Professional Documents
Culture Documents
Diodor
Diodor
Diodor
ДИОДОР СА СИЦИЛИЈЕ
1. живот
Грчки историчар Диодор, рођен у граду Агирију у североисточном делу Сицилије као
Помпејев, Цезаров и Августов савременик, доживео је многе судбоносне догађаје I века пре
н. е. У тим бурним временима он се посветио стрпљивом сакупљању историјске грађе и
писању обимне светске историје. Није се, као многи историчари пре и после њега, укључио у
јавни живот, па су зато информације о околностима његовог живота и рада веома оскудне.
Антички писци ретко га помињу, али зато за хришћанске ауторе постаје прворазредни
историографски ауторитет. Еусебије у својој Хроници наводи податак да се Диодор
прославио четврте године 182. олимпијаде (49/8), што са-времени истраживачи доводе у везу
са првом едицијом његове историје, то јест, једног њеног дела. Сам Диодор даје нам
неколико података о својим путовањима, раду и историјским догађајима свога времена. Тако
сазнајемо да је током 180. олимпијаде (60-56) посетио Египат (I, 44, 1; I, 83, 8), где је тада
владао Птолемеј XII Нови Дионис. Године 56. већ је започео писање свог дела, јер у 44.
поглављу прве књиге каже да Македонци владају Египтом 276 година, што нас, рачунајући
од Александровог освајања Египта 332. го-дине, доводи до 56. године. Хронолошки је
последњи догађај, који узгред помиње у оквиру основног тока излагања, Августово
протеривање грађана Тауроменија и оснивање римске колоније на месту некадашњег грчког
града (XVI, 7, 1), што се обично датује у 21. годину, али је могуће да се одиграло и 15 година
раније.
Говорећи о свом историографском раду, Диодор (I, 4, 1) каже да је читавих тридесет година
посветио сакупљању материјала, напорним и опасним путовањима и писању. Као циљ
својих путовања помиње највећи део Европе и Азије, Египат и Рим. У Риму је најдуже
боравио, користећи богат историјски материјал сакупљен у престоници моћног царства.
Претходно је, дружећи се са Римљанима на Сицилији, савладао латински језик.
На оснону ових података, можемо закључити да је Диодор рођен око 100. пре н. е., да је
истраживањима и писању посветио период од 60. до 30. године пре н. е., и да је доживео
стварање Августовог принципата.
Од првобитних 40 књига, до нас су у целости дошле само прва, трећа и четврта пентада
(књиге I-V и Х1-ХХ), у два рукописа из XI века, док су остале сачуване у дужим или краћим
фрагментима. Ови фрагменти потичу из следећа три извора: 1) историјске хрестоматије
састављене у Х веку по наредби Константина VII Порфирогенита (од 53 одељка, сачувана су
само четири, позната под следећим конвенци-оналним латинским насловима: ЕхсегрШ de
legationibus, De virtiitibus et vitiis, De insidiis, De sententiis). Ови изводи су веома поуздани у
односу на садржину оригинала, али не дају податке о првобитној подели на књиге; 2)
Фотијеве Библиотеке (Myriobiblon) из средине IX века, где даје континуирани преглед
последње две Диодорове пентаде (кн>. XXXI - XL); 3) анонимног византијског ексцерптора
који даје изводе из књига XXI-XXVI (Eclogae Hoeschelianae по првом издавачу), не зависи од
Константинове антологије и бележи првобитну поделу на књиге, а акценат не ставља толико
на поуку колико на след догађаја. Поједине фрагменте налазимо и код црквених отаца и
других византијских писаца.
План Диодоровог дела био је следећи. У првим трима књигама бави се варварским
народима:
* Прва књига посвећена је култовима, историји, законима и обичајима Египта.
* Друга обухвата излагање о Асирији, Вавилону, Медији, Индији, Скитији, Амазонкама,
Хиперборејцима, Арабији и тзв. ?Хелијевим острвима"
* Трећа се бави Етиопијом, земљама на обалама Персијског залива и Црвеног мора, Либијом,
либијским Амазонкама и Атлантидом.
* Четврта књига представља преглед грчке религије и митологије, као ми-тографски увод у
Тројански рат (митови о Дионису, Хераклу, Аргонаутима, Тезеју, Асклепију, Дедалу...)
* Пета, коју сам Диодор зове Острвска, описује острва и народе западног Медитерана и
Атлантског океана (Сицилија, Малта, Корзика, Сардинија, Британија, Келти, Ибери, Лигури,
Етрурци), затим, митско острво Панхеју, и острва Егејског мора.
* Књиге VI-X сачуване су само у фрагментима;
* Шеста књига наставља приказ грчке митологије према Хомеру, Хесиоду и Орфеју
* Од седме до десете обухваћен је период од Тројанског рата до 481. године.
* Трећа и четврта пентада имају следећу хронологију: XI књига: 480-451, XII: 450-416, XIII:
415-405, XIV: 404-387, XV: 386-361, XVI: 360-336, XVII: 335-324, XVIII: 323-318, XIX: 317-
311, XX: 310-302.
* Остале четири пентаде (XXI-XL) обухватале су период од 301. до 60/59. (или 55-54.
године).
Неки савремени научници имају веома лоше мишљење према његовом раду,може се рећи
потцењивачко. За њих је Диодор ограничени и небрижљиви компилатор1најниже врсте,
писац без имало истанчаности, добар само за ране хришћане и њихове ниске критеријуме, а
његова књига само серија извода из туђих дела, лишена сваке осмишљености и
индивидуалности. Само што не тврде да за њено писање нијс толико употребљавао главу
колико маказе и лепак! Иако сам Диодор јасно каже да је целих тридесет година утрошио на
писање, а нема разлога да му не верујсмо, такви критичари не желе чак ии да му признају да
је директно користио примарне изворе за одговарајуће периоде, већ су убеђени да је у
рукама држао туђе изводе или ?изноде извода". Као аргумент помињу чак и техничку
неизводљивост коришћења више папирусних свитака одједном, као да Диодор није могао
током тих тридесет година правитн белешке из прочитаких дела. У ствари, проблем јс у томе
што већина истраживача своју пажњу не посвећује Диодоровом делу у целини, већ само
појединим одељцима који их посебио интересују.2
Данас ипак преовлађује мишљењс да би наше познавање античке историје било доста
скромније да Диодор није сачуван, а новија истраживања су расположена да му доделе више
индивилуалности него што је раније био случај.Истичу се његов лични допринос и
свеобухватно познавање и коришћењс извора. Велику штету представља губитак последње
четири пентаде: чак и фрагмеити ових изгубл.сних књига пружају податке о непознатим
догађајима и упознају иас са историјском традицијом различитом од оне која је на крају
преовладала.
Проучавањем дела ранијих историографа и удубљивањем у проблеме историографског рада
и метода, Диодор јс стигао до следећег поимања историчаревог задатка. Више од свих
осталих историографских врста, општа историја и њени писци заслужују похвалу целог
људског рода. Писци општих исгорија сопственим напорима омогућују читаоцима стицање
најразнонрснијих знања и искустава, пружајући им прилику да, без излагања опасностима,
уче на туђим грешкама и успсеима. Општа историја је корисна у свим животним
околностима. како младим људима тако и cтаријима: политичаре и војсковође подстиче на
залагање за отаџбину, а рђаве иојсдиице одвраћа од лоших дела (I, 1).
Ево шта Диодор каже о историји: Историја је чувар врлине славних људи, сведок злоће
лоших, доброчинитељица људског рода, пророчица истине, метропола свеукупне
филозофије, трајнији чувар предаје о догађајима од свих споменика. Основно добро које
пружа људима је корист, односно поука и искуство који из ње произлазе (I, 2)
Диодорово поимање историје може се окарактерисати као морализаторско: по њему,
историја треба да хвали и куди по заслузи, а њена порука је да се злочин не исплати, да је
судбина променљива и да човек не може да се поузда у тренутну добру срећу. У том
погледу, он дели убеђења својих славнијих претходника - Тукидида и Полибија, на пример.
Диодор воли да говори о славним и патетичним догађајима, неочекиваним исходима
догађаја и променама, што му пружа могућност за морализацију, драматику и патетику. За
разлику од тога, његови описи битака су често конвенционални и реторски обојени што
производи утисак монотоније.
Иако историјско дело, по Диодоровом убеђењу, највећу корист читаоцима пружа када их
упознаје са што већим бројем разнородних догађаја, већина историчара, наставља он,
описује изоловане ратове једног народа или града, а само је мањи број покушао да својим
делом обухвати све догађаје од старих времена до свог доба. Неки су при том правили
грешке у хронологији, други изоставили дела варварских народа, трећи занемарили старе
митове, а четвртима, због ограниченог људског века, није пошло за руком да окончају своје
дело. Од оних који су у томе успели, ниједан није ишао даље од македонског периода,
односно од Филипа II, Александра, дијадоха или епигона. Од тада, па до Диодоровог
времена, одиграли су се многи важни догађаји, а ниједан писац, због величине таквог
подухвата, није покушао да их обухвати једним делом. Последица тога је да су описи
догађаја разбацани у већем броју историјских дела, код различитих писаца, што отежава
њихово проучавање, разумевање и памћење. Проучивши дела свих тих историчара, Диодор
је одлучио да састави дело које би било најкорисније читаоцима и истовремено од њих
захтевало најмање напора. Биће то дело из кога ће свако црпсти оно што га посебно
интересује, као из неког великог извора, уместо да тражи различите књиге и чита
неуједиачена и обимна излагања. Посебно ће, поред целовитог излагања, од значаја бити
прецизност у хронологији (I, 3).
Поставивши пред себе тако формулисане циљеве, Диодор је, у складу са својим
способностима, које, заиста, нису биле једнаке таленту једног Тукидида или Полибија, али
ни много слабије од Херодотових или Ксенофонтових, учинио све да на најбољи начин
одговори потребама своје епохе за једном приступачном светском историјом.
ИЗВОРИ
Питање извора једно је од основних питања у вези са Диодоровом Библиотеком, што је
разумљиво ако имамо у виду да је рсч о делу деривативне природе. Преглед савремене
литературе показује да је истраживање Диодорових извора често било неуспешно, односно
да није постигнута сагласност међу истраживачима о Диодоровој методи у коришћењу
извора. Вез обзира на то што он понекад изричито помиње ауторе на чијим делима базира
своје излагање, поједини истраживачи сматрају да их није користио директно, већ преко
посредника. Још је тежи случај са књигама у којима Диодор не каже ништа о својим
изворима: наслови и садржина дела свих важнијих античких писаца који нису сачувани нама
су углавном познати из друге руке, али су веома често постојећи фрагменти недовољни да
би се у свим приликама могло доћи до сигурног одговора на питање које је од њих Диодор
читао и користио за одговарајућс делове Библиотеке. Професорка Рицл се посебно задржала
на изворима за оних шест књига које је превела, XVI1-XX, књигама посвећеним походу
Александра Великог и ратовима међу његовим наследницима али је томе прикључила и и
фрагменте XXI и XXII књиге, који се завршавају тамо где почињу Полибијеве Историје.
У XVII књизи Диодор нам даје живописну причу о владавини Александра Великог.
Његова верзија показује знатна слагања са онима које налазимо код Квинта Курција,
Помпеја Трога (односно Јустина), и у такозваној Епитоми из Меца (Epitoma Remm Gestamm
Alacandri Magni el Liber de Morte ejus, рукопис из IV-V века, чува се у француском граду
Мецу), али не и са Аријановом и Плутарховом. Диодоров извор или извори, наклоњени су
свом јунаку и приказују га обдареног свим особинама идеалног владара: амбицијом, личном
храброшћу, великодушношћу, благошћу, хуманошћу, праведношћу, умереношћу.
Александар је пред-одређен да влада светом, по својим успесима нимало не заостаје за
Хераклом или Дионисом. Нажалост, Диодор ни овај пут не наводи свој извор или изворе,
што је, разумљиво, резултирало великом расправом међу савременим истраживачима.
Мишљења су подељена:једни мисле да је Диодор направио мозаик од више аутора
(укључујући Аристобула, једног од два главна Аријанова извора, Клитарха и, можда,
мемоаре неког анонимног на-јамничког официра у Александровој војсци, чије постојање је
само хипотеза), док неки сматрају да је Диодорово коришћење неког секундарног извора
базирано на главним Александровим историчарима. Поједини аутори (Wachsmuth и
Fontana) такође су мислили да Диодор није користио монографије посвећене Александровом
походу, већ неког писца опште историје који је обухватио и тај период и прерадио
Александрове историчаре (Диила Атињанина или Дурида са Сама, на пример). У ствари,
ситуација са сачуваношћу свих поменутих историчара је таква да се не може ни побити ни
доказати хипотеза да их је Диодор користио, нити се, пак, може са сигурношћу тврдити да је
користио само једног или више писаца. Иако данас преовлађује мишљење да би Клитарх из
Колофона, писац Историје Алвксандра Великог објављене између 323. и 300. године, могао
бити основни и једини извор на који се Диодор ослања у XVII књизи, мислим да не смемо
искључити ни могућност коришћења других извора, јер би то било потпуно у складу са
Диодоровом историјском методом, па би му, чак, више одговарало него ослањање на само
једног аутора.
ДИОДОРОВА ХРОНОЛОГИЈА
* Подаци о саставу војске по контигентима сачувани су само код Диодора. Код многих
других писца (Аријан, Калистен, Птолемеј) забележена је само укупна цифра пешадије и
коњице.
- 1 -