RANI JADI

-Analiza:
Knjiga novela Rani jadi govori o ranom piscevom djetnjstvu, koje 
je proveo u Madjarskoj. Ova knjiga novela objedinjena je glavnim junakom i 
jednim narativnim subjektom koji kazuje pricu. Zato ova knjiga ima i neke 
osobine romana.
-Sadrzina:
Sadrzinu ove knjige cini kazivanje o teskom djetinjstvu Andreasa 
Sama. Vrijeme je ratno,nesigurno, a iz tog vremena povremeno sjecanjem zalazi u 
neposrednu proslost, a mastom u buducnost, zeljenu ali jos nejasnu. Zivot tece u 
seoskoj sredini, medju obicnim i jednostavnim ljudima. Promicu pojedinci koji su 
u junakovom djetinjstvu bili vezani za njegovu sudbinu i uticali na neke 
dogadjaje: Anton Financ, gospodin Fuks, gospodja Rigo, gospodin Molnar. Kao sto 
je sjecanje prozracno i maglovito, tako su i ove licnosti ostale skice i 
siluete, slucajni prolaznici kroz zivot Andreasa Sama. Prica o djetinjstvu je 
sklopljena iz niza malih dogadjaja, sitnih i svakodnevnih, koji su ostavili 
tragove na djecakov zivot i zivot njegove porodice. Svijet djetinjstva prikazan 
je kroz sjecanje, prelomljen kroz prizmu djecijeg vidjenja. U sjecanju 
dominiraju siromastvo, nesigurnost i bijeda kao stalni pratioci djetinjstva. U 
mnogim pricama nalazimo iskaze koji odrazavaju svijest o bijednom zivotu i ranim 
jadima, da bi negdje pri kraju price sav jad bio izrazen jednom 
recenicom:...''Ulazimo u voz sa svojim smjesnim,prtljagom, vucemo za sobom cergu 
svog lutalastva, zalosnu prciju mog djetinjstva''...
-Motiv kestenova i simbol prolaznosti:
Motiv kestenova ponavlja se u prici Ulica divljih kestenova, 
cijela prica je potraga, poslije mnogo godina za ulicom divljih kestenova, koja 
je ziva u sjecanju Andreasa Sama ali je nema u stvarnosti kao sto nema ni 
divljih kestenova, ni kuce u Belmovoj ulici sedam u kojoj je Andreasova porodica 
zivjela. Ulica ,kuca, predmeti u kuci sve je to mogucnost da se u sjecanje vrate 
neki trenutci iz djetinjstva. Medjutim nestalo je sve ono sto je mogo da ozivi 
sjecanje. Ipak, uspomene su sacuvane, one se mogu osvjeziti i ozivjeti vrjeme i 
ljude iz proslosti.
-Jednostavno kazivanje:
Teme su svakodnevne, zivotne, svacije. Dogadjaji su obicni bez 
naglasenog dramskog naboja. Birani su onako kako ih sjecanje vraca u sadasnjost, 
bez cvrsce povezanosti. I naracija i struktura, potpuno subu skladu sa junakovim 
uvjerenjem da je zivot prica i da je prica zivot. Zivot je sazidan od malih 
prica, malih dozivljaja, pa opis toga zivota nije nista drugo nego niz prica. 
Prica je zivot jer govori o njemu onakvom kakav jest i lijepom i ruznom i 
veselom i tuznom.
-Naracija:
Upotreba treceg lica za kazivanje o sopstvenom zivotu otkriva 
junakov odnos prema djetijstvu u kojem je bilo vise ruznih nego lijepih dana, 
vise patnje nego srece i radosti. Kao da ova kazivanja izazivaju mucna sjecanja, 
pa je kazivanje u trecem licu jednostavnije i lakse, kao da se ovim oblikom 
narator brani od dogadjaja koji opisuje. Trece lice omogucava distancu, mirnocu 
i objektivnost kazivanja.
-Biografski elemementi:
U prici Eolska harfa, koje ima epilosko mjesto i funkciju 
najvise je dato prostora djecakovom dozivljaju elektricne bandere kao ogromne 
eolske harfe sa koje se moze prepoznati zvuk vremena, proslog i buduceg. Iz 
zvuka vremena saznata je buducnost Andreasa Sama.
-Andreas Sam:
Andreas Sam je senzibilna licnost, osjetljiv na spoljasnje 
utiske prijemciv za sve sto je lijepo- cvijece, boje, mirisi, zvuci, njegova 
masta je ziva i nemirna; sposoban je da oko sebe zapaza naoko nevazne detalje, 
da u sitnicama sagledava sustine i ljepote. Iz te sposobnosti proistekla je 
ljubav prema prirodi u kojo ce zapazati sume, drvece, 
travke,cvijece,mirise,zvukove. Ali ce zapazati i ono sto je ruzno i sto je 
proisteklo iz covjekovog nemarnog odnosa prema 
prirodi.
Rani jadi-Danilo Kis
Doživljaji iz detinjstva najviše se pamte i nikad ne umiru, ali samo kao neke
pojedinosti, kao detalji i otrgnute slike. Sve ostalo iščezava u tami vremena i
zaborava.
Sećajući se njih, Andreas Sam kao da prebira po prašini vremena, čisti komade,
vraća im sjaj, spaja ih, pravi celinu doživljaja. Vrlo je malo ljudi čije detinjstvo ne nosi
naslov ove knjige, pogotovo kad je reč o Srbima kao narodu. Da problem bude veći
ovde se ne radi samo o ranim jadima, već se ti jadi vuku kroz celi život. Svako u
ranoj mladosti doživi neke jade samo neko na teži, neko na lakši način. Ipak dok si
dete sve ti je nejasno i u tim trenucima ne razmišljaš puno o tome. Tek kasnije, kad
odrasteš, počinju da naviru sećanja čijih posledica tek onda bivaš svestan. Onda
poželiš da se vratiš tamo i da izmeniš tok dogadjaja, ali bez uspeha. Dečak Andreas
je vrlo rano ispio gorku čašu ovo sveta.Vreme je ratno nesigurno, a iz tog vremena
povremeno sećanjem zalazi u neposrednu prošlost, a maštom u budućnost, željenu
ali još nejasnu.Život teče u seoskoj sredini, medju običnim jednostavnim ljudima.U
sećanju dominiraju siromaštvo, nesigurnost i beda kao stalni pratioci
detinjstva.Andreas Sam je senzibilna ličnost, osetljiv na spoljašnje utiske, voli sve što
je lepo-cveće, boje, mirisi,zvuci,njegova mašta je živa i nemirna.Sposoban je da oko
sebe zapaža nevažne detalje, da u sitnicama sagledava suštine i lepote. Iz te
sposobnosti proistekla je ljubav prema prirodi u kojoj će zapažati
šume,drveće,travke,cveće,mirise,zvukove.Ali će zapažati i ono što je ružno i što je
proisteklo iz čovekovog nemarnog odnosa prema prirodi. Ako je hteo da preživi
morao je da radi. Možda bi to i bilo normalno, ali nekad je radio i ono što nije hteo.
Vrlo je teško zamisliti svest jednog deteta, koje kada najviše treba da uživa u životu i
bude bezbrižan, izlaže velikim naporima. Ipak je on samo dete, ali svet to ne vidi.Ali
kakav je bio svet tada, takav je i danas možda samo u nekom drugom obliku. Priča
Kruške ne zauzima ni polovinu stranice knjige, ali ukazuje na momenat koji se ne
zaboravlja, gospodja Molnar izjednačava Andreasa sa psom. Ipak dečak je uspeo,
da iz druženja sa prirodom, razvije smisao za lepo i sposobnost da se lepo oseti
svuda oko sebe. Uloga roditelja u procesu odrastanja je nezamenjiva. Dečak Andi
nema tu sreću da oseti očinsku ljubav. Za njegovog oca vezuje se samo par
uspomena i slika- očev šešir i štap, pisma i dokumenti, slika u bolnici, vožnja u
kolima i vest o njegovom nestanku.Nasuprot tome, majka i sestra se pojavljuju u
skoro svakoj priči. Ta njihova stalna prisutnost pojačava osećaj okrnjenosti,
nepotpunosti što dečak otvoreno ne pokazuje. On dolazi u ulicu kestenova da se
uveri u istinitost svojih uspomena, da im nadje osnovu. Dolazi da razdvoji dečaka i
mladića u sebi, da stavi pečat na svoje odrastanje i krene dalje. Možda bi trebalo da
svi ljudi u životu osete bar malo patnje i bola, možda samo da im služi kao podsetnik.
Nekim ljudima je to jednostavno neophodno da bi se opametili. Danilo Kiš, kao i
mnogi drugi možda nikad ne bi saznali pravu vrednost života da nisu doživeli nešto
loše ili teško.
Ova knjiga donosi mnogo nedoumica, samim tim što počinje posvetom za „decu i
odrasle“. Nema nikakve sumnje da ona podjednako uzbudjuje sve osetljive čitaoce,
bez obzira na starost. Njenoj vrednosti doprinosi i ta činjenica da su sva zbivanja bila
stvarna i da ništa od toga nije izmišljeno. Neopisiv je taj doživljaj, kada posle
pročitane knjige shvatiš da si postao vredniji za jedno saznanje o sudbini.
Објавио Freddy   у 15.09