KRATAK PREGLED ISTORIJE RADIOFONIJE U SRBIJI

Prva epoha u sistemu direktnih prenosa 1924 – 1941.

Miroslav JOKIC

UVOD

Radiofonija je mlada umetnost.

Makoliko plenila svojom nestvarnom poeticnošcu, i makako zanosila svojim fantasmagoricnim oblicima,
ovu umetnost cini niz fizioloških i tehnickih zakonitosti odražavajuci zadivljujucu ukupnost raznostranog
covekovog angažmana.
Polovinom XX veka (1948/53) tridestogodišnje iskustvo radio dramskog stvaralaštva razvijano u epohi
sistema direktnih prenosa (1922/48) objedinjeno je tehnologijama snimljenog zvuka. Spajajuci i kreativno
prožimajuci literaturu, glumu, režiju, muziku, sa tehnickim i tehnološkim stvaralaštvom, magnetofonska
revolucija uspostavila je u telu mašine vaskoliki duh samosvojnog umetnickog bica - radiofoniju.
Radio svoju umetnostne nudi ljudskom uvu bez geografskih ogranicenja vaskolikim prostorom Tesline
galaksije bežicnog prenosa zvuka. Tako da Beograd kada mu se doda radio pa dobijemo Radio Beograd
postaje odrednica, adresa poslanja svim Srbima ma gde bili. Svuda i svima je karakteristika radiofonije. Za
prirodu radija pa i za umetnost koju ona tvori zvukom su nepostojeci pojmovi uzak krug, ekskluzivno,
manja grupa, elita, elitizam i sl. Radio antene vire iz stracara i najraskošnijih palata, vide se na krntijama
koje se jedva krecu po drumovima i na najskupljim limuzinama. Radio je demokratizovao kulturu do te
mere da je omogucio nepismenima da citaju a slepima da vide. Ako je pojam masovna kultura nastao van
radija, kao što jeste, on u radiju dobija svog najznacajnijeg reprezenta.
Radio je odista i medij i medijum masovne kulture.
Radio drama se radala u zadimljenim kafanama, preimenovanim u kabaree zbog jednog ili dva glumca koji
su se acili, kreveljili i po malo pevuckali kuplete zagrevajuci gledaoce masnim vicevima. Repertoar takvih
pozorišta bio je zgodan za radio zato što se mogao uzimati na parce, jer je bio i sacinjen od parcica bez
cvrste dramaturšeke ili narativne celine. Uvek se moglo poceti i završiti nekakvim kupletom ili šalom.
Radio slušalac je mogao da cuje ono što bi danas nazvali program uživo (termin potice iz prakse direktnih
prenosa, pa iako je nakaradan, tacno odreduje odnos mikrofona prema pozorišnoj igri). Iz radio-aparata bi
dopirali cas razgovetni a cas nerazgovetni glasovi glumaca kao i interpretativna tišina ispunjenja
kašljanjem i meškoljenjem publike za vreme koje bi glumci izvodili neme radnje obicno, takozvane, fizicke
gegove (duhovite obrte) što bi izazivalo pravu salvu smeha na osnovu cega bi radio-slušaoci mogli da
pretpostave koliko je geg bio smešan, ali nikako ni šta su glumci pantomimski izveli pred ocima publike u
sali.

POCECI

Svaka zemlja i te kako vodi racuna o godini u kojoj je u njoj uvedena neka nova tekovina kulture. To su
datumi koji svedoce i o naucnom, tehnickom, privrednom i kulturnom razvoju te zemlje i koji služe za
uporedivanje sa drugim zemljama.
Prva emisiona stanica stanica na Balkanu emitovaala je radio program
na srpskom jeziku iz Beograda. Emisona stanica Beograd / Rakovica
radila je nepunih dve godine (1924/26) a svojim radom stvorila je
tehnicke i programske osnove iz kojih ce nastati Radio Beograda
(1929).
Danom pocetka rada Beograd radio stanice 19. septembra 1924. godine
srpska kultura je postala sastavni deo evropske, pa i svetske radio
difuzije. Prvi studio ove stanice nalazio se u Beogradu, Knez Mihailova
42 u holu upravo izgradene palate Hrvatske štedionice a emisiona
tehnika u Rakovici.
Jedna nova epoha beogradskog kulturnog života pocela je prvim radio programom na srpskom jeziku.
Posle najave gospodina Mihailovica, koji je u toj prilici bio voditelj, da pocinje koncert radiofonije
Beogradske stanice, procitan je meteorološki bilten stanice na Vracaru. Programom je bilo predvideno da
se po saopštenju meteorološkog biltena procita izveštaj sa berze i dnevne vesti, ali kako su umetnici

1
izgubili stpljenje, poceo je koncert. Poznatu ariju iz Toske - kako je zapisano - otpevala je gospoda
Rogovska.
Zatim je gospodin Bogic kazao Tiradu o poljupcu iz herojske tragikomedije Edmona Rostana Sirano od
Beržeraka
Gospodin Tomic je otpevao Behar kompoziciju gospodina Hristica, a maestro Holub je otsvirao deo
Mendelsonovog koncerta za violinu.
Gospodin Bogic je za drugo pojavljivanje pred mikrofonom odabrao pesmu Jovana Ducica Dubrovacki
madrigal.
Gospodin Tomic je otpevao poslednju ariju iz Toske a Holub je izveo pesmu za violinu od Suka Pesmu
ljubavi .
Emitovanje prvog radio programa u Srbiji završeno je izveštajem sa berze i saopštenjem sa sednice Vlade o
politickoj situaciji u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.
Bitan za istoriju radiofonije je podatak da je prvi radio-glumac u Srbiji bio prvak
Narodnog pozorišta, reditelj i direktor pozorišta u Novom Sadu i na Cetinju
Vitomir - Cile Bogic (1887-1943).

Sudbina kao da je birala i odabrala da covek raskošnog talenta i sjajnog ljudskog

lika predvodi neizbrojivu kolonu izvanrednih glumaca koji su do danas, i koji ce
u buduce ciniti nezaobilazni deo srpske radiofonije.
Medutim, radio drama, temeljni oblik radiofonije, pocinje svoje postojanje 1924. godine kada je Carls Hjuz
napisao dramski komad Igru sa opasnošcu, iskljucivo za mikrofonsko izvodenje. Delo je te godine i
realizovano u studiju BBS-a u Londonu.

PRVA RADIO DRAMA U SRBIJI

Pet godina kasnije, 24. marta 1929. godine, od kada Radio Beograd dostojno i casno nosi svoje ime,
izvedena je prva srpska radio drama Ðakon Stefan i dva andela.

Ovim danom Radio Beograd se ukljucio u sasvim skromnu mrežu jugoslovenskih radio stanica, u kojoj su
se vec nalazili Radio Zagreb (15 maj 1926) i Radio Ljubljana (28 oktobar 1926).
Radio Bec je poceo da emituje radio program kada i Radio stanica Beograd / Rakovica 19. septembra 1924,
Radio Rim se javlja nešto kasnije, 1 oktobra 1924. godine, Tokio - 22. marta 1925, Moskva - 1925.
godine...
Dramatizaciju istoimene narodne pesme uprilicili su za radio izvodenje prof. dr Vinko Vitezica i dr Gustav
Braun urednici literanih emisija. Vitezica se, po svojoj prilici pojavio i kao neka vrsta reditelja. Uloge su
tumacili Prvaci Narodnog pozorišta iz Beograda: Guslara Jovan-Ðedo Antonijevic, Ðakona Dobrica
Milutinovic, Ðakonovu ljubu Dara Miloševic, Prvog putnika Sava Todorovic, Drugog putnika Radomir -
Raša Plaovic. Ako se pomišljalo na istorijsko znacenje i trajanje prvog programskog dana Radio Beograda
Vinko Vitezica i Gustav Braun su to i postigli dovodenjem Dobrice Milutinovica pred mikrofon. Gde god
se Milutinovic sa svojom umetnošcu pojavljivao, sve što je odigrao postojalo je deo istorije srpskog
pozorišta. A ime, tada mladog pocetnika Radomira Plaovica obeležice srpsko glumište po okoncanju
drugog svetskog rata.
Kada su u prvom studiju Radio Beograda, na drugom spratu zgrade Akademije
nauka, upalilo crveno svetlo za pocetak predstavljanja radio drame glumci su,
iznad mikrofona marke Markoni - Rajs, mogli da procitaju stihovano
upozorenje:
Crveno svetlo kada sine,
Vasionom talasi brzi,
Tvoj vec pronose glas -
Ceo sluša te svet.
Do tada, u njihovom iskustvu, pozorišna predstava igrana je u punom pozorištu, ili polupraznoj sali pred
malo ili mnogo publike ali nikad pred celim svetom.
Naravno, to prostranstvo i tu masovnost u tehnološkim uslovima Radio Beograda iz 1929. godini trebalo je
shvatiti uslovno. Ali, da ceo svet sluša, da radio postane masovno dobro bio je finansijski ili osnovni uslov

2
opstanka svake radio stanice. Ulaganje u radio izmedu dva rata na tražištu evropskog kapitala bila je
najprofitabilnija investicija.
Radio je sve do 1948. godine tehnološki, programski i, pre svega, finasijski osuden i uslovljen na svoju
posrednicku ulogu koja je bila veoma daleko od umetnicke. Izbor prvog sledeceg dramskog izvodenja za
mikrofon koje se desilo svega tri dana posle svecanosti oglašavanja Radio Beograda i u velikoj suprotnosti
kako po obliku tako i po sadržaju sa umetnickim dometima Ðakona ... nije bio ni slucajan ni nepromišljen.
U cetvrtak, 27. marta 1929. godine Vlasta Antonovic izveo je u trajanju od tridesetak minuta monolog
Parodije, dramsku lakrdiju iz svog bogatog repertoara lake zabave putujuceg glumca.
Suocavanje radija sa programskim zakonitostima i stvaralackim potrebama najmasovnijeg medija u suštini
je otkrivanje do tada manje poznatog, tek naslucenog razvojem filma i industrije snimljenog zvuka,
fenomena masovne kulture. Svaki potez uredivaca dramskih programa prakticno je bio pionirski gest
istraživaca koji su zabasili na nepoznatu zemlju. Trebalo je zadovoljiti najšira shvatanja, potrebe i
skolonosti ka dramskom koje je slušalac do pojave filma i radija sticao i razvijao iskljucivo u pozorištu.
Problem repertoarske širine, uslovljen svešcu o radiju kao mediju koji se masovno - široko - sluša, kada se
potrebe te širine ne poznaju, uredništvo rešava repertoarskim svaštarenjem: za svakog po nešto. Pri tome se
ne zna ko je taj svako i šta je baš to nešto što treba taj neko (svako) da nade. Medutim, to po nešto precizno
je odredeno finansisjkim zahtevima za što vecim brojem pretplatnika. Repertoarska politika radio-dramskih
programa uklještena izmedu umetnickih i materijalnih zahteva zatvara se u trouglu bulevarskog, klasicnog i
nacionalnog dramskog sadržaja a dometi, finasijski efekti i popularnost takve politike se istražuju
osluškivanjem aktuelnog pozorišnog repertoara, pa ako je nešto uspelo na sceni bice uspešno i široko
prihvaceno i kod radio-slušalaca.
Tako je 30. marta 1929. godine u trajanju od cetrdeset minuta, od 20.50 do 21.30, izvedeno nekoliko scena
iz Koštane. Ucestvovali su glumci Narodnog pozorišta u Beogradu: g. Ilija Stanojevic, g. Sava Todorovic i
g-da Sojka Novakovic. Stankoviceva Koštana tih dana je upravo plenila pozorišnu publiku Beograda.

KOMERCIJALIZACIJA: KOMEDIJE, LAKRDIJE, ŠALE...

Radio Beograd sa 31. martom 1929. godine, dakle, na samom pocetku ima 9.921 pretplatnika, 30. aprila
12.931-nog, a na kraju godine 31. decembra 19 270 pretplatnika. Na godišnjicu radija 24. marata 1930.
godine registraovano je 23 500 pretplatnika.
U Nemackoj je 1929. godine registrovano 3 250 000 radio pretplatnika. Te godine isplaceno je
sudelovacima i predavacima honorar u iznosu od 5 450 000 rajhs maraka u zlatu (oko 76 000 000 tadašnjih
dinara). Celokupni promet iznosio je 400 miliona zlatnih maraka. Promet u oblasti nemacke radio industrije
iznosi o je 185 miliona od toga je 115 miliona zaradeno na nemackom tržištu a 70 miliona od izvoza radio
aparata.
Ovi podaci nam omogucavaju da shvatimo drugu nužnost, sem tehnoloških datosti radio difuzije, fenomena
masovnosti pred koga je radio stavio civilizacijeske procese 20. veka i koji je nametao oblike i sadržaje
radio stvaralaštva.
Trka za masovnošcu pretplatnika dovela je do naglog pada kvaliteta dramske produkcije Radio Beograda.
Slušaocima se nudilo preko sto premijera godišnje pozorišni dela privlacnog sadržaja. Sjajan pocetak sa
Ðakonom, brzo je zaboravljen. Dramski repertoar se okrenuo bulevarskom pozorištu i putujucem glumcu
nudeci slušaocu uglavnom radio zabavu. Humoristicki dijalozi gospode Žanke Stokic i gospodina Nikole
Tošica, On, Ona i On drama u jednom cinu, Zadocnele misli šala u jednom cinu, Da se menjamo šaljiva
igra, Osetljiv gospodin lakrdija, Jedan sat u ludnici... i tako u beskraj, šale, komedije, lakrdije. To
pretplatnik, a pre svega buduci pretplatnik i kupac radio aparata razume.

Programska šema Radio Beograda za 1929. godinu imala je i

svoj statisticki izgled: 60% muzickih programa, 13%
prdavanja (obrazovni sadržaji), 13% literarnih sadržaja (gde su
spadala i dramska izvodenja) a svega 2% prenosa (misli se na
direktne prenose operskih predstava, sednica vlade, i politickih
vesti).
Program je morao da bude privlacan i svojom pamecu i svojom zabavom. Radio-dramska izvodena bila su
osudena da zabavljaju. Prodaja zvuka u Srbiji, sledeci evropske uzore, prerasta u vrlo profitabilne poslove u
kojima ravnopravno ucestvuju trgovci (uvoz i prodaja radio aparata), emisiona stanica (pretplata) i država

3
(procenat od pretplate). Tržište zvuka uslovilo je i pojavu prve prave radijske zvezde u Srbiji. To je bila
Jelena Bilblija glumica, pisac i spikerka a cesto se pojavljivala i u dramskim produkcijama Radio
Beograda. Mnoštvo novinskih napisa, slika, karikatura pratilo je skoro svakodnevno njen rad.

Na jednoj karikaturi vidi se zaslušani decak pred radio aparatom, pored njegovih nogu su
kuca i maca koji takode pažljivo slušaju svaku rec a devojcica pita:
- Šta je to sa kucom i macom da tako pažljivo slušaju radio?
- Pssssst! - Odgovara decak - tetka Bilbija cita reklamu za Hercovu salamu!
¸¸
Kriticar lista Politika (15. jun 1929. godine) pokušava da donese sud pišuci o
jednogodišnjoj produkciji srpske radio drame pred mikrofonom Radio Beograda: Preovladuju rdavi
komadi, igrani od putujucih glumaca i srednjih diletanata - i naravno odmah se poziva na masovnost radio
- auditorija upozoravajuci radio pregaoce na odgovornost: /.../ U drugim zemljama milioni ljudi, kod nas,
najmanje 60 hiljada sedi uvece pred svojim zvucnicima i sluša, sedi sa slušalicama na ušima i sluša. Tih 60
hiljada slušalaca ima pravo da od naše radio stanice traži dobar program. Radio Beograd medutim daje
takve komade kao da nije on ustvari najveci teatar koji imamo u zemlji, nego u najbolju ruku, neko malo
putujuce pozorište.

Ruku na srce i nije se moglo tada, u tehnološkim uslovima sistema

direktnih prenosa, nešto znacajnije i postici. Reditelj, dakle kljucni
stvaralac, nije postojao a i ne bi mogao stvaralacki da vlada zvukom
tako da je dramska produkcija Radija zavisila od onoga šta su glumci
donosili u svom bagažu. Dakle, nije se moglo ni bolje ni drugojacije. U
toj, prvoj epohi radio dramskog stvalaraštava bilo je moguce samo
naslutiti buducu poetiku. javljaju se znacajniji teoreticari radio drame a
medu njim su za nas znacajni radovi Teatar za uho Josipa
Kulunndžica(1926) i Radio drama Erne Kazmera (1938).
Uoci Drugog svetskog rata mnoge svetske radio-stanice, postaju državno dobro, kao najmasovniji razglas
zvanicne državne politike. Tako je 14. avgusta 1939. godine i vlada Cvetkovic-Macek donela odluku kojom
je Radio Beogradu, akcionarskom preduzecu oduzeta koncesija i nareduje ekspropriraciju celokupne
imovine.
Medutim, znacajne promene u srpskoj radio drami pocele su da se dešavaju 1938. godine kada Radio
Beograd angažuje prvog reditelja Jovana-Batu Konjovica i za prve urednike radio dramskog programa
postavlja ugledne pisce Petra - Petrovica Peciju i Dimitrijevic Branka - Brandima. To je, po svoj prilici, i
uzrokovalo izraženo razumevanja za novu i narocitu narav mnikrofona pa seposebnim ugovorom angažuju
clanovi Umetnickog pozorišta (1939) kao stalni izvodacki ansambl radio drame: Milica-Carka Jovanovic,
Rahela Ferari, Olga Spiridonovic, Branka Andonovic (Veselinovic), Kapitalina Apostolovic-Eric, Nikola
Popovic, Stanko Kolašinac, Branko Jovanovic, Nikola Gošic, Aleksandar-Aca Stojkovic, Teja Tadic i
drugi.

Angažovani umetnici svojim idejama i ambicijom, glasovima i stilom kojima su pristupili mirofonu uneli
su novine i osveženje u dramski repertpar Radio Beograda. Državni budžet oslobodio je radio dramu
finasijskih pritisaka. Za državu je bilo od presudnog interesa da se taj umetnicki segment radija u punom
smislu stavi u funkciju izražavanja nacionalnog umetnickog bica srpskog naroda.
Umetnicke ambicije i podrška države doveli su do znacajnih promena u pristupu radio drami. Dramski
komadi su izvodeni kao dramaturšeke celine sa minimalnim drmaturškim prilagodavanjima mikrofonskoj
igri. Vreme izvodenja nije bilo programsko šemom odredeno vec trajanjem izvodenja (od šezdeset do
devedeset minuta). Radio dramski termin je ustaljen svakog drugog ponedeljka od 20.00 casova. Radio
dramskom scenom Srbije pocinju da vladaju srpski i svetski klasici dramske literature: Beograd nekad i sad
i Pokondirena tikva Jovana Sterije Popovica, Dundo Maroje Marina Držica, Dubravka Ivana Dživa
Gundulica, Veciti mladoženja Jaše Ignjatovica, Kraljeva jesen Milutina Bojica, U agoniji Miroslava Krleže,
Šekspirov Otelo Viljema Šekspira, Atalija Žana Rasina... Javljaju se i prve orginalne dramaturške obrade
namenjene za radio izvodenje što vec pokazuje punu stvaralacku svest o specificnostima nove umetnosti:
Priaca o Pikviku dramatizacija Dikensonovog romana, Krojcerova sonata adaptacija Tolstojeve proze...
Srpska radio drama našla se pred stvaralackim usponom koji je zaustavljen 6. aprila 1941. godine, u ranim
jutarnjim satima kada su nemacke formacije bombardovale Beograd. U tim tragicnim momentima Radio

4
Beograd je emitovao sevdalinke, što ce reci, država je cutala. Dežurni spiker Ivan Kovacevic, neuspevši da
uspostavi vezu sa vladom i General-štabom, u sedam sati i deset minuta, dok su vec ležala mrtva tela po
beogradskim ulicama i trgovima, a mnoge zgrade gorele, objavio je: Neprijatelj bombarduje Beograd!
Kovacevic je ponavljao saopštenje svaka tri minuta. Ali taj usamljeni vapaj najmasovnijeg medija samo je
oznacio nemackim avionima još jedan cilj. Bombom je pogodena zgrada Akademije nauka a Radio
Beograd je zacutao.
U ponedeljak 31. marta 1941, godine u 20.00 casova slušaoci Radio Beograda mogli su da cuju dramu
Ðure Jakšica Jelisaveta knjeginja crnogorska u izvodenju Radio dramske trupe.
Bila je to poslednja radio drama u prvoj epohi razvoja srpske radiofonije izvedena u programima Radio
Beograda.
Druga epoha kratkog pregleda istorije radiofonije u Srbiji koja obuhvata period od 1949. do danas u
pripremi je.