Средња школа

МАТУРСКИ РАД
ПРЕДМЕТ:
ТЕМА: Самоубиство

Ментор: Ученик:

Мај, 2020 год.

 САДРЖАЈ

УВОД.............................................................................................................................2

БИОГРАФИЈА ЕМИЛА ДИРКЕМА........................................................................3

Социологија Емила Диркема......................................................................................4

„САМОУБИСТВО”, ÉMILE DURKHEIM.................................................................6

СТУДИЈА СЛУЧАЈА САМОУБИСТВА...................................................................9

СТУДИЈА СЛУЧАЈА САМОУБИСТВА.................................................................10

ОСНОВНЕ ВРСТЕ САМОУБИСТВА.....................................................................11

АЛТРУИСТИЧКО САМОУБИСТВО......................................................................12

Студије случаја алтруистичког самоубиства...........................................................15

ЗАКЉУЧАК................................................................................................................19

ЛИТЕРАТУРА............................................................................................................20

1
УВОД

Кроз излагање свог прикупљеног материјала трудила сам се да дам

МАЛИ допринос који се тиче теме. Колико сам успела у томе, видећемо. Ипак,

један је Диркем. Многа су питања на која ћемо кроз ближа објашњења у овом

раду покушати одговорити. Појам самоубиство или суицид, потиче од латинске

речи суи цаедере што значи убити се. Самоубиство је дубоко интимни, лични и

појединачни чин, најиндивидуалније делање. Самоубиством називамо сваки

смртни случај који посредно|непосредно произилази из једног позитивног|

негативног чина, који је извршила сама жртва знајући да тај чин мора довести

до тог резултата. У својој суштини је и друштвена појава јер представља

последицу поремећених односа појединца и друштва. Као проблем заокупља

друштвену заједницу већ много векова. Велики број мислилаца од Платона до

Камија, покушали су да одгонетну на његову природу, објасне његову сложену

појаву, посматрајући га са различитих аспеката. Данас се на самоубиство гледа

прво као на етички проблем. То је логична последица свих дешавања којим

обилује век у коме живимо, а тичу се обезвређивања људске егзистенције и

уништавања људских живота. Од Сократовог избора представља морално,тек на

крају XX века схваћено је упозорење: ”Постоји само један доиста озбиљан

филозофски проблем, самоубиство!”. Судити о томе да ли има смисла живети

или не, значи и одговорити на основно питање филозофије.

2
БИОГРАФИЈА ЕМИЛА ДИРКЕМА

За Диркема моземо рећи, да је и

најзначајнија особа француске

социологије XИX и XX века, један од

утемељивача модерне социологије.

Његова социологија заузима посебно

место у историјском развоју целокупне

социологије. Заправо, она је

рефлексија свих промена између

прелаза два века, са којима се суочило

Слика
модерно друштво и друштвена наука
1. Давид Éмиле Дуркхеим
током коначне кулминације једне

епохе.
Био је први, прави социолог, посвећен до краја напорима, да социологија

уобличи свој научни идентитет и друштвени значај, то га је и разликовало од

његових савременика.

Социологија Емила Диркема

Социологија је наука која треба да служи позитивним методама,

истовремено трагајући за узрочним чиниоцима у друштву, као и за функцијама,

односно улогама друштвених појава. Диркем и дефинише социологију, као

науку о друштвеним институцијама, њиховој генези и функционисању.

Колективна свест има за појединце спољашњи карактер и моћ принуде на

основу које му се намеће. Под друштвеним институцијама подразумева све

3
начине делања, мишљења и осећања које појединци налазе унапред

установљене у облику друштвене свести.

Оно што носи једну личну вредност Диркема, односи се на његове

друштвене чињенице. У свом методолошком приступу друштвеним

чињеницама сматра ствари, односно како су ове у сржи друштвене појаве и то с

објективне стране, аналогно томе постоје и развијају се изван човекове свести и

независно од ње.

Да би се друштво и друштвене институције могле проучавати на

објективан начин, метод социолошког проучавања мора посматрати све

друштвене чињенице као ствари.Значи, друштвене чињенице су ствари, по

својим особинама независне од човековог посматрања, могу се спознати на

темељу искуства, постоје независно од људске воље, а могу се препознати

екстерним посматрањем. Чињенице су оно што је искуством потврђено да

постоји или се догађа. Веровања, обичаји и друштвене институције (чињенице

друштвеног света) јесу ствари исто као и предмети и догађаји у природном

свету. (Емил Диркем:” Прво и најосновније правило да се друштвене чињенице

посматрају као ствари“; ”Ствар је све оно што је дато, све оно што се показује,

или боље рећи , намеће посматрачу.”)

Његово схватање друштва: Друштво је независно подручје, у којем

владају посебни закони, као засебна реалност,која се не може свести на

индивидуалну психологију, нити на укупан збир индивидуалних психа. У овом

схватању се сусрећу његово противљење индивидуализмуи захтев за

друштвеним поретком(континуираним поретком институција), и интеграцијом

тј.солидарношћу. По Диркему друштво се састоји из два дела: идејног језгра

(колективна свест неког друштва ,а састоји се од идеја и норми) и морфолошке

4
струцтуре (која се састоји од динамичке или моралне густине – степена

повезаности и од материјалне густине - односи се на квантитативне аспекте

друштва). Разликовање два типа солидарности или повезаности у друштву:

механичке-унутрашња повезаност друштва,почива на сличности медју

појединцима и органске солидарности,за снива се на развијеној подели рада.

„САМОУБИСТВО”, ÉMILE DURKHEIM

Појам самоубиство или суицид, потиче од латинске речи суи цаедере

што значи убити се. Самоубиство је дубоко интимни, лични и појединачни чин,

најиндивидуалније делање. Самоубиством називамо сваки смртни случај који

посредно|непосредно произилази из једног позитивног|негативног чина, који је

извршила сама жртва знајући да тај чин мора довести до тог резултата. У својој

суштини је и друштвена појава јер представља последицу поремећених односа

појединца и друштва. Као проблем заокупља друштвену заједницу већ много

векова. Велики број мислилаца од Платона до Камија, покушали су да

одгонетну на његову природу, објасне његову сложену појаву, посматрајући га

са различитих аспеката. Данас се на самоубиство гледа прво као на етички

проблем. То је логична последица свих дешавања којим обилује век у коме

живимо, а тичу се обезвређивања људске егзистенције и уништавања људских

живота. Од Сократовог избора представља морално,тек на крају XX века

схваћено је упозорење: ”Постоји само један доиста озбиљан филозофски

проблем, самоубиство!”. Судити о томе да ли има смисла живети или не, значи

и одговорити на основно питање филозофије. Данашњи зивот пун је

неизвесности, разних тегоба, неверица у долазеће “сутра”... Све то произискује

стрепњу и несигурност код човека. Као биће које има способност поимања

5
почетка и краја, тока и промена, човек на смрт гледа као на њему присутну,

неизбежну чињеницу која га прати целог живота. У њему се преплићу питања и

законетке, способности схватања и одлуке, али и страх, нелагодност. Вечни

страх од смрти сам живот узбуркава, чини драматичнијим, самим тим и прети

експлозијом човекове енергије која је веома узбуркана, поред тога налази се и

на скученом простору. Главни циљ драме је избећи тоталност смрти. Решења

наизглед везана само за индивидуалност, испољавају бројне заједничке одлуке.

Самоубиство је изазов, измедју извесности краја егзистенцијалне авантуре и

неизвесности свакодневице. Измедју зивота и смрти је будућност, празан

простор који човек сам кројии мења ставове према том изазову. Сведок је свог

постојања, остављајући кроз речи и дела сведочанство о томе. Док извесност

смрти прожима његове могућности,јер дефинитивно разрешава загонетке

живота,гасећи је.

Социолошко проучавање самоубиства има циљ, утврђивање и опис

друштвених обележја ове појаве, преко емпиријских чињеница. На самоубиство

се мозе гледати на више начина (као показатеља моралног стања друштва,

степена друштвеног јединства, или последицу погрешног функционисања

друштвених институција.).

У студији "Самоубиство" Диркем је уједно и представио како треба да

изгледа социолошка монографија. Показао је уједно и како је могуће на

најбољи начин користити статистичке изворе у истраживању и како се користи

упоредни метод. Потврђено је да социологија заслужује научни статус у

методолошком и истраживачком погледу. Овде се намеће и питање колико је

самоубиство социолошки проблем. Појаву самоубиства Емил истражује на

основу социолошких података у низу земаља не би ли дошли до заједничких

6
константи у одређеном временском периоду. Тако ће утврдити како

самоубиства немају никакве везе са географским положајем, политичким

чиниоцима, генетским везама итд. Сем тога, утврдиће како Јевреји имају мању

стопу самоубиства, протестанти значајну, а атеисти највећу. Такође да је

најчешћи чин код самаца, мање код ожењених, ређи у браковима са децом, а

најређи у породицама са пуно деце. Позната је његова теза: Самоубиство се

мења обрнуто степену интегрисаности друштвених група којима припада

појединац.

7
 Своју типологију самоубиства, Диркем је приказао кроз четири типа:

 Егоистичко самоубиство

 Алтруистичко самоубиство

 Аномичко самоубиство

 Фаталистичко самоубиство

СТУДИЈА СЛУЧАЈА САМОУБИСТВА

Да би објаснио сам то “најиндивидуалније делање”, које спада у област

психологије, кренуо је у критичко преиспитивање о вандруштвених и

друштвених чинилаца. Детаљно истраживање различитих психоматских стања

(маничног, меланхоличног, опсесивног, импулсивног, или аутоматског

самоубиства , алкохолизма), довело га до закључка да не постоји ни једно

психопатолошко својство које би имало чврсту и несумљиву везу са

самоубиством. Број самоубиства у друштву није у зависности од броја

неуропата или алкохоличара. Наводи: број жена у психолошким установама је

већи од броја мушкараца, док је стопа самоубистава жена неупоредиво мања од

стопе самоубистава мушкараца. Проценат самоубица се повећава са годинама

старости, док психичке болести кулминирају код популације имеђу 30 и 45

година. У неким деловима постоје истовремено распрострањене психичке

болести и мала стопа самоубиства. Служећи се статистичким изворима, запазио

је да се од три религијске заједнице највише убијају протестанти, затим

католици, па Јевреји. Више се убијају неожењени мушкарци и неудате жене

него обрнуто, више се убијају припадници тзв. слободих професија но радници,

8
сељаци или административно особље, више се убијају особе које немају него

оне које имају децу. Користећи обимну статистичку грађу, Диркем је закључио:

“свако друштво је предодређено да да одређен број добровољних смрти. “

СТУДИЈА СЛУЧАЈА САМОУБИСТВА

-данашњица –

Србија је по броју самоубистава на 13. месту у свету. Код нас се догоде

19 самоубиства на 100.000 становника, па је тако Србија на самој граници листе

земаља са високом стопом самоубистава. Испред ње су Летонија, Белорусија,

Русија, Финска, Белгија, итд. са двадесет и више самоубистава на 100.000

становника. У Србији највише самоубистава има у Суботици. То је град у коме

се на 100.000 становника убије чак 43 људи. Број самоубистава се у Србији из

године у годину повећава. У Србији је 1953. године забележено 725

самоубистава, док се 2005. убило 1.442 људи.

Јапан се налази на врху листе по броју самоубистава у индустријски развијеним

земљама. У току једне године више од 30.000 Јапанаца изврши самоубиство.

Влада Јапана је због тога недавно одлучила да на националном нивоу уведе

мере за спречавање самоубистава. За Јапан је карактеристично алтруистичко

самоубиство.

У свету се сваких 40 секунди догоди једно самоубиство, а у току године убије се

око 900.000 људи. Према подацима Светске здравствене организације,

самоубиство је међу три водећа узрока смртности особа између 15 и 44 године

оба пола. забележен и пораст самоубистава међу млађим мушкарцима у доби од

15 до 29 година. Жене покушавају самоубиство три пута чешће од мушкараца, а

мушкарци извршавају самоубиство четири пута чешће од жена. Највише се

9
самоубистава учини на пролеће, а најкритичнији су април,мај и јун. Највише

људи у свету изврши самоубиство тровањем пестицидима, чак 250.000

самоубица годишње. Иначе, ментални поремећаји - депресија и злоупотреба

психоактивних супстанци, повезани су са више од 90 одсто свих случајева

самоубистава, Најнижу стопу самоубиства у свету имају Грчка, Италија, Малта.

ОСНОВНЕ ВРСТЕ САМОУБИСТВА

 Егоистичко самоубиство, које сусрећемо онда када је људима

онемогућено да управљају својом судбином, када не постоје животни

разлози (због недаћа), када су социјалне и моралне норме једноставно

упитне. Средина или нема осећај помоћи или једноставно има дистанцу,

а актер чина у својој одлучности сматра како је то једини начин

(одузимање живота), да оконча своје патње.

 Алтруистичко самоубиство, које долази у оним срединама у којем

друштво држи појединца зависним од целине. Посматрајмо војника којег

група малтретира или у разреду када остали ученици врше акт насиља

над другим, видећемо како из очаја и немоћи, појединац подиже руку на

себе.

 Аномичко самоубиство, долази у кризама или благостањима када се

нарушава нормативна структура која резултира тешкоћом, резигнацијом,

психозом, па људи не виде разлог даљег живљења.

10
  Фаталистичко самоубиство, долази у сличајевима када превладава

снажна и интензивна друштвена контрола, која појединцу немилосрдно

блокира будућност и насилно задржава страсти репресивном

дисциплином.Карактеристично је за робове, удате жене, младе

супружнике.

АЛТРУИСТИЧКО САМОУБИСТВО

У животу ништа што је претерено није ваљано. Требамо тежити не

прекорачењу извесних граница. Друштво се исто понаша, претерана

индивидуација води самоубиству, недовољна индивидуација производи исте

последице. Човек одвојен од друштва се лако убија,али и када је у њему

превише интегрисан. Самоубиство је сигурно често код примитивних народа.

Постоје три категорије:

 Самоубиства људи на прагу старости или болесних људи (Данска - ратници,

Готи, код Трачана, Херула, Индија, на Фидзију, Новим Хибридима, Манги,

Цеосу, код Троглодита и Сера);

 Самоубиства жена након смрти њиховог супруга (Индија);

 Самоубиства штићеника или слуга након смрти њиховог господара (у

Галији,код Ашанта, на Хавајима).

Тип самоубиства које потиче од претеране индивидуације, долази отуда

што друштво дезинтегрисано на извесним тачкама или чак у својој целини,

допушта појединцу да му се измакне. Док тип самоубиства које за узрок има

11
премало развијену индивидуацију,потиче отуда када друштво појединца држи

превише чврсто у својој зависности.

Егоизмом ћемо назвати стање у коме се “ја” налази када живи

сопственим животом и само себе слуша, алтруизам изражава супротно

стање,стање у коме “ја” не припада само себи.

Алтруистичким самоубиством ћемо назвати оно које проистиче из јаког

алтруизма. Осим тога,има важну особину, извршава се као дужност.

Код случајева где је покретач сасвим безначајан: Убијање у миру галских и

германских варвара; Келти допуштали да их убију за нешто мало вина и новца;

Полинезија блага увреда, северноамерички Индијанци љубомора, брачна

свађа; Јапанци пресецају стомак због најбезначајних разлога; сличне чињенице

се јављају и у Кини, Тибету, Сијамском краљевству.

Подврсте алтруистичког самоубиства:

Самоубиства која друштво изричито прописује (она су изборна, то им је

својствено) потичу од стања безличности или алтруизма које се сматра

моралним обележјем примитивног човека, као и она које мање изричито захтева

друштво но кад су строго обавезна. У овим примерима алтруизам наводи људе

на самоубиство уз помоћ посебних околнсти(питање части, врста дужности,

неугодни догађаји, и сл ). Постоји јос случајева где алтруизам наводи на

самоубиство, али непосредније и снажније.Појединац се овде жртвује једино

због чисте радости жртвовања, одбацивање живота се сматра вредним хвале, без

посебног разлога. Индија је пример ове врсте самоубиства. Акутно

алтруистичко самоубиство, савршен пример мистичко самоубиство. Не

постоји самоубиство чије би алтруистичко обележје било наглашеније. У свим

тим случајевима видимо појединца који тежи да се лиши свог живота, да би се

12
растворио у тој другој ствари коју сматра својом истинском суштином. Код

народа као и код појединаца, духовне представе пре свега имају функцију да

изразе стварност и помогну њеној промени, то у ограниченој мери. Религиозне

представе су произашле из друштвене средине, не обрнуто. По Диркемовим

предпоставкама религија има велику интегративну фунцију у друштву јер

повезује појединце у моралном, социјалном, идејном, емотивном или вољном

плану. Ако се људи убијају са лакоћом, поставља се питање, зар самоубиства не

долазе због тога што човек сматра свој живот тужним?! Самим тим што се

убијају, они имају меланхоличну представу живота и не држе до њега.

Представе немају увек исти узрок, нису исте у свим случајевима, па се с тога и

прави разлика међу самоубиствима, која су међусобно слична. Егоиста је тужан

јер не види ништа стварно у свету сем појединца, док туга алтруисте долази јер

му се чини да је сваки појединац лишен сваке стварности. Један је овдвојен од

живота јер не види смисао ни циљ живљања и осећа се бескорисним, док други

има циљ, циљ који се налази изван живота који му је само препрека. Разлика се

крије у последицама. Меланхолија једнога је разлићита од меланхолије другога.

Прву карактерише осећај неизлечивог замора, утучености. Друга је пуна наде,

по њој након овог живота се указује лепши. Подразумева ентузијазам и полет

једне вере која се потврђује чиновима велике енергије. Начин на који један

народ себи представља живот није довољан да објасни снагу склоности ка

самоубиству. И поред тога што је познато да хришћанство има одбојност према

самоубиству, хришћанин у овом свету види болно раздобље пуно искушења,

сматрајући да његова отадзбина није са овога света. То је јер хришчанска

друштва дају више простора појединцу него нека већ поменута. Она му

постваљају дужности која мора да испуни не сме да измакне. Зависно од начина

13
на који је испунио улогу која му је на овом свету додељена, дозвољен му је

приступ оностраним радостима На тај начин га је умерени индивидуализам који

се налази у духу хришћанства, спречио да подстиче самоубиство, упркос

његовим теоријама о човеку,судбини.

Разлика између егоистичког и алтруистичког самоубиства је у томе што

једно сматра ничему вредним све оно што појединца занима (повезано са

губљењем морала), док друго иде уз етику која представља личност да се она не

мозе подредити. Постоји велики јаз међу њима, који одваја примитивне народе

од култивисаних народа. Иако су у највишем степену алтруистичког

самоубиства нижа друштва, оно није “поштедело“ ни развијенија. Војници који

више воле смрт од пораза или они што се убијају како би своју породицу

поштедели срамоте, попуштају алтруистичким чинима. Али заједно за њих је

то, што се одричу живота јер постоји нешто што воле више од себе

самих(пр.учесници Француске револуције). И данас постоји друштвена средина

где је алтруистичко самоубиство изразито присутно, то је војска.

Студије случаја алтруистичког самоубиства

У свим земљама Европе склоност војника ка самоубиству је знатно већа

од склоности цивилног становништва. Разлика се креће између 25 и 900 %. Нпр:

Италија (од 1876 - 1890) је имала 207 милиона војника а 77 миллиона цивила

исте старости. Француска у исом временском периоду 333 милиона војника а

265 милиона цивила. Док су Сад имале 680 према 80 милиона починиоца

самоубиства (1870-1884 ). Данска је једина земља у којој је однос две

популације био приближан, 388 милиона цивила и 382 милиона војника(1845-

1856). У њој се војници не убијају више од цивила. Статистика изненађује, јер

14
појединци који су брижљиво селектовани и представљају у физичком погледу

стуб једне државе, не би требали да имају озбиљних органских мана (то је један

од показатеља доказа о неефикасности органског фактора уопште, а највише по

питању брачне селекције.).

Дух заједништва и заједнички живот у војсци би морали да имају

заштитнички утицај који он има и ван ње. Поставља се питање одакле то

погоршање?

Кривица је приписана чињеници да се војници нису женили, али она не

би требало да има кобне последице јер војник није усамљеник (члан је чврстог

друштва које може да замени породицу). Та теза је оповргнута статистиком, на

100 самоубистава неожењених цивила у Француској било је 160 војничких,

коефицијенат погоршања од 1,6 је сасвим независтан од неженства (Француска

војска је најмање погођена самоубиством у Европи.). Код подофицира је

коефицијенат виши. У периоду од 1867 до 1874, милион подофицира је давало

годишње просечно 993 самоубиства (просечна старост виша од 31 године). Ако

упоредимо самоубиства војника и подофицира можемо закључити да војнички

позив има лошу страну медаље.

Којем узроку моземо дописати велику стопу самоубистава у овој

професији?

Било је речи о алкохолизму који је заступљенији него међу цивилним

становнишвом ( у војсци хара с више жестине ). Међутим, спомињали смо да

алкохол нема јасно одређен утицај на стопу самоубиства, па га не би приписали

ни овде. Спомиње се могућност узрока који је указивао на одвратност служења

војног рока. То се мишљење слаже са савременим начином размишљања

15
(дисциплина, одсутност слободе, лишавање сваке удобности…наводе да живот

у касарни сматрамо неподношљивим). Постоји још грубљих послова , која не

јачају склоност ка самоубиству.

16
Неке од могућности које су допринеле повећање стопе
самоубиства у војној професији: Одвратност према послу мора бити
израженија током првих година службе, ал и она опада приликом навикавања
војника на живот у касарни и његовом прилагодјавању. У Италији,
Француској,Аустрији,Енглеској бројке су веће прве 3 године боравка, и опадају
с годинама службе. У неким земљама стопа самоубиства на почетку служења
војног рока расте,мозда због промена начина живота.
Војнички живот је тежи, дисциплина суровија за обичне војнике него официре,

подофицире. Коефицијент друге две категорије би морао бити нижи од

коефицијента треће. Често се дешава се супротно. Одбојност према војничком

животу би морала бити мања код оних који га слободном вољом бирају као

позив (рекреативци, добровољци). Они би морали показати мању склоност ка

овом чину, но дешава се супротно, она је код њих веома јака. Чланови војске

највише погођени самоубиством су они који су и највише наклоњени том

позиву, најбоље прилагођени захтевима, највише заштићени од невоља и

непогодности које он може имати.

Околности које погодују алтруистичком самоубиству су мање

целовито остварење код војника него подофицира, а пошто има живљи осећај

живота, он је мање склон да се од њега и одвоји (расветљава многе предходне

чињенице и потврђено је). Статистика такође говори: војнички коефицијент

погоршања је виши ако становништво има мању склоност самоубиству, и

обрнуто. У елитним јединицама свих војска је коефицијенат највиши. Последњи

доказ ове законитости је у томе што је самоубиство свуда у опадању. Све

доказује да је војнички облик самоубиства само један облик од алтруистичког

самоубиства. Има и појединачних случајева ван наведених, али стоји чињењица

да облачењем униформе војник не постаје сасвим нов човек (иза себе има

претходни живот, који неће нестати).

17
ЗАКЉУЧАК

Као веома дискутабилна тема, која нема свој рок трајања, све ћешће

погађа свакодневицу, остављајући неизбрисиве трагове. Она пише свој део

историје.

Да ли ћемо икада успеда да је докучимо стопроцентно? Обимне литературе,

студије, предавањ а стопа самоубистава непрестано расте! Вероватно ће нам то

поћи за руком, када наука и друштво достигну такав степен развијености и

омогуће нам коришћење опције “кројење живота из снова”. До тада,,сви ми

ћемо живети са овим проблемом , светских размера.

И док ово куцам, ко зна колико је живота њиме угашено…

18
ЛИТЕРАТУРА

1. 1.ДИРКЕМ, Емил, Самоубиство: социолошка студија, Бигз, Београд,

1997.
2. 2.Душан Маринковић, Увод у социологију: основни приступи и теме,
Медитерран Публисхинг, Нови Сад, 2007.
3. www.wikipedija.org.

19