PSIHOLOGIJA, UDK 165.6/.

8
2001, 1-2, 9-48 159.9.019
159.964.3

Konstruktivistički pogled na svet:

Predstavljanje jedne paradigme

DUŠAN STOJNOV

Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet, Beograd

Konstruktivistički pogled na svet u poslednjih dvadesetak godina uobličio se u uticajnu i

rasprostranjenu paradigmu čiji pogled na svet predstavlja znamenitu alternativu tradicionalnim,
pozitivističkim shvatanjima. U radu je izložen pregled definicija konstruktivizma u različitim
oblastima izučavanja, a zatim je status ovog pravca razmotren u kontekstu teorija saznavanja –
sa posebnim osvrtom na korigovanje predmeta naučnog saznavanja, statusa naučnog
istraživanja i granica između ontologije i epistemologije. Potom su predstavljena osnovna
nečela konstruktivizma u psihologiji i dat je pregled različitih pravaca koji obrazuju
konstruktivističku metateoriju u psihologiji. Pored toga, izloženi su i brojni kriteriujumi za
razvrstavanje različitih konstruktivističkih pravaca. Najzad, izložene su i ukratko predstavljene
četiri "tačke oslonca" konstruktivističke metateorije – kao didaktički pokušaj da se izdvoje
srodna shvatanja kojima se omeđuje konstruktivistička paradigma u psihologiji.

Ključne reči: konstruktivizam, konstruktivistička metateorija, realizam, antirealizam,

epistemologija.

Izveden iz latinskog glagola construere, glagol konstruisati upotrebljava se da

označi akt sazdavanja, građenja, ili sačinjanja (Vujaklija, 1980). Međutim, imenica
konstrukcionista ne označava samo onoga ko izvršava gradnju, već i osobu koja izvodi
"labave" ili "stroge" konstrukcije, tj. tumačenja – na primer, zakona. Sa druge strane,
pridev konstruktivan ima vrednosnu konotaciju i odnosi se na obezbeđivanje pozitivnih i
korisnih uticaja. Za razliku od navedenih izraza, imenica konstrukt opet ima drugačija
značenja. Jedno je lingvističko i tiče se

9
 D. Stojnov

grupe reči koje obrazuju frazu, a koje su različite od složenice. Drugo je psihološko, i
označava objekat opažanja ili mišljenja koji je uobličen kao spoj utisaka iz sadašnjosti i
utisaka iz prošlosti (Oxford Universal Dictionary, 1973).
Pored ovoga, konstruktivizam u matematici odnosi se na korolar doktrine
formalizma, koja od matematičkih entiteta ili iskaza, ukoliko pretenduju na istinitost,
zahteva mogućnost njihovog formalnog dokazivanja (Flew, 1979). Matematički
konstruktivizam obuhvata nekoliko škola koje smatraju da se neki matematički objekat
može proglasiti postojećim ako, i samo ako, je moguće konstruisati taj objekat
matematičkim sredstvima. Osnovu konstruktivizma u matematici čini jedan skeptični
stav kojim se njime zabranjuje da se za mnoge matematičke objekte, čije postojanje
većina matematičara uzima zdravo za gotovo, tvrdi da postoje pre nego što je njihovo
postojanje dokazano (Bishop, 1972). U ekonomiji koristi se izraz konstrukcionizam, ali
kao sinonim za "racionalistički intervencionizam" ili, drugačije rečeno, eksplicitno
racionalizovane pokušaje da se regulišu ili nadziru složeni, otvoreni sistemi (Hayek,
1964; Weimer, 1982). Ovo nikako ne treba pomešati sa konstruktivističkim pokretom,
koji se kao pravac u umetnosti i književnosti razvio posle prvog svetskog rata u Rusiji i
čije su pristalice nastojale da umetnost konstruišu koristeći se apstraktnim
geometrijskim figurama1 (Encyclopedia Britannica, 1997).
Do sada navedena značenja, takođe, ne smeju se poistovetiti sa filozofskim
određenjem ovog pojma. Konstruktivizam u filozofiji predstavlja pokušaj uobličenja
polaznih stanovišta za određenje fizičke realnosti koja su drugačija od filozofije
realizma, odnosno doktrine po kojoj spoljašnji svet postoji nezavisno od procesa
opažanja ili mišljenja (Oxford Universal Dictionary, 1973). Zato se konstruktivizam u
domenu ontologije često stavlja na stranu nominalizma (doktrine po kojoj se
univerzalije ili apstraktni pojmovi roda i vrste posmatraju kao puka imena koja ne
korespondeniraju ni sa kakvom stvarnošću) i konceptualizma (doktrine po kojoj
univerzalije postoje samo kao koncepti uma). Istovremeno, konstruktivizam se posmatra
i kao jedan vid antirealizma koji u skorije vreme predstavlja poseban izazov za
realističku doktrinu u epistemološkoj ravni (Routledge Encyclopedia of Philosophy,
1998). Zbog toga je konstruktivistički način mišljenja srodan fenomenalizmu (doktrini
da su fenomeni jedini objekti saznanja i jedina stvarnost), instrumentalizmu (doktrina
koja posmatra objekte saznavanja kao pragmatička sredstva kojima se mogu zadovoljiti
razne ljudske namere i ciljevi) i konvencionalizmu (doktrina po kojoj naučne istine
nužno počivaju na konvencijama između ljudi). U tom smislu konstruktivizam određuje
znanje kao nešto što je sazdano društvenom aktivnošću ljudi, a "činjenice" se
posmatraju kao proizvod ljudske delatnosti. Na ovaj način u pitanje se dovodi
objektivnost znanja i

————————
1Pristalice konstruktivizma (Vladimir Tatljin, Ljubov Popova, Anton Pevzner, Naum Gabo,
Aleksandar Rodčenko, Georgij Jakulov, El Lisicki i dr.) nastojali su da umetnička stremljenja dovedu u sklad
sa razvojem tehnike i industrijalizacije tako što su se u svom radu koristili modernim industrijskim
materijalima – plastikom, čelikom i staklom (za opsežniji prikaz ideja konstruktivistickog pokreta u
umetnosti vidi: Grej, 1978).

10
 Konstruktivistički pogled na svet

nezavisno postojanje objekata za koje se zalaže realizam. Shodno tome treba tumačiti i
određenje stvarnosti kao dinamičke, odnosno konstruktivne. Doktrina
konstrukcionalizma izvedena iz ovakvog shvatanja stvarnosti proishodi stavom da
fizičari ne otkrivaju, već stvaraju svoj univerzum (Margenau, 1977).
U novije vreme, pak, rad savremenih konstruktivističkih filozofa2 (Goodman,
1976, 1978, 1984; Margenau, 1977, 1987; LeShan & Margenau, 1982; Searle, 1995)
svrstava se često uz epistemološku doktrinu divergentnog relativizma, koja ističe da
presudnu ulogu u saznavanju igraju referentni okviri. Ovo stanovište suprotstavlja se
konvergentnom realizmu i zagovara ideju da naučne teorije ne mogu da budu istinite u
smislu njihove korespondencije sa stvarnošću (za detaljniji prikaz filozofije
divergentnog relativizma vidi: Sinđelić, 1988). Način na koji posmatramo, razumemo i
opisujemo realnost, u najvećoj mogućoj meri zavisi od referentnih okvira. Bez njih
nema ni razmišljanja, ni opažanja, ni utvrđivanja činjenica. Njihova promena menja i
opis stvarnosti. Referentni okvir, u skladu sa svojim šemama, uređuje naše iskustvo
vršeći segmentaciju i klasifikovanje datog sirovog materijala i ustrojava ovako dobijene
elemente u opažanje i druge kognitivne strukture. Ovi okviri su a priori u odnosu na
iskustvo, oni su arbitrarni i velikim delom njihovo delanje vrši se nesvesno. Struktura
referentnih okvira ekstremno je složena i sastoji se od više različitih i relativno
odvojenih nivoa. Neki od ovih nivoa inkorporisani su u ljudsku fiziologiju; a neki su
deo osnovnih psiholoških očekivanja ljudi, njihovog jezika, postojećeg znanja, itd. Ove
strukture mogu se menjati, ali ova promena je obrnuto srazmerna dubini na kojoj dati
nivo operiše. Ono što zdrav razum vidi kao aspekte stvarnosti, u stvari je proishod
interakcije dva sistema: organizma i sredine. Naučno znanje o onom što mislimo da
stvarnost jeste uvek je posredovano referentnim okvirima uzajamno nesamerljivim i
između kojih nijedan nema apsolutnu premoć. Svaki od ovih okvira, čiji je razvoj
evolutivan, predstavlja samo jedan od mogućih alternativnih vidova organizacije
iskustva, a koja može da bude podjednako uspešna sa tačke gledišta prilagođavanja
okolnostima. Zato se ponekad kaže da je konstruktivizam srodan i perspektivizmu,
učenju po kome se stvarnost shvata sa gledišta naših potreba, interesa i ciljeva.
Perspektivizam poriče apsolutnu stvarnost i zagovara postojanje većeg broja perspektiva
koje, mada različite, mogu istovremeno biti podjednako održive.
Izgleda da postojeći konstruktivistički pravci deluju izolovano i nepovezano, jer
većina konstruktivista iz jedne oblasti nije upoznata sa konstruktivizmom u nekoj drugoj
disciplini. Ipak, jedno je zajedničko konstruktivističkim pristupima u ovom tekstu
navedenim – svi se slažu u tome da stvarnost nije ono što izgleda da jeste. Pored toga,
jasno je da je značenje koje se konstruktivizmu pridaje u različitim disciplinama
slojevito. S obzirom na složenost ovog pitanja, neophodno je zadržati se još neko vreme
u domenu filozofije, jer značenje konstruktivizma u filozofiji od prevashodne je
važnosti za značenje koje se ovom

————————
2 Gudmen svoj pristup filozofiji ponekad naziva konstrukcionalističkim (Goodman, 1978).

11
 D. Stojnov

pravcu pridaje u psihologiji. Pored toga, rasprave u konstruktivizmu najčešće se

pozivaju na ograničenja realističke doktrine i na predlaganje drugačijih rešenja. Zato je
u određivanju značenja konstruktivizma važno upoznati se i sa osnovnim načelima
realističke doktrine, jer izazov konstruktivizma najčešće se svodi na preispitivanje
održivosti dve temeljne tvrdnje naučnog realizma. Prva je da objekti saznavanja postoje
nezavisno od uma i delatnosti naučnika (odnosno onoga koji saznaje), a druga da
naučne teorije predstavljaju istinu o takvom – objektivnom – svetu. Pozivanje na
saznavanje ukazuje na dvojni karakter naučnog realizma. S jedne strane, to je ontološka
doktrina, koja zagovara nezavisno postojanje izvesnih entiteta. S druge strane, to je
epistemološka doktrina kojom se tvrdi da možemo saznati koje individualije zaista
postoje, kao i da možemo ustanoviti da li su teorije koje ih objašnjavaju i zakoni koji
njima upravljaju istiniti. Konstruktivistički argumenti vezuju se pre svega za
preispitivanje epistemološke strane ovog pitanja. Međutim, okolnosti se komplikuju
novijim shvatanjima da su neke konstruktivističke teorije uskladive sa nekim načelima
modernog, naučnog realizma (Noaparast, 1995; Stevens, 1998; Warren, 1998). Shodno
tome, za njihovo dalje razumevanje neophodno je obrazložiti u osnovnim crtama načela
rasprave između realista i antirealista u kontekstu teorije saznavanja, ali reći i nešto o
tome u kakvom su one odnosu sa konstruktivizmom.

Konstruktivizam u kontekstu teorije saznavanja:

realizam i antirealizam

Realizam i antirealizam su uzajamno suprotstavljena, suparnička tumačenja

nauke kao celine. Zato će biti predstavljen kratak istorijski osvrt na razvoj savremene
realističke filozofije, do nedavno neprikosnovene i privilegovane perspektive u
tumačenju nauke. Takođe biće izloženi i najvažniji protivargumenti antirealista, uz koje
se često navode stavovi konstruktivista, a koji predstavljaju izazov koji se polako, ali
sigurno, nameće kao alternativa realizmu.

Argumenti realista

Velika rasprava o tome da li su molekuli i atomi stvarni, vođena s kraja XIX i

početka XX veka, polarizovala je naučnu zajednicu u dva tabora. Antirealisti kao Ernst
Mah, Pjer Dijem i Anri Poenkare – zastupali su, svako za sebe, fenomenalističke,
instrumentalističke i konvencionalističke pozicije. Za svu trojicu naučnika bio je
zajednički skeptičan stav prema istinitosti naučnih teorija koje su podrazumevale
stvarno postojanje nekih svojih entiteta (pre svega molekula i atoma). Za to vreme
uspešni razvoj statističke mehanike i teorije relativiteta, dao je prevagu realističkoj
poziciji. Ona je suprotstavljena antirealizmu, i zastupali su je Maks Plank i Albert
Ajnštajn. Međutim, dvadesetih godina ovog

12
 Konstruktivistički pogled na svet

veka, uspeh i razvoj teorije kvanta doveo je u pitanje održivost realističkog tumačenja,
tako da se naučna zajednica priklonila instrumentalističkom programu koji su podsticali
Bor i Hajzenberg. Ovo je, zauzvrat, omogućilo uzdizanje logičkog empiricizma čija je
pozitivistička orijentacija, zajedno sa velikim poštovanje prema fizici, dovela do toga da
se pitanje stvarnosti posmatra kao pseudo-pitanje, a realizam proglasi metafizikom kojoj
nema mesta u nauci. To je imalo kao posledicu da težnja ka empiricizmu i
instrumentalizmu potisnu naučni realizam za neko vreme.
Ipak, okolnosti su se promenile šezdesetih godina. Nauka je dotle, zahvaljujući
uspešnoj tehnološkoj primeni svojih saznanja, postala preovlađujući autoritet kulture
Zapada. U novonastaloj situaciji, Smart (Smart, 1963) i Patnem (Putnam, 1975) uobličili
su tezu koja je postala poznata kao argument čuda i koji je govorio u prilog naučnom
realizmu. Oni su smatrali da ukoliko teorijski entiteti kojima se koriste naučne teorije
zaista ne postoje i da, ukoliko same teorije nisu bar aproksimativno istinite u odnosu na
svet, onda očigledan uspeh nauke (iskazan njenom rasprostranjenom primenom i
uspešnim predviđanjem) može da bude samo "čudo". Međutim, ova tvrdnja ukazuje da
je nauka na putu ka empirijskom uspehu, ali o istinitosti naučnih teorija ne govori ništa.
Na osnovu ovog argumenta lako se shvata da najviše što može da se zaključi o napretku
nauke, koliko god on bio impresivan, jeste samo to da je ona na pravom putu. To bi
moglo dalje da znači da je to ili put prema istini, ili prema empirijskom uspehu u kome
mogu da se kriju i duboko pogrešne reprezentacije stvarnosti. Međutim, i pored toga što
"argument čuda" ne može da se izvede do kraja, on je bio veoma privlačan za mnoge
filozofe. Zaista, tokom šezdesetih i sedamdesetih realizam je skoro u potpunosti
poistovećen sa naukom, tako da je svako preispitivanje realističkih tvrdnji vrlo brzo
odbacivano kao anti-naučno.
Realistički pristup takođe podržao je i Poperov (Popper, 1972) napad na
instrumentalizam, koji je ovaj filozof kritikovao zbog toga što je smatrao da
instrumentalistička metodologija ne uspeva da izađe na kraj sa argumentom falsifikacije
koji je sam razvio (poznatijim kao greška falabilizma). Nastavljajući ovim putem, Bojd
(Boyd, 1983) uobličava jednu verziju "argumenta čuda" koja je bila usredsređena na
naučne metode i koja je pokušala takođe da uzme u obzir i one aspekte nauke koji su
bili usmereni na čoveka (tj. konstruktivističke i konvencionalističke), a koje su
naglašavali Kun (1974) i Fajerabend (Feyerabend, 1987). Bojd se pitao zašto su metodi,
koje smo mi stvorili i koji odslikavaju naše interese i naša ograničenja, doveli do
instrumentalno uspešne nauke. Sučeljavajući realizam sa empiricizmom i
konstruktivizmom, Bojd smatra da realizam nudi najbolje (i jedino moguće) tumačenje.
To je zbog toga što, ukoliko počnemo sa istinama ili skoro-istinama, metodi koje smo
mi stvorili za nauku mogu da proizvode samo još više od istog – a to je i dalje istina. S
obzirom da samo realizam zahteva istinitost naučnih teorija, onda realizam pobeđuje
zato što nudi najbolje moguće objašnjenje za instrumentalni uspeh nauke. Prema tome,
kao naučna hipoteza, realizam je najverovatnije istinit i zbog toga bi trebalo da
verujemo u njega.

13
 D. Stojnov

Ovaj argument sročen je veoma pažljivo, jer dovodi u pitanje instrumentalni

uspeh nauke, odnosno opaženi uspeh. Uzeti u obzir nauku kao uspešnu (na primer, kao
nešto čime se proizvodi istina) na teorijskom nivou zahtevalo bi i jake argumente protiv
empiricizma i instrumentalizma. Međutim, kada se ovo shvati, lako je uvideti nedostatak
ovakvog razmišljanja. Argument se oslanja na sliku nauke koja generiše nove istine iz
starih istina, ali pitanje objašnjenja postavljeno je na nivo opažanja, i ne dovodi u
pitanje istinu uopšte. Krećući od toga što mi smatramo istinom, zadovoljavamo se našim
opažajem koji ne mora da bude garancija da je ono što smatramo istinitim zaista i
istinito.
Antirealisti mogu ovaj argument da odbace kao jedan nelegitiman zahtev za
objašnjavanjem. Ukoliko ga prihvate, moguć je očigledan empiristički ili
instrumentalistički odgovor. Naime, naučni metodi se proizvode da bi se prosejali i
pročistili instrumentalno pouzdani podaci. Ukoliko bi počeli sa iskazima koji su jedva
pouzdani, metodi koje bi stvorili, za nauku bi produkovali još više istog – a to su i dalje
jedva pouzdani podaci. Zato objašnjenje naučnog uspeha na instrumentalnom nivou ne
mora da uključi doslovnu istinu naučnih načela ili teorija, već samo njihovu
instrumentalnu pouzdanost. Tako se jedan argument u prilog realizma preokreće u korist
instrumentalizma.
Postoji jedan još ozbiljniji problem u vezi sa postupkom objašnjenja. Zaključak
koji podržava realizam zavisi od toga šta se podrazumeva pod najboljim objašnjenjem.
Ovo načelo, da se kao istinita posmatra ona teorija koja nudi najbolje objašnjenje,
različiti oblici antirealizma (a posebno instrumentalizam i empiricizam) poriču. Van
Frasen (van Fraassen, 1980), na primer, smatra da je najbolje objašnjenje vrlina, ali
vrlina koja je odvojena od istine (opominjući da nešto što je najbolje može da bude i
najbolje među lošim stvarima!). Instrumentalističko načelo o tome šta je najbolje
objašnjenje stoga ne tvrdi ništa o samoj istinitosti objašnjenja, već o njegovoj
instrumentalnoj pouzdanosti, ili empirijskoj adekvatnosti. Argument objašnjavanja
koristi se specifičnim realističkim načelom zaključivanja o najboljem objašnjenju, a da
pritom uzima kao dokazanu jednu pretpostavku – o odnosu istine spram pouzdanosti,
koja predstavlja okosnicu rasprave između realizma i antirealizma.
Zaključivanje "na osnovu najboljeg objašnjenja" obećavalo je najsažetiju verziju
"argumenta čuda". Njegova neadekvatnost navela je mnoge filozofe da odustanu od
globalnog tumačenja nauke u skladu sa načelima realizma. Ovo odustajanje bilo je
pojačano pojavom dva važna momenta u razvoju antirealizma. Prvi je bio pomalo
sumoran, ali očigledan zaključak o nestabilnosti aktuelne nauke, takođe poznat kao
pesimistička meta-indukcija (Newton-Smith, 1981). Ovaj zaključak bio je zasnovan na
zbacivanju naučnih teorija za koje se vremenom ispostavljalo da su pogrešne, kao i na
njihovoj zameni novim, boljim teorijama, za koje se takođe vremenom ispostavljalo da
su ograničene da se nanovo moraju zameniti novim teorijama. Posebno su bile dramati-
čne izmene koje su nakon toga sledile u oblasti ontologije. Proces zbacivanja naučnih
te-orija redovno se ponavljao u istoriji nauke, što je navelo neke filozofe poput Popera
(1972) i Kuna (1974) da budu skloniji tome da nauku osnovi posmatraju kao istoriju (u
osnovi) pogrešnog rasuđivanja, a ne kao jedini privilegovan put prema apsolutnoj istini.
Drugi momenat važan za razvoj antirealističkih teorija predstavlja uobličavanje teze o

14
 Konstruktivistički pogled na svet

subdeterminizmu koja je povezana sa radom Poenkarea (Poencare, 1989) i Dijema

(Duhem, 1976). Teza o subdeterminizmu predviđa mogućnost postojanja različitih
empirijski ekvivalentnih teorija, ali i odsustvo dokaza na osnovu koga bi bilo moguće
opredeliti se za samo jednu od njih. Ukoliko su dve različite teorije podjednako
empirijski adekvatne, odnosno ukoliko obe podjednako uspešno predviđaju i
objašnjavaju neke događaje, nije moguće naći dokaz na osnovu koga bi se moglo tvrditi
da je jedna od njih istinitija od druge. Sa pozicija antirealističkog pristupa moglo bi se
reći da su obe podjednako istinite, što je sa stanovišta realizma sasvim neprihvatljiv
zaključak.
I nedvosmislena nestabilnost naučnih teorija i teza o subdeterminizmu
potkopavale su zajedno, svaka na svoj način, uverenost u stvarno postojanje objekata
naučnog istraživanja i istinitost naučnih teorija. U nastojanju da spasu šta se spasti
može, neki filozofi su predložili rešenje po kome realizam može da se ograniči na
doktrinu o nezavisnom postojanju teorijskih entiteta – ali bez obavezivanja da se utvrdi
istinitost teorija koje zagovaraju postojanje tih entiteta. Ova teza poznata je kao
realizam entiteta. Heking (Hacking, 1983) je uobličio jedan eksperimentalni argument
koji će biti predstavljen u najgrubljim crtama. Ukoliko mogu da se eksperimentalno
razviju entiteti kojima se otkrivaju nove karakteristike prirode (kao na primer
elektronski pištolj pomoću koga se proučavaju kvarkovi), onda entiteti moraju da budu
stvarni bez obzira na to da li su teorije istinite ili ne. Kartrajt (Cartwright, 1983)
predložio je rešenje po kome zaključivanje na osnovu najboljeg objašnjenja može da se
ograniči na jedan zaključak o uzroku pojava, s obzirom da su uzroci nesporno stvarni.
Međutim, sa tačke gledišta antirealizma, ove strategije daleko su od zadovoljavajućih.
Pre svega, nije jasno kako neko tako precizno može da odvoji teorijske entitete od njima
podležnih teorija. Pored toga, u oba slučaja, izgleda da osnova na kojoj treba da se
izvuku zaključci u skladu sa realizmom ne zahteva ništa više od zaključka o korisnosti
ili pouzdanosti. U Hekingovom slučaju potrebno je zaključiti samo da su elektroni
korisni teorijski konstrukti (što znači da mogu da budu i korisna fikcija), a u
Kartrajtovom da su izvesne uzročne hipoteze pouzdane u izvesnim domenima.
Suočen sa sve jačim razvojem antirealističkih argumenata, realizam se nadalje
fragmentisao. Ponekad on pribegava istorijskom zaokretu, suprotstavljajući se
pesimističnoj meta-indukciji tako što kao stvarne priznaje one plodne entitete koji
opstaju i nakon naučnih revolucija (Kun, 1974).
Katkad realizam postaje na druge načine veoma selektivan, tako što se ograničava
na utvrđivanje istinitosti samo onoga što izgleda presudno u specifičnim slučajevima
uspešnog objašnjavanja i predviđanja, ili u slučaju entiteta koji se ističu time što su na
najbolji mogući način podržani potvrdama koje daju naučna istraživanja. Mada se svako
od ovih načela tiče pitanja od naučne važnosti, nijedno od njih, izgleda, nije dovoljno
ubedljivo da bi obesnažilo antirealističke strategije kojima su poništeni globalni
realistički argumenti. Posebno
upada u oči neuspeh realista u nastojanjima da formulišu operativni kriterijum na
osnovu koga bi se uspešno moglo razlučiti šta je stvarno, a šta samo korisno – a
naporedo s tim i jasna razlika između realizma i instrumentalizma.

15
 D. Stojnov

Protivargumenti antirealista

Tokom ovih rasprava razvilo se nekoliko antirealističkih alternativa. Glavne

među njima su Patnemov unutrašnji realizam (Putnam, 1975), van Frazenov
konstruktivističi empiricizam (van Fraassen, 1980) i Fajnov (Fine, 1986) prirodni
ontološki stav.
Patnem se od realiste preobratio u jednog od glavnih kritičara realizma.
Odbacujući "metafizički realizam" (koji je za njega isto što i "Božiji pogled na svet"),
Patnem se založio za perspektivističko gledište po kome istina zavisi od jezika. Ovako
je moguće da naučne tvrdnje budu istinite u svojim ograničenim domenima, ali se njima
i dalje poriče mogućnost da ispričaju celu priču, ili čak da postoji cela priča koja se
može ispričati. Patnem je smatrao da mogu da postoje i druge istine – različite priče o
svetu – od kojih u svaku može opravdano da se veruje.
Van Frazenov konstruktivistički empiricizam izbegava verovanje u ono što on
naziva obavezivanje. On smatra da su razabiruće karakteristike realizma dvostruke: cilj
kome realizam teži je istina, i kada realista prihvati neku teoriju, on je u isto vreme
prihvata kao istinitu teoriju. Suprotno tome, konstruktivistički empiricizam za cilj nauke
uzima empirijsku adekvatnost, a ne istinu. Kada je neka teorija prihvaćena sa ove tačke
gledišta, ona je prihvaćena kao empirijski adekvatna. Zato konstruktivistički
empiricizam podrazumeva obavezivanje na rad u referentnom okviru date teorije, ne
predstavljajući pritom obavezu da se istovremeno veruje u njenu potpunu istinitost.
Za razliku od unutrašnjeg realizma i konstruktivističkog empiricizma, Fajnov
prirodni ontološki stav ne predstavlja opštu interpretativnu shemu, već samo jedan stav
koji neko može da zauzme prema nauci. Ovo je minimalistički, deflacioni i kritički stav,
jer upozorava da nauci ne treba pridavati nikakav opšti interpretativni program. Tako
Fajn odbija da postulira ciljeve nauke kao celine, kao što bi realisti i konstruktivistički
empiricisti to uradili. Prirodnim ontološkim stavom istina se prihvata kao nešto što je
semantički utemeljeno, ali se istovremeno odbija bilo kakva opšta teorija ili univerzalno
tumačenje naučne istine, uključujući kako perspektivizam na kome je zasnovan
unutrašnji realizam, tako i korespondentnost sa spoljašnjim svetom koja čini temelje
samog realizma. Zato je Fajnov prirodni ontološki stav verovatno ispravnije
klasifikovati kao arealizam nego kao antirealizam.
Različita gledišta na različite načine prihvataju uspeh nauke. Realizam prihvata
uspešnu nauku kao istinu o svetu koji ne zavisi od posmatrača; unutrašnji realizam
prihvata uspešnu nauku kao istinitu u odnosu na sheme kojima su posmatrači
posredovani; konstruktivni empiricizam prihvata je samo kao empirijski

16
 Konstruktivistički pogled na svet

adekvatnu. Prirodni ontološki stav jednostavno je prihvata. Tako na videlo izlaze dve
važne karakteristike savremenih rasprava o realizmu. Jedna se sastoji u tome da se one
mnogo više tiču dometa evidencije koja govori u prilog nekom od kriterijuma
prihvatanja, nego što se tiču metafizičkih svojstava objekata u koje se veruje. Druga
ukazuje na to da glavni takmaci – bez obzira da li su realisti ili ne – poseduju manje-više
pozitivan stav prema nauci.

Realizam spram konstruktivizma:

Dva "rasplinuta" skupa?

U svakom slučaju, realisti smatraju da je spoljašnji svet stvaran i da nije samo

plod mašte. On se može saznati objektivno, odnosno nezavisno od osoba koje ga
opažaju i nezavisno od procesa saznavanja i opažanja. Realisti smatraju da su ovu
filozofsku tezu prihvatili

i naučni realisti i tradicionalini empiricisti, i zašto da ne, većina običnih ljudi,

uključujući decu stariju od dve godine (Greenwood, 1994:16).

Međutim, mnogi antirealistički nastrojeni filozofi, konstruktivisti posebno, ne

prihvataju mišljenje da je realizam tako odomaćena i prihvaćena doktrina, čak i kod
samih realista – da ne pominjemo decu stariju od dve godine. Uskoro će biti jasno i
zašto.

Da li su neki oblici realizma

realističniji od drugih?

Kao što postoji mnoštvo heterogenih perspektiva koje obrazuju konstruktivističku

metateoriju, tako danas u oblasti realizma postoji mnoštvo različitih pravaca koji se
pobliže opisuju velikim brojem veoma različitih prideva: ontološki, epistemološki,
etički, modalni, intencionalni, jaki, slabi, radikalni, kritički, konvergentni, naučni,
naivni, tradicionalni, realizam entiteta, regresivni – da pomenemo samo neke.
Pored opšte poznate aristotelovske tradicije, najuticajnija realistička pozicija na
današnjoj filozofskoj sceni je kritički naučni realizam. Po shvatanjima ovog pravca,
nauka se odnosi na stvarnost koja postoji nezavisno od posmatrača-opazilaca:

U načelu, i nasuprot Kantu, ova stvarnost je saznatljiva, mada, naravno, na jedan

simbolički i iskrivljen način (Toumela, 1977: 2).

Mada nije moguće biti neposredno svestan materijalnih objekata u svetu, naša
opažanja ipak daju neku vrstu znanja o tim objektima. To nisu samo objekti u fizičkom,

17
 D. Stojnov

već i objekti u psihološkom svetu koji postoje i imaju svojstva nezavisna od naših
teorijskih pojmova kojim ih opisujemo i od teorijskog diskursa o njima. Znanje o
stvarnosti primarno se obezbeđuje putem naučnog teoretisanja i opažanja, i ovo znanje
uvek ostaje korigibilno. Sržna karakteristika ovog gledišta sastoji se u tome da zagovara
postojanje objekata i svojstava koji se ne mogu opaziti i koji nisu dostupni iskustvu.
Zbog toga su neophodni specijalni teorijski pojmovi i teorijski diskurs da bi se moglo
govoriti o ovim delovima stvarnosti.
Ideja o korigibilnosti opažanja i teoretisanja obrazuje srž razlike između
tradicionalnog i kritičkog realizma. Pesimistička meta-indukcija ukazuje da su mnoge
teorije, za koje se tvrdilo da predstavljaju svet – pogrešne, i zbog toga se zamenjuju
novim i boljim. Pritom se nameće jedno neizbežno pitanje: "Šta su ove teorije uopšte
predstavljale?" Čak i najvažniji predstavnici kritičkog realizma (Toumela, 1977;
Bhaskar, 1989) slažu se u tome da pretpostavljeno "asimptotsko ujedinjenje slike" koju
pružaju različite naučne teorije, ili ideja "krajnje istine" o svetu, pripada pre domenu
mitskog nego naučnog. U ovom trenutku, mi nismo u mogućnosti da znamo kako će
slika sveta izgledati onda kada naša naučna istraživanja budu "uspešno dovršena".
Prema tome, najveći mogući heuristički naglasak treba da se stavi na teorijske
aprkosimacije koje će na kraju dovesti do otkrića jedne istinite, finalne slike, a ne na
samu tu sliku. Zbog toga ljudima ostaje zadatak da ovu sliku istražuju uz pomoć svojih
pojmovnih i empirijskih napora – mada svi ovi napori zajedno ne iscrpljuju ono što se
naziva stvarnim3.
U stvari, svaka filozofija može da se posmatra kao neka vrsta realizma: Berkli je
realista po pitanju senzacija, Plato kada su u pitanju forme, a Bredli je realista kada se
govori o Apsolutu. Prema tome, izgleda da u izučavanju realističke doktrine ima smisla
postaviti bar dva pitanja. Prvo je: "O kakvom se realizmu govori?" Drugo je: "Da li su
neki oblici realizma ‘realističniji od drugih?" Odgovor na ova pitanja zahteva jednu
posebnu filozofsku studiju koja prevazilazi domete ovog rada. Ipak, sam čin njihovog
postavljanja otkriva da unutar ove doktrine postoje velike razlike u mišljenjima –
fragmentacija i heterogenost, dovoljni da dovedu u pitanje neprikosnovenost realizma i
njegova monopolistička privilegija u objašnjavanju nauke.
Mada dve suprotstavljene pozicije – realizam i antirealizam – izgledaju
uzajamno isključive, izgleda da je moguće uočiti tanane niti konvergentnosti između
njih. Na nivou praktičkih implikacija ovih doktrina, teško je utvrditi razliku između
činjenica, s jedne strane, i pragmatičnih konstrukata, s druge. Činjenice su proishod
pažljivog proveravanja hipoteza koje su potvrđene na osnovu brojnih i različitih
istraživanja, i zato ne predstavljaju fikcije, već iskaze najvišeg veridičkog statusa koji
predstavljaju "istinitu stvarnost" koja se može

————————
3 Kritički realizam naglašava da je empirijsko samo podskup aktuelnog, a da je aktuelno samo
podskup onog što je stvarno. Ovo upućuje na razliku između dubinskog realizma, koji se naziva
transfenomenalizam, i plitkog realizma, odnosno aktualizma (vidi o tome: Collier, 1994).

18
 Konstruktivistički pogled na svet

korisno upotrebiti u nekoj delatnosti, jer ono što nije "istinito" ne može da funkcioniše u
praksi. S druge strane, pragmatički konstrukti su "fikcije" koje su potvrđene svojom
smisaonom i čestom upotrebom u praksi. Upravo zbog toga što funkcionišu, oni su
"stvarni". Izgleda da razlika leži u samo u naglašavanju i sintaksi reči u rečenicama: ono
što je "istinito" funkcioniše naspram ono što funkcioniše je "istinito". U slučaju prve
rečenice koja je primerena realizmu, ni potvrđivanje ni opovrgavanje nije moguće, zato
što je ona zasićena mnogo većim metafizičkim nabojem: s obzirom da krajnja, apsolutna
istina o svetu još uvek nije otkrivena, ne možemo da znamo da li ona funkcioniše ili ne.
U drugoj rečenici, "istina" je zasnovana na pragmatičkom kriterijumu koji je primereniji
konstruktivističkom načinu razmišljanja.
Tako se otkriva da rigorozno naučno traganje za istinom o stvarnom svetu počiva
na jednoj neproverljivoj, nenaučnoj i fiktivnoj – rečju, metafizičkoj pretpostavci.
Ukoliko traganje za istinom započne sa istinom, naučni metodi mogu da proizvode samo
još više od istog – a to je i dalje istina. S druge strane, pak, ukoliko traganje za istinom
počiva na jednoj neproverljivoj pretpostavci za koju se ne može utvrditi da li je istinita
ili ne, onda će u skladu sa tim naučni metodi proizvesti samo još više pretpostavki čija
se istinitost ne može proveriti. I pored zahteva za refleksivnošću i unutrašnjom
doslednošću, mnogi realisti u svom traganju za istinom nisu spremni da kao neistinito
odbace svoje sržno ubeđenje da u praksi može da funkcioniše samo ono što je istinito.
To je razumljivo, jer nije lako lišiti se jedne tako korisne fikcije. Međutim, ukoliko se
traganje za istinom zasniva na korisnim fikcijama, teško da bi se onda mogla održati
razlika između realističke doktrine i njoj suprotstavljenih antirealističkih alternativa.
Poznat je, i uglavnom prihvaćen, stav da, s obzirom da postoje mnogi oblici
konstruktivizma (vidi o tome detaljnije: Botella, 1995; Chiari & Nuzzo, 1996a; Stojnov,
1996), konstruktivističke teorije obrazuju "rasplinut skup sa nerazgovetnim granicama,
čiji članovi pokazuju znatnu raznolikost, čak i povremene protivurečnosti" (Neimeyer,
1993: 224). U isto vreme, kako je već rečeno, kao što postoje mnogi oblici
konstruktivizma, tako postoje i mnogi tipovi relizma. Shodno tome, izgleda da
konstruktivističke i ostale antirealističke teorije nisu jedini suparnici realizma. Pažljivije
ispitivanje realističkih teorija otkriva da postoje mnogi kontrasti i sukobi unutar samog
realističkog tabora, koji ga čine "rasplinutim" skupom u istoj onoj meri u kojoj se to
može tvrditi za konstruktivističku metateoriju. Štaviše, neki oblici konstruktivizma
izgledaju kompatibilni sa nekim tipovima relizma (Warren, 1985, 1998; Mahoney,
1988a; Neimeyer, 1993; Noaparast, 1995)! U svakom slučaju, izgleda da složenost
mnoštva realističkih pravaca u velikoj meri otežava jednostavno razlikovanje ove
pozicije od konstruktivizma. Jasna, crno-bela razlika između realističke i antirealističke
pozicije nije održiva kada se primeni na konstruktivističku psihologiju. Mada većina
konstruktivista poriče i lingvističku i saznajnu objektivnost teorijskih deskripcija
"stvarnih" objekata, u novije vreme smatra se da je čin grube klasifikacije u realistički ili
u antirealistički tabor nasilan i preterano pojednostavljen (Noaparast, 1995; Efran &
Heffner, 1998). Sa ovim stavom slaže se u poslednje vreme sve više kon-

19
 D. Stojnov

struktivističkih autora (vidi o tome: Parker, 1998). Zato izgleda prikladno da se pitanje
odnosa realizma i konstruktivizma zaključi Nimejerovim stavom o iznešenom pitanju:

Ja sebe ne želim da klasifikujem ni kao realistu, niti kao antirealistu, već kao
arealistu, nekog za koga ovaj izraz ima malo smisla (Neimeyer, 1995: 342).

Nimejerovo gledište može nekoga navesti na to da zaključi da je ceo razvoj

realističke doktrine i antirealističkih kontraargumenata koji je iznešen ranije u tekstu
nepotreban za izlaganje konstruktivističke pozicije. Naprotiv, ova dugotrajna rasprava
koja je angažovala brojne filozofe, veoma je značajna zato što su tokom njenog
odvijanja konstruktivisti uobličili svoja osnovna načela.

Konstruktivistička alterantiva

Prema svemu do sada rečenom, jasno je da se ne može lako zaključiti da li je

konstruktivizam u potpunosti realistička ili antirealistička doktrina. Problem svrstavanja
konstruktivizma u postojeće filozofske okvire može da se pripiše i subverzivnom dejstvu
koje ovaj pravac ima prema postojećim definicijama, ali i kategorizacijama uopšte.
Konstruktivisti ne žele da pristanu na postojeće okvire kao da su oni jedini način da se
svet osmisli, već svaku klasifikaciju dovode u pitanje i pokazuju da se ona može i
drugačije postaviti. Realistički zahtev o svetu koji postoji nezavisno od uma
podrazumeva da naučne definicije i kategorizacije odslikavaju istinitu stvarnost, i zbog
toga predstavljaju objektivne deskripcije sveta. Nasuprot tome, konstruktivisti smatraju
da čin kategorizovanja ima konstitutivnu ulogu i da se njime svet ne opisuje, već
sačinjava. Samo kategorizovanje ne predstavlja deskripciju imanentnih svojstava sveta,
već sredstvo njegovog diskurzivnog uobličavanja. Stoga postojeće definicije i okviri
predstavljaju samo jedan od mogućih poredaka u svetu, a nikako njegov apsolutni
poredak. Eksperimentalne potvrde i empirijski nalazi na koje se postojeće definicije
oslanjaju, sa konstruktivističke tačke gledišta, posmatraju se kao analogne jednoj vrsti
logičke greške koja se naziva afirmacija konsekvensa (vid formalne greške u
zaključivanju u kome se nužni uslov neopravdano proglašava za dovoljni uslov).
Pored toga, svaka definicija složena je od reči čije se značenje može dalje
preispitivati, odnosno dekonstruisati – a nikako uzimati zdravo za gotovo. Kada u
nekom logičkom argumentu postoji premisa koja se uzima za istinitu mada tek treba da
bude dokazana, smatra se da je takvo zaključivanje podložno materijalnoj grešci
poznatoj kao petitio principii. Moglo bi se reći da je za konstruktiviste uzimanje
nedokazanog za dokazano potencijalno prisutno u svakom činu definisanja.

20
 Konstruktivistički pogled na svet

Najzad, treba nešto reći i o vrsti sudova koji su u skladu sa osnovnim načelima
konstruktivizma. Takvi sudovi po relacijama su hipotetički, jer na osnovu njih ne
odlučuje se o istinitosti samih sudova, već se samo zamišlja njihova posledica. Sudovi
koji se takođe mogu izricati u konstruktivizmu po modalitetu su problematični, jer se u
njima tvrđenje ili odricanje uzima samo kao moguće, a nikako kao stvarno ili nužno. U
svakom slučaju, izgleda da shvatanja koja konstruktivizam sa sobom donosi
predstavljaju izazov za mnoge postojeće klasifikacije u nauci i filozofiji koje se uzimaju
zdravo za gotovo.
Ipak, teško je oteti se utisku da konstruktivistička literatura najčešće sadrži tri
očite težnje. One se odnose na alternative koje konstruktivizam nudi nasuprot uvreženim
ubeđenjima koja su do skora bila i najšire rasprostranjena. Jedna govori o nastojanjima
da se ovaj pravac suprotstavi shvatanju da predmet naučnog istraživanja treba da bude
stvarnost koja postoji nezavisno od delatnosti saznavaoca. Druga se tiče privilegovanog
statusa koji naučna istraživanja imaju u društvu. Treća govori o preispitivanju granica
između ontologije i epistemologije. S bzirom da su konstruktivistički pogledi na ova
shvatanja sve uverljiviji, biće ukratko razmotreni.

Korigovanje predmeta naučnog saznanja

Valja naglasiti da, bez obzira na kompatibilnost ili inkompatibilnost sa

realizmom, za konstruktivistička proučavanja nije od interesa spoljašnja stvarnost koja
postoji odvojeno od našeg znanja ili svesti o njoj. Drugim rečima, konstruktivizmom se
poriče da je znanje direktno opažanje stvarnosti. Bez obzira da li je ono što se nalazi van
dosega ljudskog uma stvarno, i bez obzira na to da li su teorije o onome što stvarno
postoji istinite ili ne, konstruktiviste pre svega interesuju same teorije. U skladu sa tim
je izreka Koržibskog (Korzybski, 1933) da mapa nije teritorija, Gergenovo (Gergen,
1985) mišljenje da diskurs o svetu nije refleksija ili mapa sveta, već jedan artefakt
zajedničke razmene između ljudi, kao i Kelijev (Kelly, 1955) stav da ljudi konstruišu
sopstvene alternativne pristupe stvarnosti, a ne da nastoje da vrše simulaciju sveta. Ljudi
nemaju neposredan pristup stvarnosti. Zato konstruišu sopstvene verzije te stvarnosti –
teorije – u skladu sa kojima se ponašaju. Bez obzira da li ono što njihove teorije
predstavljaju postoji ili ne, implikacije upotrebe takvih teorija nesumnjivo postoje –
mada se i one mogu konstruisati na različite načine. Šta god da ljudi misle o tome šta je
svet, upravo saobrazno tom mišljenju vršiće sopstvenu delatnost.
Jasno je da nije održiva tvrdnja kako konstruktivisti poriču svako postojanje
stvarnosti. Takođe, jasna je i težnja konstruktivista da u većoj ili manjoj meri poriču
realizam kao nastojanje da se stvari redukuju samo na neke od svojih vidova. Svemir ne
miruje, već se nalazi u permanentnom protoku i stalno se dešava. Prema tome, ono čime
se konstruktivisti bave i što predstavlja osnovni predmet konstruktivističkih proučavanja
u raznim disciplinama, jesu konstrukcije pomoću kojih ljudi nastoje da osmisle svet u
svom događanju, a ne materijalni

21
 D. Stojnov

objekti koji postoje nezavisno od njihovih nastojanja da se taj svet osmisli. Čak i kada
se postulira postojanje stvarnosti koja je nezvisna od ljudskih konstrukata, to još uvek
ne znači da se se toj stvarnosti može prići i da se ona može saznati van referentnog
okvira unutar koga konstruišemo tu stvarnost. Konstruktivisti ne poriču svet, već tvrde
da se on ne može saznati van referentnih okvira koji se činom saznavanja tog sveta i
sami sazdaju. Zato se može reći da konstruktivizam predstavlja jedan metateorijski
referentni okvir pomoću koga se mogu razumeti pojedinačni referentni okviri.
Istaknuti predstavnik konstruktivističke filozifije, Nelson Gudmen, protivi se
mišljenju po kome konstruktivisti poriču svet i njegovo postojanje. O tome Gudmen
govori u svom poznatom delu Načini svetotvorstva (Goodman, 1978). Ne samo da svet
postoji, već se može konstruisati na mnogo načina, a da pri tom nije moguće reći da li su
neki načini konstruisanja sveta jednostavniji od drugih. Kao što svaki svet može da se
sazda na mnogo načina, tako je moguće sazdati i mnogo svetova. Gudmen govori o
njihovom tvorenju. On uzima zdravo za gotovo to da ljudi konstruišu svet, i to ne
samostalno, već svojim zajedničkim naporima. Prema tome, predmet saznavanja
predstavlja ono čime ljudi jedino mogu da raspolažu: apstraktne konstrukcije sveta, a
nikako svet izolovan od njihovih saznajnih nastojanja4.

Korigovanje statusa naučnog istraživanja

Iz pregleda argumenata koje u prilog svojim shvatanjima iznose kako realisti,

tako i antirealisti, vidi se da i jedni i drugi prema nauci imaju jasno opredeljen, pozitivan
stav. Iz konstruktivističke perspektive, na nauku se gleda sasvim drugačije. Neki autori
(Lynch, 1998; Hoffman, 1992) smatraju da pojava konstruktivističkih ideja i njihov
razvoj u ovom veku, predstavlja revoluciju koja se javlja kao odziv na naučnu
revoluciju koja je započela još u kasnom srednjem veku, a odigrala se uglavnom ze
vreme renesansnog perioda. Linč (Lynch, 1998: 16) predlaže sažetu shematizaciju
genealogije naučne i konstruktivističke revolucije prikazanu na Tabeli 1. Na način
tipičan za časopise u kojima se objavljuju pregledni članci, ova tabela prikazuje
najvažnije autore koji su učestvovali u stvaranju naučne i konstruktivističke revolucije.
Njihova kapitalna dela – i u jednom i

————————
4 I pored toga što se logički pozitivizam najčešće navodi kao sušta suprotnost konstruktivizmu, valja
napomenuti da se, jednim delom, Gudmenovo učenje zasniva na teoriji o logičkim kostrukcijama Bertranda
Rasla (Russell, 1918). Ukoliko je H termin koji se gramatički upotrebljava da bi ukazivao na nešto, H je
logička konstrukcija kada su rečenice u kojima se H javlja kao označavajuća fraza logički ekvivalentne
rečenicama u kojima se H ne javlja, i u kojima nema ukazivanja na entitete na koje se H odnosi. Mada iskazi
u kojima se nalazi H naizgled ukazuju na entitete na koje se H odnosi, a time impliciraju i njihovo postojanje,
Raselova logička analiza odstranjuje ovu implikaciju. Rana Raselova upotreba ideje o konstruktivizmu bila je
jasno antirealistička: Iskazi o tome da nešto (H) postoji su istiniti, ali kada se analizuju, ispada da se oni
uopšte ne zahtevaju postojanje tog nečega (H).

22
 Konstruktivistički pogled na svet

u drugom slučaju – doprinela su progresivnom razvoju i ekspanziji u periodu u kome su

skorije inovacije prevazilazile ograničenja ranijih istraživanja i sve se više rasporstirala
u nova polja raznovrsnih istraživanja.
Detaljnije predstavljanje dela pomoću kojih je izvršena konstruktivistička
revolucija zahteva pisanje zasebne knjige. Zbog toga reference naznačene u Tabeli 1 pre
svega predstavljaju vodiče za podrobnije upoznavanje sa njima. Ipak, neizbežno je
osvrnuti se na pionirski rad Karla Manhajma, osnivača sociologije znanja i utemeljivača
kostruktivizma u sociologiji.
Manhajm je istakao četiri činioca koja su dovela do pojave sociologije znanja:

(1) samo-relativizacija mišljenja i znanja, (2) pojava novih formi relativizacije

koju je demaskiranje izazvalo u načinu mišljenja, (3) pojava novih referentnih
sistema – pre svih sistema iz društvene sfere, pomoću kojih je bilo moguće
zamisliti da je misao relativna, i (4) aspiracija da se ova relativizaciji što više
uopšti na taj način što će se ceo sistem ideja, a ne samo jedna ideja ili misao,
povezati sa jednom podložnom društvenom stvarnošću (Mannheim, 1952[1925] :
144).

Za razvoj konstruktivističkih ideja posebno je važan Manhajmov pojam

demaskiranja5. Demaskiranje podrazumeva:

Preokret načina mišljenja koji ne teži tome da pobija, negira ili dovodi u sumnju
izvesne ideje, već da ih pre svega dezintegriše, i to na takav način da se u isto
vreme dezintegriše i ceo pogled na svet jednog društvenog sloja. Na ovom mestu
mora se napraviti fenomenološka distinkcija između "poricanja istinitosti" neke
ideje i "utvrđivanja funkcije" koju ona vrši. Kada poričem istinitost neke ideje, ja
još uvek pretpostavljam da je ona "teza" i stajem na iste teorijske osnove...
pomoću kojih je ta teza konstituisana. Kada dovodim neku ideju u sumnju, ja još
uvek mislim u istom kategorijalnom okviru unutar koga ova ideja postoji. Ali
kada čak ni ne postavljam pitanje... da li je ono što se tom idejom tvrdi istinito,
već je umesto toga razmatram pomoću ekstra-teorijskih funkcija kojima se ona
služi, tada, i samo tada, ja postižem "demaskiranje" koje u stvari ne predstavlja ni
teorijsko opovrgavanje ni destrukciju praktične efikasnosti tih ideja (Mannheim,
1952[1925] : 140).

————————
5 Izraz "demaskiranje" upotrebljen je u engleskom prevodu Manhajmovog teksta (engl. unmasking).
Međutim, kao demaskiranje na engleski mogu da se prevedu dva nemačka izraza: Demaskierung i
Entlarvung. Manhajm je, u stvari, upotrebio izraz Enthullung, koji bi se najvernije mogao prevesti kao
razotkrivanje. Veze između Manhajmovog pojma demaskiranja i Deridinog pojma dekonstrukcije (koji je
razmotren u poglavlju o filozofskoj okosnici konstruktivizma) očigledne su. Ali valja naglasiti da se u
istorijskom poretku prvo javlja demaskiranje, potom konstrukcija pa tek onda dekonstrukcija.

23
 D. Stojnov
Tabela 1: Genealogija naučne i konstruktivističke revolucije (Lynch, 1998: 16)
UPOREDNE GENEALOGIJE NAUKE I KONSTRUKTIVIZMA
Naučna revolucija
Pozni nominalista Viljem od Okama (Ockham,
csa. 1300-1349) dovodi u pitanje aristotelovsku
tradiciju, zagovarajući slobodniji naučni pristup
nego što je do tada bio slučaj. Ipak, metafizičke
vrednosti, kao što je neoplatonska vera u
postojanje uređenog, matematičkog kosmosa,
još uvek su bile utemeljene u istraživanja
preduzimana u tom periodu.
* postojeća istraživanja.
Nikola Kopernik (Copernicus, 1473-1545)
potom objavljuje svoju heliocentričnu teoriju
koja je potvrđena kada je Johan Kepler
(Kepler, 1571-1630) otkrio matematičke
zakone kojima su bile opisane planetarne
orbite. Aristotelovske i hrišćanske teze da su
nebo i zemlja u osnovi različiti, opovrgnuti su
kada je Galileo Galilej (Galileo, 1564-1643)
otkrio pokretne tačke na suncu, nepravilnu
topografiju meseca i Jupiterove mesece. On i
Isak Njutn (Newton, 1642-1727) razvili su
mehaniku kojom su objedinjene kosmičke i
nebeske pojave. Za potrebe nove fizike, Njutn i
Gotfrid Vilhelm Lajbnic (Leibnitz, 1646-1716)
izumeli su račun. Rene Dekart (Descartes, 1596-
1650) izumljuje analitičku geometriju.
* igru analizu diskursa, a Henri Kolins (Collins,
Potonja eksplozija opservacione nauke
obuhvata otkrića cirkulacije krvi (Harvey,
1578-11657) i mikroskopskog života
(Leeuwenhoek, 1632-1723), napredak u
izučavanju anatomije (Vesalius, 1514-1564) i
hemije (Boyle, 1627-1691). Time su stvoreni
uslovi za pojavu velikog broja naučnih instituta
koji su potom osnivani u različitim Evropskim
zemljema (Firenca, London, Pariz, itd.).
24
Konstruktivistička revolucija
Neokantovski mislioci Robert Merton i
Karl Manhajm (Mannheim, 1978[1936];
Merton, 1942) dovode u pitanje
marksističku tradiciju, zalažući se za
slobodniji i opštiji pristup sociologiji
znanja. Ipak, metafizičke vrednolsti, kao
Majnhajmova neoplatonska vera u
matematičku realnost i Mertonovo
verovanje u naučni etos još uvek motivišu
*
Beri Barns (Barnes, 1974) uobličava svoju
sociocentričnu teoriju koja je potvrđena
kada je Dejvid Blur (Bloor, 1976) oktrio
princip simetrije kojim se rasvetljavalo
poreklo proizvodnje znanja. Logičko-
empirističko verovanje da su priroda i
društvo u osnovi različiti, opovrgnuto je
kada je Bruno Latur (Latour, 1987) otkrio
nepromenjive pokretnosti, heterogenu
topografiju mreža i unutrašnjost crnih
kutija. On i Majkl Kelon (Callon & Latour,
1981) razvili su metod kojim su objedinjene
ljudske i neljudske pojave. Za potrebe novog
konstruktivizma, Najdžel Gilbert i Majkl
Mulkej (Gilbert & Mulkay, 1984) uvode u
1985) izumljuje empirijski relativizam.
*
Potonja eksplozija opservacionih studija
obuhvata otkriće cirkulacije poverenja
(Latour & Woolgar, 1979),
mikrosociologiju laboratorije (Knorr-
Cetina, 1981), analizu anatoma (Lynch,
1985 sekcira naučnike koji sekciraju
pacove) i hemije (Shapin & Schaffer, 1985
dekonstruišu Bojla). Osnivaju se instituti za
konstruktivistička proučavanja (Kornel,
London, Pariz, itd.).
 Konstruktivistički pogled na svet

Pored toga što predstavlja jedno funkcionalističko stanovište, Manhajmovo

učenje zasnovano je na marksističkom modelu demaskiranja čitavih ideologija. Jasno je
da se u ovom preokretu nije moglo zaobići ni demaskiranje nauke. Ona više nije mogla
da zadrži privilegovanu perspektivu jedinog puta ka istini, već je preistpitivana i u
svetlu utvrđivanja funkcije koju vrši. Zato treba napomenuti da je naučno istraživanje,
koje se uobličilo na osnovu svojih nastojanja da se oslobodi od srednjevekovnog
teološkog dogmatizma, od samih početaka nastojalo da preuzme njegov primat i ustoliči
se kao jedini istiniti pogled na svet. Sudski proces protiv Galilea Galileja nije ni imao za
cilj da opovrgava tačnost podataka na osnovu kojih je uobličena njegova teorija, niti
samu teoriju, pa ni širenje nove nauke koju je on zastupao. Ono što Crkva nikako nije
mogla da prihvati bila je funkcija nauke na koju je Galilej pretendovao, a koja je po
njemu trebalo da predstavlja jedini istiniti pogled na svet. Kardinal Belarmino, koji je
vodio ovaj proces, smatrao je sasvim prihvatljivim gledište po kome su Galilejeve
naučne hipoteze bile samo oruđa pomoću kojih su ljudi nastojali da predviđaju događaje
u svetu, ali nikako nije mogao da prihvati da nauka predstavlja apsolutni, dakle Božiji
pogled na svet. Braneći dogmu na kojoj je bila utemeljena, Crkva je istovremeno začela
zrno instrumentalističkih shvatanja6. Naučnici, koji su nastojali da se oslobode ove
dogme, nastavili su da podržavaju i razrađuju gledište kojim se prihvata mogućnost
otkrivanja jednog neposredovanog, nepromenjivog, izvesnog, i apsolutnog – jednom
rečju, Božijeg pogleda na svet. Nauka nije bila u funkciji osporovanja postojanja
Božijeg oka koje sve vidi onako kako zaista jeste: ona je pretendovala da pokaže kako je
to oko u njenom posedu.
Preispitivanje statusa naučnih istraživanja začeto u sociologiji nauke podstaklo je
konstruktivističke ideje bliske raznim oblicima instrumentalizma i pragmatizma po tome
što na nauku gledaju kao na jednu vrstu delatnosti ljudi. Konstruktivizam je takođe
usaglašen sa marksističkim pristupom proizvodnji ideja po kojem se nauka smešta među
institucije u kojima se nešto stvara. Ono što se stvara, odnosno proizvodi
upražnjavanjem nauke jeste znanje, koje uključuje pojmove i teorije, pa čak i činjenice.
Konstruktivizam takođe naglašava da je nauka otvorena i da se stalno menja. Njime se
osvetljava uloga prirodnih sudova u naučnoj praksi, i pritom se preispituju ideje o tačno
određenom naučnom metodu i jednom procesu odlučivanja koji je neprestano pod
prismotrom racionalnosti. Cilj ovakvog pristupa je da se nauka shvati samo kao jedna od
mnogih postojećih delatnosti karakterističnih za ljude, kojima se oni bave najbolje što
znaju i umeju. Neki smatraju da je "plasman nauke u konstruktivizmu zapravo njen
deplasman" (Fine, 1986: 57), jer se nauka istiskuje sa scene u kojoj je predstavljala
privilegovan i neprikosnoven obrazac za racionalno i objektivno otkrivanje tajni prirode.
Konstruktivističko nastojanje da pokaže da su nauka, znanje i naučne činjenice
proizvod umne delatnosti ljudi i, shodno tome, samo jedna od ljudskih konstrukcija,
nužno dovodi do preispitivanja ideje da je nauka proces otkrivanja

————————
6 Za detaljnije razmatranje porekla instrumentalizma vidi: Popper, 1972.

25
 D. Stojnov

stvarnosti koja je nezavisna od uma, što predstavlja glavno obeležje realističke

metafizike. Međutim, važnost uloga koje se pripisuju društvenom poretku i prirodi u
oblikovanju ovih konstrukcija, veoma mnogo se razlikuju u pojedinim
konstruktivističkim teorijama, tako da se među njima mogu naći ideje srodne idealizmu,
s jedne strane, ali i ideje primerene učenju pragmatičnih realista, s druge! Ipak, uprkos
ovih razlika, konstruktivizam predstavlja veliki izazov monopolističkoj poziciji koju su
realisti sebi namenili u odnosu na nauku, jer dovodi u sumnju njihovu tvrdnju da nude
jedini održiv pristup razumevanju naučne prakse. Konstruktivistički stav da ono što
naučnici otkrivaju predstavlja artefakt njihove saznajne aktivnosti, predstavlja glavni
izazov doktrini realizma. Srž konstruktivizma sastoji se od detaljnih proučavanja nauke
na delu, načina na koji se nauka odvija – uz odustajanje od zahteva za utvrđivanjem
istinitosti oblasti kojom se data nauka bavi. U onoj meri u kojoj su ova proučavanja
uspešna, konstruktivisti predlažu sliku nauke koja je veoma različita od realističke.
Ova slika ne počiva samo na racionalnim argumentima, već uzima u obzir i
intuicije na kojima počiva naučni realizam, jer ideje od kojih nauka polazi i na kojima
počiva nisu podržane ni logičkim nužnostima niti empirijskim potvrdama. Postavke
podložne nauci najčešće predstavljaju intuicije koje se ne mogu proveravati, već se
postuliraju kao temelj kasnijih elaboracija na kojima se grade naučne teorije. Izvori
nauke i temelji naučnog saznanja spadaju u domen metafizike, isti onaj domen koji su
sami naučnici proglasili nepoželjnim! Poreklo ovih temelja naučnici uzimaju zdravo za
gotovo, a ekspliciranje i preispitivanje njihovih implikacija u nauci se izbegava. Ono na
čemu konstruktivisti insistiraju upravo je otkrivanje ovih temelja i njihovog
metafizičkog porekla.
Konstruktivisti nemaju za cilj omalovažavanje nauke ili naučnih dostignuća, već
nastoje da preispitaju održivost pozicije koju je nauka dugo zauzimala. Oni žele da
osvetle sve one intuicije na kojima ona počiva, sve metafizičke postavke utkane u njene
temelje, kao i mnoge slutnje, ubeđenja i verovanja koja se ne mogu potvrditi naučnim
sredstvima. Zato smatraju opravdanim da se pre prihvatanja naučne vere postavi čitav
niz refleksivnih pitanja kao što su: "Šta je nauka?"; "Da li je ona jedina opravdana
saznajna delatnost?"; "Po čemu se ona razlikuje od drugih oblika duhovnog traganja?";
"Na kojim temeljim počivaju njena osnovna načela?"; "Koju društvenu funkciju ona
obavlja?"; "Koje su njene posledice?"; "Gde su granice naučnog saznanja?"; Šta je njen
krajnji cilj i smisao?" – i još mnoga druga. Konstruktivizam ne podrazumeva naučnika
koji se jednostavno bavi naukom prepuštajući sve svoje sumnje empirijskoj proveri
podataka prosejanim kroz rigor naučnog metoda. On predlaže sliku naučnika u stalnom
preispitivanju svoga rada koji se pita otkuda se javljaju sve one hipoteze za koje nema
nikakvih potvrda. To nije naučnik koji samo nastoji da što jasnije artikuliše svoje
hipoteze ne bi li ih podvrgnuo proveri, već se pre svega pita šta je to hipoteza. On ne
nastoji samo da stvara teorije, već nastoji da dekonstruiše značenje samog pojma teorija.
On se ne upinje da što tačnije primeni postojeće tehnike naučnog istraživanja, već pre
svega preispituje prirodu oruđa kojima se nauka koristi. Na znanje on ne gleda kao put
prema istini, već kao artefakt

26
 Konstruktivistički pogled na svet

naučnog metoda. On ne radi svoj posao što bolje ume, a da se pritom ne upita zbog čega
sve to radi i kuda sve to vodi. On nije indiferentan prema moralnim posledicama svoga
rada. Naučnik koji je u saglasju sa osnovnim idejama konstruktivizma ne želi da pitanje
"Šta je nauka?" prepusti drugima, već pre svega da ispita značenje ovog pojma i
razmotri njegove implikacije.
Ukoliko je naučna revolucija predstavljala reakciju na srednjevekovnu teološku
dogmu, konstruktivistička revolucija može da se posmatra i kao reakcija na naučnu
revoluciju. Ipak, važno je istaći da ova reakcija ne podrazumeva ni vraćanje ka teološkoj
dogmi (koja kao i naučni realizam podrazumeva postojanje jednog apsolutnog i stvarnog
pogleda na svet), niti nastavljanje naučnog puta koji vodi ka otkrivanju istine. Umesto
toga, konstruktivizam zagovara okretanje ka jednom novom putu. Putu koji se udaljava
od svih lomača namenjenih neistomišljenicima bilo koje dogme, ali i od nezauzdanog
napretka naučne tehnologije kojim je ugrožen i sam opstanak ljudske vrste. Kuda ovaj
put vodi i dokle će se njime stići prilično je neizvesno. Izvestan je samo
konstruktivistički zahtev da naučnici prihvate odgovornost za izbor puta kojim idu.

Korigovanje granica izmeću ontologije

i epistemologije

Najzad, treba dodati i nekoliko reči o konstruktivističkom shvatanju postojanja.

Zdravorazumski pogled na stvari pretpostavlja da su ljudi okruženi svetom koji čini
njihovu osnovnu stvarnost i koji nezavisno postoji, baš kao i njihovi unutrašnji procesi
koji podržavaju to postojanje. Mi ovaj svet postepeno sve bolje razumemo zahvaljujući
veoma složenom znanju o stvarnosti koje se stalno uvećava. Zauzvrat, saznavanje i
razumevanje sveta oblikuje naše misaone procese koji se usaglašavaju sa postojećom
stvarnošću. Ovakvo shvatanje stvari pretpostavlja opazioca koji je izolovan, nezavisan
od sveta. On poseduje nepromenjiv pogled na svet i svoje mentalne perspektive i
verbalne deskripcije prilagođava sopstvenim nahođenjima da što bolje predstavi
stvarnost. Stanovište naučnog realizma je ponešto suptilnije. Ono podrazumeva svet u
kome postoje transcendentalne strukture koje su delimično nezavisne od ljudskog
znanja, a znanje se menja sa ciljem da se ove strukture objasne ili otkriju. Prema tome,
neki vidovi sveta delimično su sakriveni i njih može da razotkrije samo racionalni
cogito. U središtu realističnog pogleda na svet stoji racionalni subjekat koji predstavlja
najvažniju tačku njegovog oslonca. I zdravorazumska i realistička doktrina
podrazumevaju postojanje koje je nezavisno od znanja o postojanju.
S druge strane, konstruktivizam je ontološki nem. Izvesnost aktuelnog postojanja
objekata koji su konstituisani u procesu saznavanja nikada nije sigurna. Oslanjajući se
na argumente skeptika, konstruktivisti (Gergen, 1994; von Glasersfeld, 1991) smatraju
da mi ne možemo steći izvesno znanje o svetu zbog toga što, čak i u slučaju da možemo
da otkrijemo kako se znanje izvodi iz iskustva, ne postoji način da otkrijemo kako naše
iskustvo može da se poveže sa nečim što

27
 D. Stojnov

postoji pre nego što smo ga iskusili. Drugim rečima, nikada ne možemo izvesno znati
kakav je svet van našeg znanja o njemu. Stoga konstruktivizam ne može da ponudi plašt
ontološke sigurnosti kojim je zaogrnut realizam. Shodno tome je i mišljenje da
"stvarnosti" kojima baratamo – odnosno izvesnost koju nam pružaju trajne ontološke
osnove – u stvari predstavljaju proishod upotrebe svakodnevnog jezika (Shotter, 1993).
Način pomoću koga govorimo o svetu i konstruišemo naše razumevanje tog sveta
zajedničkim delanjem postaje naša stvarnost i uobličava osnovu za svakodnevne
ontološke izvesnosti i neizvesnosti. Kategorija postojanja stoga ne može da se razdvoji
od kategorije znanja.
Na osnovu svega što je do sada iznešeno, jasno je da konstruktivizam dovodi u
pitanje jasnu granicu između domena ontologije (koja izučava prirodu bića i postojanje
stvari) i epistemologije (koja izučava prirodu i poreklo znanja). Stoga se
konstruktivistima zamera da čine epistemičku grešku (Bhaskar, 1989) koja se sastoji u
tome da se postojanje bića definiše pomoću našeg znanja o postojanju i na taj način se
ono redukuje na ljudsko znanje.
Ova kritika, koja dolazi iz tabora realista, teško da bi mogla da se nazove
kritikom, jer ističe upravo ono što konstruktivisti žele da kažu: postojanje i znanje nisu
imanentna svojstva sveta koji nas okružuje, već konstrukti ljudskog uma. Postojeće
kategorije (pa makar u pitanju bile i neke od najvažnijih filozofskih kategorija kao što su
ontologija i epistemologija) nisu apsolutne i jedine kategorije pomoću kojih se svet
može osmisliti i iskazati. One su samo neke od mnoštva potencijalnih kategorija, i
pritom su zavisne od konteksta u kome se stvaraju. Mnogo pre no što je postojala
ontologija kao filozofska disciplina, ljudi su morali da razviju kategorije pomoću kojih
su mogli da razumeju sebe, svet u kome se nalaze i svoja iskustva u tom svetu. Oni su
morali da razviju specifične kategorije i pojmove pomoću kojih su mogli da sebe učine
razumljivim sebi samima. Tek tada su neki aspekti njihovog života mogli da se
podvrgnu filozofskoj, a mnogo kasnije i psihološkoj analizi – odnosno da postanu
njihovi potencijalni objekti. Biće, postojanje, stvarnost, istina – samo su neke od
kategorija koje su ljudi uobličili vršenjem diskurzivne prakse tokom odvijanja svoje
istorije. Realistička kritika vrlo jezgrovito rezimira ono što sami konstruktivisti i žele da
kažu: Bez znanja o postojanju nema postojanja! Da ne raspolažemo pojmom postojanje,
ne bismo ni za koga ni za šta rekli da postoji, a postojanje ne bi bilo predmet filozofskih
rasprava. Postojanje je pojam, baš kao i znanje, samo što realisti smatraju da je to pojam
koji je oduvek bio tu i koji je strpljivo čekao da bude ubran sa drveta stvarnosti, a
konstruktivisti smatraju da je to pojam koji je izobražen u zajedničkom nastojanju ljudi
da osmisle ono što se sa njima dešava. Na kraju krajeva, argumenti o postojanju koje
nude realisti predstavljaju njihovo znanje o postojanju. Izvan znanja teško bi bilo
uobličiti i samu realističku kritiku konstruktivizma, jer sasvim je jasno da se između
ontologije i epistemologije ne može povući jasna granica. Razlika je stoga pre svega
sadržana u poretku koji proklamuju ove dve doktrine: Konstruktivisti smatraju da
epistemologija prethodi ontologiji, dok je za realiste poredak obrnut.

28
 Konstruktivistički pogled na svet

Konstruktivizam u psihologiji:
načela, vrste, i tačke oslonca

Posle razmatranja filozofskog konteksta u kome se značenje konstruktivizma

može definisati u filozofiji, sada će biti reči o tome kakvo se značenje ovom pravcu
pridaje u psihologiji.

Osnovna načela konstruktivizma

u psihologiji

Prvi pokušaj definisanja konstruktivizma u psihologiji, kao i sistematizovanje

raznih konstruktivističkih pravaca u konstruktivističku metateoriju načinio je Majkl
Mahoni (Mahoney, 1988a). Kao osnovne karakteristike konstruktivističke metateorije,
on iznosi:

1. proaktivnu kogniciju
2. morfogeničku strukturu jezgra i
3. samoustrojavajući proces razvoja.
Prva karakteristika je proaktivnost, odnosno pristup ljudskom znanju koji
naglašava njegovu aktivnu, anticipativnu i ‘konstruktivnu’ prirodu (u smislu sposobnosti
uobličavanja). Većina nekonstruktivističkih teorija pripisuje mentaciji i ljudskom umu
pasivnu – reaktivnu, receptivnu i ‘retentivnu’ulogu (u smislu sposobnosti uskladištenja). S
druge strane, konstruktivističke teorije pod mentacijom podrazumevaju aktivnost i
generativnost celovitog, otelotvorenog i društvenog subjekta. Njihov cilj nije da
delatnost uma svedu na sposobnost uskladištenja podataka o inherentnim svojstvima
stvari – kopija stvarnosti ili bitova informacija – koji prerastaju u strukturu. Za
konstruktiviste, skladištenje ne predstavlja pounutrivanje gotovih podataka, već aktivni
proces njihovog stvaranja, održavanja i razrađivanja: informacije se ne prenose iz
okruženja u organizam preko čula, već, u skladu sa etimološkim značenjem ove reči (in
formare), one predstavljaju nešto što se uobličava ‘iznutra. Zato predmet saznavanja po
njihovom mišljenju nije transcendentna, već konstitutivna realnost (Maturana & Varela,
1980). Dok prva podrazumeva postojanje jednog sveta koji je nezavisan od naših
nastojanja da utvrdimo njegove karakteristike, druga podrazumeva saznavaoca koji
ustanovljavajući karakteristike entiteta tim entitetima pridaje svojstvo postojanja.
Karakteristike koje se pritom ustanovljavaju nisu inherentna svojstva sveta, već naše
anticipacije ili fikcije, odnosno konstrukti našeg uma. Zato predmet proučavanja
konstruktivističke misli fon Ferster (von Foerster, 1981) naziva ontologijom
posmatrača, odnosno posmatranjem posmatranja, a Keli (Kelly, 1955) konstruisanjem
procesa konstruisanja.
Druga karakteristika je morfogenička struktura jezgra. "Morfogenički" doslovno
znači "stvaranje oblika", dok se "jezgro" odnosi na "središnje zasnovanu

29
 D. Stojnov

strukturalnu organizaciju" (Mahoney, 1988a: 3). Ljudi su ustrojeni tako da njihovi

središnji, sržni ili nuklearni procesi diktiraju i ograničavaju forme izražene na
površinskim nivoima. Konstrukti koji obrazuju sržnu strukturu sistema konstrukata
tvore identitet ljudi i ne mogu da se izmene bez opsežnije modifikacije ostatka sržne
strukture (Kelly, 1955). Drugim rečima, "spoljašnje strukture" koje se manifestuju u
svakodnevnom životu i trenutnom iskustvu neke jedinke izviru kao uticajne predrasude,
"čvrsta" ubeđenja ili "najdublja" uverenja iz eluzivnih, "dubinskih struktura", koje
konstituišu sržne procese uređenja te jedinke. Takva je Hajekova ideja o "primarnosti
apstraktnog" (Hayek, 1978), po kojoj se razlika između "dubokih" i "plitkih" struktura
ogleda u svim psihološkim aktivnostima:
Bogatstvo čulnog sveta u kome živimo, koji prkosi iscrpnom analizovanju od
strane našeg uma, ne predstavlja polaznu tačku iz koje um izvodi apstrakcije, već
proishod velikog opsega apstrakcija koje um mora posedovati da bi bio sposoban
da iskusi to bogatstvo posebnog (Ibid.: 54).
Sržni aspekti procesa ustrojavanja operišu na prikrivenom i tacitnom nivou. Ljudi
često nisu svesni ovih procesa, mada oni rukovode njihovim ponašanjem. Pored toga,
ljudi nisu svesni većine stvari koje se dešavaju u njihovom umu i zato što on primarno
operiše na veoma visokom nivou apstrakcije. Hajek (1952) smatra da je ove procese
mnogo primerenije zvati nadsvesnim nego podsvesnim, jer oni upravljaju svesnim
procesima, a pritom se ne prikazuju u svesti.
Treću karakteristiku konstruktivističke metateorije čine samoustrojavajući
procesi razvoja, odnosno autopojeze (Maturana & Varela, 1980). Osim što služe
neprekidnom poboljšavanju i razrađivanju adaptivnih strategija pojedinaca,
samoustrojavajući procesi takođe obuhvataju stanja pojačanog nesklada, neravnoteže i
pogoršanja stepena ustrojenosti – u meri koja se ponekad naziva "kliničkim
poremećajima". U povoljnim okolnostima i slučajevima kada sposobnosti učenja nisu
značajno oštećene, sistem adaptacije eventualno može da uspe sa prestrojavanjem nekih
vidova dubokih struktura koji će biti dovoljni da dozvole pomak ka održivijoj
konfiguraciji procesa i novom, dinamičkom ekvilibrijumu. U nepovoljnim okolnostima,
pak, doći će do ispoljavanja neadaptivnog i neodrživog ponašanja. Praktična posledica
ovih karakteristika ogleda se u svojstvu samoustrojavajućih sistema sa dubinskim i
površinskim strukturama da se aktivno opiru promeni u svojim središnim ili sržnim
konstruktima (Kelly, 1955; Fransella, 1972; Guidano & Liotti, 1983; Mahoney, 1980).
Ovo svojstvo Mahoni naziva samozaštitnom teorijom otpora (Mahoney, 1988b). Time
se naglašava činjenica da opiranje promenama ima prirodnu i često zdravu ulogu u
zaštiti sržnih procesa ustrojavanja (a time i u zaštiti integriteta sistema) od naglih i
dalekosežnih rekonstruktivnih nasrtaja. Implicitna pravila koja uređuju poredak
psiholoških procesa kod ljudi (koja istovremeno omogućuju i ograničavaju poimanje
jastva, sveta i njihovih uzajamnih odnosa), često je teško i eksplicirati, a kamoli menjati.
Ona predstavljaju bit psihološkog otpora zato što čine proishod sveukupnih nastojanja
pojedinaca da osmisle konstantni protok događaja i u njegovu neizbežnu promenu unesu
što više izvesnosti. Bez obzira da li su procesi samoustrojavanja

30
 Konstruktivistički pogled na svet

valjani i uspešni u predviđanju ili ne, oni su jedini deo iskustvenog aparata takve vrste.
Njihovo zaprečavanje može da dovede do rastakanja sržnih konstrukata, a time i do
potpunog kolapsa sposobnosti za predviđanje i vršenje nadzora. Ovo izaziva parališuću
anksioznost čije su posledice za jedinku katastrofalne – a to je ipak gore nego kakva-
takva predvidljivost i izvesnost, makar ona imala i svoje loše strane. Sržna uverenja koja
se tiču shvatanja stvarnosti, identiteta, moći i vrednosti posebno su otporna prema
promeni. U nekim slučajevima postaju toliko važna da im se podređuje i sam biološki
opstanak jedinke, pa se može reći da su nekad važnija i od života. Njih je stoga najteže
promeniti bez profesionalne pomoći – ali i sa njom (Mahoney, 1988b).
Posmatrane zajedno, osnovne karakteristike konstruktivističke metateorije koje
predlaže Mahoni prikazuju osobu koja predstavlja otelotvorenje ubeđenja, uverenja i
slutnji koje su u stalnom procesu razvoja, odvijanja i promene. One su dosta različite od
preovlađujućih nastojanja ostalih psiholoških teorija da kod ljudi identifikuju podležnu
postojanu strukturu koja se mnogo ne menja. Zato se može reći da su navedena načela
karakteristična za konstruktivizam i različita od većine preovlađujućih uverenja u
psihologiji. S druge strane, pak, Mahonijeva definicija konstruktivizma kao "porodice
teorija koje prihvataju tvrdnju da ljudsko iskustvo obuhvata (pro)aktivno učestvovanje
jedinke" (Mahoney, 1988a: 2), odranije je kritikovano zbog toga što je suviše uopštena i
neprecizna, pa se može primeniti "i na tako različite teorijske pristupe kao što su
Jungova analitička psihologija, Adlerova heterodoksna psihoanaliza, humanistička i
egzistencijalna psihologija, pa čak i neki pristupi u kognitivnoj psihologiji" (Chiari &
Nuzzo, 1996a: 164). Mada tri navedene karakteristike predstavljaju jezgro zajedničko
većini konstruktivističkih teorija, one nisu dovoljne da se uzmu u obzir sva osnovna
načela koja karakterišu konstruktivističku metateoriju.
Pored svega što je do sada rečeno, valja naglasiti i razliku između teorije i
metateorije – o čemu Mahoni nije vodio računa.
Suštinski, prefiks "meta" ukazuje na refleksivnu petlju. Tako, na primer,
metanauka odnosi se na nauku o naučnom znanju (Houts, 1985), odnosno sva
proučavanja koja se odnose na nauku (Madsen, 1985), a metaučenje na učenje koje se
tiče prirode učenja (Novak & Gowin, 1984). Analogno tome, metateorija predstavlja
teoriju koja se bavi proučavanjem naučnih teorija i metoda, odnosno proučavanjem
prirode epistemičkih pretpostavki implicitnih u stvaranju (svake) teorije. Metateorije su
nadređene sadržaju svake posebne teorije, i obuhvataju dve osnovne vrste pretpostavki.
To su pretpostavke o (a) prirodi znanja i (b) epistemičkim vrednostima (Botella, 1995).
Što se tiče prirode znanja, konstruktivistička metateorija pretpostavlja da sve
znanje predstavlja hipotetičnu, t.j. anticipativnu konstrukciju, što je suprotno
tradicionalnom objektivističkom shvatanju da je znanje pounutrena reprezentacija
stvarnosti. Ova pretpostavka podrazumeva da znanje ne vodi poreklo iz "čiste" opservacije,
s obzirom da je svaki čin posmatranja zasićen teorijom (Popper, 1972).
Epistemičke vrednosti predstavljaju one kriterijume koje primenjuju naučnici da
bi napravili izbor između suparničkih teorijskih objašnjenja (Howard, 1986: 135).
Pitanja epistemičkih vrednosti retko se postavljaju u objektivističkoj

31
 D. Stojnov

metateoriji, s obzirom da se znanje posmatra kao reprezentacija stvarnosti i, shodno

tome, objašnjenja se izabiraju na osnovu svoje istinitosti, odnosno na osnovu
korespondencije sa spoljašnjom stvarnošću koju predstavljaju. Objektivističko poimanje
znanja i istine stoga je u tesnoj vezi sa realizmom i teorijom opravdanja (engl.
justificationism), odnosno oslanjanjem na autoritet činjenica kojima se opravdava svaka
tvrdnja koja pretenduje na status naučnog znanja. Štaviše, istina se u tradicionalnoj
filozofiji nauke (zaključno sa logičkim empirizmom) posmatra kao glavna karakteristika
naučnih teorija i određuje kao korespondencija između naučnih iskaza i realnosti date
iskustvom. Sržna pretpostavka ovakve filozofije sadržana je u tome da je naučni iskaz
samo onaj iskaz koji se može redukovati na elemente opservacije, a naučne teorije samo
one teorije koje su induktivno izvedene iz empirijske osnove, to jest činjenica. Glavni
metodološki zahtev u ovoj tradiciji jeste korespondencija između teorije i iskustva;
teorijama koje ne zadovoljavaju ovaj zahtev nije mesto u nauci. Iz toga sledi da su svi
iskazi nauke istiniti iskazi i da se jednom utvrđene naučne činjenice više ne dovode u
pitanje. Dalji zadatak naučnog istraživanja sadrži se u otkrivanju novih naučnih istina
koje se dodaju ranije utvrđenim istinama i sa njima se zbrajaju. Pod iskustvom se, dalje,
podrazumeva skup opservacionih iskaza kojim se registruju činjenice, i koji su po samoj
svojoj prirodi neoborivi i nepogrešivi, zato što predstavljaju sliku stvarnosti. Iskustvo je
zato doslovce objektivno, a subjekt saznanja može samo da ga pasivno odražava tako
što ga beleži i induktivno generalizuje. Drugim rečima, bez nepromenjivog, neoborivog
i nepogrešivog iskustva nema istine, jer bi to imalo za posledicu da se stvarnost ne može
neposredno saznavati.
Iz pretpostavki o epistemičkim vrednostima konstruktivističke metateorije mogu
se izvesti brojni korolari. U stvari, različite konstruktivističke teorije razlikuje se po
tome koje korolare o epistemičkim vrednostima naglašavaju. U skladu sa tim,
naglašavanje različitih korolara o epistemičkim vrednostima dovelo je do pojave
mnoštva konstruktivističkih pristupa. Najznačajniji od tih pristupa biće ukratko
predstavljeni u tekstu koji sledi. Jedan pokušaj njihovog sistematizovanja u
konstruktivističku metateoriju na osnovu shvatanja o prirodi znanja i na osnovu
opredeljenja za korolare o epistemičkim vrednostima (pomoću kojih se može ustanoviti
šta jeste, a šta nije korisno znanje), predstavljen je na Tabeli 2.

Različiti pristupi konstruktivizmu i

kriterijumi za njihovo razvrstavanje
Radikalni konstruktivizam, čiji su glavni zastupnici Umberto Maturana i
Francisko Varela (Maturana & Varela, 1987), Ernest fon Ferster (von Foerster, 1981) i
Hajnc fon Glazersfeld (von Glasersfeld, 1987), odbacuju mogućnost objektivnog znanja,
s obzirom da svako znanje zavisi od strukture saznavaoca. Shodno tome, subjekat i
objekat su konstrukcije (ili operacije) saznavaoca, a ne entiteti koji postoje nezavisno od
njega. Čak i ako postoji ontološka stvarnost, mi je možemo saznati samo u onoj meri u
kojoj se naše znanje uklapa (engl. fit) u takvu stvarnost. Fon Glazersfeld pojašnjava
pojam uklapanja koristeći se metaforom

32
 Konstruktivistički pogled na svet

ključa i brave: čak i kada ključ otvori bravu, mi ne možemo biti sigurni da on sa njom
korespondira (jer moguće je naći nekoliko različitih ključeva koji mogu da otvore istu
bravu). Tako radikalni konstruktivizam posmatra znanje kao konstrukciju, a nikako kao
pounutrene reprezentacije spoljašnje stvarnosti koja je nezavisna od saznavaoca. Za
Maturanu i Varelu, živa bića su autopojetski, samostvarajući sistemi:
Dinamički sistem određen kao složeno jedinstvo mreža proizvoda delova koji a)
kroz svoje interakcije povratno regenerišu mrežu delova koji su ih stvorili, i b)
prepoznaju ovu mrežu kao jedinstvo u prostoru u kome oni postoje pomoću
konstituisanja i specifikovanja svojih granica kao površine rascepa od pozadine
kroz njihove povlašćene interakcije u mreži, jeste autopojetski sistem (Maturana
& Varela, 1980: 59).

Tabela 2: Metateorijske pretpostavke o prirodi znanja i epistemičkim

kriterijumima u različitim konstruktivističkim pravacima
VRSTA PRIRODA EPISTEMIČKE
KONSTRUKTIVIZMA ZNANjA VREDNOSTI

Znanje potiče iz proaktivnog Znanje se zasniva na doprinosu

Razvojni traganja za ekvilibrijumom dijalektičkoj adaptaciji
konstruktivizam (Piaget, 1971) (Basseches, 1984; Piaget,
1971)

Znanje potiče iz anticipacije i Znanje se zasniva na svom

Psihologija potonje validacije ili doprinosu prediktivnoj
ličnih konstrukata invalidacije predviđanja efikasnosti sistema konstrukata
(Kelly, 1955) (Kelly, 1955)

Znanje potiče iz aktivnosti Znanje se zasniva na: a) svom

Teorija osmišljavanja saznavaoca doprinosu konsenzusu sa
Asimilacije (Ausubel, 1963) društvom onih koji uče ,
b) povećanoj složenosti sistema
znanja (Novak, 1993)

Znanje potiče iz uređivanja i Znanje se zasniva na svom

Radikalni ustrojavanja iskustva doprinosu efektivnoj akciji –
konstruktivizam (von Glaserfeld, 1984) t.j. opstanku (Maturana &
Varela, 1987) ili održivosti
(von Glasersfeld, 1984)

Znanje potiče iz društveno Znanje se zasniva na svom

Socijalni generisanih konstrukcija doprinosu: a) tehnološkom
konstrukcionizam (Gergen, 1985) napretku, b) kulturalnoj kritici,
c) konstruisanju novih svetova
(Gergen, 1992)

Narativna Znanje potiče iz narativne Znanje se zasniva na svom

psihologija upotrebe iskustva doprinosu glačanja narativa –
(Sarbin, 1986) tj. koherentnosti (Sarbin,1986)
Ideja autopojeze podrazumeva stalno i povratno samostvaranje u kome je gotovo
nemoguće razlikovati ono što stvara od onoga što je stvoreno. Ovaj pojam podržava i

33
 D. Stojnov

fon Ferster svojom tvrdnjom da centralni nervni sistem operiše kao zatvoreni sistem
ustrojen tako da bi proizveo jednu postojanu stvarnost:

S obzirom da u našem nervnom sistemu ima oko sto miliona senzornih receptora i
oko sto milijardi sinapsi, mi smo sto hiljada puta prijemčiviji na promene u
našem unutrašnjem, nego u našem spoljašnjem okruženju (von Foerster, 1981:
52).

Organizmi stupaju u interakciju pomoću strukturalnog uparivanja, odnosno

zajedno se razvijaju pomoću stvaranja uzajamnih uslova za efektivnu akciju. Maturana i
Varela izjednačavaju efektivnu akciju sa opstankom. Svest i jezik izranjaju iz iskustva
strukturalnog uparivanja i efektivne akcije. Iz toga sledi da "živeti znači znati, jer život
je efektivna akcija nekog sistema koji postoji kao živo biće" (Maturana & Varela, 1987:
174). Radikalni konstruktivizam podržava ideju o nerazdvojivosti ličnih i socijalnih
dimenzija ljudskog iskustva (Chiari & Nuzzo, 1996a). Izjednačavanjem znanja sa
efektivnom akcijom (Maturana & Varela, 1987), ili sa održivošću (von Glasersfeld,
1984), radikalni konstruktivizam se suprotstavlja idejama teorije opravdanja.
Socijalni konstrukcionizam (Gergen, 1985; Shotter, 1993; Harre, 1983) interesuje
se pre svega za ulogu društvenih procesa u konstruisanju značenja. Shodno tome,
Gergen (1985, 1992) istovremeno odbacuje i egzogenu i endogenu epistemologiju.
Endogena epistemologija naglašava ulogu pojedinačnog uma u konstrukciji značenja,
dok egzogena epistemologija naglašava spoljašnju realnost. Socijalni konstrukcionizam
ne pozicionira znanje ni unutar umova pojedinaca, niti van njih, već između ljudi.
Drugim rečima, prema ovom stanovištu znanje se generiše tako što ljudi međusobno
delaju i pregovaranjem ustanovljavaju skup zajedničkih značenja. Ova značenja stvaraju
se u diskursu i omeđena su pravilima gramatike, tako da su nastojanja socijalnih
konstrukcionista "izmeštanje subjekta u diskurs" i "decentracija posesivnog
individualizma" dekartovske tradicije (Shotter & Gergen, 1989). Odbacivanjem
objektivističkog poimanja znanja kao unutrašnje reprezentacije, socijalni
konstrukcionizam deli mišljenje sa onima koji smatraju da je znanje konstrukcija – u
ovom slučaju socijalna konstrukcija. Kenet i Meri Gergen smatraju da:

Objekti ili događaji u svetu ne mogu biti identifikovani nezavisno od pojmova ili
razumevanja pomoću kojih im neko pristupa. Pojmovi moraju prethoditi
posmatranju i ne mogu biti izvedeni iz njega (Gergen & Gergen, 1986: 23).

34
 Konstruktivistički pogled na svet

Pitanje kriterijuma izbora između različitih vrsta znanja razvijeno je upravo u

radovima socijalnih konstrukcionista. Gergen (1992) uključuje najmanje tri kriterijuma:
(a) doprinos tehnološkom napretku; (b) doprinos kulturnoj kritici i (c) doprinos
konstruisanju novih svetova. Prvi kriterijum uključuje valjano predviđanje i osobne
veštine u različitim praktičnim okruženjima, i, po Gergenovom mišljenju, najmanje je
važan. Drugi naglašava ulogu znanja u oslobađanju od ograničavajućih uticaja
reifikovanih pogleda na svet date kulture, i predstavlja politički poduhvat, budući da je
utemeljen na vrednostima. Treći se zasniva na pojmu generativne teorije, odnosno
"teorije koja se uobličava da bi svrgnula konvencionalno mišljenje i otvorila put novim
alternativama u mišljenju i delanju" (Gergen, 1992: 27). U svakom slučaju, sva tri
predložena kriterijuma mogu se posmatrati kao primeri (društvene i političke) upotrebe
znanja i time ističu svoju pripadnost eksternalizmu, odnosno pravcu koji je zasnovan na
shvatanju da spoljašnji, vannaučni (društveni i kulturni) činioci determinišu razvoj
naučnog znanja. Eksternalizam predstavlja suprotnost internalizmu, čiji pripadnici
smatraju da je razvoj nauke u potpunosti određen unutrašnjim činiocima neke naučne
discipline, njenih metoda i rezultata istraživanja, i u potpunosti je paralelan sa teorijom
opravdanja. Mada se socijalni konstrukcionisti vrlo eksplicitno svrstavaju u red
protivnika internalizma, teorija opravdanja i reprezentacionizma kao i radikalni
konstruktivisti, oni naglašavju upotrebu pojma konstrukcionizam da bi naglasili i svoje
razlike od radikalnog konstruktivizma. Dok radikalni konstruktivisti teže predstavljanju
nervnog sistema kao zatvorene jedinice, socijalni konstrukcionisti smatraju da znanje
izvire iz društvene razmene posredovane jezikom.
Narativna psihologija (Sarbin, 1986) predlaže narativni zaplet (engl.
emplotment) kao načelo ustrojavanja u proaktivnoj konstrukciji značenja. Ljudi
osmišljuju inače nepovezane događaje tako što im nameću narativnu strukturu. Tako, na
primer, kada im se prikažu dve ili tri slike, ljudi teže da ispričaju priču koja ih na
izvestan način međusobno povezuje i koja omogućava da predvidimo na koji način će se
stvari odvijati. Shodno tome, narativni zaplet izjednačava znanje sa anticipativnim
konstruisanjem narativnog značenja.
Narativni psiholozi predlažu narativno glačanje kao kriterijum znanja prema
kome se tacitno vrši izbor između alternativa. U svom pristupu samoobmanama, Sarbin
(1986) smatra da ljudi upotrebljavaju i održavaju narative o sebi koji su očigledno u
suprotnosti sa njihovim postupcima. Ova pojava se u psihološkoj tradiciji najčešće
objašnjavala mehanističkim konstruktima kao što su "potiskivanje" ili "disocijacija".
Kada se kao načelo objašnjenja upotrebi narativno glačanje, ovakvi konstrukti postaju
suvišni. Narativna psihologija smatra da ljudi tacitno uređuju narative o sebi na način
koji omogućava da "jastvo kao narativni lik biva sačuvano, odbranjeno ili ojačano"
(Sarbin, 1986: 17). Prema tome, narativna psihologija podrazumeva konstruktivističku
kritiku mogućnosti opravdanja znanja pomoću njegove korespondencije sa objektivnom
stvarnošću.

35
 D. Stojnov

Razvojni konstruktivizam (Piaget, 1971) takođe posmatra znanje kao proaktivnu

konstrukciju organizma koji saznaje. Prema razvojnom konstruktivizmu znanje
predstavlja konstrukciju subjekta koji saznaje, i koje je aktivirano težnjom za
ekvilibrijumom, odnosno potrebom za redom i postojanošću, koju ima svaki kognitivni
sistem. Pijažeovo odbacivanje empiricističkog poimanja znanja zasnovano je na ideji da
znanje ne može da bude kopija spoljašnjeg sveta, s obzirom da "samo kopija može da
nam obezbedi znanje o modelu po kome je kopija napravljena, i, štaviše, ovo znanje je
neophodno za kopiranje modela" (Piaget, 1971: 361). Pijažeov stav ukazuje na to da
znanje logički nije moguće posmatrati kao kopiju ili reprezentaciju realnosti: Da bi se
saznalo da li je nešto dobro kopirano, neophodno je imati nezavisan pristup obema
verzijama – kako realnosti, tako i njenoj reprezentaciji – i tek onda možemo da ih
upoređujemo. Vaistinu, kako je uopšte moguće znati šta je stvarnost nezavisno od našeg
znanja o stvarnosti?
Razvojni konstruktivizam takođe odstupa od objektivističkog poimanja istine kao
korespondencije između mentalnih reprezentacija i stvarnosti. Prema većini
organizmičkih shvatanja (uključujući i Pijažeovo), sistemi znanja razvijaju se pomoću
kvalitativnih skokova koji se kreću u smeru povećane složenosti. Prema tome, znanje
nikada ne može da se posmatra kao tačna slika stvarnosti zbog toga što svaki novi
pomak zahteva opravdanje na novom i višem nivou. Razvojni i organizmički
konstruktivizam, shodno tome, izjednačava korisno znanje sa dijalektički adaptivnim
delanjem, odnosno sposobnošću da se nečije saznajne strukture prilagode okolini, kao i
to da se okolina prilagodi nečijim saznajnim strukturama.
Međutim, ozbiljan problem Pijažeovog konstruktivizma tiče se relativno uskog
područja njegove primene na ispitivanje razvoja logičko-matematičkih operacija od
rođenja do adolescencije, kao i izjednačavanja kognicije odraslih sa konstrukcijom sveta
koja se opisuje kao konstituisana zatvorenim sistemima (Basseches, 1984). Zato je
pokušaj proširenja ovakvog pristupa izvan stupnja formalnih operacija generisao sve
brojnija istraživanja kognicije odraslih sa jednog metateorijskog stanovišta koja je još
bliža konstruktivizmu nego Pijažeova inicijalna shvatanja (vidi: Commons et al., 1989;
1990).
Teorija asimilacije (Ausubel, 1963) predstavlja alternativan konstruktivistički
pristup Pijažeovim idejama u oblasti pedagoške psihologije. U teoriji asimilacije
izjednačava ce smisaono učenje sa namerom učenika da poveže novo znanje sa
pojmovima koje već poseduje. Na taj načn se učenje poistovećuje sa stvaranjem smisla
umesto sa obradom podataka. Time se naglašava proaktivna uloga procesa konstruisanja
subjekta učenja u stvaranju novog znanja.
Izraženo pojmovima teorije asimilacije, upotrebljivost novog pojma zavisi od
toga koliko je moguće povezati ga sa drugim pojmovima u sistemu znanja subjekta,
odnosno, od sposobnosti za njegovu asimilaciju. Pretpostavke kojima se tvrdnje
povezuju ne moraju nužno biti ni ispravne ni pogrešne, već prihvaćene ili neprihvaćene
od "zajednice onih koji uče u kojoj svi dele značenja mnogih pojmova,

36
 Konstruktivistički pogled na svet

ali u kojoj svaki član zadržava svoju idiosinkratičku pojmovnu hijerarhiju" (Novak,
1993: 183). Prema Novaku, kriterijumi znanja u asimilativnoj teoriji su dijalektički: s
jedne strane, kreativni pojedinci prepoznaju se po svojim sposobnostima da restrukturišu
hijerarhiju svog saznanja; s druge strane, hijerarhija znanja cele zajednice je ta koja
progresivno napreduje. Prema tome, epistemičke vrednosti se posmatraju kao kompozit
sačinjen od društvenog konsenzusa (kao što je to u socijalnom konstrukcionizmu) i
povećane složenosti (što je slučaj u razvojnom konstruktivizmu).
Psihologija ličnih konstrukata (Kelly, 1955) predstavlja prvi pokušaj uobličenja
jedne teorije ličnosti i psihoterapije koja je zasnovana na formalnom modelu
ustrojstva ljudskog znanja. Kelijeva filozofija alternativizma u konstruisanju tvrdi da
je viđenje stvarnosti podložno mnogim alternativama, s obzirom da nam se stvarnost
ne prikazuje neposredno, već kroz konstrukte, odnosno "šablone" koje sami stvaramo
i isprobavamo njihovu valjanost u odnosu na svet.
Konstruktivističko poimanje znanja kao anticipativne konstrukcije eksplicirano je
u osnovnom postulatu psihologije ličnih konstrukata: "Procesi neke osobe su psihološki
kanalisani načinima na koje ona anticipuje događaje" (Kelly, 1955: 46). U ovoj teoriji
takođe je sadržan konstruktivistički pojam uspešnosti u predviđanju. Pravo pitanje za
psihologe koji se bave psihologijom ličnih konstrukata nije da li su naši konstrukti
istiniti ili lažni, već da li predstavljaju korisne dimenzije pomoću kojih se mogu
osmisliti alternativna viđenja, kao i delanja do kojih ona dovode (Adams-Weber &
Mancuso, 1983).
Posmatrano u kontekstu ostalih konstruktivističkih teorija, psihologija ličnih
konstrukata izdvaja se kao prethodnica ostalim teorijama. Kelijev pionirski doprinos
uobličavanju i širenju konstruktivističke misli istaknut je u radovima Majkla Mahonija
(Mahoney, 1988a) i Voltera Mišela (Mischel, 1980) koji su, između ostalih, naglasili da
je Keli bio u stanju da davnih pedesetih godina u velikoj meri anticipuje glavne tokove
savremene psihologije. Međutim, bilo bi pogrešno reći za ovu teoriju da je njen osnovni
kvalitet to što se javila pre ostalih. Nasuprot tome, teorija ličnih konstrukata podržana je
impresivnim brojem istraživanja i literature (Neimeyer, 1985). Razvoj ove teorije u
velikoj meri ojačan je upotrebom Mreže repertoara konstrukata, koja predstavlja dobar
primer usklađivanja fenomenološkog pristupa, karakterističnog za konstruktivističku
metateoriju, sa zahtevima kvantitativnog pristupa u istraživanju. Pored ovoga, stepen
tehnološkog razvoja teorije ličnih konstrukata takođe je impresivan, pre svega što se tiče
broja kompjuterskih programa kojima se mogu obrađivati razni oblici Mreže repertoara
konstrukata (Bringman, 1992). Najzad, prvobitna oblast glavne primene ove teorije,
klinička psihologija, ne samo da je temeljito proširena i detaljnije elaborisana (Winter,
1992), već je lista oblasti u kojima je ona sa uspehom primenjivana postala veoma duga
(Neimeyer, 1985). Ovom prilikom dovoljno je naglasiti samo poseban porast
istraživanja i aplikacija teorije ličnih konstrukata u oblasti pedagogije i pedagoške
psihologije (Pope, 1995, jul; Pope &

37
 D. Stojnov

Keen; 1981). Zato izgleda da ovakav razvoj i napredak teorije ličnih konstrukata više
govori o njenoj avangardnosti i važnosti njene uloge u razvoju konstruktivističke misli,
nego o prostom hronološkom redu javljanja na psihološkoj sceni (Chiari & Nuzzo,
1996b).
Uzimajući u obzir da je razmatranje različitih pristupa koji sačinjavaju
konstruktivističku teoriju načinjeno samo u osnovnim i opštim crtama, potrebno je
pružiti i dodatna objašnjenja o njihovom teorijskom statusu, uzajamnoj kompatibilnosti,
kao i o kriterijumima na osnovu kojih je moguće razvrstati različite tipova
konstruktivizma.
Pre svega, svi konstruktivistički pravci nemaju isti teorijski status. Dok su neki
konstituisani u formalne teorijske sisteme (psihologija ličnih konstrukata i razvojni
konstruktivizam, na primer), drugi su mlađi i, shodno tome, manje razvijeni.
Zatim, mada svi pristupi u Tabeli 1, široko uzevši, prihvataju zajedničku
pretpostavku o prirodi znanja i epistemičim vrednostima suprotstavljenim teoriji
opravdanja, njihova uzajamna kompatibilnost u podređenim nivoima ponekad je
problematična. Na primer, socijalni konstrukcionizam i psihologija ličnih konstrukata
razlikuju se u određenjima porekla konstruisanja koje je po prvima društveno, a po
drugima osobno. Slično tome, kompatibilnost Pijažeove teorije i Psihologije ličnih
konstrukata neki autori dovodili su u pitanje (Rychlak, 1990). Drugi čak smatraju da
Pijažeove filozofske pretpostavke nisu konstruktivističke, s obzirom da proces
asimilacije i akomodacije dozvoljava mogućnost da se spoljašnja stvarnost iskusi i
razlikuje od unutrašnjeg sveta (Salmon, 1990). Treći smatraju da Pijažeova teorija,
zajedno sa teorijam Vigotskog i Brunera, čini okosnicu "ranog" konstruktivizma koji se
javio u oblasti teorija dečijeg razvoja, a koja je prethodila konstruktivističkoj metateoriji
(Richardson, 1988). I pored toga, Pijažeov pristup ipak je uključen u tabelu zbog toga
što je na osnovu ubedljivih argumenata, koje naglašavaju fon Glazersfeld i Sofer,
eksplicitno okarakterisan kao konstruktivistički (von Glasersfeld, 1987; Soffer, 1993)7.
S obzirom da cilj ovog prikaza nije da konstruktivističku metateoriju predstavi kao
potpuno jedinstvenu celinu, već kao grupu teorija koje su srodne po zajedničkom jezgru
metateorijskih pretpostavki, nije zgorega još jednom naglasiti da je ovaj skup
primerenije posmatrati kao rasplinuti skup teorija koje su raznolike i u nekim domenima
čak i protivrečne (Neimeyer, 1993).
Najzad, još uvek je veoma teško napraviti jasne kriterijume za razliku između
različitih tipova konstruktivizma. Mahoni (1988a) razlikuje radikalni

————————
7 Interesantno je da Pijažeovu teoriju malo ko nazivao "konstruktivističkom teorijom" sve do
osamdesetih godina kad su nastali i prvi radovi o konstruktivističkoj metateoriji. Dotle se o njoj najčešće
govorilo kao o "genetičkoj epistemologiji" ili "teoriji kognitivnog razvoja". Kao što je već naznačeno,
mišljenja o tome da li je Pijažeovo učenje konstruktivističko podeljena su. S obzirom da se njegova teorija
javila mnogo ranije od ostalih, Pijažeov doprinos biće razmotren u poglavlju o psihološkim prethodnicama
konstruktivizma.

38
 Konstruktivistički pogled na svet

konstruktivizam, koji poriče postojanje nezavisne stvarnosti i stoga se ne može

razlikovati od idealizma, i kritički konstruktivizam koji ne poriče postojanje stvarnog
sveta i stoga u suštini pripada realizmu. Međutim, Botela (1995) ispravno primećuje da
se u ovom slučaju pravi razlika između epistemoloških pretpostavki na osnovu jednog
ontološkog kriterijuma. S druge strane, von Glazersfeld (1984) razlikuje trivijalni i
radikalni konstruktivizam. Radikalni konstruktivizam (koji u ovom slučaju nema isto
značenje koje mu pridaje Mahoni) podrazumeva da, i pored toga što možda postoji
spoljna stvarnost, znanje ne odslikava tu stvarnost, već poredak i ustrojstvo sveta koji je
konstituisan iskustvom ljudi. Trivijalni konstruktivizam po Glazersfeldu znači da se
nove ideje zasnivaju na starim – što je zdravorazumska pretpostavka bliska većini
teorijskih usmerenja uopšte, a ne samo konstruktivizmu. Lidon (Lyddon, 1995) se
poziva na Peperovu taksonomiju pogleda na svet zasnovanu na izvornim metaforama da
bi napravio razliku između četiri različita tipa konstruktivizma: (a) mehanicističkog, (b)
formističkog, (c) organizmičkog i (d) kontekstualističkog. Na žalost, izgleda da je i ova
taksonomija problematična (Berzonsky, 1992, jun). Mehanicizam i formizam nisu
kompatibilni sa konstruktivističkim epistemičkim pretpostavkama (jer kao izvorne
metafore, u slučaju mehanicizma, podrazumevaju mašine kojom rukovode prirodni
zakoni, a u slučaju formizma, entitete koji konstituišu svet i koji poseduju esencijalnu
prirodu koja se može otkriti). S druge strane, kontekstualistički i organizmički
konstruktivizam isuviše se preklapaju, pa zbog toga na osnovu ove podele nije moguće
jasno razlikovati dve nezavisne grupe konstruktivističkih teorija.
Pored navedenih, brojne kriterijume za razvrstavanje predložili su i mnogi drugi
autori (Moshman, 1982; Armon-Jones, 1986; Steier, 1991; Soffer, 1993; Chiari &
Nuzzo, 1996a). Međutim, njihovo razmatranje i međusobno upoređivanje zahteva
posebnu studiju. Zbog toga se čini da je na ovom mestu dovoljno izložiti jedan
informativan pregled različitih kriterijma za razlikovanje postojećih konstruktivističkih
teorija, koji je prikazan na Tabeli 3.
Postojanje različitih pravaca koji obrazuju konstruktivističku metateoriju, kao i
mnoštva različitih kriterijuma na osnovu kojih se mogu razlikovati različiti tipovi
konstruktivizma, može da predstavlja podlogu za njihovo hijerarhizovanje s obzirom na
to koji je od njih "istinit". Iz štiva koje je do sada izloženo, treba da bude jasno da je u
okviru konstruktivističke metateorije ovakvo pitanje neumesno. Za konstruktiviste nije
od presudne važnosti da daju jedan "istinit" odgovor na neko pitanje, već da vide kuda
vode različiti načini postavljanja pitanja. Drugim rečima, oni nastoje da preispitaju
implikacije postojećih dimenzija značenja (kako u nauci, tako i u filozofiji), povodom
kojih se vode najvažnje savremene rasprave.

39
 D. Stojnov

Tabela 3: Kriterijumi predloženi za razlikovanje pojedinih tipova

konstruktivizma.

TIPOVI
PREDLAGAČ KRITERIJUM
KONSTRUKTIVIZMA

Trivijalni spram radikalnog Uparenost spram primerenosti

von Glasersfeld (1984)
konstruktivizma znanja i stvarnosti

Egzogeni spram Spoljašnje strukture (okruženje) /

Moshman (1982) endogenog spram unutrašnja koordinacija (ranije
dijalektičkog znanje) / interakcija (subjektivno
konstruktivizma iskustvo) kao izvori znanja

Slab spram jakog Postojanje ograničenog opsega

Armon-Jones (1986) konstrukcionizma prirodnih osećanja / osećanja kao
nesvodivi sociokulturni proizvod

Radikalni spram kritičkog Idealističke spram realističkih

Mahoney (1988a)
konstruktivizma onotoloških pretpostavki

Naivni konstruktivizam ili Nerefleksivno spram

Steier (1991) konstruktivizam prvog reda autorefleksivnog istraživanja
spram konstruktivizma konstrukcija stvarnosti drugih
drugog reda ili socijalnog osoba
konstrukcionizma

Slab spram jakog Objekat konstrukcije više / manje

Soffer (1993)
konstruktivizma pripada konstruisanju subjekta

Mehanistički spram formističkog Materijalni spram

Lyddon (1995) spram kontekstualističkog spram eficijentnog spram
organizmičkog konstruktivizma formalnog spram
finalnog kauzaliteta

Epistemološki Iskustvo osobe konstituiše

Chiari & Nuzzo (1996a) spram ustrojavanje sveta / operacije
hermeneutičkog konstruktivizma distinkcija u jeziku konstituišu
generisanje i validaciju svake
stvarnosti

Jedna od takvih filozofskih raspri, govori o problemu determinizma spram

slobodne volje. Njen odjek u psihologiji proishodio je brojnim teorijskim i istraživačkim
radovima o tome da li je čovek delatni agens, odnosno slobodni pokretač svoje
aktivnosti, ili, pak, puko responzičko biće koje predstavlja u potpunosti determinisan
pojedinačan slučaj – dedukt univerzalnih prirodnih zakona. Konstruktivistički pristup ne
svodi se na arbitriranje koji je odgovor od ova dva istinit, već koliko smisla ova rapsrava
ima i kakve su njene implikacije.
Na primer, istraživanja haotičnih sistema u poslednjih dvadesetak godina dovela
su do formulacija po kojima su ljudi na određeni način slični vremenu (u smislu

40
 Konstruktivistički pogled na svet

atmosferskih uslova), po tome što odvijanje njihovog ponašanja nije determinisano

inicijalnim uslovima, već se može odvijati na mnogo mogućih načina (Gleick, 1987).
Ovakvo ponašanje ljudi naziva se slobodnom voljom. Za konstruktivistički pristup nije
bitno da li je dimenzija slobodne volje spram determinizma "istinita", odnosno da li
odslikava "pravu" stvarnost. Za njega je karakteristično pitanje: "Zašto ima smisla
pripisivati odliku slobodne volje ljudima, a ne i vremenu?" Ovakvo gledanja na stvari
izgleda krajnje jednostavno, ali njegovo prihvatanje ima vrlo dalekosežne implikacije:
Sve poznate rasprave, poput determinizma spram slobodne volje, samo su konstrukti
uma, a nikako odraz imanentne slike sveta. Njihovo prihvatanje predstavlja
opredeljivanje samo za jednu od mogućih slika o svetu, ali nikako za jedinu moguću.
"Istinita" slika "stvarnog" sveta podrazumeva Arhimedovu tačku oslonca. A ako postoji
jedna stvar u kojoj se autori koji pripadaju različitim konstruktivističkim pravcima
slažu, onda je to nedostatak verovanja u postojanje jedne takve tačke.

Tačke oslonca konstruktivističke metateorije

Zbog svega što je do sada rečeno, moglo bi se razumeti zašto su definicije

konstruktivizma uopštene, i zašto je moguća upotreba konstruktivističke metateorije
koja nema jasne granice i u sebi sadrži teorije sa značajnim protivurečnostima. Ipak, u
nizu definicija konstruktivizma, prisutan je jedan zajednički stav, po kome se
konstruktivizam nedvosmisleno vezuje za znanje. Stoga izgleda opravdano da se iz
većeg broja definicija konstruktivizma u psihologiji izdvoji jedna koja je karakteristična
i široko prihvaćena, a u isto vreme specifičnija od Mahonijeve definicije navedene u
ranijem delu teksta:

Konstruktivizam je epistemološka pozicija koja naglašava lične i kolektivne

procese stvaranja smisla i njihove implikacije za psihologiju. Ljudska bića
posmatraju se kao aktivni stvaraoci konstruktcija koje se mogu porediti po tome
sa koliko uspešnosti pomažu osobi da se prilagodi životnim izazovima (Neimeyer
& Stewart, 1998: 101).

Kada je reč o osnovnim načelima konstruktivističke metateorije, čini se da ni

osnovne karakteristike koje iznosi Mahoni (proaktivna kognicija, morfogenička
struktura jezgra i samoustrojavajući proces razvoja), kao ni pretpostavke (o prirodi
znanja i epistemičkim vrednostima) koje predlaže Botela, nisu dovoljno opsežne i
informativne da bi uspešno opisale mnoštvo raznorodnih teorija koje obuhvataju. Pored
toga, primerena idejama konstruktivizma jeste i mogućnost istovremenog postojanja
različitih načela, definicija i kriterijuma. U skladu s tim, na ovom mestu predlažu se
četiri osnovne tačke oslonca pravaca u konstruktivističkoj metateoriji. To su:

1. Relativizam: a) istina postaje problematičan pojam, tako da više ništa nije

moguće nazvati objektivnom činjenicom; b) zastupa se ideja o istovremenom
postojanju mnoštva različitih referentnih okvira; c) zagovara se proučavanje

41
 D. Stojnov

implikacija različitih perspektiva koje su proishod ovih okvira: znanje kojim ljudi
raspolažu posmatra se kao artefakt pretrage za smislom koja se preduzima uvek iz
neke perspektive.

2. Relacionizam: a) zastupa se epistemološki stav u kome se zagovara ontološki

primat odnosa nad jednom unutrašnjom esencijom koja je nezavisna od procesa
saznavanja; b) smatra se da su psihološka svojstva proishod delatnosti ljudi i
njihovog odnosa sa drugim stvarima ili ljudima; c) ta delatnost određuje se kao
potraga za smislom.

3. Potencijalizam: a) konstruktivistička objašnjenja počivaju na dinamičkim

interakcijama: naglasak je na procesima, a ne na crtama ili strukturama; b)
pojmovi pomoću kojih se svet razume posmatraju se kao artefakta procesa
saznavanja, proizvodi delatnosti ljudi koje se dešavaju pod istorijskim
okolnostima; c) pojave se proučavaju u svom neprekidnom razvoju, nastajanju i
promeni. One imaju svoju istoričnost i proučavaju se dijahrono (i ontogenetski i
filogenetski);
4. Participativnost: a) čovek se detrivijalizuje od dedukta obuhvatnog zakona i
posmatra kao proaktivno biće koje saznajući svet sazdaje sebe. Shodno tome,
psihološki razvoj posmatra se kao autopojetski proces u kome je nemoguće
odrediti granice između saznavaoca, saznatog i procesa saznavanja; b) psihološke
kategorije nisu odraz postojećeg stanja već konstitutivni pogledi na svet u kojima
je sadržan i čovek koji taj svet saznaje; c) sve znanje uvek je posredovano
(biologijom, fiziologijom, jezikom, istorijom, kulturom, paradigmom saznavanja,
itd.); d) kategorije pomoću kojih se svet saznaje su determinante ljudske
delatnosti (opažanje i delanje su koimplikativni), vodiči za akciju koji sa sobom
nose potencijal za određenu društvenu praksu; e) različita viđenja sveta uvek su u
skladu sa različitim interesima, pa psihologija nije politički nevina nauka.
Naziv "tačke oslonca" izabran je zbog toga što iza svega ne stoji namera da se
konstruktivizam precizno definiše i da se odrede njegova osnovna načela koja se neće
preklapati ili protivurečiti jedna drugima. Ideja vodilja navedenih kategorija samo je
jedan pokušaj da se (pre svega iz didaktičkih razloga) izdvoje srodna shvatanja na koja
se konstruktivistički autori pozivaju. Kao i u svakoj klasifikaciji, i u ovoj su moguća
ponavljanja i nejasnoće. Međutim, u skladu sa načelom da konstruisane kategorije ne
odslikavaju jedan stvaran poredak stvari u svetu, već podlogu za akciju, zamišljena je i
upotreba ove klasifikacije "tačaka oslonca". Predstavljene kategorije pre svega bi mogle
biti upotrebljene kao način da se osmisli elaboracija ideja koje leže u osnovi
konstruktivističkog pogleda na

42
 Konstruktivistički pogled na svet

svet. Detaljnije razmatranje svake od ovih tačaka zahteva pisanje posebnih studija.
Posebno razmatranje zahteva i pregled svih onih ideja koje su srodne
konstruktivizmu i koje su mu prethodile. Konstruktivistička paradigma nije nastala iz
intelektualnog vakuuma. U psihologiji su, i pre pojave pomenutih konstruktivističkih
pravaca, postojale teorije sa srodnim idejama koje su umnogome utirale put
konstruktivizmu. Pored toga, konstruktivizam u psihologiji duguje mnogo razvoju
konstruktivističkih misli koje su se uobličile u filozofiji, na šta ukazuje često pominjana
Ebinghausova izreka da psihologija ima dugačku prošlost, a kratku istoriju. Umesto
razmatranja intelektualne prošlosti konstruktivizma, na kraju ovog rada dovoljno je
napomenuti da je od početka svoje zvanične istorije, psihologija imala dva lika. Jedan
egkzaktni, eksplanativni i laboratorijski, koji je dominirao glavnim tokovima akademske
psihologije sve do skora i sa kojim smo imali prilike da se detaljno upoznamo. Čini se
da dolazi vreme da psihologija slobodno i bez nepotrebnih osećanja inferiornosti,
pokaže i svoj drugi lik – neodređeniji, tolerantniji na neizvesnosti i poprilično životniji.
Jednom rečju – konstruktivistički.

Reference

Adams-Webber, J. & Mancuso. J. (1983): The pragmatic of personal construct psychology. U: J.

Adams-Webber & J. Mancuso (Eds.), Applications of personal construct psychology, 1-10.
New York: Academic press.
Armon-Jones, C. (1986): The thesis of constructionism. U: R. Harre (Ed.), Social construction of
emotions, 32-57. Oxford: Basil Blackwell.
Ausubel, D. P. (1963): The psychology of mening verbal learning. Nenj York: Grune & Stratton.
Basseches, M. A. (1984): Dialectical thinking and adult development. Norwood, NJ: Ablex.
Berzonsky, M. D. (1992, jun): Self-construction and hard-core epistemic assumptions: a Lakatosian
analysis of self-identity. Rad saopšten na VI Kongresu Evropskog Udruženja za Psihologiju
ličnosti u Groningenu, Holandija.
Bhaskar, R. (1989): Reclaiming reality. London: Verso.
Bishop, E. (1972): Constructive mathematics. New York: Wiley.
Botella, L. (1995): Personal construct psychology, constructivism and postmodernism. U: R. Neimeyer
& G. Neimeyer (Eds.), Recent advances in Personal construct psychology, 3, 3-36. New York:
Springer.
Boyd, R.(1983): On the current status of the issue of scientific realism. Erkennn, 19, 59-74.
Bringman, M. W. (1992): Computer-based methods for the anlysis and interpretation of personal
construct systems. U: R. Neimeyer & G. Neimeyer (Eds.), Advances in Personal Construct
Psychology, 2, 57-90.
Cartwright, N. (1983): How the laws of physics lie. New York: Clarendon Press.
Chiari, G. & Nuzzo, L. (1996a): Psychological constructivisms: A metatheoretical differentiation.
Journal of Constructivist Psychology, 9, 163-184.

43
 D. Stojnov

Chiari, G. & Nuzzo, L. (1996b): Personal construct theory within pszchological constructivism:
Precusor or avant-garde? U: B. Walker, J. Costigan, L. Winey & B. Warren: Personal Construct
theory: A psychology for the future, 25-55. Townsville: APS Imprint Book.
Collier, A. (1994): Critical realism: An introduction to Roy Bhaskar’s philosophy. London: Verso.
Commons, M. L , Sinnot, J. D., Richards, F. A. & Armon, C. (Eds.) (1989): Adult development,
Volume 1, Comparisons and applications of adolescent and adult developmental models. New
York: Praeger.
Commons, M.L., Armon, C., Kohlberg, L., Richards, F.A., Grotzer, T. A. & Sinnot, J. D. (Eds.)
(1990): Adult Development, Volume 2, Models and methods in the study of adolescent and adult
thought. New York: Praeger.
Duhem, P. (1976): The aim and structure of physical theory. New York: Atheneum.
Efran, J. & Heffner, K. (1998): Is constructivist psychotherapy epistemologically flawed? Journal of
Constructivist Psychology, 11, 89-105.
Encyclopedia Britannica (1997): Britannica CD.
Feyerabend, P. (1987): Protiv metode. Sarajevo: Veselin Masleša.
Fine, A. (1986): The shaky game: Einstein, realism and the quantum theory. Chicago, IL: University
of Chicago Press.
Flew, A. (Ed.) (1979): A dictionary of philosophy. London: Macmillan.
Fransella, F. (1972): Personal change and reconstruction: Research and treatment of stuttering.
London: Academic Press.
Gergen, K. J. (1985): The social constructionist movement in modern psychology. American
Psychologist, 40, 266-275.
Gergen, K. (1992): Toward a postmodern psychology. U: S. Kvale (Ed.), Psychology and
postmodernism, 17-30. London: Sage.
Gergen, K. (1994): Realities and relationships: Sounding in social construction. Cambridge, MA:
Harvard University Press.
Gergen, K. & Gergen, M. (1986): Narrative form and the construction of psychological science. U: T.
Sarbin (Ed.), Narrative psychology. New York: Praeger.
Gleick, J. (1987): Chaos: Making a new science. London: Cardinal.
Goodman, N. (1976): Languages of art: An approach to a theory of symbols. Indianopolis, IN:
Hackett.
Goodman, N. (1978): Ways of worldmaking. Indianopolis, IN: Hackett.
Goodman, N. (1984): Of mind and other matters. Cambridge, MA: Harvard University Press.
Grenwood, J. (1994): Realism, identity and emotion. London: Sage.
Grej, K. (1978): Ruski umetnički eksperiment. Beograd: Izdavački zavod Jugoslavija.
Guidano, F. & Liotti, G. (1983): Cognitive processes and emotional disorder. New York: Guilford.
Hacking, I. (1983): Representing and intervening. Cambridge: Cambridge University Press.
Harre, R. (1983): Personal being. Oxford: Basil Blackwell.
Hayek, F. (1952): The sensory order. London: Routledge & Kegan Paul.

44
 Konstruktivistički pogled na svet

Hayek, F. (1964): The theory of complex phenomena. U: M. Bunge (Ed.), The critical approach to
science and philosophy: Essays in honor of K. R. Popper, 69-85. New York: Free Press.
Hayek, F. (1978): New studies in philosophy, politics, economics, and history of ideas. Chicago:
University of Chicago Press.
Hoffman, M. (Ed.) (1992): The world Almanac and the book of facts 1993. New York: Pharos Books.
Houts, A. C. (1985): Contribution of the psychology of science to metascience: A call for explorers. U:
B. Gholson, W. R. Shadish Jr., R. A. Neimeyer & A. C. Houts (Eds.), Psychology of science:
Contributions to metascience, 46-62. Cambridge: Cambridge University Press.
Howard, G. S. (1986): Dare we develop a human science? Notre Dame, IN: Academic Publications.
Kelly, G. A. (1955): The psychology of personal constructs. New York: Norton.
Korzybski, A. (1933): Science and sanity: an introduction to non-Aristotelian systems and general
semantics. New York: International Non-Aristotelian Library Publishing Company.
Kun, T. (1974): Struktura naučnih revolucija. Beograd: Nolit.
LeShan, L., & Margenau, H. (1983): Einstein's space and Van Gogh's sky. Brighton, Sussex: The
Harvester Press.
Lyddon, W. (1995): Forms and facets of constructivist psychology. U: R. Neimeyer & M. Mahoney
(Eds.), Constructivism in psychotherapy, 69-93. Washington: APA.
Lynch, M. (1998): Towards a constructivist genealogy of social constructivism. U: I. Velody & R.
Williams (Eds.), The politics of constructionism, 13-33. London: Sage.
Madsen, K. (1985): Psychological metatheory. U: K. Madsen & L. Moss (Eds.): Annals of Theoretical
Psychology, 3, 1-9. New York: Plenum Press.
Mahoney, M. (1980): Psychotherapy and the structure of personal revolutions. U: M. Mahoney (Ed.),
Psychotherapy process: Current issues and future directions, 47-63. New York: Plenum.
Mahoney, M. (1988a): Constructive metatheory I: Basic features and historical foundations.
International Journal for Personal Construct Psychology, 1, 1-35.
Mahoney, M. (1988b): Constructive Metatheory II: Implications for psychotherapy. International
Journal for Personal Construct Psychology, 1, 299-317.
Mannheim, K. (1952[1925]): Essays in sociology of knowledge. London: Routledge and Kegan Paul.
Margenau, H. (1977): The nature of physical reality. New York: Norton.
Margenau, H. (1987): The miracle of existence. Boston: Shambala.
Maturana, H. & Varela, F. (1980): Autopoiesis and cognition. Dodrecht: Reidel.
Maturana, H. & Varela, F. (1987): The Tree of Knowledge. Boston: Shambhala.
Mischel, W. (1980): George Kelly's anticipation of psychology. U: M. Mahoney (Ed.), Psychotherapy
process: Current issues and future directions, 69-76. New York: Plenum.
Moshman, D. (1982): Exogenous, endogenuous and dialectical constructivism. Developmental Review,
2, 371-384.
Neimeyer, R. A. (1985): The development of personal construct psychology. Lincoln, NE: University
of Nebraska Press.
Neimeyer, R. A. (1993): An appraisal of constructivist psychotherapies. Journal of Counsalting and
Clinical Psychology, 61, 221-234.

45
 D. Stojnov

Neimeyer, R. A. (1995): Limits and lessons of constructivism: Some critical reflections. Journal of
Constructivist Psychology, 8, 339-361.
Neimeyer, R. & Stewart, A. (1998): Constructivist psychotherapies. U: Encyclopedia of Mental
Health, Volume X, 101-113. New York: Academic Press.
Newton-Smith, W. H. (1981): The rationality of science. London: Routledge and Kegan Paul.
Noaparast, K. B. (1995). Towards a more realistic constructivism. U: R. A. Neimeyer & G. J.
Neimeyer (Eds.), Advances in personal construct psychology, 3, 37-59. Greenwich, CT: JAI
Press.
Novak, J. D. (1993): Human constructivism.: An unification of psychological and epistemological
phenomena in mening making. International Journal for Personal Construct Psychology, 6,
167-194.
Novak, J. D., & Gowin, D. B. (1984): Learning how to learn. New York: Cambridge University Press.
Oxford Universal Dictionary (1973): Oxford: Claredon Press.
Parker, I. (Ed.) (1998): Social constructionism, discourse and realism. London: Sage.
Piaget, J. (1971): Biology and knowledge. Chicago, IL: University of Chicago Press.
Poencare, H. (1989): Znanost i hipoteza. Zagreb: Globus.
Pope, M. (1995, jul): Constructivist Educational Research: A Personal Construct Psychology
Perspective. Rad saopšten na XI Internacionalnom Kongresu Psihologije Ličnih Konstrukata u
Barseloni, Španija.
Pope, M. & Keen, T. (1981): Personal Consrtruct Psychology and Education. London: Academic
Press.
Popper, K. (1972): Conjectures and refutations. London: Routledge & Kegan Paul.
Putnam, H. (1975). Mathematics, matter and method, Volume 1. Cambridge: Cambridge University
Press.
Richardson, K. (1988): Understanding psychology. Milton Keynes: Open University Press.
Routledge Encyclopedia of Philosophy (1998): London: Routledge.
Russell, B. (1918): Mysticism and logic, and other essays. London: Longman Green.
Rychlak, J. (1990): George Kelly and the concept of construction. International Journal for Personal
Construct Psychology, 3, 7-19.
Salmon, P. (1990): A psychology of personal growth. U: D. Bannister (Ed.), Perspectives in personal
construct theory, 197-221. London: Academic Press.
Sarbin, T. (1986): Narrative psychology. New York: Praeger.
Searle, J. (1995): The construction of social reality. Harmondsworth: Penguin.
Shotter, J. (1993): Conversational realities. London: Sage.
Shotter, J. & Gergen K. (1989): Texts of identity. London: Sage.
Sinđelić, S. (1988): A relativistic criticism of realism. U: A. Pavković (Ed.), Contemporary Yugoslav
psychology: The analytic approach, 263-281. New York: Kluwer Academic Publishers.
Smart, J. (1963): Philosophy and scientific realism. London: Routledge & Kegan Paul.
Soffer, J. (1993): Jean Piaget and George Kelly: Towards stronger constructivism. International
Journal of Personal Construct Psychology, 6, 59-77.

46
 Konstruktivistički pogled na svet

Steier, F. (1991): Introduction: Research as self-reflexivity, self-Reflexivity as social process. U: F.

Steier, (Ed.), Research and Reflexivity, 163-186. London: Sage.
Stevens, C. (1998): Realism and Kelly’s pragmatic constructivism. Journal of Constructivist
Psychology, 11, 283-309.
Stojnov, D. (1996): Konstruktivistička metateorija I: Karakteristike konstruktivističkih pravaca i merila
za njihovo razvrstavanje. Zbornik Instituta za pedagoška istraživanja, 28, 412-432.
Toumela, R. (1977): Human action and its explanation. Dordrecht: D. Riedl Publishing Company.
van Fraassen, B. C. (1980): The scientific image. Oxford: Clarendon Press.
von Foerster, H. (1981): Observing systems. Seaside, CA: Interesystems Publications.
von Glaserfeld, E. (1984): An introduction to radical constructivism. U: P. Watzlawick, (Ed.), The
invented reality, 17-41. New York: Norton.
von Glaserfeld, E. (1987): The construction of knowledge. Seaside, CA: Intersystems Publications.
von Glasersfeld, E. (1991): Knowing without metaphysics: aspects of radical constructivist position.
U: F. Steier, (Ed.), Research and Reflexivity, 12-30. London: Sage.
Vujaklija, M. (1980): Leksikon stranih reči i izraza - III izdanje. Beograd: Prosveta.
Weimer, W. B. (1982): Ambiguity and thew future of psychology: Meditations Leibniziennes. U: W.
B. Weimer & D. S. Palermo (Eds.), Cognition and the symbolic processes, Volume 2, 331-354.
Hillsdale, NJ: Erlbaum.
Warren, W. G. (1985): Personal construct psychology and contemporary philosophy: An examination
of alignments. U: D. Bannister (Ed.), Issues and approaches in Personal construct theory, 253-
267. London: Academic Press.
Warren, W. G. (1998): Philosophical dimensions of Personal construct psychology. London:
Routledge.
Winter, D. (1992): Personal construct psychology in clinical practice. London: Routledge.

47
 D. Stojnov

Constructivist Concept of the World:

Presentation of a Paradigm
DUŠAN STOJNOV

In the last twenty years, the constructivist concept of the world has been developed into an
influential and widespread paradigm, where the concept of the world represents an important
alternative to traditional positivistic beliefs. The paper presents a review of definitions of
constructivism in different fields of study. Thereafter, the status of the line has been evaluated
in the context of cognitive theory – underlining the correction of the object of scientific
learning, status of research and boundaries between ontology and epistemology. Subsequently,
the basic principles of constructivism in psychology have been presented and a review of
different schools that account for constructivist meta-theory in psychology elaborated. Besides,
numerous criteria for classification of different schools of constructivism have been proposed.
Finally, four "basic points" of constructivist meta-theory are presented as a didactic attempt to
select related attitudes that define the constructivist paradigm in psychology.
Key words: constructivism, constructivist metatheory, realism, antirealism, epistemology.

Конструктивистское мировоззрение:
представление одной парадигмы
ДУШАН СТОЯНОВ

Конструктивистское мировоззрение за последнее двадцатилетие стало авторитетной и

распространенной парадигмой, мировоззренческие положения которой представляют
значительную альтернативу традиционным, позитивистским взглядам. В данной работе
дается обзор определений конструктивизма в различных отраслях знаний, затем
рассматривается статус данного направления в контексте теории познания в частности –
коррекция предметов научного познания, статус научного исследования и границы
между онтологией и эпистемологией. Представлены основные положения
конструктивизма в психологии и приведен обзор различных направлений, образующих
конструктивистскую метатеорию в психологии. Вместе с тем, рекомендуются
многочисленные критерии классификации различных конструктивистских направлений.
Автором показаны и вкратце представлены четыре "точки опоры" конструктивистской
метатеории – в качестве дидактической попытки выявления родственных подходов,
определяющих конструктивистскую парадигму в психологии.

Ключевые слова: конструктивизм, конструктивистская метатеория, реализм,

антиреализм, эпистемология.

48