Средња школа „Никола Тесла“ Бољевац

Предмет: Гајење шума

МАТУРСКИ РАД

Екстремне температуре-утицај на шумску

вегетацију

Кандидат: Ментор:
Милица Михајловић проф. Слободан Радосављевић
дипл.инж.шум

Бољевац, јун, 2020.

Садржај:

1 УВОД...........................................................................................................................3
2 КЛИМА И ЊЕН ЗНАЧАЈ ЗА ШУМСКУ ВЕГЕТАЦИЈУ......................................4
2.1 Температура..............................................................................................5
2.2 Значај температуре за живот биљака....................................................7
3 КЛИМАТСКЕ ПРОМЕНЕ.........................................................................................8
3.1 Утицај екстремних врдности температуре на шумску вегетацију...10
3.2 Шумски екосистеми у борби против климатских промена..............11
ЗАКЉУЧАК...................................................................................................................13
ЛИТЕРАТУРА...............................................................................................................14

2
1 УВОД
Од укупне територије Србије под шумама се налази 29,1%, што је
блиско површини под шумама на глобалном нивоу од 30%. У односу на
референтну 1979. годину у Србији се површина под шумама повећала за 5,2%
(2009). Како су шумски екосистеми саставни део влажних станишта веома је
важно утврдити утицај шумске вегетације на њихову стабилност, посебно у
условима који се везују за промену климе. У изузецима, климатске промене
могу довести до повећања диверзитета врста на локалном или регионалном
нивоу, али у већини случајева повећавају ризик од ишчезавања неких
биљних врста (Fischlin et al., 2007). Влажна станишта се убрајају у
најпродуктивнија светска подручја, а такође представљају станишта за бројне
миграторне и угрожене биљне и животињске врсте од којих су многе и на
ивици опстанка. Са друге стране ова станишта се убрајају међу светски
најугроженија, пре свега због убрзаног дренирања и мелиорације земљишта,
загађења и њиховог претераног искоришћавања (1989). Улога влажних
станишта у кружењу воде у природи, сада је све битнија и предмет је
истраживања екологије мочварних заједница, динамике екосистема и
могућности заштите.
Да би влажна станишта остала ненарушена, потребно је сваку
активност (рестаурацију, ренатурализацију, дренажу и др.) засновати на
знањима о сукцесивним процесима на оваквим стаништима. Спонтана
сукцесија је кључ функционисања влажних станишта. И интензитет и правац
сукцесије су под утицајем, не само природних фактора, односно развоја
шумске вегетације на влажним стаништима, већ и под утицајем климатских
промена и то неминовно доводи до спонтане трансформације станишта
(Czerepko, 2008). Животна форма представља специфичан структурно-
функционалан одговор на дате утицаје животне средине и резултат је
прилагођавања током еволуције врста. Из тог разлога, основне одлике
станишта, као и промене на тим стаништима, настале у току дужег или
краћег времена, одражавају се, у већој или мањој мери, у свакој животној
форми (Jurišić et al., 2011). Спектар животних форми указује, пре свега, на
макроклиматске услове на одређеном станишту (Kojić et al., 1997), што је
послужило као основа за примену климатског модела на истраживаном
станишту.
Са друге стране екстремно високе температуре које се дешавају
последњих деценија, којих смо сведоци, а као последица се дешавају све
чешћи шумски пожари, што је делом последица климатских промена и
глобалног загревања, услед кога су лета све врелија и сувља, ветрови све
снажнији, а кишни периоди све променљивији, али пре свега шумски
пожари су последица крајњег људског немара и непажње. Шумски пожари
могу имати далекосежне последице на екосистеме од штета и уништења
флоре и вегетације, преко фауне до уништења станишта биљних и
животињских врста, за чији опоравак је потребан дуг временски период који
се мери деценијама или вековима.
У оквиру матурског рада наш задатак јесте да представимо како
температура (ектремно високе и екстремно ниске) утиче на шумску
вегетацију.

3
4
2 КЛИМА И ЊЕН ЗНАЧАЈ ЗА ШУМСКУ ВЕГЕТАЦИЈУ
Настанак, развој, структура, динамика и распрострањење вегетације
зависе од многих фактора – климатских, едафских, орографских, биотичких,
историјских, антропогених итд. Ипак, од природних услова неопходних за
настајање и опстанак биљних врста и заједница основни еколошки значај
има управо комплекс климатских фактора: топлота (температура), светлост,
падавине, састав и влажност ваздуха, ветар и инсолација (Попов, 2017, стр.
12).
Природни екосистеми су веома осетљиви на сталне промене које се
дешавају услед бројних природних и антропогених фактора, а посебно су
осетљиви на пожаре који могу бити велика претња по очување
биодиверзитета. Последице пожара манифестују се дуги низ година након
појаве пожара, и то на биолошку разноврсност, нестајање ретких, угрожених
и рањивих биљних и животињских врста, чиме се утиче на смањење
специјског и генетичког диверзитета, промену пејзажа и лепоту предела,
мењају се физичке и хемијске особине земљишта, као и микробиолошки
састав земљишта, клима и микроклима. На пожариштима се јављају
потешкоће услед регулисања отицања воде, долази до појаве клизишта и
разних облика ерозије. Пожари утичу на губитак органске материје из
земљишта што изазива враћање угљеника у атмосферу и појачање глобалног
отопљавања (Живковић, 2018, стр. 1).

Слика 1. Утицај климе на вегетацију и вегетације на климу, интеракција

Двосмерна интеракција између вегетационог покривача и атмосфере

(слика 1) одређује динамичко стање равнотеже у систему који се развија као
резултат интеракције између климе и вегетације. Интеракције између климе
и вегетације подразумијевају:
(1) прилагођавање вегетације на климатске услове и повратне утицаје
вегетације на климу (распрострањење главних типова вегетације указује на
адаптацију вегетације на главне типове климе, јер свака климатска зона
одговара одређеном типу вегетације),
(2) размену материја (на пример, H2О и CО2) и енергије (на пример,
Сунчевог зрачења и топлоте) између вегетационог покривача и атмосфере
(различити типови вегетације врше другачији утицај на климу, који се
последично манифестује другачијом размјном материје и енергије између
вегетационог покривача и атмосфере.

5
 Клима, дефинисана као сезонски ток Сунчевог зрачења, температуре и
падавина, првенствено одређује доминантан тип вегетације и биогеохемијска
својства површине земљишта (на примјер, циклус кружења СО2,
складиштење угљеника у биомаси биљака и у земљишту).
С друге стране, вегетациони покривач утиче на климу променом
физичких карактеристика површине земљишта: храпавости површине,
водопропустљивости, дубине корена и атмосферског састава гасова (СО2 и
CH4).
Утицај биљака на климу је велики, јер биљни покривач пружа према
зрачној енергији Сунца велику површину својих различитих делова, који
преузимају улогу површине земљишта у радијационом билансу, постајући
активна површина која рефлектује, пропушта или асимилује зрачну енергију
Сунца претварајући је у топлотну.

Слика 2. Шумска вегетација

Ту топлотну енергију апсорбују земљиште и надземни делови биљака, а

затим се преноси ка нижим хоризонтима земљишта, одлази на загревање
површинских слојева ваздуха, троши на испаравање са површине земљишта
и са биљака, и губи испаравањем. Својом активношћу биљни покривач
формира специфичне еколошке услове на станишту ‒ првенствено термичке
услове, те услове осветљености и влажности. Највећи утицај на формирање
специфичних еколошких услова на одређеном станишту, дакако, има шумска
вегетација.

2.1 ТЕМПЕРАТУРА

Температура, представља меру топлотног стања сваког тела, има велики

физиолошки и еколошки значај за биљке, тако што регулише ензиме и
координира њихов рад, а важан је извор енергије за одвијање основних

6
животних процеса: фотосинтезе, дисања, транспирације, раста и развоја.
Генерално, интензитет фотосинтезе и дисања расте са повећањем
температуре. Оптимална температура за одвијање фотосинтезе за већину
биљака умерено-континенталне зоне износи 20–30 °С. За раст и развој
биљака неопходна је одређена минимална количина топлоте, без које се
основни физиолошки процеси прекидају и наступа смрт јединки.
Температура потребна за одређену фазу развоја зависи од биолошких
особина сваке биљне врсте и њене потребе за топлотом. Ипак, разлике у
потребној температури постоје и код једне исте биљке у различитим фазама
њеног развоја. Оптимална температура за раст младих биљака виша је него
код одраслих јединки. Такође, температура потребна за развој генеративних
органа често је виша од оне потребне за раст вегетативних органа, тј. за
развој плодова и семена потребно је више топлоте него за раст изданака и
корена.
Дакле, сваки физиолошки процес биљака карактеришу три кардиналне
тачке температуре: минимум, оптимум и максимум. Оптимална температура
представља вредност температуре у оквиру дате еколошке валенце при којој
се животни процеси најповољније одвијају. Минимум представља доњу
границу температуре на којој се процес прекида услед недостатка топлоте, а
максимум горњу границу на којој се процеси прекидају због вишка топлоте,
се најбоље развија у оквиру оптималних вриједности, преживљава,
доживљава физиолоши стрес у близини еколошког минимума и максимума,
док изван граница минимума и максимума не може преживети. Минималне
температуре налазе се мало изнад тачке смрзавања ткива, а максималне
неколико степени испод индекса топлотне смрти.
На температурама испод 0 °С долази до заустављања метаболичких
процеса због формирања кристала леда и имобилизације воде у ткивима и
ћелијама биљака, док на температурама вишим од 50 °С долази до
денатурације и деструкције основних протеина, прије свега ћелијских ензима
(Крстић, Б. et al., 2008).

Слика 3. Распоред вегетације у зависности климе

Код већине биљака умерене зоне оптимална температура за раст и

развој износи 15–30 °С (Крстић, Б. et al., 2008). Температура утиче и на темпо
развоја биљака – што је температура ваздуха виша, краћи су међуфазни
периоди, а развој биљке бржи и обрнуто. Развој биљног света не одређује
само средња годишња температура ваздуха.

7
 Да ли ће нека биљна врста успевати на одређеном подручју, зависи и од
температурног режима током године ‒ дужине трајања и просечне
температуре вегетационог периода, као и присуства односно одсуства
периода са ниском температуром, која код већине биљака доводи до периода
мировања.

8
 Генерално, биљке су најбоље прилагођене оним температурним
приликама које су карактеристичне за нормалне услове у којима живе и
развијају се, али ипак посједују извјесну унутрашњу способност да се у
одређеној мери прилагоде и на друге температурне услове који мање или
више одступају од услова њиховог природног станишта ‒ способност
аклиматизације (Јанковић, М. М., 1990).

2.2 ЗНАЧАЈ ТЕМПЕРАТУРЕ ЗА ЖИВОТ БИЉАКА

За растење и развиће сваке биљке неопходна је одређена количина

топлоте. Мера топлотног стања молекула и атома је температура, која
квантитативно одређује топлоту као облик енергије. Различита места на
Земљи се одликују специфичним температурним условима. Велике разлике у
погледу распореда температуре на Земљиној површини уочавају се идући од
полова ка екватору. Биосфера прожима површинску зону Земље и у великој
мери утиче на формирање услова макро-, мезо- и микроклиме, што се
посебно односи на вегетацију као сложен систем апсорпцијских површина,
које прихватају, апсорбују, пропуштају или одбијају Сунчево зрачење, те на
тај начин утичу на радијацијске, светлосне и температурне услове средине.
Сви облици вегетације утичу на формирање микроклиме, али је несумњиво
утицај шуме најснажнији и најспецифичнији. Због тога је сасвим оправдано
говорити о фитоклими, која укључује у себе све везе биљног света са климом
станишта.

Слика 4. Распоред биљног и животињског света

Горња површина вегетације преузима улогу површине земљишта у

термичком балансу, постајући активна површина на којој се енергија Сунца
претвара у топлоту. Уколико је вегетација проређенија, продире више
зрачења у њене доње слојеве, тако да се ствара врло сложен систем активних
површина. Вегетација може представљати јединствену активну површину
уколико има потпун склоп (густе шуме). Различити типови шума имају

9
различиту транспарентност у односу на зрачење и топлоту. Шумска
вегетација за површину земљишта представља топлотни параван.

10
 Уколико је вегетација проређенија, продире више зрачења у њене доње
слојеве, тако да се ствара врло сложен систем активних површина. За сваки
степен географске ширине или на сваких 100 км од екватора према половима
средња годишња температура се смањује за 0,5°С, а на сваких 100 м
надморске висине средња годишња температура опада такође за о,5°С.
Изотерме – линије које спајају места са истом средњом годишњом темпе-
ратуром. Изотерме су паралелне са екватором, мада показују одређена
одступања, условљена распоредом континенталних маса. Северна хемисфера
је топлија, а најтоплија места се налазе нешто северније од екватора, у
области централне и јужне Сахаре.
Хоризонтална и вертикална дистрибуција температуре условљава
постојање различитих климатских области на Земљи и појаву зоналних
типова вегетације – дистрибутивни значај температуре за развој вегетације.
Локални дистрибутивни значај температуре – разлике у температури
локалног карактера (присојна и осојна страна планине) такође условљавају
развој различитих типова вегетације. Локалне температурне разлике везане
су за појаву топоклиме, мезоклиме и микроклиме.
Инверзија висинског вегетацијског појаса због промене локалних
услова климе: смрчеве шуме, карактеристичне за субалпијски појас, развијају
се у долинама где се задржава хладан и влажан ваздух. Температура ваздуха
зависи од годишњег доба, доба дана, влажности, покровности вегетације.
Ваздух се непосредно мало загрева Сунчевим зрацима, већ на рачун
топлоте коју израчује земљиште, односно све активне површине које
прихватају Сунчево зрачење. Амплитуда дневних температурних колебања се
мења са географским ширинама (смањује се према половима). Амплитуда
годишњих температурних колебања ваздуха се такође мења са географским
ширинама, а најмања је у области екватора.

3 КЛИМАТСКЕ ПРОМЕНЕ
Живи свет се већ милионима година развија у променљивим
климатским условима и већина природних система има способност да се
прилагоди таквим условима. Осим тога, климатска варијабилност
представља један од главних фактора који је допринеом развоју биолошке
рановрсности кроз еволуциону историју. Разлог зашто савремене климатске
промене сматрамо неповољним на екосистеме и врсте је то што се оне данас
одвијају брже, и израженије него што се живи системи могу прилагодити на
њих. Директна последица климатских промена је пораст температуре,
топљење леда, пораст нивоа мора и океана и измена режима падавина могу
проузроковати значајне промене у структурним и просторним
карактеристикама глобалног биодиверзитета.
Климатске промене се сврставају у највећи глобални еколошки проблем
савремене цивизизације који, ако се не предузму одговарајуће и хитне мере,
може имати за последицу даљи пораст температуре ваздуха између 1,4ºС и
5,8ºС до краја 21. века у односу на 1990. годину. У зависности од полазних
елемената за дефинисање климатских промена у стручној литератури се
наилази на више дефиниција.“
У зависности од различитих фактора који испољавају свој утицај на
различите начине, климатске промене, као појава, могу бити ограничене на
одређене Земљине површине или на целу планету. Последњих деценија,

11
посебно у контексту политике заштите животне средине, климатске промене
обично се односе на промену климе као „антропогена“ климатска промена,
позната као глобално загревање. Нагли успон људске цивилизације, довео је
до потрошње фосилних горива и убрзаног крчења шума, што је утицало на
промену концентрације гасова у атмосфери и стварања ефекта стаклене
баште.
Глобалном анализом података, утврђено је да су промене у клими
довеле до крупних регионалних промена, које се огледају у промени
количине ресурса воде, убрзаном топљењу леда и снега на половима,
промене у интензитету и учесталости појава климатских екстрема (суша,
поплава, клизишта, ерозија, олуја и сл.), поремећаји режима у шумама услед
појаве пожара и болести, променама у здрављу људи и сл. Појава екстремних
климатских промена свакодневно погађа све већи број региона у свету и
изазива све веће материјалне штете, што може изазвати несагледиве
економске последице не само на националном, већ и на регионалном и
глобалном нивоу. Појаве све већег броја сушних периода, поплава, олуја,
топљења снега и леда на високим планинама и половима, промене у
кружењу воде као и топлотни таласи негативно ће утицати на многе ресурсе.
Бројна истраживања указују да
актуелне климатске промене,
глобално загревање планете
Земље и угроженост природне
средине, има велике негативне
последице на нестанак бројних
врста и њихових заједница. У
таквим условима незаменљива је
улога шумских екосистема и
њиховог комплексног еколошког
утицаја као стабили-зирајућег
фактора функционисања
биосфере. Шумски екосистеми
при-падају оним природним
екоси-стемима за које се
процењује да ће у скоро свим
регионима света бити изложени
негативним утицајума
климатских промена.
Иако климатски и други
еко-лошки услови, а поготово они
непо-вољни, најнепосредније
делују на шумску вегетацију и
њен састав, шума и сама може у
великој мери да модификује те
услове.

Слика 5. Утицај екстремних температура на шумску вегетацију

Шумски екосистеми су највећи резервоари угљен-диоксида, којег

узимају из атмосфере захваљујући процесу фотосинтезе, а затим га уграђују у

12
дрвну масу, и самим тим имају изузетно важну улогу у смањењу
концентрације угљен-диоскида, једног од најзначајнијих гасова стаклене
баште.
Климатским промена, односно постојању екстремно високих и
екстремно ниских температура највише се угрожавају еко-системи
високопланинских подручја, који су и најосетљивији на промене у
температури.
Посебно је угрожено планинско подручје, богато ендемским и
реликтним врстама и осетљивим (фрагилним) стаништима. Ипак, у Србији
још не постоје директни подаци о праћењу утицаја климатских промена на
биодиверзитет, те су овакве студије користан допринос њиховом проучавању.

3.1 УТИЦАЈ ЕКСТРЕМНИХ ВРДНОСТИ ТЕМПЕРАТУРЕ НА ШУМСКУ

ВЕГЕТАЦИЈУ

Глобално загревање климатског система је неоспорно, а многе од

уочених промена у другој половини ХХ века нису забележене последњих
деценија и векова ‒ атмосфера и океани су се загрејали, количине снега и
леда су смањене, а ниво мора је порастао. Климатске промене и шуме су
суштински повезани. Са једне стране, глобална промена климе је већ
погодила шуме кроз повећану средњу годишњу температуру, променом
количине падавина и све чешћим екстремним временским догађајима.
Истовремено, шуме и дрво које продукују, везују и чувају угљен-диоксид,
који има главну улогу у подржавању климатских промена. Са друге стране,
уништене, прекомерно експлоатисане и паљене шуме постају извор гасова
стаклене баште, угљен-диоксида.
Сагоревањем фосилних горива ослобађа се угљен-диоксид у
атмосферу, доприносећи повећању његове концентрације у атмосфери и као
последица тога, глобалном отопљавању и климатским променама. Дрвеће и
шуме ублажавају ове промене уклањајући угљен-диоксид из ваздуха и
конвертујући га фотосинтезом у угљеник, који затим чувају у облику дрвета и
вегетације, у процесу названом „заробљавање угљеника“. Према проценама
ИПЦЦ, у светским шумама је акумулирана огромна количина угљеника. Док
атмосфера садржи око 750 милијарди тона угљеника у виду угљен-диоксида,
шуме садрже око 2000 милијарде тона угљеника. Приближно 500 милијарди
тона угљеника је акумулирано у дрвећу и жбуњу и 1500 милијарди тона у
тресетиштима, земљиштима и шумској простирци. Од наведене количине,
сваке године кружи атмосфером око око 100 милијарди тона. Ниво угљен-
диоксида остао је готово непромењен за 6000 година, а сада захтева
изванредан систем еколошке контроле и равнотеже. Чак и мала промена у
брзини фотосинтезе, распадања и респирације може за неколико деценија
узроковати велике промене у нивоу ЦО2, а тиме и глобалне климе.
Према теорији, угљен-диоксид може да као фертилизер побољша раст
и развој биљака, тако да шуме могу да прирашћују брже због повећаног
нивоа ЦО2 у атмосфери. У неким случајевима, међутим, повећање нивоа
угљен-диоксида, само привремено потпомаже раст, а с даљим повећањем
концентрације ЦО2, може чак и да га редукује. Смањење раста може бити
узроковано повећањем скроба у лишћу и редукцијом фотосинтезе.
Повећане температуре теоретски повећавају стопу свих хемијских и
биохемијских процеса у биљкама и земљишту на сличан начин уколико је

13
супстрат доступан, све до тачке када је ензим дезинтегрисан. Температурна
зависност дифузије у течној фази и протока масе предвођене осмотским
притиском слична је као код метаболичких процеса.
Температура утиче на фотосинтетски процес погађајући садржај
пигмента, стопу фотосинтезе при светлосном засићењу, фотохемијску
ефикасност и фотоинхибицију. У равнотежи, ефекат већих температура у
умереним подручјима је позитиван. Садржај фотосинтетских пигмената је
типично повећан на већим температурама.
Температурна зависност фотосинтезе засићене светлошћу има два
облика. Јавља се тренутни одговор на температуру, који углавном расте у
распону температура од 25 - 40°Ц и пада рапидно на нула са слабљењем
функције протеина, и не може бити аклиматизована данима и недељама.
Аклиматизација може да промени температурни оптимум и до 10°Ц.
Деструкција шума, са друге стране, додаје око 6 милијарди тона угљен-
диоксида у атмосферу сваке године, а превенција ослобађања овог
заробљеног угљеника је важна за равнотежу циклуса угљеника и витална за
конзервацију животне средине (ФАО). Приближно 7,6 милијарди тона
угљеника се емитује у атмосферу сваке године, од чега 6 милијарди тона
потиче од сагоревања фосилних горива а 1,6 милијарди од уништавања
шума.
Бореалне шуме представљају око 50% светских нетакнутих шума и
најважније светско складиште угљеника чувајући око 22% укупног угљеника
на Земљиној површини и скоро дупло више угљеника по јединици површине
од тропских шума. Канадске бореалне шуме чувају око 186 милијарди тона
угљеника у шумским и тресетним екосистемима што је еквивалентно
вредности емисије угљеника за 27 година стопом из 2003. године, пореклом
од фосилних горива. Научници сматрају да је упоредо са редукцијом емисија,
заштита ових складишта угљеника критично за заштиту планете од
глобалног отопљавања.

3.2 ШУМСКИ ЕКОСИСТЕМИ У БОРБИ ПРОТИВ КЛИМАТСКИХ

ПРОМЕНА

Коришћење шума у борби против климатских промена не подразумева

само њихову заштиту од сече већ и пошумљавање нових подручја и
рефорестацију обешумљених предела. Посебно у тропским пределима, где
вегетација рапидно напредује и самим тим брже уклања угљеник из
атмосфере, пошумљавање може довести до уклањања великих количина
угљеника из атмосфере за релативно кратко време. Овде, шуме могу да
складиште преко 15 тона угљеника по хектару годишње у биомаси и дрвету.
ФАО и други експерти проценили су да удео задржавања угљеника који би
настао као резултат редуковане дефорестације, обнављања шума и сађења
шумских плантажа може бити и до 15% емисије угљеника сагоревањем
фосилних горива у наредних 50 година. Употреба дрвета за производњу
конструкција и намештаја такође делује као одвод за угљеник – на овај начин
угљеник се може складиштити вековима. Заменом пластике, алуминијума и
цемента, који захтевају огромне количине фосилних горива у производњи,
дрветом, има важну улогу у контексту редукције емисије гасова стаклене
баште. Коришћење дрвета за огрев, уместо нафте, угља и природног гаса, има

14
као последицу емисију гасова стаклене баште али одрживим шумарством ова
емисија може да се компензује сађењем шума.
Једна од последица климатских промена која погђа шумске екосистеме
је и већа учесталост екстремних временских догађаја, који доводе до великих
губитака у дрвећу. Процена настале штете на шумама током хурикана Иван
из 2004. године креће се у стотинама милиона долара само у 12 највише
погођених држава САД-а. Поред директног утицаја, поплаве и олује погађају
водене токове од којих дрвеће зависи, имајући негативан утицај на зравље
шума.
Промена климе такође отвара пут не-нативним, инвазивним врстама
да нападну оштећени екосистем. Промене у температурама и количини
падавина може да фаворизује најезде инсеката, како у бореалним шумама на
северу, тако у умереним и тропским засадима дрвећа са разарајућим
последицама.
Климатске промене такође погађају шумске екосистеме променом
динамике шумских пожара. Иако је већина пожара изазвана људским
фактором, њихова распрострањеност и већа учесталост услед високих
температура и ветрова су последица климатских промена. Исто тако,
регионалне суше су јасно повезане са учесталошћу и интензитетом пожара. У
Португалији, 2003. године, око 400 000 хектара шуме је спаљено током
летњег врућинског таласа, највећа спаљена површина у току једне године у
историји ове земље (ФАО).
Планирање управљања шумама у опште циљеве истиче заштиту
биодиверзитета шума као један од приоритета, полазећи од глобално
усвојене дефиниције да одрживо газдовање шумама подразумева управљање
и коришћење шума и шумских земљишта на такав начин и у таквом обиму да
се очува биодиверзитет, а продуктивност, обнављање, виталност и
потенцијал шума да буду на нивоу којим би се задовољиле еколошке,
економске и социјалне потребе данашње и будућих генерација, како на
локалном, тако и на националном нивоу, а да се при том не угрозе и оштете
неки други екосистеми (Медаревић ет ал., 2007)
На више од 2/3 територије Србије средња летња температура увећава
се за више од једног степена за 100 година, у периоду 1951-2005. Најбржи
раст летње температуре, више од 2°Ц за 100 година, имају подручја на северу
и западу Србије, подручје Београда и Тимочке крајине. Очекивани ефекти
оваквих промена климе на дуге одсеке времена у односу на шумске
екосистеме, шумске заједнице и врсте дрвећа, жбуња и приземне вегетације
који их чине су:
1. Померање граница појединих типова шума у односу на географску
ширину и надморску висину;
2. Другачија природна прерасподела површина типова шума у
њиховом међусобном односу;
3. Повлачење поједних заједница под притиском других и њхово
нестајање, гледано на дужи рок;
4. Другачији састав појединих биљних заједница уз нестајање једних и
појаву других врста у односу на спратовност и социјални положај;
5. Промена односа појединих врста дрвећа према светлости;
6. Шумске заједнице ће бити изложеније различитим негативним
утицајима који су директна или индиректна последица промена климе.
Наведени ефекти ће се директно одразити на могућност очувања
биолошке разноврсности и реалност рационалног управљања овим ресурсом.

15
Поред тога, наведени очекивани ефекти директно утичу и на могућност и
интензитет планирања одрживог газдовања шумама.

16
ЗАКЉУЧАК
У зависности од капацитета врсте дрвета да се адаптира на нове
климатске услове, климатске промене и глобално отопљавање могу да
промене читаве пределе под шумама широм света. Распрострањеност сваке
биљне врсте зависи од температурног опсега и распореда падавина, а будући
да климатске промене погађају глобалну температуру и образац падавина,
очекивано је да ће дистрибуција врста дрвећа пратити ове промене. Према
истраживањима ФАО, врсте дрвећа имају тенденцију да се померају како на
више надморске висине тако и на веће географске ширине као одговор на
климатске промене. Према овом сценарију, област дрвећа на северној
хемисфери има потенцијал ширења за 100 км северно, док се јужна граница
може повући за исти ред величина са сваким степеном отопљавања изнад
регионалних температура.
Утицај отопљавања који ће довести до померања вегетацијских зона у
правцу севера, може довести до пропадања шума у току само једне
генерације. Према извештају Стате оф тхе Wорлд’с Форестс (2001), шуме
умереног појаса ће бити највише угрожене загревањем у подручју виших
географских ширина и променом режима падавина у подручјима нижих
географских ширина. Повећањем средње температуре ваздуха за 2,6ºЦ до
половине овог века, у односу на ниво из 1970-их година, климатске зоне ће се
померати према половима брзином од 5 км годишње. У оваквим условима је
тешко предвидети штетан утицај на природно подмлађивање шума. Док
утицај на почетку може бити позитиван, приближавањем састојине зрелом
добу, промена еколошких услова може бити толико велика да дође до
одумирања шуме (Кадовић & Медаревић, 2007).
Слично томе, научници предвиђају да се индустријски важна врста
бора Пинус таеда може повући за 350 км северно са јужне границе на
југоистоку Сједињених Држава. У Шведској, у првој половини 20. века, ареал
брезе Бетула пубесценс проширен је северно у подручје тундре као одговор
климатским променама. Поред померања ареала северно, врсте се померају
на веће надморске висине, као резултат климатских промена. На аустријским
Алпима, високопланинске биљне врсте „мигрирају“ на веће висине брзином
од једног до четири метра годишње у последњем веку. У истом периоду,
температура на подручју централних Алпа је повећана за 0,7°Ц. Међутим,
овакав тренд чини многе врсте осетљивијим на генетичке и услове средине
будући да су планинска станишта типично ограничене величине, што
ограничава диверзитет популација и самим тим њихов генофонд.
Неће све врсте дрвећа одговорити померањем свог ареала – неке врсте
имају већи капацитет да се адаптирају на нове климатске услове и настављају
да мање више окупирају тренутна станишта. За друге врсте, климатске
промене превазилазе њихове могућности да се адаптирају, што доводи до
изумирања. ФАО упозорава, да ће очекиване климатске промене у
будућности бити толико рапидне, да многи шумски екосистеми неће моћи да
се адаптирају или преместе у другу климатску зону, што ће довести до
одумирања шума и врста у великим размерама.

17
ЛИТЕРАТУРА
1. Czerepko, J. (2008): A long/term study of successional dynamics in the forest
wetlands, Forest Ecology & Management 255 (630-642)
2. Fischlin, А. et al., (2007): Ecosystems, their properties, goods, and services,
Climate Change 2007: Impacts, Adaptation and Vulnerability. Contribution of
Working Group II to the Fourth Assessment Report of the Intergovernmental
Panel on Climate Change, Cambridge University Press, Cambridge (211-272)
3. Живковић, Ј. (2018): Утицај шумских пожара на природне екосистеме
области висок, Магистарска теза, Универзитет у Нишу, Факултет заштите
на раду, Ниш.
4. Јанковић, М. М. (1990). Фитоекологија са основама фитоценологије и
прегледом типова вегетације на Земљи. Шесто издање, Београд: Научна
књига.
5. Јуришић, Б., и сар. (2011): Анализа билолошког спектра васкуларне
флоре поплавних шума равног Срема, Гласник Шумарског факултета
104, Универзитет у Београду - Шумарски факултет, Београд (57-70)
6. Којић, М., Поповић Р., Караџић Б. (1997): Васкуларне биљке Србије као
индикатори станишта, Институт за истраживања у пољопривреди
„Србија“, Институт за биолошка истраживања „Синиша Станковић“,
Београд
7. Крстић, Б., Ољача, Р. & Станковић, Ж. (2008). Екофизилогија биљака –
Механизми адаптација биљака на неповољне чиниоце. Бањалука:
Пољопривредни факултет Универзитета у Бањој Луци, Нови Сад:
Природноматематички факултет Универзитета у Новом Саду.
8. Медаревић, М., Банковић, С., Шљукић, Б., Свиличић, А.: Одрживо
управљање шумама – шумски биодиверзитет и промена климе ин
*Кадовић, Р., Медаревић, М. (едс.), Шуме и промена климе, Зборник
радова, Универзитет у Београду – Шумарски факултет, Београд, 2007
9. Попов, Т. (2017): Утицај савремених климатских колебања и
потенцијалних промјена климе на фитогеографска обиљежја Републике
Српске, докторска дисертација, Универзитет у Београду, Географски
факултет, Београд

18