УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

Филолошки факултет

Семинарски рад из предмета Информациона и медијска писменост

Информациона писменост, друштво знања и концепт

доживотног учења

Професор Студент

Проф. Др Александра Вранеш Бојан Михајловић

бр. индекса 2013/10692

Београд, децембар 2019.

 САЖЕТАК: У раду се образлаже значај информационе писмености у савременом
друштву; дефинише се појам информације, и научне информације као основних стубова
доба које се карактерише постмодерним, информатичким добом, те се концепт
информационе писмености одређује у односу на друге облике писмености, попут
медијске, информатичке и дигиталне. Феномен друштва знања се дефинише као идеја
која је остварива једино порастом информационе писмености и променама у погледу
конзервативних облика образовања које се завршава формалним образовањем, те које
тежи ка концепту доживотног учења. Коначно, указује се на опасности које са собом носи
појава сувишка информација, која може довести до пораста ентропије у друштву.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Информација, наука, информациона писменост, доживотно учење,

друштво знања, ентропија
Садржај

Увод...........................................................................................................4

Појам информације.................................................................................5

Наука о информацијама..........................................................................6

Информациона писменост......................................................................7

Однос информационе писмености и других модела писмености.......8

Друштво знања и концепт доживотног учења.......................................9

Закључак..................................................................................................11

Литература...............................................................................................12
 УВОД

Крај 20. и почетак 21. века донели су вртоглави развој технологије, који је доживео
екпоненцијални раст, толики да, многи теоретичари, почев од Жана Бодријара те Жакa
Елила1 говоре о немогућности човека да психолошки прати такав развој, говорећи да је
човек у својој основи конзервативно биће, те да његово битисање у технолошком свету,
мора бити праћено и новим видом образовања које ће служити да се лакше прилагоди
односно адаптира. Модерно доба, које друштвена теорија означава појмом постмодерна,
постало је „ [...]општи интеративни перформанс, луна-парк идеологија,
знања,производње, значења, смрти и разарања.” (Vučković 2012 : 152).

Најизраженија карактеристика постмодерног друштва је управо изузетан развој

информатичких технологија, а самим тим и невероватан пораст количине информација
која можемо рећи циркулише светом, симболично посматрајући је попут крвотока у
биолошком организму. Још је Освалд Шпенглер2 почетком 20. века, пророчки говорио о
односу човека и технике, посматрајући овај однос, у периоду пре Великог рата 3, кроз
спознајну оптику једног песимисте, тврдећи да је човек, исувише слаб да обузда моћи
које са собом носи технички равој, те да ће постати, неизбежно, биће у служби техничког
развоја. Такав песимистички став Освалда Шпенглера, настао је у периоду када се
друштво налазило на индустријском ступњу развоја, далеко још од информатичког
периода, те можемо наслутити да би критика која следи овакав поглед на свет у
постмодерно доба била још израженија.

Управо се Жан Бодријар може сматрати једним од највећих теоретичара друштва

постмодерне, поготово његовог сегмента који је предмет овог истраживања,
информационог друштва. Управо по речима Бодријара, човек данас живи у свету који
карактерише све више информација, а све мање смисла. Стога, можемо закључити да је
управо оно, што је потребно човеку на почетку 21. века, образовање које је у складу са
технолошким развојем и које ће се засновати на информационој писмености изнад свега,
која је предуслов за опстанак појединца у доба постмодерне, , као и предуслов изградње
друштва који се може засновати на знању.

1
Жак Елил (1912-1994), био је француски професор права и социологије, познат је по својој критици
технолошког друштва и и утицају који има техника на човека као слободно биће
2
Освалд Шпенглер (1880. – 1936.) био је немачки историчар и философ историје, чије је најпознатије дело
Пропаст запада
3
Под појмом Велики рат, мисли се на Први светски рат који је трајао од 1914. до 1918. године
 Но да би могли да приступимо појму информационе писмености, те друштву знања
које се може изградити управо на темељу исте, морамо прво дефинисати шта је то
информација, која је градивна основа информационог друштва.

Појам информације

Појам информације се може дефинисати на низ начина, у зависности од

дисциплина у којима се користи. Информација је појам који се користи у фундаменталним
наукама као што су математика која се налази у основи развоја рачунарске и
информатичке технике, у којима се под појмом информација говори о клочини и преносу
иелектричних сигнала. (Le Kloadik 2005 : 7) Биологија такође барата појмом информације,
обзиром да се у основи, човеков геном састоји од низа информација, кодираних у ДНК, па
самим тим се и дешифровање генома заснива на модерним рачунарским и
информационим системима. Коначно и физика, као још једна фундаментална наука, све
више говори о појму информације, развијајући теорије квантне физике. Стога се
можеговорити о информацији као о „ [...] мери организације система: мери организације
поруке у једном случају или мери организације живог бића у другом случају.“ (Le Kloadik
2005 : 8)

Сагледавајући појам информације философски, са становишта епистемологије 4,

можемо рећи да је „информација записано сазнање (регистровано) у писаној ( штампаној
или дигиталној), усменој или аудио-визуелној форми на неком медију.“ (Le Kloadik 2005 :
8). Сачињена је од система знакова, у друштвеној комуникацији је то језик, и садржи
елемент смисла, односно она је значење које се преноси од једног свесног бића ка
другом, или у оквиру неке групе, заједнице, посредством неког од медија комуникације.
Информације се преносе одређенимканалом комуникације, посредством медија, али
основни циљ, који стоји у основи јесте сазнање, стога се може рећи да је информација у
својој основи средство сазнања. Човек је по својој суштини спознајно биће, целокупан
напредак друштва заснива се на увећању сазнања током времена, и свака спознаја,
поготово научна, заснива се на већ акумулираном сазнању претходних генерација које се
преноси. Када говоримо о појму информације, морамо дефинисати и однос између
преносиоца и примаоца информације, а то је комуникација.

4
Епистемиологија је филофсофска дисциплина која се бави теоријом сазнања, такође се назива и
гносеологија
 Комуникација се може дефинисати као „ [...] посреднички процес који омогућава
размену информација између појединаца.“ (Le Kloadik 2005 : 15) Стога се може рећи да је
комуникација процес, механизам преноса информација, док је информација производ
или супстанца која се преноси током тог процеса. Када се говори о употреби информација
у научне сврхе, може се рећи да се без информација наука не може развијати. Овде се
може увести појам циркулације информација (Le Kloadik 2005 : 31). Информација се мора
континуирано проиводити, односно она је производ спознајног процеса, те се њен значај
може схватити једино ако она континуирано и циркулише. Ово је од изузетног значаја за
науку, те се може говорити о слободној циркулацији научних информација као
предуслову за научна истраживања и коначно за сваки развој науке. Извор научних
открића је заправо обрада информација која је могућа тек пошто се информације нађу у
слободној циркулацији. Овде се мора посебан значај дати синтагми слободна
циркулација информација. Управо је она предуслов за развој науке, а самим тим и
изградњи друштва знања.

Друштво знања које се заснива на високом степену размене информација, те

изврсној информационој писманости становништва, предуслов је за изградњу друштва
које ће у својој основи бити демократско.

Наука о информацијама

Предмет изучавања науке о информацијама су општа својства информација у која

се убрајају природа информација, начин настанка информација, односно спознаје
информација и коначно ефекти које информација има као своју употребну вредност. О
науци о информацијама се може рећи да је друштвена наука која се ослања на
технологију. Отуда можемо говорити о две врсте писмености које су у корелацији, о
информатичкој писмености, која се заснива на познавању технике која је један од видова
преношења информација и о информационој писмености која има као суштину начин на
који се информације проналазе, спознају, селектују. За разлику од фундаменталниха
наука попут фитике, биологије или хемије,којима је било потребно много времена да се
развију од преднаучних истраживања до садашњег нивоа, наука о информацијама је све
те етапе развоја прешла изузетно брзо, за свега тридесетак година. (Le Kloadik 2005 : 83)

Корени науке о информацијама су новијег датума. У Сједињеним Америчким

Државама је 1968. године настало прво научно друштво које се бави овом науком,
Америчко друштво за информационе науке (American Society for Information Sciences –
ASIS). Као наука чији је предмет информација, која је у својој основи виталан извор за све
науке (Le Kloadik 2005 : 123), она је интердисциплинарна и прожима се кроз науке попут
математике и физике до хуманстичких наука. Она представља и основу за једну нову
економску грану, за информатичку индустрију, као и за развој тржишта и трговине
информацијама, односно за развој глобалних медија. Као таква са собом носи и низ
изазова у области правне регулативе, друштво постаје суочено са проблемима ауторских
права, односно права интелектуалне својине.

Информациона писменост

Са напретком информатичке и рачунарске технологије у другој половини 20. века,

појављује се идеја о информационој писмености, као виду писмености који мора пратити
убрзани развој технологија које као свој крајни циљ имају пренос информација. Термин
информациона писменост је први употребио Пол Зуровски5 1974. године. Зуровски
дефинише информациону писменост као сврсисходно коришћење информациа у
контексту решавања проблема. (Витковић 2008 : 103). Синтагму информациона писменост
Зуровски је искористио да опише технике и потребна знања која мора поседовати
информационо писмена особа да би била у могућности да користи широк спектар
информација као основне ресурсе који ће омогућити нове спознаје и проналажење
решења за наилазеће проблеме које информационо доба са собом носи.

Поред дефиниције коју је дао Зуровски, једна од најчешће цитираних дефиниција

информационе писмености је она коју је дало Америчко библиотекарско друштви (АЛА)
1989. године . „[...]Информационо писмене особе се дефинишу као онекоје су научиле
како учити јер знају како ке знање организовано, како пронаћи информације и како их
користити на свима разумљив начин,...То су особе припремљене на учење током целог
живота.“ (Витковић 2008 : 103). Можемо закључити да се са увођењем синтагме
информациона писменост која је предуслов за спознају света у којем се човек налази
почетком 21. века дошло и до развоја концепта перманентног образовања, као што се већ
наговештава у дефиницији коју је дало Америчко библиотекарско друштво. У наведеном
документу се још наглашава и да процес учења треба реструктуирати, што би довело до
активног укључивања студената у образовни процес, те би на тај начин студенти били
подстакнути да : буду свесни своје потребе за информацијом, да пронађу информацију
која им је потребна, да препознају информацију која је проблем, да вреднују
информацију и коначно да је организују и корисно употребе. (Витковић 2008 : 103)

5
Пол Зуровски ( Paul Zurowski) био је председник Асоцијације Информационих Индустрија ( Information
Industry Association)
 Видели смо да постоји више дефиниција информационе писмености, но може се
закључити да се све оне заснивају на неким заједничким садржатељима. Стога се може
рећи да информациона писменост захтева да појединац има извесне способности . да
буде способан да сврсисходно тражи информацију, да вреднује информацију што се
доводи у везу са питањем веродостојности информације, да буде способан да усвојену
информацију пренесе ( значај ове способности смо нагласили говорећи о значају
комуникације научним информацијама са цињем усвајања и увећања знања), те да
користи велики распон медија који су преносиоци информације.

Однос информационе писмености и других модела писмености

Када се говори о информационој писмености као основној и најзначајнијој

концепцији писмености у 21. веку, често се мешају појмови информационе писмености и
других видова писмености, нарочито информатичке писмености .

Управо из тог разлога се морамо посветити дефинисању других видова писмености

који постоје и видети у каквом се односу они налазе са концептом информационе
писмености. Поред концепта информационе писмености, постоје и други концепти
савремене писмености, међу њих убрајамо : библиотечку писменост, медијску,
информатичку и дигиталну писменост.

Библиотечка писменост се може сматрати претечом информационе писмености.

(Витковић 2008 : 104) Она подразумева поучавање и упућивање на коришћење фондова у
библиотекама. Има у себи едукативну компоненту, јер је рад са корисницима једним
видом и њихово обучавање како да дођу до тражене грађе, односно информација које су
им потребне. Отуда видимо да је библиотечка писменост отворила пут ка развоју
информационе писменост. Нужно је нагласити да је информациона технологија увелико
заступљена у библиотекама, те да се активности у библиотекама развијају све више ка
информационој писмености. Корисници се обучавају да користе изворе на различитим
медијима.

Када се говори о појму медијске писмености, мора се нагласити да постоји низ

различитих медија који су преносиоци информације. До информација се може доћи
путем радија, телевизије, новина и коначно интернета. Но,ма који вид медија био
преносилац информације, медијска писменост се заснива на способности појединца да
критички сагледа информацију коју добија, да процени њену вредност. Медијска
писменост је од изузетног значаја за стварање демократског друштва, а самим тим и
друштва које се заснива на знању. Управо масовни медији са собом носе и највећу
опасност, она се огледа у виду дезинформације, те у виду сувишка информација које
доводе до збуњивања конзумената информација, а самим тим и до повећања ентропије6.
Појам ентропије је је од изузетног значаја у теорији информације. Повећање нетачних
информација доводи до повећања степена ентропије у било којем систему, а самим тим и
у друштву. Појединци који су изложени сувишку информација, од којих је велики прој
нетачан, не могу доносити правилне закључке, јер се до исправних закључака једино
може доћи на основу истинитих информација, те се, на тај начин, повећава степен
хаотичности у друштву.

Информатичка или рачунарска писменост се често изједначава са информационом

писменошћу као појам иако су заправо у питању потпуно различити феномени.
Информатичка писменост обухвата способност коришћења компјутерских система и
програма. Насупрот ње, информациона писменост се не заснива на техничком знању и
способностима, већ се односи на способност појединца да процени садржај одређене
информације, да је критички сагледа, те да дође до одређене спознаје. Ипак постоји
узајамна веза између информатичке и информационе писмености, једна не може без
друге, међусобно су условљене. Информациона писменост подразумева и одређени
степен информатичке писменост. Информације су све више доступне у електронском
облику, те се до њих долази коришћењем рачунарске технике. (Витковић 2008 : 105)

Друштво знања и концепт доживотног учења

Још је Аристотел у четвртом веку пре нове ере, у својој књизи „Метафизика“, већ у
првој реченици изнео тврдњу да сви људи теже знању. Не може се сумњати у истинитост
речи великог античког философа, но историјски развој друштва није био у складу са
таквом природом људског бића. Заправо, управо је знање, било оно што је ускраћивано
човеку кроз историју, поред слободе на првом месту. Заправо, размишљајући о
појмовима знање и слобода, можемо увидети колико су они међусобно повезани и
условљени један другим. Било да говоримо о знању као „златном кључу слободе“, по
речима Џорџа Вашингтона, или да је „знање моћ“ како је написао велики британски
философ Френсис Бејкон, можемо закључити да је основни предуслов за изградњу
друштва које ће чинити слободни, достојанствени људи, који имају способност да доносе
одлуке и да промишљају о свету који их окружује, управо знање. Стога, може се доћи до
закључка, да је изградња демократског друштва, могућа једино изградњом друштва
6
 Ентропија је мера неуређености система
знања, јер у поретку у којем човек моеже да бира, он мора имати довољни степен
образовања да би могао да доноси исправне одлуке. Друштво знања се стога може
окарактерисати као предуслов за стварање демократског друштва.

Када говоримо о друштву знања, морамо обратити пажнњу на чињеницу да је

друштво у којем се такав концепт остварује, постиндустријско друштво, односно
информатичко друштво, те да је оно производ тржишног, капиталистичког система у
највећој мери. Питер Дракер (Peter Drucker), један од најзначајнијих теоретичара
менаџмента је сматрао да се образовни систем мора мењати и прилагођавати тржишту и
на тај начин ће омогућити прилагођавање појединца, флексибилност и већу флуктуацију
информација. Теоретичари који нису склони промишљању о друштву кроз призму
тржишне економије , сматрају да је овакав став један вид деградације образовања. Тако
се Конрад Лизман (Conrad Liessman) залаже за хуманистички концепт знања и образовања
које има за циљ да служи људско самообликовању, те да образовни систем не сме бити у
служби економије и профита. Стога можемо говорити о два концепта, односно два
философска погледа на друштво знања, један који сматра да стварање таквог друштва
води ка економском бољитку друштва у којем се говори о „интелектуалном капиталу“ као
основи за стварање сваког другог капитала, и о негирајућем, песимистичком ставу, који
тврди да би стварање таквог друштва у оквиру капиталистичког економског система
довело до деградације људског интелекта. Наравно, када се посматрају философски
концепти који се међусобно сукобљавају, мора се узети у обзир да сваки од њих носи
одређене позитивне, као и негативне вредности. Оно што се треба запитати је, какво
треба бити друштво знања, и на којим категоријама се оно мора заснивати, да би било
остварено у својем најбољем виду? Одговор на то питање може нам расветлити управо
појам информационе писмености као предуслова за стварање друштва знања.

Живимо у свету који је преплављен информацијама, свако је изложен медијским

порукама у толикој мери да се може говорити о појави такозваног „белог шума“ 7, сувишка
информација чију веродостојност појединац не може утврдити, те не може ни доносити
праве закључке на основу истих. Квантитет информација тако замењује квалитет,
информација не доводи до знања, већ повећава збуњеност човека у таквом свету.

Управо је повећање степена информационе писмености, коју сагледавамо као

могућност појединца да пронађе информацију која му је потребна, да процени

7
Бели шум ( енг. White noise), је појава која се може описати преплављеношћу појединца информацијама из
разних извора, које, управо због своје количине, те и због често неистинтисти доводе до немогућности да се
правилно схвате, обраде, да се утврди веродостојност. Појава је раширена у развијеним друштвима попут
онога у Сједињеним Америчким Државама и Јапану, те наводимо и пример помана чувеног америчког
писца, постмодернисте Дон Делила чија је тема, а и наслов управо Бели Шум ( оригинални наслов White
Noise)
веродостојност, те квалитет информације која му се нуди, и да донесе закључке који су
валидни на основу акумулираних информација, одговор на питање које смо поставили.

Информационо писмен појединац је у могућности да ради на остварењу друштва

знања, те самим тим и на изградњи хуманијег света.

Закључак

Развојем комуникационих технологија и поготово развојем интернета, свет је

доживео праву информациону експлозију. Друштво које је наступило појавом и ширењем
медија масовних комуникација довело је до друштвених промена које су обухватиле све
сегменте живота појединаца, од промена на пољу рада, образовања, те начина на који се
проводи слободно време. Управо захваљујући медијима масовне комуникације и
интернету, свет постаје интернационализован, отуда и појам глобалног села, који описује
свет који је повезан у толикој мери да се информација може сазнати на свакој тачки
готово у истом тренутку. У индустријском друштву радна снага и капитал су представљали
основне факторе у производном процесу, све критике друштва биле су усмерене или на
власништво над капиталом, или на услове, па и сам концепт људског рада. Развој
информационих технологија у последњих неколико деценија, довео је до озбиљног
преиспитивања улога које имају дотадашњи чиниоци у друштвеним односима. Улогу
кључног фактора у друштвеним односима, нарочито у економским преузело је знање.
Отуда се може говорити да је информационо друштво први степен ка успостављању
друштва знања. Поред позитивних особина које са собом може носити друштво знања,
уколико се оно буде развијало путем хуманистичке концепције, ка општој
демократизацији, широкој доступности информација и образовања на првом месту,
морамо указати и на негативне особине и опасности које оно са собом може носити.

Једна од опасности коју можемо сагледати је ексклузивност образовања, односно

недоступност образовања за све. Уколико се доступност образовању не омогући свима,
већ се ограничи само на уски круг виших друштвених лествица у најразвијенијим
земљама света, друштво знања се може претворити у дистопију описану у делима Олдоса
Хакслија или Џорџа Орвела. Синтагма знање је моћ, највише је дошла до изражаја управо
у информационом друштву. Стога, друштвом знања, у правом смислу те речи, можемо
сматрати само оно друштво које омогућује својим члановима висок степен информационе
писмености, као предуслова за његову изградњу. Једино је образовани , самосвесни
појединац који критички може сагледавати свет око себе, који може пронаћи истинско
знање у мору информација које га окружују, предуслов за стварање хуманог друштва,које
се може остварити кроз знање и слободу.

Литература:

Le Kloadik, Iv Fransoa. Nauka o informacijama, Beograd : Clio,2005. Štampano

Bodrijar Ž., Simulakrumi i simulacija,:Novi Sad : Svetovi, 1991. Štampano

Gorman, Gari Judžin, i Piter Klejton. Upravljanje izvorima informacija u bibliotekama, Beograd :
Clio, 2003. Štampano

Svenonijus, Ilejn. Intelektualna osnova organizovanja informacijama, Beograd : Clio, 2007.

Štampano

Vučković, Ž., i G. Simončić-Stokić. "Digitalni svet i fenomen suviška

informacija." Kultura (2012): 152-160. (preuzeto 12.1. 2019.)

Брковић, М. Информациона писменост, доживотно учење и савремено библиотекарство,

У : Информациона писменост и доживотно учење, приредила Вранеш, А. , Београд 2008.
Штампано

Арбутина, Н. Интелигенција-знање у акцији, У : Информациона писменост и доживотно

учење, приредила Вранеш, А. , Београд 2008. Штампано

Витковић, Б. Знање- императив савременог друштва, У : Информациона писменост и

доживотно учење, приредила Вранеш, А. , Београд 2008. Штампано

Вучковић, Ж. Информатичка и медијска писменост као предуслов развоја друштва знања,

У: : Информациона писменост и доживотно учење, приредила Вранеш, А. , Београд 2008.
Штампано

Јовић, Б. Улога јавних библиотека у процесу доживотног учења, У : : Информациона

писменост и доживотно учење, приредила Вранеш, А. , Београд 2008. Штампано