ŽERAR ŽENET – osnovni pojmovi

(GLAS I NAČIN)

U Raspravi o pripovedanju (1972 – Figure III) Žerar Ženet je razradio tipologiju

pripovednih figura uzimajući u obzir tri kategorije: vreme (temps), način (mode)ili
odgovor na pitanje Ko vidi? - fokalizacija i stanje ili „glas (voix) Ko govori -
naracija?. To su najvažniji konstiutivni elementi svakog pripovednog teksta.

*Ž.Ž kritikuje klasifikacije Štancla, Fridmana, Buta, jer smatra da oni brkaju
način i glas, bilo da je u njihovom radu „pripovedačem“ nazvana fokalna ličnost
koja i ne otvara usta (But, Fridman) ili kada su složene narativne situacije (način
plus glas) upisivane u rubriku „tačka gledišta“ (Bruks, Voren, Fridman, But).
Manje kritikuje Štancla, samo da se razlike u tački gledišta i razlike u narativnom
iskazu posmatraju kao ekvivalentne.

Ženetova teorija polazi od distinktivnih osobina mimeze i dijegeze, pri čemu

pripovedanje, koje je po definiciji dijegetičko, ne može biti apsolutno mimetičko.
Ono može samo u većoj ili manjoj meri stvarati iluziju mimeze. Ženet razlikuje
„pripovedanje događaja“ od „pripovedanja reči“. Kod „pripovedanja događaja“,
suprotnost između mimeze i dijegeze je relativna: „Mimeza se određuje
maksimumom informacije i minimumom informatora; dijegeza obrnutim
odnosom). U „pripovedanju reči“ situacija je sasvim različita; ispričani sadržaj se
može predstaviti i bez posredovanja nekog informatora unutar tog sadržaja. Ipak, i
tu postoje mogući stepeni mimeze. „upravni govor“ = „upravni govor“, zatim
„pripovedani govor“... dakle, pripovedač se približava junaku, ali mu ne ustupa
reč. To su pitanja glasa, dakle onoga ko govori.

Pitanje „ko vidi“ sasvim je drugačije prirode. Po Ž. mišljenju osobenost narativnog

teksta treba tražiti u načinu na koji je predstavljena priča. Pripovedanje (recit) se
razlikuje od drugih formi iskazivanja isključivo po svom načinu, ne i po sadržaju
koji može biti predstavljen i drugim sredstvima – dramskim, grafičkim,..

1
Ž. smatra da je narativni tekst jezička tvorevina, te se naratološka analiza mora
vezati prvenstveno za jezičku ravan teksta.

GLAS

KO GOVORI?

Peto poglavlje Figura III posvećeno je narativnoj instanci „ko govori“. Pod
kategorijom glasa Ž. razumeva sve odnose između narativne instance i predmeta
pripovedanja. Osnovni kriterijum u razlikovanju dva moguća tipa pripovednih
situacija je prisustvo pripovedača u priči, tj. njegov status prema priči. Tako
razlikujemo

- Heterodijegetičko pripovedanje, u kojem je pripovedač odsutan iz priče koju

pripoveda (npr. Flober u Sentimentalnom vaspitanju) i – Heterodijegeza je
narativna situacija u kojoj pripovedač ne učestvuje kao junak u priči.
- Homodijegetičko pripovedanje, u kome pripovedač kao jedan od likova
učestvuje u svojoj priči (Prust u Traganju). Homodijegeza je narativna
situacija u kojoj je pripovedač jedan od junaka. U ovom slučaju, pripovedač
se može pojaviti u ulozi svedoka (pa će kao Serenus u Dr Faustusu pričati
priču nekog drugog junaka), a može pripovedati i sopstvenu priču, i tada će
biti protagonista, kao Marsel u Traganju ... ili kao Milan Narandžić u
romanu Jakova Ignjatovića. Ovu vrstu Ženet naziva autodijegeza.

Prvi srpski homodijegetički roman je roman Jakova Ignjatovića Trideset

godina iz života Milana Narandžića (1860) :
Na samom početku romana imamo prolog i nekoliko pasusa koje su heterodijegetsko
pripovedanje. No, već nakon uvodnog pasusa ekstradijegetički pripovedač iz okvira (okvirne
pripovesti) se povlači i žuri da svom junaku „preda“ reč:
„Сви су га слушали са највећим удовољством, и што је год више говорио, све им је
љубопитство више расло. Дакле Милан Наранџић ово приповеда:
„Ја сам се родио у варошици Н. год. 182..., и то у цичој зими, зато и јесам тако здрав. Мати
ми је била родом [...]..“
Posle notornog iskaza: „Дакле, Милан Наранџић ово приповеда: ...“, homodijegetički
pripovedač uzima reč i ne ispušta je dvanaest sledećih poglavlja (više od stotinak stranica), sve do
samog kraja teksta.

2
Primer 2. Lazar Komarčić Jedan razoren um (1893)

U ovom psihološkom romanu imamo homodijegetičkog naratora koji je svedok

tragične propasti svog prijatelja, ali i suparnika u ljubavnom trouglu;
narator/pripovedač prati degradaciju jednog razuma, tj. pomračena stanja svesti
njegovog prijatelja Velje, te se na taj način i on pozicionira kao nesigurna i krhka
pripovedačka figura.

Primer 3. Remek delo u nizu homodijegetičkih romana, Derviš i snrt, koje bismo
mogli naznačiti kao podvrstu (homodij. pripovedač skriptor), jer je u pitanju
dervišov dnevnik (na ovu činjenicu upućuje Hasanov zapis na kraju romana).
Druga podvrsta bi bili romani Dragoslava Mihajlovića u kojima je homodijegetički
narator usmeni kazivač – govornik – prisutni ili podrazumevani slušaoci)

Važno je napomenuti da uklanjanje svakog traga pripovedačevog prisustva iz

teksta (eksplicitnog upućivanja na instancu koja govori) ne znači da je i sam
pripovedač iščezao iz teksta! Pripovedač je konstitutivni element pripovednog
teksta (ovo mišljenje zastupaju Vofgang Kajzer i Vejn But).

Narativni nivoi

Ispitujući ’narativne nivoe’ Ženet uvodi još jednu grupu termina kojima se služi
da bi označio subjekt pripovedanja:

- Ekstradijegetičko,
- Dijegetičko (intradijegetičko) i
- Metadijegetičko pripovedanje.

Ovde je u pitanju odnos (status) pripovedača prema narativnom tekstu –

pripovedačev fikcionalni status, njegov odnos prema fikcionalnom svetu o
kojem priča. U okviru jedne ravni ekstradijegetički pripovedač može biti i
homodijegetički i heterodijegetički pripovedač!

Svaki narativni tekst sastoji se od različitih nivoa koji se nalaze u odnosu

subordinacije.

3
 Osnovni ili autonomni nivo ima onaj nivo na kome se odvija naracija –
pripovedačev nivo. Ovom nivou podređen je nivo samih likova, kao i drugih
sekundarnih pripovedača kojima osnovni ili „glavni“ pripovedač u nekom
trenutku svoje priče može prepustiti reč.

Primer: uokvirena priča

Različite nivoe pripovedanja i njihovu subordinaciju najlakše uočavamo u onoj

vrsti pripovedanja koja se u tradicionalnoj teoriji naziva „uokvirenom“ i
„umetnutom pričom“. U ovom slučaju pripovedač menja svoj fikcionalni status,
on se opredeljuje da „prekorači“ narativni nivo u kom se nalazi, bilo tako što
će „umetnuti“ jednu ili više „priča u priči“, ili pak na neki manje sistematski
način napusti osnovni nivo svog pripovedanja.

Starije teorije nisu pravile razliku (granicu) između umetnutih priča (osnovne i
umetnute), tačnije nije se isticalo da je druga umetnuta priča ispričana unutar
pripovedanja koje se odvija u prvoj priči. Dakle, one su u nekom odnosu.

Između metadijegetičke pripovesti i njene primarne pripovesti mogu postojati

tri vrste veza:

- Kauzalna (eksplikativna funkcija) kada metapripovest objašnjava šta se

događa u primarnoj priči.
- Tematska ( kontrastna ili analoška) i uopšte ne mora da pretpostavlja
nikakav prostorno-vremenski kontinuitet između dve pripovesti (metapriče i
primarne priče). Sekundarna priča moše uticati „primerom“ na događaje u
primarnoj pripovesti pod uslovom da se priča.junacima primarne pripovesti.
- Čisto narativna – na događaje iz primarne priče ne utiče sadržaj iz
metapripovesti, nego sam čin pripovedanja – kanonski primer Hiljadu i
jedna noć.

Od prvog ka trećem tipu veza je sve manje neposredna, sadržaj

metapripovesti sve manje utiče na primarnu pripovest – značaj samog
narativnog čina raste!

4
 Kako dolazi do prekoračenja? Dolazi do promene pripovedačevog glasa.
Promena narativnog nivoa uvek je uslovljena promenom pripovedača: čim
neki drugi pripovedač preuzme reč od dotadašnjeg, „glavnog“ pripovedača
narativni nivo se menja.

Metalepsa

Kada se pisac umeša u fiktivni svet priče, i na taj način prekorači narativni nivo
dolazi do pojave narativne figure koju Ženet naziva – metalepsa. Dakle, ovde se
ne napušta osnovna priča, već se menja glas, drugačije se obraća čitaocu:
obraća mu se kao pisac koji režira svoje izlaganje, premešta pojedine elemente
svoje priče unutar celine svoje knjige. (Stendal ponekad treće lice zamenjuje
„romansijerskim“ prvim licem: 93., Sterija, ..ponekad traži i od čitaoca da to
interveniše, moli ga da zatvori vrat ili pomogne junaku da nešto učini (Stern).

Svaka intervencija ekstradijegetičkog pripovedača u dijegetičkom univerzumu

(ili dijegetičkog lika u metadijegetičkom univerzumu itd.) ili obrnuto kao kod
Kortasara (priča u kojoj čoveka ubije jedan od likova romana koji je u tom
trenutku čitao) fantastičan ili komičan ili burleskan efekat.

Metalepsa se manifestuje kao autorska, ekstradijegetička intervencija u

dijegetičkom univerzumu izmišljenih likova. Promena u registru narativnog
glasa koju metalepsa podrazumeva, povlači za sobom i promenu u registru
narativnog načina (perspektive). To znači da metalepse, „prekoračenja
narativnog nivoa“ možemo tretirati i kao preinačenja – promene tačke gledišta.

Komentar

Pripovedačev glas može imati više funkcija, od kojih se samo ona prva
narativna, u pravom smislu te reči, dok su sve ostale ekstranarativne jer se ne
odnose na priču, shvaćenu kao niz međusobno povezanih događaja, već na
interpretaciju ili komentarisanje nekog aspekta narativnog teksta kao takvog.

Inspirisan Jakobsonovim razlikovanjem šest osnovnih funkcija jezika, Ženet

predlaže pet funkcija pripovedača, tačnije, pripovedačkog glasa, u zavisnosti
na koji se aspekt pripovednog teksta one odnose.

5
 1. Narativna funkcija - prvi aspekt je priča, a funkcija je izveštavanje o priči.
Ovo je konstitutivni element pripovedačevog glasa (nje se pripovedač ne
može lišiti).
2. Ekstranarativne funkcije:
- Jedna se odnosi na narativni tekst, dok su ostale vezane za naraciju (sam
narativni čin).
a) Prva funkcija (koja se odnosi na narativni tekst) je funkcija režije i ona je
metanarativna. U ovoj vrsti komentara pripovedač komentariše raspored
epizoda u tekstu, njihovu povezanost, ili obrazlaše svoju režiju teksta
(Prust, Vasić). Pripovedač skreće pažnju na „unutrašnju organizaciju“
svoga teksta!
b) Odnosi se na naraciju – ovo je sam čin izricanja narativne poruke koji
Ženet shvata kao jedan poseban vid komunikacije između pripovedača i
prisutnog, odsutnog ili virtuelnog čitaoca (narater).
c) Ukoliko je u ovoj komunikaciji pažnja usmerena direktno na čitaoca
(uspostavljanje kontakta, razgovor) onda je to komunikativna funkcija
pripovedačkog glasa.
d) Ukoliko se u ovoj funkciji pažnja usmeri na samog pripovedača, onda je
reč o onome što Jakobson naziva „emotivna funkcija jezika“, ali po
Ženetovom mišljenju, ova se funkcija u pripovedanju ne tiče samo
pripovedačevog afektivnog odnosa prema priči, već i moralnog i
intelektualnog. Stepen pripovedačeve angažovanosti je varijabilan.
e) Ako se pripovedač ograniči na ulogu svedoka o događajima o kojima
pripoveda, bilo da je u njima i učestvovao, bilo da ih je samo posmatrao
ili o njima posredno saznao, reč je o testemonijalnoj funkciji ili funkciji
svedočenja. (pripovedač može u trenutku dok pripoveda komentarisati i
događaje koji nisu u neposrednoj vezi sa pričom koju priča)! – kao kad
Serenus Cajtblom, u Doktoru Faustusu priča o ratu koji je u toku dok on
rediguje svoja sećanja na Leverkina). Ukoliko preraste ulogu
nepristrasnog svedoka, ako je u sve najbolje upućen kao neka vrsta
superiorne svesti (kao kod Balzaka) – autoritativni komentar- onda je reč
o ideološkoj funkciji pripovedačevog glasa.
Samo ova od svih ekstranarativnih funkcija ne pripada samo
pripovedaču, događa se da pisac ovu funkciju (ideološko ili didaktičko

6
 komentarisanje) poveri nekom svom liku (Dostojevski, Tolstoj, Man).
Ali to je zamena pripovedačevog komentara.

- Ekstranarativne funkcije su aktivnije u auktorijalnoj narativnoj situaciji, dok

se, recimo, testemonijalna narativna funkcija pripovedačevog glasa (iz
očiglednih razloga), javlja gotovo isključivo u homodijegetičkoj situaciji =
samo tako može postojati status svedoka.

Ženet se tokom vremena dvoumio oko toga da li ekstranarativne funkcije

uopšte treba da budu predmet čiste naratološke analize.( Videti u Figurama
pripovedanja Adrijane Marčetić na str. 102, 103). Mi takođe mislimo da
komentari jesu deo naratologije!!

U Ženetovoj nomenklaturi, svaka sledeća umetnuta priča je na višem

narativnom nivou. Metadijegeza je pripovedanje u pripovedanju, ona označava
univerzum predočen u sekundarnoj priči, baš kao što dijegeza označava
univerzum glavne priče. – obrnuto od logičko lingvističkog modela! Mike Bal
ovo zamera i predlaže da se umesto termina metadijegeza uvede termin
hipodijegeza.

NAČIN

KO VIDI ILI KO OPAŽA

Da bi izbegao brkanje onoga ko govori i onoga ko vidi, Ženet prelaže da se za

probleme tačke gledišta uvede nova pojmovna kategorija – fokalizacija. Parametre
drugog narativnog aspekta, načina, Ženet definiše pozivajuži se na kriterij
pripovedačevog znanja, a to znanje zavisi od toga ko je ili gde se nalazi fokus
opažanja.

Ovaj termin (focalisation) Ž. prvi put upotrebljava u svom tekstu o Stendalu

koji je preštampanu Figurama II (1969).

7
Imajući u vidu Pujoovu podelu na gledanje odnazad, gledanje sa i gledanje spolja,
Ž. je uobičajeni termin “tačka gledišta“ koji su predložili Bruks i Voren u knjizi
Understanding Fiction (1943) zamenio modalnim načinom gledanja - terminom
„fokus“, odnosno „fokus pripovedanja“. Dakle, pripovedanje u kojem se narativne
situacije podešavaju u odnosu na određeni „fokus“ Ž. naziva fokalizovanim
pripovedanjem.

„Fokus“ označava fikcionalnu svest, junakovu ili pripovedačevu, kroz koju se

reflektuju ili projektuju svi elementi onoga o čemu se pripoveda. Mada fokus
opažanja ne mora biti personalizovan, odnosno, fokus ne mora biti „postavljen“ u
neku određenu svest. Tako da bi preciznija formulacija o načinu narativnog
predstavljanja bila: „gde se nalazi fokus opažanja“.

„Pod fokalizacijom ja zaista podrazumevam suženje ’polja’, tj. selekciju

narativne informacije u odnosu na na ono što se tradicionalno označavalo
pojmom sveznanje, koji je u čistoj fikciji besmislen (pisac nema šta da zna jer
sve izmišlja), i koji bi bilo bolje zameniti potpunom informacijom, zahvaljujući
kojoj čitalac postaje ’sveznajući’. Instrument te (eventualne) jeste jedan
postavljen fokus, neka vrsta informativnog grla koje propušta samo one
delove informacije koje situacija dopušta.“

Instance kojima se bavimo su:

- Subjekat naracije – pripovedač,

- Objekat naracije – „pripovedano“
- Subjekat fokalizacije – fokalizator i
- Objekat fokalizacije – „fokalizovano“

U odnosu na predočena zbivanja i likove pripovedač može raspolagati potencijalno

neograničenim „znjem“, odnosno, on može znati više od svakog svog
pojedinačnog lika, ili od svih njih zajedno.

Pripovedanje čiji način nije uslovljen nikakvom restrikcijom u pogledu znanja (na
primer usvajanje fokusa jednog lika), Ženet naziva nefokalizovanim
pripovedanjem. Za ono što se tradicionalno naziva „sveznajućim pripovedanjem“
Ženet predlaže termin nefokalizovanost ili nulta fokalizacija. (Balzak, Dikens).

8
Fokalizovano pripovedanje (pripovedač zna koliko i lik; usvaja se fokus jednog
ili više likova). Lik čijim se fokusom pripovedač služi kao instrumentom za
podešavanje narativnih informacija postaje fiktivni subjekt opažanja; pripovedač
registruje njegove utiske, kako spoljašnje, tako i unutrašnje, i može nam reći ne
samo šta on vidi i čuje, već i šta misli.

1. Ovu vrstu pripovedanja, u kojoj su u narativnu informaciju uključene i misli

junaka, njegov „unutrašnji“ život, Ženet naziva unutrašnja fokalizacija.
Najčešće podrazumeva da je pripovedač prostorno ograničen (ne može znati
šta se radi u drugoj sobi, na primer) ali ima pristup svesti. (Flober, Džems).
Ovde razlikujemo fiksnu unutrašnju fokalizaciju (fokus samo na jednom
liku), promenljivu fokalizaciju (fokus se pomera, Flober) i višestruka (kao u
epistolarnom romanu, Barns, Fokner)
2. Spoljašnja fokalizacija predstavlja viši stepen restrikcije znanja, jer sada
pripovedač zna ono što junak vidi i čuje, ali ne zna ništa o njegovoj svesti.
Ovde se pripovedanje svodi na opisivanje njihovih postupaka (Hemigvej).
Ova fokalizacija je prisutnija u romanima 20. veka. Kod starijih romana se
pronalazila u avanturističkim romanima (Žil Vern) ili samo u nekim
delovima romana. To su u pitanju romani koji počivaju na nekoj „tajni“, a
pošto je identitet junaka vezan za razrešenje tajne, pripovedač na početku, a
nekada i do kraja „krije“ sve činjenice koje bi mogle razotkriti junaka, a koje
on, prema zbivanjima u tekstu, mora znati. Ili kod Balzaka, pojava
tajanstvenog neznanca, recimo u Šangrinskoj koži.

Todorov
Nulta fokalizacija pripovedač > lik
Unutrašnja fokalizacija pripovedač = lik
Spoljašnja fokalizacija pripovedač < lik

Ako bismo primenili ženetovsku tipologiju pripovedanja, dobili bismo četiri

tipične narativne situacije: nefokalizovano heterodijegetičko pripovedanje,
fokalizovano heterodijegetičko pripovedanje, nefokalizovano
homodijegetičko pripovedanje (u prvom licu, ali je u pitanju pripovedačevo
znanje i fokus, kao u Mobi Diku) i fokalizovano homodijegetičko

9
 pripovedanje (Buka i Bes, takođe Ich form ali je fokus u nekom liku iz
romana – znanje ograničeno na perspektivu doživljajnog ja)..

Dominante
Fokalizovano pripovedanje u klasičnim romanima nikada nije sasvim
očišćena od elemenata nefokalizovanog, balzakovskog pripovedanja.
Roman u prvom licu se približava nefokalizovanom pripovedanju.
...

10