АНАЛИТИЧКО-ЕМПИРИЈСКА ФИЛОЗОФСКА МЕТОДА

Ова метода добија је име захваљујући синтези два филозофска правца: емпиризма и филозофске анализе.
Емпиризам је правац чије је основно опредјељење начело да цјелокупно знање, или бар знање о реалном
свијету, потиче од чулног искуства. У свом класичном облику, на примјер код Џона Лока, емпиризам је
инсистирао на томе да у људском разуму не може бити никаквих идеја прије него што су стечена прва искуства,
и да је он код тек рођене дјеце сличан „празном листу хартије“ (tabula rasa). Такаб емпиризам није могао да
објасни како се код дјеце брзо, захваљујући учењу, формирају идеје о којима нису имала никакво искуство, и
како формирамо математичке и логичке идеје (на примјер, тачке и линије) које не одговарају опаженим
реалним предметима.
У двадесетом вијеку емпиризам је покушао да превазиђе ову своју једностраност допуњујући се филозофском
анализом (коју су развили енглески филозофи Расл, Мур и Витгенштајн). Филозофска анализа је поступак
рашчлањивања сложених идеја мутног поријекла на њихове основне састојке. Ти основни конституенти би
морали бити термини који непосредно изражавају чулно искуство и који су међусобно повезани логичким или
математичким терминима.
За аналитичко-емпиријску методу карактеристично је двојство. С једне стране њом се захтијева
најбрижљивије и најсавјесније проучавање искуствених чињеница. С друге стране, аналитичким поступком се
изграђују хипотетички, теоријски оквири које треба провјерити утврђеним чињеницама. Традиционални
емпиризам се прије свега служио индуктивним методом: прикупљани су искуствени подаци о проучаваном
предмету па се индуктивним уопштавањем долазило до теоријских знања. Модерна аналитичко-емпиријска
метода омогућава обрнути поступак, нарочито у областима у којима је већ прикупљено знатно чињеничко
знање. На основу тог знања долази се до хипотезе о дотле непознатом општем својству проучаваног предмета.
Из те хипотезе се аналитички изводе њене различите посљедице које имају искуствени карактер јер се односе
на неке непосредно опажљиве појаве. Провјеравање хипотезе се обавља тако што се њене посљедице
упоређују са добијеним искуственим подацима, који ће је или потврдити или оповргнути.
Карактеристично је за модерну аналитичко-емпиријску методу:
прво, све већа употреба хипотетичко-дедуктивног на рачун индуктивног закључивања;
друго, свођење чулног искуства само на интерсубјективно опажање спољашњих појава (што значи да се
искуствени подаци до којих је дошао појединац могу узети у обзир само ако до њих могу доћи истраживачи под
описаним условима; то значи да се не могу прихватити подаци до који се дошло самопосматрањем,
интроспекцијом субјективних доживљаја);
треће, захтјев за максималном јасноћом, прецизношћу и егзактношћу. Тиме се искључују „мутни“ појмови;
предност се даје искуственим подацима добијеним екпериментисањем и мјерењем; и инсистира се на логички
беспрекорној аргументацији за предложено откриће или теорију;
четврто, из саме природе аналитичког мишљења слиједи да ће у првом плану истраживања бити оно што је
статично и синхронично, каква је структура испитаваног предмета, а не оно што је динамичко и дијахронично,
каква је његова историја. У томе смислу, аналитичко-емпиријска метода је врло подесна за истраћивање узрока
неке појаве, за утврђивање закона који је регулише, за научно објашњење на основу закона. Једном ријечи, она
је усмјерена ка ономе што је субјективно: (људски мотиви, намјере, аспирације, сврха, дугорочни пројекти),
аналитичко-емпиријска метода има ограничени домет;
пето, и поред ове своје ограничености у извијесним областима истраживања за аналитичко-емпиријску
методу је битно увјерење о јединству науке и научне методологије, из чега би слиједило да исти методи морају
да се примјењују и у природним и у друштвеним наукама. Оне области у којима се ова мертода теже
примјењује (историја, психологија, социологија) сматрају се неразвијеним наукама.
 ХЕРМЕНЕУТИЧКА ФИЛОЗОФСКА МЕТОДА

Ова метода је добила име по термину херменеутика који је већ Аристотел у свом Органону примјенио у
смислу науке о тумачењу.
Све до пред крај 19. вијека херменеутика је, прије свега, била метода тумачења текстова (Хомерових,
талмудских, библијских, античких). Отпор према аналитичко-емпиријској методи и позитивистичкој филозофији
(тј. филозофији која је за своју основу узимала позитивне чињенице) довео је до тога да је ова посебна метода
уопштена и изграђена као алтернативна метода приступа друштвеним наукама. Главни допринос њеном
развоју дали су њемачки филозофи Шлајермахер, Дројсен, Дилтај, Зимел и Вебер, а у најновије вријеме
Гадамер и Апел.
Херменеутика полази од претпоставке да је друштвена стварност суштински друкчија него природна и да због
тога није могућа јединствена метода истраживања. У друштвеним појавама се срећемо са феноменом људске
свијести која је увијек осмишљавајућа, која ствара и придаје значење цјелокупној људској дјелатности. Са
становишта аналитичко-емпиријске методе значење је нешто објективно: однос симбола и означених објеката
или однос симбола и искуствених података. Херменеутика, испитује субјективно значење које чине интенције и
мотиви људи који дјелују или стварају симболе (писане текстове, културне вриједности, умјетничка дјела).
Откривање таквог значења је разумијевање, и оно је основни појам херменеутичке методе.
Разумијевање је, по оцу модерне херменеутике Шлајермахеру, креативна реформулација и реконструкција
оног што је аутор имао на уму. Шлајермахер је увиђао да се у сваком тумачењу текста појављују два различита
проблема. Један је открити да друштвено значење које је имплицитно присутно у језику којим је текст писан и
које је заједничко за културну традицију у којој је текст настао. Други проблем је откриће ауторове
индивидуалне поруке. У сваком случају циљ тумачења је да се превазиђе ограничени хоризонт ауторове личне
егзистенције и да се његов смисао разумије боље него што је он сам себе у стању да разумије.
Дилтај проширује појама разумијевања са текстова на цјелокупност људске дјелатности. Сваки људски акт има
смисао који треба разумијети. Херменеутику Дилтај развија као општу методу „духовних наука“ (хуманистичких
дисциплина: историје, лингвистике, умјетничке критике, права, психологије, фолозофије, итд.).
Ова је метода веома различита од аналитичко-емпиријске. Да би дошао до значајних чињеница
херменеутичар неће експериментисати, мјерити, опажати спољашњи изглед ствари. Он прије свега мора да
комуницира - разговарајући, читајући; „из чулно датих знакова он жели да сазна оно психичко које се тим
знацима испољило“ – како је то Дилтај једном рекао.
Затим, за ову методу је битан контекст (језички, културни, ситуациони) у коме је ситуиран текст или поступак
који покушавамо да разумијемо. Аналитичко-емпиријска метода рашчлањава цјелине на посебне изоловане
односе. Као што смо видјели, закон као сврха истраживања увијек је један однос. Херменеутика, насупрот томе,
тежи да утврди цјелину којој припада тумачени предмет јер се иначе њетов смисао не би могао ваљано
разумијети.
Умјесто закона, у овој методи имамо идеалне типове. Идеални тип је модел понашања једног појединца под
претпоставком да он дјела рационално са становишта његових мјерила рационалности. Три су битна корака у
процесу разумијевања у друштвеној науци помоћу идеалних типова: 1. прво се уочава типично понашање у
некој посматраној дјелатности; 2. затим се гради модел идеалног свјесног субјекта дјелатности; 3. најзад се том
фиктивном субјекту придаје скуп типичних идеја и циљева.
За херменеутику је, најзад, врло карактеристичан историзам (разумијевање условљено претходном историјом
и традицијом) и релативизам (теза о посебности сваког историјског контекста и специфичном пољу важења
културних вриједности). Херменеутичка метода има несумњиво своје поље важења али је у стању да прижи
само једну битну димензију истине која сама по себи није довољна да сазнамо стварност у цјелини.
 ФЕНОМЕНОЛОШКА ФИЛОЗОФСКА МЕТОДА

У новијој филозифији ријеч „феноменологија“ је ипотребљавана на разне начине и углавном је значила

истраживање појава (феномена) путем њиховог описивања. О феноменологији као филозофској методи
говоримо откад је њемачки филозоф Едмунд Хусерл почетком 20. вијека тај термин употријебио да њим означи
специфичну методу своје филозофије. И за Хусерла полазна тачка истраживања је испитивање и описивање
феномена. Феномен је по њему све оно што се појављује у непосредном искуству, кад се на објекте гледа на
један посебан начин карактеристичан за феноменолошку методу. Кад позитивисти истражују један предмет они
као чулно искуство, као вјеродостојне искуствене податке, изимају све оно што су на објекту опазили и
формулисали у облику перцептивног исказа. Хусерл (као и прије њега и Кант и фолозофи новокантовског
смјера) с правом увиђа да су такви наивно и некритички регистровани „чулни подаци“ већ претрпјели селекцију
и тумачење с обзиром на претходна општа знања има много предрасуда, догматских претпоставки, на вјеру
прихваћених идеја.
Према томе, од суштинског је значаја у феноменолошким истраживању да се одбаце све неиспитане
претпоставке и да феномене сагледавамо без икаквих предрасуда. Да бисмо то постигли вршимо
„феноменолошку редукцију“. То је поступак одстрањивања из свијести („стављање у заграде“) низа њених
садржаја као што су: 1. вјера у постојање материјалног свијета; 2. резултати емпиријских наука, природних и
друштвених; 3. резултати логике и математике; 4. вјера у Бога; 5. вриједносне претпоставке; 6. вјера у постојање
своје сопствене личности као психо-физичког јединства и просторно-временског свијета.
Оно што се добија оваквом редукцијом биће „чиста свијест“ без догми и предувјерења. Таква свијест је у стању
да тачно опише феномене и да у њима открије „чисте суштине“. треба уочити да се са становишта аналитичко-
емпиријске методе до сазнања оног што је нужно и суштинско може доћи само посредним путем,
закључивањем, уопштавањем, анализом. Са становишта феноменолошке методе до сазнања суштине се долази
директно, интуицијом. Ова метода не противставља субјект и објект, и због тога се не суочава са питањем како
је објективно знање могуће. Хусерл је усвојио идеју Брентана да је свијет по самој својој природи
„интенционална“, тј. увијек је „свјест о нечем“, о неком предмету.
Полазећи од Хусерлових филозофских идеја Алфред Шиц је датаљно развио методологију друштвених наука.
И код Хусерла и код Шица врло је битна разлика између два различита нивоа сазнавања друштвене стварности.
Први ниво је „животни свијет“; то је ниво свакодневног живота и здраборазумске свијести на коме сви људи
граде и тумаче своју социјалну егзистенцију. На томе нивоу важно је упознати значење које један поступак има
за субјекат дјелатности. На сљедећем, научном нивоу, научник покушава да схвати процес разумијевања на
првом нивоу. Потребна је мрежа општих појмова помоћу којих се постиже разумијевање оног што се дешава у
свијету свакодневног искуства. Тако на примјер Шиц је увео појмове „односи очи-у-очи“, „свијет савременика“,
„свијет претходника“, „свијет сљедбеника“, итд.
У двадесетом вијеку је очигледно дошло до приближавања феноменологије и хемренеутике. С друге стране, на
основу феноменолошке методе се развила егзистенцијалистичка филозофија (Хајдегер, Јасперс, Сартр).
 КРИТИЧКО-ДИЈАЛЕКТИЧКА ФИЛОЗОФСКА МЕТОДА

Друштвена стварност има своје нехумане, ирационалне, агресивне и деструктивне аспекте. Једном ријечи, у
њој постоји не само позитивно, оно што је просто дато, већ и оно што је негативно, што угрожава опстанак
човјека. Наука која производи само неутрално знање а не подвргава критици овакве промјене не доприноси
формирању друштвене свијести која ће се одупирати свему нехуманом и ирационалном, која ће дати
неопходну оријентацију људском ангажовању за опште јавно добро, за демократизацију и хуманизацију
свијета. Шта више, наука која се крије иза плашта неутралности често директно ради за оне силе које је
финансирају које злоупотребљавају научно знање за нехумане и разноврсне сврхе.
Неопходна је дакле критичка филозофска метода која научнике усмјерава да истражују и оно што је
ограничено и негативно у стварности, и да својим дјелом показују пут превазилажења таквих ограничености и
негативности. Формирању критичке филозофске методе допринијели су многи савремени филозофи почев од
Карла Маркса, укључујући Грамшија, Корша, Блоха, Лукача, представнике Франкфуртске школе, Косика,
Колаковског и југословенску групу Praxis.
Најбитније двије карактеристике критичке теорије су : прво, повезивање знања и морала, науке и етике, и
друго, тезе о јединству теорије и праксе.
Што се тиче првог, сама идеја критике претпоставља неко вриједносно становиште у име кога се процјењује
шта је ограничено и негативно, нехумано и ирационално. Што се тиче другог проблема, повезивања теорије и
праксе, критичка метода се не ограничава на то да се само утврди шта је у стварности ограничено и негативно
већ и како се такво стање може практички превазићи. Критика у томе циљу истражује различите могућности
промјене и међу њима нарочито упућује на оне које су оптималне са становишта усвојених фундаменталних
етичких виједности.
Специфични вид критичке методе је дијалектика. У њој је сачувана велика идеја античке грчке филозофије о
долажењу до истине путем дијалога (дакле путем борбе супротних становишта), као и Аристотелова идеја о
дијалектици као методу мишљења недовољно оштрим појмовима чији закључци могу бити само вјероватни (за
разлику од аналитике која производи егзактно знање, episteme).
За савремену дијалектику као метод критичког мишљења карактеристично је прије свега цјеловито
прилажење друштвеним појавама (за разлику од фрагментарног које карактерише аналитичку методу). Сем
тога, дијалектички приступ је у принципу истријски, али не само у томе смислу што се истраживани премет
схвата као процес и што знање његове садашњости није адекватно без познавања његове прошлости, већ и у
томе смислу што је критичка оцјена садашњости могућа само с обзиром на отворене могућности будућег
развоја.
За дијалектику су специфична и два методска начела која претпостављају одређену општу структуру сваког
развоја. По једном, развој је увијек јединство постепених (континуираних) и скоковитих (дисконтинуираних)
промјена. Скокови су састављени од низа постепених промјена. Друго начело развоја јесте теза да је покретачка
сила развоја сукоб унутрашњих супротности. Најједноставији примјер је истовремено привлачење и одбијање
свих природних предмета.
Друштвени развојни процеси су по правилу цјеловити производ сукоба класних, етничких, расних,
религиозних, генерацијских и других сила. Сама људска природа је примјер сталне борбе супротности. у сваком
појединачном човјеку стално се боре: друштвено биће и егоист, стваралац и деструктивац, тежња за слободом
и бјекство од слободе, рационалност и ирационалност. Од сихода унутрашње борбе зависи еволуција сваког
појединца.