Prostori igre

I know we've come a long way

We're changing day to day
But tell me, where do the children play?
(Yusuf Islam)

... igraju se. Ali/da li školi iza leđa?

Zagonetka igre i detinjstva, igre i čoveka, igre i sveta stara je zagonetka nauke koju, čini
se, nikada nećemo odgonetnuti (... a nekako je i očekivano da će nas igra uvek nadigrati). Kako
se svet menja, tako se menja igra, ono što nam znači, ono što nam čini, ono kakvom je činimo.
Pitanje igre u obrazovanju otvoreno je još sa vratima prvih obrazovnih institucija, a sa
demokratskim težnjima savremenog društva sve je aktuelnije. Prema Konvenciji o pravima
deteta, igra je nezaobilazna u podržavanju dobrobiti i razvoja. Kurikulumi širom sveta, na svim
nivoima obrazovanja, igru ističu kao jedan od temelja kvalitetne obrazovne prakse. Kada je
predškolski uzrast u pitanju, istraživanja pokazuju da i sami zaposleni u vaspitno-obrazovnoj
praksi reč „igra“ koriste skoro kao sinonim za rani razvoj.
Međutim, u obrazovanju shvaćenom kao prenošenju gotovih znanja i obučavanju za
zanimanja koja su društvu potrebna, u obrazovanju koje pokušavamo da poboljšamo time što ga
„triput merimo“ i na sve sitnije kompetencije sečemo, obrazovanju omeđenom ishodima,
obrazovanju usmerenom na predodređeno postignuće, ima li prostora za zagonetke kao što je
igra? Ako ima - kako? Ako nema - zašto?
Nema igre u obrazovanju, ako se sa obrazovanjem ne zaigramo. Vodeći se Šehnerovim
shvatanjem da igrati se znači kontinuirano savijati, uvrtati i uplitati „... ono za šta ne mogu da
nađem prigodno ime, pa će akcija morati da posluži“, a igrajući se sa primerima igre iz Ledina,
pitaćemo se šta to igra i obrayovanje imaju jedno sa drugim ako im damo prostora da se savijaju,
uvrću i upliću zajedno.

1
 Savijanje
Gde je igra u obrazovanju?

Tog prvog dana tema je igra. U tri grupe osmišljavali smo igre koje se mogu igrati napolju i oslikavali
teren za njih. Najpre na velikim crnim tepisima, a onda i na školskom igralištu. Skok, trčanje,
balansiranje na jednoj nozi, skakanje obijema nogama, hod na rukama, sprint, zvijezda, provlačenje kroz
paukovu mrežu. Bili smo baš umorni nakon nekih od ovih igara.
(Školaboratorija 002 - blog dnevnik voditelja)

U naučnim krugovima usmerenim na proučavanje igre dobro je poznat Huzingin citat:

Civilizacije izranjaju i odvijaju se u igri i kao igra. Kroz radove o igri iz različitih naučnih
disciplina - antropologije, filozofije, pa čak i neuronauka, nije neuobičajeno sresti igru kao
„temeljni egzistencijalni fenomen“, „kolektivnu realizaciju“, okosnicu i pokretač individualnog i
kulturnog razvitka. Igra se ukazuje kao simbol sveta, vrhunac čovečnosti i „Sveti Gral“
postojanja.
... a onda je zateknemo kako balansira na jednoj nozi, hoda na rukama i pravi zvezdu u
školskom dvorištu. Da li je to ta ista igra o kojoj su veliki mislioci govorili? Kako se tako
veliko, moćno i metafizičko kretanje savilo da stane, pa još naglavačke, u školsko dvorište?
Uronimo naglavačke u to školsko dvorište.
Svaka situacija igre na neki način je telesna - uključuje kretanja, prizore, zvukove, mirise,
dodire i ukuse u različitoj meri i na različite načine. Kada zamišljamo situaciju učenja, često ne
razmišljamo o tome čime se telo bavi. A možda bi trebalo.
Istraživanja u polju neuronauke došla su do zaključka da mišljenje ne dolazi “iz glave”,
već iz odnosa mozga, tela i kulture i rezultat je kognitivnog, senzualnog i afektivnog jednako.
Svet ne promišljamo iz metaperspektive, već uronjeni u njega, živeći ga i osećajući ga. Nekada
davno, u vremenu pre formalnog obrazovanja i naučnih disciplina, i još pre, dok su jezici i
kulture tek poprimali svoja obličja, ljudi su smisao u svetu tumačili kroz proživljavanje i osećaje,
čineći nematerijalne slutnje telesnim, dajući im mesto u svetu. Tako su nastali rituali.
Kretanja i zvukovi - kao oprisutnjenje slutnji o svetu, ne znanja o njemu, gradili su
specifičan okvir smisla, okvir unutar kog sve što se dešava ima određenu težinu i određeno
zajedničko značenje. Unutar tog okvira, prisustvo drugog je počelo da znači, interakcije i
socijalni odnosi definisali su se u pravila i norme, a pitanja:“Ko sam ja?“ i „Ko su ljudi oko
mene?“ dobila su formu i odjek. Slutnja da u svetu nečeg ima izražavala se kroz akcije, kroz

2
zajedničko činjenje i u samom tom činjenju - telesnom, senzualnom, afektivnom - kreirala
prostor, vreme i okvire smisla, kreirala stvarnost kakvu poznajemo - kreirala znanje. Ne kao
meta-uvid, već znanje „u sred stvari“.

To je to, svi zajedno, bili smo u dvorištu i živeli dvorište. Verujemo da nas je to naše zajedništvo u letnjoj
školi nekad potpuno svesno i promišljeno, a nekad sasvim intuitivno dovodilo do sjajnih rešenja.
(Školaboratorija 002 - blog dnevnik voditelja)

Neki od savremenih teoretičara obrazovanja ukazuju da učenje nije kognitivna akcija i

individualna odgovornost, već ono kada iskustvo ili susret promeni način na koji se odnosiš
prema sebi i svetu, način na koji postojiš i postaješ u njemu, ontološko zbivanje u kom se
transformišu znanje i realnost ujedno. Kada razmišljamo o obrazovanju u savremenom svetu -
obrazovanju za učešće u kompleksnom društvenom životu, obrazovanju za održivi razvoj,
obrazovanju za fleksibilno i kreativno življenje, obrazovanju za pravedniji svet - neophodno je
da kompleksnu i relacionu prirodu procesa učenja imamo u vidu. Kako spoznajemo sebe kao
ljude i kako se odnosimo sa svojim okruženjem pitanja su na koja odgovaramo sluteći, “tumačeći
tragove u svetu”, krećući se sa telima i stvarima, u kretanju gradeći referentne okvire.

Понешто нам је и засметало… највише смеће у школском дворишту које смо сваког дана
чистили и понеки пси који су се укључивали у круг док смо радили и играли се. Али заправо
смо се играли и са њима.
(Školaboratorija 002 - blog dnevnik dece)

Potrebne su nam obrazovne institucije koje će se kreativno odnositi prema kompleksnosti

i različitosti naših činjenja i učenja, koje će podržavati odnose i negovati sve one veze koje
afirmišu život i konstruktivno se odnose prema njemu, koje će se odvažno upustiti u istraživanje
pitanja šta još obrazovanje može biti i tragati za novim načinima da osećamo isprepletanost sveta
i etički odgovorno bivstvujemo u njoj.

Gledamo crteže, tako su komplikovani. Koje su to dimenzije? Gdje se nalazi učionica? Koliko nas može
da stane u nju? Kakva je to učionica od jednog jedinog zida na kom pritom može da se sjedi?! Kako ćemo
to da gradimo? Od pješčanih glista? Stvarno je sve veoma neobično u vezi ove naše učionice.
(Školaboratorija 002 - blog dnevnik voditelja)

3
 Uplitanje
Ko se igra u obrazovanju?

Prije nego je i počela Školaboratorija 002 je bila u naselju. U toku noći smo razmotali jedno klupko koje
se upetljavalo na raskrsnicama i granalo svuda po kraju. Klupko bijele boje. Plašili smo se da će ljudi
misliti da su to uradili neki vandali, a jedna komšinica nas je sjutradan pitala zašto nismo prošli pored
njene kuće kad u toj ulici ima puno školske djece. Iznenadili smo se i izvinili. Anđela je odavno redovna u
Škograd radionicama. Ona nam je rekla da je biciklom pratila trag sve do autobuske stanice. Pitala se ko
je to ostavio. Taj trag stvara najveći čvor ispred školskog dvorišta. Tu, u dvorištu, smo zakačili i veliki
znak dobrodošlice. Uz njega stavili smo i naš veliki crveni balon. Tako je sve bilo spremno za početak
Školaboratorije.
(Školaboratorija 002 - blog dnevnik voditelja)

Na školskim vratima ne izuvamo život. Zajednica čiji smo deo, društvo u kom živimo,
kulture u koje smo uronjeni, geografske karte na kojima smo označeni uvek su već prisutni u
hodnicima, zbornicama, učionicama, u školskoj klupi. Isto tako, obrazovanju ne možemo
“zvoniti za kraj”. Na ulicama, u parkovima, u sobama i prevozima, na manjim i većim ekranima
ljudi dišu, kreću se i čine nešto jedni drugima, sami sebi, drugim živim bićima, zgradama,
šumama. Na ulicama, u parkovima, u sobama i prevozima, ispred manjih i većih ekrana, svi su
učitelji i učenici.
Lekcija se ne diktira. Lekcija se dešava.

Svet nije sačinjen od stvari.

Stvar je nešto što ostaje jednako samome sebi. Kamen je stvar, jer kada vidim kamen mogu da se
zapitam: „Gde će ovaj kamen biti sutra?“ Dešavanje je nešto što je ograničeno u prostoru i vremenu.
Poljubac, na primer. Ne mogu da se zapitam:“ Gde će ovaj poljubac biti sutra?“ On se desio sada.
Mislim da svet ne razumemo kao sačinjen od kamena, već sačinjen od poljubaca, od dešavanja.
(Carlo Rovelli; prilagodila autorka teksta)

Ambiciozno je pomisliti da možemo da utičemo na sve lekcije života naših učenika, ali
možemo da utičemo na lekcije koje se dešavaju u našoj školi - i da se pitamo kome se dešavaju
lekcije u našoj školi. Ko sve uči i šta je to što se uči kad’ oko dece dignemo školske zidove, oko
škole ograde, oko ograda propise; kada razgovor škole i zajednice svedemo na administrativne
dopise; kada kažemo da je igra “dečja stvar”, pa se odrasli povlače iz dvorišta; kada kažemo da
je igra “sloboda”, pa od igrališta pravimo skrovišta?

4
 Kako razumemo igru pitanje je u kom se prelamaju razumevanja detinjstva, roditeljstva,
porodice, obrazovanja, psihologije, građanstva. Odnos škole prema igri odražava i odražava se
na odnos zajednice prema igri - time i na odnos prema detinjstvu, na odnos prema detetu kao
građaninu, time i na odnos prema građanstvu. Didaktizirajući igru deteta i podređujući je
merilima aktivnosti koje smatramo bitnijim i hitnijim za život, didaktiziramo i dete i prevodimo
sve što ono jeste i biva na kategorije koje su društvu (… društvu odraslih?) u interesu.

To nikako ne znači potpuno isključivanje odraslih iz igre, ali se odnosi na pitanje odnosa moći koji
odrasli može uspostaviti u igri.
(Živka Krnjaja)

Igra kao ponešenost i začudnost, kao kretanje koje te provocira i povuče pre nego da ti
provociraš i povučeš potez, kao nedorečena misao koja te preotme od zbiljske stvarnosti, može
biti osećaj vitalnosti iz kog redefinišemo okvire smisla, živost iz koje vidimo svet kao drugačije i
nalazimo nove mogućnosti za postojanje u njemu. Moć zajedničke igre kao kolektivne
realizacije, zajedničkog stvaranja zajedničke nade mogla bi biti naša moć da gradimo zajednicu
koja razumeva, uvažava, izlaže se i brine, zajednicu koja se drži zajedno i uči zajedno, tragajući
za načinima da budemo odgovorni i pravedni u svetu u kom živimo.
Harker tvrdi da mi naučnici nismo više deca i da istraživači nikada neće, istražujući
savremeno detinjstvo, spoznati šta znači živeti detinjstvo danas. Ali ono što odrasli mogu da
učine jeste da otvore prostor između - prostor koji deca i odrasli dele, prakse koje zajedno žive i
pitanja koja ih se jednako tiču, i da zajedno sa decom istražuju kako stvaramo i živimo
zajedničke prostore i kako još to možemo činiti. To je suštinsko etičko pitanje i etički čin -
situaciono, pragmatično i relaciono pitanje - pitanje kako zajedno nastanjujemo neizvesnost u
koju smo uronjeni.

Uvrtanje
Čime/Čemu igra u obrazovanju?

U ovoj letnjoj školi koristili smo igru kao telesni izraz mašte i želja pa smo kroz nju čitali kakvi su
postojeći odnosi u školskom dvorištu i kakvi oni mogu biti.
(Školaboratorija 002 - blog dnevnik voditelja)

5
 Budućnost obrazovanja je neizvesna. Svet je oduvek u kretanju i promeni, ali promene
nikada nisu bile brže i intenzivnije nego sada. Zanimanja naših roditelja odumiru ili će ih uskoro
odmeniti mašine, naša sećanja na detinjstvo čine se svetlosnim godinama dalje od detinjstva
današnje dece, sudbine i identiteti odvijaju se i kroje u svetu virtuelnih mreža jednako koliko i u
opipljivom. Uvrću se sistemi funkcionisanja, sistemi mišljenja, sistemi vrednosti… A obrazovni
sistemi? Kakvo to “uvrnuto” obrazovanje nepredvidivi svet kretanja i uvrtanja traži?

Наша мисија је промишљање школе.

(Školaboratorija budućnosti)

Pred savremene teoretičare obrazovanja postavlja se novi cilj - ne da propisuju nove

forme i nova konačna rešenja, već da poremete konvencionalne pretpostavke o tome šta su
učenje i obrazovanje i da otvore nove načine na koje ga možemo parodirati, izvrtati,
dekonstruisati preispitujući šta je učenje, kako funkcioniše, šta čini i za koga to čini i igrati se sa
njim i sa pomišlju da obrazovanje jeste i biva uvek nešto više od onoga što vidimo i priznajemo.
Dosadašnja istraživanja igre u obrazovanju dominantno su se bavila pitanjem funkcija,
tipova i efekata igre u kontekstu učenja - odnosno, pitanjem onog što je pedagoško u igri, ali kao
novi, konstruktivan i neophodan pravac promišljanja prepoznaje se uvrtanje pitanja samog i
istraživanje igre u pedagoškom - odnosno, poigravanje sa pedagogijom. Ako su u odgovaranju
na izazove današnjice nekog razočarale aktuelne pedagogije igre, ne znači da odgovor, kao
provokaciju promišljanja, začudnosti i činjenja u svetu, ne može pružiti pedagogija koja je i sama
u igri.
Igra nije aktivnost koju u obrazovanje možemo uvesti. Igra je način na koji aktivnost
činimo, način na kom/na koji obrazovanje možemo zasnovati.

Био је то час о љубави, животу, срећи, злу, смрти, знању, инспирацији, добру и лудости.
Замислите да сте лудост! Замислите колико би моћно учење било када бисмо постајали оно што
учимо!
(Školaboratorija budućnosti)

Kreiranje znanja je simultano kreiranje sveta, novih puteva i novih prozora za postojanje i
postajanje u njemu. Budućnost je neizvesna ne zato što je skrivena, već zato što je višestruka
moguća. Transformišući u igri svoj kontekst i svoje činjenje u skladu sa tom transformacijom,

6
transformišući obrazovanje otvarajući u igri nove načine da bivamo u njemu, nužno
transformišemo svet.
Na bolje?
Ne znam. Ali slutim moguće.