-Krivično pravo ima posebnu funkciju zaštite osnovnih društvenih vrednosti.

-Ustavom Republike Srbije u osnovne vrednosti državnih zajednica spadaju: ličnost čoveka i
građanina, njegove osnovne slobode i prava, nezavisnost i bezbednost, državno uređenje i
uopšte, ustavni poredak zemlje.

-Krivično pravo predstavlja sistem zakonskih normi kojima se, u cilju zaštite osnovnih
društvenih vrednosti, propisuju uslovi za primenu krivičnih sankcija prema subjektima
odgovornosti: fizičkim, pravnim, odgovornim kao i službenim licima i preduzetnicima.

-Zaštita druptvenih odnosa pute krivičnog prava ostvaruje se isključivo propisivanjem krivičnih
sankcija prema licima koja ne poštuju određena društvena pravila čime se povređuju i
ugrožavaju određena društvena pravila čime se povređuju ili ugrožavaju određena društvena
dobra.

-Krivične sankcije, a posebno kazne, sastoje se u oduzimanju ili ograničavanju prava priznatih na
osnivu opštih ustavnih, zakonskih i drugih pravnih normi.

-Imamo više značenja krivičnog prava:

1. Krivično pravo je zakonsko pravo. To nam ukazuje na osnovni princip da se krivično

delo, krivica i krivične sankcije mogu propisati samo zakonom i nijednim drugim nižim
pravnim propisom (uredbom, odlukom, pravilnikom);
2. Krivično pravo nije pravo koje reguliše kako će se ljudi međusobno ponašati u bilo kom
društvenom odnosu. Ono, takođe, ne ustanovljava ni osnovna prava i slobode, i prava i
obaveze građana u zajednici. Krivično pravo to prepušta drugim pravnim aktima – ustavu
i zakonu;

-Predmet krivičnog prava su krivično delo i krivična sankcija.

-Izvori krivičnog prava su Ustav i Zakoni. U ovom smislu zakoni si neposredni izvori, a ustavne
odredbe posredni izvori. Najneposrednijim izvorom se smatra krivični zakonik. Posrednim
izvorima se smatraju međunarodni ugovori (konvencije), sudska praksa i pravna nauka.

-Krivični zakonici se po strukturi materije sastoje od opštih odredbi i posebnih odredbi – dela
zakonika. Opštim odredbama se propisuju pravila koja se primenjuju na sva krivična dela,
učinioce, a posebnim delom propisuju se pojedinačna krivična dela i uslovi primene opštih
pravnih instituta i odredbi krivičnog zakonika na njih i njihove učinioce, kao i sankcije za svaki
od njih.
Konkretno u ovoj oblasti najvažnijim Zakonima se smatraju Krivični zakonik RS i Zakon o
maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica RS.

ISTORIJSKI RAZVOJ NAUKE KRIVIČNOG PRAVA

-Kaznena praksa se razlikovala iz perioda u period. Tako smo imali period u kom je ponašanje
koje je remetilo običajne norme sankcionisano privatnom osvetom, naročito krvnom osvetom.
Reč je o periodu u kom nisu postojale organizovani oblici društvenog uređenja. Isto tako imamo
Hamurabijev zakonik iz robovlasničkog perioda, pa rimso krivično pravo kao sačuvane izvore
prava. U periodu Feudalizma krivično pravo doživeo je vidan napreda. Tu imamo krivična dela
koja se odnose na imovinu, dakle krađu, pljačku, razbojništva. Zatim ktivična dela protiv
vladara, države, religije, morala, ličnosti. Cilj kzne u feudalizmu jeste ispaštanje učinilaca
krivičnog dela. Kao kazne bile su: smrtna kazna kao najbrutalniji oblik kažnjavanja, tortura,
društvena degradacija, novčana kazna, kazna prognanstva i deportacije.

-U istoriji nauke krivičnog prava imali smo buržoasko krivično pravo. Tu su se istakli nemački
filozovi Hegel i Kant. Prema njima, zlo pričinjeno kaznom mora biti jednako zlu koje je
proizvedeno krivičnim delom.

-Hegelova postavka o apsolutnoj ideji koja se dijalektički razvijala kroz tri osnovna stadijuma:
teza-antiteza-sinteza.

-Kroz neki dalji razvoj istakli su se sledeći filozofi: Hobs, Lok, Šarl Monteskije, Fransoa Volter,
Žan Žak Ruso.

Klasična škola – istaknuti filozofi k.š. bili du Čezare Bekarija i Anselm Frojerbah. Predstavnike
k.š. nije interesovala ličnost zločinca već funkcija zakona i legalni krivičnopravni procesi. Iz
Hegelove postavke o apsolutnoj ideji koja se dijalektički razvijala kroz tri osnovna stadijuma:
teza-antiteza-sinteza, predstavnici klasične škole izvode sledeći zaključak: a) pravo je izraz opšte
volje (teza), b) krivično delo kao izraz slobodne volje pojedinaca negira opštu volju, ono je
negacija prava (antiteza), c) kazna negira krivično delo, te kao negacija negacije ponovo
uspostavlja pravni red (sinteza). Klasična škola nije posvećivala pažnju uzrocima kriminaliteta,
smatrajući da se borba protiv kriminaliteta iscrpljuje primenom kaznene represije, a stanje
kriminaliteta isključivo se tumačilo njenim negativnim ili pozitvinnim efektima. U skladu sa tim,
ličnost delikventa i uzroci kriminaliteta nisu predmet nauke, nego krivično delo i kazna. Sloboda
volje is tanje volje jedini je kriterijum krivice.
Što se tiče pomenutih Bekarija i Frojerbaha, prema Bekariju kazna se ne primenjuje na učinioca
zbog izvršenog krivičnog dela već da ga ne bi ponavljao u budućnosti, što je postavilo osnove
prevencije ideje prevencije kao svrhe kažnjavanja, dok prema Frojerbahu (smatra se osnivačem
klasične škole) svrha kazne nije odmazda i ispaštanje, već pretnja kaznom koja psihološki deluje
na sve potencijalne izvršioce krivičnih dela. Njih u povratu sprečava sama predstava o kazni koja
očekuje izvršioca krivičnog dela.

Antropološka škola – njen značaj se ogleda u tome što je prva ukazala na važnost izučavanja
izvršioca krivičnog dela. Čezare Lombrozo kao osnivač ovog pravca prvenstveno se fokusirao na
tipična konstituciona obeležja degenerativnih karakteristika tela, posebno lica i lobanje.
Italijanska pozitivistička škola – za razliku od klasične škole pozitivisti su se okretali priučavanju
sveta oko sebe, tumačeći ljudsko ponašanje. Prema shvatanju predstavnika ove škole svaki
zločinac se, od ostalih osoba, razlikuje po urođenim telesnim i duševnim osobinama, svojstvnim
samo zločincima. Čovek nije, kako se tumači u klasičnoj školi, slobodan, već je njegovo
delovanje determinisano spoljnim, odnosno socijalnim i unutrašnjim faktorima. Društvena
opasnost nije u izvršenom delu, ona je u čoveku – počiniocu.

Sociološke škole – vremenom se oformilo nekoliko varijanti sociološke – kriminološke škole.

Među njima su, bez sumnje, najpoznatije francuska sociološka škola, austrijska enciklopedijska,
nemačka sociološka i čikaška škola.

Francuska ili tzv. lionska škola uvodi tezu kolektivne krivice, tj. da „društvo stvara i priprem
zločine“ i shodno tome, za njih ima i odgovornost. Oni odbacuju teoriju o „rođenom zločincu“
smatrajući da, pored fizičkih i psihičkih predispozicija i socijalna sredina oblikuje ličnosz, pa i
njegovo delikventno ponašanje. U nemačkoj sociološkoj školi, na primer, došlo je do
približavanja i integracije stavova klasične škole i italijanskog pozitivizma. Ta shvatanja polazila
su od stanovišta da je suzbijanje i sprečavanje kriminaliteta moguće samo utvrđivanjem uzroka
koje su svrstali u dve grupe: individualna svojstva delinkventa (nasledna i stečena) i fizičke,
društvene, geografske i ekonomske okolnosti i uslovi.

RAZVOJ KRIVIČNOG ZAKONODAVSTVA U SRBIJI

Imali smo razne oblike zakona . U periodu kraljevine Jugoslavije zabeleženi su Nemanjićki
zakoni i Dušanov zakonik iz 1349. Sa pojavom ustanaka i oslobodilačkih ratova nacionalno
zakonodavstvo se kontinuirano razvija u formi zakonodavnih akata kao što su: Krivični zakon
prote Mateje Nenadovića iz 1804, Karađorđev Kriminalni zakonik iz 1807, Kaznitelni zakon za
policijske prestupe iz 1850, Kriminalni zakonik za Kneževinu Srbiju 1860. Opšta karakteristika
ovih zakona je surovost telesnih kazni usmerenih ka cilju odmazde i zastrašivanja s pretežnim
odredbama vojne prirode.

Godine 1929. usvojen je Jedinstveni krivični Zakon o izvršenju kazne lišenja slobode, a stupio je
na snagu 1930.

U jugoslovenskom posleratnom periodu imali smo Zakon o krivičnim delima protiv naroda i
države iz 1945, posle čega je donet Krivični zakonik (opšti deo) 4.12.1947, Krivični Zakon
FNRJ iz 1951, Krivični zakon donet 1976.. a što se tiče krivičnog zakonodavstva u Srbiji posle
raspada SFRJ najznačajniji su Krivični zakon i Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i
krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica RS.

ODNOS KRIVIČNOG PRAVA I DRUGIH GRANA PRAVA.

Krivično pravo, krivično procesno pravo, privredno prestupno pravo, prekršajno pravo,
međnarodno krivično pravo, kazneno izvršno pravo čine sistem kaznenog prava. Kaznen pravo
objedinjuje navedene grane koje zajedno čine celinu kazneno pravnog sistema jedne države.
Otuda njhova međusobna povezanost i sve one sankcionišu protivpravno ponašanje. Razlika je u
stepenu društvene odgovornosti i štetnosti, uslovima odgovornosti i sankcijama koje izriču.

Krivično – materijalno pravo je isključivo zakonsko pravo. Ono sankcioniše društveno opasna
dela po principu subjektivne odgovornosti izvršioca.

Privrednoprestupno pravo – naučna disciplina koja se bavi povredom pravila u privrednom ili
finansijskom poslovanju koje učini pravno ili odgovorno lice u njemu.

Prekršajno pravo – pravna disciplina povrede i ugrožavanja javnog poretka sa elementima

upravnog i kaznenog prava koja razmatra pitanja posebnih oblika društvenog prestupništva –
prekršaje.

Krivičnoprocesno pravo – čini sistem pravnih normi i naučnu disciplinu koja se bavi postupkom
i procesnim subjektima utvrđivanja postojanosti uslova da je određeno krivično delo izvršeno, i
izricanja krivičnih sankcija za počinjeni delikt. Krivičnoprocesno pravo kroz pretkrivični i
krivični postupak obezbeđuje realizaciju materijalnog krivičnog prava. Zadatak krivičnog
procesnog prava, prema tome, jeste primena pravila krivičnog postupka po kojima su dužni da
postupaju sudovi, tužioci i drugi učečsnici, i da se učiniocu izrekne sankcija pod uslovima
predviđenim zakonom.

Kazneno izvršeno pravo – penologija – je nauka o načinu i efikasnosti sistema izvršavanja kazni
i drugih sankcija. Osnovna pitanja i područja kojima se bavi penologija, a koja su u vezi sa
krivičnim pravom, jeste sistem kaznenih sankcija u kome izvršenje krivičnih sankcija ima
dominantno mesto.

Još neke od srodnih naučnih disciplina krivičnog prava: kriminologija, kriminalistika, kriminalna
politika. Kad su u pitanju pravne nauke, srodne su sledeće discipline: ustavno pravo, radno i
socijalno pravo, saobraćajno pravo, privredno pravo, finansijsko pravo i upravno pravo.

POJAM KRIMINALITETA

Kriminalitet se definiše kao društvena pojava i vrsta ispoljavanja delikvencije.

Kriminalitet je društvena pojava vršenja krivičnih dela od strane pojedinaca, pri čemu se tumači
kao pojedinačni akt i društveni fenomen.

Pod pojmom kriminaliteta podrazumeva se ono protivpravno ponašanje koje zgrožava

univerzalne društvene vrednosti, a koje je kao takvo sankcionisano krivičnim zakonom.

POJAM KRIVIĆNOG DELA

Pojam krivično delo potiče od lat. reči crimen, delictum – što značo zločin, prestup.
Krivično delo je ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i
koje je skrivljeno.

Krivičnim delom se ne može smatrati ono što se učiniocu ne može staviti na teret.

ELEMENTI BIĆA KRIVIČNOG DELA

Biće krivičnog dela je pojam posebnog krivičnog dela. Imamo dakle opšti pojam koji se odnosi
na sve elemente zajedničke za sva krivična dela i pojam posebnog krivičnog dela kao biće
krivičnog dela.

Krivično delo, dakle, nije okarakterisano samo opštim pojmom (elementi bića krivičnog dela:
društvena opasnost, protivpravnost, određenost u zakonu i delatnost vinog lica) nego i posebnim
elementima bića za svako delo, a to su: uzrok i posledica, okolnosti i motivi izvršenja, mesto i
vreme, sredstva izvršenja itd.

Četiri su obavezna elementa krivičnog dela:

1. delo čoveka – radnja sa prouzorkovanom posledicom;

2. protivpravnpst učinjenog dela;
3. određenost učinjenog dela;
4. krivica, što znači da je delo učinio uračunljiv čovek sa krivnjom (umišljaj ili nehat)

RADNJA KRIVIČNOG DELA

Radnja je osnovni element u pojmu krivičnog dela, a manifestuje se kao određeno fizičko ili
verbalno ponašanje čoveka u vanjskom svetu.

Radnja je naime proizvod odluke ili namere da se izvrši krivično delo.

Radnja krivičnog dela podrazumeva voljno preduzetu delatnost koja je proizvela posledicu
(konkretna opasnost) ili je mogla proizvesti posledicu (apstraktna opasnost). Može nastati
činjenjem onoga što je zabranjeno ili nečinjenjem onoga što je dužnost.

Radnju povezujemo i sa uzrokom, a on je najčešće u nameri i ispoljenoj volji. Voljni elemenat

radnje postoju kada je volja u potpunosti ostvarena, ili se na ma koji način počelo sa njenim
ostvarivanjem.

Po kriterijumu subjekta izvršenja, radnja može biti preduzeta pojedinačno – kad kod krivičnog
dela učestvuje samo jedno lice, dok u slučaju da delo čini dva ili više lica, ona može biti
saučesnička radnja (radnja saizvršilaštva, podstrekivanja i pomaganja).

Od radnje krivičnog dela razlikuje se radnja izvršenja krivičnog dela. Ona predstavlja postupak
koji je neposredno proizveo posledicu delikta. Reč je o aktu koji je proizveo posledicu
konkretnog slučaja. Na primer kod ubistva, radnja izvršenja je lišavanje života drugoga, kod
ugrožavanja bezbednosti saobraćaja radnja izvršenja je nepridrđavanje propisa o bezbednosti.

Kod pojedinih krivičnih dela radnja izvršenja se sastoji od dve delatnosti, od kojih se prva
pojavljuje kao sredstvo za izvršenje druge, a kod drugih dela postojanje krivičnog dela je nebitan
broj preduzetih radnji. (primer str. 68)

Posledične radnje su one radnje izvršenja koje suodređene ili definisane posledicom, na način da
u takvim slučajevima radnju izvršenja predstavlja svaka radnja kojom je moguće ostvariti
(prouzrokovati) zabranjenu posledicu.

TEORIJSKE OSNOVE RADNJE KRIVIČNOG DELA

Radnja kao osnovni element u pojmu krivičnog dela se shvata na različite načine. Imamo
objektivno shvatanje, objektivno-subjektivno i finalističko tj. ciljno shvatanje radnje.

Prema objektivnom gledištu, krivično delo je delo proisteklo iz posledice nastale ljudskom
radnjom lica koje i ne mora biti vino, odnosno, bez obzira na to da li je delo učinjeno sa svešću i
voljom ili ne.

Objektivno-subjektivno shvatanje radnje zasnovano je na elementu volje, kod koga se radnjom

krivičnog dela smatra samo ona delatnost koja je izraz voljne delatnosti učinioca. Voljni element
radnje e ona delatnost koju je učinilac svesno hteo da učini i da njome izazove zabranjenu
posledicu. (str. 69 i tekst koji nije podvučen kao i dodatno obrazloženje br. 19)

*Isto tako, radnja u krivičnopravnom smislu nije voljna radnja ako učinilac nije hteo da je počini,
nego se ona dogodila slučajno-nehatno. (primer 20, str. 69)

Finalističko (ciljno) shvatanje radnje – namera preduzimanja delatnosti koja ima za cilj
ostvarenja posledice. U ovom slučaju se podrazumeva uslov da je učinilac hteo da postigne
zabranjenu radnju, što nas dovodi do toga da shvatanje ove radnje podrazumeva samo umišljajni
akt, ali ne i nehatnu radnju.

VRSTE RADNJI KRIVIČNOG DELA

Kad je u pitanju konkretno značenje radnje, ona je određena poseno za svako krivično delo što
znači da ona nije uvek isto propisana. Postoje i primeri gde neka krivična dela nemaju ili nije
sasvim propisana radna činjenja, već njihovo određenje podleže oceni suda. Isto tako postoje
primeri gde radnja izvršenja može da bude niz povezanih radnji u celinu. Takve radnje ne moraju
nužno da budu izvršene u isto vreme i na istom mestu (primer sukcesivno proneveravanje
sredstava).

Najosnovnija podela radnji usvojena je prema načinu izvršenja. Prema tome, u bićima pojedinih
krivičnih dela radnja izvršenja je u nekim slučajevima određena isključivo kao činjenje, a u
nekim kao nečinjenje. U tom smislu, kriminalitet se deli na komisivno (krivično delo učinjeno
činjenjem) i omisivni (krivično delo učinjeno nečinjenjem).

Radnja činjenja predstavlja aktivni i voljni tečesni pokret ili preduzetu aktivnost s ciljem
izazivanja posledice. Radnja nečinjena kod omisivnih delikata podrazumeva voljno propuštanje
radnje ili dužnosti koje proizvodi protivpravnu posledicu. (primer 25)

PROTIVPRAVNOST

Da bi se moglo govoriti o bilo kom propisanom krivičnom delu, ono mora biti i protivpravno.

Pravne norne su one norme koje naređuju šta se mora činiti i na koji način, dok su zabranjujuće
norme ono što se ne sme činiti, pa se samim tim protivpravnost ogleda u nepoštovanju tih normi.

Protivpravnost se obično određuje kao protivnost nekoj pravnoj normi, odnosno kršenje nekog
pravnog propisa ljudskom radnjom ili drugim ponašanjem. Dakle, da bi neko delo bilo krivično
delo, ono mora biti protivpravno.

OSNOVI ISKLJUČENJA PROTIVPRAVNOSTI

Isključenje protivpravnosti predstavlja odsustvo povrede ili ugroženosti pravnog dobra. Osnovi
isključenja protivpravnosti su:

a) zakonski – delo malog značaja, nužna odbrana, krajnja nužda, sila i pretnja;
b) vanzakonski – izvršenje službene dužnosti, pristanak povređenog, naređenje
pretpostavljenog, samopovređivanje, pravo disciplinskog i vaspitnog kažnjavanja i
dozvoljen rizik.

POJAM DELA MALOG ZNAČAJA

Smisao isključenja krivičnih dela malog značaja jeste da se sud ne opterećuje takvim delima, a
da izvršioci takvih dela nemaju stigmu kriminalaca.

USLOVI POSTOJANJA DELA MALOG ZNAČAJA

Moraju se proceniti kumulativni elementi: okolnosti izvršenja, nastale ili izostale posledice,
ličnost samog učinioca i svrsishodnost izricanja sankcije.

Iz zakonske definicije dela malog značaja srpskog zakonodavstva proizilaze i uslovi za njegovo
postojanje, a to su mali stepen krivice, neznatnost ili nepostojanje štetne posledice i
svrsishodnost izricanja krivične sankcije. (primer 31)

NUŽNA ODBRANA

Nužna odbrana se definiše kao odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili
dobra drugoga odbije istovremeni protivpravni napad. Prema subjektivnom shvatanju,
protivpravnost u slučaju nužde treba isključiti iz razloga razdražljivosti i uzbuđenosti počinioca i
njegovog nalaženja u afektnom stanju koje isključuje njegovu uračunljivost. Prema objektivnom
shvatanju počinilac se nalazi u stanju u kom je ovlašćen da braneći se od onoga ko ga je napao,
povredi napadačevo dobro.

Stanje nužde je dakle stanje neophodne i neodložne potrebe preduzimanja radnje u zaštiti
napadnutog dobra, koje se na drugi način nije moglo odbraniti.

Uslovi napada:

- Napadač može biti samo čovek;

- Napad mora biti protivpravan (protivpravnost postoji i u slučajevima kada je napadnuta
osoba svojim ponašanjem svesno ili nesvesno sama isprovocirala napad);
- Napad mora biti stvaran i neposredan ili da neposredno predstoji;
*U nekim slučajevima stvarnost napada može da izostane ukoliko onaj koji se brani bude
u zabludi da postoje okolnosti koje dozvoljavaju odbijanje napada. Tada je reč o tzv
putativnoj nužnoj odbrani. Npr. ako neka osoba u nekim posebnim okolnostima pogrešno
pomisli da je napadnuta o osoba koje su imale nameru da se s njom našače, pa u takvoj
uobraženoj odbrani povredi ili liši života nekog od napadača.

Uslovi odbrane:

- da je radnjom učinjena takva odbrana od napada koja ima sva obeležja krivičnog dela;
- odbijanje napada mora biti usmereno protiv napadača ili bilo kojeg njegovog dobra.
Pritom se ne smeju povrediti dobra trećih osoba;
- Odbrana mora biti u funkciji odbrane i u konkretnom slučaju „neophodno potrebna“. Šta
čini pojam „neophodno potrebne odbrane“ zavisi od sredstava upotrebljenih u napadu,
načina napada, intenziteta korišćene sile i ostanih okolnosti napada s jedne strane, a sa
druge strane ceni se čime je u datom momentu napada napadnuti raspolagao od sredstava
i načina da bi odbio napad;
- Jedan od uslova odbrane je i srazmernost. Tu se misli na srazmernost u izboru sredstava
za napad, da ona budu najmanje opasna ili štetna ukoliko napadnuti ima za izbor.
- Odbrana mora biti istovremena sa napadom. Odbrana može započeti tek onda kad je
napad započeo, dok napad traje ili neposredno predstoji.

PREKORAČENJE GRANICE NUŽNE ODBRANE

Može se prekoračiti usled jake razdražljivosti ili straha. Reč je o nesrazmernoj upotrebi sredstava
odbrane.
KRAJNJA NUŽDA

Krivično delo učinjeno u krajnjoj nuždi je delo kada je učinilac preduzeo radnju da od svog
dobra ii dobra drugoga otkloni istovremenu neskrivljenu opasnost, koja se na drugi način nije
mogla otkloniti, i ako počinjeno zlo nije veće od onog koje je pretilo. Nastala je znatno kasnije
od nužne odbrane, a za razliku od nužne odbrane gde imamo sukob neprava i prava, ovde se radi
o sukobu prava sa pravom.

Reč je o situaciji u kojoj spasavajuči svoje ili tuđe dobro kome preti opasnost, počinilac žrtvuje
neko tuđe dobro. Kao i kod nužne odbrane, osnov za primenu je stanje nužde tj. situacija u kojoj
se ugroženo dobro, silom prilika, može spasiti sao žrtvovanjem drugog, tuđeg dobra.

Za razliku od napada kod nužne odbrane, opasnost kod krajnje nužde može biti izazvana ne samo
ljudskom radnjom nego i na bilo koji drugi način (prirodne nepogode, napad životinje i dr.)

Protivpravnost se isključuje time što je dobro koje je spašeno veće vrednosti od onoga koje je
povređeno.

Uslovi krajnje nužde:

- moraju biti ispunjeni uslovi opasnosti (opasnost mora biti neskrivljena, mora biti stvarna,
može biti izazvana od čoveka, životinja, prirodnih sila, opasnost može da preti bilo kojem
pravnom dobru);
- da je neskrivljena;
- da se ugoržava bilo koje pravno zaštićeno dobro (pravna dobra – život, telesni integritet,
zdravlje, imovina);
- da je istovremena i da je stavrna;
- da se opasnost koja preti nije mogla na drugi način otkloniti;

*pročitati dodatni tekst sa str. 88 i 89

Prekoračenje granice krajnje nužde je kao i kod nužde.

SILA

Sila je uopštem značenju pritisak, nasilje, upotreba fizičke, psihičke ili mehaničke radnje, kao
oblik prinude pri vršenju kriminalnih delikata. U krivičnopravnom smislu sila je upotreba snage
prema nekom licu, koja je upravljena na to da ono učini određenu radnju (činjenje ili nečinjenje).

U zakonskom smislu krivično delo nije ono delo koje je učinjeno pod dejstvom apsolutne sile.
Apsolutna sila je ona sila kojoj se onaj prema kome se ona primenjuje uopšte ne može
suprotstaviti. Apsolutna sila potpuno isključuje mogućnost donošenja racionalne odluke od
strane onoga prema kome je primenjena. Ona je neotklonjiva i postoji kada je onaj prema kome
je uperena bio potpuno lišen mogućnosti da donese odluku ili je bio sprečen da donesenu odluku
sprovede.
Kompulzivna sila = iznuđena odluka. Kod kompulzivne sile, učinilac nije sasvim lišen
mogućnosi da donese odluku, ali ta odluka koju donese je takva d je nastala usled upotrebe neke
fizičke, vanjske snage. Ovde razlikujemo neposrednu i posrednu silu. Neposredna postoji kada se
direktno primenjuje prema licu koje treba da donese odluku da preduzme određenu radnju
činjenja ili nečinjenja, a posredna postoji kada se preduzima pre nekom drugom licu i tada se
utiče na njegovu svest i volju u pogledu preduzimanja radnje ( u sudskoj praksi treća lica su po
pravilu bliski srodnivi prisiljavanog lica).

PRETNJA

u osnovi znači strah, zastrašivanje. Da bi pretnja kao krivičnopravni osnov isključenja

protivpravnosti postojala, potrebno je da ispunjava i kumulativne uslove da je ozbiljna i da je
moguće ostvarljiva.

Pod uticajem pretnje, lice kojem je pretnja upućena nalazi se pod alternativom, u smislu da učini
određenu radnju ili da se saglasi sa zlom koje mu se predočava.

Opomena, takođe, kao i pretnja predstavlja izjavu nekog lica, kojom se drugo lice upozorava da
će ga snaći neko zlo ako ne preduzme određenu radnju.

Između apsolutne sile i pretnje postoji bitna razlika. Radnja kod apsolutne sile je neminovno
iznuđena i učinilac nema izbora, dok su kompulzivna sila i pretnja veoma slične. U oba slučaja
nije isključena mogućnost odlučivanja i izbora.

OSTALI OSNOVI ISKLJUČENJA PROTIVPRAVNOSTI

1. Vršenje službene dužnosti;

2. Pristanak povređenog i dozvoljen rizik (pristanak sportista na rizik od povreda tokom
igre, pristanak bolesnog na određeno lečenje);
3. Pravo disciplinskog i vaspitnog kažnjavanja (roditelji prema deci);
4. Naređenje pretpostavljenog;

ODREĐENOST U ZAKONU

-Nema krivičnog dela ni kazne bez zakona.

-Krivični zakon je osnovni izvor krivičnog prava.
-Važno je pravilo da pre nego što je delo učinjeno, prethodno mora biti određeno zakonom da bi
nekome mogla da se pripiše kivica i izrekne sankcija.

OBJEKT KRIVIČNOG DELA

Objekt je, u najopštijem smislu, određena vrednost, predmet, dobro, interes, živo biće ili pravo.
Vrednost predstavlja neku temeljnu osnovu društva, a ugrožavanje ili povreda tih vrednosti čini i
opasnost ne samo po konkretnu vrednost nego i po društvo.
Vrednost koja je obuhvaćena u sistemu krivičnog zakonodavsva, a štiti se sankcijom naziva se
zaštitni objekt. Taj zaštitini objekt može biti opšti i grupni. Kod opšteg objekta, prvo se postavlja
pitanje ko je njegov glavni nosilac, da li pojedinac ili država odnosno društvo. Pošto su ova
dobra u tesnoj vezi, ipak se u zakonodavstvu glavni primat daje dobrima čoveka i u prvi plan se
stavljaju osnovna pava čoveka, dok se opšta dobra obuhvataju samo ukoliko su u funkciji
ostvarivanja tih prava.
Grupnim objektom krivičnog dela smatra se dobro koje predstavlja zajednički objekt zaštite za
više srodnih krivičnih dela, npr. fizički integritet, zdravlje ljudi, moral i dostojanstvo.
U krivičnom pravu imamo još i Objekt krivičnog dela i Objekt radnje krivičnog dela.
Objekt krivičnog dela ili zaštitni objekt je dobro, interes ili pravo protiv koga je upereno
krivično delo.
Objekt radnje krivičnog dela je konkretni napadnuti čovek, materijalno, kulturno ili socijalno
dobro, predmet ili stvar na kome je preduzeta radnja da bi se ugrozilo neko dobro ili interes.

SUBJKET KRIVIČNOG DELA

jeste fizičko lice koje je počinilo krivično delo. Subjekt je u stvari učinilac krivičnog dela, lice
koje je preduzelo radnju koja predstavlja kriminalni akt, krivično delo.
Subjekt se može pojaviti kao izvršilac, saučinilac, pomagač i podstrekač. Saizvršioci, podstrekači
i pomagači nazivaju se saučesnici. Izvršilac krivičnog dela je aktivni subjekat izvršenja delikta,
lice koje je preduzelo radnju koja je za posledicu imala krivično delo.
Postavlja se pitanje odgovornosti pravnih lica i da li oni mogu biti u ulozi subjekata. Pravno lice
je privredno društvo, strano društvo i deo stranog društva, javno preduzeće, javna ustanova,
domaća i strana nevladina organizacija, investicioni fond... Pravna lica najčešće vrše privredne
prestupe, te otuda pitanje mogu li se oni javiti kao subjekti pivrednog prestupa.
Subjektom privrednog poslovanja smatra se svako preduzeće, drugo pravno lice koje obavlja
privrednu delatnost i preduzetnik (svako fizičko lice koje na tržištu samostalno obavlja delatnost
za koju je registrovano, kao i svako drugo lice koje obavlja delatnost slobodne profesije,
zanatske delatnosti...).
S tim u vezi, možemo zaključiti da imamo širok spektar pravno privrednih pojmova i instituta, a
sama odgovornost pravnog lica je specifična jer u krivičnom pravu imamo subjektivnu
odgovornost što znači da samo čovek može preduzeti radnju izvršenja, što nas, opet, dovodi do
sledećeg: pravno lice nije sposobno za psihičke odnose, pa samim tim on može odgovarati samo
po principu objektivne odgovornosti što je suprotno osnovnom načelu krivičnog prava. Zbog
toga imamo odgovorno lice koje može biti osnivač na mestu direktora, ili neko drugo lice na
mestu direktora i samim tim odgovornog lica koje, u ovom slučaju, čini poseban subjekt
krivičnog dela.

POSLEDICA KRIVIČNOG DELA

-Posledica je ono što sledi uzroku.

-Prouzrokovana kriminalna posledica podrazumeva da je ostvareno biće krivičnog dela.
-Postavlja se pitanje da li je posledica nužan element krivičnog dela. Postoje krivična dela sa
određenom posledicom koja je već u opisu krivičnog dela sadržana, a postoje i ona krivična dela
koj kojih nema posledice. Na osnovu različitih shvatanja u teoriji je izvršena podela krivičnih
dela na materijalna (sa posledicom) i formalna dela (bez posledice).
Posledica krivičnog dela moguća je u dva oblika: kao konkretna opasnost/ona koja je nastupila
(ona opasnost za zaštićeni objekat koja je izvršenjem radnje stvarno nastupila, ili je nešto stvarno
dovedeno u opasnost), na primer krivična dela protiv opšte sigurnosti ljudi i imovine, kod kojih
je posledica propisana u formi „izazivanje opasnosti za život ljudi ili imovinu većeg obima“
(konkretna opasnost kao posledica mora biti određena u biću krivičnog dela)... i kao apstraktna
(moguća) posledica – to je ona opasnost koja je mogla nastupiti, ali u konkretnom slučaju nije
nastupila. Ona nema obeležje bića krivičnog dela.

UZROK KRIVIČNOG DELA

Uzrok je pojava koja nužno izaziva drugu pojavu. To je neophodan i dovoljan sulov bez kog
određena posledica ne bi nastala. Uzroci kriminaliteta mogu biti razni, ali ih mi možemo svrstati
u subjektivne i objektivne faktore. Objektivni faktori se odnose na spoljne činioce koji utiču na
kriminogeno ponašanje, dok su subjektivni faktori vezani za biološku strukturu i psihičke
procese ličnosti koji dovode do antiocijalnog ponašanja.
Između radnje i posledice mora postojati uzročna veza. Dakle uzročnost je objektivna veza
između radnje učinioca uslovljena i posledice njegovih svesnih postupaka. Uzročnost postoji ako
se posledica pojavljuje kao rezultat preduzete radnje izvršenja.

MESTO IZVRŠENJA KRIVIČNOG DELA

U krivičnopravnoj teoriji postoje tri shvatanja prilikom utvrđivanja mesta krivičnog dela:
1. Prema teoriji delatnosti – kao mesto izvršenja treba uzeti mesto preduzimanja radnje, jer
se na tom mestu najlakše i najtemeljitije prikupljaju dokazi o izvršenju krivičnog dela;
2. Teorija uspeha mestom izvršenja smatra mesto gde je nastupila zabranjena posledica, jer
tek nastupom posledice postoji svršeno krivično delo.
3. Teorija ubikviteta kao mesto izvršenja smatra podjedanko mesto gde je preduzeta radnja i
mesto gde je nastupila posledica.
U savremenom krivičnopravnom značenju mesto izvršenja krivičnog dela je ono mesto gde je
učinilac preduzeo radnju ili je bio dužan da je preduzme, i mesto gde je posledica potpuno ili
delimično nastupila, a u slučaju pokušaja i tamo gde je posledica pokušanog dela trebala ili je
mogla da nastupi. Saučesnik je krivično delo učinio i na mestu na kojem je preduzeo radnju
saučesništva.
Krivični zakonik RS prihvata teoriju ubikviteta propisujući da je krivično delo učinjeno kako u
mestu radnje tako i u mestu gde je nastupila zabranjena posledica.
VREME IZVRŠENJA KRIVIČNOG DELA

je ono vreme kada je učinilac radio ili je bio dužan da radi bez obzira kada je posledica nastupila.
Od izuzetnog je značaja iz više razloga, na primer od posebnog je značaja kod onih krivičnih
dela kod kojih je vreme obeležje krivičnih dela...

POJAM KRIVICE I KRIVIČNE ODGOVORNOSTI

-Krivica proističe iz odgovornosti, a odgovornost je skrup prava, obaveza i dužnosti koje

proizilaze iz pravnog statusa neke osobe u vezi sa njihovim izvršenjem. Krivica pretpostavlja
uračunljivost i obuhvata njena dva osnovna elementa – umišljaj i nehat. Pojam krivice obuhvata
uračunljivost, volju i svest. Da bi se delo smatralo skrivljenim, potrebno je da se steknu sva tri
elementa kumulativno. Vinost ili krivica je skup psihičkih odnosa učinioca prema učinjenom
delu koji se izražavaju u njegovoj svesti i volji. Krivična odgovornost proističe iz krivice i ona se
utvrđuje trenutkom izvršenja krivičnog dela. S tim u vezi, krivične sakcije se mogu primeniti
prema učiniocu krivičnog dela koji je imao određena psihička svojstva i psihički odnos prema
delu, koji mu se može staviti na teret. Psihička svojstva u smislu odgovornosti ukazuju na
njegovu uračunljivost, a psihički odnos na krivicu.
*Vinost se nikada ne sme pretpostaviti, već se ona u svakom slučaju mora utvrditi.
*Krivično odgovoran je samo onaj učinilac koji je uračunljiv i kriv za učinjeno krivično delo. Pri
tome kriv je onaj učinilac koji je krivično delo izvršio sa umišljajem i onaj učinilac koji je delo
izvršio iz nehata, ali samo onda kad zakon to izričito određuje.

URAČUNLJIVOST

Označava psihičko stanje – razumnost, odgovornost, sposobnost čoveka da shvati značaj svog
ponašanja i da je u stanju da upravlja svojim postupcima. Predstavlja osnov za postojanje vinosti.
Bez uračunljivosti nema ni krivice.
Za utvrđivanje krivice bitno je psihičko stanje učinioca u vreme izvršenja krivičnog dela,
odnosno da li je on u to vreme bio uračunljiv.

OBLICI KRIVICE – ELEMENTI KRIVICE

Suštinu psihičkog odnosa čine svest i volja učinioca kao osnovni elementi krivice.

Svest
Za krivicu je potrebno da postoji svest. Svest predstavlja intelektualno svojstvo rasuđivanja o
ponašanju, o društvenoj opasnosti nekog činjenja ili nečinjena i mogućih posledica takvih
postupaka.
Volja
predstavlja sposobnost učinioca da samostalno i svesno odlučuje da li će da preduzme neku
radnju ili porpusti da je učini.

UMIŠLJAJ

Umišljaj (dolus) je unapred smišljeno delo, redovan i teži oblik krivice.

Svest i volja se kod umišljaja prepliću, pa se krivičnim delom iz umišljaja smatra delo kada je
učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje, ili kada je bio svestan da usled njegovog
činjenja ili nečinjenja može nastupiti abranjena posledica, pa je na nju pristao. Kada je učinilac
bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje reč je direktnom umišljaju, a kada je učinilac bio
svestan da može učiniti delo, pa je na to pristao, reč je o eventualnom umišljaju. Dakle, kod
direktnog umišljaja učinilac nedvosmisleno hoće da radnjom izazove zabranjenu posledicu, dok
kod eventualnog umišljaja on svesno pristaje na posledicu odnosno na izvršenje dela.
Prema tome, zakonska definicija umišljaja glasi: „Krivično delo je učinjeno sa umišljajem kad je
učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje ili kad je učinilac bio svestan da može
učiniti delo pa je na to pristao”.

NAMERA, CILJ, POBUDA

Kod nekih krivičnih dela nije dovoljan samo umišljaj već zakon propisuje da se kod takvih dela
traži i određena namera učinioca da postigne određeni cilj.
Namera je subjektivni element koji se odražava u svesti učinioca i njegove motivacije.
Cilj je fizička ili druga promena u spoljnjem svetu koja se reflektuje kroz preduzimanje radnje
usled koje nastaje očekivana ciljna posledica.
Pobuda je svaka trenutna činjenica koja je usmerena u ostvarivanju namere ili cilja,

NEHAT

-Nehat (culpa) = nemar, lakomislenost, nepažnja.

-Krivično delo je učinjeno iz nehata kad je učinilac bio svestan da svojom radnjom može učiniti
delo, ali je olako držao da do toga neće doći ili da će to moći sprečiti ili kad nije bio svestan da
svojom radnjom može učiniti delo iako je prema okolnostima pod kojima je ono učinjeno i
prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti.
-Prema ovoj definiciji razlikujemo svesni i nesvesni nehat.
Svesni nehat (lakomislenost, samopouzdanje)
postoji kada je učinilac bio svestan da usled njegovog činjena ili nečinjenja može doći do
nastupanja zabranjene posledice, s tim da se on olako držao da će tu posledicu moći da spreči i
da ona uopšte neće nastupiti.
Nesvesni nehat ( nemarnost)
postoji u slučaju kada učinilac nije bio svestan mogućnosti da usled preduzete radnje može da
dodje do nastupanja zabranjene posledice, koja čini stvarna obeležja bića krivičnog dela. Pošto u
njemu nedostaje svesti, nesvesni nehat u suštini predstavlja nepažljivo ponašanje.

RAZLIKA IZMEĐU SVESNOG NEHATA I EVENTUALNOG UMIŠLJAJA

Eventualni umišljaj sadrži i volju i svest, dok kod svesnog nehata imamo samo element svesti.
Volja je isključena. Kod nesvesnog nekata volja je takođe isključena, a svest se pretpostavlja da
je mogla i trebala da postoji. (primer 58 str. 130 i 131)

ODGOVORNOST ZA TEŽU I LAKŠU POSLEDICU

Teža i blaža kazna se zakonom propisuje kod krivičnih dela sa težom ili lakšom posledicom od
one koja je Zakonom propisana. S tim u vezi jedno isto osnovno krivično delo kažnjava se strože
ili blaže.
Kod odgovornosti za otežavajuće ili olakšavajuće okolnosti gledaju se posebne okolnosti tih dela
(objektivni kriterijumi propisani samim krivičnim delo) i postavlja se pitanje: kakav je odnos
učinioca prema posebnoj okolnosti da bi se prema njemu mogla primeniti teža ili blaža kazna.
Kad je iz krivičnog dela proizašla teža posledica zbog koje zakon za to delo propisuje težu
kaznu, ta se kazna može izreći ako je učinilac u odnosu na tu posledicu postupao iz nehata, a i sa
umišljajem ako time nisu ostvarena obeležja nekog drugog krivičnog dela.
Krivično delo izvršeno pod olakšavajućim okolnostima = privilegovani delikt. To mogu biti dela
iz nehata, ubistvo namah, ubistvo deteta pri porođaju, neki slučajevi krađa gde je mala vrednost
prisvojene stvari.
Obe vrste okolnosti imaju objektivnu i subjektivnu prirodu:

Slučajevi odgovornosti za dela:

- počinjena preko štampe i drugih sredstava javnog informisanja – dela uvrede, pozivanja
na nasilnu promenu ustavnog uređenja, pozivanje na otpor, neovlašćeno odavanje
državne, službene, vojne ili poslovne tajne.
 - za povrat – reč je o otežavajućoj okolnosti. U odgovornost za povrat ubrajamo elemente
ranije osude, pinovnog izvršenja, identičnost pobuda za novo delo i vremensku distancu
između ranijih i novih dela;
- počinjena u sticaju – kazna je jedinstvena za sva dela na bazi izrečenih kazni za svako
delo pojedinačno, ali sa određenom kombinacijom pravila.
- odgovornost u slučaju poravnanja učinioca i oštećenog – ogleda se u vidu sporazuma
između učinioca i oštećenog. Reč je o nagodbi koja ide u prilog učiniocu gde on u nekim
slučajevima može biti oslobođen kazne, a u nekim da mu se ublaži kazna.
- odgovornost i odmeravanje kazne za delo osuđenog lica i uračunavanje pritvora – može
se desiti da lice za vreme izdržavanja kazne počini novo krivično delo, ili da se otkrije za
neko ranije za koje se nije znalo tokom suđenja. U tim slučajevima važe pravila da sud
utvrđuje kaznu za takva dela, a zatim uzima u obzir raniju kaznu i presuđuje kao krivično
delo u sticaju. (pročitati str. 137)

KRIVIČNA ODGOVORNOST MALOLETNIKA

Maloletnici se obično dele u kategorije mlađih maloletnika (14-16 god.) i starije maloletnije (16-
18 god.). To je period i to su godine kada se maloletno lice razvija kako fizički tako i psihički što
je uslov daljeg sazrevanja. U tom periodu se kod njih primećuju promenljivi oblici raspoloženja,
razdražljivost, oni postepeno intelektualno sazrevaju, usvajaju nove vrednosti i imaju novi
pogled na život. Njihova kriminalna aktivnost u tom uzrastu nije posledica čvrste volje i zrelog
razmišljanja kao kod odraslih. Zbog toga se protiv njih vodi poseban krivični postupak, i izriču
se po pravilu vaspitne mere, a teže krivične sankcije samo izuzetno.

OSNOVI ISKLJUČENJA KRIVICE

Tu ubrajamo: neuračunljivost, stvarne i pravne zablude, sile i pretnje (prinude).

NEURAČUNLJIVOST

Neuračunljivost je osnov i uslov isključenja krivice.

Neuračunljiv je onaj učinilac koji nije mogao da shvati značaj svog dela ili nije mogao da
upravlja svojim postupcima usled duševne bolesti, privremene duševne poremećenosti, zaostalog
duševnog razvoja ili druge teže duševne poremećenosti.
Postoje 3 metoda utvrđivanja neuračunljivosti: psihološki metod (utvrđivanje prisustav
određenih psiholoških smetnji), biološki ili etiološki metod (ustanovljavaju se nenormalna
psihička stanja duševnog zdravlja), psihološko-biološki metod (biološkim metodom
ustanovljavaju se uzroci isključenja uračunljivosti, a psihološkim kriterijumom se utvrđuje
isključenje psihičkh funkcija rasuđivanja i odlučivanja).

DUŠEVNA POREMEĆENOST
Podrazumeva takvo pishičko stanje čoveka u kome ne mogu da se pravilno odvijaju psihički
procesi, već dolazi do ispoljavanja raznih poremećenih nagona, emocionalnosti, opažanja,
mišljenja, pamćenja, rasuđivanja. Čest uzrok duževne poremećenosti, osim njenih organskih
činilaca, mogu biti i konfliktni društveni odnosi, dezorganizacija, anomija, izolacija...

Oblici duševne poremećenosti:

1.DUŠEVNA ZAOSTALOST

-Vid psihičkog poremećaja koji se ogleda u ograničenosti duševnog razvoja. To su urođeni ili u
ranom detinjstvu stečeni defekti inteligencije kao posledice oboljenja centralnog nervnog
sistema. ili teške socijalne zaostalosti. Razlikuju se tri stepena duševne zaostalosti: idiotija,
imbecilnost, debilnost. Sva tri oblika razliku lakše i teže slučajeve. Najviše su zastupljene
debilne osobe od svih duševno zaostalih lica, posebno u deliktima nasilja i u seksualnim
deliktima.

2.DUŠEVNE BOLESTI
=poremećaji mentalnih funkcija. Opšti naziv jeste psihoze. Psihoze su najteži oblici poremećaja
mentalnih funkcija – duševnih oboljenja. Duševno obolele osobe imaju izobličenu predstavu o
stvarnosti u vidu deluzija i halucinacija, potpune ili znatno ograničene mogućnosti kontakta
ličnosti sa realnošću. Među teže oblike psihoze spadaju šizofrenija (poremećaji mišljenja,
izvitoperene logičke relacije, česte halucinacije), paranoja (bolesne ideje proganjanja, osećaja
ljubomore i veličine, zlovolja, psihička rigidnost..paranoična lica su uračunljiva i krivično
odgovorna iz razloga što imaju delom normalnu ličnost, osim pod uticajem sumanutih ideja kao
njihove glavne odlike), epilepsija (povremena poremećenost funkcije svesti, gubi se prisebnost,
reč je o emocionalno nestabilnim osobama – preosetljive, razdražljive i afektivno agresivne).

Privremeni duševni poremećaji:

-Afektivni poremećaji – prolazni funkcionalni poremećaji raspoloženja ličnosti izazvani
nagomilanim emocijama.
-Psihopatije su društvene nastranosti koje nisu duševno oboljenje. Psihopata nije u stanju da
svojom voljom kontroliše svoje emocije i nagone. Kod takvih osoba emocije i nagoni toliko
utiču na volju da dominiraju njenim odlukama i ukupnim ponašanjem. Psihopate su često
uračunljive osobe i krivično odgovorne osim u situacijama prolaznih psihičkih stanja koja su
slična psihotičkim kod duševnih oboljenja.

BITNO SMANJENA URAČUNLJIVOST

jeste prelazan stepen između uračunljivosti i neuračunljivosti. Ona ne isključuje krivicu ali
omogućava da učinilac krivičnog dela bude blaže kažnjen. Osnov za postojanje smanjene
uračunljivosti su isti kao i kod neuračunljivosti (biološki i psihološki elementi). Bitno smanjena
uračunljivost podrazumeva pad psihičkih funkcija ispod određenog stepena razumnosti i
donošenja odluka, koja se rešava u svakom konkretnom slučaju veštačenjem.

ACTIONES LIBRERAE IN CAUSA

Po ovom principu učinilac je krivično odgovoran jer je on sam sebe doveo u stanje svesti u kome
nije mogao shvatiti značaj svog dela ili nije mogao upravljati svojim postupcima. Reč je o
slučaju kada je učinilac krivičnog dela umišljajno sebe svesno, pre izvršenja krivičnog dela,
doveo u stanje privremene duševne poremećenosti (npr. krivična dela pod dejstvom alkohola,
narkotika).

STVARNA ZABLUDA
Reč je o pogrešnoj predstavi o nekoj stvarnoj ili pravnoj okolnosti. Razlikujemo stvarnu zabludu
u užem i u širem smislu:
 U užem smislu – kod zablude u užem smislu učinilac nije svestan obeležja bića krivičnog
dela, ili je imao pogrešnu predstavu o nekoj činjenici ili okolnosti.
 U širem smislu – stvarna zabluda postoji u slučaju pogrešne predstave o okolnostima koje
su van bića krivičnog dela, odnosno kada je učinilac svestan svih obeležja krivičnog dela,
ali je pogrešna predstava o nekoj stvarnoj okolnosti, koja, ako bi postojala, isključivala
protivpravnost.
Razlikujemo još neotklonjivu stvarnu zabludu i otklonjivu.
 Neotklonjiva stvarna zabluda predstavlja slučaj kada učinilac nikako, prema postojećim
okolnostima, nije mogao da ima pravilnu predstavu o biću krivičnog dela. Ovaj oblik
zablude znači da se od učinioca konkretnog dela nije moglo očekivati da se drugačije
ponaša, pa se samim tim isključuje krivica.
 Otklonjiva stvarna zabluda, ili zabluda iz nehata, postoji ako su okolnosti dozvoljavale
mogućnosti, a lična svojstva su takva da je učinilac bio u mogućnosti i bio dužan da ima
pravilnu predstavu o stvarnim okolnostima da je delo zabranjeno.

PRAVNA ZABLUDA (nedostajanje svesti o protivpravnosti)

je zabluda od zabranjenosti dela koja postoji u slučajevima kada učinilac ne zna da je takvo delo
određeno u zakonu kao krivično delo, ne zna normu koja čini biće krivičnog dela, nije svestan
protivpravnosti dela ili misli da postoji neka okolnost koja delo čini dozvoljenim.
Razlikujemo otklonjivu i neotklonjivu stvarnu zabludu:
 Neotklonjiva pravna zabluda – iksljučuje krivicu jer učinilac nije bio dužan i nije mogao
da zna za zabranjenost dela;
 Otklonjiva pravna zabluda – ne isključuje krivicu jer je učinilac bio dužan i mogao je da
zna za zabranjenost dela.

PLANIRANJE I PRIPREMANJE KRIVIČNOG DELA

Većina krivičnih dela, izuzev nehatnih, posledica su planiranja i donošenja odluke o izvršenju
krivičnog dela. Takve odluke, ukoliko ostanu samo na nivou misaonih pricesa, bez preduzimanja
bilo kakvih fizičkih radnji ili verbalnih postupaka nemaju obeležja krivičnog dela i ne podležu
sankcionisanju. Ukoliko misaone radnje planiranja izvršenja krivičnog dela dobiju formu odluke
u smislu preduzimanja umišljajnih priprema za njihovo izvršenje, tada pri sticaju određenih
uslova pripreme predstavljaju krivično delo.
Pripremanje krivičnog dela ne može biti nehatno. Kažnjavanje za pripremne radnje moguće je
samo ako je radnja preduzeta s direktnim umišljajem i samo u slučajevima kada Zakonik to
izričito propisuje.

POKUŠAJ KRIVIČNOG DELA

je umišljajem započeto, a nedovršeno krivično delo, ili je radnja izvršenja dovršena, ali nije
nastupila zabranjena posledica.
Smatra se da pokušaj krivičnog dela postoji preduzimanjem prve aktivnosti koja ulazi u radnju
izvršenja. Na primer kod teške krađe, pokušaj postoji već od trenutka kad izvršilac sa umišljajem
provali u privatnu prostoriju i otpočne za pronalaženjem i odvajanjem vrednijih stvari. Kod nekih
krivičnih dela svojstvo bića čini upotreba određenog sredstva, pa stoga pokušaj postoji od
momenta kada se počne sa upotrebom tog sredstva (primer 83, str. 162).

OBLICI POKUŠAJA KRIVIČNOG DELA

Prema vrsti i mogućim oblicima razlikujemo nesvršeni i svršeni pokušaj, kvalifikovani pokušaj
kao i nepodobni.
- Svršeni pokušaj postoji kada je radnja izvršenja dovršena, ali nije nastupila zabranjena
posledica.
- Nesvršeni pokušaj postoji kad je radnja izvršenja započeta, ali nije dovršena.
- Kvalifikovani pokušaj postoji u slučaju kada su pokušajem preduzimanja radnje jednog
krivičnog dela ostvarena obeležja drugog, posebnog ili težeg oblika određenog krivičnog
dela. (primer 88)
- Nepodobni pokušaj znači da je izvršenje krivičnog dela pokušano, ali delo nije svršeno
zbog nepodobnosti sredstva kojim je pokušano izvršenje ili nemogućnosti povrede, ili
ugrožavanja objekta na kome je radnja pokušana... Razlikuju se apsolutno i relativno
nepodoban pokušaj:
a) U slučajevima kada su objekat ili sredstvo radnje po svojim svojstvima takvi da usled
preduzete radnje uopšte ne može doći do nastupanja posledice, odnosno do izvršenja
krivičnog dela, reč je o apsolutno nepodobnom pokušaju;
b) Relativno nepodoban pokušaj postoji kada su objekat i sredstvo radnje prigodni da
proizvedu posledicu, ali u konkretnom slučaju, zbog nekih posebnih okolnosti, nije
moglo doći do nastupanja posledice. (primeri 89 i 90)
KAŽNJAVANJE ZA POKUŠAJ KRIVIČNIH DELA

Ko sa umišljajem započne izvršenje krivičnog dela, ali ga ne dovrši, kazniće se za pokušaj

krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a za
pokušaj drugog krivičnog dela samo kad zakon izričito propisuje kažnjavanje i za pokušaj.

ODUSTANAK OD IZVRŠENJA KRIVIČNOG DELA

jeste svesna i voljno donesena odluka da se ne nastavi krivično delo. Odustanak dakle mora biti
dobrovoljan, potpun i konačan. Ukoliko je na odustanak bio prisiljen, ili su ga okolnosti
otežanog izvršenja sprečile u tome, ne postoji osnov fakultativnog oslobađanja od kazne. Dakle,
odustajanje se uvažava samo u situacijama kada učinilac dobrovoljno odustaje od krivičnog dela
zato što, i pored svih uslova koje ima za izvršenje, tako želi, a ne zato što iz nekih razloga
krivično delo nije moglo da bude ostvareno.
Razlikujemo: (primeri 91, 92, 93)
- Dobrovoljni odustanak od kažnjive pripreme krivičnog dela;
- Nesvršeni pokušaj i odustanak;
- Svršeni pokušaj i odustanak;

KRIVIČNE SANKCIJE
Krivična sankcija je prinudna mera koju sud izriče u zakonito sprovedenom postupku učiniocu
krivičnih dela, a čija je suština u oduzimanju ili ograničavanju nekih njegovih prava ili sloboda.
Opšta svrha krivičnih sankcija je:
a) sprečavanje učinioca da čini krivična dela;
b) uticanje na druge da ne čine krivična dela;
c) izražavanje društvene osude za krivično delo i obaveze poštovanja zakona;
d) jačanje morala i uticaja na razvijanje društvene odgovornosti;
*pročitati o Mojsijevom zakoniku i Hamurabijevom, str. 189;

Prema našem krivičnom zakonodavstvu u krivične sankcije spadaju: kazne, mere, upozorenja,
mere bezbednosti i vaspitne mere.