•ŽAN-MIŠEL PALMIJE, Ekspresionizam kao pobuna, Bgd. 1995 (Pariz, 1978)

IV DEO - EKSPRESIONISTI I POLITIKA

Ekspresionizam, degenerisana umetnost

Razlozi zbog kojih su uvedene mere protiv ekspresionističkih umetnika bili su višestruki. Na prvom
mestu, rasizam i antisemitizam - mnogi umetnici bili su jevrejskog porekla, te je ekspresionizam u
celini bio ocenjen kao "nečist". To se, uostalom, odnosilo na čitavu modernu umetnost. Sem toga,
mnogi ekspresionisti inspirisali su se umetnošću Afrike i Okeanije, pa kad je Hitler došao na vlast, na
njihova dela počelo je da se gleda kao na podmukle pokušaje kvarenja rasnog ideala nemačke
omladine. Pored toga, nacisti su smatrali da je pacifizam, koji su propovedali brojni intelektualci i
nemački pesnici, izraz jevrejskog i markstističkog internacionalizma, a revolucionarni nemiri smatrani
su "udarcem u leđa" zbog kojeg je rat izgubljen. Na političkom planu,mnogi ekspresionisti učestvovali
su u radu Saveta radnika, vojnika i umetnika u Bavarskoj i u Berlinu. Novembarska gurpa i Bauhaus
smatani su komunističkim institucijama. "Levičarska umetnost" iz doba Vajmara izjednačavana je sa
komunizmom u politici.

Mržnja nacista prema "sistemu", Vajmarskoj Nemačkoj, bila je uperena i protiv umetničke,
moralne, intelektualne i političke dekadencije, protiv koje su želeli da se bore. Za naciste je to bila
dekadencija morala i dekadencija u odnosu na klasični grčko-vinkelmanovski ideal. Naime, oni su
hteli umetnost blisku narodu - nacisti će osigurati tu bliskost pribegavanjem starim realističkim
oblicima iz XIX veka, malograđanskom kiču i sentimentalizmu Blut und Boden-a -, i insistirali su na
povrataku na klasicizam – klasični ideal proglasili su osnovom svoje umetnosti. Nacisti zameraju
slikarima tog doba da su okaljali ideal nemačke žene uzimajući kao modele prostitiutke, da su dali
groteskne i odvratne slike ralnosti, da su se inspirisali tvorevinama rasno inferirornih naroda.

Umetnost je, po Hitlerovom mišljenju, trebalo da igra značajnu ulogu u izgradnjinovog režima.
Hitler se duboko užasavao moderne umetnosti uopšte, a posebno umetnosti epohe Vajmara. Video
je u njoj samo ružnoću, dekadentnost, đubre, simbol uticaja Jevreja i komunista na nemački narod.
Želeo je oštro da kazni umetnike što su"izdali nacionalnu stvar". Dok je u Italiji futurizam ipak na kraju
prilično dobro primljen od strane vlade, onda kad su neki predstavnici tog pokreta stali uz fašizam, u
Nemačkoj će moderna umetnost biti potpuno odbčena. Jedina ličnost Trećeg rajha koja je imala
nešto smisla za umetnost, a koja će upravo biti odgovorna za uništavanje umetnosti u Nemačkoj
posle 1933, jeste Gebels.

Čudan je slučaj tog ministra za porpagandu, koji je bio jedna od retkih inteligentnih ličnosti
Hitlerovog režima: iako je tašt i bezobziran, inteligentno je obavljao dužnost ministra za propagandu.
Dok su Rozenberg i njegovi sledbenici pristalice povratka na tradiciju, na seosku inspiraciju u
slikarstvu i običajima, bili žestoki protivnici moderne umetnosti, to nije bio slučaj sa Gebelsom, koji je
bio suviše inteligentan da bi je a priori osudio. Njegova kasnija mržnja prema avangardi biće pre
svega čista taktika koju je primenjivao da bi se dodvorio Hitleru i da bi ostvario svoje ambicije. Hitler
je oduvek iz dna duše mrzeo modernu umetnost i nijedno avangardno delo nije mu se moglo svideti.
Bio je samouk i znanja su mu bila zbrkana, pa je mrzeo austrijsku državu, ali se divio bečkom baroku i
kiču. U stvari, Hitlerov umetnički ukus uvek će ostati krajnje konzervativan. Osim Vagnera i kiča,
ništa drugo nije ostavilo dublji utisak na njegovo estetsko shvatanje. Hitlerov ukus odigraće
odlučujuću ulogu u kuturnoj politici Trećeg rajha i služiće kao apsolutni kritetijum za određivanje
umetničkih vrednosti.

II

Izgelda da negativan stav prema modernoj umetnosti nije bio jednodušno prihvaćen među
nacistima. Brzo su se stvorila dva tabora: jedan, koji je bio žestoki neprijatelj moderne umetnosti i
želeo da uništi sva ta dela i da ih zameni nekom vrstom realizma, nadahnutog selom, sentimentalnim
i izveštačenim realizmom uz dodatak raznih nordijskih i rasističkih elemenata. To je struja koju su
podržavali Hitler i Rozenberg. Drugi tabor se trudio da pridobije izvestan broj modernih umetnika za
novi režim. To je bio i stav Gebelsa u prvim danima hitlerovske vlasti i izgleda da je on želeo da
ograniči kulturnu čistku. Uostalom, čini se da su neki nacisti revnosno uklanjali
moderna"degenerisana" platna iz muzeja samo da bi izvuki ličnu korist. U svakom slučaju, izgleda da
su u početku Gebelsovi stavovi u pogledu umetnosti bili mnogo manje uski nego Hitlerovi i naročito
Rozenbergovi, ali je vrlo brzo prihvatio Hitlerove stavove u svemu, pa i u estetici. Tako će verovatno
iz poslušnosti prema Hitleru i Roznbergu brzo usvojiti izrazito negativan stav i prema modernoj
umetnosti.

Borba protiv ekspresionizma i protiv onoga što je od njega ostalo počinje odmah po Gebelsovom
dolasku u Berlin. Berlin je bio grad koji je simbolizovao avangardu, Vajmarsku republiku, čvrsto
jedinstvo između umetnosti i proleterijata, grad u kojem su jevrejski intelektualci odigrali
najznačajniju ulogu u nemačkom umetničkom životu i grad u kojem su nacisti najmanje ozbiljno
shvatani. U Minhenu, Hitler je oduševljavao one koji su ga slušali, a u Berlinu su ga umetnici u
kabareima ismevali. Berlin je bio"prestonica jevrejsko-boljševičkog internacionalizma" i dugo je
odolevao uticajima Nacionalsocijalističke partije. Odmah po dolasku u Berlin, Gebels će povesti
nemilosrdnu borbu protiv intelektualaca i umetnika u prestonici.

*Prvi veliki talas represalija prema umetnicima ekspresionistima počeo je posle paljenja

Rajhstaga. Brojni pesnici i pisci koji još nisu napustili Nemačku bili su uhapšenii odvedeni u
koncentracione logore. Vrlo brzo većina umetnika ekspresionsita bila je isključena iz organizacija
pisaca i slikara, zbog toga što su bili Jevreji, pacifisti, komunisti ili jednostavno, predstavnici jedne
"degenerisane" umetnosti. *Stvaranje"nemačkih komora za kulturu" omogućavalo je da se, malo po
malo, eliminišu svi umetnici koji su odbijali da se pokore novom režimu!!!

U prvi mah na najžešćem udaru našlo se slikarstvo. Brojni ekspresionistički slikari,koji su s mukom
sticali priznanje u godinama oko Prvog svetskog rata, postali su kasnije profesori na likovnim
akademijama. Sada su gotovo svi odmah izgubili posao. Bauhaus je morao da napusti prvo Vajmar
1924, potom Desau 1932. i konačno su ga nacisti zatvorili, jer su u njemu videli tvrđavu "kulturnog
boljševizma". Većina onih koji su podržavali modernu umetnost bila je uklonjena. I muzeji, galerije i
trgovci slikama morali su da odustanu od toga da izlažu ekspresionistička ili moderna dela.

Sve do 1934. neki ekspresionisti, koji su ostali u Nemačkoj, pokušavali su da dokažu da je njihova
umetnost "tipično nemačka". I sam Gropijus je tvrdio da je čitava moderna arhitektura germanska.
Međutim, ta borba nekolicine ekspresionista - slikara i pesnika -koji su se trudili da ubede novi režim
da prihvati ekspresionizam bila je potpuno uzaludna. Borba protiv moderne umetnosti, a naročito
protiv ekspresionizma, nikako se ne može smatrati "brljivošću" nekolicine glupih funkcionera: sve je
to bilo sprovođenje Hitlerovih principa, proklamovanih u knjizi "Mein Kampf". Te 1934. ponovo
počinju žestoki napadi na ekspresionizam. Režim se učvrstio i više nije morao da pazi kako će se
ophoditi prema intelektualcima i umetnicima. Najoštriji u napadima bio je Alfred Rozenberg. Veličao
je grčku umetnost, nemački srednji vek i renesansu. Za većinu mera preduzetih protiv nemačkih
umetnika direktno je bio odgovoran slikar Adolf Zigler, koji se specijalizovao za slikanje akademskih i
alegorijskih aktova.

Godine 1935. počinju da se organizuju velike izložbe protiv "degenerisane umetnosti". Ukinuta je
grupa Nova secesija u Minhenu. Gebels, koji je do tada izgleda štitio neke moderne umetnike,
postajao je sve agresivniji. Godine 1936. kampanja protiv ekspresionizma postala je još žešća.
Zabranjene su izložbe ekspresionističkih dela, a većini umetnika uskraćeno je pravo da nastavi da
stvara u tom stilu. Adolf Zigler, koji je postao zvanični slikar i predsednik sekcije za likovnu umetnost
Komore za kulturu, propovedao je kao jedini mogući stil najbezizražajniji akademizam i naturalizam.
Sledeće godine 18. jula, otvorena je izložba degenerisane umetnosti. Svu odgovornost za to snosi
Zigler. Među izloženim platnima bila su Kirhnerova, Noldeova, Šmit-Rotlufova,Milerova, Bekmanova i
Kokoškina dela. Bila je tu i Kula plavih konja Franca Marka, a i Šagalovih dela. Izložena dela
propraćena su natpisima na kojima su izvrgavana ruglu. Ponekad su uz dela ekspresionista izlgana
dela duševnih bolesnika, da bi publika mogla da ih uporedi.

Potom su svi muzeji bili očišćeni, a izložbe "degenerisane umetnosti" obišle su mnoge druge
gradove. Gering je dao da se proda nekoliko Van Gogovih dela i iz toga izvukao ličnu dobit. Mnoga
dela odneta su u Švajcarsku i prodata stranim muzejima. Ostala, za koja nisu nađeni kupci, spaljena
su u glavnom štabu Vatrogasnog društva u Berlinu. Potom su uništene i zbirke pesama, drame i
skulpture.

Godine 1977. u Minhenu u Kući umetnosti, sagrađenoj po Hitlerovom nalogu,organizovana je

retrospektiva nemačke umetnosti 30ih godina. Možda prvi put,hronološkim redom izložena su dela
nastala u Nemačkoj 1920-40. Platna Ziglera i drugih slikara Trećeg rajha došla su odmah posle
Fajningera, Bekmana, Pehštajna. Brekerove, Klimšove i Kolbeove skulpture izložene su zajedno sa
Barlahovim. To naporedno prikazivanje "degenerisane umetnosti" i zvanične umetnosti koju su
podsticali nacisti omogućilo je da se bolje uoči ne samo prekid, nego i izvori na kojima su se te
dveumetnosti napajale.

I DEO - BEDA, NADA I NASILJE.HRONIKA JEDNE PROMAŠENE REVOLUCIJE I JEDNE USPELE

KONTRAREVOLUCIJE

Od ekspresionizma do nacizma.Umetnost i kontrarevolucija u Nemačkoj (1914-33)

Umetnički život u doba Vajmarske republike

"Svirepe godine"

Tokom godina od potpisivanja Versajskog ugovora do dolaska nacista na vlast napredovaće

desnica i krajnja desnica, koje socijal-demokrati odbijaju da uguše, dok se na levicu i krajnju levicu
obrušavaju. Standard nemačkih radnika neprekidno se pogoršava. Iz godine u godinu, marka sve više
devalvira. Broj nezaposlenih neprekidno raste. Politički život je odraz društvene krize: ulične borbe,
demonstracije pacifista koje bivaju ugušene u krvi, politička ubistva (Karla Libknehta i Roze
Luksemburg). Dolazi do raskola između proleterske Nemačke, bedne i izložene žestokim represijama
od strane policije kad god se pobuni, i buržoaske Nemačke, Nemačke crne berze koja se bori za
očuvanje i jačanje svojih privilegija (situacija opisana u Brehtovim "Bubnjevima u noći"). Naročito su
pogođeni gradovi, a Berlin je u to vreme simbol čitave Nemačke koja naglo propada. To je
najnemirniji i najbedniji grad u kojem su socijalne suprotnosti najizrazitije. Grad kabarea, pozorišta,
bioskopa, koji privlači pažnju čitavog sveta, ali i grad bede u kojem u velikim radničkim kvartovima
ima sve više nezaposlenih. To je doba kada ljudi nastoje da kroz bučni život, boemštinu i traganje za
zadovoljstvima zaborave na činjenicu da nisu sigurni da li će sutra imati šta da jedu (ovo vreme lepo
prikazano u Deblinovom "Berlin Aleksanderplac").

Glavni umetnički pravci

Jedna od osnovnih tema ekspresionističkih dela je opsednutost gradom, koji se kod brojnih
pesnika javlja kao zlokobna sila. To je svet fabrika, siromašnih kvartova, mračnih kanala kojima plove
đubre i krv, bolnica, kasarni, prihvatilišta. Ovo je bio direktan odraz posledica naglog razvoja
industrije: koncentrisanje radnika u siromašnim kvartovima i sve veća beda u gradovima.

Druga ekspresionistička tema je pobuna protiv rata. Rat su svi predosetili mnogo pre nego što je
izbio. Prisutan je na poslednjim platnima Franca Marka, na kojima su prikazane ranjene i preplašene
životinje. Za većinu ekspresionističkih pesnika, rat jeznačio rušenje čitave evropske kulture i povratak
varvarstvu. Zato će se mnogi od njih boriti za pacifizam, koji će doživeti poraz u sudaru sa stvarnošću.
Nakon toga mnogi će pristupiti komunističkom pokretu ili će potonuti u misticizam.

Treća ekspresionistička tema jeste svest o propadanju, o umiranju, ali i verovanje u jednog novog,
izmenjenog čoveka i nov, izmenjen svet. U tom uznošenju leševa nesumnjivo postoji izvesna želja za
"šokiranjem", za raskidanjem sa buržoaskom estetikom. Ali, u većini pesama koje pominju te mrtvace
i leševe teži se uhvati suština jedne epohe. Traklovi raspadnuti čovek nije leš: to je savremeni čovek,
rastrzan nasiljemi svirepošću, vučen u propast.

Skoro svi, dakle, pokušavaju da stvore utopijske vizije jednog novog sveta. Blohov"Duh utopije"
može se smatrati filozofskim jevanđeljem ekspresionističke generacije. Svim tim delima zajednička je
vera u mogućnost mističnog iskupljenja čoveka, vera unjegovu prirodnu dobrotu (Franc Mark slika
Kulu plavih konja).

U ekspresionizmu se najdublje beznađe prepliće sa najluđim utopizmom. Iako je bio iracionalan,

idealistički, pesimistički, ipak nije bio priprema za nacizam, kao što su t otvrdili neki autori (Lukač). Taj
pokret ostaje jedna od najvećih savremenih umetničkih pobuna. Pesimizam, mora i beznađe,
karakteristični za ekspresionizam, sjajno odražavajuduh tog vremena i njegove društvene i političke
protivrečnosti. Posle 1914. ta utopistička pobuna izgubila je smisao (Breht je to shvatio u malosti i
neprekidno će ismevati tu idealističku težnju).

Druga značajna struja u godinama Vajmarske republike ogleda se u razvoju književnosti i

umetnosti vezanih za proleterijat. U Nemačkoj "proleterska kultura", kao oblik borbi koje proleterijat
razrađuje na planu kulture, nikada nije bila veštačka i proizvoljna tvorevina, kao što je to ponekad bila
u SSSR-u. Tokom 20ih dolazi do sve većeg zbližavanja pisaca i umetnika sa radničkom klasom. Posle
Prvog svetskog rata i revolucije Komunistička partija uspela je da privuče najveće umetnike toga
vremena. Polako se razvijaju pozorište (Piskator je osnovao svoje proletersko pozorište) i književnost,
pa čak i film tesno vezan za proleterijat.

Najupečatljiviji primer je nesumnjivo razvoj Agitpropa, koji je početkom 20ih trebaloda bude
sredstvo za pridobijanje masa za revoluciju. *Propaganda koju je razvila Komunistička partija
Nemačke koristila se umetničkim sredstvima da bi privukla mase.Trupe Agitpropa su se koristile
pozorištem, filmom, šansonom, pa čak i kabareom,trudeći se da ukažu na svakodnevno ugnjetavanje,
teror, militarizam. Te trupa bile su brojne u Berlinu, naročito u velikim radničkim kvartovima, a
nastupale su i na ulici i ufabrici i u tramvajima. Radile su kao mali kolektivi, same su smišljale
repertoar i preuzimale su tehniku ruskog futurizma, pa čak i neke njegove vidove (sklonosti ka
pantomimi i akrobatici). Te grupe često su bile izložene svirepim represalijama od strane policije.

Osim pozorišta, od Piskatorovih režija do improvizovanih komada, kabare i šansone kao oblik
akcije takođe su bili od velikog značaja. 20ih godina komunisti osnivaju male scene i kabaree, gde
nastoje da politiziraju gledaoce zasmejavajući ih.

Komunistička partija se trudi da iskoriti i film kao sredstvo akcije. Te filmove slabo poznajmo (nisu
sačuvani), ali treba pomenuti dvojicu značajnih teoretičara koji u to doba pokušavaju da udare
temelje marksističke kinematografije: Mađar Bela Balaš i Zlatan Dudov. Oduševljen sovjetskim
filmom, Dudov radi sa Viktorom Blumom i bavi se montažom dokumentaraca, a i sam snima
kratkometražne filmove o životu radnika u Berlinu i o nezaposlenima.(vrhunac film Smrznuti trbusi -
malo je filmova koji tako surovo prikazuju bedu, zato je bio zabranjen).

Većinu tih dela, koja su napisali ili snimili komunisti, nacisti će uništiti čim dođu navlast.

Treća struja jeste iracionalistička struja koja je neprekidno jačala tokom Vajmarskerepublike.
Filozofski koreni nalaze se u nizu dela izdatih krajem XIX i početkom XXveka. Taj iracionalizam
pripremio je teren za reakcionarnu umetnost. Iracionalizam nalazimo i u ekspresionizmu, ali u obliku
sentimentalne, humanističke i pacifističke pobune, koja je omogućavala povezivanje sa radničkim
pokretom. Kod ovih drugih on poprima uznemiravajuće oblike (Ben uznosi iracionalizam, tvrdi da se
čitava realnost raspada, da je istorija zamenjena mitom, razum instinktom - veći broj tih teza srodan
je nacističkoj ideologiji). Romani strave i užasa u to doba doživljavaju ogroman uspeh,naročito u delu
Hans Hajnca Eversa, jedne vrlo onespokojavajuće figure tog vajmarskog nacionalizma. Iako Eversa
možda ne možemo smatrati nacističkim piscem njegovo delo je karakterističan simptom. Veliki deo
iracionalnih tih tema - poricanje istorije, slavljenje mita, mistično shvatanje jezika, uznošenje krvi, tla i
rase - sreće u nacističkoj ideologiji(Rozenbergov "Mit XX veka").

Taj iracionalizam sreće se i u svakodnevnom životu - u doba Vajmara niču najčudnije sekte,
naročito u Bavarskoj.

Podjednako uznemirujuća je i četvrta struja koju treba takođe pomenuti, jer će nastaviti da živi i
posle hitlerovske epohe, a to je književnost krajnje desnice, koja se razvija odmah po završetku rata.
Njen prvi izraz je nesumnjivo Kriegliteratur, ratna književnost, odn. književnost koja veliča borbe i
junaštvo (Jinger). Dok ekspresionisti proklinju rat, stavljaju ga van zakona i opisuju njegove strahote,
Jinger slavi poetičnost bitaka. Jinger je bio oficir i borio se mrzeći naciste (pred kraj rata preći će u
aristokratsku opoziciju nacizmu): rat, po njegovom mišljenju, mora da zadovolji jednu vitešku etiku, a
rat koji vodi Hitler njemu liči na klanicu. Ali on će u stuštini ostati na desnici, čak i onda kad kritikuje.

Isto toliko zanačajan kao Jinger jeste Meler van den Bruk ("Treći rajh" 1922.). Meler van den Bruk
je bio neprijateljski raspoložen prema demokratiji i ogorčeni neprijateljsocijalizma kojeg se gnušao:
ubio se očajan zbog propadanje Nemačke. Njegovo delo imaće duboki uticaj na mlade nacionaliste.

Hitler će malo po malo pridobiti većinu tih nacionalističkih elemenata. Vojnička i konzervativna
inspiracija, snažno antidemokratski nastrojena, dobiće značajno mesto u nacističkoj književnosti.

Umetnost i politika u doba Vajmara

Osnovna velika tema koja je zaokupljala jeste rat. Mnoga dela bila su vezana za Prvi svetski rat.
Gros crta karikature pijanih buržuja koji se prežderavaju, dok na ulicama osakećani, obogaljeni i
nemoćni, okićeni medaljama, pružaju ruke proseći. Kete Kolvicna gravirama izražava istu mržnju
prema ratu, isto užasavanje pred njegovim pustošenjima.

Pobuna protiv buržoazije takođe je jedna od osnovnih tema iako dvosmislena, jer je i desnica
antiburžoaska. Ta antiburžoaska orjentacija dostiže vrhunac prvo u Minhenu, pa tek posle u Berlinu.
Vedekind izvodi svoje žestoko antiburžoaske šansone u kabareu Osam dželata.

Slikanje siromaštva takođe zauzima značajno mesto u delima iz tog doba. I u filmovima se stalno
prikazuje siromaštvo u gradu. *Tokom 20ih teme grada, ulice, bede velgrada i prostitucije postaju
opsesija. Pabst će u Ulici bez radosti opisati propast sitnih bečkih štediša i degradaciju morala.

Treba podovući ključnu ulogu koju u to vreme igra film. U.F.A. (filmsko društvo) je stvorena za
vreme rata na inicijativu vlade. Posle Lubičevih sentimentalnih komedija, u kinematogafiji se razvija
ekspresionizam, koji stvara svoju mitologiju i svoju estetiku: ekran preplavljuju svetlo-tamno, bedna
stepeništa za poslugu, uličice, fantastični dekori i čudovišta (Vampir Nosfertu, Kabinet doktora
Kaligarija, Mabuze, demon zločina).Ekepresionistički stil ustupiće potom mesto Kamerspiel-u i novoj
objektivnosti – pokušaji slični Pabstvim (tada dobija nadimak Crveni Pabst), koji u filmovima Lulu i
Prosjačka opera ostvaruje mešavinu romantizma i realizma, a u Četvorici iz pešadije i Tragediji
urudniku potvrđuje simpatije prema socijalistima. Međutim, većina komunističkih filmova biće
zabranjena.

Vajmarska republika bila je nemirno i dramatično doba, ali i jedan od najplodnijih umetničkih
perioda. Pored ekspresionizma, treba pomenuti i dadaizam i uticaje kubo-futurizma i strukturalizam
(posredstvom El Lisickog razvija se i u Berlinu). Slikarstvo doživljava veliki preobražaj sa Markom i
Kandinskim, sa rađanjem Bauhausa, sa agonijom ekspresionizma i sa dadaističkim talasom, sa
trijumfom zvaničnog filma i sa procvatom pozorišta. U Berlinu se nalaze i najveća pozoršta i najveći
reditelji: Piskator,ali i Maks Rajnhard. To je vreme kada cveta umetnost kabarea.

*Atmosfera dekadencije, raspadanja i rušenja institucija jedna je od karakteristika svih rodova

umetnosti u doba Vajmara. Prisutna je u žestini Grosovih karikatrura, ali i uvećini filmova iz toga
doba. M Frica Langa i Plavi anđeo Jozefa fon Šternberga nesumnjivo su dve najupečatljivije ilustracije
te dekadencije. M - ološ je prikazan u prilično simpatičnom svetlu, što je crta koja je karakteristična za
dela iz tog doba. Sud ološa je parodija na pravosuđe. Nije samo Fric Lang u brojnim filmovima,
naročito onima koje će snimiti u SAD, zaokupljen problemom pojedinca suočenog sa društvom i sa
pravdom koja mu izgleda često čudovišna; time je opsednuta čitava Nemačka koja je izgubila
poverenje u demokratske institucije, a naročito u buržoasku pravdu.

Plavi anđeo - prvi zvučni film u nemačkoj kinematografiji. Ovaj film, jedan od najvećih u istoriji
kinematografije, predstavlja i viziju dekadencije koja je karakteristčna za godineVajmara i Nemačku
pre dolaska nacista. Marlena Ditrih je takođe simbol ove epohe kabarea, koji će se još množiti krajem
20ih i koje će nacisti većinom pozatvarati. UBerlinu će nacisti tražiti zamenu Marleni, neku glumicu
koja oseća simpatije prema njima: biće to Zara Leander, najslavnija zvezda filmova hitlerovske epohe.

II

Nacisti uzimaju umetnost pod svoje

Umetnost, instrument propagande

Nacisti su želeli da utope umetnost u sturkture države i da od nje načine najobičnije sredstvo
propagande. Malo se koji režim u istoriji toliko starao da razvija neke oblike umetnosti kao nacistički.
Dakle, pozorište, vajarstvo, slikarstvo i pre svega film – svi oblici umetnosti - trebalo je da postanu
oruđa propagande i da usađuju nacional-socijalističke vrednosti.

Sam umetnik više ne postoji kao pojedinac: on je samo spona koja ostvaruje"zajedništvo duše i
krvi nacije" i oruđe Firerove vizije, on postaje propagator Firerovih ideja. Umetničko stvaralaštvo
postoji jedino kao političko oruđe. Umetnost nije ništa bez rasnog zajedništva koje joj daje smisao i
vrednost. "Umetničku produkciju treba staviti u službu države i ideje o moralnoj kulturi" (Hitler). Zato
smatra da se nadahnuće može naći jedino u krvi i rasi. Estetske vrednosti bivaju zamenjene
biološkim: funkcija umetnosti je da ostvari mitsku, organsku, političku i versku koheziju. Nezamislivo
je delo koje ne veliča svete vrednosti: kult "germanizma" (čak i ako je reč o najobičnijem
pejzažu),glorifikacija seljaka, heroja, partije, armije, hrabrosti, lepote rada i radosti radnika.

Zahvaljujući Gebelsu (na čelu novoosnovanog Ministarstva za propagandu od 1933) propaganda

će potpuno ugušiti umetnost. Za nepunih godinu dana Gebels je reorganizovao sve institucije i
podredio ih partiji.

Mržnja prema Vajmarskoj republici

Nacisti je mrze i na političkom i na umetničkom planu. Te godine smatraju godinama korupcije,

dekadencije i raspadanja, a odgovornost za tu korupciju svaljuju na umetnike.

Suprotstavljaju se svakoj ideji o internacionalizmu u umetnosti; žele stvaranje jedne zaista

"nemačke" umetnosti ukorenjene u tlo i krv germanske rasne zajednice, koja bi zbrisala sve te
dekadentne i opasne pojave. Nacistička Nemačka ima ambicije ne samo da stvori svoju umetnost,
nego i večitu umetnost nemačkog naroda. Zato teže da skučenim propisima regulišu umetničko
stvaralaštvo. Vole najstarije i najzastarelije oblike, teme iz seoskog života i srednjovekovne teme i
nastoje da u te kalupe ubace jedan novi politički sadržaj.

Prve represije

Borba protiv "umetnosti levice" počela je u Nemačkoj i pre dolaska nacista na vlast. Mnogi
umetnici bili su izloženi progonima ili neprijatnostima od strane policije i vlasti (Piskator, Georg Gros).
Ako ih nije proganjalo pravosuđe Vajmarske republike, ovi umetnici bili su izloženi direktnom
maltretiranju od strane nacista: napadali su ih u svojim desničarskim glasilima, poveli su i kampanju
zastrašivanja.

Kada je Hitler došao na vlast, osvajanje kulturnog života počelo je borbom protiv institucija za koje
je procenjeno da su suviše liberalne.

Borba protiv institucija

Prva se na udaru našla Pruska akademija. To je, ustvari, bila samo prva u dugom nizu mera čiji je
cilj bio uklanjanje liberala i demokrata. Malo po malo i u drugim organizacijama dolazi do istih
autoritativnih promena i isključivanja. Ta čistka je pogodila sve kulturne institucije.

Posle paljenja Rajhstaga preduzet je niz mera protiv komunista, što je dovelo do ukidanja svih
demokratskih sloboda, naročito slobode okupljanja, štampe itd.

Nova "kultura"

Gebels je polako objavljivao principe na osnovu kojih će se razrađivati jedna nova kultura.

Ofanziva je započeta na planu slikarstva. Svi rasistički, nacionalistički i pronacionalistički slikari

želeli su da se osvete umetnicima koji su ih bacili u zasenak.Tako su nastale izložbe degenerisane
umetnosti. Pored svakog dela stajao je natpis sa otkupnom cenom da bi se stvorio utisak da su se
umetnici obogatili tokom najtežih godina vajmarskog doba. Napadi su bili upereni i protiv stila i protiv
sadržaja: zameraloim se što su za modele uzimali prostitutke i prosjake i da su dali jednu odvratnu
sliku Nemačke. Brojne slike kubističkih i ekspresionističkih umetnika prodate su u inostranstvu da bi
se napunile kase nacističke partije.

Takve akcije spovedene su i protiv pozorišta i muzike (Maks Rajnhard, reditelj čije ime ostaje
vezano za sve što je veliko u nemačkom pozorištu posle Prvog svetskog rata morao je da ode u
izgnanstvo).

Lomače

Najočitiji znaci nacističkog varvarstva na planu umetnosti i književnosti ispoljavali su se kroz

spaljivanje dela, najpre u Belinu 10. maja 1933. Studenti sa Berlinskog Univerziteta započeli su
"čišćenje" biblioteka od svih knjiga "nedostjnih" i "stranih nemačkom duhu". Tako je na Trgu Opere
spaljeno preko 20 000 knjiga (Hajne: "To je bila samo predigra: tamo gde spaljuju knjige, na kraju će
spaljivati ljude").

Kada je stvorena Komora za kulturu, kojom je u potpunosti upravljao Gebels, prestala je svaka
sloboda. Država je upravljala svime: odlučivala je o tome šta valja šta ne valja,šta je lepo šta ružno,
šta je politički korisno šta štetno. Naručivala je dela, odobravala ih i određivala im oblik i sadržaj.
Nizom zakona izglasanih 1934/35 diktatura u kulturi dovedena je do savršenstva. Posle čistke,
sprovedene pomoću vatre, mogla je da se širi jedna nova kultura. Ministarstvo propagande
rukovodilo je celokupnim umetničkimživotom.
 Sloboda stvaralaštva i književna kritika

U umetnosti, Nemačka je morala da prizna jednog jedinog vođu: Firera. On je procenjivao i likovne
umetnosti, i film, i pozorište, i književnost. Hitler tvrdi da je stručan za sve vrste umetnosti.Međutim,
pošto je ipak postojala želja da se umetnost pretvori u element rasnog i narodnog zajedništva,
pojaviće se brojne publikacije posvećene umetnosti.

III

Glavne teme nacističke umetnosti

Formiranje vrednosti nacističke estetike

Analizu sadržaja nacističke umetnosti nemoguće je odvojiti od celokupnog političkog konteksta.

"Nacistička estetika" nije se stvorila odmah - korene te estetike treba tražiti u daljoj prošlosti. S jedne
strane, ona preuzima i nastavlja da neguje sva načela nemačkog imperijalizma, s druge strane,
najavljuje neke vidove masovne kulture savremenog kapitalizma. Nacistička umetnost se prvo
definiše kroz poricanje Vajmara, a zatim nastoji da veliča suštinske vrednosti imperijalizma,
nacionalizma, pangermanizma, kulta nasilja i snage i rasizma.

Iracionalizam

Iracionalizam se razvijao u čitavoj posthegelovskoj misli, od Šelinga do Špenglera. Ne može se reći

da je Šeling odgovoran za nacistički misticizam, ali dugotrajno poricanje istorije, racionalnosti i
dijalektičke misli, koje postoji tokom XIX veka, nije nedužno u tom pogledu. Ta sumnjičavost prema
racionalnom, prema "duhu" kome su suprotstavljeni mračna dubina duše, instinkt, mit, stalno se
pojačava sve do dolaska Trećeg rajha. Taj iracionalizam biće prisutan i u umetnosti i u shatanju
istorije (svedena na elitistički krvavi mit) i u shvatanju filozofije.

Pruski duh

Može se reći da je sam pruski duh, uzdignut na nivo morala, političkog sistema, mistike, bio prava
priprema za nacizam. Nemačko jedinstvo ostvario je Bizmark, "krvlju i mačem". Bizmarkovo doba
ostavilo je potonjim pokolenjima u nasleđe niz vrednosti koje su pisci krajnje desnice veličali -
militarizam, apsolutno poštovanje autoriteta, patriotski fanatizam, preterani smisao za disciplinu - što
su nacisti umeli da iskoriste. Nacizam je iskoristo sve strukture autoritativne porodice i patrijarhalnog
sistema. "Nacistički moral" često predstavlja ovaploćenje najreakcionarnijeg malograđanskog morala.
Naročito je, u tom smislu, rečita predstava koju imaju o ženi.

Studenske organizacije i omladinski pokreti

U Nemačkoj se još od Napoleonovog doba razvija sklonost ka studentskim uduženjima i

omladinskim pokretima u kojima dominira patriotski duh. To su reakcionarna društva, koja
ljubomorno čuvaju svoje privilegije. Ona oslikavaju dvoličnost nemačkog univerziteta koji je, kao
institucija (sem nekoliko izuzetaka) podržavao nacizam i bogatio ga svojom erudicijom.

Nemački univerzitet i njegove reakcionarne strukture nisu jedini način vrbovanja omladine. Tu su i
svi pokreti koji veličaju sport, fizičko savršenstvo, kult tela i mistiku snage. (Leni Rifenštal Bogovi
stadiona: krupni planovi statua Arna Brekera, koje su tada krasile stadion i koje su posebno
napravljene u čast Olimpijskih igara, ali i slavljenja snage mističnosti tela, muževnog duha i
nadmetanja, pokazuju do koje mere su te vrednosti bile duboko ukorenjene u Nemačkoj - mistika
sporta pristuna je i u nemačkim komunističkim filmovima 30ih.)

Sklonost ka kiču

Ova sklonost je jedna od komponenti nemačkog senzibiliteta u XIX veku. Kič i barok u Nemačkoj
dostižu vrhunac za vreme vladavine Ludviga II Bavarskog, koji usred XIXveka kao reakciju na
kapitalizam i određenu viziju savremenosti vaskrsava zamkove iz bajke. Bavarska i Austija zahvaćene
su tim talasom koji je bio praćen naklonošću ka preteranim ukrasima, pozlati, štukaturama i lažnim
dubinama, stubovima koji ništa ne nose i prozorima koji ni na šta ne gledaju (bidermajer kao
najčuveniji primer savrememnog kiča). Nacizam je u izvesnoj meri nasledio tu tradiciju. U nacističkoj
umetnosti, manifestacijama i predstavama ogromna je naklonost ka dekoru, raskoši, varkama,
monumentalnom - nalazimo i u projektima za izmenu Berlina i na Brekerovim statuama. Sam Hitler
veoma je sklon toj estetici. Zanimljivo je da posebno voli Beč i Minhen.

Postavlja se pitanje može li se uopšte govoriti o "nacističkoj estetici"? Koliko se zna, za vreme
Trećeg rajha nije nastala nijedna rasprava o estetici. Kriterijumi na osnovu kojih se sudi o delima
prevashodno su politički. Delo je lepo ako predstavlja otelotvorenje duha rasnog zajedništva, a
oslanjanje na narodnu tradiciju garancija je njegove vrednosti.

Najveće razlike između italijanskog fašizma i nacional-socijalizma ogledaju se u stavu prema

modernoj umetnosti. Fašistički režim u Italiji preuzeo je neke odlike umetničkih avangardi (italijanski
futuristi pristupili su fašizmu). U zemlji koja još nije dostigla nivo industrijske razvijenosti drugih
evropskih zemalja, slavljenje tehnike, mašina, brzine i elektriciteta (teme koje prožimaju sva
futuristička dela) nalaze sigurnu osnovu, kao i tema jedinstva čoveka i mašine. U Nemačkoj, naprotiv,
nacisti su a priori odbacili sve savremene umetničke struje. Smatrali su da je čitava moderna
umetnost povezana sa snagama koje razbijaju Nemačku i da ta umetnost nema nikakvih osnova u
narodu. Nije mogla da posluži ni kao delotvorno sredstvo propagande, ni kao spona za ostvarivanje
rasnog zajedništva. Zato će se nacisti okrenuti klasicizmu, nastojeći da tako izraze osnovne vrednosti
svoje ideologije.

Nacistička umetnost neprekidno će biti neka neo-umetnost, bez ikakvog originalnog stvaralaštva,
bez posebnog stila, sem eventualno brutalonosti i džinovskih razmera svih dela. Koristili su klasicizam
i najstarije umetničke forme da bi izrazili ideološki sadržaj hiljadugodišnjeg Rajha. Te klasične forme
publika je već bila prihvatila: figurativni realizam, glorifikovanje narodnih, naročito seljačkih tadicija i
imitiranje antičkih oblika. Nacistička skulptura tako predstavlja imitiranja grčko-rimske tradicije sa
brutalnim izrazom na licu (čuveni nabor zahvaljujući kojem lice dobija izraz pun mržnje), sve to u
pompeznom i džinovskom stilu - monotono podražavanje grčkih statua, neoklasicizam Arna Brekera,
Torakovi mišićavi kolosi i stalno iste scene iz seoskog života, isti prizori šuma, poljskih radova,
"seljačkih Venera". Problem istraživanja na planu forme i iznalaženja novih sredstava izražavanja čak
se i ne postavlja; takva istraživanja su izabranjena. Dopušteno je jedino oslanjanje na nemačku
tradiciju, deformisanu do smešnog. Zato se razvijaju stilovi kao neoklasicizam u vajarstvu, neogotika u
graviri (Hitler kao srednjovekovni vitez, prerađene Direrove gravire sa likom Firera kao
otelotvorenjem nemačkog duha).
 Lepo je vezano za biološke vrednosti; lepo je ono što veliča germanske tradicije i pretvara ih u mit,
ono u čemu su sadržani krv, tlo, narodna duša, nemačko zajedništvo, arijevska rasa. Nacisti smatraju
da je grčka umetnost vrhunac zapadne umetnosti i tvrde da su njeni nastavljači. Ta umetnost je
"zdravi" element zapadne umetnosti koju su neprekidno izopačavali Jevreji i niže rase - Jevreji su
trgovali umetnošću i uneli su u nju poročan duh, a crnci ni nemaju umetnost pošto su niža rasa.
Njihova dela slavljena su u Nemačkoj da bi se iskvario germanski rasni ideal. U grčkoj umetnosti oni
se dive fizičkoj čistoti i kultu telesne lepote. Grčka umetnost jedina savršeno tačno prikazuje vitalne
funkcije: muškarac je dat kao muževan i ratnik, a žena kao biće spremno da postane majka.

IV

Neki primeri i neki oblici nacističke umetnosti

1.KNJIŽEVNOST

Književnost i poezija hitlerovske epohe potvrđuju želju za povratkom prošlosti, za nadovezivanjem

na stare germanske tradicije, na vrednosti koje su cenili preci, na rodnu grudu. Većina pesnika i
pisaca daje posebno mesto jeziku, mističnom entitetu koji je izraz rasnog zajedništva,
Volksgemeinschaft-a. Pokušavaju da očiste nemački jezik od stranih reči. Savršenstvo jezika
otelotvoreno je u govorima Firera, koji je smatran nenadmašnim majstorom jezika i umetnikom reči.
Da bi se postiglo savršenstvo u jeziku, treba se inspirisati govorom seljaka koji su jedini zdrav
elemenat nacije. Jezik nije prosto sredstvo za komuniciranje: u njemu živi duboka duša naroda. Zato
se neprekidno slave kult predaka i jezik seljaka, koji nije bio izopačen interancionalizmom i stranim
rečima i koji ostaje veran osnovnim vrednostima krvi i tla. Naporedo sa tim, veličaju se germanski
mitovi koji su alegorična istorija nemačkog naroda, a krv koja teče kroz njih je i nemačka krv. Ta tema
krvi povezana je sa čitavim nizom iracionalnih vrednosti koje su se razvile tokom godina Vajmara
(Evers).

Možemo razlikovati bar četiri pravca koji su formirali nacističku knjižvenost:

- nacionalistička sturja - dela nastala uglavnom pre 1933. koja su nacisti smatrali svojim
pretečama. Starim nacionalističkim i pangermanskim temama od 1914. priključuje se i slavljenje rata i
junaštva. Ta književnost uglavnom slavi vojničke vrednosti, žrtvovanje, nasilje, rat kao nacionalnu
etiku koja budi duh naroda učmao umalograđanskoj udobnosti. Brojni nacistički filmovi inspirisaće se
ovom strujom.

- neoromantizam - romantičarska tradicija je uvek postojala u Nemačkoj, ali je u godinama oko

Prvog svetskog rata taj neoromantizam poprimao sve reakcionarniji vid. Slaveći iracionalno,
misticizam, san, bekstvo od realnosti, počinje da uznosi zemlju, krv, rodnu grudu, nagone. Za vreme
Trećeg rajha taj neoromantizam proslaviće se naročito temama iz seoskog života i slavljenjem
nacionalnog zajedništva i rase.

- regionalistički pravac - sličan prethodnom, okreće se prošlosti. Slavi selo, zdrave seljačke običaje,
narodnu i provincijsku umetnost, zemlju. To nije samo slavljenjenemačke zemlje kao mističnog
entiteta, već se najčešće posebno slavi autentičnost fizičkog rada, naročito rada seljaka. Povratak
zemlji, slavljenje čistote običaja na selu, mržnja prema industrijalizaciji i romantični antikapitalizam
postali su tako sastavni delovi fašističke književnosti
 -propagandna literatura

2.ARHITEKTURA

Od 1914. masovna upotreba betona, stakla, čelika praćena je traganjem za novom plastičnošću.
Godine 1915. Van de Velde je izložen napadima, jer je belgijski državljanini i mora da napusti
Vajmarsku školu za dekorativne umetnosti, a kao naslednika preporučuje Gropijusa - Bauhaus je
rođen iz prvih Van de Veldeovih istraživanja. Bauhaus je ubrzo postao žarište umetničke kreativnosti i
inventivnosti i mesto sinteze avangardnih pokreta čitave Evrope: od italijanskog futurizma, preko
apstraktne umetnosti, do ruskog konstruktivizma. I Bauhaus, i Tatljin i Rodčenko rado su prihvatili
ideju o "smrti umetnosti"; arhitektura je trebalo da bude umetnost u kojoj bi se stapale sve druge.
Bauhaus je želeo da napravi sintezu svih umetnosti i ahitekture, ali i da pruži konkretan odgovor na
probleme svakodnevnog okruženja (radionica za nameštaj,radionica za osvetljenje Moholji-Nađa,
radionica za tkanje Ani Abers; Gropijusovo"Totalno pozorište" za Piskatora). Arhitektura vajmarske
epohe nije toliko novatorska kao ruska arhitetkutura i njeni utopistički eksperimenti (Tatljin, El
Lisicki); pogađa je ekonomska kriza, ali ipak doživljava procvat koji će biti zaustavljen dolaskom
nacista.

Eksperesionizam je pokazao originalnost kroz mnoge scenografije za filmove (dekor iz Kabineta dr.
Kaligarija sa iskošenim pejzažima); i on je uticao na arhitekte svojim romantizmom i svojom
fantastikom. Dok se Bauhaus kretao u pravcu savršene realnosti, sklada materijala i stambenog
prostora, ekspresionisti su izmišljali građevine simbolične i irelne arhitekture. Ta želja da se u kamenu
otelotvore ideja i simbol posebno je upačatljiv vid arhitekture u doba Vajmara (Geteanum Rudolfa
Štajnera - kupole poduprte drvenom konstrukcijom: trebalo da konkretno pokaže njihov mistični
zanos i viziju duhovnog; ogromna pažnja posvećena najsitinijim detaljima: vitraži; stradao u požaru,
verovatno podmetnutom). Ova dva dela, Gropijusov Bauhaus i Štajnerov Geteanum, tako udaljena
jedno od drugog, najbolje oslikavaju raznolikosti i bogatstvo pravaca u doba Vajmara.

Od 1937. jedan jedini arhitetka, Hitlerov ljubimac, uzima u svoje ruke sudbinu nemačke
arhitekture. To je Albert Šper. Šper je dobio zadatak da obnovi sve velike nemačke gradove; bio je
zadužen za urbanističko uređenje Berlina i njegovu obnovu. Trebalo je da razradi jedan
monumentalni stil, primeren nacističkom režimu. Trudio se da svuda unese neku vrstu kolosalnog
neoklasicizma. Sarađivao je sa Brekerom.

Monumentalna arhitektura i obnova gradova trebalo je da budu simbol političke obnove.

Džinovske razmere odražavale su veličinu namera Rajha: Rajh mora da razvije arhitekturu koja
nastavlja tradicije Egipta i Vavilona.

Ostvarenja nacističke arhitekture bila su prilično monotona. Većinu građevina karakteriše sklonost
ka imitiranju rimskog stila, jedan lažni klasicizam, strast za džinovskim razmerama (slavoluci); one su
u mnogome dovele do razaranja lepote i sklada starih četvrti nekih gradova prosecanjem arterija,
kroz koje je trebalo da defiluju povorke tenkova, ili podizanjem džinovskih spomenika. Radničke
naseobine projektovane su po modelu koji prilično liči na košnice ili Metropolis Frica Langa. Buržoaski
stanovi, čak i u gradu, teže da imaju izvesnu notu ruralnog (zidovi ukrašeni slikama "rodnog
kraja",velika pažnja se pridaje predmetima zanatske izrade).
 Ideal nacističke arhitekture i njen kult klasicizma i džinovskog prilično podsećaju na najgora
ostvarenja staljinističke arhitekture.

3.LIKOVNA UMETNOST

I u likovnoj umetnosti trebalo je izraziti osnovne vrednosti režima. Karakteriše je potpuno

odsustvo originalnosti, osim u skulpturi.

Skulptura (bronza ili mermer) je nesumnjivo jedan od najkarakterističnijih oblika umetnosti za

vreme Trećeg rajha. Hitler ju je posebno cenio. Najslavniji umetnik bio je Arno Breker. Proizvodnja
statua dostizala je ogromne razmere. Sačuvano je vrlo malo tih dela. Najveće statue bile su srušene
kao simboli nacističke umetnosti, neke su bile pretvorene u građevinski materijal ili prenete u
privatne zbirke; neke nisu nestle: neke od onih na Olimpijskom stadionu u Berlinu još stoje na
starom mestu, ali su imena autora uklonjena ili prekrivena.

Karakteristično je objedinjavanje arhitekture i skulpture - arhitektura i skulptura trebalo je da

najtešnje sarađuju na izradi "spomenika". Sve formacije, od dobrovoljačkih odreda do podmorničara,
želele su svoj spomenik. Ta zdanja često liče na parodije srednjovekovnih građevina (nalik na
srednjovekovne tvrđave) i rimskog klasicizma. Skulptura je trebalo da upotpuni arhitekturu i da nove
ideale učini sveprisutnim.

Neke osobenosti nacističke skulpture:

•monumentalnost - kao i arhitetkutra, često nastoji da bude džinovska. Većina statua bila je
visoka 5-6 m. Vlast je želela da veličinu svojih ideala i snagu svoje ideologije izrazi kroz
monumentalnost dela likovne umenost

•podražavanje antike - većina dela koncipirana je na osnovu rimskog uzora. Želeli su da ostvare
klasični ideal (Vinkelmanov uzor vajarstva). Breker će se proslaviti pre svega neoklasicizmom. Dok se
drugi vajari orjentišu ka delima čiji je cilj propagiranje junaštva (predstave vojnika, generala, junaka
sa kukastim krstovima), Breker vaje "atlete" (autor skulptura na Olimpijskom stadionu), koji će
zajedno sa "ženama-Venerama" biti glavne teme njegovog dela. Za te skulpture karakteristična je
idealizacija telesnog oblika, klasične čistote, muževnosti, ženstvenosti

•slavljenje tela - u kamenu i bronzi treba prikazati ideal nove rase. Breker je bio specijaista za
alegorije na spomenicima, ali i za prikazivanje ideala ženske lepote -Gracije, Psiha, muze koje
podsećaju na grčke i rimske staue. Za razliku od njegovih skulptura, dela Jozefa Toraka zapanjuju
svojom brutalnošću (ideal muškog tela) – to su kolosi koji se drže za ruke, gomile mišića, vašarske
atlete sa čijih lica izbija prigušeno nasilje; to se ne može nazvati preuzimanjem "klasičnog ideal"

Neke od glavnih tema nacističke skulpture:

•muževnost i ženstvenost - nacisti smatraju da je grčka umetnost prikazala ideal muškosti i

ženstvenosti: muškarac je hrabar i muževan, a žena stvorena za meterinstvo. Breker je idealizovao
klasični oblik, atletu. Torak je slavio snagu i brutalnost - preterana mišićavost, masivno i često
četvrtasto lice izražava nasilje. Kod Brekera lica vojnika i heroja imaju gotovo klaičan izraz, kod Toraka
izraz brutalnosti. Žena je viđena u svetlosti Gracije, Muze, Psihe i Majke (stvorenja uzdignutih ruku u
paradnom pokretu, koja dižu zastavu, pružaju ruke ka nebu ili ničice padaju na tlo). Imaju naglašene
grudi i trbuh, široke bokove. Te skulpture su klasične, ali ipak nisu obično kopiranje antičke
umetnosti.

•"Kamaradschaft" - muževno i vojničko drugarstvo su stalna tema u likovnoj umetnosti. Kod

Toraka Kamaradschaft predstavljaju dva naga kolosa koji se drže za ruke, kod Bekera Kamaraden je
jedan bareljef sa nagim vojnikom koji grli ranjenogdruga, nagog. Iz brojnih Torakovih skulptura koje
slave agresivnu "muževnost",drugarstvo među vojnicima ili sport izbija naglašena homoseksualnost.

•herojske teme i simboli - brojne skulpture prikazuju atlete i vojnike (ranjeni ratnik, drugovi,
avijatičar), ali tu su i alegorjiske figure (Snaga, Napad, Nacija, Osvetnik), kao i berzbrojni simboli
karakteristični za nacističku epohu (likovi koji nose mač, kukasti krst, orlovi...)

• poprsja - izrađivana su da bi se ovekovečili likovi dostojanstvenika. Prave se poprsja čuvenih

nacista: Breker radi Hitlera, Gebelsa, Špera, Geringove kćeri (mada se on proslavio pre svega
neoklasicizmom)

Simbolika i teme u slikarstvu su složenije, ali isto toliko monotone. To su bila krajnje šematska
dela, koja su robovala propagandnoj funkciji. Podstiče se "autentično nemačkoslikarstvo" - kao
paralela pisaca "krvi i tla" može se govoriti o slikarima "nemačkih polja,šuma, sela i livada".

Nacistički slikari mogu se svrstati u više kategorija: slikari nemačkih pejzaža, slikari nemačkih
seljaka, slikari seoskih scena, slikari životinja, slikari Hitlerovog lika, slikari jurišnih odreda, slikari
esesovaca…

Inspiracija se kreće od neoklasicizma do rustičnog i seoskog stila. Realizam je dominantna odlika

svih slika; kao slike za kalendare. Pojedini Hitlerovi portreti dovode u iskušenje da govorimo o
hiperrealizmu. Nacisti nisu preuzeli nijednu novinu koju je uvela moderna umetnost.

Glavne teme nacističkog slikarstva:

- glorifikacija sela i seljaka - seljaci se slave kao zdrav element nacije, jer nisu prihvatili strane
mode, sačuvali su arhaične vrednosti i čistotu rase i običaja, u dodiru su sa zemljom i tako neprekidno
opšte sa rodnom grudom i nastavljaju tradiciju. Slikari su prikazivali poljske radove u raznim
godišnjim dobima slaveći obradu zemlje i muke seljaka. Na većini dela uočavamo isti stil i iste
stereotipe: godišnja doba, poljski radovi, berba, žetva, sejači, drvoseče, pastiri, seoska porodica.
Posebnu pažnju poklanjaju imanju, slikaju razne aktivnosti vezane za njega i rade gomile slika sa
životinjama. Naročito se uzdiže žena sa sela, kojoj je strana raskoš i lakomislenost gradskih devojaka.
Prikazana je kao prilično punačka sa kukićima i sisićima, a naziva se"seoska Venera" ili "bavarska
Venera". Karakteristična je i klasična tema, politički obojenija, Seljaci, radnici, vojnici. Na ovu
mitologiju sela nadovezuje se slavljenje bliskog kontakta sa zemljom, jednostavnosti običaja, ali i
fizičkog rada i to seljaka i zanatlija.

- glorifikacija rada - kada žele da predstave rad ili radnike, nacistički slikari retko posežu za
savremenim aktivnostima - ne prikazuje se rad u industriji, nego rad seljaka, a i tad seljak nikad ne
koristi traktor nego plug (kao sa Holbajnovih gravira). Utisak nerealnosti pred platnima koja prikazuju
selo (po tome se ona razlikuju od sovjetski ili kinseskih dela posvećenih tim temama) vezan je za
arhaičnost prikazanog oruđa. Oni slikaju nemačko selo kao da pripada srednjem veku: sejač i kosac
imaju iste uglaste crte kao na srednjovekovnim gravirama - poštuje se i arhaičnost tehnika.Više vole
zanatstvo nego industrijski rad, na slikama nema radnika, ali se obilato prikazuju kovači, bravari,
drvoseče. Čak i kad se upuste u to da prikažu radnike, u prvom planu su mišići. Rad je pojam, simbol,
a nikad realnost - prikazuju arhaičan rad seljaka koji je nestao u Nemačkoj davno pre dolaska nacista,
ili poslove koji se obavlaju po naređenju Firera: radnici u kamenolomu koji vade mermer za
kancelariju Rajha.

- pejzaž - prikazuju se razne oblasti i razni spomenici, ali su uvek prisutni tradicionalni klišei:
borova šuma, nemački hrastovi, nemačka polja, planine i lednici, na čije se duboko nemačke odlike
podseća. Malo je slika sa prikazima gradskih predela. Čest motiv je i cveće: suncokreti, raznobojni
buketi, venci od cveća

- čovek i žena - nacističko slikarstvo bilo je krajnje figurativno, čovek i žena zauzimaju najbitnije
mesto u njemu. Kada prikazuju muškarca i ženu na oklevaju da sa arhaičnog pređu na mitologiju.
Brekerovski ideal rimskog neoklasicizma i "žene-muze" razvija se i u slikarstvu. Muškarac je
predstavljen kao Adam, antički junak, ratnik, vojnik, a žena samo kao mitološka boginja ili seoska
Venera. . Muškarca oplemenjuje rad i rat, a ženu dete. U njoj se slave večiti ženski principi,
ovaploćenje rodnog tla, plodnost zemlje, Majka - sa detetom koje spava, pored vojnika i seljaka, kako
bdi nad domaćim ognjištem… Kod nacista žena postoji samo kao princip: ona je materinstvo,
plodnost rase i plodnost tla; u sebi nosi budućnost nacije i naroda, a predstavlja i simbol godišnjih
doba, žetve, večnog bujanja. Žena ne pripada aktivnom delu društva: ona je vestalka, sveštenica
ognjišta, čuvarka tradicije. Zato se najbolje može prikazati kroz mitologiju. Ona je Gracija, kupačica u
kupatilima, večno obećanje - leži naga, nudi se pogledima muškaraca, spava ili ga čeka, telo svesno
svoje savršen lepote; ona nema ukrase, stvorena je za materinstvo (grudi, bokovi). I sam izbor
mitoloških tema odražava njenu potčinjenost muškarcu: Parisova presuda (muškarac presuđuje koja
je žena najlepša), Dijana, Leda koju siluje labud. Veliki broj slikara inspiriše se temom "seoskog akta" -
devojka otkopčanog prsluka i zabačene glave leži u žitnom polju, plavokosa devojka bosih nogu
prolazi žitnim poljem, devojka nosi voće u velikoj korpi naslonjenoj na trbuh… Ova tema često je
obojena paganskim tonovima - žena-seljanka nosi dete kao što zemlja nosti žetvu, njene dojke i njen
trbuh znak su plodnosti, a njena kosa prepliće se sa zlatnim žitnim klasjem. Primećuje se da su
plodnost zemlje, materinstvo i ženskost tesno pvezani na gotovo svim slikama

- alegorije - kroz upotrebu najtradicionalnijih simbola - seljaci, porodica, pejzaž,mistika rodne

grude, ali i brojna monotona variranja Holbajna, Direra i Kranaha -nastoji se izraziti vrednost režima,
njegova snaga i nejgova veličina. Srednji vek je pružao izvor za najneverovatnije alegorije - za
prikazivanje nemačke porodice obilato se koristi triptih, Hitler je dat kao srednjovekovni vitez, scene
srednjovekovnih bitaka; slikaju se i stara germanska božanstva - Tor i njegova gomila oružja

- "političko" slikarstvo - propagandno slikarstvo. Slikaju se ratni dobrovoljci, povorke esesovaca,

Hitler i nacističke parade, mase koje kliču Hitleru, Hitler koji obilazi turpe, mornari, avijatičari,
pešadija; slave se hrabrost, junaštvo, disciplina idrugarstvo, Kameraden; bezbrojni su portreti
esesovaca ili oficira

4.FILM

Film je bez sumnje najbolje poznat vid nacističke umetnosti. Nemački film je doživeo ogroman
procvat posle Prvog svetskog rata. Međutim, on ne umire sa Vajmarskom republikom. Iako su veliki
reditelji i glumci emigrirali, infrastruktura je ostala i nacisti su nasledili najstručnije ekipe u Evropi
toga doba. Oni odmah lansiraju svoje prve propagandne filmove.

Posle uspeha Ejzenštajnove Krstarice Potemkin, nacisti su uvideli da film u službi partije može
imati slavnu budućnost - "U poređenju sa ostalim umetnostima, film, zbog sposobnosti da
neposredno deluje na poetsko osećanje i afektivnost, dakle na ono što nije intelektualno, ima
prodornu i trajnu delotvornost na planu psihologije masa i propagande". Nacisti su potpuno uzeli film
u svoje ruke, država je prigrabila filmsku industriju, pretvorila je u monopol i zavela apsolutnu
cenzuru. Svi filmovi su stavljeni u službu idelogije. Hitlerovski film bio je epopeja nacizmu. Dok su
nacističko slikarstvo, skulptura i književnost osrednji, sa filmom to nije slučaj - kinematografija je
raspolagala odličnim ekipama i izvanredno obučenim tehničkim osobljem.

Jedan od prvih značajnih dugometražnih nacističkih filmova bio je Hitlerov omladinac Kveks. Ovaj
film prikazuje atmosferu u Berlinu poslednjih godina Vajmara, sa krvavim uličnim borbama u stilu koji
prilično podseća na filmove "nove objektivnosti", pa čak i na komunističke filmove. Junak, sin
komuniste preobraća se u nacizam i, uprkos očevom protivljenju, stupa u redove hitlerovske
omladine; komunisti ga ubijaju. Ovaj film trebalo je da probudi fanatizam kod omladine; doživeo je
ogroman uspeh.

Ubrzo su došli prvi veliki filmovi koji nisu samo prikazivali sudbinu pojedinca, već su pretendovali
tome da daju sliku čitavog naroda. Bila je to nova vizija sveta. Leni Rifenštal je dobila zaduženje da
snima kongres Nacističke partije u Nirnbergu i napravila film Pobeda vere, prvi dokumentarac
posvećen partiji. Taj film najavljujeTrijumf volje (1934). Leni Rifenštal je tvrdila da to nije bio
propagandni, nego istorijski film. Brižljivo je odabirala scene i kadrove kako bi dala oduševljenu i
mističnu sliku nacizma (kadar gde se Hitler smeši, kad se kamera penje ka orlovima, scene sa
prikazom ceremonije Nacionalne službe za rad koja liči na versku ceremoniju: "Evo nas"-"Odakle
dolaziš?"-navode po jednu oblast Rajha). To je savršeni fašistički propagandni film: vatrenost,
slavljenje nacističkog sjaja, solidarnosti vojnika i radnika, egzaltirane mase igovori. Leni Rifenštal
doprinela je stvaranju jednog reportažnog stila koji će doživeti veliki uspeh. Drugo njeno čuveno delo
Olimpijada, film posvećen olimpijskim igrama održanim u Berlinu 1936, nije samo reportaža, nego i
himna nacističkoj Nemačkoj. To je najduži "sportski" film svih vremena (800 000m trake), koji jasno
glorifikuje snagu, fizičko zdravelje, sport, dok su kukasti krst i Hitler svuda prisutni.

U isto vreme Hans Špinger i Rolf fon Šonevski-Jamrovski snimaju u Berlinu film Večna šuma - scene
iz nemačke prošlosti, gde je nemačka prikazivana kao večita žrtva stranih agresija, smenjuju se sa
scenama pejzaža. To je himna germanskoj Nemačkoj, gde je Rajh vrhunac njene istorije, posvećenje i
spas.

Neki "žanrovi" nacističkog filma:

- "istorijski" filmovi - slavili su "velike ljude". Pored filmova posvećenih istorijskim ličnostima
(najviše su se divili Fridrihu II, Bizmarku), tu si i oni posvećeni naučnicima i pesnicima. U sličnom duhu
slavljenja velikana i "sudbina", snimljeni su i filmovi posvećneni muzičarima: Bahu, Mocartu. Kao
primer uzimane su i čitave epohe: filmovi o borbama za nacionalno oslobođenje vođenim protiv
Napoleona I i u Prvom svetskom ratu
 - "nacional-socijalistički čovek" - ovi filmovi treba da prikažu nove vrednosti režima,otelotvorene
kroz pojedine likove. Hitler je u Mein Kampf tvrdio da će rasistička država "morati da u svim oblicima
podstiče formiranje karaktera". Tako se nastoje prikazati "karakteri" koji najavljuju nacional-
socijalističkog čoveka: slika krutog, čeličnog čoveka, nepokolebljive hrabrosti i volje spremnog na sve
žrtve; veliča se izdržljivost, hrabrost, kolektivni rad, odanost zajednici

- krv i tlo - filmovi posvećeni seljacima i životu na selu. Slični tim filmovima Blut und Boden, koji
veličaju rodnu grudu, su i oni u kojima je prikazana nostalgija Nemaca u inostranstvu koji žele da se
vrate u domovinu

- neprijatelji Rajha - filmovi koji imaju za cilj da Nemcima pokažu ko su im stvarni neprijatelji.
Ksenofobija je bila jedna od dominantnih crta nemačkog filma. Prvi su se na udaru našli Englezi. Još
važnija je bila borba protiv boljševizma. Englezi su omraženi kao stranci i politički maloumnici, dok su
Rusi omaraženi jer su Sloveni i marksisti (uglavnom prikazivani kao pijani grubijani koji siluju žene i
ubijaju civile). Najslavnije delo antikomunističke propagande bio je film GPU Karla Ritera iz 1942. -
boljševici nastoje da putem atentata zavedu teror u svetu, daje zastrašujući portret komunista.
Filmovi koji treba da posluže kao antisemitska propaganda još su strašniji. Prvi antisemitski filmovi
nastali su nekoliko godina pre dolaska nacista na vlast. Antisemitska propaganda će uzeti još većeg
maha 1939. - od novembra Jevreji moraju da nose žutu zvezdu, a od februara 1940. počinju
odvođenja u logore. Jevreje treba prikazati kao tvrdice, pohlepne i pohotljive, kao stvorenja koja žive
na račun drugih i upropašćavaju ih. Najznačajniji antisemitski film je zloglasno delo Jevrejin Sis Fajta
Harlana iz 1940. Polazeći od priče o Jevrejinu Jozefu Sisu Openhajmeru, koji je obešen u Frankfurtu u
XVIII veku, Harlan prikazuje kako "jevrejstvo" već vekovima izaziva nesreću nemačkog naroda i kako
je nužno da mu se stane na put. Film je snimljen po Gebelsovoj narudžbini i "posebno se preporučuje
zbog svoje političke i umetničke vrednosti"; Himler je preporučivao da se prikazuje esesovcima i
čuvarima u konc-logorima. To je film pun mržnje. Ovakvi filmovi prikazivani su do kraja rata, a
predstavljali su neku vrstu pravdanja pokolja po logorima

- ratni filmovi - prikazivali su pobede nemačke armije; veličali su junaštvo i hrabrost boraca (Štuke
Karla Ritera). To su filmovi koji veličaju rat, muzika u njima je borbena i prožeti su duhom ksenofobije.
Najčuveniji od tih filmova je Kojtnerovo delo Auf wiedersehen, Franziska iz 1941, porpagandni film
namenjen ženama vojnika

- muzičke komedije - u hitlerovsko doba snimljen je i veliki broj zabavnih filmova (operete,
muzičke komedije, sentimentalni filmovi) koji su, takođe, na svoj način izražavali vrednosti režima
(neki se i danas prikazuju na nemačkoj televiziji). Ideologija je u njima često utoliko opasnija jer je nije
lako otkriti: javlja se posredno kroz dijalog i ličnosti. Ti filmovi su imali ogroman uspeh. Filmovi kao
Put raja i Kongres se zabavlja iz 1930. i 1931. otvorili su put muzičkim komedijama. Posle slavne Lilian
Harvej, u nacisitčkom filmu javilo se nekoliko velikih glumica i pevačica koje su oduševljavale
Nemačku: Zara Leander i Marika Rek. Zara Leander, lansirana da zameni Marlenu Ditrih (Plava lisica,
Pesma pustinje, Habanera), bila je zvezda sentimentalnih melodrama i muzičkih komedija. Još ima
izvesnog uspeha: ploče i pesme iz njenih filmova ponovo su izdate u Nemačkoj

Nacistički film bio je, dakle, raznolik. Ali pored osrednjih propagandnih dela, mora se priznati da su
neki filmovi bili vrlo dobro napravljeni. Čak i u najmanje ozbiljnim žanrovima nacisti su ponekad
prevazilazil i najbolja holivudska ostvarenja.
 Analizom nacističke umetnosti i proučavanjem njenih dela može se shvatiti na koji način je
umetnost poslužila kao insturment koji je imao, dotad, neviđenu moć, na koji način je stavljena u
službu smrti.

Dodatak

Nekoliko kritičkih opaski o pojmu nacističke umetnosti

Neosporno je da su Musolini, Hitler i Staljin obilato koristili umetnost kao sredstvo propagande.
Izvesno je da postoji jedno tipično fašističko korišćenje umetnosti. Međutim,govoriti o "nacističkoj
umetnosti" znači ostaviti mesta pretpostavci da je nacizam, kao i staljinizam, stvorio neki stil. Kada
pogledamo dela iz staljinističkog ili hitlerovskog perioda, zapanjuje to da dolazi do preuzimanja
najklasičnijh, tj. najviše "poznatih" formi. Ni nacizam, ni staljinizam nisu doneli ništa novo na polju
umetničke invencije, već su se neprekidno oslanjali na "klasične" forme, na forme koje su već
postojale pre njih, a ideologija se ubacuje u te poznate umetničke obrazce.

Upotreba termina "fašistička umetnost", "nacistička umetnost" ili "staljinističkaumetnost" unose

mnogo dvosmislenosti i opasna pojednostavljivanja. Treba skrenuti pažnju na to da ga nemački
kritičari koriste prilično retko i da više vole da govore o"umetnosti za vreme Trećeg rajha" ili o
"umetnosti u doba Hitlera". Nacistička sturktura koja se javlja u umetnosti u stvari je stvorena ne
toliko kroz pojedinačna dela ili teme, koliko kroz karakteristično "okupljanje" koje stvara specifičan
efekat. Reč je o procesu"montaže" u filmskom smislu te reči, procesu koji stvara ideološke efekte
zahvaljujući skupu zankova, slika, oznaka, a ne na osnovu neke posebne teme. Daleko od toga da
unapred oblikuje neku viziju sveta, ova umetnost služi samo tome da da formu jednoj već oblikovanoj
viziji. Utopijska i kritička funkcija dela biva zamenjena hagiografskom funkcijom (Bloh). Delo veliča
jedan sistem koji već postoji i čini ga svuda prisutnim, a umetnost uklopljena u ideološki kalup
pokušava da stekne priznanje i plasira se na tržištu.

Karaktristične crte umetnosti u doba Hitlera:

- afirmiše se kao poricanje moderne umetnosti

- pojmom "kulturnog boljševizma" se označava sve što je nastalo u doba Vajmara

- karakterističan je povratak na prethodne pravce; slikarstvo je osrednje akademsko slikarstvo,

arhitektura je hladna imitacija klasične francuske arhitekture i variranje na grčko-rimske teme,
skulptura se inspiriše antikom ili klasičnom nemačkom tradicijom

Ipak, ova umetnost ne predstavlja jednostavno preuzimanje klasičnih tema i formi (koje publika
garantovano prihvata), već im daje i neke specifične crte:

- strogo određen ideološki sadržaj, koji uznosi snagu, rasnu čistotu, mitski i mistični germanski duh

- mistični i religiozni patos kroz teme narodnog rasnog zajedništva, opštenja sa krvlju i tlom,
ukorenjenosti u rodnu grudu

- jedan suštinsko seljački element

 - monotono ponavljanje svih ideoloških tema kojima su ta dela prezasićena; ovoj umetnosti
najviše odgovara ta prezasićenost ideološkim porukama, jer se polazi od toga da su te poruke odn.
"ideologije kroz slike" postojale i pre nacizma

- uzdizanje tih poruka do kolosalnog, što postaje alegorija veličine i večnosti Rajha

II

Činjenica je da, za razliku od Staljina, Hitler nikada nije verovao u političku umetnost i nikada nije
nastojao da propisuje teme, kao što je to bio slučaj za vreme Staljina u SSSR-u. Breker je predložio
mitološke, romantičaske, grčko-rimske alegorije i jedan klasični i realistički stil koji je oduševio Hitlera,
ali to nije bio stil koji bi bio pretvaranje nekih ideoloških imperativa u umetničke forme. Slučaj Toraka
je složeniji - njegovi nagi kolosi koji ostavljaju utisak brutalnosti i snage ilustruju krilaticu
Kamaradschaft, ali on je uradio i dela za koja se ne može reći da su inspirisana nacizmom, od kojih su
neka vrlo lepa i liče na Rodenove ili Burdelove skulpture. Tako da se mora reći da postoje skulpture
na kojima je pečat nacističke ideologije očigledan - čovek oseti neku čudnu nelagodnost kad vidi
strogo lice, stisnute usne, prodorne oči i duboku brazdu koja prelazi prek nosa i koja licima i nekih
Brekerovih statua daje nasilnički izaz. Međutim, tipično"nacističke" skulpture često su najobičnije
osrednje ilustracije ideoloških tema: portreti esesovaca, staue vojnika i kukasti krstovi - to su dela
vajara koji su se trudili da postanu prizanti na taj način što su od umetnosti pravili predmet
propagande.

Svi ovi navodi čine da "nacistički karakter" dela postaje više nego problematičan i da tumačenje
neke skulpture kao nacističke ne bude ubedljivo.

III

Tako nas svako delo koje proučavamo tera da se vratimo na jedan opštiji problem, problem
ideološkog statusa realizma ili klasicizma u datoj epohi. Kao potvrda toga može nam poslužiti i jedan
drugi fenomen: sučeljavanje likovnih umetnosti iz Hitlerovog i Staljinovog doba. Ta dva stila imaju
mnogo toga zajedničkog. To, naravno, ne znači izjednačavanje staljinizma i fašizma, i pored toga što
je i u jednom i drugom bilo sličnih pojava, ali često zbunjuje do koje mere su ta dela slična:

a) Staljin nije krio divljenje prema Brekeru i Šperu. Bio je čak spreman da primi Brekera kad je ovaj
bio izveden pred sud u Nirnbergu; tvrdio je da ne treba ništa da menja u svom stilu i da će savršeno
odgovarati socijalističkom realizmu. Sam Breker divio se socrealizmu

b) tendencije u arhitekturi gotovo su identične - karakteristični su ista hladnoća i iste džinovske

razmere za oba režima

c) i teme i stil u slikarstvu su srodni - isto veličanje realizma, isto prikazivanje ideologije kroz sliku,
ako delo već nije puka ilustracija neke političke teme ("Venere iz kolhoza"="bavarske Venere": teške,
polunage devojke koje svlače vunene čarape u starim sobama, pred bokalom vode; "breze iz ruskih
šuma="nemački borovi iz Švarcvalda": te teme su i u Rusiji u Nemačkoj postojale i ranije u XIX veku;
grupa "radnik-seljak-vojnik": ne može se uočiti ni najmanja razlika - nacistička ili staljinistička… ili
kineska?) Ova dva stila razlikuju se po tome što su slikari hitlerovske epohe sistematski stavljali u prvi
plan seoski element, dok su u SSSR-u više veličali proleterski realizam i rad u industiji
 d) i kod skulptura radnika ili rudara i kod spomenika u slavu rada ili sporta takođe postoje
zapanjujuće sličnosti

I u doba Staljina i udoba Hitlera postoji:

a) isti kult prem realizmu, inspirisan velikim delom XIX vekom

b) isto zaklanjanje iza klasičnih umentičkih formi, tj. formi koje su poznate publici

c) ista opozicija forma/sadržaj

d) osuđivanje formalizma (kao što 20ih ovi ne vole Šagalove zelene krave, tako i Hitler mrzi
Markove plave konje)

e) ista mržnja prema avangardi i eksperimentisanju na planu forme

U ta dva oprečna režima srećemo i iste forme u arhitekturi, ali takve forme postoje i na drugim
mestima - po čemu se arhitektura Trokadera razlikuje od nacističke arhitekture? Treba opet istaći da
je jedan od osnovnih izvora inspiracije arhitekture Trećeg rajha bila je klasična arhitektura francuskih
spomenika.

IV

Postoji naravno jedna mitologija tipična za nacističko slikarstvo, mitologija koja se ne sreće nigde
drugde: plavokose žene oblih dojki koje doje plavokose bebe usred žitnih polja, seljaci koji obavljaju
poljske radove služeći se arhaičnim oruđem, karakteristična žila Blut und Boden-a. Ipak, mnogi odrazi
tog slikastva, ako ništa drugo bar mistični element, mogu se naći u slikarstvu Staljinove epohe.

Sem toga, postavlja se značajnije pitanje: jesu li umetnici svesno pristupili nacističkoj ideologiji,
jesu li je razvijali, obogaćivali ili kopirali? Nacističko slikarstvo je bilo sasvim osrednje. Kako je većina
avangardnih slikara bila progonjena, u Nemačkoj su ostali samo oni koji su bili najsterilniji. Čak i kod
klasičnih mitoloških aktova, odmah pada u oči loš kvalitet izrade; to slikarstvo karakteriše hladnoća,
odsustvo pokreta, monotonost. Što se tiče npr. seoskih tema u "nacističkom slikarstvu", one su unete
ne iz ubeđenja nego da bi se delima obezbedila dobra prođa na tržišu. Ti slikari kopiraju, prepričavaju
i ilustruju krilatice nacističke partije da bi dobro prodavali svoja dela.

sa ispita:

-rasistička ideologija u umetnosti ili nacikunst: propagandno-realistička sa elementima alegorijskog

-poredi se sa socrealizmom, koji se javlja istovremeno u Rusiji i sličnih je umetničkih tendencija

-uloga i tumačenje uloge žene u Staljinovom socrelizmu i u nacikunstu: kod Staljinavrsta liberalizacije žene, jer je ona
bitan činilac u društvu, ali radničkom društvu

-šta je sve kultura Vajmara dala izvan slikarskog; šta se dešava na filmskom planu?

- Leni Rifenštal Nirnberg i Olimpijada; - šta bi on mogao da predstavlja na ideološko-simboličnom nivou? - kult snage i
tela- posle je snimala neki film u Africi o nekom narodu, koji važi za najskladnije građene ljude, možda je podsvesno tu opet
neka priča o genima i rasi

-šta je radila pre nacističkih filmova?