Ispitna pitanja:

1.Savremena lingvistika i njeni ciljevi?

Savremena lingvistička teorija odnosi se prema jeziku kao prema organu ljuskog organizma.
Prema tome pristupa jeziku iz prirodnjačkog ugla i pokušava da iznese teorije koje će dokazima
objasniti prirodu jezika kao fenomena.

Osnovna tri pitanja na koja lingvisitka danas pokušava da da odgovor su:

Priroda znanja jezika?
- Šta to zapravo znamo kada govorimo neki jezik, da li su to gramatička pravila ili spontano
usvojeni principi?
Ono je prećutno i ne može se osvetliti introspekcijom. Problem “crne kutije” – iako je znanje
jezika evidentan organ njemu se ne može fizički pristupiti. Zato sve što želimo da ispitamo i sve
što do sada znamo o njegovoj prirodi dobijeno je iz indirektnih ogleda.
Kako se jezik uči?
- Pitanje mehanizma usvajanja jezika na koji se odgovara Univerzalnom gramatikom. Nijedna
teorija do danas nije uspela u potpunosti da opiše ovaj složeni proces. Kako od UG dođemo do
AG (adult grammar)?
Upotreba jezičkog znanja
- kako koristimo ta znanja u govoru i razumevanju? Kognitivni mehanizmi primene znanja,
upotreba inforamcija koje su skladištene u ljudskoj memoriji.

2.Znanje jezika i njegove karakteristike?

Iz prvog pitanja

Priroda znanja jezika?

- Šta to zapravo znamo kada govorimo jezik, da li su to gramatička pravila ili spontano usvojeni
principi? Ono je prećutno i ne može se osvetliti introspekcijom. Problem “crne kutije” – iako je
znanje jezika evidentan organ njemu se ne može fizički pristupiti. Zato sve što želimo da ispitamo
i sve što do sada znamo o njegovoj prirodi dobijeno je iz indirektnih ogleda. Iz autputa i inputa
pretpostavljamo šta se to nalazi unutra. Konkretno u jeziku imput je govorno okruženje - ”slabi
stimulus”

Ono se ne usvaja imitacijom jer bi u tom slučaju ono bilo ograničeno na određeni broj
ponavljanih izraza.
 3. Univerzalna gramatika i njeni dokazi?

Univarzalna gramatika prema savremenoj generativističkoj teoriji Noama Čomskog predstavlja

kognitivni aparat koji omogućava svakom ljudskom biću da usvoji jezik okruženja u kojem odrasta. Ova
teorija razlikuje se od prethodne bihejviosrističke koja objašnnjava usvajanje jezika imitacijom.
Univerzalna gramatika objašnjava kako je moguće da na osnovu tako slabog stimulusa, bez podučavanja,
ljudi svuda na svetu uspevaju da progovore jezik svog okruženja. Karakteristična je samo za našu vrstu.
Njeni dokazi su 1)univerzalije u jezicima,2) univerzalnost procesa usvajanja jezika kao i to da 3)ne postoji
genetska predispozicija za određene jezike.

4. Predmet i ciljevi savremene sintakse?

Sintaksa se pored fonologije i semantike navodi kao jedna od najvažnijih grana lingvistike. Na ove tri
discipline naročito se osvrćemo prilikom učenja novog jezika. Odnosi se na organizaciju reči u rečenice,
sintagme i druge fraze. Fokus izučavanja je odnos forme reči i funkcije koju vrši u frazi. Jezička
kreativnost i ekonomija najuočljivija je u sintaksi jer je od ograničenog broja reči moguće napraviti
neograničen broj iskaza. Rekurzivnost jezika daje taj ogromni potencijal.

Njen zadatak je da uoči koje se kategorije (vrste reči) javljaju u jednom jeziku i utvrdi obrasce po kojima
se članovi kategorija kombinuju u rečenicama. Svaki govornik jezika poseduje nesvesno znanje o
“prihvatljivim” obrascima organizacije kategorija za svoj jezik.

5.Pravila frazne strukture?

Pravila frazne strukture predstavljaju raspored kategorija reči koji se smatra prihvatljivim u jednom
jeziku. Postoje dve vrste pravila:

 Leksička pravila: utvrđivanje vrsta reči N →Bart , V →chase

 Strukturna pravila : redosled kategorija u rečenici S → N V N , S → N VP

Ovim pravilima se predstavlja derivacija rečenica. Grafički se mogu prikazati zagradama i stablom koje
se često primenjuje.
Stablo ima čvorove, grane – korenski čvor i terminalne čvorove, u nivoima strukture govorimo i o “majci i
ćerkama čvorovima (sestrama)….”Pošto pravila određuju izgled stabla, tako i na osnovu stabla možemo
utvrditi koja su stukturna pravila.
Sintaksička dvosmislenost je pojava da derivaciju jedne rečenice možemo predstaviti različitim stablima
služeći se različitim pravilima.

6.Rekurzija

Rekurzivnost je naročita odlika ljudskog jezika da se jedinice istog nivoa mogu sadržati jedna u drugoj:
rečenica u rečenici, sintagma u sintagmi… Ovo je naročito bitno za sintaksu jer joj daje ogroman
generativni potencijal (potencijal za generisanje rečenica) koji nema lingvističke granice. Granice ovog
potencijala su ograničenost ljudske pažnje i memorije. Možemo reći da je rekurzija srž jezičke
kreativnosti.
7. Gramatike kao teorije: sakupljanje podataka (nadovezuje se na osmo, deveto, deseto)

- Bilo koji skup leksičkih i strukturnih pravila (Pravila frazne strukture) koji objašnjavaju kako su
generisane neke fraze u jeziku nazivaju se gramatikom. Sistem pravila koji bi objasnio sve fraze datog
jezika nazvali bismo gramatikom tog jezika. Pretpostavljamo da je to ono što ljudi uče kada usvajaju
jezik.

Zasnivaju se na intuiciji govornika i zato se moraju testirati i menjati.

Prilikom sakupljanja podataka govornicima se traži da za rečenice određenog reda reči ocene
“prihvatljivost”. U tom slučaju mislimo na gramatičku, a ne semantičku prihvatljivost (Colorless green
ideas sleep furiously.), kao ni da li je po pravopisu sasvim ispravna... zanima nas interna gramatika
govornika, gramatičnost.
I gramatične i negramatične rečenice smtaramo relevantnim podacima o jeziku. Na osnovu gramatičnih
formulišemo pravila frazne strukture. Teorija koju formulišemo mora objasniti i gramatične frase i ne
sme važiti za
negramatične
rečenice.

8. Gramatike kao
teorije:
formulisanje
teorije

Nakon što smo

prikupili podatke
pokušavamo na
njima da
formulišemo
pravila koja bi
teorijski objasnila
strukturu jezika. Za početak uzimamo jednu gramatičnu rečenicu i formiramo pravila frazne strukture za
njeno generisanje. Zatim to isto radimo za novu rečenicu i proveravamo da li novo pravilo generiše
prethodnu rečenicu. Isto se radi za svaku sledeću rečenicu pri čemu pravilo mora da važi za sve
prethodne. Bitno je i potvrditi da pravilo ne važi za negramatične rečenice te i njih analizirati kroz
pravilo.

9. Gramatike kao teorije: testiranje, revidiranje i proširivanje teorije

Dobijenu gramatiku proverićemo i na podacima, rečenicama koje nismo koristili za donošenje pravila.
Ukoliko se ispostavi da naša gramatika generiše negramatične rečnice, ili ne objašnjava gramatične onda
moramo revidirati teoriju. U slučaju da generiše negramatičnu rečenicu (što čini gramatiku netačnom)
pogodno je dodatno precizirati leksička pravila - podkategorije reči. Na primer kategoriju neprelaznih
glagola „Vi→crawls“ i uključiti je u strukturno pravilo S→N Vi .

Prema postojećoj gramatici više se ne generiše negramatična rečenica pravilom S→N V N jer je glagol
crawl intranzitivan.

U ovoj analizi zanima nas samo gramatičnost izraza, a ne primerenost ili logičnost...

Ukoliko gramatika ne objašnjava generisanje gramatične rečenice onda je nepotpuna. U tom slučaju se
teorija proširuje. Teorija se proširuje proširivanjem leksičkih pravila tako što se uvode reči i kategorije
(vrste reči) koje do tada nisu bile uključene u gramatiku. Na primer prilozi Adv→quickly.

10. Poređenje alternativnih pravila na primeru rečenica sa veznicima

- Za objašnjavanje struktura rečenice moguće je napisati više različitih pravila frazne strukture. Pošto
pretpostavljamo da maternji govornici usvajaju određeni broj jezičkih pravila kada usvajaju jezik, onda
tražimo ono koje je pravo i bolje od ostalih, koje generiše više gramatičnih rečenica a manje
negramatičnih.

Na primeru rečenica sa veznicima možemo napisati veliki broj vrlo opširnih sturkturnih pravila zbog
velikog broja članova koji se mogu koordinisati. S → N V N N and N V N N …
Da bismo objasnili sve gramatične rečenice koje se mogu pojaviti morali bismo stalno da revidiramo i
proširujemo pravila frazne strukture ovog tipa, dakle postoji beskonačan broj ovakvih pravila.
Ograničena ljudska memorija ne može da skladišti neograničen broj pravila i zato ih odbacujemo.

Moguće je, međutim, definisati rekurzivna strukturna i leksička pravila kojih će biti manje, a koja će
istovremeno objašnjavati mnogo više primera S→ S Conj S ; Conj→ and , Conj→ or
Mnogo je verovatnije da su pravila frazne strukture koja znamo kao govornici rekurzivna i malobrojna
nego beskonačna.

11. Biranje između (slabo) ekvivalentnih teorija

Slabo ekvivalentne teorije (gramatike) su one koje imaju različita strukturna pravila ali generišu iste
rečenice.
Jako ekvivalentne teorije (gramatike) su one koje imaju različita strukturna pravila, a generišu iste
rečenice i daju ista stabla.
Iako je rezultat isti (sama rečenica/fraza) moraju postojati pravila koja su verovatnija. Posmatramo dve
slabo ekvivalentne liste pravila/gramatika i upoređujemo ih po sledećim kriterijumima:

Jednostavnost
Jednostavnije je pravilo koje sadrži manje činilaca. Pretpostavljamo da je deci jednostavnije da upamte
jednostavnija pravila negó složenija. U tom slučaju teorija A bi bila jednostavnija.

Lakoća proširivanja:
Ono što je delovalo jednostavnije ispostavlja se za malo verovatno. Kada bismo pravilima A gramatike
hteli da objasnimo veći broj novih, složenijih rečenica morali bismo da je proširujemo u nedogled.
Za rekurzivnu B gramatiku dodali bismo samo “ S→ S Conj S; Conj→ and , Conj→ or” i time pokrili
ogroman broj rečenica. Ispostavlja se da je rekurzivnost jednostavnija.

Konstituentnost:
Kod slabo ekvivalentnih teorija jasno je da postoje dva različita stabla. Pitanje je internalizovane
gramatike koje stablo je ispravnije, odnosno da li govornici jezika posmatraju niz nekih reči u rečenici kao
odelit konstituent koji treba da ima svoj čvor. Konstituentnost se utvrđuje testovima konstituentnosti. U
govoru konstituentnost možemo testirati na osnovu pauza u iskazu.
12. Testovi konstituentnosti

Niz reči –niska reči – nisku reči…

Nije reč niska nego je deo niza :D

 Konjunkcija:
Ukoliko je moguće veznikom spojiti dve niske reči na istom nivou, iste forme i funkcije onda su
one jedan konstituent. Ovde postoji neslaganje između gramatike srpskog i engleskog. VP u
engleskom će uključiti i glagole koji su spojeni naporednim veznicima, dok će u srpskom to biti
dve rečenice odnosno S. Uvodimo strukturno pravilo X→ X Conj X

 Zamena proformom:
Ako je nisku reči moguće zameniti jednom rečju i zadržati gramatičnost onda je ona jedan
konstituent. Veliki broj jezika dozvoljava da se redundantni elementi zamene proformom.
Rešava se dodavanjem novog leksičkog pravila X → proforma

e.g. Iz pećine je izašlo maljavo, visoko, morsko čudovište, a Bart ga je ubio.

N → maljavo, visoko, morsko čudovište
N → ga

 Elipsa/Elizija:
Ukoliko je niz reči moguće izbrisati, a zadržati gramatičnost rečenice, onda je reč konstituentu.
Može se desiti da je konstituent već elidirán pa da ga treba rekonstruisati u analizi.
Dodajemo leksičko pravilo X→Ø

 Pomeranje/ dislokacija:
Konstituent sačenjen od niza reči (sintagma, rečenica,fraza…) može se pomeriti u celosti na
drugo mesto. Pravilo pomeranja ne spada među pravila frazne strukture i ne može se
predstaviti.

 Semantička dvosmislenost:
Crvene sveske i olovke su na stolu
Stari psi i mačke su gladni.
U zavisnosti od značenja imaćemo dva različita stabla koja predstavljaju strukturu ovakvih
rečenica (da li se pridev odnosi na celu sintagmu ili samo na jednu reč). Nije klasičan test konst.
no, ukazuje nam na konstituente u slučajevima poput gorepomenutih.

13. Sintaksička i semanticka dvosmislenost

Sintaksička dvosmislenost je pojava da derivaciju jedne rečenice možemo predstaviti različitim stablima
služeći se različitim pravilima.
Semantička dvosmislenost:
e.g. Crvene sveske i olovke su na stolu.
Stari psi i mačke su gladni.
U zavisnosti i od značenja imaćemo dva različita stabla koja predstavljaju strukturu ovakvih rečenica (da
li se pridev odnosi na celu sintagmu ili samo na jednu reč). Nije klasičan test konst. no, ukazuje nam na
konstituente u slučajevima poput gorepomenutih.

14. Odnosi unutar stabla: dominacija, prethodnost i k-komanda

Stablo služi kao grafički prikaz pravila frazne strukture.
Stablo ima čvorove, grane – korenski čvor(glavni) i terminalne(krajnje) čvorove, u nivoima strukture
govorimo i o “majci i ćerkama čvorovima (sestrama)….”Pošto pravila određuju izgled stabla, tako i na
sonovu stabla možemo utvrditi koja su stukturna pravila. Ponavlja se iz petog pitanja

U stablu dominantan čvor je onaj koji se nalazi više u stablu, bliže korenskom čvoru, iz njega proističe
podređni čvor. Prednost u stablu među više čvorova na istom nivou, koji potiču iz istog materinskog
čvora, imaju oni koji su više levo orijentisani .
K-komanda
Strukturna istaknutost- čvor X nije dominanatan u odnosu na drugi, tj. bliži je korenskom čvoru, ali iz
njega ne proističu drugi čvorovi u odnosu na koje je istaknut. Čvor iz kojeg oni proističu i koji je na istom
nivou kao strukturno istaknuti nazvaćemo čvor Y.
akko X i Y potiču iz istog čvora i nijedan nije dominantan u odnosu na drugi, onda su oni u odnosu K-
komande (konstituentska komanda, konstituentsko upravljanje). Ne moraju biti na istom nivou. U
odnosu k-komande bice i čvor X prema čvorovima koji proističu iz Y čvora.
X k-komanduje Y

15. K-komanda kao test konstituentnosti

Posmatramo NPI (negative polarity ítems) anything i ever koji moraju da imaju odgovarajući
negativan okidač da bi bile gramatične u rečenici, isto važi za refelksivi kojima je neophodan
antecendent s kojim se slažu u licu, rodu i broju. Navodi se diskontinuirana fraza each…the other
kojima treba posebna dopuna da bi bili gramatični. Kako se oni generipu u stablu?

Rešenje za ova tri slučaja zavisnih elemenata je k-komanda. Element X(NPI, povratne zamenice) može
biti zavistan od Y samo ukoliko ga element Y k-komanduje u stablu fraze Z(vidi gore). Druga teorija je da
X može biti zavistan od Y samo ukoliko element Y ima prednost u odnosu na njega u stablu Z fraze. Bitno
je postaviti zavistan član na pravo mesto u stablu na kojem će nadređeni član moći da ga upotpuni,
k-komanduje. Kada crtamo stablo bitno je da Y nije dominantan. To nam onda daje upute kom
konstituentu pripadaju NPI, refleksivi i izraz each…the other.

16. Utvrđivanje kategorijalne pripadnosti reči i fraza

Reči u svakom jeziku su podeljene/kategorisane u vrste reči. Prvi koji je doneo ovu vrstu kategorizacije
bio je grčki filozof Dionizije u prvom veku p.n.e.
To je učinio na osnovu sledećih nekoliko kriterijuma:

Fleksija – prema kojim kategorijama se reči menjaju, na primer imenice se menjaju u broju i padežu,
razlikuju i rod. Glagoli razlikuju broj, lice (rod u nekim vremenima), vreme kao svojstvenu kategoriju itd.
Neke vrste reči su nepromenljive
Pozicija – neke vrste reči, kao članovi, imaju fiksnu poziciju u rečenici i uvek će se naći uz neku drugu
vrstu reči
Značenje/funkcija: Glagoli opisuju radnju, stanje, zbivanje, predlozi označavaju odnose izmešu reči i bla
bla za druge vrste reči…
Ovi kriterijumi nisu apsolutno pouzdani i uvek se nađu izuzeci koji pobijaju teoriju, mogu da se svrstaju u
više vrsta reči i sl.

Fraze se u najširem smislu kategorišu pomoću dve vrste testova:

supstitucija – frazu nepoznate kategorije zamenimo drugom frazom kategorije koju znamo a da ona ne
izgubi funkciju u rečenici; to možemo predstaviti leksičkim pravilima
Konjunkcija/vezivanje – pošto veznici vezuju fraze na istom nivou, istog oblika i funkcije možemo utvrditi
kategoriju fraze ako joj vežemo frazu čiju kategoriju znamo (vrstu reči, vrstu sintagme, vrstu rečenice...)

17. Revidiranje strukture: posesivne NP

…Elided, replaced with a proform, conjuncted, put in diferent place

Ukoliko se jave kontradikcije u teoriji/gramatici onda moramo revidirati podatke, strukturu I principe
koje smo primenjivali.

Za posesivne NP u engleskom jeziku predlaže se sledeća struktura stabla:

NP →N Poss N
Prednosti ovog strukturnog pravila su što ono omogućava nesmetanu koordinaciju/konjunkciju drugih
konstituenata I što je rekurzivno.
Problem predstavljaju imeničke fraze koje su u posesivnom obliku a u koordinaciji.
Bart’s and Meggie’s mom chased Bart.
Zato revidiramo strukturu stabla. Predlaže se struktura:
NP→PossP N
PossP→ NP Poss
Ova gramatika zadržava rekurzivnost, mogućnost koordinacije, ali omogućava i koordinisanje posesiva.

18. Revidiranje principa: refleksivi i jedinice negativnog polariteta

Posmatramo NPI (negative polarity ítems) anything i ever koji moraju da imaju odgovarajući
negativan okidač da bi bile gramatične u rečenici, isto važi za povratne zamenice kojima je
neophodan antecendent s kojim se slažu u licu, rodu i broju.
Struktura rečenica koje sadrže zavisne elemente/fraze objašnjava se kroz dva teorije:
Element X može biti zavistan od Y ukoliko ga element Y k-komanduje u stablu fraze Z(vidi gore). Druga
teorija je da X može biti zavistan od Y ukoliko element Y ima prednost u odnosu na njega u stablu Z fraze.

Za obe teorije postoje situacije koje favorizuju jednu u odnosu na drugu. Jednako postoje i slučajevi
negramatičnih rečenica koje se generišu ovim pravilima. Pošto su netačne moraju se revidirati.
Moguće je ukombinovati stavove obe teorije kako bi se objasnila stuktura rečenica sa zavisnim
članovima.

Dobijena teorija: X može biti zavisni element Y fraze samo ako ga Y k–komanduje i ima prednost u
odnosu na X u stalbu Z.

19. Revidiranje podataka: umetnute strukture

Mnogi jezici kao i engleski imaju stukturalna sredstva za umetanje rečenica u rečenicu. Rečenice koje
vrše funkciju subjekta uvode se strukturnim pravilom:
NP→ that S
I ovo pravilo je rekurzivno kao i S→NP VP

e.g. That that that Bart saw Homer surprised us is doubtful puzzled Lisa

Kao i drugim slučajevima sa rekurzivnošću, prepreka u generisanju fraze predstavlja ograničenost ljudske
memorije. Zbog toga će se previše složene rečenice generisane ovim pravila smatrati neprihvatljivim ali
će idalje biti gramatične. Dakle ne revidiramo pravilo već podatke.

20. Uvođenje leksikona i supkategorizaciona obeležja

Prethodne gramatike koje su se zasnivale na leksičkim i strukturnim pravilima pokazale su slabosti u

mnogim primerima. Reči koje bi trebalo da pripadaju istoj kategoriji ne ponašaju se isto u različitim
kontekstima.

Kako bi se ograničili neke negramatične fraze revidirali smo leksička pravila, dodali smo podkategorije
prelaznih i neprelaznih glagola Vt i Vi (i dvovalentni Vd). Tim kategorijama smo dopunili strukturna
pravila. Problem ove metode je što se na taj način reči koje pripadaju istoj vrsti reči udaljavaju kao da se
radi o različitim vrstama reči.
Možemo pomisliti da to i nije problem, ali te reči imaju istu odliku fleksije u vremenu, rodu, broju, licu,
polarnosti, dijatezi, modusu… Problem su i glagoli poput to give (to spare, to donate) gde postoje dva
strukturna pravila njegove upotrebe: Homer gave Bart a present. V NP NP
Homer gave a present to Bart. V NP to NP
Zbog svih ovih probelma odbacuje se princip leksičkih pravila I uvodimo supkategorizaciona obeležja.
Ta obeležja po formuli određuju mesto gde se reč može naći I u kom kontekstu [+_X Y Z]. Na primer>
[+_ ] ; [+_NP] ; [+_ NP PP]
Glagol to give će u ovom slučaju imati dva supkategorizaciona obeležja [+_NP NP] I [+_ NP PP]
U celosti sada navodimo reč, kategoriju I supkategorizaciona obeležja – leksički obrazac:
to give, V, [+_NP NP] I [+_ NP PP]
Strukturna pravila će sada imati samo V kategoriju za glagole.
Omogućava se I dodavanje obeležja izvan vrsta reči/ kategorija kao što su padež, trajanje, način… kojim
se fraze u obeležju preciziraju.
a. give, V, [+ __ NP PP ], [+ __ NP NP]
[+dat]

b. put, V, [+ __ NP PP ]
[+loc]

spend, V, [+ __ NP PP ]
[+dur] [+loc]

21. Centričnost fraza i Princip F

Postavlja se pitanje odakle fraza dobija svoja obeležja i dodatne kategorije?

Princip F kaže da se osobine centra frase projektuju na celu frazu.

Različiti pogledi na projektovanje osobina mogu nas dovesti da različith zaključaka o centru frase. Na
primer bilo bi legitimno reći da NP koja sadrži Det zapravo predstavlja DP. I jedan i drugi član sadrže
kategorijalna obeležja frase pa bi se mogli konstruisati leksički obrasci za oba moguća centra.

Egzocentrične fraze su fraze bez centra. Problem je utvrditi odakle onda one dobijaju obeležja?
Posmatramo frazu S→NP VP gde su oba člana fraze podjednako bitan. Možemo postaviti dve teorije:
S ne dobija osobine ni od jednog ni od drugog člana.
S odslikava osobine od oba svoja člana, drugim rečima ima dva centra. Ova teorija bi objasnila na primer
slaganje subjekta i predikata u broju.

22. Dopune i nacin njihovog vezivanja za centar

Dopune su obavezni sintaksiöki elementi u rečenici koje zahteva glagol po svojoj argumentskoj strukturi
da bi upotpunili gramatičko značenje. Neki glagoli zahtevaju samo jednu dopunu, neki dve a neki tri.
Supkategorizacioni obrazac diktira kakve one treba da budu. Dakle formalno su određene i neponovljive.
Glagol i dopuna su u odnosu selekcije jer glagolu trebaju dopunski elementi određene semantičke uloge

Dopune kao deo strukture stabla: dopune glagola pripadaju istom čvoru kao i glagol koji je centar fraze.
Centar sa svojim dopunama formira jedan konstituent. Moguće je zameniti ga proformom i može mu se
vezati konstituent na istom nivou. Ubacuju se u čvor čiji centar glagol. Uvek su sestre glagola u stablu.
(dodato iz pitanja 25.)
23. Semanticke uloge

Teta-uloge
To su značenjske uloge koje glagoli pripisuju svojim dopunama.
- AGENS (participant koji intencionalno vrši radnju)
- PACIJENS (osoba ili predmet koji je pogođen radnjom)
- TEMA (entitet koji biva pomeren, u pokretu)
- CILJ (entitet prema kome je radnja usmerena)
- DOŽIVLJAVAC (osoba koja prima senzacije ili je iskusila određeno čuvstvo)
…
Supkategorizacioni obrazac i semantičke uloge kod glagola su povezane kategorije.
Subjekat svakog glagola nosiće ulogu agensa.

24. Odredbe i nacin njihovog vezivanja za centar

Odredbe su dopunski članovi u rečenici koji nisu obavezni. One bliže opisuju značenje glagola, dakle one
su semantički kriterijum i odnos glagola i dopune je modifikatorski. Formalno su slobodne, ne zavise od
glagola i ponovljive su.

Odredbe nisu deo konstituenta glagola.

Testovi supstitucije i konjunkcije nam
pokazuju da one nisu neophodan član VP.
One se javljaju u zasebnom čvoru koji je
sestra VP čvoru. Strukturno pravilo kojim
se uvode odredbe može se predstaviti :
VP→VP Mod
Modifikatori/ odredbe su rekurzivni i mogli
bi se dodavati na glagol u nedogled
(granica rekuzivnosti je ograničenost
memorije). (dodato iz pitanja 25)

25. Razlike između dopuna i odredbi

Nekada je teško razlikovati da li je neki

konstituent u rečenici odredba ili dopuna.
Mnoge fraze mogu se naći u obe uloge i to
zavisi od argumentske strukture glagola.
Zato se služimo različitim testovima da
bismo razlikovali ove dve kategorije.

1. Ponovljivost – odredbe su ponovljive i moguće je koordinisati ih u nedogled. Dopune nisu

ponovljive. Konstituent ispunjava mesta u arg. strukturi glagola i on ne zahteva više elemenata.
2. Obaveznost – Dopune su obavezne i rečenica je negramatična bez njih (neke se mogu izostaviti),
a odredbe nisu obavezne.
 Problem u ovom testu predstavlja to što neke dopune i nisu obavezne i što neki glagoli u
različitim značenjima imaju različite arg. strukture. (Bart ran. VS Bart ran the meeting. –primer sa
ilustracije-).
Predlažu se dve moguće teorije kao rešenje ovih pojava:
-Prva pretpostavlja da glagol ima više supkategorizacionih obeležja koja se mogu realizovati :

write, V, [+ __ ], [+ __ NP],
[+ __ NP PP], [+ __ NP NP]

Ovom teorijom objasnili bismo i opciju da neke dopune glagola mogu izostati jer im to
dozvoljavaju supkategorizacioni obrasci.
- Druga teorija predlaže jedan supkategorizacioni obrazac gde na površinskoj strukturi elementi
mogu biti neiskazani ali će postojati u dubinskoj strukturi. U stablu ih rekonstruišemo. U nekim
slučajevima može nam se i učiniti da postoji fonetski nerealizovana dopuna pa je bitno imati
dobar leksički obrazac glagola.

3. Leksička osetljivost- npr. glagol zahteva određeni pedlog. Prisustvo ove osetljivosti svedoči nam
o tome da je ono što prati glagol zapravo njegova dopuna i njegov konstituent.

Dopune kao deo strukture stabla: dopune glagola pripadaju istom čvoru kao i glagol koji je centar fraze.
Centar sa svojim dopunama formira jedan konstituent. Moguće je zameniti ga proformom i može mu se
vezati konstituent na istom nivou. Ubacuju se u čvor čiji centar glagol. Uvek su sestre glagola u stablu.

Odredbe nisu deo konstituenta glagola. Testovi supstitucije i konjunkcije nam pokazuju da one nisu
neophodan član VP. One se javljaju u zasebnom čvoru koji je sestra VP čvoru. Strukturno pravilo kojim se
uvode odredbe može se predstaviti : VP→VP Mod
Modifikatori/ odredbe su rekurzivni i mogli bi se dodavati na glagol u nedogled (granica rekuzivnosti je
ograničenost memorije).
26. Umetnute rečenice = 27. Komplementizatorska fraza (CP)

Postoje različite vrste rečenica u odnosu na tip imformacije koji prenose: obaveštajne, upitne,
vremenske... sve one su rekurzivne odnosno mogu se naći jedna u drugoj primenom sintaksičkih pravila.
Zavisna ili nezavisna rečenica koja je inkorporirana u nekoj rečenici neće odrediti njen celokupni karakter
već su one jedan njen konstituent. Umetnutu rečenicu nazivamo klauzom.

Glavni glagol rečenice određuje karakter umetnute rečenice.

verovati, V, [+ _ CP] - glagol može vezati deklarativnu klauzu
[+D]
pitati, V, [+ _ CP] – glagol može da veže upitnu klauzus
[+Q]

Umetnute rečenice uvode se određenim formalnim komplementizatorima- rečima koje ih prethode I

ukazuju na njihov karakter (vezni: da, da li, kada, pošto… za zavisne rečenice npr. Ili naporedni veznici za
nezavisne rečenice I, pa te, ili, ali, a…). Dakle oni su centar klauze.
Umetnuta rečenica se u strukturi predstavlja kao CP koja je sestrinski čvr sa V - VP→V CP
CP se zatim grana na C I S.
-Dakle svaka klauza sadrži rečenicu.

28. Finitne i nefinitne rečenice

Rečenice u ličnom/finitnom glagolskom obliku su one čiji je glavni ili modalni glagol u nekom ličnom
glagolskom vremenu. Nelične rečenice su one čiji glagol nije u nekom vremenu već stoji sa infinitivnom
oznakom to (u engleskom) u obliku infinitiva.

Finitne ii nefinitne rečenice dele mnoge osobine: I jedne I druge imaju subjekat, pozicija glagola u
vremenu I modalnog glagola poklapa se sa pozicijom inf. oznake to. Obe mogu prenositi istu informaciju
I pozicije komplmentizatora im se poklapaju.
Osnovna razlika između ove dve vrste rečenica je što finitne mogu biti nezavisne rečenice, a nefinitne
samo klauze. Nefinitna rečenica može stajati I bez subjekta.

Određeni komplementizatori poput wheter mogu se koristiti da uvedu I finitne I nefinitne rečenice. Neki
se koriste samo uz nefinitne kao for, a neki samo za lične that.
29. Rečenica kao vremenska fraza (TP)

Osnovna razlika između finitnih i nefinitnih rečenica je prisustvo glagola u ličnom glagolskom vremenu.
Dakle vreme se postavlja kao centralno obeležje rečenice, odnosno kao centar S. Onda možemo reći da
je S zapravo TP (Tense Phrase).
TP → NP T VP
za modalne glagole i oznaku to je pozicija T odgovarajuća. Iz toga sledi da modalni glagol čini rečenicu
+TNS, a oznaka to –TNS.
Šta se dešava sa glagolim u nekom vremenu?
Oni se u strukturi stabla dele na apstrakt T i glagol u nominacionom obliku. Apstrakt T ima dve
kategorije PAST i PRES(ENT). Apstrakt T je ne T poziciji čvora u stablu, on je centar i određuje da li je
rečenica + TNS ili –TNS (tense). Oni se na površinskoj strukturi kombinuju i daju odgovarajući oblik
glagola.

Na osnovu ovog zaključka možemo postaviti sledeću strukturu klauze CP→C TP

Komplementizatori će u klauzama odrediti da li će rečenica biti finitna ili nefinitna.

30. Fonetski nerealizovane leksicke jedinice: kategorija PRO

U nefinitnim rečenicama moguće je izostaviti subjekat I zadržati gramatičnost. Ova pojava objašnjava se
time da on nije izosta u dubinskoj strukturi već da samo nije iskazan na površini – u stukturi se obeležava
oznakom PRO.

Ovom teorijom pojednostavljen je I odabir vrste klauze za neke glagole. Kada bi postojale klauze bez
subjekta trebali bismo dodatna supkategorizaciona obeležja za preciziranje vrste rečenice.
PRO objašnjava I semantičku identičnost rečenica sa I bez subjekta.

PRO objašnjava I kako je moguće da se u jednoj rečenici nađu dve klauze od kojih jedna nema subjekat.
Veznicima možemo konjunktovati elemente istog nivoa, forme I funkcije. Kada bi postojale klauze bez
subjekta onda ne pomenuti primer konjunkcije ne bi bio moguć jer ne bi bile iste vrste kao CP.

Česte su situacije u različitim jezicima da rečenice mogu biti gramatične sa “nevidljivim subjektom”.
Primer u engleskom je imperative u kojem se mahom izostavlja subjekat. U našem jeziku moguće je
rekonstruisati subjekat jer on ostavlja svoja kategorijalna obeležja na glagol što dokazuje da on ne
nedostaje u strukturi. Slično je u japanskom.
31. PRO i razlika između expect i persuade

Iako nam se može učiniti da ovi glagoli zahtevaju istu strukturu klauze, oni zapravo iziskuju različite
semantičke uloge svojih dopuna i samim tim i drugačiju strukturu rečenice.

Konstrukcije sa pleonastičkim subjektom mogu biti dopune samo za glagol expect. (vidi pitanje 32.) U
takvim rečenicama čvor NP jeste subjekat, u rečenicama sa persuade NP nije subjekat.

Idiomatski izrazi zadržavaju svoje značenje sa glagolom expect I čine knstituent. Sa glagolom persuade
dobijaju sasvim drugačije, doslovno značenje i imaju drugačiju konst. Strukturu.
e.g. Homer expected shit to hit the fan.
NP to VP – klauza, rečenica
Homer persuaded shit to hit the fan.
objekat – idiom nije rečenica

Upotreba uz finitne rečenice nam pokazuje kako ova dva glagola zahtevaju drugačkiju strukturu iste
rečenice. Expect će kao dopunu zadržati CP, dok će persuade tu CP razdvojiti na NP i drugu klauzu u
ličnom gl. obliku sa svojim subjektom. Dakle zahteva dve dopune
a. Homer expected that Marge would win the race.
b. Homer persuaded Marge that she should win the race.

Semantičke uloge koje ova dva glagola iziskuju dodatno objašnjavaju njihov odnos.
Ja očekujem nešto. (Doživljavać I tema)
Ja ubeđujem nekoga u nešto. (agens, tema I cilj)

U infinitnim rečenicama ova dva glagola izgledaju kao da se ponašaju isto ali na dubinskoj strukturi se
vidi glavna razlika koja uzrokuje navedena ponašanja.
Persuade je glagol koji će ići uz strukturu CP→NP (PRO)to VP
e.g. Homer expected [Marge to win the race].
Homer persuaded [Marge] [PRO to win the race].

32. Pleonasticne kategorije

Subjekat prisutan samo formalno (There’s a mosquito in the room. It is a lovely day today). On se ne
odnosi ni na šta konkretno već ispunjava poziciju subjekta u rečenici. To su pleonastičke zamenice There
I It koje se kao takve javljaju smao na poziciji subjekta, ako u poziciji objekta onda im je značenje
refencijalno.

33. Struktura glagolske fraze

Ne postoji poglavlje namenjeno samo ovoj grani. Do sad je bilo reči o VP u prethodnim pitanjima.
U glagolskim frazama dopuna je sestrinski čvor V. VP može biti I VP→V NP VP→V CP
34. Struktura imenicke fraze

Postoji nekoliko vrsta NP fraze:

NP → N boy
NP → Det N the boy
NP → CP …the boy to destroy the evidence (rečenica u neličnom gl. Obliku)
NP → NP …The boy’s destroying of evidence (gerund)
NP →NP … the boy’s destruction of evidence ( derivirana imenica)
Udaljava se od značenja glagola.

Centar NP je N. NP je dopuna glagola I kao takva je neponovljiva. Ako je centar fraze N postavlja se
pitanje na koji način se toj kategoriji nadovezuju dopune a kako odredbe?

Dopune NP:
-Centar N sa svojim dopunama mora činiti jedan constituent. Treba da potiču iz jednog čvora I to je N’.
N kao dopunu zahteva PP dok VP može da ima NP dopunu. Na kraju, dopune imenica kontradiktorno i
nisu obavezne. Sama imenica upotpunjuje gramatičko značenje. Dopuna u stablu je sestrinski čvor N I
bliže je centru N.
Odredbe NP:
- Kao i dopune javljaju se uz glagolske imenice i bliže određuju radnju. Nisu zahtevane argumentskom
strukturom glagola od koga je nastala imena pa tako ni u NP nisu obavezne. Nisu deo N’ čvora u kome su
centar I njegova dopuna, već njegov sestrinski čvor. I one imaju PP strukturu.

NP mogu sadržati i PRO u svojoj strukturi na poziciji Det NP →Det N’. Time se objašnjavaju rečenice
poput : “Praising herself bothered Lisa.”

35. Struktura predloške fraze?

(PP→P NP – ono što se do sada pojavljivalo)

Pod X’ teorijom menjamo I stukturno pravilo PP-a. Centar PP fraze očite je P koji prenosi svoja padežna
obeležja na celu frazu.
Razmatramo i posebnu vrstu PP koja ima MP (Measuerment Phrase) – ...three miles down the hill
(down-centar). Testovima konstituentnosti možemo da utvrdimo da MP nije deo konstituenta predloške
konstrukcije iako se na nju odnosi. Zato je bitno da izdvojimo centar i njegovu dopunu pod čvorom P’.
PP→ MP P’
P’→ P NP

36. Teorija X-sa crtom: leksicki centri i maksimalne projekcije; specifikatori i komplementi

Pretpostavimo da pravila frazne structure imaju svoja ograničenja I da se ne mogu proširivati u

nedogled. Onda bismo morali da proniknemo u neko osnovno, dubinsko pravilo kojim se objašnjavaju
pojedinačna strukturna pravila različitih fraza. To se postiže X’ teorijom!
XP → Spec X′
Spec- specifikator karakterističan za tu vrstu fraze (npr. MP za PP)
X′ → X ZP*
ZP* - komplementi koji se vezuju za centar te fraze
Imajući X-bar teoriju kao vodilju, stablo svake fraze granaćemo binarno.
37. Teorija X-sa crtom i njene implikacije

X-bar teorijom možemo objasniti dubinsku strukturu svih jezika. Ona nam omogućava da utvrdimo
postojanje centara, njihovih dopuna I odredbi u frazama svih jezika gde se samo pozicije ovih kategorija
razlikuju. Očekujemo da postoje jezici sa levo orijentisanim centrom I jezici sa desno orijentisanim
centrom. Upoređivanjem VO I OV jezika (raspored glagola I objekta) zaista dolazimo do zaključka da
većina fraza u jezicima teže da orijentišu centar samo levo ili samo desno. Princip grananja stabla,
međutim, ostaje isti.

X-bar teoriju možemo čak svrstati u Grinbergove univerzalije.

Dalje pretpostavljamo I da je “X-bar obrazac” ono sa čim deca dolaze na svet I počinju da uče maternji
jezik. Dakle svi imamo podsvesni mehanizam kojim binarno raščlanjavamo fraze. Kako bismo usvojili
jezik svog okruženja mi samo koristimo mehanizam u zadatim okolnostima. Učimo koliko dopuna
zahtevaju glagoli, kakve dopune I odredbe centar može dobiti I time upotpunjujemo znanje o jeziku.

38. Teorija X-sa crtom: odredbe

Samo posmatramo generalizujemo kroz X’ teoriju I primenimo na svaku frazu

- Kao i dopune javljaju se uz glagolske imenice i bliže određuju radnju. Nisu zahtevane argumentskom
strukturom glagola od koga je nastala imena pa tako ni u NP nisu obavezne. Nisu deo N’ čvora u kome su
centar I njegova dopuna, već njegov sestrinski čvor. I one imaju PP strukturu.