ПОЕЗИЈА

I
 АРТ-ПРИНТ

За издавача
Милан СТИЈАК

КРАЈИНА
Часопис за књижевност и културу

Редакција
Зоран АРСОВИЋ
Ранко ПОПОВИЋ
Младенко САЏАК
Душко ПЕВУЉА (главни уредник)

Припрема за штампу
Ведран ЧИЧИЋ

Адреса
АРТ ПРИНТ
Петра Прерадовића 2, Бања Лука
Телефони: +387 (0)51/314-144, 301-812
Е-mail: artprint@blic.net, stampa@artprintbl.com

Цијена овог броја 10 КМ (400 динара)

За иностранство двоструко

Часопис “Крајина” уписан је у регистар јавних гласила под бр. 01-76/97,

а на основу Члана 13. Закона о јавном информисању,
Службени гласник РС 10/97.
 КРАЈИНА
Часопис за књижевност и културу
Бања Лука, година X, бр. 37, прољеће 2011.

САДРЖАЈ

ПОЕЗИЈА Радимо на нашу штету .... 138

Јован Делић
Ђорђо Сладоје
Данојлићево разногласје ...145
Лирски премер .................... 3
Ранко Поповић
Зоран Костић
Данојлић ........................... 153
Никшин киљан ................... 15
In memoriam
СТАРИНЕ / НОВИНЕ
Пјесник Новица Тадић
(1949 – 2011)...................... 34 Љиљана Шево
Новица Тадић Камени надгробници
Људи у обртним вратима .. 35 средњовјековне Босне
Јован Делић и Хума – стећци ............... 181
Над гробом песника Младенко Саџак
Новице Тадића ................... 36 Петар С. Иванчевић ........ 200

ОГЛЕДИ ЛИКОВНА КРАЈИНА

Раде Симовић Љиљана Шево
Драма Републике Црпске – Графике Ненадa Зељићa . 235
један могући поглед .......... 43
Радивоје Керовић КРИТИКЕ / ПРИКАЗИ
Шљивићева идеја
Саша Шмуља
филозофије ........................ 93
Време разделно................ 249
Željko Škuljević
Мирко Демић
Bоšković kao etičar ..............105
Плава вода мутнога
Дунава............................... 270
ПОВОДИ
Милован Данојлић
Дучић и Французи ........... 120
Величина обичног човека .. 134
КРАЈИНА

IV
УВОДНА РИЈЕЧ

POEZIJA

1
КРАЈИНА

2
 ПОЕЗИЈА

Ђорђо Сладоје
ЛИРСКИ ПРЕМЕР
(Благо Симониди
Што ово не види)

Мада немаш куд ни са ким

Сем са худим и нејаким
Ти још луташ по Косову
На грбавом хромом слову-

Да развучеш у блед смешак

Лепосавић Бањску Лешак
И пробудиш на бранику
Свелу митску ботанику
И соколе тужну перад
Што разносе блуд и нерад

Да напипаш попут слепца

Дом Лазарев сред Прилепца
У њем зова с девет кћери
И храст старац сам у вери

Да разгрнеш по Призрену
Пепео и златну пену
Да из словне пиљевине
Новог царства темељ сине

Ко по леду ко по смету
Ти још пужеш по Космету
Иако ти лирски премер
Јасно каже – јад и чемер
И да немаш куд ни са ким –
Све се свето свело на КиМ

3
 КРАЈИНА

ХАН ПИЈЕСАК

Кога тражиш шта те гони по беспућу у невакат

Ево мјеста гдје се можеш без зазора сит исплакат

Слушајући како јече у горама пусте куле

Док мећава помен чини збрајајући погинуле

Са бора се гавран гласне забобоњи ћук са јеле

Канда су нас тужне мајке у дјетињству овим клеле

У снијегу куће клече по кућама дим и свраке

Јад и чемер размјењују с чамотињом тајне знаке

Хан разваљен замандаљен исцурио златни пијесак

Сузном оку мјесечевом леденица враћа бљесак

У срцу се отимају смрзнут врабац и сјеница

Никог с Пала ни с Корана далеко је Власеница

Све отекло неповратно низ Жљебове у Тугово

А ти дошо да утјешиш и подупреш ломним словом

4
 ПОЕЗИЈА

ВЛАСОТИНЦЕ
(по наруџби)

Знам има Сурдулица и Сурдук и Лебане –

И тамо су нас примали унесрећене скембане

У Сврљигу и Љигу у Брусу между прочим

Ал Власотинце где је и са чим да га срочим

Ископнео на мапи благ топао топоним –

Под стреху ове речи већ могу да се склоним

Ојужи и у души сричући – Власотинце

Док брезама под нокте новембар зарива клинце

Слушам – српски се гложе у сутон вали Власине –

Један припрема потоп а други шапће – спаси ме

Шта би још могло стати у песму по задатку

Па да поенту канем у топонимску гатку –

Постоји Власотинце крштено вином и сунцем

Једном сам тамо пио с Димитријем Солунцем

5
 КРАЈИНА

САРЧА
за Слободана Мандића

У засенку у швапској кући

Међу липама тихујући
Изван кружока и цехова
Читати Кафку и Чехова

Ионако се век проарчи

Једнако у Риму и у Сарчи
Срби, Мађари и Румуни -
Све се у истом жрвњу круни

А кога судба намагарчи

Утеху нађе и у Сарчи
И спас у игри малих ствари
За које силан и сит не мари

А то што свету рећи каниш

Већ је у таму шапнуо Тамиш

6
 ПОЕЗИЈА

БАНОВО ПОЉЕ
за Милету Аћимовића Ивкова

Дворећи пшеницу служећ сунцокрету

Као неком новом песничком покрету

Може се живети мада за невољу

Ту негде у Мачви у Бановом Пољу

А поље је пусто с баном и без бана

С Цера и с Мишара не слеће ни врана

Ноћу жив је месец дању скоро нико

Тек се из облака каткад гласне Ивко

Дахће крдо туге расцвето се немар

Сена Хајдук Станка мине кроз багремар

Са згуљених крила Змаја од Ноћаја

Сипи трина славе и полен очаја

Милета се смеје – лако је Милети

Ал мним да ће и он овде процвилети

7
 КРАЈИНА

МОСТАРСКА ЕЛЕГИЈА

Стазу куд би она сишла из махале

Црних коњаника сенке зајахале

У башти јасмина зева месождерка –

Јоргован је мржње кроз мушепке мерка

Жмирне мутна светлост нових ћепенека

Да притврди меру живота и века

А несводиви су земаљски рачуни –

С ђула и зумбула још се барут круни

Мукло звецка ситниш теку глухи сати

Само вечна вода божји наум прати

Постиђени месец загледо се у се

Над градом сапетим у крваве кљусе

Мој добри Алекса већ сам и ја постар

И за твој некмоли за овакав Мостар

8
 ПОЕЗИЈА

НАША СТАРА ЦРКВА У МОСТАРУ

Као са дна јаме или са верига

Из угаслих кућа из пепела књига
Нас прегршт јада на молитву бану
У цркву до пола у крш укопану
Кроз бруј акатиста стихира кондака
Уњкав припјев чујем из далеког мрака –

Колик волујска кожа – мада је и то пуно

А подвалу с опутом већ сам вам урачуно
Биће безбели глува без звона и позлате
А најбоље је да то што дубље укопате
Како градите избе и трапове и бајте
Дуваром опашите па тврдо побусајте
Горе у трњу што даље од Мостара
Да ми молитва ваша у уху не клопара
И не души ме задах ни тамјана ни воска
Јер ће вас питати месо куд му се дјену коска
И немој да ми се каурска мантија мота
И мига и свјетлуца око авлијског плота
Биљеге укрштајте од југа ка сјеверу
Лакше ће бити киши и вјетру да их сперу
Не призивајте Кнеза ни Милоша ни Вука
Јер ћете ко овај дуван димити из чибука
Ето ти богомоља погана рацка цеко
Па пробај да не буде као што сам ти реко –

Још чујем слазећи у ведрину дана

Из цркве што је у небо укопана

9
 КРАЈИНА

МОРА СЕ ПИТИ

У Мостару се мора пити

У Требињу се не трезнити

У Невесињу усред Стоца

Пити за свога гониоца

Кондиром купом или плоском

У Нецвијећу и у Моском

И у гатачке дуге зиме

И кад се пити нема с киме

У Пресјеници и у Прачи
И у Цвилину – пиј и плачи

И ту где пише – Љубогошта

Мора се пити па шта кошта

На дну Улога душе боне

Пити са Шарцем кад Марко клоне

Са утварама и са алама
И с браћом палом на Палама

И у Калиновику и у Фочи
Не питајући ко сичан точи

У пустом хану у Билећи

Мора се пити и прилећи

10
 ПОЕЗИЈА

ПИСМО ТЕБИ

Жале се читаоци и критика ме пањка

Како ми у песмама љубавних тема мањка

А шта сам чинио васцелог худог века

Него у мутној души као у муљу Пека

Испиро словце љубве ловио сјај и ехо

Речи које су давно крштене твојим смехом

И ко ми је спасаво кад плану рукописи

Стихове-погорелце – ако већ ти ниси

И грејо их у збегу склањао у сонете

И сламку додавао пред налетима Лете

И ко је овом створу пометеном и немом

Спуштао златно уже из облака над Сремом

Ко га је дозвао гласом у ком су трешње цвале

И превео по води ко у сну до обале

Постоје о том посвуд просути светли цитати

И све се лепо може из росе прочитати

А ја сам узама стида у чвор гордости свезан –

Праштај љубави моја што други говор не знам

Осим онога на ком траве под снегом ћуте

И понорнице твојим именом загрцнуте

Нити ја имам речи до ових које старка

Поноћни ћук у срцу – као стари Петрарка

11
 КРАЈИНА

ОД ЗЛАТА ЈАБУКА

Сав нам воћњак ветар обра

Свали у кал у мрак чабра –
Воће знања зла и добра
И све тајно у грех сабра
Само она у облаку
Лелуја се недохватна
Као у сну дечјем сија
Да провере је ли златна
Покушали сви одреда
Покушала сила власти
Ситна злоба завист беда
Подмето сам песму и ја
Све у нади да ће пасти
Из небеских провалија
У стих као у Бојану
Издалека слична сузи
Што на божјем дрхти длану
Док нас гледа из висине
Закрвљене у каљузи
Око зукве и трњине

12
 ПОЕЗИЈА

РИБЊАК

Љуља се и љеска тужна рибља маса

Свиткају пераја – као знаци спаса

За незасите и гладну светину

За пост и славу јако заветину

Али не чу нико кад се демон прикра

И у вражје семе прометну се икра

Ни онај што крпи у присенку мреже

И не слути да се у језеру леже

Чудо што није девојка ни риба

Које нас у сну заскаче из глиба

То ће нас ко Јону сркнути од шале

Кад позобљемо тоне и квинтале

А оне две би свима биле доста

Да има дома и у дому госта

13
 КРАЈИНА

МАЛИ РИМОВАНИ ПРИЛОГ ЗА АНТОЛОГИЈУ

СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ШЕСНАЕСТОГ ВЕКА

Новица Тадић – да се спасе глади –

У смрзлу црницу лук и кромпир сади

Милан Ненадић на измаку снага

Пола капи росе у дистиху вага

На Вождовцу Рајко препун немог плача

Ко под земљом цркву сонет-строфу глача

А М. Максимовић на каменом трупцу

Возара за Томе чека у Голупцу

Тешић чува шљиву византијски плаву

Да Србија има где склонити главу

Песник звани Цера бугари по врањски

С иконе и свеће стресајућ снег лањски

На дну Црне Горе ко у караули

Раб Ранко Јововић запева и тули

Гласне се и Тонтић из олујног јата

Радован и Гојко са дна казамата

Даринка Јеврић у сузу се прели

У којој се црква у небеса сели

Чуј како и Нешић у фрулу од трске –

Ако нико други песнике ће српске

Славити во вјеки плав увелак циме

И венац лука сплетен ко у риме

14
 ПОЕЗИЈА

Зоран Костић

НИКШИН КИЉАН
НОЈЕ

Мирише свагда земља завичаја,

а траве других предјела из чаја

каткад поподне ноздрве окаде

далеким дахом висинске ливаде –

кад ћутиш невен родног непролаза

макар стизао са врха Кавказа,

Алтаја, Анда, са горске Индије.

И само тако, на часак се пије

тај дах искона – траг оног мириса

што је пратио од Нојевог виса

и твоје претке, до ливаде с које

ти, себе, створе, носиш, као Ноје,

од колијевке – до куће смираја,

од првог стручка – до посљедњег чаја.

15
 КРАЈИНА

ДРВЉАНИК

Са шест, педесет треће у прољеће,

на лукавички катун и ја крећем;

још за звијезда, по луниној срми,

равнином Жупе па Заградом стрмим,

тетка пред вранцем, испред њих пас торњак,

а сврх товара коњског – ложа горња –

ја и пијевац у врбовој крошњи,

ја у кожуху, друг у живој ношњи

да он (официр свјетлоносне смјене),

јутарњом трубом пробуди, не мене,

већ, рекао бих снен у полутмини,

све што икада заспа у планини:

славуји, чворци, чавке, препелице,

врапци, дроздови и остале птице

према умјећу почеше из горја

сложни потпури пурпуру обзорја

које озари тетку испред вранца

па, здесна, поред сложених трупаца,

пламсање репа косматог жутова.

Све надаље је слика сјеноснова,

16
 ПОЕЗИЈА

јер макадамом поред дрвљаника

то пролажење у свијести никад

и не блиједи, него се понавља

свагда једнако – коњ се зауставља,

ушима стриже а копитом копа,

пас режи на три(под оружјем)попа

искрсла пред нас иза дрвљаника:

чујем, са тетком три брадата лика

мрморе нешто што слух не разбира,

видим, незнанци(погаче и сира

из провијанта нашег чим добише),

зађоше иза трупаца. Ја, тише,

питао нисам никада но тада

и никад, тише, сазнао: тробрада

група ишчезла иза дрвљаника,

нису попови, него „три четника,

војводе – Божо, Владимир и Српко“,

шапуће тетка пригушено, трпко

шкрипарског тројства три имена грозна

које од краја рата гони ОЗНА

као зликовце, изроде и јуде,

као опасност број један по људе

17
 КРАЈИНА

и по државу нашу у развоју.

„Не однесоше ни скоруп ни проју,

веле, и нама двома ваља јести“,

за себе тетка дошапта на цести,

а смионији од два коњаника

поздрави сунце изнад дрвљаника.

18
 ПОЕЗИЈА

НИКШИН КИЉАН

Одредили су предање и збиља

да камен-биљег буде Никшин киљан,

јер колика је сва земља Савина -

нема међаша, једног, од давнина

да, као овај, сваким својим годом

казује шта се збивало са родом

откад постоји. У ту мапу у њем`

уписани су громови и муње,

Словени, Келти, Римљани и Кричи,

Турци и Њемци, али, у свој причи

најдубље черте и резе нечојства

сачуване су кроз траг братобојства

вучен од оног лукавичког дана

када потомак унијатског бана,

ту гдје гроб му је Никшу и погуби.

Од тада до сад многи су се зуби

у кам усјекли, но, о кам требјешки

(а држасмо се до скора витешки),

многи зуб сломи тек што га окрзну,

па Никшин киљан онај и омрзну

19
 КРАЈИНА

на чију силу Никшин род не приста,

а опходи га ко год љуби Христа.

20
 ПОЕЗИЈА

РУСИЈА
(према Љетопису требјешког
манастира Светог Луке)

Проглас се чува као прилог слави

јер га написа Сава Владиславић –

гроф и савјетник Петра Великога,

по вољи цара росијског и Бога,

хиљаду седам сто једанаесте:

„Ако сте Серби још и сад, а јесте,

и Ни’шићани од вајкад витешки,

час – да збаците ропски јарам тешки,

да сјај врнете Немањића круне,

да одагнате с крста сјенку луне,

да осветите Косовску Голготу,

да наплатите дуг за сву срамоту

од оних што је нанесоше роду,

да повратите образ и свободу,

овом Грамотом нашег Величанства –

наступио је за два српска царства,

Земље и Неба. На устанак стога,

с вјером у Творца и Петра Првога!“

21
 КРАЈИНА

КЕРБЕР

Почетком љета четрдесет прве

по Лукавици браћа се закрве

тек што међу њих у мају забаса

двоножац испод, псина изнад паса.

Сподоба грдна са дна црног пакла

упућена је (никако измакла

небудној стражи Билећког затвора

гдје тамноваше ова адска мора) –

да Црну Гору још више уцрња

и укорови тако, да, сем трња,

тим Црњем друге и не буде травке,

сунца – сем луне, ни птице – сем чавке

која је дужна, учена, док лети

да јамска гротла открива освети.

Тако отпоче одмазда свеопшта:

крв, још до Никше, крвцу Оногошта,

крв братственичку, крв међуплеменску,

као будућу и крв свевременску –

доведе Псоглав мрежом сутрашњице

на свих тринаест јама Лукавице

а ускоро је и сва Црна Гора

доби устројством планскога помора.

22
 ПОЕЗИЈА

ПРЕЖИВЈЕЛИ

Све их нагрди Господ Бог и казни,

а удесима печати су разни:

неко рођењем ишчаши кукове,

неко млад стрекну уснувши вукове,

неког ошури вареника врела,

неко тек тако поста спрдња села,

некога чини, а некога клетва,

неког косидба, неког сломи жетва,

некога буква у државној шуми,

неко се, врео, сњежаницом уми,

неког пас зубом, магаре копитом,

некога Стаљин, неког слуди Тито,

некога Рузвелт и дволични Черчил,

некога муња, неког змија печи,

неког во рогом, неког збаци кљусе,

но сви пљунуше на Србе и Русе,

у које су се све до јуче клели,

без којих још би у претку увели:

све мушко што је изнад земље било

занавијек је нешто оштетило –

толико да их и зла коб обиђе,

погибељ презре, а, као застиђе,

23
 КРАЈИНА

чак их не хтједе ни гладна апсана

кад пуче земља, кад њом од тог дана

овлада њене небудности грешка,

кад власт изрода поста и требјешка -

кад спали избу а с њом Свете јасле

гдје су и њене кљасте кости срасле,

кад згази Јуче – отказа се гробља,

кад згази Данас – отказа се робља,

кад згази Сутра – дјеце се отказа

ова скупина народних наказа

никла на хумци језика и чојства,

властела људска, без људскога својства.

24
 ПОЕЗИЈА

ИСТРАГА

Послије апса очевог, тек мало

од мноштва оста: зидно огледало,

чивилук, дубак, дјечији креветац,

шпорет Слобода, зелени креденац,

шифоњер, астал, пар старих столица

и шест великих, букових полица

тешког костура од библиотеке

гдје су остале књиге само неке,

њих седам-осам, од више хиљада:

Злочин и казна, Хамлет, Илијада,

Фауст, Дон Кихот, Тихи Дон, Рад, Мати

и (зашто, само истрага ће знати,

остави роду кажњеника мрског) –

још Његошево Огледало Србско.

25
 КРАЈИНА

ЉУБАВ

„Због отворене љубави к Русима“

зла коб два пута крену на Максима:

при крају рата, у сред Београда

кад су га наша и руска армада

ослобађале од завојевача –
у паклу бомби и минобацача

Максим, прикован мецима снајпера,

пун сат, за углом, зна, да с небодера

најмањи показ кажњава се смрћу.

Кад , с друге стране, Сремском, ка раскршћу,

ето ти чете Црвене армије

и Максим који још никада није

видио Русе, мјесто „соли-хљеба“,

маше да стану, да смрт озго вреба,

но руски мајор не схвата знакове,

шта више, мислећ` да их Максим зове,

ступа у видно поље снајперисте,

а из заклона, те секунде исте

искаче Максим – осипа пут крова,

прима на груди кишу од олова.

„Због отворене љубави к Русима“

преживјелога тад, чудом, Максима

26
 ПОЕЗИЈА

осудили су на десет робије

(четрдес`осме), иако он није

с Русима био никад осим тада –

гинући с њима за спас Београда.

27
 КРАЈИНА

ИЛИНДАН

„Почуј ме на час, уважени скупе –

града Никшића, Роваца и Жупе,

Мораче, Пиве, Пиперских катуна!

Ви, који овдје, овога датума

много вјекова већ саборујете,

станите с пјесмом - `оћу да чујете

шта се законом данас прописује:

прво и главно, власт да се не псује

ни у тријезном, ни у пјаном стању,

друго, посебно нек вам је на знању,

свака пуцњава, па макар пут неба,

јесте прекршај, а злоупотреба

личног оружја (левора, пиштоља)

биће сматрана као самовоља

и ремећење реда, зашта мора

сваки изгредник добити затвора

тридесет дана по краткој цијеви !

Осим реченог, такође није ви

свађа и туча дозвољена данас,

но, како многи од вас раде за нас,

све ово што вам допуштено није

биће од стране будне милиције

28
 ПОЕЗИЈА

још у корјену самом сасјечено.

Народе, памти овдје изречено

и то не чини, већ чини остало

што не поменух а што није мало

и што ти желим на крају говора

уиме среске власти и СУБНОР-а.“

29
 КРАЈИНА

КАНДИЛО

Илија доби надимак због тога

што заборави па спомену Бога

другог августа на Илиндан свети

кад Крсне Славе своје се не сјети,

већ га привуче и дух му надвлада

скуп свенародни – безбожна парада

гдје се сатире ракија и храна,

гдје се черече јагњад крај Киљана,

гдје креће оро и гдје пјесма ори

кад год дозволе смјернице-говори

будних из ЦЕКА,ПЕКА,ОКА,СКОЈА,
који уиме бронзаних хероја

сјетују како славити и кога,

а, при том, име Свеца или Бога

они спомену тек да их унизе.

Илија слуша, а сузе му клизе

низ стид образни јер се присјетио

да јутрос није ни сто осветио,

прекрстио се није чак ни кришом

и, покајнички, клекну да, пред Никшом,

Свецу дуг врати, кад у кући није.

Замрије пјесма. Запањени свијет

30
 ПОЕЗИЈА

у чуду гледа рођака Илију

док чини оно што други не смију

те, да би исту сакрио потребу,

скуп очи к ведром исколачи небу

а усљед сузног затомљеног мноштва

згусну тмаст облак изнад незнабоштва

и гром, између Никшићана свију,

стрефи и спрли грешнога Илију:

засу га земља са Никшиног хумка,

таман да живи, но, од тог тренутка,

кандило главе ничег се не сјећа

а разум гаси кап по кап свијећа.

31
 КРАЈИНА

МЈЕСЕЧАР

Луњо излази кад и пуни мјесец

изнад Журима: негдје иза десет,

из своје ниске колибе кроз врата –

у свитицама, дугих, голих гњата,

ступи, хрчући, та прилика крута

на земни одраз Млијечнога пута

видљивог само за уснуле зјене;

по зову с неба у свој опход крене

заумни војник лунарне армије –

од пријеклада, низ врлет Бобије,

између јама – правац на Закраје,

нити посрће, нити гдје застаје,

поред торина и преко откоса

клизне планином та утвара боса

трипут за љета, све до истог циља:

шетњу прекида крстом Никшин киљан –

Луњо се хумком свог пра-оца прући

и звижди тако да му се у кући,

из које оде прије више сати,

жена пробуди и сањива схвати

шта се све збило, а шта њој сад ваља:

„Оченаш“ каже, оседла путаља

и лети да се, с лунарног врхунца,

са мужем, дому, врати прије сунца.

32
 ПОЕЗИЈА

ПРЕДСАН

Оком сна читам са надгробне плоче:

„Живот ме уби прије него поче.“

Напрежем зјене – усахла позлата,

оба датума стога непозната –

неко, тек рођен, а оде напрасно?

Име нечитко, презиме нејасно

(исплакали их сњегови и кише),

иницијали све је што ту пише

и према З К (два блиједа слова),

мога гроба је, схватам, плоча ова,

међутим, сасвим увјерен и нисам –

у сну сигуран да то не написах

ни жив ни нежив; само давно рођен,

као пра-овај ту могох да дођем.

33
 КРАЈИНА

IN MEMORIAM
Пјесник НОВИЦА ТАДИЋ (1949 – 2011)

Новица Тадић је рођен 18. јула 1949. године у Смријечну

код Плужина у Старој Херцеговини. Гимназију је завршио у
Никшићу, а на Филозофском факултету у Београду је апсол-
вирао филозофију. Био је уредник Књижевне речи, Видика и
Књижевне критике и главни и одговорни уредник у издавач-
ком предузећу Рад. Од 2007. године је у статусу слободног
умјетника, пошто је проглашен за технолошки вишак. Жи-
вио је у Земуну. Преминуо је у земунској болници 20. јануа-
ра 2011. године, након дуге и тешке болести.
Објавио је укупно петнаест пјесничких књига: Присуства
(1974), Смрт у столици (1975), Ждрело (1981), Огњена кокош
(1982), Погани језик (1984), Ругло (1987), О брату, сестри и
облаку (1989), Кобац (1990), Улица (1990), Напаст (1994),
Потукач (1994), Непотребни сапутници (1999), Тамне ства-
ри (2003), Незнан (2006), Ђаволов друг (2008). Припремио је
за објављивање рукопис збирке Ту сам, у тами, а објављене
су и четири књиге Тадићевих изабраних пјесама. Пјесме су
му превођене на енглески и француски језик, а у САД су, у
последњој деценији, објављена три избора Тадићеве поезије.
Добитник је већине значајних пјесничких награда у нас.

34
 ПОЕЗИЈА

Новица Тадић

ЉУДИ У ОБРТНИМ ВРАТИМА

Људи у обртним вратима

моји су најближи рођаци.

Узрујана лица,
која никада нисам видео,
приближавају ми се и нестају.

Тек понеко рекао би понешто,

али као да, у последњем
тренутку, одустане.

Нема се ту шта рећи.

Врата се окрећу,
све је у покрету, сви смо у млину.

Од нас се лудо брашно

за пекару неког ђавола прави.

35
 КРАЈИНА

Јован Делић
НАД ГРОБОМ ПЕСНИКА
НОВИЦЕ ТАДИЋА

Опраштамо се од једног од најбољих међу нама, на гробљу

на крају града, на крају свијета, на мјесту симболичног име-
на, на Бежанији, и то Новој. Свјежа хумка на Новом бежа-
нијском гробљу, под сјенком Незнани, то је оно што теби и
твојој поезији приличи, Новице Тадићу, а не Алеја заслужних
грађана и привиди пролазне славе. Далеко од завичаја и Црне
Горе, које си носио као муку, као своју потајну болест, као
ужас који те разарао изнутра и са којим се нијеси могао ни
хтио помирити. Нећу тамо – и крај, говорио си ми кад сам те
молио да твоје стихове говори Небојша Дугалић у порти
Пивског манастира, да направимо научни скуп о твојој пое-
зији. Не могу, говорио си као кад се браниш од залогаја који
не може да прими твој напаћени организам, не могу кад се
тамо деси сваки дан по једна издаја. Стид ме пасји уби од себе
и од другога. А ти си имао људског стида за све нас отуда. Ово
је мјесто за тебе, Новице – Ново бежанијско гробље. Ни Зе-
мун, ни Београд, ни Црна Гора. А ипак „смрт у столици“.
Како говорити о теби, напаћеном, измученом, а до јуче
живим моштима које су ходале, а да не личим на неко пти-

36
 ПОЕЗИЈА

цолико чудовиште из твоје поезије које крешти над великим

мртвим пјесником? Како не покварити твој аутентични, је-
зиво поштени, поезији предани аскетски живот, без компро-
миса, без узмака, па шта кошта – да кошта. Плаћаш главом
цијену коју си сам поставио и коју те нико и ништа не може
снизити, велики и драги мој мучениче. Нико теби није могао
помоћи, ни најближи, ни најмоћнији, јер ти никакву помоћ
нијеси могао прихватити. „Јес, па да сјутра скочи на нос и
мени и мом помоћнику“, говорио си. Живјети аутентично,
макар то било на ивици живота, па макар то било „осамљи-
вање и уклањање од свијета“, па макар то било неприлагође-
но никоме и ничему, ненормално до изузетности, али аутен-
тично живјети, по своме. Многи би то хтио кад би то било
ласно. А ти си хтио и могао, и клањам ти се за то до дна твога
отвореног гроба. Ти си то много љепше казао:
„Живети, аутентично живети. Из аутентичног живота ис-
крсавају оригиналне идеје и мисли-водиље кроз живот и
уметност. Ако си песник и ћифта, ниси ни једно ни друго
како ваља. Можда је то онда твоја срећа, која је гора од не-
среће. Изложеност свему и свачему, отвореност егзистен-
ције, доносе нам луцидне тренутке и увиде које не могу има-
ти „нормални људи“. Нормалан човек је корњача у оклопу,
стегнут са свих страна, тром и јалов.“
И зато нијеси био „нормалан човек“, стегнута корњача у
оклопу, јер нијеси био ни тром ни јалов. Био си наднормалан
и надлуцидан, тежак и драг. Нијеси хтио да будеш гротескно
страшило, „савремени узнемирени човек“:
„Савремени узнемирени човек нема времена ни за мо-
литву и добре помисли, а како би тек имао за поезију. Он,
јутром, прелази улицу, жури, трчи на посао и са посла, хука
га носи и испуњава. Брзина и бука – само то, по цео дан. А

37
 КРАЈИНА

код куће га, навече, чека змајевита жена, сваке злобе барјак-
тар. Жена или празнина. А сутрадан, опет исто. Нема почин-
ка веселнику, јер жури у Европу. Жури у Европу, у Европу, а
већ га је стигла Америка. Још му треба поезија, па да пре-
свисне.“
Ти у такво нормално јато нијеси хтио, па ко хоће и може
с тобом – нека изволи. Ти си негдје у даљини видио све са-
мљег Момчила Настасијевића, плашећи се да једнога дана
не изгубиш способност за сузу и за осјећање:
„Све самљи… Тако је почео своју песму „Госпи“ обожени
песник Момчило Настасијевић. Изванредан почетак песме,
можда најбољи почетни стих у српској поезији. А онда, у оса-
ми, обраћање драгој у покоју, вољеној жени која је далеко, у
рајским насељима… Коме ћу се, пак, ја обратити, у усамље-
ности, кад се све утиша, и док све буде чекало да прогово-
рим?... Можда ћу само заплакати у тишини, немоћан за било
какво осећање…“
Све самљи, све наднормалнији, гледао си како твоја
„Огњена кокош“ постаје дио наше огњене стварности у про-
љеће 1999. године. Требало јој је петнаест година да снесе
своје Огњено јаје оплемењено осиромашеним уранијумом:
„То су оне песме које се, изгледа, саме напишу, јер настају
из опсесије, из подсвесног и недокучивог. У време бомбардо-
вања видео сам многе ватрене кугле, и једног дана рекох, ни
сам не знам коме: „Ено, Огњена Кокош је снела Огњено Јаје,
одмах изнад Земуна, према Батајници“. И преплакао сам тај
дан, кријући сузе.“
Ти си, Новице, на свеприсутно зло, на свакодневну апока-
липсу, одговарао писањем поезије исцијеђене из мрака краја
вијека и наше новије историје и патње, из свакодневних
страхова. Ти си сакупљао поезију као мајке наше кишницу,

38
 ПОЕЗИЈА

испод стрехе, али страха – стрехе. И цијенио си српску пое-

зију што је свједочила о нечем потресном и болном:
„Ми, српски песници, нашли смо се, у последњим година-
ма, у самом центру општесветског зла. Отуда потиче и вели-
чина савремене српске поезије. И осредња збирка неког срп-
ског песника, сведочи о нечем потресном, болном. То је
предност коју смо сви ми имали, а нисмо је тражили.“
Ти си се, Новице, посљедње двије деценије све више при-
ближавао Богу и пјесми као молитви. Можда си то чинио све
вријеме, јер, ево, читам и преписујем твоје реченице:
„А најискренију молитву упућује покајник и грешник.“
„Апостол Павле је рекао: Молите се непрестано. Ја, откад
знам за себе, као да непрестано плачем. Можда је мој непре-
стани плач моја непрестана молитва.“
Јесте, и биће, драги мој Новице, јер како ти рече: „У сва-
кој невољи има прозрака који нас опомињу и изводе на пра-
ви пут.“ Тај пут никако није у некој идеолошкој нади. Ти си
то бриљантно формулисао:
„Идеолошке наде су крваве магле над народима. Кроз
патњу се стиже до очишћења и вере.“
Твоје пјесме и молитве писане су са дна душе и спајају
пакао и небо. Зато им се вјерује.
Не знам савременог пјесника веће скрушености и скром-
ности. Шта би чинили други да им се на енглеском језику, у
Америци, појаве двије књиге поезије? У да им је преводилац
Чарлс Симић? А Новица – ни прстом. Нека свак ради свој
посао.
Одавно се он спремао за овај тренутак; одавно га је очеки-
вао. Мртав и прије своје смрти – тај монашки, светосавски
мотив провлачи се кроз његову поезију и разговоре о пое-
зији.

39
 КРАЈИНА

Збогом, драги Новице, и нека ти је лака ова бежанијска

земља. Довиђења на неком новобежанијском гробљу. Јер сва
су наша гробља – новобежанијска.

(29. јануара 2011. године, на Часне вериге)

40
 КРАЈИНА

OGLEDI / PREVODI

41
КРАЈИНА

42
 ОГЛЕДИ

Раде Симовић
ДРАМА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ –
ЈЕДАН МОГУЋИ ПОГЛЕД

Од прве драме у Босни и Херцеговини (Мајчин аманет

Ивана Лепушића – 1885) до данас дијели нас сто двадесет и
пет година. У првом вијеку постојања именује се као босанс-
кохерцеговачка, док се на крају прошлог и почетку овог вије-
ка код различитих народа различито насловљава. Можда ће
се многима учинити да је наведено запажање одвећ ситнича-
во, а вјероватно би тако и било да нема истих дилема и код
наших претходника.
То већ може да се провјери на примјеру Јосипа Лешића,
једног од најпоузданијих театролога и хроничара драмског
стваралаштва у Босни и Херцеговини, гдје као илустрацију
наводимо неколико студија: Савремена драмска књижевност
у Босни и Херцеговини,1 Један вијек БиХ драме,2 Драма и њене
сјенке – пролегомена за могућу антологију босанскохерцеговач-
ке драме.3 Преглед насловљавања Лешићевих књига и сту-

1 Позориште, часопис за позоришну умјетност, Тузла, бр. 1–2, 1990.

2 Пословна заједница професионалних позоришта, едиција театродрама,
прво коло, књ. 2, Сарајево 1990.
3 Стеријино позорје – Пословна заједница професионалних позоришта Босне
и Херцеговине, Нови Сад – Сарајево, 1991.

43
 КРАЈИНА

дија, у истом времену (1990–1991) а код различитих издава-

ча и у различитим срединама, опомиње на опрезност и
отвара многе замке које драмско стваралаштво самоникло
поставља. (Нпр. термин босанскохерцеговачка драма сугери-
ше јединствен, босански, културни и национални идентитет,
док формулација драма у Босни и Херцеговини упућује на
друкчију идентификацију другојачије остварених култура и
аутора у БиХ.)
Књижевноисторијски гледано, Јосип Лешић није заступ-
ник оваквог изазова драматуршких пропитивања и предво-
ди ону линију истраживача који се опрезно упуштају у испи-
сивање рецепције културног и националног идентитета
путем драмског стваралаштва. На то нас упућују и садржаји
његових књига објављени деведесетих година прошлог вије-
ка – пред само избијање грађанског рата у Босни и Херцего-
вини. Отуд је од посебне важности његов сажети коментар
једног вијека драмског стваралаштва у Босни и Херцеговини
који овај аутор, у једној врсти исповједног казивања, истиче
на почетку своје Пролегомене за могућу антологију босанско-
херцеговачке драме.
«Након вишегодишњег истраживања, ишчитавања и ана-
лиза, драмска књижевност Босне и Херцеговине коначно се
у мојој спознаји обликовала у једну конзистентну тематско-
структуалну и стилску цјелину, коју чине 150 аутора са више
од 500 драмских дјела. Истовремено, потребно је одмах рећи
да је од споменутих 500 драмских текстова без веће (па и
осредње) сценске и литерарне вриједности и да су само по-
неки (њих двадесетак) преживјели и прекорачили своје
вријеме и остали (или би требало да остану) као трајна добра
у небогатој ризници нашег драмског насљеђа. Оне нам не-
посредно и живописно откривају конвулзивни судар Истока
и Запада, доносе атмосферу цивилизацијског раслојавања,

44
 ОГЛЕДИ

људе, нарави, обичаје, климу духа, друштвено-социјална ра-

слојавања, заблуде и узлете, конфесионалне и националне
странпутице и искључивости, показују шта је њихове ауторе
мучило и инспирисало, одушевљавало и револтирало, какве
су утицаје трпјели, којим су се темама бавили и с којим про-
блемима сучељавали.»4
Лешић се у наведеној Пролегомени..., углавном 'ослања'
на српске драматичаре (Ћоровић, Кочић, Јевтић, Кулено-
вић, Жалица, Стојановић...) као што се и у театролошкој сту-
дији Историја позоришта Босне и Херцеговине5 највећим
дијелом бави српским путујућим дружинама, глумцима, ре-
дитељима. Њихов удио у обликовању драмског стваралаштва
у Босни и Херцеговини од пресудног је значаја и зато га није
потребно посебно издвајати. Оно што је недовољно истраже-
но остаје у домену квалитативног доприноса муслиманских
и хрватских аутора свеукупном развоју драмског стварала-
штва у Босни и Херцеговини. Посебно у првом вијеку – од
почетног конституисања до нових тенденција на крају прош-
лог вијека.
Отуд, вјерујемо, и потреба да се сачини и објави Антоло-
гија бошњачке драме двадесетог вијека (1996)6 и Хрватска
драма Босне и Херцеговине од Матије Дивковића до данас
(2008)7. У првој Гордана Музаферија преко Хамида Шахино-
вића – Екрема, Ахмеда Мурадбеговића, Алије Наметка, Ске-
ндера Куленовића, Дервиша Сушића, Алије Исаковића, Не-
џада Ибришимовића, Сафета Плакала, Амира Буквића,
Џевада Карахасана и Златка Топчића настоји да 'утемељи'
бошњачки драмски идентитет а тиме и бошњачку нацију у

4 Исто, 6–7.
5 Свјетлост, Сарајево 1985.
6 Гордана Музаферија: Антологија бошњачке драме, Алеф, Сарајево 1996.
7 Веселко Короман: Хрватска драма Босне и Херцеговине од Матије Дивковића
до данас, Школска наклада, Мостар 2008.

45
 КРАЈИНА

цјелини. У другој Веселко Короман у 'распону' од Матије

Дивковића (1563–1631) до Дарка Лукића (1962) успоставља
једну врсту 'босанске драматуршке конструкције' која је, у
суштини, миракулска. И тиме нам, као пројекат, 'подастире'
конструкцију средњовјековних (кршћанских) модела као на-
ших савременика.
Јасне су амбиције једног и другог антологичара и зато се
наша 'пролегомена' неће бавити једновјековном вертикалом
српске драме у Босни и Херцеговини (она је, уосталом, њена
тачка ослонца) већ ће понудити преглед драмског стварала-
штва насталог у Републици Српској на крају прошлог и по-
четку овог вијека. Насловљена је као Драма Републике Ср-
пске а у њеном називу не крије се само метафора настанка
него и хронотопска самјерљивост у којој се простор и врије-
ме механички сажимају. У том 'укрштају' могуће је пронаћи
и жанровски међупростор обиљежен ратом и његовим одје-
цима. Спецификум овог настојања сажима се у намјери да
паралелно укаже на драмску књижевност и позоришни жи-
вот Републике Српске који, у овом случају, нису настајали
'руку под руку'. Избор драма показаће да осим у два случаја
(Хамлет у рајској долини Српске и Балон од камена) сваки од
'понуђених' текстова и даље чека позоришну праизведбу. А
лук времена, тематски гледано, 'премоштава' период од
средњовјековних мотива Јована Спрема до иронијског (пос-
тмодернистичког) 'отклона' Радмиле Смиљанић.
Поетска трагедија Јована Спрема Ноћ пуног мјесеца8 по-
казује се као тематска необичност у драмском стваралаштву
Републике Српске деведесетих година прошлог вијека. Спре-

8 Јован Спремо: Ноћ пуног мјесеца – поетска трагедија, Задужбина ‘’Петар

Кочић’’, Бања Лука – Београд 2000. Драме: Вучица, Шок-соба, Чудни свијет
госпође Ане и Освета, исто.

46
 ОГЛЕДИ

мо је један од ријетких српских драматичара који 'залази' у

период четрнаестог вијека, односно вријеме владавине Ко-
троманића а они се историјски обиљежавају као славни дани
Босне и уздижу у владавини Стефана Твртка I у 1376. години,
када је узео титулу краља Србије и Босне, Приморја и Запад-
них страна.
Композиција драме геометријски је прецизна: на једној
страни имамо Младићевог оца, мајку, два брата, малоумно
нахоче –Чобаницу (усвојена полусестра), а на другој – Дје-
војкиног оца Вука Брсјака, мајку, браћу Срдана, Сретена,
Горчина и двије сестре Борку и Несну. Између ових породи-
ца, које живе у идили планинске ноћи пуног мјесеца и искон-
ске љубави према коњима, (ждребицама) пала је крв: Брсја-
ци су убили недужног Љубана, Младићевог брата, а онда је
најстарији брат Гргур, из Младићеве породице, убио најм-
лађег Брсјака – Бодина. Из тог чвора и сазнања заплиће се
драмска прича забрањене љубави Младића и Дјевојке. Они,
опет, што се више приближавају једно другом, то су ближе
смрти, а све сцене бјежања и сакривања само су драматурш-
ко одлагање коначне неминовности. Крај је унапријед, оби-
чајним законом старијим од њих и њихових породица, задат
и неизбјежан. Једини је Помагач у одржању ове љубави, ма-
кар и привидно, нова љубавна веза између Дјевојкиног брата
Срдана и Младићеве, у породици прихваћене, малоумне Чо-
банице. Ништа није могуће сакрити, посебно велику и тајну
љубав, тако да Младић и Дјевојка из пасторалне идиле (у
другом чину) бјеже у мрак и мемлу градске периферије Ста-
рог брда и рудника Сребреник.
Палијатска слика пасторалног и периферног, градског
свијета, сукобљава се и заоштрава у сусрету рудара и њихо-
вих породица са путујућом музичко-сценском дружином из

47
 КРАЈИНА

'славно Венеција', која нуди пјесму, игру, забаву и секс – све

за десет новчића. Изопаченост спољног свијета – од пу-
тујућих забављача, приградског менталитета, окрутних сас-
ких пословођа, па све до њихових најближих, браће, сестара,
очева и мајки – општа је 'дијагноза' обичајног поретка ства-
ри у коме се, иза норми крије неморал, а у слободи љубав и
човјечност. Упоредо са њиховим скривањем, и узалудном
потрагом једне и друге породице да их коначно улове (а лове
их као дивље звијери), откривамо да је Срданова Чобаница
трудна, да носи дијете Дјевојкиног брата, и да у њеном луди-
лу, и те како, 'има система'. Чобаница је, у ствари, заробље-
ник љубави и пјесме коју смишља, пјева и посвећује нерође-
ној Косани. Срдан јој је и вјенчање обећао, тако да се пред
младом, чулном и невином Чобаницом отворио исконски
простор бездане љубави и поетске имагинације. (Једна слика
свијета, израз осјећања, заварао је другу и то до те мјере да је
ова друга, поетска, сазнајнија а у 'спољном свијету' прогла-
шена је малоумном.) Срдан је највећи заговорник и најупор-
нији трагач у потјери за Дјевојком и Младићем, спреман да
сестру, невјерницу, чим ухвати, одмах убије.
Спремо је једном актанцијалном моделу (чиста и невина
љубав Дјевојке и Младића) у паралелном односу супротста-
вио други (Срдан немилосрдно објахује Чобаницу у самом
чину порођаја) – не да би се поредили по истости, него по
супротности. Само се у тако варираном (драматуршком) ди-
јалогу могу истаћи и одвојити суштински и периферни до-
гађаји а то у овој драми функционише у свакој сцени, чину и
на нивоу цјелине. Цијели трећи чин се одвија у буквалној
потјери за Младићем и Дјевојком и кад коначно упадну у
клопку, појављује се малоумна Чобаница да објави да није
луда, да је вољела Срдана и родила мртву Косану. Цијелу

48
 ОГЛЕДИ

њену причу Срдан пориче, док Младић и Дјевојка признају

своју љубав до гроба (стално су заједно а још су невини – Мла-
дић чека да његова Вила наврши пунољетство) и у том пара-
доксу неминовно страдају.
Вук Брсјак, умјесто Младића, убија кћерку: «Нисам...
њега... Своју крв, кћери мојој пролих... убисте и мене...Сад је
на вас...ред...Горчин, Сретен ће... (дише у хропцу)...Дуг крви...
вратиће синови!...Моји!»9 И оставља аманет – обичајни тес-
тамент (и поред сазнања да је Срдан упропастио Чобаницу),
своју крваву опоруку: синови морају да наставе тамо гдје је
отац стао, и доврше освету по крви. Спремо у транскрипцији
средњовјековног архетипа крви за крв указује да бисмо, ко-
начно, и ми морали изаћи из средњег вијека, и умјесто што
се светимо, почети да праштамо.
Драма Ранка Рисојевића Немири и снови младог Анд-
рића10 написана је почетком грађанског рата, објављена
1993. године, а тиче се дилеме ствараоца у ратом захваћеној
Босни и Херцеговини. Отуд драмски избор на младом Анд-
рићу – оном до краја Првог свјетског рата, када је животно,
књижевно и стваралачки, лутао и тражио животну путању
разапету силама политичких, књижевних и историјских до-
гађаја. Фикционо вријеме траје десетак година а сценско се
везало за болесничку постељу, односно Андрићеве честе бо-

9 Исто, 148.
10 Ранко Рисојевић: Немири и снови младог Андрића, Сцена 1–2, Нови Сад
1993, 125–136, поговор Јовица Павић, Бледолики предмет жеља, 136–137.
– Драме: Још један од снова љетње ноћи или Балада о Симеону – 1972, Јаблан
(лутка-игра) – 1984, Патуљци и бауци, лутка игра – 1987, Кочић (коаутор
Гојко Бјелац) – 1990, Јазавац пред судом – оперски либрето, Поход на Мјесец
– 1990, Борба непрестана (лутка-игра), Божићна прича или Христово рођење
– 1994. Изведено петнестак радио драма у већини радијских центара бивше
Југославије, Радио Берлину и сл. – Извор: Залог – лист удружења књижев-
ника Српске, бр. 1, Бања Лука 2004, 143.

49
 КРАЈИНА

лести у том периоду живота. Комад је сценски самјерљив

(свака је болничка постеља позорница живота) а временски
растегљив – јер се стварно и фикционо вријеме 'претапају' у
јединственом чину сјећања. Аутор се приклонио поступку
римејк композиције која је овдје драматуршки присутна
увођењем показног средства, паноптикума, магијске фи-
лмске направе која је обиљежила Андрићево дјетињство.
Са паноптикумом се Андрић сусрео још као гимназија-
лац, увео га је један мршави Аустријанац у празни дућан и у
њему сваке седмице, у свега петнаест слика, приказивао чу-
десни свијет једног непознатог града или земље. Андрић је
био стални посјетилац, а имао је само један проблем: како да
обезбиједи новац за ионако јефтину улазницу. Андрићево
архаично кино звало се Панорама свијета а све је то послу-
жило да сачини причу под сличним називом (Панорама)
којим је, нимало случајно, названа и једна од његових збир-
ки приповиједака.11 Паноптикум 'отвара' драму, откључава
формалну страну њене композиције и наглашава да се ради
о тексту који је склопљен из Андрића а не по Андрићу, што је
и данас један од већих 'изазова' савремених драматичара.
Овим се у затвореној форми простора (позоришна кутија
– болесничка соба) и времена (оптималност трајања драмске
приче) путем паноптикума отвара простор и вријеме, тако
да, иако болестан, Андрић може да 'путује' и сабира бурне
историјске године у оно мало стварног живота (тек му је два-
десет и нешто година). А у тим сликама, као некада у на-
пуштеном дућану, он поново пролази Сарајево, Загреб, Грац,
Краков, Марибор, Овчарево, па поново Загреб. Пролази,
дакле, онај бурни и неизвјесни период живота, од 1910. до
1918. године, када је, као млад пјесник, обављао функцију

11 Иво Андрић: Панорама, Просвета, Београд 1958, 292–323.

50
 ОГЛЕДИ

предсједника Младобосанске омладине, свједочио атентату

на Веаршанина (Ено Жерајићеве главе. Ено Богдана...), посре-
довао сарајевском (Црни Гаврило, јуначе.), тамновао због тих
активности, био изолован, па ослобођен, и враћен, поново у
Загреб, да отпочне нови и другачији живот. Поред тога, по-
ред паноптикумских сјећања, кроз успомене (и преко сцене)
пролази цијела галерија ликова попут: Милоша Видаковића,
Гаврила Принципа, Владимира Черине, Мирослава Крлеже,
Пјера Крижанића, Антуна Густава Матоша, Халине Иџиков-
ске, Маје Иџиковске, Јована Бијелића, Оскара Тартаље, Фра
Алојза, Петра и Серафима, Иве Војновића, Зденке Марковић
и других који су обиљежили живот младог Андрића али у
доброј мјери и почетак (наше) културне историје двадесетог
вијека. Има у овом побројавању и младих дама, познатих и
непознатих, које неодољиво привлачи његов: «Фаустовски
изглед или светачка душа?»12
О фаустизму младог и старог Андрића могла би да се на-
пише цијела студија, то је у овој драми само дотакнуто јер је
драматичара, у историјском времену деведесетих, више ин-
тересовало његово успостављање књижевног и националног
идентитета од љубавно-фаустистичке интриге. Књижевни
Андрић се драмски расплињује од позног романтизма прија-
теља Видаковића, преко стамености посусталог Матоша, до
мрзовољног и експресионистичког Крлеже. Утолико су не-
мири и снови једно стајно чвориште које Јунак драме интуи-
тивно предосјећа а писац дијагностира, не као производ нак-
надне памети, него као сазнајуће искуство у коме аутор мора
да се идентификује, али и алтерира – како би спознао сопс-
твени идентитет. Већ смо навели да Андрићеву културну
пројекцију/рецепцију није могуће уочити без националне

12 Исто, 135.

51
 КРАЈИНА

идентификације. У том трасирању једну од кључних улога

одиграће дубровачки драмски пјесник Иво Војновић. Гово-
рећи о властитом искуству, и осјећању, Војновић младом Ан-
дрићу (упркос болести) указује на средишњу путању нацио-
налног идентитета ослоњену, прије свега, на етичке оквире
српске традиције и духовности. «Војновић: Ви не смијете
клонути духом. Assolutamente, пред вама је будућност. Зна-
те ли да је нас обојицу, Луја и мене, већ отац начинио истин-
ским вуковцима. Ми смо Срби католици и то нам не могу
одузети ови франковци. Моја је мајка, Италијанка, саврше-
но научила наш језик, језик десетерачких народних пјесама.
Ја сам био мали, али сјећам се добро, стајао сам пред хро-
мим Вуком, који је био гост наше куће и рецитовао Смрт
мајке Југовића. Било је то чак 1863. године у Сплиту. Велики
наш Вук улијевао нам је љубав, али богами и страх с оном
својом штулом. А ја запео па се не дам. (...) Ми се морамо
вратити својим правим коријенима. (...) Све је то лијепо
Стриндберг, Витмен, ваши и моји пријеводи, али далеко је то
од нас као сјеверни пол. Не можемо ми своју одјећу подеша-
вати према ескимској моди. Лијепо, европски бол, експреси-
онизам и шта ти ја све знам, али шта је то за нас. Мода?»13
Рисојевић наслућује да оно што Војновић говори мла-
дом Андрићу у вријеме Великог рата и националног ус-
пињања треба рећи и нашим младим писцима у овом,
грађанском рату. Без те сталне провјере, односно трептаја
на теразијама времена, остајемо озбиљно осакаћени за сва
времена. Већ смо навели да је ова драма писана 'по мјери
позоришта' – сви су и драматуршки поступци у његовој
функцији – и готово да је несхватљиво што још није изведе-
на ни у једној театарској кући.
13 Иво Андрић: Сабрана дјела – Дјеца (Писмо...)..., удружени издавачи, Сараје-
во 1976, 173–189.

52
 ОГЛЕДИ

Склони смо да закључимо како се историјски идентитет

Босне и Херцеговине код Андрића елементарно дефинисао у
докторској дисертацији, док се њеном уситњеном семанти-
ком писац бавио цијелог живота у прозним дјелима. Вјерује-
мо да је овај други Андрић вјероватнији и истинитији. Међу-
тим, има код Андрића један број специфичних есеја, записа
и приповијетки које се, у крајњем резултату, не сравњавају у
историјској, ни у чисто естетској равни, већ су негдје напола,
и једно и друго, као један облик документарно-умјетничког
текста. То писац није чинио случајно, и како вријеме прола-
зи тако 'текстуалност' андрићевског рукописа постаје све ак-
туелнија као отворена форма којој сваки 'читалац' има што-
шта додати и дописати.
Том приступу исписивања припада и његова приповијетка
Писмо из 1920. године14 у којој му његов пријатељ из младос-
ти Макс Левенфелд – послије Великог рата и након неколи-
ко мјесеци проведених у Сарајеву, пишући о Босни – саопш-
тава: «И тако, ви сте осуђени да живите на дубоким слојевима
експлозива који се с времена пали управо искрама тих ва-
ших љубави и ваше огољене и свирепе осјећајности. Можда
је ваша највећа несрећа баш у томе што и не слутите колико
мржње има у вашим љубавима и заносима, традицијама и
побожностима. И као што тле на ком живимо прелази, под
утицајем атмосферске влаге и топлоте, у наша тела и даје им
боју и изглед, и одређује карактер и правац нашем начину
живота и нашим поступцима – тако исто силна, подземна и
невидљива мржња на којој живи босански човјек улази не-
приметно и заобилазно у све његове, и најбоље, поступке.
Пороци рађају свуда на свету мржњу, јер троше а не стварају,

14 Иво Андрић: Сабрана дјела – Дјеца (Писмо...)..., удружени издавачи, Сараје-

во 1976, 173–189.

53
 КРАЈИНА

руше а не граде, али у земљама као што је Босна – врлине

говоре и делују често мржњом.»
Ове приче су се деведесетих година, у току грађанског
рата, сјетили многи умјетници, интелектуалци али и обични
људи, и свима се указала у новом свјетлу, као горко озвучење
укупне несреће. Њене парафразе присутне су у првим филм-
ским, радијским и сценаристичким остварењима, једни су то
називали Босном – земљом мржње, други Босанским лонцем,
трећи Тамним вилајетом и слично.
Њене одјеке могуће је препознати и у првом ратном, на-
писаном и изведеном тексту приједорског позоришта У бо-
санском лонцу Вукашина Вукадиновића Вука.15 У афиши
пише да је у питању ратна комедија у три слике, да је ратна
сезона 1992/93, и да режију потписује Дарко Цвијетић.16
Радња Босанског лонца одвија се у три чина на три локалите-
та: Затвору, Вученовом дворишту и 'службеној просторији' у
којој се, поред стола и столице, истичу заставе УНПРОФОР-
а, ЕЗ и Црвеног крста. Прича је уоквирена у новонастале, ра-
том изазване, односе некадашњих пријатеља и комшија раз-
личитих вјера и националности. Главни јунак и субјекат
комада, комшија Мујо, има осморо или деветоро дјеце (ра-
чун му не иде од руке па се често заброји), а у причу се, у
15 Педесет година Позоришта Приједор (монографија – приредио Ранко Попо-
вић), Графид д.о.о – Позориште Приједор, Приједор 2005, 340–341. – Вука-
шин Вукадиновић, У Босанском лонцу (рукопис), архив, Позориште Прије-
дор.
16 Ради се о првом домаћем драмском тексту изведеном у једном доказаном
и организованом позоришту Републике Српске. Играо је цијели глумачки
ансамбл приједорског Позоришта који је, иначе, формацијски дјеловао као
културњачка чета. Праизведба је изведена у Беочину, 20. децембра 1992.
године у склопу културне сарадње Српске Републике Босне и Херцегови-
не и тадашње Југославије. Премијера представе у матичној згради, у граду
Приједору, изведена је 16. марта 1993. – Извор: Монографија Позоришта
Приједор...

54
 ОГЛЕДИ

експресији праволинијске драматургије, заплићу комшија

Вучен, комшиница Фата (Мујова жена), кум Тривун, Анте,
дјед Перо, Лорд Ован Хандрак, Серенсон и други. Све оно о
чему је говорио мудри Андрић, овдје се сирово потврђује у
стварном животу приједорских глумаца, а у комаду, у зачуд-
ном рефлексу изокренуте (ћопићевске) приче, до краја тра-
вестира као колективна терапија и исконска потреба да се на
општу несрећу одговори фарсом властитих живота. Слико-
вито говорећи, у Босни је прокувао босански лонац, пробуђе-
не су (и поред Андрићевих, сталних, опомена) авети про-
шлости и стварност се, по ко зна који пут, из лектире
преселила у збиљу а збиља срозала, и склонила, у бурлеску
– односно Позориште.
Позоришни живот Бање Луке и Републике Српске у по-
сљедњој деценији двадесетог вијека обиљежиле су, метафо-
рично и суштински, три промјене имена Народног позориш-
та (Народно позориште Босанске крајине до 1992, Крајишко
народно позориште до 1994, и Народно позориште Републи-
ке Српске од 1994. године) и три управника: Петар Павић
(1990–1992), Небојша Зубовић (1992–1994) и Љиљана Лабо-
вић (1994–1998). Петар Павић је 'раскрстио' са придјевом
босанско, Зубовић је управљао крајишким, док је Лабовићка
промовисала и утемељила ентитетско-национално имено-
вање позоришта у Народно позориште Републике Српске.
Процес честих промјена назива Народног позоришта Репуб-
лике Српске сликовито открива и путању идентификовања
културног и националног идентитета јединог (поред Дјечијег
позоришта Републике Српске) професионалног позоришта
српског народа у Босни и Херцеговини.
Он се одвијао споро и мукотрпно, понајвише због гене-
ралне (политичке) маргинализације драмског стваралаштва

55
 КРАЈИНА

у Републици Српској од њеног стварања до данас а понешто

и због реалног недостатка кадрова и објективно недораслих,
продукционих, услова за професионално организовање по-
зоришног живота. Све се сводило на ентузијазам појединаца
без кога је тешко идентификовати тадашњу позоришну про-
дукцију која се, без икакве стратегије, самоникло и самоини-
цијативно (више уз помоћ војске и локалних власти него зва-
ничних министарстава) одржавала у појединим срединама и
самоникло формирала какав-такав позоришни живот у Ре-
публици Српској.
Петар Павић је унук Петра Кочића, а 'прст судбине' уде-
сио је да баш он – 1990. године, путем конкурса, дође из
Београда и преузме дужност првог ратног управника ове по-
зоришне куће. На почетку 'управниковања' дочекао га је,
упереног прста, бронзани деда,17 а на крају је његовом заслу-
гом и ангажовањем редитеља Петра Зеца, послије педесет
година, у хол Позоришта враћено попрсје оснивача и мецене
овог значајног здања: краља Петра Првог Карађорђевића.
«После педесет година, поново ће у згради Народног позо-
ришта Босанске крајине бити постављено попрсје краља
Петра Првог Карађорђевића. Захваљујући директору ове
куће Петру Павићу и Петру Зецу, режисеру из Београда, ина-
че Бањалучанину. На свечани начин биста ће бити враћена у
фоаје Крајишког позоришта на дан премијере водвиља Жор-
жа Фејдоа ''Идем у лов'' 3. марта. Попрсје је пронађено у
17 «...Иако целу претходну ноћ нисам спавао, тражећи 'Зенге' преко Саве, оти-
шао сам у поноћ у градски парк да се јавим и моме деди Петру Кочићу, који
ме је чекао у бронзи. Питао сам га наглас: Деда, да ли сам погрешио што
сам дошао у твоју Бању Луку, подно Мањаче. Учинило ми се као да ми је од-
говорио: Ниси. Његов уперени прст у правцу зграде Позоришта као да ми је
додао: Иди на спавање, чекају те неизвесни дани...» – Петар Павић, Писма
из Бање Луке (ријеч управника), у: Седамдесет сезона – Народно позориште
Републике Српске, 29.

56
 ОГЛЕДИ

подруму зграде, која је 1935. године, као Дом краља Петра

Првог Великог Ослободиоца, предата на употребу тадашњем
Народном позоришту Врбаске бановине. Попрсје је у згради
Позоришта стајало све до 1941. године, када је у Бањалуци
успостављена усташка власт. Од тада се не зна за судбину
бисте...»18
У бронзаном прсту Петра Кочића и враћеном попрсју
Петра Првог Карађорђевића било је извјесне симболике и
наговјештаја да ће се српској баштини вратити и репертоар
Народног позоришта Босанске крајине у Бањој Луци. Међу-
тим, и поред кочићевског имиџа и спремности београдских
умјетника да се укључе и помогну Народном позоришту Бо-
санске крајине, наслијеђени репертоар и избор нових драм-
ских текстова – предложака (Кабаре – 19. фебруар 1991, Уко-
кај мог мужа – 12. јануар 1991, Мачке у џаку – 18. децембар
1991, Зора на истоку – 22. фебруар 1992, Идем у лов – 3. март
1992, и сл.) као и летимичан преглед наслова новинске кри-
тике (Глас – Бања Лука) из тог времена: Промашај сезоне,
Гран при позоришном филму, ''Лов'' без улова – говоре да је
Павићев повратак искону више у домену илузорног него на-
ционалног идентитета.19
Цијела ова прича чудесно подсјећа на Гардеробера20 Ронал-
да Харвуда, драме која се при крају двадесетог вијека у свјет-
ској драмској литератури на најозбиљнији начин запитала
какав смисао има позориште док падају гранате. Харвуд је на
трагу сложених, драматуршких помјерања, у суровој ствар-
ности рата, судбину Шекспировог Краља Лира 'претопио' са
18 Свечани повратак краља, Глас, Бања Лука, фебруар 1992.
19 Народно позориште Репувлике Српске – 70 година..., 28–44.
20 Роналд Харвуд: Гардеробер, у: Драме (предговор Зоран Пауновић), Нолит,
Београд 1997, 21–99. и Бранко Брђанин, Свјетска драма и домаћа позорница
– Три ратна круга, ратне теме Харвудових комада, Арт принт, Бања Лука,
2010, 68–79.

57
 КРАЈИНА

сценском утопијом његовог најоданијег тумача Сера и све то

помирио у животној трагедији гардеробера Нојмана. Нојман
је гротескно трагичан јер је тек на крају (драме и живота)
схватио да су и Краљ и Шекспир, а посебно његов узор глу-
мац Сер, само сјенка великог механизма ненаписане књиге
Моја сјећања (коју изгледа није могуће ни написати), а он тек
сјенка сјећања и нема га чак ни у посвети ненаписане књиге.
И у нашој ненаписаној књизи (позориште у рату и рат у позо-
ришту) имамо и Краља (Петра) и Шекспира (Петра) и Ној-
мана (Петра) и Лов у који се оптимистички отишло из
Београда у Бању Луку и вратило – без улова. Градила се, дак-
ле, једна романтичарска илузија да ће се српски културни
идентитет, а тиме и национални, уловити и осовити баш у
том тренутку (рат је, падају гранате) уз помоћ Фејдоа и деди-
ног прста а суочило са опорим сазнањем да је Бог, одавно,
обукао пишчев (дедин) зимски капут. Норман се надао да ће
једног дана (а тај дан је ратни) постати Сер, а надао се и Па-
вић (и тај дан је ратни), да ће подрасти до Кочића. Нормал-
но, то није успио ни један ни други, и отуд неизбјежно разо-
чарење у друштвени утицај позоришта. Да поједноставимо,
рат је као и Позориште, крупна играчка и велика инспирација
али и највеће искушење и вјероватноћа да се прави и честити
човјек (попут Петра Павића), са чистим и до бола искреним
намјерама, у правом тренутку нађе на погрешном мјесту. Све
је било лијепо склопљено, и драматизовано, у Београду, а
онда је све то, као код већ поменутог Харвуда, у грађанском
рату, помјерено и утопљено у чаролију ''ђавољег водвиља'' што
би рекао Достојевски.21
Одласком Петра Павића за директора Народног позо-
ришта долази Небојша Зубовић, вјешт глумац и талентован

21 Љиљана Лабовић, ''Лов без улова'', Глас, Бања Лука, 10. март 1992.

58
 ОГЛЕДИ

организатор, који је као такав, коначно, одлучио да реали-

зује први оригинални драмски текст – Бескрај Крајине22 из
пера и 'испод пазуха' бањалучког књижевника Миленка
Стојичића. Постмодернистички Стојичић смислио је да,
преко крајишке хаику поезије Станоја Плавшића и Драгана
Студена, као драматуршке окоснице, уз 'необична' придода-
вања Петра Кочића, идентификује бескрај бескраја и тако,
истовремено, дохвати људско и божанско, помирујући тра-
дицију Истока и Запада, Јапана и Босне. Ако је судити по
незваничним реакцијама послије праизведбе у Крајишком
народном позоришту, 27. јуна 1992, и турнеје организоване
у Републици Српској Крајини, комад је одлично примљен а
остварена је и његова 'национална мисија'.
О тој мисији најбоље говори епилог рецитала, писан ру-
ком Стојичића, који у исто вријеме објашњава и резимира
катарзични ефекат ауторске концепције: «Један пјесник, из
ових расадника израстао, Драган Студен – изговорио је, по-
мирио је двије ријечи: б е с к р а ј и К р а ј и н у у ''бескрај
Крајине''! Крајина, као бескрајни завичај, сада спава на
''оловном јастуку'', и мира јој не дају смртни, оловни бумба-
ри и гундељи. А Крајини је до шарених бумбара који пока-
зују срећу а не до крвавих бумбара. Како се брани ''човјек од
Крајине''? Од куршума – куршумом! Али, лијепо је речено,
прије и послије свакога куршума пуца се и словом, лијепом
ријечју! Језичким златом обливена – Крајина је преширока
и предубока! Као што је свака кућа већа од себе, свога прага
и дворишта! Изабрани су рекли – да се политика завршава
географијом! Прије сваке географије, прије картографије
постоји ''лирска географија Крајине'' – о којој сада гово-

22 Миленко Стојичић. Бескрај Крајине, Народно позориште Републике Српске,

(рукопис), архив – 27. јун 1992. година.

59
 КРАЈИНА

римо! И то лирско описивање и уписивање земље – треба

заштитити!...»23
У јесен исте године, један други Павић, Јовица,24 редитељ
југословенске и међународне репутације, долази у Бању
Луку заједно са Милорадом Телебаком (лектор и умјетнички
директор Позоришта) а њихове двије представе: Семе Миро-
љуба Недовића (19.10.1992) и Ђенерал Милан Недић
(16.4.1993) представљају прекретницу у репертоарској по-
литици националног позоришта Републике Српске. На тој
линији развијала се и репертоарска политика Љиљане Лабо-
вић гдје се као стајна мјеста издвајају представе Принц Рас-
тко – Монах Сава Милована Витезовића – 27. јануар 1995.
(велика сцена) и Емигранти Славомира Мрожека – 7. јун
1995. (новоотворена мала сцена). Прва указује на основне
етичке оквире православне – светосавске духовности, док
друга, у својеврсној посрби Бранка Брђанина, отвара питања
идентитета, избјеглиштва и отуђења, као сижејних оквира
који ће 'на дуже' обиљежити драмско стваралаштво у Босни
и Херцеговини, региону и европској савременој сцени.
Већ смо навели да је Небојша Зубовић, за вријеме управ-
ничког мандата, организовао гостовања и учешћа Крајишког
народног позоришта на фестивалима у Републици Српској
Крајини и Србији. Отуд вјероватно и његова иницијатива
упућена Министарству образовања, науке, културе, вјере и
спорта на Палама да се у Приједору организује Фестивал
23 Стојичић, исто, крај комада.
24 «Режирао је у позориштима целе бивше Југославије, а и у иностранству.
Радио је у театрима Београда, Бањалуке, Сарајева, Мостара, Тузле, Зени-
це, Новог Сада, Ниша, Крагујевца, Марибора, Цеља, Загреба, Вараждина,
Дубровника, Осијека, Скопља, Старе Загоре (Бугарска) и другдје. Његове
представе су троструки учесници Стеријиног позорја у Новом Саду и МЕСС-
у у Сарајеву.» – О редитељу, у: Синиша Ковачевић, Српска драма, Фестивал
праизведби – Параћин, Параћин 1994, 3.

60
 ОГЛЕДИ

аматерских позоришта Републике Српске. Идеја је при-

хваћена а први, ратни, Фестивал позоришних аматера Српс-
ке одржан је у Позоришту Приједор од 7. до 10. октобра
1993. године.25 За најбољу представу у цјелини проглашено
је Дупло дно Горана Стефановског у извођењу приједорског
позоришта, док је награду за посебан допринос Фестивалу до-
било требињско позориште ''Јован Дучић'' за представу Сан
ратне ноћи Радослава Милошевића и Предрага Ћурића.
То је уједно и једина представа са оригиналним (новим)
драмским текстом која је изведена на Фестивалу. У фести-
валском Билтену број 1. пише да је настала током најжешћих
офанзива на Херцеговину и да су је радили средњошколци
Требиња који у то вријеме нису били избјегли из града. Пре-
мијерно је приказана 9. септембра 1992. и одржана је, како
је то уочио позоришни критичар Милутин Мишић, ''између
граната и сахрана''. Убрзо потом, у децембру исте године,
драма је представљала Републику Српску на Фестивалу
драмских аматера Југославије у Врању, гдје је добила награ-
ду публике и награду стручног жирија Фестивала за најбољег
глумца у представи.26 Режију потписује Предраг Ћурић, док

25 На фестивалу су учествовали: АП ''Јован Дучић'' са представом Сан ратне

ноћи Предрага Ћурића и Радослава Милошевића, Студентско позориште
Бања Лука са представом Чудо у Шаргану Љубомира Симовића, ДИС – по-
зориште Бања Лука са представом Маратонци трче почасни круг Душана
Ковачевића и Позориште Приједор са представом Дупло дно Горана Сте-
фановског. Фестивал је пратио и оцјењивао жири у саставу: Раде Симовић,
Небојша Зубовић, Милован Пандуревић, Милојка Вулета и Зоран Станић. –
Извор: Билтен Фестивала 1, 2, 3, 4. – архив, Републичка установа за културу
«Срна Фест», 1993.
26 Срђан Алексић је одлуком стручног жирија, (Др Петар Волк, Славољуб Сте-
фановић Раваси, Веселин Радуновић), 13. децембар 1992. године, добио
награду за најбољег глумца Фестивала у представи Сан ратне ноћи. Извор:
Фестивал драмских аматера Југославије – Врање '92, Билтен бр. 6, архив,
Градско позориште Врање 1992.

61
 КРАЈИНА

Павле Ратковић игра Јакова а Лазар Манигода Рапсода. У

представи учествује Хор средњошколаца и изводи докумен-
тарну рапсодију ''Пјесмобдјење''. Посебно је наглашено да:
Ову представу требињски драмски аматери посвећују успоме-
ни на првобитног носиоца главне улоге Срђана Алексића који се
упокојио на Савиндан ратне 1993. године. (Погинуо је мјесец
дана након освојене награде за најбоље остварену улогу у
представи Сан ратне ноћи на Фестивалу драмских аматера
Југославије – Врање '92. Није дочекао Први фестивал ама-
терских позоришта Републике Српске у Приједору. Сигурни
смо да би и на том фестивалу добио једну од значајнијих
награда.)27
27 «У ових тридесетак година, од како сам судбином професије принуђен и да
исписујем речи последњег опроштаја од бардова нашег глумишта, нисам се
осећао толико потрешеним као сада када се опраштам од Срђана Алексића,
глумца аматера из Требиња. Пре два месеца Борба је писала о премијери
комада Сан ратне ноћи у Требињу, о страхотама које је окружују и људским
страдањима које је испуњавају. О актерима представе у којима су се обје-
динили сурови ратни дани, драматична ноћна бденија и болно позориш-
но сневање. И климаксу представе у коме један од хероја требињске ратне
свакодневнице и главна личност у комаду, згрожен над свим оним што се
дешава, дозволи да му низ хамлетовски бледо лице, нагнуто над ракама
склизну две збиљске, људске, не позоришне сузе. У прекјучерашњем броју
Борба је, описујући изгон требињских Муслимана, написала да је међу рет-
кима који су покушали томе да се одупру био млади Срђан Алексић, који
је, штитећи свог друга Муслимана, пао под кундацима испред зграде ми-
лиције. Срђан Алексић је онај трагични Јов из требињске представе који
је покушао да језиком позоришног пророштва каже како прво требамо да
заронимо до сопственог демона зла, и да тек са том спознајом се окренемо
и ка оним туђим. Смем ли сада по први пут гласно да кажем и оно што
сам онда видео на лицима, чуо у гласу главних интерпретатора требињс-
ког позоришног ратног сна, а прећутао због њих самих – дубоки белег који
оставља блиско дружење са смрћу, наслућивана неминовност да јој се неће
избећи. Посебно када у времену у коме је дозвољено бавити се само ратом
и непраштањем, дрзне се играти неког тамо позоришта и преиспитивати
сопствену људскост. Сумњати у апсолутну исправност 'своје стране' и не-
сумњиву кривицу 'друге' скупо се плаћа. Млади Срђан Алексић је платио
главом само зато што се дрзнуо да од 'својих' заштити друга чија је једина

62
 ОГЛЕДИ

У току 1993. године двојица уредника Српске новинске

агенције СРНА – Давор Миличевић и Ненад Тадић покрећу
иницијативу за оснивање Сарајевске српске сцене на Палама,
спремајући драмски текст Нови прилози за биографију српске
државе за њено отварање и премијерно извођење. Ова идеја
биће остварена тек након годину дана у оквиру Републичке
установе за културу «Срна Фест» а умјесто Нових прилога...,
биће изведен Покојник у Народној скупштини истог ауторс-
ког тандема. Тако се, стицајем многих околности, десило да
драмски рукопис Нови прилози за биографију српске држа-
ве Ненада Тадића и Давора Миличевића никада није изве-
ден на сцени, нити је штампан, што је сигурно један од већих
пропуста у драмској продукцији Републике Српске. Да је тих
година, а и данас није касно, изведен или објављен овај драм-
ски предложак, сигурно је да би се у овом времену другачије
писало о новој драми српских аутора у Босни и Херцеговини.
Овдје се прије свега мисли на Ненада Тадића,28 готово непоз-
натог 'позоришној јавности' иако се ради о најдаровитијем
драмском писцу који живи и ради (други посао) у Републици
Српској.
кривица што припада 'другима'. Настављајући да своју улогу из представе
доиграва и у животу Срђан Алексић је, уједно, одиграо своју улогу за веч-
ност.» – Милутин Мишић, Срђанова улога за вечност, у: лист Борба, субота–
недеља, 6–7 фебруар 1993.
28 Давор Миличевић – есејист, пјесник, аутор књиге Плаштаница стиха,
књижевни критичар и театролог, више пута цитиран и у овом раду. Његови
редитељски и коауторски (драматуршки) 'излети' везани су искључиво за
драмско стваралаштво Ненада Тадића. Одавно не живе заједно у Републици
Српској – чак ни истом континенту. Тадић ради у Бијељини, а Миличевић
у Канади и то је понајвише утицало да се обојица 'повуку' из 'позоришног
живота' иако се ради о најпродуктивнијем драмском тандему у Републици
Српској. У архиви «Срна Феста» сачувани су рукописи: Нови прилози за био-
графију српске државе – Тадић, Миличевић, Покојник у народној скупштини
– Тадић и Шехити у Душановом царству – комедија у фази Ц зоне безбједнос-
ти – Тадић. Драме су написане у периоду од 1992 до 1994. године.

63
 КРАЈИНА

У другом конструкту, враћајући се привидно на 'мелод-

рамске изворе', у исто вријеме се појављује и драма Бранка
Брђанина Бајовића Киша пада, јагодо.29 Објављена је након
непуних десет година од свог настанка, до сада није извође-
на, иаоко су њена драмска композиција, избор сценског про-
стора, број ликова, промјене сцена као и друге позоришне
захтјевности – намјенски 'прилагођени' сценском минима-
лизму ратних не/услова. И овај је писац 'рачунао' на Сарајев-
ску српску сцену која је најављивана почетком рата а тек је
формирана са доласком (избјегличким) Љуба Божовића,
глумца зеничког позоришта, на Пале. Драма је уоквирена у
пролошку и епилошку сцену гдје се стандардизује етички
проблем забрањене љубави босанског Ромеа и Јулије који се,
у оквирима средњовјековне традиције, до краја отворио и
драматуршки обликовао у поетској трагедији Ноћ пуног мје-
сеца Јована Спреме. Тај искон, који добро и логично функци-
онише у наведеној пасторали, Брђанин је хронотопски пре-
селио негдје у Босну, на провинцијску позорницу – чекаоницу
аутобуса, смрти и живота, и временски ужлијебио и згуснуо у
почетак грађанског рата у Босни и Херцеговини. Прве сцене,
а има их пет, сажимају стање бесловесности, односно једну
посве неразумну ситуацију у којој сви актери драме осјећају
како се нешто страшно спрема, а нико ништа не чини да се
од тог 'страшног' измакне, помјери или заштити. Наиме, за-
љубљени пар, босански Ромео и Јулија, Божо и Алма, хисте-
рично убрзавају и формално признавање своје необуздане
љубави у синхроној динамици са спољном (ванумјетничком)
тензијом рата који само што 'није почео'. Зато се и свадба
обавља на брзину ('ко обично да смо изашли'), и брзоплето

29 Драма је, први пут, штампана у књизи Бранко Брђанин Бајовић: Немогућа
мисија..., 5–50.

64
 ОГЛЕДИ

организују кумови, Вукан и Љубица, пријатељ Стеван, Ал-

мин брат Салко, дакле цијело једно 'друштво' младих и, на-
жалост, неосвијешћених људи, који се и даље понашају само
по диктату својих осјећања и игноришу разумне разлоге (а
нуде се...) објективног 'сабирања чињеница'.
Отуд готово нестварни, почетни архаизам, старца Хаџије
– Алминог старатеља, који се у том 'заносу' појављује као
реметилачки фактор љубави, иако је свима јасно да је старац
сам по себи љубав, и да управо због тога, његово искуство и
тренутно осјећање ствари, злокобно наслућује како брачна
веза Божа и Алме, Србина и Муслиманке, ништа добро неће
донијети. (И да је то први 'велики' знак зазивања несреће,
која ће и друге повући у суноврат.) Нису ти и такви бракови
добро доносили ни у 'најбоља времена' братствено-јединс-
твујућих самозаваравања а не сад, када рат и нерођено дијете
(Алмино и Божово), 'куца на врата'. Говори и закључује Ха-
џија, али га нико 'не чује'. Једноставно речено, писац већ у
Прологу, и у четири наредне сцене, (понајвише уз помоћ
Хаџије) драматуршки ваљано припрема и архетипски обез-
бјеђује све наредне обрте, агоне, жртвовања и саможртво-
вања, која ће надаље, у четири дејства, донијети оваква при-
према. Оно што је у досадашњој пракси сличних драмских
модела припремано у низу сцена и чинова и бројношћу ли-
кова, (завађеност и непомирљивост породица осветничким,
кастинским и другим узроцима), Брђанин је свео у тиресијс-
ку 'пророчност' Хаџије утврђујући националну и религијску
непомирљивост као чврсту и обавезујућу драмску условност.
Наравно, оно што зна Хаџија, не знају млади људи, његова
дјеца, и у том се парадоксу обрће и заоштрава агонална не-
помирљивост њих и њега а то је само микрослика будућег
ратног оквира надвијеног над простор бивше Југославије.

65
 КРАЈИНА

У дејству првом писац 'вјешто' мијења 'рукопис' и из ме-

лодрамских драмских оквира актере уводи у топографију
чеховљевског ишчекивања радње. Аутобуска станица, један
обични мртвачки сандук (доминира сценом), нешто 'каро'
столова и обичних столица, шанкер Милован са кожним по-
везом преко ока – довољни су да се заборави на све 'мелод-
рамске јагоде' са почетка драме и схвати, како се ненадано и
незнано, залутало у један други свијет и другачије ликове и
животе. Баш као што су и 'наши' јунаци, ослушкујући, умјес-
то мудрог Хаџију, ритам свога крвотока, залутали у 'туђе'
животе. Измјена рукописа, дакле, није само знаковне и дра-
матуршке природе, она је изнутра условљена – и у микроок-
вирима илуструје нашу тезу како мало треба па да се, де-
конструкцијом спољног свијета – конструише један нови,
драмски, свијет.
Рат је, просто речено, разгрнуо мелодрамску паучину и у
драму увео чеховљевску измаглицу ишчекивања – аутобус
метафору, која може и не мора доћи. Кафана се постепено
пуни, прво долазе 'познати' јунаци, Алма која 'само што се
није породила', Божо који 'мора' да је врати и изведе из 'ове
јазбине', Љубица, кума, жена Миркова, одани пријатељ Сре-
тен, све, дакле, 'стари свадбари', екипа која је, колико јуче,
пјевала, пила, разбијала и шенлучила на Божовој и Алминој
свадби. Само сада, у чекаоници – предсобљу живота и смрти,
нема Салка – Алминог брата! И кума Мирка! Потом се, из
чеховљевске стајности и Милованове, растегљиве, двосмис-
лености (као да је за Кочићевом кацом а не за шанком!),
прича нагло убрзава, Салко је у једном другом предсобљу, за-
твору, јер је пуцао на Миркову кућу, а и Мирко је у тамници,
и он је пуцао (и побио) српске профитере. Дојучерашњи пај-
тоси, другари из кафане, школе и улице, сад су у истом за-

66
 ОГЛЕДИ

твору, такорећи доцимери, и гледају се 'очи у очи'. Божо и

Сретен овдје ништа не могу помоћи – рат је обрнуо живот,
изобличио пријатеље, родбину, најближе и најдраже. Изнад
њих је 'чврста рука' команданта Поповића, строгог и правич-
ног човјека, истинског професионалца од реда и угледа који
је давно научио да раздвоји и разлучи службу од дружбе. И
то је први ниво приче.
У другом се у кафану, готово непримјетно, уводи Старац
који тражи изгубљеног сина, Дујо, бивши четник из Другог
рата – стигао из дијаспоре, и Свештеник посебног 'језичког'
израза (говори шатро језиком, обрће слогове, има ту нечег
ђаволског) и ратних проповиједи. Старац се, попут сјенке,
склања испред сваког, и свакоме, док, у исто вријеме, пока-
зује слику сина и моли за помоћ. И ту се прича драматуршки
усложњава, а већ је дејство друго, и радња кулминира са
појавом рањеног Мирка, доктора наука. Он у ефекту Брехто-
ве зачудности, на граници сна и јаве, открива да су у ковчегу,
највјероватније, три сестре из истоимене чеховљеве драме:
Маша, Олга и Ирина. Тиме се, у удвојеној употреби онеоби-
чавања, намјенски разгрће једна од скривених, Брђанинових,
драматуршких цитатности. (Он открива Чехова, док на наук,
на примјер, оставља и призива реченицу обичног сељака, Ву-
кашина из Клепаца, недавно посвећеног Само ти, сине, ради
свој посао!, коју је Вукашин изрекао, са блаженим миром, ус-
ташком кољачу у Јасеновцу док му је сјекао нос и уши и
спремао се да му извади очи.) Да подсјетимо, чеховљеве ју-
накиње 'чаме' у једној од руских провинција и чекају, ишче-
кују, дан када ће отпутовати у Москву. Њихов провинцијски
живот и отуђеност у једном тренутку мијења долазак руске
војске и долазак официра. А и то накратко, само док су ту и
са њима. И све се опет враћа на исто.

67
 КРАЈИНА

Зато им Мирко, односно писац, нуди један већи изазов,

босанску провинцију, међусобно ратовање до истребљења
(овдје послије војске и официра ни пепео не остаје, а не до-
сада, та дуга, руска, степска досада...) и мртвачки сандук,
као 'магични пакет' са којим се, најбрже (нека га при руци)
прелази у вријеме и простор туђих живота. У њега нико не
завирује мада сви знају, осјећају, да је тамо неко ко је њима
пуно близак. И то Мирко у наступу болног претапања, ствар-
ног и имагинарног, ратног и драмског, саопштава (очиглед-
но да је, као млади доктор књижевности, био заљубљен у три
сестре) као посве нормалну и једноставну ствар. Једино не-
срећни Старац хоће, на силу, ковчег да отвори, и све то про-
вјери на лицу мјеста (он, за разлику од других, стварно тра-
жи изгубљеног сина) а не да му кафеџија Милован, који све
зна и све види, упркос повезу, јер му се давно – само казало.
А казало се да су тамо, сви скупа, у једном: Вукан, Салко,
Божо, Љубица, Свештеник, Дујо, да се више не набраја, јер
сви су унапријед мртви, као што је мртва и земља Босна, гдје
је све давно почело и никад се неће завршити.
Даље се, у истом поретку радње, сцена по сцена, ова драм-
ска прича, путем претакања трагичких завршетака, сурово
финализује. (Треће и четврто дејствије) Божо, на своју руку,
доводи Салка да, пред сестром и свим чекајућим, призна
кривицу. Вукан се, истовремено, вјеша у затвору, од Мирка
ионако нема ништа, Љубица је у нервном растројству, Дујо је
одавно прекобројан, Свештеник је пролупао а Божу озбиљно
откуцава вријеме да се поздрави са Алмом и оде у смрт, од-
носно на ратиште. У таквој драмској ситуацији не помаже ни
сабрани и разложни Поповић. У покушају да бар донекле
смири ситуацију, изнервиран, истргне несрећном Старцу си-
новљеву фотографију и цијепа је, а то је крај радње, и крај
свијета. (Активни трагични ликови нестају.) Остале су још

68
 ОГЛЕДИ

неке ситнице, на нивоу приче. У кафани кафеџија Милован

и Алма. Милован скида повез и открива своје, здраво свеви-
деће око. И као да каже, може, видиш, и овако: ја не гледам
очима – већ душом. У свему томе, коначно, касно као и
увијек, долази аутобус. И са њиме бахати шофер који никако
не може да разумије да је 'малоприје' пуна станица, а да сад
нема никога, па потом пљуне у под и каже: Е да ме јебеш ако
ћу више ја да главу мећем за овај луди свијет! На самом крају,
у епилогу, остају Алма и Хаџија, и тек рођено дијете, да сабе-
ру свијет и себе, да се опросте, јер Хаџија остаје а Алма одла-
зи – у непознато. «Хаџија: (приђе колијевци, спусти дукат
под јастук) Ево...за малог... // Алма: Хвала...хоћеш ли кафу?
// Хаџија: А како му је оно... име? // Алма: Хоћеш ли кафу,
Хаџија? // Хаџија: А велиш, идеш ти? // Алма: Божо... зове се
Божо...По оцу. // Хаџија: Јах... а и Салко је фино име... по
даиџи... // Алма: Фино је...Свако је име фино... // Хаџија:
Идеш ти...скроз? // Алма: Само се тако може... скроз... //
Хаџија: (Сједа, ћути) Нејма... ништа више нејма, моја Алма...
Само пуста сјећања... // Алма: (окрене се њему) А зашто нема,
Хаџија? Јесам ли ја крива? // Хаџија: Нико није крив... било...
тако... // Алма: Неко мора да зна... // Хаџија: Касно ти је сад
одговарати...Чувај то дијете... // Алма: Мораће се, мој Ша-
бан-ефендија... и знати и одговарати! // (...) // Хаџија: Никад
се у Босни не може једном умријети, па да буде доста. Ваља
стално, изнова, у сваком вијеку... // Алма: А шта ако нећу...
Ако не прихватам? // Хаџија: А шта ако тебе нико ништа не
пита...ако мене нико не пита...ако никога нико не пита... Ако
је све то било прије и мимо нас?»30
За разлику од Брђанина, чију наизглед реалистичку потку
у драми Киша пада, јагодо подржава прикривена текстуал-

30 Исто, 39.

69
 КРАЈИНА

ност коју аутор, повремено, маскира и открива, у дослуху са

пројекцијом драмске композиције, Ненад Тадић и Давор
Миличевић 'отворено' парафразирају историјске стереоти-
пе и драмску баштину. У том споју они су одлучили да пре-
мосте лук између младог и старог Нушића, полетног и зре-
лог, парафаразом његових драма Народног посланика и
Покојника – у оригинално драмско дјело 'специфичне тежи-
не' под називом Покојник у Народној скупштини. Представа
је прилагођена продукционим условима тек основане Са-
рајевске српске сцене, премијерно одиграна у Дому културе
''Фамос'' на Корану, поводом Дана државности Републике
Српске а гостовала је у Београду, на Стеријином позорју (ван
конкуренције – 31.5.1994), Нушићевим данима у Смедереву,
у Руми, Светозареву, Панчеву и Шапцу.
Посланик у Народној скупштини очигледно је да, иако
оштра сатира, није имао никаквог одјека у званичној полити-
ци, али је сигурно утицао на позоришне раднике, и то у мно-
го већој мјери него што се мисли и пише. Његово гостовање
у Приједору (3. фебруар 1994) била је добра прилика да се
већ успостављени Фестивал аматерских позоришта Репуб-
лике Српске преименује у Кочићеву српску сцену и да општин-
ска власт Приједора и дирекција «Срна Феста» потпишу Про-
токол о сарадњи који ће се, уз мања одступања, поштовати
све до 2007. године. Те године је, без званичног саопштења и
било каквог образложења, укинут овај фестивал као једна од
најзначајнијих позоришних манифестација у Републици Ср-
пској.31

31 «Мај 1993. Готово као завјереници Раде Симовић и Бранко Брђанин уоб-
личавају идеју о СРПСКОЈ СЦЕНИ. Касније се придружују Милован Пан-
дуревић и Давор Миличевић. Потом и остали. Мала механичка машина,
малецна соба усред Романије, а око нас рат. Долази 1. Фестивал аматерских
позоришта Републике Српске, Приједор октобра 1993. Нове идеје и плано-

70
 ОГЛЕДИ

Први фестивал Кочићева српска сцена, као резултат наве-

деног протокола, одржан је од 10. до 16. јуна 1994. године у
организацији «Срна Феста» и Позоришта Приједор а под
покровитељством Министарства просвјете и културе Репуб-
лике Српске (коначно да и власт 'препозна' једну позоришну
манифестацију) и Општине Приједор. Срна Фест је свог та-
дашњег уредника Бранка Брђанина Бајовића именовао за
директора и селектора Фестивала а он ће, поред званичне
селекције и пратећих програма, организовати и први 'округ-
ли сто' на тему Позоришно данас и сутра у Републици Српској
гдје се први пут јавно проговорило о позоришном животу Ре-
публике Српске, проблему драмског стваралаштва и сложе-
не позоришне продукције у ратним не/условима. Важно је
нагласити да је суштинско, почетно, опредјељење овог фес-
тивала било да се афирмише и награди најбоља представа у
цјелини и најбољи, савремени, домаћи драмски текст. На
првој Кочићевој српској сцени награду за најбољу представу
фестивала (статуа Давид Штрбац) додијељена је представи
Кинолошка фарса у извођењу Театра С из Бање Луке, док је
награда за праизведбу – прво извођење домаћег драмског
текста (награду је додјељиво Радио Бањалука) припала Не-
наду Тадићу за драму Покојник у Народној скупштини.

ви. Уз Сретење Господње, 15. фебруара 1994. и крсну славу СРНА ФЕСТА,
потоњи директор Фестивала креће са два папира у Крајину са жељом која
је постала задатак – основати, припремити и одржати ФЕСТИВАЛ ПОЗО-
РИШТА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. Предсједник Владе РС одлучује да прихва-
ти покровитељство Фестивала. Главни одбор за обиљежавање Видовдана
уврштава Фестивал у програм Видовданских свечаности, Извршни одбор
СО Приједор прихвата улогу домаћина за 1994. годину. СРНА ФЕСТ отвара
представништво у Крајини (Приједор) и већ су на помолу први дародавци
Фестивала...» – Бранко Брђанин Бајовић, први директор и селектор Фести-
вала Кочићева српска сцена, текст Кочићева сцена први пут, у: Билтен ДОКУ-
МЕНТА 1–3, 3, «Срна Фест», издавач, Едиција, 1994, 3.

71
 КРАЈИНА

Фестивал ће, у наредним годинама, остварити значајан

утицај на драмско стваралаштво у Републици Српској. Оно
што је учинио Јовица Павић за програмску политику Народ-
ног позоришта Републике Српске у истој је мјери учинила и
Кочићева српска сцена за развој позоришног живота осталих
градова Републике Српске. Послије првог фестивала почела
су да се буде многа мала – камерна позоришта у Љубињу,
Обудовцу, Требињу, Власеници, Милићима, Зворнику, Бије-
љини, Лукавици, Касиндолу, Градишци, Брчком, Бањој Луци
и другим мјестима. Фестивал је посебно утицао на реперто-
арску политику Позоришта у Приједору гдје се све више из-
води савремена српска драма. Од аутора из Републике Српс-
ке посебно су занимљиве двије праизведбе које су реализоване
на самом крају (сезона 1999/00) двадесетог вијека. Ради се о
монодрами Кома Зорана Костића32 у режији Раденка Бил-
бије и драмском тексту Рада Симовића Хамлет у Рајској до-
лини Српске који је режирао Миодраг Мага Милановић.33

32 Зоран Костић, драме: Кома, Тринаести дан, Свршен чин, До трећих пијетло-
ва, Злочин и казна (позоришна адаптација и драматизација), Горски вијенац
(позоришна адаптација и драматизација), у: Зоран Костић, Драме, Завод
за уџбенике и наставна средства Српско Сарајево 2003. и Тринаести дан,
Коњарник – de luxe, Пут за Цариград, у: Пут за Цариград и друге драме, Глас
Српски, Бања Лука 2005.
33 «Белешка прва: 1999, 2000! Крај века, крај миленијума... Два краја, и два
почетка. (Има ли трећег?) Почело је са Чудом у Шаргану (почетак) и Хам-
летом у Рајској долини Српске (крај). Када се Просјак на крају Чуда пита
вапајем (урлајућим) шта ће са собом без туђих рана; када на крају Хамлета
Сфортибранс са Сфоровцима прекида представу и 'истерује' глумце и пуб-
лику, прекидајући 'српску зајебанцију', са пушкама на готовс, – публика не
напушта дворану. Остаје да седи, упорно и пркосно, и кад покушају да је
истерају мраком. Не помажу ни 'љубазне' речи молбе изречене на течном
енглеском језику. Илузија је потпуна. Али, и дилема. Ко ту кога 'потказује'.
Позориште Живот или Живот Позориште. И је ли то крај или нови почетак...
(И јесу ли то крајеви или нови почеци!) Белешка друга: Позориште Приједор
или Приједорско Позориште. И једно и друго, по мери Човека. Примерено.

72
 ОГЛЕДИ

Слични одјеци присутни су и у репертоарској политици

Народног позоришта Републике Српске. Афирмација до-
маћих драмских писаца и баштински заокрет према Петру
Кочићу могао би да се издвоји као 'поетички спецификум'
националног позоришта Републике Српске на крају двадесе-
тог вијека. Доласком Жељка Стјепановића на мјесто дирек-
тора националног театра (1998–2004) адаптирана је и отво-
рена Мала сцена, која је понијела име ''Петар Кочић''.
Свечано отварање уприличено је 5. априла 2004. године и то
премијером представе Петар Кочић аутора Гојка Бано-
вића, у драматизацији Жељка Стјепановића34 и режији Јо-
вице Павића. Жељко Стјепановић je одлучио да драматизује
романсирану биографију књижевника и новинара Гојка Ба-
новића о Петру Кочићу35 која се у многим детаљима (за раз-
лику од Play Kočić – Гојка Бјелца и Ранка Рисојевића36 –
1990) суштински 'поистовјећује' са трагичном судбином
његових јунака. Посебно када је њихов културни и нацио-
нални идентитет у питању.
Организација Кочићеве српске сцене, појава ауторског тан-
дема Ненад Тадић – Давор Миличевић и продукција пред-
ставе Покојник у Народној скупштини унијела је извјесну

Примерено. 1999/2000. Чудо у Шаргану и Хамлет у рајској долини Српске.

Зиме, мећаве, мрак, неимаштина, 'бубњаре' и 'УНХЦРовке', београдски и
сарајевски 'драмски кругови'! НАТО, бомбардовање Југославије (Србије).
И, Младенко, Бране, Тихо, Ранко... Гавран... Само тако су, изгледа, могућа,
у једној сезони, два Симовића. Белешка трећа: Видети прву!». – Миодраг
Мага Милановић, Сјећања и прилике, у: Педесет година Позоришта Прије-
дор (монографија)..., 479.
34 Гојко Бановић – Жељко Стјепановић: Петар Кочић, Народно позориште
Републике Српске (рукопис) – архив, сезона 2003/2004.
35 Гојко Бановић: Петар Кочић, Задужбина Петар Кочић, Бања Лука – Београд
2004.
36 Гојко Бјелац и Ранко Рисојевић: Play Kočić, архив Народног позоришта
Републике Српске, 1990.

73
 КРАЈИНА

наду међу драмске ауторе да се Република Српска, посебно

Српско Сарајево, може 'бранити' и културном продукцијом.
(Занимљиво је да глагол бранити у свим облицима најчешће
користи и једна и друга страна подијељеног Сарајева.) По уг-
леду на Давора Миличевића и Ненада Тадића у Српском Са-
рајеву појављује се још једна драматуршка компилација Ну-
шића, Два лопова у Свјетском рату, овај пут у ауторском
тандему Рада Симовића и Александра – Саше Терзића.
Склоп наслова и 'логична' комбинација Нушићевих једно-
чинки (Два лопова и Светски рат) упућује на рукописни и
идејни наставак Тадића – Миличевића али и слободнији од-
нос према политичким моћницима у Републици Српској и
ратним стратезима у Србији – посебно Београду. Представа
је премијерно реализована на Палама са ауторском екипом
из представе Покојник у Народној скупштини. Изведена је и
на Другом фестивалу Кочићеве српске сцене у продукцији Са-
рајевске српске сцене а тиме је коначно створено увјерење да
се у Републици Српској мора рачунати на Сарајевску српску
сцену, као што се у унутрашњем Сарајеву, много раније, већ
рачунало на Сарајевски ратни театар. Нашој тези иде 'на
руку' и одлука локалних власти општине Вогошћа да се бив-
ши Дом културе темељно реконструише, прилагоди позо-
ришним условима и додијели Сарајевској српској сцени на
управљање. Одређен је трећи дан Аранђеловдана (23. новем-
бар 1995. године) као датум отварања првог професионал-
ног позоришта у Српском Сарајеву а Раде Симовић имено-
ван је за његовог првог директора. Већ су вршене припреме
за избор репертоара и одлучено да се у новоотвореној згради
Позоришта, у првој сезони, премијерно изведе драмски
текст Ненада Тадића Шехити у Душановом царству.37

37 Ненад Тадић: Шехити у Душановом царству, (рукопис), архив «Срна Фест».

74
 ОГЛЕДИ

Умјесто Шехита... Ненада Тадића Сарајевско српско позори-

ште отворено је 23. новембра 1995. године представом Семе
у извођењу Народног позоришта Републике Српске а као по-
себан случај наводимо податак да је, због одлуке Дејтонског
споразума (предаја Српског Сарајева), мандат директора
Позоришта трајао цијели један дан. То је, вјерујемо, јединс-
твен случај у историји српских позоришта и 'мала је штета' у
односу на Ненада Тадића – чија драма није премијерно из-
ведена у Вогошћи и до сада није играна ни у једном позо-
ришту.
Метафорични наслов комада Шехити у Душановом
царству брише имаголошку, средњовјековну, границу урба-
ног и руралног Сарајева 'увлачећи' драмски простор у град-
ску улицу а вријеме – у 'свечани тренутак' помирења зараће-
них страна, мртвих и живих Срба и Муслимана. Тадић је
живи свједок, готово документариста, полуживог насеља на
линији раздвајања и његових мртво-живих станара, Вучине и
Пушкара, које оживљавају и на суживот 'привикавају' пред-
ставници међународне заједнице. Аутор се унапријед ог-
рађује од евентуалних режијских тумачења текста само зато
што је 'ова комендија више пута изведена прије него што је
дошла на сцену'. «Што се музичких ефеката тиче, нека чита-
лац замисли 'Оду радости' у аранжману севдалинке или из-
ведену на (врхунском) такмичењу гуслара.»38 Наводи Тадић
у уводној дидаскалији и одмах нуди могуће немогућности:
живе шехите у Душановом царству и Оду радости у аранж-
ману севдалинке или гусларског оркестра. А све у извођењу
'јунака' драме које, највише због додатних 'објашњења' уз
њихова имена, овдје наводимо: Душан Вучина – српски вете-
ран, власник више одликовања, као и свих станова и душа у

38 Тадић, исто, 2.

75
 КРАЈИНА

улазима 1 до 13 фазе Ц; Милорад Мићо Вучина – бивши сту-

дент компаративне књижевности и бивши специјалац, син
Душанов; Милош и Страхиња – први рођаци Вучина, вјечни
ослободиоци града; Дино Пушкар – предратни комшија и
ортак Душанов, живи шехит и власник свих станова и душа у
улазима 15 до 28 фазе Ц; Амила Пушкар – кћи Динина, рад-
ница у канцеларији УН, у журби и у трећем мјесецу...; Алија
и Мурат – блиски рођаци Пушкарових, као и Дино – шехити
за живота...; Мира-Емира – једини станар неутралног улаза
број 14 фазе Ц, добра комшиница и добар преводилац...; Ис-
маил Фелипе Џонстон – начелник зоне безбједности, елеган-
тан и арогантан, укратко – у границама хуманитарне ми-
сије...; мањи хор Нордијско-анголске бригаде који изводи
пјесму ''Запјевала сојка птица''.
Комад је разврстан у четрнаест сцена: Потребни: балин-
кура, влах копиле и таригуз; Комшијске радости; У посјети
покојном Пери; мјаууууу...; Власи у крметњаку, Мурат код
Видоја, а Хасан у Зеници; Свечано пуштање водовода, Шта су
Финци скривили Русима...; Курат-Мурат, За говна Јунаци,
Син у буреку...; Из извјештаја пуковника Исмаила Филипеа
Џонстона, начелника зоне безбједности, надређеној команди;
Да га није некрст обиљежио, лажиран живот, Руси чекају ли-
мун; Случај нане Хамиде, дјеца су најскупља, принесидер Му-
рате; Афера Бућо – Живковић, хоћу да живе, приведите мла-
денце...; На свјежем зраку, издаја, новине предвиђају пораст
криминала; Из извјештаја пуковника Исмаила Филипеа Џон-
стона, начелника зоне безбједности, надређеној команди...;
Чудновати су путеви Алахови, бабо, имам лоше вијести...;
Моја крв, за краља и отаџбину, нек ти је земља лака...; Радио
''Слобода избора'' – радио међународних снага. Вијести, Нови
комшилук, месни производи, кака је порука, живота ти...

76
 ОГЛЕДИ

Драмски конструкт уоквирује неморал, недостатак било

које етике, људска мјера сведена је на инстинкт, прљаву оти-
мачину свега, и свачега у коју су, као покретачи драмске
радње, укључени представници међународних организација
и хуманитарних мисија. Драматуршке конце потежу Душан
Вучина и Дино Пушкар, власници свих станова и душа у овој
драмској алегорији гдје све стварно постаје нестварно и об-
рнуто. Утолико је драмску радњу једноставније 'читати' на
нивоу протока робе него живих људи јер све је одавно, иона-
ко, више Ствар него Биће. Једино су још донекле 'стварни и
живући' Мићо Вучина и Амила Пушкар, који у сарадњи са
'међународним ланцем хуманитараца-криминалаца' желе
да се докопају пасоша и побјегну у Канаду. Али и њихов од-
лазак није могућ ако се не вјенчају и предоче доказе о првом
међунационалном браку у ратном Сарајеву, односно оправ-
дају мировну мисију начелника зоне безбједности Исмаила
Фелипеа Џонстона. Свако са сваким тргује – свезани су инте-
реси и свако од сваког зазире (мало па неког 'мрак прогута')
а једино су у том 'логору неповјерења' сигурне жене-пошта-
ри: Мира-Емира и Амила Пушкар. Сви облици 'родољубља'
сведени су на силеџијство, алхокол (Тадић додаје и дрогу) и
продају бијелог робља. Амила је трудна, не зна гдје је 'закачи-
ла', а да ли је то Јорданац, Саудијац, Малезијац – ко ће сад
провјеравати кад ју је бабо Пушкар продавао на све стране,
само да би је удао и отпремио из овог пакла. А можда је дије-
те и самог Миће Вучине, који је, објективно, једина реална
брачна опција. Колика је жеља Дина Пушкара да уда кћерку
и у свијет лиферује, толика је потреба и Душана Вучине да се
отераси Мића јер га је уватио неки луди 'вирус демократије'
а то је погубније него да га снајпер погоди.
У чворишту драме треба да се одиграју два крупна до-
гађаја: пуштање водовода и свадба дјеце кључних неприја-

77
 КРАЈИНА

теља, Душана Вучине и Дина Пушкара. Мићо и Амила већ су

договорили да обаве свадбу па потом 'разгуле' а занима их
'ефекат' отварања и пуштања градског водовода. «Мићо:
Богте... па то пуштају на све стране... концерт славина! //
Амила: Ама то је онај – Исмаил Фелипе Џонстон. Јуче је на
свом радију најавио крај оправка водоводне мреже. Хоће да
намами рају да се враћа... // Мићо: Зајеба Дулета и стричеве.
Поубијаће се између себе! // Амила: Вала радо би то одгле-
дала... Ама, има ти Душан влашку срећу... Опет ће моји више
најебат. // Мићо: Лукаво је Турче. Склониће дупе ко да гле-
дам. // Амила: Гдје ће се склонит кад све оде на њих. У кана-
лизацији су. Чекају акцију! // Мићо: Јебо луд збуњеног! ...
удавиће се у маси дугогодишњих ратних гована која чекају
покрет у међуспратовима цијеле зоне. // Амила: А вазда је
Дино говорио: 'Неће мене она говна отјерати на ахирет'...
Кажи, је л` ти га мало жао? Био је кум твом Душану и мате-
ри ти. Учио те да ходаш. Одрастао си код нас. Дино те у војс-
ку испратио. // Мићо: Е то је довољно да га убијем. Без ми-
лости! Отад се нисам скинуо... Него, колико дугујемо
Јорданцу?»39 У свједочењу Мића и Амиле сазнајемо да се
цијела ствар одиграва у кругу шире породице унутар које
варирају стари мотиви завађене браће, кумова, који се суро-
во сукобљавају и утркују ко ће први, и како ће, подмитити
(продати душу ђаволу) Исмаила Фелипе Џонстона, као и
стално присутна (ћопићевска) мисао о побједнику и пораже-
ном као једној те истој ствари. Зато су његови јунаци живи и
кад су шехити, а мртви и кад пуцају, јер је са убиством етич-
ких норми, а у драми се нико на Бога не позива, одавно
убијена и свака нада да је даљи живот (на суживот се и не
помишља) уопште могућ. Преговори око свадбе припремају
драмски климакс а прије тога (појаве младе у бијелом – по-
39 Исто, 17.

78
 ОГЛЕДИ

нављање метафоре смрти) треба изравнати неке 'ситне' ра-

чуне и, што је најважније, поубијати што више свједока, јер
се очигледно ближи дан када ће и мир 'осванути'. «Да ос-
лијепимо Милоша, па да га пустимо. // Дино: Узе ми ријеч из
уста. // Мурат: Јок. Почеће да гусла, па ето ти белаја. // Ду-
шан: Ако му буде фалила длака с главе, неће више ништа
остат. Ни за хоџин запис, а, Страхиња? // Страхиња: Хоће,
Дуле – роде. Имам пар заплијењених да им ставим под главу
кад дође Си-Ен-Ен да се слика. // Душан: А кћер ћу ти довес-
ти да игра над табутом глуво гламочко. // Страхиња: Ако је
пусте 'плавци'. Чуо сам да је траженија од струје. // Дино:
Тражен ти је син! Нема њему живота ниђе ван ове зоне. //
Алија: Даће Алах да га ти, Душане, препознаш у буреку! //
Душан: (пуца) Нема преговора! Милоше, умри ко јунак за
дику роду. Шта кажеш? // Милош: Није тренутак за изјашња-
вање.»40
Вучина и Пушкар практично један другом за одстрел на-
мјештају најоданије ратнике примичући тако, на крају дра-
ме (у бијелој вјенчаници), Милоша и Амилу. Рат се стварно
ближи крају а остало је мало времена да се поубијају
посљедњи свједоци, организује бијег Милоша и Амиле и пус-
ти водовод. Како би отекла и посљедња, сарајевска, ратна
говна, укључујући (обавезно) Исмаила Фелипеа Џонстона и
све остале (хуманитарне) лешинаре рата. Вучина и Пушкар
јесу домаћи господари рата, али не у тој мјери да би изнена-
дили стране. Они већ увелико укривају трагове и потен-
цијалне свједоке. Утолико је бијег Милоша и Амиле само
мртви покушај а ратни дневник Мире-Емире прах и пепео.
Отуд на крају Тадићеве 'комендије' једино остаје лажни оп-
тимизам Исмаила Фелипа Џонстона (у постојећој гомили
лажи дјелује истинито) који приликом пуштања водовода
40 Исто, 20.

79
 КРАЈИНА

наравоученијски поручује: «Даме и господо прогнаници.

Свима који желе да се врате и наставе заједнички живот, то
ће бити омогућено. Демократске земље Запада учиниће све
да ви, који сте пуцали једни у друге и међусобно уништавали
добра, након личних трагедија, смрти и неимаштине, поново
живите заједно, врата уз врата, као добри сусједи. Убијеђен
сам да је рука помирења оно што ви требате. Ипак, у оно што
сматрате симболима своје слободе и посебности међународ-
на заједница неће дирати. Напротив. Баш ову фазу, у којој су
се водиле најкрвавије борбе, изабрали смо као кључ за изми-
рење и толеранцију. Тзв. 'четрнаеска', сада претворена у
Спомен-хаустор, добила је, након конструктивних консулта-
ција, званични назив 'Дино и Душан', по лицима из ваших
средина. Они су, без сумње, контроверзне личности, али та-
ква су и друга историјска лица. То нас учи да историју ника-
да не схватамо преозбиљно. Уосталом, међународна заједни-
ца то одавно не чини.»41
Међународна заједница рат одавно доживљава као 'по-
сао', а он се овдје понавља у крвавим циклусима и ништа нам
није остало на 'наук'. Свјестан чињенице да све то је већ ви-
дио, и доживио (''ова је комендија више пута изведена прије
него је дошла на сцену''), аутор у посљедњој сцени оставља
Мићу и Амилу као 'природан продужетак' примирја и са
њима посљедње (живе) шехите Милоша и Мурата (драма се,
дакле, 'изводи' најмање од боја на Косову) да се 'још једанпут
поубијају' и тако овјере своје бесмртне животе од косовског па
до сарајевског поља. Зато је ова сцена насловљена као питање:
Нови комшилук, месни производи, каква је порука, живота
ти... «Амила: Твоји опет активирали минобацаче? // Мићо:
Таман посла. Групице избјеглица. Дуже разгледали станове,

41 Исто, 42.

80
 ОГЛЕДИ

па залутали у минска поља... А што су се твоји распуцали? //

Амила: Обилазимо нови комшилук, честитамо усељења.
Има и безобразних – неће да отворе кад им се лијепо покуца.
// Мићо: Што касни азербејџански пакет? Амери су ми већ
за вратом. (...) Амила: Не шеткај се толико. Моји људи су
мало нервозни... Шта ћемо сад са Емириним апартманом? //
Мићо: Нека га за новог 'плавца'. Једино би га требало мало
почистити... // Амила: Моји то управо раде. // Мићо: Онда су
се срели са мојима?!... Опозови акцију да нам не пришију
ово срање са Џонстоном! // Амила: Не будали. Пришиће
нам, како год окренеш. // Мићо: Ако ми загине иједан човјек,
запамтићеш Вучине! // Амила: Баш си сладак кад пријетиш...
штета што си ожењен... А жена ти удовица, акобогда... //
Мићо: Е не би више мијењао земљу. Гдје још мртви и живи
овако лијепо ћаскају? // Амила: Чекају ме Азербејџанци...
Какав је одговор? // Мићо: У кешу... Милоше, Страхиња!
(Улазе. Обучени су као пословни људи, са рејбанкама. Ми-
лош носи актовку.) // Амила: Нећу бројати, вјерујем ти...
Пребројаће Алија. (Улазе Алија и Мурат. Обучени као њихо-
ви 'парњаци'. Алија отвара ташну.) // Мићо: Волим мир... То
је најбоље доба за посао... // Алија: Нешто бибиче! Бомба!!!
// Мићо: Клопка! кокајте без милости! // Амила: Алија, неут-
ралиши снајпер! Мурате, гађај у јаја! (Општа пуцњава. Ма-
сакр) Милош: (пуже задњом снагом) ... Јебем ти пејџер... По-
бисмо се низашта... // Мурат: (издише) Каква је порука...
Живота ти... // Милош: (једва) ''Срет...на свадба... Род...би...
на...из...Канаде...'' (Мјесец нагло падне, па одскочи, неколи-
ко пута).»42
На самом крају, у дидаскалији комада, Тадић исписује
посвету In memoriam сарајевској позоришној групи ''Шарла-

42 Исто, 44.

81
 КРАЈИНА

тани'' за коју је писао пуних десет година. Са посветом Шар-

латанима Тадић, индиректно, исписује и једну врсту In
memoria позоришном суживоту у граду Сарајеву. In memo-
riam. Позоришна група ''Шарлатани'' (1982–1992) – Енвер
Јамакосмановић, Орхан Василевски, Давор Миличевић, Дими-
трије Поробић, Бранислав Владушић, Мирослав Пиљ, Амир
Мисирлић, Менсур Горо, Ненад Тадић.43
Негдје у исто вријеме Сарајевској српској сцени понуђен је
драмски текст новосарајевског драматичара Саше Кнежевића
под називом Народни херој је тржишно мртва ствар.44 Та-
дићев 'директни' пренос постдрамског ратовања из насеља
фазе Ц сарајевске линије разграничења само је ехо ратних
судбина које се ланчано продужавају код Саше Кнежевића и
преносе у оквире једне српске породице. Све је наизглед
исто, осим што је једна херој/драма тржишно жива (Тадић)
а друга (Кнежевић) мртва ствар. Ликови су у обје варијанте
сведени на мртво/живе јунаке и свијет у којем путују, тргују,
пљачкају – лешеви док се копају живи људи.. Злосутна драм-
ска предсказања Ненада Тадића и Саше Кнежевића испли-
ваће као сурова истина на крају рата у егзодусу Срба из Срп-
ског Сарајева, о чему свједоче многи документарни филмови,
новински записи и штампане књиге након Дејтонског спора-
зума. Већина свједочења везана је за градску општину
Хаџиће, гдје је, годину дана прије Дејтонског споразума, од-
ржан Први фестивал једног глумца ''Монодрама Републике
Српске''.45

43 Исто,
44 Саша Кнежевић, драме: Кад облаци једу људе, Сцена бр. 1–2, Нови Сад 1994,
136–149; Народни херој је тржишно мртва ствар (архив) и Нисам ја (ар-
хив), «Срна Фест», Српско Сарајево–Бања Лука.
45 Видјети: Билтени фестивала ''Монодрама Српске – Хаџићи '95'', Докумен-
ти 1, 2. и 3, «Срна Фест», архив, Српско Сарајево–Бања Лука 1995.

82
 ОГЛЕДИ

У првом броју фестивалског билтена (Документа 1) пише

да: «Фестивал Монодрама Републике Српске наставља и раз-
вија фестивалску позоришну традицију у Републици Српској
започету са Фестивалом позоришта Републике Српске Ко-
чићева српска сцена у Приједору. Производ је промишљања
групе ентузијаста окупљених око «Срна Феста» који у складу
са условима и тренутним могућностима заговарају даљи
развој сложенијих позоришних форми у Српској Крајини и
анимацију камерних и монодрамских облика у Херцеговач-
ко-романијском региону. За организацију овог фестивала
наишли смо на велико разумијевање у Хаџићима, граду који
ће од 9. до 15. фебруара бити домаћин ове манифестације.
Фестивал Монодрама Републике Српске стимулише и на-
грађује професионалног глумца и домаћи драмски текст.»
У званичној селекцији Фестивала такмичило се шест
представа: Драган Тепавчевић И Бог је побјего из Сарајева, Ва-
силије Каран и Светлана Поповић Да си јашила кад си седла-
ла, другачије би ти сада птице певале, Недељко Кајиш Виде
Давиде, Душко Анђић Живот за сећање, Бранко Брђанин
Бајовић Дневник о новом Чарнојевићу и Милорад Малиш Пус-
тињак Цетињски. Монодраме су одиграли: Љубо Божовић,
Свјетлана Поповић, Бошко Марић, Љиљана Ђурић, Драган
Елчић и Милорад Малиш. На завршној вечери у Културно-
спортском центру (пред више од три хиљаде гледалаца), по-
ред додјеле награда, изведен је завршни програм у коме су
учествовали: Светлана Стевић, пјевач изворних пјесама,
пјесникиња Мирјана Булатовић, глумци из Београда Драган
Бјелогрлић и Никола Којо и, као посебни гости Фестивала,
представници Удружења драмских умјетника Грчке. Органи-
зовани су пратећи програми: изложба радова и скулптура
Обрена Крстића, пјесничке вечери Мирјане Булатовић и Не-

83
 КРАЈИНА

дељка Зеленовића, промоција документарног филма Душка

Анђића Продор на Балкан, праизведба дјечије монодраме
Свет са собом носим Александра – Саше Терзића и под-
сјећање на годишњицу смрти Бранка Миљковића пригодном
бесједом Ранка Поповића.
Фестивал је званично отворио професор Никола Коље-
вић, потпредсједник Републике Српске. «Један од великих
доказа који речитије говори од многих изјава да ми нисмо за
ратну опцију је културни живот који смо водили у току овог
тешког рата. Не би нама било до културних манифестација
да нам није до мира. Овај фестивал је за мене само још један
доказ темељног опредељења српског народа да дођемо до
оне духовне и моралне обнове до које се може доћи само
кроз културу. Српска демократска странка нема никаквог
идеолошког садржаја дубљег од српства које може бити ју-
начко на линији, појевтињено у кафани и поскупљено на
оваквим манифестацијама. У том контексту, Фестивал моно-
драме у Хаџићима има један карактеристичан значај. Коли-
ко је људи у овом рату било у ситуацији да разговарају сами
са собом? Чини ми се да смо сви водили унутрашње моноло-
ге, немајући прилике чак и да се довољно испричамо између
себе. Из те чињенице, унутрашњег дијалога са собом, прои-
зашла је драмска форма данас толико значајна да се са со-
бом говори пред другима. Јер, ако се тако ради, онда се и са
другима дели мука. Честитам организаторима који су упри-
личили да баш та форма, да разговарамо сами са собом, буде
јавна и да ту могућност поделимо заједнички.»46
Кољевић нас у свом обраћању, посредно, упућује на Шек-
спирове трагедије у којима се драмски јунаци преко моноло-
га (малих монодрама) директно исповиједају другима и

46 Исто, документа 2, 1.

84
 ОГЛЕДИ

Богу. Зна професор да се у том чину на извјестан начин за-

обилази православно посредовање Цркве али то, поштено
говорећи, није претјерано огрешење јер се у овим и оваквим
условима Позориште често доживљава као једна врста рели-
гијске исповједаонице. Ако свему томе продружимо податак
да се Фестивал одржавао на стотињак метара од линије раз-
граничења српских, муслиманских и хрватских војних једи-
ница, онда ова мисао добија ново значење и доживљава се
као театарски раритет. И то је, вјерујемо, јединствен случај у
историји савременог позоришта двадесетог вијека.
У прилог Кољевићевој препоруци говоре и садржаји по-
нуђених текстова, од првог у коме је и Бог побјего из Сарајева
до посљедњег Пустињака Цетињског, гдје са сцене грми не-
бески уздигнута, у небеса усмјерена, божанствена и искрича-
ва Владикина ријеч. Публика је са највише интересовања
прихватила Пустињака Цетињског Милорада Малиша док је
стручни жири донио одлуку да награду за најбољу представу
у цјелини равноправно дијеле монодрама И Бог је побјего из
Сарајева аутора Драгана Тепавчевића у извођењу Љуба Божо-
вића и монодрама Дневник о новом Чарнојевићу аутора Бран-
ка Брђанина у интерпретацији Драгана Елчића. Пустињак
Цетињски Милорада Малиша једина је драма-монодрама
која је учествовала на Првом фестивалу Кочићева српска сце-
на у Приједору и Првом фестивалу Монодрама Републике Ср-
пске у Хаџићима и прва повезала и 'премостила' најзначај-
није позоришне манифестације у Републици Српској.
Монодрама је потом пресељена у Лукавицу и одржава се
без прекида до данас. И даље је то фестивал глумца, док се
изворни концепт афирмације домаћих писаца више нигдје
не помиње. Отуд и парадоксална чињеница да је на Првом
фестивалу у Хаџићима изведено више нових драмских текс-
това, укупно шест, него на свим сљедећим фестивалима а
одржано је укупно петнаест.

85
 КРАЈИНА

Даљи развој драмског стваралаштва Републике Српске уг-

лавном се везује за позоришну продукцију Народног и Дје-
чијег позоришта Републике Српске. У Дјечијем позоришту
посебно се издваја драмски опус Предрага Бјелошевића47 и
Ранка Павловића48 док Народно позориште окупља једну
врсту неформалног 'драматуршког круга' младих и неафир-
мисаних аутора. Драма Радмиле Смиљанић Балон од каме-
на49 њихов је први изданак а њена праизведба у Народном
позоришту (3. мај 2009) поуздано свједочи да се нова драма
Републике Српске, кроз театрализацију егзистенцијалне
збиље и поетске имагинације, самоувјерено пење до сценс-
ких остварења изразите естетске вриједности.
На први поглед ради се о једноставној исповједној причи
о одрастању жене – од периода дјетињства до година зрелос-
ти, али већ при првом сусрету са текстом читалац уочава да
су амбиције аутора да обухвати шири спектар значења од
оног који нуди основна радња. Најприје, јасан је извјестан
иронијски одмак, дистанцирање од сентименталног ис-
повједног тона, који Радмила Смиљанић постиже увођењем
другог протагонисте. Наиме, поред Мале Слободанке, која је
главни лик, постоји и Велика, одрасла Слободанка, која је и

47 Предрад Бјелошевић, драме: Тужни принц, Сњежни сан, Школа за пачиће,

Награда за пријатељство, Гуливер у земљи лутака (драматизација Свиф-
товог романа), Јежева кућица (драматизација лирске бајке Бранка Ћопића),
Журка у атомском склоништу, у: Предраг Бјелошевић: Бањалучка кућа од
снова – пола вијека Дјечијег позоришта Републике Српске, Дјечије позориште
Републике Српске, Бања Лука 2006.
48 Ранко Павловић, драме: Концерт за другу виолину (1981), Племенити Хахеј
и страшни Хехеј (1982), Жутокапа (1983), Брод са звијездом (1987), Парти-
зански дневник (1988), Кутија за ослобађање времена (1993), Љубавни јади
Јежа Јежића (1993), Принц од Бијелог Лука (1999), Годишњица (2007), Самар
(2009) – архив аутора.
49 Радмила Смиљанић: Балон од камена, Народно позориште Републике Срп-
ске (архив), 2009.

86
 ОГЛЕДИ

приповједач и коментатор догађаја, иако је, у исто вријеме и

сама субјекат радње. Исход догађаја је, сугерише нам списа-
тељица – трагичан. Трагичан у оном чеховљевском смислу:
Није се личностима драме десила нека огромна несрећа, до-
гађаји су само по некој нужности тежили према једном трај-
ном осјећању губитка. Осјећању које остаје за цио будући
живот, и које за ликове значи не крај живота, него крај јед-
ном заувијек изгубљених нада. Иако су Слободанкина сје-
ћања пуна топлине за слике дјетињства – срећног и несрећ-
ног али пунином живљења натопљеног – околности
патријархалног окружења спутавају сваку могућност егзис-
тенцијалне слободе. Да се поново послужимо eгзистенцијали-
стичком терминологијом, сваки човјек, не само жена – ба-
чен је у свијет, а његово 'напредовање' према годинама
зрелости је, у ствари, стално удаљавање среће која још само
у дјетињству може да се искуси у свој својој пуноћи.
Радмила Смиљанић структурише ову драму као низ реа-
листичких призора из Слободанкиног дјетињства. Али ове
призоре, у занимљивом драматуршком поступку који ос-
мишљава Радмила Смиљанић, прате коментари исписани у
дидаскалијама текста. Коментари, исписани у форми малих
прозних цјелина имају квалитет монолошких елемената
кроз које се одвија једна паралелна радња драме. Осим што
је драгоцјена са становишта усложњавања значења текста,
ова оригинална драмска техника омогућава и да се успоста-
ви једна комплексна временска перспектива: хронолошки
приказ приче о Малој Слободанки, релатизован је погледом
'из будуће', већ испуњене, завршне радње. У овом сасвим
оригиналном драмском поступку очитује се и познавање
савремених драматуршких техника, насљеђа модерне драме
деведесетих година прошлог вијека, од Мартина Кримпа и

87
 КРАЈИНА

Саре Кејн, до Марка Рајвенхила, Фон Мајенбурга и водећих

писаца сада актуелне драматургије. Међутим, Радмила
Смиљанић своје познавање савремених драмских пракси не
примјењује директно. Код ње нема обавезних постдрамских
'изума' – она искуство познавања постдрамског театра ко-
ристи прије свега да на многим мјестима драму растерети
сувишног вербалног материјала и да створи услове да се
призори одвијају кроз компоненте сценског језика. Зато неке
од слика из њене драме дјелују толико пластично већ на ни-
воу текста, да је лако замислити њихов будући изглед. Тај
'изглед' уприличила су изузетна редитељска 'рјешења' Фили-
па Гринвалда у наведеној представи Народног позоришта
Републике Српске. Представа се, избором селектора, такми-
чила на XXVI Сусретима позоришта/казалишта БиХ у Брч-
ком 2009. и Фестивалу босанскохерцеговачке драме у Зеници
– 2010. године. На оба фестивала Балон од камена Радмиле
Смиљанић, одлуком стручног жирија, освојио је награду за
најбољи савремени (оригинални) драмски текст.
Драма Републике Српске траје двадесет година нагнута
над сталном опасношћу 'егзистенције опстанка'. Са једне
стране суочена је са прећутним 'утапањем' у босански иден-
титет а са друге маргинализована 'у очима' српске (читај,
београдске) театролошке елите. Упркос и једној и другој
'страни' може се рећи да је и поред свих невоља сачувала
свој ''усправни ход'' и потребу за прожимањем са савреме-
ним драматуршко-сценским достигнућима у ближем окру-
жењу и цијелом свијету.

ЛИТЕРАТУРА

1. Андрић, Иво: Панорама, Просвета, Београд 1958.

88
 ОГЛЕДИ

2. Андрић, Иво: Сабрана дјела Иве Андрића, Свјетлост–Са-

рајево, Младост–Загреб, Просвета–Београд, Државна за-
ложба Словеније–Љубљана, Мисла–Скопје, Сарајево 1976.
3. Антологија босанскохерцеговачке драме XX вијека (Горда-
на Музаферија, Фахрудин Ризванбеговић, Војислав Вуја-
новић), Алеф, Сарајево 2000.
4. Бајовић, Бранко Брђанин: Дневник о новом Чарнојевићу
(монодрама), архив, «Срна Фест», Српско Сарајево–Бања
Лука 1995.
5. Бајовић, Бранко Брђанин: Киша пада, јагодо, архив, «Срна
Фест», Српско Сарајево–Бања Лука 1993.
6. Бановић, Гојко – Стјепановић, Жељко: Петар Кочић, ар-
хив, Народно позориште Републике Српске, Бања Лука
2004.
7. Бјелац, Гојко / Рисојевић, Ранко: Play Kočić, архив Наро-
дног позоришта Републике Српске, 1990.
8. Бјелошевић, Предраг: Бањалучка кућа од снова – пола
вијека Дјечијег позоришта Републике Српске, Дјечије по-
зориште Републике Српске, Бања Лука 2006.
9. Борба, дневни лист, фебруар 1993, 6–7.
10. Брђанин, Бајовић Бранко: Немогућа мисија (драме), УКС
– Подружница Бања Лука, Бања Лука 1995.
11. Брђанин, Бранко: Свјетска драма и домаћа позорница,
Арт принт, Бања Лука 2010.
12. Вукадиновић, Вукашин: У Босанском лонцу, архив, Позо-
риште Приједор, Приједор 1992.
13. Глас, дневни лист, фебруар 1992.
14. Извјештај о раду «Срна Феста» за 1995. годину, архив, де-
цембар '94, «Срна Фест», Српско Сарајево–Бања Лука, 1994.
15. Кнежевић, Саша: Кад облаци једу људе, Сцена 1–2, Нови
Сад 1994.

89
 КРАЈИНА

16. Кнежевић, Саша: Народни херој је тржишно мртва ствар,

архив, «Срна Фест», Српско Сарајево–Бања Лука 2000.
17. Кнежевић, Саша: Нисам ја, архив, «Срна Фест», Српско
Сарајево–Бања Лука 2004.
18. Ковачевић, Синиша: Ђенерал Милан Недић, архив, На-
родно позориште Републике Српске, Бања Лука 1993.
19. Ковачевић, Синиша: Српска драма, архив, Фестивал пра-
изведби Параћин, Параћин 1994.
20. Короман, Веселко: Хрватска драма Босне и Херцеговине
од Матије Дивковића до данас (антологија), Школска на-
клада, Мостар 2008.
21. Костић, Зоран: Пут за Цариград и друге драме, Глас српс-
ки, Бања Лука 2005.
22. Костић, Зоран: Драме, Завод за уџбенике и наставна
средства, Српско Сарајево 2003.
23. Кочићева српска сцена, Документа 1–3, архив, «Срна
Фест», Српско Сарајево–Бања Лука 1994.
24. Лешић, Јосип: Драма и њене сјенке – пролегомена за могућу
антологију босанскохерцеговачке драме, Стеријино по-
зорје, Нови Сад–Сарајево, 1991.
25. Лешић, Јосип: Историја позоришта Босне и Херцеговине,
Свјетлост, Сарајево 1985.
26. Лешић, Јосип: Један вијек БиХ драме, Пословна заједница
професионалних позоришта БиХ, Сарајево 1990.
27. Лешић, Јосип: Савремена драмска књижевност у Босни и
Херцеговини, Тузла 1990.
28. Милошевић, Радослав: Сан ратне ноћи, архив, «Срна
Фест», Српско Сарајево–Бања Лука 1993.
29. Монодрама Републике Српске – Хаџићи '95, Документа 1, 2,
3, архив, «Срна Фест», Српско Сарајево–Бања Лука 1995.
30. Музаферија, Гордана: Антологија бошњачке драме, Алеф,
Сарајево 1996.

90
 ОГЛЕДИ

31. Народно позориште Републике Српске Бања Лука – 70. се-

зона, монографија, (приредили Саша Стјепановић и Бра-
нко Брђанин), Бања Лука 1999.
32. Недовић, Мирољуб: Семе, архив, Народно позориште Ре-
публике Српске, Бања Лука 1992.
33. Педесет година Позоришта Приједор, монографија, (при-
редио Ранко Поповић), Приједор 2005.
34. Покојник у Народној скупштини, програмски листић, ар-
хив, «Срна Фест», Српско Сарајево–Бања Лука 1994.
35. Рисојевић, Ранко: Немири и снови младог Андрића, Сцена
1–2, Нови Сад 1993.
36. Симовић, Раде: Хамлет у рајској долини Српске, Осло-
бођење, Српско Сарајево 2000.
37. Смиљанић, Радмила: Балон од камена, Народно позори-
ште Републике Српске (архив) 2009.
38. Спремо, Јован: Ноћ пуног мјесеца – поетска трагедија, За-
дужбина ''Петар Кочић'', Бања Лука–Београд 2000.
39. Стојчић, Миленко: Бескрај Крајине, архив, Народно позо-
риште Републике Српске, Бања Лука 1992.
40. Тадић, Ненад – Миличевић, Давор: Нови прилози за био-
графију српске државе, архив, «Срна Фест», Српско Са-
рајево–Бања Лука 1992.
41. Тадић, Ненад: Покојник у Народној скупштини, архив,
«Срна Фест», Српско Сарајево–Бања Лука 1993.
42. Тадић, Ненад: Шехити у Душановом царству – комедија у
фази Ц зоне безбједности, архив, «Срна Фест», Српско Са-
рајево–Бања Лука 1994.
43. Тепавчевић, Драган: И Бог је побјего из Сарајева (монодра-
ма), архив, «Срна Фест», Српско Сарајево–Бања Лука 1995.
44. Фестивал драмских аматера Југославије – Врање '92, Билтен
1, 2, 3, 4, 5, 6, архив, Позориште ''Мале ствари'' Требиње

91
 КРАЈИНА

45. Фестивал позоришних аматера Српске, Билтен 1, 2, 3, 4,

архив, Републичка установа за културно-умјетничке дје-
латности «Срна Фест», Српско Сарајево–Бања Лука 1993.
46. Харвуд, Роналд: Драме, Нолит, Београд 1997.

92
 ПОВОДИ

Радивоје Керовић
ШЉИВИЋЕВА ИДЕЈА ФИЛОЗОФИЈЕ

Повод нашег скупа јесте сто десет година Српског фило-

зофског друштва. То никако није комплетна историја фило-
зофског живота у Србији. Још мање је то историја српске
филозофске мисли у цјелини. Па ипак, повод и скуп су од
изузетног значаја. Није мала ствар, у изразито неповољним
околностима живота и непријатељском окружењу српског
народа, имати традицију академске филозофије дугу више
од један вијек. Зато нам и овај свечани повод омогућује да
мислимо и кажемо нешто о аспектима српске филозофије.
Свако из свог угла и према свом властитом разумијевању, а
ја првенствено о идеји филозофије Михаила Шљивића1. Би-
рајући ову тему и аутора имао сам у виду појам српске фи-
1 Овај чланак представља досад необјављено обраћање аутора 12. децембра
2008. године на Филозофском факултету у Београду на скупу поводом
Сто десет година Српског филозофског друштва. Њиме се подсјећа на
постојање и дјело Михаила Шљивића, представника западних Срба, рођеног
у Брчком 1862. године, који је као професор на Високој школи у Београду
од !889. до саме смрти 1897. године држао катедру Историје филозофије,
наслиједивши на њој другог истакнутог српског филозофа и књижевног
критичара Љубомира Недића. Накнадно је дописано само шест реченица
изазваних скорашњим изласком књиге Слободана Жуњића Историја српске
филозофије, у којој се Шљивић некоректно оцјењује и представља као
филозоф.

93
 КРАЈИНА

лозофије у цјелини, а не појам филозофије у Србији. Чини

ми се да радни наслов „Историја филозофског живота у Ср-
бији“ представља непотребно сужење појма српска филозо-
фија. Јер Србија је државно- правни и политички појам који,
пренесен на тему нашег окупљања, имплицира пар непри-
хватљивих ствари. Прво, да постоји и да је постојао фило-
зофски живот само у Србији. Друго, не зна се о којој Србији
се ради, данашњој, оној у авнојевским границама, Краљеви-
ни Србији или, можда, немањићкој и Душановој Србији.
Треће, заборавља се интегрални приступ промишљању српс-
ке филозофске мисли и традиције. Ја се залажем за интег-
рални приступ српској филозофији. Мишљења сам, иако још
нисмо промислили и споразумјели се око значења појма ср-
пска филозофија, или пак појма српска филозофска мисао,
који као да мање обавезује, да је појам српска филозофија
легитиман и да о њему треба говорити као што говоримо о
српској књижевности, умјетности или култури. Па и други
самосвјесни народи са једнаком или тањом филозофском
традицијом и савременим филозфским животом од српске
говоре о својим националним филозофијама. Имамо пред
носом Хрвате, који су тзв. хрватску филозофију устоличили
на мјесто основне студијске дисцилине на филозофским фа-
култетима. Ми у Бањој Луци увели смо предмет Српска фи-
лозофска мисао, који предаје колега Богомир Ђукић. Прог-
рам тог предмета написан је на основу интегралног приступа
српској филозофској баштини. Ако, пак, појам српска фило-
зофија укључује одређене недоумице и потешкоће пред-
стављајући једну врсту пројекције, онда треба имати у виду
да он ипак има добро утемељење у стварним токовима фило-
зофског живота, посебно оног у нашем времену. Због свега
тога, и онога овдје нереченога, користим овај свечани повод

94
 ПОВОДИ

да се заложим за успостављање здравог и једино примјере-

ног националног и државничког односа према српској фило-
зофији, култури и питању уопште. Једино на основу таквог
стратешког и интегралног приступа можемо се надати одго-
варајућем увиду и процјени филозофских домета наше фи-
лозофије, њеног мјеста и улоге у систему српске културе и
традиције, те њеног мјеста и домета у ширим оквирима ев-
ропске филозофије. Он би олакшао и рад на профилисању и
његовању критеријума процјењивања научних домета поје-
диначних филозофија и националне филозофије у цјелини,
отворен као проблем већ код класичног српског филозофа
Бранислава Петронијевића и брижљиво обдјелаван од савре-
мених филозофа истраживача српске филозофске баштине
Слободана Жуњића, Илије Марића и других. Такође би омо-
гућио превладавање присутних слабости у тим истражи-
вањима и успостављање објективног и непристрасног при-
ступа проблемима.
Шта рећи о Михаилу Шљивићу као филозофу и његовој
идеји филозофије када он није стигао да развије своју фило-
зофију, пресјечен прераном смрћу онда када је тек требало
да уђе „у фазу зрелог убирања плодова“својих припрема,
како је то лијепо примијетио Илија Марић, човјек коме ду-
гујемо откриће Шљивића као филозофа? Да ли је Шљивић
уопште имао изграђену идеју филозофије, ако већ не и њен
потпуни појам? Или је, можда, по том питању остао недоре-
чен као што су то и неки савремени признати филозофи?
Иоле пажљивија анализа Шљивићевих сачуваних радова
почев од Извјештаја са студија филозофије у Паризу, преко
расправе Психофизика и њен основни закон и есеја Шест при-
поведака Др. Лазе К. Лазаревића, па закључно са кључним
текстом Историја филозофије, додуше некомплетним, по

95
 КРАЈИНА

мом суду омогућује закључак да је Шљивић био већ изграђен

мислилац са својим виђењем ствари и идејом филозофије.
Ако је та идеја у његовим текстовима присутна више у имп-
лицитној а мање изведеној форми, онда она то више сјаји
својим одређеношћу и јасноћом. Таква одређеност и јасноћа
на подручју замршених филозофских и научних проблема у
суочавању са пребогатом грађом и често деликатним путе-
вима искуства и мишљење својствена је само јаким умови-
ма. Одликујући се не само квалитетним стручним, већ и
врло широким општим образовањем, које премјерава про-
сторе од психофизике, природних наука и психологије, пре-
ко филозофије па до литературе, Шљивић се својим тексто-
вима потврђује и као јако писмен и рјечит човјек са
наглашеним осјећајем за умјетнички лијепо и његову разли-
читост од строгог научног и филозофског извођења. То нам
најбоље илуструју реченице којима пореди стваралаштво
наших приповједача Лазе Лазаревића и Ђуре Јакшића, о
којима каже: „Што се стила причања Лазиног тиче, можемо
рећи, да изузев Ђуре Јакшића, ниједан српски приповједач
није причао с толико топлине, с толико љепоте, с колико он.
Његов приповједачки стил не изостаје иза Јакшићевог. Исти-
на у њега нема онако бујних бомбастих пасажа, пуних дивље
лирике, гдје ријеч само сипа а реченица реченицу потискује,
каквим се пасажима Јакшићеве приповијетке готово увијек
одликују; али се зато у његовом стилу на прекрасан начин
спаја елегантна простота и природност са пријатном и слат-
ком грацијом“2.
Стил писања нашег аутора складан је и јасан и тамо гдје
излаже и чисто научне, теоријске проблеме филозофије. Ту

2 Шљивић, Михаило, Шест приповедака Др. Лазе К. Лазаревића, у „Историја

филозофије“, Плато, Београд, 2001, стр. 50.

96
 ПОВОДИ

он демонстрира темељну упућеност у филозофију и њене

проблеме почев од њених грчких почетака па све до модерне
и најновије филозофије. Са завидном проницљивошћу и
херменеутичким даром, својственим истинским посвећени-
цима и зналцима, он указује на суптилну и скривену дина-
мику филозофије и филозофског мишљења, откривајући
нам њихову каквоћу и самосвојност. Квалитетом рефлексије
и савременим начином размишљања и приступа проблеми-
ма, оним старим као и најновијим, те филозофском маштом
која омогућује реконструкцију недовољно развијених почет-
них филозофија и дијагностификовање филозофских посље-
дица и утицаја филозофема међусобно, Шљивић нас попут
поузданог водича уводи у невиђено сложено и богато про-
блемско поље филозофије и њене историје. Филозофске
проблеме и становишта излаже на пријемчив и једноставан,
али увијек суптилан и научан начин, држећи се проблема и
суштинских ствари. Хармоничност свега тога нарушава само
ријетко понеки понешто афективни суд, попут, рецимо, оно-
га да је Питагорина доктрина „бизарна и апсурдна“. Иначе
је, по мом искуству, његово излагање тако вјерно и одмјере-
но, објективно и осмишљено, а свагда филозофско, да се
може сматрати узорним и у нашем времену. По свему су-
дећи није случајно ни Шљивићево опредјељење за историју
филозофије. Јер филозофију и њене проблеме, њена стре-
мљења и епистемолошке интересе, он чита као историју фи-
лозофије и живо догађање мишљења и сазнања дуж повијес-
не егзистенције европског човјека.
Филозофија је за њега рационално сазнање засновано на
спознајној снази људског ума и његовом односу према цјело-
купној стварности. Вођена основним епистемолошким инте-
ресом она стоји пред загонетком свијета и бића који јој се

97
 КРАЈИНА

објављују у свој својој упитности. Тако је она та која пита и

расвјетљава ту загонетку настојећи пружити разумско тума-
чење и објашњење ствари, свијета и људског постојања. Уто-
лико она представља двоструко кретање мислилачког испи-
тивања и расвјетљавања, једном у смјеру спознаје и објашњења
свијета и природе, структуре свјетског битка и бића, а други
пут у смјеру разумијевања и тумачења тајне људског битка и
његовог битисања у свијету. Увезујући у себи и собом сазнање
стварности и бића са самосазнањем човјека сазнаваоца, који
са свијетом око себе стоји и у другачијим међусобним одно-
сима од филозофских, филозофија посједује неисцрпно
проблемско поље које грана и њена испитивања у различи-
тим смјеровима. Сазнајни интереси је воде истраживању
првих принципа и узрока свих ствари, поријекла и начела
свега постојећег, структуре свјетске материје и стваралачких
обликотворних процеса којима се устројава свијет, закони-
тости које владају у систему природе, суштине душе и одно-
са душе и тијела, природе човјека, смисла и сврха његовог
живота, те карактера и структуре његове практичне егзис-
тенције, природе добра и моралног живота, слободе, поли-
тичких облика владавине и суштине лијепог, као и природе и
домета сазнања, законитостима мипшљења и логичког за-
кључивања. Све то и још много тога испитује и истражује
филозофија посредством својих различитих појавних обли-
ка и дисциплина метафизике, физике, антропологије, етике,
политичке филозофије, психологије, логике, епистемоло-
гије, антропологије и сл. Дисциплинарна подјела филозо-
фије на посебне филозофске дисциплине за нашег аутора је
легитимна, уколико оне представљају облике манифеста-
ције јединственог умног сазнајног интереса разуђеног на ис-
траживање, додуше међусобно повезаних, али ипак разли-

98
 ПОВОДИ

читих поља проблема. С те разноврсности сазнајних интереса

филозофског ума и разуђености проблемског поља филозо-
фија објављује и свој системски карактер.
Као рационално сазнање стварности филозофија за Шљи-
вића представља јасно и разговијетно сазнање, сазнање на
основу појмова снагом ума које има научни карактер. Ко-
ристећи се услугама искуства и разумског размишљања, она
почива на слободи размишљања и истраживања. Посебно на-
глашавајући ову слободу као елементарни услов филозофи-
рања и филозофског односа према стварности, Шљивић ће
указати на разлику између митолошких и религиозних, па
према томе и теолошких објашњења и тумачења, било оних
источњачких било хришћанских, и филозофије и филозофс-
ког сазнања стварности. По његовом мишљењу између њих
постоји велика „материјална разлика“ и у самој садржини,
поред разлике у приступу стварности. С формалне тачке гле-
дишта филозофија представља покушај да се пружи „обја-
шњење свијета независно од религиозних догама и митолош-
ких традиција, наслањајући се једино на свој разум“3.
Спрежући филозофију са науком и истичући њен научни ка-
рактер, он ће рећи да филозофија представља сазнање при-
родне стварности снагом природног разума. То онда значи да
филозофија има свјетовни карактер, какав нема теологија.
И онда када се баве истим проблемима, као што је то случај
на пољу метафизичких размишљања и испитивања, филозо-
фија и теологија се не баве на исти начин. Филозофија која се
заснива на природном искуству и умном односу према свије-
ту, бићу и људском битисању, па и према самом Богу, нема
право да се узда у помоћ откривењских истина. Јер она има
обавезу да као умно размишљање и испитивање снагом самог

3 Погледати, Шљивић, М, Историја филозофије, Плато, Београд, 2001, стр. 143.

99
 КРАЈИНА

ума проникне у скривену структуру стварности, да је ра-

свијетли и објасни. Тако њено сазнање мора бити рационално
засновано, рационално образложено и оправдано.
Посебно је важно то што Шљивић указује на значај раз-
воја и напретка у филозофији уздижући се до историјско-
филозофског сагледавања ствари. Обдарен посебним осје-
ћајем за скривену динамику филозофских размишљања и
истраживања, пуном свијешћу о повезаности свих ствари и
јединству проблемског поља филозофије, он ће на ефектан
начин у својим излагањима разјаснити дискретне напретке
које је филозофска мисао чинила током своје повијести.
Градећи своје схватање филозофије на јединству мисаоног
искуства и слуху за унутрашње преображаје и искораке фи-
лозофије током њеног повијесног трајања, те постепено и
мукотрпно обогаћивање и раст сазнања, он ће нам посредс-
твом успјешних тумачења посебних филозофема и њихових
међусобних односа предочити те искораке. Истовремено,
што није од мањег значаја, указаће на важност идеје конти-
нуитета за примјерено разумијевање филозофске историје.
Бавећи се проблемом периодизације историје филозофије и
филозофске грађе указаће такође и на утицај те грађе, од-
носно проблема на саму стратегију размишљања и филозф-
ску методологију. У том смислу ће на једном мјесту рећи:
„Но, зар би мисао тражила ново и шире градиво, да и сама
није претрпина неку измјену и да се нашла у немогућности
да се задовољи градивом којим се дотле занимала? Доиста,
ово проширење поља философије претпоставља да је се и
поглед на философију измијенио. Из истог разлога мијења
се и метода философска. У ранијој философији (природњач-
кој јонској- примј. а.) мисао је посматрала свој предмет не-
посредно, са Сократом она се најприје обраћа појму и тек

100
 ПОВОДИ

преко појма предмету. Прва периода питала је, без икакве

припреме, какав предикат приличи овом или оном објекту;
друга почиње са питањем шта су ствари по себи према њихо-
вом појму, па тек кад је нашла тачан појам ствари она поку-
шава да одреди може ли тај појам бити предикат те ствари....
Ова философија појма одвела је философе друге периоде
(разумијевајући ту њена три главна преставника) идеализму“4.
А како филозофска мисао напредује корак по корак, од идеје
до идеје, саопштиће нам Шљивић сљедећим ријечима ,који-
ма објашњава мисаоне кораке филозофије од Талеса до
Анаксимена, које гласе: „Докле нам Талес каже само, да је
све постало из воде, али не каже ништа о томе, на који су
начин постале из воде посебне супстанције; докле Анакси-
мандар тврди да је се све развило из бесконачне једнолике
супстанције издвајањем, али не одређује ближе то издвајање,
дотле Анаксимен приступа ближем одређењу тога процеса и
вели да то бива разређивањем и згушњавањем“5.
Мисаону суптилност и проницљивост наш аутор показује
и у поглављу о софистичком покрету. Као уосталом и друг-
дје, али и овдје посебно, он са узорним слухом за захтјеве и
потребе времена, открива утицај духа епохе и времена на
развој филозофије и филозофских проблема. Луцидно ка-
рактеришући дух и стремљења, потребе и проблеме грчког
друштва тога доба, он објашњава узроке настанка софистич-
ког покрета као општеобразовног и просвјетитељског, његов
искорак ка потребама и захтјевима епохе, те потешкоће и
проблеме које је укупна софистичка дјелатност изазвала на
пољу филозофије и практичног друштвеног живота. Овдје се

4 Шљивић, М, Извјештаји са студија филозофије у Паризу, у „Историја фило-

софије“, стр. 73/74.
5 Шљивић, М, Историја философије, стр. 157.

101
 КРАЈИНА

недвосмилено пројављује Шљивићево схватање филозофије

као филозофске науке и слободног умног истраживања ус-
мјереног на сазнање као такво, а покренутог чистом жудњом
за саазнањем без икаквих утилитарних примисли. Такође је
уочљиво и залагање за чистоћу научног, то ће рећи фило-
зофског, истраживања, мотива и напора. Отклон од таквог
чистог истраживања без помисли на практичну корист и
инструменталну употребу, који је у складу са духом и потре-
бама друштва направила софистика, условљен је промјеном
вриједности знања у главама људи. Стога не требамо софис-
те осуђивати што су наплаћивали своју наставу и учитељс-
тво. Крајње једноставном реченицом која просто разоружа-
ва оштре критичаре софиста наш аутор их оправдава у
једном потезу, који гласи: „Ондје, гдје се живље осјети потре-
ба научне наставе, и гдје се усљед тога јави нарочити сталеж
учитеља позваних за то, ту је неопходно потребно да ти учи-
тељи својим радом, коме посвећују своје вријеме и своју сна-
гу, могу заслужити себи средства за живот“6.
Све у свему, Михаило Шљивић у својим сачуваним дјели-
ма показује се као зрео и изграђен филозофски аутор, одмје-
рен и суптилан дух који се бави супштинским проблемима
филозофије на томе сходни начин. Свугдје демонстрира
снагу разума и финоћу властите образованости, научни дух
и интегрални приступ проблемима. Рјечит када је то потреб-
но и у мјери која одговара духу филозофије, али без напушт-
ања научне строгости и прецизности исказа, он се чини јед-
нако успјешним и као интерпретатор и учитељ. Идеја
филозофије коју нам посредује, а која је овдје назначена у
крајње сажетој форми, здрава је, комплетна и савремена.
Имајући у виду шта се све у наше вријеме испод тезге или

6 Шљивић, М, Исто, стр. 212.

102
 ПОВОДИ

јавно продаје под именом филозофије, можда нећу претје-

рати ако кажем да је чак и узорна. Због свега тога сам склон,
додуше без савршеног увида, да се сагласим са оцјеном
Илије Марића по којој Шљивићева Историја филозофије,
иако непотпуна и недовршена због преране смрти, пред-
ставља „прву домаћу цјеловиту историју филозофије“ и
„најзначајнији рад из историје европске филозофије у чита-
вом 19. вијеку“7. Тако је Михаило Шљивић, дуго времена са-
свим заборављен, допринио, ако не обимом а оно филозоф-
ским и научним квалитетом својих дјела и предавања како
‘’афирмацији академске филозофије код нас’’ тако и искора-
ку ‘’наше филозофије на европску сцену’’8.
Стога је некоректна опаска Слободана Жуњића, филозо-
фа и угледног истраживача српске филозофске баштине, да
је Шљивић скоро читаву деценију предавао на Високој шко-
ли као средњошколски професор, али да у филозофији „није
за собом ...оставио дубљи траг, јер нам нису познати никакви
његови списи“9. Шљивићеву Историју филозофије и остале
списе објавио је још 2001. године Илија Марић у Платоу, јед-
нако као и наведену Жуњићеву књигу 2009. године, па је овај
има неколико година времена да сазна за постојање Шљи-
вићевих дјела. Осим тога, то шо је Шљивић радио као
средњошколски професор на Виској школи, није за то доба
морало бити од пресудне важности. Познато је да је пут до
академске каријере био трновит и за многе истакнуте ње-
мачке филозофе, који су морали и са докторатима радити

7 Погледати, Марић, Илија, Филозофско припремање Михаила Шљивића,

предговор за Шљивићеву Историју филозфије, стр. 37.
8 Погледати, Марић, И, Философија на Великој школи, Плато, Београд, 2003,
стр. 28. и 29.
9 Погледати, Жуњић, Слободан, Историја српске филозофије, Плато, Београд,
2009, стр. 165.

103
 КРАЈИНА

као кућни учитељи, а велики Хегел је такође једно вријеме

радио као гимназијски професор. Изгледа да му ништа није
фалило.

104
 ПОВОДИ

Željko Škuljević
BOŠKOVIĆ KAO ETIČAR
Malizam i indiferentizam: (ne)mogući uticaji na
Branislava Petronijevića

Pesimizam i optimizam u njihovom dosadašnjem vidu, kada govo-

rimo o vrednosti postojanja u ovom svetu, ili nisu, kao što je pozna-
to, davali nikakvu ili su davali samo veoma malu vrednost momen-
tu prolaznosti postojanja; svoje sudove o vrednosti postojanja ovoga
sveta oni su zasnivali gotovo isključivo na količinskom odnosu za-
dovoljstva prema bolu. Prema pesimizmu, zbir bola u svesnim bići-
ma znatno premašuje zbir zadovoljstva; prema optimizmu, stvar u
tom pogledu jeste upravo obrnuta, zbir zadovoljstva znatno prelazi
zbir bola.

B. Petronijević Načela metafizike

La mia indiferenza per la vita
R. Bošković Bulićev zbornik

„Filozofi su oduvek pokušavali da na pitanje o mogućnosti

sreće primene naučnu i racionalnu metodu“, kaže Branislav Pe-
tronijević u Uvodu za svoja tri predavanja O vrednosti života i
mogućnosti sreće koja je održao na Narodnom univerzitetu u Be-
ogradu krajem 1924. i početkom 1925. Godine. Time je pomalo

105
 КРАЈИНА

koncilijantno naznačio osobnu metodologiju koja se negativno

određuje i od pesimizma (tvrđenje da je sreća nemoguća) i od
optimizma (tvrđenje da je sreća moguća). Bez obzira što svako
želi sreću i većina misli da se ona da postići, postoji među obič-
nim ljudima i pesimista, „ljudi koji su ili od prirode naklonjeni
da ne veruju u mogućnost sreće u životu ili su iskustvom došli
do tog uverenja“. Kao svojevrstan „prelazni stepenik“ ka indife-
rentizmu javlja se meliorizam koji, kombinovanjem i sintetizo-
vanjem nekih elemenata pesimizma i optimizma, tvori osobno
ishodište. Najjednostavnije možemo ga odrediti ovako: „Pod
rječju meliorizam razumijemo ono mišljenje kojim se tvrdi ne
samo da smo moćni smanjiti zlo u svijetu, već da smo takođe
sposobni povećati pozitivno dobro“.1 Postoje uglavnom dvije
vrste meliorista: jedni, mahom biolozi ili filozofi inspirisani bi-
ološkim istinama, misle da kao što se život sve više prilagođava
sredini, tako isto životno zlo i dobro se nužno razvijaju idući ka
boljem; drugi, uglavnom moralisti i sociolozi, tvrde da je svijet
uistinu rđav, ali da se pametnim i istrajnim ljudskim naporima
može poboljšati.2 Shvatajući svijet kao permanentnu i intenziv-
nu mijenu, melioristi smatraju da ga je, jednim novim poret-
kom stvari, moguće poboljšati. On je, dakle, „ono savremeno
rešenje problema vrednosti života koje vodi računa o toj činje-
nici da je svet, da je život pre svega menjanje i postajanje (da
život nije kao što optimisti i pesimisti misle neka stvar koja,
apsolutno i nepromenljivo, dobro je ili rđavo), a kao postajanje
mora imati neki smisao u kojem postaje“.3 Svijest o inkorpori-
ranju i postojanju zla u našem svakodnevnom i svagdašnjem
životu i svijetu (kojeg kontinuiranim aktivitetom i smislom tre-
1 J. Saly Pessimism, a History and Criticism, 1877., p. 339.
2 Vidi D. Nedeljković Ruđer Bošković u svom vremenu i danas ( posebno odjeljak R.
Bošković o vrednosti života ), Kultura, Beograd, 1961., 121.
3 bidem.

106
 ПОВОДИ

ba prevazići), apostrofira i jedan od predstavnika prvog oblika

meliorizma Rudolf Eucken (1846 – 1926):
„Ako, dakle, naše muke i naše bijede pripadaju kakvom pro-
gresu univerzuma, nisu one uzaludne, i odlučujuća pobjeda
pripada afirmaciji; samo, afirmacija na taj način stečena, neraz-
dvojno jedineći stvarnost i radost, iz osnova se razlikuje od sva-
kog optimizma banalno veselog, koji još u početku pogazi sve
probleme“.4
Za Alfreda Webera, prtedstavnika druge meliorističke ori-
jentacije, meliorizam je Der Wille zum Guten, podrazumijevaju-
ći pod Voljom „samu životnu stvarnost i uopšte stvarnost koja
prema svojoj stvarnoj prirodi teži dobru, postavlja ideal i preva-
zilazi se ostvarujući ga“ (voluntaristički meliorizam). Iz sučelja-
vanja pesimizma čije su krajnje konzekvence nemoguće tvrdnje
da je sve zlo (da li, prema tome, i on sam treba da bude zlo?) i
optimizma koji naivno vjeruje da je ovaj svijet najbolji mogući,
meliorizam izlazi kao perspektivno-umjereni optimizam. Dru-
gim riječima, „on znači uverenje da je svet ujedno i rđav i do-
bar, i verovanje da neprestano, naročito pod blagotvornim dej-
stvom ljudskog razuma i volje, postaje bolji“.5 Ovakvim njegovim
određenjem uočljivi su i dometi, odnosno granice meliorizma:
odsustvo znanstvenog temelja u predviđanjima, hipotetičnost,
idealizam i apstraktnost. Zato je i „sadržajan“ meliorizam, kako
ideološki tvrdo rezonuje Nedeljković, samo apstraktni poklič
„kojim se treba ohrabriti u životnom trpljenju i borbi, a ne kon-
kretno i delotvorno naučno rukovodstvo za menjanje sveta i
života“.6

4 R. Eucken Der Sinn und Wert des Lebens, s-te aufl., Jena, 1911.
5 D. Nedeljković R. Bošković…, cit. izd., 123.
6 Ibid, 121. Ostavljajući po strani, za sada, kritiku ove kritike kod koje se, pri
prvoj pregledbi, uočavaju dogmatizam, pozicija vulgarnog materijalizma i sl.,
hitamo ka genealogiji malizma i indiferentizma kao onom relevantnijem.

107
 КРАЈИНА

Bez obzira na djelimična usvajanja predstavljenih aksiološ-

ko-etičkih orijentacija, malizam i indiferentizam Branislava Pe-
tronijevića, po nekima, nosi „nesumnjivu originalnost i svetsku
priznatost“.7 Međutim, počeci malizma se mogu naći u teologi-
jama kršćanstva/hrišćanstva i islama, da bi ga filozofski zasno-
vao i formulisao Ruđer J. Bošković (1711 – 1787) u spisu za koji
Petronijević, najvjerovatnije, nije znao. O čemu se zapravo
radi? U Bulićevom zborniku8 Antonin Zaninović je publikovao
jedno Boškovićevo pismo upućeno Kontiju gdje dubrovački fi-
lozof i znanstvenik tješi svoga prijatelja kome je neko iz najuže
porodice umro. Kako smrt najmilijeg, vajda se Konti, u čovjeku
probudi skepsu „da se išta od svijeta i života može razumeti i da
razum može ičemu služiti“, Bošković ga u pomenutom pismu
tješi. Upravo na tom mjestu iznosi i svoje shvatanje vrijednosti
života, pored brojnih filozofskih i religijskih refleksija, na koje
Zaninović nije obratio pažnju. Iskustveno se uvjerivši u to, u
svojoj filozofskoj procjeni svijeta, Bošković kaže „da zlo daleko
preovlađuje u svetu“. Kada bi se i zlo i dobro ovog života mogli
staviti na kakve terazije, veli on, zlo sa ljudskim trpljenjima,
svojom ogromnom težinom, snažno bi pretegnulo. Na vijek i po
prije Petronijevića, Bošković je bio malista što se i vidi iz redova
ovog, ne tako davno publikovanog pisma: „Ako se na terazije
stave dobra i zla ovog žalosnog života, i ako se ne gleda ni na što
drugo do na njih, zbir zala i nezadovoljstava je obično neupore-
divo veći od zbira dobara i zadovoljstava“.9 Iako Bošković empi-
rijski argumentuje u korist zala koja na „terazijama“ odnose

7 Tvrdnja A. Stojkovića Razvitak filosofije u Srba (1804-1944), Slovo Ljubve, Beo-

grad, 1972., 315.
8 Bulićev zbornik, Split, 1924, 709 – 716.
9 Se si mettono in una bilancia i beni, e i mali di questa misera vita, e non si ha rigu-
ardo od altro, che a questi; la somma de’ mali, de’ dispiaceri, si trova per lordinario
incoparabilmente maggiore oh quella de’ beni e de’ piaceri.

108
 ПОВОДИ

prevagu, konzekvence mu, ipak, nisu tako drastične kao u Scho-

penhauera ili Hegesije (3.v. p.n.e.), tog „propovjednika smrti“.
Života se zbog toga ne treba odreći, nego na smrt ili neka druga
stanja gledati „prirodnim i ljudskim očima“. Ovaj indifere-
ntizam,10 kao što će se vidjeti iz sljedećeg ulomka, imao je Boš-
ković prilike prakticirati i u vlastitom životu:
„Više puta sam se nalazio u smrtnoj opasnosti, a u Carigradu
sam trebao, kroz pola sata, i da umrem. Moja indiferentnost pre-
ma životu (podc. Š.Ž.) živo je uzbudila Venecijanskog ambasa-
dora, moga gosta, kao što mi je on to priznao više puta. Još kao
mladić u Rimu nalazio sam se u takvom stanju da sam vjerovao
da ću umreti kroz 24 časa, a kad sam pošao u Francusku, imao
sam dve bolesti koje su imale smrt doneti: gledajući takođe pri-
rodnim i ljudskim očima, i verujući da je smrt neizbežna, ne
osetih zato ni najmanje nemira. Razmatranje o nesreći života,
kojima sam se bavio beskrajno mnogo puta, oslobodila su me
svake osetljivosti s obzirom na ljudske poglede, kako u mojim
sopstvenim smrtnim opasnostima tako i u smrtnim opasnosti-
ma mojih prijatelja, i u njihovoj smrti, sa njihovog stanovišta“.11
Bez obzira što zlo preovlađuje u svijetu, kao generalni aksiološ-
ko-etički stav nadaje se savršena ravnodušnost. Prema bilo ko-

10 Možda nije nezanimljivo spomenuti i adiáforu (grč. nerazlikovan, neistaknut,

ravnodušan, indiferentan), problem stoičke i kiničke etike koji zrcali kao daleki
uzor.
11 Piu volte mi son trovato in pericolo della vita, e in Constantinopoli in procinto
di morir mezz’ ora. La mia indiferenza per la vita (podc. Š.Ž.) feri vivamente
l’Ambasciator Veneto mio ospite, come egli mi attest piú volte. Da giovane in Roma
mi trovai in istato di credermi morto fra 24 ore, dacchè son possato in Francia, ho
avuto due malattie mortali: considerando anche colle viste naturali e umane, la
morte creduta imminenente, non avero per questo conto la minima inquietudine. Le
considerazioni sulla infelicità della vita, delle quai mi son occupato infinite volte, mi
hano tolto ogni senso per conto a’ rigardi umani, tanto ne’ miei pericoli di morte,
quanto in queli de’ miei amici, e nella loro morte, per conto loro. Bulićev zbornik,
cit. izd., 714; takođe u D. Nedeljković R. Bošković…, 124 – 125.

109
 КРАЈИНА

joj vrsti zla ne treba se uzbuđivati i imati aktivan odnos; pošto

je naša egzistencija, koja stremi ka smrti, „izvor nezadovoljstva
i bola“, odnos koji možemo i trebamo da imamo prema njoj je-
ste rezignacija, odnosno indiferentizam. Netačno bi, međutim,
bilo misliti da se, po Boškoviću, treba rezignirati i postati ravno-
dušan prema svim zlima koje u svijetu postoje, kako su to savje-
tovali neki stoici i kršćani/hrišćani. Iz primjera njegove majke,
koji Bošković navodi u svom pismu,12 jasno vidimo da on iz svo-
je indiferentističke doktrine o životu zaključuje nužnost „heroj-
ske rezignacije“ (eroica rassegnazione) samo prema onim zlima
koja, niukoliko, nisu u našoj vlasti. Tako smrt, na primjer, fatal-
na je i jedino pametno držanje prema njoj jeste rezignacija.
Boškovićeva iskustveno-normativna aksioetika, dakle, s onu
stranu stoičkog sustine et abstine, pretpostavlja jedan osoben se-
lekcionistički aktivizam. Daleko od bojkota svijeta i života (nje-
gova djelatnost na teorijskom i na praktičnom planu je više
nego evidentna), njegov je indiferentizam aktivistički, ako se
tako može reći, iskreniji i efikasniji od mnogih, samo deklara-
tivno angažovanih aksiologija i etika.
I francuski moralista Jacob razvija svoje aksioetičke poglede
u duhu Boškovićevog indiferentizma, ne poznajući ga:
„Rezignirano možemo primiti samo ono zlo koje je nesporno
nužno... Onaj koji je mudar, zna da je to zakon prirode, da se
njemu treba potčiniti, pošto se on ne može promijeniti, da bi
(po)buna protiv toga bola učinila ga samo nesnosnijim i očajni-
jim i da čovjek dostojan toga imena je onaj koji bol nosi hrabro,
bez izlišnih tužbi i roptanja“.13 Ili, nešto dalje:
„Daleko od toga da se bori protiv smrti kao protiv neprijate-
ljice, prima je kao dobrodošlu onoga dana kada ona ne lišava
nikakve dragocijene snage ideal kome je on služio. Prima je on
12 Bulićev zbornik, 715 – 716.
13 B. Jacob Devoirs, Paris, 1913., 164 – 165.

110
 ПОВОДИ

tim bolje što zna da ona ne može ništa vrlinama koje je prakti-
kovao, uslugama koje je činio, primjerima koje je dao i čije se
dejstvo produžava sve dalje i dalje u raznim oblicima, ne gaseći
se nikada. Ali ta vrlina, kad se gleda smrti u oči, treba da bude
stečena i zaslužena, najviši oblik ljudske rezignacije nagrada je
onoj misli i onome srcu koji su se postepeno raširili i kao nagra-
da svjesnoj plemenitosti koja je najzad pobijedila besmislicu
egoizma“.14 Sa ovim navodima, ne ulazeći u dublja razmatranja,
možemo reći da je Branislav Petronijević imao svog malističkog
i indiferentističkog savremenika. Zanimljivo je da ga nigdje u
svojim djelima ne spominje, kao, uostalom, ni Boškovića.
Malizam i indiferentizam
U sadašnjem trenutku dinamičkog stadijuma razvoja svijeta
vrijedi malizam koji naučava da je „život svesnih bića u ovome
svetu pre svega prolazan“, te da je ispunjen sa više bola nego
zadovoljstva. Perpektivno, odnosno budućnost će se, sve više,
kretati u smjeru indiferentizma po kome emocije slabog intenzi-
teta sve više smjenjuju one jakog, tako da će u posljednjem sta-
dijumu čovječanstvo doći u stanje „gotovo potpune emocional-
ne ravnodušnosti“. Bez obzira što indiferentizam nosi
ravnodušje kao svoju osnovnu supstanciju i agens, on i dalje
zadržava blago preimućstvo sume bolova nad sumom zadovolj-
stava (ovdje je, dakle, Petronijević još uvijek na pozicijama
umjerenog pesimizma iako ga odriče i smatra da u osnovi ima
pogrešnu poziciju). Mogućnost povratka svijeta, probabilistički
bar, u prvotno i iskonsko stanje statičkog stadijuma (stanje ap-
solutnog mira čija je realizacija moguća „samo preko akata vo-
lje u njemu postojećih svesnih bića...“), predstavlja transcenden-
tni optimizam ili „maksimalno zadovoljstvo u svesti monada
statičkog stadijuma“.

14 Ibid, 169.

111
 КРАЈИНА

U tvrdnji da je količina bola, u sadašnjem stadijumu razvoja

čovječanstva, znatno veća od količine osjećanja zadovoljstva,
indiferentizam daje za pravo pesimizmu. Ako se pak, za razliku
od jakih osjećanja, pretpostave slaba, onda se taj odnos znatno
pomijera u korist zadovoljstva. Permanentno slabljenje intenzi-
teta bola ili zadovoljstva dovode, u jednom trenutku, do tzv. in-
diferentnih „osjećajnih“ stanja koja, ni u kom slučaju, ne znači
poništenje bola, odnosno zadovoljstva. Zanimljiva je Petronije-
vićeva tvrdnja u Načelima metafizike da mi, iz teorijskih razloga,
moramo u svakom trenutku da pretpostavimo neko osjećanje
zadovoljstva ili bola. Kako ta pretpostavka ne protivuriječi isku-
stvu, onda je svako indiferentno stanje osećanja ili zadovoljstvo ili
bol. Iz gore rečenog proizilazi da je indiferentizam Branislava
Petronijevića veoma kolebljiv i sumnjivo aktivističan. Prvo, kri-
tikuje i formalno napušta prostore (pozicije) i pesimizma i op-
timizma; drugo, ono s onu stranu pesimizma i optimizma po-
javljuje se kao „indiferentističko“ priklanjanje i jednom i
drugom; treće, kako nešto što nije ni pesimizam ni optimizam,
može biti i jedno i drugo?; četvrto, „aktivistički“ indiferenti-
zam, kako ga pokušava predstaviti Petronijević, leibnizovsko je
premetanje: veoma mali intenziteti bola ili zadovoljstva = indi-
ferentizam, isto kao beskonačno slabo gibanje = mirovanje;
peto, ovakva aksiološka pozicija zahtjeva napuštanje pojma in-
diferentizam ili, u najboljem slučaju, njegovu reviziju, prevred-
novanje u smislu umjereni pesimizam i optimizam i šesto,
ugodnost i neaktivističnost jedne ovakve pozicije znači bezinte-
resno konstatovanje i puko bilježenje stanja zadovoljstva ili
bola. Dakle, Petronijevićevo isključivanje ekstremnog pesimi-
stičkog učenja ne pošteđuje, međutim, ni onaj umjereniji. Za
njega kaže, drugi naziv mu je komparativni pejorizam, da je to
u suštini jedno netačno stanovište:

112
 ПОВОДИ

„Jaka stanja bola i jaka stanja zadovoljstva u našem svakod-

nevnom budnom svesnom životu, izuzev pojedinačnih poseb-
nih slučajeva koji u životu svakog ljudskog individua s vremena
na vreme nailaze, traju relativno malo vremena, kada se ono
uporedi sa vremenom trajanja koje pripada indiferentnim sta-
njima osećanja, koja se, u suštini, poklapaju sa takozvanim
raspoloženjima“.15
U našem svakodnevnom životu, kaže Petronijević, rijetko se
samo osjećanje uzdiže nad indiferentnim stanjem. Pošto je već
kritički odbacio kao netačne pozicije, kako umjerenog, tako i
ekstremnog pesimizma, reći će da se „indiferentna stanja ose-
ćanja treba, u suštini, da se smatraju za osećanja zadovoljstva“.
Postulirajući indiferentnost kao normalno stanje našeg svje-
snog života, Petronijević kaže da su stanja zadovoljstva, opet,
normalna stanja u srazmjeri prema bolnim stanjima.16 Iz toga
proizlazi da je sada „bilans zadovoljstva i bola takav da prizna-
jemo samo srazmerno mali višak bola nad zadovoljstvom u sa-
dašnjem životnom stadijumu čovečanstva. Prema tome, niti
ekstremni pesimizam niti komparativni pejorizam nemaju pra-
vo, već samo pesimizam u smislu prostog malizma možemo da
smatramo za eudemonološko stanovište koje odgovara isku-
stvu“.17
Premda se Petronijević stalno trudi da, na sebi svojstven
način, kvantifikuje i prekombinuje osjećanja zadovoljstva i
bola, opšti je utisak nejasnoća i kolebljivost. Za pomenuta ek-
15 B. Petronievics Principien der Metaphysik, Carl Winter’s Universitätscbuchhan-
dlung (C.F. Wintersche Buchdruckerei), Heidelberg, 1930., 361.
16 Eksperimentalna istraživanja A. Kowalewskog, u knjizi Studien zur Psychologie
des Pessimismus, 1904., 44, da u prosječnom toku raspoloženja jednog dana
količina bola iznosi dvostruku do petostruku količinu količine zadovoljstva, Pe-
tronijević smatra suspektnim.
17 Principien der Metaphysik, 362; prev. B. Petronijević Načela metafizike, BIGZ,
Beograd, 1986., 323.

113
 КРАЈИНА

sperimentalna istraživanja Kowalewskog kaže, u Napomeni

147, da, i kada bi on imao pravo, to ne bi diralo u glavni ishod
njegovih istraživanja; samo bi, optimistički veli Petronijević,
povećanje cjelokupne količine zadovoljstva, koje dolazi od in-
diferentnih stanja osjećanja, „bilo manje nego što se u tekstu
pretpostavilo“. Dakle, ni ekstremni ni umjereni pesimizam
nego, prije svega, „pesimizam u smislu prostog malizma“. Ovu
treću derivaciju pesimizma, zabacimo li njenu naučnu neute-
meljenost i nejasnoću, zaista je teško razumjeti. Ako malistička
i indiferentistička pozicija podrazumijeva suvišak samo ne-
znatne količine bola u odnosu na zadovoljstvo, fakat da to nije
umjereni pesimizam, čini se, nije jasan ni samom piscu. U pro-
tivnom morali bi se odlučiti na jednu nevjerovatnu i eklektičku
složevinu tipa pesimistički optimizam ili optimistički pesimi-
zam. No, pokušajmo to još jednom razmotriti. U studiji O vred-
nosti života (na francuskom) Petronijević, između ostalog,
kaže: „Čovečanska inteligencija koja neprestano raste i njena
praktična delatnost imaće za rezultat stalno smanjivanje jakih
osećanja, bolova kao i zadovoljstava, i čovečanstvo će se tako u
budućnosti sve više i više približavati stanju apsolutne ravno-
dušnosti (de l’état d’indifférence absolue)“. Do ovakve tvrdnje
dolazi se na osnovu tri predteze, za koje Petronijević drži da su
istinite:
„1. Indiferentna osećanja sačinjavaju stalnu emocionalnu
osnovu svake svesti, dok su jaka osećanja pre izuzetne oscilaci-
je u emocionalnom životu.
2. U ljudskom životu sadašnjeg stadijuma čovečanstva suma
bola je veća od sume zadovoljstva, ali u neznatnom stepenu
(malistička doktrina).
3. U toku buduće evolucije čovečanstva jaka osećanja opada-
ju sve više i više, i poslednji stadijum čovečanstva predstavlja

114
 ПОВОДИ

stadijum gotovo potpune emocionalne ravnodušnosti (indife-

rentistička doktrina)“.18
Petronijevićev indiferentizam A. Stojković drži za umjereni
optimizam19 što je, očigledno, nedovoljno obrazložena i jedno-
strana tvrdnja. Jer, bez obzira što Petronijević na jednom mje-
stu kaže da „indiferentna emocionalna stanja imaju uglavnom
da se smatraju kao emocije zadovoljstva“, to očigledno proti-
vurječi njegovom daljnjem izvođenju. Bez obzira što indiferen-
tizam važi perspektivno (u sadašnjem stadijumu vrijedi mali-
zam), on suštinski znači stanje „gotovo potpune emocionalne
ravnodušnosti“. Generalno, dakle, on znači smanjenje intenzi-
teta osjećanja resp. emocija, gdje se ipak zadržava neznatno
preimućstvo (???) bola nad zadovoljstvom. Iz toga slijedi da je
njegov indiferentizam imanentni pesimizam, dok je optimizam
onostran i transcendentan. Kada na pitanje da li je sreća mogu-
ća odgovara: i jeste i nije moguća,20 onda Petronijević dopušta
neku vrst relativne čovjekove sreće. Nju je, dakle, moguće
ostvariti, iako samo izuzetno...

18 Vidjeti Sur la valeur de la vie, Revue Philosophique, 1925., 234; takođe B. Petro-
nijević O vrednosti života, Nolit, Beograd, 1983., 239.
19 A. Stojković Istorija filosofije u Srba…, cit. izd., 314.
20 “Ako pod srećom razumemo život pun radosti, život u kome ne samo preo-
vlađuju jake emocije nego u jakim emocijama zadovoljstva znatno premašuju
boleve, takva sreća nije moguća. Ako, pak, pod srećom razumemo relativnu
sreću, sreću svesnog života bez jakih zadovoljstava, ali i bez jakih bolova, onda
je takva sreća moguća”. B. Petronijević O vrednosti života, cit. izd., 245 – 246.

115
КРАЈИНА

116
ПОВОДИ

POVODI

117
КРАЈИНА

118
 ПОВОДИ

У оквиру Дучићевих вечери поезије у Требињу је 30. октоб-

ра 2010. године додијељена Дучићева награда пјеснику Мило-
вану Данојлићу. Жири у саставу: академик Бранко Милано-
вић, академик Љубомир Зуковић, проф. др Јован Делић, др
Доброслав Ћук, Желидраг Никчевић, Владимир Јагличић и
проф. др Ранко Поповић овако је образложио своју одлуку:
Милован Данојлић је један од најзначајнијих стваралаца
савремене српске књижевности, прозни писац и пјесник изра-
зито препознатљивог рукописа, стилиста и ерудита првог
реда, посједник раскошно разбокореног рјечника, трагалац
изузетне моћи запажања и наглашеног моралног става.
Поетско тражење смисаоног ослонца на задатом бриса-
ном простору постојања, јесте прије свега језичко трагање за
својом упоришном тачком, тачком отпора, како је именује
Данојлић. „Језик је једина и врховна стварност поезије, једино
њено дешавање, почетак и исход певања, средство и циљ, сад-
ржај и облик”, саопштава нам пјесник, додајући да све то није
тек питање стила већ и питање опстанка, дакле, животно
питање првог реда.
Најубједљивији као пјесник природе, голог, елементарног
постојања и обиља родне године, пјесник чулног одзива искон-
ском зову бића, Данојлић има шта да нам саопшти и о трајно
погрешном збиру наших културних, цивилизацијских и ис-
торијских посрнућа, те свеколикој раздешености наших годи-
на тегобног постојања. Мудра је његова ријеч и позив да се
подсетимо на своје име, да учврстимо називе ствари. Његова
молитва иште сабрање као устук пред растројством, иште
окрепу против силе. Његов рачун с временом у вријеме жучних
и журних, озбиљан је и отрежњујући, јер прави пјесник зна да
је кратко време а дуго сагрешење.

119
 КРАЈИНА

Милован Данојлић
ДУЧИЋ И ФРАНЦУЗИ

Јован Дучић се запутио у Европу као песник од имена и

угледа у свим српским земљама. Из прве збирке стихова,
чији је рукопис оставио у Мостару, Богдан Поповић ће за
своју Антологију узети неколико вредних и довршених ства-
ри. А опет, одлазак у Женеву, где ће шест година студирати
на Филозофско-социолошком факултету, означиће квалите-
тан скок у његову стваралаштву, и прелом у његову животу.
Прву помоћ за школовање прикупиће мостарски пријатељи,
а касније ће бригу о студирању преузети Српска влада. Свест
о потреби усавршавања у свету била је веома развијена у ста-
рој сељачкој земљи која се крупним корацима укључивала у
модерно доба. По завршетку факултета, ушавши у четврту
деценију живота, запошљава се у Министарству иностраних
дела, да би, године 1910, ступио у дипломатску службу у пу-
ном смислу речи. Пењући се високим лествицама, од секре-
тара и аташеа, до амбасадора и опуномоћеног министра,
песник је службовао у Цариграду, Софији, Риму, Атини,
Мадриду, Женеви, Каиру, Будимпешти, Букурешту и Лиса-
бону, у неким од ових градова у више наврата.
Ако је мало непосредних сведочења о овом целоживот-
ном туђевању, духовни печат бављења у западноевропском

120
 ПОВОДИ

поднебљу је веома видљив како у Дучићевој поезији, тако и у

његовој путописној и есејистичкој прози. Друга песничка
књига (Песме, СКЗ 1908) може се узети као његов обновљени,
изразитији почетак. Форма је чвршћа, обележена новостече-
ним искуствима, правац самосвеснији, језик прочишћенији.
Од тога часа, стваралачка енергија ће стално и постепено на-
растати, уз сужавање круга тема и продубљивање мисаонос-
ти. Најбоље ствари ће настати између 1920. и 1943, у раз-
добљу кад се о песнику није много говорило, и кад је, у
извесним београдским круговима, био омаловажаван као
скоројевић и каријериста.
Оне године, кад је започео школовање у Швајцарској,
Песник ће упознати и Париз, културну престоницу Европе,
духовни светионик планете.
Ја сам дошао први пут у Париз 31. децембра 1899, значи
последњи дан XIX века.

Сусрет ће изазвати потрес са дубоким и дуготрајним пос-

ледицама. Ко од нас, у младости, није доживео усхит због
боравка у граду светлости? Дучић га исказује са дечачком
отвореношћу:
Само тај осећај да живимо у Паризу чини нас човеком срећ-
не звезде.
У идолопоклонству према галској земљи и њеној цивили-
зацији ходочасник са Балкана иде до заноса у коме га неће
надмашити ни велики италијански франкофил Курцио Ма-
лапарте изјавом да би, без Француске, ‘’Европа личила на
једну велику Бугарску’’. Француз је, за нашег песника, најс-
лободнији житељ земаљског шара.
Ја делим људе на две врсте: на оне који воле Француску и на
оне који је не воле (...) Онај који мрзи Француску није само лош

121
 КРАЈИНА

по интелекту и некултуран човек, и простак, него је лош и по

срцу, неправедан и злочест неваљалац.

Свршетак XIX века, осветљен залазећим зракама парна-

совске и симболистичке поетике, те кућна топлина и живот-
на ведрина de la Belle Epoque показаће се као подстицајна
атмосфера за песника природе и љубави који се, и кад пос-
тавља најтежа питања, са њима, истовремено, поиграва. Ути-
цај те атмосфере, и владајуће поетике, није механички и
спољашњи; двадесетседмогодишњи песник је за њих био при-
премљен, нагонски им је тежио. Пре би се могло говорити о
обостраном прожимању и срећном уклапању него о утицању,
чији је значај код нас преувеличаван, или наглашаван насум-
це, без познавања стварног стања. Ја сам, за ову прилику, иш-
читао песме Сили Придома, Албера Самена, Катула Манде-
са, де Хередије и Анри де Рењијеа. Наш песник у понечему
личи на свакога од њих, и ни на једног пресудно. Код једног
је, можда, видео како се оживљавају збивања и личности дав-
них епоха, како се осавремењују места памћења, што ће му
помоћи при састављању дубровачких поема; од другог је пре-
узео вештину како се умовањем ублажују љубавни јади;
трећи га је охрабрио у развијању већ постојећих клица хумо-
ра и сатире; и сви су га усмеравали ка гајењу неподмитљиве
духовне гордости и чувању аутономије песничке уметности
која у самој себи налази оправдање и највиши циљ.
Оно што га је несумњиво опчинило било је савршенство
француске версификације. Француски стих, и француска
синтакса имају, у оном тренутку, триста година континуира-
ног и надгледаног развоја иза себе. Каноне су дали Боало и
Малерб, Монтењ и Паскал, Лафонтен и Флобер. Даровит и
предан слушалац, Дучић прилагођава своју метрику беспре-
корној техници француских мајстора, утолико савршенијој

122
 ПОВОДИ

уколико су садржајни захвати касних симболиста били лак-

ши и површнији. Захваљујући њему, и Ракићу, наш стих пос-
тиже дотле незамисливу елеганцију, гипкост и истанчаност.
Наши су романтичари, како епског тако и лирског надах-
нућа, често сирови, а класицисти, опет, крути; и сви овде-
онде, неумивени. Наш се стих, са Дучићем, појављује блис-
тава лица. Слично се прочишћавање јавља и у његовој
есејистичкој прози која, као и код Исидоре, Слободана Јова-
новића, Богдана Поповића и Скерлића, следи француску си-
нтактичку прегледност, накалемљену на крепку вуковску
основу. Дучић је један од вреднијих неимара тзв. београдс-
ког стила што се, ваљда због превасходне важности чисто
песничког доприноса, превиђа. Нашем уху годи симетрична
конструкција фразе, а не смета нам ни претерана употреба
члана un (један).
Дучићеву фракофилију треба разумети као признање дуга
одличним учитељима; захвалност је врлина племенитих духо-
ва. Европа има своју интелектуалну вертикалу у граду Свете
Геновеве; ‘’Француз је сваком јасан јер је логичан’’. Обожа-
вање галског духа иде до неодмерености, као у изјави да се
за један дан каже по улицама од Луксембурга до Монмартра
више духа него у немачкој академији наука или енглеском
парламенту за годину,

те да се
култура неколиких народа у Европи цени према томе колико
се та култура приближава Француској.

Не знам да ли ће се и у којој мери ‘’неколики народи’’ с

овим сложити, али је извесно да је француски утицај помо-
гао нашем песнику да дође до изворног себе. Јер се ориги-
налност само делимично добија с рођењем на поклон. Она је

123
 КРАЈИНА

основа на којој се, трудом и учењем, изграђује стваралачка

посебност. Могућим критичарима своје отворености према
страним утицајима Дучић одговара тврдњом да
једно дело мора одиста бити веома лоше па да не опомиње ни
на ког на свету.

Он је тачно знао шта хоће, и шта нам је од великог света

потребно, да бисмо ојачали нашу изворност:
Европа – мислили су наши преци – то је једна провалија у коју
се преко Савског моста прелази код Земуна, и која иде затим
од Земуна до краја света, све дубља и мрачнија.

Они који су се усудили да пређу тај мост, на челу с нашим

песником,
подићи ће српски језик до његових највиших песничких
могућности.

У огледу о песнику Претпразничке вечери Дучић при-

мећује:
Да је Шантић, напротив, имао моћи да се отргне од своје
средине и оде негде у широки свет, цело би његово песничко
дело изгледало много друкче.

Не, Дучића није опасно преводити на француски, како су

нас опомињали злобници; није опасно, али је тешко. Профе-
сор Миодраг Ибровац је, уз помоћ своје жене и неких Фран-
цуза, у Антологију објављену 1935, унео једанаест наслова.
Преводи не подсећају ни на једног француског песника, и
дођу као бледа сенка изворника. Недостаје им бисерна звуч-
ност и лакоречивост пуна пријатних изненађења. Покојни
Жан-Марк Бордије је, уз моју помоћ, израдио седам препе-
ва, који звуче много боље, већ и зато што се професор Бор-

124
 ПОВОДИ

дије служио римама и асонанцама. Његов Дучић пева. Нај-

бољи су препеви Весне Бернар, ћерке Ђузе Радовића, која се
школовала и провела радни веку у Паризу, али их је, нажа-
лост, само пет на броју. И Бордије, и госпођа Бернар, прево-
дили су углавном касног Дучића, удаљеног од парнасовске и
симболистичке поетике. После дубровачког циклуса, Царс-
ких сонета, љубавних и родољубивих песама, александринац
и једанаестерац као да губе првобитну привлачну снагу. ‘’Да
ми је да нађем нови ритам неки’’, уздахнуће, и истог часа ће
се дати на тражење. Стих се скраћује и испуњава људском
топлином и драматичним акцентима пред последњим пи-
тањима егзистенције. Нижу се сегменти Сунчаних и Вечерњих
песама, тренуци суочавања са Природом и Богом. Паганска
жестина обраћања Богу непозната је његовим некадашњим
учитељима одгајаним у традицији католичке послушности и
хипокритског заташкавања болних сумњи. Пред врховним
бићем васионе не стоји скрушени верник, него Човек.
Французи су Дучића упознали са колевком јудео-грчко-
латинске цивилизације. Његово ходочашће обухвата готово
искључиво медитерански базен: Шпанију, Француску, Ита-
лију, Грчку, Египат, Палестину. Боравак у источном Средо-
земљу био је од посебног значаја. Драматична важност коју
придаје овом боравку упућује на закључак да је његов развој-
ни пут тек у смрти достигао зенит, па на претходне етапе тре-
ба гледати као на фазе тражења и одсечке напредовања пре-
ма циљу који ће се, нејасан, показати пошто се на њ стигне:
Мојих десет година проведених у Атини и у Египту, то је
златни век моје мисли... Отад сам најдубље поверовао да Бог
постоји.

Боравећи у Египту, ватрени франкофил долази у прилику

да се упозна са колонијалистичком позадином европске, па

125
 КРАЈИНА

и француске цивилизације. Сетиће се, онде, и не случајно

онде, како су
о сјајним херцеговачким устанцима, дизаним за хришћанство,
странци говорили као о разбојништвима,

те да
нико од странаца није распознавао живац тога народа не-
надмашног у снази и дубоког у душевности, који је сносио једну
вековну поносну сиротињу, као и грабеж нових непријатеља
(мисли се на аустроугарску окупацију – М. Д.), са достоја-
нством и стрпљењем.

У руљи међународних пљачкаша и лешинара Јован Дучић

ће, у Каиру, видети и француског колонијалисту,
човека коме се не зна ни поднебље, ни епидерма, ни култура,
ни морал, ни идеал, него његова банка и његова парохија;

суочиће се с тамном страном западне цивилизације, са

једним делом њене материјалне основе на којој је подигнута
засењујућа надградња. Хришћанство учи трпљењу, али не и
жмурењу пред социјалном димензијом човекове судбине.
Он, који се у младости поигравао са дендизмом, сад показује
топлу наклоност према згуреним и убогим египатским сеља-
цима, феласима, чије се сиромаштво даде упоредити са му-
ком тежака из родног краја. Европљане вучје ћуди, паразите,
експлоататоре туђе муке, овако слика:
Нити један за другог хају, нити један другом жели добра.
Најмање га желе египатском народу, од свију њих најбољем и
најпаметнијем.

Дуг је пут од програмског ларпурлартизма Моје поезије,

до солидарисања са сиромашнима и увређенима. Тај пут је

126
 ПОВОДИ

превалио прави песник, а песници, како рече у огледу о Бо-

рисаву Станковићу, никад не лажу. Они, понекад, себе зава-
равају илузијама, да би с појачаном снагом рекли пуну исти-
ну о човековој муци са собом и са другима, са животом и са
смрћу.
Французи су Дучићу помогли да се уздигне на завидну из-
ражајну висину, и да се, без буке, удаљи од њих.

(Бесједа приликом уручења Дучићеве награде)

127
 КРАЈИНА

ЗИМОВНИК

Сада, када се ко уволаже

у зими стекоше сви наши пути,
мало шта има да се каже,
ту има много да се ћути;

били смо слепи, ниски, њихови

у мржњи, у глади и у јагми;
то прође; остадоше: магла, зидови;
и ми, међ зидовима; ми, у магли;

на почетку другог дела зиме

задатак је јасан и стари:
подсетити се на своје име,
учврстити називе ствари –

спојити танку светлост и реч,

загледати се у слог и писмо;
то нам је, што нам је, кад већ
оно истинито пропустисмо.

128
 ПОВОДИ

ЗАДУШНИЦЕ

Предуго траје наше изузеће.

(Сја сунце, али снег се још не крави.)
На ниској клупи: запаљене свеће.
Храну са гроба разнели су мрави.
Јабука. Босиљак забоден у теглу.
Отопљен восак стеже се на снегу.

А река опет тече некуд мимо,

и миш у темељу родне куће гребе.
Ми пристадосмо да не постојимо,
пред горима се постидесмо себе.
Кратко је време, дуго сагрешење:
ни смрт нам неће донети решење.

129
 КРАЈИНА

ПСАЛАМ

Господе, кишо светлосна, плаха,

Господе над морима и над пољима,
ослободи ме, Господе, страха
од земаљскијех разбојника.

Они су јачи: исконска тама

променила је метаболизам.
А ти, над горама и над водама,
у нашој слабости, слабиш и сам.

Гаси се пламен са налоња,

кров прокишњава, мокре су хаље,
превазишао сам у тузи коња
и отишао од пса даље

у послушноме незадовољству.
Нису ми ове године миле.
Господе, сабери у растројству,
окрепи, Господе, против силе!

130
 ПОВОДИ

НАЈВАЖНИЈИ ПУТ ИСТОРИЈЕ

Та стаза којом, предвече,

Полако, ногу пред ногу,
Говеда силазе смерно
На реку, да пију воду;

Пут који води ка води

Срећи би нас могао довести;
Газови и појила су
На главном правцу повести!

Гледај те краве, брижне,

И волове, горде и лење,
Док силазе, свечано,
На појило, ко на крштење;

Иду, ни о чем не мисле,

У сумрак топал и тих;
А пут је стар и излокан,
Угажен давно пре њих;

У овом лудом веку,

У овој трци и стиду,
Једино говеда, предвече,
Тачно знају куд иду.

131
 КРАЈИНА

МОЈА ДОМОВИНА

Јесмо ли криви што нас има

На земљи, под земљом, у небесима,
У зрелој пшеници, у икони
Којој се, предвече, сунце приклони,
У ђурђевској киши, у запису
Испред општине, у Апису
Који, пред цевима стојећ, види
Све што је потопљено у Атлантиди,
У сузама оних који не плачу,
У лески, босиљку, славском колачу,
У подрхтавању пчелиње рилице,
У хлебној доброти ћирилице?

Историјо, курво, хајде обрежи

И мене у цркви Самодрежи,
Ако ти хоћеш прећи ћу и сам
У католичанство, или у ислам:
Мујезине, брате, не презри ме,
Променићу име и презиме,
Да не будеш усамљен, и једини
Окренут Меки и Медини!
Ако треба постаћу уштва
Рад пријатељства, слоге и друштва,
Прилагодићу се свакој мањини,
С курјацима урлати у планини,
Зелен ћу постати као шпинат,
И од мене ће остати само мој инат!

132
 ПОВОДИ

Свете, у освит Дана судњега

Све ћеш сварити, осим Њега –
Његоша – и наше чврсте воље
Да нам никад не буде боље!
Кротко је, ујесен, Поморавље
(Купус му ноћу чува здравље)
А мрзли закутци по дољама
Знају све што треба знати о нама...

Не читај ни звезде ни новине.

Узми дашчицу липовине
И у њој дубок урежи усек.
Где је шта стајало, стајаће увек!

133
 КРАЈИНА

ВЕЛИЧИНА ОБИЧНОГ ЧОВЕКА

Порука коју нам је оставио Патријарх Павле

Урођено интелектуално поштење, начелна скромност, са-

мопрегорна стрпљивост и трпељивост, истинољубље и прав-
дољубље, тражење мудре мере, реалистички приступ чове-
ку-појединцу и судбини шире заједнице: ове, запажене и
хваљене врлине почившег патријарха у исто време су и суш-
тинске одлике народне душевности које у последње време
заборављамо, или их од себе кријемо. У великом Пастиру се,
силом животног искуства и монашког определења, на виси-
ни истакнуте црквене дужности, све то сажело и прочистило,
показало се у савршеном складу, у пуној снази, утолико вид-
није што је дух модерног доба у многима од нас подстакао
пороке као што су ситна лукавост, бестидна бахатост, грам-
зивост за материјалним добрима, безверје и саможивост.
Покојни патријарх је високо уздигао и потврдио моралне и
људске норме које постоје у нашем народу; он се с њима ро-
дио и одрастао, па их је, за себе и за нас, потврдио у хришћан-
ском кључу.
Човек из срчике народа, рођен у селу које се зове Кућан-
ци, где се кућа кући, био је штедљив не из шкртости него из
поштовања према свакој божјој ситници на овоме свету. Није
се разбацивао ни својим, ни народним новцем. У времену

134
 ПОВОДИ

луксуза и расипништва понашао се као сељак који зна вред-

ност тешко зарађене паре и пази да разбацивањем не повре-
ди неког ко је још већи сиромах. Носио је Бога у души, Бога
правде и истине, Бога на кога сви људи имају подједнако
право; сви, па и наши непријатељи; оног Бога коме се сеља-
ци, како рече Песникиња, тихо, као у сну моле. Живео Га је
тако обично, природно, а тако моћно, тако уверљиво, онако
како је ходао и дисао, како Га наше мајке и сестре, патнички
и достојанствено, осећају и доживљавају. По висини гласа,
по боји осећајности, био је са свима нама у роду.
Нашао нам се у тешким, у страшним временима, послат
да нас умирује и теши, да нас укрепи у понижењу и страдал-
ништву. За мене, он је пре свега патријарх под бомбардо-
вањем, сведок црног пролећа и помраченог лета године
1999. На фотографији из тих дана, снимљеној 20. априла,
коју држим изнад радног стола, стоји скршен и скрушен,
скрштених руку, оборене главе, а крст га, у позадини, чини
сличним распетом Христу. Покушао је, пре тога, да допре до
једног од ондашњих моћника који су могли утицати на суд-
бину Србије, до Жака Ширака. Одбио је да га прими, пору-
чивши му да разговор не би имао сврхе, да је ствар окончана,
а бомбардовање одлучено много пре лакрдије у Рамбујеу.
Пензионер Жак Ширак данас има проблем са судским влас-
тима које истражују злоупотребе и проневере у париској
већници, док наш духовни отац стоји пред Вишњим светла
образа, са савршено уредним књигама земаљских примања и
издавања.
Пролетер, сељак, радник, теолог, универзалан човек по
свим мерилима, крпио је своју обућу, поправљао кратке
спојеве, намештао црепове на крову Патријаршије, следећи
монашку вокацију, сагласан са једним другим хришћанским

135
 КРАЈИНА

проповедником А. И. Солжењицином, који се, у књизи ‘’Како

уредити нашу Русију’’, залаже за обнову свете занатске веш-
тине зване крпеж. Свет који се не да поправљати и крпити
истргнут је из руку човека. Лако кварљив и ломљив, тај свет
је осуђен на кратковекост пластике, остављен на милост и
немилост потрошачкој јагми, чије је врховно божанство брз
промет, а највеће задовољство профит, поштен као и непош-
тен.
Уза све то, није био заробљеник превазиђене прошлости;
напротив, био је модеран онолико колико је то захтевала жи-
вотна нужност. Аскета, није се устезао од јеретичке помисли
да би сељацима, због скученог избора намирница, требало
ублажити Велики пост, дозволити им да узимају млечне про-
изводе и јаја. Вегетаријанац, није осуђивао месождерство
присутно и на црквеним славама. Узорити родољуб, није гу-
био из вида права иноверних и друкчије мислећих, што је
једно од завештања хришћанског интернационализма. Сви
су људи, на овој планети, једнаки и исти, у добру као и у злу.
Правдољубивост је најдубља тежња народа који је испевао
стихове:
Боље ти је изгубити главу
Него своју огрешити душу;
оно је гесло у коме су сједињене српска духовна основа са
универзалистичким тежњама, наше тло са светском над-
градњом.
Много је знао, много праштао, трпео и разумевао, уверен
да Бог све види.
Одлазећи са овог света, патријарх нам је отворио очи за
наш народ; показао нам је нацију у чије смо постојање, при-
тиснути многим злима и искушењима, почели сумњати. То
је, можда, највеће чудо које је учинио, и најлепше откриће

136
 ПОВОДИ

које нам је, са одра, показао. Та колона, која је три дана де-
филовала кроз престоницу, тај свет који га је, у свему, био
достојан, његово је највеће дело и најузбудљивије завештање.
Одлазећи, окупио нас је око свог одра, и пребројао. Увидели
смо да нас има много више него што смо знали и претпос-
тављали.

137
 КРАЈИНА

РАДИМО НА НАШУ ШТЕТУ

- У свету који нема алтернативе нема ни живота. Слобода

се потврђује управо у проналажењу решења и алтернатива.
Треба да се упитамо колико смо, у поступању и у мишљењу,
слободни. Колико мислимо и деламо својом главом, а коли-
ко под принудом?
Овако Милован Данојлић, један од наших најистакну-
тијих писаца, али и један од ретких српских интелектуалаца
који се упушта у ризичан посао промишљања - где смо и
којим путем даље, дефинише за „Новости“ по њему кључно
питање са којим се данас суочава српско политичко, нацио-
нално и духовно биће.
* Имате ли Ви из те помало измештене перспективе
човека који већ годинама живи у Француској, а који се
кад је у домовини повлачи у родно село, неки можда
објективнији одговор на то питање?
- Кад год дођем у земљу најпре се обрадујем што сам међу
својима, а после се, мало-помало, растужујем. Не бих рекао
да има озбиљног суочавања са оним што нам се, од расту-
рања Југославије, догађа.
* На шта конкретно мислите?
- Наши руководећи људи већ две деценије вуку изнуђене
потезе. До године 2000. покоравали су се пружајући какав-

138
 ПОВОДИ

такав отпор. Борили су се, па би на крају попустили. Почев

од 2000. уступци су добровољни, покоравање дисциплинова-
но. Туђину се служи гордо, даје му се и више него што тражи.
Ниједна се суштинска одлука - у организацији државне уп-
раве и војске, у привреди, законодавству, међународним од-
носима, у планирању буџета - не доноси у нашој кући.
* Словите за једног од домаћих евроскептика. Тврдите
да је гајење илузије о Европској унији за обичног човека,
који је уз помоћ своје елите иживео све „изме“ новог
доба, а онда му капитализам изашао на нос, горе од без-
нађа? Зашто?
- Наша идеја о „Европи“ је провинцијална, сиромашна и
примитивна. Ми бисмо да уђемо у њу како су они из Пре-
шевске долине покушали да се ушуњају у Белгију, па су,
тамо, наишли на неразумевање код полиције... Европа је, за
нас, шифра за бежање од судбине, од истине и од порекла.
Што је више у мислима улепшавамо, то себе и свој положај
нагрђујемо. Гледајте само колика се бука дигла око „хулига-
на“, као да је то неки наш специјалитет.
* Мислите, дешава се то и у Паризу?
- Нема демонстрација у Паризу или Лондону без омањих
група разбијача, а једино код нас они испадоше опасност за
државу. Европа подразумева јавне демонстрације, демонс-
трације укључују извесну деструктивну енергију коју би
сами организатори требало да контролишу, а ми о томе су-
димо и говоримо као патријархални провинцијалци... И у
другим стварима ми о свету гајимо илузије, на нашу штету.
Француска Народна скупштина бруји од жагора, у енглеском
парламенту посланици скачу с места и надвикују се, а у на-
шој скупштини често председава извесна дама која личи на
строгог разредног старешину, само што не дели пацке.

139
 КРАЈИНА

* Занимљиво је да је један песник себи у задатак ста-

вио -отрежњење нације од „гајења илузија“?
- У стварном животу илузије нас спречавају да учинимо
оно мало што би се дало учинити. Све смо наде положили у
„Европу“, а не видимо да смо њена последња брига. Заједни-
ца, тренутно, не жели никога да прими, а нас поготово. Раз-
говор о нашем прикључењу свео се на низ уцена којима се не
види крај. Немачка је ушла у Заједницу у тренутку кад су се,
на њеној територији, и по свету, криле на десетине ратних
злочинаца. Од ње није тражено да их прво похвата и изручи
Међународном суду правде. Америка већ десет година трага
за Бин Ладеном, и никако да му уђе у траг. Ако ико, она има
технологију кадру да са неба сними писаћу машину на мом
радном столу. Ми не сумњамо у решеност Америке да ухва-
ти Бин Ладена. Није све на свету у људској моћи. Поред то-
ликих уцена и непрестаних понижења, измишљања нових
услова и додатних претњи, како да верујем да су заиста вољ-
ни да нас приме у изабрано друштво? Које и није тако иза-
брано, како нам се, у нашој помућености и пометњи, чини.
* Једна од ваших дијагноза је да су све то „тешки удар-
ци у срж колективног бића“? Где је заказала одбрана?
- Елита је поцепана. Њен „просветитељски“ део пропове-
да евроатлантске интеграције, али је подршка у народу сла-
ба. Обичном свету не иде у главу да нам они који су нас не-
давно бомбардовали и отели део државне територије, сада
могу бити савезници и пријатељи. Национално оријентисана
елита је, опет, сву наду некад полагала у Запад, а откако је
добила по носу од Милосрдног анђела, не зна на коју страну
да се окрене. Слична збрка влада и у главама малих људи.
Ударени смо од најјачих и најцењенијих; где смо сејали
цвеће, ту нам пелен ниче. Елита ћути, или се прикључила

140
 ПОВОДИ

непријатељу. Много је нихилиста који с уживањем пљују на

све што је српско. Пљују из очајања, али та врста радикалне
критике не утврђује наше самопоштовање, које нам је тако
потребно. Због тешких губитака крајем прошлог века разви-
ла се, у делу јавности, србофобија: мрзимо сами себе.
* Нису ли народ изневерили и српски интелектуалци.
Колико је тачно да су 5. октобар и херојска борба против
режима била њихова лабудова песма као „просветитеља
и мисионара“?
- У преврату од 5. октобра много већу улогу су играли ро-
вокопачи Веље Илића и долари дељени у Будимпешти од ин-
телектуалаца. Затекао сам се, крајем септембра, у Београду,
па сам гласао за ДОС. Са данашњом памећу не бих уопште
излазио на изборе. У паљењу Скупштине и разношењу умет-
ничких слика свакако нису учествовали интелектуалци. Ко
нас за нешто пита? Једино су се у идеолошкој држави, каква
је била Југославија, идеје у нешто рачунале. Данас је мерило
свих вредности новац, а ту је култура увек била кратких ру-
кава.
* Али, не живи се само од хлеба?
- Не живи, али ми смо смешни остаци старог света. Свака
битанга има право да се наруга Академији наука, „Просвета“
пропада, књижаре се затварају, Народни музеј и Народна
библиотека не раде, књижевни часописи и листови су у аго-
нији, прилози у периодици се не награђују. Небрига се удру-
жила са сиромаштвом; као да постоји план за уништење кул-
турне самосвести овог ионако уморног народа. Можемо
писати шта нас је воља, нико се на то не обазире. У темељу
овог поретка су пуне ташне долара из Будимпеште. Једини
човек који тада није примио помоћ из иностранства јесте
Војислав Коштуница. Зато је, данас, и потиснут на маргину.

141
 КРАЈИНА

* Дуже од две деценије преиспитујемо своје заблуде,

нове изазове, сопствене могућности и жеље, способност
државе, елите... Има ли једноставног одговора на питање
куда данас иде Србија?
- Онамо куда одреди командант. Он нас повремено тести-
ра, да утврди колико смо постали пост-модерни и отуђени.
На Западу су, пре седам-осам деценија постојали логори за
хомосексуалце, Цигане и комунисте, а сад би преко нас да
оперу савест, да се искупе за Оскара Вајлда и Пола Верлена...
Та хистерија са парадом је изазвана споља, то је забијање
трна у здраву ногу. Наша јавност према хомосексуалцима је
примерно толерантна. Код нас се дешава демографска ка-
тастрофа, то је наш тежак проблем, а ту нам хомосексуалци
- сва им част! - не могу бити од користи.
Сексуално опредељење је лична ствар сваког појединца.
Не волим да слушам ни велике женскароше кад се хвале
својим успесима, па зашто би ме занимала циркусијада топ-
ле браће?
Куда идемо? Па, онуда куда су нас повели шетачи преко
Теразија. О томе сам, својевремено, сачинио овај епиграм:
Дедови Албанију пређоше пешке/Да издржљивост покажу
нашу;/Синови, изданци лозе витешке,/У игманском се смр-
зоше маршу./Ни унуци не беху кашаљ мачећи:/Док им је са
усана пена кипела,/Преко Теразија пешачећи/Подераше
хиљаду пари ципела.
Ови последњи су знали куда иду: заузели су директорске
положаје.
* Звучи прилично суморно, али прави излаз увек пос-
тоји?
- Како да не! Излаз је свакоме видљив, али није лак. А свет
се окренуо лакоћи, брзој заради, непоштеном стицању, дона-
цијама и кредитима и позајмицама. Свако би леба без моти-

142
 ПОВОДИ

ке, а плен је ограничен, намењен богатима и безобзирнима.

Ми у таквој утакмици немамо шта да тражимо. Морамо се
окренути себи, озбиљном и поштеном раду, умерити захтеве,
задовољавати се оним што је неопходно за одржавање живо-
та. Народ се, у већини, држи таквог програма. Народ све
види и све зна, али је изгубио снагу и вољу после толиких
разочарања и батргања по странпутицама.
* Србији треба нова енергија?
- Обнову треба да донесу млади, а њихови изгледи за
укључивање у живот су слаби. Преко половине оних који
студирају смерају да, по завршетку школовања, оду у иност-
ранство.

ЗАХТЕВИ МАЊИНА
* Када критикујете Европу, да ли вам смета овдашњи
недостатак критичке свести или сте заиста против уласка
у ЕУ?
- Не, нисам, напротив. Што пре одемо онамо, пре ћемо се
вратити себи и својим пословима. Да сам власт, ја бих неке
истерао, нашао бих им посао у фабрикама, да виде мало
како изгледа живот у европском капиталистичком рају. При-
падници наших националних мањина би тамо брзо одустали
од својих посебних захтева: у Белгији, у Немачкој, у Фран-
цуској, досељеници имају сва грађанска, и никаква посебна,
национална права. Вероисповест је приватна ствар сваког
грађанина; ко хоће равноправност, мора се утопити у пре-
овлађујућу заједницу. Наш однос према националним мањи-
нама је далеко изнад европских мерила и европске праксе, а
Европа нам, и у томе, дели лекције! Цигани и Арапи у Фран-
цуској и Турци у Немачкој могу само да сањају о ономе што
у Србији одавно уживају.

143
 КРАЈИНА

ОСТАРИЛО СЕ, ПА НАГРАЂУЈУ

* Били сте позвани на овогодишњи Сајам у Франкфур-
ту. Зашто нисте отишли?
- Авион је полазио у рану зору, а Министарство културе
није било у стању да ми обезбеди превоз до аеродрома у Сур-
чину.
* Ове године сте добили више књижевних признања.
- Остарило се, па ме награђују. Прву књигу сам објавио
пре 55 година. Издао сам преко педесет томова поезије, про-
зе, препева, подлистака и хроника. Управо сам се вратио из
Требиња, где су ми доделили Дучићеву награду. Тим сам
признањем посебно почаствован.

(Разговор са Милованом Данојлићем, који је водила

Јелена Косановић, прештампан је из Вечерњих новости од
30. октобра 2010. године.)

144
 ПОВОДИ

Јован Делић
ДАНОЈЛИЋЕВО РАЗНОГЛАСЈЕ

Окопнео век зачас спласне –

Рекло би се да ова слика сажима искуство с краја прошлог

или с почетка овог вијека неког мудрог и искусног пјесника
који своди рачуне стољећа које је окопњело. А то је слика из
првог „Урођеничког псалма“ ни двадесетогодишњег Милова-
на Данојлића, из његове прве књиге од прије педесет три го-
дине, са којом је на велика врата ушао у српску поезију:

Певајући носимо плиму тешког мрака

Међу биљке и биљке, међу људе и људе

Како тада, тако и данас, и до судњега дана. Слика прољећа

из поенте ХХ „Урођеничког псалма“ постаће програмска, а
да то пјесник, у том часу, можда, није слутио:

Поново, досадно објављивање пролећа

– Кратковиде побуне жила, клица семења –
Које се понављају сто пута у току једног столећа
Да би се учврстило оно што се никад не мења.

Данојлић ће постати пјесник вјечитог календара смјене

годишњих доба, увијек изнова фасциниран пуцањем леда:

145
 КРАЈИНА

Речна обала се ноћас размакла

Крцкало је као кад шкрипе крста
И распукао се попут стакла
Лед дебео четири прста.

и незадрживим бујањем траве:

У фебруару, између два снега

мокра, прљава, пуна лепљиве слузи
трава на крају свега, ил на почетку свега,
из ничег креће, одасвуд стиже, пузи:
не расте, него мирише, што моћније, то немље
сунце јој светли попут хладнога мача,
нараста, трепти, отима се из земље,
незадржива, од саме себе јача –

побједом слузи из које се обнавља живот:

Опет је слуз од железног чвора јача,

али и раскошима љета, а нарочито јесени. Отуда у њего-

вим насловима и Сретење, и Ђурђевдан, и Мала Госпојина.
То вјечно понављање „учвршћује оно што се никад не мења“;
смјене годишњих доба, парадоксално, учвршћују непро-
мјенљивост божанских закона природе:

Сва моја радост и моја нада

Јесу у сменама годишњих доба

Отуда и фасцинација биљем и његовим „закучастим руко-

писом“, у који се понајбоље разумију мајке; фасцинација
мирисима дуње, крушке, карфиола, младога лука. Даној-
лићеве ријечи миришу још од „Урођеничких псалама“

146
 ПОВОДИ

Речи имају мирис, далеко негде збијен

Који кад осетим, клонем, ко породиља, извијен
Што оне знају, то објављујем роду

Мирис асоцира доживљај, васкрсава изгубљено и упокоје-

но, може да изазове сузу. Готово да нема плода којег Даној-
лић није опјевао, дискретно везујући мирисе плодова за дје-
тињство и мајчину душу. Он јесте пјесник биља и зато што
биљке фасцинирају умирући. Насупрот смраду људског и
животињског тијела у распадању, српска шљива у дворишту
умирући цвјета, иако изваљена и оборена:

Ал и напуклих костију, шупље коже,

Срушена и мртва, шљива може
Да се, по нагону веома старом
Окити блештаво белим бехаром
У дане претпролећне, ничије и благе

Умирућа, оборена шљива својим посмртним цвијетом и

мирисном душом спаја небо и земљу, не престајући да буде
оса свијета, као што су оса свијета и њени плави плодови,
који од земље добијају сокове и сласт, а плаву боју од неба,
постајући тако пјесников двојник:

Небо и земља су баш у шљиви

Склопили савез неразрушиви:
Земља је шљиви дала сласт своју,
А небеса – плаву небеску боју.
И песник црпи са обе стране:
Живи од небеса и земне хране

Зато је Данојлићево и оборено стабло:

Живот
коме се пасући овца клања.

147
 КРАЈИНА

Смрт перунике је догађај раван рушењу катедрале, а слу-

зави, њежни кукуријек постаје симбол снаге, издржљивости
и пркоса мразу, вјетру и снијегу кроз који се пробија.
Иако у младости понесен Миљковићевим неосимболиз-
мом – спојем симболизма и надреализма – наћи ћемо у ра-
нога Данојлића слике и стихове блиске Дучићу, иначе ријет-
ке у његовом пјесништву. Дучићеве звијезде су синестезијски
шуштале, у Данојлића шушти мjесечина; код Дучића се мjе-
сец заплео у грању, а у Данојлића се кроз гране сребро ције-
ди. Иако је Данојлићева мјесечина надреалистички изло-
мљена, ипак је његова „Изломљена месечина“ много ближа
Дучићу него надреалистима:

Та песник чудно ћути и пада са висина

Кроз грање сребро се цеди. То шушти месечина
Звезда ко харфа бруји, долази из даљина
То расте ноћ борова – јутро младог вина
Морамо бити ветар. Не смемо бити река
Великих, тромих крила, без звука и без јека
А свуда дрхти небо и расте поноћ мека
Сребрних, кртих грана и залеђеног млека.
Kроз грање сребро се цеди и тече крај наших снова
У озвездано небо одлази песма ова
Падају звезде с дрвећа, падају с кућа, са крова
И шуми густа и црна, и прича ноћ борова.

Али ово је и пјесма о пјесми, телескопирање пјесме која

узлијеће у небо, док звијезде падају „као ораси“, чиме се
припитомљавају звијезде и постају дохватљиве као домаће
воћке, и чиме се астрализује пјесма. Инверзијом правца кре-
тања звијезда и пјесме онеобичава се свијет, као у Дучићевој
пјесми „Сусрет“, гдје су се срели душа која узлијеће у небо и
анђео који се на земљу спушта.

148
 ПОВОДИ

Данојлић симболистички држи до звучне слике и до њене

сугестивности. Шушањ лишћа у шуми, праћен искиданом
синтаксом и елипсама, наговјештава тајну:

Не живот. Већ оно с њим.

Оно друкчије. И јасније.

У изузетној раној симболистичкој „Песми о пореклу“, ис-

пјеваној у трочланом тужбаличком дванаестерцу, мајсторс-
ки су искоришћени и тужбалички ритам, и нагомилана звуч-
на подударања сусједних ријечи, и варирање поновљених
вокала и гласовних група, да би се обеспућеном и избриса-
ном лирском субјекту неким тамним хуком из безвремља
наговијестили идентитет и поријекло:
Из давнине, из тамнине, из дивљине
Из планине и мрчине, да ти сине
Трачак светла, стари шапат из незнани
Који не зна шта је јуче, данас, лани и преклани.

Са врлаја, од суђаја, из мртваја

Подићи се до прхтаја, до дрхтаја
До звезданог светлуцања, у коме ће
Улити се реч, и живот, и столеће.

Од вечери па до зоре шуме шуме,

И хране ме, и лече ме, и трују ме
Цела повест, и приповест, хиљадугођа
У мраку су напуштени од својих вођа.

Хуји, обноћ из јаруга, из корења

Из незнања, из црнога незборења,
И док слушам, обеспућен и избрисан
Хук ми јавља ко сам, шта сам, и чији сам.

149
 КРАЈИНА

Окопњели, спласнули вијек иза нас остаће познат по каф-

кијанском преображају човјека у бубу. У пјесми „Мишја ру-
па“ Данојлићев човјек степенасто, уназад, „еволуира“ у раз-
не животиње:

Прво бејах човек, па овца, па зец

А сада сам уистину постао миш

На свијет се гледа из мишје рупе; човјек-миш је резултат

историјског „напретка“ човјечанства.
Отаџбинске теме Данојлићеве разликују се од отаџбинс-
ких тема осталих пјесника, јер је и његова земља другачија
од осталих:

Ова земља ни са једном није једнака

У њу се улази као у вучје раље

Вучји зијев из старосрпског мита постао је спасоносни и

опасни отаџбински простор, увијек у немилости историје,
пред којим смо криви што нас има. Пјеснику остаје да прко-
си „курви историји“ и да се нада у мудрост и дубину исто-
ријских записа са дашчица и иверја словенске липовине, а
не из новина или звијезда.
У несрећним чворовима историје песников народ не на-
лази савезника, а камоли „брата у свијету/ да пожали, кâ да
би помогâ“. У изузетном пјесничком триптиху о проти Ма-
теји, у којем је горко устаничко и дипломатско искуство
спојено са драгоцјеним хумором, а осјећање за различите је-
зичке слојеве дошло до пуног израза, дочарано је безнадеж-
но протино обијање дипломатских и царских прагова зарад
помоћи Србији на умору. Протино дипломатско искуство до-
живљава се, на позадини новијих историјских искустава, као
образац који се понавља, као својеврстан архетип, а Даној-

150
 ПОВОДИ

лић показује изузетан дар за дужу пјесничку форму и за при-

повиједање у стиховима.
Пјесник не вјерује у сврховитост историје нити у видови-
тост вођа; од путева којима тумарају народи у 20. вијеку по-
узданије су говеђе стазе које сигурно воде према појилу. Ос-
таје вјера у неуништивост и обнову земље и народа. Зато су
њихови симболи стабла-записи, крст и липа, а више од свих
неуништива божја посестрима коприва:

Рђа, гвожђе, киселина мравља,

Сув мраз, мирис шталских гнојива
Влажност земље што пуца од здравља
Из дубоког и тамног порива
Покрај плота поново се јавља
Дивља, вечна и непокорива
Она с којом живот се обнавља
Као народ жилава коприва.

Кад „петлуцне светлост кроз жуте прсте врбака“, или кад

надреалистички „У сељанци/ Змијче сиче“, недвосмислено је
јасно да је Данојлић у милости језика; да му је земља усли-
шила молбу и пришапнула му „праву реч“. Он од својих по-
четака његује хумор и каткад јетку, а каткад благу иронију, а
с годинама се све више приклања сатири. Понекад су хумор
и сатира блиски до међусобног прожимања, као у једној дав-
нашњој пјесми која као да је писана за наше, или за свако
мангупско вријеме. Као што је Домановић својом сатиром
знао да ухвати вјечно важећи архетип вође, тако је и Даној-
лић у једној „лакој“ пјесми нашао архетип вјечно актуелних
мангупа, који наступају у ритму корачнице као носиоци ок-
симоронског „веселог зла живота“:

151
 КРАЈИНА

Весело зло живота

Наступа, наступа, наступа
Ствар је у рукама мангупа,
Мангупа, мангупа

Када су други сатиричари махом заћутали, уљуљкани у

оствареним идеалима разореног комунизма, Данојлић је за-
пјевао у епиграмима, јединственим по храбрости и тематич-
ној усмјерености сатиричне жаоке на планетарне моћнике,
водећи сатирични дневник изазван страдањем сопствене
земље и народа. Зато су његови епиграми често и отаџбинске
пјесме.
Данојлић је исписао бројне лирске књиге „за децу и осе-
тљиве“, себи сличне; доказао се као велики преводилац свје-
тске лирике, и као пјесник од сто руку и гласова, достојан
Дучићевог имена.
Поздрављам га насловом његове нове књиге „Добро јесте
живети“, свему упркос, и жарити као коприва.

152
 ПОВОДИ

Ранко Поповић
ДАНОЈЛИЋ

Ову цјелину чине три написа о прозном стваралаштву Ми-

лована Данојлића, настала у различито вријеме и различитим
поводима. Први представља приказ романа Драги мој Петро-
вићу, објављен у сарајевској Књижевној ревији 1987. Други
текст је верзија бесједе изговорене у Билећи 2000. године,
приликом уручења награде Светозар Ћоровић, а трећи је
писан као саопштење за научни скуп у Источним Сарајеву,
чија је књижевна тема била Писац и туђина.

Лудило тачног говорења

На маргинама романа Драги мој Петровићу
Неке од ранијих Данојлићевих књига имају уз наслове са-
свим неуобичајене жанровске одреднице, на примјер – вежбе
из упорног посматрања, или с огледом укрштена повест.
Овакви поднаслови у потпуности се примјеравају садржају и
карактеру дјела, а истовремено говоре и о пишчевом на-
стојању да измакне свакој чистој књижевној форми. Књига
Драги мој Петровићу, чије се прво издање појавило 1986, још
је једна потврда таквог настојања. На њеном омоту исписана
је једноставна назнака Писма из Србије у САД и она, у спрези

153
 КРАЈИНА

с насловом дјела, одмах сугерише основни тон исповијести и

извјештаја, али ништа не доприноси жанровском одређењу.
Нагађања око тога може ли се ово дјело подвести под епис-
толарну форму романа, не би рекла ништа ново о роману,
данас кад у књижевности све то може бити, нити би суштин-
ски дотакла Данојлићеву поетику. А у њеном темељу је
свијест о језику као бићу и увјерење да ријеч није и не смије
бити само средство. Именовати значи стварати, а свако ства-
рање има сопствену логику и мора јој се потчињавати. Етич-
ки однос према свијету нужно се успоставља преко ријечи, а
услов му је тачно говорење, што је Данојлићев поетски идеал:
Обузет лудилом тачног говорења/ Сводио бих се из часа у час/
На најмањи могући збир. Прије него што постане лијепа,
ријеч мора бити тачна; етика је претпостављена естетици,
важна чињеница форми. У тексту Писац и његов јунак, из
књиге Чишћење алата, Данојлић је исписао и ове реченице,
које се могу узети као његов књижевни програм: ‘’...посао
писца није толико измишљање ликова и стања, колико
оживљавање, приређивање онога што, недовршено и не-
схваћено, већ постоји, и очекује руку летописца, дах песни-
ка, да би открило своју важност и значење. Сва искуства се
преплићу, трају у нерашчишћеним облицима. Писац је тај-
ник изгубљених душа. Он се све више мора задовољавати
улогом распоређивача грађе. Његово није да измишља, ко-
лико да осмишљава’’. Рука летописца подразумијева вјеро-
достојност чињенице, а у њој је залога истине до које треба
да се дође процесом осмишљавања. Естетске константе Да-
нојлићеве прозе много више се исказују у стилу неголи у
форми, која је најчешће комбинација огледа и хронике.
Књига Драги мој Петровићу има своју предисторију у по-
дужем напису Оставштина Милоша Гаковића, гдје се писац
бави дјелом једне од необичнијих личности које су у нашој

154
 ПОВОДИ

култури стварале и деловале. Необични копањски философ

познат нам је и по оној јеткој, непримјерено оштрој критици
пјесника самозванца Добрислава Раденовића, из драгоцјене
књиге Како је Добрислав протрчао кроз Југославију. У поме-
нутом напису бројни су наговјештаји књиге која би сва била
посвећена Гаковићевој духовној оставштини; разлози њеног
писања произилазе из свијести о значају хроничарског по-
духвата, значају коме мјеру даје долазеће вријеме, односно
могући интерес потомства: ‘’Данашњи хроничар не може
знати која ће појединост, које духовно искуство из ових де-
ценија, нарочито занимати потомство. Поред онога што им
садашњица у новинама, књигама и другим писаним докази-
ма препоручује, потоњи нараштаји ће се, вјероватно, об-
раћати и другим, од нас потцењиваним изворима. Моја је
жеља да колико-толико један такав извор уредим’’. На јед-
ном мјесту, касније, Данојлић помиње као посебно интере-
сантну и још непронађену, ‘’једну дугу посланицу од преко
300 страница коју је, ујесен 1974, (Гаковић) упутио Стиву
Петровићу, професору Универзитета у Кливленду’’. Није
тешко одгонетнути да је на основу те посланице као фиктив-
ног предлошка настала књига Драги мој Петровићу, те да је
Михаило Путник, заправо, Милош Гаковић измијењеног
имена. Овлашно поређење временске датираности писама
освјетљава пишчеву замисао да укидањем временске дис-
танце прибави књизи значај свједочења о конкретном друшт-
веном и цивилизацијском тренутку. Десет писама-поглавља
настајала су између 1977. и 1985. године, а упутно је, ради
упознавања с тематиком и зарад карактеристичности изра-
за, навести и њихове наслове: Шта се десило с кафаном браће
Пармаковић, Кашичица меда и чаша воде изјутра, Плава не-
онска фирма у Двадесет трећој источној, Човек душеван и мек

155
 КРАЈИНА

али са идејом, Глас вапијућег у пустињи, Мој Милане, јабуко са

гране, или о мржњи, Примери сиротињског мишљења и пона-
шања, Извештај с вашара о Госпојини Малој. Смањен број
страница у односу на поменути предложак свакако је сигнал
одређеног степена његове накнадне обраде, пишчеве интер-
венције у одабиру и распореду материјала. Ради се о бирању
идеја и запажања која зраче свјежином и необичношћу, лич-
ним печатом њиховог творца, копањског философа Гако-
вића, или Путника, свеједно. Редукована и сведена на мјеру
битности, ова оставштина је постала предмет литерарне об-
раде, надахнута дахом песника стасала је до књижевног свје-
дочанства.
Заиста је требало инвентивности да Михаило Путник из-
расте у аутентичан књижевни лик. Тек неколико штурих
биографских података и још мање дјелатних поступака, па
потпуно одсуство физичког портрета, условили су оцрта-
вање овога лика изнутра, преко његовог мишљења о свијету
и доживљаја тог свијета. Да није оног пригушеног али упе-
чатљивог емотивног набоја, који исказује више у односу на
природу него на људе, Путник би готово изгубио људско об-
личје и претворио се, са својом лудом посматрачком страс-
ти, у фантастичан инструмент који региструје људске слабо-
сти, мане и ишчашења. Да поред страсти испитивања у њему
нема исто тако јаке потребе за самоиспитивањем, овај лик се
не би држао на окупу. На успостављању оваквих повратних
спрега потврђује се пуна мјера Данојлићевог списатељског
слуха и способност праћења појава у нерашчишћеним обли-
цима. Како се у главним лику смјењују дистанцирани мисли-
лац и забринути саучесник, тако се у књижевном поступку
надмеће имагинација с чињеницом, логички суд с лирском
сликом. Путникова умовања вођена су високим императи-

156
 ПОВОДИ

вом солидног логичког мишљења, оно је његов идеал и мо-

рално покриће његовог односа према људима и према друш-
тву. Јер, својом животном позицијом – пензионер, повратник
из Америке, житељ провинцијског градића – Путник као да
је осуђен на посматрање, других веза са свијетом готово и да
нема. У почетку, та је позиција добра и љековита, макар по
томе што носи нешто од илузије човјековог исконског поло-
жаја пред стварима: ‘’Навикао сам се на самовање. Као да се
први пут сада сусрећем с неким стварима, као да ми се тек
сада откривају њихова права значења. Гледам, и заборављам
се у ономе што гледам, и у забораву стижем до голих, ни-
чијих искустава’’. То гледање је, у ствари, права студија до-
маћих нарави и анализа друштвених односа. На удару брит-
ке критике нашли су се, једнако злокобни и јадни, наши
психолошки, морални и социолошки акрепи: чамотиња и ја-
вашлук, тврдокорно једноумље којим се хране подједнако
владајућа идеологија и тупи национализам, заумна мржња,
духовно сиромаштво, кратковида племенска нарцисоидност,
и шта још све не... Тачност мишљења не значи и душевну
утјеху, нити искључује трагичност онога који мисли. Путни-
кова трагика открива се у судару с биолошким коријенима, у
откривању себе као неизбјежног саучесника у свему што
критикује, у погрешном заснивању једне од премиса при по-
ређењу два свијета и два времена, онога у коме је странство-
вао мислећи на повратак и онога у коме поново странствује,
жалећи што се вратио. Благотворност свега што је добро за-
пажено и тачно казано, а свака ријеч је упућена пријатељу у
Америци (који такође има намјеру да се врати), осмишљава
Путникову трагичну спознају да закони коректног мишљења
нису свуда једнако примјенљиви. Нијанса нескривеног иро-
нијског односа, у његовом казивању о кафани Домовина, као

157
 КРАЈИНА

јединој истинској вези са стварном домовином, разблажује

трагику до осјећања које је нека врста помијешаности поми-
рења и резигнације. Данојлићева књига не маскира ноту ди-
дактичке ангажованости, а ако ичему може поучити Путни-
ков примјер, онда су то непрекидно испитивање себе и тачно
говорење, као лице и наличје високог етичког чина, као сама
срж идентитетског утемељења.
Најбоље странице ове књиге исписане су поводом оне вр-
сте плодног укрштања мисаоног и емотивног елемента, које
се јунаку дешава у тренуцима опчињености природом, тре-
нуцима загледаности у ту чистоту која је катализатор, изми-
ритељ, слика жуђеног сагласја, али неријетко и пријетња.
Сопствена опора мисао, стопљена с виђеном сликом, враћа
се као отегнут ехо, као поновљена потврда ништавности и
као осјећај помирења с њом. Стварању голих, ничијих искус-
тава претходи препознавање себе у стварима. Овако инто-
нирани пасуси могу се узети као репрезентативни узорци
Данојлићевог стила: ‘’А дан, глув и одузет, задављен у њива-
ма око реке, као да је и сам окренуо леђа беди свадљивог
животарења, уклонио се од кивности која је препунила кри-
кове и гласове... Хладовина заузела половину сокака. Свет-
лост боли. Нема наде’’; или: ‘’Суштина је испливала на повр-
шину свих облика, и греје се, гола, на кратком сунцу. Лето се
завршило, јесен није почела. Небо нас засуло светлошћу и
тера нас да уживамо у нашој ништавности. Збир жуђеног и
прежаљеног стоји изван нас, као хладна неупотребљива
чињеница. Тишина је као људска душа, свуд јој је добро и не
страхује од будућности. Небо, опрано стакло, са мрљом по-
неког јаловог облака. Над Ајдучицом зинуо бескрај, из земље
куља плаветнило и излива се у небо, као бескрајно дисање’’.
Свако поглавље, или свако писмо у књизи компоновано је
на сличан начин, премда се садржајно знатно разликују.Де-

158
 ПОВОДИ

таљисање и сликовити примјери служе заокружењу мисаоне

цјелине која је оплемењена емотивним ставом човјека чије
посланице казују, поред осталог, и исповијест далеком при-
јатељу. Чињеница да је тај пријатељ научник, коме су потреб-
на подробна обавјештења и објективни судови, изискује од
текста хроничарску прецизност и што шири увид у вријеме,
према коме се не може успоставити дистанца. По ономе што
говори, ово је дјело хроника наших година и ангажован
текст; по томе како говори, иде у ред значајнијих остварења
савремене српске књижевности. Књига Драги мој Петровићу
памтиће се и по храбрости да се дотакне оно о чему још нисмо
проговорили. И одраније познат као писац који бескомпро-
мисно демаскира лажне рајеве у нама и око нас, Данојлић је
и у овом дјелу под лупу ставио многе незгодне, до јуче за-
брањене теме, на литерарно упечатљив начин, кроз лик не-
обичног копањског философа и љетописца.

Записати прећутано
Поводом Баладе о сиромаштву
Посљедњих година српски писци полагали су испит више
од свих који писцима уобичајено слиједе, кад су у питању
читалачка и остала јавност: испит из родољубља. Ма колико
произвољан, често непримјерено извођен, па и груб, тај суд
ипак мора бити уважаван у коначном рецептивном билансу,
јер макар и посредно, ипак говори о природи књижевног дје-
ла. У времену кад је мало времена било за нијансе и детаље,
подијелисмо списатеље на оне за нас и оне против нас, а
нису била ријетка ни нагађања како би се изјаснили неки од
почивших великана. Они који су прибјегли мудром ћутању,
или су на јасно питање одговарали цитатима о аутономности
текста, бјеху такође (оправдано, уосталом) под сумњом.

159
 КРАЈИНА

Обично веома учени, чак преучени, ти су писци у таквим мо-

ментима сасвим недоучено губили из вида озбиљне етнолин-
гвистичке поуке о блискости, каткад истоветности појмова
језик и народ, па су једно задржавали а друго, макар привре-
мено, одбацивали.
Чуо сам тако, негдје деведесет треће-четврте, да се и Ми-
лован Данојлић изјаснио против нас, на неком француском
радију или у новинама. Господин који је донио вијест није
навео тачан извор, али тврдња је одсјечена неопозиво, као на
пању. Тон и читава појава човјека - који обавља неке важне
послове, а притом, и сам писац, начиње, ето, и лакше, књи-
жевне теме – нису остављали простора за сумњу и пригово-
ре. Пријатељ и ја, срећом, већ смо на неким живим примје-
рима били савладали лекцију која, у најкраћем, гласи:
добрим писцима завиде једино лоши писци, пањкајући их у
свакој прилици, као да ће баш од тога постати бољи. Коснула
нас је, вјероватно, и нека неумјесна, готово увредљива над-
моћ коју човјек није умио да прикрије а која је очито била
садржана у разлици његове париске и наше романијске пер-
спективе, а богме и позиције. Неупућеним у јавни живот Па-
риза, а знајући Данојлића једино по књигама (од којих су
Мука с речима и Како је Добрислав протрчао кроз Југославију
биле на генерацијском списку најважнијих), остало нам је да
у пјесникову одбрану истуримо чисто књижевне аргументе.
Посегнули смо на брзу руку за прозом Драги мој Петровићу
и збирком пјесама Зло и наопако, доказујући да писац који се
на такав начин, с толико убједљивости, зноја и муке носио с
националним темама као с најдубље личном опсесијом, јед-
ноставно не може погријешити у некаквом дневнополитич-
ком изјашњавању. Слиједећи само логику вишеструко уте-
мељеног књижевног подухвата, тврдили смо чак да је Данојлић

160
 ПОВОДИ

један од ријетких који на основу минулог рада има ексклу-

зивно право немијешања, право ћутања, па и заслужено пра-
во критике. Убјеђивање је, како то већ код нас бива, остало
на почетним рововским позицијама; жестина наше иманен-
тне одбране пјесника није поколебала саговорника, али зауз-
врат, ни ми никада нисмо потражили његове књиге, а Даној-
лића смо наставили да пратимо с несмањеном читалачком
страшћу, очекујући нове наслове и суботњу Политику.
Кад се појавила Мука духу, књига публицистичко-критич-
ког преиспитивања наших врелих година, ми смо већ имали
потврду изречених ставова, ако је икаква потврда и била
потребна. Ипак, питали смо се шта је то тако јеретички мог-
ло да зазвучи понеком осјетљивијем националним уху, пи-
тајући се заправо: постоји ли у нама здрава критичка свијест
и шта би била нека њена средња вриједност. Има ли нешто
погрешно или опасно, на примјер, у овом ставу: ‘’Будалама
се, дакако, не може одузети право да воле отаџбину; било би
добро да то чине ћутке’’? Пјесник нуди оквир, свако од нас
ће га већ попунити сликом која му је најближа искуству. Има
ту заиста много дубоких проникнућа и разјашњења, штета је
не навести бар још једно: ‘’Епска вертикала није ми најваж-
нија ствар у животу, али не могу је ни одбацити тако лако, по
туђој наредби или жељи. И зашто бих је одбацио? Само зато
да бих се уздигао до ступња оних који немају никаквог исто-
ријског памћења? Да би ме Луксембуржани удостојили свог
пријатељства?’’.
Чему позивање на дио Данојлићевог стваралаштва који
свакако није најбитнији, али је обиман и важан, и који уз
књигу Мука духу укључује још Тешко буђење и Велики испит,
а представља читав један концепт продуховљеног, просви-
јећеног родољубља? Најприје зато да се истакне пристанак

161
 КРАЈИНА

на изазов важне и актуелне теме, у чему је увијек садржана и

битна нијанса етичког одређења књижевности. Једним дије-
лом и у томе је тајна великих тиража Данојлићевих књига.
Одмах затим – ту је стилски примјерно демонстрирање узор-
ног критичког мишљења, у коме релативизације нису само-
сврховите нити артистички усмјерене апсурду, већ теже ос-
вјетљењу ствари и појава с тамнијих, рјеђе испитиваних
страна. У тој школи је пјесник прелазио границе родног јези-
ка, немајући у домаћој традицији узора баш у изобиљу. Али
се истовремено и дуго вјежбао у упорном посматрању.
Данојлић се аутопоетички декларише као безнадежни
описивач, пејзажиста и исповедалац, додајући да су му речи
важније од ствари. Све је то тако, али ипак није довољно да
се макар скицира пуноћа читалачког доживљаја у сусрету с
његовим дјелом. Недостаје драгоцјена способност проник-
нућа у ријетку нијансу односа између ствари и појава, из-
међу душа; проникнућа које бљесне као истинско откровење,
као тек обзнањена психолошка чињеница. Читалац не осјети
притом ништа од саме муке именовања, он убира готов плод
и бива дарован подстицајном слутњом у неисцрпну моћ јези-
ка. Та би слутња морала бити инспиративна и књижевној
критици, а то што се она мање-више огријешила о писца, јед-
ним дијелом је и његова ‘’кривица’’. Данојлићеви романи,
хронике, огледи и повести садрже много, макар успут изне-
сених, критичко-поетичких коментара чија прецизност ра-
зоружава и обесхрабрује критичаре. Ту је већ некако сасвим
сувисло закључити да је и тај дио посла писац обавио сам за
себе, па ако се већ не може боље, и одустати, тим више што
се ради о имену коме није потребна пука књижевна реклама.
Има једна упечатљива константа Данојлићеве прозе, ма о
ком се укрштају жанрова радило, константа која се тиче раз-

162
 ПОВОДИ

мјера, одређеног степена композиције мањих текстовних

цјелина, а манифестује се као однос двије врсте стила. С јед-
не стране је прецизни, одмјерени и штедљиви описивач који
дјела према сопственом поетичком императиву тачног гово-
рења. У тој врсти језичке строгости он је истински поштова-
лац и сљедбеник Андрићев. А онда, када се реченица испос-
ти, садржај истроши и попуцају стеге лексичке аскезе, онда
се огласи пјесник коме је и најдужа реченица прекратка и
свака ријеч претијесна. Заискре необични спојеви, бљесну
унутарња озарења дослуха са прапочетком, с наслућеним
даљинама, с оностраним. Пјесник заправо дарује хроничара
и описивача, лирским замахом награђује његову исцр-
пљујућу усредсређеност на упорно посматрање и тачно гово-
рење. Ту моћну стилску диспропорцију осјећам као унутра-
шњи ритам књига Змијин свлак, Година пролази кроз авлију,
Место рођења и Балада о сиромаштву, књига које су неос-
порно дијелови једне исте приче. Приче коју Данојлић увијек
другачије допричава и бриљантно варира.
Балада о сиромаштву, та повест о школовању душе, специ-
фична по опробавању нове наративне технике, у потпуности
је свједочанство израза који је у данашњој српској прози
само Данојлићев, садржаја који се с туђим садржајем и искус-
твом не може побркати. Иако склонији пејзажу него исто-
рији, писац и овдје начиње неке важне теме о које се наша
проза оглушила. Једна од таквих је насилно и систематско
уништење нашег села што је, добрим дијелом, узрок потоње
збрке и несреће. Пулс историје, заправо дух времена, Даној-
лић не опипава на главном правцу повести него у забитима,
на маргинама и у подземним токовима друштва, увјерен да
ће за неке будуће непристрасне хроничаре нашег времена
наоко споредне ствари имати пуну и праву цијену, а прећу-

163
 КРАЈИНА

тано или шапатом речено биће пресудније од оног што се

извикивало. ‘’Памти, то о чему се говори, о чему се пише,
али памти и оно о чему се ћути. Ако ти нећеш, ко ће?’’ – упо-
зорава у Балади писац свог млађаног двојника гласом педе-
сетак година старијим, а као да упозорава све оне који држе
перо над хартијом, намјерне да свједоче о времену.
Милован Данојлић је освојио један истински самосвојан
простор савремене српске прозе. Сигурно је добро што до
сада није имао епигона, али за нашу литературу неће бити
добро ако убудуће не буде имао сљедбеника. Он је данас чи-
тава једна школа писања, отворена и необично подстицајна.

Завичај и туђина у прози Милована Данојлића

Ми смо баштиници невеселих знања
која се немају с ким поделити.
М. Данојлић (Тешко буђење)
Један од оних из кратковјеке Миљковићеве неосимболис-
тичке групе који су касније освојили пуну поетску самосвој-
ност, Милован Данојлић је и у савременој српској прози већ
дуго препознатљив, колико по изразу, толико и по темама, и
по склоности ка укрштеним, тешко одредивим књижевним
врстама. Прозаиста који увијек пише нешто друго, нешто на-
глашено своје, Данојлић је изразит стилиста и ерудита, ства-
ралац изузетне моћи запажања, дисциплиноване мисли и,
што је посебни важно, наглашеног моралног става. Он у ли-
тературу не вјерује као фикцију, напротив – он вјерује да је
посао писца у основи приређивачки, посао саопштавања, ис-
казивања свега оног што је осуђено на таму несаопштивости,
а само собом представља живот. Литература, по његовом
мишљењу и осјећању, мора имати ту пресудну копчу са жи-
вотом и временом у коме настаје.

164
 ПОВОДИ

Није тешко са неколико основних одредница скицирати,

макар и овлашно, Данојлићеву поетику, јер их је и сам писац
често и веома сликовито истицао. Прво, књижевни посао је,
као и сваки други озбиљан људски посао, тежак, одговоран и
неизвјестан, а најбоље је кад се разумијева као посао с орган-
ском, природном подлогом, као посао земљодјелца, рецимо.
За такав посао треба се ускладити с ритмом дана и ритмом
године, треба прије свега подранити. Отуда Песме раног ус-
тајања. Отуда бистровидост и свјежина Данојлићевог текс-
та. Друго, упорно посматрати, да би се проникло у душу
ствари, да би се одвојило битно од небитног, истина од пре-
лести, дубина од површине. Отуда Вежбе из упорног посмат-
рања. Отуда изненадни, необични углови самјеравања. Оту-
да открића запретаног смисла.
Треће, узорно мислити, што значи коректно и у смислу
формалне логике. Мислити са оквиром. Посебно важан став,
кад се зна како се код нас мисли и прича, расуто, безобално,
неодговорно. И најзад, то што се мисли, тачно, што тачније
написати. Научити језик. Јер језик је, вели Данојлић, шифра
душевности, последња линија наше одбране, наш тајни код.
Ова поетичка ставка код Данојлића има и своју пјесничку
шифру која гласи лудило тачног говорења.
Органски дио Данојлићевог књижевног рада представља и
његова плодна преводилачка дјелатност. Преводио је са рус-
ког, француског, енглеског и шпанског, Бродског, Бодлера,
Сиорана, Арагона, Клодела, Шекспира, Јејтса, Паунда, Хи-
менеса, а искуства превођених пјесника постајала су у вели-
кој мјери, у једном врло сложеном духовном процесу, и ње-
гова лична, највише кад је ријеч о поимању сопственог
пјесничког језика. Имао је, такође, и ту привилегију да одјек
својих ријечи чује на француском, енглеском, шведском и

165
 КРАЈИНА

мађарском, језицима на које је превођен. Осим тога, а то је

за наречену тему од посебне важности, Данојлић је добар
дио свог дугог стваралачког вијека странствовао. Једно
вријеме је пролазио континенте, земље и градове, вођен нај-
више литерарним и језичким изазовима, једначећи култур-
ну знатижељу и чисто пјесничку слутњу даљина, ирационал-
ну потребу за бијегом; биљежио дотад негледане слике,
ослушкивао познате и непознате језике, утврђујући све то
вријеме, заправо, завичај у себи. Почетком осамдесетих го-
дина прошлог вијека настанио се у Паризу, бирајући своје-
вољно као стваралачку позицију и судбину неко своје, са-
свим посебно изгнанство, не престајући за све то вријеме да
се бави домаћим темама. Укратко, ријеч је о писцу који и о
завичају и о туђини заиста има шта да каже, о писцу чији је
безмало читав прозни опус утемељен управо на тим одред-
ницама, односно многобројним релацијама успостављеним
између тих одредница.
Данојлић није писац унапријед осмишљених и спремље-
них истина. Напротив, до истине која је за њега и душевна
колико и рационална категорија, он долази дуго и постепе-
но, кроз замршени сплет чињеница и околности, тако да
само трагање, односно језички траг тог духовног подвига, до-
лази у први план текста и чини га уистину врло прецизним и
изнијансираним ткањем. Ову особину Данојлићевог писма у
неким дубљим слојевима разумијевамо као напор да се срп-
ски прозни исказ оплоди искуствима понајбољих францус-
ких стилиста. Већ на овом нивоу увиђамо да однос нашег
писца према појму туђине измиче једнодимензионалности и
било каквим једноставним рјешењима које би нам могла по-
нудити имагологија, као облик тумачења књижевности на-
стао на основама етнопсихолошких и социопсихолошких

166
 ПОВОДИ

истраживања. Питања завичаја и туђине, сопства и другости,

слике о себи и слике о другоме, идентитета и алтеритета, код
Данојлића су тек сегменти једне широко засноване антропо-
лошке визије антиутопијског карактера. Туђе се у таквом ан-
трополошком кључу веома лако указује као своје, као што и
своје на исти начин може да се укаже у лику туђег. Питање
сопства у таквом кључу је сводиво на најдубљи основ личнос-
ног, на питање идеалног хуманитета, на виђење завичаја као
аутентично духовне вредноте, као самог етоса.
Питање језика у оваквом одређењу теме намеће се као
полазишно, а управо њему је Данојлић посветио многе стра-
нице, освјетљавајући га са свих страна. У једном од посљедњих
дјела под насловом Прича о приповедачу, које је без задршке
могуће назвати романом, али га аутор с типичним жанровс-
ким опрезом именује као оглед из аутофикције, читамо и
овакве редове: ‘’Страни језик је туђина у коју у сваком часу
можеш побећи, уточиште куда нико осим мене не залази;
његове речи су врло предусретљиве према мојој жељи да го-
ворим слободно. Његова велика предност, у први мах, јесте
могућност почињања ни од чега: за придошлицу, он није оп-
терећен посебним знањима и непријатним сећањима, за раз-
лику од матерњег, који цео народ чува и надгледа, у коме и
мртви имају удела... Матерњи нас разголићује преко мере и
жеље, разумемо се у пола речи, издаје нас и оно што смо за-
устили; пред онима међу којима смо се родили не можемо
се сакрити, они су у стању да нам из очију, из искашљавања,
са усана, улове оно што смо покушали да прећутимо. Родне
речи нас боље познају него ми њих, оне су у дослуху са на-
шим помислима, учествују у нашим нејасним наумима, поп-
рављају их и допуњују, воде нас више него што нам служе.
Страни је језик и иначе, а поготово на почетничком степену

167
 КРАЈИНА

упознавања, лишен тајних оптерећења завештаних од бези-

мених корисника у прошлости; на први поглед чини нам се
да речи имају ограничено и школски јасно значење; придош-
лица не осећа опојне, слатке и љуте мирисе, тамне боје и
дубоке преливе који су се, у помрчини времена, на њима ух-
ватили.’’
Наратор је ауторов двојник, али премјештен у вријеме
дјетињства, оне осјетљиве године кад се долази у сукоб са
околином, у овом случају нарочито са оцем, инкарнацијом
свих ауторитарних стега. Данојлић није ни покушао да га во-
кабуларом дистанцира од себе, али је успио да му остави оно
што је привилегија самих година - егоцентричну усредсређе-
ност, бистровиду наивност у односу према свијету, те стално
будну и напету, ма колико расуту пажњу. Из овакве перспек-
тиве, на подлози чисте доживљајности, страни језик (у овом
случају енглески) указује се као могућност бијега, заправо
могућност слободе. Колико перспектива мијења виђење, по-
готово кад доминантно емотивну замијени когнитивна, об-
ремењена дугогодишњим искуством, показује наредни при-
мјер узет из Данојлићеве публицистичке прозе (што ништа
не мијења у погледу изражајне природе узорка, јер већ смо
видјели како Данојлић гледа на фикцију): ‘’Лингвистички
промискуитет претпоставља свођење човека на једнодимен-
зионално биће. Изворно мислимо, говоримо и пишемо ис-
кључиво на језику који смо посисали с мајчиним млеком;
оним, што смо касније савладали, само се припомажемо.
Кад год треба изрећи нешто ново и тешко ухватљиво, и у
родном идиому нађемо се у небраном грожђу. (...) И кад се
кроз туђе језике крећемо брзо и вешто, ми то чинимо кли-
зећи по површини ствари, као сомнамбули. Једино је у ма-
терњој речи наша веза с првобитним знањима и осећањима,

168
 ПОВОДИ

са древним искуствима племена. Кроз њу су нам преци пре-

дали свој дах и своје ах.’’
Овдје је одмах потребно напоменути нешто што је веома
важно са становишта Данојлићевог прозног опуса, импре-
сивног већ и по броју наслова – све оно што је он написао од
1992. године оштром цртом одвојено је од претходних дјела.
Није тешко закључити да је разлог тог одвајања директно уз-
рокован временом ратног расула бивше Југославије, опште
медијске прокажености српског народа која ће кулминирати
војном одмаздом, и, најзад временом које ће самом писцу
многе претходне идеале показати као заблуде. Ма колико
трауматично на личном плану, то вријеме ће постати моћни
замајац Данојлићевог стваралаштва, упоришна тачка вели-
ког испита и великог преиспитивања које ће услиједити. Из
те тачке изоштрава се виђење многобројних појава, па и
оних у вези с језиком, које су до тада на неки начин биле у
дубокој сјенци баука идеологије пред којим се панично бје-
жало с Истока на Запад. Кад бомбе разбуде идеолошки анес-
тезирано биће и кад спадну све маске, и онај који је покушао
бијегом да се спаси од једног тоталиразма, преко ноћи ће се
пробудити у другом, ништа мање злокобном. Радикалну
критику тоталитарне западне утопије вишејезичности Да-
нојлић изводи из питања њеног смисла. Ако је већ готово
споредан проблем како ће либерални визионари призводити
толике полиглоте, онда се мора поставити питање шта ће се
на толиким језицима саопштавати, истовремено и из исте
главе? Тешко да то може бити нешто више од тривијалности,
а то је у основи понижење језика. ‘’Вишејезичност, чије нам
предности хвале нови усрећитељи, понајвише личи на увод у
страшно осиромашење и раздуховљење. Једно је служити се
неким језиком, а друго служити му.’’

169
 КРАЈИНА

Ово хајдегеровско демаскирање тоталистичке глобалне

утопије наш писац пројектује на два плана. Први је поље
пуне, стваралачке употребе језика, гдје се лако доказује да
Конрад, Сингер, Сиоран и Набоков нису чак ни изузеци који
потврђују правило, јер су они само заменили инструмент из-
раза. На том пољу Данојлићева језичка, стваралачка само-
свијест нема никаквих недоумица и већ је знатно раније по-
тврђена као могућност аутентичног баштињења, посвајања
онога што је начелно туђе; он је интернационалиста у висо-
ким сферама духа и језика, а пошто је то простор без грани-
ца, ту ни она линија подвучена 1992. године нема никаквог
значаја. Потпуно је друга ствар са свакодневном језичком
асимилацијом расијаних породица, која обавезно иде уз
нови економски и друштвени амбијент. ‘’Језик родитеља
деца, у најбољем случају, познају пасивно. Тако се, на првим
корацима, образује нараштај који тешко општи с родитељи-
ма. Класични сукоб између синова и очева, ћерки и мајки,
овде је добио додатно оптерећење. (...) Близу милион наших
људи се, у другој половини 20. века, раселило по свету. Свак
је са собом одвукао речник родног језика, и сад га скрива у
дну памћења као благо које је изгубило вредност, општећи с
оно мало прикупљених бушних пара што их је накнадно сте-
као и усвојио. Попут домаће валуте, и родна реч се, у туђи-
ни, показала неконвертибилна. Човек чија се лингвистичка
истина не поштује, који се цени по ономе што је накнадно,
половично, у недоба, стекао, суштински је умањено и пони-
жено биће.’’ Туђина у овом случају угрожава само биће, а то
је пут у обезличност и искоријењеност, пут од идентитета.
Мука одрођења је антрополошки проблем који је у самом
средишту Данојлићевог интереса. Лично искуство, искуша-
на сласт и горчина странствовања, као и вишедеценијско

170
 ПОВОДИ

посматрање наших одбеглица, своде се на једноставан збир

који каже да је мука одрођења неодвојиво скопчана с муком
рођења, с неријешеним проблемом завичаја, насљеђа и род-
ног тла, и у физичком и у метафизичком смислу. Ту се може
успоставити занимљива веза између Данојлићевих белет-
ристичких и публицистичких исказа.1
У предратном роману Драги мој Петровићу (прво издање
1986. године) постоји лик по имену Вук Палигорић, пензио-
нисани апотекар, убијеђени франкофил и антикомуниста,
менталитетски модел српског националисте, и он у једном
тренутку саопштава овакав афористички исказ: ‘’Кад Србин
реши да почини духовно самоубиство, најпре постане објек-
тиван!’’ Читаву деценију касније Данојлић публицистички,
без икакве фикцијско-иронијске маске, готово пословички,
износи овакав суд: ‘’Није никакво чудо да тзв. велики свет
данас најлакше општи с нашим искорењацима: они су еман-
циповани, немају предрасуда. Еманципованост и одсуство
предрасуда су важне квалификације за сарадњу с окупато-
ром. Ропска психологија, изграђивана вековима, не допушта

1 Своје публицистичке текстове, годинама писане за различите листове и

часописе, а потом сабиране у књиге какве су Велики испит, Тешко буђење,
Мука духу и Нека врста циркуса, Данојлић одређује као форму књижевног
подлистка, о којој пише у уводној напомени једне од тих књига: ‘’Ову врс-
ту писанија сам, средином шездесетих, у нашој средини ја оживео. Почет-
ком века, налазимо га у Русији, у готово свим средњоевропским земљама,
у Француској, у Северној Америци. Новинарство, онда, не беше освојило
ружну самосталност којом се данас дичи; оно се, тада, није стидело своје
повезаности с књижевношћу. Дешавало се, тих година, да и један Пруст ис-
пуни прву страницу Фигароа. Књижевност се гнездила на доњој трећини
новинске странице. Ту, доњу трећину, ја сам први пут запосео, у Борби, сре-
дином шездесетих. Публика је тај облик прихватила. Питање жанровских
разграничења њу никад није прекомерно мучило. Мали оглед, дневничка
проза, песничке варијације, путопис, памфлет, листић, цртица, осврт, запис
– читаоцу је свеједно. Важно је да реч пулсира, да дише.’’

171
 КРАЈИНА

нам ни да мрзимо оне који нам прете уништењем.’’ Овдје је

већ гранична линија повучена 1992. веома уочљива и битна.
Иначе, то како су нас други видјели од почетка потоњег рата,
Данојлић је исцрпно публицистички биљежио и забиљежио
заиста велики број примјера потпуне равнодушности, за-
чуђујуће неупућености, али и најцрње стереотипске ксено-
фобије.
Да би се изоштрио поглед на пишчево разумијевање и до-
живљај туђине, неопходно је вратити се његовој слици зави-
чаја, а кад је Данојлић у питању та слика је најдетаљније из-
нијансирана у роману Драги мој Петровићу. Писац је учинио
све да би његов необични јунак, Михаило Путник, сав био у
функцији разорног аналитичара чији поглед умије да про-
никне у најскривеније тајне родног тла и домаћег ментали-
тета. И он је дуго странствовао, стекао у Америци и солидан
капитал, вратио се у завичај као пензионер, заведен неким
илузијама које ће у писмима свом америчком пријатељу,
универзитетском професору, иначе поријеклом такође Ср-
бину, немилосрно раскринкавати страницу по страницу. Ако
оставимо по страни минуциозну анализу растакања југосло-
венског каснокомунистичког друштва уочи ратне катастро-
фе, централни проблем ту сагледавамо као онтолошки
постављено питање завичаја и туђине. Колико је само про-
ницљивог читалачког искуства Андрићеве прозе, рецимо
приповијетке Чаша, Данојлић уградио у своје штиво, али
није ријеч само о Андрићу, нити само о читалачком искуст-
ву; оно животно овдје се намеће у први план. ‘’Његов антиу-
топизам је исконски наш, домаћински, заснован на позна-
вању конкретне чулне и конкретне духовне стварности,
почев од куће и окућнице, шљивика и забрана, потока и бре-
жуљака, до предачких корена и Бога својих отаца. Данојлић

172
 ПОВОДИ

је пропутовао свет и уверио се да нема идеалних просторно-

временских координата у којима би се могле стишати све
наше стрепње и недоумице.’’ Ово примјећује Владимир Ди-
митријевић, пишући о Данојлићу у књизи Осама на тргу. Да-
нојлићев Михаило Путник, коме је презиме заиста знамен,
своје америчко искуство носи као нешто што само по себи не
представља посебну вриједност нити предмет интереса, не-
што што је понајвише стабилна поредишна тачка у односу на
завичај. То што готово у цјелости припада рационалном
дијелу његовог бића, тек по повратку у мјесто рођења бива
сјенчено и понеком емотивном нијансом, али сасвим не-
обичном и изненађујућом. Сјећаће се понајбоље, рецимо,
мимо сваког логичког закона и ваљаног видљивог разлога,
једне плаве неонске фирме у Двадесет трећој источној, на
улазу у продавницу коју су држала два млађа Индуса, чудно
замагљених погледа. Путник ће накнадно утврдити да заго-
нетка упамћене слике пребива дубоко у њему самоме као
тајна немогућности уклапања у амбијент који човјеку не
припада рођењем, а коју је тако упечатљиво, готово срод-
нички самилосно препознао на лицима Индуса. У њиховим
замагљеним погледима открио је само биће странствовања;
његова метафизика обзнанила му се у тим очима из којих је
прочитао да је пола живота некуд истекло, док је друга поло-
вина хипнотички обузета несаопштљивим рачунањем.
‘’Овде ме нема, а и то тамо, како време пролази, бива све
нестварније. Као да сам, све те године, одстојао изван живо-
та, у осветљеној и бучној просторији, где сам с неразумљи-
вим људима говорио ко зна који језик, а онда, из тог светлог
обиља, закорачио у тишину родног краја, где ми је све на
други начин необично, и где, накнадно, откривам да ме је то
тамо обележило много дубље него што сам мислио’’, пише

173
 КРАЈИНА

он пријатељу Стиву Петровићу, непоштедно, повремено и с

јаком дозом горке ироније разобличавајући његову болну
жудњу, homesickness, mal du pays, Heimweh, или како се већ, на
разним меридијанима, то зове. Путникова Америка се у ње-
говим писмима најживље осјећа као простор могућности
друштвено смисленог дјеловања, у односу на стари крај, гдје
је немогућ подухват примити поштански упућену књигу из
иностранства, а камоли својим парама започети неки свој
посао, попут покретања независног листа. Али, реалне мјере
завичајности, ма колико исцртане у самим мањкавостима, и
у цивилизацијском и у менталитетском домену, показују се
као мање битне од њених ирационалних параметара, који се
литерарно успјешно дају симболисати и сликом једног храс-
та, запамћеног из дјетињства, на ушћу Копањске реке у Брега-
ву. У ту слику Данојлић ће поетски сабити онтолошку енер-
гију завичаја, која и Путников картезијански дух неминовно
усмјерава тако да крајњи збир замршеног, често крајње кон-
троверзног односа завичаја и туђине, не бива нимало у духу
модерног европског рационализма: ‘’Да је било среће, никуд
одавде да се не макнемо. Ово је све што је на Земљи требало
видети и изучавати. Савладати номенклатуру локалног биља,
птица, риба и звезда, географију завичајних стаза и пропла-
нака, историју предака, граматику месног говора. Знати име
сваке травке коју у ливади нагазиш, и птице која, теби у част,
пева у шумарку. Није нам се дало, зло време и немирна па-
мет потераше нас из куће, зађосмо у крајеве где се све друк-
чије зове, и где највећи део онога што срећеш и гледаш као
да и нема никаквог имена.’’ Није тешко за невољу прихвати-
ти да птица може бити и бирд, али се с тим прекрштавањем у
дубини душе никад није могуће до краја помирити, вели Да-
нојлић у тексту Вишејезички рај (Тешко буђење), чији су дије-

174
 ПОВОДИ

лови овдје навођени у више наврата. Поистовјећење језика и

завичаја, на нивоу оне најдубље, суштински важне основе,
омогућује да се допре до оних етнопсихолошких одредница
које не остају стриктно власништво те науке, коју, уосталом,
Данојлићев Путник сматра климавом, него се уздижу до од-
ређених антрополошких константи. Да није таквог језичког
слуха, могућег само у домену родног језика, начелно не би
било могуће написати убитачан оглед о мржњи поводом оп-
штепознате, привидно пригодне и безазлене народне пјесме
Мој Милане, јабуко са гране. Сагледавање мржње у једном са-
свим специфичном, парадоксалном облику урокљиве љуба-
ви, једнако је примјенљиво у личним односима, малим зату-
реним руралним заједницама, али и у географско-историјском
контексту растурене југословенске заједнице народа. ‘’Наш
завичај, ако је то утеха, није гори од других завичаја. Изузев
према нама’’, афористички констатује Драган Лакићевић,
понукан Данојлићевим романом, у писму-рецензији за из-
дање из 1990, у библиотеци Реч и мисао. Али, и то друго лице
завичаја, припитомљено утјехом језика, прима се самилос-
но, окађено присним мирисима дјетињства; и кад нестану
ствари, умјесто њих још миришу ријечи. Најприје с те језич-
ке стране, држи се Путникова тврдња да јединка осјећа народ
у себи много присније него човјечанство, које у човјеку пос-
тоји на знатно општији и апстрактнији начин.
Михаило Путник као лик јесте наткриљен ауторском сјен-
ком и то што он исказује у непрестаној полемици с Палиго-
рићем и Лукићем, који говоре из искључивих позиција наци-
онализма, односно комунистичког интернационализма, није
у опреци с оним што ће Данојлић након 1992. публицистич-
ки саопштавати у вези с назначеном темом. Његова имаголо-
гија, и поред многих изгубљених илузија, у основи остаје на

175
 КРАЈИНА

трагу највиших идеала европског хуманитета, који се могу

обиљежити и као идеали просвјетитељства, али чији су ко-
ријени у најтрајнијој основи хришћански. Највиши етички
налог његове књижевности заиста је и изражен као катего-
рички императив: Видети себе као другог, да би се искорачило
у слободу, јер и по својој природи интелект је нешто што
стално себе гледа са стране, што покушава да себе ухвати из
другог. У тој начелно идејној равни ништа се није помјерало,
али је на оној емотивној до помака нужно морало доћи. Го-
дине 1994. Данојлић је написао текст Како сам се сврстао, у
коме нескривено емотивно предочава како је на Западу, с
почетком распада Југославије, за Србе спремана медијска
атмосфера линча, препуна тупе једностраности, плиткоум-
ности и злобе. У таквој ситуацији питање које се поставља
пред мислећу јединку и није питање избора, већ питање час-
ти. ‘’И ја, који према свом роду никад нисам био претерано
нежан, са истим жаром с којим сам му некад пописивао
мане, сада се бацих на трагање за олакшавајућим околности-
ма у процесу у којем му је суђено без саслушања. Од ра-
зумљиве мржње, оне што је према нама гаје непријатељи,
гора је само ова, безразложна, којом су обузети дебили. Пра-
тећи како се разгорева рат против свега што је српско, нашао
сам се у чудној, непредвиђеној ситуацији. Иако сам, од по-
четка, био против овог рата; иако никад нисам схватио ни
војни ни политички смисао гранатирања цивилног живља,
иако ми ни многе друге ствари, у том караказану, нису биле
разумљиве, био сам принуђен да се сврстам. Ако су празно-
глави брбљивци, које сам слушао из вечери у вече, за љубав
међу народима, онда сам ја за мржњу.’’ Поента у завршној
реченици је, разумије се, чисто стилске природе; Данојлић
умије писати о мржњи, али не и с мржњом. Изоштравајући

176
 ПОВОДИ

неке ставове и разобличавајући једну идеолошки изнуђену

визију Запада, чији је заточеник и сам био једно вријеме, он
ће наставити да руши српске политичке и ине митове, али
истовремено и да с највећом озбиљношћу испитује зашто, на
примјер, поезија Јосифа Бродског не чува изворну пуноћу у
француском преводу. Логички надмоћно критиковаће, ре-
цимо, празан и поразан идеолошки стереотип о традицио-
налном пријатељству француског и српског народа, ука-
зујући на недопустиво бркање сфера дјеловања појединих
антрополошких категорија и објашњавајући неспојивост ра-
ционалних начела и ирационалних магли. С друге стране, и
кад буде објашњавао колико је глатка француска фраза, то-
лико моћна делатна полуга апстрактног мишљења, веома
често крупна сметња поезији, једна референцијална тачка
Данојлићевог објашњења садржаваће питање односа зави-
чаја и туђине, додуше у специфичном освјетљењу проблема-
тике превођења пјесништва. Речено је већ да је у распону
тога односа могуће сагледати цјелокупно Данојлићево проз-
но дјело. Проницљиво и стилски убједљиво, са много танано-
сти и нијанси, он је више од пола вијека исписивао како и
колико човјек може бити свој у туђини, и како често и на
чудне начине исти тај човјек бива туђ међу својима.
Смисао туђевања, које је за њега ‘’храбар избор, при-
стајање на неудобности, повратак суштини’’, Данојлић и у
свом најновијем огледу на ову тему види у човјеку прирође-
ној потреби за бијегом од свакидашњег устројства ствари,
стања и односа, који се ‘’загађују и офуцавају од самог
трајања’’. Пјесник који је у осамнаестој написао стих Бежи-
мо, јер увек из нечег некуда бежати треба, своди рачуне дугог
странствовања закључком чији философско-поетски смисао
нема егзистенцијалне дидактике: ‘’Од окружења се може

177
 КРАЈИНА

утећи; од себе, не. Свеједно, док се отимамо, нечему се нада-

мо. Нада је у невидљивом и непознатом, у туђини и нигди-
ни.’’ У литерарном освајању теме, тај закључак је нијанса
више и корак дубље од онога што ће писац, пословички пре-
цизно, ставити у предговор књиге Мука духу и онога што ће
његов Путник, тако слично смислом а потпуно различитим
тоном, изрећи као сажетак своје одисеје на крају романа
Драги мој Петровићу: ‘’Требало је оптрчати свет, да би се от-
крила утеха у ономе што нам је, од рођења, било под но-
сом.’’; ‘’Странствовање, моје лудовање! Губио сам меру, на-
рушавао границе, варао себе, надао се да ћу себи замести
траг. И сад сам ту, седим на крају пијаног вашарског дана,
гледајући како, на мене, на траве и на шуме, пада лековити
мрак.’’ Иако није, како смо и назначили, писац оних крајњих
а унапријед постављених истина, Данојлић је, чини се, ипак
понудио своју одгонетку тог вјечито замршеног и загонетног
проблема односа завичаја и туђине. Одговарајући прије де-
сетак година на једну анкету, он је написао текст под насло-
вом Старење у туђини и у њему наречени проблем оштро
суочио с оним крајњим питањем, питањем смрти. У том су-
чељењу као да се открива и посљедњи смисао свега онога
што различитим поводима и с разноликим примислима
именујемо као завичај, а што и појам и значење туђине пов-
ратно одређује у крајњој тачки: ‘’Што се тиче последњег пре-
бивалишта, ја сам то питање решио. Има једно брдо, изнад
родног дома. Оданде пуца прелеп поглед на Маљен и Руд-
ник, Букуљу и Сувобор, зависно од тога на коју се страну чо-
век окрене. Још само кад би се могао окретати.’’ Самосвјес-
тан, мудар и одмјерен, Данојлић је у овој ствари, за сваки
случај, за свједока позвао Његоша, најпоузданијег кључара
тајни крајњих питања – Ђе је зрно клицу заметнуло/ Онђе
нека и плодом почине.

178
 КРАЈИНА

STARINE / NOVINE

179
КРАЈИНА

180
 СТАРИНЕ / НОВИНЕ

Љиљана Шево
КАМЕНИ НАДГРОБНИЦИ
СРЕДЊОВЈЕКОВНЕ БОСНЕ
И ХУМА – СТЕЋЦИ
(проширен и допуњен текст предавања одржаног у октобру 2007.
године у Народној библиотеци “Филип Вишњић” у Бијељини)

Термин стећак, данас општеприхваћен у научним круго-

вима, новијег је датума и не поклапа се са изворним народ-
ним терминима за ову врсту специфичних средњовјековних
надгробних споменика настајалих од 12. до првих деценија
16. вијека. Наиме, широм простора на којем се наилази на
стећке – а то су данашња Босна и Херцеговина, дио западне
Србије, Црне Горе и југоисточни дијелови Хрватске – најста-
рији мјештани много чешће ће ова средњовјековна гробља
назвати раширеним локалним називима: Мраморови, Мра-
морје, Каменови, Биљези, Грчко гробље, Каурско гробље,
Сватовско гробље. Стећак је изведеница од народног облика
“стојећак” – камен који стоји над нечијим гробом.
Раширеност одреднице стећак посљедица је чињенице да
су прва систематска научна истраживања босанских и хер-
цеговачких некропола извршена у вријеме аустро-угарске
владавине, те да су се истраживачи овдашњих старина, међу

181
 КРАЈИНА

којима се истицао Ћиро Трухелка, опредијелили за назив

стећак, што су потоњи истраживачи, може се рећи некри-
тички, преузимали све до најновијих публикација.
Интересовање за херцеговачке и босанске средњовјеков-
не надгробнике не почиње са Трухелком – још је седамдесе-
тих година 17. вијека италијански природословац и минера-
лог опат Albertо Fortis описао стећке из околине Макарске и
са врела Цетине, а потом су услиједили бројни описи стра-
них путописаца – Ами Буеа, Ота Блау, Артура Еванса – као и
домаћих истраживача - фра Гашпара Вињалића, Андрије Ка-
чића-Миошића, фра Петра Бакуле и митрополита Саве Ко-
сановића. Њихови описи су драгоцјени, прије свега због
чињенице да је велики дио мраморја виђеног у 19. вијеку да-
нас трајно изгубљен, али њихова тумачења стећака најчешће
се завршавају на констатацији о загонетности значења њихо-
вог украса.
Нажалост, поријекло и тумачење декоративних елемена-
та на стећцима у науци 20. вијека било је каткад потакнуто
ненаучним, политички обојеним тенденцијама, што је умно-
гоме унијело забуну и мноштво предрасуда у општу слику о
овом дијелу наше средњовјековне умјетности.
Ипак, у свом највећем дијелу научно заснована, литера-
тура о стећцима настала у 20. вијеку изузетно је обимна, а
овим феноменом бавили су се неки од најзначајнијих наших
историчара, етнолога, историчара религије и умјетности, ар-
хеолога – да се сјетимо радова Владислава Скарића, Ђокe
Мазалића, Димитрија Сергејевског, Александра Соловјева,
Ђурe Баслера, Здравка Кајмаковића, Светозара Радојчића,
Надe Милетић, Војислава Ј. Ђурића, али и Мирослава
Крлежe. Проблематиком стећака бавили су се и археолози и
историчари из свијета – да се овдје помену само Маријан
Венцел и Џон Фајн.

182
 СТАРИНЕ / НОВИНЕ

Незахвално је бавити се бројкама, јер су оне, а поготово

када је ријеч о стећцима, непоуздане, али говори се о неких
60000, размјештених у 2600 локалитета, од којих је највише
гробља (некропола), али има и појединачно постављених
надгробника. Сваки зимски мраз, свака градња бунара или
пробијање новог сеоског пута односи на десетине стећака.
На некрополама које су прије пола вијека бројале на стотине
надгробника данас је видљиво неколико десетина. Питање
очувања овог дијела културно-историјског наслијеђа пред-
ставља готово нерјешив проблем ...
Дуго кориштена у различите, често ненаучне сврхе, твр-
дња да су стећци надгробници босанских јеретика, богумила,
у науци друге половине 20. вијека је готово сасвим побијена.
Под стећцима су сахрањени тепчија Батало у Турбету, херцег
Стефан Вукчић Косача вјероватно у цркви под тврђавом Со-
колом, велики војвода Сандаљ Хранић у цркви на Шћепан
Пољу, у Кому чланови породице Црнојевића. Историјски из-
вори дају разлог за претпоставке да се неке од ових личности
могу довести у везу са православном црквом - херцег Стефан
Вукчић подигао је више православних цркава и даривао пра-
вославне монахе на Синају, његов стриц Сандаљ био је кти-
тор шћепанпољске православне цркве, саграђене у духу
рашке архитектуре Немањића, Црнојевићи никад нису ни
сумњичени за богумилство.
Натписи на стећцима који наглашавају вјерску припадност
покојника су доста ријетки. Постоји их свега неколицина,
међу којима и «Сие лежи Миховио Граховичић праве вире рим-
ске, кои почтено хоћаше и Богу се молаше и добро књигу знаше,
дај му Бог души да буде спашен» (Граховчићи код Травника).
Под стећцима су се сахрањивали и црквени великодостој-
ници, монаси, али и старјешине Влаха катунара. Натпис на

183
 КРАЈИНА

стећку уз православну цркву у Величанима у Поповом пољу

каже да ту лежи монахиња Полихранија (прије монаштва
Радача, жена жупана Ненца Чихорића), у Ошанићима код
Стоца је на стећку натпис који помиње монахињу Марту и
годину 1572, док је на стећку у Попратима у истом крају,
1231. године уклесано име Марије, која је у свјетовњаштву
носила име Дивица и била супруга попа Дабижива. У селу
Гарева код Гацка налази се стећак који стоји над гробом из-
вјесне Дене, за коју натпис каже да је била мати попа Вука-
шина. На православне свештенике и монахе односе се натпи-
си на стећцима из Бунчића код Коњица, Вишњева и Фојнице
код Гацка, у којима се наводе имена калуђера Григорија, од-
носно протопопа Гаврила и протопопа Страхиње. Више име-
на свештеника и монаха уклесано је на стећцима у околини
Гацка.
Да су аутори текстова уклесаних на стећцима били већи-
ном свештена лица потврђује и помен попа Прибислава за
којег се, у натпису на стећку из Каљина код Сокоца, каже да
га је он писао. У Лукавици код Лопара натпис на сљемењаку
писао је поп Пилип. Писменост је у средњовјековној Босни
(као и другдје у Европи средњег вијека, на Западу као и на
Истоку) његована у дворским канцеларијама и у манастирс-
ким средиштима, а писмених људи је, како се из ових натпи-
са види, било и међу парохијским свештенством.
Не само сачувана имена писара и дијака, већ и имена по-
којника уклесана на стећцима упућују на закључак да се под
овим надгробницима сахрањивала ситнија и крупна власте-
ла и чланови њихових породица. Због изузетне украшености
неки истраживачи, као Ђорђе Стратимировић, сматрају да је
чувени згошћански стећак (сада у дворишту Земаљског му-
зеја у Сарајеву) заправо надгробни биљег бана Стјепана II

184
 СТАРИНЕ / НОВИНЕ

Котроманића (археолошка и антрополошка истраживања,

вршена љета 2010. године у Згошћи код Какња, можда ће по-
моћи у доношењу поузданијих закључака у погледу иденти-
тета покојника над чијим гробом се дизао овај, најамбициоз-
није декорисан, мрамор).
Надгробници у чијим натписима се покојник интитулира
као кнез или војвода су многобројни, а има их неколико под
којима су сахрањени жупани. У Мршићима код Власенице
под сљемењаком украшеним мотивом љиљана сахрањен је
Дивац, златар. Сигурно је да су само имућне занатлије, по-
пут овог златара, могле себи приуштити скуп украшен над-
гробник, какве су подизали феудалци. Натписи на стећцима
биљеже имена чувене племићке породице Храбрена-Мило-
радовића, господара катуна Доњих Влаха, на широком про-
стору од Неретве до Попова Поља. Под стећком у цркви Све-
тих апостола у Ошанићима сахрањен је војвода Радосав
Храбрен, а на најпознатијој од свих некропола са стећцима,
Радимљи, сахрањен је феудалац Радоје Храбрен. Храбрени
Милорадовићи познати су као ктитори православних цркава
у Житомислићу, Тријебњу, Клепцима, можда и манастиру
Завали.
Из овог кратког прегледа сачуваних имена покојника над
чијим гробовима стоје стећци, надгробници монументални
по димензијама и богати украсом, јасно је да се њихова поја-
ва не може доводити у искључиву везу са неком од три цркве
чије институције су присутне на простору средњовјековне
Босне и Хума – православном, католичком или црквом бо-
санском. Према сачуваним писаним подацима многи од
оних који почивају под стећцима били су православни, па се
многе некрополе стећака смију сматрати средњовјековним
православним гробљима, што нам више говори и о малим

185
 КРАЈИНА

гробним црквама чији трагови се још виде на многим од

ових гробља. Већ поменути натпис на мрамору над гробом
Миховила Граховичића свједочи да је покојник исповједао
западно хришћанство, а већи број натписа на стећцима који
помињу покојнике са епитетом „крстјанин”, или титулом
„гост” даје могућност за закључак да су под њима сахрањени
припадници цркве босанске.
Упркос сразмјерно великом броју научних истраживања
посвећених питању цркве босанске до данас је остало недо-
вољно објашњено у чему се заправо препознаје њена јере-
тичност, уколико је уопште било какве јереси унутар њеног
обреда и богословских тумачења. Много неспоразума у ову
проблематику унијело је тенденциозно и у политичке сврхе
употребљавано тумачење. Извори који се тичу ове теме у
највећој мјери су пристрасни, будући да потичу готово ис-
кључиво од заинтересованих страна - у првом реду Ватика-
на, Угарске и Дубровника, премда не треба да се заборави да
је и претендент на престо српске средњовјековне државе,
најстарији син великог жупана Стефана Немање, Вукан, у ок-
виру својих амбиција у погледу територијалног ширења, оп-
туживао босанске владаре као заштитнике јеретика. Закључ-
ци о томе да су «крстјани», како у натписима себе називају
припадници цркве босанске, јеретици и да је њихова «црква
босанска» јеретичка углавном се темеље на прецјењивању ри-
мокатоличких извора који Босну средњег вијека представљају
као земљу «патарена», «јеретика» и «шизматика».
Већ прва од поставки - да су босански «јеретици» прези-
рали цркве и жртвенике, те да њихови монаси и испосници
не пребивају у црквеним збориштима - побијена је пос-
тојањем многих средњовјековних цркава и археолошких ос-
татака црквишта. Сам бан Твртко I, у западним изворима

186
 СТАРИНЕ / НОВИНЕ

оптуживан за патаренство, крунисао се 1377. године највје-

роватније у Милешеви, православном српском манастиру,
гдје ће се 1448. године и Стефан Вукчић Косача прогласити
«Херцегом од светог Саве». У прилог тврдњи да је дио ста-
новништва средњовјековне Босне исповиједао православну
вјеру може да говори и податак о учешћу босанске властеле
са војском у боју на Косову, на који су отишли да, као јед-
новјерна браћа, а не јеретици, притекну у помоћ српској
војсци. Дубровчани су босанском краљу и властели 1403. го-
дине обећали да ће посредовати код византијског цара у ос-
лобађању на Косову заробљене босанске властеле. При том
се зна да се Цариград тада заузимао за ослобађање право-
славних, а свакако не јеретика. Један познији извор из Цари-
града такође говори о присуству властеле православне вјеро-
исповијести у средњовјековној Босни. Патријарх Генадије
Схоларије (1453-1456) упутио је писмо монасима синајског
манастира у којем их обавјештава да је епископ из Босне
православни и да га стога треба помињати у молитвама и
примити дарове које монасима шаље херцег Стефан Вукчић
Косача (1405-1466). Патријарх у писму каже: „О епископу
који је из Босне. Православан је јер је Србин .... јер јесте пра-
вославан и у православној хиротонији од правог патријарха
тог мјеста.” Ни овдје, међутим, не треба да се изостави да је
Стефан Вукчић Косача своје сараднике, посланике и посред-
нике у комуникацији са Дубровником, бирао међу припад-
ницима цркве босанске.
Јеретике - бабуне - у Босни помињу и српски извори 12-
13. вијека. У Законоправилу Светог Саве и Синодику право-
славља проклињу се по имену познати јеретици (богумили,
бабуни, патарени). Клетва се односи на оне који не поштују
хришћанске светиње, те ово може значити једино да је и у

187
 КРАЈИНА

Босни, као и другдје широм Европе у средњем вијеку, било

појаве јереси, којој је приступао мањи број вјерника, а чија
се имена јавно проклињу као опомена осталима.
Малобројни јеретици у Босни служили су Риму као оп-
равдање за упорно настојање да становништво Босне доведе
под своју јурисдикцију. Папа Урбан V (1362-1370) када пише
босанском викару Бартоломеју, за краља Твртка изјављује
да: «.. слиједи одурне стопе својих предака који су већином
били јеретици и шизматици». Како је православље за Рим
било шизма, а како се на цитираном мјесту директно изјед-
начују јеретици (богумили) са шизматицима (православни-
ма) то је навод из ове папске епистоле аргумент у прилог
закључку да су угарски и хрватски племићи у крсташким по-
ходима, са благословом папске курије, прогонили тобожње
јеретике у средњовјековној Босни са истински другачијим
намјерама.
Упркос досад недовољно објашњеним називима достоја-
нственика у цркви босанској - крстјанин, гост и дјед - постоје
доста убједљива свједочанства да се, када су они у питању,
ради о народним словенским именима за функције и титуле
у црквеној хијерархији (умјесто грчких и латинских термина
архиепископ, бискуп), која не даје доказе за њихову наводну
јеретичност. Један од најстаријих ћирилских натписа у
средњовјековној Босни - ктиторски натпис Кулина бана из
1185. године, пронађен код Високог (данас у Земаљском му-
зеју у Сарајеву) - украшен је крстовима у круговима, а у
горњем десном углу плоче у доњем краку крста забиљежено
је име Радохне крстјанина. Како су у наведеним текстовима
у којима се осуђује јерес прецизно проклети они који се не
клањају основном хришћанском симболу - крсту - то је вје-
роватно да Кулинов службеник, Радохна крстјанин, није био

188
 СТАРИНЕ / НОВИНЕ

јеретик. Тиме се побија и тврдња да је епитет «крстјанин»

карактеристичан за јеретике, па се тако и остала по имену
позната историјска лица која су се потписивала или су поме-
нута као «крстјани» не би смјела сматрати богумилима/па-
таренима.
Основни облици у којима се јављају стећци су плоче, сан-
дуци, сљемењаци и стубови. Више од 5600 стећака је укра-
шено. Украсни мотиви могу да се подијеле у бордуре, архи-
тектонске мотиве, симболичне знаке (спирала, полумјесец,
розета, крст), хералдичке мотиве, вегетабилне мотиве,
оружје (мотиви штита, мача и лука са стријелом), зооморф-
не мотиве (јелен, коњ, пас, лав, змија, медвјед, птице, али и
фантастичне животиње), људске ликове (стилизовани, са
ореолом, коњаници, стојеће фигуре са десном руком подиг-
нутом према посматрачу) и вишефигуралне сцене (лов, коло
и витешко надметање, турнир).
Најбогатије су украшени стећци у средњовјековном Хуму,
данашњој Херцеговини. Кад је ријеч о некрополама, свакако
је најпознатија она у Радимљи код Стоца. Али не треба забо-
равити ни велика средњовјековна гробља у Гвозну код Кали-
новика, Бјелосалићима код Сокоца, Калуфима код Неве-
сиња, Убоском код Љубиња, Буратима код Рогатице, Врбици
код Фоче, као и живописне призоре мањих планинских
гробља, попут оних у Лукомиру на Прењу или на Блидињу.
Највише има стећака са уобичајеном натписима «асе
лежи ..» уклесаних да би трајало сјећање на покојника и на
оне који су му надгробник подигли и украсили. Примјери су
бројни, као «Асе лежи Божичко Бановић, на својој земљи, на
племенитој» (Бановићи) или «Туј почива Радосав Грубач сад
мртав» (Кртиње на Љубомиру), «Асе лежи госпоја Беока, кђи
прибисава Косаче».

189
 КРАЈИНА

Поред инвокације “а се лежи” натписи на стећцима каткад

започињу формулацијом “ва име о(т)ца и сина и свет(а)го
д(у)ха амин”, као на плочи из Кочерина или на гробу Стјепа-
на Трједановића из Ходова. Натпис на надгробнику Радосава
Влаховића почиње инвокацијом “ва име бог и светог Јована”
која потврђује да је свети Јован био заштитник, патрон поро-
дице, слично као што је свети Димитрије био патрон пи-
сара натписа војводе Масна “се писа раб б(о)жи и с(ве)таго
Д(и)митрија”.
Често су уклесана упозорења да се стећак не уништава “+
А се лежи кнез Влађ Бијелић у својој цркви у светом Лазару.
Човjeче, тако да нијеси проклет, не тикај у ме”. Натписи на
стећцима често су драгоцјени историјски извори. У Кочери-
ну код Мостара налази се стећак са дугачким натписом: “Асе
лежи Вигањ Милошевић. Служих бана Стефана и краља Тврт-
ка и краља Дабишу, краљицу Грубу и краља Остоју. У то врије-
ме Вигњу дојде кончина. И легох на свом племенитом под Коче-
рином, и молим вас, не наступајте на ме. Ја сам био како
јесте ви, ви ћете бити како ја јесам”. Први дио овог епитафа
пружа значајне податке о смјенама на краљевском престолу
средњовјековне Босне. Последњи дио натписа на надгробни-
ку Вигња Милошевића је мисао расрострањена и много пута
забиљежена широм Европе позног средњег вијека и ране ре-
несансе - “Io fui gia quel che voi siete e quel ch`io sono voi
anco sarete” (натпис испод Мазачове фреске “Света Тројица”
у фирентинској цркви Santa Maria Novella)
Рељефи стећака су по својим ликовним квалитетима не-
уједначени. Фигуралне представе и сцене су за многе мајсто-
ре биле претежак задатак, али у већини рустичних, просјеч-
них и слабих остварења има и значајан број таквих који по
свом цртежу, композицији, складним пропорцијама и врије-

190
 СТАРИНЕ / НОВИНЕ

дностима детаља свједоче да је међу клесарима било дарови-

тих и способних умјетника.
Премда се ни оним рељефима са најмање пластичних
вриједности не може одрећи свјежина и снага експресије,
разматрање стилских одлика у смислу поређења са каменом
пластиком романике, готике или (у приближно исто вријеме
клесане) декорације у плитком рељефу на фасадама морав-
ских цркава није могуће, јер се ради о остварењима народ-
них умјетника, без за то вријеме уобичајене умјетничке обу-
ке, који су на свој упрошћен и рустичан начин интерпретирали
поменуте узоре.
За већину рељефа са темом лова, кола и турнира смије се
тврдити да су то интерпретације ових, у средњовјековној ев-
ропској умјетности општеприсутних тема, у народном духу.
Као да је на каменој површини примјењен начин рада у др-
вету, какав је познат са сеоских шкриња и других предмета
фолклорне израде. Ни сам неплеменити камен који је упот-
ребљаван за израду стећака није био податан за репрезента-
тивнију обраду, па је и врста материјала, уз невјештину у
приказивању сложенијег облика или покрета, дала цјелини
обиљежје наивне и архаичне умјетности.
Према сачуваним натписима о мајсторима, у којима пре-
познајемо локална народна имена (Грубач, Богдан, Миогост,
Радич, Вукосав), смије се тврдити да су мајстори потекли из
крајева у којима су клесали. Али постоје и стећци са плас-
тичним украсом већег умјетничког домета и са видно при-
сутним различитим стилским утицајима. Општа склоност ка
свођењу пластичних елемената у површину, стилизовање об-
лика, настојање на украсној шари, ритмичном ређању и си-
метричном постављању у композицији присутна је и на
њима, али у мањој мјери и са мање рустичности.

191
 КРАЈИНА

О неким директним узорима не би могло да се говори,

али треба да се има у виду сличност (у стилском погледу) са
илуминацијом рукописа из Босне и Хума, као што су Мостар-
ско и Дивошево јеванђеље, Хвалов зборник. Иста неспретна
стилизације људске фигуре, одсутност елемената који би од-
ређивали простор или волумен, марионетски покрети и оп-
ште занемаривање реалистичког приказа карактеристично
је и за рељефе стећака и за ову илуминацију. Треба истаћи и
да се и сликари минијатура и клесари призора лова, турнира
и кола на стећцима више залажу кад описују облике живо-
тиња (стварних или фантастичних) него људи, тако да често,
посебно на рељефима стећака, управо животињске фигуре
одржавају чвршће везе са реалношћу. Полукружне аркаде у
које је смјештена сцена Благовијести у Хваловом зборнику,
или су, раније, послужиле као оквир јеванђељској причи на
плитко клесаном плутеју у цркви Свете Недиљице у Задру,
могле су да буду предложак за клесање аркада унутар којих
се одвија коло на стећку у Еминову селу.
Издужене, елегантне фигуре људи, коња и јелена на реље-
фима који су напријед издвојени због већег ликовног квали-
тета, највјероватније дугују готичком сликарству. На дирек-
тне узоре не може да се укаже, али је довољно сјетити се
радова великих дубровачких мајстора - Ивана Угриновића,
Ратка Иванчића, Живка Гојачића - који су израђени по по-
руџби босанске и хумске властеле.
Везе средњовјековних босанских владара и властеле са
умјетношћу јадранског приморја – Дубровника и Сплита
првенствено – потврђене су у већем броју писаних докуме-
ната. Умјетници – градитељи и ствараоци украса на здањима
резиденција босанских великаша - били су школовани мајс-
тори. Истанчано клесана готичка розета на тврђави у Јајцу,

192
 СТАРИНЕ / НОВИНЕ

конзола у облику људске главе и ликови покојника на гроб-

ним плочама босанских владара на Бобовцу, у високом реље-
фу, у тријумфалној владарској иконографији, са помно опи-
саним цртама лица, облика и детаља одјеће, свједоче да се
ради о скулптури која стоји готово у самом врху умјетнич-
ких достигнућа свог времена. Близина ових споменика с јед-
не и оних у романичкој и готичкој скулптури јадранског
приморја, такође високих домета, с друге стране, морала се
одразити на стил рељефа на каменим надгробницима влас-
теле са овог простора.
Ипак остаје отворено питање зашто су исти они који су за
украшавање својих дворова, цркава и књига позивали шко-
ловане мајсторе из иностранства, из средина са развијеном
умјетничком дјелатношћу, за своје надгробнике украс нару-
чивали код народних мајстора, “ковача”. Можда одговор
лежи у средњовјековној теорији о лијепом, чији је један од
основних постулата да су “ .. за посматрање ствари сврха, а
за употребу да су средства”, као и мисао да је за љепоту јед-
ног умјетничког дјела пресудна управо моћ саопштавања,
која је била универзална, јер јој је био отворен пут ка лаици-
ма и необразованима.
Гледано шире, могле би се на стил ових рељефа примје-
нити ријечи Светозара Радојчића да се ради о “ .. упорном
неразумијевању узора западноевропске развијене романике
и готике.”
Пошто се у стилском погледу не уочавају разлике између
рељефа на стећцима некропола које су служиле за сахрањи-
вање припадника различитих конфесија, то се са сигурно-
шћу може рећи да је стил и умјетнички домет ових рељефа
искључиво одређен сталешком припадношћу и економском
моћи, а не религијским опредјељењем њихових наручилаца.

193
 КРАЈИНА

То показује да се умјетност стећака уклапа у општу духов-

ну климу средњег вијека, у којој се умјетничка дјела могу
посматрати као видљиви приказ једне мисли, која није схва-
тана као садржај (у оном смислу у којем данас правимо раз-
лику између садржаја и форме у умјетничком дјелу) већ је
сама та мисао била форма.

Избор из библиографије о стећцима:

Ć. Truhelka, Starobosanski mramorovi, Glasnik Zemaljskog
muzeja u Sarajevu III, Sarajevo 1891; Ć. Truhelka, Osvrt na sre-
dovječne kulturne spomenike Bosne, Glasnik Zemaljskog muzeja u
Sarajevu, Sarajevo 1914; В. Глушац, Средњовековна “босанска
црква”, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор,
Београд 1924; D. Sergejevski, Slike pokojnika na našim
srednjovjekovnim nadgrobnim spomenicima, Glasnik Zemaljskog
muzeja u Sarajevu VIII, Sarajevo 1953; D. Vidović, Predstave
kola na stećcima i njihovo značenje, Glasnik Zemaljskog muzeja,
n.s. (arheologija), Sarajevo 1954; V. Bogićević, Vlasteoska
porodica Miloradovića-Hrabrenih u Hercegovini, Glasnik Zema-
ljskog muzeja, n.s. VII, Sarajevo 1954; D. Vidović, Simbolične
predstave na stećcima, Naše starine II, Sarajevo 1954; Lj.
Karaman, O bosanskim srednjovjekovnim stećcima, Starohrvatska
prosvjeta III, sv. 3, Zagreb 1954; A. Benac, D. Sergejevski, Đ.
Mazalić, Kulturna istorija Bosne i Hercegovine, Sarajevo 1955; A.
Solovjev, Simbolika srednjovjekovnih nadgrobnih spomenika u
Bosni i Hercegovini, Godišnjak Istorijskog društva Bosne i
Hercegovine VIII, Sarajevo 1956; С. Радојчић, Рељефи босанс-
ких и херцеговачких стећака, Летопис Матице српске, Нови
Сад, 1961; D. Mandić, Bogomilska crkva bosanskih krstjana,
Bosna i Hercegovina sv. II, Chicago 1962; С. Ћирковић, Исто-
рија средњовековне босанске државе, Београд 1964; J. Challet,

194
 СТАРИНЕ / НОВИНЕ

Bogumili i simbolika stećaka, Naše starine X, Sarajevo 1965; M.

Wenzel, Ukrasni motivi na stećcima, Sarajevo 1965; Š. Bešlagić,
Stećci, kataloško-topografski pregled, Sarajevo 1971; Đ. Basler,
Neke likovne paralele stećcima, Naše starine XIII, Sarajevo 1972;
J. Šidak, Studije o “crkvi bosanskoj” i bogumilstvu, Zagreb 1975;
M. Krleža, Bogumilski mramorovi, u Panorama pogleda, pojava i
pojmova, Sarajevo 1975; J. V. A. Fine, The Bosnian Church: A
New Interpretation. A Study of the Bosnian Church and Its Place in
State and Society from the 13th to the 15th Centuries, East European
Monographs No X, East European Quarterly, New York-London
1075; Đ. Basler, Orfički elementi u simbolici stećaka, Dobri pastir
XXVI, Sarajevo 1976; J. Kujundžić, Problematika stećaka i
romanike u Bosni i Hercegovini, NEV XXX/I, Sarajevo 1980; N.
Miletić, Stećci, Beograd-Zagreb-Mostar 1982; В. Ј. Ђурић,
Уметност у Босни између јадранских градова и Србије, Исто-
рија српског народа, књ. 3, Београд 1982; J. V. A. Fine, За-
кључци мојих последњих истраживања о питању Босанске цр-
кве, у Богумилството на Балканот во светлината на најновите
истражувања, МАНУ-САНУ-АНУ БиХ, Скопје 1982; Š. Bešla-
gić, Stećci – kultura i umjetnost, Sarajevo 1982; S. Rakić, Pre-
dstave figure pokojnika na stećcima, Naše starine, Sarajevo 1984;
S. Ćirković, Bosanska crkva u bosanskoj državi, Prilozi za istoriju
BiH I, Sarajevo 1987; Lj. Ševo, Motiv jelena na reljefima stećaka,
Putevi 3, knj. XLII, Banja Luka 1989; Ж. Микић, Прилог ант-
рополошкој проблематици стећака, Гласник Српског архео-
лошког друштва 6, Београд 1990; М. М. Петровић, Помен бо-
гумила-бабуна у Законоправилу Светога Саве и "црква
босанска", зборник Босна и Херцеговина од средњег века до
најновијег времена, међународни научни скуп одржан 13-
15. децембра 1994, Историјски институт САНУ, Зборник ра-
дова, књ. 12, 263-282, Београд 1994; N. Malcolm, Bosnia. A

195
 КРАЈИНА

Short History, London 1994; M. Palameta, Odjeci gotike na

stećcima, Status – magazin za kulturu i društvena pitanja,
Mostar 2004; Е. Зечевић, Мраморје. Стећци у Западној Ср-
бији, Београд 2005; I. Alduk, Stećci u kontekstu europskog i našeg
srednjovijekovlja, u katalog izložbe: Stećci, Galerija Klovićevi
dvori, Zagreb 2008; Љ. Шево, Мотив кола на рељефима стећа-
ка – иконографска и стилска разматрања, Зборник о Павлу
Анђелићу, Сарајево 2008; D. Lovrenović, Stećci. Bosansko i
humsko mramorje srednjega vijeka, Sarajevo, 2009.

Еминово село, Дувно

196
СТАРИНЕ / НОВИНЕ

Убоско, Љубиње

Згошћа, Какањ

197
 КРАЈИНА

Радимља, Столац

Радимља, Столац

198
 СТАРИНЕ / НОВИНЕ

Опличићи, Чапљина

Лукомир, Коњиц

199
 КРАЈИНА

Младенко Саџак
ПЕТАР С. ИВАНЧЕВИЋ,
игуман српске будућности

УВОД
Описом живота и прегледом књижевног рада Петра С.
Иванчевића наставља се представљање оних народних све-
штеника, просвјетитеља, културних дјелатника и писаца
који су означили почетке нове српске књижевности у Босни
и Херцеговини. Наиме, још 2003. године као засебна књижи-
ца појавила се у Бањој Луци монографија о приједорском
свештенику Сими Стојановићу1, а онда су годину дана кас-
није у Крајини услиједили животописи Јове Г. Поповића и
Василија Кондића, са примјерима из њихових књижевних
опуса2.
Послије Прегледа српске књижевности у БиХ у 19 вијеку
(Крајина, Бања Лука, 2010), у оквиру којег је дата и хресто-
матија књижевних текстова из тог периода, одлучено је да се
појдиначно представљање писаца настави те да се јавности
1 Младенко Саџак: Портрет Симе Стојановића. Историја храбрости једне
породице. Бања Лука 2003.
2 Младенко Саџак: Звуци од јецања - Јово Г. Поповић. Крајина, Бања Лука,
2004, број 11, стр. 306-320; исти: Василије Кондић, “благородна душа
крајишка”. Крајина, Бања Лука, 2004, број 12, стр. 155-167;

200
 СТАРИНЕ / НОВИНЕ

прикаже још неколико стваралаца – Петар Стеванов Иванче-

вић, Коста Ковачевић, Петар Мирковић, Богдан Р. Милано-
вић „Крајишник“, Осман Ђикић, Исаија Митровић, Саво Ска-
рић „Зембиљ“... Они углавном стварају од 80-тих година 19.
вијека до Првог свјетског рата, у вријеме аустроугарске оку-
пација БиХ, а која је посредно или непосредно, у већој или
мањој мјери, узроковала и профилисала њихово културно и
књижевно дјеловање. Отпор према Аустроугарској и њеном
негирању српског националног и културног идентитета у БиХ,
љубав према историјском наслијеђу, предањима и народном
стваралаштву, доказивања да су Босна и Херцеговина „од ста-
рина српске земље“, идеје ослобођења и уједињења, заједнич-
ке су особине највећег броја тадашњих српских писаца.
О животу и дјелу Петра С. Иванчевића до сада су објавље-
на два рада: први је урадио дубички прота Славко Вујасино-
вић у књизи „Манастир Моштаница“ (Бања Лука, 1933), у
којој је један краћи одјељак посветио Иванчевићевом живо-
ту и најзначајнијим пословима које је он као игуман урадио
у манастиру Моштаници. У другом раду, под насловом „Ву-
ков сљедбеник – монах и учитељ Петар С. Иванчевић“ (у
„Зборнику радова у част академика Радована Вучковића“,
Бања Лука, 2006), Ангелика Кос реконструисала је Иванче-
вићеву биографију по његовим прилозима и радовима у бх.
периодици.
А као што и сâм Иванчевић на једном мјесту каже, када
започиње животопис попа Ђурађа Карана – Карановића, да
о њему већ „има једна књижица, од покојног Владимира
Красића“, али и да (како се у народу вели) „од вишка глава не
боли“, тако ће се и на почетку овога рада поново представи-
ти најважнији детаљи из Иванчевићевог живота (наравно, са
неким новијим подацима), а онда ће се пажња усмјерити ка
типологији и особинама његових књижевних дјела.

201
 КРАЈИНА

ЖИВОТОПИС
Није позната тачна година рођења овог вриједног народ-
ног учитеља, пароха, потом јеромонаха и игумана, писца и
сакупљача народних умотворина. Поменути прота Славко
Вујасиновић (1883-1945), његов савременик и пријатељ, на-
води да се он родио „у једном селу код Бихаћа око 1870. год.
у свештеничкој фамилији“, а да је умро 1914. године, и то у
46. години живота3, што значи да је рођен или 1868. или
1869. године. Међутим, има и другачијих мишљења: тако,
нпр, др Драгољуб Влатковић, у напоменама о личностима из
преписке Петра Кочића, за Петра Иванчевића наводи да је
рођен 1864. године.4
Каснији подаци о његовом животу и раду углавном нису
противрјечни: он је у Бихаћу завршио Српску основну шко-
лу, а потом је био примљен у официрску школу („Кадетн-
шул“) у Карловцу. Ту школу није завршио и у књижевној се
периодици (до 90-тих година) и не појављује као кадет или
официр, већ као државни службеник, прво у Мостару (1887-
1888) а потом у Санском Мосту (1889-1900). У прилог овоме
иде и податак да је 1886. године, када је покренута Босанска
вила, међу наведеним сарадницима Иванчевић потписан
као „препаранд у Сарајеву“. И заиста, послије 4 године, што
је било довољно да се заврши препарандија (учитељска шко-
ла), тачније од 1890, он се више не потписује као чиновник
или порезни практикант, већ као учитељ.
3 Славко Вујасиновић: „Манастир Моштаница“, Бања Лука, 1933. Овдје
према репринт-издању (Бања Лука, 1993), стр. 64-65.
4 Драгољуб Влатковић, „Напомене уз преписку“ Петра Кочића, у „Сабраним
дјелима Петра Кочића“, Бања Лука – Сарајево, 1986, стр. 97. Аутор се
позива и на пријашње приређиваче Кочићеве коресподенције, Ђуру Гавелу
(„Сабрана дела 1-2“, Београд, 1961) и Тодора Крушевца („Сабрана дела
1-3“, Сарајево – Београд, 1967).

202
 СТАРИНЕ / НОВИНЕ

У вријеме Иванчевићевог боравка у Мостару, када он по-

чиње да се бави књижевним радом, пада његово познанство
са Луком Грђићем – Бјелокосићем (1857-1918), који је као и
он био канцелиста (писар, нижи чиновник), и који је такође
сарађивао у Босанској вили, као сакупљач народних умотво-
рина и као описивач народних обичаја. Треба свакако поме-
нути и друге мостарске ствараоце; од 1888. године као Вили-
ни сарадници из града на Неретви јављају се и Алекса
Шантић и Јован Дучић, који су активни и у раду Српског пје-
вачког друштва „Гусле“; врло је вјероватно да је Иванчевић
био упознат са свим тим „људима и приликама“ у Мостару, и
да ће то бити добра искуства и значајни подстицаји за његово
будуће књижевно и културно дјеловање.
Од 1890. године Иванчевић је учитељ у манастиру Гомио-
ници; тако већ уз опис обичаја Крстоноша (у Б-Х источнику)
он дописује: „У српско-православном манастиру Гомионици
(код Бањелуке), на Марковдан 1890.“ Тих година у манасти-
рима Гомионици и Моштаници живио је и радио учени и
вриједни јеромонах Ђорђе Герман Јовановић (1863-1892),
чији је опис манастира Гомионице5 многима служио као
узор у археолошким и историографским радовима, што та-
кође није неважно када се говори о књижевном стасавању
Петра Иванчевића.
На почетку 1891. године Иванчевић се потписује као учи-
тељ у „Ваведенском манастиру Гомионици“; ту је 17. маја
1892. године и пострижен, а 6. септембра 1892. године од
митрополита Ђорђа Николајевића, у Стапарима („протоп-
резвитерат градишки“), приликом освећења мјесне цркве,
рукоположен је за јерођакона. Исти митрополит рукополо-

5 Герман: Воведенски манастир Гомионица, Босанско-херцеговачки источник,

1891. В. и у Славко Вујасиновић, Манастир Моштаница, нав. дјело, стр. 58.

203
 КРАЈИНА

жио га је и за јеромонаха 15. августа 1893. године у Сараје-

ву.6 Све до љета 1895. он је био у Гомионици и у радовима
које је тада објављивао потписивао се као „јеромонах и срп-
ски народни учитељ“, а истовремено је, као и јеромонах Ге-
расим (отац Петра Кочића), опслуживао и парохије, однос-
но, „иако калуђер, и даље је обављао свештеничке дужности“.7
Од 1895. године Иванчевић често мијења боравишта:
прво је у манастиру Моштаници, па опет у Гомионици (1896),
онда једно вријеме опслужује јајачку парохију (1896-1897),
а потом је у манастиру Озрену (1897-1902), прве године као
јеромонах, а послије као „игуман и старјешина“.
Из овог периода занимљиво је једно помињање Иванче-
вића од стране Петра Кочића, сина његовог гомионичког
пријатеља и сабрата, оца Герасима, а које нам говори о том
времену, о материјалним неприликама писца Јазавца пред
судом, али и о њиховој међусобној солидарности. Кочић, на-
име, у једном писму (од 3. децембра 1900. године) своме
брату Илији, „ђаку у Сарајево“, описује како тешко живи и
каже: „Није узрок [„да ти на претпоследње писмо нисам ни
одговорио“] моја немарност, већ јадна и чемерна вукареш-
тина. Равних 15 вечери нисам имао зашто вечерати, сад види
како ми је. Неки дан добих од Иванчевића 3 форинте и то ме
је спасло у овој тешкој невољи... Квартир нисам платио, газ-
дарица љута, соба хладна, џепови пуни хартија – а трбух пра-
зан. Тако је било док не добих 3 фор. Али три фор. одоше за
три дана, те се слика јада опет поновила.“8
6 Предраг Пузовић, Српска православна епархија Дабро-босанска: Шематизам.
Србиње, 2004. г.
7 Јован Кочић (1847-1905) био је свештеник од 1873. године, а закалуђерио
се послије смрти своје жене, 1879, и узео име Герасим. Од њега је Петар С.
Иванчевић записао и једну народну причу, коју доносимо у прилозима уз
овај текст.
8 „Сабрана дјела Петра Кочића“, нав. издање (1986), стр. 23-24.

204
 СТАРИНЕ / НОВИНЕ

Иванчевић је послије манастира Озрена, у наредне двије

године, служио на парохији у Кладњу те у манастиру Тавни,
а од прољећа 1904. године прелази у манастир Моштаницу
као јеромонах и управитељ, гдје ће и остати до краја живота.
Прво што предузима у Моштаници јесте прекривање и
обнављање манастира те отварање основне школе при ма-
настиру, и то у згради коју је започео да гради један од њего-
вих претходника, архимндрит Кирило Хаџић9. Истовремено,
крајем 1904. или почетком 1905. године „вриједни управи-
тељ манастира Моштанице г. Петар С. Иванчевић, јеромо-
нах, оснива [и] манастирску књижницу, па моли све српске
књижевнике, уреднике и издаваче, да се сјете овог сиромаш-
ног, старог српског манастира и његове књижнице, па да му
пошаљу на дар по коју књигу и новину. Тако исто моли имућ-
не Србе из Босне и Херцеговине, да претплате који српски
лист за ту књижницу или да пошаљу по неколико књига из
своје књижнице.“10 Уредништво Босанске виле, на крају овог
позива, коментарише Иванчевићев подухват: „Тако би могле

9 У животопису Кирила, архимандрита Ћире, Хаџића (1848-1894), прота

Славко Вујасиновић (Манастир Моштаница, нав. дјело, стр. 64) каже да
је био родом из села Турјака код Босанске Градишке, да је имао је своју
чету у Устанку 1875. године (био је заједно и са Петром Бабићем), а потом
је 1876. био добровољац у рату Србије против Турске, у борбама на Дрини.
Послије Босанскохерцеговачког устанка вратио се 1883. године и обновио
манастир Моштаницу, а 1888. осуђен је као наш први „велеиздајник“ под
Аустијом у намјештеном процесу. У затвору у Зеници се разболио, а умро
је у манастиру Папраћи, у 46. години живота. Позната је његова мржња
на Нијемце, и изрека: „Ми се с Турцима крварили и тукли, а ви Швабови
дођосте преваром на готово. Кукавице и ви и ваши господари!“ На крају
овог помена прота Вујасиновић додаје: „Поред Теодора Сладића, мученика
код ман. Моштанице, па мученика ђакона Авакума, ево још једног мученика
из новијег доба, ево »жртве благородног чувства« - Кирила Хаџића -
архимандрита велеиздајника чијом се успоменом поноси и свјатаја обитељ
ман. Моштанице.“
10 Босанска вила, 1905, бр. 2, стр. 30.

205
 КРАЈИНА

и требале све српске цркве и школе у овим српским земљама

основати српске књижнице.“ Тој библиотеци Иванчевић је
придружио и своје личне књиге, чији је број био значајан за
оно вријеме; нажалост, од свега тога ништа није сачувано –
„шуцкори“ су 1914. године, послије Принциповог атентата
на Франца Фердинанда, опљачкали и унуштили све манас-
тирске зграде, па се тако разнијела и изгубила и та „Иванче-
вићева библиотека“.
За игумана манастира Моштанице произвео га је митро-
полит Евгеније Летица, и то на дан освећења новоподигнуте
основне школе у том манастиру, на Спасовдан 11. маја 1906.
године. У Босанској вили о томе је објављена вијест која гла-
си: „Вриједни наш сарадник, калуђер и досадашњи настоја-
тељ манастира Моштанице, г. Петар С. Иванчевић, унапри-
јеђен ја за игумана. То је доиста заслужио тај млади калуђер,
који је за кратко вријеме отворио код манастира српску ос-
новну школу, а сада подигао с народом и школску зграду.
Честитајући му унапређење, желимо да се на њ угледају и
други свештеници.“11
Један од највећих послова које је Иванчевић у Моштани-
ци предузео био је откуп манастира и манастирске земље, а
о чему Славко Вујасиновић каже: „Данас [ман. Моштаница]
имаде око 300 дунума, али је све до 1905. год. манастир био
кмет-ћифћија, па је давао свом спахији хак – трећину, док га
речене године † игуман П. С. Иванчевић откупи од неког
спахије у Цариграду, који је добио манастирску земљу по не-
кој Џинићки хануми у мираз.“12
У 10 година управљања манастиром Иванчевић је урадио
многе послове: основао је школски фонд за издржавање срп-

11 Босанска вила, 1906, бр. 13 и 14, стр. 222.

12 Славко Вујасиновић, Манастир Моштаница, нав. дјело, стр. 56.

206
 СТАРИНЕ / НОВИНЕ

ских учитеља, преправио је манастирску кућу, манастир је

снабдио утварима – освећеним судовима и предметима пот-
ребним за богослужење, унапредио је манастирску еконо-
мију (набавио је потребан број сточних грла за узгој, засадио
је воћњаке), итд. Истовремено, он је веома активан и у
друштвеном и културном животу Крајине: организује Свето-
савске бесједе, Видовданске прославе, учествује у раду кул-
турних и просвјетних друштава, пише и објављује књиге и
уџбенике за "српску младеж", обилази народне зборове и цр-
квене светковине, држи ватрене говоре о ослобођењу и ује-
дињењу, повезује Босну и Србију, извјештава за часописе...
У једном запису, који може послужити као добар примјер
тог његовог свестраног рада на националном пољу, видимо
га како 1910. године у присуству „захвалног народа“, и уз
пјесму Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни, освештава „му-
ченички гроб“ устаничког вође Петра Пеције Поповића, гроб
сакривен изнад самог манастира Моштанице, у који су 10-
так година раније, у тајности од аустријских власти, из Сла-
воније пренесени и сахрањени посмртни остаци овог слав-
ног „српског јунака и устаника“. Тај његов чин био је, наводи
хроничар, „као један крик због ропства под Аустријом!“13
Петар С. Иванчевић био је, једном ријечју „прави пред-
ставник и манастира и калуђерског имена... Смрт га је 1914.
године, управо пред рат, затекла у његовој 46. год... Истина,
према туђинској управи био је лојалан и повјерљив, али се
нигдје није огријешио о народне интересе и светиње. Човјек
јаке воље и здраве амбиције створио је код манастира за
кратко вријеме и себи лијепо обитавалиште и сваком на-
мјернику и путнику угодно свратиште.“14

13 Драгослав Алексић, Кнежопоље и Кнежопољци. Бос. Дубица, 1931, стр. 94.

14 Славко Вујасиновић, Манастир Моштаница, нав. дјело, стр. 66.

207
 КРАЈИНА

КЊИЖЕВНА ДЈЕЛАТНОСТ П. С. ИВАНЧЕВИЋА

Поред свих послова које је имао као учитељ, као јеромо-
нах и као игуман, Петар С. Иванчевић бавио се и књижевним
радом. Међутим, у том свијету писане ријечи он није био од
оних који се могу назвати уобичајено приповједач, или пјес-
ник, или сакупљач народних умотворина. Наиме, он је био
све то, али не са жељама да буде писац, писац по вокацији,
нити да се усавршава у књижевном занату, нити да стекне
списатељску славу. Његове намјере били су сасвим другачије
природе: он је желио да својом књижевном дјелатношћу по-
могне напоре свог народа у БиХ да очува своја основна наци-
онална обиљежја – језик, вјеру и обичаје. Као и многи други
српски писци тог времена, и он је у књижевности видио
средство помоћу којег се може и треба пружати отпор према
аустроугарској окупацији.
Стога се ни он, као ни многи његови савременици, није
умјетнички усмјеравао у једном правцу, већ се огледао у
свим књижевним врстама, жанровима и изразима, не пазећи
толико на естетску вриједност својих текстова колико на оп-
шти значај који они могу да имају у борби за очување наци-
оналног бића. Он се јављао у областима и антропогеогра-
фије, и историје, и етнографије, али без претензија да буде
научник; он је сакупљао народне приче, пјесме, мудре изре-
ке, обичаје, предања, уређивао је и школске уџбенике и на-
родне календаре, али је све то радио са јасном свијешћу да
он није ни писац, ни сакупљач, ни уредник. На крају, он се
огледао и у новинарском послу – био је дописник многих
тадашњих часописа, за које је извјештавао о културним и
просвјетним догађајима, углавном из Босанске Крајине.
У свим тим пословима он је личио на сликара наивца, који
нема академско образовање али с љубављу узима кист, боје и

208
 СТАРИНЕ / НОВИНЕ

платно; који не познаје поетике али не преза ни од једне теме

и композиције, ни од једне идеје и израза; он личи на наивног
сликара који својим дјелима не жели да постигне ништа узви-
шено ни естетично, већ хоће да искаже своју љубав према
ономе што је лично његово, што је домаће, што је типично
само за његово село, за његов крај или за његов народ; он је
занесени романтик који не слика за учене људе, нити за богате
странце, већ за своје обичне и просте сународнике, а прије
свега за омладину, за (како он често понавља) „милу српску
младеж, српску узданицу и наду нашу“.

ЗАСЕБНА ИЗДАЊА
Иза Петра С. Иванчевића остале су три засебно штампане
књиге. Прва од њих је Петар (Пеција) Поповић, српски јунак
и ратоборац. Ова књижица од 38 страна појавила се у Новом
Саду 1892. године, а прештампана је из Јавора (за 1892) те се
ово засебно објављивање може сматрати као друго издање15.
Устанци и устаници у Крајини били су једна од омиљених
тема не само код Иванчевића него и у других писаца тог вре-
мена; подстакнути вјероватно Вуковом биографијом о Хај-
дук-Вељку Петровићу, свакако и јуначким народним пјесма-
ма, у очекивању коначног свесрпског ослобођења, они
величају четовође и ратоборце, буне и устанке. Поред Пе-
ције, Иванчевићеви „књижевни јунаци“ биће још и поп Ђу-
рађ Каран-Карановић те војвода Голуб Бабић; у причама о
њима спајају се историјски подаци, величања српства, анег-
доте из њихових живота, пишчева романтична осјећајност и,
наравно, идеје ослобођења и уједињења.

15 Године 1903. у Босанској вили услиједиће и треће, скраћено издање под

називом Петар (Пеција) Поповић, српски јунак и борац.

209
 КРАЈИНА

Сљедећа књига била је Пропаст краљевства босанског (За-

греб, 1894). Испод наслова писало је: „По признатим срп-
ским и страним писцима за милу српску младеж удесио је-
ромонах Петар Ст. Иванчевић, српски народни учитељ“.
По обради теме, по стилу и по пишчевим намјерама ова
„историјска“ приповијетка идентична је и са трећом Иванче-
вићевом „књижицом“, којој је на насловној страни писало:
„Краљ питоме Босне поносне Стеван Твртко I. За српску мла-
деж као испитни дар и поклон (с двије слике) написао по
српским и туђим писцима Петар Ст. Иванчевић. У Сомбору,
1902.“
Обје књиге намијењене су „милој српској младежи и срп-
ској узданици“, и ту су објашњења свих историјских „удеша-
вања“ и стилских поступака у њима. Послије посвета српс-
ким народним добротворима, трговцу Пери Дрљачи и пок.
владики Ђорђу Николајевићу, и послије почетних стихова из
Стеријиних, Сарајлијиних и/или Његошевих стихова, о људ-
ској пролазности и о пропадљивости свега материјалног,
слиједе „историје“ о Босни и њеним владарима. Узвишена
осјећања, јака стилизација, мијешање историјских података
и народних предања, епске пјесме и етичке поруке, роман-
тичарске визије прошлости и будућности, и пренаглашено
србовање, основне су њихове особине.
Поред ових, Иванчевић је засебно штампао и Православ-
ни мали ручни катихизис, „намијењен самоуцима ђацима,
сваком Србину и Српкињи православне вјере“. Катихизис је
имао два издања, прво 1897. године, а друго 1899, оба у
Сремским Карловцима.
У бх. штампи био је у неколико наврата најављиван „Кра-
јишник... Календар за год. 1897“, којег су уредили Петар С.
Иванчевић и Богдан Р. Милановић Крајишник, али га у на-

210
 СТАРИНЕ / НОВИНЕ

шим библиотекама под тим насловом нисмо успјели про-

наћи16.
Исти је случај и са књижицом (од 7 страна) под насловом
Почетак устанка у Босанској Крајини 1875-1878. По најава-
ма из периодике, ова „српска народна пјесма“ појавила се у
Београду 1900. године.

БИОГРАФИЈЕ СРПСКИХ СВЕШТЕНИКА,

УСТАНИКА, РОДОЉУБА И ПЈЕСНИКА
Посмртни помени значајнијих Срба, углавном из друшт-
веног, политичког, црквеног или културног живота Крајине,
Босне и Херцеговине, писали су се на два начина, који су се
разликовали по обиму и по намјерама аутора. Под уобичаје-
ним називом „читуље“ или „читуле“17, они су се појављивали
или као краћи огласи у новинама, са основним подацима о
покојнику и сахрани, или као дужи текстови који су били ис-
црпнији, са развијенијом композицијом, пажљивијом стили-
зацијом текста, примјерима из историје, пишчевим комен-
тарима о животу и људским вриједностима, итд. Ове друге
читуље временом су прерастале у праве мале приповијетке
посвећене нашим заслужним родољубима, свештеницима,
устаницима, пјесницима или добротворима. Устаљујући се
као специфичне биографске књижевне подврсте, та „жизње-
описанија“ била су објављивана или у периодичној штампи

16 Петар С. Иванчевић и тада познати пјесник Богдан Р. Милановић „Краји-

шник“ сарађивали су и прије овог календара; у Босанско-херцеговачком ис-
точнику, 1895. године, објављујући пјесму Бјежање у Египат (Јеванђеље по
Матији, 2. 13-23), Крајишник наводи како ју у Босанском Петровцу „при-
биљежио П. С. Иванчевић, јеромонах“, те му је уступио да је он објави.
17 Читуља или читула: лат. - 1. попис лица или догађаја; 2. списак мртвих
(Речник сх. књиж. језика, 6/887).

211
 КРАЈИНА

или и као самостална издања, а неријетко су се и прештам-

павала и преузимала из једних у друге новине.
Петар Иванчевић објавио је сљедеће радове ове врсте: Пе-
тар (Пеција) Поповић, српски јунак и борац (Јавор, 1892; по-
том и у засебној књизи, па у Босанској вили, 1903); Блаже-
нопочивши јеромонах и настојатељ манастира Гомионице,
Исаија Костић - Праштало (Босанско-херцеговачки источ-
ник, 1895); Поп Ђурађ Каран-Карановић, српски јунак и бо-
рац; Михајло Карановић, српски народни свештеник; Богдан
Р. Милановић - Крајишник, српски пјесник и родољуб
(1887†1902); и Герасим Кочић, јеромонах (сви у Босанској
вили, 1900-1905).

ИСТОРИЈСКИ ЧЛАНЦИ И НАРОДНА ПРЕДАЊА,

ОПИСИ МЈЕСТА, ТОПОНИМА И АРХЕОЛОШКИХ
НАЛАЗИШТА
Ова група текстова, толико карактеристична за све наше
народне свештенике и учитеље, у случају Петра С. Иванче-
вића могла би се додатно дијелити на мање подгрупе а које
би означавале манастире и крајеве у којима је он живио и
радио.
Хронолошки, њихов преглед изгледа овако: Мали и вели-
ки град (Гласник Земаљског музеја, 1889); Како је постало
село Копривна (Гласник Земаљског музеја, 1890); Језеро св.
Саве (Босанска вила, 1890); Развалине у бањалучком котару;
Кула; Хркина градина; Рјечица “Бојана” и њезино име; Де-
рвиш-кула (све у Гласнику Земаљског музеја, 1890-1891); Не-
што о манастиру у селу “Липнику” (у протопрезвитеријату
Санског Моста) (Босанско-херцеговачки источник, 1891);
Сански Мост с околицом (Босанска вила, 1892); Село Зеленци
и његове старине (Гласник Земаљског музеја, 1892); Народно

212
 СТАРИНЕ / НОВИНЕ

предање о манастиру Моштаници; Народно предање и вјеро-

вање о ман. Гомионици; Двије-три с пута (Из манасира Гоми-
онице у манастир Моштаницу); Село Азићи и његове старине
(све у Босанско-херцеговачком источнику, 1894-1896); Ма-
настир св. пророка Илије (у Бихаћко-петровачкој епархији)
(Први шематизам, Бања Лука, 1903)...
Ових радова свакако има још; тако се, нпр, уз чланак о
Селу Азићима и његовим старинама у фус-ноти додаје: „Де-
таљни опис села Козице послао сам уредништву Гласника
земаљског музеја, чини ми се још 1892. године, и све до да-
нас санак борави у редакцији?!?.... – Срб Пеција.“ Опсеж-
нијим прегледима и истраживањима јужнословенске перио-
дике свакако би се дошло до новијих сазнања не само о
Иванчевићевом раду него и о цијелом покрету српских на-
родних учитеља и свештеника којем је и он припадао.
Псеудоним „Срб-Пеција“, који понекад гласи и „Србин
Пеција“ (у неколико наврата и „Србин Крајишник“), алуди-
рајући на „Петра Пецију Поповића, српског јунака и борца“,
означава искрене Иванчевићеве националне заносе. Не тре-
ба, међутим, мислити да је он био противник других конфе-
сија у БиХ; напротив, као и Вук Караџић и као већина тада-
шњих образованих људи, и он је сматрао да су Срби један
народ, подијељен на три вјерозакона. Одатле и интерес за
старине, археолошке ископине и топониме свих дијелова
(по њему) једног и истог народа.

СРПСКИ НАРОДНИ ОБИЧАЈИ

За нову српску књижевност у БиХ могло би се рећи да
она, и то скоро у цјелини, произилази из народне књижев-
ности, и да је та фолклорна традиција добила своје варија-

213
 КРАЈИНА

ције у многим њеним врстама и облицима. Тако је и са члан-

цима које потписује Петар С. Иванчевић: Спасовина
(Босанска вила, 1890); Крстоноше (Босанско-херцеговачки
источник, 1890); Просте српске народне молитве (Босанско-
херцеговачки источник, 1891); Српски народни обичаји на
Божић у Бос. Крајини (Босанско-херцеговачки источник,
1892); Завјет, завјетина и увјет (Босанска вила, 1893); Срп-
ски народни обичај. Уочи Петров-дне; Народно предање о ма-
настиру Моштаници; Навика на милостињу и његовање чувс-
тва (сви у Босанско-херцеговачком источнику, 1894-1895);
Слава (Босанска вила, 1895); Српски народни обичаји у Бо-
санској Крајини - на селу (Одломци) 1. Коњушар 2. Хиљадити
овце 3. Мејдан с воловима (Српски магазин, Нови Сад, 1896);
Света Недјеља у народним устима (Босанско-херцеговачки
источник, 1896); Српско побратимство у народним устима
(Босанско-херцеговачки источник, 1897); Из народних оби-
чаја (Босанска вила, 1901); Из народних обичаја (Босанска
вила, 1904); Одор, изор, наметак (Босанска вила, 1907); Ку-
вада (Босанска вила, 1908); Из народних обичаја (Босанска
вила, 1909).

НАРОДНЕ ПРИПОВИЈЕТКЕ И ПЈЕСМЕ

Иванчевић је записао седам „српских народних приповје-
дака“ и све их објавио у Босанској вили, у периоду од 1886.
до 1890. године. То су: Див; Бој довече; Ајдуковић; Како су
браћа дошла у рај; Стар у младости три и седам пази!; Бо-
шњаци први пут на лађи; и Ни у гори зла не говори.
Уз посљедњу од њих стоји напомена: „Ову сам припо-
вијетку забиљежио по казивању г. Герасима Кочића, јеромо-
наха у св. манастиру Гомијоници. (У Бос. Крајини, 1890).
Иванчевићево пријатељство са Герасимом Кочићем помиње

214
 СТАРИНЕ / НОВИНЕ

се у многим његовим записима. Тако нпр. текст Кувада 18(у

којем се описује народни обичај када муж са својом женом
послије порода одлежава бабине), Иванчевић започиње ова-
ко: „У мојој нештампаној збирци Српски народни обичаји са
села забиљежио сам, по приповиједању мог духовног оца,
блаженопочившег јеромонаха Герасима Кочића, ово...“
Што се поезије тиче, Иванчевић је двије народне пјесме
објавио у Босанској вили – Вјерно друговање и Јабука је на
сред раја расла, а двије у Босанско-херцеговачком источнику
– Заповједи Господ Бог (ова пјесма била је у саставу чланка
Навика на милостињу и његовање чувства), и Света Петка и
света Недјеља (а ова у тексту Света Недјеља у народним ус-
тима). Дијелова од разних народних пјесама (углавном де-
сетерачких), али без наслова, има и по још неким његовим
чланцима, највише у онима у којима се описују народни
обичаји.
Треба поменути и текст под насловом Искрице, објављен у
Босанско-херцеговачком источнику 1890. године, у којем
Иванчевић доноси 30-так мудрих изрека и мисли, које је он
„прибирао по разним књигама“ (из збирки народних посло-
вица, из дјела Доситејевих, Стеријиних, Његошевих, и сл.).

КЊИЖЕВНЕ ОЦЈЕНЕ И ПРИКАЗИ

Књижевни прикази засебна су група текстова у којима се
Иванчевић огледао. Углавном су то вијести о штапањима и
објављивањима нових књига или часописа: „Календар“ српс-
ке манастирске штампарије (Босанско-херцеговачки источ-
ник, 1895); Глас из цркве (Босанско-херцеговачки источник,
1896, *Вијест о штампању истоимене књиге проповиједи

18 Кувада, од франц. couvade – лèжање, лéжање

215
 КРАЈИНА

протопрезвитера Јована Вучковића, професора и привреме-

ног ректора Богословије у Сремским Карловцима); Мисли о
вјеронаучним књигама (Босанска вила, 1896, *О књизи Мите
Нешковића); „Српски Магазин“ (Босанско-херцеговачки ис-
точник, 1896); Отац нове српске књиге Вук Стефановић Ка-
раџић (Ријеч пригодом преноса Вукова праха из Беча у Био-
град) (Босанско-херцеговачки источник, 1897); „Гласник
Земаљског музеја у БиХ“ (Босанска вила, 1900); Први шема-
тизам православне српске митрополије Бањалучко-Бихаћке
за годину 1901, од Алексе Јокановића (Босанско-херцеговачки
источник, 1904).
Ови текстови нису писани као критичке студије, и њихов
значај је прије свега књижевноисторијске природе – они
свједоче о једном напору да се српски духовни простор ин-
тегрише у једну цјелину; истовремено, откривају и ширину
Иванчевићевих интересовања и његову читалачку отворе-
ност за разнородне садржаје.

ПОУЧНИ ЧЛАНЦИ, ЦРТИЦЕ И ЗАПИСИ У

ПЕРИОДИЦИ
Од осталих Иванчевићевих чланака и текстова објавље-
них у периодици, треба поменути сљедеће: Разговор свеште-
ника с Хришћанима о томе, да не ваља говорити ружне ријечи
и Навика на милостињу и његовање чувства (оба у Босанско-
херцеговачком источнику, 1893. и 1895). У Школском вјес-
нику (1895) објавио је једну „цртицу из учитељског живота“
под насловом Шта је боље господине? У Босанско-херцего-
вачком источнику (1891) објављен је његова бесједа коју је
држао при освећењу црквеног звона у селу Шљивну. У
„Првом шематизму православне српске митрополије бања-
лучко-бихаћке за годину 1901“ (уредио Алекса Јокановић,

216
 СТАРИНЕ / НОВИНЕ

Бања Лука, 1903), у одјељку „Манастири у рушевинама“,

Иванчевић је објавио текст Манастир св. пророка Илије (у
Бихаћко-петровачкој епархији). И на крају, у “Wissenschaftli-
che Mittheilungen aus B und H” објавио је један овећи етно-
лошки текст (на њемачком језику), тј. 8 чланака под за-
једничким насловом: Рушевине и приче у Крајини (1893).
Иванчевић се у периодици појављивао и као новинар, али
је тешко рећи у ком обиму, јер су се тада вијести, дописи и
извјештаји углавном штампали без потписа аутора. Изним-
но, у Босанској вили објављено је неколико извјештаја испод
којих је наведено и његово име: о освећење српске цркве у
Приједору (1891), о Светосавској бесједи у Санском Мосту
(1894), о Књижници манастира Моштанице (1905), и о ос-
већењу нове зграде Српске основне школе код манастира
Моштанице, „под Козаром, зеленом доламом” (1906).
У закључку о књижевном дјеловању Петра С. Иванчевића
може се рећи сљедеће: он није био велики, изграђени писац,
али је његов значај био велик: његов национални, културни и
књижевни рад, несумњиво је био подстицај за многе касније,
будуће писце, као што су Петар Кочић или Васо Кондић. У
суштини, Иванчевић је својим књижевним напорима и пос-
ловима био онакав какав је био и као учитељ у школама, и
као игуман у манастирима: вриједан и истрајан, посвећен
општем добру и сталном напретку, без великих жеља и оче-
кивања, са монашком стрпљивошћу, и са сталним мислима
на „српску младеж“ и на будућност – на национално осло-
бођење и уједињење.

217
 КРАЈИНА

Петар С. Иванчевић

218
 СТАРИНЕ / НОВИНЕ

ПОП ЂУРАЂ КАРАН-КАРАНОВИЋ

Српкиња је мајка рађала, а и дан – данас рађа Милоша ју-
нака и Краљевића Марка. И заиста, Србине брате, ни један се
народ, осим прастарих Грка, не може дичити и поносити
својијем силним, храбрим витешким јунацима, као наш мили
српски прогоњени и на све стране расијани народ. Ни понос-
на Босна, земња племенита и божијом природом обдарена –
није у том погледу ни мало заостала иза другијех српских
крајева. И она има своју славу, свој понос, и она броји толике
српске јунаке и ратоборце, који се бише и крв своју пролише
за ову српску груду, за своју мајку домовину. Између толиких
ратника за ослобођење и уједињење Српства, ево данас доно-
симо слику једног српског јунака – дичног Србина Крајишни-
ка, попа Ђурђа Карана-Карановића, четовођу за вријеме по-
тоњег босанскохерцеговачког устанка (1875-1878).
О попу Ђурђу писали су многи,нешта више о њему има и
једна књижица, од покојног Влад. Красића. Али како ‘но
вели: „од вишка глава не боли“, па тако се ево и латих пера,
да о попу Ђурђу коју прозборим и у нашој српској књизи.
При писању држаћу се приповијадања покојних рођака и
познаника, а у неколико и Красића.
У српском убавом сеоцету Крњеуши (петровачки котар),
рођен је поп Ђурађ Каран-Карановић 30. априла 1827., а од
тежачких родитеља Петра и Деве. Кад му је било 17 година,
онда је текар пошао у школу, а ишао је само 2 године, и то
једну годину у Бишћу, а другу у Шехер-Сарајеву. Године
1854. буде рукоположен за свештеника од митрополита Про-
копија, или његова помоћника епископа Антима, рођеног
Србина Босанца, а из села Шљивне, бањалучког котара. Поп
Ђурађ био је најприје као свештеник пунијех седам година у

219
 КРАЈИНА

петровачком протопрезвитерату, у селу Суваји и Вођеници.

Ту су живјели и бези Куленовићи, који су доста зулума српс-
ком народу починили, па објесе и ђеда попа Ђурђа Карана
1832. г. Он је био такође свештеник. Објесио га је неки Кулин
капетан, син Мустајбега капетана, па још од тога времена
поп Ђурађ Карановић, као дијете од пет година, омрзне зу-
лумћаре, и што је старији био све је већма жудио за осветом.
Куленовићи су га вазда попријеко гледали, увијек тражили,
што ‘но ријеч, „длаку у јајету“, само да попа Карана оптуже.
Тако је сирома поп Ђурађ увијек носио главу у торби. Године
1861. израде Куленовићи те попа Ђурађа проћераше у село
Слабињу. Е, сад текар настану страдања попа Карана, јер га
Куленовићи зло опишу, те се неки Крајишници још горе изо-
паче на попа Ђурђа. Већ год. 1864. видимо попа Карана све-
зана, гдје га гоне у Сарајево, као бајаги да он буни рају. У
Сарајеву остане поп Ђурађ у апсу 11 мјесеци, а и више би
остао да му не би Срба Крајишника. Они се својски заузму, а
особито Срби Костајничани, те га помоћу кршног митропо-
лита Игњатије II (1861-1868) изваде из тамнице. Но поп Ђу-
рађ ни пуне двије године не доврши код куће, већ га опет
1866. год. оптуже и доведу свезана пред пашу у Сарајево. Кад
Топал Осман паша опет угледа пред собом Карана, разјари
се као лав. Још у тужби из Бишћа опишу попа Ђурђа као нај-
већег разбојника. Паша затвори Карана у најтежи апс, а за
два дана и двије ноћи не дадне му ништа јести. Том прили-
ком остане поп Ђурађ 7 мјесеци у затвору. Сад се опет сви
Крајишници подигну, што ‘но ријеч, и „кука и мотика“, па
једни хајде чак и у Сарајево и повичу: “Пушћајте нам попа
Карана из апса, или ћемо се сви Срби Крајишници дићи лис-
том и побунити, па онда ићи у друго царство.“ Видјевши
паша да није друге, него да мора народу удовољити, пусти
попа Ђурђа.

220
 СТАРИНЕ / НОВИНЕ

Тако Каран опет оде својој кућици са браћом Крајишни-

цима. Ну опет га зликовци оптуже, да буни и наговара свијет,
да не дају „аскерије“ и „траварине“. Тада је поп Ђурађ под-
нио велики бој од завтија. Највише су га тукли гонећи га из
Босанске Крупе у Бихаћ. У Бишћу Салих паша метне Карана
међу зликовце и катиле, оковавши га у гвожђе, гдје Каран
остане 4 мјесеца. Честита Србадија у Бишћу живо се заузме
и неколико пута покуцају паши на врата, да им пусти попа
Карана из апса. Кад виђе паша да је поп Ђурађ на гласу не
само код својијех титора, него код свијех Срба Крајишника,
пусти га, бора ми, хоће ли - не ће ли, јер је знао да Србин
Крајишник не попушћа лако. У њега је увијек:
„Ако живљет српски не могу,
Бар да ми поштен остане гроб!“

Аге и спахије у петровачком котару оштро су поступали

са својим кметовима, а 1870. баш зацрнише. За то се тежаци
из петровачке околине листом подигоше, па хајде у Бихаћ
мутесарифу и да запомажу, да више не могу живљети од спа-
хинског и агинског зулума. Мутесариф одмах позатвара
бунтовнике, а сумња паде на попа Ђурђа Карановића и брата
му попа Стеву, да су они свему томе криви; за то нареди да
их суваријама доведу у Бихаћ и затворе обојицу. Мутесариф
пише у Сарајево, да се њих двојица у Крајини не могу више
сносити и да су врло опасни људи по државу, него, нек се куд
му драго уклоне из Босне. Порта одреди, да се обојица оће-
рају у Малу Азију у Коњух.
Таман 15. маја 1870. године оћерају попа Ђурђа и Стеву
Карановића из Бишћа у Коњух, али не хтједоше их гонити
правим путем, већ околише на Петровац, Лијевно и Мостар.
Од Мостара ударе на тужно и чемерно Косово поље, па за

221
 КРАЈИНА

Солун. На овом путу пратило је 25 суварија браћу Карано-

виће, и свачим су их мучили и кињили, а особито глађу и
бојем. У Солуну бише предати на лађу за Смирну. Још један
дан, па би дошли у одређено мјесто, али ко ће као творац
цијеле васионе, који не остави попа Ђурђа и Стевана. Они
некако божијом помоћи ујагме својим пратиоцима, а то је
било овако: кад су стигли у једно село, они лијепо опију своје
пратиоце, па пошто мало поодмакну од села замоле пратио-
це да се мало одморе. Пратиоци онако пјани једва дочекаше.
Истом што сједоше, суварије заспаше као мртви. Сад се поп
Ђурађ лијепо прекрсти и призове у помоћ Господа Бога и
своје крсно име св. Ђорђа, па узме од двојице оружје, а поп
Стево од трећег. Сад ти они, драговићу мој, нагну бјежати, те
ујагме у неку шумицу, а већ Турци пробудили се и виде да
њих нема. Е, али сад куда да се иде у потјеру, а још голих
руку. Поп Каран с братом ујагми некако из суваринских
шака. Тумарали су равних 19 ноћи од оног мјеста, отклен су
побјегли, све надомак Смирне, по три дана не би ништа јели,
а 11 дана живљели су о самом воћу.
Већ су јадници мислили да ће од глади и умора скапати,
али срећом њиховом у 4 сахата по поноћи угледају у једној
варошици близу Смирне торањ од цркве, а то бијаше црква
јерменска. Ђурађ ће ти своме брату: „Ја идем Стево у ту ва-
рошицу, па што гођ Бог да.“ Поп Стево рече му: “Ти, брате
Ђурђе, хајде, ја нећу, јер волим овдје и умријети, него опет
пасти у њихове руке.“ Поп Ђурађ се лијепо ижљуби с братом,
свуче поповско одијело са себе па хајде у варош, не би ли се
ко смиловао, те их спасао. Посве је рано било, а поп Ђурађ у
својој муци није знао ни који је дан био, а била је недјеља.
Поп Каран уђе у цркву за вријеме јутрење, скрушено се Богу
мољаше, а пошље јутрење лијепо уђе у олтар и пољуби часну

222
 СТАРИНЕ / НОВИНЕ

трпезу. Учитељ и свештеник стану се чудити, како тако прост

човјек скрушено цјелива часну трпезу. Поп Ђурађ стане тур-
ски говорити, али они ни то не разумјеше. Е, ко сад јаднији и
жалоснији од попа Ђурђа? Он стане плакати и крстити се и
браду показивати, да им тим докаже да је српски свештеник.
Они га сад стану штокаквим знацима тјешити, а учитељ оде
и донесе један пар хаљина, те се поп Ђурађ обуче и оде попо-
вој кући. Пошље доведе учитељ два Црногорца, који су ту
били у служби на жељезници. Сад тек попу Карану дође срце
на мјесто, кад чу лијепи и милозвучни српски језик. Он им
све потанко исприповиједа и каже да има брата, који је остао
у винограду. Учитељ и Црногорац брзо пођу с попом Ђурађем
по попа Стеву. Кад тамо, а попа Стеве нема. Поп Ђурађ се
стане жалостити рекавши сам себи: “Е, бака ти мене, гдје ос-
тавих брата, па га сад нема.“ Истом зачуше гдје нешто шуш-
ти у једној гудури. Кад они тамо, а сирома поп Стево легао у
један грм, па ни жив ни мртав. Они га подигну и одведу кући
свештениковој, гдје се лијепо окријепе јелом и пићем. Брже
боље јаве за њих у Смирну капетану Илији Мијаљевићу и за-
моле га не би ли их он како спасао и протурио у мајку Ср-
бију. Он замоли капетана француске лађе, која је пловила из
Цариграда преко Смирне у Грчку, да два Србина свештеника
из злопаћене, а иначе поносне Босне прими на своју лађу и
преда грчкој власти. Капетан француске лађе драге воље
прими браћу и тако ти Карановићи добротом браће Срба
Црногораца и честитог попа и учитеља јерменског дођу у
Грчку, гдје их браћа једновјерци лијепо приме и братски
угосте. Штавише, заустављаше их, да остану у Грчкој, али
њихово срце куцаше само за Србијом. Помоћу руског конзу-
ла дођу у витешку Црну Гору, гдје их кнез Ниола очински
прими и угости. На њихову молбу пошаље их у Србију са два

223
 КРАЈИНА

пратиоца. У Србији буду лијепо примљени, како од кнеза

тако и од митрополита Михаила, који им одма дадне паро-
хију у шабачком округу, у селима Владимирцима и Јаловни-
ку. Мало послије пресели се и породица Карановића у Ср-
бију, гдје и сад живи поп Стево.
Поп Ђурађ Каран-Карановић био је у 36 бојева. У свим
тим бојевима, како он, тако и његови четници, храбро се
држаше. Охрабрити и осоколити људе није могао ниједан од
четовођа, као наш поп Ђурађ. Вели ми један очевидац: “Е,
мој Петре, кад би поп Каран узјахо свог коњичка, па извадио
сабљу и с њим честити и карактерни Србин Станко Бабић, те
повикали: Јуриш браћо Срби! – ја да видиш како ти онда Ср-
бадија Крајине љуте бојак бије.“
Битке у којима поп Ђурађ присуствоваше јесу ове: 1868.
са храбрим и неумрлим српским јунаком и ратоборцем Лу-
ком Вукаловићем на Долову, Липи и Клобуку; 1875. 22. сеп-
тембра на Грљевцу (ту помагаше се борити попу Карану и
Јефто Мишковић); 1876. г. 5. јануара на Тополи; 6. јануара
на Чађавици; 14. фебруара на Ивањској; 18. фебруара на
Градини, недалоко од Грахова; 23. марта на Дубовику и на
Рисевцу; 26. маја на Алиловцима и Јапри; 2. јуна на Арапу-
ши; 3. и 4. јуна била се попа Ђурђа чета у друштву са четом
Триве Амелице, Вида Милановића и Давидовића у селима:
Скуцаном Вакуфу, Модрој, Напрељу, Горици, Фајтовцима и
Цикићима; 5. јуна на Каменграду, Турнићу и Орнецу; 13.
јуна ударио је поп Ђурађ сам на Саницу, и ту смалијем није
главу изгубио, али срећом његовом стигну му у помоћ: Ми-
лановић, Ерцег и Амелица. Тада је постала она народна пје-
сма: „Бјеж’те Турци зарана - ето попа Карана!“ итд. Та битка
на Саници најпобједоноснија је била и тада Турци текар
упознаше што је Каран.

224
 СТАРИНЕ / НОВИНЕ

Војвода Голуб Бабић како је одмах 1875. у прољеће дошао

у Босну, био је у средини Босне, а Каран је војевао око Крупе,
Новог, али при свршетку јуна здружи се поп Каран са војво-
дом Голубом Бабићем и под његовом командом, тј. Голубо-
вом ударили су њихови четници, а било их је 1200, на Грахо-
во и ту је велика ватра била. Било је много мртвих глава с
обје стране. Осим у поменутим биткама био је Каран у битци
на Бјелају, Петровцу, Кључу, Кулен –Вакуфу, Оџацима Пили-
повића, Рисовцу, Доњој Саници, Челебићу; а најпошљедња
битка на Црним Потоцима највећма огорчи јунака Србина
Крајишника, попа Ђурђа.
Ах, та несретна битка нека остане у срцу свакога брата
Србина, а за описивање на овом мјесту није.
За војничке заслуге, храброст и јунаштво, одликован је
поп Каран од бившег краља Милана М. Обреновића Таков-
ским крстом и Сребреном колајном за храброст. Пошље не-
сретне битке на Црним Потоцима остави поп Ђурађ чету и
оде натраг у Србију.
Он је био човјек малена раста, здрава и коштуњава тје-
лесног састава, простодушан, увијек нешто замишљен, слат-
корјечив и велики приповједач, а знао је и турски говорити.
Био је читав астроном, јер је све звијезде познавао. Војника
је најволио казнити везањем руку и ногу за какво дрво или
дирек. Он је код мусломана у Крајини у пословицу прешао,
нпр. чућеш: „Е, што си тако, бива, нос диг’о, као да ти је Ка-
ран ћаћа“, или „Хаси се баш к’о поп Каран“, или „Е, ни поп
ти Каран неће помоћи“ итд. Поп је Каран био ожењен Срп-
кињом Јоком и с њом је имао троје дјеце: Милана, Госпаву и
Марију. Мара је и сад жива у Босанској Костајници. Милан је
био свршио учитељску школу у Пакрацу.
Год. 1880. дође поп Каран послом из Јаловика у Шабац и
ту преко ноћи своју племениту душу испусти у гостионици.

225
 КРАЈИНА

Тијело његово сахрањено је присуством многобројног срп-

ског народа у Доње гробље недалеко од Шапца. До вјечне
куће носили су га српски официри.
Слава ти слуго Божијег олтара и српски ратоборче!
У Ваведенском манастиру Гомионици, 1891.

Петар С. Иванчевић

ЗАВЈЕТ, ЗАВЈЕТИНА И УВЈЕТ

Српски народни обичај
Саопштио: П. С. Иванчевић, јерођакон
У Бос. Крајини српско-православни народ по селима има
обичај, почевши од Великог четвртка, све четвртке или петке
светковати, и то онда зову „Завјет“. Упиташ ли кога: зашто
данас, брате, не радиш, он ће ти одговорити: „Е, чоече Божји,
данас је у нашем селу завјет“.
Тог дана кад је завјет не ради се ништа на њиви, а ни у
кући; једино ће ти овај или онај дати волове да ору безволцу
тежаку. Завјет се држи због времена: веле и тврдо вјерују, ако
ово или оно село завјет не држи, да ће им вријеме сву љетину
побити.
Прича се, како је један дио села Кмећана (бањалучки ко-
тар) прије осам година вријеме побило, зато што су увијек
петком радили, а тај им је дан завјет. И данас вичу на оне
махале у истом селу, што су прије завјет слабо држале. Врло
често ћеш чути гдје веле: „Ма Бог вас не убио, држите боље
завјет, јер ће све село због вас убити вријеме, па куд ће вам
душа?“
Никоме од тежака није драго, да ма ко, кад је завјет у
селу, ради. Особито стара чељад још и данас на то пазе. Једна

226
 СТАРИНЕ / НОВИНЕ

ће ми старица (Ружа Милаковића) рећи: “Чујеш господине,

шта ћу ти казати, безгрешније је и саму неђељу радити, него
ли кад је завјет“. Ја је припитам: "Како то Ружо? Та и сама
четврта заповијед Божја заповиједа да се шест дана трудимо
и радимо, а сваки седми дан да посветима драгом Богу, да
идемо у цркву на службу Божју, да се поучавамо закону
Божјем и да чинимо дјела милости ближњима“. „Е, јест гос-
подине тако, али кад један инсан неђељом ради, онда само
њему уди, а ако ли ради кад је завјет, онда уди цијелом селу,
па зар то није велика грехота оставити цијело село гладно?“
Ја јој на ово не хтједох, а у једну руку и не знадох ништа од-
говорити, већ станем је сасвим нешто друго питати.
Завјет престаје 5. јула на дан Атанасије Атонског. Слушао
сам у народу у нас у Крајини гдје веле: “Ма момче, данас
излази завјет или увјет. Овај дан, тј. 5. јула, светкује се у
Крајини због вјетра и зову га Вјетрени светац.1 Особито тога
дана неће нико да садијева сијено, сламу, стогове жита итд.,
јер веле све ће вјетар разнијети и развршити.
Отац Герасим, јеромонах гомионички, причао ми је како је
још за његова дјетињства у селу Стричићима (котар Бања Лука)
неки Јован Чепркаловић на дан Атанасије Атонског купио
сијено и вели: “Истом кад је задњи пласт садио, а то му је био
осамдесети, онда ти се, драговићу мој, надме вјетар и све буту-
миле плашће разнесе, па биле и покров са стаја реченог Срб-
тежака“. Од тада још се већма светкује тај Вјетрени светац.

1 Узвишени Србин, господин протојереј Н. Беговић, вели у својој књизи

„Живот и обичаји Срба – Граничара“, да се у Горњој крајини Атанасије
Атонски светкује због блага и зове се „Вучији светац“. У Бос. Крајини због
блага светкује се пророк Данило 17. децембра, Ђурђиц прољетни – осми
дан по Ђурђеву дне, и Ђурђиц јесенски, 3. новембра. У календару нема
прољетног Ђурђица, али народ вели да је прољетни Ђурђиц 30. априла, а
зову га и Мали Ђурђев-дан.

227
 КРАЈИНА

У књизи „Живот и обичаји Народа Српског“ од В. С. Ка-

раџића (издање 1867. у Бечу) имају „завјетине и крстоноше“.
Крстоноше имаду и у Бос. Крајини, и то колико је мени поз-
нато само у селу Кмећанима, котар Бања Лука (види „Источ-
ник“, 12. свеска од 1890). Но мјесто крстоноша има обичај
око Бања Луке да свако село има означени дан а и мјесто гдје
и када се држе масла житна. Масла почну одмах од Ђурђева
дне, а трају надомак поклада Петрова поста. Кад су масла у
ком селу онда сељаци тога села искупе се на уобичајено
мјесто и ту им свештеник освети водицу, благослови поља и
ливаде. Том приликом свака кућа донесе и со да јој се благу
освешта, а млоги доносе и сир, скоруп, месо итд. да им се
освешта. Пошто свештеник (калуђер) освешта масла2, онда
се мећу софре и части се као и на збору; а као што српски
народ све и сва српском пјесмом пропрати.
„Хај, што Србин још се држи
Крај свих зала –
Пјесма га је одржала,
Њојзи хвала!“

Ево шта неумрли Вук вели о Завјетинама и Крстоноша-

ма.
„У Србији свако село има по један дан, који слави и свет-
кује (и то обично бива љети од Васкрсенија до Петрова пос-
та): скупе се сви сељаци (женско и мушко) на какво брдо или
на друго лијепо мјесто у селу, ту изведу своје пријатеље, који
им дођу из другијех села, и дозову попове и калуђере те чате
молитву, свештају масла и свете водицу, па се онда дигну сви
с крстовима и иконама по пољу (по житима и ливадама) а

2 Колико се сјећам, још кад сам као дијете код куће био, чини ми се да нема
обичаја око Бишћа да се иде да се по селима житна масла свештавају.

228
 СТАРИНЕ / НОВИНЕ

гдјешто и од куће до куће; потом дођу опет на оно мјесто, па

ондје ручају и читав дан се часте, играју и пјевају. Такво се
весеље по Браничеву зове заветина3 (ајдемо на заветину; сут-
ра је заветина у том селу), а у Јадру говоре: носити крста
(крсте?), или крстоноше (они што иду с крстовима и с икона-
ма по пољу и по селу). У Тршићу, гдје сам се ја родио, носе
крста други дан Тројичина дне“.

***
У Крајини има и тај завјет да једна глава или цијела кућа
овом или оном свецу пости, или сваки понеђељак у години, а
млоги посте и сваку младу неђељу. То чине, тј. посте понај-
више због болести, а неки се и на сну завјетује да ће овом или
оном свецу постити. Обично посте: св. Аранђелу, Марков
дану, Савин дану, Покрову св. Богородице и т. д.
Има их који су завјетни, па не би нипошто јели љеба што
се у неђељу скува, а неки опет и оног љеба што се у понеђељак
кува (ово сам понајвише видио у околини бањалучкој). Завје-
тан је народ у Крајини и од сновања – као нпр. плот плести,
љесе торне плести, сновати ткање. Овај завјет почиње од Ан-
дријева – дне, 4. јула, па траје до Крстов – дана, 14. септе-
мбра, а негдје и до Малог Божића. Сновати се не смије када
је завјет због блага, јер кажу ако ко узаснује да неће моћи
бранити сермије од звјеради. Имаде млоги који су завјетни
па неће у онај дан, у који је било Усјековање Јована Крсти-
теља, тора да премиче, а неки опет неће петком или уторни-
ком, а све због звјеради.

3 У 8. свесци „Бос. Херц. Источника“ од 1892. г. Ђ. Поповић саопштио је један

срп. нар. обичај који се у околини манаст. Милешева (Херцеговина), као
што г. Поповић вели, зове „завјетина“. Овај обичај сличан је маслима у нас
у Крајини, а и тенденција истога обичаја иста је као и код масала. Додуше,
неколико има разлике у извођењу поменутих обичаја.

229
 КРАЈИНА

Но, поменути обичај почео се на сав мах губити, и све с

дана у дан нестаје га; е па за исти мислим да не би било ни
штете, али нажалост почело је нестајати и онијех красних и
лијепих обичаја, који баш карактеришу српски народ, и који
Србина Србином чине. А мили српски роде – пословица тво-
га витешког и млогопропаћеног народа вели: “Боље је да
село угине, но у селу адет“.
У манастиру Гомионици, на Ђурђев дан 1893.

НИ У ГОРИ ЗЛА НЕ ГОВОРИ

Српска народна приповијетка
Оно ти се здружи пас и вук, па пођу заједно. У путу нађу
овна гдје пасе. Сад вук упита пса: „Што ћемо с овном ради-
ти?“ Пас му одговори: „Што гођ ти хоћеш, то и ради.“ Онда
ће ти вук овну: „Лези, да те закољем!“ Ован ће му рећи: „Е
немој вала, да лијежем, већ зини, а ја ћу се затркати, па ти
жив у уста улећети.“ Превари се вук и зине; а ован ти се за-
лети, па ти мога вука роговима грух, грух! Отален ти вук и
пас пут под ноге, па бјежи, па бјежи.
Код даљег путовања нађу магарца гдје покрај пута пасе.
Опет вук упита свог сапутника, шта ће с магарцем радити.
Пас пушти њему на вољу. Вук заповједи магарцу да легне, па
да га закоље. Магарац легне и замоли вука, да му скине пло-
че с ногу. Вук стане скидати, а магарац ти клетог вују ногама
одрапи! Елем и ту ти пас и вук зле среће бијаху.
У путу рећи ће вук псу: „Ма чујеш, ја сам гладан. Би ли ти
знао, има ли гдје шта за јело?“ Пас му одговори да има у јед-
ној варошици, у једној кући нешто меса, ама слана. Сад ти
њих обадвојица оду у ту варошицу и провуку се некако у
собу, гдје је месо било. Пошто ти вук слано месо покрха, упи-
таће пса: „Има ли овдје шта попити? Црче се од жеђе!“ Пас

230
 СТАРИНЕ / НОВИНЕ

му каже да има, али је, вели, кисела. Вук не мари што је ки-
села, него стане локати, а то бијаше ракија. До мало ће ти
вук: “Еј ја би само мало завијао.“ Пас га одвраћаше говорећи
му: „Мани се болан тога посла, знаш ти да је ово варош, ско-
чиће људи па нас убити". Јок! Вук баш неће да пса слуша, већ
ће му рећи: „Е, та ја ћу само мало у под вијуцнути.“ Пас ушу-
ти, не хтједе ништа зборити, а вук ће ти из свега грла: Ау! Ау!
Ау!“ На то вуково „ау! ау!" излете људи, па окупе пса и вука.
Пас ти некако утече, ама сиромах вук највише би измлаћен.
И вук ти једва утече у гору.
Кад је утекао, стане сам себи зборити: „Е, види ти мене,
како сам луд! Прво, моји стари нијесу се с псима дружили!
Друго, нијесу чекали, да им жив ован у уста улети! Треће,
нијесу с магарца плоче скидали! Четврто, нијесу пили кисе-
ле воде! Валах сам заслужио да ме ко коцем по леђима оши-
не! Он није то ни изговорио, а човјек иза букве коцем буб!
буб!
Опет ти вук утекне, па ће ти рећи: Е, ни у гори зла не
говори.“4

У Бос. Крајини, 1890.

Петар С. Иванчевић

4 Ову сам приповијетку забиљежио по казивању г. Герасима Кочића, јеромо-

наха у св. манастиру Гомијоници.

231
КРАЈИНА

232
 КРАЈИНА

LIKOVNA KRAJINA

233
КРАЈИНА

234
 ЛИКОВНА КРАЈИНА

Љиљана Шево
ГРАФИКЕ НЕНАДA ЗЕЉИЋA

Положај у коме се уметник налази према свету није про-

извољно изабран већ природно дат; однос у који се он поставља
према стварима није изведен већ непосредан; духовна дела-
тност коју он свету супротставља није произвољна већ ну-
жна, а резултат до кога се долази није подређен и излишан већ
највиши резутат и људском духу, ако он сам себе не жели да
унакази, сасвим неопходан.

Конрад ФИДЛЕР

Графике које Ненад Зељић излаже у часопису КРАЈИНА

могу да послуже као непосредна илустрација цитиране Фи-
длерове дефиниције.
Аутор се налази у постмодерном свијету, у простору пре-
лаза из херојске у постхеројску фазу и стога су биоморфизам
и вишезначност његовог рада природно дате одреднице. Из-
вјесне баријере између друштва и умјетности, масовне и
елитне културе су пробијене. Лишен предрасуда које су тим
баријерама биле наметнуте умјетник стиче право да симу-
лира и развија, у оквиру сопственог афинитета, оно што га

235
 КРАЈИНА

привлачи, а што припада домену историјско-умјетничких на-

слага. Овај опус варира концепте који у контексту 20. вијека
већ имају дефинисану вриједност (Кле, Миро, Баумајстер).
Зељићев однос према задатом поретку перципираног
свијета је у сферама алузивне лирске метафорике. Непо-
средност односа према стварима тражена је у њиховом уни-
верзалном, нипошто баналном значењу (Камен, Источни
бедем). Однос аутора према стварима овдје је пренесен на
онај аспект ствари који је сублимиран у ствараочевом
(првенствено интелектуалном) искуству.
У поретку Зељићеве графике језик је увијек у хармонији
са својим појмом, тако да се испод семантике склопова поје-
диних дијелова који улазе у састав цјелине истиче култиви-
сана обрада површине. Ријеч је о сасвим личном принципу
фрагментовања, који преферира могућности непрегледног
прожимања различитих система облика и смисла (Окулар,
Равнодневица). Графика која се креће унутар чистог знака је
.. разултат до којег (аутор) долази... у оквиру .. духовне де-
латности коју он свету супротсавља. Перфекционистичка
студиозност са дубоко личном модулацијом (утишаних) ко-
лористичких сазвучја и још личнијим промишљањем специ-
фичних ритмова у оквиру графичког листа омогућују Зељи-
ћево митотворачко ткање (Here Comes The Time, Врућ ветар).
Неки наслови графика, као и њихова реализација (Фели-
ни, Стикс) упућују на Зељићеву склоност ка фиксирању сад-
ржаја своје меморије, што није ишло на уштрб цјелине гра-
фичког поља и могућности да се проблематика односа
линије, површине, текстуре и тона ишчитавају на плану мо-
гућих вриједности призора који посматрач сам изабира.
У сазрелој структури Зељићеве композиције постоји стал-
но скривено треперење и просијавање, у игри протканој не-

236
 ЛИКОВНА КРАЈИНА

очекиваним обратима - готово искључиво мисаоно генери-

саним, лишеним пародије, никад ироничним. Фидлеров ..
људском духу неоиходан .. резултат овдје је остварен унутра-
шњим логичким повезивањем у којем симболика/лексика
успоставља значењски ниво једног личног, а универзално чи-
тљивог знаковног кода.

НЕНАД ЗЕЉИЋ, рођен 12.06.1964. године у Београду.

Дипломирао на Графичком одсеку Факултета ликовних уме-
тности у Београду, 1993. године у класи професора Емира
Драгуља. Постдипломске студије завршио 1996. године.
Члан је УЛУС-а од 1994. Од 2001. запослен на Академији
умјетности у Бањој Луци као предавач за предмет Графика.
Адреса: Београд, Поручника Спасића и Машере 118,
Телефон: 3553 306 (Београд); 066 780 521(Бањалука)
E-mail: likovni@aubl.org

Самосталне изложбе
1993. Београд, Галерија Палета, Графике
1994. Vancouver, Canada, The Doctor Vigari Gallery, Графике
1996. Београд, Галерија Графички колектив, Графике
1998. Београд, Галерија Факултета ликовних уметности,
Илустрације
2002. Музеј у Приједору, Цртежи и графике (са Бранком
Миљушем)
2005. Београд, Галерија Графички колектив, Графике
2008. Уметничка галерија Смедерево, Графике
Народна скупштина Републике Српске, Графике

Од 1990. до 2010. године Ненад Зељић учествовао је у

преко 80 колективних изложби код нас и у свијету.

237
 КРАЈИНА

Награде
1993. Награда ФЛУ за графику
Откупна награда Владислава Златановића, Галерија
Графички колектив
1994. Награда за графику из фонда Ђорђе Андрејевић Кун
1997. Награда Gilkey fondacije за графику на изложби у
Портланду
2005. Prize of the Romanian Artists’ Union, The Art Museum
of Prahova County, Romania
2008. Judger Award, 8th Annual National Small Print Show,
Creede, USA
2009. Prize of the Prahova County, Ploiesti, The Art Museum
of Prahova County, Romania

238
 ЛИКОВНА КРАЈИНА

Ево Сунца, 2010, 35 х 25 цм, акватинта

Медитеран, 2007, 60 х 50 цм, акватинта

239
 КРАЈИНА

Јабука, 2005, 50 х 70 цм, акватинта

Потоп, 2004, 50 х 70 цм, акватинта

240
 ЛИКОВНА КРАЈИНА

Клица, 2008, 60 х 50 цм, акватинта

Кошава, 2010, 35 х 25 цм, акватинта

241
 КРАЈИНА

Лето, 2007, 35 х 25 цм, акватинта

Небеса, 2010, 50 х 70 цм, акватинта

242
 ЛИКОВНА КРАЈИНА

Одисеја, 2009, 50 х 70 цм, акватинта

Окулар, 2008, 60 х 50 цм, акватинта

243
 КРАЈИНА

Пета деценија, 2005, 50 х 70 цм, акватинта

Пирос 2, 2009, 60 х 35 цм, акватинта

244
 ЛИКОВНА КРАЈИНА

Примирје, 2005, 60 х 50 цм, акватинта

Равнодневница, 2008, 60 х 50 цм, акватинта

245
 КРАЈИНА

Троја, 2009, 35 х 50 цм, акватинта

246
 КРАЈИНА

KRITIKE / PRIKAZI

247
КРАЈИНА

248
 КРИТИКЕ / ПРИКАЗИ

Саша Шмуља
ВРЕМЕ РАЗДЕЛНО
(Поводом додјеле НИН-ове награде Гордани Ћирјанић
за најбољи роман у 2010. години)

НИН-ова награда за најбољи роман у 2010. години до-

дијељена је Гордани Ћирјанић за остварење под насловом Оно
што одувек желиш и то након једног мучног периода спора-
дичних, али интензивних оспоравања овог престижног књи-
жевног признања. Посљедњих неколико седмица пред про-
глашење, у јавности су се појавили бројни текстови који су
НИН-ову награду, њен историјат, симболику и значај у српс-
кој књижевности представили у негативном свјетлу, трудећи
се да дискредитују вишедеценијско насљеђе које се стварало
и у знаку ове награде, чланове актуелног жирија, али и писце
који се нису били одлучили да прихвате раније упућени по-
зив на бојкот. Неки од тих текстова су веома озбиљно, храбро
и аргументовано написани и, да у себи не садрже толико гор-
чине и негативизма, били би сјајан повод за полемику око
статуса и статута НИН-ове награде, те око неких дискутабил-
них трендова у њеној, иначе поштовања достојној, традицији.
При томе, неки од текстова прелазе границе добре мјере и
доброг укуса, штавише темеље се на говору мржње, који је у
њима и основни садржај и основни „аргумент“.

249
 КРАЈИНА

Општи је утисак да се дубока подијељеност српског дру-

штва, која се можда најјасније види у наличју политичко-
парламентарне демократије у Србији, очитује и у њеном
публицистичком домену као озбиљно поларизована критич-
ка свијест. Та подијељеност утицала је и на бројне друштвено
ангажоване и активне писце, критичаре, интелектуалце и
културне раднике постмилошевићевске Србије. Ријеч је о
оној активности која, као друштвена надградња животног
стила и стваралачког чина подразумијева да умјетници, као
и припадници интелектуалне бранше, на добровољној осно-
ви или за ситну сатисфакцију, постану савјест једног (у овом
случају транзитног) друштва. Но, поменута активност (у
Србији је то чак и хиперактивност) није дала битније резул-
тате и то првенствено због тога што се српско друштво није
показало компатибилним са оваквом врстом савјести. Нема
значајнијих домета који би се могли препознати као резул-
тат дјеловања озбиљне аналитичке свијести, премда она у
Србији постоји, критикује снагом истинских аргумената,
нуди квалитетна рјешења и плијени својим аутентичним
стилом. Посриједи је, заправо, игнорисање учинака квали-
тетног критичко-аналитичког рада, о чему се може говорити
као о једној врсти цензуре, тихог, постојаног отпора и не(по)
вољног одговора на питање: како да се побољша културни
живот и културна свијест једне нације подигне на значајнији
ниво. Засигурно не продубљивањем актуелне кризе критичке
јавности с којом смо били суочени нарочито у данима који
су претходили проглашењу Гордане Ћирјанић за овогодишњу
добитницу НИН-ове награде.
У великом броју дневних новина, седмичних магазина и
часописа, те ништа мање и на појединим интернет пората-
лима, постоји једна хаотична слика: дио српске књижевне

250
 КРИТИКЕ / ПРИКАЗИ

критике попримио је дневни карактер (понекад и дневнопо-

литички). Та критика је непродуктивна, често испуњена аро-
ганцијом и насиљем, фуриозна. Она је такође и нечитка, не-
етичка и недјелотворна, она је сама себи сврха, баш као што
су то и безбројне и на-зор-колумне које испуњавају простор:
папирнати и онај виртуелни. Критичар чији текстови имају
овакве одлике озбиљно ризикује да постане критикант, а том
и таквом ризику често се излажу и неки озбиљни аналитича-
ри, врсни и потврђени писци, на овај начин друштвено анга-
жовани умјетници. Критичко-колумнистички ангажман јед-
ног дијела писаца и интелектуалаца у Србији открива и
бизарну поларизованост своје врсте. Она није бизарна по
свом карактеру него по својој суштини и интензитету, по не-
гативном набоју који се усмјерава на противника, по честим
обрачунима аrgumentum ad hominem, по груписањима и
кланском дјеловању. Тако на примјер, овогодишња НИН-ова
награда додијељена је у прилично негативној атмосфери
коју су креирале и неке нове-старе подјеле, специфичне за
наш менталитет и за наше поднебље, озбиљне (чак епохално
озбиљне) теме, поједине дегутантне оптужбе итд.
Поларизација критичке свијести у Србији, уопштено го-
ворећи, проистиче из деценијске подијељености која је свој
траг оставила и у колективном памћењу и у националном
менталитету. Данас је депласирано говорити о диобама на
четничку или партизанску секту, премда метафорика ових
појмова и не захтијева своју нарочито пречишћену варијан-
ту у актуелним друштвено-политичким приликама. Српско
јавно интелектуално мишљење данас чине различите нијан-
се националне свијести: од оне умјерене и веома озбиљно
заинтересоване за очување националног и културног иден-
титета до оне ултрадесничарске и врло милитантне свијести.

251
 КРАЈИНА

Данас српско јавно мњење чини и једна нарочита грађанска

свијест, која се појмовно веома често идентификује као дру-
госрбијанска и као таква суштински се дистанцира од екс-
тремног национализма и народњаштва. Но, да ствар буде
компликованија, из тог и таквог другосрбијанског осјећања
грађанске и националне алтернативе генерише се и једна би-
зарна и екстремна појава, која и у једној таквој, умивеној
грађанској варијанти умије да покаже своје сопствено нали-
чје. Та острашћеност је вјероватно најпогубније живо осје-
ћање у Србији и у психосоцијалном погледу дефинитивно
најзанимљивија појава: „десно крило“ тзв. друге Србије није
малобројно, способно је да на вербалан начин испољи мили-
тантну свијест и одијум, не бирајући средства да га изрази и
искаже, најзад и усмјери ни мање ни више него према суна-
родницима и, нарочито, према културноисторијским одли-
кама сопственог националног бића. Главна задаћа му је да се
супротстави примитивизму и вулгарном национализму, али
то чини ништа мање погубним ставом: једном ратоборном
псеудоелитистичком идеологијом – малограђанском по ка-
рактеру и емотивном интензитету. На удару „друге Србије“,
углађеног и умивеног, али и оног острашћеног њеног крила,
нашла се ових дана и сама НИН-ова награда.
До заоштравања је дошло крајем прошле године, када је,
24. децембра, Сретен Угричић, управник Народне библиоте-
ке Србије и аутор романа Незнаном јунаку (2010), упутио оз-
биљно писмо Небојши Спаићу, главном и одговорном уред-
нику НИН-а, те Дејану Папићу, директору издавачке куће у
којој је његов роман објављен. То писмо је било отворено за
јавност и објављено је у НИН-у (бр. 3131). Инсистирао је да
његово дјело, које је настало у продуктивној романескној
2010. години, буде изузето из конкуренције и процедуре за

252
 КРИТИКЕ / ПРИКАЗИ

додјелу НИН-ове награде. Ову престижну награду Угричић

је окарактерисао као симбол једног погубног поретка, који је
„идеолошки армиран национализмом, традиционалистич-
ки, патријархалан, популистички, аутистичан и антипросве-
титељски“. Искористио је овај повод како би се идентифико-
вао с писцима и мислиоцима попут Киша, Варгаса Љосе и
других појединаца снажно супротстављених погубном и вул-
гарном национализму. Искористио је и популарност саме
НИН-ове награде да би истакао и како није у служби „нац-
реалистичке“ и „нац-естетичке“ културе каква је, по њему,
она која је изњедрила и саму ову награду. У свом кратком и
одсјечном писму Угричић није наступио снагом аргумената
колико снагом емотивно надахнутог и самопожртвованог
чина чак и ако се зна да као писац не спада у сам врхунац
српске књижевне елите. Истина је да НИН-ова награда, као
и свака друга, није увијек била најсвјетлији примјер непри-
страсно и непогрешиво додијељеног литерарног признања.
Оспоривши је на овај начин, Угричић је сасвим сигурно же-
лио да укаже на везу која је ову књижевну награду спутавала
у иго властитог насљеђа. Па ипак, вријеме и много озбиљ-
није књижевно-историјске анализе показаће да ли је то на-
сљеђе бројало искључиво књижевноестетске омашке или га
је гушио и идеолошки социокултурни нанос, нарочито онај с
краја 20. вијека. У сваком случају, Угричићево писмо ће вје-
роватно бити памћено дуже него његово осредње романеск-
но штиво Незнаном јунаку или пак, ни по чему спектакулар-
ни награђени Ћирјанићкин роман Оно што одувек желиш.
Десно крило другосрбијански оријентисане јавности не
припада ни националистичкој ни тзв. антифашистичкој него
једној помало заборављеној, колаборантској и конформис-
тичкој линији: некад добро прикривени данас је транспарен-

253
 КРАЈИНА

тан, активан, опортунистички настројен дио српске ангажо-

ване интелигенције. Међутим, на својим сајтовима и у
својим медијима то екстремно крило не успијева да се ква-
литетно нити, пак, суштински обрачуна ни с једном негатив-
ном појавом у српском друштву и српској култури. Пуцајући
по принципу fire at will, ови текстописци, хаотична квазиур-
бана кука и мотика, не успијева ни да укаже на такве појаве:
она их чак и не поткопава, она их само потказује. Коме? Ко
то зна?
Један од таквих писаца није Саша Илић, аутор романа
Пад Колумбије (2010). Он је сјајан стилиста, али дефинитив-
но још увијек није написао дјело врхунских књижевностилс-
ких квалитета. Од поменутог романа тривијалног жанра сна-
жнији одјек у јавности имала је чињеница да је Илић свој
Пад Колумбије повукао из конкуренције за додјелу НИН-ове
награде. У тексту под насловом „Тригонометрија НИН-ове
награде“ (Бетон, бр. 102) Саша Илић констатује да велики
број романа, овјенчаних овом наградом, не вриједи, а да су
лауреати бирани чешће по идеолошком него по естетском
принципу. НИН-ова награда, „стара слушкиња дневне поли-
тике“, по Илићевим ријечима, стоји у служби ригидне и ул-
транационалистичке политичке структуре „која никада није
ни демонтирана“. Уз малициозни осврт на чланове жирија,
Илић се дистанцирао од „Србије која ври и коље“ и понудио
рјешење: бојкот НИН-ове награде.
Ови текстови и ове теме ће сасвим сигурно бити предмет
полемике, наравно, ако се одлуком на полемички чин поје-
дини представници „двије Србије“ међусобно уопште и ува-
же или, пак, послије евентуалног затишја које је постало мо-
гуће након избора тихог и благог пера Гордане Ћирјанић. У
међувремену, требало би се осврнути и на неке конкретне

254
 КРИТИКЕ / ПРИКАЗИ

грешке и омашке НИН-овог жирија. На првом мјесту, поме-

нуо бих романе који нису ни ушли у конкуренцију, јер, пре-
ма мишљењу жирија, не испуњавају критеријуме за то. Ријеч
је о романима двојице сарајевских писаца: Отац Миљенка
Јерговића и Сјетва соли Мухарема Баздуља, који су благо-
времено приспјели у НИН-ове просторије. Јерговићев текст
је озбиљан по томе што представља један надасве храбар
дијалог с властитим, породичним и националним памћењем,
дијалог који представља и осврт и обрачун с грешкама пре-
дака и насљеђем прошлих времена. Но, Отац је у исто врије-
ме и дјело у којему нису остварени значајнији књижевно-
умјетнички домети. Израз је публицистички разблажен,
готово поједностављен: то је проза по много чему (ауто)био-
графског и мемоарског карактера и тек условно може да се
назове фикцијом. Тек условно може да се назове и романом,
јер се ради о штиву које заправо представља скицу и то за
карактерни профил једног (будућег) књижевног јунака. Му-
харем Баздуљ је, пак, своју Сјетву соли писао у сложенијем
стилу, маниром Исмаила Кадареа који га је „научио како је
могуће романсирати стварни догађај чији су судионици још
живи“. А тај догађај који се стварно одиграо, којему су при-
суствовале неке и данас познате личности и који Баздуљ ин-
тересантно проблематизује, бизарни је сарајевски „фашис-
тички рођендан“ прослављен у децембру 1986. године, у
предратном, још увијек комунистичком времену. Роман
Сјетва соли и његов аутор представљени су у самом НИН-у
(бр. 3112) и то у једном стандардном интервјуу у којему је
Баздуљ читаоце НИН-а упознао са садржајем и проблемати-
ком свог текста. Питање се само намеће: ако је на овај начин
Мухарем Баздуљ признат и афирмисан пред широким ауди-
торијумом читалаца НИН-а, зашто би исти аутор наишао на

255
 КРАЈИНА

затворена врата на путу до награде која се додјељује под кро-

вом тог истог књижевног магазина?
Но, без обзира на чињеницу да се не ради о романима
који би најозбиљније конкурисали за саму награду, морамо
промислити о томе шта значи ово принципијелно одбијање.
И да ли је, уопште, принципијелно. Наиме, романи су обја-
вљени протекле године и то у издавачкој кући из Србије, на
језику који без двоумљења можемо именовати српским.
Шта, онда, није регуларно? Било би одвећ наивно рећи да су
разлози политичке или идеолошке природе. Миљенко Јерго-
вић својим дјелом и карактером наставља традицију у којој
су се велики хрватски писци (макар и из БиХ) опробали и
објавили на београдском и српском књижевном тлу. Муха-
рем Баздуљ је вриједни и коректни писац, запажени проза-
иста и аутор бројних критичких текстова које су објавили
београдски и српски књижевни магазини и интернет-порта-
ли. Ово свакако није процјена њихове „подобности“, но да
ли, пак, њихова „неконкурентност“ значи да НИН (или српс-
ка књижевна јавност уопште) још не жели да експерименти-
ше с (да ли неминовним) повратком на старо (да ли добро)
вријеме, када су ову важну награду добијали Мирослав Крле-
жа, Дубравка Угрешић, Павао Павличић? Скромно конста-
тујем да преферирам оне промјене које би подразумијевале
да, рецимо, у конкуренцију и у процедуру за додјелу НИН-
ове награде могу ући писци који пишу на српском и који
слободно и, наравно, својевољно конкуришу. Јер, ако изуз-
мемо разлике између актуелних правописних варијанти, ис-
тим језиком се говори и пише у неколико јужнословенских
држава које чине просторно и језички компактну цјелину, а
политички и идеолошки један порушен свијет, империју
својеврсне културне ентропије. Те промјене сматрам поже-

256
 КРИТИКЕ / ПРИКАЗИ

љнијим од оних које је донио вулгарни национализам, али и

од оних које доноси вулгарни интернационализам и извје-
штачени космополитизам којим се ките овдашњи књижевни
губитници и као такви нам управо предлажу једну карикату-
ралну верзију позива на странствовање и надасве бездомну
књижевно-културну алтернативу.
Како, на крају крајева, све ово да разумијемо и прихвати-
мо ми, у Републици Српској, којој ионако не мањка подвоје-
ности и двоструких мјерила? У заједници која се разара до-
минацијом некултуре, баналности и чаршијске мимикрије, у
заједници која се, критички учмала, посипа топлим пепелом
самозатајног интелекта. Како у том запећку разумјети и
прихватити другосрбијанску критикантску агресију на носи-
оце сопственог идентитета, како се помирити с њеном безоб-
разном литерарном осредњошћу? Како, с друге стране, ра-
зумјети и прихватити снажан негативизам, назадњачке и
народњачке трендове које поново срља да прихвати један
дио српске (књижевне) елите? Да ли ми, прекодринска српс-
ка „дијаспора“ и босанска „конститутивна нација“, ништа
мање него као онај селимовићевски рукавац што га је бујица
одвојила од мајке ријеке, с разлогом нервозно и у неизвјес-
ности посматрамо ово ново време разделно, нову српску де-
обу? Или је то нешто сасвим бенигно и управо свагдашње у
београдској Србији? Посљедње што нам је потребно, то је
конфузија коју ишчитавамо на њеним страницама, дисолу-
ција интелектуалног бића и ова бизарна подвојеност. С раз-
логом се осјећамо као представници „трећег пута“, треће,
„невидљиве“ Србије, снажно уткани у ткиво европских врије-
дности и још снажније повезани кохерентном силом за-
једничке традиције. Самозатајни, освијешћени, али не и ост-
рашћени, свјесни националног идентитета и нужности

257
 КРАЈИНА

његовог очувања у овим немилим историјским, епохалним

данима владавине постконфликтних и постидеолошких ре-
цидива, те и нових, бизарних идеологија.

***
Књижевност заводи, попут живота;
са екраном су чиста посла, као са смрћу.
 
У свом новом роману, писаном и награђеном у атмосфе-
ри нарушених друштвених вриједности и поремећених кул-
турних односа, Гордана Ћирјанић ствара занимљив, премда
не много атрактиван карактерни профил главног јунака, не-
вољног и уморног особењака, „просечно слабог човека“, који
се од стварности „спасава“ бијегом у телевизијску димензију.
Читајући Оно што одувек желиш уочавамо да се ауторка за
писање овог романа претходно врло добро припремила, пос-
матрајући и проучавајући један необичан психосоцијални
феномен, својеврсни ескапизам и модерну пошаст своје вр-
сте: зависност од телевизије. У такву зависност њен је главни
јунак неповратно склизнуо, стварајући мост преко којега од-
ступа, бјежи према псеудореалности серија, ријалитија и
других јефтиних садржаја. Роман је написан у првом, однос-
но другом лицу, као исповједно обраћање брату и рекапиту-
лација сопственог живота, као приповједачки поступак у ок-
виру којега се преплићу актуелни и ретроспективни слојеви
нарације, стварносни и испричани телевизијски садржаји.
Профил главног јунака, Слободана, ауторка гради вјешто:
иако без дубине и мисаоне снаге, то је интересантан карак-
тер који је обликован активним животом и бурним годинама
странствовања. Његову личну трагедију одредило је неколи-
ко догађаја: телевизијски скандал који је заташкан и који у

258
 КРИТИКЕ / ПРИКАЗИ

овом роману сагледавамо са моралног аспекта као једну од

кључних епизода, убиство пијаног бициклисте које је и по-
ред правне невиности оставило трага на Слободановој души,
смрт супруге Марте (коју је доживио као казну), изненадна и
снажна љубав коју почиње да осјећа према братовљевој суп-
рузи итд. Исповијест је упућена брату који је, иако у кратким
и узгредним цртама и назнакама, представљен као сушта
Слободанова супротност, пасивни и рационални принцип,
али и упориште око којега се плету и у којему траже смисао
важни догађаји, па и сам овај чин исповијести и савјесног
(само)оправдања. Роман се може читати и као страсна љу-
бавна прича, док у неким својим дијеловима носи печат ис-
точњачке мудрости и презривог односа према жељама као
према нечему што је најприземније у духовном и физичком
животу човјека.
У шестој деценији, главни јунак оживљава неке кључне
догађаје из сопственог живота враћајући се и до најранијих
сјећања. Невољко крећући на свој животни пут, ескапизмом
неутралишући страх од будућности, за студије бира књижев-
ност како би спојио овај свој порив с конкретним запос-
лењем: „бежао сам од своје будућности, бежао заправо од
себе“. Заразивши се и „бежањем у фикцију“ уз књиге је же-
лио провести живот, читајући их и ништа друго не радећи. У
животу је радио и ствари које су биле далеко од књига и за
које је „начитаност била потребна само као позадина“. Не-
вољко га приводећи крају, осјећа да је „биолошки у пуној
снази а потрошен за друге“: књиге више и не чита, заражен и
завистан од телевизијских садржаја најчешће баналне и три-
вијалне природе. Признаје да више не може да чита, управо
због те телевизијске зависности и гледалачке хиперактив-
ности: „Док читам, између редова јурца моја властита мисао,

259
 КРАЈИНА

све у петој брзини, а ја бих управо њу да искључим. Што је

текст бољи, ја сам присутнији. Чудно је то, у писаној форми
не трпим бућкурише, а на екрану ме само бућкуриш мами и
задовољава – нисам од оних који гледају тенис и Национал-
ну географију. Убацим се у какву интригу и одсутан сам, спа-
сен док траје. Јесам, зависник сам.“ Као такав, пажњу пок-
лања телевизијским дневницима, скупштинским преносима,
баналним ријалити програмима, шаблонским ситкомима,
небројеним квизовима (чак и ако све ово не воли), вјечним
адвокатима, предвидљивим форензичарима, најзад све ску-
пљем и све досаднијем фудбалу.
Интелект главног јунака, критичност његовог промишља-
ња свијета и сопствене позиције у свијету у којем живи дола-
зи до изражаја у имагинарним дијалозима са Црњанским,
који даје значајнији подстицај и легитимитет дијалошкој
структури дјела и поред доминантне монолошке и исповјед-
не димензије. Поред тога, Црњански на страницама овог ро-
мана обезбјеђује линију контунуитета и традиције, чиме се
дјело Гордане Ћирјанић ставља у службу проблематизације
савременог свијета, дјелања и мишљења у том свијету, у
службу појединца чији је интелект обликован књижевном
традицијом, али и учмао у модерном свијету под утицајем
његових садржаја. Дијалози као сламка спаса за коју се још
прима човјечност главног јунака, његова интелектуална али
и биолошка потреба за контактом и комуникацијом. „Немој-
те ми одузимати право да се поредим с Рјепнином“, вапије
он у том разговору са Црњанским: „Овај мизансцен у кући
пријатеља, где улепшавам зидове без икаквог другог циља
сем да попуним дан и подсетим се на време, кад су ствари
имале смисла, у потпуности се подудара са последњим да-
ном Рјепниновим. Ето шта је књижевност!“ Црњански одго-

260
 КРИТИКЕ / ПРИКАЗИ

вара, одређујући најприближније димензије и домете овог

призивања у контекст, те остављајући печат присуства аутор-
ске самосвијести Гордане Ћирјанић: „Ваше крречење у стану
пријатеља нема никакве везе са Рјепниновим лепљењем та-
пета код Ординског, нити ваше осећање празнине са његовим
губитништвом. Подударност је случајна, није суштинска.“
Слободан је јунак особен по томе што напушта књижевни
свијет, често и властиту мисао, уступајући мјесто споредним
пословима, телевизији или опуштајућим кућним радњама,
попут реконвалесцента који се препушта чарима релакса-
ције у каквом „чаробном“ санаторијуму или између зидина
манастира гдје појединац на сличан, усамљен начин преп-
лиће свој умни рад и физички подухват. Касније ће Врњачка
Бања читаоца овог романа подсјетити и на оне књижевном
традицијом освјештане хронотопе у којима се исписују слич-
не животне приче, разговори, исповијести, карактери. Ау-
торка веома детаљно указује на „дијагнозу“ овог савременог
јунака и упечатљиво описан дневни рапоред учмалог завис-
ника, његова „рутина“ и доколица, искушења пред угашеним
телевизором, психолошки профил човјека који је у својој од-
маклој доби огрезао у једну од многих зависности данашњи-
це. Зависник, који је тога свјестан, који је одавно напустио
фазу порицања, „границу гриже савести и осећања криви-
це“, али који никако не успијева да одоли спектаклу банал-
ности који нуди телевизијска забава. С овим јунаком се није
тешко чак ни поистовијетити, ако не према овој, оно према
некој другој зависности, другој „глави“ ове савремене „хид-
ре“ којој је зависност име, именитељ за безброј њених (вир-
туелних) варијанти.
Временски парадокс живота испуњеног књижевношћу ју-
нак овог романа изразио је сопственим (читалачким и жи-

261
 КРАЈИНА

вотним) искуством. Када је био најактивнији и најзапосле-

нији, проналазио је највише времена за љубав и читање. А
данас: „данас не крадем време, него га убијам“, вели он.
Књижевне жанрове доживљава као личности, као пријатеље,
а телевизијске садржаје промишља на зачуђујуће посвећен
начин, градећи једну приватну типологију и вриједносну
скалу међу ТВ жанровима, констатујући чак и неке њихове
морфолошке одлике. Промишљајући одбацује предвидљиве
и естетски непривлачне садржаје, али ипак их конзумира у
пракси, свјестан да му подижу „општи тонус“ и поспјешују
„хормон задовољства“.
Слободан је раније учествовао у продукцији телевизијске
емисије која је игром бизарног случаја нанијела душевни
бол једном дјетету. Иако је граничио с трагедијом, случај је
заташкан, а Слободану као одговорном лицу додијељена је
инвалиднина уз услов да више никад не ради на телевизији.
Но, траума коју је он понио није нестала иако је почео да
живи нови живот, који по свом стилу није био далеко од жи-
вота менталног инвалида. И поред тога, исповиједа се главни
јунак свом читаоцу, „нисам човек без савести“. Овај случај
некажњеног насиља над дјететом који прати главног јунака
попут сјенке, ауторка је одабрала за свој текст како би обез-
биједила још једну снажну књижевну потпору: „Можда је
највеће моје злодело то, с том девојчицом. Где си, средњи
сине Фјодора Карамазова? Да ли би, из овог нашег времена,
имао шта да додаш у своја запажања о људској врсти? И да
ли би убацио, ту сличицу, у свој досије о некажњеном насиљу
– о злостављаној деци?“
Испрва укратко испричану немилу епизоду из свог про-
дуцентског искуства, пред крај романа Слободан је детаљно
исприповиједао. У њој се разазнаје и читаоцу у лице просипа

262
 КРИТИКЕ / ПРИКАЗИ

истина о ријалити димензији телевизијског програма. Мо-

дерна прича о шоу-програму који испуњава жеље својим
гледаоцима претворила се у ноћну мору. Једна бака је по-
жељела да својој петнаестогодишњој унуци у госте доведе
популарног тинејџерског идола за којим је дјевојчица била
„луда“. Све би се одиграло као у стотинама сличних финала
препуних усхићења и неспутане радости, да телевизијска
екипа није затекла дјевојчицу „како се задовољава, и то не
властитим ручицама него уз помоћ свог рундова“. Међутим,
ни то није било све, као да није био довољан нервни слом и
јавно жигосање које је дјевојчица доживјела, те надасве не-
надокнадива штета начињена дјетету и породици. До прве
прибране реакције сниматељ није гасио камеру, а „мате-
ријал“ је касније завршио на интернету, вјероватно уступљен
конкурентским ТВ станицама. Од тог догађаја прошло је 12
година, случај је готово заборављен, а телевизија је у међув-
ремену „еволуирала“ у правцу у којем ни беспризорно свјес-
но разголићење интиме протагониста ријалити програма
није било довољно шокантно.
„Оно што одувек желиш замишљено је као креативна еми-
сија, са оригиналним жељама обичног човека, можда чак
као коректив ТВ жанра ‘ријалити шоу’, који рачуна на извр-
тање црева, вађење џигерице, на изношење прљавог веша,
раскринкавање, исмевање и обесмишљавање интиме.“ То је
телевизијски шоу у којем је Слободан радио на мјесту по-
моћника уредника као и на другим позицијама организације
овог забавног и веома гледаног програма у Енглеској, кас-
није и у Шпанији. Обављао је и послове у процесу одабира
жеља, дајући предност онима које су оствариве и занимљи-
ве, погодне за сиже ове телевизијске емисије. Описујући тај
посао, ријечима свог јунака, Гордана Ћирјанић вјешто при-

263
 КРАЈИНА

мјењује тај већ помало превазиђени поступак класифика-

ције и каталогизације, а текстуална грађа коју ауторка на
овај начин обрађује и у том поступку јој даје поетски статус,
небројене су и често веома чудне жеље које су пристигле у
редакцију.
Дефиниција и, истовремено, узрок имуности и обамрлос-
ти, свеприсутне модерне „глувоће“ и отпорности на шок:
„ако се из дана у дан, годинама, деценијама, кљукаш шокан-
тним случајевима насиља, метаморфоза, настраности и
склоности, и сваковрсним рекордима за Гиниса, мало-пома-
ло постајеш имун“. Мисао је обгрљена „телеграфски“ и на-
око незаинтересовано, али надасве литерарно исприповије-
даном епизодом једног форензичарског серијала данас
познатијег као до савршенства доведен ескапистички и ква-
зиобразовни пројекат рекордне гледаности и планетарне по-
пуларности. Овакви приповједни пасажи испуњавају своју
функцију, а то је да у тексту романа Оно што одувек желиш
формирају другу раван, другачију динамику и другачији
вриједносни систем. Они нам јасно говоре о томе колико је
велика разлика између оних пасажа који обликују монолош-
ку, исповједну и ауторефлексивну садржину текста и оних у
којима главни јунак ужива телевизијске садржаје, необичан
али ефектан наркотик, садржаје који су разбибрига и површ-
на забава. Конзумација ове менталне лимунаде поставља пи-
тање привлачности: карактерише је неоптерећеност вели-
ким, мучним мислима и егзистенцијалним питањима,
привидна актуелност и атрактивност животног стила јунака,
потом једноставна структура и разумљива композиција,
предвидив слијед догађаја, очекиван срећан завршетак који
обезбјеђује сатисфакцију итд. Чак и ако се понекад наруши
логички принцип у тим емисијама, расплет пружа задо-

264
 КРИТИКЕ / ПРИКАЗИ

вољење у питком и разумљивом рјешењу које од конзумента

не захтијева никакав други напор, осим оног који подразу-
мијева вријеме посвећено том ТВ каналу (што ће рећи обез-
бјеђује гледаност као ултимативни циљ емитера и продуцен-
та). Овако наш „телевизионар“ вербализује поенту једне
епизоде: „Све се мења, само не човек и његова жеља за срећ-
ним крајем. Апотеоза доброте, слоге и политичке коректнос-
ти одиграла се у цркви, са Библијом у руци, што значи да је
сексуална слобода подигнута до религије.“
Лишен полифоније, роман се показао и као згодна прили-
ка да ауторка изнесе низ одсјечних, промућурних, али не
много темељитих критика на рачун телевизијских садржаја
који се доминантно намећу у сфери културе и животног сти-
ла нације. Такав критички дискурс усмјерен према профа-
низацији и банализацији културе, према лимбовима телеви-
зијског екрана, намеће емотивна и интелектуална природа
главног јунака који животари, вегетира и своју мисао одржа-
ва живом тек онолико колико је потребно да би, са даљинс-
ким управљачем у рукама, схватио како му се одређени про-
грам не допада и потом га промијенио. И тако унедоглед:
нови канал – нова недовршена мисао. У филмовима и неким
телевизијским садржајима мотив телевизијског монитора
(веома често и више њих) не значи увијек екранизовану
афирмацију сопственог медија. Напротив, мноштво монито-
ра и често мијењање канала сугерише нам у датом програму
једну нарочиту врсту атмосфере, нелагоде и конфузије, илу-
зије сведоступности и одсуства суштине, сугерише нам једну
духовну пустош која се у ствари истински огледа само у
есенцијалној и егзистенцијалној празнини, бодријаровском
симулакруму и (пост)модерној дијалектици израженој у ка-
узалности по којој хипер генерише сопствени псеудо, а поне-

265
 КРАЈИНА

кад чак и са обиљежјима антиутопије у коју је једним својим

дијелом доспјела наша (телевизијска) цивилизација. Тако је
и у овом роману: притисак на магично дугме даљинског уп-
рављача открива се као својеврсно духовно чедоморство тек
зачете мисли, па макар она била и коментар телевизијског
садржаја или спорадично литерарно подсјећање на догађаје
из прошлости. Притисак на дугме у самој романескној струк-
тури и садржају овог текста, скокови са литерарног на теле-
визијско, стварају утисак слојевитости и обезбјеђују релак-
сацију, али заправо иритирају и обезвређују оно што је
зачето у солидно сазданим солилоквијима, литерарно орга-
низованим ретроспекцијама и рефлексијама.
Гордана Ћирјанић се, помоћу свог књижевног јунака, ин-
директно, проницљиво и донекле ангажовано, критички од-
ређује према постојању „двије Србије“, тој већ дуже вријеме
актуелној и незаобилазној теми о којој смо и у овом тексту
нешто раније говорили. Коментаришући државну телеви-
зију, Слободан каже: „Помислим каткад, као сад, да неки
злоћудни ум има намеру да излуђује нацију, или можда пре
да је затупљује, усклађивањем програма на свим каналима.
‘Јавни сервис’ ту, наравно, највише иритира. Уместо да рачу-
на, увек, на интелигентног гледаоца, Сервис изледа подразу-
мева да постоје две Србије – једна дибидус примитивна, и
друга малограђанска – па шара, наизменично им подилази.
При том, несумњиво, сматра да је та прва већа, јер у удар-
ним терминима кудикамо више њој удовољава.“ Исти повод
користи да каже и сљедеће: „Ако је Скупштина слика у ма-
лом двеју Србија, ови оне називају издајницима и страним
плаћеницима, а они ове централистима и непоправљивим
нацошима. И једни и други изговарају етикете с гађењем...
После само две реплике обузме те мучнина, али и страх – ту,
у тој сали генеришу се неповерење, и мржња.“

266
 КРИТИКЕ / ПРИКАЗИ

Као нација која иначе проводи много времена пред ма-

лим екраном, Србија се може препознати и у овој слици, јер
се главни јунак дјелимично обраћа и сваком читаоцу: „За-
мишљам исти програм код вас у дневној соби, где је ТВ апа-
рат увек укључен, али никога не узрујава садржај, јер се нико
и не удубљује. Телевизор вам служи, попут амбијенталне му-
зике, да одржава бруј живота у кући, да вам обезбеди, у ду-
гом времену – сад кад су деца отишла – какав-такав разговор
у виду узгредних опаски, и утисак да сте у току, да делите...“
Јасно је, дакле, да је Слободан у исто вријеме овисник и
критичар (односно инструмент критике). Међутим, стиче се
утисак да је наш главни јунак „продефиловао“ кроз живот и
кроз стварност коју описује у актуелном тренутку, ни на
чему се не задржава у знатнијој мјери: много зна, али да би
поткријепио своју мисао од свега „пабирчи“ оно што стоји на
површини и што је мање-више свима знано, аргументује јед-
ноставно и без удубљивања, без трага мудрости и мисаонос-
ти, нема воље да значајније загребе испод те површине. Због
тога његова критика понекад поприма публицистички ка-
рактер што се неминовно одражава и на Ћирјанићкин стил.
Тако, на примјер, Слободан у књижевности проналази „аргу-
мент“ да није усамљен у неким својим поступцима: „мало ли
је браће у класичној давнини и историји књижевности који
су брату ћапили жену – Арес Афродиту, Клаудио Гертруду,
Аранђел Дафину, да не идемо даље. Хоћу да кажем да је све
око нас отишло до ђавола, а да се ти само заносиш верујући
да још постоје... правда и ред.“
Књижевно знање којим барата главни јунак то је углав-
ном више него основна лектира опште и националне књи-
жевности, архетипски и одвећ експлоатисани (донекле и по-
пуларизовани) ликови попут Антигоне, Медеје, Мефистофела,

267
 КРАЈИНА

Фауста, госпође Бовари, Ивана Карамазова, Доријана Греја,

Рјепнина и других књижевних карактера у контексту романа
Оно што одувек желиш. Основне идеје и актуелизација дати
су поједностављено, готово нефункционално. Роман би,
чини се, био једнако вриједан и без ових прозрака књижевне
традиције. Квалитетни, вјешто одабрани, али чини се не и
вјешто заступљени јесу цитати, преузети из есеја Оскара
Вајлда (Пропаст лагања, превела Гордана Ћирјанић). Њихов
је квалитет неспоран, међутим, ти предуги наводи као да
сами постављају питање о стварној функцији цитатности и о
проблематичним пропорцијама појединих дијелова текста.
У истом ритму, Слободан прича до самог конца. И, док
нам мисао тражи одговарајући израз пред чињеницом да ау-
торка неће на уобичајен начин привести крају свој роман,
главни јунак нас прене констатацијом да се „распричао“ и да
је, ето, игром случаја, од његове исповијести „испала“ и ције-
ла књига. „Одувек сам желео да будем писац. Па, могао бих
да прославим догађај једном серијом.“ Умјесто излизане али
незаобилазне фразе шта је писац желио да каже наметало
нам се питање шта је јунак одувек желео. У овим реченицама
се, најзад, поентира и пројектује, али и одговара на то не-
обично питање, на једно неизљечиво стање. Истовремено
(или као финални обрт) у неколико завршних редака откри-
ва нам се и једна могућа „позиција“, односно измијењена
перцепција приповједача: главни јунак посматра себе како
лежи на обдукционом столу из омиљене серије, док међу
познатим ликовима види и свог брата Александра.
Одговарајући на честе и неуобичајено гласне критике,
чланови НИН-овог жирија су у 3135. и 3136. броју овог мага-
зина дали одговор који је можда зазвучао немилосрдно, али
је открио реалну слику о српском романескном стварала-

268
 КРИТИКЕ / ПРИКАЗИ

штву. Констатације и коментари В. Павковића, А. Илића, Љ.

Шоп, М. Аћимовић Ивкова и М. Шукала храбро су (темеље-
но на искуству читања 140 романа, уз интересантну али не и
детаљну анализу тог корпуса) окарактерисали тренутно
стање у српском књижевном животу и на тај начин постави-
ли питање куда и како даље. Но, сви текстови и сви гестови
поводом недавне додјеле НИН-ове награде, открили су и
оголили чињеницу да све чешће имамо гладне године рома-
нескног стваралаштва и пуко испуњење стваралачке норме
(макар и уз фамозни број 140) и да је 2010. била управо та-
ква година. Ипак, због те чињенице се ни до сада није мијења-
ла динамика нити се нарушавао континуитет једногодишњег
додјељивања НИН-ове награде. Преломно вријеме српског
романа можда је већ наступило. И не само романа, него и
награђивања, читалачке праксе, хоризонта очекивања, изда-
ваштва итд. Не би смјело да се деси да и убудуће због безв-
риједних књига жалимо посјечено дрвеће као што је ове го-
дине зажалио један одговоран НИН-ов критичар. Књижевност
заслужује више од тога.

269
 КРАЈИНА

Мирко Демић
ПЛАВА ВОДА МУТНОГА ДУНАВА
Горан Дакић: ДАЉ, ЕуроБлиц /Арт принт, Бања Лука, 2010.

Само се у ријетким моментима поклопе неоспорне чиње-

нице са пустим тлапњама, проживљено са домишљеним,
„стварно“ са сjећањем на њега. Још је ријеђе кад се у једној
ријечи сажму толика асоцијативна поља и освијетле зна-
чењске дубине, па од једног једва познатог топонима прого-
воре матафизички натруси и језе, свједочећи, како то само у
литератури бива, да физичка и временска даљина понекад
зна бити итекако близу, да се снажно проживљава и умјет-
ничком магијом оживљава. Тако је и са насловом романа
Даљ Горана Дакића.
Већ на самом почетку, два нам мотоа овог романа на-
говјештавају ауторов однос спрам оног што слиједи, као и
оног из чега литерарни свијет происходи; један је из Анд-
рићеве приповјетке Кула, из књиге ДЕЦА, која третира
ћудљивост сјећања на дјетињство, док други потиче из самог
почетка Књиге Постања, који говори о води која тече из Еде-
на и натапа врт наш свагдашњи, не дозвољавајући нам да за-
боравимо на постојања рајских насеља.
Већ на почетку романа Дакић смјело употребљава синтаг-
му „лијепе деведесете“ и, можда нехотице, бира самосвојан

270
 КРИТИКЕ / ПРИКАЗИ

пут, сучељен официјелним модама, како у српској књижев-

ности, а поготово спрам књижевности у такозваном региону.
Дакле, ову књигу видим и као опозитну, у добром Борхе-
совом маниру (којег је код нас Гробницом за Бориса Давидо-
вича радикализовао Данило Киш управо у односу на Борхе-
сову Универзлну историју бешчашћа), а тиме и свјестан
ауторски избор сопственог пута и виђења литературе. Мало
ли је?
Живимо у времену кад постоје „школе мишљења“ како
морамо да се, без изузетка, одредимо према „мрачним деве-
десетим“, и притом се, без изузетка, поспемо покајничким
пепелом, а ти, који такав императив постављају, позивају се
на по-етичке ставове Данила Киша – мислећи, ваљда, како је
довољно опонашати га и тиме достићи његово мајсторство.
Горан Дакић не чује (или не жели да слуша) гласноговор-
нике таквих ставова, и постиже нешто неочекивано – од-
бијајући да их слиједи – доспјева управо на Кишов траг, на
колосјек његовог Породичног циркуса или, можда, на најбоље
странице Боре Ћосића, а написане о дјетињству, а зашто не и
на прозу Бруна Шулца.
Да, он пише ову књигу, како на једном мјесту наводи, „уп-
ркос бруталним чињеницама“. Њима супротставља оно што
му нико не може отети, а то је – поезија! Овдје застајем, јер
не могу да одолим а да не парафразирам поетички став Вла-
дана Деснице по коме се постојање умјетничког врједнује у
односу на мјеру и ранг поетског у неком књижевном дјелу.
Међутим, далеко од тога да Горан Дакић пише роман са
тезом. Такође, он не претендује да буде комесар за оптими-
зам. Он само брани оно што прво у рату страда – поезију. А,
прије свега – поезију дјетињства.
Вара се онај ко на основу претходно изложеног закључи
да се Горан Дакић бави кривотворењем времена у којем је

271
 КРАЈИНА

одрастао, а посредно кварећи и вријеме у коме тренутно

живи. Напротив. Он га брани од кривотворења јефтиних
пропагандиста и оних који су склони употреби изанђалих
клишеа. Овом књигом он свом, и не само свом дјетињству
враћа дубину, богатство и сву сложеност живота који буја,
„упркос свему“. Да, у његовом роману негдје далеко грми то-
повска канонада, завијају сирене за узбуну, чују се пушчани
хици, проносе се војничке униформе, тегле се пушке, али то
не спрјечава једно детињство да буја и усхићено живи, тра-
гајући за острвцима радости и уживања, повијајући се и ус-
пињујћи под налетима божанских тајни: одрастања, другарс-
тва, љубави...
„Плаве воде мутнога Дунава“ – формула је на којој функ-
ционише ова проза, која пулсира снагом своје животности,
прецизности и језгровитости израза, сликовитости призора
и узбудљивости асоцијација.
Снага убједљивости и сугестивности Даља потиче из па-
радоксалности позиције из које извире његова инспирација.
Само дјетињству својствена идиличност усред ратног окру-
жења порађа ненаметљиву напетост и изузетност сваке сли-
ке и ситуације.
Зато Дакић пише: „Дунав је, говорили су старији, носио
мирис рата на својим таласима, али све што смо ми осјећали
бијаше мирис уловљених штука и шарана.“ Или: „Само по-
неке штуре или мржњом изговорене реченице подсјећају на
ратна збивања...“
Његов однос према Дунаву једнако је сложен као и цјело-
купан однос према стварности која му служи као пред-текст
за ону што наново ствара. Има у том дјечачком односу по-
дозривости, страха и неповјерења, али и ирационалне љуба-
ви и дивљења на начин како то чинимо према божанствима,

272
 КРИТИКЕ / ПРИКАЗИ

а, на мјестима, налазимо у пуној снази архетип оног пустог

панонског хедонизма и облапорности, рапсодије ића и пића,
као и објавâ тамних нагона и пријетњи злих сила.
Свеједно, Горан Дакић са невјероватном лакоћом испреда
сагу о Светом Дунаву, о свом Светом Дјетињству уз Дунав и
на Дунаву, нештедимице дјелећи са нама усхићеност при-
суством те митске воде и њен загонетан, али трајан утицај на
сваког кога запљусне његове воде.
Постоји у овој књизи благотворна доза, такође панонског,
готово лалинског хумора и ироније спрам свега чега се до-
такне; како према оном који пише, односно, оног ко се сјећа,
тако и спрам његових родитеља, као и већине ликова који се
појављују у овом роману. Има, такође, неког готово фаталис-
тичког гледања на свијет у којем се главни лик обрео; он,
често и без жаљења, на актере свог романа гледа са позиције
неисцрпног разумијевања, праштајући им готово сваки пос-
тупак или мисао, сваку бедастоћу и саможивост.
Тајна доброг функционисања ове прозе лежи, можда, и у
томе што извире из дубоке сјете, из њеног благотворног сје-
мена, али и отрова.
Мислим да је ова књига догађај у нашој књижевности, да
је једно другачије виђење „мрачних деведесетих“, о којима
су се многи прегли да оставе трага, мислећи да је довољно
само искуство, а не и књижевна вјештина.
Горан Дакић је своје дјетињство одјенуо ванредном лири-
ком, успјевајући да ни једног трена не падне у испразну па-
тетику и јефтин сентимент.
Увијек је риједак празник и немјерљива радост, нама пре-
осталим читаоцима, када се, међу многима, појави даровит
писац – а Горан Дакић то свакако јесте. Са његовим романом
ДАЉ добили смо несвакидашње лирско свједочанство о јед-

273
 КРАЈИНА

ном дјетињству богатом доживљајима и осјећањима, које

снагом и интензитетом умјетничког израза успјева да ратно
окружење учини споредном кулисом, недостојном овако оз-
биљне и заносне приче, овако замамне и дирљиве баладе о
одрастању.
Свака генерација, као и свако од нас, има легитимно пра-
во на своје ране јаде, па и ова, Горанова. Случај или проми-
сао хтио је да их баш он напише. Зато ово излагање треба
схватити као подршку за оно што је урадио и захвалност за
читалачко задовољство које његовo дјело пружа.

274
 КРАЈИНА
Часопис за књижевност и културу

Крајина излази четири пута годишње.

Годишња претплата износи 40 КМ, за Србију и Црну
Гору 2000 динара, а за иностранство 40 евра.

Наручујем __________ примјерака Крајине.

Име и презиме, назив установе или предузећа:

_____________________________________________

_____________________________________________

Адреса: _______________________________________

Телефон: ______________________________________

Претплата се може уплатити на жиро рачун 562-099-

00002349-43, код Развојне банке у Бањалуци, са назнаком
“Претплата за Крајину”.

Информације на телефон: 051/314-144, 301-812;

факс: 051/314-216.