Univerzitet u Prištini

Ekonomski fakultet
Kosovska Mitrovica

SEMINARSKI RAD
Predmet: OPERACIONA ISTRAŽIVANJA
Tema: EKONOMSKE FUNKCIJE

Mentor: Student:
Dr Radica Bojičić, docent Tamara Božović 16/18

Kosovska Mitrovica, 2020.

SADRŽAJ

UVOD..............................................................................................................................................3

1. EKONOMSKE FUNKCIJE........................................................................................................4

2. FUNKCIJA TRAŽNJE................................................................................................................4

3. FUNKCIJA PONUDE.................................................................................................................5

4. FUNKCIJA PRIHODA...............................................................................................................6

5. FUNKCIJA TROŠKOVA...........................................................................................................8

5.1. Ukupni troškovi T.................................................................................................................8

5.2.Granični troškovi T................................................................................................................9

5.3.Prosečni troškovi proizvodnje................................................................................................9

6. FUNKCIJA DOBITI................................................................................................................11

7. FUNKCIJA PROIZVODNJE....................................................................................................12

7.1. Osobine funkcija proizvodnje.............................................................................................14

7.2. Granična funkcija proizvodnje............................................................................................15

7.3. Prosečna funkcija proizvodnje............................................................................................15

ZAKLJUČAK................................................................................................................................18

LITERATURA..............................................................................................................................19

REFERENCE................................................................................................................................20

2
UVOD

Donošenje poslovnih odluka je sve komplikovaniji i zahtevniji proces, posebno u uslov-

ima rizika. Sve se ekonomske pojave i procesi manifestuju u obliku količina, kvantiteta koje se
tokom privrednog razvojas stalno menjanju, npr. količina proizvodnje, prodaje, izvoza, uvoza te
investicija menjaju se tokom vremena. U isto vreme sve su ekonomske pojave i procesi
međusobno zavisni, tj promena jedne utiče u određenoj meri i na promene ostalih. Osnovni
zadatak ekonomske analize jeste utvrđivanje međuzavisnosti koje postoje među ekonomskim
pojavama i procesima radi njihovog objašnjavanja i predviđanja.

U modernom poslovnom svetu, u kome je na sceni velika trka za profitom cilj postojanja
preduzeća je stvaranje dobiti, a ona se ostvaruje na osnovu svestranog istraživanja tržišta, dobro
osmišljene organizacije proizvodnje i efikasno izvedenog procesa prodaje. Na tržištu savršene i
sve izraženije konkurencije preduzeće mora imati odgovor na nekoliko pitanja i to su sledeća:

 Koja je realna količina koja se može plasirati i prodati na tržištu?

 Kolika je konkurentska ponuda, tj. kolika je zasićenost tržišta?
 Kolika je potražnja za određenom vrstom proizvoda?
 Koja cena može biti konkurentna na tržištu?
 Mogu li se troškovi prozvodnje i ostali troškovi smanjiti?
 Na koji način uvećati prihode?
 Kolika dobit se realno može očekivati?

Navedena i druga pitanja nameću potrebu da se funkcije tražnje, ponude i troškova,

prihoda i dobiti detaljnije razmotre i da se njihovom kvantitativnom analizom ukaže na neke
mogućnosti planiranja i optimatizacije proizvodnje.
Kreiranje poslovne politike i analiza rezultata poslovanja preduzeća i drugih
oblika radnih organizacija se uspešnije može obaviti ukoliko se u analizi upotrebljavaju i
kvantitativne metode. Među ove ekonomske veličine spadaju: CENA, PONUDA, TRAŽNJA,
TROŠKOVI, PRIHODI I DOBIT. Između međusobno zavisnih veličina u ekonomiji ne postoji
ili se retko dešava, stroga funkcionalna veza, ali se pažljivom analizom može uočiti da većini
takvih veza približno odgovara neka od matematičkih funkcija. Obradom dovoljno velike serije
podataka, može se odrediti željena funkcija koja aproksimativno najbolje oslikava zavisnost
posmatranih veličina i na osnovu koje se mogu vršiti predviđanja daljeg ponašanja jedne
ekonomske veličine u funkciji jedne ili više drugih. U ovom seminarskom radu biće analizirane
sledeće funkcije: funkcija tražnje, funkcija ponude, funkcija prihoda, funkcija troškova, funkcija
dobiti. Treba napomenuti da ovakvo razmatranje podrazumeva bitna pojednostavljenja u odnosu
na realnu situaciju jer nijedna od ovih veličina ne zavisi samo od jedne realne promenljive, ali i

3
tako pojednostavljen model može biti od velike koristi pri analizi poslovanja preduzeća. Sve ove
navedene funkcije se jednim imenom nazivaju EKONOMSKE FUNKCIJE.

1. EKONOMSKE FUNKCIJE

Ekonomske funkcije upotrebljavaju se za planiranje i prognozu poslovnih subjekata u

zavi-snosti od vrste i oblika problema. Uz pomoć adekvatnih metoda, koriste se za uspešnije
poslovanje i na osnovu njih gradi se idealizacija uspešnog poslovanja i svođenja rizika na
minimum.

2. FUNKCIJA TRAŽNJE

Kvantitativna istraživanja zakonitosti tražnje svoj smisao nalaze u razmatranju

funkcional-nih oblika tranje koji otvara, pre svega, široke mogućnosti za rešavanje dosta složenih
ekonomskih problema sa jedne strane, a sa druge, funkcija tražnje se povezuje sa drugim
relacijama i modelima. Tražnja definiše sveukupno tržište jedne klase proizvoda, pa se u opštem
slučaju može predstaviti funkcijom Q=F(Ω_1,Ω_2……..Ω_(n_1 ) λ_1 M_(1_1 ) λ_2
M_2…….,λ_m M_m (1,20) gde je Qnivo ukupne tražnje, Ω 1 , … Ωn parametri okruženja,
M (1 ,) .... M m, ulaganja u marketing-miks, npr. troškove marketi-nga, λ 1, …. …… .. λ m koeficijenti koji
mere efikasnost ulaganja, odnosno kvalitet poslovnih aktivnosti. Funckija 1.20 opisuje nivo
tražnje zadane klase proizvoda koji očigledno zavisi od uticaja spoljnih parametara, kao i
poslovne dinamike preduzeća. U tom smislu, svakom od marketing- miksa pridružuje se jedan
od koeficijenata 0 i 1 koji meri kvalitet poslovnih aktivnosti. Stoga, izraz λ 1 M 1 opisuje efekte
marketing-miksa za određenu marku j=1,2 ,.... , m. Sličnim načinom tražnja preduzeća za nekim
artiklom može se uopšte opisati funkcijom:
λj Mj
x j=f (Ω1 , Ω2 … … … , Ωn ,( n
))
∑ ❑λj M j
j=1

gde je x j tražnja proizvoda j, pri čemu je učešće proizvoda j na tržištu opisano relacijom
xj Mj
u j= = m
Q
∑ ❑ λJ M j
j=1

Na osnovu napred izloženog može se zaključiti da je tražnja funkcija marketing-miksa

čitave proi-vodne grane kao i preduzeća koje u njoj posluje. U opštem slučaju, u uslovima

4
slobodnog tržišta tražnja za proizvodom X , kako je već pomenuto, zavisi od ogromnog broja
promenljivih faktora, pre svega od cene datog proizvoda, kao i cena ostalih proizvoda koji se
nude na tržištu, posebno od cena supstituta. Takođe, ona zavisi i od kupovne moći potrošača, od
vremenskog faktora, kao i od niza drugih faktora koji mogu biti od uticaja na formiranje tražnje i
njen obim. Ako se pomenuti faktori uzmu kao promenljive veličine, tada tražnja za proizvodom
X se može izraziti kao funkcija više promenljivih u obliku

X =F ( p , p 1 , p2 , … , pn , q1 , q2 , … , g m )

gde x predstavlja iznos tražnje, p cenu proizvoda X koji se nudi na tržištu, vrednosti p1 , p2 …. , pn
su cene ostalih proizvoda, dok q 1 , g2 ,… … gm predstavljaju ostale faktore od kojih tražnja zavisi.
Kako je funkcija tražnje opadajuća funkcija po promenljivoj p, to je na nekom intervalu
δF
I =( a , b)∁ R+ parcijalni izvod funkcije F ,ako postoji , negativan ,tj .( ∀ p ∈(a , b)) < 0. Ostali
δp
δF δ δ δ
parcijalni izvodi , …. F , F , ... F , ako postoje mogu biti različitog znaka, što zavisi od
δp 1
δp δq
n 1
δq m

ostalih faktora pi , qikoji utiču na tražnju x proizvoda X .

Primer 1: 1
Funkcija tražnje data je sa jednačinom x=− p 2+400
Uslovi njene egzistencije su:
p>0 ,

x >0 ,− p 2+ 400>0 → pϵ (−20,20 ,)

x ' <0 ,−2 p<0 → p >0,

Rešenje je pϵ 0,20

3. FUNKCIJA PONUDE

Ponuda nekog dobra je količina tog dobra koja se iznosi na tržište, a zavisi od niza
faktora i najčešći među njima su: cene samog dobra, troškovi proizvodnje samog dobra, cene
dobra koja su povezana s tim dobrom, organizacije tržišta. Ponuđena količina nekog dobra ili
usluge jeste količina koju su prodavci spremni i u stanju da prodaju. Može se definisati, kao
ukupna količina proizvedenih dobara i usluga, koja su preduzeća i domaćinstva spremni i
sposobni da prodaju u određenom vremenskom periodu, po određenoj ceni i na određenom
tržištu. Pošto ponuđena količina raste kada cena raste, a pri padu cene kaže se da ponuđena
količina stoji u pozitivnoj korelaciji sa cenom dobra. Ovaj odnos cene i ponuđene količine zove
1
file:///C:/Users/petro/Downloads/Predavanja%20(9),%20KM,%20BG,%202018-2019.pdf

5
se zakon ponude i glasi: „Ako je sve ostalo nepromenjeno, kada cena nekog dobra raste, raste i
ponuđena količina, a kada cena tog dobra pada, pada i ponuđena količina.“

Posmatraće se funkcija ponude, u užem smislu x ̂ =f ̂ ( p) , koja iskazuje zavisnost

količine ponude nekog dobra od cene tog dobra.
Ukoliko na ponudu deluje samo cena onda se govori o promeni ponuđene količine.
Grafički se uticaj cene prikazuje pomakom uzduž jedne krive, krive ponude. Odnos ponude i
cene je propo-rcionalan, odnosno rast cena dovodi do povećanja ponude. Vredi i obrnuto.
Ukoliko na ponudu deluje neki od necenovnih faktora govori se o spremnosti ponuđača da pri
istom nivou cena ponude veće ili manje količine nekog proizvoda/usluge, odnosno o promeni
ponude. Što je veća cena, to će biti veća i ponuda-veća cena dobra, uz iste troškove, znači veću
dobit za proizvođača. Ponuda jednog proizvoda predstavlja količinu tog proizvoda iznetog na
tržište po jednoj određenoj ceni. Ponuda jednog proizvoda, takođe zavisi od mnogo faktora, kao
što su troškovi proizvodnje, tehnoloških i vremenskih uslova, cene proizvoda, organizacija
tržišza i slično.Oblast definisanosti funkcije x ̂ =f ̂ ( p) se određuje iz uslova:

1. p>0 (cena je naravno uvek pozitivna)

2. x ̂>0 (ponuda nekog proizvoda mora biti pozitivna)
3. x ̂=f ̂(p)>0 (porast cene nekog proizvoda stimuliše proizvođača da ga što više nudi
tržištu)
Ako su funkcije ponude i tražnje proizvoda određene, onda se može odrediti ravnoteža na
tržištu iz uslov ^ x 2, odnosno f^1 ( p )= f^2 ( p)¿ . Necenovni faktori koji utiču na ponudu su: troš-
x 1=¿ ^
kovi ulaza i tehnologije, cene komplementarnih proizvoda, organizacija tržišta, nenadani
događaji.
Primer 2:2
Funkcija ponude data je jednačinom y=2 p+1
Uslovi njene egzistencije su:
p>0 , y=2 p+1>0 → p>−12 ,
y '=2> 0 ,

Rešenje je p ∈0 , ∞

4. FUNKCIJA PRIHODA

Neka je za neki proizvod X na slobodnom tržištu poznata količina robe x (obim tražnje) i
prodajna cena p po jedinici proizvoda. Tada se ukupan prihod može definisati kao P( x , p)=x p.

2
file:///C:/Users/petro/Downloads/Predavanja%20(9),%20KM,%20BG,%202018-2019.pdf

6
Ovako definisan, prihod je funkcija od dve promenljive: količine robe x i cene p. Međutim ako
je za proizvod X poznata funkcija tražnje x=f ( p) ili inverzna funkcija tražnje p=f −1 , onda se
funkcija prihoda može izraziti kao funkcija od jedne promenljive: funkcija cene ili

P=x p=f ( p) p=P( p) ili kao funkcija količine proizvoda (tražnje)

P=x p=x f −1( x )=P( x ).

Ovim formulama je ukupan prihod sada iskazan kao funkcija jedne promenljive, funkcija
cene p ili funkcija količine robe x.
Na osnovu osobina funkcije tražnje može se zaključiti:

1. Ako je funkija tražnje definisana na intervalu nenegativnih realnih brojeva ( p1 , p2 ¿, onda

je i funkcija prihoda definisana na tom intervalu;
2. Kako je ¿to je i
( ∀ p∈ 〖( p 〗1 p2)( p 0) ⋀ P( p) 0);
3. Kako je funkcija tražnje f diferencijibilna na intervalu ( p1 , p2) to je i funkcija prihoda
difer-encijibilna na tom intervalu i važi
( ∀ p∈( p(1 ,) p2)) P( p)=(f ( p) p)=f ( p) p+ f ( p).

Ako postoji tačka p0 ∈ ( p1 , p 2 ) u kojoj je P( p0 )=0 i P ( p 0)<0 to znači da se za cenu p0

postiže maksimalan prihod Pmax =P( x 0) .

Primer 3.3 Data je funkcija tražnje x=¿.

a) Odrediti funkciju ukupnog prihoda P( p) i njenz oblast definisanosti.

b) Odrediti cenu p0 i tražnju x 0 pri kojima se ostvaruje maksimalnog prihod i odrediti
veličinu maksimalnog prihoda.
Rešenje.
a) U formuli P=x p zameniti x sa ¿pa se dobija P=x p=¿. Oblast definisanosti se određuje
iz uslova
( p>0)⋀ ¿je veće od nule za svako p.
f ( p)=2( p−10) 0 za p 10, pa je oblast definisanosti interval (0,10).
b) Za maksimum funkcije neophodan je prvi izvod funkcije, pa je tako
10
P( p)=¿ P( p)=0 za p1=10 i p 2= P( p)=3 p−10+(− p−10) 3=6 p−40 , p 1=10
3
ne pripda oblasti definis-anosti, P(10 /3)=−20 0 pa funkcija ima maksimum u p 10 i 2=
3

3
Backović M., Rakočević, S., Operaciona istraživanja, Ekonomski fakultet, Podgovorica, 2003

7
 10
maksimalni prihod iznosi P¿, a vrednost funkcije tražnje za cenu p2= iznosu
3
x=f (10/3)=400/ 9

U ekonomskoj analizi od interesa je ispitivanje promene prihoda P u zavisnosti od

promene cena odnosno tražnje sa različitih nivoa. Ispitivanja se svode na ispitivanja takozvanih
graničnih (marginalnih) prihoda. Neka je p0 ∈ ( p1 , p2 ) i ∆ p takvo da p+∆ p ∈ ( p 1 , p2 ) . Ako se
prodajna cena poveća za ∆ p onda će se ukupan prihod promeniti sa nivoa P( p0 ) za

∆ P=p ¿

5. FUNKCIJA TROŠKOVA

Troškovi predstavljaju vrednosni izraz utrošenih elemanata proizvodnje. U širem smislu

troškovi predstavljaju, pored utrošenih elemenata proizvodnje i poslovne izdatke, vezane za
ostvarivanje te prozvodnje. Tu spadajurazni izdaci koji se pojavljuju u vidu obaveza prema
drugim preduzećima, kamate na utrošena sredstva i dr. Na visinu troškova utiče visina utrošenih
elemenata proizvodnje i nivoi cena po jedinici utroška. Za ekonomiju preduzeća troškovi imaju
poseban značaj. Proizvodnja novih dobara ili pak učnaka uslovljena je trošenjem odgovarajućih
faktora proizvodnje (rad, sredstva za rad, predmeti rada itd.) Pored količinskog izražavanja
utrošeni faktori se mogu iskazati i u zajedničkom imenitelju, tj. u novčanom izrazu. Vrednosni
izraz faktora utrošenih u proizvodnju novih proizvoda ili ostvarenje učinaka naziva se
troškovima.
Primer 44:
Data je funkcija (ukupnih) troškova sa C=x 2+2 x. Odrediti funkciju prosečnih troškova, kada
prosečni troškovi rastu a kada opadaju i funkciju graničnih troškova.
Rešenje: Uslovi njene egzistencije su:
x >0 , C>0 , x 2+2 x >0 → x ∈−∞ ,−2 0 , ∞ , Rešenje je x ∈(0 ,−∞ ), Funkcija prosečnih troškova ,
prosečni troškovi stalno rastu. Funkcija graničnih troškova C '=2 x+2.

5.1. Ukupni troškovi T

Ukupni troškovi C, zavise od obima proizvodnje y, cene i kvaliteta faktora proizvodnje,

tehničkih uslova proizvodnje itd. Ako se pretpostavi da su svi faktori, osim obima proizvodnje,
konstanti, ukupni tropkovi se mogu izraziti kao funkcija obima proizvodnje.
4
file:///C:/Users/petro/Downloads/Predavanja%20(9),%20KM,%20BG,%202018-2019.pdf

8
T =f ( y ), odnosno T =C ( y )(funkcija 1)

Da bi matematska funkcija 1 predstavljala funkciju troškova mora ispuniti sledeće uslove.

1. Uslov nenegativnosti nezavisne i zavisne promenljive: y ≥0 ,T ≥ 0.
2. U gledanom intervalu funkcija treba da bude diferencijabilna. Prvi izvod treba da bude
poz-itivan T =T ( y)≥ 0 što održava zakonitost da se rastom obima proizvodnje y rastu i
troškovi T . Funkcija ukupnih troškova T jeste rastuća funkcija, u odnosu na obim
proizvodnje y.
5.2.Granični troškovi T

Granični troškovi se dobijaju deriviranjem funkcije ukupnih troškova C i predstavljaju

prvi izvod funkcije ukupnih troškova.

lim ΔT lim T ( y + Δ y)−T ( y )

' Δ y→ 0 Δ y →0 dc
T ( y)= = =
Δy Δy dy
Granični troškovi su pokazatelj prirasta ukupnih troškova T koji je uslovljen jediničnim
povećanjem obima proizvodnje y. Kada se funkcija ukupnih troškova, napiše u obliku izraza

Z=Z ( y )=F +V ( y ) i odredi funkcija graničnih troškova, zaključuje se da je funkcija ovih

troškova jednaka funkciji graničnih varijabilnih troškova V ( y ) jer je izvod fiksnih troškova
jednak 0 , F=0.

5.3.Prosečni troškovi proizvodnje

Prosečni fiksni troškovi proizvodnji se dobijaju deljenjem ukupnih fiksnih troškova sa

obimom proizvodnje y:
F ( y)
F= >0
y
i pokazuju fiksne troškove po jedinici proizvodnje. Posmatrani u odnosu na jedinicu proizvoda,
fiksni troškovi su promenljivi i smanjuju se sa porastom obima proizvodnje. Prosečni fiksni
troško-vi su pozitivni i izražavaju se u nj/kj. Ovi troškovi imaju usporavajući negativan prinos.

( F ( y)) ̅ <0, ( F) ̅ ( y )>0 i dve asimptote, i to Y i X osu.

Prosečni varijabilni troškovi proizvodnje se definišu kao varijabilni
troškovi po jedinici proizvodnje. Pokazuju koliko u proseku po svakoj jedinici proizvodnje
dolazi varijabilnih troškova Jedinica mere ovih troškova je novčana po količinskoj jedinici
(nj/kj).

9
 V ( y)
V= =V ( y )> 0
y

Sa rastom nivoa proizvodnje rastu ukupni varijabilni troškovi i tada su prosečni

varijabilni troškovi pozitivni: y >0=¿ V ( y )> 0 i V ̅ =V ̅ ( y )> 0. Ukupni varijabilni troškovi
se menjaju zavisno od promene obima proizvodnje. Prosečni varijabilni neproporcionalni
troškovi mogu da opadaju ili rastu, zavisno da li je rast troškova slabijeg ili jačeg inteziteta u
odnosu na rast obima proizvodnje. Prosečni ukupni troškovi proizvodnje, jesu troškovi po
jedinici proizvoda. Dobiju se deljenjem ukupnih troškova sa količinom proizvedenih jedinica:

c( y)
T =T ( y )>0
y

Kada se funkcija ukupnih troškova napiše u obliku izraza T =T ( y)=F+V ( y), funkcija
prosečnih troškova će biti jednaka zbiru prosečnih fiksnih i prosečnih varijabilnih troškova:

T ( y ) F ( y )+V ( y )
T= = =F ( y )+V ( y )
y y

Funkcija postojećih troškova je razlomljena što znači da zavisno od funkcije ukupnih

troškova T , funkcija prosečnih troškova može da opada, stagnira i raste.
Primer 55.

5
file:///C:/Users/petro/Downloads/IV%20nedelja.pdf

10
 6. FUNKCIJA DOBITI

Funkcije prihoda i troškova koje su napred predstavljene igraju značajnu ulogu rešavanju
raznih problema poslovanja preduzeća. Njihovom analizom, pre svega, može se odrediti nivo
proizvodnje u kome preduzeće ostvaruje maksimalnu dobit. Dobit, ostvarena u proizvodnji
nekog prizvoda X , u oznaci D, definiše se kao razlika prihoda P i troškova T , D=P−T .
Ako su za neki proizvod poznate funkcije prihoda funkcije troškova i funkcija
tražnje

x=f ( p), funkcija dobiti se može izraziti kao funkcija od jedne promenljive

D=D (x)=P( x )−T (x)=x ⋅ f −1 (x)−T ( x ) ili

D=D (p)=p . f (p)−T (f ( p))

Neka su za neki proizvod X funkcija prihoda P=P( X ) i funkcija troškova T =T (x)

definisane na intervalu (o ,b)∈ R+. Interval(x 1 x 2) ∁(o ,b) za koji važi

11
¿ naziva se interval rentabilnosti. Pošto su funkcije prihoda i troškova diferencijabilne na
intervalu (o ,b) onda je i funkcija dobiti diferencijabilna na tom intervalu. Zanimljiv je nivo
proizvodnje x 0 pri kojem se ostvaruje maksimalna dobit. On se određuje iz uslova
D( x 0 )=0 i D(x 0 )0 na osnovu teoreme o ekstremnim vrednostima. Obim proizvodnje
x o ∈( x ¿ ¿ 1 , x 2 )¿ za koji se ostvaruje maksima-lna dobit. D_(max=)D(x_0) naziva se optimalna
proizvodnja, a cena p0=f (−1) 〖( x 〗0) naziva se optimalna prodajna cena.

Primer 6. 6Neka je za proizvod X poznata funkcija tražnje x=−0,5 p+11000 i funkcija ukupnih
troškova T ( x)=2 x 2+ 1010 6 .Odrediti interval rentabilnosti, optimalni obim proizvodnje, optima-
lnu cenu i maksimalnu dobit.
Rešenje.
X =−o , 5 p+11000
p=−2 x +22000
P( x )=x p=x(−2 x +22000)=−2 x 2+ 22000 x
D( x )=P( x)−T (x )=−2 x 2+ 22000 x−(2 x2 +10 106 )=−4 x 2+22000 x−10 106

Interval renabilnosti je interval nenegativnih brojeva na kojem je funkcija dobiti

pozitivna. Da bi se odredio ovaj interval, treba odrediti najpre nule funkcije dobiti. Funkcija
dobiti jeste kvadratna funkcija pa se izračunavaju rešenja kvadratne jednačine.
6 6 6
−22000 ±18000
x 1,2= −22000 ± √ 484 10 −160 10 = −22000 ± √ 324 10 =
−8 −8 −8

x −22000+18000
1=¿
−22000 +18000
−8
500 x 2=
¿
−8 =5000

Dakle interval rentabilnosti je (500 , 5000) jer je na tom intervalz kvadratna funkcija -
4 x +22000 x−10 106veća od nule. Optimalni obim proizvodnje jeste nivo proizvodnje za koji se
2

ostvaruje maksimalna dobit. Da bi odredili maksimum funkcije dobiti potrebno je da se nadje

njen prvi izvod i odrede nule prvog izvoda.
D( x )=−8 x +22000 D ( x)=0≤¿−8 x+ 22000=0≤¿ x=2750

Zax=2750 funkcija ima ekstremnu vrednost, a na osnovu znaka drugog izvoda za tu

vrednost određuje se da li se radi o minimumu ili maksimumu. D( x )=−8< 0. Drugi izvod je
konsta-ntna funkcija, manja od nule za bilo koje x, pa prema tome i za x=2750. Dakle
maksimalna dobit se ostvaruje za obim proizvodnje x 0=2750 . Iznos maksimalne dobiti se
izračunava D max =D(2750)=20250000 . Optimalna cena se izračunava

6
Backović M., Rakočević, S., Operaciona istraživanja, Ekonomski fakultet, Podgovorica, 2003

12
 p0=−2 x 0 +22000=−22750+22000=16500.

7. FUNKCIJA PROIZVODNJE

Proizvodnja je najvažnija ljudska delatnost, koja utiče na sve druge oblasti ljudskog
delovanja. Razvojom proizvodnje razvija se i celokupno društvo. Cilj proizvodnje je stvaranje
materijalnih dobara i usluga radi zadovoljavanja ljudskih potreba.
Proces proizvodnje je proces razmene materije izmeu čoveka i prirode koji se
odvija u određenom društvenom obliku. Osnovni faktori proizvodnje su radna snaga, sredstva za
rad i predmeti rada.
U ekonomskoj analizi pored problema koji su dosad razmatrani, bitnu ulogu ima i
odnos između proizvodnje i odgovarajućih faktora proizvodnje. Razmatranje ove relacije dovodi
do tzv. funkcije proizvodnje. Funkcija proizvodnje je rezultat proizvodnog procesa. Tretira se
takođe i kao funkcija prinosa. Prinos je specifičan pojam koji ušućuje na količinu proizvoda
proizvedenih u toku nekog procesa proizvodnje, a u zavisnosti od uloženih faktora proizvodnje u
taj proces. Za funkcionisanje procesa proizvodnje potrebno je obezbediti određene pretpostavke.
Ne može funkcionisanje ma kog oblika privredne aktivnosti bez obzira kako on se gledao,
ukoliko se ne obezbede uslovi od kojih itekako zavisi proces prilagođavanja prirode ljudskim
potrebama. Polazeći od pretpostavke da se faktori proizvodnje koriste na najefikasniji način,
ovom funkcijom se izražava maksimalan output kao funkcija varijabilnih inputa. Iako je funkcija
proizvodnje osnovni analitički instrument u kvantitativnoj analizi rasta, ona je predmet brojnih
kontrverzi u pogledu opravdanosti njene primene.
Funkcija proizvodnje je zapravo tehnička funkcija u preduzeću, koja je jedini
stvaralac novostvorene vrednosti. Sam čin proizvodnje zahteva brojne druge poslove, kao uslov
za pravilno izvršene funkcije proizvodnje.
Primer 7.7

7
file:///C:/Users/petro/Downloads/IV%20nedelja.pdf

13
Analiza proizvodne funkcije

Cilj analize je ostvarivanje maksimalnog dobitka uz minimalna ulaganja.

Uspešnost analize zavisi od:

 Tačnosti,
 Potpunosti,
 blagovremenosti podataka.

Analiza :

 Obima proizvodnje
• zahteva upoređivanje količine proizvoda u određenom periodu
• vrši se analiza asortimana i kvaliteta proizvoda
• analizom asortimana utvrđuje se ostvarenje planiranog asortimana
 Priprema proizvodnje
• stvaranje uslova za ekonomsko izvršenje proizvodnje
 Proizvodnog programa
• obezbeđuje osnovne pokazatelje o stepenu uspešnosti izvršenja proizvodnih
zadataka u preduzeću
• utvrđuje se uspeh preduzeća u odnosu na konkurenciju

14
 Informacije => poslovne odluke => rezultat poslovanja.
Informacije obuhvataju izveštaje o proizvodnji na osnovu kojih se vrši analiza
proizvodne funkcije.

7.1. Osobine funkcija proizvodnje

Funkcija proizvodnje se analitički izražava sledećom relacijom: Q=F ( X 1 , X 2, … X n ) ,

Q ≥0 , X i ≥ 0 , i=1,2, ........ n (funkcija 1) uz pretpostavku da u faktori proizvodnje X i i proizvodnja

Q kontinirane varijable i da postoji mogućnost supstitucije faktora proizvodnje. Iz
ekonomske teorije proizilaze poželjne osobine funkcija proizvodnje, koje se za funkciju mogu 1
mogu izraziti na sledeći način. Prva
poželjna osobina funkcija proizvodnje se odnosi na granične proizvode. Granični proizvodi
funkcija proizvodnje moraju biti nenegativni u relavantn-om intervalu proizvodnje:
δ Q /δ ( X ) ≥ 0 ,i=1,2....... , n. To znači da u tom intervalu, pri povećanom angažovanju bilo kod
i

faktora proizvodnje, uz zadržavanje nepromenjenog nivoa ostalih faktora proizvodnje, proizvod

ne sme biti umanjen, odnosno mora se povećati ili pak ostati nepromenjen. Ova osobina se
matematički izražava nenegativnošću parcijalnih izvoda funkcije peoizvodnje.
Druga osobina se odnosi na zakon opadajućih prinosa kao poseban slučaj zakona
varijabil-nih proporcija. Ovaj zakon implicira promene proizvodnje koje nastaju kao rezultat
povećanja utrošaka samog jednog faktora, uz fiksni nivo ostalih faktora, kombinacija utrošaka
samog jednog faktora, ukoliko su količine ostalih faktora nepromenjene. Proizvodnja se, zavisno
od promena varijabilnog faktora, menja različito, ali posle izvesne granice marginalni prirast će
početi opadati. To je rezultat činjenice da se stalnim povećanjem utroška samo jednog faktora, uz
fiksni nivo ostalih faktora kombinacija utroška sve više udaljava od tehnološi efikasnog područja
proizvodnje. Zakon opadajućih prinosa se formuliše za onaj interval varijacije promenljivog
utrošaka u kome njegova sukscesivna povećanja daju sukscesivno opadajuće priraste
proizvodnje. Matematički se izražava, kao smanjivanje marginalnih proizvoda negativnom
vrednošću drugog parcijalnog izvoda funkcije proizvodnje:

δ 2Q
<0 , i=1,2 … n
δ X 2i

Treća poželjna osobina funkcija proizvodnje pretpostavlja postojanje konačne granice za

granični proizvod ako se jedan faktor beskonačno povećava, a ostali faktori ostaju nepromenjeni.
To znači da se ne može sva proizvodnja ostvariti ulaganjem u samo jedan faktor proizvodnje.
Ova osobina će biti zadovoljan ako važi relacija:

15
lim δ
x i→ ∞
≤ 0 ,i=1,2, … … , n
δ xi

7.2. Granična funkcija proizvodnje

Granična funkcija proizvodnje se definiše kao prvi izvod funkcije proizvodnje po svakom
od analiziranih faktora proizvodnje, uz pretpostavku da ostali faktori proizvodnje ostanu
konstan-tni. Za funkciju Q=F ( X 1, X 2 ,… … X n ),Q ≥ 0 , X i ≥ 0 , i=1,2 ,...... n. granična funkcija ili
granični proizvod se određuju pomoću parcijalnog izvoda na sledeći način:
δQ
=Q 'x > 0 ,i=1,2 , … … .. n
δ X1 1

Ekonomsko objašnjenje prethodnog izraza je sledeće: ukoliko se utrošak faktora X i

poveća za jednu jedinicu mere u kojoj je faktor izražen, a ostali faktori ostanu konstantni, nivo
ukupne proizvodnje Q će se povećati za onoliko jedinica koliko iznosi grsnični proizvod tj. za
Q ❑x jedinica.
1

7.3. Prosečna funkcija proizvodnje

Prosečna funkcija proizvodnje se za funkciju ukupne proizvodnje

Q=F ¿, definiše se sledećim izrazom:
Q
−¿= ,i=1,2, …… …… ,n ¿
xi
Qx 1

U slučaju navedene fukcije proizvodnje može se odrediti n prosečnih funkcija

proizvodnje jer je funkcija proizvodnje definisana kao funkcija n faktora proizvodnje. Prosečna
funkcija proiz-vodnje pokazuje koliko se u proseku po jedinici angažovanog faktora X i , ostvari
jedinica ukupne proizvodnje uz pretpostavku da ostali faktori proizvodnje ostaju nepromenjeni.
Za dvofaktorsku funkciju proizvodnje Q=F ( R , K ) mogu se odrediti 2 funkcije prosečne
proizvodnje i to prosečna proizvodnja u odnosu na faktor K. Prosečna funkcija proizvodnje u
odnosu na faktor rad je jednaka
Q
Q R= , K=const .
R

16
 Prosečna funkcija proizvodnje, u odnosu na faktor rad pokazuje koliko se u proseku po
svakoj utrošenoj jedinici faktora rad ostvari jedinica ukupne proizvodnje uz pretpostavku da je
faktor kapital ostao konstantan. Ova funkcija naziva se i funkcijom produktivnosti rada. Prosečna
funkcija proizvodnje u odnosu na faktor kapital jednaka:
Q
Q K= , R=const .
K
Prosečna funkcija proizvodnje u odnosu na faktor kapital pokazuje koliko se u proseku
po utrošenoj jedinici faktora kapital ostvari jedinica ukupne proizvodnje uz pretpostavku da je
faktor rad ostao konstantan.

Primer 8.8

Veličine koje su date u poslednjoj koloni su prosečne za pojedine intervale. Tako na

primer za interval 10−15 jedinica, varijabilnog utroška prosečna granična proizvodnja iznosi
Gp=7,4. Pošto je to najveća prosečna Gp u datom slučaju, u tom intervalu nalazi se i najveća
granična proizvodnja. Najviša tačka granične proizvodnje postiže se pri utrošku 14 jedinica
varijabilnog utroška. U toj tački granična proizvodnja iznosi 7,5((79 – 49):(14 – 10)=7,5).
Na bazi podataka iz date tabele izveden je grafikon u kome je prikazano kretanje krivih
ukupne prosečne i granične proizvodnje, pri raznom utrošku varijabilnog faktora. Ako se sa Y
označi ukupna fizička prozivodnja, a sa X 1 utrošak, linija koja pokazuje odnos između rezultata
Y i utroška X 1 je linija ukupne fizičke proizvodnje, koja se može označiti sa Up. Linija koja
pokazuje kako granična fizička proizvodnja (Y ) zavisi od X 1, je linija granične fizičke
proizvodnje koja se može označiti sa Gp. Linija koja pokazuje kako prosečna fizička proizvodnja
(Y ) zavisi od utroška X 1, je linija prosečne fizičke proizvodnje koja se može označiti sa Pp.

8
file:///C:/Users/petro/Downloads/docsity-ekonomika-poljoprivrednog-gazdinstva1.pdf

17
 Pošto se prosečna i granična proizvodnja mogu da izračunaju tek pošto je ukupna
proizvodnja poznata, to se obično teži da se utvrdi tendencija kretanja ukupne proizvodnje, pa se
tek onda ide utvrđivanju kretanja krivih prosečne i granične proizvo.
Prosečna proizvodnja može da se izračuna za svaki pojedini obim utroška. Ako je f-ja
proizvodnje linearnog tipa Pp, prosečna proizvodnja po jedinici utroška je konstanta Ako je f-ja
proizvodnje sa rastućim povećanjem, prosečna proizvodnja po jedinici utroška raste. U slučaju
kada je f-ja proizvodnje sa opadajućim povećanjem, prosečna proizvodnja po jedinici utroška
opada. Kada f-ja proizvodnje sadrži najpre rastuće, a zatim opadajuće povećanje proizvodnje,
prosečna proizvodnja po jedinici utroška najpre raste, a zatim opada.
Granična prozivodnja po jedinici varijabilnog elementa utroška ili prosečna granična
proizvodnja, dobijaju se delenjem graničnog obima proizvodnje sa dodatnim utroškom. Polazeći
od datog grafičkog prikaza prosečna granična proizvodnja za pojedine intervale iznosi 4,4.
Gp=(22−0)/(5 – 0)=4,4
Gp=(49−22)/(10 – 5)=5,4
Gp=(86 – 49)/(15 – 10)=7,4
Y =a+bx +cx ²
G=Y =dy /dx=∆ y /∆ x=b – 2 cx

18
ZAKLJUČAK

Analiza ponude daje odgovor na pitanje kako se menja ponuda, tj. kako se ponašaju
ponuđači kad na ponudu deluje cena, odnosno kad na ponudu deluju necenovni faktori. Zapravo,
ponuđači određuju koliko će proizvoditi/prodavati prema odnosu cene i troškova u proizvodnji.
Analiza tražnje, s druge strane daje odgovor na pitanje kako se menja potražnja, tj. kako
se ponašaju kupci, kad se cena dobra menja u drugi necenovni faktori.
Mehanizam ponude i tražnje, osvim za analizu služi da bi se predvideo uticaj promene
ekonomskih uslova na količine i cene.
Uvođenjem metoda matematičke analize u ekonomiji, ekonomska je nauka u svojim
savre-menim oblicima postala kvantitativna nauka.
1. Zaključci i pretpostavke izražavaju se matematičkim simbolima, matematičkim jezikom
koji je koncinziji i precizniji;
2. Da bi se primenio matematički jezik, moraju se definisati pretpostavke.
Osnovna karakteristika ekonomskih funkcija ogleda se u tome što ona na temelju
utvrđenih međuzavisnosti može kvantificirati posledice koje će na celi skup ekonomskih
varijabli imati promena jedne od njih.
Analizom osnovnih ekonomskih funkcija predzeće može doći do zaključka kakav
je profit i koliki su troškovi pri proizvodnji određenog dobra, i stečen uvid u isplativost nastavka
dalje proizvodnje i prodaje. Kvantitativni duh je uveden u ekonomskoj nauci radi nastojanja da
se ekon-omski pojmovi precizno definišu i da se ekonomija konstruiše u jednu rigoroznu naučnu
disciplinu.

19
LITERATURA

1. Dr. Aleksa Macanović, 2010, Kvantitativne metode, Visoka škola za primenjene i pravne
nauke Prometej, Banjaluka
2. Backović M., Matematički modeli i metodi u ekonomiji, Ekonomski fakultet, Beograd,
2010
3. Backović M., Rakočević, S., Operaciona istraživanja, Ekonomski fakultet, Podgovorica,
2003
4. Backović M., Vuleta J., Ekonomsko matematički metodi i modeli, Ekonomski fakultet,
Beograd, 2008.
5. Bazler-Madžar, M., (1975) „Proizvodna funkcija u kembridžskoj kontraverzi“, Ekonom-
ska analiza, br. 1-2, Beograd
6. Berberović, Š., Todorović, Z., Ekonomika preduzeća, Banja Luka, 2009 god
7. Bogdanović, S., Milojević, M., Popović, Ž., Matematika za studente ekonomije, Niš, 2.
izdanje, 2006.
8. Vučković, Ž.: Operaciona istraživanja, Ekonomski fakultet u Sarajevu, 2003.
9. Vitomir Gašparović, Ekonomika obima proizvodnje, “Informator”, Zagreb, 1987.
10. D. Stojiljković, Kvantitativna i kvalitativna analiza tražnje, Savremena administracija,
Beograd, 1981.

20
REFERENCE

1. file:///C:/Users/petro/Downloads/Predavanja%20(9),%20KM,%20BG,%202018-2019.pdf
2. file:///C:/Users/petro/Downloads/Predavanja%20(9),%20KM,%20BG,%202018-2019.pdf
3. Backović M., Rakočević, S., Operaciona istraživanja, Ekonomski fakultet, Podgovorica,
2003
4. file:///C:/Users/petro/Downloads/Predavanja%20(9),%20KM,%20BG,%202018-2019.pdf
5. file:///C:/Users/petro/Downloads/IV%20nedelja.pdf
6. Backović M., Rakočević, S., Operaciona istraživanja, Ekonomski fakultet, Podgovorica,
2003
7. file:///C:/Users/petro/Downloads/IV%20nedelja.pdf
8. file:///C:/Users/petro/Downloads/docsity-ekonomika-poljoprivrednog-gazdinstva1.pdf

21