Факултет инжењерских наука Универзитета у Крагујевцу

Марко Г. Ђекић

Механизми брисача ветробранског

стакла
Завршни рад

Крагујевац, 2020.
Факултет инжењерских наука Универзитета у Крагујевцу

Назив студијског програма: Машинско инжењерство

Ниво студија: Основне академске студије
Модул: Машинске конструкције и механизација
Предмет: Механизми машина
Број индекса: 40/2017

Марко Г. Ђекић

Механизми брисача ветробранског

стакла
Завршни рад

Комисија за преглед и одбрану Датум одбране:______________

Титула, има и презиме ментора-ментор Оцена: ____________________
1. __________________________________
2. __________________________________
3. __________________________________
У оквиру овог завршног рада кандидат треба да
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________

Препоручена литература:
[1] https://sesamedoor.files.wordpress.com/2018/09/elektricni-i-elektronski-uredjaji.pdf
[2] https://autorepublika.com/2019/11/07/brisaci-stvar-bez-koje-ne-moze-nijedan-automobil/
[3]

Крагујевац, датум Ментор:

Име, презиме и звање ментора

____________________________
 1.Увод

Да би се путовање моторним возилом учинило безбеднијим и да би се смањили напори

возача и путника приликом вожње, у савремена моторна возила уграђује се читав низ
додатних електричних уређаја. Неки делови те опреме, као нпр. електрична пумпа и
брисачи за прање и брисање ветробранског стакла, аутоматско враћање брисача у
почетни положај и њихово периодично укључивање, затим електрични грејачи задњег
стакла и електрични вентилатор, постали су током времена обавезна опрема свих
савремених возила. Посебно се то десило у тренутку када се схватило да то не
представља само луксуз, него и да помаже возачу при вожњи и директно утиче на
безбедност у саобраћају. [1]

Уз осветљење, електрични брисач је био један од првих уређаја који је своју примену
нашао у возилима, а принцип рада који је постављен још 1895.год. ни до данас се није
значајно променио. (нађи још за уводни део)
 2.Историја развоја

Један од најранијих регистрованих патената за брисаче ветробранског стакла је дело

Џорџа Џ. Кајпвела из Хартфорда у Конектикату, који га је подено 1896. Његов
проналазак је подразумевао аутоматизован, моторизован брисач за аутомобиле,
локомотиве и слична копнена возила. Остала решења се преписују пољском
концертном пијанисти Џозефу Хофману и Милсу Мјунишенсу из Бирмигена, који је
тврдио да је имао први патент брисача у Енглеској. Најмање троје проналазача
патентирало је уређаје за чишћење ветробранског стакла отприлике у исто време. Мери
Андерсон, Роберт Даглас и Џон Апџон, креирали су сопствени дизајн. [2]
Мери Андерсон из САД-а се најчешће повезује као особа која је изумела брисаче 1903.
Свој патент назвала је „уређај за брисање прозора” за електричне аутомобиле и друга
возила. Покретана преко полуге унутар кабине, њена верзија у великој мер подсећа на
брисаче које се могу наћи на разним моделима аутомобила. Андерсонова је имала
произведен модел на основу свог дизајна, да би поднела захтев за заштиту патента
1903.

Андерсон 1903. Даглас, брисач локомотиве 1903.

(уреди опис испод слике)

Сличан уређај је регистрован три месеца пре патента Андерсонове, а реч је о решењу
Роберта А. Дагласа.
Ирски проналазач Џејмс Хенри Апџон, патентирао је апарат за „брисање кочија,
моторних возила и других прозора”. Ово решење је користило четкице или метлице, а
могло је да се покреће помоћу мотора или ручно. Четкице или метлице су биле
предвиђене за чишћење у стилу горе-доле или само у једном смеру на вертикалном
прозору.
Џон Р. Ојшеј је формирао „Tri- Continental Corporation” 1917. Ова компанија је увела
први брисач ветробрана, „Rain Rubber”, за дводелне „шофершајбне” које су се могле
наћи на већини возила из тог времена. Данас је „Trico Products” један од највећих
светских произвођача брисача. „Bosh” је, као што је то познато највећи светски
произвођач метлица за брисаче, које производи у Тинену у Белгији и то у количини од
350.000 јединица дневно. Први аутоматски брисачи за патентирани 1917. Као креација
Шарлоте Бриџвуд.[2]
Проналазач Вилијам М. Фолберт и његов брат Фред патентирали су 1922. Апаратуру
аутоматског брисача ветробрана. То је био први аутоматски механизам које је развио
један Американац, али се оригинални изум приписује Хавајцу Орманду Волу. “Трико”
је кансије ушао у спор поводом патента са Фолбертом, тако да је купио компанију
„Folberth Auto Specialty Co”. Нови, вакуумски покретан систем је врло брзо постао део
стандардне опреме у аутомобилима, а вакуумски принцип је био у употреби од
шездесетих година. Крајем педестих, први пут се појавила једна карактеристика која је
уобичајена код модерних возила- аутоматски рад брисача у два или три понављања,
када се притисне дугме, што је укинуло потребу за мануелним покретањем. Данас се
корисити електронски тајмер, али се првобитно употребљавао мали вакуумски
цилиндар, механички повезан с прекидачем.
Дакле, први брисачи су функционисали тако што је особа унутар кабине ручно
покретала полугу напред-назад, да бисмо данас уживали у модерним,
вискотехнолошким решењима, ефикаснијим и поузданијим од првобитних.[2]

-пнеуматски мотор брисача ветробранског стакла локомотиве-