Универзитет у Нишу

Педагошки факултет, одељење у Неготину

Предмет: Одређене тематске целине из методике природе и

друштва

СЕМИНАРСКИ РАД

Тема: Човек и животна средина

Ментор: Студент:

Љиљана Митић, проф. Ивана Велишић, 8М/19

Неготина, јун 2020. год.

САДРЖАЈ
1 УВОД

2 ЖИВОТНА СРЕДИНА

3 ЧОВЕК

3.1 УТИЦАЈ ЧОВЕКА НА ПРИРОДУ

4 БОРБА ЗА ОЧУВАЊЕ ПРИРОДЕ

4.1 УТИЦАЈ ВАСПИТНИХ МЕРА НА ЉУДЕ

4.2 ЧОВЕК ЗАВИСИ ОД ПРИРОДЕ

4.3 ОРГАНИЗАМ ЧОВЕКА ПРИЛАГОЂЕН ЈЕ ЖИВОТУ У

ПРИРОДИ

4.4 ПРИРОДА ПОВОЉНО УТИЧЕ НА РАЗВИТАК ДЕТЕТА

ЗАКЉУЧАК

ЛИТЕРАТУРА

2
1 УВОД

Хиљадама година су се човек и природа складно развијали и

напредовали. Природа је помагала човеку да опстане, нудила му своје
богаство и била несебична у томе. Равнотежа је постојала вековима. Он
је захваљујући својим великим интелектуалним и стваралачким
потенцијалом, богато наслеђеном искуству, знању и континуитету
људске мисли и људских достигнућа у толикој мери усавршио
технологију да је могао себи да створи средину у којој ће живети,
практично на било ком делу планете. При томе наравно није водио
рачуна о капацитетима средине и равнотежи у њој. А у природи постоје
границе до којих она може апсорбовати одређену количину супстанци и
енергије а да се не угрози стабилност система друштво-природа. Када се
та граница пређе онда настаје загађење природне средине при чему је
човек и његова активност највећи загађивач.

Слика 1. Однос човека и животне средине

Са наглим техничко-технолошким развојем и развојем индустрије,
загађивање природе почиње да бива интензивније и да прелази локалне
границе, постајући глобални проблем савременог човека. Квалитет и
квантитет загађивања у почетној фази индустријализације зависио је
једино од технолошког процеса. Модернизација производње и
технолошких процеса, поред користи које доносе људском друштву у
подизању продуктивности и животног стандарда, доносе и нове
опасности човеку које не могу да се одстране ни најсавременијим
заштитним мерама. Поред тога, развој хемијске индустрије знатно је
утицао на појаву и употребу све већег броја разноврсних супстанци и
њихових смеша које имају способност да изазову значајне промене на
живим организмима. Информације о штетним особинама тих супстанци
су веома важне, јер у савременим технолошким процесима, прерадом,
трансфо-рмацијама и синтезама, супстанце се стављају у услове где се
њихова реактивност повећава, а самим тим и њихова штетна дејства
како на човека тако и на целокупну животну средину.

3
2  ЖИВОТНА СРЕДИНА

Свака средина заузима одређени простор у одређеном времену и са

одређеном структуром, дајући му бољи смисао и објашњавајући га на
бољи начин.
Животна средина представља део свеопштег пространства,
Универзалног простора. Она је све оно што нас окружује, односно оно са
чиме је директно или индиректно повезана човекова животна и
производна активност. По обиму може да буде нека конкретна животна
средина, разних размера и обима, до глобалне животне средине која
заузима цео еколошки простор.

Слика 2. Еколошки простор

Еколошки простор или екосфера није само голи простор насељен
живим организмима већ организовани комплексни систем. Она је
истовремено енергетски и кибернетски саморегулисана. У њој сваки део
утиче на целину и обрнуто, целина делује на сваки део. Еколошки
простор обухвата: биосферу и антропосферу.

Слика 3. Биосфера
Биосфера представља животни простор на планети. Она је основни
трансформатор енергије на Земљи: претвара космичку енергију ( зрачну
енергију сунца ) у слободну и активну хемијску енергију кроз процес
фотосинтезе који се одиграва у зеленим биљкама. Она функционише
управо на основу сталних прилива сунчеве енергије и кружења материје.
Истовремено претставља свеопшту енергетску баријеру између Земље
као планете и космоса. Биосфера се састоји из два простора и то:
 простор који заузима нежива природа, абиотички и

4
  простор живе природе – биотички простор
Абиотички простор обухвата (слика 3):
 литосферу ( максимално у дубину до 22км ),
 целокупну хидросферу и
 атмосферу ( максимално до 22км висине од површине Земље )
Земљиште, вода и ваздух су основни фактори животне средине који
обезбеђују живот и опстанак свим врстама живих организама.
Разноврсност и распростра-њеност живог света у међузависности је са
земљиштем, водом и ваздухом, без којих не би постојала, а истовремено,
ови фактори зависе од живих бића која их обогаћују. Биотички простор
заузимају животиње, биљке и микроорганизми. Све ове компоненте
биосфере су међусобно везане биогеохемијским циклусима размене
материје и енергије. То су простори насељени живим бићима и њиховим
заједницама.
Простор антропосфере обухвата простор који заузима:
 човек и људско друштво ( социоекономска сфера ) и
 творевине људског ума, рада и активности ( техносфера ).

Атмосфера

Антропосфе
ра
Биосфера

Слика 4. Изглед
простора који је
изградио човек-
антропосфера

Техносфера је вештачка животна средина коју је човек створио

трансформишући природну средину и у којој ради и живи. За разлику
од биосфере, која функционише на основу сунчеве енергије и кружења
материје, техносфери је потребна, осим сунчеве, још и додатна енергија,
коју људи производе прерађујући природне ресурсе: фосилна и
нуклеарна горива, биљну масу, хидроенергију, руде метала и неметала.
Она обухвата: људска насеља, инфраструктурне објекте, системе технике
и технологије, предмете за задовољење људских потреба и све остале
антропогене објекте и појаве које су производ људског рада. У њој човек
ради и живи, али истовремено врши загађивање и деградацију
биосфере.

5
3 ЧОВЕК

Појам човек не подразумева племена и народе као што су Пигмеји,

Абориџини, Бушмани, Индијанци и остали који живе у савршеном
складу са природом, већ се мисли на савременог, урбаног човека са свим
цивилизацијским тековинама, жељама и болесним амбицијама да
природу подреди својим потребама и да од тога профитира. Савремени
човек представља космополитску врсту која се отргла природним
механизмима контроле раста популације. Универзални је потрошач који
заборавља да је животна средина конкретан екосистем са својим
огранишењима. Својим делатностима изазива последице чије се
манифестације све више уочавају на глобалном нивоу. Схвативши да је
„враг однео шалу“ човечанство постаје забринуто за сопствени опстанак
(људски егоценризам) и почиње да делује у различитим правцима.
О екологији и заштити животне средине пишу и говоре многи.
Свакодневно се оснивају еколошке асоцијације, државна министарства и
секретарјати за заштиту животне средине, еколошка друштва и друге
институцијалне и ванинституцијалне, владине и невладине
организације. Политичке странке у своје програме уводе сегменте
посвећене екологији и заштити животне средине. Тржиште је
преплављено еколошким производима у најширем смислу речи – еко
храна, еко козметика, еко средства за хигијену, еко пећи, еко
пепељаре…, али ово представља само споредне стазе у решавању
проблема јер нагомилани проблеми пре свега захтевају ангажовање
стручњака.
Проблематиком екологије и заштите данас се бави много људи и могу се
поделити на:
 екологе – стручњаци
 екологисте – нестручна лица са неоспорно добрим намерама
(економисти, политичари, географи…); има их много више него
еколога и налазе се у центрима одлучивања где у прошлости и
садашњости често повлаче лоше потезе и доносе лоша решења
због којих сви трпимо
Екологија и заштита животне средине нису синоними – еколологија
представља науку која проучава односе живих бића и услове средине
која их окружује због чега се често дефинише и као наука опстанка.
Данас екологија све више постаје свест човечавства и њено познавање
неопходно је да би се правилно приступило заштити животне
средине.Однос живих бића и спољашње средине је двосмеран, често
апстрактан и није лако видљив.
Жива бића на животну средину и њене факторе поседују читав низ
адаптација и тек када се то спозна могуће их је довести у однос.
Адаптација може бити на хиљаде и јављају се на различитим нивоима
телесне организације, али и на популационом, биоценолошком,
екосистемском…

6
Екологија је мултидисциплинарна и интердисциплинарна наука,
подразумева и тражи широк спектар знања из других дисциплина
(геологија, педологија, географија, технологија…). Пошто је живо биће у
центру истраживања то екологију одређује превасходно као биолошку
науку због чега на местима где се доносе важне одлуке треба да буду
еколози – биолози еколошког опредељења.
Екологија представља науку XXИ века – очување и заштита
биодиверзитета, биотехнологија… Проблема је доста, само је питање да
ли смо као научници довољно спремни да се са њима ухватимо у
коштац.
Савремени човек је биотички фактор изузетне снаге због чега се издваја
као антропогени фактор. Има могућности да освоји и насели
најнеприступачније делове Земље. За сопствене потребе природу не
користи већ је искоришћава. Од осталих органских врста човека издваја
неколико карактеристика:
 космополитизам – једина врста која се све више приближава
еколошком космополитизму (код других космополита јавља се
тзв. географски космополитизам)
 универзални потрошач – користи велики број ресурса и лако
прелази са једног на други → све му треба, све хоће и све може
 отргао се природним механизмима контроле раста популације и
бројност расте експоненцијално.
3.1 УТИЦАЈ ЧОВЕКА НА ПРИРОДУ
Биосферу или животну средину на планети Земљи савремен човек
угрожава онолико колико она прети да угрози његов сопствени
опстанак. Загађивањем воде,ваздуха и земљишта,па самим тим и хране
поприма драмтичне последице, не само на локалном већ и на глобалном
нивоу. Најизраженији облици угрожавања природе су:
 Загађивање атмосфере које доводи до промене климе,подизања
светског нивоа мора и оштећења озонског омотача
 Загађивање копнених вода и светског мора,
 Загађивање земљишта,
 Уништавање природних екосистема,
 Уништавање појединачних врста.
Последице поменутих облика угрожавања још су веће када се њихови
негативни утицаји саберу.Промене које су проузроковане човековим
деловањем дешавају се толико брзо да природа не може сама да се
обнови и опорави. Опустошени и еродирани терени настали
прекомерним уништавањем шума и сточарењем,огромне површине
пољопривредног земљишта, различита инду-стријска постројења и
депоније данас карактеришу изглед биосфере. Више него икада раније,
будућност људске врсте зависи од тога колико добро разумемо односе
између организама и околине. Људска врста интензивно мења животну

7
средину, ипак она у потпуности не разуме ефекте тих промена. На
пример, људске активности су повећале количину азота која циркулише
кроз биосферу, промениле састав земљишта, повећале концентрацију
ЦО2.
Некад је човек живео у складу с природом; врло скромно је
искоришћавао природне ресурсе и није битно, нити у ширим размерама
реметио природну равнотежу. Живећи у маленим насељима око
плодних предела, проблем своје егзистенције решавао је бавећи се
ловом, а касније и земљорадњом. Када је почео обрађивати метале и
када је дошло до процвата занатства, поједине скупине људи почеле су
се кретати трагајући за рудама, које су користили. Тако је човјек почео
пресељавати и у подручја климатски мање повољна за живот и
пољопривреду, па је био присиљен борити се са природом. Захваљујући
занатству, изумео је нова, боља оруђа, одећу и склоништа, почео је
крчити и палити шуме, вештачки стварајући обрадиво земљиште.
Насеља су постајала све већа, настају нова занимања, организује се
трговина, рађа се цивилизација. Број људи се увећава. Захвати на
природној околини бивају све већи: граде се водоводи, рудници, путеви,
луке… Технологија доживљава процват, наука и здравствена заштита
постепено се развијају, па људски век постаје дужи и, уопште квалитет
живота се повећава. Но тај прогресиван развој праћен је , нажалост ,
променом животних услова на такав начин који ће данашњем
човечанству проузроковати бројне и далекосежне проблеме. Посебно
велике негативне утицаје на стање животне средине имају погони тешке
индустрије (железаре, ливнице, коксаре), хемијска индустрија и друге
индустријске гране које се често називају прљавом индустријом. На
квалитет животне средине значајно утиче и производња и потрошња
различитих енергетских сировина од којих највећи значај има угаљ.
Загађивање воде- Директно загађивање воде врши се избацивањем
штетних отпадака у њих, било фабричких отпадних вода и материјала
који обилују великим концентрацијама киселина, базичних једињења и
других за живот отровних материја, или прикључивањем
канализацијских одвода директно на водену површину (море, реке,
језера) Последице су помори риба у рекама, цветање мора и др.
Загађење ваздуха- Директно загађивање ваздуха врши се и снажном
моторизацијом. Аутомобили омогућавају већу покретљивост али за
узврат траже изузетно много кисеоника (за сагоревање у мотору) а
враћају угљен-диоксид и угљенмоноксид. Човек као конзумент дувана,
такође загађује ваздух свог становања.
Загађивање земље- Загађивање земље директно се врши нарушавањем
њене природне целовитости и повезаности скидањем њених
површинских слојева (површински копови угља, боксита, каменоломи и
сл.) као и оштећивањем флористичког састава (сеча шума,
уништавењем раста и др.) те ратним дејствима (оклопно транспортна
средства при кретању, артиљеријска дејства, авио дејства и сл.). Други
начин директног загађивања јесте одлагање штетних материја као
нуспродуката индустрије или отпадака урбане средине (јаловине и

8
шљака, бојни отрови и радиоактивни отпад, сметљиште, „гробља“
аутомобила, неексплодирана експлозивна средства и др.) Директно
загађивање земљишта врши се и његовим прекривањем бетонским
пистама, индустријским целинама и др. (аеродромске писте, луке,
асфалтне траке, индустријска постројења и сл.)

4 БОРБА ЗА ОЧУВАЊЕ ПРИРОДЕ

Данас је светско мњење свесно чињенице да савремена

цивилизација представља претњу биолошкој равнотежи наше природне
средине и да њен даљи развој, ако пажљиво не буде вођен и усмераван,
прети не само биљном и животињском свету него и рекама, морима и
океанима. Земља ће постати пуста, а ваздух непогодан за дисање. Да би
се садашње стање поправило, да би се спречиле непоправљиве грешке
које угрожавају и сам опстанак човека, апсолутно је потребно да се сви
придржавамо правила понашања, које намеће садашња ситуација.
Чување човекове средине тражи мудрост и далековидост свих нас,
спремност да властите интересе подредимо општем благостању
човечанства, међународној солидарности и, што је посебно важно,
заједничкој акцији у којој ћемо сви учествовати.

Слика 5. Животна средина јесу плућа читаве Планете

Да би се речи претвориле у дело, неопходно је да се нови технолошки
процеси усмеравају ка тражењу ефикаснијих начина за борбу против
загађивања и за обнову човекове средине. Овакви нови технолошки
поступци треба да омогуће:
 уклањање сумпора из текућих горива и дима; спречавање чађи из
димњака;
 такву конструкцију аутомобилских мотора који неће загађивати
ваздух;
 конструкцију тихих млазних авиона и подземних железница;
 пречишћавање и поновно коришћење хемијских отпадака и
топлотне енергије из фабрика и енергетских објеката;
 производњу вештачких ђубрива из градских отпадних материјала;

9
  коришћење отпадних аутомобила као извора употребљивог
гвожђа;
 производњу детерџената без фосфора и нитрата, који стварају алге;
 сузбијање пољопривредних штеточина биолошким и осталим
средствима која не садрже нетопљиве органохлорне материје, а
које изазивају еколошке поремећаје.
Велики број технолошких проналазака добијених на основу оваквих
истраживања у пракси се већ користи. Други се налазе у завршној фази
испитивања. Али, ако се концентришу настојања бројних истраживача у
већем броју земаља, то ће сигурно довести до позитивних резултата.
4.1 УТИЦАЈ ВАСПИТНИХ МЕРА НА ЉУДЕ
Данашњи однос већине људи према забрињавајућим појавама све
већег загађивања човекове животне средине не може да нас задовољи. У
борби која предстоји против угрожавања човековог опстанка најважније
је поменути понашање и однос човека као живог и свесног бића према
средини у којој живи. Потребно је васпитавање и образовање
целокупног становништва, као и схватање значаја о величини растуће
опасности. Различити облици повезаности са животном средином
морају да развијају естетска и морална осећања младих, да
доживљавање природних лепота оплемењује њихове мисли и
понашање. Способност да се уоче и доживе природне појаве, лепоте
облика и боја, звуци и мирис, развија код младих људи посебна осећања
и пружа велике могућности за заштиту животне средине уопште.
Омладини треба објаснити да изворна, недеградирана и добро очувана
природна средина има значај не само за физичко него и за психичко
стање људи, посебно оних који живе у градовима и индустријским
срединама. Живот човека у савременој урбанизованој средини, уз све
одговарајуће удобности које пружа, праћен је смањењем физичке
активности буком, појачаним вибрацијама, загађеном атмосфером,
монотонијом градске средине која је у великом степену изолована од
изворне природе. Овакви услови изазивају и појачавају тежњу градског
човека за доживљавањем изворне природне средине. Зато је неопходно
развијати и задовољавати потребу за што чешћим и приснијим
контактом са очуваном природом и не треба дозволити отуђивање
омладине од природе. То је свакако веома важно како за морално и
естетско тако и за здравствено васпитање и неопходну психофизичку
реакцију омладине и одраслих људи.
Свакоме би требало да буде на уму мисао да штити природу значи и
штитити себе. Кад то будемо постигли, сачуваћемо реке и мора, градове
и излетишта, шуме и језера, птице и рибе, сачуваћемо у првом реду своје
здравље.
4.2 ЧОВЕК ЗАВИСИ ОД ПРИРОДЕ
Све велико и значајно што је човек у току свога културног развоја
постигао, створио је посматрањем природе. Проналазак ватре, ножа,

10
точка, метала, коришћење водене енергије и још много других ствари,
резултат су посматрања природе и њеног познавања. Само тачно
познавање предмета и промена у природи као и њених законитости
омогућује даљи опстанак и даљи напредак човечанства.. Све делатности
којима човек обезбеђује свој живот заснивају се на тековинама
природних наука. Сви видови пољопривредне и шумарске производње,
тј. целокупна производња хране и многих сировина, затим сва
достигнућа о медицини, хирургији, производњи лекова- заснивају се на
истинама до којих је дошла наука о живим бићима, биологија и њени
многобројни огранци. Цео данашњи живот човеков, макар и онај
најудаљенији од природе, у целини зависи од познавања природе.
Степен познавања законитости природе одређује степен напредности
једног народа. Имајући у виду овако огроман значај природних наука за
опстанак и напредак човечанства, морамо истаћи да је потребно будућа
поколења што боље упознати са природним наукама и њиховим
достигнућима.
4.3 ОРГАНИЗАМ ЧОВЕКА ПРИЛАГОЂЕН ЈЕ ЖИВОТУ У
ПРИРОДИ
Природа је колевка човекова. Човек је у свом дугом развоју, телесном и
душевном, стотинама хиљада година био најтешње повезан са шумом и
животињама, са целокупном природом. Тек се у последњих неколико
стотина година, упоредо са знатнијим развојем технике и сложенијег
начина привређивања, известан део човечанства донекле одвојио од
рада и живота у природи. То се пре свега односи на становништво
градова. Телесна и духовна, односно физиолошка еволуција човека није
у стању да у тако кратком периоду иде у корак са напретком науке,
технике и привреде, тј. човек није у стању да се у свему прилагоди новим
животним условима. Неслагање које постоји између прилагођености
нашег бића једном начину живота и рада и нашег живота у свим другим
условима доводи до извесног телесног и душевног несклада. Лекари су
утврдили да се из године у годину повећава број људи са недовољно
развијеним мишићима, са сметњама у нормалном раду унутрашњих
органа- срца, јетре, органа за варење, нерава и друго, и да је узрок тим
недостацима недовољно кретање и рад на чистом ваздуху, у слободној
природи. Слично стање утврдили су психијатри на пољу душевног
живота људи. Као главни лек за лечење ових недостатака и лекари и
психијатри препоручују кретање на свежем ваздуху и бављење у
природи. Годишњи одмори, као и бањска и климатска лечења,
поправљају стање здравља код одраслих људи, чији је организам већ
поремећен претераним и једноличним радом далеко од природе. Али
наш народ лепо каже да је боље спречити него лечити.
Код младих људи фискултура и спорт донекле поправљају овакво стање,
нарочито у погледу телесне отпорности. Што чешћим додиром са
природом, тј. редовним недељним изласцима и боравком у природи
морамо спречити да тело и дух деце дође у стање које ће захтевати
бањско и климатско лечење. Кретање у природи, на чистом ваздуху, и
занимање оним на шта се у њој наиђе усклађују и доводе у ред код

11
човека све оно што је ненормалним животом било поремећено. Чести
изласци у природу, повремени одласци у шуму, на ливаду или море
осигуравају нормалан телесни и душевни развој детета.
4.4 ПРИРОДА ПОВОЉНО УТИЧЕ НА РАЗВИТАК ДЕТЕТА
„Природа је један од најмоћнијих фактора у васпитању детета…“
Упознавајући децу с предметима, појавама и законима природе,
богатимо њихово значење чињеницама и правим истинама. Упознајемо
их са „тајнама“ света који нас окружује и обогаћујемо њихово искуство.
Отварајући им очи, дајемо им у руке чињенице на основу којих могу
заузети правилан став према природи и јасно сагледати свој прави
положај у њој и у људском друштву. Таквадеца ће бити у стању да
исправно обајсне све што се око њих дешава. Правилно тумачење
стварности је основа за формирање дијалектичкоматеријалистичког
погледа на свет код деце. Упознавајући децу са разноврсним
предметима из природе рашчишћавамо код њих многе нејасне појмове,
богатимо њихов ум све новим и новим представама. Разговарајући са
њима о природи, најлакше ћемо богатити њихов речник новим речима
и развити моћ правилног изражавања. Оперишући са стварним
чињеницама које им очигледно приказујемо, вежбамо њихово памћење
и расуђивање, тј. јачамо њихове духовне снаге и способности. Мисаоне
моћи се код деце у знатној мери развијају кад она врше самостална
посматрања и огледе из природе. И у естетском погледу природа има
прворазредан значај. Својом лепотом, својим богатством боја, облика,
звукова и хармонијом која влада међу њима, природа пружа обиман
материјал за васпитање естетског укуса код деце. Упознавајући дете с
природним лепотама роднога краја и целе наше земље, развијамо код
њега љубав према домовини. У додиру са природом подстичемо у детету
ону урођену радозналост, онај истраживачи жар, који је у културној
историји човечанства био главни покретач за све даље продирање у
неоткривене тајне и законитости природе. Ова радозналост подстицаће
дете да вредно учи и истражује, тј. да успешно осваја сва нова знања
потребна за његов живот. Изводећи дете у природу и упознавајући га са
њом, наоружавамо га и многим практичним навикама. Дајући му да
рукује предметима природе, да их посматра и експериментише њима,
наоружавамо га многим вештинама. А те навике и те вештине корисно
ће му послужити при упражњавању његовог будућег позива, у
приватном животу, у кући и друштву.
Његова чула, изоштрена у природи јасније ће оценти разне ситуације.
Упознајући дете са природом развијамо код њега љубав према раду и
стварамо радне навике. Навике и знања стечена проучавањем природе
биће од огромне користи нашем детету за чување његовог физичког и
душевног здравља. Како видимо, постоји много веома озбиљних разлога
(здравствених, образовних, васпитних) да дете водимо у природу и да га
упознамо са што више предмета и појава у њој.

12
 ЗАКЉУЧАК

Поред тога што се биљке могу користити у исхрани, они могу да имају и
веома добро дејство на децу. Животна средина, природа има нарочито
позитиван ефекат на емотивну децу и децу која много размишљају.
Животна средина се може учинити деци занимљивим на разне начине,
али пре свега је најбољи начин онај, када се у току обављања послова
деци да улога "главних јунака".
Такође се може вршити куповина разних алата, саксија, садница и
биљака заједно са децом, при чему се најбољи ефекат постиже онда,
када им се допусти да они сами бирају из широке понуде. Ограничени
буџет родитеља никако не сме бити препрека томе да се деца забаве. У
оваквим случајевима се могу користити шарени лонци и кофе, уместо
саксија, који ће свакако представљати интересантан призор, уколико се
поређају један поред другог. Такође може бити интересантно сађење
цветова разних величина и боја. Деца су увек препуна интересантних
идеја, и увек треба тежити томе да се њихове идеје уважавају, како би
они максимално могли да уживају у сваком моменту проведеном у
башти, а истовремено ће све то позитивно утицати на развој њиховог
самопоуздања и креативности.
Нису само деца та, на које рад у природи или пак баштованство има
позитиван утицај. Ирски монаси су већ у 14. веку приметили позитивно
дејство баштованства на човека. Од тада је урађено много експе-
римената, како би се потврдила ова претпоставка и установљено је да
време које се проведе у природи, има јако позитиван утицај на
човека.Позитивни ефекти биљног света на људе су познати од давнина,
али његово стварно проучавање је почело тек од средине 1980. године.
Рогер Улрицх је један од стручњака, који је 1984. године вршио експе-
рименте у овој области. Он се бавио посматрањем рехабили-тационог
тока оних болесника, чије су постеље гледале на природу и упоређивао
их са рехабилитационим током оних болесника, чија је постеља гледала
на зидове, при чему је установио да они болесници, који имају
могућност да сваког дана посматрају природу, много брже доспевају у
стање здравог човека.
Бројне позитивне карактеристике баштованста се такође употребљавају
и у лечењу депресије, али и код болести попут оштећења мозга насталих
због саобраћајне несреће или разних других оштећења мозга насталих
услед шлога или тумора. Помаже у прихватању болести и даје снагу
човеку да победи болест. Нарочито је ефикасна у лечењу особа који
болују од неке болести зависности, јер се на овакав начин преусмеравају
мисли на башту и заборављају се све потешкоће, које настају као
последице болести. Данас постоји много нонпрофитних организација,
као и бројне куће у којима се примењује управо оваква врста терапије.

13
Баштованство није само "лек" за тело и душу, оно у себи садржи све оно
што је човеку потребно да постане боља особа.

ЛИТЕРАТУРА

1. Altieri, A., M. (1999): The ecological role of biodiversity in

agroecosystems. Agriculture, Ecosystems and Environment 74.19–31
2. Birkás Márta (2008): Environmentally-sound adaptable tillage.
Akadémiai Kiadó. Budapest, 1- 354 pp.
3. Brindza J, Grigorieva, O: (2010): Biodiverzitet i ekološka
poljoprivreda. Zbornik radova Forum Selenča.
4. Đarmati, Š., i sar. (2006): šivotna sredina i njena zaštita, Beograd
5. Đorđević, S. (2011): Zaštita životne sredine, Publikacija

6.Dostupno na: http://www.greenhome.co.me/index.php?

IDSP=379&jezik=lat
7. Kovačević, D., i sar. (2011): Uticaj poljoprivrede na životnu sredinu,
Poljoprivredni fakultet Beograd

8. Šehović, S. (2012): Uloga ekološkog obrazovanja u zaštiti i

unapređivanju životne sredine, Učiteljski fakultet Beograd
9. Višnjić D., Jovanović A., Miletić K., Teorija i metodika fizičkog
vaspitanja, ( Beograd, 2004. godine );

14