UVOD

U carinskoj terminologiji i regulativi pojavljuju se i određeni termini koji nisu u

svakodnevnoj upotrebi, te zbog boljeg razumijevanja i shvatanja materije navest ćemo određeni
broj pojmova i njihovih definicija.
Zakon o carinskoj politici Republike Srbije propisuje za nas najbitnije članove i pojmove
vezane za delokrug carinskih organa i osnovne definicije.
Zakon regulira osnovne elemente sistema za carinsku zaštitu privrede Republike Srbije,
prava i obaveze svih subjekata u carinskim postupcima, regulira carinsko područje, carinsku
liniju, carinski granični pojas, carinski nadzor, postupak carinjenja robe i drugih instituta koji
reguliraju sistem carinske zaštite.
1. Carinski propisi primjenjuju se jedinstveno na carinskom području Republike Srbije.
2. Ovaj zakon provodi Uprava za indirektno oporezivanje.
3. Određene odredbe carinskih propisa mogu da se primjenjuju i van carinskog područja
Republike Srbije na osnovu propisa kojima se reguliraju te oblasti ili na osnovu
međunarodnih konvencija.
4. Carinsko područje Republike Srbije je jedinstveno.
5. Carinsko područje Republike Srbije obuhvata teritoriju Republike Srbije uključujući
teritorijalne vode, unutrašnje vode i zračni prostor Republike Srbije.
6. Carinsko područje Republike Srbije ograničeno je carinskom linijom koja je identična
sa granicom Republike Srbije.
7. Carinski granični pojas na kopnu obuhvata onaj dio carinskog područja Republike
Srbije čija se širina proteže pet kilometara od carinske linije u dubinu područja
Republike Srbije.
8. Carinski granični pojas na moru obuhvata onaj dio carinskog područja Republike
Srbije čija se širina proteže tri kilometra u dubinu kopna od obale i područja od obale
do vanjskih granica teritorijalnih voda.
9. Carinski postupak podrazumjeva stavljanje robe u slobodan promet, prevoz robe kroz
carinsko područje, carinsko skladištenje, unutrašnju obradu, obradu robe pod
carinskom kontrolom, privremeni uvoz, vanjsku doradu, izvoz.
10. Carinska prijava podrazumjeva radnju kojom osoba u propisanom obliku i na
propisan način izražava želju da robu stavi u određeni carinski postupak.
11. Deklarant znači osoba koja podnosi carinsku prijavu u svoje ime ili u osobu u čije
ime se prijava podnosi.
12. Prijavljivanje robe carini je izveštavanje carinskih organa na propisan način o
prispjeću robe u carinski ured ili na bilo koje drugo mjesto koje je određeno ili
odobreno od carinskih organa.
13. Puštanje robe podrazumeva radnju kojom carinski organi stavljaju robu na
raspolaganje za one svrhe koje su predviđene carinskim postupkom u koji je roba
stavljena.
 14. Nositelj postupka je osoba u čije je ime podnesena carinska prijava ili osobu na koju
su, u pogledu carinskog postupka, prenesena prava i obaveze.

1. CARINJENJE ROBE
 Najsloženiji institut carinskog postupka predstavlja carinjenje robe čiji značaj u
carinskom postupku proizilazi iz činjenice da se pri carinjenju robe utvrđuju prava i obaveze
uvoznika u vezi sa uvozom robe. Osnovni cilj carinjenja robe jeste da se utvrdi iznos carine i
drugih uvoznih dažbina za robu koja se uvozi i naplata istih. Pored naplate carine i drugih
uvoznih dažbina, pri carinjenju robe osigurava se sprovođenje zakonskih propisa kojima je uvoz
robe regulisan.
Carinski organi imaju i određena ovlaštenja u pogledu sprovođenja propisa kojima se
uređuje sprovođenje mera sanitarne, veterinarske, fitopatološke kontrole. Složenost carinjenja
robe proizilazi iz činjenice da se pri carinjenju visokotarifne robe primenjuje čitav spektar
propisa kojima se reguliše pored carinskog i spoljno-trgovinski, porezni i devizni sistem.
Karakteristike carinjenja robe su ne samo mnogobrojni i komplicirani materijalno –pravni
propisi nego i složena procedura koja se primenjuje u carinskom postupku.
Greške koje učine podnosioci deklaracije mogu biti pod određenim uslovima tretirane
kao carinski prekršaj za koje zakon propisuje visoke novčane kazne. Propusti koje učine carinski
organi pri postupku carinjenja robe se veoma teško ispravljaju i mogu imati ozbiljne posledice
za određene firme. Postupak carinjenja robe se po pravilu pokreće po zahtevu stranke a po
službenoj dužnosti se vrši carinjenje robe samo u slučaju da je carinska roba stavljena u slobodan
promet pre provedenog carinskog postupka, odnosno ako nije naplaćena carina i druge uvozne
dažbine. Ako se privremeno oduzeta roba otuđi, ne vrati u inostranstvo, da se drugom na
upotrebu ili upotrebi u druge svrhe, a ne u svrhe zbog kojih je privremeno uvezena takođe će se
postupak carinjenja pokrenuti po službenoj dužnosti kao i u slučaju da se rešenjem o određenom
carinskom prekršaju ne oduzima roba, odnosno ako je prekršajni postupak obustavljen ili se
postupak ne može voditi zbog toga što je učinilac nepoznat ili nedostupan nadležnim organima
ili zbog egzistiranja drugih zakonskih smetnji.

Carinjenje robe po zahtevu stranke se sastoji iz slijedećih faza:

1. prijem carinske deklaracije,

2. pregled robe,
3. razvrstavanje robe po carinskoj i drugim tarifama,
4. utvrđivanje carinske osnovice,
5. utvrđivanje iznosa carine i drugih uvoznih dažbina koje terete robu prilikom
uvoza,
6. naplata carine i drugih uvoznih dažbina

Carinjenje robe koja se uvozi uvek, po pravilu, obavlja carinarnica kojoj je roba
prijavljena na carinjenje. Ako je prilikom pregleda robe podnosiocu carinske prijave nanesena
materijalna šteta, isti ima pravo na naknadu nastale štete. Ukoliko se prilikom pregleda robe nađu
skrivene stvari ili zbog krivice podnositelja carinske dokumentacije budu poduzete mere
carinskog nadzora usled kojih nastane šteta, takva šteta se ne nadoknađuje.

2. OBRAČUN I NAPLATA CARINE

Ova faza nastupa kada se utvrdi da se podaci iz carinske prijave slažu sa stvarnim
stanjem robe ili su podaci iz carinske prijave prihvaćeni bez provere robe.
Po završenom pregledu robe, carinarnica obračunava carinu i druge dažbine tj. da
carinarnica na učinjeno činjenično stanje u toku pregleda robe, primenjuje odgovarajuće
materijalno-pravne propise kojima je propisano da se pri uvozu robe naplaćuju određene
dažbine. Na robu koja se uvozi carinarnica utvrđuje iznos carine koji treba da plati carinski
obveznik, tako što se na carinsku osnovicu, odnosno na utvrđenu vrednost robe, primenjuju
odgovarajuće stope iz carinske tarife, dok se ostale uvozne dažbine obračunavaju na osnovu
propisa koji određuju njihovu naplatu čija je osnovica za obračun upravo carinska osnovica.
Ostale uvozne dažbine jesu dažbine za carinsko evidentiranje, posebna naknada na uvezenu robu
i prelevmani za uvoz propisanih proizvoda. Roba pod carinskim nadzorom se ne može podići pre
naplate carine i drugih uvoznih dažbina.
Rok za naplatu carine ne može biti duži od 8 dana od dana prema obračuna carine.
Carinska ispostava može naplaćivati carinu i druge uvozne dažbine bezgotovinskim plaćanjem
za robu koju uvoze fizička lica.

2.2. PRIVREMENI UVOZ ROBE

Na robu koju uvoze fizička i pravna lica plaća se carina i druge uvozne dažbine.
Privremeni uvoz i izvoz robe predstavljaju ulazak robe na određeno carinsko područje i izlazak
iste uz male ili nikakve izmene. Ovo je najčešće slučaj kada se uvozi roba radi reklamiranja.
U međunarodnoj robnoj razmeni, pored prodaje i kupovine robe nad kojom se provodi
carinski postupak, pojavljuje se i niz ugovorenih odnosa na osnovu kojih se vrši promet robe sa
jednog carinskog područja na drugo, a da se pri tome pravo svojine ne prenosi na korisnika robe.

2.3. IZVOZ ROBE

Roba koja je namenjena za izvoz podleže carinskom nadzoru od trenutka njenog

carinjenja pa sve do prelaska carinske linije. Međutim kada se radi o izvozu akciza kao poseban
porez se ne plaća na akcizne proizvode koji se izvoze. Cilj carinjena izvozne robe predstavlja
obezbeđenje tačnosti podataka o određenoj robi radi praćenja spoljno-trgovinske razmene roba i
usluga i osiguranje sprovođenja propisa kojima je regulisan izvoz robe. Izvoznim carinskim
postupkom obezbeđuje se i pouzdana dokumentacija za ostvarenje određenih prava u vezi sa
izvozom robe, što predstavlja jednu od odredbi koje definišu da se roba ne može izvesti u
inostranstvo pre nego se izvrši carinjenje robe.
. PREVOZ ROBE
 Prevoz robe predstavlja postupak u kome se roba samo prevozi preko teritorija Republike
Srbije, a namenjena je kupcima na nekoj drugoj carinskoj teritoriji, odnosno stranoj državi. Roba
čiji je uvoz zabranjen ne sme prelaziti carinsku teritoriju Republike Srbije iako je samo u
prevozu. Za robu prijavljenu za prevoz preko carinskog područja Republike Srbije prevoznik
mora podneti prevoznu ispravu carinarnici preko koje je roba ušla u našu zemlju. Ulazna
carinarnica zatim vrši pregled prevoznih sredstava i robe koja se prevozi, te nakon toga, upućuje
robu koja se prevozi pod carinskim nadzorom do izlazne carinarnice, nakon koje roba napušta
teritoriju Republike Srbije.

3. CARINSKI DELIKTI

Zakonskom regulativom propisane kaznene odredbe , predstavljaju nameru države da,

ako je potrebno, prinudnim putem osigura pridržavanje ovih normi od strane carinskih obveznika
i drugih lica. Smisao kaznenih odredbi i njihov značaj proizilaze iz činjenice da se na ovom
stepenu društvenog razvoja suočavamo sa različitim interesima, a ponašanje protivno društvenim
pravilima izaziva određene reakcije društva. U skladu sa ekonomskim promenama koje su se
poslednjih godina dešavale u Republici Srbiji, mijenjali su se i oblici kršenja društvenih pravila.
Što je izazvalo reakcije društva i težnju društvene zajednice da zaštiti društveni poredak
primenom sankcija. Da li će se, i za koga delovati sankcijom zavisi od društveno-ekonomskih
struktura i celokupne ideologije i raznih faktora, odnosno činilaca u međusobnom odnosu i
dejstvu.
U zakonskim kaznenim odredbama carinske regulative propisane su tri kategorije
delikata za koje zakonodavac propisuje sankcije. To su:

1. Carinska krivična dela,

2. Carinski privredni prestupi,
3. Carinski prekršaji.

3.1. CARINSKA KRIVIČNA DELA

Krivično delo, prema Kaznenom zakonu, predstavlja društveno opasno delo koje je
zakonom određeno kao krivično delo i čija su obeležja propisana zakonom. Krivična dela po
carinskoj zakonskoj regulativi (carinska krivična dela), predstavljaju najtežu povredu carinskog
zakona, pa su za tu vrstu delikata i propisane najteže sankcije.
Carinska krivična dela obično obuhvataju:
1. Prenošenje robe preko carinske linije uz izbegavanje mera carinskog nadzora;
2. Uz izbegavanje mera carinskog nadzora, naoružana lica prenose robu preko
carinske linije;
3. Organizovanje grupe ili mreže za vršenje krivičnih dela iz oblasti carina;
 4. Organizovano rasturanje neocarinjene robe
5. Postupak sa robom koja je predmet krivičnog dela;
6. Carinska krivična dela predstavljaju ozbiljno podrivanje ekonomske moći
društvene zajednice te se na njih mora reagovati preventivno i represivno ali
takođe brzo i efikasno.

.2. KRIJUMČARENJE

U zakonu o dopunama krijumčarenje propisuje:

1) Ko preko carinske linije prenese robu veće vrednosti, ili se bavi prenošenjem
robe preko carinske linije uz izbegavanje carinske kontrole, propisuje se
kazna zatvora od tri godine i novčana kazna. Nezavisno od toga da li je roba
prenesena preko ili mimo graničnih prelaza.
2) Ko preko carinske linije bez odgovarajućeg odobrenja prenese robu čiji je
uvoz ili izvoz zabranjen, ograničen ili zahteva posebno odobrenje, propisuje
se kazna zatvora od šest meseci do pet godina i novčana kazna.
3) Ako su preko carinske linije preneseni predmeti, roba ili supstance koji su
opasni po život ili zdravlje ljudi ili predstavljaju opasnost za javnu sigurnost,
ili su ta dela učinjena upotrebom oružja, sile ili pretnje, kazniće se zatvorom
od jedne do deset godina. Roba koja je predmet krivičnog dela oduzeće se,
prevozno sredstvo čija su tajna ili skrovita mesta iskorišćena za prenos robe
koja je predmet krivičnog dela krijumčarenja, ili koje je namenjeno za
izvršenje tih krivičnih dela, oduzet će se ako je vlasnik ili korisnik vozila to
znao ili je mogao i bio dužan da zna.
Dakle, ako se prilikom carinske kontrole na graničnom prelazu kod određenih lica otkrije
neprijavljena ili skrivena roba, veće vrednsoti neće biti krivičnog dela krijumčarenja jer prenos
robe preko carinske linije nije ni izvršen.
Kod krijumčarenja se radi o robi koja je već unesena na carinsko područje i pronađena u
unutrašnjosti. Kada se identifikuje lice koje poseduje robu za koju isto lice ne može pružiti dokaz
da je nad robom sproveden propisani carinski postupak, neophodno je istražnim radnjama
utvrditi poreklo robe kao i to na koji je način roba dosela na carinsko područje Republike Srbije,
a po mogućnosti i utvrditi individualnu odgovornost, odnosno ko je i kada izvršio prenos robe.
Potrebno je utvrditi i poreklo robe kako bi se konstatovalo da je reč o robi koja je stranog
porekla na nelegalan način unesena u Republiku Srbiju. Ako se utvrdi da je određeno lice
prenelo taku robu mimo graničnog prelaza ili na legalnom carinskom prelazu, bez prijavljivanja
carinskim organima ili je unesena na skrovitom mestu u prevoznom sredstvu u Republici Srbiji,
radi se o krivičnom delu krijumčarenja.
 Izuzetno je teško utvrditi identitet lica koje je prokrijumčarilo robu, zako da se sve završi
na prekršajnoj prijavi protiv lica koje poseduje krijumčarenu robu, jer izjavljuje da je robu kupio
na mestima koja su poznata po prodaji neocarinjene robe.
Zakonska obeležja krivičnog dela krijumčarenja su:

1. Prenošenje robe preko carinske linije i

2. Prenošenje koje se vrši u vidu zanimanja ili profesionalno.

Odsustvo navedenih elemenata isključuje postojanje krivičnog dela. Krijumčarenje se ne

odnosi na robu koja je unešena u Republici Srbiji s namerom da tu i ostane, nego i za robu koja
prelazi preko našeg carinskog područja, a namenjena je nekom drugom carinskom području. Da
krijumčarenje sve više uzima maha, pokazuju i podaci Uprave za indirektno oporezivanje
Republike Srbije, čiji su službenici prema nekim podacima u prošloj godini sprečili
krijumčarenje razne robe, vredne 13,320.255 dinara. Podaci Republike Srbije pokazuju da je
krijumčarenje u prošloj godini poraslo za više od 50% u odnosu na 2006., kada je oduzeta roba
vredna 5,362.270 dinara, dok je 2005. vrednost zaplenjene robe iznosila tek 2,750.796 dinara.
Posebnu pažnju krijumčara svakako zauzimaju cigarete koje oni na razne načine pokušavaju
prokrijumčariti. Podaci tako govore da su smao u prošloj godini zaplenjene razne vrste cigareta
vrijednih čak 1,288.266 dinara. Međutim, vrednost prokrijumčarenih cigareta je vejrovatno
daleko veća. Jedna od najvećih akcija Republike Srbije bilo je prošlogodišnje oduzimanje
strojeva za proizvodnju cigareta, koji su bili vredni dva i pol miliona dinara. Strojevi su
pronađeni, a tad je i otkrivena i ilegalna tvornica cigareta u kojoj se pored strojeva nalazilo i
nekoliko tona duvana, deset hiljada krivotvorenih markica za cigarete i ostali materijal potreban
za proizvodnju i pakovanje cigareta.
Kao posebno krivično delo, organizovanje grupe ili udruženja za krijumčarenje ili
rasturanje neocarinjene robe u Zakonu o dopunama kaznenog zakona Republike Srbije član. (b)
propisuje se:
„Ko organizuje grupu ili drugo udruženje za organizovano vršenje krijumčarenja ili
mrežu preprodavaca ili posrednika za prodaju ili rasturanje neocarinjene robe kazniće se
zatvorom od šest meseci do pet godina zatvora. Ko postane član ovakve grupe ili udruženja
kazniće se zatvorom od tri godine.
Za postojanje ovog krivičnog dela dovoljno je samo organizovanje ovakve grupe,
odnosno za krivičnu odgovornost organizatora nije neophodno poduzimanje radnji
krijumčarenja, rasturanja i prodaje od strane grupe. Odgovornost organizatora utvrđuje se na
osnovu postojanja organizovane grupe krijumčara, rasturača, preprodavača.

3.2.1. CARINSKE PREVARE

Carinska prevara kao krivično delo može se izvršiti kako pri prelasku carinske linije, tako
i pri carinjenju robe u određenoj carinarnici. U Zakonu o dopunama kaznenog zakona propisuje
se krivično delo carinska prevara:
 Ako određeno lice u nameri da, on ili neko drugi, izbegne plaćanje carine ili drugih
dažbina koje se plaćaju prilikom uvoza, čiji iznos prelazi preko 5.000 napravi ili podnese
određenom organu falsificiranu carinsku ispravu, uverenje ili drugi dokument koji je lažan,
kazniće se zatvorom do tri godine. Ako obaveza čije je plaćanje izbegnuto prelazi iznos od
20.000 dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina, a ako taj iznos prelazi
80.000 dinara, kazniće se zatvorom od dve do dvanaest godina. Dakle, ovo krivično delo se vrši
podmetanjem lažne ili falsificirane isprave. Isprava, uverenje ili dokument koji se predočava
carinskim organima, mora biti takve prirode da od njega zavisi mogućnost neplaćanja carinskih
dažbina kako u celom, tako i u manjem iznosu od onoga koji bi se u regularnim slučajevima
trebao platiti. Učinioci ovog krivičnog dela nisu samo carinski obveznici, nego i lica koja se bave
izradom lažnih isprava, uverenja i dokumenata koji služe za izbegavanje plaćanja carine. Kao
počinilac se takođe može pojaviti i prevoznik koji podnosi falsificiranu ispravu carinskom
organu, ali je za postojanje krivičnog dela potrebno dokazati nameru prevoznika da izbegne
plaćanje carinskih dažbina i da je znao da se radi o lažnoj ispravi.

3.3. CARINSKI PREKRŠAJI

Carinski prekršaj predstavlja, prema Zakonu o carinskoj politici Republike Srbije,

svakako kršenje ili pokušaj kršenja Zakona o carinskoj politici Republike Srbije kojim se
propisuju obaveze pravnog ili fizičkog lica koje je carinski obveznik.
Pojedini autori, u pravnoj teoriji, smatraju carinske prekršaje u:
1) Krijumčarenje-po ovakvoj podeli, pod pojmom krijumčarenja svrstani su i
prekršaji pri čijem je izvršenju vrednost prokrijumčarene robe manja od 5.000
dinara i koja je potpuno nedostupna carinskom nadzoru. Zakonom o
carinskim prekršajima propisano je da će se pravno lice kazniti za prekršaj
novčanom kaznom od jednostrukog do dvostrukog iznosa vrednosti robe.
2) Carinske utaje- podrazumjevaju prekršaje u kojima je roba dostupna
carinskim organima u trenutku izvršenja, i čija je vrednost manja od 5.000
dinara, ali učinilac prekršaja nastoji da izvrši evaziju carinskih dažbina.
3) Carinske neurednosti- pod kojima se podrazumevaju svi ostali prekršaji kao
npr. nedostatak određene dokumentacije.
U sledećim naslovima ćemo govoriti o načinu vršenja carinskih prekršaja.

3.3.1. CARINSKI PREKRŠAJI KOJI SE ČINE NEPRIJAVLJIVANJEM ROBE

Kod grupe prekršaja koji se vrše neprijavljivanjem robe radnja prekršaja odigrava se u
kontaktu sa organima carine, čiji izvršioci manifestuju nameru da se izbegne plaćanje carine i
drugih uvoznih dažbina. Ova grupa prekršaja predstavlja najteže povrede carinskih regulativa i
obuhvata veliki broj prekršaja. Izbegavanjem mera carinskog nadzora i neprijavljivanje robe na
carinskoj liniji učinioci ovih prekršaja znatno otežavaju ili onemogućavaju rad carinskih
službenika koji trebaju da utvrde obavezu carinskog obveznika i da sprovedu propisani carinski
postupak.

3.3.1.1. Carinski prekršaji koji se čine neprijavljivanjem robe carinarnici

Pravna norma obavezuje sva lica koja prelaze carinsku liniju da prijave carinarnici sve
stvari koje sa sobom nose, a samim tim neprijavljivanje robe koja se prenosi preko carinske linije
predstavlja povredu carinskih propisa. Neprijavljivanje robe podstaknuto je namerom izvršioca
prekršaja da izvrši evaziju carine i drugih uvoznih dažbina. Izbegavanje ovih obaveza vrši se na
niz različitih načina kao što je neprijavljivanje robe i skrivanje iste prilikom carinske linije, što
predstavlja jedan od najtežih prekršaja. Na visinu sankcije utiče krajnja namena robe, odnosno da
li je ta roba za vlastite potrebe ili je namjenjena za dalju preprodaju.

3.3.2. CARINSKI PREKRŠAJI KOJIMA SE IZBJEGAVAJU MERE CARINSKOG

NADZORA

Ova grupa carinskih prekršaja je možda za nas i najvažnija, pošto se krijumčarenje

cigareta i duvanskih prerađevina najčešće vrši izbegavanjem mera carinske kontrole.
Radnje ove grupe prekršaja se najčešće, po pravilu, vrše na mestima gde nema carinske
kontrole, kao što je prenošenje robe mimo graničnih prelaza, primopredajom robe u carinskom
pograničnom pojasu na moru, graničnim rekama, jezerima, i na drugi način, čime se omogućava
stavljanje robe pod carinski nadzor. Za ovu vrstu prekršaja propisana je novčana kazna ne samo
za pravno lice, nego i odgovorno lice unutar pravnog lica.

3.3.3. CARINSKI PREKRŠAJI KOJI SE VRŠE NETAČNIM PRIJAVLJIVANJEM

ROBE

Lica koja prenose robu preko carinske linije imaju obavezu da tačno prijave robu
carinarnici, što se prvenstveno odnosi na vrstu, količinu, kvalitet, vrednost i poreklo robe. Prijava
robe se može izvršiti usmeno kao i pismenim putem. Podnosilac robe se može izvršiti usmeno
kao i pismenim putem. Podnosilac prijave obavezuje se na tačnost podataka u prijavi, jer netačno
označavanje podataka o robi u carinskoj deklaraciji može imati za posledicu plaćanje carine u
manjem iznosu. Tešku povredu pravila o obavezi tačnog prijavljivanja robe predstavlja netačno
označavanje robe u pogledu kvaliteta, količine, vrste, vrednosti ili porekla. Carinskim zakonom
sankcionisano je netačno prijavljivanje robe.

3.3.4. CARINSKI PREKRŠAJI U POGLEDU CARINSKIH POVLASTICA

Pod određenim uslovima, carinski obaveznici mogu biti oslobođeni od plaćanja carine i
drugih uvoznih dažbina, ali ta lica imaju za određeno vreme izvesne obaveze u pogledu na
načine korišćenje i raspolaganja robom koju su uvezli na carinsku povlasticu. Postoje i druge
pogodnosti osim carinskih povlastica, a naročito u vezi sa privremenim uvozom i izvozom robe.
Raznovrsni su načini izvršenja ove grupe carinskih prekršaja kao što su:
1. Lažno prikazivanje činjenica da bi se ostvarilo pravo na povlastice;
2. Nenamensko korišćenje robe koja je predmet carinske povlastice;
3. Upotreba robe u druge svrhe i sl.

3.3.5. CARINSKI PREKRŠAJI KOJIMA SE OTEŽAVA SPROVOĐENJE MERA

CARINSKOG NADZOR, NAPLATE CARINE I DRUGIH UVOZNIH DAŽBINA

Otežavanje naplate carine i drugih uvoznih dažbina može se vršiti putem raznovrsnih
radnji od kojih su najčešći:
1. Onemogućivanje sprovođenja carinskog postupka nakon prijavljivanja robe;
2. Raspolaganje robom nakon izvršenog pregleda a pre plaćanja carine i drugih uvoznih
dažbina bez odobrenja carinarnice;
3. Onemogućavanje carinskih organa da izvrše pregled robe, poslovnih knjiga, isprava i
drugih podataka;
U slučaju ove vrste prekršaja carinski organi moraju da preduzimaju određene radnje
koje bi izostale da je carinski postupak proveden u skladu sa carinskim regulativima. Ovi
prekršaji predstavljaju blaže povrede carinskih propisa.

3.3.6. CARINSKI PREKRŠAJI U VEZI SA PROMETOM ROBE KOJOM SU

IZVRŠENI ODREĐENI PREKRŠAJI

Roba kojom su izvršeni određeni po pravilu teži prekršaji ne može biti predmet
kupoprodajnog ugovora, poklona ili držanja po ma kojem osnovu. Ovakav tretman jeste rezultat
potrebe da se onemogući promet i korištenje robe za koju je izbegnuta obaveza plaćanja carine i
drugih uvoznih dažbina i koja je u carinsko područje Republike Srbije unesena ilegalno.
Carinski zakon propisuje kazne za svakoga ko kupi ovakvu robu, ili je proda ili je drži po ma
kojem osnovu, a zna ili je mogao znati da je s tom istom robom izvršen prekršaj.

CARINSKI UPRAVNI POSTUPAK

. POJAM I VRSTE CARINSKOG POSTUPKA

U svakoj društvenoj zajednici postoje mnogobrojna i raznovrsna pravila kojima se

regulišu ponašanja ljudi i njihovi međusobni odnosi. To su društvena pravila (običajna, moralna,
pravna) koja uređuju brojne odnose u koje građani stupaju međusobno ili sa organima društvene
zajednice. Njima se usmerava ponašanje ljudi u pravcu obezbeđenja interesa društva kao celine,
kao i interesa svakog pojedinca u društvu.
 Pravna pravila koja propisuju državni organi razlikuju se od ostalih pravila koja vladaju u
društvenim odnosima jer država propisuje i sankcije za njihovu povredu i nepoštovanje i svojim
aparatom prinude sankcioniše pojedince koji ih se ne pridržavaju.
Pravna pravila kojima se regulišu odnosi među licim, organima i organizacijama
društvene zajednice, njihova prava, obaveze i pravni interesi, čine materijalnopravne propise,
odnosno materijalno pravo.
Da bi nadležni organi i organizacije pravilno primenjivali materijalno pravo takođe su
potrebni pravni propisi koji to regulišu. Znači, primena materijalnopravnih pravila na konkretne
slučajeve, odnosno na rešavanje pojedinačnih pravnih situacija, sprovodi se u formi i na način
koji je strogo regulisan određenim pravnim propisima.
Stoga i carinski postupak, kao segment opšteg pravnog sistema jedne zemlje, obuhvata
pravna pravila koja određuju kako će carinski organi primenjivati materijalnopravne propise iz
oblasti carinskog prava, kao i kakva će prava i obaveze imati učesnici u tom postupku.
U carinskom postupku organi carinske službe, po službenoj dužnosti ili na zahtev stranke
- učesnika u tom postupku, ispituju da li u konkretnim situacijama postoje uslovi za utvrđivanje
određene obaveze ili prava, odnosno da li je došlo do povrede ili ugrožavanja pravnog poretka.
U daljem toku carinskog postupka organi carinske službe utvrđuju sve pravno relevantne
činjenice za primenu pravne norme kojom je propisano neko pravo ili obaveza subjekta
carinskog postupka. Carinski postupak je skup pravnih pravila kojima se određuju radnje i
njihove forme koje preduzimaju učesnici u tom postupku (stranke i carinski organi),
primenjujući pri tom materijalnopravna pravila kojima je regulisan carinski sistem jedne zemlje.
Carinski postupak, shvaćen u najširem smislu, predstavlja skup pravila koja regulišu rad
organa carinske službe u obavljanju poslova iz njihove nadležnosti, kao i drugih lica, subjekata
tog postupka, u ostvarivanju njihovih prava, obaveza i pravnih interesa.
Čitav niz propisa iz oblasti carinskog, spoljnotrgovinskog, deviznog, kao i opšteg
upravnog postupka reguliše materiju koja čini sadržinu carinskog postupka. Carinski postupak u
užem smislu može se shvatiti kao skup konkretnih mera i aktivnosti svih učesnika u postupku
koje oni preduzimaju u zavisnosti od vrste tog postupka, kao i faze u kojoj se nalaze u toku
vođenja carinskog postupka.
Posmatrajući carinski postupak u celini, pre svega se nameće utisak da se radi o veoma
složenom i preciznom postupku. Složenost carinskog postupka rezultira iz činjenice da njegovo
vođenje podrazumeva primenu čitavog niza propisa kojima se reguliše ne samo carinski sistem
već i spoljnotrgovinski, devizni i poreski sistem. U tom smislu carinski sistem predstavlja
podsistem širokog okruženja, koji ostvaruje svoju funkciju u skladu sa interesima i ciljevima
privrednog sistema jedne zemlje. Posmatramo ga, s jedne strane, kao deo pravnog sistema
određene zemlje, a s druge, kao integralni deo privrednog sistema te zemlje u konkretnom
ostvarivanju njenih interesa i ciljeva.
Carinski postupak kao zaokruženu celinu sačinjava veliki broj različitih postupaka čiji su
osnovni instituti i instrumenti regulisani:
• zakonima gde se podrazumeva i ratifikacija bilateralnih i multilateralnih
međunarodnih sporazuma i konvencija, a zatim:
• uredbama,
• odlukama,
• rešenjima, pravilnicima i drugim propisima.
Naročite vrste carinskih postupaka su:
- prijavljivanje carinske robe;
- smeštaj carinske robe;
- oslobađanje od plaćanja carine;
- carinski dozvoljeni postupci;
• postupak puštanja robe u slobodan promet;
• postupak tranzita;
• postupak carinskog skladištenja;
• postupak aktivnog oplemenjivanja;
• postupak prerade pod carinskom kontrolom;
• postupak privremenog uvoza;
• postupak pasivnog oplemenjivanja;
• postupak izvoza robe;
- carinski postupak u:
• železničkom saobraćaju,
• drumskom saobraćaju,
• vodenom saobraćaju,
• vazdušnom saobraćaju,
• poštanskom saobraćaju;
- carinski upravni postupak;
- carinski prekršajni postupak i dr.
IZVORI CARINSKOG PRAVA

Izvori prava uopšte, pa i carinskog, predstavljaju opšte osnove kojima se regulišu

odnosi u društvu. To su u isto vreme i konkretni akti kojima se formalnopravno uređuju
prava, obaveze i odgovornosti društvenih subjekata koji ih sprovode.
Carinsko pravo svake zemlje proističe iz dva međusobno povezana osnova:
- materijalnog, u smislu suvereniteta države, kao neotuđivog prava i izraza
političke volje da uređuje sistem carine i zaštitne carinske politike i
- formalnog, kao konkretnih pravnih akata koje donosi država preko svojih organa
(zakonodavna, izvršna, sudska i upravna vlast), a koji se izražavaju u obliku
zakona, podzakonskih akata (uredbe, odluke, pravilnici, rešenja) i drugih
propisa.
Formalnopravni izvori carinskog prava su:
1. autonomno nacionalno pravo,
2. međunarodno pravo i
3. međunarodni trgovački običaji i uzanse.
 2.1 Autonomno nacionalno pravo

U formalnopravnom smislu, autonomno nacionalno pravo reguliše prava, obaveze i

odgovornosti privrednih i drugih subjekata u oblasti carine, carinske zaštite i carinskog postupka,
a pod njim se podrazumevaju zakoni, podzakonski akti i drugi propisi koji samostalno
(autonomno) donose zakonodavni, izvršni i sudski organi jedne zemlje.
Najznačajniji zakoni u ovoj oblasti su:
- Carinski zakon,
- Zakon o carinskoj tarifi,
- Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju,
- Zakon o deviznom poslovanju,
- Zakon o opštem upravnom postupku,
- Zakon o slobodnim zonama i dr.
Zakone iz oblasti carinskog sistema u Srbiji donosi Skupština Republike Srbije po
zakonom utvrđenoj proceduri, a zakonska akta i druge propise, po pravilu, Vlada Republike
Srbije, dok su za neke pravne norme ovlašćeni resorni ministri i starešine organa uprave.
Carinski upravni postupak je poseban upravni postupak kojim se uređuje metod rada
carinskih organa i drugih učesnika postupka u ostvarivanju prava i obaveza propisanih nizom
pravnih akata.
Carinski upravni postupak je deo opšteg upravnog postupka koji obuhvata opšte norme i
načela za postupanje organa uprave i drugih državnih organa i organizacija pri vođenju upravnog
postupka.
U upravnom postupku uspostavlja se odnos između državnog organa, odnosno organa
uprave, s jedne, i stranke, s druge strane. Taj odnos karakteriše subordinacija, što znači da
državni organ istupa u ime države i pojavljuje se u odnosu na stranku sa jačom voljom. Svi
organi uprave, kao i drugi organi i organizacije, kada rešavaju o upravnoj materiji u konkretnim
stvarima, pridržavaju se odredaba propisanih Zakonom o opštem upravnom postupku. Ovaj
zakon, pored opštih načela, sadrži i pravila po kojima su dužni da postupaju kako organi koji
vode postupak, tako i ostala lica koja u njemu učestvuju. Međutim, budući da postoje velike
raznolikosti u upravnim materijama, u praksi su se formirali posebni upravni postupci. Takav je
slučaj i sa carinskom pravnom materijom. Po pravilu, Zakon o opštem upravnom postupku
primenjuje se u celini u svim slučajevima koji nisu regulisani odredbama posebnog upravnog
postupka.
Shodno tome, i u carinskom pravu i postupku u svim slučajevima koji su regulisani
Carinskim zakonom kao posebnim primenjivaće se odredba tog zakona, a sve što njime nije
obuhvaćeno regulisaće se prema pravilima koje propisuje opšti upravni postupak.
Uprava carina i carinarnice vode upravni postupak i donose rešenja u skladu sa
odredbama propisa o opštem upravnom postupku, ako odredbama ovog zakona nije drugačije
određeno. Zbog specifičnosti pojedinih upravnih materija, kakav je i carinski upravni postupak,
donesen je čitav niz posebnih pravnih odredaba koje regulišu ovu oblast društvenih odnosa, ali
su im osnovne karakteristike iste. To su sledeće karakteristike:
 - upravni postupak je formalan;
- sprovodi ga organ uprave i
- upravni postupak je dvostepen.

2.1.1. Carinski zakon

Jedan od najvažnijih pravnih akata koji čini temelj carinskog sistema Srbije je Carinski
zakon. Carinski zakon je skup normativnih pravila i instrumenata koji, fleksibilno i kompatibilno
sa privrednim sistemom, reguliše važne kategorije carinskog sistema. Rešenja data u Carinskom
zakonu našem carinskom sistemu obezbeđuju atribute modernog, savremenog, racionalnog i
efikasnog sistema.
Novi carinski zakon rađen je po standardima Evropske unije i sadrži savremena rešenja
koja se primenjuju u zemljama Evropske unije i Svetske trgovinske organizacije, kao i u većini
drugih država širom sveta. Takva rešenja u Zakonu stvaraju realne uslove da Uprava carina bude
znatno efikasnija, ekonomičnija i odgovornija u izvršavanju svojih zadataka.
Delovi Carinskog zakona su:
- Primena i definisanje pojmova;
- Primena međunarodnih ugovora i vođenje upravnog postupka;
- Uvozne dažbine;
- Status robe od ulaska u carinsko područje do određivanja carinski dozvoljenog
postupanja ili upotrebe;
- Carinski dozvoljeno postupanje ili upotreba robe;
- Carinske povlastice;
- Carinski dug i obračun uvoznih dažbina;
- Prodaja robe i raspored prihoda;
- Kaznene odredbe.
Drugi deo Carinskog zakona sadrži propise kojima se reguliše funkcionisanje
Uprave carina, i to:
- Nadležnost i organizacija Uprave carina;
- Prikupljanje, evidencija, obrada i zaštita podataka;
- Rad zaposlenih u Upravi carina;
- Zapošljavanje, premeštaji i unapređenja;
- Kodeks ponašanja carinskih službenika;
- Finansiranje carinske službe i dr.

2.1.2. Zakon o carinskoj tarifi

Pored Carinskog zakona, drugi temeljni pravni akt carinskog sistema je Zakon o
carinskoj tarifi. Carinska tarifa, kao veoma značajan institut carinskog sistema koji odražava
strategiju dugoročnog razvoja privrede Srbije, po svom obliku, sadržaju i pravilima primene, u
potpunosti je usklađena sa carinskom tarifom Evropske unije.
 Carinska tarifa Srbije je prilagođena savremenom Harmonizovanom sistemu šifrovanja i
obeležavanja robe Kombinovane carinske tarife koju primenjuje Svetska trgovinska organizacija.
Na taj način je obezbeđen jedinstven carinski jezik za potrebe srpske privrede (uvoznici,
izvoznici, špediteri, učesnici u carinskom postupku) i državnih organa, koji bez ikakvih smetnji
mogu voditi poslovno-komercijalnu konverzaciju sa svetskim ekonomskim okruženjem. Nova
carinska tarifa urađena je tako da se nesmetano mogu ugrađivati izmene nomenklature Evropske
unije. Istovremeno je i dovoljno fleksibilna da se mogu otvarati nove pozicije, ako to zahtevaju
interesi naše privrede.
Instrumenti carinskog sistema, a posebno stope carine u Carinskoj tarifi, kao osnovni
instrument zaštite domaćeg ekonomskog prostora, nisu usaglašeni sa Evropskom unijom. U
pripremama za početak pregovora sa Svetskom trgovinskom organizacijom polazi se od novih
rešenja u Zakonu o carinskoj tarifi koji je stupio na snagu 2001.godine.
Raspon stopa je od 1-30 odsto.
Carinska tarifa sadrži:
- 21 odeljak,
- 99 glava i
- 8.543 pozicija.
Prosečna neponderisana stopa carine je 9,38 odsto.
Carinske stope su svrstane u 7 grupa, i to od: 1,5,10,15, 20,25 i 30 odsto. Uprava carina je
takođe izvršila kvalitetne promene u tehnologiji rada. Bitno je pojednostavljen carinski postupak.
Pojednostavljenje carinskog postupka i nova tehnologija rada u potpunosti su prilagođeni praksi
Evropske unije. Nova tehnologija rada ostvarena je u uslovima pune modernizacije poslova i
zadataka carinske službe kako Uprave carina, tako i carinarnica i radnih mesta u organizacionim
jedinicama carinarnica. Tehnički moćan, savremen informacioni sistem obezbeđuje uslove da se
carinski postupak nad robom, odmah po prelasku carinske linije, posle dva minuta obavlja
pravilnom i jednoobraznom primenom propisa. Sem toga, to je jedini informacioni sistem koji,
za potrebe državnih i drugih organa, radnih organizacija i drugih korisnika, obezbeđuje sve
podatke koji se odnose na spoljnotrgovinski promet Srbije sa svetom.
Savremena Carinska tarifa, prilagođena svetskim standardima, zatim nova tehnologija
rada, pojednostavljenje carinskih postupaka i novi informacioni sistem su najviši domet
efikasnosti instituta sistema koji se naziva carinska tarifa. Nova carinska tarifa, potpuno
usaglašena sa Kombinovanom carinskom tarifom Evropske unije, nova tehnologija rada i
informacioni sistem carinske službe, kao realna podrška carinskom sistemu Srbije, predstavljaju
potpun poslovni ambijent u kojem se odvijaju poslovi spoljnotrgovinske razmene Srbije sa
svetom.

2.1.3. Zakon o slobodnim zonama

Pored Carinskog zakona i Zakona o carinskoj tarifi, značajan pravni akt kojim se uređuje
normativno pravna regulativa carinskog poslovanja jeste i Zakon o slobodnim zonama. Ovaj
zakon pravno uređuje funkcionisanje slobodnih zona, i to: osnivanje zone, poslovanje u zoni i
prestanak rada zone.

2.1.4. Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju

Kao temeljni zakon spoljnotrgovinskog sistema, Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju,

sadrži odredbe o:
- uslovima za vršenje spoljnotrgovinskog prometa;
- oblicima izvoza i uvoza;
- posebnim oblicima spoljnotrgovinskog prometa;
- uslugama u spoljnotrgovinskom prometu;
- privremenom izvozu i uvozu;
- ostalim odredbama o izvozu i uvozu;
- pribavljanju i ustupanju prava industrijske svojine i znanja i iskustva;
- privremenim merama;
- unapređenju izvoza robe i usluga;
- obavljanju privrednih delatnosti u inostranstvu;
- pravima fizičkih lica;
- prijavljivanju spoljnotrgovinskih poslova i
- kaznenim merama.

2.1.5. Zakon o deviznom poslovanju

Zakonom o deviznom poslovanju uređuju se:

- plaćanje i naplaćivanje sredstvima plaćanja u poslovanju između rezidenata i
nerezidenata, kao i prenos tih sredstava;
- plaćanje i naplaćivanje stranim sredstvima plaćanja u poslovanju između rezidenata;
- kupovina i prodaja sredstava plaćanja između rezidenata i nerezidenata, kao i kupovina i
prodaja stranih sredstava plaćanja između rezidenata;
- jednostrani prenosi sredstava plaćanja iz zemlje u zemlju koji se ne vrše po osnovu
izvršenja posla između rezidenata i nerezidenata;
- tekući i depozitni računi rezidenata u inostranstvu i rezidenata i nerezidenata u zemlji,
osim dinarskih tekućih i depozitnih računa rezidenata u zemlji.
Preuzimajući obaveze po Zakonu o deviznom poslovanju, Narodna banka Srbije
ovlašćena je da donosi propise radi sprovođenja ovog zakona.

2.1.6. Ostali propisi

Carinska tarifa i Carinski zakon, kao dva ugaona kamena temeljca carinskog sistema,
obogaćeni su nizom podzakonskih propisa kojima se preciziraju neki njegovi elementi. Među
najznačajnijim podzakonskim propisima su:
 - Uredba o carinski dozvoljenom postupanju sa carinskom robom, puštanju carinske robe
i naplati carinskog duga i
- Pravilnik o obliku, sadržini, načinu podnošenja i popunjavanja deklaracije i drugih
obrazaca u carinskom postupku.
a. Uredba o carinski dozvoljenom postupanju sa carinskom robom, puštanju carinske
robe i naplati cariiskog duga, sadrži odredbe o:
- jedinstvenoj carinskoj stopi;
- poreklu robe i izdavanju odgovarajućeg uverenja;
- carinskom postupku u:
- putničkom prometu,
- drumskom saobraćaju,
- železničkom saobraćaju,
- vazdušnom saobraćaju,
- rečnom saobraćaju i
- poštanskom saobraćaju;
- pregledu robe, nalazima i drugim merama koje preduzima carinarnica;
- pojednostavljenim carinskim postupcima;
- postupku skladištenja;
- postupku prerade pod carinskom kontrolom;
- privremenom uvozu sa potpunim oslobađanjem od plaćanja uvoznih dažbina;
- izvozu robe;
- ustupanju strane robe u korist države;
- carinskim povlasticama;
- obezbeđenju za naplatu carinskog duga;
- sprovođenju mera za zaštitu prava intelektualne svojine na granici i
- prodaji carinske robe.
b. Pravilnik o obliku, sadržini, načinu podnošenja i popunjavanja deklaracije i drugih
obrazaca u carinskom postupku, propisuje koje se isprave koriste, kakvog oblika i sadržine, način
popunjavanja i postupak sa njima. Sem toga, ovaj pravilnik sadrži Šifarnik - sistem šifara kojima
se pojednostavljuje carinski postupak i omogućava maksimalno korišćenje informacionog
sistema carinske službe (ISCS).

2.2. Međunarodno pravo

Međunarodni pravni izvori carinskog prava su:

a) bilateralni sporazumi i
b) multilateralni sporazumi (konvencije).

2.2.1. Bilateralni sporazumi regulišu pitanja iz oblasti carine i carinske zaštite u

međusobnoj razmeni robe dveju zemalja. To su međudržavni akti kojima se regulišu međusobni
spoljnotrgovinski odnosi između dveju zemalja potpisnica. Važnost sporazuma je, po pravilu,
srednjoročnog ili dugoročnog karaktera.
Sporazumi između dveju država o carinama i carinskoj zaštiti mogu biti posebni, a mogu
biti i u okviru sporazuma o trgovinskoj saradnji. Sporazumi o carinskoj saradnji dveju država
detaljno definišu oblike, forme i metode saradnje carinskih organa dveju država u cilju efikasnog
sprovođenja sporazuma.
Bilateralni sporazumi obuhvataju:
- obim i strukturu međusobne robne razmene primenom povlašćenog režima izvoza i
uvoza;
- sniženje ili ukidanje carine i drugih uvoznih dažbina;
- pojednostavljenje carinskog postupka i
- razvoj i unapređenje saradnje carinskih organa zemalja potpisnica sporazuma.
Ovim sporazumom mogu se regulisati i robni promet između susednih zemalja
pogranični i malogranični promet, promet preko dvovlasničkih odnosa i dr.
2.2.2. Multilateralni sporazumi se zaključuju između više zemalja i mogu biti opšti i
specifični. Opštim sporazumima se reguliše širi krug pitanja, dok specifični obuhvataju samo
određene uže oblasti.
Najznačajniji multilateralni sporazumi su:
- Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT), koji je 1995. godine transformisan u
Svetsku trgovinsku organizaciju,
- Sporazum o promeni člana VII Opšteg sporazuma o carinama i trgovini,
- Bečka konvencija o diplomatskim odnosima,
- Bečka konvencija o konzularnim odnosima,
- Konvencija o carinskim olakšicama u turizmu,
- Konvencija i Statut slobodnog tranzita,
- Carinska konvencija za međunarodni prevoz robe na osnovu TIR karneta (Transport
International Routier),
- Carinska konvencija o ATA karnetu za privremeni uvoz robe,
- Carinska konvencija za kontejnere i
- Carinska konvencija o privremenom uvozu ambalaže.
Međunarodni bilateralni i multilateralni sporazumi su konvencionalni izvori pravnih
normi, što znači da iza njih ne stoje autonomno materijalno pravo ili neka međunarodna sila.
Njih dobrovoljno zaključuju ovlašćeni organi država potpisnica, tako da od dana ratifikacije oni
postaju deo nacionalnog pravnog sistema.
Odredbe međunarodnih sporazuma mogu biti u celosti ili delimično ugrađene u zakone i
druge propise iz oblasti carina i carinske zaštite i tako oni postaju deo nacionalnog
zakonodavstva. Carinski sistem Srbije, pored autonomnih, sadrži i niz međunarodnih propisa koji
su posle ratifikacije ugrađeni u domaće zakonodavstvo.

2.3. Međunarodni trgovački običaji i uzanse.

 Duga tradicija postojanja i razvoja trgovine uopšte, pa i međunarodne, uticala je na
spontano stvaranje određenih navika i običaja, odnosno pravila ponašanja učesnika u njoj. U
spoljnotrgovinskoj razmeni ta pravila se nazivaju međunarodni trgovački običaji i uzanse.
Međunarodni običaji se ne zasnivaju na državnom suverenitetu, niti ih donosi
zakonodavna vlast, pa njihovo nepoštovanje ne povlači materijalne, krivične i druge sankcije od
strane države. Međutim, neka pravila ponašanja imaju veliki značaj za razvoj međunarodne
robne razmene i za ekonomsku sigurnost subjekata u njoj, pa su i ugrađena kako u autonomna,
tako i u bilateralna i multilateralna pravna akta. Tako su neki poslovni običaji postali pravo u
spoljnotrgovinskoj razmeni, a time i u carinskom pravu.
Među poznatijim poslovnim (trgovačkim) običajima su: čast, lojalnost u konkureciji,
davanje istinitih podataka o firmi, poštovanje datih obaveza, neodavanje poslovnih tajni i dr.
U slučaju nepoštovanja navedenih pravila primenjuju se različite mere: javni ukor,
bojkot, javno objavljivanje imena firme zbog poslovnog nemorala, osuda sudova časti pri
trgovačkim asocijacijama i dr.
Pod trgovačkim uzansama podrazumevaju se sistematizovane i javno napisane običajne
norme i druga pravila koja se primenjuju u međunarodnim trgovinskim odnosima. One mogu biti
opšte, univerzalne običajne norme koje su objavljene i tako postale dostupne i obavezne za sve
subjekte u svetskoj trgovini ili posebne, kao pismeno utvrđena pravila ponašanja za subjekte u
posebnim oblicima prodaje (berze, aukcije) ili u kupoprodaji, načinu rešavanja sporova itd.
Međunarodni trgovački običaji i uzanse imaju, po pravilu, uticaj na oblikovanje carinskih
sistema velikog broja zemalja u svetu. Na primer, carinski postupak sa diplomatskim i
konzularnim osobljem između zemalja dugo se sprovodio na osnovu običajnih normi kao pravo
reciprociteta, a kasnije je to običajno pravo transformisano u Bečku konvenciju o diplomatskim i
konzularnim odnosima. U carinskom postupku primenjuju se i trgovački običaji u pogledu mere
- tehničkih standarda, pakovanja robe, načina transporta, standarda kvaliteta i sl. Neke trgovačke
uzanse se primenjuju i neposredno u praksi.

PRAVO ZASTUPANJA U CARINSKOM POSTUPKU

U postupaku pred carinskim organima primenjuju se odredbe zakona koji uređuje opšti
upravni postupak. Ove odredbe se ne primenjuju kada se radi o plaćanju uvoznih dažbina za robu
koja se uvozi i sprovođenju carinskog postupka ako je to drukčije uređeno međunarodnim
ugovorom.
Radi potpunijeg i pravno preciznijeg obavljanja upravnog postupka, koji je u osnovi
pravna sadržina carinskog postupka, zakonom je uređeno pravo zastupanja u tom postupku. Tako
je zakonom regulisano da lice o čijim se pravima i obavezama odlučuje može odrediti zastupnika
za preduzimanje svih ili samo nekih radnji u postupku koji vodi carinski organ. Zastupnik mora
imati sedište, odnosno boravište u Srbiji. Zastupanje može biti neposredno ili posredno.
- Neposredno zastupanje je kada zastupnik istupa u ime i za račun drugog lica.
- Posredno zastupanje je kada zastupnik istupa u svoje ime, a za račun drugog
lica. Posredni zastupnik je pravno lice registrovano za poslove međunarodne
 špedicije upisano u poseban registar zastupnika kod Uprave carina. Posredni
zastupnik je dužan da vodi evidenciju o svim radnjama koje preduzima kao
zastupnik pred carinskim organima, a na način koji odredi Uprava carina.
Da bi obavljalo navedene poslove, lice zaposleno kod posrednog zastupnika mora da
bude stručno, carinski obučeno. Dozvolu da može da radi kao carinski agent izdaje mu Uprava
carina. Da bi dobio dozvolu od Uprave carina, carinski agent mora da ispuni sledeće uslove:
- da položi ispit posle obuke koju organizuje i čiji program utvrđuje Uprava carina;
- da nije zaposlen u Upravi carina ili da nije član uže porodice lica zaposlenog u Upravi
carina i
- da nije pravosnažno osuđivan ili kažnjavan za krivična dela ili prekršaje
spoljnotrgovinskih, deviznih, carinskih ili poreskih propisa ili za druga dela ili
prekršaje nespojive sa položajem carinskih agenata.
Carinski agent može izvršenje pojedinih radnji u carinskom postupku poveriti drugom
licu, zaposlenom kod posrednog zastupnika. Carinski agent je odgovoran za radnje tog lica.
Uprava carina vodi registar carinskih agenata. Carinskim agentima upisanim u registar
dodeljuju se poseban identifikacioni broj, identifikaciona kartica i lični pečat, čiji oblik i sadržinu
propisuje direktor Uprave carina. Uprava carina može privremeno, najduže šet meseci, oduzeti
dozvolu carinskom agentu ako ne plati carinski dug ili ako ne postupa u skladu sa obavezama
utvrđenim Carinskim zakonom i drugim propisima koji iz njega proističu.
Uprava carina može trajno oduzeti dozvolu carinskom agentu ako posle izdavanja
dozvole nastupe okolnosti predviđene kao uslov za dobijanje dozvole.
Ponovni zahtev za izdavanje dozvole ne može se podneti pre isteka roka od tri godine od
dana pravosnažnosti odluke o oduzimanju dozvole. Zastupnik se mora izjasniti koga zastupa, da
li je zastupanje neposredno ili posredno, a na zahtev carinskog organa, mora podneti i
verodostojnu ispravu sa ovlašćenjem za zastupanje.
Smatraće se da zastupnik istupa u svoje ime i za svoj račun ako se ne izjasni o zastupanju
ili ako o navedenom zastupanju ne može podneti verodostojnu ispravu.

VOĐENJE UPRAVNOG POSTUPKA

5.1.. Načela carinskog upravnog postupka

Vođenje upravnog postupka u Upravi carina obavlja se u skladu sa odredbama zakona o

opštem upravnom postupku ako carinskim zakonom nije drugačije predviđeno. Opšti upravni
postupak podrazumeva pravna pravila, određene pravne norme kojima se uređuje način
organizacije, kako pojedinih oblika društva, tako i države u celini.
Karakteriše ga upravno pravni odnos između organa i stranke, koji organ uprave rešava
kao organ vlasti. Otuda se u upravnom postupku uspostavlja određeni odnos između državnog
organa, u ovom slučaju Uprave carina i stranke. Upravni postupak uopšte ili posebne upravne
postupke, kao što je carnske upravni postupak, karakteriše sledeće:
 - upravni postupak je formalan;
- upravni postupak sprovode organi uprave;
- upravni postupak je dvostepen.

Organi uprave koji donose odluke u upravnim stvarima moraju se pridržavati opštih
načela utvrđenih Zakonom o opštem upravnom postupku, i to:

- načela zakonitosti,
- načela efikasnosti,
- načela zaštite prava građana i zaštite javnog interesa,
- načela samostalnosti u rešavanju,
- načela prava na žalbu,
- načela ekonomičnosti dokaza,
- načela pomoći neukoj stranci,
- načela pravosnažnosti rešenja,
- načela saslušanja,
- načela materijalne istine itd.

Učesnici u carinskom upravnom postupku su lica i organi koji preduzimaju određene

radnje kao učesnici u carinskom postupku. Carinski organi koji vode postupak su glavni
učesnici, a stranke u postupku su ostali učesnici (učesnici u postupku, svedoci, veštaci itd.).

Nadležnost u vođenju upravnog postupka

Carinski upravni postupak vodi se, od početka do okončanja, u carinskoj službi.

Organizacija ovog važnog postupka u Upravi carina, a u skladu i sa odredbama Carinskog
zakona, tako je uređena da carinarnice, kao područni organi, vode isključivo prvostepeni, a
Uprava carina drugostepeni upravni postupak. Međutim, Uprava carina se izuzetno može pojaviti
i u ulozi prvostepenog organa ako je to pozitivnim propisima određeno.
U carinskom upravnom postupku prvostepeni carinski organi su carinarnice, kao
područni organi Uprave carina. Najveći broj ovih postupaka vodi se i završava donošenjem
rešenja u carinarnici, što sa stanovišta obima i sadržine posla predstavlja najveći deo carinskog
upravnog postupka.
Prvostepeni carinski upravni postupak po pravilu se pokreće po zahtevu stranaka. U
određenim, Zakonom predviđenim slučajevima, ovaj postupak se pokreće po službenoj dužnosti.
Lice koje od carinskog organa zahteva donošenje određene odluke mora izneti sve činjenice i
okolnosti i podneti isprave i druge dokaze značajne za donošenje odluke. Uprava carina donosi
odluku bez odlaganja, a najkasnije u roku predviđenom odredbama zakona koji uređuje opšti
upravni postupak.
 Ako carinski organ u carinskom postupku u celini prihvati zahtev, može odluku po
zahtevu dati u vidu zabeleške na samom zahtevu. Na zahtev podnosioca, carinski organ odluku
izdaje u pisanoj formi.

3. Način vođenja upravnog postupka

Prvostepeno rešenje, zavisno od utvrđenih činjenica, može se doneti u redovnom i

skraćenom postupku. Redovni postupak se sprovodi, po pravilu, usmenom javnom raspravom
čime se strankama pruža mogućnost da kod utvrđivanja činjenica i okolnosti koje su od značaja
za donošenje rešenja učestvuju u postupku, a time se osigurava zaštita njihovih prava i pravnih
interesa. U vođenju prvostepenog carinskg upravnog postupka stranka ima pravo da učestvuje u
ispitnom postupku i da pri tome iznosi činjenice i argumente koji mogu biti od uticaja za rešenje
slučaja, odnosno pobijati tačnost navoda koji se ne slažu sa njenim navodima. Time se pruža
mogućnost da stranka ostvaruje svoja prava i zakonom zaštićene interese.
Prvostepeno rešenje po skraćenom postupku donose neposredno carinski organi, jer nisu
potrebne posebne procesne radnje u upravnom postupku (uviđaj, usmena rasprava,saslušanje
svedoka itd.). To su najčešće slučajevi kada se stanje može utvrditi na osnovu službenih
podataka kojima raspolaže carinarnica i nije potrebno saslušanje stranaka, kao i kada je
materijalnim propisom predviđena mogućnost donošenja rešenja. Bliža uputstva, donosi direktor
Uprave carina u redovnom ili skraćenom postupku. Direktor Uprave carina može da prenese
svoja ovlašćenja na organizacione jedinice u carinarnici.

5.4. Donošenje odluke

U carinskom upravnom postupku donose se odluke u formi rešenja i zaključka. Rešenje

je pravni akt kojim se odlučuje o robi na osnovu činjenica i argumenata utvrđenih u
sprovedenom postupku. Pored klasičnih rešenja, kojima se rešava u vezi sa određenom radnjom,
karakter rešenja ima i carinska deklaracija - Jedinstvena carinska isprava, posle sprovedenog
postupka carinjenja. Dakle, Jedinstvena carinska isprava posle obavljenog carinjenja robe ima
karakter rešenja carinarnice.
Pored rešenja u carinskm upravnom postupku, koji kao prvostepeni organi vode
carinarnice, koristi se i druga vrsta pravnog akta, koji se naziva zaključak. Razlika između
zaključka i rešenja je u tome što se rešenjem odlučuje o predmetu upravnog postupka, a
zaključkom se rešava o pitanjima koja se tiču postupka, koja se javljaju kao sporedna u vezi sa
sprovođenjem postupka a ne rešavaju se rešenjem.
Rešenje se donosi u pisanoj formi, a zaključak se zainteresovanim licima saopštava
takođe pismeno. Drugostepeni organ za vođenje upravnog postupka je Uprava carina. Uredno
podnesena žalba na prvostepeno rešenje zahteva rešavanje predmeta u drugom stepenu. Pravo na
žalbu ima svako lice čije je pravo rešenjem u prvom stepenu povređeno. Po pravilu su to lica
koja su učestvovala u prvom postupku u svojstvu stranke. Pored prava stranaka da izjave žalbu
na rešenje, to mogu učiniti i državni organi koji nisu učestvovali u prvostepenom postupku ali su
ovlašćeni da mogu izjaviti žalbu (javni tužilac i javni pravobranilac).

5.5. Žalbeni postupak.

Protiv prvostepene odluke koju donosi carinski organ može se uložiti žalba Komisiji za
žalbe Uprave carina. Žalba ne zadržava izvršenje odluke. Komisija za žalbe Uprave carine ima
pet članova iz reda službenika Uprave carina, koje na predlog direktora Uprave carina, imenuje
ministar finansija i ekonomije, kao nadležni funkcioner koji rukovodi Upravom carina. Komisija
donosi poslovnik o svom radu.
Po prijemu žalbe sa spisima predmeta, drugostepeni organ, pre svega, ispituje da li je
žalba dopuštena, blagovremena i da li je izjavilo ovlašćeno lice. Rešavajući po žalbama koje su
uredne, drugostepeni organ može:

- da odbije žalbu;
- da poništi rešenje prvostepenog organa u celosti ili delimično;
- da rešenje izmeni i
- da poništi prvostepeno rešenje i sam reši predmet (izuzetno).

Rešenje u carinskom upravnom postupku može biti izvršeno tek kada postane
pravosnažno, konačno i izvršno. Pravosnažnost označava nepromenljivost jedne odluke.
Pravosnažnim rešenjem smatra se rešenje protiv kojeg se ne može izjaviti žalba niti pokrenuti
upravni spor. Pravosnažnost, konačnost i izvršnost su kumulativni uslovi i ako nedostaje samo
jedan od njih, rešenje gubi obeležje pravosnažnosti.
Konačno rešenje u upravnom postupku je rešenje protiv kojeg se ne može izjaviti žalba
uopšte ili zbog proteka vremena. Po pravilu se protiv konačnih rešenja može voditi upravni spor.
Izvršnim rešenjem u carinskom upravnom postupku smatra se rešenje koje se može izvršiti.
Drugostepeno rešenje kojim je izmenjeno prvostepeno rešenje postaje izvršno kada se dostavi
stranci. Zakon o opštem upravnom postupku, pored žalbe, kao redovnog sredstva za ostvarivanje
određenih prava stranaka u postupku, predviđa i vanredna pravna sredstva. Vanredna pravna
sredstva koriste se u strogo određenim slučajevima sa naglašenom selektivnošću u njihovom
korišćenju kako bi se obezbedila sigurnost pravnog sistema.
Vanredna pravna sredstva u carinskom upravnom postupku su:

- obnova postupka;
- menjanje i poništavanje rešenja u vezi sa upravnim sporom;
- zahtev za zaštitu zakonitosti;
- poništavanje i ukidanje po pravu nadzora;
- ukidanje i menjanje pravosnažnog rešenja uz pristanak ili po zahtevu stranke;
- vanredno ukidanje i
- oglašavanje rešenja ništavnim.
 Po pravilu, protiv rešenja u carinskm upravnom postupku koja donosi Uprava carina
upravni spor može da se vodi pred nadležnim sudom. Takođe se za izvesna rešenja u upravnom
postupku koje Uprava carina donosi u prvom stepenu, a protiv kojih nije dopuštena žalba, može
pokrenuti upravni spor. U postupku rešavanja upravnog spora Vrhovni sud rešava u obliku
presude. Zakon o upravnim sporovima detaljno reguliše ovaj postupak.

4. VRSTE PREVARE PRI KORIŠĆENJU DOKUMENTACIJE

Kako carinski postupak predstavlja složenu proceduru a što se tiče dokumentacije koja je
potrebna za uvoz određene robe, javljaju se i prevare pri korištenju dokumentacije, od kojih su
najčešće i najznačajnije.

4.1. PREVARE PRI UTVRĐIVANJU CARINSKE OSNOVICE

Prevare pri utvrđivanju carinske osnovice se najčešće odražavaju dvojako:

1.) Podcenjivanje carinske osnovice koja podrazumjeva pravljenje kako lažne

dokumentacije tako i pratećih dokumenata koji ukazuju na nižu vrednost od stvarne vrednosti;
2.) Podcenjivanje, predstavljanja, pravljenje lažne deklaracije koje ukazuje na višu
vrednost od stvarne transakcijske vrednosti;

Najčešći oblici prevara prilikom određivanja carinske osnovice:

1. Lažne fakture pripremljene od dobavljača

2. Lažne fakture pripremljene od uvoznika,
3. Lažne fakture pripremljene od uvoznika uz saučesništvo sudobavljača,
4. Dvostruko fakturisanje,
5. Predočavanje fakture samo deo vrednosti,
6. Lažni dokumenti koji umanjuju vrednost pošiljke,
7. Pogrešni opisi u svrhu smanjena carinske osnovice za carinjenje robe,
8. Nedovoljan opis na fakturi,
9. Neprijavljivanje troškova koji podležu carini,
10. Carinjenje robe u paket aranžmanu.

4.2. PREVARE U DAVANJU POGREŠNOG OPISA ROBE

Ovakve prevare javljaju se u slučajevima svesnog pravljenja lažne deklaracije i prateće

dokumentacije, od strane uvoznika, a koja se tiče fizičkog opisa robe. Za utvrđivanje carinske
osnovice i sprečavanje utaja carina i carinskih dažbina potrebno je i dobro poznavanje roba kod
ovakvog načina evazije carina i drugih uvoznih dažbina uvoznik se služi sledećim metodama:
1. Generalizuje opis rada na fakturi;
2. Nepotpuno dokumentovani podaci;
3. Netačno poreklo robe;
4. Neizvenso tržišno odredište;
5. Povezane strane u transakciji

4.3. PREVARE U POREKLU ROBE

To su pokušaji svesnog kršenja carinskih pravila o poreklu robe ili neophodnosti

carinskih dokumenata u skladu sa carinskom regulativom. Najčešći načini vršenja ovakvih
prevara su:
1. zemlja porekla nije utvrđena;
2. slabo prevedeni nazivi, uputstva ili oznake;
3. lažne liste pakovanja,
4. transakcija između povezanih kompanija,

4.4. PREVARE PRI CARINSKIM POVLASTICAMA

Ovakve prevare, nastaju pri carinjenju robe koja je, pod posebnim uslovima
(povlasticama), oslobođena od uvoznih ili izvoznih dažbina. Carinski službenici moraju u cilju
sprečavanja ovakvih prevara, najpre poznavati fazu pre carinjenja robe, fazu uvoza, fazu
proizvodnje (obrade) i fazu izvoza robe. Zatim trebaju razmotriti svaku fazu pojedinačno i
konstatovati činjenice koje su bitne za otkrivanje evazije carine i carinskih dažbina. U fazi izvoza
koja predstavlja zaokružen ciklus uvoza radi izvoza, potrebno je obratiti pažnju na to da kvalitet i
količina uvezenih materijala odgovaraju izvezenom materijalu, i da sadrži prikladno pakovanje,
vrednost uvezene u odnosu na cenu izvezene robe, na kvalisifikaciju robe i na vremenski period
između uvoza i izvoza robe.

4.5. PREVARE U KRAJNJOJ UPOTREBI ROBE

Najčešći vid evazije carina i carinskih dažbina jesu prevare u krajnjoj upotrebi robe i kao
njihovi najčešći razlozi se javljaju i izbegavanje plaćanja carine i uvoz materijala čiji je uvoz
ograničen. Carinski službenici u cilju suzbijanja i sprečavanja ove vrste prevara moraju dobro
poznavati:
1. Postojeće carinske odredbe koje se primenjuju u vezi sa krajnjom upotrebom robe;
2. Sistem postupaka za krajnju upotrebu robe;
 3. Knjigovodstveni i proizvodni postupak kontrole zaliha;
4. Zakon i zakonske propise vezane za spoljno-trgovinsko poslovanje, a posebno Zakon o
carinskoj politici Republike Srbije.

4.6. PREVARE U VEZI SA KRIVOTVORENOM ROBOM

Veoma raširena vrsta prevare jeste prevara u vezi krivotvorene robe. Krivotvorena-
piratska roba jeste kopija robe napravljena bez saglasnosti autora, proizvođača, odnosno nosioca
prava kao i ona roba kojaj predstavlja rezultat kršenja autorskog prava prema zakonu zemlje
uvoznice.
Razlozi koji dovode do ovakvog načina utaje carina i carinskih dažbina su izbegavanje
plaćanja naknada za autorsko pravo i izbegavanje sporazuma o graničnim dozvolama za uvoz i
izvoz robe.

4.7. PREVARE ODSTUPANJA ILI PROVOZA ROBA

Pojavljuju se prilikom tranzita, preko carinskog područja Republike Srbije, robe koja je
namenjena za neko strano tržište.
Najčešće s e vrši krivotvorenjem carinskih pečata, lažnim prijavljivanjem robe na
tranzitnim dokumentima kao robe koja je niže vrednosti, odakle proizilazi izbegavanje većih
finansijskih obaveza i dodatna pažnja carine u slučaju robe visoke vrednosti kao što su duvan i
duvanske prerađevine.