Dušan Marinković1 Originalni naučni članak

Dušan Ristić2 UDK 911:165]:316.2 Foucault M.

Univerzitet u Novom Sadu 316.728:616.89–052 Goffman E.
Filozofski fakultet 114:911]:316.3/.4
Primljen: 30.09.2018.
DOI: https://doi.org/10.2298/SOC1804730M

GEOEPISTEMOLOGIJA „OPASNE INDIVIDUE“:

PROSTORI ZATVARANJÂ KAO DISPOZITIVI

Geoepistemology of the “dangerous individual”:

Spaces of incarceration as dispositives

APSTRAKT: U ovom radu testiramo hipotezu o prostorima zatvaranja kao

dispozitivima istorijske i društvene pojave „opasne individue“. Polazimo od
pretpostavke da je pojava tih prostora prethodila pojavi primene medikalizacije
i društvenih tehnologija moći/znanja, odnosno da su u pitanju prostori koji
svedoče o tome da je spacijalizacija prva moderna društvena klasifikacija. Rad
predstavlja ogled iz geoepistemologije u kojoj je prostor shvaćen kao dispozitiv za
artikulaciju tehnologija i praksi moći/znanja putem medikalizacije, patologizacije,
psihijatrizacije, kriminalizacije, hospitalizacije i seksualizacije „opasne individue“.
Geoepistemologija kao analitika prostora se u velikoj meri oslanja na rad
Mišela Fukoa, od koga potiče impuls za istraživanjem onoga što u ovom radu
nazivamo prostorima zatvaranja. To su prostori u koje se smeštaju Drugi –
„opasne individue“. Pored toga, u radu – uporedo sa interpretacijama Fukoovih
heterotopija, razmatramo i Gofmanov pojam totalne institucije. Kod obojice
autora suštinski odnosi utočenih i kontrolišućih oposredovani su upravo prostorom.
Zaključujemo da prostori zatvaranjâ nisu samo fizičke datosti ili ograničenja,
odnosno pozadinska scenografija – već ključna pretpostavka geneze i razvoja
društvenih tehnologija moći i znanjâ – pre svega medicinskih i korektivnih.
KLJUČNE REČI: Mišel Fuko, geoepistemologija, prostor, opasne individue,
dispozitiv

ABSTRACT: The main hypothesis of this paper is that spaces of incarceration are
dispositives of the historical and social appearance of the “dangerous individual“.
We assume that spaces of incarceration historically precede the appearance of
medicalization and other social technologies of power/knowledge. These spaces
testify of spatialization as the first modern social classification. This is the essay in

1 dusan.marinkovic@ff.uns.ac.rs
2 dusanrist@gmail.com
Dušan Marinković, Dušan Ristić: Geoepistemologija „opasne individue“ 731

geoepistemology in which space is a dispositive for articulation of the technologies

and practices of power/knowledge through medicalization, pathologization,
psychiatrization, criminalization, hospitalization or sexualization of the “dangerous
individual”. Geoepistemology as the analytics of space, relies heavily on the works
of Michel Foucault, from whom came the impulse towards the research of the spaces
for incarceration of Others – “dangerous individuals”. Along with the interpretations
of Foucault’s heterotopias, we consider Gofman’s notion of total institutions as the
complementary concept. We conclude that spaces of incarceration were not just
physical conditions, barriers or the background scenery, but the key dispositives for
the genesis and development of the social technologies of power/knowledge – in the
first instance medical and corrective.
KEY WORDS: Michel Foucault, geoepistemology, space, dangerous individuals,
dispositive

Uvod
Ovaj rad predstavlja kontinuitet u našem sociološkom istraživanju prostora
i, svakako, još jedan pokušaj da se rasuto i nesistematizovano bavljenje prostorom
kod Mišela Fukoa (Michel Foucault) uobliči u jednu manju celinu, kakva je
naučni rad. Svoja dosadašnja istraživanja u kojima smo pokušavali fukoovski
da istražujemo prostor i njegovu povezanost sa znanjima, moći, praksama i
diskursima, sintetizovali smo kroz pojam geoepistemologije (Marinković i Ristić,
2016a; 2016b). Trudili smo se, koliko je to moguće, da se Fukoovim idejama,
ili pre njegovom analitikom služimo kao „kutijom za alat“ (Fuko, 2010a: 92;
Foucault, 1980: 143; Weeks, 1982: 117). No, na mnogo je mesta i mnogo puta
ta „kutija za alat“ bila prekrivena Fukoovom senkom. I kao što je Fuko želeo da
piše „bezimenim glasom“ (Fuko, 2005a: 37), da „ugasi“ autora (Foucault, 1977;
Fuko, 2018) – jasno govoreći da za njega „ne postoji ta vrsta entiteta koja je
izgrađena oko jednog ličnog imena, i koja se čas odnosi na izvesnog pojedinca,
čas na celinu onoga što je on napisao“ (Fuko, 2012a: 81), tako i mi nastojimo
da naše hipoteze i naš diskurs uobličimo kao (fukoovsku) „kutiju za alat“ – bez
Mišela Fukoa – „autora“.
Bavljenje ranim Fukoovim idejama, čak i kada postoje nove interpretacije i
nove hipoteze, uvek predstavlja rizičan potez koji može da vodi unazad, ka starim
i „istrošenim“ idejama, posebno što je u skorašnje vreme pažnja preusmerena na
Fukoovu poslednju dekadu (Elden, 2016). U njoj nema zatvora, azila, ludnica,
bolnica, nadzora, disciplinarnih tehnika nad telom, seksualnosti, mikro-fizike
moći, panopticizma, kaznenog društva i sumornih scena kažnjavanja, prognanih
gubavaca i patogenog grada, već mnoštva, stanovništva, statistike, urbanizma, javne
higijene, upravljaštva, regulacije, ispovesti, pastirskih tehnologija, hermeneutike
subjekta. Nema više viktorijanskog i bentamovskog doba klasicizma, već ničeanskog
povratka iskonu: grčkoj antici, ranom hrišćanstvu i pastirskim tehnologijama
sopstva. Nije li i sam Fuko upozorio na takve opasnosti? Nije li i sam bio uvučen
u lavirint repetitivnosti, zamornog variranja nekoliko ključnih hipoteza o rođenju
disciplinarnog društva i dominaciji moći i znanja?
732 SOCIOLOGIJA, Vol. LX (2018), N° 4

„Ta su istraživanja bila međusobno veoma bliska a da nisu uspela

da obrazuju ni suvislu ni postojanu celinu; bila su to fragmentarna
istraživanja, među kojima, u konačnici, nijedno nije uspelo da stigne do
kraja i koja čak nisu imala nastavak; rasuta i ujedno repetitivna istraživanja,
koja su se neprestano vraćala na iste koloseke, na iste teme i pojmove. Bile
su to pričice o istoriji kaznene procedure, nekoliko poglavlja o evoluciji i
institucionalizaciji psihijatrije u XIX veku... ili pak o inkviziciji u srednjem
veku; nacrt za istoriju seksualnosti ili... za istoriju o znanju o seksualnosti
kroz prakse ispovesti u XVII veku ili kontrolisanje dečje seksualnosti u
XVIII i XIX veku; utvrđivanje geneze teorije i znanja o anomaliji, sa svim
tehnikama što su s njom povezane. Sve to tapka u mestu, ponavlja se i
nepovezano je; u osnovi, neprestano kazuje istu stvar, a ipak, možda, ne
kazuje ništa; prepliće se u gotovo neprozirnu i posve neorganizovanu
zbrku; ukratko, kao što se kaže, ne vodi nikuda“ (Fuko, 2012a: 83).
Fuko se izvukao iz tog lavirinta, ali očigledno je da mnogi fukoovci nisu.
Ne zbog toga što još nisu spremni za Fukoovu poslednju dekadu – za koju je
potrebno više filozofije i istorije, a manje sociologije ili psihologije – nego zbog
toga što nam je ostavio prostora za igru u kojoj još uvek nemamo osećaj da smo
u lavirintu: „Sam sebi sam pomalo ličio na kita koji iskače iz vode ostavivši za
sobom kratkotrajan i tanak trag od pene, i koji uverava, želi da veruje ili možda
zaista i sam veruje da tamo dole, tamo gde ga više niko ne vidi, tamo gde ga
više niko ne može ni opaziti ni kontrolisati, ide nekim dubokim, suvislim i
promišljenim putem“ (Fuko, 2012a: 84). Ali čak i Elden (Stuart Elden), koji nudi
izlaz iz lavirinta u kojem se suočavamo sa trijedrom zločin-ludilo-seksualnost,
mora još jednom, nakon poslednje dekade, da se vrati staroj temi – rođenju moći
(Elden, 2017).
Naše će genealoško istraživanje zaći u doba klasicizma i u doba prosvećenosti
koje je otkrilo slobode, ali izumelo i discipline (Fuko, 1997: 215). Testiraćemo
hipotezu o prostoru kao (primarnom) dispozitivu u rođenju opasne individue.
Drugačije rečeno, naše će istraživanje biti smešteno na razmeđi disciplinskih
tehnika i regulatornih tehnologija – o kojima je pisao Fuko. Takođe, moramo
da pretpostavimo i moguće metodološke probleme. Pre svega, tu je opasnost od
generalizacije, jer Fukoova je geografija lokalna, njegove reference „marginalne“,
istorijske epohe kratke, a opet povezane u geografiju-istoriju. Njegova je
genealogija – siva (Fuko, 2010b: 59). Ali to je samo scenografija za ono što je
glavni dramaturški lik njegovih osnovnih hipoteza – transformacije moći/znanja,
diskursa i praksi, disciplinskih tehnikâ subjektivacije i društvenih tehnologija
regulacije. Fuko se bavio „banalnostima“ (seksualnost, zločini, ludilo, gubavci,
leprozni, prognani, policijske prakse), ali upravo „u prisustvu banalnih činjenica
na nama je da otkrijemo, ili da pokušamo da otkrijemo, specifične i možda
originalne probleme koji su za njih vezani“ (Fuko, 2010c: 245). Njegove su
reference marginalne, „jer on se ne oslanja ni na kakav sveti tekst“ (Delez, 1989:
9). Kod Fukoa nema sistematizacija. Nema teorije. On nikada nije bio teoretičar
moći (Fuko, 2010d: 342–343). Nema čvrste metodologije: „Kada započinjem
neku knjigu ne samo što ne znam šta ću misliti na kraju, već ne znam sasvim
Dušan Marinković, Dušan Ristić: Geoepistemologija „opasne individue“ 733

jasno ni koju ću metodu koristiti...“ (Fuko, 2010e: 169). Čega onda ima? Analitike,
genealogije, arheologije – kartografije, scenografije, dramaturgije. Stvoriti zakone,
to je zadatak pozitivističke strategije (Fuko, 2012b: 71). Stvoriti analitičke aparate,
to je zadatak onih koji veruju da je istina od ovog sveta (Fuko, 2012e: 132). Da su
geografija i genealogija skromni instrumenti konkretno dostupne materijalnosti.
Da su lokalni, prašnjavi sudski, bolnički ili policijski arhivi značajniji od velikih
imena i njihovih dela: „Mir sitnim činjenicama, rat opštostima“ (Ven, 2014: 67).
Arheološki audio-vizuelni sloj (Delez, 1989: 55) onog vidljivog i onog izgovorenog
značajniji je za analitiku od velikih sistematizujućih narativa u kojima se gubi
konkretnost, u kojima se gasi „istorija sadašnjosti“ (Fuko, 1997: 37). Odstraniti
tiraniju „sveobuhvatnih diskursa, sa njihovom hijerarhijom i sa svim povlasticama
teorijske avangarde (Fuko, 2012a: 88). Svakako, Fuko nije fajerabendovac. On
je metodološki ničeanac koji smatra „da je bitan ne najsigurniji, već najsmeliji
put do istine“ (Fuko, 2012b: 72). On je geograf, jer kaže da ona mora da bude
u srcu onoga čime se bavi (Fuko, 2012b: 82). On je kartograf koji otkriva da je
karta mapiranje moći, a ne slikovnica o visinama, širinama i dubinama. Arhivar
koji vodi računa jedino o iskazima (Delez, 1989: 9). On je istoričar koji tvrdi da
je bavljenje istorijom moguće „samo pod uslovom da ste na ovaj ili onaj način
povezani sa borbama koje se odvijaju u toj oblasti” (Fuko, 2012b: 70). Istoričar,
arheolog, genealog, kartograf, geograf, arhivar – lokalnog. Suviše lokalnog da bi se
mogla izgraditi teorija? „U dve reči: možda bi se moglo reći da bi arheologija bila
metoda svojstvena analizi lokalnih diskurzivnih praksi, a genealogija taktika koja,
na osnovu tako opisanih lokalnih diskurzivnih praksi u igru uvodi oslobođena
znanja koja iz njih proističu” (Fuko, 2012a: 90).

Geoepistemološka analitika prostorâ zatvaranja

Fuko nije bio ni prvi, niti jedini akter u pokušajima zaokreta društvenih
nauka ka prostoru (spatial turn), iako se danas mora priznati da su njegove
ideje o prostoru postale veoma konsekventne (Crampton and Elden, 2007;
Elden, 2001; Driver, 1985; Raffestin, 2007; Philo, 1992), te da se Fuko danas
smatra jednim od ključnih mislilaca prostora (Philo, 2004). Ako se zaista i može
govoriti o nekom velikom diskontinuitetu u bavljenju prostorom (u istorijskom
razvoju društvenih nauka), odnosno o nekoj velikoj obnovi tema o prostoru,
onda je Fuko u tome učestvovao ne (samo) kao geograf, već kao istoričar
prostora, kao istoričar-geograf koji prepoznaje da je prostor postao okružen i
ispunjen diskursima, (disciplinarnim) tehnikama, (regulatornim) tehnologijama,
društvenim praksama, i asimetričnim odnosima znanja i moći – to je fukoovski
spatial-turn. Samo istoričar-geograf može da bude kritičan prema staroj istoriji
i staroj geografiji: „Prostor je ono što je bilo mrtvo, okamenjeno, nedijalektičko,
nepokretno. Nasuprot tome, vreme je bilo bogato, plodno, živo, dijalektičko.
Upotreba prostornih termina pomalo izgleda kao antiistorija svima onima koji
brkaju istoriju sa starim oblicima evolucije, živog kontinuiteta, organskog razvoja,
napretka svesti ili projekta postojanja” (Fuko, 2012b: 76). Nije li upravo Fuko bio
taj koji nas je podsetio na to da „prostor koji se sada pomalja na obzorju naših
734 SOCIOLOGIJA, Vol. LX (2018), N° 4

briga, naših teorija, naših sistema nije neka novost; sâm prostor, u zapadnom
iskustvu, ima istoriju, i nije mogućno prenebregnuti sudbinsku ukrštenost
vremena sa prostorom“ (Fuko 2005b: 29). Zahvaljujući Fukou, prostor više
nije bio pozadinska scenografija za antropološku dramaturgiju univerzalnosti
deistorizovanih rituala, ceremonija, inicijacija, zabrana ili zatvaranja (Foucault
2007b: 154; Marinković & Ristić, 2016b). Prostori su „postali“ produktivni
dispozitivi – škole, bolnice, internati, zatvori, fabrike – sve su to mesta koja
počinju da obnavljaju ili da generišu nove kartografije i geografije moći,
diskurse i prakse kažnjavanja, prisila, discipline, ludila, pritvaranja, odvajanja,
razvrstavanja, klasifikacijâ, ispovesti, brige o sebi.
U više navrata smo ukazali da postoji genealogija prostora (Marinković i
Ristić, 2016a; 2016b; 2017a), isto kao što postoji i genealogija moći/znanja
i arheologija dikursa. Služeći se ovim Fukoovim strateškim metodološkim
instrumentima, arheološki slojevi u geoepistemologiji ukazuju na analitike iskaza,
odnosno na „transformaciju jezika u diskurzivnu formu, njegovu spacijalizaciju
i materijalizaciju u različitim regijama iskazivanja. Geoepistemologija kao
topologija znanja ne razume govor u binarnim opozicijama mogućeg/nemogućeg,
iskazivog/neiskazivog, predstavljenog/neizrecivog, već pokušava da ga locira, da
prati kako iskazi postaju ovlašćeni i kako se pojavljuju na određenim mestima
(topoi). O tome piše Delez kada kaže da iskazi imaju svoja različita mesta – a samim
tim i svoju topologiju, a ne tipologiju i dijalektiku, kao rečenice“ (Marinković
i Ristić, 2016a: 13–15). Tu je dakle reč o spacijalizaciji jezika kroz govor, o
načinu na koji on prelazi u diskurs. „A diskurs kao spacijalizovani arheološki
sloj sedimentiranog jezika, obrazuje znanje“ (Marinković i Ristić, 2016a: 13–14).
Takođe, pokušali smo pojam geoepistemologije da koristimo kao zamenu za, u
mnogo slučajeva, nerazumljiv pojam dispozitiva. Ali pokušavajući da izbegnemo
jednu zamku, upadali smo u druge – pojam dispozitiva, iako heterogen u
strukturi svojih unutrašnjih značenja, obuhvatniji je od geoepistemologije, te
je uvek postojala opasnost da dispozitiv „proguta“ geoepistemologiju. Konačno,
geoepistemologija identifikuje samo organičen broj relacija između odabranog
heterogenog sadržaja dispozitiva. Dok dispozitiv obuhvata: diskurse, institucije,
arhitektonska uređenja, regulatorne odluke, zakone, administrativne mere, naučne
iskaze, filozofske, moralne, filantropske postavke, ukratko: izrečeno, isto kao i
neizrečeno (Fuko, 2012c: 174), geoepistemologija je skromnija: ona pokušava
da zahvati strateški odnos moći/znanja i diskursa – odnos koji se uspostavlja
unutar prostora i zahvaljujući prostoru ili prostorima. U tom smislu, ne treba
reći: geoepistemologija prostora – jer prostor je već semantička kičma pojma, ali
može se reći: dispozitiv prostora, prostor-dispozitiv ili preciznije – prostor kao
dispozitiv. Dakle, geoepistemologija koja se bavi prostorom kao dispozitivom već
je operativniji alat za naše hipoteze, posebno za onu koju nastojimo da testiramo
u ovom radu: da je prostor bio strateški dispozitiv (alat) u tranzitornim
modulacijama suverene, disciplinarne i regulatorne moći. Drugim rečima, u
ovom ćemo radu nastojati da se služimo genealogijom prostora kao dispozitiva
koji je prethodio kasnije uobličenim znanjima, moćima i praksama preko
medikalizacije, patologizacije, psihijatrizacije, kriminalizacije, hospitalizacije,
seksualizacije.
Dušan Marinković, Dušan Ristić: Geoepistemologija „opasne individue“ 735

Koristimo naizgled čudnu sintagmu tranzitornih modulacija da bismo

izbegli staru zamku periodizacije i proste hronologije: Jer, „uopšte nemate
niz u kome jedni elementi smenjuju druge i u kojem oni koji se pojavljuju
čine da prethodni nestanu. Ne postoji doba legalnog, doba disciplinarnog
i doba bezbednosti. Nemate mehanizme bezbednosti koji zauzimaju mesto
disciplinarnih mehanizama, a koji su prethodno zamenili juridičko-legalne
mehanizme. Zapravo, imate niz kompleksnih slojeva u kojima se menjaju same
tehnike koje se usavršavaju, ili se bar usložnjavaju“ (Fuko, 2014a: 26). Dakle,
tranzitornost kroz koju su prolazili prostor, moć/znanje, diskursi i prakse, nije
pitanje prevazilaženja, već pitanje privremenih arheoloških istovremenosti – ili
onoga što bi Fuko nazvao „istorijom sadašnjosti“ (Fuko, 1997: 37); modularnost
podrazumeva unutrašnje oscilacije u korišćenju, usložnjavanju i upotrebama
prostora kao instrumenta moći/znanja; oscilacije su nagoveštaji promena, ali
ne još i same promene ili čiste artikulacije u kojima je jedan tip moći/znanja
smenjen drugim; u kojima je jedan tip diskursa zamenjen drugim; u kojima
zauvek i odjednom nestaju stare prakse, a izranjaju nove.
Da bismo donekle umanjili semantičku i logičku heterogenost, pojmu
geoepistemologije kao i pojmu dispozitiva, pokušavali smo da damo izvesnu
scenografsku slikovitost koristeći se, kao i Fuko, prostornim metaforama –
ponekad upravo onim metaforama koje se sreću u scenografskoj formi kod
Fukoa. Čini se kao da je Fukou uvek bila potrebna neka početna scenografija
prostora u koju će smestiti, topografski rasporediti, kartografski oslikati
dramaturgiju nekog pojedinačnog prizora – dramaturgiju prizora/događaja koji
je uvek prostorno lociran (Marinković i Ristić, 2016a: 6).

Prostori zatvaranja Drugih

kao geoepistemološki dispozitivi
Prostori zatvaranja kao (geoepistemološki) dispozitivi – to je hipoteza
koju želimo da testiramo. Prostor zatvaranja kao primarni dispozitiv koji se
pojavio pre nego što su primenjene (moderne) medicinske tehnologije; pre
nego što se shvatilo da bentamovska ideja panoptikona može da se primeni
kao veoma široka koncepcija, kao opšti model strateške prakse nadziranja u
rađanju disciplinskog društva i kasnijeg društva kontrole (Delez, 2010: 252) –
buržoaskog društva sveopšte produktivnosti. To da je prostor predstavljao
strateški i primarni dispozitiv govori o tome da je upravo spacijalizacija bila
prva moderna klasifikacija, pre nozološke klasifikacije i pre nego što je izvršena
preraspodela i nova klasifikacija zločina, seksualnih perverzija, ludila, bolesti –
jednom rečju nenormalnosti (kao hibridnog juridičko-medicinskog konstrukta).
To takođe znači da prostor nije nikakva fizička datost, već nužna pretpostavka
svih kasnijih tehnologija znanja i moći: pre svega medicinskih i kaznenih. Jer,
prostor je fundamentalan za bilo koji oblik zajedničkog života – baš kao što je
fundamentalan i za prakse upravljaštva, prakse vršenja moći (Foucault, 1984a:
252). Zatvoreni prostor je tek naknadno medikalizovan, kao što je naknadno i
psihijatrizovan i naknadno postao mesto kaznene i kriminološke klasifikacije.
736 SOCIOLOGIJA, Vol. LX (2018), N° 4

Dakle, prvo je bilo potrebno rasporediti u prostoru – razvrstati, odeliti, isključiti

– odrediti „tačna“ mesta, propisati pokrete, rasporede u vremenu, putanje
kretanja. Prostor je u tom smislu bio primarni dispozitiv individualizacije u koji
su učitane disciplinske tehnike.
Prostor, znanje, diskursi i prakse, koji će se obrazovati u nove društvene
tehnologije, nisu u potpunosti istovremeno genealoški izrastali, ali su ubrzo
zajedno srastali. I na to upućuje geoepistemologija prostornog dispozitiva – i kao
što u svakom pojmu ima „delića i delova koji su došli iz drugih pojmova“ (Delez
i Gatari, 1995: 24), u pojmu geoepistemologije su delovi i delići geografije, delovi
znanja; delovi prostora i delovi ljudskih praksi; delići topografije i mapa, mapa
znanja i moći. I „kao što je pojmu svojstveno da delove učini nerazdvojivima u
sebi“ (isto: 26), tu smo, verujemo, nerazdvojivost pronašli u prostoru i znanju –
u geoepistemologiji, u odnosima prostora i znanja, u njihovoj isprepletenosti i
povesnoj sraslosti. „Kao što pojam predstavlja događaj, ne suštinu ili stvar“ (isto:
28) – geoepistemologija je više događaj, uvek pre lokalni – nego širih razmera.
U tom smislu, geoepistemologija služi kao pojam-dispozitiv; pojam-
aparat kojim će se stvarati analitičke mreže kao razgranati trijedri čiji se polovi
umnožavaju. Još pre, geoepistemologija kao pojam-dispozitiv stvara jednu
konfiguraciju, reljef, topografsku kartu na kojoj se polovi trijedara povezuju
kao kote. U izvesnom smislu, geoepistemologija je pojednostavila složeni i
često neprozirni pojam dispozitiva koji je koristio Fuko. On istovremeno služi
kao dispozitiv analitike regulacije mnoštva; kao dispozitiv genealogije koja
se odnosi na telo i prakse; kao mehanizam analitike koja može da poveže
lokalnost znanja, identiteta i praksi; kao apstraktni koncept prostora/znanja;
kao radni pojam koji se odnosi na konkretnosti onoga što ljudi rade ili šta se s
ljudima radi i kako se njima upravlja (u smislu gouvernementalité); što se radi
s ljudskim telom, pojedinačnim i zbirnim. Konačno, kao pojam kojim ćemo
jasno iskazati našu hipotezu da se znanja nikada ne obrazuju izvan prostora, da
tek spacijalizovana znanja mogu da imaju snagu legitimnosti, upotrebe, praksi,
kao i da prostori nastaju zahvaljujući moći/znanju i diskursima. Drugim rečima,
da su se, istorijski, znanja „borila“ oko prostora (oko svog oprostorenja), te
da je u tom smislu, pitanje spacijalizacije znanja neodvojivo od pitanja borbi,
i to ne apstraktnih – već konkretnih, lokalnih borbi: „u klinikama, bolnicama,
ludnicama, laboratorijama, dečjim i roditeljskim sobama, patogenim gradovima,
azilima“ (Marinković i Ristić, 2016a: 14–15).
Nema potrebe da se ovde iscrpno bavimo istorijskim aspektima prodora
prostora u društvene nauke i sociologiju posebno – to smo uradili na drugom
mestu (Marinković i Ristić, 2016a). No, na ovom mestu možemo skrenuti
pažnju na to da je iz jedne druge sociološke teorije, još i pre Fukoa, došao
značajan impuls za istraživanjem one vrste prostora koju u ovom radu nazivamo
prostorima zatvaranja – i koji predstavljaju prostore u koje se smeštaju Drugi –
„opasne individue“.
Naime, Erving Gofman (Goffman) je u duhu socijalne dramaturgije,
sa snažnom istraživačkom zaleđinom Čikaške škole3 i tradicijom američkog
3 Gofman je prvi put upotrebio pojam totalne institucije u okviru Čikaške škole i seminara
Evereta Hjuza (videti: Schliehe, 2016: 21; takođe videti i: Hjuz, 2012).
Dušan Marinković, Dušan Ristić: Geoepistemologija „opasne individue“ 737

mikrointerakcionizma, početkom šezdesetih godina skrenuo sociološki pogled

ka zatvorenim prostorima azila kao totalnih institucija (Gofman, 2011): u svet
utočenika i svet osoblja; u mikro-svet njihovih međusobnih odnosa; u „moralne
karijere“ (relativno) trajno zatvorenih; u „paralelni život javnih institucija“ kakve su
azili ili bolnice za mentalne bolesnike; u ono što predstavlja svakodnevicu jednog
zatočenog života koji se odvija iza teško probojnih zidova totalnih institucija,
koje su u jednom istorijskom trenutku zadobile legitimitet zatvaranja Drugih, bez
izgleda da se ti „legitimiteti“ društveno-javno proveravaju i revalorizuju.
Jedan skorašnji rad posebno vredi istaći. Ana Šlie (Anna Schliehe) je u
Ponovnom otkrivanju Gofmana (Schliehe, 2016) skrenula pažnju na potpuno
neopravdano zapostavljanje Gofmanovih ideja o totalnim institucijama tokom
poslednjih decenija. Tom zapostavljanju doprinela je kako dominacija Fukoovih
ideja o prostorima Drugih, tako i zaokupljenost – pre svega američke sociologije
– interakcionističkim poretkom svakodnevnog života običnih (slobodnih,
„normalnih“) ljudi, kako bi se napravio otklon prema funkcionalističkoj
dominaciji Parsonsovog tipa (Gouldner, 1970: 389). Iako Gofman nije bio
precizan u definisanju ključnog pojma totalnih institucija (Schliehe, 2016: 21),
na osnovu širokog određenja da se „[t]otalna institucija može definisati kao
mesto boravka i rada gde više pojedinaca sličnog položaja, odsečenih od šireg
društva tokom jednog značajnog vremenskog perioda, vodi jedan zatvoren,
kontrolisan život“ (Gofman, 2011: 13), možemo uočiti komplementarnost
ovako određenih totalnih institucija sa Fukoovim konceptom heterotopije
(Fuko, 2005b). Jer i Gofman i Fuko se bave „inherentnim totalitetima“, ali „dok
je Gofmanova povezanost sa totalitetom vidljiva od samog početka, najavljena
u naslovu prvog eseja u Azilima ‘O karakteristikama totalnih institucija’, a
potom neprecizno definisana, esej o ‘Drugim prostorima’... takođe postavlja
‘totalitet u društvo’ iz kojih proizlaze i sve stvarne razlike“ (Schliehe, 2016:
23). Na komplementarnost Gofmanovih i Fukoovih koncepcija zatvorenog
prostora Drugih (heterotopija i totalnih institucija) skreće pažnju i Ijan Heking,
primećujući da su obe – arheologija Mišela Fukoa i interpersonalna sociologija
Ervinga Gofmana – „esencijalne za razumevanje kako se klasifikacije odnose
prema klasifikovanim ljudima, a time i za njihove studije o ’proizvođenju ljudi’“
(Hacking, 2004: 277). Ali, kao što Fukoovoj genealogiji i arheologiji prostora
Drugih nedostaje konkretnija interakcionistička analiza odnosa utočenika
i osoblja (da to nazovemo gofmanovskim terminima), tako Gofmanovom
interakcionizmu (kao i interakcionizmu uopšte) nedostaje istorijska, a još
više genealoška i arheološka perspektiva. „Gofman ništa nije napisao o istoriji
društvenih praksi koje je opisao ili o istoriji totalnih institucija“ (Hacking, 2004:
294). Isto tako, rana kritika Gofmana odnosila se ne samo na pomanjkanje
istorijskog u mikrointerakcionizmu, već i na pomanjkanje same kritike:
„Gofman se ne bavi ljudima koji zahtevaju promenu, već se pre bavi onim kako
se ljudi mogu adaptirati” (Gouldner, 1970: 381–382), jer pažnja je na prećutnim,
svakodnevnim, neizrecivim pravilima koja čine mogućim društvene interakcije
i poredak, pa i u totalnim institucijama preko pravila „kućnog reda“. S druge
strane, postojali su i pokušaji da se u pitanje dovode i sam koncept „totalnosti“
738 SOCIOLOGIJA, Vol. LX (2018), N° 4

kod Gofmana. Kako savremeni zatvori nisu više totalno totalne institucije u
odnosu na spoljašnji svet, za neke je istraživače prihvatljiviji pojam „ne-toliko-
totalnih-institucija“ (Farrington, 1992: 7).
No, značajnije je primetiti da u korpus komplementarnosti Gofmana i Fukoa
ulazi i jedan važan nalaz: da je azil, totalna institucija ili fukoovska heterotopija
jedan „društveni hibrid“ (Schliehe, 2016: 22). Za Gofmana hibrid organizacije i
zajednice, formalnog i neformalnog; za Fukoa hibrid kaznenog i medicinskog,
medicinskog i pravnog; hibrid prostora i moći/znanja, medicinskog i političkog,
optičkog i mehaničkog, disciplinarnog i ekonomski produktivnog. Konačno, za
Fukoa, za kojeg ne postoje sveti tekstovi i veliki mislioci, Gofman je izuzetak.
Osim ponekog klasičnog sociologa, Gofman je jedan od retkih savremenih
sociologa koji je imao tu privilegiju da postane Fukoova referenca i to u jednom
presudno važnom tekstu: Prostor, znanje i moć (Foucault, 1984a: 247), kao i u
drugim važnim radovima (Foucault, 1984b: 380; Foucault, 2000: 75–76; Foucault,
2006: 359; Fuko, 2005c). Pozivajući se na Gofmana, Fuko to čini smeštajući azile
i totalne institucije u kontekst vršenja moći i dominacije onih koji upravljaju
nad zatočenima, o moći koja prolazi kroz zatočene „pacijente“ (Foucault, 1984a:
247). Jer, kakav god bio konkretni sadržaj azila ili totalnih institucija: medicinski
ili kazneni, krivični ili psihijatrijski, klinički ili vojni, zatvoreni prostori ostaju
trajno mesto u kojima se uspostavljaju odnosi dominacije i moći, nadzora i
kontrole. Heterotopije, kao i Gofmanove totalne institucije, predstavljaju mesta
transgresije, odstupanja, nenormalnosti, onih za koje mislimo da nisu u stanju
da slede i uspostave norme. To su prostori „koje nastanjuju pojedinci čije
ponašanje odstupa od uobičajenog proseka ili propisane norme. Oni koje će
moralna arhitektura azila zatvoriti jer ne mogu da brinu o sebi (Edginton, 1997:
95). Heterotopije: „to su prihvatilišta, psihijatrijske klinike; to su, razume se, i
zatvori“ (Fuko, 2005b: 33).
Takođe, nije manje važno uvideti i to da iako je upravo Gofman prepoznat
kao sociolog obnove sociološke zainteresovanosti za istraživanje svakodnevice,
i Fuko je, kao i Gofman, posvetio pažnju svakodnevici, mada na pрvi pogled
ona nije bila njegova glavna tema. Kod njega ćemo pronaći vršenje moći i
disciplinskih i nadzirućih praksi na nivou svakodnevnog života. Jer „kazna je
usmerena na svakodnevno ponašanje“ (Fuko, 1997: 147). Kod Fukoa je, kao
i u Gofmanovim totalnim institucijama (disciplinujuća) svakodnevica uvek
precizan raspored u prostoru i vremenu: „Stroge satnice, dnevni planovi rada,
obavezne kretnje, redovne aktivnosti, razmišljanja u samoći, zajednički rad,
tišina, marljivost, poštovanje, dobre navike“ (isto: 147–148). Fukoova genealogija
trajno ostaje „istorija sitnih pojedinosti“ (isto: 159). Bez svakodnevice se ne bi
mogla objasniti celokupna istorija mikrofizike moći, jer ona zaista deluje lokalno
u konkretnom vremenu i konkretnom prostoru, na mestima i telima. Konačno,
jedan od najpresudnijih momenata Fukoovog genealoškog istraživanja jeste
modularnost i tranzitornost od cikličnosti velikih opasnosti (kuge ili gladi) ka
svakodnevici stalnih i svugde prisutnih „malih“ opasnosti. Ne više apokaliptični
dolazak kuge koja ima lice masovnih smrti, već novi lik svakodnevice – opasna
individua „među nama“.
Dušan Marinković, Dušan Ristić: Geoepistemologija „opasne individue“ 739

Dakle, kod obojice autora, suštinski odnosi utočenih i kontrolišućih

oposredovani su upravo prostorom. Pri tome, možda je zanimljivo spomenuti
da je etimologija jednog važnog pojma – anomalije – geografskog, „prostornog“
porekla i da je tek naknadno postala juridičko-medicinski hibrid. Tu neodvojivost
anomalije (nenormalnosti, odstupanja, transgresije) od prostora dugujemo
presudnom uticaju Žorža Kangilema (Georges Canguilhem) na Fukoa: „Reč
’anomalija’ potiče od grčkog anomalia, što znači nejednakost, hrapavost; omalos
na grčkom označava ono što je sjedinjeno, jednako, glatko, tako da je ’anomalija’
etimološki an-omalos, ono što je neravno, hrapavo, nepravilno, u značenju koje
se tim rečima daje kada se govori o zemljištu. No, često se grešilo kada je reč o
etimologiji termina ’anomalija’ tako što se ona izvodila ne iz omalos, nego iz nomos
što znači zakon, prema složenici a-nomos“ (Kangilem, 2017: 92). Ali, i nomos je
etimološki – geografski pojam. Na važnost te geografsko-prostorne etimologije
skrenuće pažnju Karl Šmit (Carl Schmitt) u svom Nomosu zemlje: „Grčka reč za
prvo merenje, koje je osnova za sva buduća merila, za prvo zauzimanje zemlje,
kao prvu deobu i razdeobu prostora, za izvornu deobu i izvornu raspodelu, jeste:
nomos“ (Šmit, 2011: 44). Dakle – uspostaviti meru ili čitav niz merâ nad onima
koji su prekršili nečije norme. A šta je drugo mera nego „sredstvo da se utvrdi
ili ponovo uspostavi poredak“ (Fuko, 1990: 18). Kako ćemo znati kada, kako
i ko je prešao zacrtanu meru? Preko istrage: „sredstva da se utvrde ili obnove
činjenice, događaji, postupci, svojstva, prava“ (isto: 18), a potom, konačno i preko
ispitivanja: „sredstva da se utvrdi ili obnovi norma, pravilo, podela, klasifikacija,
isključenje“ (isto: 18) – jer upravo ispitivanje odgovora funkciji odabiranja i
isključivanja (isto: 18). A sve te procedure odvijaju se u okviru posebnih prostora
– heterotopijskih, drugih prostora i u okvirima totalnih institucija.

Prostor kao dispozitiv pojave „opasne individue“

„Moje je gledište da nije sve loše, nego da je sve opasno,
što nije baš isto što i loše” (Foucault, 1984c: 343)
„Biti opasan nije prekršaj. Biti opasan nije bolest. To
nije simptom. Pa ipak, dolazimo do toga kao da je
očigledno, i već više od jednog veka, koristiti pojam
opasnosti, neprekidnim pokretom unazad i napred
između kaznenog i medicinskog. Kazna kaže: slušaj, ja
zapravo ne znam šta da radim s ovim čovekom, voleo
bih tvoje mišljenje o njemu – je li opasan? I ako je
psihijatar rekao: hajde sada, morate odgovoriti na to
pitanje: očito, ’opasnost’ nije psihijatrijski pojam – ali
to je pitanje koje mi postavlja sudija. I tu smo onda!
Ako sve uzmemo u obzir, shvatamo da sve funkcioniše
na pojmu opasnosti“. (Foucault, 1990a: 191)
Uobličavanje prostora opasnih individua, od osamnaestog veka, nije se
pozvalo ni na kakav medicinski, psihijatrijski ili zatvorski obrazac zatvorenog
i nadziranog prostora. On se pre pozvao na jednu srednjovekovnu praksu
740 SOCIOLOGIJA, Vol. LX (2018), N° 4

nadziruće i kontrolišuće analitike zaraženog prostora. Ali to nije nikakav

medicinski ili klinički prostor. U patogenom, kužnom gradu, nema izlečenja
lekarskim intervencijama. Jedini spas bila je otpornost (jer mi smo većinom
potomci upravo onih koji su preživeli kugu svojom otpornošću), za one koji su
ostajali u gradu. Za one koji su mogli da napuste grad, za imućne, spas je bio
udaljavanje. Takođe, za one koji ostaju u zaraženom gradu, prve proto-policijske
i inspektorske mere mogle su da budu eventualna zaštita. Ali to još nisu
medicinske intervencije, to su pre nadziruće mere, čitav niz kaznenih nadzirućih
mera u kojima prostor služi kao dispozitiv – odvojiti, rasporediti, izolovati,
napraviti spiskove, kontrolisati u tačno određeno vreme, prebrojiti žive i mrtve
– jer prostor je ono na šta se analitika primenjuje: on se deli i regionalizuje, baš
kao što se telo lokalizuje u prostoru – svakom se određuje tačno mesto – lokacija
u prostoru. U zaraženom gradu: 1) svi ljudi moraju ostati kod kuće kako bi se
izolovali na određenim mestima, čak u jednoj prostoriji; 2) grad je podeljen u
različite sektore ili regije, inspektori patroliraju ulicama i sistem opšteg nadzora
koristi se za separaciju i kontrolu; 3) prate se detaljni izveštaji koje dolaze iz tih
sektora, stvara se centralizovani sistem informacija; 4) ljudi koji se u propisano
vreme ne prikažu inspektorima na svojim prozorima verovatno su zaraženi ili
umrli, ako su zaraženi, pod pratnjom se prebacuju u bolnice izvan gradova,
a o tome se vodi statistika; 5) sobe, kuće, ulice, trgove nakon zaraze treba
dezinfikovati i sterilizovati (Elden, 2003: 243). No, takav model disciplinarnog
dijagrama privremeno je uspostavljen, dok zaraza ne prođe. Nakon toga, upravo
tim modelom će se poslužiti prvi azili, ali ovaj put kroz trajnu izolaciju i stalne,
neprekidne prakse nadzora. To primećuje i Delez: „Opšta bolnica kao oblik
sadržaja ili mesto vidljivosti ludila uopšte nema korena u medicini, nego u
policiji“ (Delez, 1989: 67) ili barem u onome što je u osamnaestom veku bilo
poznato kao Medizinischepolizei (Fuko, 2012d: 152) – hibridna forma (proto)
medicinsko-policijske tehnologije ili higijensko-medicinske prakse koja se
primenjuje jer je trebalo „izbeći kontakte, zaraze, približavanje i gomilanje,
a osigurati provetravanje i kruženje vazduha: istovremeno podeliti prostor i
ostaviti ga otvorenim, obezbediti nadzor koji će u isti mah biti i sveobuhvatan
i individualizujući, vodeći računa o tome da svi pojedinci koje treba nadzirati
budu razdvojeni“ (Fuko, 2014b, 9–10). Zaista, za veoma kratko vreme mnoštvo
toga je bilo medikalizovano i „pre-medikalizovano“ (Foucault, 1990c: 175), a što
ranije nije pripadalo medicini. Ali kako medicinska politika od osamnaestog
veka pripada upravljačkom (governmentality) modelu zapadne racionalnosti,
„događa [se] da smo, kada smo suočeni s određenim problemima, smatrali da
je medicinsko rešenje najefikasnije i najekonomičnije. Isto važi i za određene
obrazovne probleme, seksualne probleme, probleme vezane uz zatvor” (isto: 175)
Prostor kao dispozitiv – u njega se naknadno učitava čitav jedan kompleks
tehnika i tehnologija: medicinskih, policijskih, kaznenih, disciplinujućih,
popravljajućih. Da bi se te tehnologije primenile, prostor je morao suštinski da
promeni svoj karakter na razmeđi suverenih i disciplinarnih tranzitornih oscilacija:
„Jedan strah je bio neprestano prisutan u drugoj polovini osamnaestog veka:
mračni prostor, mračna površ koja predstavlja prepreku punoj vidljivosti stvari,
Dušan Marinković, Dušan Ristić: Geoepistemologija „opasne individue“ 741

ljudi, istinâ. Raspršiti fragmente noći koji se suprotstavljaju svetlosti, pobrinuti se

da više nema mračnog prostora u društvu, uništiti te mračne komore u kojima
se krčkaju politička proizvoljnost, monarhovi hirovi, verske praznoverice, zavere
tirana i sveštenika“ (Fuko, 2014b: 16–17). To je jedna linija promena.
Druga se tiče desakralizacije i desuverenizacije prostora. Dugo vremena
suveren ceremonijalno i periodično, sporadično i ciklično vlada prostorom
koji će poslužiti kao privremeni (jer jedini trajni prostor-dispozitiv kraljevske
moći i vlasti bila je teritorija, naravno i polje) dispozitiv za revitalizaciju kraljeve
moći, njegovog „ranjenog tela“. S druge strane, prostor otkriven kao dispozitiv
disciplinovanja i nadzora, a poveren novim znanjima i diskursima, medicinskom,
kliničkom, kriminološkom, policijskom, prevaspitavajućem, vojnom, morao je
da obezbedi konstantnost nadzora i praćenja; da obezbedi stalnost kruženja,
cirkulaciju pogleda. To smo nazvali geoepistemologijom pogleda (Marinković i
Ristić, 2014), principom u kojem su pomešani svetlost-prostor-pogled: funkcija
svetlosti samo je jedna: „Da omogući pogled, da omogući nadzor, da omogući
prodiranje i lutanje pogleda/nadzora onih koji su smešteni u središtu kružnog
zdanja na visokom tornju sa kojeg stalno lutajući pogled može da se pretvori u
nadzor – to je pogled koji istovremeno i nadzire i prodire: u ćelije, u ponašanje,
u mišljenje, u osećanja; to je pogled koji neprestano prelazi preko telâ, preko
kretnji, preko namera, htenjâ. Ali to je pogled koji ne može da bude viđen; u
svakoj ćeliji je po jedan prestupnik, ludak, učenik, radnik, vojnik, bolesnik, neki
potčinjeni nadzornik – po jedno telo, odeljeno pregradom od nekog drugog tela;
tela raspoređena u prostoru; tela čije su radnje raspoređene u vremenu“ (isto:
120). Suverena kraljevska, srednjovekovna moć ima praznine, prekide, sezone,
cikluse. Upravo zbog svoje surovosti, zbog masivnosti kojom se obrušava na
kažnjeničko ili prestupničko telo koje pokušava da poremeti trajnu asimetričnost
moći, jednu geometriju suverene asimetričnosti koja jasno deli suverena od
podanika, ta moć nije mogla da bude stalna. Konačno, u svojoj ceremonijalnosti
– ona je bila skupa, mnogo skuplja nego stalnost raspršenih nadzora koje će
otkriti osamnaesti vek, distribuirajući poglede, nadzore i disciplinujuće prakse
novim institucijama i novim prostorima.
Od osamnaestog veka postoji stalnost vršenja moći kroz spacijalizaciju,
normalizaciju i medikalizaciju, disciplinu i nadzor. Svaki je prekid rizičan. Jer
ta je stalnost nadzora upravo obrazovana kao odgovor na rođenje opasnosti
– kao odgovor na čitav mizanscen „opasnih individua“: skitnice, besposličari,
siromašni, ludi, kriminalci, ubice, bludnici, zarazni. Na čitavu scenografiju
„opasnih mesta“: luke, radnički kvartovi, mračne ulice, patogeni gradovi,
mijazmičke četvrti, sam grad kao „središte bolesti“ (Fuko, 2014a: 82), „opštim
bolnicama u kojima se sreću skitnice, prosjaci, invalidi, samim bolnicama čiji
je medicinski okvir većinom nedovoljan, i koje pogoršavaju ili komplikuju
bolesti pacijenata onda kad ne iznose klice u spoljni svet“ (Fuko, 2012d: 157).
„Osamnaesti vek je pronašao određeni broj sredstava ili, u svakom slučaju,
pronašao je princip po kome je moć – umesto da se obavlja na ritualan,
ceremonijalan, nepovezan način, kao što je to bio slučaj bilo u feudalizmu, bilo
čak i u velikoj apsolutnoj monarhiji – učinjena neprekidnom. To jest, obavljala
se ne više kroz ritual, već preko stalnih mehanizama nadzora i kontrole“ (Fuko,
742 SOCIOLOGIJA, Vol. LX (2018), N° 4

2002: 111). I kao što će osnivanje Opšteg prihvatilišta u Parizu 1656. godine
ukazom Luja XIV zaustaviti lutajuće skupine siromašnih, zapuštenih, bolesnih,
bezumnih (bez prethodne klasifikacije i podele), zatvor će kasnije „usidriti“
prestupnike. Moderna psihijatrija će kasnije, 1792. u Bisetri, svojom osnivačkom
scenom skidanja lanaca, u kojoj Pinel u zbrku pomešanosti unosi klasifikaciju
heterogenosti, zadržati ludake. Rađaće se moderni tip azila, a zaustavljaće se
stara lutanja i nomadizam prestupništva i bezumlja: „Umesto da, kao u XVIII
veku, imamo nomadske bande koje su lutale po selima, i koje su često bile veoma
divlje, dobili smo veoma zatvorenu prestupničku sredinu, u koju se policija
dobro infiltrirala, pretežno gradsku sredinu“ (Fuko, 2012f: 49).
Trebalo je, znači, prvo isključiti. Trebalo je prvo razvrstati i rasporediti u
(novi) prostor i na novi način – sve „opasne individue“, kada su „stare opasnosti“
– kuga i guba, velike epidemije i masovne smrti, najezde i gladi, već izbledeli
prizori jednog dugog, starog poretka, koji se oslanjao na drevnu matricu
ravnoteže – u kojoj smrt odnese ono što život donese. Ali na pragu osamnaestog
veka „oseka nikada ne odnosi u potpunosti ono što je plima donela. Taj
dugoročni uspon, težak i čudesan, pobeda je broja od kojeg zavisi toliko stvari“
(Braudel, 1992: 88).
Trebalo je uspostaviti zaštitne mere, asimetrične – ali zaštitne, bezbednosne
i regulatorne, disciplinske, nadzorne i medicinske – između društvenog „tela“,
tog velikog, novog otkrića osamnaestog veka (Foucault, 1984a: 242) i „opasne
individue“. Ali i „opasnu individuu“ je trebalo „zaštititi“ – nju počinje da čuva
novi institucionalni poredak društvenog tela od surove suverenove odmazde,
od suverenove totalno asimetrične moći u kojoj nema lečenja, popravljanja,
restitucije – već samo mač i krv (Fuko, 2006: 165). Umesto totalne asimetrije
suverenove moći, rađaće se nova geometrija negativnosti (Philo, 1992: 152)
prema opasnoj individui.
Da bi novo društveno „telo“ bilo zaštićeno od brojnih novih opasnosti,
ono prvo mora da zaštiti pojedinačno telo, sklanjajući ga u prostor daleko od
suverenovog pogleda, jer „upravo telo društva postaje, tokom XIX veka, novo
načelo. To telo je ono koje treba zaštititi, na gotovo medicinski način“ (Fuko,
2012g: 61). Već tu moć doživljava svoju ključnu istorijsku transformaciju. Nije
to više moć smrti i mača, već moć produktivnosti i života. Kraj je hipoteze o
represiji (Fuko, 2006: 21). Sama moć postaje produktivna. Buržoazija će je
iskoristi kao jednu od svojih važnih strategija u obračunu sa starim režimom
(Marinković i Ristić, 2017b): „Jer, kad bi funkcija moći bila jedino represija, kad
bi funkcionisala samo kroz cenzuru, isključivanje, blokiranje, potiskivanje...kad
bi se sprovodila samo na negativan način, bila bi veoma krhka“ (Fuko, 2012g:
64). Zatvaranje nije igralo samo negativnu ulogu isključivanja – ono je imalo i
pozitivnu ulogu organizovanja društva (Fuko, 2013: 107).
U repetitivnosti i lavirintu disciplinskog režima koji se obrušava na
pojedinačno telo, Fuko teško da je mogao da vidi, ili barem to nije jasno rekao,
da sva ta sila mikro-moći koja okružuje i prodire kroz telo, služi, možda i
latentno, da „zaštiti“ život onih koji bi samo do juče, na nekom javnom trgu bili
raskomadani, čije bi telo bilo mesto i krajnja tačka u koje se zariva kraljevsko
Dušan Marinković, Dušan Ristić: Geoepistemologija „opasne individue“ 743

telo svojim mačem. I kao što sa suverenim poretkom smrt ulazi u istoriju, sa
novim disciplinarnim tehnikama i kasnijim regulatornim tehnologijama4, u
istoriju ulazi i život. A sa zaštitom života u istoriju ulazi i prostor. Trebalo je
zaštiti prvo „goli život“ (Agamben, 2006), da bi se potom mogao zaštiti život kao
mnoštvo (Virno, 2004).
Možda po prvi put u istoriji, pojavljuje se trajni „višak“ u novom tipu
produktivnosti – „višak“ života koji ima morfologiju stanovništva i meru statistike.
Sada je strateški proizvod ne više smrt, već telo i život. Upravo tu su se, na razmeđi
suverenog i disciplinarnog poretka, isprečila sva ona znanja, diskursi i moći koji će
se staviti u službu zaštite života: medicina, psihijatrija, bolnica, klinika, sanatorijumi,
zatvori, azili raznih vrsta, a zatim i pedagogija, psihologija, sociologija, socijalni
rad, antropologija, kriminologija, Polizeiwissenschaft – svi oni koji će se isprečiti
između „opasnih individua“ – pojedinačnih utočenih tela i njihovih nadzornika,
čuvara, osoblja, umećući svoje diskurse, svoje moći/znanja kao legitimišuće
mehanizme zaštite, brige, izlečenja, ozdravljenja, oporavka, popravljanja.
Zdravstvena politika od osamnaestog veka je mnogo šira od bolničkog
okruženja. Ona je postala politika medikalizacije svih drugih diskursa i praksi.
Medikalizujući i normalizujući model za sticanje legitimiteta znanja (videti:
Fuko, 2012d; Fuko, 2009). Preko tog modela „između reči i stvari začet je novi
savez iz kojeg nastaju videti i reći“ (Fuko, 2009: 12) – dakle sve optičke tehnike
i tehnologije koje odsada nadgledaju i nadziru; i sve izrecivo što ima oblik
diskursa kao moći/znanja. Psihijatrija je samo jedan u nizu modela koji je zauzeo
nove prostore u koje će smestiti one što prekoračuju granice kako prirodnog,
tako i moralnog. „Psihijatrija je odmah posmatrala sebe kao stalnu funkciju
društvenog poretka i iskoristila je azil za dve namene: prvo, da tretira najočitije
i najsramnije slučajeve, i istovremeno da pruži neku vrstu garancije, sliku
naučnosti, čineći da mesto zatočeništva izgleda poput bolnice” (Foucault, 1990a:
180). Sve više premeštajući zločin u drugi registar transgresije (psihijatrizovani
i medikalizovani), psihijatrija će raspolagati prostorno-medicinskim
dispozitivom-hibridom: „Najednom je prestupnik prebačen sa jedne kaznene
tehnologije – tehnologije zatvora, na jednu medicinsku tehnologiju, ako ne
tehnologiju ludnice, ono barem onu kojom nadležne osobe preuzimaju brigu
o njemu“ (Fuko, 2012f: 51). Time će učestvovati u stvaranju individue opasne
po društvo i zadobiti višestruki legitimitet – medicinski-sudsko/pravni-naučni.
Jer: „Nije dovoljno pozvati se na neku vrstu imperijalizma psihijatara koji su u
potrazi za svojim novim domenom, ili na unutrašnju dinamiku medicinskog
znanja koje pokušava da racionalizuje konfuzno polje u kojem se mešaju ludilo i
zločin. Zločin je postao važno pitanje za psihijatre. Jer, ono što je u pitanju manje
je polje znanja koje bi trebalo osvojiti, a više oblik moći koju bi trebalo osigurati
i opravdati. Ako je psihijatrija postala toliko važna u devetnaestom veku to nije
bilo naprosto zato što je na mentalne poremećaje ili poremećaje u ponašanju

4 Čini se da Fuko ne pravi dovoljno jasnu razliku između (mikro) tehnike i (društvene)
tehnologije. Da bismo precizirali upotrebu ovih pojmova, predlažemo da se pojam tehnike
koristi u kontekstu disciplinarnog režima mikro-fizike (moći) nad pojedinačnim telom, a
pojam tehnologije u kontekstu regulatornog upravljanja mnoštvom. Drugim rečima, treba
razlikovati disciplinske tehnike subjektivacije i društvene tehnologije regulacije.
744 SOCIOLOGIJA, Vol. LX (2018), N° 4

primenjivala novu medicinsku racionalnost, to je bilo i zato što je funkcionisala

kao neka vrsta javne higijene” (Foucault, 1990b: 133). Zapravo, psihijatrija je
među prvima sebe videla kao normalizujući dispozitiv koji se mora legitimisati
kroz „identifikaciju i nadzor onih koji su bili smatrani opasnima iz obe, kaznene
i medicinske perspektive” (Foucault, 1990a: 178)
Imaće evropski tip upravljačke racionalnosti mnogo problema sa otkrićem
„opasne individue“ – jer upravo će je moderni naučni, hibridni diskursi medicine
i psihijatrije, psihijatije i kriminologije, psihologije i psihijatrije, umnožavati i
otkrivati svugde. Novo „društveno telo“ će na svakom mestu videti potencijalne
opasnosti – na ulici, na poslu, u porodici, itd. A psihijatri su postali „funkcioneri
društvenog poretka” koji imaju funkciju u javnoj higijeni: „To je istinski poziv
psihijatrije” (Foucault, 1990a: 180). Takođe, moguće je da ideja staljinističkog
progona u gulage uopšte ne dolazi iz mračnih dubina jedne perverzne političke
ideologije, već iz središta jedne medikalizovane prakse javne, društvene higijene,
kakva je psihijatrija (ili kriminologija). Kako drugačije razumeti reči i preporuke
sa jednog simpozujuma kriminologa u Sankt Petersburgu 1892. godine:
„Mi Evropljani imamo mnogo problema s određenim pojedincima
koji su kriminalci, ali koji su, naravno, iznad svega mentalni bolesnici –
kriminalci su jer su mentalni pacijenti i mentalni bolesnici u onoj meri
u kojoj su kriminalci – i mi stvarno ne znamo šta da radimo s njima, jer
nemamo strukture (prostor – prim. aut.) da ih primimo. Ali vi Rusi, koji
imate na raspolaganju veliku netaknutu teritoriju u Sibiru, vi biste i te kako
možda mogli – s takvim ljudima koje mi moramo da prognamo u Kajen ili
Novu Kaledoniju – dobro da organizujete velike radne kampove u Sibiru za
sve te ljude, na razmeđi medicine i kazne” (Foucault, 1990a: 181).
Fuko je još samo dodao: „Stari dobri Levej (Leveille) je definisao gulag“.

Zaključak
Tranzicija suverenog u disciplinarni režim označila je početak mnogobrojih
društvenih, političkih, ekonomskih, pravnih i širih kulturnih modulacija. Te
modularne promene često su bile pogrešno shvaćene (posebno kod Fukoa) kao
duboki prekidi, pukotine i istorijski rascepi, a zapravo, radilo se o jednoj „istoriji
sadašnjosti“ i istovremenosti trošnih starih i nedovoljno artikulisanih novih
oblika moći i znanja, društvenih tehnologija i (disciplinarnih) tehnika.
U ovom smo radu, koristeći pojam geoepistemologije, pokušali da
identifikujemo prostor kao jedan od ključnih i primarnih dispozitiva koji je
učestvovao u procesu tih modularnih promena. Ali ne bilo kakav prostor, već
prostor zatvaranja Drugih, odnosno onih koji su u jednom trenutku postali
„opasne individue“. Razmeđe suverenog i disciplinarnog režima upravo je
preko strategije velikog zatočavanja stare strahove pretvorila u nove: umesto
trajnih progona, stalnih lutanja ili privremenih mera izolacije, sada se nove
strategije oslanjaju na prostor kao ključni dispozitiv koji će opasne individue
neprekidno nadzirati u jasno izdvojenim i kontrolisanim prostorima. Nove su
Dušan Marinković, Dušan Ristić: Geoepistemologija „opasne individue“ 745

opasnosti morale biti spacijalizovane i trajno izdvojene od ostatka društvenog

tela. Opasnosti starog biološkog poretka: kuga i glad, najezde i opsade, sada
su zamenjene novim opasnostima: ludacima, skitnicama, kriminalcima,
perverznima – svima onima koji su pretnja novom tipu produktivnosti. I kao
što je razmeđe tih „tranzitornih modulacija“ bilo jedno hibridno razdoblje
suverenog i disciplinarnog, disciplinarnog i regulatornog, tako je i opasna
individua postala hibrid medicinskog i juridičkog; psihijatrijskog i kaznenog
– hibrid (zatvorenog) prostora i znanja/moći koji je obuhvaćen pojmom
geoepistemologije.
Upravo zato jer se radi o genealogiji razmeđa medicine i kazne (medicine
i prava, medicine i kriminologije, psihijatrije i javne higijene, medicine i
društvenog poretka) prostore opasne individue smo razmatrali kao dipozitive
koji su omogućili buduću medikalizaciju, psihijatrizaciju i kriminalizaciju novih
opasnosti. Prostore zatvaranja smo odredili kao primarne dispozitive u izrastanju
jednog novog tipa zapadne racionalnosti, upravljaštva i novog tipa moći i
znanja, koji su se ubličavali u diskurse koji klasifikuju, razdvajaju, segregiraju,
prave nove prostore – ali uvek sa istom dubinskom matricom nadzora i izolacije.
To su prostori u kojima se primenjuje znanje i moć; prostori u kojima se traži
legitimnost za pitanje bezbednosti, sigurnosti onog normalnog od nenormalnog,
bezopasnog od opasnog, prihvatljivog od nastranog, umnog od bezumnog,
korisnog od beskorisnog, produktivnog od neproduktivnog, prirodnog od
monstruoznog, legalnog od kriminalnog, normalnog od patološkog, moralnog
od nemoralnog. Trebalo je, dakle, prvo prostorno izolovati, rasporediti,
klasifikovati, da bi se zatim odredile mere u domenu mikro-fizike moći: propisati
ponašanja, putanje kretanja, vremenske raporede vršenja radnji.
Nove prostorne strategije, ili prostorom oposredovano umnožavanje
discipline, uticalo je na nastanak jedne generalizovane schémas disciplinaires
koja će zahtevati strogu prostornu podelu, stalni nadzor, inspekcijske provere.
No, prostor kao primarni dispozitiv disciplinarnog režima bio je samo (sic!)
još jedna modulacija ka regulatornom režimu bezbednosti koji će svoju
pažnju preusmeriti sa pojedinačnog na telo mnoštva – na stanovništvo kao
temelj buduće dinamike kapitalističke privrede i produktivnosti ekonomije i
biološke sfere života. Posredstvom zatvorenog prostora biće omogućena buduća
opšta medikalizacija, učitavanjem različitih vrsta simptomatologija opasnosti
(psiholoških, psihijatrijskih, juridičkih). Biće to jedan od „najekonomičnijih“
modela zapadnog tipa racionalnosti i upravljaštva u zaštiti celokupnog novog
„društvenog tela“. No, jednom kada je zatvoreni prostor postao dispozitiv
ne samo za medikalizaciju i bezbednost, već i za legitimizaciju izolovanja
Drugih, više nije bilo važno postaviti pitanja da li ludnica zaista leči (prevodi
nerazumne u razumne); da li zatvor zaista od kriminalaca pravi dobre građane;
da li popravni domovi zaista prevaspitavaju? „Drugačije rečeno, buržoaziju je
baš briga za ludake...Buržoaziju ne zanimaju ludaci, već moć koja se odnosi
na ludake...buržoaziju je baš briga za prestupnike, za njihovu kaznu ili njihovu
rehabilitaciju, koja nije od nekog naročitog interesa u ekonomskom smislu...  “
(Fuko, 2012h: 106).
746 SOCIOLOGIJA, Vol. LX (2018), N° 4

Literatura
Agamben, Giorgio. 2006. Homo Sacer: Suverena moć i goli život. Zagreb:
Multimedijalni institut, Arkzin.
Braudel, Fernand. 1992. Struktura svakidašnjice. Zagreb: August Cesarec.
Crampton, Jeremy and Elden, Stuart (eds.). 2007. Introduction, in: Space,
Knowledge and Power: Foucault and Geography. Burlington: Ashgate. 1–16.
Deleuze, Gilles. 2004. Foucault. Paris: Les Éditions de Minuit.
Delez, Žil i Gatari, Feliks. 1995. Šta je filozofija? Novi Sad: Izdavačka knjižarnica
Zorana Stojanovića.
Delez, Žil. 1989. Fuko. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
Delez, Žil. 2010. Postskriptum o društvima kontrole, u: Pregovori 1972–1990.
Loznica: Karpos. 252–260.
Dirkem, Emil i Marsel Mos. 2008. O nekim primitivnim oblicima klasifikacije,
u: Marinković, D. (prir.). Emil Dirkem: 1858–2008. Novi Sad: Mediterran
Publishing, VSA. 156–220.
Dirkem, Emil. 1982. Elementarni obici religijskog života. Beograd: Prosveta.
Driver, Felix. 1985. Power, space, and the body: a critical assessment of Foucault’s
Discipline and Punish. Environment and Planning D: Society and Space, 3:
425–446.
Edginton, Barry. 1997. Moral Architecture: The Influence of the York Retreat on
Asylum Design. Health & Place, 3(2): 91–99.
Elden, Stuart. 2001. Mapping the Present: Heidegger, Foucault and the Project of a
Spatial History. London and New York: Continuum.
Elden, Stuart. 2003. Plague, Panopticon, Police. Surveillance & Society, 1(3):
240–253.
Elden, Stuart. 2016. Foucault’s Last Decade. Cambridge: Polity.
Elden, Stuart. 2017. Foucault: The Birth of Power. Cambridge: Polity.
Farrington, Keith. 1992. The Modern Prison as Total Institution? Public
Perception Versus Objective Reality. Crime & Delinquency, 38(1): 6–26.
Foucault, Michel. 1977. What is an Author, in: Michel Foucault. Language, Counter–
Memory, Practice. Ithaca, New York: Cornell University Press. 113–138.
Foucault, Michel. 1980. Power and Strategies, in: Gordon, Colin (ed.). Power/
Knowledge: Selected Interviews and Other Writings, 1972–1977. Pantheon:
New York.
Foucault, Michel. 1984a. Space, Power, and Knowledge, in: Paul Rabinow (ed.).
The Foucault Reader. New York: Pantheon Book. 239–256.
Foucault, Michel. 1984b. Politics and Ethics: An Interview, in: Paul Rabinow
(ed.). The Foucault Reader. New York: Pantheon Book. 373–380.
Foucault, Michel. 1984c. On the Genealogy of Ethics: An Overview of Work in
Progress, in: Paul Rabinow (ed.). The Foucault Reader. New York: Pantheon
Book. 340–372.
Dušan Marinković, Dušan Ristić: Geoepistemologija „opasne individue“ 747

Foucault, Michel. 1990a. Confinement, Psychiatry, Prison, in: Michel Foucault:

Politics, Philosophy, Culture. Lawrence D. Kritzman (ed.). New York and
London: Routledge. 178–210.
Foucault, Michel. 1990b. The Dangerous Individual, in: Michel Foucault: Politics,
Philosophy, Culture, (ed.) Lawrence D. Kritzman: New York and London:
Routledge. 125–151.
Foucault, Michel. 1990c. Social Security, in: Michel Foucault: Politics, Philosophy,
Culture, Lawrence D. Kritzman (ed.). New York and London: Routledge.
159–177.
Foucault, Michel. 2000. Truth and Juridical Forms, in: James D. Faubion (ed.).
Essential Works of Foucault: Power. New York: The New Press. 1–89.
Foucault, Michel. 2006. Psychiatric Power. New York: Palgrave Macmillan.
Foucault, Michel. 2007. The Mashes of Power, in Crampton, Jeremy W. and
Elden, Stuart (ed.). Space, Knowledge and Power: Foucault and Geography.
Burlington: Ashgate. 153–162.
Fuko, Mišel. 1990. Predavanja. Novi Sad: Svetovi.
Fuko, Mišel. 1997. Nadzirati i kažnjavati: rođenje zatvora. Beograd: Prosveta.
Fuko, Mišel. 2002. Nenormalni. Novi Sad: Svetovi.
Fuko, Mišel. 2005a. Poredak govora, u: Milenković, Pavle i Marinković, Dušan
(prir.). Mišel Fuko 1926–1984–2004. Novi Sad: VSA. 37–58.
Fuko, Mišel. 2005b. Druga mesta. u: Milenković, P. i Marinković, D. (prir.). Mišel
Fuko 1926–1984–2004. Novi Sad: VSA. 29–36.
Fuko, Mišel. 2005c. Psihijatrijska moć. Novi Sad: Svetovi.
Fuko, Mišel. 2006. Istorija seksualnosti 1 – Volja za znanjem. Loznica: Karpos.
Fuko, Mišel. 2009. Rađanje klinike: arheologija medicinskog opažanja. Novi Sad:
Mediterran Publishing.
Fuko, Mišel. 2010a. Intelektualci i moć, u: Kozomara, Mladen (prir.). Mišel Fuko:
Spisi i razgovori. Beograd: Fedon. 89–101.
Fuko, Mišel. 2010b. Niče, genealogija, istorija, u: Mišel Fuko: spisi i razgovori.
Beograd: Fedon. 59–88.
Fuko, Mišel. 2010c. Omnes et singulatim: ka kritici političkog uma, u: Mišel
Fuko: spisi i razgovori. Beograd: Fedon. 244–260.
Fuko, Mišel. 2010d. Strukturalizam i poststrukturalizam, u: Mišel Fuko: spisi i
razgovori. Beograd: Fedon. 314–351.
Fuko, Mišel. 2010e. Razgovor sa Mišelom Fukoom, u: Mišel Fuko: spisi i razgovori.
Beograd: Fedon. 168–243.
Fuko, Mišel. 2012a. Predavanje od 7. januara 1976, u: Mišel Fuko. Znanje/moć:
odabrani spisi i razgovori. Novi Sad: Mediterran Publishing. 83–96.
Fuko, Mišel. 2012b. Pitanja Mišelu Fukou o geografiji, u: Mišel Fuko. Znanje/
moć: odabrani spisi i razgovori. Novi Sad: Mediterran Publishing. 69–82.
Fuko, Mišel. 2012c. Igra Mišela Fukoa, u: Mišel Fuko. Znanje/moć: odabrani spisi
i razgovori. Novi Sad: Mediterran Publishing. 173–209.
748 SOCIOLOGIJA, Vol. LX (2018), N° 4

Fuko, Mišel. 2012d. Zdravstvena politika u XVIII veku, u: Mišel Fuko. Moć/
znanje: odabrani spisi i razgovori. Novi Sad: Mediterran Publishing. 147–162.
Fuko, Mišel. 2012e. Razgovor sa Mišelom Fukoom, u: Mišel Fuko. Moć/znanje:
odabrani spisi i razgovori. Novi Sad: Mediterran Publishing. 113–134.
Fuko, Mišel. 2012f. Razgovor o zatvoru: knjiga i njena metoda, u: Mišel Fuko. Moć/
znanje: odabrani spisi i razgovori. Novi Sad: Mediterran Publishing. 45–60.
Fuko, Mišel. 2012g. Moć i telo, u: Mišel Fuko. Moć/znanje: odabrani spisi i
razgovori. Novi Sad: Mediterran Publishing. 61–68.
Fuko, Mišel. 2012h. Predavanje od 14. januara 1976, u: Mišel Fuko. Znanje/moć:
odabrani spisi i razgovori. Novi Sad: Mediterran Publishing. 97–112.
Fuko, Mišel. 2013. Istorija ludila u doba klasicizma. Novi Sad: Mediterran
Publishing.
Fuko, Mišel. 2014a. Bezbednost, teritorija, stanovništvo. Novi Sad: Mediterran
Publishing.
Fuko, Mišel. 2014b. Oko moći, u: Džeremi Bentam, Panoptikon. Novi Sad:
Mediterran Publishing. 9–28.
Fuko, Mišel. 2018. Šta je autor? u: Dejan Aničić (prir.). Kratak uvod u recepciju
“Francuske teorije”. Loznica: Karpos. 59–82.
Gofman, Erving. 2011. Azili: Eseji o društvenom položaju pacijenata bolnica za
mentalno obolele i drugih utočenika. Novi Sad: Mediterran Publishing.
Gouldner, Alvin, W. 1970. The Coming Crisis of Western Sociology. New York:
Basic Books.
Gupta, Akhil and Ferguson, James. 1992. Beyond ‘Culture’. Space, Identity and
the Politics of Difference. Cultural Anthropology, 7(1): 6–23.
Hacking, Ian. 2004. Between Michel Foucault and Erving Goffman: between
discourse in the abstract and face–to–face interaction. Economy and Society,
33(3): 277–302.
Hjuz, Everet, Č. 2012. Društvene promene i nezadovoljstvo statusom: Esej o
čoveku sa margine, u: Marinković, D. (prir.). Čikaška škola sociologije 1920–
1940. Novi Sad: Mediterran Publishing. 97–108.
Kangilem, Žorž. 2017. Normalno i patološko. Novi Sad: Mediterran Publishing.
Lefebvre, Henri. 2007. The Production of Space. Oxford: Blackwell Publishing.
Marinković, Dušan i Ristić, Dušan. 2014. Geoepistemologija pogleda, u: Džeremi
Bentam. Panoptikon. Novi Sad: Mediterran Publishing. 115–156.
Marinković, Dušan i Ristić, Dušan. 2016a. Ogledi iz geoepistemologije: prostor,
prakse, moć. Novi Sad: Mediterran Publishing.
Marinković, Dušan and Ristić, Dušan. 2016b. Foucault’s ‘Hall of Mirrors’: an
Investigation into Geo-Epistemology. Geografiska Annaler: Series B, Human
Geography, 98(2): 83–96.
Marinković, Dušan i Ristić, Dušan. 2017a. Policija i rađanje upravljaštva u delu
Mišela Fukoa. Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 51(2): 297–316.
Marinković, Dušan i Ristić, Dušan. 2017b. Genealogija transformacija klasnih
strategija: videti, govoriti, znati. Sociologija, 59(3): 253–274.
Dušan Marinković, Dušan Ristić: Geoepistemologija „opasne individue“ 749

Philo, Chris. 1992. Foucault’s Geography. Environment and Planning D: Society

and Space, 10: 137–161.
Philo, Chris. 2004. Michel Foucault, in: P. Hubbard, R. Kitchin and G. Valentine
(Eds.). Key Thinkers on Space and Place. Thousand Oaks, CA: Sage
Publications. 121–128.
Raffestin, Claude. 2007. Could Foucault have Revolutionized Geography? in:
Jeremy Crampton and Stuart Elden (eds.). Space, Knowledge and Power:
Foucault and Geography. Burlington: Ashgate. 129–137.
Ruppert, K., Schaffer, F., Maier, J., Paesler, R. 1981. Socijalna geografija. Zagreb:
Školska knjiga.
Schliehe, Anna, K. 2016. Re-Discovering Goffman: Contemporary Carceral
Geography, The “Total” Institution and Notes on Heterotopia. Geografiska
Annaler: Series B, Human Geography, 98(1): 19–35.
Šmit, Karl. 2011. Nomos zemlje. Beograd: Fedon.
Virno, Paolo. 2004. Gramatika mnoštva: prilog analizi suvremenih formi života.
Zagreb: Jesenski i Turk.
Weeks, Jeffrey. 1982. Foucault for Historians. History Workshop, 14: 106–119.