мислиш да није могуће да Милена мене напусти?
Па мислим зато што знам колико те воли. Колико сте вас двоје
ужљебили животе.
Ужљебили животе?! − Богдан устаде од стола, раскорача се по соби,
понављајући јетко: − Ужљебили животе! Ужљебили животе. − Стаде пред
Петром, загледа га: − Чије животе?
Петар се прибра, па рече мирно и тихо:
Ваше, Богдане.
А где ћемо Иванов живот?
Петру лакну:
Иванов живот… Иван је само своја жртва. Свог ситнобуржоаског
индивидуализма. Својих реакционарних идеја…
Богдан га прекиде:
Знам ја Ивана боље од тебе. Да ли може тај твој курир, поред писма, да
понесе Владимиру и значку. Носим му из Москве петокраку са српом и
чекићем. То ми је одавно тражио у једном писму.
Може. Можеш и мали пакетић да му пошаљеш.
Послао бих му… чоколадне бомбоне, увек сам му их слао по Милени…
Воли чоколаду. Ако не сматраш то неумесним…
Можеш. Сиђи, купи, сачекаћу те. − Петар с олакшањем припали лулу
кад Богдан затвори врата за собом, удахну ваздух као да удахну небо: па он
ће од сада имати Милену без гриже савести! Она више неће онако
одједном, усред радости, да занеми и стамни се, као неколико пута на
острву…
Богдан жури улицом да сину последњи пут купи чоколаду. Неко га
дозива, окрену се: у вратима бистроа стоји Моника Дибоск. Љутну се: шта
сада хоће она? Ипак јој приђе:
Шта се догодило?
Зашто сте ви без мантила на овој киши?
Идем да нешто купим. Имате поруку?
Јуче су вам донели карту, пасош и новац. Тај друг је синоћ и јутрос
свраћао да пита јесте ли узели пасош и остало.
Богдан уздрхта: журе да ме се отарасе!
Шта сте му рекли?
Да нисте долазили. Шта да му кажем ако по подне дође?
Моники Дибоск као да дрхте усне.
Да ме нисте видели. Немате појма где сам.
Али они знају у ком сте ви хотелу.
Нека знају… Не, не. Реците им да сте ми данас пре подне предали
пасош.
То није добро, Јоване.
Добро је… Реците да сте ми данас предали пасош. Збогом, госпођо
Дибоск.
Приђе му, додирујући га мантилом, гледајући га одоздо уплашеним,
сивим очима:
 Ја вас молим да имате поверења у мене. Шта сте одлучили?
Ја сам вам захвалан на свему. Од срца сам вам захвалан… − пружи јој
руку, она му је узима са обе, осети њихов дрхтај и остави јој руку у њеним
шакама, загледан у тронуту благост њена лица са уплашеним очима.
Понавља јој захвалност, не зна коју другу реч да каже тој жени.
Ја бих вам понудила један слободан стан, близу последње станице
метроа на линији Орлеан−Бианкур. Ту ћете бити апсолутно безбедни.
Храну ћу вам ја доносити.
Он извуче руку из њених топлих дрхтаја и спусти поглед у барицу
између њих, у ситне клобуке кишних капи: па она га позива у дезертерство?
Глуми бригу и љубав! Строго загледа њено кротко и бело лице, какво је
виђао на неким часним сестрама. Провокатор? Али јој у очима види само
доброту и оданост.
Не, не. Хвала вам. Ја ћу вечерас доћи за пасош. До виђења, госпођо
Дибоск.
Пожури ка радњи са чоколадом у недоумици: њихов, Коминтернин
агент, или доброта, љубав? Ко је та жена? Осим да је удовица новинара
комунисте, ништа више не зна. Њено пожртвовање и услуге које чини
југословенским комунистима обавезивали га на поштовање, а озбиљност са
савршеном учтивошћу на одстојање. Она је раније изговарала само
најнеопходније речи које намеће њена улога, а по њеном проницљивом
погледу имао је понекад утисак да она о њима свима зна више но
Димитров. Не улетети у ту замку. Никако!
Изабра најскупљу швајцарску чоколаду, замоли да се упакује за поклон,
плати и оста му само педесетак франака. Нема да плати хотел! Петров му
првог није дао новац, као обично што му даје за хотел, скромну храну и
дуван. Чим су одлучили да га искључе, оставили га и без новчане помоћи.
Шаљу га у Лубјанку на пансион. Нећете ме се тако лако отрести, другови!
Петар га сачека спреман да пође.
Није ти ово гломазно? − показује му пакетић с чоколадом, с
нелагодношћу што је увезан шареним пантљикама на машнице, некако
одвећ свечарског изгледа.
Све је у реду, Богдане. Журим. Не верујем да ћемо се ускоро видети.
Пријатељски, братски те саветујем: иди у Москву. Не можемо ван своје
судбине, Богдане. А ја сам уверен да ћеш са Димитровом рашчистити
неспоразуме. Морамо са својима до краја. Немачка ће најдаље до пролећа
окупирати Француску. Рат се наставља.
 Богдан га саслуша па седе да заврши писмо, а само написа:
„Сине, веруј партији! Ми немамо другу веру. Ни други пут. Не повијај
се, истрај! Твој Отац.“
Ставља писмо за Владимира у спремљен коверат, лепи га ћутећи, и
задовољан и очајан због последњих реченица; Петру би се захвалио за
доброте, али му се то учини безначајним у болу који осећа, па рече:
Ми смо један другом све рекли. Збогом, Петре. − Зажеле да га загрли,
али кад такву жељу не осети код њега, они се само руковаше, строги,
смрачени.
Оста насред собе, утрнуо, слушајући Петрово силажење. Отвори прозор
да га још једном види, не виде га на улици. Киша. Небо на крововима. Све
је сиво и мокро. Затвори прозор. Сам си, рече гласно. Сам, сам. Није, има
револвер. Сети се Монике Дибоск. Провокација или доброта? Не, дезертер
неће бити. Нико од његових другова није дезертирао. Мора да умре.
Шапуће: „Ако треба да умрем, за какве ћу идеале умрети?“ Питаш се,
друже Бухарин. Јесте, то је човеку најважније. „Пред мојим се очима
отворио понор без дна“, кажеш. И пред мојим, друже Бухарин. „Смрт нема
смисла ако се умре без покајања“, кажеш. Није ли и то издаја, друже
Бухарин?
 8

Лежао је опружен на кревету, обамро, и без жеље за цигаретом. Око

њега су чангрљали кључеви у вратима суседних соба и сјуривале се воде у
клозету више главе, не дотичући му ни тугу ни мисли.
Растанак с Петром пао му је теже но што је слутио да му може бити у
овим часовима. Петар му је био једини прави пријатељ у емиграцији и
његовим најтежим данима у Москви, једини човек на кога је могао да
рачуна и сада, иако добро зна да комунист са његовом казном губи и све
пријатеље комунисте. Петар се понео друкчије, а оданост му посведочио и
давањем револвера. Тиме се и сагласио с њим да нема другог решења: пут
у Москву или куршум у чело. Ни сада на крају, ни у читавом свом животу,
он није имао трећу могућност. Свагда − или-или; свагда се залагало све
или губило све.
Растанком с Петром растао се и са свим оним што је оставио тамо у
земљи, чему се са емигрантском, мучилачком чежњом надао ускоро да
врати, захтевајући од ЦеКа да га пошаље на илегалан рад у земљу.
Растанком са последњим старим партијским другом, још слободним и
живим, отишао је за свагда од оног негдашњег братства, насталог у борби
за нови свет, а потом разореног сукобима и обрачунима, сумњама и
мржњом на крају; братства из којег су најбољи нестали у чисткама, за
којима сада пада и он. Последњи жртвени јарац! Сећа их се редом, по
значају и способностима, врлинама и манама, али и по ударцима које им је
задавао као упорни Коминтернин следбеник и примао од њих,
острашћених у своме. Ударао је да највише заболи, и не замера им што су
га тукли по сред чела и по срцу. Тако се морало, такво је време.
У том свом животу, што му тоне у даљине и неповрат, ипак светлуцају и
пале се нека сећања па радости, задовољства и лепоте којима до ових
тренутака није придавао значај. Онај утврђени поредак доживљаја и
успомена с којим је живео и који му се чинио трајним, порушио се
одједном и лако. Све у њему бива другачије од негдашњег. То се збива чак
и са сећањима на Милену и Владимира. Са Миленом му је најљубавнији и
најузбудљивији доживљај она ноћ у Прерову, коју су преседели држећи се
за руке, док јој је умирао деда, и онај опроштајни загрљај на обали Мораве,
под куршумима који су падали по реци, као крупна киша. Владимирово
цвиљење у сну, прве ноћи по повратку са прве робије, као да га најдуже
боли од свих сећања на сина. Онда неки радосни тренуци на Бадње вече и
Ђурђевдан са оцем и мајком, које је позаборављао, делићи завичаја −
врбак на обали Колубаре где га је, као дечака, био је у петом гимназије,
комшика тек нешто млађа од његове мајке, попела на себе и покрила
сукњом, или ујакова појата у јелаку на Сувобору, док хује горски ветрови,
па један првомајски излет у Кошутњак и заљубљивање у Наталију из
Прерова, први избор у партијско Централно веће, прелазак совјетске
границе и још по нешто из прошлости, о којој је он мало размишљао
обузет садашњицом и будућношћу − као да га опомињу и уверавају: његов
живот није био тако тегобан и опасан, без слободе и задовољстава, каквим
га је сматрао до сада.
Такви трепети не трају дуго.
Жали што Милени није написао опроштајно писмо, што јој је показао
да је њена изневера и увреда већа у њему од љубави за њу. Замишља је кад
чује да с писмом за Владимира нема и писма њој; види јој згрануто лице и
сузне очи. Има у његовом карактеру ружног себељубља и таштине, које је
једва скривао дисциплином и амбицијама. Помишља и на супротну
Миленину реакцију, види јој пркос у оним тамним, тешким погледима, с
ироничним резовима на крајевима усана, па га подједнако боле оба њена
лика.
Можда је требало и Ивану да напише писмо, задао му је страшан
ударац. Али шта он овакав може Ивану да каже? Није требало да га
нападне као француског агента. Његовим антипартијским схватањима и
антисовјетским ставовима није морао, није требало ништа да додаје, није
смео да га ружи и вређа. И без тих увреда био би убедљив. А он га ударио
јаче и болније, баш зато што му је близак, што му је стари друг, животни
пријатељ, Миленин брат. Што је свој! И са сином би тако поступио. И сада
тако мисли? Замути му се у глави.
Био је ред да напише неку реч Бори Пубу. Требало је. Тај окорели
антикомуниста и реакционар од свих пријатеља учинио му је највише
добра. Али, то би му писмо сада личило на капитулацију.
Свођење рачуна са пријатељима и сећање на дугове људима гаси се у
тупој равнодушности према свима. Пред оним што је намеран да учини,
сви су му дугови безначајни. Као и грехови. Зла и неправде које је наносио
људима мали су према злу и неправди који су њему нанесени.
 Жели да је тако, уверава се да је тако. Не успева. Написао је оне
карактеристике. Свету Ракића није пустио у собу. Како је могао?
 9

Био је то један од најмразнијих московских дана, па се из топле

Коминтернине канцеларије, где је радио, вратио у своју самачку собу тек
после вечере, само да преспава. Лед је оковао прозор, вода се у чајнику
смрзла. Пећ није успео да наложи, преко кошуље и гаћа навукао је пиџаму
и легао, а на два ћебета пребацио свој бечки, зимски капут. Али се није
згрејао да заспи. Тога дана Мануилски и Димитров саопштили су у
Коминтерни одлуку о образовању интернационалних бригада за одбрану
шпанске републике. Замореном страховањима и сумњичењима, исцрпеном
напорима у потврђивању свог бољшевичког правоверништва пред
Коминтерном, нагриженом неким сумњама у исправност Стаљинове
политике, Шпанија му се указала као спас. Први је затражио реч,
поздравио је одлуку Коминтерне и изразио жељу да иде у Шпанију.
Позивао се на своја војна знања и ратна искуства, потребна управо у
неравноправном рату између народа и војске; секретар партије Горкић је
ћутао, одлука ће се донети наредних дана. Размишљао је о том рату у
непознатој земљи са непознатим људима, узбуђивало га учешће у
револуционарном братству људи, које га увек покретало. То је барикада на
којој данас за своје идеје може часно и да погине. А о часној смрти, баш
тих дана, много је размишљао. Обузимала га она и те ледене ноћи, чијом су
муклом тишином зујали ретки трамваји и клопарале папуче сустанара ка
клозету. Окретао се да згреје озеблу страну, кад је трипут кратко зазвонило.
Претпрошле ноћи, из истог вишесобног стана у коме је живело десетак
Руса са породицама, људи из НКВД-а одвели су Кљујева, началника
Московског совјета, па се укочио од страха. После оних изјава и
самокритике пред Секретаријатом Коминтерне, ниједну јавну грешку није
имао, али Горкић, лукав и проницљив, можда је посумњао у његову
ућутану забринутост, зато се данас није ни изјаснио о његовом одласку у
Шпанију. Помишљао је да скочи кроз прозор ако види -официра НКВД-а,
сетио се да може пасти на трамвајску жицу, звонце се поново трипут
огласило, али некако опрезно, без намере да иког сем њега пробуди. Тако
не звоне они који хапсе, то га тражи неки друг, закључио је, устао, обукао
се и обуо, огрнуо зимски капут, тихо изашао у осветљени ходник и повирио
кроз „шпијунку“. На степеништу је био мрак, никог није видео, али је неко
лагано закуцао на врата и он је отворио и осветлио Свету Ракића с
качкетом натученим на обрве, без зимског капута, скочањеног. Неколико
месеци није га видео, чуо је пре неколико дана да је отеран с посла и да
луња Москвом од пријатеља до пријатеља, компромитујући их својим
доласком; од Југословена га више нико не прима на коначиште; примају га
из сажаљења једино Руси, и то непартијци, они га и хране. Знао је да су
неколицина из Коминтерне и КУМЗ-а који су примали у стан и помагали
фракционаше и антипартијске елементе пред хапшење, одмах после
њиховог хапшења заглавили у Лубјанку. Све је то знао, гледао Свету Ракића
и ћутао, дрхтећи, не само од зиме:
„Могу ли да преноћим код тебе?“
Богдан је изашао на степениште и затворио врата да сустанари не
слушају њихов разговор, и шапутао му у мраку:
„Ти знаш да је Кузњецова појела магла што је Штерна примио у стан.“
„Знам.“
„Чуо си да је и Галину појела магла што је примила Петковског?“
„Знам. Знам да је много добрих људи појела магла што су били другови
и пријатељи.“
„Мислиш да нас обојицу треба да поједе магла?“
Чуо је Светин грчевити плач у мраку, стресао се и рекао:
„Уђи, Свето!“ Отворио је врата, светлост из ходника осветлила му Свету
како лагано, погурен креће ка степеницама. „Улази, врати се!“ − повикао је.
Света је силазио. Затворио је врата и ћутао у мраку степеништа, слушајући
Светине кораке: „Врати се!“ − викнуо је. Света је пожурио низ степенице.
Сјурио се за њим и на излазу из куће огрнуо га својим зимским капутом.
Света је изашао на слеђени снег под уличну сијалицу и збацио капут.
Сустигао га и поново огрнуо капутом:
„Узми, учини ти мени добро!“
Света Ракић је огрнут капутом пожурио трамвајским шинама. Наишао
је трамвај, Богдан се склонио са шина и кад је трамвај прошао више није
видео свог негдашњег најприснијег друга. Ноћ је окончао несвучен и
пушећи.
После неколико дана је сазнао да је ухапшен и Света Ракић Громов.
Као да му је лакнуло. Одмах је отишао Горкићу и молио га да се сагласи са
његовим захтевом да иде у Шпанију; Горкић му је званичним тоном
саопштио да ће се о његовом захтеву расправљати на једном од наредних
састанака Политбироа.
А онда га позвао Ангаретис:
„Ви сте се, друже Андрејев, ових дана видели са Светом Ракићем
Громовом.“
„Јесам, друже Ангаретис. Једне ноћи звонио је код мене да преноћи.“
„О томе нисте обавестили друга Горкића.“
„Нисам. Нисам имао разлога да о томе разговарам са другом Горкићем.
Јер Громов није ни преноћио код мене.“
„Са каквим образложењем га нисте примили?“
„С принципијелним образложењем.“
„С којим принципијелним образложењем?“
„Рекао сам му да нам наши положаји и наше идеолошке разлике не
дозвољавају да и даље одржавамо пријатељске везе“ − рекао је то мрзећи
Ангаретиса више но што је икад мрзео човека. Зажелео је да га згроми са
његовом устремљеном обрвом и оловком којом је на празном папиру
повлачио криву линију и правио велику тачку, али је тај лисац говорио
тихо и помирљиво:
„Врло добро, друже Андрејев. Ми данас нисмо одговорни само за своје
поступке. Одговорни смо и како их образлажемо и формулишемо. Идите
на свој посао, друже Андрејев. Ну, да. Свратите данас у економско одељење
да узмете бонове за зимски капут. Хладно је. Врло је хладно.“ Стресао се
као да је на мразу.
 10

На том мразу сви смо били голи. И они са бундама. И они у шињелима.
Сви, сви, шапуће. Био сам кукавица, био сам подлац. Што ме те ноћи није
прегазио трамвај!
На тренутке, као жеља за осветом, као пркос и инат, јави му се и жеља
да се свим средствима бори за своју правду и свој живот, против свих. И
партије. Тако само на тренутак. Јаче од свега у њему остају туга над собом
и језа пред последњим.
Прену га јака киша. Прамење кише по прозору и окапници, па зрнасто,
ледено капање разлеже се њим, собом, васионом. Оглуве од прпоши летње
кише по врелој ћерамиди своје родне куће у Ваљеву, од олујних звоњава по
лиму Вукашиновог трема до Миленине и његове собе, од шумора кише у
сувоборским и чешким шумама, од капања са свих стреха у Београду,
робијашници, Бечу, Прагу, Москви, под којима је стајао. Сав покисао,
препусти се дрхтавици из које пробија нешто врело, као жудња за животом,
нешто као узбуђење што је живео и што је жив. Устаде са кревета, по мраку
дође до прозора и приљуби лице уз хладно стакло: да што јасније чује сваку
кап и осети јој хладноћу на свом челу. Мало му је и то: отвори прозор и
испружи руке да кисну. Мокра студ струји му телом, и то му је мало: жели
да покисне сав.
Обуче мантил, натуче шешир, стави револвер у џеп мантила и крену из
собе, да хода по киши. Портир га заустави и пружи му коверат.
Вечерас око једанаест једна дама оставила нам писмо.
Око једанаест? − узвикну изненађен и погледа у велики сат више
кључаонице: један и двадесет после поноћи! А Петар је отишао јуче око
подне. Кад му је истекло толико време? Отвори писмо: „Јоване, молим вас
да сутра неизоставно свратите код мене. Ваша М.“ Гурну писмо у џеп.
Постоји неко ко још увек, свеједно због чега, мисли на њега. Испуни га
значај тог осећања. Припали цигарету и пушећи је пожудно, изађе на
улицу, у кишу, идући ка Сени.
После неколико корачаја стаде: удишући студен и влажан ваздух, осећа
да удише саму васиону, нешто исполинско, вечно, што је изван и изнад
ових тамних и стешњених кућерина, ових камених јазбина у којима живе
њему туђи, опасни људи, што се гризу и ждеру, та зверад што лаже, лоче и
јаше се. Али тај дах бескраја који осећа у ветру и студи простора,
поништава му и њега, са свим мукама, одлукама и немоћима. Иде лагано
ка Сени, спусти се до реке и пође обалом ка мосту Карусел, али га река
препаде замишљеном сликом њеног дна: у муљу се заглавила бензинска
бурад, канте, клозетске шоље, метле, флаше, нека гвожђурија… Ако би
обесио нешто тешко о врат, ту би се и он заглавио, не би га нашли. Цркао
би задављен париским говнима. Истрча на горњу обалу и упути се ка
Тиљеријама: простору који, због великог неба и кестенова, највише воли у
Паризу. Ту му је неколико пута хуктао ветар као у солунском пољу, и
шуморила киша у крошњама, као у шуми на Сувобору. Покрај Сене му
засмета неколико аутомобила, а преко моста пређе још лаганије,
застајкујући да погледа у небеса, светлостима града запламсана при дну,
излажући се најјачим замасима ветра, све свеснији своје ништавности,
свог бесмисла. Како је могао да затражи од себе, црвића, да претура свет?
Па он је на овом свету само онај мокри лист што га коловозом ка Сени
котрља ветар! Ништа јаче, теже, трајније. Потрча за њим и узе га, да не
падне у Сену. Капија парка је затворена, па продужи ка Јелисејским
пољима. Кад стиже до стазе међу кестеновима засуте опалим лишћем,
стаде и ослони се на мокро дебло кестена да слуша ветар у грању.
Побећи из ове туђине, из зверињака илегале, у којој никаквом
способношћу, храброшћу и оданошћу, ниједном жртвом није могао да
избегне казну изгона у непријатеље, побећи, а куда? Ујак Милун би га
једини примио. Он га не би бојкотовао, њему није скренуо с линије, није му
идеолошки непријатељ. У Славковицу, на падине Сувобора, у ујакову
појату; бити пастир и дрвосеча, киснути овако са секиром на рамену, као
ујак кад лагано силази из шуме у појату, спавати у колиби на лежају од
папрати, удисати мирис јеловине и буковог пепела, слушати олују у јелаку,
као оног распуста, бити завејан снегом као уочи оног Божића пред рат,
слушати поток, стоку и птице, не људе, не! Ништа више с људима до краја!
А како стићи до Славковице? Дезертирати? Постати стварни издајник?
Завуче руку у џеп и остави је на револверу. Сада, сада, одмах! Каква
биографија, коме је потребно његово очајничко, дезертерско трабуњање!
Дрхти, не може да извади руку из џепа.
Гаврило Станковић, лежећи на свом белом кревету, сећа се, често и
дуго је држао револвер прислоњен уз ногу, понекад ноћу и на чело, и рекао
му кад се он, Богдан, зачудио том игрању с револвером: „Сине, на смрт се
треба привикавати и привићи. По могућству, и заволети је. Тада си је
победио, ако је заволиш!“ Па ја је волим! − рече гласно. Јежи се и од
млазева воде низ врат и леђа. Мокра су му рамена, мокра су му бедра, сав
је мокар, сува му је само шака у џепу, на револверу. Не може да је изнесе
на кишу. Погледа око себе да га неко не гледа, да он неког види. Нигде
човека. На светлости − мокро дрвеће, око њега и над њим − ветар у грању.
Киша по распрснутој светлости, тамна вода са тамним ветром потапа свет.
Чује свој пуцањ. Не боли. Тмина. Ништа. Пуцај! Рука у џепу испусти
револвер. Ухвати се за мокро дебло, грчевито стегну нешто живо и
обрадован што није сам, што постоји дрво, што чује кишу, што хуји ветар.
Крену лагано, ошамућен том моћи да иде, да гледа низове сијалица и
кишу, да зна да је у Паризу, пред њим је Сена… На мосту помисли да га не
треба прећи, ако га пређе, више се неће спасти. Настави погурено и тешко
да носи језу, не знајући куда. Корача без икаквог циља; само корача. То
једино може.
Мокар до костију, у свануће стаде пред улазом у кућу Монике Дибоск.
То је једина кућа у Паризу у коју може да уђе. У коју је позван да уђе.
Ослони се на сув зид са шаком поред звонца. Како ће овако мокар пред њу
и шта ће код ње?
Пожури у хотел, да се испава па да заврши биографију за Владимира. У
соби скиде са себе и мокар веш, обеси по соби одећу да се суши и леже го у
постељу, дрхтећи као да је у мокром гробу, ипак пријатном. Зашто мајци
није отишао на гроб? Није имао времена. Шта је он то радио толике
године? Толике године увек некуда журио, а није стигао ни до њеног гроба!
Али сан га обузима као студ.
Киша добује по његовом мртвачком ковчегу у млазевима цури му на
лице у очи у отворена уста не може ни очи да склопи уста затвара не може
цури на го трбух не може да се помакне напуниће му се сандук мутном
водурином ни руке не може да помакне заривене кроз процепан поклопац
сандука у глиб сандук се пуни рујавом и гнојавом водом удавиће се
удавиће се батрга се у глибу у помоћ пуна су му уста глиба скаче го је дан
је киша лије низ прозорска окна звоне олуци.
Тресе се. Је л’ то грозница или зима? Колико је сати? Једанаест. Па
њега чека Моника Дибоск! Уми се, навуче мокар веш и мокро одело, узе
цигарете из ноћног сточића и угледа хиљаду франака. Петар! То је Петар.
Платиће хотел и имати за храну и цигарете док Владимиру напише
биографију. Пожури ка Моники Дибоск, цвокоћући. Ипак је то нека
грозница. Није му хладно. Топло му је. А хода неким несагледним
стовариштем кроз које гамижу људи, куће се искрећу и претурају као
сандуци, а не руше се; да се склоне од кише, људи улазе у њих, и он улази.
Звони.
Зауставише га њене уплашене очи:
Одакле ви долазите?
Из хотела. Све је у реду, госпођо Дибоск. Шетао сам по киши…
Ви имате грозницу, ви сте назебли?
Могуће. И мени се чини да је то грозница.
Одмах уђите у купатило. Напуните каду, свуците се и лезите у топлу
воду. Идем да вам скувам чај и припремим кревет.
Он се пипа за чело: мокро је и врело. Заиста је грозница. Муца:
Хвала, то није потребно.
Ви се тресете, Јоване! − притисну му шаку на чело. − Ви имате
температуру. Свуците се, молим вас одмах и лезите у топлу воду.
Он схвата да сав дрхти, али му је и криво што она не схвата да он дрхти
и зато што ће у њеној кући да се свуче го, купа, легне у њен кревет, а
потом…
Молим вас, свлачите брзо то мокро одело. Ево, ја ћу да вам пустим
воду.
Стоји и слуша брбор воде у кади. Не може да се свуче док она не изађе,
чека и трља чело. Врело је. Назебао је, свакако. Како ће овако болестан да
крене за Москву?
Госпођо Дибоск, шта су ми поручили другови?
Да вечерас неизоставно кренете на пут.
Па ја сам болестан − рече и одмах се покаја. − Али ћу кренути свакако.
Молим вас, реците друговима да ћу кренути вечерас. Неизоставно ћу
кренути. Заиста ми је много зима, али то је само назеб… Нека чај буде што
врелији. Сипајте ми рум… две чаше рума… Истераћу ја то све до ноћи, до
воза… Кажем вам, вечерас путујем. Одлучио сам…
Уђе у купатило, од топле паре замути му се у глави, једва се свуче
остављајући одело испод лавабоа, не може да га избаци напоље, суљну се у
врелу воду и пре но што изгуби свест, ухвати се рукама за рубове каде.
 11

Ако је постојало неко добро које је Богдану Драговићу после растанка

са Петром Бајевићем могло да се догоди, онда је то, по његовом осећању,
осим мождане капи или револверског хица у његову дезертерску главу −
тешка болест. Болест, на најубедљивији начин и пред собом и пред
партијом, решава му нерешиво: оправдава неодлазак у Москву; чак му,
можда, може донети и амнестију: ако умре природном смрћу, од болести.
ЦеКа нема потребу да га у Пролетеру раскринкава као троцкисту и
издајника. Тако би се Владимир спасао несреће и срамоте, а Милени би
спала мора с душе ако је тишти њена изневера. А смрт од болести не
захтева никакве његове напоре и искушења воље, у чему је већ поражен
оне ноћи на Јелисејским пољима.
То добро му се и испунило: имао је тежи облик запаљења плућа, са
високом температуром и дугим нападима сувог кашљања, понекад и са
повраћањем (то му је са згађеношћу на људе повећавало и згађеност на
себе), са болним и плитким дисањем (доказом да га ни ваздух више неће), а
исцрпљујуће знојење цедило му и наду да ће се смучити и тој
комунистичкој часној сестри која бди над њим, негује га, пресвлачи и пере
веш који му је она и купила.
Лежи у Моникиној соби и жмури кад се она надноси над њим и послује
око њега; не воли да јој сретне поглед, благ и самилостан; она је сведок
његове немоћи од оног губљења свести у кади топле воде; она га извукла из
каде, обрисала му мокро тело и навукла нечију, вероватно мужевљеву,
њему малу пиџаму. Тешка му је њена брижна замишљеност над њим, јер га
она нежношћу и оданошћу заиста претвара у дезертера, спасавајући га
смрти (у хотелу би он свакако скончао). Посматра је кришом, обично
после сулфанидских инјекција и пирамидона, кад му је мало бистрије у
глави. На те инјекције га приморао лекар, њен пријатељ, у ствари, пристао
је на њих и лечење тек кад га овај прекорио: „Зар ви, друже, данас не
можете да нађете часнију смрт од плеуропнеумоније?“ Пред тим
француским комунистом није могао одбијањем лекова да потврђује своју
деморализацију.
 Покоравање њеној бризи и лекаревој вољи само отежава његово
душевно стање; не само да не жели оздрављење, него га се и панично
плаши: куда ће онда, шта ће онда? Једино му тешка болест може још увек
бити некакав изговор за неодлазак у Москву и одлагање својих одлука и
намера; једино му болест може оправдати лежање у постељи и даноноћно
мајчинско бдење једне случајне познанице, неке „другарице“ Монике
Дибоск, о којој он ништа поуздано не зна. А он је читавог живота одбијао
доброте које не може да узврати. При том, ниједног свесног тренутка не
заборавља да оне ноћи под кестеновима на Јелисејским пољима и обалама
Сене није смогао снаге да опали у слепоочницу. То га тишти као бол
плућне марамице; то га пробада сваким удисајем.
Из те буновне неизвесности што се смењује са згађеношћу над собом и
обамрлошћу, ипак се трза на сваки звук звона на вратима: они! Долазе да
га питају зашто није отпутовао? Моник га, враћајући се из предсобља са
осмехом, смирује, објављујући посетиоце: „Поштар“. „Моја рођака“.
„Грешка“. То смирење од њеног осмеха претворило се у увреду: схватио је
да она зна колико га је страх од својих другова. То му је и потврдила једне
вечери, док га пресвлачила:
Не брините, Јоване. Они се више неће појавити.
Откуд то знате? − подиже се зајапурен и знојав.
Поручила сам им да сам отпутовала у Лозану и да се до пролећа нећу
вратити у Париз.
Занеме: она ме одвукла у дезертере! Париски сноб! Надмена буржујка
која се према партији понаша као према ислуженом љубавнику. Лице му се
унакази од срџбе:
Зашто лажете? Како сте смели да обманете моје другове?
Она поћута оборених очију, па рече:
Ако ви желите, ја с њима могу још ноћас да успоставим везу.
Он се спуштао на јастук, жмурећи и јечећи од пробада:
За њих сам отпутовао… Ја сам заиста отпутовао… Ја путујем чим ми
спадне температура. А ви ме не спасавајте од мојих другова. Јесте ли
чули? − погледа је и покаја се за грубост: на њеном лицу угледа туту.
Зажеле да је моли за опроштај. Али му она, приносећи му пилећу супу за
вечеру, својом ћутњом и вечерњим пословањем око њега не даде повода да
проговори о својој муци. Том ћутњом она га учини бруталним
незахвалником. Како је смео да увреди њу, која по сву ноћ бди уз његову
постељу и на сваки његов покрет, уздах или кашаљ, устаје да му обрише
знојаво лице, пресвуче мокар веш, дода лимунаду или чај, увек с благим
осмехом, савршено вична сваком послу и тиха у сваком делању, говорећи
само кад је неопходно и кад је за нешто упита? Бол који наноси том
једином људском створу који му је веран, раскиде му последње нити са
људима и смислом даљег злопаћења. Од милиона оних који чине класу и
комунистички покрет, које је он сматрао својом браћом и био им брат, од
стотина партијских другова и пријатеља, остао је без игде иког, спао је на
сажаљење једне жене која не зна ни његово право име; само њу има, а и њу
је грубо увредио својом незахвалношћу. Даље неће. Ни за чим и ни за ким
више не жали, све што му је некад било вредно и значајно, то више није.
Треба још само прекинути свест о томе. Мучи се да смири кашаљ, кашљуца
под јорганом, да је обмане и заспи. И кад утрну светло у њеној соби са
одшкринутим вратима, лагано и једва устаде, па знојав и врео крену ка
тераси да дода назеб. То ће бити довољно, а и њој најједноставније да га се
ослободи. Довуче се до балконских врата, с муком их отвори и изађе на
балкон: у озвезданом небу угледа ледену даљину у којој не постоји ниједно
сећање, ни трачак наде над мрском туђином ноћног Париза. Зашто је он то
живео, патио, страдао? Језа се одмах претвори у цвокот. Што дуже овде
остати, што дуже цвокотати. И све ће бити решено. Замучи га кашаљ, успе
му да га свлада; опет кашаљ: задиже пиџаму и притисну је на уста, да га
пригуши. Стење од пробади и гуши се од густог хладног ваздуха. Занесе га
болно раскидање у плућима, ухвати се за балконску ограду да се не сруши:
што дуже остати ту. За пола сата све ће бити решено, све. Изгуби свест.
Освести се у њеном снажном загрљају, покуша да се брани, али од
пробади и болова клону. Она га не испушта из наручја, вуче га са балкона,
шапћући му кроз плач. Речи јој не разуме, али разуме плач, а њему не
може да се супротстави. У трену схвати: он њој нешто значи, њој је
потребан! Предаде јој се, као некој вишој неумитности и загуби у тмуши
врућице.
Прве речи које је разабрао биле су лекареве: „Мислим да ће издржати.“
Свеједно му је. Нека престане да боли дисање. Једино је то зажелео, па се
опет загубио у врелој обамрлости и невремју. Одатле је приметио да је
Моник привукла канабе уз доњи крај његовог кревета и да спава испод
његових ногу. Било му је најпре необично што она несвучена, покривена
ћебетом, лежи испод његових ногу са отвореним очима кад год је погледа;
па му је то, на тренутке, бивало угодно, можда и више од тога. Онда је
једног јутра чуо да неко тражи његов пасош и задрхтао: они му узимају
пасош за Москву, шта то значи? Али је по Моникином објашњавању с
људима у предсобљу схватио да су то полицајци:
 Госпођо, нас се то не тиче. Господин Јован Станковић мора да напусти
Француску за четрдесет осам часова.
Са тим именом на пасошу пријављен је у Паризу. Покуша да се
придигне са јастука и боље чује њихову препирку.
Срамота! Човек је тешко болестан и непокретан! Зар смо ми
демократска Француска? А господин Даладје нас позива да погинемо за
Француску!
Молим вас, госпођо Дибоск, уздржите се од политичких коментара. Ваш
пријатељ, господин Станковић, мора да напусти Француску за четрдесет и
осам часова. До виђења!
Паде на јастук пре но што она стиже до његове постеље:
У Француској је ових дана хајка на комунисте. Господин Даладје се
свети за немачко-совјетски пакт. Хапсе посланике и сенаторе. Јуче су у
Лиону осудили таксисту на три године робије због пароле „Живео
Совјетски Савез“ коју је исписао на свом аутомобилу. А ви се не брините.
Све ће бити уређено. Ја имам јако утицајног деду.
Како ће бити уређено? − упита жмурећи.
Не брините, то је моја ствар. Сад ћу мало да вас уредим и освежим.
А зашто ви све то чините за мене?
Зато што вас гоне. Често вас сви гоне, Јоване. Ја сам на страни оних
које гоне.
Изговори то тако убедљиво да се он застиде свих оних ружних мисли о
њој и не усуди се да настави разговор. Опусти се и дозволи јој да га као
болничарка пресвуче, колоњском водом истрља му груди, лице, руке. Па га
пољуби у чело, први пут. Таквим пољупцем се рођаци опраштају од
мртваца, помисли. Ова жена није провокатор, она је борац. Како пред њом
да капитулира? Куда овакав? Не може да крене у Москву, ни здрав неће у
Лубјанку. Илегално да се врати у земљу, где да се крије? Неће у Главњачу.
Нема више због чега да иде на робију. Ни за партијски бојкот на робији
нема снагу. Ако га полиција и не ухвати, партија ће га открити. Других
пријатеља нема. Једини човек коме није непријатељ и троцкист, то је ујак
Милун из Славковице, под Сувобором. Он би га вероватно примио, али
како стићи до Сувобора? Да бежи по Европи − куда? До пролећа ће цела
Европа бити под Хитлеровом чизмом. У Швајцарску? Без франка у џепу,
без иједног пријатеља тамо, како ће у Швајцарску? Па куда онда после
четрдесет и осам часова? Полиција ће га довести до неке границе и као
врећу бацити преко рампе.
 Улази Моник, елегантно обучена, са оним својим кокетним
шеширићем, ставља му руку на чело, својом марамицом брише му зној:
Ја им се нећу предати − каже јој.
Не брините. Вратићу се најдаље за два сата.
Чим она затвори излазна врата за собом, он устаде, али му се замути у
глави од немоћи и пробади, па паде на њено канабе. Кад му се разбистри,
сможе снагу да се придигне, па затетура по стану од комоде до комоде, од
столова до ормара, тражећи свој револвер. Неће они мене као мрцину да
баце преко рампе! Браниће се. Погинуће као борац, као човек! Где ли га
склонила, бога јој божјег! Отвара фиоке, разбацује њен веш, ствари,
хартије: нигде револвера. Разоружала га и оборила у своје буржоаско
перје! Негује га да прездрави, а онда? Шта је он кад прездрави? Дезертер,
бегунац од својих, од свих. Бауља по собама, подиже тепихе и јастуке у
фотељама; довуче се до трпезарије, отвори бифе, разбаца кутије са
прибором за јело и столњацима, претура посуђе: нигде револвера! Угледа
флашу коњака и потеже. Тај коњак није коњак, горак је и гадан, али га пије,
пије, док се не сруши на под:
Буде га шапати, њен и лекарев. Сети се коњака у кухињи, не отвори очи.
Да ли се из кухиње довукао до постеље, или га она пијаног, преко оног
крша, пренела у кревет? Није то могла сама. А зашто јој је све испретурао
по кући, како то да јој објасни?
Лекар шапуће да излази из кризе и да ће му већ сутра бити знатно боље;
она га моли да му и вечерас да инјекцију.
Неће да му буде боље! Неће. Жмури, одби чај. Заспа, иако они око њега
говоре да је совјетско-фински рат неизбежан. Кад се пробудио, био је дан и
она је седела уз његово узглавље, блага и осмехнута.
Продужен вам је боравак за петнаест дана. А после ћемо лако. Ја сам
смислила нешто.
Њему је свеједно и што му је продужен боравак и што је она нешто
смислила.
У сваком случају − наставља − из овог стана морамо се што пре селити.
Не могу да изађем из куће или уђем, а да ми нека сусетка не добаци: „Још
сте овде, ви комунисткињо!“ „Јесте ли купили карту за Москву?“ А малопре
ми једна довикнула: „Обесићемо вас за лифт!“ Чак и кућепазитељица више
не одговара на поздрав. Сви знају да је мој муж погинуо у Шпанији. Ужасно
време. Сада цела Француска може постати Вандеја.
Равнодушан је и према селидби, као и претњама комшија Моники
Дибоск. Да јој је муж погинуо у Шпанији, то први пут чује, али све то више
га се не тиче. Једино жели да умре.
 12

Прездрављање је Богдану Драговићу доносило само подношљивије

дисање и престанак знојења. Није га плашило ни приближавање дана
напуштања Француске, које је Моника преко својих веза успела да у
полицији одложи, најпре за петнаест дана, онда још за седам. Остало му је
још неколико дана, пет или шест, не зна тачно. А свеједно му је када ће га
протерати из Француске, где ће га избацити, под чију шикану ставити. Као
да су му у врућици продужене плеуропнеумоније сагорела она судбинска
питања и дилеме, настале искључењем из Централног комитета и партије,
као да га више не мучи неправда те казне, неодлазак у Москву, положај и
неизвесност човека коме су једино извесни − затвор, логор, смрт. Он још
можда може да изабере само затвор и од кога смрт. А за тај избор као да
нема вољу, па се препушта Моникиној вољи, утрнулих осећања,
равнодушан према политичким догађајима и свему што се збива око њега,
осим према њој. Све чешће с пажњом посматра Монику, њене тихе и
складне кретње, уочава њену отменост у свему што чини, у односу с њим и
лекаром; одгонета побуде толиког њеног пожртвовања према њему. Ако му
се учини да је то љубав, уплаши се своје простоте у разумевању жене,
забрине се: немоћан је да јој узврати на њеној висини, а да је обмањује не
може. Скучено знање француског језика оправдава му ћутање и кратке
разговоре. Али у њему је све немирнија свест: она је последњи човек на
свету коме је стало до њега, чију доброту није заслужио, нити може да јој
узврати. Може само да јој се потчини.
Ипак, једног сутона, одлучи се за некакво рашчишћавање, па поче:
Моник, знаш ли ти ко сам ја?
Знам оно што ми је најважније.
Питао би је откуд то зна, али схвата да је то израз неповерења, па рече:
Моје право име је Богдан Драговић. Србин сам из Београда. Имам сина,
ове јесени се уписао на универзитет. Жена ме напустила… Разочарала се у
мене.
Она се озари:
 Бог-дан… Бог-дан. Звучно, лепо словенско име.
Од сада ми се обраћај правим именом. Јеси ли ти, Моник, члан партије?
Мене је мој муж Марсел Дибоск, новинар, пре но што је пошао у
Шпанију крајем тридесет седме, учланио у партију. Као да је хтео да ме
венча с партијом, одлазећи у смрт… Била сам у партији до немачко-
совјетског пакта. И радила што ми је наређено. Поред осталог, била сам и
ваша југословенска веза. А онда сам бацила књижицу. Комунист јесам. То
ћу бити онако као што сам и хришћанка. Увек на страни оних којима је
тешко на овом свету.
Ја сам у партији од хиљаду деветсто деветнаесте. И пре рата сам био
социјалист… А сада сам унутрашњи партијски непријатељ. Тако ме мој
ЦеКа прогласио.
Знам. Ко није за Стаљина, он је троцкист.
Не, ја троцкист нисам. То никад нећу бити.
Ја ћу бити уз тебе, и ако будеш троцкист.
Ја сам Моник кажњен да то будем. А на то не пристајем.
Разумем. Буди шта желиш да будеш. Бићу уз тебе, све док ти не
засметам.
Њено лице, које му је било само обично, понекад мило због њене
доброте, сада га зачуди лепотом: он се придиже на лактове да јој буде
ближи, узбуђен њеним речима, истином коју јој види у очима, на челу, на
савршено извајаним и свежим уснама.
Ти ми никад нећеш засметати. Никад, Моник − провали из њега
захвалност и жеља да буде убедљив као она.
Лице јој се зарумене, па се загаси неком сетом, можда више стидом но
сетом; он зажеле да је обема рукама, као дете, помилује по образима, али
се укочи и уплаши од радости тог преступа. Заболе га та жеља: какав сам ја
то човек ако сада могу да желим љубав?
Она му узе обе шаке и принесе их на своје усне; он дрхти и не осећа да
му их љуби; кад то схвати, он их неким мутним отпором лагано повуче к
себи. Моник побледе, устаде са ивице његове постеље и хитро изађе из
собе. Хтеде да је викне, замоли за опроштај, нешто разјасни, каже јој да је
недостојан њене бриге и оданости, да он још увек воли своју жену иако је
остављен, да је он дезертер и кукавица, да нагрди себе, спасе је од себе,
који се ничим више не може спасти.
Она се предвече врати и упали стоне лампе, причајући му о свом деди
Жоржу, чудаку и добричини, индустријалцу и бившем сенатору са
одличним везама у полицији, у чијој би вили, у близини Руана, били
безбедни. Описује му кућу, врт, дедину нарав и обичаје, просто га припрема
на дуг живот. Слуша је пажљиво, још увек непреломљен у себи на
дезертерство, али му је жао да се супротстави. Слушајући о њеним
студентским феријама на дедином имању у Нормандији, он у свакој њеној
речи и погледу осећа како јој се лагано предаје и препушта.
Сву ноћ је гледао у таваницу, пушећи први пут од разбољевања. Она се
није противила његовом честом паљењу цигарете. Годило му што му не
забрањује дуван, што ћути, што тобоже спава; што ничим не узнемирава
његово најтеже колебање. Дуго очи није склопио, ни имао жељу да заспи.
Распињао се, гушао се са собом: како да не постане дезертер?
И кад му она сутра вече по повратку из града мирно рече да ће за сат
морати да крену на пут, он је не запита ни за разлог толике журбе, ни куда
иду.
 13

Пред кућом, на киши, чекао их велики аутомобил. То га лецну:

подмићује га буржоазија. Њих двоје седоше на задња седишта, Моник рече
шоферу да не вози брзо. А он жели што пре да оде из Париза, иако одлази у
неизвесност. Али одлази прогнан, коначно одлази из живота и света за који
је веровао да му је једини.
Кад изађоше из града и између оголелог дрвећа на киши пружи се у
шуму и помрчину пуст друм, он се стварно осети бегунцем. То га бежање
узбуди и узнемири оном, њему добро знаном бегуначком стрепњом и
надом, оним заносом у ризик и опасност, који је имао кад је двапут
илегално бежао преко границе у Аустрију. Бегунац је, борац је, није
капитулирао! Зажеле да се скине и зарони у шуму и помрчину и хода,
пешице да бежи док га ноге носе, па кад изнемогне да седне на лишће уз
дебло храста или букве и ту скапа, као матори, болесни јелен (сети се
њихових костура окићених роговљем у шипражју чешких шума). Моник му
дланом често пипа чело, проверавајући температуру и нуди га чајем, што
он одбија, јер га тај чај у аутомобилу − од бегунца претвара у дезертера.
Зури у помрчину шуме и поља; иду равним друмом, а њему се чини да пада
у бездан. Сустигоше колону војних камиона и топова која са пригушеним
светлима мили друмом. Официр под шлемом и пелерином заустави их и
изгрди шофера што вози са дугим светлима. Топови и војници под
цирадама на киши и помрчини − то је рат. Вести о рату у новинама, нису
рат. Човек и топ у мраку и на киши − то је стварни рат. Проже га она у
њему запретена ратничка језа: као да му је срце голо на киши и дрхтури у
студи смрти. Зажеле да погине као ратник, да погине у борби против
немачког фашизма и искупи се, макар пред собом и овом женом, чијој се
спасилачкој вољи потчинио. Стигоше и колону коњице у покрету, а кад на
светлости фарова угледа мокре коње и коњанике под шлемовима, промени
одлуку: чим прездрави, кренуће у Москву. Тамо, у строј, са својима, па шта
га снађе. Данас се не може бити бегунац и дезертер.
Заћута у тој одлуци; она престаде да га нуди чајем и пипа му чело.
После два-три сата вожње, Моник му рече да улазе у Руан и да ће он за
њеног деду Жоржа и баку Елен бити Чех, Јан Прохаска, новинар из Прага,
који је пред немачком окупацијом избегао у Француску. Свеједно му је
како ће се звати; ово лажно име му је последње.
Руан је у мраку. Не би ни приметио да су у граду, да не уђоше у уске
мрачне улице, па фарови осветлише беле куће ишаране вертикалним и
косим тамним пругама, као да су их деца исцртала, поред којих свиткају
батеријске лампе војних патрола. Шофер каже да је град замрачен због
немачке авијације, која је и прошле ноћи надлетала Руан. Моник жали што
је ноћ, па он не види најлепше куће старе нормандијске архитектуре, трг
на коме је спаљена Јованка Орлеанка и чувену руанску катедралу. Лагано
прођоше кроз замрачени град и успеше се негде у тмину, идући поред
ретких кућа, са оголелим живицама, без трачка светлости. Убрзо,
аутомобил стаде пред великом гвозденом капијом, коју отвори човек у
некој униформи, па аутомобил уђе у парк и заустави се пред фонтаном,
осветљујући широке степенице старе, двоспратне куће, обрасле рујавим
бршљаном. Моник стисну Богдану руку, нешто му шапну, изађе пз
аутомобила и потрча уз степенице неком што држи батеријску лампу
уперену ка земљи и виче:
Лазаре, гаси фарове! Ми смо у рату!
Деда Жорж! Што се радујем што вас видим!
Да, да. Требало је да почне европски рат, па да ми ти дођеш.
Она загрли деду, Богдан изађе из аутомобила и ступи у таму ван стазе,
запахнут мирисом трулих јабука. Помрчина, земља, киша која сипи, све
мирише на труле, киселе јабуке. Сумња у своја чула и слуша њихов
разговор:
Деда, упалите светло!
Ми смо у рату, драга моја. Наређено је апсолутно замрачење. Немци су
нас прошле ноћи пронашли својим авионима.
Бомбардовали?
Јесу. Прошле ноћи бацили су на Руан кутије са говором господина
Молотова у совјетском парламенту, цитате француских писаца и филозофа
против Енглеза, фотографије Хитлера коме пљеска руља, и томе слично.
Немци знају шта раде: пре но што нам поруше градове, они бомбардују
француску душу.
Не разумем, деда, шта ће ту Молотов?
Ти то добро разумеш. Молотов је истомишљеник оног лупежа Хитлера,
као и ти са својим друговима. Где ти је тај пријатељ?
 Богдан изађе из мрака и попе се уз степенице, до Жоржове пружене
руке:
Врло сам срећан, господине, што једном Чеху могу да понудим
гостопримство. Ја вам се у име Француске, која држи реч, извињавам за
Минхен и саучествујем у патњи вашег дивног народа. Како рекосте да вам
је име?
Моник одговори пре Богдана:
Јан Прохаска из Прага. Новинар. Јан се, деда, лако памти.
Не брини ти за моје памћење. Ја вам могу од речи до речи поновити
свој разговор са покојним Масариком који смо водили 1923. у Прагу. Али о
томе ћемо касније. Изволите, господине Прохаска. У мојој кући сте
безбедни, овде полиција неће доћи. − Батеријском лампом осветли му
врата и уведе га у трпезарију са наложеним камином и постављеним
столом, на коме у трокраком свећњаку горе свеће. − Скините мантиле, па
да саслушате ратна упутства.
То, деда, можемо и после вечере.
Не, Моник. Ја сам у рату и ова кућа је у рату с оним немачким лупежом
− узе са бифеа две гас-маске и пружи им. Онда узе своју и рече: − Гас-маска
се овако ставља. − Моник прште у смех на изглед старог господина са
крутом крагном и гас-маском. Богдан с пажњом посматра омањег,
мршавог старца, оштра лика, одсечних покрета… Да, Моник. Теби је, као и
твојим друговима, овај рат смешан рат, па ти је смешна и одбрана од
немачких отровних гасова. Али, у мојој кући ти ћеш се понашати као у
озбиљном рату. Чим сирене најаве узбуну и приближавање немачких
авиона, ви узимате маске, ове санитетске торбице, батеријске лампе и
одмах идете у склониште, сутра ујутру ћу вам га показати. Ако ноћас буде
узбуне, ја сам ту да вас одведем. Пазите, кућа је потпуно замрачена, светло
се пали само у степеништу и кратко. У собама и купатилу имате свеће и
батеријске лампе. Прозори су са дуплим завесама, отварају се само дању.
Кад желите да слушате радио, ено га у салону. Молим те, Моник, да те не
опомињем за светло. Поведи свог пријатеља у собу на углу, до твоје.
Чекамо вас на вечеру.
Степеништем лагано силази лепа, старија жена, огрнута белим шалом.
Моник приђе и загрли је. Представи јој Богдана а њему своју баку Елен,
која се уздржано поздрави са Богданом и запита Моник: да ли је ове
јесенске кише и захлађења пребродила без инфлуенце, којом сваке године
започиње зиму? Моник јој ту бригу отклони изјавом да је послушала њен
савет и од првих киша и хладних дана пије чај који јој је она препоручила.
 Богдан уђе у своју собу, удишући и у њој киселкасто натрули мирис
јабука, уверен да му је болест оштетила чуло мириса. Моник му
батеријском лампом показа купатило и рече му с неким особеним
нагласком да ће он овде врло брзо оздравити.
Чим седоше за вечеру, Жорж га понуди калвадосом. Богдан се сети да је
то ракија од јабука и одби је, али му из керамичког бокала, опет на јабуку,
замириса пиће које Жорж пије називајући га сидр или нормандијско вино;
одби и то због тог задаха трулих јабука, који га прогони од изласка из
аутомобила. Уз топлу супу коју је у белој кецељи и са уштирканом капицом
служила крупна плава жена, Моник прича деди и баки новости о њиховим
париским рођацима и пријатељима; Жорж је не саслуша, обрати се
Богдану;
Мислите ли ви, господине Прохаска, да је могао да се избегне овај рат?
Мислим да то није било могуће − одговори без размишљања,
незадовољан што старац започиње политички разговор.
Да, да. Један разуман Чех то јасно види. А наши глупаци у влади, са
оним праисконским лицемерима са острва, веровали су да могу
Чехословачком подмитити оног разбојника и лупежа Хитлера. Те су
наивчине, по свему судећи, веровале хороскопу из Журнала, по коме су
Хитлер и Мусолини нератничке природе и са толиким слабостима да се
неће усудити да крену у рат. А ја сам, драги пријатељу, као и сви француски
песимисти више веровао птици злослутници но господи Даладјеу и
Чемберлену. Смешкаш се, Моник? Драга моја, крајем августа по читавој
Нормандији појавише се те птице злослутнице, са црвеним, звонастим
реповима. Најављивачи рата. Кад сам једног јутра, са свог балкона, на
црвеној букви угледао јато тих птица, сетио сам се деветсто четрнаесте,
кад сам их последњи пут видео, и рекао Елени: Драга моја, ми смо пред
ратом! И ми губимо рат. Одмах сам почео са својим ратним припремама и
одлучно да Мадлена не учествује на венсенским тркама. Из патриотских
побуда нисам свог коња пустио ни у Довил, иако би сигурно Мадлена тукла
Берикила.
У Нотр Даму никад није било толико запаљених свећа, као у последњој
недељи августа. Толика венчања рат предсказују − рече Елен.
Не помињи ми ту последњу недељу августа! То је био почетак краја
Француске. Био је то за господу чиновнике и раднике први годишњи одмор
у историји Француске. То паразитско право дао им социјалистички закон
господина Блума. Ја сам индустријалац и капиталист, како би рекла моја
унука Моник, али ја никада у својих седамдесет и шест година нисам имао
петнаест дана одмора. И сада, молим вас, ми треба од таквих Француза да
очекујемо да погину за отаџбину. Сасвим је нормално да ти који су се
борили за петнаестодневни годишњи одмор, данас у рату вичу − Зашто? За
кога? Уосталом, рат неће ни онај који га објавио.
Служавка унесе печену говедину са кнедлама. Жорж поново понуди
Богдана сидром, овај пристаде да проба то нордијско вино од јабука, само
да би проверио своје чуло укуса; Моник похвали дедин сидр, а он се
пожали да му је мобилизација покупила раднике, па ће му ове године
половина рода јабука пропасти.
Не бих жалио да ми цео род пропадне и да ми фабрика стане, кад би то
било за рат и Француску. Замислите ви, господине Прохаска, један нонсенс.
Господин Даладје, у говору којим објављује мобилизацију Француске,
петнаест пута је изговорио реч − мир, а свега четири пута рат! Та кукавица
није имала одважности ни ратни кредит од парламента отворено да
затражи. Понаша се тако само да не увреди и наљути оног лупежа Хитлера.
А кад се тако млако и кукавички започиње рат, он се мора изгубити.
Француска је данас јадна, кукавичка нација! Од Клемансоа, спала је на
Даладјеа. Ми морамо пропасти, јер ми хоћемо да пропаднемо.
Французима је у души умрла Француска. Схватате ли ви то, господине
Прохаска?
Па, променила су се времена, господине Пивер − мора нешто да каже
Богдан, бојећи се проширења разговора и због свог скромног знања језика,
па погледом покушава да дозове Монику у помоћ; али она нешто шапуће
баки, која је строго посматра љуштећи јабуку.
Не, господине Прохаска. Нису се времена променила. Променили се
Французи. Гледао сам како мобилисани одлазе у рат. Нико не пева. Нико
није пијан. Нико не мрзи. У Руану ниједна жена, ниједна девојка није
бацила киту цвећа на војнике… Обвезници су одлазили у касарне као да
одлазе у затвор… Општа апатија! А девет стотина четрнаесте, сећаш ли се
Елен, ми смо пред катедралом били засути цвећем. Одлазећи на
железничку станицу са музиком на челу, ми смо руанским улицама газили
цвеће и били обасипани пољупцима дама, све док се нисмо утоварили у
воз.
Деда, ја знам поуздано да су и из Берлина војници кренули без цвећа и
музике. Улице су биле пусте. И у Берлину је, као што видите, било тихо,
нико се рату није радовао. Рат је и њима наметнут. Рат хоће само Хитлер,
један параноик са гомилом лудака око себе.
Не верујем да су из Берлина тако кренули у рат. А ако су тако кренули,
то доказује да ће овај рат изгубити и они који су га изазвали, и они који га
неће. Тако и треба да буде. Ја сам уверен, Јевреји су нас опет изиграли.
Иако је Хитлер антисемит, и тај лупеж игра по њиховој музици.
Моник жели и изразом лица да покаже Богдану да јој је непријатан
дедин антисемитизам, али он наставља да грди Јевреје; она га прекиде:
Оног дана кад је Француска објавила рат Немачкој, ја сам у Ротонди
била на ручку с неким пријатељима. Видела сам ову сцену. Пијани Црнац
се попео на столицу и виче: Јевреји су нас изиграли! Доле Јевреји! Доле
рат! Замислите, тај расистички апсурд!
Није то, драга моја, никакав апсурд. То је само доказ да је и један
имбецилни Црнац схватио истину. А француска влада не схвата ни то што
је и тај афрички мајмун већ схватио.
Француска влада, деда, води антикомунистички рат. То је данас њен
главни фронт. Наша полиција не прогања немачке агенте и фашисте. Она
данас прогања само комунисте. Наше судије не праве разлику између
лопова, разбојника и комунистичких посланика. Свуда виде комунисте.
Јуче сам прочитала у Тану да је у Нансију један радник, мислим да је
механичар, осуђен на три и по године строгог затвора, зато што је изјавио
да су Руси добро урадили што су ушли у Пољску.
Мало је тај вагабунд осуђен! Мало! Француска ће се спасти овда када
на свакој француској бандери буду висила по двојица комуниста.
Деда, шта то говорите − запрепасти се Моник.
Ни Богдан не издржа:
А шта ћемо са француским фашистима, господине Пивер?
И њих на бандере! Јер и та господа, као и комунисти, издају Француску.
Ни они неће да ратују. Али, драги пријатељу, са нацистима ћемо, ипак,
лако. Они постоје док постоји Хитлер. Наш проблем су само комунисти.
Јер они постоје док постоји Русија. А Русија је велика и неуништива. Ми
Французи то најбоље знамо.
Деда, ја бих вас молила да променимо тему − каже молећиво Моник;
бака Елен, рецкајући јабуку на ситне комадиће, као да климну главом.
Жорж нали свима свдр, па настави да грди комунисте.
Од одласка на последњу робију, Богдан није слушао овако жестоког
антикомунисту; чак ни Вукашин Катић, стари антибољшевик, није овако
задрт као овај кочоперни и уштогљени старац који пијуцка нормандијско
вино што мирише на киселкасте јабуке, у чијој се вили он скрива од својих
другова и своје партије. Прекорно погледа Моник и одгурну тањир са
колачом.
Господине, то је наш нормандијски специјалитет. Торта с јабукама,
пробајте! − први пут му се обрати бака Елен.
Ти си, Јан, уморан. Треба одмах да легнеш − додаде брижно Моник.
Не пристаје на ту брижност сада; захвали се на колачу − како да оћути
оволико реакционарство? Зажеле коњак, али се не усуди да ту жељу
искаже. Јер господин Жорж говори о немачко-совјетском пакту:
Пакт са Хитлером, то ужасно издајство, Француска неће никад
заборавити Русији. У првом светском рату, Француска је волела Русију,
Енглеску сматрала нужним савезником, жалила Белгију, дивила се малој
Србији на Балкану, презирала Италију, мрзела Немачку… Тада је сав бес
Француске био усмерен према Немачкој. Сада је наш бес управљен на
Русију. Јер, драги пријатељу, то што је Русија урадила с Пољском, то у
историји није урадила ниједна велика нација… То је мародерство!
Деда, и ја мислим рђаво о немачко-совјетској подели Пољске. Али,
будимо праведни. Сетите се пољске политике последњих година, нарочито
последњих месеци. Пољска је више мрзела Русију но Немачку. Ни
одбрамбени савез с Русијом није хтела. Пољска је више волела да
пропадне но да се брани уз помоћ Руса. Лакше јој је било да изгубио
слободу но да буде савезник Совјетског Савеза. А ви добро знате да је
Енглеска, својим лажним гаранцијама, стално подстицала Пољску на
антисовјетску политику и самоубиство.
Богдана изненади Моника. Живи са том женом скоро месец дана у
њеној кући, а никад је није чуо да говори о политици, нити је слутио да та
ћутљива и, чинило му се, за политику незаинтересована жена, може овако
оштро политички да расуђује.
Ако је Пољска вршила и самоубиство, Русија није смела да јој зада
последњи ударац! Не, Моник. Русија је увредила Француску.
Богдан га прекиде:
Неправедан вам је тај гнев, господине Пивер. Молим те, Моник,
исправљај ме и допуњуј мој лош француски, ти знаш шта ја мислим… Шта
ми мислимо о тој ствари… − испи чашу сидра. − Без обзира шта данас
мислимо о рату и будућности, ја мислим, господине Пивер, да се морамо у
једној ствари сложити. Од доласка Хитлера на власт, па све до Минхена и
после Минхена, Енглеска и Француска имају један циљ: да гурну Немачку
на Совјетски Савез. Чак се и сада ваша влада и Черчил надају да ће Хитлер
да остави вас у вашој Мажино линији, Енглеску на свом острву и крене на
исток.
Да. Наши извештаји са фронта гласе: Нема догађаја. Без активности на
обе зараћене стране! − упаде Моник, а Богдан настави:
Сетите се само ваше такозване политике немешања у Шпанији, кад је
Франко са својим фалангама и уз војну помоћ Хитлера и Мусолинија
сломио шпанску републику. Затим, читаву годину дана француска и
енглеска влада саботирале су преговоре у Москви о споразуму о
заједничкој одбрани и међусобној помоћи. Ви нисте хтели савез са Русијом
за одбрану од Немачке… Ви сте све учинили да подмитите Хитлера и
охрабрите га да нападне Русију. Ви сте, господо…
Ти си се ознојио, Јан. Ја мислим да имаш температуру. Деда, ја сам вам
рекла да је Јан реконвалесцент.
Бака Елен се подиже од стола. Устаде и стари:
Молим, молим. Наставићемо овај разговор. Што се Минхена тиче, ја
изјављујем: Минхен није само наш ратни пораз; Минхен је наша срамота.
Да, да. Пођите у своје собе, већ је скоро поноћ. А може и ноћас бити узбуне
од немачких авиона. Лаку ноћ, господине Прохаска. Ви сте прави Чех и
Словен. Врло ми се допадате. Али видим и ви сте, на жалост, комунист.
Моник, приђи да те пољубим.
Уморан, одједном клонуо, а незадовољан што му није успело да
достојно узврати овом француском реакционару. Богдан се једва попе
степеницама у своју собу, не дозвољавајући да му Моник помогне. Она му
упали свећу на ноћном сточићу и рече да јој куца на прва врата лево, ако
му не буде добро. Опет осети мирис трулих јабука. Уклони две завесе и
отвори прозор; запахну га киселкаста трулина јабука: устукну али оста
ослоњен на прозор, загледан у помрчину у којој по дрвећу тихо шушти
киша. Тмина је као да никад неће сванути. Мук. Шта се то зби са његовим
животом? Шта то он учини са собом? Сада је заиста дезертер. А чува га и
спасава један окорели француски антикомунист. Ваздух му се згуснуо.
Боли га дисање, боли га од мириса киселих јабука. Затвори прозор, брзо се
свуче и леже, угаси свећу. Дуго не заспа; а заспа кад се одлучи да крене у
Москву, чим прездрави.
Ујутру, за доручком, сачека их Жорж са новинама у руци:
Срамно доба!
Шта се, деда, догодило?
Шта? Највећа срамота овог века! Још већа но онај напад Аустро-
Угарске на малу Србију деветсто четрнаесте… Русија је напала Финску.
Ординаран комунистички злочин! Црвени колос сјурио се на једно мирно
скијашко племе!
Богдан спусти шољу са чајем, престаде да једе: зар је и то било нужно?
Не може ни од Жоржа Пивера да брани Совјетски Савез и Стаљина. Зар су
комунистички аргументи немоћни пред аргументима једног француског
реакционара?
За совјетски напад на Финску, мора, господине Пивер, да постоје дубоки
разлози. Неки које ми одмах не видимо − рече и погледом позва Монику у
помоћ.
Постоји, драги пријатељу, постоји један једини совјетски разлог:
освајање. Под Хитлеровом заштитом, лако освајање територија и народа
који не могу да се бране. Комунизам је кренуо да осваја Европу. А зашто и
да је не осваја, кад се она сама нуди освајачу. Данас је Руан освануо са
лецима пацифиста! Чујте, молим вас, шта пишу кукавице: − извади летак
из џепа, чита: − „Склопимо одмах примирје! Цена мира никада неће бити
толико висока као цена рата. Ништа се не гради на смрти. Човек своје наде
једино може темељити на животу. Нека војска пусти да проговори разум и
баци оружје. Нека људи следе своја срца и брзо окончају рат. Тражимо
мир, захтевајмо мир!…“ Имбецилни дефетизам! А потписали су га писци,
професори, чак и посланици парламента! Па, онда, молим вас… Јутрос ме
телефоном звала два моја пријатеља да колективно протестујемо код
власти због забране лова. Тој се руанској господи убијају зечеви, а не
Швабе! Залупио сам им телефон. Невероватно време. Збогом Француска!
Чему се толико чудите, деда? Како ви не увиђате да је ово бесмислен
рат? Зашто да сруше Париз и Руан, Нотр Дам и нашу Катедралу, за кога да
изгину моји стричеви и браћа, моји пријатељи? Шта ће то да одбране у овој
Француској?
Жорж Пивер поскочи са столице:
Моник! То последњи пут чујем од тебе! У мојој кући нема места за
дефетисте! Ово је Нормандија, ово је Француска! Извините, господине
Прохаска, ја не трпим издају.
Доручковаше ћутећи, док се старац, који је читао Фигаро, ишчуђавао
прочитаним, особито откривањем државних тајни које врше новине. Позва
их да им покаже склониште од напада из ваздуха. Моник шапну Богдану:
Он је конзервативац, али је добар човек. Буди безбрижан.
Богдан ћути: тишти га Финска. Тај ће рат само антикомунизам да
изазове у Европи.
 Чим изађоше из куће и кренуше ка парку са великим старим дрвећем,
поред ниске дуге зграде угледа брдашца јабука. Никад толике гомиле
јабука није видео. Гледа их обрадован што му је чуло мириса здраво, што
се ноћас није обмањивао њиховим мирисом.
Не чудите се, господине Прохаска. Нормандија је земља јабука. Нигде у
Француској и Европи нема наших нормандијских јабука. Оне су
јединственог укуса. Накиселе и сочне. Погледајте јабучаре око нас… Ми од
наших јабука производимо и ракију и вино. А беру се касно, чак до Божића.
Купе се кад опадну и почну да труле… Ако нас Швабе не окупирају до маја,
видећете ви како је Нормандија лепа кад цветају јабуке… Хајд’мо у
склониште.
Сећајући се ујакове качаре у Славковици, под Сувобором, пуне црвених
колачара и руменкастих будимки, Богдан за Моником и њеним дедом, и са
својом емигрантском тугом, сиђе у дубоко бетонско склониште са цик-цак
улазом. Жорж припали етиленску лампу и пун важности стаде између две
лаке фотеље поред пољских намештених кревета и обрати им се:
Овде смо безбедни, ако на нас падне и највећа немачка бомба. Храна,
вода, одећа, све што је потребно за нормалан живот седморо људи за десет
дана, налази се по овим тунелима лево и десно од улаза. − Жорж исцрпно и
стручно објашњава како се треба понашати за време напада из ваздуха, а
како за време артиљеријског бомбардовања, а Богдан, на сточићима поред
кревета гледа књиге, шпил карата, започет гоблен и плетиво баке Елен, на
полици термосе, батеријске лампе са по неколико батерија, радио-апарат,
огледало, прибор за тоалету…
Па ово је права Мажино-линија! − узвикну Богдан.
Да. То је моја приватна Мажино-линија. А сад пођите да вам покажем
ровове и траншеје за одбрану од пешадије. Моник, то није смешно! И ја
нисам у твом, смешном рату!
Изведе их из подземног склоништа и поведе у велики стари парк, чијим
се ивицама протеже дубок ров, а неколико радника копа исти такав ров за
другу линију одбране. Жорж вади из џепа исцртан план ровова и траншеја,
напомињући да му је то израдио пуковник Жионе, јунак са Марне.
Богдан га не слуша: удише мирис јабука и разгледа предео − висораван
са јабучарима, стрњиштима и шумом која се спушта ка Сени… Ужива
гледајући старе, огромне храстове, али се највише обрадова високој
црвеној букви, са које, обрано ветром, капље црвено лишће. Та му
пријатност кратко потраја: замисли се над совјетским нападом на Финску.
Моник оде у кућу, а Жорж поведе Богдана у свој приватни музеј, у коме
су поред парног аутомобила, првог аутомобила у Руану, музејски изложени
стари нормандијски алати: млин и преса за јабуке, косе, косири, грабуље,
мотике, секире и неке алатке које никад није видео.
Сутра почиње паковање експоната наше старе културе. Склониште је
већ спремно − рече Жорж и уозбиљи се: завијају сирене. Не плашите се.
Није немачка авијација. То је почетак вежбе за одбрану од напада из
ваздуха. Хајд’мо за гас-маске и санитет. На први знак морамо бити спремни
са целокупном опремом и у склоништу.
Богдан мрзовољно пође за Жоржом, који виче радницима:
Чујете ли сирене?! Где су вам гас-маске? Носила, санитет, канте за
гашење пожара, све по пропису мора бити спремно кад се сирене трећи пут
огласе!
ЧЕТВРТА ГЛАВА
 1

Не подносим сунце и ведро небо. Од светлости, од јасноће простора и

његове предметности, обузима ме неко очајање. Тада не излазим из собе,
навлачим завесе и палим стону лампу. Сутон ме некако успоставља
осећањем сопствене телесности и неком мишићном и коштаном стрепњом
за живот, која је моја најдубља свест о себи; ноћ, особито поноћ, живим
себе најпотпуније и најјасније видим свет, најближу околину. Свануће ме,
одистински, просто физички заболи: млекаџијска сака ми прегази груди и
цеванице, а гугутке и врапци ми искљуцају мозак. Страх ме од сванућа, па
пред зору гасим лампу и као моја покојна мати стављам преко очију црни
свилени шал и чекам сан, мучећи се нервозом, ситним грчевима у стомаку,
сврабом час на образу, час на леђима; онда ми се поједини делови тела
неким заборављеним болом или трнућем оказују и истичу своју посебност.
То се моје тело, вероватно, сећа рата, логора и робије; тело ми, дакле,
памти онај заборављени живот, ону згуру преживљеног и палог у мрак,
заборављена ратна промрзнућа, батине у полицији, бетонске и мокре
лежаје у логору и на робији. Тако ме у несаницама тело подсећа на
прошлост, на оно најгоре у њој, па ми се сав мој живот претвара у муку. У
тим несаницама мисао ми се озвери, па гризе и кида комад по комад мене,
разбаца ми време, нагрди ми све што сам волео, згади ми себе. Од тих
мисли о себи, од те ватре у лобањи, бране ме само кости, па се бацакам по
постељи као под ударцима воловске жиле. Кад измучен собом заспим, сан
ме спасе до ручка.
Све су ређи ведри и сунчани дани, јесен се стамњује; небо је сиво и
ниско, магле са Саве и Дунава успињу се на Врачар и гребен Београда, па
ми је лакше у души и јасније у глави, свеједно што су у њој увек неред и
судари. У сумору простора, лакше подносим то што ме окружује; у сивилу
и маглама, у сплину пак, подношљиво ме тишти живот и реалност. Уопште
узевши и упркос свему, у овим данима моје расположење је у узлазу:
скраћује се дан, доживећу и онај најкраћи 21. децембра (на тај најкраћи
дан родио се Стаљин! то није случајно!), прославићу га са Бором Пубом.
У сутон и кад су магле густе, излазим у шетње до Калемегдана, или на
Вождовац, код Боре. Тада ме људи не опазе. Умотам се шалом, само ми се
наочари виде, па успевам неопажен да се протињем и гунгулом главне
улице. Стрепим да ме не сретну моји бивши другови и не окрену главу од
мене, како то увек чине; још више страхујем да ме не сретне неко од оних
бркатих и мршавих студената − партијаца, који ме мрзе као троцкисту, па
да ме пљуну и опсују матер издајничку. Не волим ни сусрете с људима моје
„класе“, школских и ратних другова, сада високих чиновника и професора
универзитета, домаћих „интелектуалаца“ који о свему под капом небеском
имају „своје мишљење“, иако мало о чему мисле, а мене презиру као
будалу и занесењака што је „продао ђаволу душу“. И наравно, као
националног издајника. Једино понеко од „обичних“ грађана, занатлија,
трговаца, пензионера, и понека жена, моја школска другарица или добра
познаница, има за мене нешто што личи на самилост и разумевање, тј.
најчешће ме сматра несрећником који је због идеја упропастио велику
каријеру. Али, ја са тим „обичним“ људима и женама нисам присније
друговао, јер сам се дружио само са људима које су мучиле неке идеје, а
Вера ми је била цео женски род. Не рачунајући децу и понеку жену, на
улици, сви ми људи имају иста лица: непријатна, охола, саможива, претећа.
Људи у већини спадају у ружне животиње. Од људи, поружњале су ми и
куће, и дрвеће по улицама. Пре неки дан сам се запрепастио колико је
страћара од Славије до „Лондона“, каква је ругоба то што се назива град.
Та наша „престоница“ ван центра, није ни село!
Вучем се тако безвољно сутонима и маглама и, чини ми се, спотакнућу
се о празну кутију од цигарета, па и њу заобилазим на плочнику.
Калдрмисане улице избегавам, бојим се оклизнућу се. Ноћу, враћајући се
од Боре Пуба, сенке ми се чине брвнима, па застајем да их прескочим. Кад
поред мене протутњи трамвај, стресем се од грмљавине: толико сам се
истањио и онемоћао. А здрав сам!
Не успевам ниједан поредак у себи трајније да успоставим. Шта је то
разум на који се позива свако пискарало? То би ваљда, требало да буде
неки део мало чвршће мождане масе, нека згуснутост, нешто као арматура
која тој сивој и мекој беланчевини даје облик? Врага! То је нека сасвим
танка пређа нерава коју ми раскида један поглед мржње на улици,
Миленино ћутање од повратка са неког острва, сећање на Богдана,
забринуто лице мог оца, сваки Верин одлазак у болницу код мајке, јер сам
двапут уловио да је увече до пекаре на првом ћошку од наше куће, прати
доктор Шарчевић. Јадна је и бесмислена вера у разум који ће смислено да
уреди свет и од гомиле перманентно зараћених саможиваца, глупака и
лудака створи „разумно друштво“! Огромна људска већина је неразумна. А
и онај што се сматра разумним, разуман је само на тренутке и у извесним
приликама, ако под разумом подразумевамо моћ да се ствари виде онакве
какве јесу и да се целисходно поступа. У мојој ближој и широј околини,
заиста, нико није разуман. Некима то ометају идеје, некима страсти,
некима таштина, некима себичлук и амбиција, многима урођена
агресивност… Најразумнија је, ипак, дечја игра: никоме не наноси зло.
Уђем понекад у собу код Олге и Растка, да их посматрам док се играју; али
играчи не подносе неучеснике, па ми и моја деца покажу нерасположење
ако дуже останем у њиховој соби.
Све ме, дакле, око мене тера у самоћу.
Са Вукашином се сада може разговарати једино о Владимиру који га је
напустио, и о рату; више ме и не пита када ћу да завршим „књигу“. Са
Миленом ни о чему не могу, чак ни о Владимиру; она је занета неком
својом бригом и увређена на све око себе, па је постала и неуредна. Кад
год је видим, сетим се Петра и осетим мржњу. Са Вером могу о пунктацији
Катарининог колена и о прљавштини наше најбоље клинике. А има већ
скоро месец дана како ми не долази у постељу; и не покушава да скрије,
или јој је свеједно што видим колико се удешава и шминка кад год иде
мајци у болницу, а иде у подне и увече, враћајући се понекад чак пред
поноћ. Знам, знам. Тај доктор Шарчевић је тако простачки уштогљен и
уображен што има право на скалпел, што господари немоћнима, толико је
несимпатичан тип, просто одвратан, да не могу истински ни да будем
љубоморан на њега. Понекад, кад га се сетим, ја се у мислима светим Вери
што има, или што ће имати, таквог љубавника. Бора Пуб, старачки обузет
бесом на данашњу омладину, не престаје да ми животним примерима,
особито Мишком, доказује „духовни и морални расап“ интелектуалне
омладине, окривљујући за то „напредне“ интелектуалце и Црногорце, а
међу њима и мене. Не подносим то распростирање сукоба очева и деце на
социјални и национални план, што иначе никад нисам волео у руској
литератури, па ако не играмо карте, попијем Душанкину кафу и враћам се
кући. Најнепријатнији су ми, ипак, сусрети са ујаком Најданом, који ме,
додуше сада мање, малтретира својим антикомунизмом, али ми се смучио
својом старачком „љубављу“ према Катарини и „љубомором“ на младог
аутомобилисту. Тај рођени буржуј Најдан Тошић, перверзно ужива кад
његовој „обожаваној“ Катарини дежурају најлепше медицинске сестре које
мора да среће њен „штићеник“ Бошко кад год је посети, и она не може да
не види њихове задивљене погледе њеном лепотану, па после праска од
мржње на те „ординарне проститутке у белим мантилима, а и њен
„штићеник“ не прође неизгрђен због свог „мушког простаклука“… Итд. А
њих двоје − Најдан и Катарина, блиски су ми род, њихови гени су у мојој
деци… Ужасно!
Ближњи − то су они који су ми најдаљи! Јер их најбоље познајем.
Ближњи − то су они који ми највеће патње доносе. Ближњи − то су они који
ме највише вређају! Ближњи − то су они због којих ми је најлакше кад их
не гледам и не чујем!
Овакво моје стање и расположење може да измени једино рат. Зато га
се ја и не плашим. Понекад га и прижељкујем, све чешће га прижељкујем.
Само ми је жао деце. Она ће бити једине невине жртве овог рата.
Достојевски је хиљаду пута у праву што је „детињом сузицом“ условио
остварење људских „идеала“! Али свет, заиста, има нека зла која једино рат
може да уклони. А сада се људски род у злу изражава; сада Зло има моћ и
израз истинске величине. Снагом, организацијом, перфекцијом Зла,
обележава се наше доба. Људима Зла, генијима Зла. То Зло нашег доба
толико је да његова моћ превазилази човека појединца, па нико, ни
Хитлер, нема право да га потпише, да му да своје лице и своје име. Наше
Зло је колективно дело и продукт векова, особито прогреса. У ствари, оно
је надљудско. Да, Шопенхауер је у праву. Човек је продукт слепе,
равнодушне, зле воље. У сваком случају, Зло твори величину нашој епохи.
О нама ће потомци мислити са страхопоштовањем.
А страхопоштовање је, вероватно, најређе човеково осећање према
човеку; у њему има и правог достојанства за обе стране.
Зашто се ја толико дуго гледам са „Ремингтон“ машином? Зашто
кварим хартију? Само зато што сам сам и што је то једини начин да
створим илузију да сам слободан. А циљ? Циља више немам. Циљ би ме
заробио. Не пада ми на памет да пишем књигу. Пишем само за једног
читаоца − себе. Још успевам да поверујем да заслужујем такав напор. То
самопоштовање којим се браним од околине, приморава ме да се мучим за
прецизност исказа, за тачност својих мисли и осећања. Тачност је права
искреност. Али, искреност је и начин да сакријемо оно до чега нам је
највише стало. Тајна се најбоље чува великом искреношћу.
 2

Лежећи у постељи и покушавајући да чита, Милена чу искидано,

продужено, а тихо звоно са капије. Тако звони кад се Владимир касно
враћа кући: он, покајао се, мучи га данашњи разговор. Књига јој склизну са
јоргана на под, подиже се на лактове да му чује корак и улажење у кућу.
Можда сам, ипак, ја крива што је он отишао из куће. Улазна врата се
лагано отварају, није чула кључ, он нема кључ, вратио је кључ кад му га је
послала по Мишку. Стоји у предсобљу, предомишља се шта да јој каже
после данашњег разговора телефоном, другог јављања после напуштања
куће:
„Како си, мама?“
„Као и увек. А ти?“
„Сјајно. Никад нисам био спокојнији, да не кажем и срећнији. Живим
међу радницима, дајем часове, а од понедељка радићу на једној дрвари.“
„Са том дрваром, не би морао да се хвалиш и деди.“
„Не брините. Идем и на предавања главних предмета. Све ћу испите на
време положити, не брините… Замолио бих те да ми по Мишку пошаљеш
онај тегет џемпер и два пара веша.“
„А зашто ти не дођеш по своје ствари у своју кућу?“
„Незгодно ми је, мама, да се срећем са дедом.“
„Деда ти је у Прерову.“
„Знам, али ту су остали. Биће и њима непријатно. Жао ми је да их
повредим.“
„А жалиш ли мене, сине?“
Тада је заћутао, хтела је да спусти слушалицу, а он се јавио:
„Мама, ја желим да те уверим… А зар то треба?… Моја осећања према
теби ништа не може да доведе у питање… Ништа.“
Спустила је слушалицу да јој не чује плач. А он је одмах поново звонио
и рекао:
 „Зашто ме кажњаваш?“
„Не мучи ме више, Владимире! Ти добро знаш колико ме је он намучио,
смилуј се бар ти…“
„Па ја нисам побегао од тебе, мама, ако сам се одселио од куће.
Замисли да студирам у Загребу или Паризу, или…“
„Добро, добро, замислила сам. Тражи што ти треба, дођи кад хоћеш,
јави се телефоном кад желиш… Ја не знам твоју адресу. Чини све што је
теби добро. Ја сам овде и чекам, како већ двадесет година чекам. До
виђења, Владимире.“
Спустила је слушалицу и не смирује јој се кајање: увредила га, заболело
га. Зато и сада стоји у предсобљу, колеба се, поносит је и сујетан на оца. Да
устане и отвори му врата? Не, нека сам уђе, нисам ја њега, он је мене
напустио. Подиже се на лактове да боље чује: тешки, спори кораци уз
степениште. Зар ће пре код Ивана? Преко Ивана мени нека порука! Нећу
да га чујем, не, сине! Спусти се на јастук.
 3

Врата се лагано отварају, Иван се трже: Вера! Још јој је он нешто. А

улази неко ко много личи на Петра Бајевића: јаче и друкчије уздрхта.
Добро вече, Иване.
Он је! Обријао бркове, просто одело, пролетерско, никад тако бедно
није изгледао, прерушио се. Кад ли је стигао? Можда је већ био са
Миленом? Мрзак му је, жели да се продере: Напоље! А ћути и посматра га,
држећи се обема рукама за сто.
Петар у похабаном мантилу седа у велику фотељу и из просте, плехане
табакере узима цигарету и припаљује је шибицом, смишљајући како да
започне разговор после оваквог дочека. Објављује му непријатељство.
Законит пад сапутника.
Не пуши више лулу, закључује Иван. Променио навику, име, изглед, за
који циљ овде? Колеба се да га истера напоље.
Петар види Иваново нерасположење и каже:
Не бој се. Нећу остати дуго. Донео сам Владимиру писмо од оца а не
знам, доле у приземљу, где ко сада спава. Звао сам Милену телефоном,
нико ми се не јавља.
Иван ћути: он сада очекује да му ја доведем Милену!
Треба због Владимира да знаш, ако то овде још није објављено, шта се
збило са Богданом.
Иван подиже поглед са писаће машине:
Шта се збило?
Искључен је из партије.
Богдан Драговић?
Да. И одбио је да се врати у Москву. Крије се по Паризу. Мислим да га
крије једна жена… Богдан Драговић је дезертирао − Петар срете Иваново
запрепашћено лице, као да је ошамарен:
Богдан дезертирао?! Не говори глупости!
 Тако ствари стоје, на жалост. А ти их тумачи како ти је воља. Позови
Милену да јој дам писмо за сина.
Зашто је искључен? − викну Иван и устаде.
Зашто? Ти, ваљда, знаш зашто се данас искључује из партије.
Троцкизма?
Троцкизам је општи назив отпадништва и издаје.
Богдан отпадник и издајник? Богдан?! − закорачи к Петру.
Да, на несрећу… Имаш ли нешто да се попије?
Немам! Ти верујеш, ти си убеђен да је Богдан Драговић издајник, је ли,
Петре Бајевићу?
У „Политици“, прикаченој на библиотеку, Петар угледа Стаљинову
фотографију с потписивања немачко-совјетског пакта, на којој се Стаљин
занео од смеха и закључује: њом кукавица правда своју издају. Каже тихо, а
тврдим гласом:
Верујем, Иване.
Невероватно… Невероватно! Како је лака твоја вера. Благо теби… −
Иван седе на кревет, пови се, узе главу у шаке и загледа у шаре на тепиху:
Скршио се. И он фанатик, није издржао. Троцки је у праву, Жид је у праву, у
Русији није социјализам.
Шта се ради у Београду, Иване?
Немам појма! − не подиже поглед са пода. Запрепашћење му узмиче
пред осветним задовољством: присећа се Богдановог чланка „Маска је
пала!“, њиховог последњег разговора. Можда је вешто симулирао своју
бољшевичку доследност? Не, он нема карактер за двоструку улогу. Можда
је и он само оклеветан, можда он и даље, као Зиновјев и Радек, верује у
Стаљина? − Када си ти последњи пут видео Богдана?
Пре двадесетак дана.
И шта ти је рекао?
Оно што говоре отпадници.
Не вређај га! Испричај ми све шта ти је рекао. Хоћу да знам шта он о
томе мисли.
Ти си сигурно читао стенографске белешке са московских суђења. И
видео си како издајници правдају своју издају.
Па није, ваљда, и он нечији агент?
То се, колико знам, до сада није открило.
 А ти верујеш да ће се открити?
Не знам ја то, Иване. И не испитуј ме. Ја нисам члан Политбироа. Мени
га је много жао… Али, шта се ту може… Падамо, отпадамо… Рат је…
Иако је Петар и гласом убедљив, Иван се једва свлада да не викне:
Подлаче! Жену си му преотео! Не може више да подноси његово
присуство, не може више реч да му чује, па му каже, не гледајући га:
Ако ти је потребна Милена, сиђи доле, она је у својој соби. Знаш где је…
Друга врата!
Петар се не диже да пође, а не зна шта још да му каже. Ако би му
испричао разговор с Богданом, био би то аргумент у прилог Иванових
дефетистичких идеја. О револверу који му је дао не може, без обзира што
га Богдан, највероватније, неће употребити зашта га је узео. Да га напада и
грди, то неће. Па поче да му говори о рату и неминовности блиског
немачког напада на Југославију, али га Иван прекиде:
Петре, не интересује ме твоје мишљење о рату. И баш ме брига што ће
Немачка да окупира Југославију. Ја сам већ под окупацијом. Ја сам у
логору. Ја сам у самици!
Иванов глас и израз лица раскинуше у Петру недоумицу; угаси
цигарету, устаде и са тихим поздравом изађе, идући ходником на врховима
прстију. Лагано се спусти низ степенице у слабо осветљено предсобље и уђе
у ходник који добро познаје: није једном био у њиховој брачној соби,
затицао их у постељи под плавим јорганом, последњи пут само под
чаршавом, било је то његово последње лето у Београду; стаде пред њеним
вратима: да ли спава?
 4

Милена је чула кораке до својих врата, чека га да уђе, не издржа:

Владимире, улази!
Петар отвори врата, и чим закорачи у собу стаде пред њеним лепим а
слеђеним лицем на јастуку са рукама под главом, осветљеним лампом са
комоде: чека да се покрене, осмехне, обрадује (она не слути, он јој никад
неће рећи чиме је платио острво); чека: можда се покајала због свега, чула
шта се Богдану догодило, жали га; непомична је, само јој се очи шире и
дубе зачуђеношћу и страхом, он мора одмах да сазна:
Да ли је код тебе још исто, Милена?
Живећи без наде да ће га икада видети, запањена и уплашена шапну:
Исто… А код тебе?
Исто, исто. − Мантил му склизну с руке, приђе јој и приљуби лице уз
њено. − Стигли смо, Милена. Јесмо, ту смо, душо.
Она му удахну дах, онај из венсенске шуме (док је човек-птица падао у
крик масе, вукући за собом бели прамен своје душе), онај са лађе за острво
(док је из понора пучине хуктао ветар гасећи звезде), онај из Јоанидисове
куће (док су на месечини светлуцали јасмини китећи терасу њихове собе),
онај из припрате без крова Панагије Крине (док их је са зида гледала
Богородица са ископаним очима, а крупне капи кише падале им на лица и
надланице), онај с лађе на повратку са острва (док су у ћутању, припијени
једно уз друго и уз зид кабине гледали сагореле шуме на гребену острва с
којег су се дизали кратки димови), овај стварни дах коже, дувана, његове
косе, њега снажног и ту, уз њу, па извуче руке испод главе и загрли га да јој
не нестане.
Он јекну од радости.
Загрљени и ћутећи остадоше док не треснуше врата на Ивановој соби:
она се прену, извуче из његовог наручја, устаде из постеље и обуче кућну
хаљину да је брат не затекне у спаваћици с Петром. А брат неуобичајено
гласно и тешко силази низ дрвене степенице.
 Иван се променио − каже Петар седајући на канабе и палећи цигарету.
Рекла сам му за острво.
Зашто си га оптеретила?
Зато што не могу више никакву своју тајну да трпим.
Одувек су, Милена, велике љубави тајне. Као и велике истине, уосталом.
Велике љубави су слобода, Петре. Оне све смеју.
Где си се сместио?
Петар се замисли: како да је не слаже?
Извини, знам, то се не пита… Само те молим, немој да ми кажеш кад
ћеш да одеш. Иди кад мораш, а дотле ћути, као да никад нећеш отићи.
Одлучан да се с њом ни у чему не спори и све јој жеље испуњава, Петар
заћута и загледа се у њу: ослабила је, очи су јој мало загашене, строжије,
али је овако стамњена и витка, још лепша но на острву. Да ли одмах да јој
каже шта се Богдану догодило или после, на поласку? Ако јој одмах каже,
како ће онда да се грле преко те несреће? Ако сада ћути и на крају јој да
писмо, неће то бити лепо и часно.
Треснуше улазна врата: Милени лакну; звоно на капији огласи Иванов
излазак на улицу: Милена изађе из собе и уђе у купатило да се смири и
опусти из укочености која јој је свако мишићно влакно затегла до прскања.
Да ли је због мене дошао? Загледа себе у огледалу. Боже, што сам
поружњала! Уми се, очешља, незадовољна својим изгледом. Помисли да се
мало нашминка, узе пудер да прикрије подочњаке, али га остави:
приметиће да се шминкала. Можда ће ме опет негде одвести? Свуда с њим,
свуда! Хладном водом протрља очне капке и слепоочнице, обриса се и
врати у собу.
Како су Вукашин и Владимир?
Вукашин у Прерову. Отишао у село да сазна шта сељаци мисле о рату. А
Владимир?… Син ме напустио. Није, татин бољшевик, хтео више да живи у
буржоаској јазбини Вукашина Катића… Хоћеш ли да вечераш?
Само вино, ако имаш. А како ја могу да видим Владимира?
Не знам. Можеш само преко сина Боре Пуба. Он зна где станује, негде
на Карабурми − изађе из собе да му донесе вино.
Петар смишља како да преда пакетић и писмо Владимиру, обрадован
његовим поступком. Расту млади бољшевици, чистији и чвршћи но ми.
Победићемо, победићемо!
Чим му она донесе вино и нали њему и себи, Петар јој лагано, бирајући
речи и мотрећи како јој усне бледе и подрхтавају, исприча све о Богдану
сем да му је дао револвер и да га крије Моника Дибоск, коју добро познаје.
Милена га слуша погнуте главе, запрепашћена, али и са жељом да
сазна: да ли га Петар жали или осуђује? Проверавајући његово
пријатељство према Богдану, уплашена је и за његову љубав према њој, а
Петар о Богдану говори тронуто и са искреним сажаљењем.
Свлађујући се да не заплаче, она промуца:
Колико је он несрећан човек!… А тек Владимир, шта ће бити с
Владимиром?
Владимир ће то примити онако како би и његов отац примио да су му
сина истерали из партије. О томе, Милена, ти не треба да бринеш.
Ви сте лудаци! − прекиде га − Ви сте… умуче пред мирним изразом
Петровог лица: Како она још може да воли такве људе.
Па, ми и јесмо лудаци, Милена. Једино лудаци и могу да промене свет
који су разумни учинили неправедним и несрећним за већину − рече
одлучивши да Богданово писмо и пакетић за Владимира преда њој, али на
растанку.
Обоје седе на канабеу и не додирују се; он се не усуђује да је теши; пије,
пуши, ћути: па она Богдана још увек воли! Шта ја тражим овде? Оно
путовање к њој из Варламовљеве канцеларије кад је чуо да иде на задатак у
Југославију и Балкан, она нада с којом је прелетео од Москве до Париза, и
од Париза до Београда, она дрхтавица с којом је додирнуо бетон
београдског перона и вечерас отворио њену капију, оно клонуће с којим је
стајао пред вратима њене собе, плашећи се сусрета, све оно што је ћутао и
говорио јој у себи од острва до Лубјанке, жељан да јој сваку ту реч и мисао
каже кад је види, сагорева и топи се сада пред њеном тугом и бригом за
Богдана.
Милена мисли само на Богдана: више га никад неће видети, а двадесет
година био јој је живот. Груди је боле, да је сама − закукала би. Уплела
прсте обе шаке и стеже их коленима.
Петар не издржа више у тој ћутњи, погледа у сат: прошла поноћ. Устаде:
Време ми је да кренем. Видећемо се сутра вече, то јест вечерас. Кад ти
желиш. Ако желиш. Милена скочи и загрли га:
Не остављај ме ноћас.
Он је љуби по коси и лицу; она заплака и грлећи га повуче ка постељи. И
стиже да угаси лампу, пре но што он поче да се свлачи.
 5

Иван није издржао да се под његовим столом и стопалима Милена,

његова сестра, грли са Петром, пријатељем свог мужа. Чинило му се да им
чује љубавнички дах, па је изјурио напоље, у ноћ. А магла је толико густа,
улична сијалица је само ожутела круг око себе, па се он шуња пред својом
капијом, бојећи се да му се Петар не извуче неопажен и тако не сазна од
њега адресу те жене у Паризу, која крије Богдана. Однеће му новац и
наговорити га да се склони у Швајцарску. Неће га ни питати зашто је
истеран из партије; о политици више ни реч с њим. Понудиће му се као
ратни друг и пријатељ из младости; о Милени ништа, о Владимиру оно што
га пита и истину. Само да га пронађе! Истрпеће и његов бољшевички бес на
своје сапутничко капитулантство и ону комунистичку сујету, ону
робијашку, илегалску надмоћ, ону њему одувек неразумну хијерархијску,
првосвештеничку висину члана ЦеКа, посвећеног у тајне партије и
револуције, све ће поднети и братски му пружити руку. И он је сада
несрећан и немоћан човек. Сам, без игде иког.
Ледена магла прожима га влагом, зебу му ноге и леђа, цвокоће. Одоздо,
од железничке станице, брекћу локомотиве и прозукло пиште, одлазе и
долазе возови. А коминтерновска хуља се не појављује! Моја сестра
наставља своју егејску, плаву романсу у овој савској и дунавској
маглуштини. Љубавну аркадију, грчки кич! Банално одвратно! Јадан
Богдан! Био је свиреп тај фанатик, свиреп и занет као и сви из тог Сен-
Жистовог племена, али никад баналан и себичан, никад подао и порочан
као његов животни пријатељ, овај коминтерновски егзекутор и мутивода.
Несрећни Богдан! Све му се срушило одједном, све одједном губи! И
идеале, и жену, и сина, другове, све! Добро је што свој пут у Париз не мора
да објашњава Вукашину; он му не би одобрио путовање због Богдана.
Оставиће му писамце: потребно ми је због књиге да проведем извесно
време у Сорбониној библиотеци. Рат је, оче, морам да журим, ово су ми
последњи дани за завршавање књиге… Мој ће отац прихватити и ову
обману, наравно. И Милена ће се обрадовати што одлазим, неће се
устезати да ноћу уводи свог љубавника у собу. Ни њој нећу рећи зашто
одлазим у Париз. Мом одласку највише ће се обрадовати Вера. Нека!
Стоји и једва у магли назире кућу: била је то најпре републиканска
тврђава, па троцкистичка јазбина, а сада и блудничка јазбина, бордел!
Озледиће ми децу, те су трауме кобне. А данас, најпре, следи понижење:
молба ујаку Најдану за новац. Колико? Најмање десет хиљада франака.
Види срећан и победнички ујаков осмех: Даћу ти, сестрићу, колико ти год
треба. Проведи се у Паризу, уживај. А у себи ће се надати да ћу се тамо у
Паризу спасти од комунизма. И тако, сјурује се негде тај бедни, прљави и
недостојни његов живот, једно преко другог лаж и понижење, обмане,
обмане… Циљ доиста оправдава средства! Цупка, трчкара, укочиће се. А
они, они блудниче! Да уђе у кућу и сачека га у предсобљу? Било би то још
веће понижење. Мора да га сретне пред капијом, као да се и он однекуд
враћа.
Возови долазе и одлазе, брекћу локомотиве, очајнички пиште у магли.
Хоће ли овако чекати све док петлови са Пашиног брда и од Прокопа
промукло не објаве зору? Док на Славији не зазује и не затандрчу први
трамваји? У комшилуку лупнуше врата, чује се кашаљ. Њему се и вилице
укочиле, прсте на ногама не осећа, а они од поноћи блудниче. Да ли се
Вера ноћас вратила кући? Није је чуо. Можда ће и њу да сачека на капији.
Шта значи оно Петрово: „Крије га једна жена?“ Нема, ваљда, и он
љубавницу? Па овај свет је куплерај! Трчи до угла, враћа се, јер као да
свиће, а магла је све гушћа.
Чује улазна врата: он! Измаче се неколико корака од капије, звоно
мукло огласи његов излазак, не види га. Накашља се:
Ја сам, Иван − пође и затече га приљубљеног уз капију. Са руком у џепу
капута. Сигурно револвер!
Шта то треба да значи, Иване? Заседа?
Не виде један другом лице, али чују дисања:
Такво питање само ја теби могу да поставим! − каже са мржњом − Јеси
ли јој рекао за Богдана?
Петар поћута па одговори:
Рекао сам.
Иван ћути: и после тога, знајући да је Богдан пропао, и после тога она
је могла да спава с овим типом! Милена, моја обожавана сестра!
Мислиш да није требало да јој кажем?
Како је она то примила?
 Тешко.
Ивану мало лакну: можда нису спавали.
Иване, ја журим. Доћи ћу неке ноћи да мало поразговарамо.
Реци ми, како ја могу да нађем Богдана?
Богдана да нађеш?
Вечерас или сутра ујутру најдаље путујем у Париз. Ја морам да се
сретнем са Богданом.
Зашто?
Па ти, ваљда, знаш како је њему сада. А сигурно је и без пара. Где ће,
шта да ради?
А ти верујеш да му можеш помоћи?
Ја то морам покушати.
Петар се колеба: да ли да му каже адресу Монике Дибоск, југословенске
партијске везе, код које, како су га обавестили пред полазак у Београд,
лежи болестан. Сме ли овом троцкисти да открива партијску везу?
Зашто ћутиш? Није ти по вољи да се сретнем с Богданом, је ли, Петре?
А шта ћемо, Иване, ако те полиција шчепа и почне да млати?
Не бој се, нећу те одати! Могу ја да трпим више од тебе!
Петра не погоди Иванов гнев. Колеба се, не би смео њему да повери
адресу једне партијске везе, без обзира што се Моника Дибоск, изгледа,
повукла после пријема Богдана у свој стан. Али како онда Милени да
погледа у очи?
Иван изгуби стрпљење, ухвати Петра за прса:
Не сумњај у мене, бога ти поквареног! Ошамарићу те!
Петар се осмехну овој претњи:
Ја те нећу ошамарити, Иване. Ако издаш, ја ћу те стрељати… Тражи
Монику Дибоск, улица Бак, број осамнаест, четврти спрат. Кажи, шаље те
Клод Бернштајн са поруком за болесника. Запамти: Клод Бернштајн. И ако
нађеш Богдана, реци му да му ја поручујем да прихвати савет који сам му
дао у нашем последњем разговору. − Застаде: неће му ваљда, овај
смушењак, нешто о Милени избрбљати? А како да га упозори?
Запамтио сам − рече Иван и без поздрава уђе у капију. У предсобљу се
одлучи да каже сестри шта мисли о њеном ноћашњем поступку. Не
куцајући уђе у њену собу и затече је у кревету како чита писмо, док јој
неколико листова лежи по јоргану. После свега, она у истој постељи, у
спаваћици, чита Богданово писмо!
Милена га гледа одсутно; жели да одмах напусти собу, вређа је његов
прекорни поглед, а хоће и да заврши читање Богдановог писма Владимиру.
Иван спази доњи крај чаршава спуштен скоро до пода; спавали су!
Згађено седе на канабе и припали цигарету.
Шта желиш, Иване?
Шта желим?
Да. Шта ти се догодило?
Њен осоран глас га расрди. Опет погледа у креветски чаршав спуштен
до пода и рече претећи:
Обавештавам те да идем у Париз!
Зашто сада у Париз? Рат је.
Хоћу да покушам да спасем Богдана.
Милена поћута, загледана у листове Богдановог писма:
Како ти њега можеш да спасеш?
Могу. Можда једино ја и могу да га спасем. − Ћуте, не гледају се.
Милена чека да чује како ће га то спасти и стрепи од његових намера.
Учинићу све да га вратим у земљу.
Милена се подиже на јастук:
Како да га вратиш? На робију!
Владимир нека чини шта му је воља.
Од Миленине дрхтавице шушти Богданово писмо.
Шта Владимир да чини ако му се такав отац сада врати?
Милена, не срљај даље! − Иван устаде.
Шта то значи, Иване?
Не срљај дубље, кажем! Срамота!
А шта је то, брате, срамно у мом животу? Шта? − Збаци јорган,
Богданово писмо слете на под, она спусти голе ноге на тепих, али оста
седећи на кревету: − Шта сам ја то срамно урадила после двадесет година
чекања и очајања у овој гробници? Зар је теби срљање моја љубав према
човеку који ме воли како ме никад није волео нико…
Доста! Нећу да слушам те бљувотине!
Боже, Боже… И ти си ми брат… Сви сте исти, исти… Себични, морални
лицемери. Излази ми из собе!
Иван изађе треснувши вратима. Чим уђе у своју собу и збаци капут, седе
за писаћи сто и загледа се у писаћу машину, спремну да му чује сваку реч.
 6

На трамвајској станици код Вуковог споменика Мишко Пуб предаде

Владимиру пакетић и писмо:
Мислим да је од твог старог.
Владимир одмах отвори писмо, препозна очев рукопис, задиже џемпер
и гурну писмо у недра, а пакетић у џеп зимског капута и ускочи у трамвај
ка Карабурми. После оног о Ивану и комунистичком моралу, то је прво
његово писмо. Жели да га чита у својој соби, сам.
Право из авлије с низом радничких станова уђе у свој хладан собичак
без прозора, са ненамештеном постељином на гвозденом кревету, закључа
врата да га комшике не узнемиравају молбама да им деци прегледа задатке
из математике, упали сијалицу и не скидајући зимски капут седе на кревет
да чита очево писмо:
„Сине, искључен сам из Партије. То је истина, Владимире“… Застаде му
дах, зашушта му хартија у рукама. Поново прочита прве две реченице,
прелиста неколико исписаних листова и прочита крај: „Сине, веруј
Партији! Ми немамо другу веру. Не повијај се, истрај! Твој отац.“ Врати се
на почетак, брзо прочита писмо чији га садржај, сем првих и последњих
реченица ничим не узбуди, чак га и наљути: како после таквог ужасног
догађаја може да распреда о својој младости (шта ме се тиче његова
младост!), свом ратовању (ни по чему није му славно!), браку (мама је у
праву!), сентименталним бесмислицама (љубав према сину њему је сада
најважнија ствар!), а да ни реч не каже о својим кривицама због којих је
искључен из партије. Шапуће: Фракционаш! Троцкист! Виче: Провокатор!
Издајник! − зајеца и зари главу у јастук.
Трже га лупњава на врата, али не може да се одазове комшики која га
тихо, вирећи на полузастакљена врата, пита:
Шта кукаш, комшија? Ко ти је то умро, Владо?
Отац!
Сад ћу да ти донесем коцку шећера и чашу воде.
 Не треба!
Мораш нешто. Шећер и ладна вода, много је добро за жалост.
Нећу ништа! Славка, молим те, остави ме.
Устаје с кревета: Па ја сам кукао. То је комшилук чуо! Угаси сијалицу и
леже поново на кревет, опет са лицем на јастуку: како друговима да
погледа у очи? Мишку, Зори, свима! Побећи из Београда. Атентат на
принца Павла, Цветковића, бациће бомбу на генералштаб. Мора да учини
нешто најтеже да спере љагу.
Шкрипа пумпе за воду пред његовим вратима, лупа судова и
довикивање деце, вика зидара што се враћају с посла и из крчми,
започињући свађе са женама и шале са комшијама, повраћају га из бунила:
устаје и стоји у тами, зурећи у увећану фотографију Максима Горког на
коју кроз спољна врата пада светлост сијалице из авлије, зури у главу под
шеширом са погледом занетим у неку даљину. Сто пун књига, кревет, све у
овој соби, све му је негде у даљини и туђе. И сам себи. Шта сада? Ослоњен
леђима на довратак стоји тако изгубљен, док се не сети да је састанак
комуниста у седам. Пали сијалицу да види сат: прошло шест. Шта
друговима да каже: Ако ћути, није часно да ћути о очевој издаји. Да каже:
мој отац је искључен из партије, не знам разлоге и не тичу ме се. Ја сам за
партију и погинућу за њу. То ће рећи. Иде на састанак. Сачека да неко
изађе, сетивши се да је Славки рекао да му је умро отац, што је она већ
сигурно разгласила по комшилуку. Како ће сутра да се среће с људима из
авлије? Мора још ноћас да се одсели. Ноћас ће код Зоре, а сутра да тражи
стан.
На улици стаде и загледа се у тмурно падање неба у Банат, преко
Дунава. Тамо, негде далеко, у тој тмини је његов отац. Више га никад неће
видети. Он је умро. Ни гроб нема. Сјежи се и крену лагано под низом
ретких сијалица. Осећа да нема снаге за састанак, да неће моћи да
изговори да му је отац искључен из партије, да је Богдан Драговић
фракционаш и троцкист. Иде све спорије, стиже до Богословије: шта ће
Зори да каже? Мора на састанак комуниста. Зашто он да прима на себе
кривице Богдана Драговића? Он није комунист због оца! Комунизам или
отац, идеали или сентименти, зар су то дилеме? Жури, пење се у трамвај,
али искаче код гробља; не може да каже: Другови, примио сам писмо од
Богдана Драговића. Он је искључен из партије. Да лаже, да се претвара, да
напусти СКОЈ, Београд, рат је, куда ће?
Сврати у прву крчму и наручи ракију. Зар ракијом да се теши, као онда
кад је организовао бојкот ујака? Плати и не окуси је. Пропушиће, мора
неки отров у себе. Купи пакло „Мораве“ и шибицу, припали; гадно му је,
баци цигарету. Можда мама зна зашто је он искључен из партије? Пожури у
Главну пошту, окрену број, јави се Вукашин, он одмах затражи мајку.
Отишла је у варош.
Кад ће да се врати?
Не знам више, Владимире, када ко из ове куће одлази и кад се враћа
или не враћа. Могу ли ја нешто да ти помогнем?
Хвала, деда. Ништа ми не треба.
Крену да лута Палилулом, намеран да око осам поново позове мајку,
размишљајући о очевом писму: ако му је то нека биографија, зашто је није
испричао целу? Није смео да каже истину? Значи да јесте фракционаш и
троцкист! А зашто га онда онолико убеђује да је још увек комунист? Каква
је то подлост? Зажеле поново да прочита писмо, потражи га у џеповима и
не нађе га. Остало је на кревету! А онај пакетић није ни отворио. Потрча
ка Гробљанској улици и трамвају: да сакрије писмо или да га одмах спали?
Спалиће га. Ни његову реч, ништа његово!
Кад се неопажен од суседа ушуња у своју собицу и покупи листове
писма са кревета и пода, схвати да не може да спали очево писмо. Отвори
пакетић и угледа чоколаду коју му је увек слао, нешто метално завијено у
хартију: црвена петокрака звезда са српом и чекићем. Права, совјетска!
Чоколада и петокрака! Замути му се у глави. Угаси сијалицу, седе на кревет.
Ноћ проведе у бунилу и јези.
Сутрадан чоколаду раздели деци у авлији, комшику Славку обавести да
му отац није умро, али је тешко болестан, писмо и црвену звезду сакри на
таван заједничке шупе, Мишка и Зору слага да на састанак комитета није
дошао зато што је покварио стомак, па је повраћао. Мајка преко телефона
не хтеде да му каже ни реч о оцу; била је кратка, никад толико није журила
да заврши разговор.
Идућих дана пропуши, али пуши само кад је сам и не уживајући. При
сваком сусрету са Мишком стрепи да му овај не каже: „Отац ти је
издајник“; уплаши се чим неког друга види замишљеног. Оде код рођака
Душана Катића, зна да је члан неког партијског комитета, провоцирајући
га да му нешто каже о Богдану. Овај га укори за кршење конспирације: о
члановима ЦеКа се ништа не пита и не разговара о њима. То га не смири.
И настави код својих другова и очевих познаника лукаво и околишно да
пропитује знају ли шта се догодило Богдану. У свачијем погледу, у свачијој
речи упућеној њему, проверава: да ли тај зна да му је отац искључен из
партије, да је троцкист и издајник? Летос је поново прочитао Злочин и
казну, па је свестан свог раскољниковског понашања, а не може друкчије,
чак се и инспирисао психолошким замкама петроградског студента.
Трудио се и успевало му да скрије патњу пред свима, сем пред Зором; кад
је с њом, тонуо је у ћутања, бивао одсутан и кад су у кревету. Једне ноћи, на
њено брижно и упорно запиткивање зашто је у последње време толико
нерасположен, да се није покајао што је напустио мајчину кућу, није могао
више да изврдава, па започе:
Да ли би ти мене волела и када бих, рецимо, ја напустио СКОЈ, повукао
се, остао само симпатизер?
А зашто би ти напустио СКОЈ? Зар ти то, Владо, можеш?
Па, ето, одлучим да се посветим студијама. Хоћу да будем научник.
Искрено да ти кажем, ја нећу да будем професионални револуционар као
мој отац. Желим да постанем професор универзитета и проналазач.
Она се придиже на лакат и окрену к њему који го лежи на леђима:
Лепо, богме! Тебе каријера интересује. А кад постанеш професор, онда
ћеш мене да шутнеш. Јер, ја сам радница, нисам на твом нивоу. Је л’ тако?
Не вулгаризуј. Наука и партија тешко могу заједно. Обе траже целог
човека.
И ти би због науке могао да напустиш партију?
Рецимо да могу. Да ли би мене тада оставила?
Ја бих тебе могла да оставим само ако би постао издајник.
А да ли би ме оставила, кад се, на пример, не бих сложио са неком
партијском директивом, неком одлуком?
Ако би се на полицији кукавички држао, провалио организацију,
презрела бих те и оставила.
Па не морам ја да будем кукавица и провалим организацију. Могу
рецимо из начелних разлога да не прихватим директиву ЦеКа.
Она се спусти на јастук, узе му руку и спусти је на свој го трбух.
Како ти можеш да не прихватиш партијску директиву? Ја не бих могла
да те волим, ако би изневерио наше идеале.
Кад бих ја, рецимо, изјавио да сам присталица Ивана Катића, или неког
сличног фракционаша и троцкисте, ти би ме онда оставила?
Одмах. Прецркла би, али би те оставила.
Повуче шаку с њеног трбуха:
 Збиља?
Обесила бих се од туге, али не бих више могла овако да те загрлим… −
обгрли га и леже по њему, љубећи га.
Он се не помаче, укочен од њене условне љубави. Она га моли да је
загрли. Благо је одгурну:
Ти би, дакле, мене оставила и кад би ме партија неправедно прогласила
фракционашем или троцкистом? Не би ми веровала да то нисам, када бих
ти ја рекао да нисам?
Она извуче руку испод његовог врата и рече:
Веровала бих партији. И оставила бих те. Много би патила, али би те
оставила.
Уздахну и зажеле да запали цигарету.
Она га поново загрли:
Зашто ме ноћас мучиш? Зашто причаш глупости?
Он ћути: ако би оца бранио, и она би га оставила. Није толико
изненађен, колико се изгубљеним осећа. Одлучно се извуче испод ње. Дуго
ћуте. Он мисли: зашто не може да усклади идеју и љубав? Она се пита: ако
је ухапси полиција, што је неминовно, може ли она издржати сва мучења?
Игле под ноктима и тестерисање цеваница, о чему се прича, она не може
издржати. Подиже се на лактове:
А је л' би ти, Владо, мене оставио, ако би ја на полицији под батинама и
њиховим мучењима провалила организацију?
Не бих те оставио.
Ти ме не би оставио?
Не. Не можемо сви бити хероји.
Она се спусти на њега, додирујући му дојкама лице и обгрливши га
витким ногама, шапуће:
Не бих ни ја тебе оставила… Не бих, не бих…
Јеси ли сигурна?
Јесам, јесам! − заплака први пут од кад је упознао и заволео.
Он је загрли, тражећи спас у њеној врелој и цептећој дубини. Дајући му
се, она не престаје да плаче.
Заморени и смирени, леже припијени и влажни једно уз друго; она му
рече:
 Никад ми није било као ноћас.
И мени − каже Владимир захвално и не испусти је из наручја док му не
заспа на рамену, наслућујући да се у љубави налазе сви разлози и за
верност и за издају.
Неколико дана после ове ноћи, на састанку Комитета, „друг из месног“
пренесе директиву да се организују масовне демонстрације против владе, а
за мир, хлеб и слободу, па под тачком „разно“ саопшти одлуку ЦеКа о
искључењу из партије „подлог фракционаша, каријеристе и разбијача
јединства партије, Богдана Драговића“, а Зора крикну: „Зар је то могуће!
Мишко Пуб пребледе и зари поглед у под као да је он Богдан Драговић, а
Ћале прошкргута „Колико их још има, да им матер божју!“, Владимир
Драговић одмах узе реч и прибрано, с олакшањем што се његово
раскољниковско распињање окончава, изјави:
Ја сам, другови, дубоко уверен да је одлука партије правилна и спреман
сам да у скојевским редовима одлучно раскринкавам фракционашко-
троцкистичку делатност Богдана Драговића.
 7

Са шеширом натученим до обрва, погурен са пуном торбом нових

књига, професор Слободан Јовановић гура се с кошавом Теразијама, гледа
и смешка се шта све ветруштина чини људима, док му новинар Сима
Симић, страсно вичући, доказује да је оснивањем Бановине Хрватске
Ватикан добио све услове да разбије Југославију, од Хрватске створи
католичку државу, и упери је ка Истоку, на правцу старе стратегије ecclesia
militans. Он то добро зна и чуди се свом пријатељу Симићу који на овој
леденој кошави говори о политици узбуђено као да прича како му је
горела кућа, или се жести на жену у коју је заљубљен, а која га вара. Иде
лагано и ужива шта кошава чини женама, закључујући да постоје две врсте
политичких људи: једни, који за политику живе, а немају од ње никакве
користи: то су Срби и учитељи; и други, који од политике живе и њом се
баве док им користи: то су од нација Енглези а од професија − новинари. А
Сима Симић, као да није и једно и друго, запомаже за моћним политичким
вођом, какве данас имају сви народи сем Француза и Срба, због чега ће и
пропасти. Слуша га и не противречи му, мрзи га да се расправља са Симом
док се кошава спрда с људима и прибија их уз зидове. Од кад се бави
политичким доктринама и историјом, никад није ценио трибуне и вође, све
те које плебс обожава, за којима иде и кличе; јер плебс у њима воли своје
особине, оне које поседује људска већина: властољубље, лажљивост и
користољубље. Историја убедљиво доказује да су најомиљеније политичке
вође махом безначајни људи, они што своју популарност стичу идејама
које се најлакше схватају и лажима доказују. Код Мањежа прекиде напад
Симе Сњмића на Конкордат и Ватикан:
Сумњиве су ми оне гомиле људи, господине Симо.
То су комунци, господине професоре! Страшно муте у последње време.
Кад бих могао да им поверујем да су искрено за Југославију, опростио бих
им марксизам. У нашем народу, они са марксизмом могу само да се
сликају.
Немојте бити тако сигурни, господине Симо.
Ово је доба лажних вера и опскурних политичара. Лаку ноћ. − Скрену
ка Бирчаниновој ка кући Вукашина Катића, да последњи пут наговара тог
задртог републиканца да уђе у управу Српског културног клуба.
У пријатној и топлој Вукашиновој соби завали се у дубоку фотељу и
прича како кошава збацује мушкарцима шешире и шубаре с главе и
котрља их коловозом, док их они избезумљено јуре, како се ветар завлачи
женама под сукње и капуте, разголићујући их; прича и смеје се,
равнодушан што се тим шаљивим згодама на кошави не смеје и Вукашин
Катић, замишљен над променама Слободанове личности: у старости
постаје оно што у младости никако није хтео да буде − политичар! Сада тог
историчара више занима садашњица од прошлости. А то је најгоре
старење. Тако се почине глупости, које се нису у младости починиле.
Озбиљан човек постане смешан човек, мудрац − будала. Најружнији крај.
Сачувати се таквог краја, ни у какву политику неће с њим и Драгишом.
Стићи до своје раке усправно, својом стазом, својим кораком.
Слободан спази Вукашинову одсутност и заћута, неувређен мргодношћу
старог опозиционара, који је у јавности стекао углед више карактером и
чврстином става, но памећу и идејама. А данас, искусни сељачки лукавац,
чува стечено позом замореног и резигнираног реформатора: свака је битка
унапред изгубљена! Вечерас ће га добро продрмати.
Како вам је Иван, Вукашине?
Много ради. Спрема се у Париз, у библиотеке. Нашао је кад ће у
Француску! А баш данас сам добио писмо од једног пријатеља, Француза, са
једним мишљењем које вас може занимати. − Узе писмо са стола и поче да
чита: „Париз ме у овим данима подсећа на Рим уочи своје пропасти. Ужива
се у пороцима. Саможиво, блудно, сатируће. У ствари, ужива се у пропасти.
Она се чека осветно и против неког. Пропаст Француске је сваком
Французу доказ да је у праву…“
Слободан протрља чуперак брадице:
Занимљиво, занимљиво.
А да ли је то и тачно, професоре?
Занимљива прича је много ређа од истините приче.
 8

Драгиша Васић написа последњу реченицу уводника за наредни Глас у

коме полемише с националним конформизмом „високих интелектуалаца“
и „часног српског грађанства“, чији је угледни представник и његов
пријатељ Вукашин Катић, намеран да му вечерас пред професором
Слободаном Јовановићем прочита чланак и докаже моралну неодрживост
његове пасивности у овим судбоносним данима. Још једном прочита текст,
ублажи преоштру формулацију о презиру националног буђења Срба данас,
који испољавају та добро стојећа господа, што се академским и
југословенствујушчим начелима утврдила у „високој политици“, убеђена
да су баштиник српског европејства и либерализма, а само су реликт
преткумановске Србије. Јаловаци са крутим крагнама, изношеним
жакетима и топлим, бечким штифлетама!
Ветар стреса прозоре и њише завесу, кошава га увек раздражује. Скоро
ће седам, време је да пође Вукашину, али му се не излази на ветруштину,
па пали још једну цигарету, уздахнувши гласно: од кад није написао
приповетку! Толико скица и започетих рукописа, а он адвокатски зарађује
новац и тера ветар капом: настоји да уразуми Србе, народ који нико и
ништа са овога света не може уразумити. Имуни су од уразумљивања.
Изумрло им чуло за угроженост, страх су потрошили у ратовима.
Ментално и психолошки су неспособни да увиде свој катастрофалан
положај у држави коју су створили и у којој су у огромној већини. Оно
нагонско осећање опасности, које има свака животиња, од лава до црва,
немају ти лаковерни, безверни Срби! У изгибијама и патњама опустела им
душа, у дуговечним борењима потрошили су веру и снагу, па пристају на
све, убеђени да им данас ништа није толико зло да не може сутра бити
горе. А имају лако подмитљиве душе! Непријатељ Србина купи сваком
похвалом, обмане га најјефтинијим лажима, с чашом ракије и здравицом
промени му политичко уверење. Чему је он жртвовао најмање две књиге
приповедака и наставак Црвене магле? Некаквој националној улози! Том
месијанском пориву, који га је двадесетих година одвео најпре у
републиканце и левичаре, а данас у националне идеологе народа, чији су
га најинтелигентнији припадници некад сматрали левим занесењаком и
замлатом, а данас реакционаром…
Потиштен, изађе из своје канцеларије и ступи у собу приправника и
дактилографкиње, љут што су изашли пре њега. Нема никог да му капут
придржи и за њим угаси светло. То што му се капут не придржава кад
излази из куће или канцеларије, то га просто разбешњује. Погаси сијалице
и закључа врата.
На улици, судари се с кошавом, шчепа шешир да му га не збаци, и
искошен пожури ка Славији. Пред Официрским домом престиже га гомила
младића, журећи. Они! То су ти револуционари који каменицама растурају
зборове и приредбе националне и демократске омладине, ти борци за мир
који тојагама туку своје неистомишљенике. То су ти интернационалисти
који су из „физичке сале“ са комеморације адмиралу Гепрату, најурили
старе ратнике и инвалиде, када су одавали почаст оној Француској која је
1915. спасла из Албаније остатак српске војске и избеглица! Држећи
шешир да му га не однесе ветар који ће и сијалице погасити, код Мањежа
угледа повећу гомилу људи која ћути, збијена. Они! Последњих недеља, од
кад је почео рат, опасно су се активирали.
Убрзаним кораком, чврсто газећи, с пушкама и фишеклијама, престиже
га вод жандарма. Ови ће пуцати на оне који су некад били његови. Био им
адвокат. Бранио их је у Суду за заштиту државе, материјално помагао,
заједно с њима веровао у Совјетску Русију. Данас су противници, данас су
„класни непријатељи“. Ко се изменио, ко је изневерио себе, он или они? Зар
ће се то на барикадама расправити?
Улазећи у Вукашинову собу, без поздрава, узвикну претеће:
Почиње, господо!
Шта почиње?
Славија је, Вукашине, опкољена гомилама комуниста, а њих опкољавају
жандармеријске чете и полицајци са марицама. Нешто се гадно спрема.
Може да падне и крв!
Не волим то, − прену се Слободан Јовановић − док су комунисти били у
мишјој рупи, народ их се плашио. Али, кад изађу на улице, и када људи
међу њима виде своју децу, престаће да их се плаше и почеће да их
слушају.
Вукашин се забрину: јутрос га Владимир, после месец дана нејављања,
позвао телефоном, био је без гласа, једва га чуо, муцао је и питао га да ли
лично познаје Симу Марковића, и да ли је тачно да је „тај окорели
опортунист и вођа десне фракције“ (једва је оћутао ту комунистичку
терминологију) „био стварно поштен човек и велики интелектуалац“? А он
му то посведочио додајући да је „на жалост био и фанатик који је завео
многе младе интелектуалце“ питајући: „Зашто се ти, Владимире, сада
интересујеш за Симу Марковића?“ „Занима ме, да ли су идеје које човек
заступа зависне од његовог карактера. До виђења, деда. Јавићу ти се ових
дана.“ Кад је Милени за ручком то испричао, она га слушала без
коментара. Ни вечерас, полазећи у град (сваке вечери у шест одлази
некуда и враћа се касно, увек удешена како се никад није удешавала, хвала
Богу, само да заборави оног безумника!), није одговорила на његово
питање зашто се Владимир интересује баш за Симу Марковића, против
кога је његов отац неколико година водио неке политичке битке.
Слободан види Вукашинову забринутост и пита:
Где вам је унук, Вукашине?
Тамо… У тој руљи коју је Драгиша видео.
То су они исти, господо, који су двадесет деветог новембра растурили
комеморацију адмиралу Гепрату и осрамотили Београд. За њих је ратничка
захвалност Француској за помоћ Србији у првом светском рату, хушкање
на рат! За те безумнике који слушају Москву, данас Француска води
империјалистички рат! − изговори Драгиша Васић.
Заћуташе.
 9

Мишко Пуб са Ћалетом предводи групу радника и шегрта из Државне

штампарије и Маркарнице, окупљених код „Мостара“ и жури ка Славији,
толико незадовољан њиховим одзивом, неспремношћу да се боре против
своје беде и терора режима, да не осећа ни страх од полиције која ће их
вечерас, уверен је, жестоко напасти и хапсити. Бројем демонстраната које
воде још је незадовољнији Ћале, кривећи за ниску класну свест старе
раднике:
Те ожењене сероње не виде да од скупоће и ниске плате сиротињи
догорева свећа. Кукавељи се завукли под женске сукње и ћућоре са ситном
дечицом! А једва их прехрањују, књиге за школу не могу да им купе, огрев
ни до Божића немају! Ал' нек иде у мајчину несвесна класа, главно је,
Мишко, да партија гура напред и да се Руси примичу!
Грди гласно, али је добро расположен: од газдарице је јутрос позајмио
две банке, па је данас смазао два тањира густог пасуља са љутим, боговским
кобасицама! Али за шампите, које обожава, није имао пара. Синоћ је
одлучио да на демонстрације иде сит. Ако полугладан осам сати вуче
џакове цемента, носи циглу и малтер на пети спрат, ако се због чланарине
СКОЈ-у, биоскопа кад се даје руски филм и за по коју књигу на коју га
наговори Мишко, мора често да одриче вечере, није хтео с ненамиреним
трбухом вечерас да се рве са жандармима и агентима за које је спремио
јаку брестову мотку, на коју ће натаћи паролу „Пријатељство са Совјетским
Савезом“, незадовољан што не пише „Живео друг Стаљин“.
Мишка Пуба мучи данашња свађа са Савком, која се супротставља
сваком јавном наступу партије у овим данима: „Ви сте авантуристи! Ви сте
провокатори. Вашим неразумним акцијама ви ћете бацити у полицијске
чељусти ову шаку марксиста и стотинак пролетера!“ Разочаран њеним
опортунизмом, мало јој се супротставио; ћутао је и одлучивао да више
никад не уђе у ову собу. Кад га она назвала и „пришипетљом ијекаваца“,
скочио је с кревета: „Ти си одвратна кукавица! Више нећу да те видим!“,
кренуо је ка вратима, она се бацила на њега, загрлила му колена,
хистерично вичући: „Не иди! Убиће те! Не иди!“ Њен глас га потресао,
сажалио се и клекао на под, милујући јој косу, правдајући је: она је
кукавица зато што га много воли. Загрлио је, а она му задигла џемпер и
завукла руке под кошуљу, мазећи му слабине, како она најчешће исказује
своју жељу. И није јој одолео, због чега је и сада љут на себе.
А брине и за Владимира. Откако су почели да раде на организовању
демонстрација, нагло је променио расположење. Од саопштења партијске
одлуке о Богдановом искључењу из партије, он се био толико утулио, да је
престао и гласно да говори. Вечерас, кад су се растали, био је весео, чак се
насмејао Ћалетовој шали. По мајчином искуству из рата, гину ти што се
смеју уочи битке. Сада их живот изравнао с очевима. Мој реакционар и
режимски слуга, његов троцкист и издајник! А шта ће с њима бити?
Кад уђоше у Немањину улицу и приближише се Славији, Ћале га
замоли да му позајми банку:
Ужасно ми се једу шампите! Од кад сам дошао у Београд, желим да се
наједем шампита да пукнем. А никад нисам имао више пара но за две.
Мишко му даје новац и опомиње га да је четврт до седам. Ћале отрча.
Полицијска „марица“ лагано их пролази. Мишко зауставља своје и склања
их у двориште. Шегрти спуштају корпе са каменицама и почињу да
шутирају капе. Мишко изађе на тротоар да чека договорен знак за ступање
на трг. Гледа на сат: још пет минута. Славијом, нечујно, окреће се празан
трамвај, као у сну.
Ћале дотрча:
Смазао сам пет шампита! Сада могу и на Хитлера да јурнем!
 10

Владимир Драговић држи две мотке са свијеним транспарентом −

„Мир, хлеб, слобода“ и гледа у стрељачки строј жандарма што с пушкама
на готовс стоји стотинак метара иза његове групе студената, која се под
налетима кошаве збија уз зидове Макензијеве и чека команду вође
демонстраната да се слије на Славију. Смета му жамор другова око њега и
лупкање каменица о каменицу − звека њиховог оружја у борби за
аутономију универзитета, мир и пријатељство са Совјетским Савезом;
смета му грдња и псовање кукавица који су обећали, а нису дошли на
зборно место; нервира га хуктање кошаве и шкрипа олука поред којег
стоји. Жели тишину у којој би чуо лет куршума испаљеног у њега, време у
коме би ликовао над свима онима који због очеве издаје сумњају у њега,
време у коме би се својим болом осветио оцу, а осетио бол за њим: мајке,
Зоре, деде, свих који га воле. Каје се што вечерас није ушао у кућу да се
поздрави с мамом и дедом, него је само у поштанско сандуче убацио
писамце: „Мама, он је издао. Ја настављам с друговима до победе. Идеали
траже жртве. Али храбри не умиру. Буди са мном до краја. Ја нисам од тебе
отишао. Грлим те!“ А и са Зором се синоћ мучно растао, никад тако, то је
рђав знак. Одлуку о Богдановом искључењу из партије она доживљава као
да је њен отац троцкист и издајник. Потиштена је и одбојна према свакој
нежности. Синоћ је молио да преноћи с њом, да се згреје и смири за ово
вече искушења и овај ситан цвокот, а она му није дозволила ни да је
пољуби. Ћутала је док је пратио кући и говорио да у комунизму људи неће
знати за њихов ноћашњи страх, да младићи и девојке неће имати разлоге
да ичему и икоме жртвују љубав, а она га прекинула: „Владо, не заборављај.
Сутра вече, сви ће наши тебе да гледају.“ Ти мислиш да треба да се
доказујем?“ „Треба, треба.“ „Сви другови из Комитета мисле тако?“ „Не
мисле сви, али треба.“
А кад је пред њеном капијом одлучно одбила да га уведе у своју собу и
без руковања потрчала као да бежи од њега, па нагло стала, окренула му се
и довикнула „Чувај се! Чувај се сутра, молим те!“, он је застрепео да се
растају за свагда и покушао да је стигне, а она је утрчала у кућу. Дуго је
остао ослоњен на дирек њене капије.
Имаш цигарету? − обраћа му се Младен, вођа демонстраната с
Техничког факултета.
Младен није пушач, никад га није видео да пуши. Страх га је, дакле,
помисли и то му годи. Без речи даје му цигарету и шибицу, али не попусти
жељи да и сам припали.
 11

Враћајући се из биоскопа сама и журећи на Славију да ухвати трамвај

за Вождовац, на углу Његошеве и Цветног трга, Нађа Луковић наиђе на
већу групу људи која стоји и цупка на кошави. Препознаде неколико
другова и другарица са факултета и одмах схвати да се окупљају да
протестују што су на универзитету власти забраниле све студентске
скупове и приредбе. Застиде се што није с њима, али скрену у Његошеву,
испраћена смехом и женским повиком:
Зорт, Нађењка!
Стаде као да јој ноге пребише, а ветар јој узвитла косу и капут. Од
Бањчеве погибије она не одлази на студентске скупове, одбила је све
позиве да пева на приредбама напредних студената, престала да се дружи
са комунистима. Кошава процепа још један висок смех и она лагано
продужи ка Хартвиговој, постиђена и увређена. Љута је на те задрибалде
што су олако неправедни према свом другу, а боре се за светску правду,
што љубе човечанство, а газе своје. У Хартвиговој наиђе на поворку људи
која се лагано, корак по корак, трамвајским шинама примиче Славији,
разбарушивана кошавом по крајевима и узалудно опомињана звоњавом
трамваја да му се склони с пута. Стоји и гледа да препозна неко лице и
никог не препознаје. По оделу закључује да су радници и раднице. Њихово
густо и тамно помицање ка празнини трга личи јој на клизање земље. Осети
оне жмарце по телу, ону врелину у грудима које је осећала само кад су јој
студенти клицали: „Нађа, Нађа! Волга, Волга!“ и као гурнута ветром припи
се уз ту мрку и нему масу непознатих, захвална им што се не буне и не чуде
што је и она ту, убеђена да би сада и Рајко Бањац пошао с њима.
 12

Владимиру затутња срце:

На пусти трг Славије ступа погурен крупан човек с качкетом и рвући се
са ветром иде ка средишту круга − бандери са три сијалице. Младен, вођа
демонстраната, престаде да цупка, окрену се својима и викну:
Спремте се, другови!
Мишко Пуб подвикну шегртима да престану са шутирањем капа, да
узму корпе и торбе с поломљеним циглама и каменицама, опомињући их:
Не бојте се пуцњаве, другови, жандарми не смеју да пуцају у месо!
Смеши им се и усиљено и спонтано: остварује му се револуционарски
сан: предводи младе пролетере у јуриш на барикаде.
Ћале одвија своју паролу: Пријатељство са Совјетским Савезом!
одједном ужасно жедан од оних шампита, загледан у тога што иде пустим
тргом, разочаран његовим изгледом: неки човечуљак, с качкетом, збрисаће
га ветар, зар је то члан ЦеКа? Овај, у најмању руку, мора бити секретар
еМКа. Обраћа се Мишку:
Унапред да знаш, ја морам да прекршим партијску линију. Морам да
викнем: Живео друг Стаљин!
Ономе што иде тргом ветар збаци качкет, котрљајући га ка Теразијама,
Ћале се насмеја грохотом.
Владимир се уплаши да друг не потрчи за качкетом, јер је застао и као
да му је жао капе, али он одлучно продужи ка бандери, уђе под светлост
три сијалице, стаде и окрену се у круг да га сви виде, па подиже руке и
викну:
Живела слобода!
Живела! − из свих улица и скверова око трга скршише се узвици које
кошава разнесе ка савској падини и Цветном тргу.
Крећемо, другови! Дижите пароле! − командују вође група.
Владимир разви транспарент: „Мир, хлеб, слобода!“, даде једну летву
другу задуженом да с њим носи транспарент и пожури за Младеном,
узбуђен, уверен да може и сме све што може и сме друг који их насред трга
чека да им одржи говор, опкољаван гомилама демонстраната који вичу:
Доле крвави рат! Доле терор! Доле скупоћа!
Туп пуцањ надјача вику, наста комешање на тргу, Владимир трчи да се
зарије у масу.
Још неколико пуцњева утиша кошаву, гомиле се зањихаше пред
стрељачким стројем жандарма, који јуришају на ускомешану масу,
засипани каменицама.
Више нико ником не види лице.
 13

Заваљен у дубокој фотељи, Слободан Јовановић говори лагано,

равнодушно, као за катедром: Кад погледам шта се чини Југословенима и
Србима у Бановини Хрватској, долазим до уверења да је највећа заблуда
српског народа његово убеђење да је рат завршен хиљаду девет стотина
осамнаесте. Рат је тада био завршен само за ратне победнике, на бојишту.
А ратни пораженици, у Европи и Југославији, са миром су почели свој рат.
Наши ратни непријатељи мир су претворили у рат против нас.
О којим то победницима ви говорите, професоре? Зар Минхен за
Европу и споразум Цветковић-Мачек за Југославију не поништавају
победе у првом светском рату? Не обмањујмо се више, ми Срби изгубили
смо рат. Видите ли ви, да ће нам Хрвати отети Босну и Херцеговину?
Преполовиће нас, ако им се одлучно не супротставимо…
Вукашин их не слуша с пажњом; стоји уз прозор окренут Славији и
ослушкује: чује неку урнебесну вику коју разлама кошава. Стрепи за
Владимира. Он је свакако тамо. А он овде ћаска о српско-хрватском
питању, трпи наговарања да уђе у управу Српског културног клуба,
Драгишино: Срби на окуп!
Ти се с нама не слажеш, Вукашине? − обраћа му се Драгиша Васић, који
греје леђа уз белу каљеву пећ.
Не слажем се! Ни у чему се не слажем ни с тобом, ни са господином
Слободаном о решењу српско-хрватског питања. То није питање једног
рата и једног мира, господо. То је питање историје, векова, вера, десетине
бивших ратова и последњег, највећег и братоубилачког. А можда и још
којег будућег. Српско-хрватско питање се не решава за две деценије.
Не решава зато што они хоће од државе коју смо им крвљу створили,
сада уценама и подвалама да створе своју велику Хрватску. И мрзе нас зато
што се томе одупиремо!
Не мрзе нас без разлога. Мрзе нас, Драгиша, што их силом држимо у
држави коју не сматрају својом.
А јесу ли ти разлози праведни, питам те?
 То је у хрватском случају без икаквог значаја. У њиховој мржњи и
нашем презиру нису узроци само данашње измишљене неправде. Оне су
само поводи и изговори. Ми, господо, не можемо заједно зато што нисмо
истим путем и истим кораком ишли кроз време, кроз историју. Ишли смо
двама супротним путевима и у таквом раскораку да не можемо сада ни
путеве да спојимо, ни заједно да корачамо даље. Можемо изравнати кораке
само ако једни другима поломимо ноге. Да останемо читави и једни и
други можемо једино ако се разиђемо и наставимо по своме.
Ти, дакле, предлажеш растурање Југославије?
Ја, Драгиша, сада ништа не предлажем, најмање растурање Југославије.
Српско-хрватско питање решиће будући рат. А он је близу. Неопходно је
потребно да бар у једном рату будемо у истом рову, како је давно говорио
покојни генерал Мишић. Да нам бар један рат буде заједнички, макар били
и поражени. Тек ће се онда знати можемо ли да живимо заједно. Имајмо
мало стрпљења, господо. − Заћута: као да чује пуцњаву?
Слободан Јовановић и Драгиша Васић погледаше се у недоумици.
Врата се нагло отварају, слушкиња Цана викну:
Господине, они пуцају!
Јесам ли вам рекао? − узвикну Драгиша Васић у ликујућем бесу. − Они
навешћују револуцију! Не гурајмо главе у песак! Ми или они, трећих
нема!
Вукашин натуштено и журно изађе на терасу, залупивши врата за
собом. Пуцњаву чују и Слободан и Драгиша; Слободан зури у прозор и
чупка брадицу, Драгиша се раскорачао салоном:
Они су створили први покрет мржње на српској земљи. Све до појаве
бољшевика, ми смо се делили на династије и странке, и ако смо се и
мрзели, мржња нам није била мотив, она је била последица. Комунисти су
у наш народ унели идеологију мржње! Мржња је њихова идеја, принцип,
врлина…
То је тачно, господине Драгиша. По Марксу су класне борбе покретачи
историје. Али, на њихову мржњу, не треба одговорити плотуном. Никако.
А чиме, професоре? Ја вам тврдим: ово што се ноћас догађа у Београду,
то је генерална проба њихове будуће Револуције! Пред страшним смо
искушењем!
То је ваша литерарна егзалтација, господине Драгиша. У политици је
преувеличавање појава много опасније од њиховог умањивања. Јер се тада
неразумно и жестоко дела. А ту је крај политике, крај демократије.
 То што ви, професоре, говорите, то се зове политичко слепило. Кад
прогледамо биће доцкан!
Врата се грубо отварају и тако остају, а Вукашин им виче из предсобља:
Чујете ли, господо! То је фронтовска паљба! То власт пуца у нашу децу!
 14

Јуришем жандармеријских водова и полиције, маса демонстраната

разбијена на Славији, расу се околним улицама, гоњена жандармима и
агентима.
Бежећи са Славије, Мишко Пуб и Ћале, љути на младе пролетере што се
разбежаше од првих пуцњева и првих јаука, са преполовљеном групом
избише у Александрову улицу и слише се у гомилу која слуша неког
говорника, од чијих речи разабраше само команду: сви да се наоружају
циглама и наставе ка Звездари. Демонстранти јурнуше на оближње
градилиште, покупише цигле, збише се у поворку пред Техничким
факултетом и узвикујући антирежимске и комунистичке пароле, лагано
кренуше ка Вуковом споменику, на кордон жандарма, постављен целом
ширином улице, да им препречи пут. Приближавајући се жандармима,
колона успорава ход, али Мишко и Ћале, плашећи се да не буду кукавице,
избише међу челне.
Мишко задрхта: за неколико тренутака биће све свршено. Кукавица или
херој, једно је сада. Неће да је тако, али јесте: живети, само живети!
Идеали, којима је вечерас свладавао страх, успевајући да остане са
својима и пред њима, одједном му нису пречи од живота. Тешко корача уз
матицу кошаве, ка жандармима: издржати још сто метара, још само два
минута, још минут!
Пиштаљка цикну, жандарми клекоше и уперише пушке у њега. Отац је
причао да смрт од куршума не боли, боли једино рана и то кад се охлади.
Нека боли, само нека боли, најбоље је да га у ногу погоде, у леву руку, кроз
мишицу, не кроз бутину. Стао би да не нишане једино у њега, да га не
погоде у главу, искреће се да склони срце, али како сме сада да стане,
секретар је СКОЈ-а!
Ћале га повуче за рукав:
Куд си запео?
Стаде и виде да је неколико корака искорачио пред масом која стоји.
Корачајући уназад и искошен, врати се међу другове, али и сада га сви
жандарми нишане у главу. Жели да се зарије у бетон, а расте до стреха
петоспратница, до врхова платана: жандарме кошава суља асфалтом к
њему.
Владимир Драговић чује аутомобил за леђима, једва стиже да му се
уклони: полицијска „марица“ зарива се у колону, која се саби пред њом и
заустави је. Младен, вођа Владимирове групе, повика:
Удрите „марицу“!
Владимир јурну са летвом од транспарента на шофершајбну и разби је,
шофер помоли главу псујући му мајку ништачку, он из све снаге млатну
шофера по глави, од његове крви по лицу и пада на седиште испусти мотку
и уплашен прве крви коју је пролио, узмаче ка тротоару, гледајући како
његови другови разбијају прво непријатељско моторно возило на тлу
Београда − написаће то у летку. Демонстранти уз дреку и псовке
преврнуше „марицу“, тукући је циглама, моткама, песницама, ногама, као
да је дивља звер, као да је та стара аутомобилчина − држава коју желе да
сруше, власт коју мрзе, помисли Владимир у кратком ликовању победника.
Они одједном занемеше од победе и удаљише се од своје жртве. Њиховом
тишином поново захукта кошава.
Ћале чује цвиљење ветра у дрвећу и уплашену лупу грана над собом, а
све око њега стоји непомично: и другови, и жандарми, све се укењало од
зорта! Сад може да прекрши директиву: коракну напред, подиже
транспарент са паролом „Пријатељство са Совјетским Савезом“ и продра
се:
Живео друг Стаљин!
Напред другови! Удри! − командује неко.
Потрча за каменицама и циглама које засуше жандарме што клече,
оглуве од плотуна и грома у груди, који га обори у мрак и тишину.
Чује: неко женско га дозива и дрмуса.
Јеси ли ти, Зоро?
Ја сам, Ћале! Не бој се, на сигурном си месту. Сви смо с тобом.
Још синоћ сам знао да ћу бити зајебан…
Кад схвати да је друг иза чијег се тела склонио од куршума мртав,
Владимир Драговић покуша да побегне, иако око себе нема ни жандарма,
ни другова; потрча неколико корака па се за трен укопа и врати натраг;
обгрли убијеног око груди, извуче га са коловоза на тротоар, покуша да га
понесе, али убијени је толико тежак да се он заједно с њим сруши на
плочник. Чује завијање „марице“ од Главне поште, угледа неке што беже ка
Гробљанској улици и повика:
Другови, један је мртав!
Они се не зауставише: одлучи да лежи поред убијеног док „марица“ не
прође. Не сме да му види лице, не сме да сазна ко је, а задовољан је собом
што није побегао пред плотуном, осећа се спасеним што је издржао, што је
полицијском шоферу разбио главу, што ће са бојишта однети мртвог друга:
видеће га цео студентски дом, цео Београд ће знати да Владимир Драговић
није уз оца, да је за партију… Чим „марица“ пројури и скрену десно ка
пуцњевима и Каленића пијаци, он се придиже, некако натовари мртваца на
леђа и затетура ка Студентском дому, осећајући да му низ врат цури туђа
крв, хладна као жица. Од те језе би се срушио да му из мрака не притрчаше
другови и прихватише убијеног.
 15

На уговорени састанак Милена, мимо обичаја, стиже каснећи читава

три минута, а Петар, као и увек, чекајући је уз врата да не би звонила,
хитро јој отвори и пусти је у неосветљено предсобље и своје наручје, али
сада у зимском капуту и без жеље за загрљајем, што она одмах осети.
Видела је пред кућом пуковника Ђурића у аутомобилу с упаљеним
мотором.
Идеш некуда? − пита га и не свлачећи капут уђе у топлу, пространу
собу, искићену пуковниковим ратним фотографијама, са широким ниским
креветом и само једном фотељом, осветљеном лампом с ноћног сточића
пуног раскриљених, недочитаних књига; собу она већ осећа њиховом, иако
је то пуковникова спаваћа соба, јер никад никог, сем Петра, у њој није
видела; при том, савршено је уредна, са свагда чистом, испегланом
постељином.
Вратићу се најдаље за сат.
Око Славије је пуцало. Нешто се догађа.
Демонстрације.
Она се забрину за Владимира и седе на ивицу фотеље: ни сина, као ни
његовог оца, а сада ни Петра, од ниједне опасности она не може да сачува.
То је њено проклетство.
Ни сат нећу да будем одсутан − каже и помилова јој образ.
Не могу да те чекам. Идем и ја − устаје и полази ка вратима, тужна и
преварена: то јој осећање расте, јер он јој се не супротставља. Пољупци у
образе само јој појачаше стрепњу: можда је се већ заситио?
Сутра у исто време. Али сигурно, молим те!
Она без саглашавања и руковања, осећајући се отпуштеном и сувишном
пред његовим тајним пословима, изађе из куће.
Петар се врати у собу и кроз прозор је испрати погледом, кроз малу
башту до улице, на светлост сијалице пред капијом. Жури и ветар је повија,
па не ужива у њеном витком стасу и меком кораку, као увек кад је гледа с
леђа. Сачека да одмакне од куће и скрене у Ламартинову, па бринући за
успех демонстрација изјури на улицу и ускочи у аутомобил, поред
пријатеља Уроша Ђурића, пуковника у пензији, црнорукца и нежење.
Чуо си пуцњаву? − пита га пуковник.
Чуо. Али не знам где је пуцало.
Више Славије и ка Александровој улици.
Вози тамо! Имаш ли војну легитимацију за мене?
Заборавио сам да ти је дам. Извините, господине мајоре.
Форд лагано крену узбрдо, ка Чубури. Ћуте. Петру се чини да чује
пуцњаву, доказ да су демонстрације масовне, жестоке, успеле. Добро је да
се вечерас и окрваве београдске улице. Револуцију жртве хране. Освета је
најупорнија свест.
На врху Макензијеве, од Каленића пијаце, гомила људи, гоњена
жандармима и агентима, јури к њима.
Стани! − рече Петар, гледајући како жандарми кундацима обарају на
земљу демонстранте, док им се нека жена отима и вриштећи трчи ка
аутомобилу, гоњена жандармом и двојицом цивила. Он искочи из аута,
отвори задња врата, шчепа девојку која стиже до њега, убаци је на задње
седиште и седе поред ње, а пуковник даде гас, пре но што он стиже да
затвори врата. Жандарм и агент збуњено узмакоше са коловоза, пуковник
појури ка Славији, па скрену Мутаповом, ка Карађорђевом парку и стаде
на углу Светосавске улице.
Петар се окрену девојци:
Јесте ли повређени?
Само на нози. Неки идиот ме ударио цокулом по цеваници да би ме
оборио − каже Нађа Луковић, осећајући бол и топли млаз крви у чарапи.
Петар је загледа: по необичној дубини, познат му глас.
Ви сте студенткиња? − пита да би је слушао.
Студирам филозофију. А ко сте ви, господо? − чини јој се да је некад
видела то снажно лице са крупним очима.
Ми смо официри. Испричајте нам шта се то збило на Славији?
Нађа се намршти: како да налети на чизмаше? Спремна да изађе из
аута, рече:
То ће вам боље од мене да рапортира шеф полиције.
Петар схвати: наша је! Посматра јој профил: на кога му личи овим
усеком очију и лепим носом?
Где желите да вас одвеземо?
Хвала, господо. Ја ћу одавде трамвајем. Станујем на Вождовцу.
Ни у ком случају нећемо вам дозволити да сада идете трамвајем и
пешице. Где станујете?
Петар то рече тако заповедно да она пристаде:
Возите ме у улицу Јове Илића.
Борина ћерка! − закључи Петар и зажеле да је помилује по дугој,
расутој коси. Пуковник ћутећи крену ка Аутокоманди. Петар је понуди
цигаретом.
Узе и наже се к њему да јој припали, ослањајући се на његово раме:
добро изгледа овај тип, штета што је чизмаш. Пуши и посматра га: неки
моћан, млад старац. Одувек су јој се допадали овакви млади старци,
ненасртљиви, а загонетни својим искуством.
Петар ћути да му не запамти глас. Још се Бори Пубу није јавио, а
ускоро ће му бити потребан.
Јесте ли ви са службом у Београду?
У Новом Саду − одговори јој тихо да скрије глас.
Штета.
Зашто? − Петар је изненађено загледа. Према светлости сијалице у
трену ухватише им се погледи који се памте.
Не волим случај − оте јој се реченица која је збуни и над којом се
замисли да јој докучи смисао. − Станите, станите, ту је близу моја кућа.
Хвала вам, господо, спасли сте ме батина. Позвала бих вас на кафу, али
имам незгодног оца − отвори врата и изађе. Осврну се, загледа у Петра и
рече: − До виђења!
Добра мала! Штета што има незгодног оца. А куда сада, мајоре? −
проговори пуковник.
На Сењак − рече Петар Бајевић, сећајући се њене свађе са братом, кад
га је одушевила речима и потресла плачом за неким младићем. Да није
Борина ћерка од ње би могло чудо да се створи.
 16

Иван је престао да се пакује за пут у Париз чим је запуцало око Славије.

Одмах је помислио да се пуца на комунисте, уплашио се за Владимира и
позвао телефоном Бору Пуба:
Шта се то догађа по овој кошави?
Ништа нарочито. Једна комунистичка проба јуриша на трулу
Краљевину. И једна жандармеријска вежба бојевом муницијом одбране
краља и отаџбине. Страх ме за Надежду, биоскоп јој се завршио кад је ова
свињарија почела.
А где је Мишко? Бринем за Владимира.
Не брини. Твој сестрић и мој син ноћас аванзују у неки комитет. А
можда ће их као слинавке и сероње сутра истерати из СКОЈ-а. Све ће се
знати сутра до подне. Почело је ваше, мој Иване. Шта ће да испадне, то ни
наш друг Богдан не зна.
Замолио је Бору да га обавести чим нешто сазна и наставио да се
пакује. Није знао ни шта треба да спакује. Доносио веш, бројао, враћао.
Вера је отишла у болницу око шест, зна да ујутру рано путује у Париз, а
још је нема да му спакује ствари. Не зна где су му чарапе и марамице, не
може ни Милену да замоли да их нађе. Данима је не виђа, по свему судећи,
веома је заузета. Све се у кући окреће наглавачке. И са Вукашином, који се
разочаран сељацима брзо вратио из Прерова, јуче се посвађао. Није
противан што иде у Париз због литературе неопходне му за завршетак
књиге (наставља са обманом!), али се разбеснео што је новац за пут узео од
Најдана. „Понизио си ме пристајањем на лиферантско доброчинство!“ −
беснео је Вукашин. Покуњен, изашао је из очеве собе, неспреман да му
разјашњава колико се нелагодно, паразитски осећа што му он издржава
породицу, па му је било лакше да замуцкује пред ујаком. Нађе најзад
чарапе и марамице, а онда је опет грунуо плотун, од кошаве није могао да
процени где пуца. Престао је да се пакује, седео поред отвореног кофера,
пушио и слушао фијукање кошаве. Онда је телефоном позвао Бору Пуба:
Знаш ли нешто о нашима?
 Надежда ми је, хвала Богу, стигла. Нашла се несрећница у гужви.
Жандарчина јој цокулом пребио цеваницу да му матер личку! Спасли је
неки официри и аутом довезли кући.
А шта је са Владимиром и Мишком?
Нема их ни међу мртвима ни међу рањенима.
Клиснули мангупи. Ех, кад би их сутра као кукавице изјурили из СКОЈ-а,
три дана бих лумповао…
Прибрано заврши паковање размишљајући о Паризу, где је више пута
поверовао да је срећан.
Седе за свој сто и поче да куца:
„Мучио сам се да знање подредим вери у идеале који ће се
оживотворити у будућности. Та будућност је била мој Бог. О будућности
сам желео да мислим онако како је Кант мислио о Богу: недоступна је
нашем знању. У будућност се може само веровати или не веровати. Било је
то некако убедљиво и могуће док моји другови истомишљеници нису руску
садашњост признали за будућност. Судар је био тежак, драматичан, дуго је
трајао и захтевао одлучан расплет. Морала се одбацити садашњост или
будућност. Ја сам за будућност жртвовао садашњост: нисам је признао за
будућност. Моји другови такву одбрану будућности нису признали, па су ме
прогласили јеретиком, неверником, издајником. Али зашто се међу
неверницима и издајницима нашао и Богдан Драговић? Та ми његова
истина можда може спасти веру − будућност, ако и он не верује у
садашњицу. Свеједно, ја хоћу да спасавам њега.
Читавог свог свесног живота, свим својим моћима, тежио сам највишем
добру у овоме свету, испуњавајући онај најтежи Кантов завет, и онда кад
нисам знао за такво одређење људског смисла. А никоме нисам добра
донео. Ни беднима за које сам се жртвовао, ни својој земљи за коју сам
ратовао, ни породици и жени које сам волео. Ником! И себи сам чинио
само зло и стварао невољу. Зашто нисам успео у својим добрим намерама?
Није томе крива само моја вера у будућност. Биће да су кривице у нечем
што је у самом језгру мог бића. А ми смо, заиста, „дубоко непознати и туђи
себи самима“. Зашто сам ја неспособан да се радујем ономе чему се
већина људи радује? Многи смех, многи бол људски, ја нисам разумео; ни
многе људске љутње нису ми биле схватљиве…
У овој кошавној ноћи склон сам да верујем: онај ко уме да се радује
целом, целцатом животу, и да га боли цео, целцат живот, телом и умом да
се радује и пати, пре свега телом, само тај може и уме људима да чини
добра. Тај, и нико други!
 Ујутру одлазим. Коме ћу да се вратим? Мојој деци и мојој хартији.
Стрепим да нећу наћи пријатеља који је написао „Маска је пала!“, човека
који ме је више пута убеђивао да му је нада значајнија од истине. Одмах ћу
му признати: сада разумем то уверење. Али, хоћу ли га наћи са маском или
без ње?
Идем да гледам Олгицу и Растка док не заспе. Можда би се нешто
средило у мени, можда би наступило и неко помирење са животом, ако би
ме од идеја више обузела моја деца? Знам тај исход!“
ПЕТА ГЛАВА
 1

Богдан није пристајао на свој страх да изврши одлуку Политбироа и

отпутује у Москву; убеђивао је себе да је одложио пут док сасвим не
прездрави, правдајући то одлагање и оштром руском зимом, која би га као
реконвалесцента покосила. И Моники је говорио да ће отпутовати чим
прездрави, а она је на то имала само ћутање са обореним погледом. Ни
пред собом, ни пред њом, није хтео да буде капитулант и дезертер. Гризао
се у себи и својој соби, избегавао дужа седења у трпезарији са Жоржом и
Еленом, невољан да озбиљно разговара о совјетском нападу на Финску у
чију оправданост није убеђен, а о чему, љутито, при сваком виђењу, говори
стари Жорж Пивер. Ако је време тихо и суво, излазио би са Моником у
стари парк, нагрђен рововима и траншејама, или у оближње јабучаре у
којима су још лежале непокупљене јабуке, опијајући се мирисом који га
подсећао на завичај и пунио сетом. А ако би дувао ветар или сипила киша,
он би лешкарио у својој соби, правећи се да чита, како би био сам, да
мисли о истом: како ће Владимир да прими његово одметништво? Резнуо
би га бол за Миленом, продубило би га осећање увреде, али би са
Моникином појавом и у њеном присуству, пред њеном благошћу и
брижношћу, узмицало сећање на ону која га напустила без иједног
наговештаја да му се може вратити. Али од сутона, била му је
неподношљивија самоћа; обузео би га немир, тама би га прожимала неким
дубинским страхом и осећањем безизлаза. И ако Моник не би на време
ушла да му припали свећу, што је она чинила редовно и некако ритуално,
увек с иронијом на дедину Француску што у мраку сваке ноћи очекује
немачки ваздушни напад иза фронта, на коме се дању ни револверски
метак не опали, он би припаљивао две-три свеће и расходао се по соби, као
у робијашкој ћелији. Она је то знала, па га ноћу није остављала самог,
после паљења свећа сместила би се у велику фотељу и причала му
политичке новости које је скупљала од својих пријатеља, свакодневним
одласком у Руан, а повремено и у Париз. То што је слушао од ње, читао у
новинама, понекад са Жоржом чуо на радију, и забрињавало га и
збуњивало. Јер, све што се збива у Европи и свету, не збива се онако како је
он, како су сви комунисти веровали да ће се збивати. На почетку другог
светског рата, као и на крају првог, не потврђују се многа предвиђања и
наде комуниста. Разочарања и обмане слажу се једна на другу. Ко је
предвиђао да ће моћна Црвена армија, тако немоћно и дуго да ратује с
једном малом Финском? А како ће онда са великом и моћном Немачком?
О томе је ћутао пред Моником, о томе не би смео ни са Петром Бајевићем.
Живећи с њом на спрату, и поред своје обузетости собом, изненађивао
се својствима те жене, које му је она ненаметљиво, с фином обазривошћу
откривала, више у наговештајима, а никако до краја, и ниједном
искреношћу не казујући му све. А то ни по чему није личило на ону
слободу с којом му је понудила пријатељство, а још мање на притворство
или неповерење према њему. У том њеном ткању присности међу њима и
наговештајима жеље за потпуном блискошћу и предавањем, увек је
остављала и неку тамну неизвесност у којој он није успевао да разликује
њену урођену доброту и доказано пријатељство од спремности на љубав с
њим. Како је боље упознавао, тако је и увиђао да је све мање познаје:
дубила му се тајновитост њене личности и неизвесност њиховог односа.
Постао је уверен да му она није љубавно љубила прсте онда кад му је узела
обе руке и принела уз лице; био је то само тренутак њеног сажаљења,
испољеног у сестринској нежности. Однос с Моником био му је новина у
његовим скромним мушким искуствима; и временом се само потврђивала
њена изузетност, дубина и душевност, равне оној лепоти која узбуђује и
заноси чим се угледа. А што се њеног изгледа тиче, она му је постала једна
од оних ретких жена која на себи нема ништа изузетно лепо, али је својим
изгледом и држањем, складом своје грађе била лепа. Уочавајући разлике
између ње и Милене, поред напора да то поређење избегне, он је понекад с
отпором, понекад с насладним задовољством увиђао све више разлика
међу њима, често не у прилог Милени. Годио му је Моникин надмоћно
ироничан однос према дедином богатству, стилу живљења и свему што
чини отмену буржујску вилу, с намештајем који је виђао само у музејима и
дућанима у Латинском кварту, послугом, као у Толстојевим романима,
умањујући му нелагодност, која га морално и психички оптерећивала од
уласка у кућу Жоржа Пивера. У стању у коме се нашао њему би
психолошки одговарали само неко сиромашко скровиште и опасност, па је
живот у вили Жоржа Пивера, богатог руанског индустријалца, често
доживљавао као подмићивање, као награду за неизвршавање партијске
одлуке, као мамљење у дезертерство и издају. То осећање би тешко дуже
поднео, да се Моника није трудила и успевала у томе, да му такав живот
учини ипак подношљивим, а на тренутке, кад су заједно, и врло пријатним.
Али се од напуштања Париза, међу њима, његовим напором свакако
више но њеним, није догодило ништа што би он сматрао љубавним
догађајем. А догодило се то пред крај јануара, кад је његову животну
дилему коначно решио други. Тога дана, Моник је по његовој жељи
путовала у Париз и успела преко својих југословенских веза да дође до
новог Пролетера у коме је прочитао: „… Због дугогодишњег и
замаскираног фракцијског и антипартијског деловања, због тесних веза са
троцкистима и другим класним непријатељима, због обмањивања
Комунистичке интернационале и саботирања бољшевизације партије, из
редова КПЈ искључује се Б. Драговић…“ То образложење га није
изненадило ни по врсти аргумената, ни по њиховој неистинитости; јер
друкчија образложења се и не пишу последњих десетак година. И сам је
слична писао другима, комунистима и функционерима партије од стажа,
значаја и угледа, па би, био је још толико присебан да увиди, било сасвим
неразумно да се зачуди оном што се догађа сваком, кад партији нечим
засмета. Знао је он одавно: таквим се ставом и поступком може нанети
неправда и правим борцима за комунизам, тако страдају и невини,
наставља се стрељање Стјепана Корошенка; знао је, као бољшевик, да се у
жртве за победу комунизма неминовно увршћују и невини, уверен да је
велики идеал човечанства достојан и таквих жртава. Ниједна га реч у
Пролетеру није изненадила, у себи није осетио ни побуну против толиких и
таквих лажи и увреда које су о њему написали и објавили његови другови, а
ипак се осетио толико несрећним да ту несрећу није могао ни са једном
доживљеном да пореди. Ничим се није бранио од ње. Замро је у њој.
Предао јој се, као потпуно исцрпљени дављеник, тонући у њене тамне
дубине.
Ушла је Моник и позвала га на вечеру. Није је ни погледао. Она је без
речи изашла, тихо затварајући врата.
Кад је чуо хујање ветра у бршљану на кући, према свећи прочитао је и
летак Комунистичке партије Француске о совјетско-финском рату, у коме
је поздрављана и слављена Црвена армија као ослободилац финског
народа од финских фашиста, а француски радници се позивају на нерад у
ратној индустрији и акције против рата наметнутог француском народу
који води реакционарна буржоазија за интересе енглеских банкара; на
крају радници се позивају на оданост Совјетском Савезу, земљи среће и
слободе, у којој је први пут у историји човечанства укинута експлоатација
човека. Иако је још од 1919. чекао поход Црвене армије у Европу,
неубедљивошћу га збунио и забринуо летак у коме француски комунисти
одлучно наступају против рата са Хитлером. Покушао је да се опире
поразном доживљају летка, али не дуго: као да је одједном позаборављао
аргументе којима је бранио своје циљеве.
Седео је у пиџами за столом на коме је горела свећа, и тупо зурио у
тамну завесу на прозору, иза којег је у бршљану шуморио ветар; осећао је
језу којом је оне ноћи на Јелисејским пољима почела његова болест. Чуо
је: Моник је изашла из своје собе и зауставила се пред његовим вратима.
Чекао је да уђе, желео је да уђе, неком да каже једну реч, пред неким да
уздахне; утрнуо је чекајући да уђе, а није могао да је позове. Постојала је
она неколико минута, па се вратила у своју собу да корача, шушка, лупка
нечим, као да га дозива, као да ни она више не може да буде сама. Њен
немир струјао је у његовој дрхтавици, распиривао је, постајући један,
заједнички, и када више није могао да издржи да буде сам, устао је и
изашао из собе, постојао пред њеним вратима дрхтурећи, онда их лагано
отворио и затворио за собом, остајући уз њих: према свећи на комоди, и у
огледалу, угледао је Монику у кревету и њене уплашене очи. Хтео је да
устукне, али није могао из њеног погледа; хтео је да се ослони на зид и
нешто каже, када је она подигла јорган, открила себе у белој спаваћици и
повукла се у постељи, правећи му место. Он је најпре угасио свећу, па
легао у њену откриљену постељу, у њено мало, топло наручје:
Моник, много сам несрећан.
Она га још чвршће загрлила око врата, стискајући му главу на недра:
Да си срећан, можда те не бих ни волела.
Није је одмах упитао:
Зашто?
Зато што срећан човек не припада никоме. Он припада својој срећи.
Онда је он њу малу, витку и податну загрлио и загубио се у тој, сада,
снажној и дубокој жени, јединој у његовој помрчини.
Потом је она поново грлила његову главу на својим недрима:
Кад сте ти и Петров са Лисјеном први пут дошли код мене, ја нисам
поверовала да си ти Словен. Била сам убеђена да си Грк.
Грк?
Да. Нисам видела ниједног Словена са тако снажном главом и
правилним лицем. У Делфима сам, с баком Елен, видела једног Грка,
мештанина, са таквом главом каква је твоја и запамтила га за читав живот.
Кад сам те први пут видела, на твојој глави било је све лепо и снажно, а
уморно као да из рудника долазиш. Био си груб у покрету, глас ти је био
самоуверен и строг. А ја сам на твом лицу видела да су тобом прошле
велике патње. И истог часа зажелела сам… зажелела сам да те овако
загрлим.
Слушао је напрегнуто: чуо јој сваку реч и дах у грудима. Колико је
година прошло од ноћи у којима му је Милена тако говорила? Од одласка
на другу робију, коме је он још био уморан и леп, кад је некој жени било
значајно и узбудљиво што му је живот паћенички? После изласка са робије,
не зна кад му је Милена рекла лепу и нежну реч; била је увек незадовољна
с њим и још незадовољнија одлазила од њега. Дивила му се само она
успаљена Марусја из редакције Бољшевика, која му је и у стан упадала, а с
којом из политичког опреза и принципа није хтео да оде ни у биоскоп. Оне
безначајне жене у Бечу и Прагу, с којима је понекад после јефтине вечере
− пар кобасица и кригле пива, проводио по неки сат у њиховим собама,
било шта да су говориле, нису му значиле много. Најчешће, сметала му
њихова, у постељи уобичајена, банална, кићена сентименталност, коју он,
иначе, ни у каквом стању и ни од кога није подносио. Па је слушајући
Моник, застрепео од њених нежњикавих и меких речи, а истовремено и
желео да слуша: како јој је његова сувоборска, хајдучка главурда још лепа,
да је неко, било ко на овоме опаком свету, притиска на недра…
После Морисове погибије у Шпанији толико сам била несрећна да
нисам могла да будем ни са ким коме је данас добро. Веровала сам да ћу
таква и умрети.
Ни ја у овим данима не бих могао да заволим срећну жену.
Она је дуго ћутала, милујући га, чинило му се захвално и као да очекује
још неку реч доказа; такву реч он није знао и тонуо је у њено ћутање ка
неком спасу који се чуо из њеног малог срца. Слушао је то срце и кад је
рекла:
Срећнима, Богдане, треба само тело. Једино несрећни дају и душу.
Та њена подела на тело и душу била му је католичка и страна. Ћутао је
свестан: на толикој земљи он може још само у њеној топлини, макар за
часак, да се згреје од студи која веје у њему и око њега. Она је све тише
дисала, па је с лицем у њеним недрима и он заспао.
Кад се пробудио у њеном кревету, требало му је неколико минута да
појми шта се све догодило претходне ноћи. Од коначне партијске пресуде,
иако свестан свог безизлаза, осећао је само смирење: није он одлучио да не
изврши партијски задатак и не оде у Москву; ту су одлуку учинили
неважећом они који су је и донели. Они су га прогнали из партије и
осудили на смрт. Није ни капитулант, ни дезертер. Он је бегунац од
неправедне смртне пресуде. Ко ће ту пресуду да изврши и када ће да је
изврши, и то ће одлучити они. А дотле, биће уз ово нежно и добро
створење, биће с њом док она може да буде с њим.
Као да је чула његову мисао, Моник је лагано отворила своје крупне
сиве очи, смешећи му се. Он је малу и танушну, топлу и разголићену,
загрлио најпре као дете, а онда силовито као једну Гркињу у некој
срушеној солунској цркви, једину жену коју је грлио у рату.
Кад су силазили у трпезарију на доручак, замолио је да му више не
доноси илегалан Иманите, ни летке Комунистичке партије Француске.
Од те ноћи, посветио се њој. Освајала га и лепом усклађеношћу својих
жеља, мером у свему што је чинила и говорила; ни у опасности, ни у
занетости не омаче јој се нескладан покрет и не изговори неприкладну и
прејаку реч, што је чинило убедљивом и поузданом. Настојећи да има што
скромније место у његовом животу, ни радозналошћу није посезала ван
свога, поштујући све што је његов живот до сусрета с њом. Тиме га
обавезивала на искреност и савесност у свему што јој даје и захтева од ње.
И он је неосетно и спонтано, а истински заволео ту жену којој су
разборитост и оданост најлепше особине, која љубављу не мучи, не захтева;
она се љубављу нуди и чека; она не тражи све, а даје све, и чини то
ненаметљиво, чак и некако стидно што то може, што толико има. Није му
се никад заклела на верност, ни то зажелела од њега; није је бринуло
колико ће дуго то међу њима да траје, желела је само да што радосније
буде. И што је дуже с њом, постајало му је све извесније да се Моника не
може напустити, од ње га може одвојити једино сила изнад њих. Ако је у
његовој љубави било мање страсти но што је имао за Милену, у њој није
било мање жудње за блискошћу, осећао је потребу да буде у сталном
додиру с њом, као да дише преко ње, као да ће се следити без топлине
њеног нежног и витког тела. Грлећи је, није му увек успевало да се не сети
Милене, и да не помисли да је вара и издаје са једном туђинком, коју му је
случај донео у живот. Моника би се у тој клонулости, као да му чује мисли,
ћутећи притајила уз њега док га нежношћу не поврати себи, док не осети
да му је само она у наручју.
Тако с њом, сваким даном осећао је све већу пријатност своје
свакодневице. Очај је сменила сета; раскидање у нерешивим дилемама −
помиреност са судбином; неизвесност сутрашњице − извесност садашњице,
која га ничим није подсећала на живот до болести и Монике Дибоск. Да
одржи тај раскид са животом из кога је прогнан, одлучио је да Владимиру
више не пише. За њега је још имао само тугу. На Милену је помишљао
понекад, с нешто горчине, али не више увређено. На спрату виле Жоржа
Пивера, на руанској висоравни, у старом парку са склоништем од авијације
и рововима за одбрану од пешадије и коњице, међу сељацима што су се
граничили са Жоржовим имањем, који су отакали сидр и пекли калвадос,
па се из њихових казана у јутрима и сумрацима ширио киселкасти задах
преврелих јабука и јабуковине − осећао се откинутим од своје прошлости;
често му се чинило као да је умро, заједно са светом у коме је живео до
своје болести. О политици, о којој је за сваким обедом започињао стари све
симпатичнији му Жорж Пивер, није више говорно са негдашњом страшћу и
све ређе се супротстављао домаћиновим конзервативним и реакционарним
ставовима. Слушао га скоро одсутно, уживајући у отменој баки Елен, у
њеним нежним и некако љубавно саучесничким погледима којима је за
доручком, или у њиховом одлажењу у своје собе после вечере,
обујмљивала своју унуку. Та плава, још лепа старица, увек савршено
очешљана и дотерана, с црном сомотском траком око врата украшеном
брошем, била му је прва драга буржујка коју је упознао, као што му је и
Жорж Пивер био први симпатични буржуј, смешан својим ратоборством,
убедљив својим патриотизмом. А он се све жешће срдио на ратне
извештаје са фронта који су гласили „Нема шта да се јави“ и „Дан је
протекао тихо“, љут на антиратничко и мирнодопско расположење и
понашање Француза, особито младих Францускиња које, напомињао је,
„изреда флертују и воде љубав као пред пропаст света“. Предвиђајући
скору катастрофу Француске, Жорж Пивер као да је и осветно
прижељкивао; као да је веровао да у великом поразу може да оздрави
француски дух. И Моник више није противуречила деди као раније;
слушала га са смешком и само кад јој се учини да дедин антисовјетизам,
подстицан све безизгледнијим отпором и блиским сломом „јадне мале
Финске“, може да повреди Богдана, она му се супротстављала нападом на
Енглезе и тврдњом да су Французи и у прошлом рату „вадили кестење из
ватре за савезнике са острва“, с чим се доследни англофоб одмах
саглашавао, излажући свој ратни програм: „После овог рата, ако случајно
победимо Немачку, треба је раскомадати на државице које је имала пре
Бизмарка. И за свагда вукове утерати у јазбине!“
Такав, нагло стишан и пријатан живот с Моником у топлим и удобним
одајама Жоржове виле, док су даноноћно сипиле кише или хуктали
ветрови, прекидан је безразложним узбунама од ваздушних напада и
цивилним вежбама, јурњавама са гас-маскама и носилима за рањенике,
узбунама и вежбама којима се симулирала ратничка мобилност, али чему
је и он, по Жоржовој вољи, морао да се покорава по свим ратним
прописима. На глас сирене навлачио је гас-маску, узимао санитетску торбу
и силазио с Моником у бетонско склониште, носио канте пуне воде и
врећице песка на таван, за одбрану од пожара у случају поготка запаљивом
бомбом. Те ратне вежбе увесељавале су једино Монику, којима је она
доказивала деди да је овај рат Француске, заиста смешан рат.
А докле ће тако са Моником, по сву ноћ држећи је у наручју, час
заштитно као немоћно дете, загубљено у тмини Нормандије и бескрају из
којег му хуји студ и сипи киша, час спасавајући се од налета неке страве у
загрљају нежне и моћне жене, скривајући се у њој малецној, једино ту
безбедан од свих гонилаца − докле ће то трајати, није ни могао, ни хтео да
предвиђа.
Једног јутра, Моник га пробудила милујући му главу, седећи на кревету,
већ обучена:
Финска је капитулирала.
Скочио је у дан, слутећи да то није једина вест коју има да му каже. А
она му смирено саопштила како је пре пола часа обавештена да је
полиција сазнала да се у Пиверовој вили скрива неки важан Рус, па је
ноћас њушкала око куће. Чим доручкује, мора у скривницу коју је деда
Жорж већ припремио.
Опасност као да озари Богдана: окончала се дезертерска идила! Почиње
његов прави живот: опасност и страх. Брзо се облачио.
У трпезарији га сачекао Жорж Пивер, ослоњен на камин, свечан и строг:
Драги пријатељу, будите спокојни. Француска данас неће жртвовати
једног Чеха. Кад се већ није часно понела према Чехословачкој, мора
часно да се понаша према једном чешком антинацисти. Ви на миру
доручкујте, а ја идем у Руан да разговарам с командантом области,
генералом Десером.
 2

Ивану Катићу се испуни носталгична жеља: одседе у хотелу Рекамије на

Сен Силпису, у коме је становао и приликом последњег боравка у Паризу;
ту се често састајао са Богданом Драговићем и Петром Бајевићем и увидео
да се мора одрећи или уверења или пријатеља, а близу је и свог студентског
стана у коме је са Вером провео пуне две године, верујући да је срећан.
Само се уми и одмах сиђе у бистро да попије кафу и прочита у новинама
извештај са француско-немачког ратишта: „Јутро: без догађаја. Вече:
миран дан у целини. Неколико пуцњева на Рајни.
Чим је култно појео два кроасана и попио какао, пожури у улицу Бак
број 18 да тражи Монику Дибоск, узбуђен и уплашен сусретом са
Богданом. Кућепазитељица га дуго и сумњичаво осмотри:
Госпођа Дибоск се одселила.
Како се одселила кад ме писмом позвала да дођем? Ми смо пријатељи.
Кућепазитељица ћути и пажљиво га посматра.
Госпођо, молим вас реците ми куда се одселила? Дајте ми њену адресу.
Немам појма, господине, куда се одселила.
Жена стави наочаре и настави да штрика. Иван је збуњено стајао пред
њом. Она скиде наочаре и упита:
Ви сте Француз?
Да. Из Стразбура.
Не могу вам ништа помоћи, господине. Нико од суседа не зна где је
отпутовала. Ја претпостављам да је отишла у Русију.
Зашто у Русију?
Она је црвена, господине. − Стави наочаре и настави да штрика.
Иван пође ка Сени, па се врати ка Сен Жермену. Не зна где да тражи
Богдана. У књижару „Хоризонти“ где обитавају југословенски комунисти и
политички емигранти, не усуђује се да оде ни због себе, ни због Богдана.
Луња Латинским квартом, улази у бистрое, загледа ћошкове, иде у паркове,
стоји на излазима и улазима метроа; за ручак поједе само сендвич и попи
кафу и настави да хода по Монпарнасу, а дан је сунчан, онај њему најгори.
Опет сврати у улицу Бак број осамнаест и обрати се зачуђеној
кућепазитељици:
Госпођо, вашу услугу платићу колико затражите.
Какву услугу?
Адресу госпође Дибоск.
Господине, ако још једном то поновите, позваћу полицију.
Одвуче се уморан од ходања у хотел, покушавајући да нешто разумно
смисли за сутрашњи дан. То му не успе до сна. Пробуди га сат са торња Сен
Силписа, сат који је слушао са Вером и из њихове собе: овај сат њих није
будио, он их је уморне од грљења и љубавних чаврљања са њеним лаким и
духовитим оговарањима пријатеља, опомињао да је време за сан. Оно о
чему је данас узгредно размишљао, сада чекићи старог часовника дозваше
из даљине и испунише га њеном јеком: младом љубављу према Вери,
разореној обостраним разочарањем и његовом љубомором. Вера га обузе
тако снажно да јој одједном опрости све преваре, посумња у своја
сумњичења у њену верност, згади се своје љубоморе; осети се јединим
кривцем за слом њихове љубави, оправда сва Верина разочарања у њега,
оптужи себе за неуспео брак, виде Веру као своју жртву… Заволе је
грешнички болно и потпуно. Одлучи да је позове телефоном да одмах
крене у Париз, да се овде, где су се први пут срели, поново сретну и врате
једно другом.
Још се није ни разданило, а он устаде да се спрема. Једва сачека осам
сати; кад сат одзвони осам часова, он се сажали: она воли ујутру да спава,
нека спава још пола сата. Уморна је од болнице и оног чудовишта од жене
− Катарине.
Одмах се покаја за ружну мисао о њеној мајци, одлучан да коренито
промени став према ташти. У пола девет, продужи јој спавање још петнаест
минута, па замоли рецепционара да зове Београд. Прође пола мучитељског
часа док успостави везу са кућом: служавка му рече да је госпођа мало
пре, нема ни пет минута, отишла у болницу. Толико се ражалости да се и не
сети да каже када ће је поново звати. Одлучи да то учини око ручка, а
дотле ће отићи да види њихову собу, да кроз њихов прозор погледа на
Париз који су некад заједно гледали и о томе јој исприча у подне.
Брзо доручкова и пожури у њихов стан. Улазна врата у зграду су
отворена, нико га не заустави и он крену уз уске дрвене степенице, има их
тачно сто, и увек су га љутиле: не што су високе, него што су толико уске да
не могу да иду једно уз друго и држе се за руке. Под његовим корацима
старе степенице зашкрипаше толико познато и запамћено да их, као на
клавијатури, још разликује по тону шкрипе и дужини крцкања. Његово
успињање пропрати у два маха лавеж кућних паса нових станара; на
степеништу пред својим негдашњим станом стаде да се мало прибере и
убедљиво изговори своју молбу садашњем станару који на врата није
ставио име. Присети се и неколико узбудљивих љубавних догађаја на овом
степеништу, уверен да сада воли Веру јаче но икад, и зазвони. Тишина.
Опет зазвони. Тишина. Дуго зазвони трећи пут и прислони уво уз врата.
Зачу тупкање папуча, врата се отворише и жена, очито гола, огрнута
чаршавом, куштрава, црнпураста, вероватно Алжирка, закрвављених очију
процеди:
Молим, господине?
Госпођо, молим вас да ми опростите, да ме схватите… Ја сам ту
становао пре скоро двадесет година, па бих желео из сентименталних
разлога, само да погледам своју негдашњу собу.
Шта да погледате?
Само да уђем и бацим поглед кроз прозор…
И зато си ме пробудио? Говно! − Залупи врата и окрену кључ.
Иван Катић последњи пут сиђе низ сто степеника, испраћен старом
шкрипом и крцкањем од којег га заболеше и стопала.
Крену незнано куда. У подне поново позва Веру и не нађе је. Рече
служавки да ће звати у пет, пре но што госпођа пође у болницу. Негде је
нешто ручао и пио; непрестано је пушио и у петнаест до пет успело му да с
краја света најзад чује Веру:
У нашем сам граду, Вера… Станујем у Рекамијеу, код Сен Силписа.
Сећаш ли се оног сата са цркве? Чујеш ли ме? Сву ноћ сам га слушао.
Данас сам посетио наш стан. Вера, чујеш ли ме? Врло сам срећан, никад од
кад смо отишли одавде, нисам био толико срећан с тобом, колико данас…
Да. И шта желиш да ми кажеш?
Да те волим, Вера. Молим те, преклињем те да ми опростиш оне
гадости, заборави све… Ја сам једини кривац за све. Ја сам својим
заблудама упропастио наш живот…
Кажи, човече, зашто зовеш! Немам времена, морам хитно мами да
однесем неке ствари.
Добро, стићи ћеш. Зовем те да што пре, одмах сутра, кренеш овамо.
Чујеш ли ме, Вера? Да проведемо неколико дана заједно. Сигуран сам да
ћемо оздравити, да ће све опет бити као што је некад овде било…
Боже, Иване, откуд ти толика безобзирност? Да оставим болесну мајку
и путујем, сада по овој зими, у Париз, због твојих хирова… Невероватно!
Веза се прекиде. Смлаћен, попе се у своју собу. Од будућности,
годинама не живи. Али, зар и прошлост треба да заборави? Оно што је
било, није било. Оно што још постоји, не треба да постоји. Да би се опстало
међу људима, треба се најпре спасти љубави. Али, због чега онда
постојати?
То је углавном било све што је домислио за два дана после телефонског
разговора са Вером. А онда кренуо да тражи своје познанике и пријатеље
не би ли од њих нешто сазнао за Монику Дибоск и Богдана. Већина
Француза, његових познаника, била је мобилисана, неки су се одселили
некуда а они које је успео да пронађе, нису ни чули за Монику Дибоск.
Срете двојицу емиграната „троцкиста“ и на његову молбу да му кажу што
знају о Богдану Драговићу, један само слегну раменима, а други му
одговори с презрењем: „Отпевао је своје и Богдан Драговић. Она иста
секира којом је он рубио главе левичарима и десничарима, пала је сада и
на његову тинтару!“ Шпански борац који се некако извукао из француског
логора, а кога је упознао у затвору на Ади Циганлији, једва се смилова да
застане и одговори му на поздрав без руковања, а о Богдану рече само:
„Каријеристички гад! Нити знам где је, нити ме се то тиче.“
Иван је настављао да хода Паризом и вози се подземном железницом у
свим правцима, тражећи Богдана. Узгред је, и без изненађења закључивао:
Париз се не мења. Исти је као и онда када му се овде догађало
најзначајније: 1913, кад је дошао да испуни очеву амбицију и студира на
Сорбони; кад се после рата, 1920, вратио с намером да схвати свет и
одреди себи смисао; кад је после робије, 1937, дошао овде да се мучи за
обнову своје порушене вере. Све што се у овом граду за сваког и за све
жеље данас збива, догодило се одавно, понавља се и понављаће се. Као
живот шуме. Оно Ничеово кружење истог. Ни рат који води Француска, у
Паризу ништа није изменио, осим што је нагоне за уживањем учинио
распуснијим но у миру; жене се нападно облаче, смех је раскалашан, у
бистроима и ресторанима се лоче и ждере, као да је свима последњи дан; а
„ноћних дама“ је толико и свуда, као да је рат све доконе жене истерао на
„пијацу љубави“, да мушкарцима, сутрашњим мртвацима, засладе
последње часове.
Ходајући све спорије и потиштеније и са све мање наде да ће срести
Богдана, или неког ко му може рећи о Моники Дибоск, на Монпарнасу
застаде пред бистроом у коме се са Богданом свађао око истине и идеала:
„Не дам своју веру! Никоме, ничему! Не дам је ниједној истини! Не дам је
ни правди, ни слободи! Не дам се!“ „Не вичи, размишљај, фанатику!“ „Не
тичу ме се прљавштине, жртве, срамота! Мени је у мојој глави и вери све
честито и како треба. У реду, савршено!“ „Симулираш Богдане.“ „И кад
симулирам, ја верујем. Јер ја тако хоћу.“ Говорио је то пре две године!
Чудан, ведар осмех, а уморан поглед жене, ослоњене на зид, толико је
човечан да се он загледа у то лепо лице и тек кад јод спази крупна колена и
кратку сукњу, схвати зашто му је упућен тај осмех, па брзо продужи даље,
да је не позове да попију нешто заједно. Осврте се. Она се већ погађа са
старијим резервистом у шљампавој војничкој униформи.
Увече, на изласку из метроа Одеон, срете Анри Вијара, новинара
Иманитеа, друга још из студентских дана, доброг и причљивог човека.
Вијар му се обрадова, спусти торбе са намирницама и пићем, загрли га и
позва на вечеру. Иван узе једну торбу, пођоше.
Биће и неколико другова. Прославићемо Стаљинов рођендан.
Иван стаде:
Стаљинов рођендан?
Да! Данас је двадесет први децембар. Прогоне нас, али ми се не дамо,
стари друже.
Ја, Анри, желим да будем с тобом, а потребна ми је и твоја помоћ. Али,
мени се не прославља Стаљинов рођендан.
Догодила ти се нека несрећа?
Иван му са најмање речи исприча свој сукоб са партијом, њен напад и
бојкот.
Анри га узе под руку и поведе ка својој кући.
Знаш ли ти, Иване, да је Троцки честитао Жиду за „интелектуално
поштење“ испољено у оној пашквили о Совјетском Савезу?
Не знам! И то ме се не тиче.
Како те се не тиче? Не може бити наша истина оно што је истина наших
непријатеља. То је тако логично, Иване.
Иван не жели да се супротставља таквој логици, а Анри настави мирно:
Арагон је за Жидов „Повратак из Совјетског Савеза“ написао у
Иманитеу да је та отровна књижица право литерарно медиокритетство. И
Луј Гију сматра Жида нечасним човеком.
То, Анри, нису чињенице које оспоравају Жидову истину и оправдавају
московске процесе, прогоне и убиства старих бољшевика. И свих
Стаљинових противника.
Ми, Иване, најпре, морамо знати ко је Андре Жид. Па то је симбол
декадентног, перверзног индивидуализма! Он је неспособан да припада
колективу, класи, човечанству. Жид воли само себе. Он више брине о
некаквој својој савести, но о општој ствари и судбини света. А затим, он је
тешки хомосексуалац. Знаш ли ти, Иване, да је Жидово прво и главно
питање у Совјетском Савезу било о положају хомосексуалаца под
совјетском влашћу. И кад је добио негативан одговор, одмах се разочарао
у „домовину радника“. Социјализам је за Жида − социјализам за
хомосексуалце.
А зар ти још увек не схваташ да се једино истином може спасти наша
нада?
Анри настави да приповеда о радничким митинзима који су се у Паризу
и по Француској држали против Андре Жида и бојкоту који врше не само
партијци, него и већина левих интелектуалаца.
Ивану годи прича о бојкоту Андре Жида: бојкот је, дакле,
интернационални облик обрачуна са неистомишљеницима; клевете и
пљувања нису специјалитет само југословенских комуниста. Жели што пре
да сазна нешто о Моники Дибоск, па га прекиде:
Пусти Жида, о томе ћемо касније. Познајеш ли ти Монику Дибоск?
Њу не познајем. Знао сам јој мужа. Погинуо је у Шпанији. Сјајан друг. А
шта ти треба његова жена?
Носим јој једно писмо. Морам је наћи.
Вечерас ће код мене бити другови који можда знају њену адресу. Не
брини, наћи ћемо је сигурно.
С том надом Иван се помири да учествује и у прослави Стаљиновог
рођендана.
Анри је нежења и живи сам, па у кухињи запосли Ивана да припремају
хладну вечеру − шунке, сиреве, колаче, пића, причајући о судбинама
заједничких познаника, све док не дође неколико Анријевих другова,
којима он представи Ивана Катића, „професора из Београда“ и „нашег
друга“. Ови се разместише по Анријевој соби препуној књига и карикатура
по зидовима, са плетеним столицама и огромним, ниским лежајем, који
заузима скоро половину собе. Одмах започеше политички разговор,
надмећући се у актуелности и значају вести које казују уз своје коментаре.
Иван се повуче иза писаћег стола у угао библиотеке, намеран да само
слуша:
Најзад, другови, једна демократска мера Даладјеове владе. Нисте чули?
Укинута је прва класа у возовима.
Сви се насмејаше.
А сада следи једна брачна вест из француског генералштаба − настави
друг у сивом џемперу. − Главни конструктор наших авиона, пуковник
Леконт, пре три дана открио да му је жена с којом пет година живи у браку
Немица. А представљала се да је Швајцаркиња. Гестапо им се завуко у
спаваћице!
Сјајно! Нећемо се онда чудити ако наш главнокомандујући, генерал
Гамлен, ових дана открије да је његов син, Герингов сестрић!
Смеху се придружи и Иван.
А јесте ли прочитали у Тану да је у Нанту један бели Рус осуђен на шест
месеци затвора само зато што је изјавио да је Црвена армија најјача на
свету? А тај јадник, бежећи од Буђонијеве коњице, једва се у Одеси укрцао
на француску торпиљерку. Историја је највећи комедијант!
Остави, Лисјен, наше домаће свињарије. Јесте ли вечерас слушали
радио? Руси незадрживо продиру у Карелију. Додуше, фински батаљони
пружају очајнички отпор, али неће дуго. Маршал Манерхајм запомаже за
помоћ. Цвили пред Европом, окорели фашист.
А знате ли последњу идеју нашег Генералштаба? − пита елегантан, леп
младић што стоји ослоњен уз врата са чашом коју држи обема рукама и
брзо испија. − Господин Гамлен се пре неки дан поверио једном свом
пријатељу, како размишља да обавести Немце о својој намери да формира
француски експедициони корпус и преко Персије пошаље га на Кавказ и
одатле нападне Русе. Наравно, с предлогом да Немци ударе на Русију са
истока и југа.
Све је могуће. Енглези ће то подржати из све снаге. Али, надам се да ће,
пре њиховог договора, Црвена армија прегазити финске фашистичке
пукове − каже неко који седи на кревету, а Иван му од абажура стоне
лампе не види лице.
И по мојим обавештењима, у круговима деснице и око Француске
акције ових дана јако се шири расположење да се одмах пактира са
Хитлером против Руса − додаје елегантни комунист.
Торез је то генијално формулисао. Империјалисти говоре о
антихитлеризму, само да преваре раднике док се не споразумеју са
нацистима − рече мршавко са навиљком црвенкасте косе на издуженој
глави.
Анри принесе тањире са јестивом и флаше с пићем и све спусти на
писаћи сто, па понуди госте да се сами служе. Навалише да једу и пију,
једино се Иван послужи само коњаком.
А ја сам, признајем вам другови, несрећан што је Русија напала Финску
− проговори ћелав, гојазан човек са аљкаво везаном краватом, који је до
сада ћутао.
Жао ти је што Црвена армија разбија фашистички бункер у залеђу
Лењинграда?
Није то баш тако једноставно, Филипе. Ја истовремено навијам и за
Русе и за Финце. Као човеку, врло ми је жао малог народа који се јуначки
бори за своју независност и слободу. Као комуниста, ја разумом навијам за
Црвену армију и бринем што тако споро напредује. Што је неспособна да
за неколико дана прегази једну Финску. Шта ће тек бити ако се са
Немачком сукоби?
Твоје дилеме, Жак, опортунистичке су и ужасно опасне, јер
деморалишу масе. Ти добро знаш да је споро напредовање Црвене армије
само трик, лажно приказивање немоћи. Уосталом, са Финском ратује само
лењинградска војна област.
Мишел, знаш да не подносим дидактику! Било како било, рат са
Финском је гадан рат. Он се губи и кад се добија!
Гадан је једино лажним европским либералима. А он је неопходан за
одбрану прве земље социјализма.
Иван не издржа:
Ја се слажем с вама, друже Жак. Рат са Финском, то је за Совјетски
Савез сраман рат. Сраман као што је био Мусолинијев рат против
Абисиније.
Зачуђено и срдито га загледаше; друг у сивом џемперу му приђе са
пуном чашом и жваћући, каже:
Нема, друже, срамног рата за социјализам! Нема! Стаљин добро зна
шта ради и шта говори. Живео нам брка у белој рубашки! − куцну Иванову
чашу.
Анри нали Ивану, говорећи му тихо:
Драги мој, сила је бабица историје. То смо, ваљда, у азбуци марксизма
научили.
Глупост је дежурна бабица историје. Она редовно порађа наказе −
гледајући намрштена и презрива лица пред собом, Иван се одлучи да им
скреше: Ви сте, другови, умни и морални идеализам комунистичког
покрета надоместили најгорим: политиком. Вулгарном макијавелистичком
политиком.
Охо! За тебе је комунизам романтичарско брбљање о будућности, док
нас буржоазија гони као звери! − каже друг у сивом џемперу.
Зазвони.
Анри отвори и узвикну:
Габријел! Чекамо те да отворимо шампањац!
Снажан човек, са кратком седом косом и јако избораним лицем уђе из
предсобља и подиже руку за поздрав свима.
Другови, сјајне вести! Хитлер је тешко болестан! Герингу предаје власт.
У Немачкој глад. Морал немачке војске је катастрофалан. Масовна
дезертирања, самоубиства, дефетизам се шири као пожар.
Радују се сви, сем Жака који жали малу Финску:
Не, не, другови. Будимо реални. Нацисти се добро држе. Имају ратне
успехе, пасји синови! А ратне победе и највећег пацифисту чине
патриотом. Немачка је пасивна на нашој граници само зато да би без већих
тешкоћа подавила мале. А онда ће на нас.
Неће! Дотле ће наша буржоазија да се споразуме са Берлином.
Уз јело и пиће наставише међусобно надметање у прогнозама на штету
Француске, Енглеске и Немачке, повољне само за Совјетски Савез и
Црвену армију, која ће Европи донети револуцију. Онда жестоко изгрдише
Поа Низана „националног комунисту“, који је дао оставку на чланство у
партији, незадовољан њеном антиратном политиком и слепим
следбеништвом Москве, уз жртвовање француских животних интереса.
Елегантни и лепи младић, згађен Низановим патриотским
морализаторством, изјави да се слаже са Поом Фором, који тврди да је
свака територијална концесија Немачкој разумнија од погибије за ту
територију једног јединог виноградара из Москонеа.
Анри Вијар унесе две флаше шампањца. Иван се смрачи на баналност
призора: сви устају, пуцају затварачи, радосни узвици, пенушави млазеви у
кристалне чаше и патетично одушевљење Стаљином, које зачини седи
Габријел, очигледно најауторитативнији комунист међу њима:
За сто година Стаљину! За здравље и срећу нашег вође, човека који ће
нашој епохи дати свој лик!
 Иван Катић принесе чашу устима и укочи се пред својим лицемерјем. И
оста тако заустављен, без снаге за иједан покрет, док се у његово лице и
руку која држи чашу не зарише гневни и презриви погледи француских
комуниста, погледи од којих му смалаксаше прсти који држе чашу
шампањца. Она паде на под и разби се.
 3

Сине,
Учинио сам оно што сам био апсолутно сигуран да не могу и да нећу
никад учинити. Нисам извршио партијску одлуку. Нисам отишао у Москву.
Нисам био спреман да неправедно страдам. А и разболео сам се, а у
болести све нам је друкчије но здравим. Имао сам тешко запаљење плућа,
не знам зашто сам га преживео. Свеједно, ја сам сада дезертер и бегунац.
То је тако с оне објективне тачке гледишта. А у ствари, и с моје тачке
гледишта, ја сам прогнаник. Прогнаник из партије и свог живота, из своје
земље, прогнан и из „демократске“ Француске. Па се кријем да ме још за
који дан не пронађу. Немачка ће ускоро провалити у Француску. Ако ме
дотле не пронађе француска полиција или људи из НКВД-а, пронаћи ће ме
Гестапо и умлатити. Преживим ли немачку окупацију, стрељаће ме
француски комунисти или црвеноармејци кад стигну овамо. Црвена армија
ће се сигурно сјурити у Европу и ослободити је од фашизма. Има ли
смисла толико да се злопатим до блиске и неизбежне смрти? До своје
болести веровао сам да нема. Кад сам оздравио, поверовао сам да има
смисла злопатити се на овој земљи, све док те једно живо биће воли. Човек,
жена, пас, свеједно. Док си некоме због нечега потребан. То је мој
последњи животни задатак. Вероватно бесмислен, али га се за сада не могу
одрећи. Тренутно сам на безбедном месту и пишем ти.
Не сећам се шта сам ти све о себи рекао у последњем писму и колико
сам био убедљив. Истину да ти кажем, ја и не знам више у шта све треба да
те убедим својим животом, кад је цео тај живот поништен, и то од оног
коме је био и посвећен, коме је служио, коме сам дао право да располаже
њим. Чиме сада да те убеђујем да тај мој живот није то што партија сада
каже да јесте? Другим истинама, својим истинама, које петнаест година
нисам признавао твом ујаку Ивану и свима који су се у сукобу са партијом
на своје истине позивали? Треба ли и да покушавам да некаквим
садашњим истинама пред тобом браним тај живот порекнут од партије и
оспоравам њено порицање, тек сада пошто сам одбачен и осуђен као
непријатељ? Како мени да поверујеш, кад си комунист и верујеш да је
свако супротстављање партији непријатељство према њој? А ја јој
непријатељ нисам и нећу да будем!
У беспућу сам умном и моралном. Немам излаза и решења. Онај ко је
веровао колико сам ја веровао, не може се спасти увиђањем да је био у
заблуди. Верник се не уразумљује. Он може постати само безверник. У мом
случају стварни непријатељ. А ја то нећу. Али том се одлуком не спасавам.
Не верује ми се. Јер наша казна нема опроштаја. Осуђен сам на
поништење свог живота. То није исто што и смртна казна. Смрт прекида,
али не поништава живот.
Шта овакав могу да учиним? Живот није рачунска радња чије се грешке
оловком на хартији исправљају. Не поништава се ниједан пораз коме је
претходило залагање главе и скидање туђе. Све се велико и значајно у
нашем животу једном збива. Повратка нема. Поправки нема. Пролазимо
само једним путем, одлазећи за свагда. То је све.
Скоро двадесет година сам страховао да не погрешим и не скренем са
партијске линије. Откуд ми право сада да захтевам да други због мене
скрену са партијске линије? Уразумљивање и увиђање заблуда то није
право револуционара и свих оних који су за своју идеју пролили кап туђе
крви. Људи захтевају од њих да умру у својој вери и искупе се својом
жртвом. Тако и треба. Ја сам омрзао Троцког не само због идеја које
заступа, него још више због храбрости да одбаци наш бољшевички страх од
грешке и да мисли друкчије од партије. Знам из искуства да се иза захтева
за апсолутним истрајавањем у својој вери и идејама − крију и кукавице,
слабићи, глупаци, покварењаци, полтрони. Они сваку промену мишљења
називају издајништвом. Презир је њихова освета. Међутим, ја ни њихов
презир не могу да презрем.
Моје је најтеже питање: куда ћеш ти и шта ће бити с тобом ако би
поверовао да ти је отац оклеветан и неправедно кажњен? Да напустиш
партију и одрекнеш се својих идеала? Да поверујеш да су идеали
неоствариви? Да имају недостојне присталице? Да су наше жртве
бесмислене? Не, не, сине! Ти свог оца више ни у чему не треба да следиш.
То увиђање је крајња тачка мог разумевања свог и твог положаја. Одатле
почиње тама. Очински би било да се не макнем из ње и да замукнем.
После неколико сати прибраног размишљања, схватам да ме се ти и
оваквог одричеш. Ма колико да ме то боли, не желим друкчије да
поступиш. Па шта онда тражим од себе? И од тебе?
Оно што сам назвао својом биографијом, започео сам са очинским,
сентименталним намерама. Ја сам био себељубив, славољубив, амбициозан
човек. Од свега тога, биће да ми је остала очинска сујета. Срушен и
поражен, желео сам, макар само за тебе, да остане један лик Богдана
Драговића, каквог желим да га видиш и памтиш. Али сада, када још за неки
дан могу да будем дезертер, или пођем путем отвореног непријатељства
према партији као Дорио, кад могу само кукавичлуком да носим главу или
да се мржњом светим мојим друговима, док ме не стигне њихов метак, ја
отварам очи и гледам себе коме су у четрдесет и шестој години преостале
од живота само две срамне могућности. А био сам човек који је себи
постављао високе циљеве, оне које су најхрабрији људи у овом времену
себи постављали. Не осећам се кривим, не мучи ме савест, све што сам
чинио, чинио сам са добрим намерама. Па шта онда хоћу по овој хартији?
Речима против себе. Да се сав срушим!
У мишоловци сам, сине. И уместо да гризем жицу, ја гризем мекше −
себе.
Чуј, Владимире. Ја нисам човек који уме да размишља. Ја сам човек
делања и борења. Живот нисам ни разумео, ни волео размишљајући о
њему. Живот ми је био оно што сам делао за револуцију. Свет ми је био оно
што сам рушио и онај у идеалу за који се борим. Страх ми животу
одређивао вредност, тежину и значај. Кад сам делао, кад сам се борио, кад
сам бедне и очајне људе претварао у револуционаре, кад сам ширио
комунистичке идеје и убеђивао раднике да могу створити нови свет, кад
сам у илегалству стварао партијске ћелије и комитете, кад сам страховао
да нам полиција не открије курире за Беч и Москву или тигл-машину за
штампање наших брошура и летака, када сам тајно прелазио границу, кад
сам бежао гоњен од полиције − тада сам живео, био оно што јесам − борац,
човек с надом. Али кад бих чамио у дубокој илегали, негде скривен, док
сам био у Бечу и Прагу као емигрант, или на робији, особито у самици, па и
у Москви док сам слушао предавања на Комунистичком универзитету и
радио у Балканској секцији Коминтерне, ја сам липсавао од досаде и патио
од живота. Никакве ми физичке муке нису биле равне душевним мукама
досаде и пасивности. У затвору и на робији, ја сам ноћима гребао зид не да
побегнем, него да рушим нешто и видим то што радим. Да нешто мењам
око себе, сваког јутра премештао сам кревет и киблу и био за то кажњаван.
Кад нисам озбиљно радио и бринуо за револуционарну ствар, ја ни о чему
вредном и озбиљном нисам размишљао, био сам себи бедник,
малограђанин, празна посуда. Чак ни писмо твојој мајци нисам умео да
напишем и нешто вредно јој кажем, ако нисам био у журби и неком зорту.
То ти напомињем и због тога што и ова моја биографија, како сам је олако
и погрешно назвао на почетку разговора с тобом, зависи не само од
чињеница и запамћеног живота, већ од околности у којима ти је казујем.
Нисам те убедио да с правим разлогом још носим главу којој је
неопозиво пресуђено. Рекао сам ти да ми комунисти не праштамо. Наша
казна је неопростива и протеже се на читав живот. Наша кривица почиње
од порекла, па све до смрти и после ње, ако је то партији корисно. У
кривицу ти се може убројати класно, национално, верско, па и завичајно
порекло. Код већих кривица, криви су и преци и потомци, и родитељи и
деца. У наше кривице, осим мишљења и речи, могу да се сврстају и љубави,
пријатељства, познанства, суседство, случајно сапутништво у возу и на
броду. Комунистички кривац је крив за све за шта партија хоће да је крив.
А дужност кривца је да ту кривицу прими вољно и свесно, да је призна и
продуби, прошири што може више на друге, како би партија имала што
мање потенцијалних непријатеља, а што веће политичке користи од
кривца, тј. непријатеља.
Одмах да ти признам, ма колико да сам се трудио, нисам успео да
постанем толики и такав бољшевик да и својом казном служим партији и
будућности. Не размећем се том слабошћу. Напротив. У мојој садашњој
патњи има и патње што немам Бухаринову и Зиновљеву моћ да својим
идеалима служим и осуђен као непријатељ тих идеала, како су они и
толики стари бољшевици служили и одслужили. Срећној будућности света
не могу више све да дам. Дао сам јој сав живот, не дам јој и своје
непријатељство. Био сам свестан борац, нисам спреман да будем и свестан
непријатељ. Требало је ово да ти кажем на крају, али не верујем да ћу до
тог краја стићи. Ево, морам одмах да бежим у ново склониште, овде су ме
нањушили…
Сине, измакао сам им за корак. Мој спасилац ме тренутно склонио од
очију гонилаца.
Да ти наставим о мом поништеном животу. Кажем, поништеном, не
жртвованом. Нисам жртва, нећу то да будем, а не да ми ни партија да
будем жртва. Ако сам ти у последњем писму јадиковао над својим
животом, набрајајући шта сам све жртвовао партији и револуцији, знај да
је то била моја краткотрајна деморализација, саможиво сажаљевање себе,
малограђанска калкулација са животом и историјом. Криво ми је што сам
ти послао то писмо, болест и бекство разбистрили су ми неке маглуштине у
глави, па сада јасније видим себе и свет. Или ми се тако само чини. Не
кајем се што сам револуционар. Нисам погрешно живео. Сто живота сам
одживео. Рушио сам, поткопавао сам један свет у коме већини није добро.
Имао сам опасан, тежак, ризичан живот.
 Међутим, опет су ме маљем распалили по темену! Од таквог ударца не
заболи као раније, али настане помрчина. Мој пријатељ ми је синоћ дао
Пролетер у коме се опширно пише о мом дугогодишњем антипартијском
деловању.
Сине, рука ми се кочи и кости ме заболе кад замислим тебе међу твојим
друговима, док вам секретар чита „Троцкизам и Гестапо − крај једне
фракционашке и провокаторске каријере“. Знам да ће у то да се верује.
Кад би се неко бар чудио − било би ми мало лакше. Знам, ти мораш да
узмеш реч у том раскринкавању Б.Д. и да доказима Пролетера, додаш и
неки породични, синовљевски, најубедљивији аргумент мог издајништва,
како су то чинили и чине синови и кћери руских троцкиста и опозиционара.
Ти сада искрено мрзиш свог оца и увераваш своје другове да би ме стрељао
као најгорег непријатељског гада. Ако ти верују − тешко теби. Ако ти не
верују − тек тада ти је тешко. Витки, лепи, паметни, добри мој сине… Имам
пред собом, носим је увек у џепу, ону твоју фотографију кад си завршио
шести разред, ону коју ми је донела твоја мати кад је последњи пут
долазила овамо. Рекла ми да си ми је ти изабрао, па ми је зато још дража.
На тој слици си много озбиљан и строг, баш онаквог изгледа како млади
револуционар жели да га људи виде. Гледам те Владимире, читам ти на
лицу: не опрашташ ми, никад ми нећеш опростити… И немој!
Ја сам читајући о Француској револуцији схватио да је револуција −
оцеубиство. И нисам се грозио над таквим њеним исходом. Сматрао сам да
је то историјска законитост, да су те жртве неминовне па зато и праведне.
Чине се за срећу деце. Али нисам ни помишљао да ће наша социјалистичка
револуција бити и братоубиство. А постаје и децеубиство. Физичко и
духовно. Ја, сине, постадох твој морални убица! А много нас је таквих
очева, много. Како се то наша борба за коју смо све дали, и многа зла
починили, а све са племенитим, најбољим намерама, како се то моја
служба великим циљевима извргла у своју супротност? По каквој се то
дијалектици догодило? Који ме то закони историјског развића самлеше у
својим зупчаницима. Које ме личне мане, немоћи, особине, амбиције,
страсти и пороци − саздаше у отпадника и условише најгори крај? Не могу
да верујем да су за овакву моју судбину криви само зли и покварени људи.
О, кад бих могао у то да поверујем, онда би ми и мржња и жеља за осветом
давали снагу да се борим против неправде која ми је учињена.
Одавно сам чуо како је неки грчки филозоф тврдио да човеку карактер
одређује судбину. То је тачно и није тачно! Тачно је за човека коме је под
капом небеском све потаман. Али како да карактер условљава судбину
нама што за опстанак морамо да прекрајамо капу небеску и голим рукама
ужарено зло да искивамо у неопходне нам алатке, и да боси, петама
убијамо поскоке? Не верујем, сине, да сам битно одговоран за своју
судбину. Одавно сам увидео да се и злим својствима, непоштеним и
наопаким радом, саможивошћу и глупошћу заслужи успешан, чак и срећан
живот. Поуздано знам да су многи најбољи карактери из нашег покрета
постали непријатељи и издајници. Они то нису постали од себе. Њих је
таквима учинила епоха, време, историја! Они нам одређују судбину,
одлучније и коначније но све наше врлине, мане, својства. Историја нас
чини отпадницима и издајницима. Немоћни смо пред њом, чим је не
следимо, чим јој се испречимо! Историја је звер, Владимире! Неразум и
подмукла сила! Сатре најјаче. Подвали и највећим покварењацима, изигра
и најпаметније, а људе обичне памети и часних намера унакази и смрви. У
свакој борби у којој се залаже глава, у свакој игри у коју се улаже све што
се има, та сила − Историја, човеку скрши врат и узме му све. И кад носе
заставе и сва обележја, људи не знају на чијој страни гину, за шта све гину,
против кога се не боре. Ја сада верујем да победе односе они којима је
своја победа била једини циљ. Непогрешив циљ имају они који се боре
само за себе. Они који нешто смерају ван своје коже и користи, који се
боре за идеал, будућност, човечанство, не знају за шта се не боре и кад
чврсто, као ми бољшевици, верују да то знају. Будућност је помрчина!
Покушао сам, сине, на основу свог искуства са руском револуцијом да
мало мудрујем из себичног разлога и сујете. Стало ми је да не закључиш да
ти је отац, сем што је сада непријатељ и отпадник, био и будала, да је из
глупости чинио велике и срамне погрешке. Надам се да ћу те уверити да ја
ни због мале памети, ни због кукавичлука, ни због непоштења, ни због
неког свог себичног рачуна, нисам гурнут у провалију. То је, понављам, и
веруј ми, учинило време, наше доба, историја. Сматрао сам важним да
сазнаш то моје искуство. То није све што желим да ти кажем, и ако стигнем
пре но што ме моји гониоци стигну, ја ћу ти послати још неку реч. Твој
Отац.
Неколико пута сам прочитао ово писмо. Има у њему много рупа и
врлудања. Сламе и гњаваже за коју је потребно стрпљење и сажаљење. Имај
мало стрпљења, сажали се на мене, сине. Нећеш се због тога кајати.
Сажаљење је слабост најбољих. То сада увиђам!
П. С.
Ово писмо нисам уништио само из очинске одговорности према теби.
Шаљем ти га из васпитних побуда. Да видиш какве све изговоре за издају
партије и револуције има један капитулант. Овако, како ја у овом писму
теби говорим, тако мисли типичан и искусан капитулант. Окорели
опортунист, који правда своје дезертерство и издају. У овом писму ти ћеш
јасно видети идејни, морални и психолошки пад једног револуционара.
Видећеш како се тобожњом искреношћу скрива подлост и кукавичлук.
Чувај се речи, сине! Чувај их се више но свега људског
Твој отац.
Знај, Владимире,
Не да се стари свет. Треба много крви и зноја, много времена, деценија,
векови су потребни да победи комунизам. Веруј, истрај. Ужасно је ако је
овај свет вечан, никакав је наш живот ако га гледаш какав јесте, ако
пристанеш на његову реалност, ако не верујеш у немогуће! Сањај, сине! Не
буди се!
Богдан Драговић
 4

Последња ми је ноћ у Паризу. И да хоћу, не могу да заспим. Осећам

неку опроштајну, готово предсмртну свечаност у себи. Од кад мислим о
својој смрти, желим да скончам при пуној свести, а ноћу. Као жишка, пасти
у таму…
Одлуку да отпутујем донео сам нагло, данас по подне, кад сам прочитао
у новинама да је Финска капитулирала и тако завршен совјетско-фински
рат, у коме је од финске армије теже поражен победник. Тим догађајем
потиштен, од градске вреве и буке аутомобила побегао сам у тишину
Светог Луја, сводио неке рачуне са собом, узбуђивао се и стидео једним
искушењем (стидим га се и ноћас толико да га нећу ни хартији поверити).
Скоро три месеца сам провео у Паризу, све сам учинио, а нисам успео да
пронађем Богдана. Виђен је у Паризу, по мојим истрагама, последњи пут
крајем октобра. Ако није убијен, склонио се негде где га нико познат не
може да сретне; ја сам уверен: више од стида, но од страха. Шта ће бити с
њим ако Немци окупирају Француску?
Сагледавам и своју судбину: осуђен сам да будем жртва. А велико је
питање да ли данас и жртва може да остане поштена. Стресла ме бука
ескадриле авиона која је ниско прелетела над Сеном и Светим Лујем и то
старо језгро града испунила ратном стравом: као да сам доживео стварно
бомбардовање Париза, побегао сам са острва да ме не затрпају рушевине
(у првом светском рату највише сам се плашио бајонета, у овом другом, да
не будем затрпан срушеном кућом и угушен); журно продужио кејом ка
Тиљеријама и Јелисејским пољима, да будем што даље од зграда. У тој јези,
одлучно сам да сутра путујем кући. А у хотел сам се вратио кад је пала
ноћ, кроз ону париску влажну сумаглицу, која је баздила на угаљ, плин,
кроасан и кафу…
Враћам се, овде немам више с ким ни да разговарам, сем са „ноћним
дамама“. У свађи о совјетско-финском рату, разишао сам се и са Анри
Вијаром, најтолерантнијим комунистом кога сам познавао. Остали
француски комунисти, чим би сазнали да ме југословенска партија напала
као „троцкисту“ и агента, ти припадници свете Коминтерне, одлучно су се
дистанцирали од мене; као правоверници од шизматика.
Југословенски емигранти, партијци, нису ме додуше пљували и псовали,
али ме ни поздрава нису удостојавали. А „троцкисти“ и отпадници, таквих
је сада доста међу нашом политичком емиграцијом, такође су ме
бојкотовали презиром: за њих сам само бивши „сапутник“ који никад није
ни био „прави комунист“, па није ни имао право на побуну за истину о
социјализму у Русији.
Одлазим из Француске разочаран: ни земља револуције, ни отаџбина
грађанских слобода, није издржала: у Француској је данас жешћи фронт
против комуниста, но против фашиста и Немаца на граници.
Одлазим из Француске и са једном утехом: бојкот Андре Жида од стране
француских комуниста, није „културнији“ и „цивилизованији“ од бојкота
београдских и југословенских комуниста, мене и осталих југословенских
„троцкиста“. Садржине и размере бојкота „троцкиста“ који врше
комунистичке партије у Европи, немају битне националне и
цивилизацијске разлике. Само јавни значај грешника и отпадника одређује
врсту линча и количину клевета и погрда. То европско искуство биће ми
драгоцена утеха за оно што ме чека у завичају.
У Европи бесни верски рат, по размерама и оштрини непознат историји.
Политичке религије ступиле су у одсудну борбу и међусобно и са својим
шизматицима. По читавој Европи је установљена савршено организована
мрежа конзисторијума − белих, сивих, црних, црвених, који свим
средствима од кривовераца бране своју „праву веру“ и своје „светиње“. Сви
су свима објавили рат до истребљења. Под партијске заставе сврстали су се
и филозофи, песници, уметници, научници-ратници „духовним“ оружјем;
они су претходнице генерала са милионским армијама убица са техничким
оружјем.
Свет који називам Европом, и коме сам припадао (и мој се преровски
отац у овом граду разболео тим смртоносним пороком!), није више мој
свет. Разара се та Европа. Њу не разара азијски Џингис-кан, ни Мехмед
Освајач, ни Сулејман Величанствени; ниједан варварски освајач и спољна
сила њу не руши, као што се то збило са цивилизацијама које су пропале.
Сила разарања и пропасти настала је из њене снаге, њеног Разума. Једном
еволуцијом Разума од сумње до апсолута; од дивинизације појединца до
колективног тоталитаризма. Рођен слободом и сумњом, Разум данас
скончава у својој негацији: ропству и апсолутима. У тој еволуцији Разум је
освојио знање, оно му је постало моћ; створио је организацију, она је
његов друштвени облик; знање и организација створили су и светско лице
Разума. Ефикасност је његова вредност и мера. Тај Разум којим смо се
супротставили Богу-ствараоцу и његовој цркви, у овом веку створио је
политичке религије и нове цркве. Своје људско обличје Разум је нашао у
модерним тиранима и идеолозима. И служи им савршено!
За ноћас имам једну идеју.
Европског човека овог столећа, особито после првог светског рата,
обузело је незадовољство стварношћу и страст за променом. У ствари, од
1914. рат за промену света не престаје; на кратко су престајале само војне
и фронтовске операције. Оно што после 1918. зовемо миром, био је
идеолошки и грађански, то јест верски рат грандиозних размера у Русији,
Немачкој, Шпанији, а прети свим европским земљама; непрестанце су се
тамнице пуниле побуњеницима, лила се крв, милиони неистомишљеника су
побијени и утамничени у том „миру“, а тамо где се није лила крв, растао је
антагонизам, сејала се мржња и припремало за велико убијање, које је
почело јесенас.
Овај други европски, који ће неминовно постати светски рат, у ствари је
дуго припремана промена света. Он се неће водити само за освајање
територија, него и за промену поретка на туђим територијама, за наметање
свог поретка другом и читавом свету. То свакако није први идеолошки и
верски рат у историји појединих народа, али то је први идеолошки рат у
светским размерама, то је светска револуција!
Ко може бити победник? Како ствари стоје данас, још увек лако
побеђује нападач, јер му противници нису равноправни, или им то што
бране није довољно вредно да га бране по сваку цену. Али то је привидно
стање и привидна перспектива. Победник ће, по мојој слутњи, бити онај ко
је у промени света мање радикалан од свог противника; победиће онај ко
је толерантнији према старом и постојећем. Јер, то сада и без резигнације
увиђам, није људска моћ ни право једне генерације, једне вере, једне
идеологије − да промени оно што је стварано вековима, стотинама
генерација, безбројним идејама, верама, разумом и безумљем, глупошћу и
знањем, моћима и немоћима људским…
Шта још носим из Европе? Напуштам своје опирање хришћанским
тезама о слободи. Утемељује ми се свест о трагици и апсурду слободе. Ту
где се родила свест о слободи појединца и нације, родила се и побеђује
идеја модерног ропства. Само у слободном свету могли су да се роде
фашизам и нацизам; само из револуције − Стаљинова тиранија, само у
демократији могао је да настане хитлеризам; само је у слободи могла да
буде поражена слобода, овако како је поражена у Европи.
 Њен пораз најбоље потврђују политички вођи великих нација. То су
професионални лажови, дрски силници, патолошки типови. А сви су они
обоготворени, њих обожавају милиони њихових поданика и сународника,
истомишљеника. Како да се протумачи овај парадокс: Хитлер је за већину
Француза обичан лупеж, лудак и разбојник, а тај човек има несумњиву
подршку једног великог и цивилизованог народа и све веће успехе у
политици и рату. Он се понаша, како прочитах у Фигароу, као „шеф завере
чије је правило да игра против правила“. Изјавио је у Рајхстагу: „Мој
престиж је довољно велики да могу себи да дозволим рат“! Не знам ни
једну реченицу изговорену у овом добу у којој има више циничног
нихилизма и презира према Европи и људима уопште.
Од Европе, оне којом се поносе људи, данас још трају само речи. Да ли
ће јој то бити довољно за опстанак? Пол Валери, пре неки дан у Фигароу,
сетио се Малармеа који је у некој својој екстази говорио да је свет створен
да би се окончао једном лепом књигом. Валери сматра: човечанство које
наступа ни једном човеку не даје право да верује да је „свет створен да би
се завршио једном лепом књигом“. А ја ноћас, док слушам пет удараца
чекића са часовника Сен Силписа, верујем да јесте! Питање је само, да ли
ће тај писац преживети овај рат.
 5

Боро,
Надам се да си предао Владимиру писмо које сам ти послао.
Ја сам сада у Швајцарској. Немачка ће да прегази Европу. Приморан
сам да се вратим у Београд. Рушењем Краљевине и буржоаског поретка
више се нећу бавити. Ни било каквом политичком активношћу. Својих
комунистичких уверења се не одричем. Против Комунистичке партије и
својих другова нећу никад иступити. Нисам спреман да дам никакву јавну
изјаву. Ја нисам покајник и заблудела овца. Из личних разлога нећу више
да се бавим револуционарном делатношћу, ни да живим у емиграцији.
Остатак живота желим да проведем у Ваљеву. Бавићу се воскарским
занатом. Правићу свеће. То сам од оца научио, тај занат једино знам. До
смрти, бићу само воскар.
Ако сам вам дужан робију, одробијаћу колико ми следује. Али, кажи
Вујковићу, Бећаревићу и осталима у београдској полицији нека не
рачунају да ће ме батинама приморати да им „певам“ о Коминтерни и
емигрантима. Они ме добро знају. Нећу им рећи ни реч која им користи.
Ако на то пристају, ја дајем реч да ћу бити лојалан.
Боро, ти си ме пријатељством и многим добрима задужио. Истина је, на
твом положају ја не бих теби у мом положају био толики пријатељ.
Сигурно је да ти ниједно добро не могу да вратим. Благо теби. Завидим ти,
а то ти није мало.
Будеш ли хтео и могао да ми помогнеш да се вратим у земљу под
часним условима, пошаљи ми писмо преко југословенског посланства у
Берну и одреди ми дан и место преласка границе. О овом писму можеш
обавестити једино Владимира. Ако се сретнемо, разговараћемо опширно о
нашим животима. Сурвавају се оба! И твој, Боро! Не надај се добру.
Најсрдачније, братски, поздрављам Душанку, мог ратног друга. Теби
капларски поздрав.
Богдан Драговић
 6

Богдане Драговићу,
Предао сам твоје писмо Владимиру.
Примио сам твоје прво паметно писмо и обрадовао му се. У сваком
случају, боље је опаметити се и доцкан, но никад.
Поступио сам по твом налогу. Разговарао сам са свима којих се тиче
твој повратак. На компетентном месту донесена је одлука да ти се дозволи
повратак и настањење у Ваљеву, као и обављање воскарског заната. Твоје
свеће биће сатанине свеће, таман посла ако их пале за крштење
новорођенчади. Оне треба да се пале само по гробљу, мртвима. Али нека то
буде брига твојих муштерија.
Зла која си нанео легитимном државном поретку и својој отаџбини,
опраштају ти се. Нећеш на робију, на жалост. Пошто си илегално клиснуо
преко границе, мораћеш са деверима да будеш спроведен од границе до
Београда. Ту ћеш дати писмену изјаву да се антидржавном делатношћу
више нећеш бавити. Онда ћеш бити спроведен до Ваљева, опет са
деверима, како приличи људима твог заната. Гледаћу да између Управе
града и поласка за Ваљево свратиш код нас. У Ваљеву ћеш одмах добити
дозволу за прављење свећа, без полагања мајсторског испита. Биће ти то
још један доказ да је наша држава, та „тамница народа“ стварно огрезла у
протекцијама и корупцији.
О осталом, разговараћемо. Душанка се највише радује твом повратку.
Одгонетни зашто. А радујем се и ја из филозофских разлога.
Недељу дана пред полазак јави ми депешом кад стижеш на границу да
ти обезбедим заслужени дочек!
Здравље и сан жели ти твој ратни друг
Бора Пуб
 7

Богдан Драговић се сабио у угао купеа, покрио капутом преко главе и

жмури да продужи ноћ: зна да је свануло и брзо ће граница. Неколико
минута пред стрељање, не би му било теже. Двадесет година је рушио ту
државу − тамницу народа, побегао из ње одлучан да се врати само да би
дизао револуцију, а враћа јој се сада као капитулант. Ону жестину болног,
замршеног раскидања пре свог писма Бори Пубу и последњих недоумица
по пријему његовог писма, сменила је блатна и тмона тежина срамоте.
Чини му се да му је и крв у жилама стала!
Растанак са Моником Дибоск, благодарећи њој, није му био тежак све
до пред улазак у воз у Лозани. Дотле, она је на свој несебичан начин
разумевала његову одлуку да Немце дочека у својој земљи, међу својима.
Ако постоји могућност да преживи нацистичку окупацију, та могућност је
тамо где има више пријатеља од једне жене, ње, која не може дуго да
рачуна на заштиту и помоћ свог моћног деде.
Са приближавањем немачке офанзиве на Француску, особито после
бекства у Швајцарску у последњем часу, Моник га својим ћутањем
подржавала да се преломи у дилеми: бити убијен од Немаца, или
капитулирати пред југословенском влашћу и потврдити став партије да је
непријатељ и отпадник? На ово друго, он се није одлучио да би продужио
живот за неки месец или годину. Такав рачун није постојао у његовој муци
са собом. Одлучила је жеља да пре свог краја види сина. Да види
Владимира одраслог и наслути какав ће човек бити. А можда ће моћи и да
му помогне да се снађе у рату и окупацији, који су Југославији неминовни
и близу. У његовом прелому да се врати, била је и жеља да неким својим
друговима, макар онима које је он учланио у партију, каже своју истину.
Нека бар неколико људи зна праву истину о његовој судбини; нека му бар
један комунист поверује да није троцкист и непријатељ. У његовој одлуци,
Милена није била чинилац. С њом је свршено! То још увек боли, али у том
болу нема ни помисли за праштањем, као што нема ни јаче жеље да га
прође. А драгоцена му је била Моникина ћутљива подршка, особито кад је
стигло писмо Боре Пуба које га није ни мало обрадовало: деловало му је
оно као цинични и ликујући ултиматум. Кад јој је превео писмо Боре Пуба,
остала је замишљена, с погледом у неке илустрације на коленима. Али, у
њему се све поново завртело када му је у Лозани, пред степеницама вагона,
држећи му обе руке у својима, са нараслим, грозничавим очима, рекла:
„Богдане, више не могу да ћутим. Не иди тамо, страдаћеш брзо.“
„Знам. Али морам.“
„Остани са мном. Све могу за тебе.“
„Верујем ти.“
„Ни пред чим, ни пред ким нећу устукнути. Од тебе, могу једино због
тебе. Желим то да знаш.“
Он је загрлио онако малу, витку као грана, свестан да се растају за
свагда, шапнувши јој у косу:
„Морам тамо, Моника.“
Она му се лагано извукла из загрљаја:
„Разумем, Богдане. Живот заслужује све патње. Хвала ти за бригу коју
сам имала за тебе и коју ћу од сада да имам. Збогом, драги мој…
Тада је она њега загрлила чврсто и кратко и одгурнула ка вагону који се
кретао. Док се попео и ушао у ходник да је гледа с прозора, ње није било на
перону. Остао је тако ослоњен уз прозор скоро до италијанске границе. Тек
тада је схватио колико воли Монику Дибоск. Све до Венеције,
размишљањем о њој, растајао се с њом за свагда и успевао да потисне
страх од југословенске границе и свега што потом следи.
Талијански полицајци му траже пасош. Даје им, оверавају му, враћа га
у џеп, покрива се капутом: сада је граница! Помисли да скочи кроз прозор
и да се спасе бекством, али чује на српском:
Ваш пасош, господине.
Не може да се помакне. Траје неко падање.
Молим пасош, господине. Југословенска граница.
Гура руку у џеп и пружа пасош не гледајући коме га даје.
Контролор пасоша га загледа. Саби се у ћошак да згњечи дрхтавицу и
кајање што се враћа.
Цивил праћен двојицом жандарма уђе у купе:
Ви сте Богдан Драговић?
Ја сам Богдан Драговић.
 Цивил погледа у фотографију у свом нотесу и као да се осмехну:
Ми вас чекамо по вашој жељи.
То је ваша ствар − рече да би дубоко удахнуо ваздух.
Жао ми је, али вам морамо ставити лисице. Ви сте бегунац. Илегално
сте прешли границу, шта можемо.
Радите свој посао и не извињавајте ми се − учинио је узалудан напор да
му не дрхти глас; пружа им руке да му ставе лисице.
О, хвала вам, господине. Хвала вам… Тај тип ми загорчао путовање. Од
Милана, он се понаша као звер у кавезу. Одмах ми било јасно да је починио
злочин − говори жена из супротног угла, једини сапутник.
Увреда га мало прибра. Смирују га и лисице на рукама, гледа без мржње
жандарме са пушкама међу коленима који седе на супротном седишту.
Цивил полицајац шапуће његовој сапутници:
Опасан комунист…
Зажеле цигарету и замоли жандарма да му узме кутију са цигаретама из
џепа и припали. Жандарм одби. Полицајац из ходника наређује жандарму
да му припаљује цигарете кад год зажели. Воз крену. Дуван га сређује.
Размишља о изјави коју ће у Београду дати полицији. Поновиће оно што је
већ рекао у писму Бори Пубу. Ни реч више! Најбоље би било да га не пусте,
да га туку за признања о Коминтерни и емигрантима, осуде на робију. То би
га бар донекле спасло пред Владимиром. Ваљда би му се син појавио на
суђењу. Ко зна, партијац је. Ако га не задрже у Главњачи и спроведу у
Ваљево, да ли ће му он доћи тамо? Хоће ли зажелети да види оца кога није
видео пет година? Партијац је он, партијац! Испљуну остатак цигарете на
под; жандарм згази опушак.
Побећи ће из Ваљева и пронаћи га у Београду. Макар и Милену молио,
не не! Они су мртви једно другом. Преко Боре Пуба ће га пронаћи, мора га
што пре видети. Поново замоли за цигарету. Полицајац и сапутница, са
неком зачуђеношћу, посматрају га из ходника. Шта му то виде на лицу?
Воз јури кроз приморски крас, улази у четинарске шуме са брезама у
листању: моја земља, отаџбина! Четири године је за њу ратовао. Прели га
узбуђење, па туга. Зар јој се везан враћа?
Испљуну цигарету. Свршено је с револуцијом и животом. Зажмуре да не
гледа жандармска лица, словеначке шуме, људе пред станицама. Испод
очних капака пеку га жарићи суза.
У Љубљани га агент у цивилу понуди крањским кобасицама и пивом,
шапћући му поздрав помоћника министра правде Боре Луковића. Одби
понуду, а ипак, дирну га Борина брига. Замоли цигарету, све јаче обузет
стидом због капитулације.
Одби и ручак у Загребу. Само пуши. Не гледа му се ни кроз прозор.
Стиди се и поља која се ору и кућа потонулих у равницу, и дрвећа што
листа крај пруге. Жандарми тихо препричавају своје породичне прилике,
жалећи се на скупоћу и малу плату, будно мотрећи на њега. Полицајац се
са оном женом врати у купе, седе поред њега:
Причајте нам мало, господине Драговићу, како се живи у том руском
комунизму?
Очекује ли овај тип да он грди руски комунизам? По изразу његовог
буцмастог и задовољног лица, очекује. Ћути.
Озбиљно вас питам. Интересује ме то. Комунисти свашта причају. А и
новине свашта пишу.
Жандарми смркнуто пиље у њега, то га подстаче:
У Русији се живи задовољно и радно, како се не живи нигде на свету.
Нема беспослених, нема сиротиње, сви су људи са једнаким правима.
Радници завршавају факултете, постају инжињери, директори фабрика и
председници совјета. Школовање деце је бесплатно. У Совјетском Савезу,
изграђује се највећа индустрија на свету. Граде се нови градови и нова
села. За три петолетке, Русија ће стићи Америку… − заћута, јер се
полицајац смешка:
Кад је тако, зашто ви, господине Драговићу, напустисте тај земаљски
рај?
Жандарми се упитно и мрки нагнули к њему да га чују, јер локомотива
пишти, воз тутњи покрај неке скретнице.
Зашто сам напустио Совјетски Савез? Нисам га напустио… Нисам га
напустио што сам незадовољан совјетским поретком. Имам породицу и
желим са њом да дочекам рат. Југославија ће бити окупирана, чим
Немачка прегази Француску − види полицајчев ироничан смешак. − Ја
желим рат да дочекам у својој земљи. И да се борим заједно са својим
народом. − Задовољан овим одговором, убеђен у истинитост својих речи,
почиње да говори о неопходности борбе против фашизма. Али га
полицајац прекиде:
Глупо сте поступили. Рат се сада чека у Швајцарској, а не у Југославији.
Богдан одлучи да не наставља разговор и окрену се ка прозору:
стамњују се поља, пале се светла − Београд је близу. Сети се Монике
Дибоск и њених речи на растанку. Оставио је јединог људског створа који
му је био веран. Коме се враћа? За све које воли, издајник је. Враћа се у
мржњу и презир. У ликовање непријатеља. За доказ малограђанима да
треба гледати само своја посла. Враћа се у самоћу. Никоме не може да
каже истину. Та би истина једнима била лаж, а другима аргуменат против
партије и Русије. Шта да каже Владимиру? Ништа сентиментално, никако.
Разговарајмо као људи. Слушај ме, Владимире. Револуција није дељење
партијских летака и јуриш на барикаде, ни наука, ни јахање облака… Она је
нешто што никад није било, нити се збива по нашој вери. Одавно се она
више страхом но надом пробија у будућност. Сада и преко гробова
партијских издајника. И мој ће бити међу њима. Тебе не занима зашто сам
проглашен непријатељем, ти верујеш да сам издао. Нисам издао, а невин
нисам. Е, одатле морам да ћутим… Ипак, нешто што ми је најтеже, мораш
да знаш. Тамо је збрисана стара гарда српских комуниста. Скоро сви су
остали у Лубјанки и Сибиру. Од Југословена којима је Русија живот, вера,
отаџбина, па смо зато и отишли тамо, остало нас још само неколико. Од
најчувенијих нема више ниједног. Ја побегох, кад ми пресудише другови.
Рекох ти, нисам невин. Издавао сам своје старе другове. И за њих сам
издајник, знам их. То боли више од свега. Како сам то могао, како? Не
знам. Заиста, сада не знам. Кукавица нисам, доказаћу опет. Али сам крив.
Крив сам што нисам схватио нешто за шта нису били довољни и потребни
памет и поштење. Ни храброст није помагала. Време је, видиш и сам,
толико погано и опако, а људи су и од њега гори, па раде свим силама да
створе још горе. Шта се то збило с нама комунистима? Знам, теби је јасно.
Али мени више није. Знам само да се од нас заискало оно што већина није
имала. Нисмо могли да чинимо све што се тражило. Не правдам се, сине,
не. Не, Владимире! Све ћеш ти то једног дана боље разумети од мене.
Много боље. Имаћеш и више оправдања за мене, но што га ја имам сада.
Не помишљај да ми је то мило. Ти ћеш мени можда опростити, а ја ником
нисам опростио овакву грешку… Шта још желиш да ти кажем, питај… Или
је боље само да ћутим, да га видим и отћутим?
Воз улете на мост преко Саве. Оглуве од гвоздене шкрипе и тутња,
којима се воз, с њим везаним, зарива у Београд. Као да ослепе.
Воз стаде, али га полицајац позва да изађе тек кад се испразнио вагон.
Силазећи с воза, не подиже поглед ка Бирчаниновој, и Катићевој кући;
не погледа ни станицу; гледа у бетон перона, у згужване новине, у срчу
разбијене флаше. Иде за полицајцем између два жандарма, гледајући
преда се, да ниједно људско лице не види, слушајући:
Неки белосветски лопов! Види како је отмен, стари џепарош! Јок, то је
један од оних што подмећу бомбе у возове, ко Матушка! Долијао зликовац,
видиш како гледа. Ал’ ће жаце да му одбију бубреге и поломе ребра! Јадан.
Што јадан? Ником се, бато мој, забадава не ломе ребра!
Од људских очију и речи руље с перона, спасе се у тами „марице“.
Жандарм му нареди да седне на под. Ауто крену и ускоро поче да се
успиње. Зна куда га воде. Маштао да се врати у Београд да дигне
револуцију, враћа се везан, капитулант, издајник! Зар је то истина?
Затреска везаним рукама у лимени зид, у мраку. Жандарм из кабине отвори
решетку и опомену га да буде миран. Кад га из „марице“ поведу у Управу
града, покушаће бекство. Нека га убију у бекству.
Кад ауто стаде и кад му отворише врата да изађе, он се од клонулости
једва задржа на ногама, загледан у добро знани улаз у Управу града.
Жандарми му командују да крене пред њима, он тупо зури у асфалт,
осветљен сијалицом, схвативши да нема снаге ни да корача. Жандарми га
узимају под мишке и уводе у полицију, предају га одмах другима који га
одводе у подрум. Угураше га у празну ћелију; скинуше лисице и закључаше
врата. Стоји удишући смрад и мемлу, запамћене за свагда. По прични и
кибли препозна своју ћелију, прошапта: Моја кућа. Ту треба и да цркне. Ту
да се све заврши. Кад га од стајања заболеше ноге, леже на кревет и
зажмури: Владимир и не слути да је он у Београду.
Врата се откључавају:
То је, колеге, тај чувени Богдан Драговић. Био члан ЦеКа и велика
зверка у Коминтерни! Али је нешто лануо, па га најурили с ногом у гузицу.
Читали сте Пролетер. Кад се и Драговић опаметио, јасно вам је, господо,
како тамо ствари стоје.
Богдан скочи са кревета пред гомилу агената. Препознаје Вујковића и
Космајца, који су га саслушавали и тукли, каже им:
За вас се никад нећу опаметити! За вас сам оно што сам био кад сте ме
последњи пут зверски тукли!
Охо! Још смо класни непријатељи! Не прећеруј, Драговићу. Ти добро
знаш да су Димитровљеви принципи о држању пред полицијом, принципи
за будале.
Доказао сам ти, Вујковићу, да нису! И опет ћу ти доказати!
Видећемо, друже Драговићу. Видећемо − окреће се својима: − Ето,
колеге, то је комунистички карактер. Молио као цуле да му дозволимо да
цркне у Ваљеву, дао реч да обуставља сваку комунистичку активност,
обећао да ће бити воскар, а он, господо моја, испод наших потпетица сикће
и гризе као поскок… Оставимо га нек размишља: да ли је Главњача
пријатнија од Лубјанке?
Агенти изађоше уз смех и псовке, он оста да гледа у затворена врата,
посумњавши у Бору Пуба: ко зна како се тај окорели антикомунист
договорио са овим зликовцима. Камо среће да се нису споразумели како
му је писао. Па да га оставе овде и почну са саслушањима. Да докаже и
Вујковићу и партији ко је Богдан Драговић.
Опружи се на леђа и покри капутом преко главе. Тутњи воз, наставља се
кретање, пада у неко језно бунило, у коме га забринуто гледају крупне очи
Монике Дибоск.
Неко га дрмуса за раме, мучно се буди, једва схвати: жандарм га зове да
устане, води га на саслушање. Пуним грудима удахну неколико пута да се
смири, размаха се рукама као да ће да скочи, осети у себи онај стари пркос
и вољу: издржаће! Добро је што почињу одмах. Издржаћу!
Пред жандармом пође познатим степеницама низ које су га претученог,
без свести, вукли за ноге са саслушања, свлачећи га у ћелију. Издржаће.
Чује од некуда совјетску песму, пева је више људи: Широка страна, маја
раднаја… гдје так вољно дишит человјек… Стаде. Халуцинира?
То су комуњаре из осмице. Вође штрајкача. Поломићемо им ребра за
ово драње! − рече жандарм.
Богдан крену напред. Корача чврсто ка Вујковићевој канцеларији и као
некад од степеништа до врата броји кораке: да се смири и прибран стане
пред иследника. Увек је било шеснаест, откуд сад седамнаест?
Вујковића затече за столом, одсутног и као замишљеног. Зна му ту
глуму. Показује му руком столицу, седа с неповерењем према тој пажњи.
Преко стола гледа га нетремице. Жандарм се повуче у угао. Из суседне
собе чује се мукло јаукање и ударци. Туку неког комунисту. Са улице дуго
труби „марица“. Напрегнуто слуша јауке и не скида поглед са замишљеног
и одсутног Вујковића, загледаног у прозор. Најзад се окрену к њему и каже
тихо:
Колико година ниси видео сина?
Шта те се то тиче?
Онако, људски. Радознао сам.
Нисам га видео од пуштања са робије. Децембра тридесет и четврте.
Син ти је код нас. Члан је месног комитета СКОЈ-а, а први пут смо га
уловили са лецима међу штрајкачима у Рогожарском. Очевим стопама
кренуо. Дрзак дечко.
 Богдан се придржа за крајеве столице: можда то он јауче? Поглед му се
замрси са Вујковићевим.
Хоћеш ли да видиш сина?
Не!
Можда би ипак требало да га видиш. Да поразговараш с њим и
посаветујеш га да не будали више.
Нећу! Нека будали! − устаде.
Знаш добро да говориш глупости… Ипак, довешћемо ти сина. Ко зна
кад ћеш га видети.
Не уцењуј ме Вујковићу! − продра се и нагну к њему над столом.
Син ти је, Драговићу, велики бандоглавко. Бољшевик на тебе, не брини.
Ја захтевам, ја те молим, Вујковићу… да ми не приређујеш такву сцену.
Мени је Бора Луковић друго обећао. Захтевам да се поштује његово
обећање. Позови га телефоном!
Смири се. Смири се, Драговићу. О томе шта ти је господин Луковић
обећао разговараћемо мало касније.
Желим одмах да знам на чему сам. Ви се са мном не можете играти! И
не надајте се да ћу вам ја пропевати!
Зашто си се толико препао, Драговићу? Ти си, колико знам, више
година провео у Москви. Тамо си се наслушао и нагледао како се свесна
деца, пионири и комсомолци, одричу очева троцкиста. И како се стари
бољшевици одричу своје деце троцкиста и бухариноваца. Је л’ тако? И
зашто се онда толико ужасаваш сусрета са својим сином? Ако си желео да
иде твојим путем, уверићеш се да те следи. Ако не желиш да те наследи
код нас и у Коминтерни, онда га спасавај. Помози нам да га изведемо на
прави пут. У овом исквареном свету, отац само то и може.
Богдан дрхти, не чује шта му све говори. Одлучује се да скочи кроз
прозор, крену, жандарм му се препречи, угледа и решетке.
Жандарм уводи младића са лисицама на рукама, лица изобличеног од
батина, који га не гледа.
Он? Зар је толико смршао? Зашто је оволико погурен? Повредили му
кичму, зликовци!
Окрени се ка оцу, Владимире. Тасићу, скини му лисице да се поздрави с
оцем.
Владимир се окрену к њему, и крикну:
 Ти!
Богдан се придржа за зид.
Владимир не дозвољава да му жандарм скине лисице. Наста рвање.
Богдан се продра:
Остави га! Убићу те!
Владимир се укочи, али не погледа оца. Приђе други жандарм, ухвати
га с леђа, онај први откључа лисице. Владимиру немоћно падоше руке.
Ти се, Владимире, не понашај тако шематски, по бољшевичким
уџбеницима. Човек има само једног оца. Имати оца Богдана Драговића,
признајем, велика је несрећа. Али има и горих. Е, мој дечко, не знаш ти
каквих све очева има на овоме свету… Деде, поздрави се људски с оцем…
Имаћеш ти часније прилике за бољшевичко јунаштво. Буди мало човек,
мајковићу! Буди син овом несрећнику! Матер ти комунистичку! − окреће
се жандармима: − Вас двојица, напоље! Можете слободно разговарати,
другови Драговићи. Ја вас пола сата остављам саме − изађе и затвори
врата.
Богдан гледа сина: тукли га нечим по лицу. Нису шамари. Мршав је
несрећник. Напрегнут је да му чује дисање, чека његову реч.
Владимир стоји непомичан, мало погнут за својим рукама, зури у под.
Богдан сможе снагу:
Кад су те ухапсили?
Владимир му окрену леђа.
Јеси ли примио моја писма, Владимире?
Ћути.
То ми можеш рећи. То није издаја.
Ћути.
Само то ми одговори… Јеси ли их прочитао? Молим те, Владимире…
Сине!…
Владимир ћути непомичан.
Богдан Драговић прекри шакама лице.
 Добрица Ћосић
ОТПАДНИК

Уредници
Видосав Стевановић
Рајко Петров Ного

Рецензенти
Мирослав Егерић
Видосав Стевановић
Рајко Петров Него

Лектор
Вера Борисављевић

Ликовна опрема
Раде Ранчић

Илустрација на заштитном омоту

Гистав Доре

Технички уредник
Пера Станисављев-Бура

Коректор
Невенка Недељковић

Издавач
Београдски издавачко-графички завод
 ООУР Издавачка делатност
Београд, Булевар војводе Мишића 17

За издавача
Антун Мартић

Штампа
Београдски издавачко-графички завод
ООУР Графичка делатност
Београд, Булевар војводе Мишића 17
1986.