U ZMAJEVOM GNEZDU: Kratka istorija

Svetskog kupa
Pred nama je 18. smotra najboljih svetskih selekcija.

Da li ste znali da je Bil Volton igrao za Zadar? Kako vam deluje mogućnost da ekipa na terenu
ne izgubi nijedan meč, a da takmičenje završi na šestom mestu? Koje okolnosti mogu da dovedu
do toga da vlasti jedne zemlje zatvore selektora sopstvene reprezentacije? Da li košarkaši u
Brazilu mogu da dosegnu slavu najvećih fudbalskih zvezda?

Odgovore na sva ova pitanja daje istorija Mundobasketa. Ideja o osnivanju Svetskog prvenstva u
košarci, odnosno Svetskog kupa, kako danas nosi naziv, potekla je od Vilijema Džonsa,
dugogodišnjeg prvog čoveka FIBA-e, po ugledu na isto takmičenje koje je fudbal imao od 1930.
godine. Košarkaški turnir na Olimpijskim igrama u Londonu 1948. godine, na kome su
učestvovale 23 selekcije, je doživeo veliki uspeh. To je bila incijalna kapisla da na FIBA
kongresu koji je održan tokom pomenutih Igara bude usvojen Džonsov predlog.

Svet je dobio Svetsko prvenstvo. Predviđeno je da se ono održava na svake četiri godine, ali kroz
istoriju nije baš uvek tako bilo. Kao i na svakom početku, bilo je grešaka, a kroz istoriji i kriznih
momenata, odlaganja takmičenja, oduzimanja domaćinstava istih, mešanja politike u sport,
skandala... Ali, planetarna smotra je opstala i čini se da je pred njom svetla budućnost, posebno
sada kada je pomerena iz godine u kojoj se održava isto takmičenje u fudbalu i kada ima
kvalifikacioni karakter za Olimpijske igre.

Pred nama je Mundobasket u Kini, 18. po redu. Na njemu će učestvovati 32 reprezentacije po

prvi put u istoriji. One su podeljene u osam grupa, a po dve najbolje iz svake će se plasirati u
drugu fazu takmičenja. Tamo će biti formirane nove četiri grupe sa po četiri selekcije, a po dve
najjbolje će izboriti plasman u četvrtfinale. Po dva najbolje plasirana tima iz Amerike i Evrope
će izboriti plasman na Olimpijske igre 2020. godine, kao i najbolje plasirane reprezentacije iz
Azije, Afrike i Okeanije.

Kako ste već navikli, redakcija "MVP portala" se i pred ovo veliko takmičenje potrudila da vas
upozna sa njegovim istorijatom, sa manje ili više poznatim činjenicama i događajima, kao i sa
uspesima svih zemalja učesnica. U narednih 10 dana ćemo vas "prošetati" kroz poslednjih 60
godina svetske košarke, a nakon toga ćete moći da navijate za svoje favorite i da se sa nama
igrate kroz "MVP Menadžer - SK 2019".

Da počnemo. Sledi priča o svim planetarnim smotrama koje su do sada održane.

1950  - ARGENTINA (Buenos Ajres)

Za domaćina prvog Svetskog prvenstva, koje je održano od 22. oktobra do 3. novembra, izabrana

je Argentina, jedna od osam zemalja osnivača FIBA i zemlja koja je bila neutralna u Drugom
svetskom ratu, čije posledice su u to vreme još uvek tresle Evropu. Svi mečevi su odigrani u
Buenos Ajresu, a zvaničan naziv takmičenja glasio je "Primer campeonato mundial de
basquetbol libertador general San Martin", u čast stogodišnjice od smrti Hosea De San
Martina čiji su vojni pohodi bili presudni za pobedu pobornika nezavisnosti u Argentini, Čileu i
Peruu.

FIBA je broj učesnika ograničila na 10 - tri prvoplasirane selekcije sa prethodnih Olimpijskih

igara, po dva predstavnika Evrope, Azije i Južne Amerike, kao i domaćin, a sistem takmičenja je
bio teško objašnjiv. Sjedinjene Američke Države, Francuska i Brazil su učešće
izborili preko Igara u Londonu. Urugvaj i Čile su vize za Argentinu čekirali kao prvi i treći tim
na Prvenstvu Južne Amerike 1949. godine, jer je Brazil bio drugi. Kao prvak Evrope na smotru
najboljih svetskih selekcija se plasirao Egipat, a obezbeđeno učešće je, razume se, imala i
Argentina. Nijedan nacionalni tim iz Azije nije bio spreman na dugačak i skup put u Buenos
Ajres, što je otvorilo vrata za Peru i dve selekcije iz Evrope. Na kvalifikacijama koje su održane
u Nici učešće su izborili Italija i Španija, ali su Azuri odustali zbog finansijskih problema i
njihovo mesto je zauzela Jugoslavija.

Pred sam početak prvog Svetskog prvenstva dogodio se veliki skandal, jer su argentinske vlasti
odbile da odobre vize za predstavnike medija iz Urugvaja. To je urađeno pod izgovorom da
argentinska emigracija u Montevideu koristi radio stanice za kritikovanje režima Huana Perona.
Urugvaj je odustao od takmičenja, a organizatori su pozvali Ekvador čija je delegacija u Buenos
Ajres stigla samo nekoliko sati pre prve utakmice.

Osim incidenta koji se dogodio pred početak Šampionata, tokom samog takmičenja su se
dogodila još dva. Egipat je savladao Francusku sa 31:28 zbog greške arbitara i njegovi
predstavnici nisu želeli da se susret ponovi. Otišli su toliko daleko da su pretili odustajanjem, ali
je Francuska povukla žalbu i Prvenstvo je nastavljeno. U drugi skandal na Šampionatu je bila
umešana Jugoslavija, koja je odbila da odigra utakmicu protiv Španije. Naravno, razlog je bio
političke prirode. Duel između Jugoslavije i zemlje u kojoj je vladao Francisko Franko bio je
nezamisliv.
PLASMAN 1. Argentina 2. SAD 3. Čile 4. Brazil 5. Egipat 6. Francuska 7. Peru 8. Ekvador 9.
Španija 10. Jugoslavija MVP: Oskar Furlong (Argentina)
Na kraju, do zlatne medalje stigli su Argentinci, jedini tim koji je prebacio brojku od 60 poena na
ovom takmičenju. Srebrni su bili Amerikanci, koji nisu ozbiljno shvatali takmičenje, pa su u
Argentinu poslali tim sastavljen od radnika fabrike "Ševroleta" iz Denvera. Ipak, trebalo bi
napomenuti da je Amerika finalni meč okončala sa jednim igračem manje na terenu, jer su čak
sedmorica košarkaša zbog faulova morala ranije da završe susret. Gaučosi su praktično morali da
osvoje prvo mesto, a nakon što su to i učinili polovina stanovništva Buenos Ajresa je na ulicama
slavila veliki uspeh. Bronzani su bili Čileanci. Jugoslavija je takmičenje završila na poslednjem
mestu, ali za utehu ostaje da je Nebojša Popović igrač koji je ubacio prvi koš u istoriji Svetskih
prvenstava. Za najkorisnijeg košarkaša Turnira proglašen je Oskar Furlong (Argentina), a
najbolji strelac je bio Alvaro Salvadores (Španija). Iza imena ove dvojice košarkaša se kriju dve
izuzetno zanimljive životne priče.

Salvadores je rođen u Španiji, ali se već kao osmogodišnjak sa porodicom uputio ka Čileu,
bežeći od strahota građanskog rata. Tokom višednevnog putovanja brodom Alvara je otela jedna
Ciganka. Na sreću, roditelji su vrlo brzo uspeli da ga pronađu. Salvadores je po dolasku u Čile
počeo da se bavi košarkom. Već sa 15 godina bio je dovoljno dobar da se ravnopravno
suprotstavi seniorima. Pošto maloletnim licima nije bilo dopušteno da igraju ligaška takmičenja
Alvaro je falsifikovao lične podatke. Kao osamnaestogodišnjak u poslednjem trenutku je otpao
sa spiska putnika reprezentacije Čilea za Olimpijske u Londonu.

Godinu dana pre Svetskog prvenstva u Argentini pomenuti košarkaš je imao reputaciju jednog
od najboljih bekova u Južnoj Americi. Na veliko iznenađenje, čileanski selektor Kenet
Dejvidson, koji je bio Amerikanac, odlučio je da ga izbaci iz tima zamerajući mu da je sebičan i
da tako može da naruši hemiju unutar ekipe. Salvadores je žarko želeo da bude učesnik prvog
Mundobasketa. Uz pomoć oca stupio je u kontakt sa čelnicima španske federacije, koji su ga sa
zadovoljstvom primili u svoj nacionalni tim. Tako je Furija neplanirano dobila veliko pojačanje.

Ipak, rezultat koji je Španija postigla u Argentini bio je razočaravajući. Ostvarena je samo jedna
pobeda i to službenim rezultatom 2:0, pošto je Jugoslavija odbila da igra. Posebno bolan po
Alvara bio je poraz od Čilea, iako je na tom meču dao sve od sebe postigavši 20 poena. Nije
vredelo. I pored toga što je prosečno beležio najviše poena na Turniru i bio izabran u idealnu
petorku Šampionata opet se našao na meti kritika. Njegovi saigrači tvrdili su da je egoista i da
košarku ne vidi kao kolektivnu igru. Nikada više nije obukao španski dres.

Alvaro Salvadores se nakon toga vratio u čileansku reprezentaciju. Promenio je stil igre i
zaslužio nastup na Igrama u Helsinkiju 1952. godine. Nažalost, tamo je doživeo tešku povredu
koja je mogla da ga košta života. Naime, Salvadores je u finišu pretposlednje utakmice na
Igrama polomio butnu kost. Uz neverovatnu količinu lekova koje je uzeo igrao je na poslednjem
meču i malo ga je delilo od gubitka života. Nakon toga nikada se nije vratio na stari nivo.

Po završetku karijere preselio se u Kolumbiju, gde se okušao i u glumačkim vodama. Pojavio se

u epizodnoj roli u filmu "Avanturisti" (The Adventurers) iz 1970. U pitanju je ostvarenje u
kojem je i pored brojnih holivudskih zvezda glavna uloga pripala Bekimu Fehmiju. Alvaru
Salvadoresu učinjena je velika čast tako što je jedno vreme obavljao dužnost ambasadora Čilea u
Kolumbiji. Preminuo je 2002. u 74. godini.

Alvarove igre u Buenos Ajresu je zasenio Oskar Furlong. Iako je Argentina zauzela tek 15.
mesto na Olimpijskim igrama u Londonu njena uzdanica je privukla veliku pažnju. Gaučosi su
bili jedini tim koji je uspeo da pruži otpor Amerikancima, koji su ih jedva dobili sa 59:57. Na
tom meču je briljirao Furlong sa 18 poena. Nakon toga je dobio ponude Mineapolis Lejkersa i i
Baltimor Buletsa, kao i Univerziteta Kentaki. Međutim, sve ih je odbio i nastavio je da igra u
tada amaterskoj argentinskoj ligi.

Pečat Furlongove karijere je upravo Svetsko prvenstvo koje je održao u Buenos Ajresu.
Predvodio je svoju zemlju do zlata kao drugi strelac Šampionata, a okitio se zlatom i na
Univerzijadi 1953, kao i sa dva srebra na Pan Američkim Igrama 1951. i 1955. godine. Nakon
Univerzijade u Dortmundu 1953. godine dobio je novu ponudu da se preseli u Ameriku, ovoga
puta od SMU-a. Prihvatio je stipendiju i diplomirao 1956. godine, iste godine kada su Mustanzi
igrali na jedinom Fajnal foru u svojoj istoriji.

Furlong se vratio košarci u rodnoj zemlji, ali je 1957. morao da se povuče sa samo 30 godina.
Promena režima u Argentini donela je nevolje za čitav košarkaški tim, čiji su članovi nakon
Svetskog prvenstva 1950. goidine dobili automobile na poklon. To je okarakterisano kao kršenje
pravila o amaterizmu i Furlong nije više mogao da se bavi košarkom.

Ipak, kako se u mladosti bavio tenisom sjajni centar se vratio ovom sportu. Stigao je do sedmog
mesta u Argentini, a 1966. godine je postao potpredsednik Teniskog saveza Argentine i trener
nacionalne selekcije. U svojoj poslednjoj trenerskoj godini sa reprezentacijom je stigao do
polufinala Dejvis kupa 1977. Preminuo je 11. juna 2018. godine u 91. godini.
Pored Furlonga i Salvadoresa, u idealnom timu Šampionata su se našli još i: Rufino Bernedo
(Čile), Rikardo Gonzales (Argentina) i Džon Stanič (SAD). Stanič je pohađao UCLA, poput
svog tri godine mlađeg brata Džordža. Pored košarke Džordž je trenirao i skok u vis. U toj
disciplini se okitio bronzanom medaljom na Olimpijskim igrama u Londonu. Majka braće Stanič,
koja ih je sama odgajala, je poreklom iz Hrvatske.

1954 - BRAZIL (Rio De Žanerio)

I drugi Mundobasket je održan na tlu Južne Amerike od 23. oktobra do 5. novembra 1954.
godine. Domaćin je bio Brazil i, poput premijernog izdanja, nije moglo bez skandala. Šampionat
je trebalo da bude održan u Sao Paulu, gradu koji je te godine slavio četiri veka od osnivanja.
Međutim, nevreme je oštetilo krov dvorane, pa je događaj premešten u Rio De Žaneiro i dvoranu
"Marakanazinjo". Smeštena pored stadiona "Marakana", ova hala je bila jedna od najmodernijih
u svetu u to vreme, a mogla je da primi 25.000 gledalaca. To nije smetalo da se u finalu između
SAD-a i domaćina u njoj nađe 35.000 ljudi!
PLASMAN 1. SAD 2. Brazil 3. Filipini 4. Francuska 5. Tajvan 6. Urugvaj 7. Kanada 8. Izrael 9.
Paragvaj 10. Čile 11. Jugoslavija 12. Peru MVP: Kirbi Minter (SAD)
Na Šampionatu u Brazilu je učestvovalo 12 selekcija, koje su bile podeljene u četiri grupe. Po
dve najbolje selekcije su išle u finalnu rundu, gde je igrao svako sa svakim. Na kraju se
namestilo tako da su se u poslednjem meču sastale do tada neporažene reprezentacije SAD-a i
Brazila, koje su u direktnom duelu odlučivale o zlatnoj medalji. Slično kao u Argentini,
Amerikanci su na Prvenstvo poslali selekciju radnika "Katerpilara", ali sa šest igrača viših od dva
metra. U finalu su savladali domaćina sa 62:41 i tako svojoj zemlji doneli prvo zlato. Do bronze
su došli Filipini, što je za ovu zemlju još uvek jedina osvojena medalja na Svetskim prvenstvima.

Jugoslavija je ovoga puta izbegla poslednju poziciju, bila je 11, a ponovo je jedan njen meč bio u
centru pažnje. Bila je to prva utakmica u C grupi protiv Urugvaja. Greškom za zapisničkim
stolom koš Jugoslavije je pripisan Urugvajcima i dok su "plavi" slavili svoju prvu pobedu na
Svetskim prvenstvima sudija ih je obavestio da je meč završen nerešenim rezultatom i da sledi
produžetak. Jugoslavija je uložila žalbu koja je odmah bila odbijena, a Urugvaj je u nastavku
stigao do pobede rezultatom 55:52. Do prve pobede na Mundobasketu selekcija Jugoslavije je
došla u borbi za plasman od devetog do 12. mesta. Savladan je Peru sa 86:84 posle produžetka.

Ono po čemu će ostati upamćeno Svetsko prvenstvo 1954. godine je to što su brazilske vlasti
odbile da izdaju vize delegaciji Sovjetskog Saveza, zbog čega su od učešća odustale selekcije
Mađarske i Čehoslovačke. Iako komunistička zemlja, Jugoslavija se nije našla na "crnoj listi".
Ovome bi trebalo dodati da se Egipat nije pojavio u Riju zbog učešća Izraela.

U idealnom timu Prvenstva su se našli: Karlos Loizaga (Filipini), Kirbi Minter (SAD), Oskar
Molja (Urugvaj), Zeni De Azavedo (Brazil) i Vlamir Markes (Brazil). Minter je izabran za
najboljeg igrača Svetskog prvenstva, dok je Molja bio najbolji strelac sa 18.7 poena u proseku.

1959 - ČILE (Konsepsjon, Temuko, Anofahasta, Valparaiso, Santjago)

Smotra najboljih svetskih selekcija 1959. godine je održana od 16. do 31. januara u Čileu. Po
prvi put u istoriji Prvenstvo nije bilo smešteno u jedan grad. Domaćini su bili Konsepsjon,
Temuko, Anofahasta, Valparaiso i Santjago. Takmičenje je trebalo da bude na programu godinu
dana ranije, ali je pomereno zbog kašnjenja radova na izgradnji nove dvorane u Santjagu. Uprkos
pomeranju domaćin nije uspeo da napravi halu, pa je završnica održana na fubalskom stadionu
koji je mogao da primi 16.000 navijača.

Na Svetskom prvenstvu u Čileu je učestvovalo 13 selekcija, a domaćin je imao obezbeđen

direktan plasman u finalnu fazu. Novost je predstavljalo prvo učešće najdominantnije evropske
reprezentacije - Sovjetskog Saveza.
PLASMAN 1. Brazil 2. SAD 3. Čile 4. Formoza 5. Portoriko 6. SSSR 7. Bugarska 8. Filipini 9.
Urugvaj 10. Argentina 11. Ujedinjena Arapska Republika 12. Kanada 13. Meksiko MVP:
Amauri Pasos (Brazil)
I zaista, košarkaši SSSR-a su potvrdili status favorita na Šampionatu. Po prvi put u istoriji u
zvaničnoj utakmici pobedili su velikog rivala SAD i to sa čak 25 poena razlike. Ipak, trebalo bi
imati na umu da su Amerikanci na takmičenje došli u poslednjem trenutku, sa timom
sastavljenim od pripadnika Ratnog vazduhoplovstva. Niko od njih nije imao dva metra, a na
drugoj strani Sovjeti su imali gorostasa Janisa Kruminša visokog 218 centimetara. Zbornaja
komanda slavila je i u meču sa najvećim konkurentom za zlato, selekcijom Brazila. Pošto se
igralo po ligaškom sistemu bilo je izvesno da će trofej da završi u Moskvi, a onda je došao meč
protiv Formoze.

Formozom (današnjim Tajvanom) je vladao režim generala Čang Kaj-Šeka, koji je 1949, nakon
izgubljenog građanskog rata sa Mao Ce-Tungom, pobegao na ostrvo. Vlast na Formozi imala je
političku podrušku od strane SAD-a i tvrdila je za sebe da jedina poseduje moralno pravo da
predstavlja sve Kineze. Košarkaška reprezentacija je na Šampionatu u Čileu nosila dresove na
kojima je pisalo "Kina". Sovjetski Savez nije priznavao Formozu, te je odbio da igra protiv nje.
Identično su postupili i Bugari. Obe utakmice registrovane su u korist Formoze službenim
rezultatom 2:0. Uz to, Sovjeti i Bugari su kažnjeni oduzimanjem dva boda. Na taj način SSSR je
ostao bez titule. Zlato je otišlo u Brazil, srebro u SAD, a bronzom su se zadovoljili Čileanci.
Zbornaja komanda, koja u finalnoj grupi nijednom na terenu nije izgubila utakmicu, je završila
kao šesta.

Interesantno je da je Jugoslavija nakon bojkota susreta sa Španijom u Argentini 1950. zaradila

devetomesečnu suspenziju igranja međunarodnih mečeva. Iz tog razloga Plavi su propustili
Evropsko prvenstvo 1951. u Francuskoj. Sovjetski Savez i Bugarska su se svega četiri meseca
nakon čileanskog turnira borili za medalje na Evropskom prvenstvu u Turskoj.

Sovjetski košarkaši su nakon povratka iz Južne Amerike dočekani kao šampioni u Moskvi. U
njihovu čast državna pošta izdala je i specijalnu markicu. Ali, SSSR je svoju prvu titulu prvaka
sveta čekao do Urugvaja 1967.

"Otimanje" titule Sovjetima ja zasenilo skandal koji se dogodio na meču između SAD-a i Čilea.
Grupa domaćih navijača, nezadovoljna suđenjem, je pokušala da provali u svlačionicu u kojoj su
se nalazili arbitri iz Brazila i Perua. Njih je, teškom mukom, uspela da spasi policija.

Najbolju petorku Šampionata u Čileu su činili: Huan Visens (Portoriko), Amauri Pasos

(Brazil), Vlamir Markes (Brazil), Atanas Atanasov (Bugarska) i Janis Kruminš (SSSR). Za
najboljeg igrača Turnira je proglašen Amauri Pasos, dok je Džejms Čen (Formoza) bio najbolji
strelac sa 20.1 poena u proseku. Samo 0.4 poena manje je beležio Huan Visens, plejmejker koji
je od 1954. do 1956. studirao na Kanzas Stejtu kod čuvenog Teksa Vintera. Visens je nakon
igračke karijere radio kao radio komentator. U drugoj polovini 2006. godine Visensovo zdravlje
je bilo toliko loše da su mu doktori amputirali noge. Preminuo je 18. februara 2007. u 73. godini.
1963 - BRAZIL (Belo Horizonte, Kurtiba, Sao Paulo, Petropolis, Rio De Žaneiro)

Organizacija četvrtog Svetskog prvenstva je dodeljena Filipinima i ono je trebalo da bude

održano u Manili 1962. godine. Ali, vlasti ove zemlje su odbile da izdaju vize predstavnicima
komunističkih zemalja, pa im je domaćinstvo oduzeto, izbačeni su sa takmičenja, a Košarkaška
federacija Filipina je kažnjena sa 2.000 dolara. Potom je organizacija ponovo poverena Brazilu, a
takmičenje je održano od 12. do 25. maja 1963. godine u pet gradova.

SAD su učešće zaradile trijumfom na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. Preko Evropskog
prvenstva 1961. godine do Svetskog prvenstva su došle Jugoslavija, SSSR i Francuska, dok su
iste godine na Prvenstvu Južne Amerike plasman na Mundobasket overili Peru, Urugvaj i
Argentina. Pozivnice za učešće su dobili Kanada, Meksiko, Portoriko, Italija i Japan, što je sa
domaćinom značilo ukupno 13 selekcija. Brazil je bio oslobođen igranja u prvoj fazi takmičenja
u kojoj je 12 selekcija bilo podeljeno u tri grupe. Iz svake od njih dva najbolja tima su se
plasirala u finalnu rundu, gde ih je čekala karnevalska atmosfera u "Marakanazinju".
PLASMAN 1. Brazil 2. Jugoslavija 3. SSSR 4. SAD 5. Francuska 6. Portoriko 7. Italija 8.
Argentina 9. Meksiko 10. Urugvaj 11. Kanada 12. Peru 13. Japan MVP: Valmir Markes (Brazil)
Brazil je nanizao pobede protiv Portorika, Italije, Jugoslavije, Francuske, SSSR-a i SAD-a, te na
taj način odbranio titulu osvojenu u Čileu. Vlamir Markes i Amauri Pasos su zahvaljujući
partijama na ovom Prvenstvu dosegli slavu Pelea i Garinče. Srebro je pripalo Jugoslaviji, dok je
bronzu osvojio SSSR.

U idealni tim Prvenstva su uvršteni: Amauri Pasos (Brazil), Vlamir Markes (Brazil), Aleksander
Petrov (SSSR), Don Kodžis (SAD) i Maksim Dorigo (Francuska). Markes je izabran za MVP-
ja, dok je najbolji strelac Šampionata bio Rikardo Duarte. Reprezentativac Perua je beležio 23.1
poena po utakmici.
Zanimljivo je pomenuti da je selekcija Sjedinjenih Američkih Država zauzela tek četvrto mesto,
uprkos tome što je u svojim redovima imala buduće Ol star igrače. Za Amerikance je u Brazilu
nastupao čuveni Vilis Rid, koji je 1970. i 1973. godine vodio Nikse do jedine dve titule u
njihovoj istoriji. Oba puta je bio MVP finala. Čitavu karijeru je proveo u Njujorku (1964-1974),
sedam puta je igrao na Ol staru, a 1970. je izabran za najboljeg igrača NBA lige.

I Don Kodžis je imao lepu karijeru u najboljoj ligi na svetu. On je praktično pravo iz Rija otišao
u Baltimor, a tokom karijere je izborio dva nastupa na Ol staru. Sličan uspeh je napravio i Luk
Džekson.

Još jedna zanimljivost koja je vezana za ovo takmičenje je ta da je na njemu Jugoslavija prvi put
pobedila Ameriku. U finalnoj fazi takmičenja "plavi" su slavili sa 75:73. Vilisa Rida (2p) i Luka
Džeksona (9p) je u tom meču u potpunosti nadigrao teški centar Zvonko "Džimi" Petričević
(18p). Petričević je, inače, bio prvi košarkaš sa ovih prostora koji je bio na korak od igranja u
NBA ligi. Nastupao je za Čikago Bulse na pripremnim utakmicama.

1967 - URUGVAJ (Mersedes, Salto, Kordoba, Montevideo)

Ni peto Svetsko prvenstvo nije donelo promenu - Južna Amerika, ovoga puta Urugvaj. Iako je
prvobitno bilo planirano da se održi 1966. godine, Mundobasket je pomeren na zahtev domaćina,
zbog političke krize u zemlji. Kako je FIBA obeležavala 35 godina postojanja u tu čast je 1966.
godine održano nezvanično Svetsko prvenstvo u Čileu. Pozvano je 12 selekcija, a Jugoslavija je
sa novim selektorom Rankom Žeravicom stigla do zlata. Međutim, kako je Turnir bio pozivnog
karaktera, bez zvaničnih kvalifikacija, ovo odličje "plavih" nije upisano u knjige istorije.

Mersedes, Salto, Kordoba i Montevideo su ugostili najbolje svetske selekcije u periodu od 27.
maja do 11. juna 1967. godine. Učestvovalo je 13 nacionalnih timova po istom sistemu koji je
viđen četitri godine ranije u Brazilu. O zlatu su odlučivale selekcije SSSR-a i Jugoslavije, koje su
do međusobnog duela imale skor 4-1. Sovjeti su poraženi od Amerikanaca sa 59:58, a "plavi" od
domaćina rezultatom 58:57. Predvođeni trenerom Aleksandrom Gomeljskim, Sovjeti
su savladali Jugoslovene sa 71:59 i tako stigli do prvog zlata. Izabranici Ranka Žeravice su
morali da se zadovolje srebrom, dok je Brazilcima pripala bronza.
PLASMAN 1. SSSR 2. Jugoslavija 3. Brazil 4. SAD 5. Poljska 6. Argentina 7. Urugvaj 8.
Meksiko 9. Italija 10. Peru 11. Japan 12. Portoriko 13. Paragvaj MVP: Ivo Daneu (Jugoslavija)
Ono što bi trebalo napomenuti je da je u susretu između SSSR-a i SAD-a došlo do skandala u
samoj završnici. Genadiju Volnovu je sviran peti prekršaj dva minuta pre kraja utakmice, pri
nerešenom rezultatu. Sovjeti su protestvovali, sudije su promenile odluku i dosudile mrtvu loptu,
a Volnov se vratio na teren. Ali, tada su se pobunili Amerikanci i zapretili da će da prekinu susret
ukoliko se ne ispoštuje prvobitna odluka. Arbitri su se ponovo predomilsili, Amerikanci su dobili
dva slobodna bacanja, a Volnov je morao na klupu. Sovjeti su nakon meča bili posebno besni na
kanadskog arbitra i optužili su ga da je bio naklonjen njihovim rivalima.

U idealnom timu takmičenja u Urugvaju su se našli: Radivoj Korać (Jugoslavija), Ivo Daneu

(Jugoslavija), Mjećeslav Lopatka (Poljska), Modestas Paulauskas (SSSR) i Luis Klaudio
Menon (Brazil). Za najboljeg igrača je izabran Ivo Daneu, a najbolji strelac je bio Mjećeslav
Lopatka sa 19.7 poena u proseku.

Završnica Šampionata je održana u čuvenoj dvorani "Cilindro". Izgrađena je 1956. godine i ime
je dobila po svom obliku. Za potrebe Svetskog prvenstva ona je renovirana, a kapacitet je
povećan sa 15.000 na 18.000 gledalaca. Zanimljivost vezana za ovu dvoranu je ta što su dve
glavne tribine imale imena "Helsinki" i "Melburn", koja su dobile zbog najvećih uspeha
urugvajske košarke - osvajanja bronzanih medalja na Olimpijskim igrama 1952. i 1956. godine.
"Cilindro" je kroz svoju istoriju imao više namena, a u jednom trenutku je bio i zatvor. U ovoj
dvorani koncerte su držali Bob Dilan, Erik Klepton, Van Halen... Nažalost, požar koji je izbio
2010. godine teško je oštetio krov dvorane. Nije joj bilo spasa. Hala "Cilindro" je srušena 12.
maja 2014. godinea, a na njenom mestu je izgrađena moderna "Antel Arena" kapaciteta 15.000
gledalaca za koncerte i 10.000 za košarkaške utakmice.

Šampionat u Urugvaju će ostati upamćen po dve stvari. Prva je ta da je po prvi put u istoriji trofej
namenjen pobedniku poneo ime Džejmsa Nejsmita, čoveka koji je izmislio košarku, a druga je
neverovatna hladnoća koja je u to doba godine zabeležena. U dvorani u Montevideu su bili
postavljeni električni grejači kako se igrači koji sede na klupi ne bi smrzli.

Na kraju, ali ne najmanje bitno, deo američkog tima je bio Al Taker, čovek koji je širokim
narodnim masama prezentovao "ali-up" zakucavanje. Smatra se da je Al, uz asistenciju svoga
brata Džeralda, na Univerzitetu Oklahoma Baptist prvi počeo da izvodi ovaj potez. Al Taker je
odmah nakon Svetskog prvenstva u Urugvaju zaigrao u NBA ligi, a ostaće upamćen kao prvi pik
ikada izabran od strane Sijetl Supersoniksa.
1970 - JUGOSLAVIJA (Sarajevo, Split, Karlovac, Skoplje, Ljubljana)

Tri srebra na Evropskim prvenstvima, dva srebra na smotrama najboljih svetskih selekcija i
jedno na Olimpijskim igrama. Jugoslavija je dobila domaćinstvo Mundobasketa 1970. godine i
bila je rešena da konačno stigne do najsjajnijeg odličja. Sarajevo, Split, Karlovac, Skoplje i
Ljubljana su od 10. do 24. maja svedočili pisanju istorije na prvom Mundobasketu van tla Južne
Amerike. Bora Stanković, Nebojša Popović, Radomir Šaper i Aleksandar Nikolić su postali
besmrtni, a Ranko Žeravica jedan od najvoljenijih ljudi u Jugoslaviji. Ali, put do zlata je bio sve
samo ne lak.

Žureći na premijeru predstave "Kosa" u Beogradu, 2. juna 1969. godine u blizini Sarajeva život u
automobilskoj nesreći je izgubio Radivoj Korać. Bio je na vrhuncu karijere i trebalo je da bude
lider "plavih" na Svetskom prvenstvu. Njegovu ulogu je trebalo da preuzme Ivo Daneu, koji je na
Šampionatu igrao povređen. Mesta u timu nije bilo za Pina Đerđu, dok je Vladimir Cvetković
otpao zbog ultimatuma koji je Žeravici postavio Daneu - "ili on ili ja"! Pored Daneua, iskustvo je
donosio Trajko Rajković, dok je veliku šansu dobila generacija igrača rođenih 1948. i 1949.
godine - Duci Simonović, Krešimir Ćosić, Vinko Jelovac, Dragan Kapičić... 

Sistem takmičenja se nije menjao. Na Šampionatu je učestvovalo 13 selekcija, gde ih je 12 bilo

raspoređeno u tri grupe i po dve najbolje iz svake su izborile plasman u završnu fazu. Tamo ih je
čekao domaćin, Jugoslavija. Prvi meč "plavih" u dvorani "Tivoli" protiv Italije uživo je gledao
Josip Broz Tito, kome je Stane Dolanc obećeo zlatnu medalju. Jugoslavija je slavila sa 66:63, a
potom su usledile pobede nad Brazilom (80:55), Čehoslovačkom (94:84), Urugvajom (63:45) i
SAD-om (70:63). Trijumfom nad Amerikancima selekcija Jugoslavije je obezbedila zlatnu
medalju dva dana pre Dana mladosti, pa je meč sa SSSR-om u poslednjem kolu imao revijalni
karakter. Sovjeti su slavili sa 87:72.
Meč Jugoslavije sa Amerikancima, kao i čitav Šampionat, obeležila je navijačka parola na kojoj
je pisalo: "Luna vaša, zlata naša". Duhoviti Slovenci su aludirali na ono što se dogodilo godinu
dana ranije, kada je Nil Armstrong sleteo na mesec. Bio je to mali korak za čoveka, a veliki za
čovečanstvo, baš kao što je trijumf "plavih" nad Amerikancima bio mali globalno, ali izuzetno
bitan lokalno. Osvajanjem zlatne medalje u Ljubljani reprezentativci Jugoslavije su uveli košarku
u sve domove širom zemlje, a sami su postali velike zvezde. Nikola Plećaš je povodom velikog
uspeha prvi i jedini put u svom životu obrijao brkove.
PLASMAN 1. Jugoslavija 2. Brazil 3. SSSR 4. Italija 5. SAD 6. Čehoslovačka 7. Urugvaj 8.
Kuba 9. Panama 10. Kanada 11. Južna Koreja 12. Australija 13. Ujedinjena Arapska Republika
MVP: Sergej Belov (SSSR)
U idealnom timu Svetskog prvenstva su se našli: Krešimir Ćosić (Jugoslavija), Sergej Belov
(SSSR), Modestas Paulauskas (SSSR), Bira Masiel (Brazil) i Keni Vašington (SAD). Sergej
Belov je poneo zvanje najboljeg igrača Šampionata, dok je najbolji strelac bio Šin Dong-Pa.
Reprezentativac Južne Koreje je beležio 32.6 poena po utakmici.

Kada je Svetsko prvenstvo u Jugoslaviji u pitanju nezaobilazna je priča u američkom selektoru

na ovom takmičenju, surovom pukovniku Halu Fišeru. Nekoliko meseci pred
Mundobasket selektor je pozvao 25 igrača da konkurišu za tim koji će predstavljati SAD u
Jugoslaviji. Među njima je bio i tinejdžer Bil Volton sa svojih 17 godina. Uprkos protivljenju
oca i srednjoškolskih profesora, Volton je odlučio da prihvati poziv. Već na prvom treningu
reprezentacije je shvatio da je pogrešio.

Selektor Fišer bio je pukovnik u američkoj vojsci, a njegove metode ophođenja prema igračima
bile su, blago rečeno, radikalne. Vikao je na njih, psovao i na svaki mogući način ih je verbalno
zlostavljao. Prve reči koje je uputio prisutnim mladića bile su da će njih 13 koji se ne pokažu
dovoljno dobro i koji otpadnu sa konačnog spiska završiti u Vijetnamu. Volton je Fišera u svojoj
autobiografiji opisao kao najstrašniju osobu koju je u životu upoznao. U košarkaškom svetu
vladalo je mišljenje da u poređenju sa Fišerom i Bobi Najt izgleda kao Majka Tereza.

Pukovnik se nije vulgarno ophodio samo prema svojim igračima. Na sličan način maltretirao je i
osoblje u hotelima gde je reprezentacija boravila tokom priprema. U Nemačkoj, Francuskoj i
Italiji, gde su SAD igrale prijateljske utakmice, ismevao je domaćine i njihov čudan akcenat kada
bi pokušavali da govore engleski. Tromesečni rad sa Fišerom za Voltona je bio pakao. Iako je
izabran među konačnih 12, u pripremnim mečevima gotovo da nije igrao. Priliku da se pokaže
nije dobijao čak ni kada bi utakmica pre kraja bila rezultatski rešena.

Jedan od poslednjih prijateljskih mečeva Amerikanci su igrali u Zadru protiv istoimenog kluba.

Zadrani su bili oslabljeni jer im je Krešimir Ćosić bio u reprezentaciji Jugoslavije, a njega nije
imao ko da zameni. Hal Fišer je odlučio da domaćinu "pokloni" Voltona, pa je tako mladi centar
umesto dresa američke reprezentacije obukao dres Zadra sa brojem šest. Koliki je Bil imao motiv
najbolje svedoči partija koju je pružio. Iako je dobijao snažne udarce od svojih reprezentativnih
saigrača, što je bilo naređenje sa klupe, postigao je čak 28 poena. SAD su u neizvesnoj završnici
slavile, ali zadarski navijači su bili oduševljeni partijom svojih igrača, naročito mladog
Amerikanca. Na ramenima su ga nosili ulicama grada.

U planovima pukovnika Fišera ništa se nije promenilo. Bil je tokom Svetskog prvenstva ostao
prikovan za klupu. Šansu je dobijao na kašičicu. Najbolju partiju pružio je u pobedi nad SSSR-
om, kada je ubacio devet poena. SAD su Šampionat završile na razočaravajućem petom mestu.
Volton je zbog ovog katastrofalnog iskustva odbio da obuče dres nacionalnog tima na
Olimpijskim igrama u Minhenu dve godine kasnije, iako je tu selekciju vodio proslavljeni
univerzitetski trener Henk Ajba.

Svetsko prvenstvo koje je održano u Jugoslaviji 1970. godine je značajno po tome što su na
njemu po prvi put nastupile selekcije sa šest kontinenata.

1974 - PORTORIKO (Ponse, Kaguas, San Huan)

U periodu od 3. do 14. jula 1974. godine Ponse, Kaguas i San Huan su ugostili najbolje svetske
selekcije. Svetsko prvenstvo u Portoriku će ostati upamćeno po tri stvari. Prva je ta da je ono bilo
poslednje sa Vilijemom Džonsom na čelu FIBA, druga da se o medaljama poslednji put
odlučivalo po ligaškom sistemu takmičenja, što je baš u San Huanu bilo važno, a treća su
nesnosne vrućine.

"Stigli smo 1. jula u San Huan. Izlazimo iz aviona, a ono topli vetar u lice. Negde oko plus
40, vlažno. Sjajno, mislim u sebi. Ko će to da izdrži. Čekalo nas je još sedam dana
treninga", rekao je o ovom Mundobasktu tadašnji selektor Jugoslavije, Mirko Novosel.

Na smotri najboljih svetskih selekcija 1974. godine je učestvovalo 14 reprezentacija, a

Jugoslavija, kao branilac titule, i domaćin su preskočili grupnu fazu takmičenja, koja se odvijala
po već ustaljenim pravilima - tri grupe sa po četiri tima, a po dve najbolje selekcije su izborile
plasman u finalnu rundu, gde se igralo po ligaškom sistemu. Dva dana pre početka Šampionata u
Portoriku preminuo je Huan Peron, pa je Argentina u prvi mah otkazala učešće. Nakon toga
čelnici košarkaške organizacije u ovoj zemlji su se predomisili, a njihova selekcija je na kraju
zauzela 11. mesto.
PLASMAN 1. SSSR 2. Jugoslavija 3. SAD 4. Kuba 5. Španija 6. Brazil 7. Portoriko 8. Kanada
9. Meksiko 10. Čehoslovačka 11. Argentina 12. Australija 13. Filipini 14. Centralnoafrička
Republika MVP: Dragan Kićanović (Jugoslavija)
Pred početak takmičenja je bilo jasno da će medalje između sebe da podele Sovjeti, Amerikanci i
Jugoslavija, samo je bilo pitanje na koji način. Pred duel sa SSSR-om "plave" je u sobama
posećivao njihov selektor Vladimir Kondrašin i pričao im kako ima mnogo bolje igrače i bolji
tim, te da nemaju šta da traže na terenu. Jugoslavija je tri minuta pre kraja imala 11 poena
prednosti, a njeni igrači su već počeli da slave. To ih je kasnije koštalo zlatne medalje. Dozvolili
su Sovjetima da izgube sa samo tri poena razlike - 82:79. Sa istom razlikom su oni poraženi od
Amerikanaca, dok su Sovjeti savladali velike rivale sa 105:94 i tako, zahvaljujući najboljoj koš
razlici, stigli do najvišeg stepenika na pobedničkom postolju. Jugoslavija je bila druga, a
Amerika treća. Sve tri selekcije su imale skor od šest pobeda i jednog poraza.

Ono što bi svakako trebalo pomenuti je to da je SAD na ovo takmičenje poslala izuzetno jak tim
iz koga su se čak devetorica igrača kasnije okušali kao profesionalci. Predvodio ih je Džon
Lukas II, u to vreme student Merilenda, a kasnije prvi pik na Draftu 1976. godine. Lukas II
trenutno radi kao asistent u stručnom štabu Hjustona, kluba za koji je nastupao u tri navrata kao
igrač.

U idealnoj petorci Šampionata su se našli: Aleksander Belov (SSSR), Aleksandr Saljnikov

(SSSR), Vinko Jelovac (Jugoslavija), Vejn Brabender (Španija) i Alehandro Urgeljes
(Portoriko). Dragan Kićanović je izabran za MVP-ja, dok su strelce predvodila dvojica
Meksikanaca. Arturo Gerero je beležio 27, a Manuel Raga 26.1 poena po utakmici. Meksiko je
takmičenje završio na devetoj poziciji, sa svih pet pobeda u grupi za plasman od devetog do 14.
mesta.

Kada smo već pomenuli legedarnog Manuela Ragu onda o njemu moramo da napišemo nekoliko
reči. Iako je bio visok samo 188 centimetara imao je neverovatan odraz, zbog čega je dobio
nadimak "Leteći Meksikanac". Raga je u periodu od 1968. do 1974. branio boje Varezea, sa
kojim je osvojio tri Evrolige, tri Prvenstva Italije i tri nacionalna kupa. Uz sve to, ovaj
Meksikanac je bio prvi internacionalac koji je izabran na Draftu a da nije studirao u Sjedinjenim
Američkim Državama. Raga je 2016. godine primljen u FIBA Kuću slavnih.

Pored svega već pomenutog, Šampionat u Portoriku će ostati upamćem i po, za sada,
najubedljivijoj pobedi u istoriji Mundobasketa. SSSR je na otvaranju A grupe Svetskog
prvenstva savladao Centralnoafričku Republiku sa 140:48!
1978 - FILIPINI (Kejzon Siti, Manila)

Filipini su dočekali domaćinstvo Svetskog prvenstva 16 godina kasnije u odnosu na godinu kada
im je ono prvi put dodeljeno, a potom oduzeto. Mečevi osmog Mundobasketa su bili na
programu od 1. do 14. oktobra u Kejzon Sitiju i Manili. Na njemu je, kao i na prethodnom,
učestvovalo 14 selekcija, ali je uvedena novina da se nakon ligaškog dela finalne runde igraju
utakmice za plasman, što je bila preteča današnjeg plej of sistema. Zanimljivo je pomenuti da je
Jugoslavija bila jedina evropska zemlja čiji građani su imali direktne prenose utakmica. Za ostale
je bilo previše skupo.

Jaz između najboljih timova je tada već bio izražen, pa se očekivalo da medalje između sebe
podele SSSR, Jugoslavija i Brazil, dok su Amerikanci nastavili sa nepoštovanjem takmičenja
poslavši izuzetno slabu ekipu. Ali, o tome ćemo kasnije. Događaj koji je obeležio start Prvenstva
bila je smrt Aleksandera Belova. Sovjeti su, kao branioci titule, bili slobodni u prvoj fazi
takmičenja, a Belov je preminuo 3. oktobra u 27. godini života od vrlo retkog oblika karcinoma.
Iako je imala najveći uticaj na Sovjete, ova vest nije pogodila samo njih. Belov je imao dobre
prijatelje i u timu Jugoslavije.

Prema očekivanjima, prva dva mesta su zauzele reprezentacije SSSR-a i Jugoslavije, s tim što su
"plavi" bili bolji u međusubnom duelu te tako stigli do pete vezane pobede nad Sovjetima na
velikim takmičenjima. Usledilo je finale za pamćenje koje su izabranici Ace Nikolića rešili u
svoju korist sa 82:81 posle produžetka. Počasni gost ovog meča bio je slavni šahista Anatolij
Karpov, što je bio samo jedan od načina da se Sovjeti dodvore domaćinima. Nije im uspelo,
publika je bila na strani "plavih".

Bio je to jedan od najboljih timova Jugoslavije u njenoj istoriji, a činili su ga, između
ostalih: Zoran Slavnić, Dragan Kićanović, Mirza Delibašić, Dražen Dalipagić, Krešimir
Ćosić, Peter Vilfan, Ratko Radovanović... "Plavi" su slavili u svih 10 utakmica, a čak sedam
puta su prebacili brojku od 100 poena. Ono što bi trebalo napomenuti je da je Delibašić čitavim
tokom Prvenstva imao probleme sa leđima, a njegova majka je u telegramu koji je poslala
nacionalnom timu tražila da se obrate kineskoj delegaciji i da pokušaju problem da reše
akupunkturom. Da li su to uradili nije poznato, ali je Mirza u finalu bio deo startne petorke.

U meču za treće mesto Brazil je savladao Italiju sa 86:85 zahvaljujući košu Oskara Šmita sa
pola terena. Zvezda Brazila se našla u idelanoj petorci Šampionata, zajedno sa gorostasnim
Vladimirom Tkačenkom (SSSR) i trojicom Jugoslavena - Kićom, Prajom i Krešom. Dalipagić je
izabran za najboljeg igrača Svetskog prvenstva.
PLASMAN 1. Jugoslavija 2. SSSR 3. Brazil 4. Italija 5. SAD 6. Kanada 7. Australija 8. Filipini
9. Čehoslovačka 10. Portoriko 11. Kina 12. Dominikanska Republika 13. Južna Koreja 14.
Senegal MVP: Dražen Dalipagić (Jugoslavija)
Da se vratimo na zanimljivosti. Prva je vezana za američki tim, odnosno za Lerija Džonsona. U
pitanju je bivši NBA igrač, ali ne čuveni Leri Džonson koji je devedesetih godina prošlog veka
sa velikim uspehom nosio dresove Šarlota i Njujorka i koji je sa reprezentacijom SAD-a osvojio
zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu 1994. godine. Reč je o bivšem studentu Univerziteta
Kentaki koji je 1977. na Draftu izabran kao 24. pik od strane Bafalo Brejvsa. Njegova NBA
karijera trajala je veoma kratko. Odigrao je svega četiri meča u najjačoj ligi sveta.

Pred Šampionat 1978. godine Amerikanci su obećali čelnicima FIBA da će na turnir da pošalju

najjači mogući tim. To se nije dogodilo. Univerzitetskim igračima bio je zabranjen nastup, pa su
na takmičenje poslali košarkaše koji su bili članovi AIA (Athletes In Action), neprofitabilne
organizacije koja mladima pomaže u odrastanju i razvoju ličnosti integracijom sporta i
hrišćanske vere. Toj ekipi trebalo je da bude dodat Leri Džonson, ali je FIBA u poslednjem
trenutku zabranila njegov nastup zbog kršenja amaterskih pravila. Iako u tom trenutku više nije
bio član Bafalo Brejvsa, njegovih 38 minuta provedenih na NBA terenima bilo je dovoljno da
izgubi status amatera. Interesantno je da je u najboljoj igi na svetu zaradio manje novca od
pojedinih reprezentativaca Italije u klubovima iz Serije A.

Federacija koja je prva ukazala na propust Amerikanaca u vezi sa Džonsonom bila je kanadska.
SAD su turnir na Filipinima završile na razočaravajućem petom mestu. Jedino po čemu su se
istakli bila je izuzetno gruba igra, kojom su pokušali da nadomeste nedostatak talenta. Dva člana
ove ekipe su se u kasnijim godinama probila do NBA lige. Reč je o Irvu Kifinu i Ralfu
Drolingeru, koji su imali epizodne uloge u San Antoniju, odnosno Dalasu. Zanimljivo je i to da
je jedan od najmlađih igrača u tom američkom sastavu bio Tom Šniberger, koji je nosio dres
nacionalnog tima na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu šest godina kasnije, ali u rukometu.

Mundobasket na Filipinima će ostati upamćen i kao prvi na kome je učestvovala selekcija Kine.
Iako igra potiče sa zapada, režim Mao Ce-Tunga je na košarku gledao blagonaklono. Štaviše,
komunističke vlasti su podsticale narod da se bavi ovim sportom. Ipak, debitanski meč na
Svetskom prvenstvu završio se debaklom. Srušili su Kinezi neslavan rekord tako što su primili
neverovatnih 154 poena od Brazila. Do kraja takmičenja su smogli snage da pobede na dve
utakmice i tako izbegnu samo začelje.
Najveća zvezda tog kineskog sastava bio je 228 centimetara visoki centar Mu Tjeng Žu.
Košarkom je počeo da se bavi tek sa 19 godina. Treneri koji su u tom periodu radili sa njim
tvrdili su da nije umeo da uhvati loptu kako treba. Ali, naporni treninzi dali su rezultata, Tjeng
Žu je konstantno napredovao, te je ubrzo postao član armijskog tima Baji. Usledio je potom
poziv u nacionalni tim. Na Svetskom prvenstvu 1978. godine prosečno je beležio 13 poena po
meču, a u duelu sa Dominikanskom Republikom izveo je nesvakidašnji potez tako što je zakucao
bez da su mu se stopala odvojila od parketa. Godinu dana kasnije bio je učesnik čuvenih, ne
samo u sportskom smislu, egzibicionih mečeva u kojima su učestvovali Vašington Buletsi, prvi
NBA tim koji je posetio Kinu.

Već na narednom Svetskom prvenstvu za Tjeng Žua u sastavu reprezentacije više nije bilo
mesta. Od košarke se oprostio krajem osamtesetih godina prošlog veka. Svoju slavu iskoristio je
i tako što se pojavljivao u vrlo popularnim kineskim filmskim ostvarenjima. Okušao se u
trenerskom poslu, ali bez mnogo uspeha. Preminuo je nedugo nakon što je Kina veličanstveno
organizovala Igre u Pekingu. Imao je 59 godina.

Mu Tjeng Žu je bio prva velika zvezda kineske košarke, Ming Jao pre Minga Jaoa. Tjeng Žu je
i dalje najviši igrač koji je ikada nastupio na Svetskim prvenstvima.

1982 - KOLUMBIJA (Bogota, Medeljin, Bukaramanga, Kukuta, Kali)

Domaćinstvo Svetskog prvenstva 1982. pripalo je Kolumbiji. Za razliku od Urugvaja ili Čilea,
koji danas ne znače mnogo u svetu košarke a nekada su osvajali medalje na najvećim
reprezentativnim turnirima, Kolumbija nikada u istoriji nije imala uspeha. Godina u kojoj je u
njoj održana smotra najboljih svetskih selekcija je bila naročito turbulentna. Izglasan je novi
predsednik Belizario Betankur, gerilski pokreti su sejali strah duž čitave zemlje, Pablo
Eskobar je otpočeo kratkotrajnu političku karijeru, te je bio izabran u Kongres...
PLASMAN 1. SSSR 2. SAD 3. Jugoslavija 4. Španija 5. Australija 6. Kanada 7. Kolumbija 8.
Brazil 9. Panama 10. Čehoslovačka 11. Urugvaj 12. Kina 13. Obala Slonovače MVP: Rolando
Frejzer (Panama)
Pored odsustva košarkaške tradicije, te napetog stanja u društvu, dvorane u pet gradova
domaćina bile su dupke pune. Gledaoci neretko nisu umeli da obuzdaju svoj južnoamerički
temperament, pa je tako na susretu između Jugoslavije i Kanade brazilski sudija bio pogođen
metalnim novčićem u glavu i u nastavku meča je pravdu delio umotan u zavoje. Organizacija
nije bila na najvišem nivou. Svečano otvaranje je kasnilo jer predsednik Betankur nije na vreme
stigao u dvoranu u Bogoti. Dešavalo se da u toku utakmica nestane struje, često su se semofori
kvarili, a najbizarniji detalj dogodio se u duelu Brazila i Kine, kada je usled nevremena krov
počeo da prokišnjava.

Reprezentaciju Kolumbije sa klupe je predvodio Džim Mekgregor, američki košarkaški

misionar koji je nakon Drugog svetskog rata podučavao Evropljane. Radio je u Italiji, Grčkoj,
Turskoj, Austriji i Švedskoj. Kasnije ga je put odveo u Afriku, da bi mu konačno odredište bila
Južna Amerika, tačnije Kolumbija. O njegovom nomadskom načinu života napisana je i knjiga
"Called for Travelling". Jedini zadatak koji je Mekgregor dobio pred Mundobasket je da se "Los
Cafeterosi" (u bukvalnom prevodu proizvođači kafe) ne obrukaju. Pokušao je dodatno da osnaži
talentom limitiran tim dovođenjem Rendija Roja Stivensa. U pitanju je jedan od prvih
naturalizovanih igrača iz SAD u južnoameričkoj košarci. Ništa nije pomoglo, izgubili su sve
utakmice na Turniru. Ostaće zabeleženo da su najveći otpor pružili protiv, tada još uvek
aktuelnog svetskog prvaka, Jugoslavije. Selektor Mekgregor je kraj Prvenstva dočekao u zatvoru
zbog problema sa vizom, pa je Kolumbiju na poslednjoj utakmici sa klupe predvodio njegov
pomoćnik. Kada je ova selekcija u pitanju, trebalo bi napomenuti da su igrači do pred sam
početak Šampionata bili u štrajku zbog odnosa matičnog saveza prema njima.

Šampionat koji je održan od 15. do 28. avgusta 1982. godine bio je i ostao, bar za sada, jedini na
kome je Kolumbija učestvovala. Zlatom su se okitili igrači Sovjetskog Saveza, a za najboljeg
igrača je izabran Rolando Frejzer iz Paname. Ono što je zanimljivo u vezi sa ovim izborom je
to da je Panama zauzela deveto mesto i da Frejzer nije bio član idealne petorke. U njoj su se
našli: Dok Rivers (SAD), Dragan Kićanović (Jugoslavija), Huan Antonio San Epifanio
(Španija), Vladimir Tkačenko (SSSR) i Anatoli Miškin (SSSR).

Na Svetskom prvenstvu u Kolumbiji za Sovjete je debitovao Arvidas Sabonis sa samo 17

godina, a najbolji meč je odigrao protvi domaćina ubacivši im 28 poena. Pored toga, Šampionat
u Kolumbiji će ostati upamćen po suzama Doka Riversa nakon finala. Iako je bio najefikasniji u
redovima svoje ekipe, Rivers nije uspeo da pogodi šut za pobedu sa istekom vremena za igru.
Sovjeti su slavili sa 95:94 i tako stigli do treće, poslednje titule svetskih šampiona.

Mundobasket u Kolumbiji je značajn i po tome što je bio prvi pod opkriljem FIBA-e na čijem je
čelu bio Bora Stanković.
1986 - ŠPANIJA (Saragosa, Ferol, Malaga, Tenerife, Barselona, Oviedo, Madrid)

Bilo je potrebno da prođu 32 godine kako bi Amerikanci na Svetsko prvenstvo poslali tim kadar
da ponovo osvoji zlatnu medalju. Na Šampionatu koji je održan u sedam španskih gradova, u
periodu od 5. do 20. jula 1986. godine, selekcija koju je sa klupe vodio legendarni trener Lut
Olson upisala je samo jedan poraz i to od Argentine u drugoj fazi takmičenja. Daleko od toga da
su ostale rivale ponizili, ali Dejvid Robinson, Stiv Ker, Šon Eliot i Keni Smit, između ostalih,
su najavili velike karijere.

Čak 11 od 12 košarkaša SAD-a je kasnije sa velikim uspehom igralo u najboljoj ligi na svetu. To
nije uradio samo Tomi Amaker, plejmejker sa Djuka visok 180 centimetara. Kada je diplomirao
1987. godine Amaker je bio izabran na Draftu kao 55. pik treće runde od strane Sijetla. Međutim,
"katovan" je pre početka sezone i odlučio je da se vrati na fakultet i upiše master studije. Nakon
godinu dana posvetio se trenerskom poslu i trenutno samostalno vodi Univerzitet Harvard. Ovu
školu je preuzeo 2007. godine i od tada je sa njom napavio nekoliki istorijskih rezultata.

Dres Sjedinjenih Američkih Država u Španiji je nosio Roni Sejkli i tako postao prvi
naturalizovani igrač koji je zaigrao za ovu zemlju. Sejkli je rođen u Bejrutu, da bi se kao dete
preselio u Grčku i već sa 16 godina debitovao za Panatinaikos. Život ga je zatim odveo u
Sjedinjene Američke Države, gde je studirao na Sirakjuzu. Bio je deveti pik na Draftu 1988.
godine, a u NBA ligi je proveo 11 sezona igrajući za Majami, Golden Stejt, Orlando i Nju
Džersi. Karijeru je završio u Barseloni 2001. godine, a potom se vratio svojoj velikoj ljubavi -
muzici. Roni Sejkli je još uvek aktivan kao di džej, izdao je nekoliko albuma i nastupao u
velikom broju poznatih klubova širom sveta.
PLASMAN 1. SAD 2. SSSR 3. Jugoslavija 4. Brazil 5. Španija 6. Italija 7. Izrael 8. Kanada 9.
Kina 10. Grčka 11. Kuba 12. Argentina 13. Francuska 13. Holandija 13. Portoriko 13. Zapadna
Nemačka 13. Australija 13. Urugvaj 13. Panama 13. Angola 13. Novi Zeland 13. Južna Koreja
13. Obala Slonovače 13. Malezija MVP: Dražen Petrović (Jugoslavija)
Zanimljivosti vezane za Amerikance završavamo sa Magzijem Bougzom, koji je najniži igrač
koji je ikada igrao na Svetskim prvenstvima. Njemu visina od samo 159 centimetara nije smetala
da odigra 14 sezona u NBA ligi. Nastupao je na 889 utakmica najbolje lige na svetu, od čega na
556 kao starter. Igrajući za Vašington, Šarlot, Golden Stejt i Toronto beležio je 7.7 poena, 7.6
asistencija, 2.6 skokova i 1.6 ukradenih lopti u proseku.

Da se vratimo Svetskom prvenstvu iz 1986. godine. To je bio prvi Mundobasket na kome je

uveden šut za tri poena i najmasovniji do tada. Na njemu su učestvovale 24 selekcije. Među
njima nisu bili Filipini, čija Federacija nije imala sredstva da prvaka Azije pošalje u Španiju, pa
je njihovo mesto zauzela Malezija. Ovoga puta nije bilo povlašćenih selekcija. Učesnici su
podeljeni u četiri grupe sa po šest timova, a prva tri iz svake su izborila plasman u drugu grupnu
fazu takmičenja. Od njih su formirane dve grupe iz koji su se po dva tima plasirala u polufinale.

SAD su u polufinalu savlade Brazil sa 96:80, dok je Sovjetski Savez u čuvenoj utakmici bio bolji
od Jugoslavije sa 91:90 posle produžetka. Pogodio je Zoran Čutura za 85:76 na nešto više od
minuta pre kraja regularnog toka meča, a čuveni Boris Mutić je u prenosu uzviknuo: "To je
gotovo". Bilo je sve samo ne gotovo! Arvidas Sabonis je ubacio brzu trojku od table za 85:79.
Usledila je izgubljena lopta Zorana Radovića u začetku napada, a potom još jedna trojka
Sovjeta, ovoga puta Valerija Tihonenka iz kornera - 85:82. Ostalo je da se igra 40 sekundi, a
španska publika, koja je sve vreme bila na strani SSSR-a, je dodatno "poludela". Na 12.8 sekundi
pre isteka 40. minuta Vlade Divac, koji je tada imao samo 18 godina, napravio je pogrešno
vođenje. Valdis Valters je pogodio trojku za izjednačenje i meč je otišao u produžetak. Na dva i
po minuta pre isteka dodatnih pet minuta Divac je pogodio koš uz faul sa 90:89, ali je promašio
dodatno slobodno bacanje. Na minut i 57 sekundi pre kraja Dražen Petrović je promašio prvo
slobodno bacanje, pa drugo nije ni bio u prilici da izvede. Upravo sa linije za slobodna bacanja
Sabonis je postavio konačan rezultat na minut i 35 sekundi pre kraja meča - 90:91. U poslednjem
napadu "plavih" Aleksandar Petrović je bacio loptu u ruke rivala. U preostalih 40 sekundi
Sabonis je promašio, ali su Sovjeti došli do ofanzivnog skoka i na kraju slavili. To je bio
najbolniji poraz u istoriji jugoslovenske košarke.

Tri dana kasnije Amerikanci su slavili u finalu sa 87:85, dok je dan pre toga Jugoslavija bila
bolja od Brazila rezultatom 117:91 u borbi za treće mesto i bronzanu medalju. U idelanom timu
Šampionata su se našli: Dražen Petrović (Jugoslavija), Arvidas Sabonis (SSSR), Valeri
Tihonenko (SSSR), Oskar Šmit (Brazil) i Dejvid Robinson (SAD). Plejmejker "plavih" je
izabran za najboljeg igrača Svetskog prvenstva, dok je Nikos Galis (Grčka) predvodio strelce sa
33.1 poena po utakmici.

Jedan od događaja koji su obeležili Svetsko prvenstvo 1986. godine odigrao se van terena.
Španski mediji su danima pisali u seks skandalu u kome je jedna konobarica optužila Dražena
Petrovića i Stojana Vrankovića za silovanje. Vođa jugoslovenske delegacije Nebojša Popović
je organizatorima zapretio da "plavi" neće učestvovati na završnoj ceremoniji ukoliko im oni i
FIBA ne upute izvinjenje, što je i učinjeno.
1990 - ARGENTINA (Vila Balester, Santa Fe, Salta, Rosario, Kordoba, Buenos Ajres)

Nakon tačno četiri decenije Svetsko pvenstvo se vratilo tamo gde je i počelo - u Argentinu. Bilo
je specifično po tome što su prvi put u istoriji na njemu mogli da nastupe neamerički igrači iz
NBA lige. Pored Buenos Ajresa, domaćini su ovoga puta bili i: Vila Balester, Santa Fe, Salta,
Rosario i Kordoba. Šampionat je bio na programu od 8. do 20. avgusta, a na njemu je
učestvovalo 16 reprezentacija. One su podeljene u četiri grupe iz kojih su po dve najbolje
selekcije išle dalje i formirale nove dve grupe. Po dva najbolja tima iz novoformiranih grupa su
se plasirala u polufinale.

Do zlatne medalje, uz kiks protiv Portorika u okviru A grupe uprkos vođstvu od 17 poena razlike
na poluvremnu, došla je Jugoslavija. Bilo je to treće i, ispostaviće se, poslednje zlato "plavih"
koji su predstavljali veliku Jugoslaviju na Svetskim prvenstvima. Do njega su stigli preko
Amerikanaca u polufinalu (99:91) i Sovjeta u finalu 92:75. Ono što je očekivalo Jugoslaviju u
SSSR-u je već tada počelo. Litvanija se otcepila u martu 1990. godine i njeni igrači nisu bili deo
tima u Argentini, a zanimljivo je to da je Vladas Garastas, takođe Litvanac, ostao na mestu
trenera. U borbi za treće mesto Sjedinjene Američke Države su savladale Portoriko sa 107:105
posle produžetka.
PLASMAN 1. Jugoslavija 2. SSSR 3. SAD 4. Portoriko 5. Brazil 6. Grčka 7. Australija 8.
Argentina 9. Italija 10. Španija 11. Venecuela 12. Kanada 13. Angola 14. Kina 15. Južna Koreja
16. Egipat MVP: Toni Kukoč (Jugoslavija)
U idealni tim Šampionata su uvršteni: Oskar Šmit (Brazil), Toni Kukoč (Jugoslavija), Vlade
Divac (Jugoslavija), Keni Anderson (SAD) i Fiko Lopez (Portoriko). Kukoč je bio najbolji
igrač, dok je Šmit ponovo poneo zvanje najboljeg strelca. Brazilac je beležio 34.6 poena po
meču. Selekcija Italije je zauzela tek deveto mesto, uprkos tome što je upisala sedam pobeda i
samo jedan poraz. Azuri su zauzeli treće mesto u B grupi, iza Brazila i Australije, a sve tri
selekcije su imale po dve pobede i po jedan poraz. Najlošija koš razlika u ovom trouglu Italijane
je odvela u borbu za plasman od devetog do 16. mesta.

Na Svetskom prvenstvu u Argentini, tačnije u Salti, viđen je rekord koji je još uvek na snazi. U
borbi za 15. mesto Južna Koreja je savladala Egipat sa 117:115, a pobednike je predvodio Je
Hur sa 54 poena. Zanimljivo je da su organizatori takmičenja upravo u Salti dozvolili svim
školarcima i studentima da besplatno gledaju utakmice, jer poseta generalno nije bila na
očekivanom nivou.

Završnica takmičenja se igrala u legendarnoj dvorani "Luna Park", baš kao i 1950. godine. Njen
izgled i unutrašnjost se za 40 godina nisu mnogo promenili.

Na kraju bi trebalo pomenuti da su tokom trajanja Svetskog prvenstva u Buenos Ajresu viđene
velike temperaturne amplitude. Posledice toga osetili su i pojedini igrači, koji su se razboleli.
Među njima je bio i Dražen Petrović. Uz to, kada je ovaj događaj u pitanju vredi istaći da je
njegov učesnik bio i tada desetogodišnji Luis Skola. On je bio deo ekipe koja je bila zadužena za
čišćenje parketa tokom finanog susreta između Jugoslovena i Sovjeta.

1994 - KANADA (Hamilton, Toronto)

Domaćin Svetskog prvenstva 1994. godine trebalo je da bude Jugoslavija. Zbog sankcija joj je
takmičenje oduzeto i dodeljeno Kanadi, a ostaće upamćeno što je na njemu po prvi put nastupio
američki tim sastavljen od NBA zvezda. Kako se i očekivalo, "tim snova" pod rednim brojem
dva se prošetao do zlata, a njegove uzdanice su bile: Šekil O'Nil, Alonzo Morning, Dominik
Vilkins, Redži Miler, Šon Kemp, Džo Dumars... Sa klupe ih je vodio Don Nelson.

Mundobasket u Kanadi je održan u dva grada, Hamiltonu i Torontu, od 4. do 14. avgusta. Na

njemu je učestvovalo 16 selekcija koje su bile podeljene u četiri grupe. Po dva najbolja tima su
se plasirala u drugu fazu takmičenja, gde su obrazovala nove dve grupe, da bi nakon toga po dve
najbolje selekcije igrale polufinale. Amerika je razbila Grčku sa 97:58, dok je Rusija savladala
Hrvatsku sa 66:64. U borbi za bronzu Hrvatska je savladala Helene sa 78:60, dok je ekipa Dona
Nelsona razbila Ruse sa 137:91!

U idealnoj petorci Svetskog prvenstva su bili: Sergej Bazarevič (Rusija), Dino Rađa
(Hrvatska), Redži Miler, Šon Kemp i Šekil O'Nil. Snažni centar je izabran za najboljeg igrača, a
najbolji strelac je bio Endru Gejz. Reprezentativac Australije je beležio 23.9 poena po utakmici.

Kako je Šampionat u Kanadi bio gotovo monoton sa rezultatskog aspekta, jer se unapred znao
pobednik, događaji van terena su privukli veliku pažnju. Dvojica reprezentativaca Kube su
dolazak na Mundobasket iskoristila da se nikada ne vrate u svoju zemlju, a zabeležen je i prvi
doping skandal.
PLASMAN 1. SAD 2. Rusija 3. Hrvatska 4. Grčka 5. Australija 6. Portoriko 7. Kanada 8. Kina
9. Argentina 10. Španija 11. Brazil 12. Nemačka 13. Južna Koreja 14. Egipat 15. Kuba 16.
Angola MVP: Šekil O'Nil (SAD)
Igra pod obručima nije najpopularniji sport među građanima Kube, iako je imala velikog fana u
liku Fidela Kastra, koji je u mladosti važio za talentovanog beka. El Komadante je smatrao da
je košarkaška igra savršena obuka za gerilsko ratovanje. Jedini period u istoriji kada je
reprezentacija Kube predstavljala silu bile su rane sedamdesete, kada su osvojili bronzu na
Olimpijskim igrama u Minhenu i četvrto mesto na Svetskom prvenstvu u Portoriku. Nakon toga
nisu beležili bitnije rezultate na najvećim takmičenjima.

Bekstva sportista sa Kube iz političkih razloga nisu bila retkost. Gotovo je nemoguće utvrditi
tačan broj. Jedan od najvećih egzodusa dogodio se 1993. godine, nakon Igara Centralne Amerike
i Kariba, kada je čak 44 Kubanaca zatražilo azil u Portoriku. Među njima je bio i najbolji
košarkaš u zemlji Andres Gibert, koji je nedugo potom dobio poziv da zaigra u NBA ligi kao
član Minesote Timbervulvsa. Nakon ovog ponižavajućeg događaja vlasti na Kubi dodatno su
pooštrile mere sigurnosti kako bi sprečile da se nešto slično ponovi u budućnosti.

U delegaciji košarkaške reprezentacije Kube u Kanadi je bio prisutan veliki broj agenata čije je
zaduženje bilo da u stopu prate igrače. Krilni centar Ričard Matienco se pred polazak na
Svetsko prvenstvo oprostio od svoje porodice. Bio je odlučan da se ni po koju cenu ne vraća na
Kubu. Nije imao hrabrosti za beg godinu dana ranije kada mu se ukazala prilika u Portoriku.
Drugu je dočekao i iskoristio nakon meča sa Angolom u Hamiltonu. Matiencu je nakon bekstva
pomoć pružio Alfredo Džordan, takođe kubanski imigrant koji je dugo godina živeo u Torontu,
gde je držao obućarsku radnju.

Agenti su bili besni. Matiencov najbolji prijatelj iz reprezentacije Augusto Dukesne imao je
velikih problema da objasni političkim komesarima kako nije bio upoznat sa planom svoga
saigrača. Pritisak i pretnje su bile toliko velike da je i sam Augusto odlučio da pobegne. Dok je
čitava delegacija bila zauzeta gledanjem utakmice između SAD-a i Rusije on se iskrao iz hotela
da ga niko nije primetio. Tamo ga je čekao Matienco sa kombijem. Odvezli su se u dom Alfreda
Džordana, gde je u čast košarkaša priređeno veliko slavlje.

Kuba je završila na pretposlednjem mestu. Na narednih šest Šampionata nije uspela da se plasira.

Ričard Matienco je nastupao za klubove u Portoriku, Argentini i Urugvaju. FIBA je odbila
njegov zahtev da obuče dres reprezentacije Urugvaja. Augusto Dukesne je ostao u Kanadi, gde je
pohađao Univerzitet Durem.

Za doping skandal je bio zadužen Ašraf El-Kordi, reprezentativac Egipta. Nakon utakmice sa

Portorikom izbačen je sa takmičenja zbog korišćenja zabranjenog anaboličkog steroida.

1998 - GRČKA (Atina)

"Dvanaest žigosanih" (The Dirty Dozen) je naziv kultnog filma Roberta Oldridža iz 1967.
godine. Radnja filma dešava se za vreme Drugog svetskog rata. Glavni junak, američki major čiji
lik tumači holivudski veteran Li Marvin, je dobio zadatak da osposobi za borbu 12 zatvorenika i
da ih predvodi u samoubilačkoj misiji u okupiranoj Evropi. "Dvanaest žigosanih" je bio nadimak
i američkog tima koji je od 29. jula do 9. avgusta 1998. nastupio na Svetskom prvenstvu u
Grčkoj, tačnije Atini.

Pošto je 30. juna iste godine u NBA ligi otpočeo lokaut selektor SAD-a nije mogao da račune na
najveće zvezde. U četvrtom po redu "timu snova" planirano je bilo da igraju: Tim Dankan,
Kevin Garnet, Grent Hil, Kris Veber, Geri Pejton, Glen Rajs, Alan Hjuston, Tim
Hardavej, Vin Bejker, Kristijan Lejtner, Terel Brendon i Tom Gugliota. Sve je palo u vodu
kada je u najjačoj ligi sveta stupio štrajk. Naravno, pogođene su bile i ostale selekcije, ali
branilac titule najviše.

Američka federacija je imala manje od mesec dana da selektuje novi tim sastavljen od igrača koji
su za hleb zarađivali u Evropi i od univerzitetskih zvezda. Plan je bio da kičma ekipe budu
veterani koji su u tom trenutku branili boje Fortituda iz Bolonje i Panatinaikosa, Dominik
Vilkins i Bajron Skot. Pomenuti duo zahvalio se na pozivu iz solidarnosti prema mlađim
kolegama u NBA. Ni najbolji američki košarkaši iz evropskih klubova, poput Henrija Vilijamsa
ili Dejvida Riversa, nisu želeli da obuku dres reprezentacije.

U poslednjem trenutku bukvalno je skrpljen tim koji su predvodili dugogodišnji lider berlinske

Albe Vendel Aleksis, Majkl Houkins iz Olimpijakosa, nekadašnji član Mičigenove "fantastične
petorke" Džimi King, Džejson Saser, Bil Edvards, globtroter Džimi Oliver... U ekipu su upali i
studenti Trejdžan Lengdon i Bred Miler, ali njihov doprinos na samom Šampionatu nije bio
veliki. Poslednji rez nisu preživeli Rip Hamilton, omaleni Erl Bojkins i tadašnji organizator
igre zagrebačke Cibone Čaki Etkins.
PLASMAN 1. Jugoslavija 2. Rusija 3. SAD 4. Grčka 5. Španija 6. Italija 7. Litvanija 8.
Argentina 9. Australija 10. Brazil 11. Portoriko 12. Kanada 13. Nigerija 14. Japan 15. Senegal
16. Južna Koreja MVP: Dejan Bodiroga (Jugoslavija)
I ovako sastavljen tim je bio kandidat za medalju u Atini. Na kraju su do nje i stigli pobedivši u
borbi za bronzu domaćina. Malo je nedostajalo i da se sa Jugoslavijom bore za zlato.
U polufinalu su bili poraženi od "večitog rivala", reprezentacije Rusije, sa svega dva poena
razlike. Trojka Aleksisa za pobedu iz velike udaljenosti nije priznata jer je vreme isteklo. U
svakom slučaju, nisu se obrukali.

Do trona je stigla nova Jugoslavija, koja zbog lokauta nije mogla da računa na Vlada Divca, zbog
povrede na Predraga Danilovića, Zoran Savić se oprostio od nacionalnog tima godinu dana
ranije, dok je Grčka, zbog dvojnih pasoša, sprečila igranje Milana Gurovića, Predraga
Stojakovića, Dragana Tarlaća... FIBA je presudila u korist "plavih" tek nakon Mundobasketa.
Tome bi trebalo dodati da su Aleksandar Đorđević i Nikola Lončar na Šampionat krenuli roviti
i bilo je pitanje da li će uspeti da se oporave.

NBA "lokaut" je otvorio sezonu lova na Amere, a brojni problemi su doveli do toga da svi žele
da pobede i Jugoslaviju, koja je tada bila dvostruki uzastopni šampion Evrope i tim koji je na
Igrama u Atlanti stigao do srebra. Naviknuti na zlata SSSR-a sjajni Rusi su želeli konačno nešto
da osvoje, nakon srebra (1993) i bronze sa Evropskih prvenstava (1997) i srebra sa Svetskog
pvenstva 1994. godine. Italijani, sa tada najboljom ligom Evrope, su uvek bili kandidati za visok
plasman, dok su Grci želeli osvetu za dva poraza na Evrobasketu tri godine ranije, upravo u
Atini.

U Grčkoj je učestvovalo 16 selekcija, a po prvi put na Mundobasketu su se igrali mečevi

četvrtfinala. Timovi su bili raspoređeni u četiri grupe, a po tri najbolja iz svake su izborila
plasman u drugu fazu takmičenja. Formirane su nove dve grupe sa po šest timova, da bi se po
četiri najbolja plasirala u četvrtfinale.

"Plavi" su kroz B grupu prošli bez poraza. Savladani su bili Portoriko, Rusija posle produžetka i
Japan. Rivali u E grupi su im bili Grčka, Italija i Kanada. Tu je četa Željka Obradovića doživela
jedini poraz i to od Azura. Rezultat je bio 61:60. Put do zlata je vodio preko Argentine, ponovo
Grčke i na kraju ponovo Rusa. Na Šampionatu su briljirali Dejan Bodiroga i Željko Rebrača,
posebno centar koga su Rusi dobro zapamtili nakon finalne utakmice.

Protiv sjajnih rivala, povreda, spletki Grka i neprijateljski nastrojene publike Jugoslavija je stigla
do zlata o kome se priča najmanje od svih ostalih. Istina je da nisu pobeđeni Hrvati ili
Amerikanci, da nije bilo koševa koji se pamte, ali je bilo đavolski teško popeti se na vrh Olimpa i
sa njega ponovo zapevati: "Atina je mali grad, a Grci...". U redu, ugasićemo Dejana
Tomaševića u nama.

Osim Bodiroge i Rebrače, u idelnom timu Šampioinata su se našli i: Vasilij Karasjov (Rusija),

Alberto Ereros (Španija) i Gregor Fučka (Italija). Za MVP-ja je izabran Bodi Bond, ali je
ostao utisak da je to priznanje malo više zaslužio Rebrača. Zvezda Crvene furije je predvodila
strelce sa 17.9 poena po utakmici.

2002 - SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE (Indijanapolis)

Najkošarkaškija zemlja u Sjedinjenim Američkim Državama je ugostila najbolje svetske

selekcije od 29. avgusta do 8. septembra 2002. godine, a polovina lokalnog stanovništva u
Indijanapolisu za to nije znala. Gotovo sve selekcije koje su se susrele sa domaćinom su imale
veću podršku navijača. Tim SAD-a je bio jak, ne i najbolji mogući, ali sve što su do tada radili,
kako su se odnosili prema Svetskim prvenstvima, kako su se pripremali za ono čiji su bili
domaćini se skupilo na gomilu i karma je uradila svoje.

Po već oprobanom receptu, 16 zemalja učesnica je bilo podeljeno u četiri grupe, a po tri najbolje
plasirane iz svake od njih su izborile plasman u drugu fazu Šampionata. Formirane su nove dve
grupe sa po šest reprezentacija, da bi nakon toga po četiri najbolje plasirane ukrstile koplja u
četvrtfinalu.

Najveće zvezde NBA lige u tom trenutku, poput Šekila O'Nila, Kobija Brajanta, Tima
Dankana, Alena Ajversona, Kevina Garneta, Vinsa Karterta ili Trejsija Mekgrejdija, nisu
izrazile želju da obuku dres reprezentacije. Pred početak Šampionata su otpali  i igrači koji su
planirani kao nosioci. Džejson Kid je imao problema sa preponama, a Rej Alen sa kolenom.
Pripreme američke reprezentacije trajale su samo 13 dana, a stručni štab na čelu sa Džordžom
Karlom nije se bavio skautingom protivnika. Završili su na šestom mestu, poraženi su od
Argentine, Jugoslavije i Španije. Uništili su perfektan skor američkih profesionalaca na velikim
takmičenjima od 58-0 i po prvi put su ostali bez medalje od kada su NBA igrači počeli da
nastupaju za nacionalni tim.

Jugoslavija je u Indijanu stigla kao najveći protivkandidat Amerikancima za zlato, ali ni kod
"plavih" nije sve funkcionisalo savršeno. Veliki broj izgubljenih pripremnih utakmica i spor
ulazak u Turnir uneo je nemir u ekipu. Veliko iznenađenje predstavljala je odluka selektora
Svetislava Pešića da izostavi iz sastava Vladu Šćepanovića, koji je iza sebe imao odličnu
sezonu u Partizanu. U timu nije bilo ni Željka Rebrače. Nakon poraza od Portorika u prvom kolu
druge faze takmičenja pojavile su se glasine da Peđa Stojaković i Vladimir Radmanović žele da
napuste ekipu. Navodno je Vlade Divac ugasio požar.

Supertalentovani Španci su u SAD stigli takođe sa određenim poteškoćama. Raul Lopez je teško
povredio koleno tokom priprema. Pau Gasol nije odigrao nijednu prijateljsku utakmicu zbog
problema sa mišićem na nozi. I pored toga što nije bio u potpunosti spreman Šampionat je
odigrao na visokom nivou.
PLASMAN 1. Jugoslavija 2. Argentina 3. Nemačka 4. Novi Zeland 5. Španija 6. SAD 7.
Portoriko 8. Brazil 9. Turska 10. Rusija 11. Angola 12. Kina 13. Kanada 14. Venecuela 15. Alžir
16. Liban MVP: Dirk Novicki (Nemačka)
Kanađani su smatrani za potencijalne favorite iz senke, ali nakon što su nastupe otkazali Stiv
Neš, Džamal Meglor i Rik Foks bilo je jasno da od dobrog plasmana neće biti ništa. Na
kraju nisu uspeli da dođu u drugu fazu, jer je Angola bila bolja od njih.

Šampionat u SAD-u ozvaničio je i dolazak na scenu jedne sjajne generacije argentinskih igrača.
Iako im je situacija u domovini bila užasna, zbog ekonomske krize igrači su sami platili odlazak
na Šampionat, na terenu su delovali gotovo nezaustavljivo.

Zlato Jugoslavije, velika pobeda nad Amerikancima u njihovoj dvorani u četvrtfinalu, trojke
Milana Gurovića i neverovatna partija Dejana Bodiroge u poslednja dva minuta regularnog toka
finalne utakmice su stvari koje su ostale da se pamte, a malo je onih koji se sećaju da je jedan
meč "plave" delio od ispadanja u drugoj fazi takmičenja. U poslednjem kolu E grupe su savladali
Tursku sa 110:78 i već su se pripremali za meč sa Gaučosima i četvrtfinalu, a onda se dogodilo
čudo. Argentina je savladala Amerikance sa 87:80 i tako ih poslala na Jugoslaviju u četvrtfinalu.

Ostatak priče je poznat svim ljubiteljima košarke, a samu završnicu Šampionata je obeležila
povreda skočnog zgloba Manua Đinobilija u polufinalu zbog koje nije mogao da pomogne
saigračima u meču za zlato, kao i spektakularna ekipa Novog Zelanda. Tol Bleksi su svojom
Hakom zaludeli planetu. Izbacili su Portoriko u četvrtfinalu i potom namučili "plave" u borbi za
finale, a na poluvremenu te utakmice Pešić je izbacio Radmanovića iz tima. Novi Zeland je
završio kao četvrti, što im ja najveći uspeh u istoriji.

U idealnoj petorci Svetskog prvenstva u Indijanapolisu su se našli: Manu Đinobili (Argentina),

Peđa Stojaković (Jugoslavija), Dirk Novicki (Nemačka), Pero Kameron (Novi Zeland) i Ming
Jao (Kina). Zvezda bronzane Nemačke je izabrana za najboljeg igrača, a bio je i najbolji strelac
sa 24 poena po utakmici. Zanimljivo je da je deo Nemačke reprezentacije tada bio i Marko
Pešić, pa se tako po prvi put u istoriji Svetskih prvenstava dogodilo da otac i sin osvoje medalje
sa različitim nacionalnim timovima.

Zanimljivu priču u vezi sa ovim Mundobasketom je doneo i debitant, selekcija Libana. Imali su
puno problema oko sastava tima, pošto trojica reprezentativaca nisu dobila američku vizu. Prvi
trener im je bio Džoni Numan, Amerikanac koji je u toku Šampionata dobio otkaz. Finansijske
poteškoće koje su imali im je rešio Roni Sajkli plativši sve troškove oko priprema za Svetsko
prvenstvo.

Kada bi Šampionat iz Indijanapolisa morao da bude sumiran u jednoj rečenici... Na jednom od

najboljih i najjačih Svetskih prvenstava ikada Jugoslavija je osvojila zlato, svoje peto, i postala
prvi nacionalni tim, ako se izuzme izdanje Amerikanaca iz 1994. godine, koji je sa punim
pravom mogao da se nazove najboljim na svetu.

Za "plave" junake je priređen nezboravan doček na ulicama Beograda. Niko nije slutio da nakon
toga sledi sunovrat.

2006 - JAPAN (Hamamacu, Saporo, Hirošima, Saitama, Sendai)

Mundobasket u Indijanapolisu je bio poslednji koji je FIBA organizovala na čelu sa Borom

Stankovićem. Njegovo povlačenje se poklopilo sa velikim padom nacionalnog tima Jugoslavije,
kasnije Srbije i Crne Gore, a na kraju i Srbije. Organizacija Svetskog prvenstva 2006. godine je
poverena Japanu, a ono je održano u pet gradova od 19. avgusta do 3. septembra. Katastrofalne
partije na Evropskom prvenstvu godinu dana ranije na domaćem terenu koštale su Srbiju i Crnu
Goru plasmana, ali je FIBA priskočila u pomoć i dodelila joj je specijalnu pozivnicu, kao i Italiji,
Turskoj i Portoriku.
Po drugi put u istoriji na Šampionatu su nastupile 24 selekcije. Bile su podeljene u četiri grupe, a
po četiri tima iz svake od njih su izborila plasman u osminu finala, što je bila novina na
planetarnim smotrama. "Plavi" su se nekako ušunjali u drugu fazu takmičenja, sa skorom od dve
pobede i tri poraza u A grupi. Isti učinak su imali trećeplasirana NIgerija i petoplasirani LIban.
Uprkos tome što su izabranici Dragana Šakote poraženi od Nigerije oni se na ovom Šampionatu
nisu obrukali. Namučili su Argentinu, tim koji je stigao do polufinala, dok su se u osmini finala
herojski borili sa Špancima.

Do borbe za medalje su stigle selekcije Sjedinjenih Američkih Država, Španije, Argentine i

Grčke, sve bez poraza! Nakon katastrofe u Indijanapolisu i Atini na čelo američke selekcije je
postavljen Džeri Kolanđelo, a na klupu Majk Šaševski. Lebron Džejms, Karmelo Entoni i
Dvejn Vejd su na Igrama 2004. skupljali iskustvo za ono što je sledilo.

PLASMAN 1. Španija 2. Grčka 3. SAD 4. Argentina 5. Francuska 6. Turska 7. Litvanija 8.

Nemačka 9. Angola 9. Australija 9. Kina 9. Italija 9. Novi Zeland 9. Nigerija 9. Srbija i Crna
Gora 9. Slovenija 17. Brazil 17. Japan 17. Liban 17. Portoriko 21. Panama 21. Katar 21. Senegal
21. Venecuela MVP: Pau Gasol (Španija)
U sklopu košarkaškog odrastanja mlade nade američke košarke su primile i šamar od Grčke u
polufinalu Mundobasketa. Dok su svi očekivali da Heleni odbranom pokušaju da iznenade "tim
snova" oni su se nadigravali sa njima i savladali ih sa 101:95. Španija je bila bolja od Argentine
rezultatom 75:74 u meču u kome je Andres Noćioni promašio otvoreni šut za pobedu i u kome
je povredu stopala doživeo Pau Gasol.

Po prvi i jedini put u istoriji, bar za sada, u finalu, odnosno na jednom od prva dva mesta, nije
bilo Sjedinjenih Američkih Država ili Jugoslavije, odnosno Srbije. Na veliko iznenađenje,
Španija je bez Gasola u finalu demolirala Helene sa 70:47 i tako stigla do zlatne medalje. Zvuči
neverovatno, ali to je još uvek jedina medalja koju je Crvena furija osvojila na Svetskim
prvenstvima. U borbi za treće mesto Amerikanci su savladali Gaučose sa 96:81.

Idelani tim Šampionata su činili: Teo Papalukas (Grčka), Manu Đinobili (Argentina), Karmelo
Entoni (SAD), Horhe Garbahosa (Španija) i Pau Gasol (Španija). Uprkos tome što nije igrao u
finalu, Gasol je izabran za najboljeg igrača Svetskog prvenstva, dok je Ming Jao bio najbolji
strelac sa 25.3 poena po utakmici.

Jedna od najlepših priča sa Svetskog prvenstva 2006. godine je vezana za reprzentaciju Libana,
koja je u grupnoj fazi takmičenja savladali velikog favorita Francusku. Četiri godine ranije
Libanci su bili jedina selekcija koja nije upisala pobedu, a najzaslužniji za podvig u Sendaiju bio
je čuveni Fadi El-Katib, strelac 29 poena.

Trijumf nad Galskim petlovima bio je neverovatan podvig kada se uzmu u obzir sve okolnosti
koje su pratile pripreme libanskih košarkaša. U njihovoj domovini vladalo je ratno stanje.
Hezbolah je 12. jula 2006. upao u severni deo Izraela, gde je ubio osam vojnika i oteo još dva.
Usledila je odmazda. Izraelci su bombardovali bejrutski aerodrom, auto-put prema Siriji,
mostove, energetsku stanicu, TV stanicu... Vojnim brodovima izveli su blokadu luka i na taj
način su u potpunosti izolovali Liban. U takvim uslovima libanski košarkaši su bili prinuđeni da
odrade pripreme. Iznad dvorane u kojoj su trenirali konstantno su se čuli izraelski lovci F-16
kako preleću. Krajem jula reprezentativci su uspeli u jednom autobusu da prebegnu u Jordan.
Bili su bezbedni, ali sa mislima u domovini, gde su im bili najbliži. Rat je završen dan pred
početak Šampionata u Japanu. Libanci su turnir okončali na deobi 17. mesta, ali su kod kuće
dočekani kao heroji.

Šampionat u Japanu je oborio mnoge rekorde gledanosti. Na platformi FIBA-e gledanost je bila
150 puta veća nego na Olimpijskim igrama dve godine ranije. U Japanu je prodato 75 odsto
dostupnih karata, a mečeve je uživo gledalo 225.000 ljudi, što je bio novi rekord. Rekord su
oborili i predstavnici medija, kojih se za ovaj događaj akreditovalo 3.000. U 150 zemalja su
mečevi direktno prenošeni, a po prvi put u istoriji sve afričke zemlje su bile pokrivene njima.
Čitav svet je gledao kako Amerikanci ponovo padaju i poruka je bila jasna - nikome više nikada
neće biti lako da stigne do trona.

2010 - TURSKA (Ankara, Izmir, Kajzeri, Istanbul)

Turskoj je dodeljeno domaćinstvo 16. Svetskog prvenstva, koje je održano od 28. avgusta do 12.
septembra u Ankari, Izmiru, Kajzeriju i Istanbulu. Zadržan je isti format koji je viđen u Japanu -
24 selekcije su bile raspoređene u četiri grupe, a po četiri najbolje iz svake od njih su izborile
plasman u osminu finala.

Amerikanci su na ovo takmičenje poslali tim pun mladih zvezda u naletu, koje su predvodili
Kevin Durent, najbolji strelac NBA lige u sezoni koja je prethodila Mundobasketu, Derik
Rouz, Rasel Vestbruk, Stef Kari Kevin Lav. Iskustvo je obezbeđeno u vidu Čonsija Bilapsa,
Tajsona Čendlera i Lamara Odoma, tada dvostrukog uzastopnog šampiona sa Los Anđeles
Lejkersima. Prošetali su se do zlata, mada bi trebalo napomenuti da je Brazil bio blizu pobede u
okviru trećeg kola B grupe - 70:68.
Iako je već tri sezone briljirao u NBA ligi, ostao je utisak da je Kevin Durent partijama u Turskoj
zaradio poštovanje čitavog sveta. On je bio najefikasniji igrač osvajača titule sa 22.8 poena po
utakmici, uz 55.6 odsto realizacije šuta iz igre. Uz to, bio je jedini američki košarkaš koji je
prosečno beležio dvocifreni broj poena na Šampionatu, pa je sasvim zasluženo proglašen za
najboljeg igrača. Društvo u idealnoj petorci su mu pravili: Miloš Teodosić (Srbija), Hido
Turkoglu (Turska), Linas Kleiza (Litvanija) i Luis Skola (Argentina). Zvezda Gaučosa je ponela
zvanje najboljeg strelca sa 27.1 poena po utakmici.

Srbija je prvi put kao samostalna država nastupila na smotri najboljih svetskih selekcija, gde je
stigla kao vice-šampion Evrope. Put izabranika Dušana Ivkovića do polufinala je delovao kao
san, čija bi kruna bilo finale sa Amerikancima i osvajanje medalje.

U konkurenciji Argentine, Australije, Angole, Nemačke i Jordana reprezentacija Srbije je

zauzela prvo mesto u A grupi sa skorom od četiri pobede i jednog poraza. Bolji od Orlova u
drugom kolu su bili Panceri posle dva produžetka. Uprkos tome što se u osminu finala plasirala
kao prva iz svoje grupe Srbiju je tamo čekao uvek neugodni komšijski derbi protiv Hrvatske.
Bila je to nezaboravna utakmica u kojoj je Aleksadnar Rašić sebe upisao među besmrtne. Kod
rezultata 72:72, na sekundu pre kraja meča, on je pogodio prvo i namerno promašio drugo
slobodno bacanje i tako svoj tim odveo među osam najboljih.
PLASMAN 1. SAD 2. Turska 3. Litvanija 4. Srbija 5. Argentina 6. Španija 7. Rusija 8. Slovenija
9. Brazil 10. Australija 11. Grčka 12. Novi Zeland 13. Francuska 14. Hrvatska 15. Angola 16.
Kina 17. Nemačka 18. Portoriko 19. Iran 20. Liban 21. Obala Slonovače 22. Kanada 23. Jordan
24. Tunis MVP: Kevin Durent (SAD)
Samo četiri meseca ranije Rašić je sa Partizanom savladao Cibonu i neverovatnom finalu ABA
lige koje je odlučeno trojkom Dušana Kecmana preko čitavog terena. Upravo to finale je bilo
razlog da Slavko Cvitković između dva slobodna bacanja srpskog beka izgovori ono o čemu se
kasnije više pričalo nego o samoj pobedi:

"Ne možemo ništa za jednu sekundu. To mogu, ovaj, samo Srbi."

Duel sa Španijom, koja je nastupala bez Paua Gasola, u četvrtfinalu je doneo još jedan meč za
pamćenje. Srpski košarkaši su bili željni osvete za ubedljiv poraz u finalu Evrobasketa godinu
dana ranije, a Španci su želeli da pokažu da su spremni za velika dela i bez svog najboljeg igrača.
Na 26 sekundi pre kraja Mark Gasol je zakucao za 89:89. Lopta je nakon tajmauta išla u ruke
Miloša Teodosića, koji je trošio vreme i potom pozvao pikenrol. U toj akciji ga je preuzeo Horhe
Garbahosa, a Teodosić se sa devet metara digao na šut i pogodio. Špancima je ostalo 3.1 sekundi,
ali za to vreme nisu uspeli da upute šut ka košu.

Onda je na red došao polufinalni duel sa Turskom, koji je još uvek živa rana svim ljubiteljima
košarke u Srbiji. Bio je to meč u kome su Orlovi morali protiv 12 turskih košarkaša, njihovog
nesportskog ponašanja, publike i arbitara. Izabranici Dušana Ivakovića su bili bolji tim, zaslužili
su da igraju finale, ali nisu iskoristili svoje šanse da meč liše neizvesne završnice u kojoj je
Kerem Tunčeri, nakon gaženja aut linije, položio za 83:82 i odveo Tursku na megdan
Amerikancima.
Pored spornog detalja sa samog kraja utakmice, ne bi trebalo zaboraviti uigranu akciju na minut i
20 sekundi pre isteka 40. minuta, kod rezultata 78:77, u kojoj je Omer Ašik tražio svoje oko po
dvorani, a Bogdan Tanjević ga izveoi iz igre kako bi slobodna bacanja izveo Ender Arslan.
Ašik je, zaključno sa mečom polufinala, do tada na Šampionatu pogodio 15 od 41 slobodnog
bacanja.

Srpski košarkaši nisu zaspali do ranih jutarnjih sati i teško je bilo verovati da mogu nešto da
urade u meču za treće mesto koji je bio na programu samo dan nakon tragično "izgubljenog"
polufinala. Litvanija, koja je dobila specijalnu pozivnicu za učešće na Mundobasketu, je slavila
sa 89:88.

Na kraju bi trebalo pomenuti incident koji se dogodio na "Akropolis kupu" u Atini zbog koga su
selekcije Srbije i Grčke takmičenje u grupi počele oslabljene. U velikoj tuči Orlova i Helena je
prednjačio Nenad Krstić, koji je potegao stolicu na Janisa Burusisa. Srpski centar je kažnjen sa
tri utakmice neigranja, dok su Miloš Teodosić i Sofoklis Skorcanitis propustili prva dva meča U
Turskoj. Kazne nisu bile sporne, ali su selektori obe selekcije kritikovali FIBA zbog toga što je
odluku donela na manje od 48 sati pre početka Šampionata, čekajući više od nedelju dana od
kada se incident dogodio.

2014 - ŠPANIJA (Madrid, Barselona, Granada, Las Palmas, Sevilja, Bilbao)

Sjajna generacija španskih košarkaša je dobila priliku da na domaćem terenu, na svom zalasku,
odigra još jedan spektakularan susret sa "timom snova" i da stigne do druge medalje na
smotrama najboljih svetskih selekcija. Organizacija Mundobasketa, koji je bio na programu od
30. avgusta do 14. septembra, je poverena Madridu, Barseloni, Granadi, Las Palmasu, Sevilji i
Bilbau. Format takmičenja se nije menjao, ali jesu pojedina pravila i ime. Linija za tri poena je
pomerena na 6.75 metara, dok je reket dobio oblik kao u NBA ligi. Umesto imena Svetsko
prvenstvo uveden je naziv Svetski kup, a umesto za četiri godine naredni je predviđen za pet.
Razlog je bilo izmeštanje iz godine u kojoj se igra Svetsko prvenstvo u fudbalu.

Kako bi odbranili zlato iz Istanbula, Amerikanci su poslali sjajn tim sa: Džejmsom Hardenom,
Stefom Karijem, Kajrijem irvingom, Klejom Tompsonom, Demarkusom Kaznsom,
Entonijem Dejvisom... Španci su doveli najbolje što su imali, Srbija je okrenula novo poglavlje
stavljajući na klupu Aleksandra Đorđevića, Francuska, kao evropski prvak, je bila oslabljena
neigranjem Tonija Parkera, a samo dve nedelje pre početka Šampionata Nando De Kolo je
doživeo frakturu šake. Tome bi trebalo dodati uvek jake Litvance, već preiskusne Argentince i
Brazilce i optimistične Hrvate.

Iz A grupe, koja je bila ubedljivo najjača, Srbija je izašla kao četvrtoplasirana, sa samo dve
pobede u konkurenciji Španije, Brazila, Francuske, Irana i Egipta. Orlove je u osmini finala
čekao duel sa neporaženom Grčkom, koju su dobili sa 90:72. Ostali favoriti su, uz manje ili više
muke, opravdali očekivanja, a onda je za domaćina usledio šok u četvrtfinalu. Galski petlovi su
"prebili" Crvenu furiju i otišli u polufinale. Meč je obeležio sjanjni Rudi Gober sa nestvarnom
igrom u defanzivi, ali se kao glavni razlog loše igre Španije navodi to što su njeni igrači više
nego što je trebalo slavili rođenje ćerke Marka Gasola.
PLASMAN 1. SAD 2. Srbija 3. Francuska 4. Litvanija 5. Španija 6. Brazil 7. Slovenija 8. Turska
9. Grčka 10. Hrvatska 11. Argentina 12. Australija 13. Dominikanska Republika 14. Meksiko 15.
Novi Zeland 16. Senegal 17. Angola 18. Ukrajina 19. Portoriko 20. Iran 21. Filipini 22. Finska
23. Južna Koreja 24. Egipat MVP: Kajri Irving (SAD)
Orlovi su razbili Brazil u meču četvrtfinala (84:56), a potom su se u sjajnoj utakmici revanširali
Francuzima za poraz u grupi (90:85). Amerikanci su preko Slovenije i Litvanije lako stigli do
finala, gde su slavili sa ubedljivih 129:92. Iako su mnogi mislili da će Đorđević jakom odbranom
da pokuša da ugrozi tim Majka Šaševskog, srpski selektor je, svestan da njegov tim nema šta da
traži u ovom susretu, otvorio karte i pustio svoje igrače da se nadigravaju sa rivalom, po cenu
ubedljivog poraza. U borbi za treće mesto Francuska je bila bolja od Litvanije rezultatom 95:93.

Kajri Irving (SAD) je proglašen za MVP-ja Svetskog kupa, a društvo u idealnih pet su mu
pravili: Miloš Teodosić (Srbija), Nikola Batum (Francuska), Kenet Farid (SAD) i Pau Gasol
(Španija). Džej Džej Barea (Portoriko) je bio najbolji strelac Šampionata sa 22 poena po
utakmici.

Ako se izuzmu osvajači medalja, Svetski kup u Španiji su obeležile sjajne igre Senegala, kao i
navijači Filipina.

Selekcija Senegala je stigla do osmine finala, gde ju je eliminisala Španija. Predvođena

Gorgijem Đengom ova selekcija je u B grupi priredila velika iznenađenja savladavši Portoriko i
Hrvatsku, a malo je falilo da uopšte ne učetvuje na Svetskom kupu. Na Bordu FIBA u Buenos
Ajresu savezi Gvatemale, Maroka i Senegala su suspendovani na naodređeno vreme zbog, kako
je navedeno, nesposobnosti njihovih čelnika da rade u skladu sa propisima. Kada je Senegal u
pitanju, razlog za suspenziju je bilo lažiranje godišta košarkaša i košarkašica na Svetskim
prvenstvima za igrače, odnosno igraćice do 19 godina koja su održana 2013. Nakon toga
Košarkaška federacija Senegala je raspuštena, postavljeno je novo rukovodstvo koje je
ispoštovalo sve zhateve FIBA i suspenzija je ukinuta u februaru 2014. godine.
Navijači Filipina su bili prava atrakcija u Sevilji. Njihova selekcija se domogla Mundobasketa
prvi put posle 1978. godine, što je bio dovoljan razlog za slavlje na svakom meču, uprkos tome
što su njihovi ljubimci pobedili u samo jednom. FIBA je to prepoznala i Filipinima je dodelila
specijalnu nagradu za najvernije navijače.

Kada su manje lepe stvari u pitanju Šampionat je obeležila utakmica između Australije i Angole,
koju je afrička selekcija dobila sa 91:83. Bila je to utakmica petog kola D grupe u kojoj su
Bumersi imali dvocifrenu prednost na poluvremenu. Poraz u ovom meču potencijalno ih je vodio
na Ameriknce u polufinalu, dok bi se pobedom u duelu sa Angalom sa njima susreli već u
četvrtfinalu. Planovi su im pali u vodu kada ih je Turska eliminisala u prvoj utakmici nokaut faze
takmičenja, a FIBA je otvorila istragu o nameštanju utakmice. Selektor Andrej Lemanis je
pravdao svoju odluku da ne igra sa najboljim igračima time da je želeo da ih odmori zbog
napornog takmičenja. Sve se završilo krajem novembra iste godine, kada je FIBA zatvorila
istragu. Bumersi su prošli bez kazne, osim one u duelu sa Turskom.

2019 - KINA (Peking, Vuhan, Guangdžu, Fošan, Šangaj, Nanđing, Šendžen, Donguan)

Davne 1978. godine Jugoslavija bila je jedina zemlja u Evropi koja je emitovala prenose sa
Svetskog prvenstva u košarci iz Manile. Iste godine na 11. kongresu Komunističke partije Kine
doneta je odluka da se počne sa politikom otvaranja prema svetu i dugim reformama koje će
zemlju da izvuku iz žabokrečine u kojoj se tada nalazila. Tvorac velikog preokreta bio je Deng
Sjaoping, čovek koji je tri puta politički padao i podizao se. Iza sebe nije ostavio mnogo
spomenika jer ih se gnušao, ali je ostavio pragmatičnu rečenicu progesa: "Nije bitno da li je
mačka crno-bela, bitno je da lovi miševe". Iz velikog siromaštva je izvukao 800 miliona ljudi.
Kako je rekao Mario Vargas Ljosa, idući brzinom puža Kina je sela u bolid.
Domaćin narednog Svetskog kupa u košarci biće obećana zemlja 21. veka. Država u kojoj je
moguće napraviti neboder od 57 spratova za 19 dana i u kojoj je u poslednje četiri godine
potrošeno više cementa nego u SAD-u u celom 20. veku. Ona ima i mrežu od preko milion
kilometara autoputa, a povrh svega u trenutnom petoletnom planu (da, ovo je i dalje
komunistička zemlja) za obrazovanje će se izdvojiti preko 400 milijardi američkih dolara.

Preporod nije došao preko noći. Kina je jedna od zemalja sa najvećom tradicijom, te istorijski
izvori sežu do više od 2000 godina pre nove ere. Hiljade i hiljade godina velikih previranja
donosili su uspone i padove nekadašnjoj imperiji, pa Kinezi danas vole da kažu kako su oni
oduvek bili velika svetska sila, samo što Zapad na njih nije obraćao pažnju. U njoj su nastali
barut, kompas, papir i štampa - "četiri velika pronalaska drevne Kine", te, kako neki istoričari
navode, četkica za zube, vatromet, mastilo, ispijanje čaja i brojne kartaške igre. Mislioci drevne
Kine poput Lao Cea, Konfučija i Sun Cua mogu da stanu rame uz rame sa starogrčkim velikim
umovima, a njihova maksima da je znanje iznad svega zadržala se do danas.
SVETSKI KUP 2019 GRUPA A: Obala Slonovače, Poljska, Venecuela, Kina GRUPA B:
Rusija, Argentina, Južna Koreja, Nigerija GRUPA C: Španija, Iran, Portoriko, Tunis GRUPA
D: Angola, Filipini, Italija, Srbija GRUPA E: Turska, Češka, SAD, Japan GRUPA F: Grčka,
Novi Zeland, Brazil, Crna Gora GRUPA G: Dominikanska Republika, Francuska, Nemačka,
Jordan GRUPA H: Kanada, Senegal, Litvanija, Australija
To je bila i zvezda vodilja posle smrti Mao Ce-Tunga. Nakon vremena u kome se proizvodio
višak ideologije došlo je doba u kojoj se Kina okreće svojim korenima. Seljacima je vraćena
zemlja, ukinute su beskorisne zemljoradničke zadruge, postepeno se država otvarala. Velike
crvene propagandne panoe na prometnim raskrnicama smenjivali su reklamni bilbordi, najčešće
stranih brendova elektronike, kojih nije bilo u prodavnicama. Ideja je bila da se izgradi svest dok
Kina ne postane dovoljno bogata da kupi uvozne proizvode. U to vreme je bilo vrlo neobično
videti stranca u Šangaju, nekada kosmopolitskom kineskom gradu, a jedan od prvih ambasadora
zapada bio je niko drugi do Muhamed Ali, koji je sa oduševljenjem prihvaćen u
najmnogoljudnijioj zemlji sveta. Ipak, pre njega kineski nacionalni sport, stoni tenis, spojio je
Kinu i SAD nakon decenija užasnih odnose između ove dve, danas najveće, svetske sile. "Ping-
pong diplomatija" obnovila je diplomatske i trgovinske odnose, što je predstavljalo jedan od
stubova preporoda. Male lopte su pokrenule velike.

U bogatoj zaostavštini za budućnost kineskog filozofa Konfučija najznačajniji je njegov etički

kodeks koji je bio temelj kineske državnosti i socijalne misli, bliske i današnjim generacijama
Kineza. To je rezultiralo činjenicom da se i u teškim vremenima za zemlju mali procenat
studenata koji je odlazio u inostranstvo na školovanje u velikom procentu vaćao u zemlju. Takav
trend je na snazi i danas, tako da nekoliko stotina hiljada studenata iz Kine odlazi na zapad po
nova znanja koja kasnije vraćaju u svoju zemlju.

Najuticajniji kineski ekonomisti osamdesetih godina 20. veka tvrdili su da ako zemlja nastavi
istim putem i bude vredno radila za 50 godina će se naći rame uz rame sa Jugoslavijom. To se,
bar u košarci, nije dogodilo, ali je ekonomski Kina došla na korak od neprikosnovenih
Sjedinjenih Američkih Država. Istih tih osamdesetih godina čuveni francuski modni kreator Pjer
Karden izveo je prvu modnu reviju u reformisanoj Kini, dok su danas Kinezi kupci više od
polovine sve luksuzne robe koja se proizvede u svetu. "Luj Viton", "Prada" i "Šanel" su zamenili
uniformisane "Mao bluze", koje je nosilo više od milijardu ljudi. Pored mode, Kinezi su postali
najveći svetski putnici. Oni godišnje na putovanja potroše nekoliko milijardi dolara.

O privrednom čudu uspavanog džina istoka dovoljno govore pomenute ilustracije. Ali, kako
Kinezi navode, najveća revolucija desila se u načinu razmišljanja. Država u kojoj je izmišljen
papirni novac u najvećem procentu trguje isključivo elektronski. Generacije rođene pedesetih i
šezdesetih godina 20. veka potpuno su prihvatile digitalizaciju. Na pijacama velikih gradova QR
kodovi se nalaze ispred svih tezgi, dok su vrhunac digitalizacije moderne Kine prosjaci koji
milostinju skupljaju preko svoji pametnih telefona. Kina je postala lider na polju
telekomunikacija, pokretači su 5G internet mreže i najveći proizvođači mobilnih telefona na
svetu.

Kinesko društvo prototip je kolektivističkog društva. Zajednica je prevashodno zainteresovana za

ostvarivanje opštih, društvenih ciljeva. Pored svih promena i dalje je prisutna visoka individualna
i porodična međuzavisnost koja je Kinezima ostavila u nasleđe prirodnu sposobnost da se stave
na mesto drugog i razumeju njegove poteze, pa nije čudo što je Kina uz prave političke odluke
dosegla današnje visine. Glorifikovanje rada i samodiscipline, kontrolisanje životnih potreba i
zahteva i, konačno, predana posvećenost samousavršavanju. Jednostavno rečeno, kineski
"kolektivistički kapitalizam" kombinuje dva elementa: stari kapitalistički element takmičenja i
konstantnog usavršavanja, izmeštajući ga sa individualnog na kolektivni nivo. Tako umesto
pojedinaca koji se takmiče jedni sa drugima u okviru nevidljive, slabašne, liberalne države, kao
što je to slučaj u zapadnom "individualističkom kapitalizmu", sada imamo čitavu naciju koja se
takmiči sa drugim nacijama, potpomognuta jakom i centralizovanom državom, što daje
impresivne rezultate.

U te impresivne rezultate, prema najavama zvaničnika, imaće priliku da se uvere svi navijači,
igrači i novinari koji se upute u Kinu ovog leta. Luksuzni hoteli i restorani, prevoz koji je bolji
nego bilo gde na svetu, tehnologija koja će novinarima pružiti maskimalne uslove za rad i osam
dvorana od kojih je samo jedna satarija od 15 godina su delić onoga što Kina može da ponudi.
Ovo dugo iščekivano Prvenstvo je prilika da zapadni svet još bolje prepozna veličinu kineske
nacije i da starije generacije u potpunosti promene mišljenje koje su davno stekli o njoj.