Гимназија „Вук Караџић“ Трстеник

Матурски рад из ликовне културе

ВИНСЕНТ ВАН ГОГ

Ментор: Ученик:
Ана Величковић, проф. Александра Ђонић, IV-
4
 „ Винсент ван Гог“1

Трстеник, мај 2015.

 „ Винсент ван Гог“2

САДРЖАЈ
Увод..................................................................................................................................................2
Постимпресионизам...................................................................................................................2
Настанак постимпресионизма.............................................................................................2
Основне карактеристике постимресионизма....................................................................2
ЖИВОТ И ДЕЛО ВИНСЕНТА ВАН ГОГА.............................................................................................4
Рођење и рани живот.................................................................................................................4
Винсентов живот као трговачког помоћника и проповедника.............................................4
Винсент ван Гог као сликар............................................................................................................6
Брисел...........................................................................................................................................6
Етен.............................................................................................................................................6
Хаг.................................................................................................................................................7
Нојнен...........................................................................................................................................7
Антверпен...................................................................................................................................9
Париз............................................................................................................................................9
Дела настала у Паризу.........................................................................................................11
Арл..............................................................................................................................................12
Дела настала у Арлу.............................................................................................................17
Сент-Реми.....................................................................................................................................20
Дела настала у Сент-Ремију...................................................................................................23
Овер............................................................................................................................................25
Дела настала у Оверу...........................................................................................................27
Закључак........................................................................................................................................29
Литература..................................................................................................................................30
 „ Винсент ван Гог“3

Увод

Постимпресионизам
Постимпресионизам је израз који је сковао британски уметник и сликарски критичар
Роџер Фрај (Roger Fry) 1914. године, како би описао развој европског сликарства
након Монеа, док је Џон Риволд један од првих професионалних ликовних
критичара ране модерне уметности, ограничио овај период на године између 1886. и
1892. у свом делу „Постимпресионизам: Од Ван Гога до Гогена“ (1956).

Термин постимпресионизам је постао згодна етикета за иновативну групу уметника

који су радили у Француској крајем XIX и почетком ХХ века.

Постимпресионисти су били школовани на импресионизму, а многи од њих су

настављали да поштују његове представнике и деле њихова становишта.

Настанак постимпресионизма
Последња заједничка изложба импресиониста 1886. године означила је њихов
формални разлаз. На уметничку сцену ступили су самостални сликари, који су
наставили да мењају сликарски израз. Француски уметник Пол Сезан предводио је
нови правац, у којем је доминирала тенденција ка геометријском организовању
композиције. Истовремено су се јављали уметници склони субјективном изразу, са
нагласком на снажном личном и експресивном набоју у сликарском поступку, попут
Гогена и Ван Гога.

Као правац, постимпресионизам је био заступљен само у сликарству. Негирајући

значај тематике, сликари овог правца опредељивали су се за мотиве мртве природе,
пејзаже и портрете. Свесни значаја боје у сликарству, постимпресионисти су
подједнако користили и ахроматске и хроматске боје, у смелим контрастима. Облик
је поново добио на значају, али без угледања на реалну форму. За
постимпресионисте важна стваралачка компонента била је јасно организована
композиција, па су примењивани сви типови композиције, док су принципe
компоновања прилагођавали личном изразу. Представници постимпресионизма радо
су примењивали ритам и различите контрасте боја.

Најзначајнији представници постимпресионизма били су: Жорж Сера, Пол Сезан,

Винсент ван Гог, Пол Гоген и Анри де Тулуз Лотрек.

Основне карактеристике постимресионизма

Постимпресионизам у исто време представља и наставак импресионизма и
напуштање његових ограничења. Постимпресионисти настављају да користе јарке
 „ Винсент ван Гог“4

боје, дебели слој боје, јасне потезе четкице и стварни живот као тему својих слика,
али су више склони да наглашавају геометријске облике, да изобличе форму ради
постизања експресивног ефекта, и да користе неприродне боје. Постимпресионисти
нису били задовољни тривијалношћу тема и недостатком структуре у
импресионистичким сликама, али не постоји једнообразни правац који су они даље
развијали. Жорж Сера и његови следбеници су одабрали поентилизам, систематски
употребљавајући тачкице боје. Винсент ван Гог је користио боје и изражајне
усковитлане потезе четкице да пренесе своја осећања и стање ума. Иако су често
заједно излагали, нису били јединствени покрет. Радили су у географски различитим
областима и у различитим стилским категоријама, као што су фовизам 1и кубизам2.

Оно што је било заједничко свим постимпресионистима јесте да су у уметност унели

тензију и узбуђење, поставивши романтику, симбол и концепт испред реалног и
видљивог. Превођење видљивог, на језик уметности, све више престаје да буде циљ
по себи. Уметници сада стављају форму у службу експресивног садржаја. Са
престанком реалистичког начина приказивања стварности уметници су добили улогу
оних који треба да остваре равнотежу између ума и духа, мисли и емоције.

„Недељно
поподне на
Гран Жату“
Жорж Сера

1
Уметничка група основана 1905. Главно обележје фовистичке уметности је жестина боја и
деформација фигура. На сликама уметника ове групе је очигледна и интенционална одсутност закона
линеарне перспективе. Добили су име „дивље звери“ (фр. fauves). Њихова уметност ће касније имати
утицај на немачки експресионизам.
2
Уметнички правац у модерној уметности, настао почетком 20. века, који је имао значајан утицај на
почетак апстрактног сликарства. Име долази од речи кубус што значи коцка. Кубизам је
поједностављавао облике у интерпретацији реалности на облике коцке, кугле и ваљка. Настао је
1907. и 1908. године у делима Жоржа Брака и Пабла Пикаса и свој врхунац је имао 1914. године.
 „ Винсент ван Гог“5

ЖИВОТ И ДЕЛО ВИНСЕНТА ВАН ГОГА

Живот Винсента ван Гога и његово дело су толико испреплетени да је скоро

немогуће видети његове слике без читања приче његовог живота у њима: живота
који је био описан толико пута да је до сада постао легенда. Ван Гог је инкарнација
патње, несхваћени мученик модерне уметности, амблем уметника као аутсајдера.

Рођење и рани живот

Почетак је у Зундерту, малом месту на југу Холандије, у покрајини Брабант,
недалеко од белгијске границе. Ту су, 30. марта 1853, пастор Теодор ван Гог и
његова супруга Ана ван Гог, добили сина који је добио име Винсент Вилем, прво по
оцу свога оца, такође пастора, друго по оцу своје мајке, једном имућном књиговесцу.
Занимљиво је да је тачно годину дана пре тога, 30. марта 1852, брачни пар Ван Гог
добио сина Винсента Вилема, који је умро одмах по рођењу. Пастор Теодор ван Гог
био је син пастора и унук пастора; међутим, три његова брата постају трговци
сликама: Хенрик Винсент у Бриселу, Винсент у Паризу, Корнелис Маринус у
Амстердаму. То ће на живот Винсента ван Гога утицати утолико што се и сам кратко
време бавио тиме, а његов млађи брат Тео стално. Што се Теа ван Гога тиче, он је,
мада четири године млађи од Винсента, био његов једини ослонац у животу.
Запослен од 1873. у трговини уметничких слика Гупил, а извесно време потом
директор париског огранка ове трговине, он је својом редовном материјалном
помоћи омогућио Винсенту да се сасвим посвети сликарству. За узврат, Винсент му
је завештао сва своја дела. Ова нежна и дубока оданост Теа према Винсенту
наставила се и после Теове женидбе са Јоханом Бонгер. Своме сину, рођеном 1890,
дао је име свога брата, а брата је надживео само шест месеци. Данас почивају један
поред другога на гробљу у Оверу.

Као дете, Винсент је био ћудљив и склон усамљености. Његова сестра Елизабета
оставила нам је податке да је волео да сањари крај реке, да је сакупљао инсекте и да
је већи део дана проводио у пољима обраслим цвећем. Није био посебно вредан као
ђак, и после два или три разреда основне школе његово васпитање наставља једна
гувернанта. У једанаестој години одлази у један приватан пансион у Зевенбергену, а
одмах затим у средњу школу у Тилбургу. Године 1869. напушта школу заувек и
одлази у Хаг, где се његов стриц Винсент постарао за једно скромно место у
трговини Гупил. Ту будући уметник долази у додир са сликама.

Винсентов живот као трговачког помоћника и проповедника

У Хагу је остао од 30. јула 1869. до маја 1873. Његова тетка Фие Карбентус, код које
станује, има три кћери; најстарија је удата за сликара Мова и данас је више него
 „ Винсент ван Гог“6

извесно да је Мов био његов први учитељ сликања. У Лондону Винсент одседа у
пансиону једне удовице, гђе Лојер, која има младу и допадљиву кћер, по имену
Урсула. Већ од првог сусрета са њом Винсент се заљубљује са жаром и упорношћу
прве љубави; но ускоро сазнаје да је Урсула тајно верена. Љубав се претвара у
мрачно душевно расположење и Винсент напушта Лондон и Енглеску да би нашао
уточиште своме болу у родитељској кући. Десет година касније, баш када је требало
да постане уметник, он се сећао: „Колико ли сам дуго у Лондону стајао и цртао на
насипу Темзе, враћајући се кући улицом Sauthempton, и све то није водило
ничему.“ Његова омиљена књига у Лондону била је L’amour од Жила Мишела.
„Мени је књига била откровење и јеванђеље у исто време... А да мушкарац и
жена могу бити једно, такорећи, једна целина, а не две половине, да, верујем у
то.“
У јесен 1874. враћа се натраг, али мења стан; међутим, на своју молбу, радио је
током октобра и децембра исте године у огранку трговине Гупил у Паризу.
Незалечена љубав вуче га поново у Лондон, али ту остаје само до маја идуће, 1875.
године, када бива коначно премештен у Париз. Настањује се на Монмартру и запада
у неку врсту религиозног мистицизма. По целе ноћи коментарише Свето писмо с
неким младим Енглезом, а слободно време проводи по црквама: католичким,
протестантским, православним, па чак и по синагогама. Трговина сликама престаје
да га занима и он се на Божић, без дозволе својим претпостављених, враћа кући. У
априлу 1876. трговину Гупил преузимају нови власници, Бусо и Валадон, и њихова
је прва брига да отпусте свога недисциплинованог службеника Ван Гога. У
међувремену, он ће, преко огласа у новинама, наћи запослење као учитељ у
приватној школи извесног г. Стоукса у Рамсгејту, у Енглеској. Обилазећи родитеље
својих ученика, земљораднике и рибаре, Винсент се први пут среће са бедом, и
његова ће наклоност према сиротињи од тога времена само расти. У току лета,
школа се сели из Рамсгејта у Илсворт. У јулу, Винсент напушта г. Стоукса и прелази
на исту дужност у школу једног методистичког свештеника г. Џонса. У току јесени,
он се од учитеља претвара у свештеничког помоћника; но, како је био рђав говорник,
добија отказ. Крајем 1876. године ево га опет у родитењском дому, овога пута у
Етену. Одмах затим добија службу у књижари Блусе и Ван Брама у Додрехту. Ту је,
међу књигама, његова страст према проучавању Светог писма добила неслућене
размере; после три месеца напушта Додрехт и одлази у Амстердам своме стрицу
Јану ван Гогу, бродоградитељу, са намером да се припреми за студирање теологије
на универзитету. Учио је вредно грчки и латински код угледног класицисте Мендеса
де Косте и успео је да издржи до јула 1878, када се враћа родитељима у Етен. Но,
већ у августу, он одлази у Брисел и ступа на Приправну школу за проповеднике на
којој је било само три ученика. После завршеног течаја од три месеца, школа је
одбила да му призна квалификације; за њих, Винсент ван Гог је био лош говорник.
Међутим, то њему не одузима вољу за позивом проповедника; он одлази у рударску
област Боринаж и ту, у малом насељу по имену Патираж у близини Монса, почиње
са учењем Јеванђеља на свој сопствени рачун. Искрено и дубоко одан своме позиву,
Винсент је живео животом своје пастве, делио са њима беду и тегобе свакидашњице.
 „ Винсент ван Гог“7

Због тога му Комитет проповедника поверава јануара 1879. проповедничку мисију

од шест месеци у Васму, недалеко од Патиража. Винсент одседа код пекара Жан-
Батиста Денија и баца се новим жаром на своју дужност, прихвативши се овога пута
још и учитељске службе и неге болесника. Занесен озбиљношћу мисионарског
позива, Винсент жели да од проповедника постане апостол; облачи сиротињску
одећу, пушта браду, живи само од хлеба и воде, а када је стари пастор Ван Гог дошао
да га посети, наћи ће га у једној бедној колиби, исцрпљеног од напора и глади. Кад
је, у јулу 1879, истекао рок његовој мисији, он остаје на Боринажу на свој рачун,
нашавши пријатељско уточиште код проповедника Франка у Кимесу. Ту је провео
зиму 1879-1880, једну од најтежих у своме животу, повучен дубоко у себе. Само
један необичан догађај прекида ову душевну тишину; Винсент је изненада зажелео
да посети у Куријеру крај Лила, познатог француског сликара Жила Бретона. Без
новаца, пешачио је читав дан и ноћ, али, пред сликаревим вратима, губи храброст и
враћа се натраг. У пролеће 1880. одлази на краћи боравак у Етен, а затим ће остати
још шест месеци у Кимесу, у кући рудара Шарла Декрика. Зашто? Винсент ван Гог
је открио нову страст: цртање. Прва његова дела те врсте приказују само рударе и
околину Боринажа.

Винсент ван Гог као сликар

Брисел
Са годином 1880. завршава се живот Ван Гога трговачког помоћника и
проповедника, и почиње живот Ван Гога сликара. Октобра исте године, Винсент
замењује бедну собицу рудара Декрика у Кимесу лепом собом једног хотела у
Бриселу. Новац је послао Тео, уз то још и препоруку за сликара Антона Ридера ван
Рапарда. Винсент се својим уобичајеним жаром баца на цртање и сликање. Родитељи
су задовољни што је њихов син открио најзад свој животни циљ, задовољни су све
до његовог повратка у Етен, априла 1881.

Етен
У пролеће 1881, да би смањио своје трошкове Ван Гог се преселио у Етен. Млади
сликар није патио због материјалних прохтева, али његова породица нити је
разумела нити је подржавала његове идеје: „Отац и Мајка су веома добри према
мени у том смислу што раде све да би ме нахранили добро, итд. Наравно, то
веома ценим, али не може се порећи да храна и пиће и сан нису довољни за
човека, да он тражи нешто племенитије и више-зацело, да не може ништа без
тога.“ У то време „нешто племенитије и више“ значило је, пре свега, не уметнички
рад, него љубав према његовој рођаци Ки Вос-Стрикер, удовици с једним дететом.
Млада жена га одбија на учтив, али одлучан начин; Винсент долази због тога у сукоб
 „ Винсент ван Гог“8

са њеним оцем, пастором Стрикером из Амстердама, затим са својим сопственим

оцем. На Божић, после једног бурног сукоба, Винсент напушта Етен и одлази у Хаг.

Хаг
У Хагу је опет код свога рођака Мова, али није требало више од неколико дана да се
ова два различита уметничка темперамента разиђу. Тамо је почео да слика уљаним
бојама. Његови главни мотиви су укључивали људе: „Ја намерно нисам сликар
пејзажа; када правим пејзаже, увек је нека фигура у њима.“ У фебруару идуће,
1882. године Винсент се везује с једном младом женом из полусвета, која се зове
Класина Марија Хорник и има петоро ванбрачне деце. Ова га веза удаљује од
пријатеља, па чак и од Теа, који ипак не престаје да му шаље уобичајено месечно
издржавање од 150 франака. Класина је његов први модел: „Налазим у њој тачно
оно што желим: њен живот је био тежак, а туге и недаће су оставили трага на
њој- сада могу да нешто урадим са њом.“ Ван Гогова представа жене је била доста
другачија од класичног идеала лепоте. Једном приликом, он је изразио своје
мишљење следећим речима: „Која је сврха прелепог тела? Животиње га имају
такође, али можда више него људи; али душа, као што је она која живи у
људима попут Исраелса или Милеа или Фрера, то животиње никада неће
имати. Зар нам није живот дат да постанемо богатији у духу, и поред тога
што спољашњи изглед може да вара?“ Винсент ће је сликати све док Тео не успе
да их, септембра 1883, раздвоји заувек. Отац га позива у Етен, но он бежи у Хогевен,
у покрајину Дрент, и ту два пуна месеца црта и слика сиротињу, суморне
равничарске пејзаже и оголеле вртове под кишом. Имајући за собом, из свога хашког
периода, око сто деведесет цртежа и двадесет слика, он пише брату: „Чини ми се да
сам често врло богат, не у новцу, већ богат зато што сам нашао смисао
живота у свом раду, нешто чему могу посветити срце и душу, нешто што
надахњује мој живот и што му служи као сврха“. То је увод у Нојнен.

Нојнен
Нојнен. Мало, идилично место у источном Брабанту, изнад Ајндховена, у коме
пастор Ван Гог добија парохију. Ту Винсет долази из Хогевена децембра 1883.
године. Да би остао до новембра 1885. године. Две године грозничавог и страсног
рада који нам оставља двеста педесет цртежа и сто осамдесет пет слика, скоро
четвртину његовог укупног дела. То се одиграва у једној перионици коју Винсент
претвара у атеље. Кад му та просторија постане тесна, он ће најмити једну велику
собу код црквењака католичке цркве. Шта он ту све слика? Пределе под ниским
јесењим небом, њиве натопљене кишом, суснежицу на ораницама, сеоске кровињаре
утонуле у влажни сутон; затим сељаке који раде на пољима кромпира или ткаче за
својим разбојима; затим мртве природе с цвећем, птичијим гнездима, књигама; затим
ентеријере сеоских кућа, од којих је особито познат онај који приказује сеоску
породицу како једе кромпир; њега је Винсент сликао дуго и амбициозно, од марта до
 „ Винсент ван Гог“9

маја 1885. Априла 1885, радио је на уљаној слици „Људи који једну кромпир“, која
се данас сматра једним од његових ремек-дела. Он је описао слику Теу: „Покушао
сам да нагласим да су ти људи, једући своје кромпире под светлошћу лампе,
копали земљу тим истим рукама којима додирују храну. Желео сам да дам
утисак о начину живота који је прилично другачији од оног који водимо ми,
цивилизовани људи. Због тога ја уопште не очекујем нестрпљиво да се сваком
свиди и да јој се одмах диве.“
Према ономе што је писао
свом брату Теу, Ван Гог није
само желео да посматрач види
пет фигура за столом, желео је
да посматрач осети и
исцрпљеност у њиховим
телима, да чује звекет судова и
лаку конверзацију између
њих, да осети мирис кромпира
који дели породица.
На слици је приказано пет
фигура које седе око
четвртастог стола и једу
кромпир. Ту су четири жене и један мушкарац који су приказани при светлости
петролејске лампе. На њиховим лицима која сијају се виде помешане емоције. Ове
фигуре су тако интензивно насликане да се може учинити да се скоро чује разговор
за столом. Осећа се међусобна блискост и повезаност људи, али и њихова
исцрпљеност. Њихова тамна и једноставна одећа наговештава да припадају
радничкој класи. Свечани изрази на њиховим лицима и исцрпљеност њихових тела
указују да је то вероватно био успешан радни дан за њих. Све на слици изгледа
једноставно и очигледно.
Слика се фокусира на хладној палети, посебно на зеленој, плавој и сивој. Тамни
тонови, јаке линије, суморна палета окер боје, указују на немаштину на лицима људи
са слике. Њихова лица, њихове руке су боје прашњавог кромпира.
Он не крије да се надахњивао Милеом и Лермитом, а не крије ни зашто. „Они су“,
пише он, „велики сликари у мојим очима зато што не сликају ствари онакве
какве су, на основу суве, истраживачке анализе, већ како их осећају. Моја велика
жеља је да научим да правим такве нетачности, такве аномалије, такве
прераде, такве промене реалности које су, можда, нека врста обмане, али које су
истинитије него буквална истина“. То је, несумњиво, један већ одређени програм.
Активност у Нојнену биће само припрема за његово извођење. Ту активност
прекидају два догађаја. У средишту првог је Винсентова сусетка Маргот Бегеман;
девојка нешто старија од њега, не много лепа, али богата, образована, и што треба
безусловно подвући, озбиљно заљубљена у Винсента. Међутим, њена се породица
одлучно противи браку и несрећна Маргот покушава самоубиство. То је Винсента
 „ Винсент ван Гог“10

још више усамило, па је у најцрњем расположењу дочекао онај други догађај, очеву
смрт. Стари пастор је умро 26. марта 1885. године и Винсент је од тога времена
могао да рачуна само на тешкоће. Прве ће доћи од католичког свештеника у
Нојнену, који пребацује своме црквењаку што је примио једног неуравнотеженог
уметника, а Винсенту забрањује да прима моделе, сељаке и раднике из околине.
Винсент је то подносио до новембра исте године, а затим напушта Нојнен и одлази у
Антверпен.

Антверпен
У Антверпену је најмио собицу изнад једне продавнице слика и све своје време
посвећује сликању, а сву своју уштеђевину троши на моделе. У Антверпену открива
Рубенса3 и диви се хитром потезу, пуној четки и сочној пасти великог мајстора.
Можда је то разлог што ће у једном тренутку посумњати у своје познавање
сликарског заната, па се, због тога уписује 18. јануара 1886. године на Академију
уметности. У њој се, као што је требало очекивати, не задржава дуже од месец дана,
јер су професори згранути слободом и смелошћу његових
схватања. За то, наравно, не треба тражити разлоге у
његовој љубави према Рубенсу. У то време у моди су
Јапанци. Винсент је накуповао читав низ дрвореза
Хирошиге, Хокусаја и Утамара, и њихов блистави колорит
који је већ очарао већину француских импресиониста и
многе француске књижевнике и уметничке теоретичаре,
усхићује и Винсента. Но он још није спреман да изиђе из
својих патетичних фуга умбре печене сијене и краплака.
Плодови бављења у Антверпену: педесет цртежа и
петнаест слика. Међу њима је и његов први аутопортет;
претходник оних многобројних који ће настати после
боравка у Паризу.

Париз
У Париз долази, сасвим неочекивано, 27. фебруара 1886. године. Тео је ту пре њега,
као представник трговине Гупил, и Винсент одседа код верног и оданог брата, који,
у својој верности и оданости, не тражи чак ни разлоге за ову изненадну посету.
Винсент почиње одмах са сликањем, а то ће обављати у атељеу сликара историјских
композиција Фернара Комона, чије су либералне методе подучавања и презир према
углачаним салонским сликама привлачиле многе младе сликаре. Ту је срео прво

3
Петер Паул Рубенс био је дипломата и фламански уметник барока. Његов стил наглашава покрет,
боју и сензуалност. Живио је највише у Антверпену, али је радио и у Француској и Шпанији.
 „ Винсент ван Гог“11

Писароа4, затим Тулуз-Лотрека5, и на крају Емила Бернара6. Са последњом

двојицом склапа лепе пријатељске везе. У току рада, он показује посебну наклоност
за дела Рембранта и Делакроа, после њих Монтичелија и Домијеа, а убрзо потом
Монеа, Сислеја, Писароа, Жоржа Сераа. Саобразно овом занимљивом редоследу
узора и подстицаја, његова палета расветљава, а потез његове четке постаје смелији,
сажетији, финији. Прво ће сликати већи број мртвих природа с цвећем и то углавном
зато да би се, како сам каже, навикао и на неке друге боје, а не само сиве. Затим
долазе пејзажи из околине Монмартра, у то време зеленог и цветног предграђа
Париза, и на тим пејзажима су његови омиљени смеђезелени тонови у тамној гами
почели да узмичу пред светло-сивим и прозрачно жутим. Врхунац овог развоја је кад
једног дана буде донео неком трговцу слика једну своју мртву природу: црвене
морске ракове на црвеној хартији.
Јуна 1896. године браћа Ван Гог се селе на Монмартр, у улицу Лепик, у стан који ће
имати једну пространу одају за Винсентов атеље. Он се упознаје с Гогеном,
Гијоменом, са Сињаком и Фореном. На његовим платнима сада се може утврдити
нијансирање боје путем тачака и мрља. Таква је платна почео да излаже, заједно с
платнима својих пријатеља Тулуз-Лотрека и Гијомена, по кафанама Монмартра,
између осталих и у кафани „Добошар” чија власница, по имену Сегатори, постаје
једна од његових малобројних пријатељица. Можда је то она пуначка, лепа црнка са
високим шеширом, коју је насликао за кафанским столом, поред чаше пива, с
цигаретом у руци; платно које ће можда потпуније него ма какво друго изразити
домет и суштину његовог париског раздобља.

Међутим, заједничко домаћинство два брата не иде како треба. Не у материјалном

погледу; Teo је узео на себе трошкове живота и то остаје. Разлог је у Винсентовој
страсној и ћудљивој природи. Он је увек спреман да се расправља, а прави је вештак
да пронађе разлоге за свађу. Уморан и ојађен, Тео пише сестри: „Постоје два бића у
њему (у Винсенту), једно чудесно обдарено, фино и љупко, друго егоистично и
неосетљиво. Он је непријатељ самоме себи, јер не само да трује живот других,
већ и свој сопствени”. Можда је за њих обојицу оштра и рана зима 1887. године
била срећа, јер Винсент одлучује да оде некуда у топлије крајеве, а у потрази за
сунцем и зеленилом. Тулуз-Лотрек му саветује Провансу. Прихвативши савет,
Винсент ће се одлучити испрва за Ним, па онда за Арл.

4
Камиј Писаро (фр. Camille Pissarro; Шарлота Амалија, 10. јул 1830 — Париз, 13. новембар 1903) је био
француски импресиониста. Рођен на Антилима, један је од учесника прве изложбе импресиониста у
Паризу 1874. У касној фази определио се за поентилизам Сераа и Сињака.
5
Анри де Тулуз-Лотрек (фр. Henri de Toulouse-Lautrec; Алби, 24. новембар 1864 — Малроме, 9.
септембар 1901) је био француски сликар. Рођен је у Албију, Тарн у француском региону Средишњи
Пиринеји.
6
Емил Анри Бернар (28. april 1868 – 16. april 1941) био је француски постимпресионистички сликар.
Највише је сликао као младић, између 1886. и 1897.
 „ Винсент ван Гог“12

Дела настала у Паризу

Пар ципела, пролеће 1887. Јапанска естампа:мост на

киши (према Хирогишеу), 1887.

Огистина Сеђатори
Мулен де ла Галет, 1887.
седи у кафеу Тамбурин,
1887.
 „ Винсент ван Гог“13

Аутопортрет испред Портрет Пјера Тангија,

штафелаја, 1888. 1887.

Арл
Из Париза је кренуо 21. фебруара 1888. године. После облачног и хладног севера, југ
је био као неки блистави, опојни сан. Најмио је једну собицу у кафани „Алказар”,
коју ће начинити бесмртном на платну „Ноћна кафана” и одмах кренуо у природу.
Сунце, свуда сунце и нигде једне сенке, нигде ничега осим светлости и чисте боје.
„Радим”, поручује он усхићено брату, „у пуном сунцу , без хлада и облачка усред
њива под житом, и ето, уживам у свему томе као зрикавац“. Чезнуо је за сунцем
и сад је желео да га зграби пуним прегрштима, да га упије у своју палету, да га
затвори у своја платна, да оданде зрачи истом снагом, истим сјајем, истом топлотом
као са плавога неба Провансе. Међутим то га грозничаво, надахнуто узбуђење пред
природом ицрпљује и он постаје све нервознији. Он то своје стање објашњава не
само начином живота већ и наслеђем. „Ако хоћемо да утврдимо право стање
нашег темперамента, морамо се уврстити у број оних који пате од нервозе
удаљеног порекла. Ја још трпим од недовољно мотивисаних, али невољних
емоција или од некада почињених будалаштина, али то се лагано смирује”. У
таквом стању, он слика од раног јутра до мркле ноћи. Но, ни то му време није
довољно. Залепивши неколико свећа на обод шешира, он седи на обали Роне, под
 „ Винсент ван Гог“14

зидинама арлског града и ставља на платно све оно што може саледати у
величанственим јужњачким ноћима: тамне обрисе планина, кућице и њиве утонуле у
црне сенке, витке силуете дрвећа, тамноплаво и прозирно небо, посуто безбројним
звездама које трепере, које светлуцају, које титрају својим хладним пламичцима
пастозног, тешког, непомичног месеца. За ту и сличне сврхе пронашао је посебну
технику цртања: широке површине покривене тачкицама и ситним запетама. То је
нека врста линеарне технике, у којој су планови дубоки, али немирни и крајње
покретљиви. Преко стотину цртежа пејзажа, Тео наговештава могућност да напусти
трговину Гупил, а Винсент нема храбрости да му поднесе рачуне за боје и платна.
Јер он сад слика брзо и са лакоћом. Понека од његових платна бивају завршена за
непун час. Поступак се састоји у изграђивању једноставних планова, окружених
чврстим, јасно израженим контурама. Тако настају, за нешто више од годину дана,
преко сто деведесет слика. Он се све више одваја од импресиониста и труди се да,
као примитивци средњега века, ставља боју без употребе сенке или светлости. „Сви
ми”, пише он сестри у то време, „имамо потребу за радошћу и срећом, за надом и
љубављу. Уколико постајем ружнији, старији, злобнији, болеснији, сиромашнији,
утолико више желим да се осветим себи бирајући сјајне, добро сложене,
блиставе боје”. А брату: „Желео бих да преко слике изразим нешто утешно као
што је музика. Волео бих да сликам људе и жене са нечим што је вечно, са нечим
што је некада имало симбол ореол, а које ми тражимо кроз само зрачење, кроз
треперење наших боја”. У јесен, Тео шаље нешто више новаца и Винсент се сели
18. септембра 1888. из кафане „Алказар” у „једну малу жуту кућу”, у собу која ће
бити модел оне чувене слике у Ријксмузеуму, у Амстердаму. Пре тога, у току јула,
провео је једну недељу у малом рибарском сеоцету Сент-Мари-де-ла-Мер. Ту је
насликао своје чувене „Барке” и маштао да ту откупи оне „сироте коње париских
фијакера”, своје пријатеље импресионисте и експресионисте, у првом реду
најмилијег међу њима, Пола Гогена. Сада, када је стекао свој сопствени стан у
„малој жутој кући”, он се опет враћа у мислима на Гогена, али овога пута са
одлучном намером да га позове у госте. У писму брату Теу, Ван Гог је написао:
„Сада кад се надам да ћу живети са Гогеном у нашем атељеу, желим да
направим декорације за атеље. Ништа осим великог цвећа“. Желео је да покаже
свом пријатељу што је могуће више слика. У исто време, желео је да уреди Жуту
кућу. Усред августа, почео је циклус сунцокрета за гостињску собу. Од планираних
дванаест слика са сунцокретима урадио је две, пошто су „модели“ нестајали сувише
брзо. Слике приказују сунцокрете у свим фазама живота, од пуног цвата до увенућа.
Због употребе спектра жуте боје, слике су сматране иновативним. У писмима које је
писао брату, Ван Гог открива суштину и Гогенову очараност Сунцокретима. Због
тога се окренуо другој теми: песничкој башти. Три варијације ове теме, заједно са
две слике са сунцокретима постале су декорација његове гостињске собе, која је
чекала Гогенов долазак.
 „ Винсент ван Гог“15

Сунцокрети, трећа и четврта верзија

Слике приказују сунцокрете у свим фазама њиховог живота, од пуног цветања до

увенућа, тако да је у њиховој основи и исконска прича о самом животу, од рађања до
умирања. На сликама се примећују сличности које лебде од једне до друге слике.
Мада су сличне у многим аспектима, свака је ипак јединствена.

Боје на сликама сунцокрета вибрирају, а блиставе форме представљају виталну снагу

сунца. Жута боја, коју је Ван Гог највише осећао била је по његовом схватању и
осећању израз љубави и пријатељатва. Користио је палету жуте боје у разним
нијансама, од бледе, сунчано жуте до румено окер. И осим неколико додира зелене
на дршкама сунцокрета и плавих линија контура може се рећи да су ове његове
слике више симфонија у жутом.

Сам Винсент ван Гог је сматрао серију слика Сунцокрета из Арла својим најбољим
сликама. Зато је можда и упадљиво писао на вазама са сунцокретима Винсент, као да
је знао и да ће ове слике бити нека врста његовог аутопортрета.

Дана 20. октобра исте године Гоген је у Арлу. Средином новембра, Гоген је
саопштио Теу: „Добри Винсент и „несносни Гоген“ настављају да буду срећан
пар и да једу мале оброке које припремају сами.“ Пол Гоген је себе видео у
позицији мудраца, и односио се према Ван Гогу као према свом ученику: „Винсент
је, у тренутку када сам стигао у Арл, био у потпуности утопљен у
неоимпресионистичку школу, и значајно је посртао, што је узроковало да пати;
Са свим тим жутим на љубичастом, сав тај рад у комплементарним бојама-
неуредан рад са његове стране- он је само стигао до укроћених, недовршених
хармонија; недостајала је вибрантност. Ја сам преузео задатак да га
 „ Винсент ван Гог“16

просветлим, што је мени било лако, јер сам наишао на богату и плодну душу.
Као и све природе које су оригиналне и означене жигом личности, Винсент није
имао страха од свог суседа и није био тврдоглав. Од тог дана надаље, мој Ван Гог
је показао запрепашћујући напредак.“
7
Сукоби су почели одмах.
Гоген није могао да поднесе
аљкавост свог младог
пријатеља, неред у његовој
кутији за боје и у његовој
глави, а можда највише то што
је за Винсета Месоније био
велики уметник, а Пол Сезан
обична незналица. Они су
излазили у природу, сликали
сваки на свој начин, без
љубоморе или суревњивости,
начинили један леп излет у
Монпеље, и делили братски
новац који је Тео достављао из
Париза почетком сваког
месеца. Али, атмосфера је била пуна електицитета. Прва је искра избила оног дана
када је Гоген завршио Винсетов портрет; онај портрет на коме је Винсет приказан
како слика своје омиљено цвеће : сунцокрет.
Модел није изразио своје незадовољство, али је очигледно био незадовољан. Исте
вечери је бацио своме пријатељу чашу с пићем у лице. Увређен, Гоген је одлучио да
се врати у Париз. Идуће вечери, после једног дана провреденог у кајању, Винсет је
напао Гогена бријачем. Те необичне ноћи, између 23. и 24. децембра, Гоген узима
своје ствари и прелази у хотел, а Винсет одсеца себи комад левог увета и носи га на
поклон једној девојци из јавне куће. Био је одмах одведен у болницу, где настоје да
му лече и тело и душу.

Већ 7. јануара идуће, 1889. године долази кући, али, како напади не престају, он
одлучује да преко дана слика, а да ноћи проводи у болничкој соби. Јавља се нова
опасност, несаница, и он по целе ноћи размишља о самоубиству. „Ти ћеш
осиромашити издржавајући ме“ , пише он Теу, „али ја ћу или вратити тај
новац или вратити душу“. Покушао је и једно и друго, и слика платно за платном,
„као косац који се труди да уради што више пре него што падне ноћ, јер жетва
је огромна“. Међутим, у току фебруара, осамдесет угледних грађана Арла стављају
свој потпис на петицију којом захтевају од власти да се Винсет уклони из града, као
човек „који није достојан да живи у слободи“. Свет се скупља пред малом жутом
кућом, а Винсент, изван себе од страха, виче, цепа своја платна, баца рамове кроз
прозор. Поново је у болници и оданде пише брату следеће горке и потресне речи:

7
Пол Гоген, Портрет Винсента ван Гога
 „ Винсент ван Гог“17

„Пишем ти ово при пуној свести, не као лудак већ као брат кога добро
познајеш... Ипак, ево ме већ много дана под кључем, са чуваром у ћелији, а да моја
кривица није доказана, ако уопште може бити доказана“.

Крајем марта, у Арл је стигао Пол Сињак8. Са дозволом лекара, Винсент га води у
свој стан и показује му све своје слике. О тој посети, Сињак је касније рекао ово:
„Нећу никада заборавити ту собу покривену пејзажима препуним бљештаве
светлости. Он ми је целог дана говорио о сликарству, књижевности,
социјализму. Предвече је био мало уморан. Нагли удар јужног ветра узнемирио га
је. Одједном је хтео да попије литар терпентинског уља које је стајало на
камину. Било је време да се вратимо у болницу“. Ту, у болници, он пише брату 21.
априла: „Осећам се савршено неспособним да почнем изнова у неком другом
атељеу и да у њему будем сам. Желим да привремено останем затворен, колико
због свог сопственог мира, толико и због мира других. Оно што ме донекле
теши, то је што почињем да схватам лудило као сваку другу болест, и што
примам ствари онакве какве оне заиста јесу, па ми се чак и у кризама чини да је
оно што фантазирам стварно... Почети наново досадањи живот сликара,
усамљеног у свом атељеу, без друге разаноде осим кафане или ресторана, а уз то
још и критике суседа, то заиста више не могу“.

9
У овом периоду настаје слика „Црвени виноград“ , „и „Винсентова соба у Арлу“.

8
Пол Виктор Жил Сињак (фр. Paul Victor Jules Signac; Париз, 11. новембар 1863 — Париз, 15. август
1935) био је француски сликар, представник неоимпресионизма. Скупа са Сераом пронашао је и
употребљавао технику поинтилизма, састављања слика из малих тачкица.
9
слика „Црвени виноград“
 „ Винсент ван Гог“18

Слика „Црвени виноград“ насликана је у новембру 1888. године, техником уља на

платну. Позната је по томе што је то једина слика која је сликар успео да прода за
живота. Ван Гог је био инспирисан околним пејзажем, погледом на град и село.
Сликајући ово дело користио је сећање и имагинацију, јер се налазио у Жутој кући, у
потпуности удаљен од винограда.
10

Ван Гогова слика

„Винсентова соба у
Арлу“ има три верзије које
је он описао у својим
писмима брату Теу.
Представљала је собу у
Жутој кући. Са десне
стране се налазе врата која
воде на спрат, а са леве
стране је соба коју је
Винсент спремао за свог
пријатеља Гогена. Ова соба
није била правоугаоног
облика, већ у облику
трапеза.

Дела настала у Арлу

10
Портрет Арманасоба
слика „Винсентова Рулена,
у Арлу“ Аутопортрет са завијеним увом,
нов-дец 1888. јануар 1889.
 „ Винсент ван Гог“19

Портрет уметникове Мост Ланглоа у Арлу, сприл 1888.

мајке, октобар 1888.

Жетелац, новембар
1888.
 „ Винсент ван Гог“20

„Звездано небо изнад Роне“,1888.

„Соба у болници у Арлу“, април 1889.

„Винсентова кућа у
Арлу“(Жута кућа),
септембар 1888.
 „ Винсент ван Гог“21

„Кафана ноћу“, септембар 1888.

Сент-Реми
На савет свог јединог пријатеља у Арлу, пастора Сала, и на молбу свога дубоко
несрећног брата Теа, Винсент одлази 8. маја у Сент-Реми, у некадашњи манастир
Сен Пол, који је претворен у азил за душевне болеснике. Ту је управник болнице, др
Пејрон, поставио следећу дијагнозу: повремена епилепсија и хронична манија
наследног порекла, с халуцинацијама чула вида и слуха. Под брижним старањем
доктора Феликса Реја и главне болничарке, сестре Епифаније, Винсент се у тој мери
опоравља да може опет да се врати сликарству. Већ од првих тренутака смирења,
запрепастио је своју околину брзином рада. Слике су настајале пред очима
гледалаца; свуда, по ходницима азила, у врту, у свечаној дворани, пред
манастирском црквом, у непосредној околини. Управников син, један дечак од духа,
пустио је крилатицу: „Господин Ван Гог слика на парни погон!“

Сент-Реми је посебно раздобље у Винсетовом сликарству. Са великих обојених

површина и јаких контура он прелази на динамичну линију, неравномерно нанесену
боју, експресионистичко моделовање, густу и мобилну фактуру. Палета је још
богатија, још живља. Од маја 1889. до маја 1890. неколико стотина цртежа и
акварела. За то је време имао пет тешких криза и већина ових дела носи трагове тога:
брзу, нервозну линију, спиралне контуре, црволике наносе боја. „Драги мој брате“,
писаће у предаху између једног или другог дана сликања, „ радим као бесомучан, са
 „ Винсент ван Гог“22

неком неутољивом помамом коју до сада нисам познавао. Верујем да ће то

допринети моме оздрављењу“.

Можда би заиста и допринело: међутим, Тео се 17. априла жени и од тог дана
Винсента опседа помисао да више не сме бити брату на терету. Његове лепе часове
сликања мути идеја о самоубиству. Затим се одлучује да ступи у Легију странаца.
На крају пише брату и моли га да му нађе неки посао у Паризу; ту би могао да
посећује своје пријатеље и продаје слике. Тео се обраћа Писароу, а овај му саветује
да пошаље Винсента у Овер-сир-оаз, његовом пријатељу др Гашеу, који је одличан
лекар, а и сам помало сликар. Међутим, 17. маја 1890. године, са одобрењем управе
азила, Винсент креће у Париз да посети Теа и да види Теовог новорођеног сина
који носи његово име. У Паризу је остао само четри дана, користећи прилику да са
нескривеним задовољством разгледа своје многобројне цртеже и слике из дана
проведених у Арлу и Сент-Ремију. Његова снаха Јохана Бонгер, којој ће ово бити
први сусрет с Винсентом, очекивала је да види болесника изнуреног лица и упалих
груди. „На моје највеће изненађење”, каже она, „угледала сам снажног човека,
широких рамена, здраве боје, са изразом радости на лицу, а цело његово биће
дисало је неком чврстином”. Међутим, то је био само привид. После многобројних
посета, начињених пријатељима у Паризу, Винсент је осетио да су његове моћи на
граници. Како више није желео да се понове догађаји из Арла, он узима препоруке за
др Гашеа и одлази у Овер.

Слику „Звездана ноћ“ је Винсент насликао током боравка у душевној болници у Сен
Ремију. Датирана је са јун 1889. године, месец дана након његовог доласка на
клинику и 13 месеци пре самоубиства. Уметник је свом брату Теу о том раздобљу
написао: „Моја ме кукавна болест тера да радим с немим бесом, веома полако,
али без прекида од јутра до мрака ... Верујем да ћe ми то помоћи да оздравим.“

Слика приказује сеоски пејзаж ноћу, с равним брежуљцима у позадини. То није тиха,
мирна ноћ, већ призор узнемиреног треперења елемената природе и људског света,
док се село пружа према небу уз спиралне и заплетене покрете.

Једноставна отворена композиција, у којој тамноплаво небо заузима две трећине

слике, усредсређена је на однос између окомитих линија чемпреса и звоника и
снажних извијених потеза четкицом (кратки, дебели и наочиглед непрекинути) који,
појачавајући ритам слева надесно и водећи посматрачево око, наносе снажан и
динамичан ударац линији хоризонта. У средини неба се налази кружни вртлог боје
који својим положајем и величином постаје средишњим мотивом композиције.
Облик вртлога подсећа на таоистички круг (Yin-Yang) који је састављен од два
сузолика дела, позитивног и светлог Yangа и негативног и тамнијег женског Yinа,
који утичу на судбину.
 „ Винсент ван Гог“23

Права изражајна снага композиције произилази из боје – чисте и снажне, с

неочекиваном светложутом која наглашава хладноћу плаве. Поетски сјај звезда,
одређен светлијим бојама, развија се у махнито и непрекидно пулсирање (попут
трептања правих звезда). Може се рећи да је ово најуспешнији рани покушај да се
сликарству дода још једна димензија – време.

Ван Гогов оригинални начин сликања огледа се у сликарском језику, у одважности

наношења боје, прожимању површине покретом и стварању композиције с
динамичним контрастима. Тако су на слици тамно зелени чемпреси насликани
широким потезима прошарани посветљени одсјајима црвених и жутих линија, а
светло небо је одређено тамним обрисом брда.

Постоје различита тумачења слике „Звездана ноћ“. Ван Гог користи контуре облика
као средство изражавања и преношења емоција. Многи осећају да се његова бурна
потрага да превазиђе своју болест исказује у замућеном ноћном небу. Село је
насликано тамним бојама, али су осветљени прозори који стварају осећај спокоја. У
односу на драматично ноћно небо, село је мирно и тишина ноћи може скоро да се
осети на слици. Црквени торањ доминира селом и симболизује једниство у њему.
Неки сматрају да слика приказује наду. Чини се да је Ван Гог указивао да је чак и у
тамној ноћи, као што је ова још увек могуће да се види светло на прозорима кућа.
 „ Винсент ван Гог“24

Осим тога, са сјајним звездама на небу, увек може да постоји светло које може да
води човека.

Иако су карактеристике на слици „Звездано небо“ Винсента ван Гога преувеличане,

приказана је сцена у којој се већина људи осећа пријатно и опуштено. Постоји мирна
есенција која као да тече из композиције слике. Можда и хладне тамне боје и
ватрени прозори изазивају сећања на топле године детињства испуњене маштањем о
ономе што постоји у ноћи и на тамном звезданом небу.

Дела настала у Сент-Ремију

„Чемпреси са две женске фигуре“, „Бадемово дрво у цвату“, 1889.

1889.
 „ Винсент ван Гог“25

„Житна поља са
чемпресима“, 1889.

„Сејач“, октобар 1889. „Затвореници“(по Гиставу Дореу), 1889.

 „ Винсент ван Гог“26

„Аутопортрет“, 1889. „Пиета“(по Делакрои), септембар

1889.

Овер
Мало место изнад Париза, међу брежуљцима под виноградима, чији су оклину
сликали Коро и Добињи, Писаро и Сезан. Пол Гаше, лекар у Паризу, био је у Оверу
само сликар, који је своје цртеже и своје гравире потписивао псеудонимом Ван
Рисел. Он је између 1872. и 1874. био домаћин Полу Сезану, а у току 1878. код њега
је извесно време живео и радио Реноар. Овим именима треба додати још имена
Монеа, Писароа, Гијомена. Винсент је одсео у „Кафе Раву” и одмах склопио чврсто
пријатељство с Гашеом и члановима његове породице. Изванредан дијагностичар,
Гаше је одмах утврдио жалосну чињеницу да је Винсент био погрешно лечен. Он
покушава да га убеди да није болестан онолико колико сам верује и колико други
тврде. Можда су то били најлепши тренуци Висентовог живота. „Са здрављем је
добро”; јавља он брату, „лежем у девет часова, а устајем у пет. Надам се да ће
то потрајати и да ћу имати више поуздања у своју четкицу него пре доласка у
Арл”. Он слика пределе и из околине, мртве природе у лекаровој трпезарији, чувени
портрет свога домаћина и портрет његове кћери за клавиром.

То је његово „оверско” раздобље, најблиставије од свих; палета врло светла, потез

бојом извијуган, светлост доведена до усијања. Гледајући све ово, Гаше није без
разлога веровао и говорио да пред њим стоји један див.
 „ Винсент ван Гог“27

Првих дана јуна посетио га је Тео са својом младом женом и својим сином. То су
били последњи радосни дани у Винсентовом животу. Постао је опет раздражљив;
ноћу не може да спава и одлази на сликање са свећама на шеширу. Једнога дана
саопштио је власнику свог хотела како неће моћи дуго да издржи и како осећа да
живот отиче из њега. У то време сликао је платно под називом „Гавранови који
лете изнад поља са житом”. То је било његово последње дело.

„Гавранови који лете изнад поља са житом“ издваја се као једна од најснажнијих
слика Винсента ван Гога. Ова слика је била предмет многих тумачења, нагађања и
митова. Слика преноси осећај немира и усамљености уметника у његовим
последњим годинама живота. Данас се ова слика налази у музеју Ван Гог у
Амстердаму.

Винсент ван Гог је волео призор жита које таласа ветар, који приказује и на слици
„Гавранови који лете изнад поља са житом“. Житно поље светложуте боје се
протеже хоризонтално преко целе слике. Оно покрива више од половине слике, и као
и све остало на слици узбуркано је до крајње границе. Небо, поље и гаврани
изгледају као да се крећу.

Мрачно и олујно ноћно небо у позадини је у контрасту са житним пољем и ствара

веома меланхолична осећања. Драматично, тмурно небо, као и широко житно поље
са јатом гаврана, које се дижу изнад њега, стварају злосутни призвук узнемирености
и осећај тескобе.

Јато гаврана лети преко хоризонта и додаје симболично значење овој слици. Али,
остаје питање да ли гаврани само излећу из житног поља, или лете према сликару,
или се удаљавају од њега.

Да би истакао централну тему и поделио слику на делове Винсент ван Гог користи
стазе. У првом плану су две стазе у сваком углу слике, а трећа у средини. Осећај
њиховог грозничавог кретања је снажан. Предње стазе изгледају као да потичу
ниоткуда и воде никуда. Средња стаза вијуга према хоризонту, али посматрач никада
неће сазнати да ли се средња наставља даље, изван житног поља.

Винсент ван Гог на слици „Гавранови који лете изнад поља са житом“ преноси и
изражава свој унутрашњи немир и борбу. Драматична палета, вијугаве линије и
високе стабљике пшенице стварају атмосферу узнемирености. Гаврани, приказани са
неколико потеза црне боје круже ниско изнад житног поља, под злосутним небом
коме прети летња олуја. Тако ова слика као да више говори о усхићењу, које се
сурово претвара у очај, и није чудо што се сматра трагичним завршетком уметничког
стваралаштва Ван Гога.

У недељу, 28. јула 1890, у предвечерије топлог летњег дана, Винсент је одшетао до
рушевина оверског дворца; и ту, поред зидина велике куле, извадио револвер,
прислонио га на груди и опалио. Пошто није погодио срце, како је очекивао, он
 „ Винсент ван Гог“28

закопчава капут на крвавим грудима и сасвим мирно, одлази у свој хотел. Прошао је
кроз дворану пуну гостију, попео се у своју собу и онако обучен легао у постељу.
Како није силазио на вечеру, власник се пење горе и затиче га још увек у постељи.
На наваљивање овога доброг човека да пође на вечеру, Винсент се открива и
показујући своје груди огрезле у крви узвикује: „Ево хтео сам да се убијем, али
сам промашио...”. Узбуна се завршава одласком Пола Гашеа, који утврђује да је
свака интервенција сувишна. У току ноћи, при светлости једне свеће, Винсент је
ћутећи пушио лулу; за то време, Гаше је начинио један његов портрет угљеном,
касније пренесен у бакрорез. Сутрадан је стигао Тео.

Винсент је живео до ране зоре 29. јула. Своме брату Теу је рекао: „Не плачи, ово
сам учинио за добро свију...”. Сахрани су, поред Теа, присуствовали Пол Гаше,
Емил Бернар, трговац сликама Танги, сликар Лавал и још два холандска грађанина,
случајно затечена у Оверу. Непуних шест месеци касније 21. јануара 1891, умро је у
болници у Утрехту и Тео ван Гог. Године 1913., његово је тело било пренето у Овер
и сахрањено крај тела његовог великог брата.

У току свога кратког живота, Винсент ван Гог је био сликар само десет година, од
1880.до 1890. године. За то је време, колико данас знамо, начинио 840 слика и 850
цртежа и акварела. То је драгоцено дело један од угаоних камена у темељима
модерне уметности. Па ипак, у току живота, Ван Гог је продао само једну слику-
„Црвени виноград”, коју је купила марта 1890. сликарка Ана Бош за 400 франака; и
добио само једну критику, коју објављује јануара исте године Албер Орије у
месечној ревији „Меркир де Франс”. Прва изложба његових слика и цртежа и
одржана је тек 1892. у Хагу (45 слика и 44 цртежа); друга исте године у Амстердаму
(86 слика и 20 цртежа); трећа 1892. у Паризу (само 16 слика сакупљених од Емила
Бернара); четврта опет у Паризу, 1901. (71 слика); пета, највећа ,1905. у Амстердаму
(474 дела). После његове и Теове смрти, његова су дела била растурена по целом
свету; међутим, трећина од укупнога броја слика и цртежа налази се у његовој
домовини, у двема великим збиркама: његовог братанца Винсента Вилема ван Гога у
Градском музеју у Амстердаму, и Хелене Крелер-Милер у националном музеју
Крелер-Милер, у Отерлоу код Арнхема.

Дела настала у Оверу

 „ Винсент ван Гог“29

„Тужни старац“, април-мај , 1890. „Црква код Овера на Оази“, јун 1890.

„Равница код Овера са „Портрет доктора Пола Гашеа“,

облачним небом“, 1890. јун 1890.
 „ Винсент ван Гог“30

„Житна поља са вранама“, јун 1890.

 „ Винсент ван Гог“31

Закључак

Винсент ван Гог, познат по својој ексцентричној и ћудљивој нарави, а још више по
својим величанственим сликама препуним кривудавих линија и разноликих боја,
представља само једног у низу многобројних уметника којима се треба посветити
пажња. Посматрајући његова дела, ми можемо у њима наћи нешто искрено и дубоко
и осетити шта нам је хтео поручити сликар. Винсент ван Гог је сам говорио да није
покушавао насликати оно што му је пред очима, већ се служио бојом да њоме изрази
себе. Приказивао је своја унутрашња стања усамњености и бола и тиме је утицао на
настанак експресионизма.
 „ Винсент ван Гог“32

Литература
 Галерија светског сликарства, Ван Гог, „Југославија“, Београд, 1966. г.
 Викторија Чарлс, Винсент Ван Гог-1. издање- Београд:ИПС Медиа 2009.
 Ирвинг Стоун, Жудња за животом, Издавачи- Алнари, Устаничка 125Б,
Београд 2001. г.

Интернет странице:
http://sr.wikipedia.org/sr/

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B8%D0%BD
%D1%81%D0%B5%D0%BD%D1%82_%D0%B2%D0%B0%D0%BD_
%D0%93%D0%BE%D0%B3

http://www.znanje.org/i/i26/06iv06/06iv0624/IMPRESIONIZAM.htm
 „ Винсент ван Гог“33

Датум предаје:______________

Датум одбране:_____________

Коментар:

Оцена__________ (___)