Professional Documents
Culture Documents
DERETIC, JOVAN, Stara Književnost
DERETIC, JOVAN, Stara Književnost
DERETIC, JOVAN, Stara Književnost
I
Стара књижевност
Почеци српске писмености
Темељи средњовековне културе
Књижевност епохе Немањића
Позни средњи век
Књижевни рад под Турцима
У домаћим и страним изворима средњега века као српска важила је не само област
у унутрашњости – Србија у ужем смислу, коју византијски историчар 10. столећа
Константин Порфирогенит назива Крштеном Србијом – него и приморске
покрајине Захумље, Травунија и Дукља, које су у раном средњем веку биле
самосталне или полусамосталне а касније ће све ући у састав најважније српске
политичко-правне формације средњег века, државе Немањића. Првобитна Босна
пак, која се простирала у горњим токовима река Босне и Врбаса, налазила се у
саставу српске државе до 10. столећа, када се одвојила од источне области, Рашке,
и почела се развијати као самостална држава.
Српска редакција (или рецензија) настала је на исти начин као и дуге редакције
старословенског језика, бугарска, руска, македонска, хрватска: прилагођавањем
језика старословенских текстова домаћем (из)говору. Књижевници су, преписујући
споменуте текстове, изостављали све оне знакове за које нису постојали гласови у
њиховом говору или су их мењали сагласно променама извршеним у живом језику.
Дефинитивно уобичајене током 11. и 12. столећа, те су редакције постале језици
словенских средњовековних књижевности. Оне све чине заједнички
црквенословенски језик, чија се српска варијанта у науци назива српскословенским
(док се назив старословенски – негде проширен у староцрквенословенски –
употребљава за изворну верзију тог језика).
Упоредо с тим језиком, иако у много мањој мери, користи се и говорни језик,
нарочито у правним документима, тако да је за српску, као и за остале
црквенословенске књижевности средњег века, карактеристична диглосија
(двојезичност). У Србији је током читавог средњег века говорни језик (који се у
науци назива старосрпским) у функцији књижевног био сасвим споредан, за
разлику од Хрватске и Босне, где је народни говор врло рано почео преовлађивати
у писаним споменицима и постепено потискивати црквенословенски.
Свети Сава (око 1175-1235), односно најмлађи Немањин син Растко, који је као
монах добио име Сава, био је први српски архиепископ, просветитељ и писац. Као
младић напустио је очев двор и отишао у Свету Гору. Касније му се придружио
отац, као монах Симеон, и уз његову помоћ подигао манастир Хиландар. По
повратку у Србију, након очеве смрти, најпре као игуман манастира Студенице а
затим као оснивач и први архиепископ самосталне српске цркве, развио је велику
активност на уређењу црквеног живота, подизању културе и просвећивању народа.
После смрти проглашен је за свеца. Сава је творац наше старе биографије као
жанра, писац прве литургијске химне и зачетник српског средњовековног
законодавства. Од њега потичу први манастирски типици (правилници) и први
црквени закони. Његово главно дело Живот господина Симеона више је повест о
владару који се одриче престола и постаје монах него целовита биографија.
Обухваћене су само последње, монашке године Немањина живота. Ранији живот
изложен је сажето на два места, на почетку и на крају списа, у првом случају с
политичког а у другом с морално-религиозног становишта. Две контрастне
биографске скице, које иначе обилују драгоценим подацима, чине историјски оквир
приче о монаху Симеону, у којој се у истом антитетичком смислу издвајају два
догађаја развијена поступно, на сценско-дијалошки начин – одрицање од престола
и смрт. Оба пута јунак је окружен блиским људима које заувек напушта. У првом
случају он се појављује као владар који пред народом и наследницима изриче своју
последњу вољу, а у другом – он је човек, слаб, немоћан, на самрти, који упућује
речи утехе свом сину и окупљеним монасима. Сцена умирања најснажнија је и
уједно најпотреснија у целом делу. Некадашњи владар очекује смрт у стању крајње
скрушености. Он лежи на рогозини, увијен у погребну расу, с главом на камену.
Призор је приказан топло и непосредно, осећа се бол растанка двају бића, оца и
сина, које је везивала најдубља љубав. Непосредност и једноставност казивања и
мајсторство композиције главне су одлике Савине повести о очеву монашком
животу, која због тога, као и због готово потпуног одсуства хагиографских
елемената (то је једино наше житије без чуда), стоји усамљено међу нашим старим
биографијама.
Иако као химнограф заузима прво место у нашем старом духовном песништву,
Теодосије је превасходно приповедач. Његова два житија представљају несумњиво
највеће домете нашега средњовековног приповедачког мајсторства. Иако је,
нарочито у Савину житију, био спутаван грађом коју је обрађивао, а у оба –
хагиографским шаблонима којима је остао веран, Теодосије је умео превладати и
једну и другу препреку и наметнути се лаким, течним, живописним, понекад
драматичним и увек психолошки обојеним причањем, што га је, с једне стране,
учинило најпопуларнијим писцем у средњем веку, а с друге му обезбедило све
похвале модерних проучавалаца, чак и онда када ови нису показивали ни мало
наклоности према другим старим писцима. Неки књижевни историчари називали
су га романсијером а његов Живот светог Саве романом. Епизода о Савином бегу
у Свету Гору и о потери за њим, узбудљива и занимљива, исприповедана је са
смислом за поступно, драмско развијање акције тако да, доиста може подсетити на
поглавље из каквог романа.
Данило је започео тамо где су стали биографи 13. века. Од њих је прихватио
тематику и философију историје, књижевни облик и стил. Његов је главни узор
Доментијан а преко њега и Првовенчани. Данилове су биографије "чиста реторска
житија" византијског типа. На Данила су се надовезали његови настављачи,
посебно његов ученик.
Од појединачних биографија по вредности се издвајају три: Милутинова од Данила
и Стефана Дечанског и архиепископа Данила од Даниловог ученика. Данилов
Живот краља Милутина, који заузима средишњи положај у књизи, најопширнији
је и уједно највише историчан од свих осталих животописа. То дело местимично,
нарочито у партијама о ратовима које је водио Милутин, прераста у хронику
владавине овог краља, који је од свих Немањића најдуже владао, био највећи
ратник и уједно највећи градитељ задужбина међу њима. Данило је човек значајне
књижевне културе, али без већег дара. Његово је приповедање без рељефности,
његова реторика – без песничког полета. Њега талентом далеко надмаша његов
ученик, који је написао две најлепше биографије зборника: Живот Стефана
Дечанског и Живот архиепископа Данила II. Иако тежи да иде стопама свог
учитеља, ученик је много ближи оној линији српске хагио-биографике чији су
представници Сава и Теодосије. Као и они, Данилов ученик, је пре свега
приповедач, с том разликом што њему недостаје емоционално-психолошка
компонента која чини особеним два споменута писца. Његово казивање усмерено је
на спољашња збивања; оно је више хроничарско, епско. Највише домете постигао
је у описима масовних кретања и окршаја, у чему је показао изванредно осећање за
географски простор, тако ретко код наших старих писаца. Две ратне епизоде из
његових житија, битка на Велбужду и Живота Стефана Дечанског и Данилово
војевање с разбојницима из Живота архиепископа Данила, заједно са сценом
Немањине смрти из Савиног Живота св. Симеона, епизодом о Савином бегу у
манастир из Теодосијевог Живота св. Саве и Животом Петра Коришког у целини
представљају највеће приповедачке домете наше средњовековне књижевности.
Међу ауторима тих поетским текстова сусрећемо се први пут с именом једне жене.
То је монахиња Јефимија (око 1349 – после 1405), пре замонашења жена деспота
Угљеше Мрњавчевића. Од ње потичу два лирска, елегично интонирана састава:
напис на иконици дарованој манастиру Хиландару, у којем је изразила матерински
бол због смрти свог детета, и Похвала кнезу Лазару, извезена свилом на покрову за
кнежев ћивот. Оба текста одликују се топлином и непосредношћу те личним,
исповедним током. Песникиња говори мртвом кнезу као драгом пријатељу, којега
је смрт удаљила, али није одвојила од најближих. Хваљена од средњовековних
писаца Григорија Цамблака и Константина Философа као мудра жена, Јефимија
ужива неподељене симпатије свих модерних познавалаца наше старе књижевности.
Биографије се пишу и даље, иако мање него раније. Уз дела мањег обима као што
су: Живот инока Исаије непознатог писца с краја 14. и Живот патријарха
Јефрема од епископа Марка с почетка 15. столећа, јавиле су се и две опширне
биографије чији су аутори Григорије Цамблак и Константин Философ. Они су
заједно с Димитријем Кантакузином најмаркантније књижевне индивидуалности
15. столећа.
Најзначајнији писац друге половине 15. века јесте Димитрије Кантакузин. Као и
Константин, он је световно лице. Док је Константинов рад везан за деспотову
престоницу Београд, Кантакузин потиче из најзначајнијег рударског града Србије,
Новог Брда. Написао је више списа, од којих се осебно издвајају следећа три:
кратки Живот Јована Рилског, са занимљивим освртом на Маричку битку, који
показује да је народна легенда о Урошу и Мрњавчевићима већ тада била
уобличена, Посланица кир-Исаији његово најопсежније дело, религиозно-
философски спис о смислу људског живота, и Молитва Богородици, поема која са
својих 308 стихова представља најобимније дело у стиху у нашој старој
књижевности. У основи те песме јесте драма спасења људске душе, средишњи
мотив средњовековне књижевности и на Истоку и на Западу. Иако понешто
монотона и развучена, она је истински значајно дело. У себи има нечег што
подсећа на једну од најбољих песама наше нове књижевности, на Санта Мариа
делла Салуте. И једна и друга садрже молитвено обраћање Богородици, обе
почињу покајањем а завршавају се екстазом бесконачне радости. Из Новог Брда
потиче још један писац друге половине 15. столећа, Владислав Граматик,
састављач неколико опсежних енциклопедијских зборника и аутор занимљиве
Рилске повести, у којој има реалистичких детаља из живота и суморних рефлексија
о судбини балканских народа.
После пада Србије (1459) деспотска титула одржала се извесно време под
суверенитетом угарског краља у Срему, где је живела многобројна српска
емиграција. Те последње остатке српске државности пратила је и књижевност, која
је још више него раније имала култно-политички карактер. Око манастира
Крушедола у Фрушкој Гори ствара се култ последњих, "сремских" Бранковића, о
којима се пишу службе и кратка житија. Слично је било с последњим "деспотом"
Стеваном Штиљановићем, о којем постоји кратко житије и служба. У Срему је
српски родослов допуњен родословом сремских Бранковића и Јакшића.
После пада наших средњовековних држава под Турке (у другој половини 15. века)
није престао рад на књизи. У првим вековима ропства, када је граница између
Турске и хришћанских држава била удаљена од српских земаља, тај рад се одвијао
у релативно стабилним приликама. Највећи део наше старе библиотеке сачуван је
управо у рукописима који потичу из турских времена. У почетку томе је допринео
и рани продор штампарства у наше земље. Прва наша ћирилска штампарија
основана је у Црној Гори (1493), четрдесет година након Гутемберговог
проналаска. Касније су настајале и друге штампарије српске књиге. У Венецији су
радиле две такве штампарије: прва – Божидара Вуковића Подгоричанина и његовог
сина Вићенца од 1519. до 1597, а друга – Јеролима Загуровића од 1569. до 1638. Из
потоње је изишла последња наша стара штампана књига. Током 16. столећа јављале
су се штампарије и по нашим крајевима, у Горажду, Грачаници, Рујну, Милешеви,
Мркшиној Глави, Београду, Скадру, али оне су биле много краћег века. Те
штампарије нису ипак могле задовољити све потребе за књигама. Оне се
умножавају и даље највише на стари начин, преписивањем. Преписиване су чак и
штампане књиге, нарочито касније када су се штампарије угасиле.