Лиман Френк Баум

Чаробњак из Оза

Наслов оригинала
Lyman Frank Baum
The Wonderful Wizard of Oz
May 17, 1899.
 Предговор

Народно стваралаштво, легенде, митови и бајке одувек су били саставни део детињства,
јер свако дете поседује здраву, урођену љубав према фантастичним, чудесним и очигледно,
нестварним причама. Гримове и Андерсенове крилате виле унеле су више радости у дечја
срца него све друге људске творевине.
Ипак, старинска бајка, која се генерацијама читала, може сада да се означи као
"историјска" у дечјој библиотеци, јер је дошло време за савременије "чудесне приче" из којих
су уобичајени див, патуљак и вила искључени, заједно са свим оним страшним догађајима,
од којих се леди крв у жилама, смишљеним да свакој причи дају застрашујуће
наравоученије. Данас се поуке о добру и злу примају у школи, те стога сувремено дете тражи
само забаву и радо заобилази непријатне догађаје.
Имајући ово на уму, причу о "Чаробњаку из Оза" написао сам искључиво зато да се
допадне данашњем детету. Она тежи томе да буде осавремењена бајка која задржава
чудесно и забавно, а искључује тужно и застрашујуће.

Франк Баум

Чикаго, априла 1900. године

 УРАГАН

Дороти је живела усред велике прерије у Канзасу са чика Хенријем, фармером и

његовом женом, тетка Емом. Њихова кућа је била мала зато што је дрвену грађу требало
доносити колима издалека. Четири зида, под и кров сачињавали су једну једину просторију.
У њој су се налазили зарђали штедњак, ормар за судове, сто, три четири столице и кревети.
Чика Хенри и тетка Ема су спавали у великом кревету у углу, а Дороти у кревецу на другом
крају собе. Тавана и подрума није било. Постојала је само једна мала рупа, звана "урагански
подрум", у коју се породица склањала када би се дигао један од оних великих вихора,
довољно снажних да сруше сваку кућу на свом путу. У ту мрачну јаму се силазило низ
мердевине, кроз капак на средини пода.
Када би стала на трем и посматрала околину, Дороти није видела ништа осим
непрегледне сиве прерије. Докле је око допирало, ниједно дрво, ниједна кућа нису
нарушавали широку равницу. Сунце је спржило узорана поља и претворило их у сиву масу
дуж које су се протезале уске пукотине. Чак ни трава није била зелена: сунце је палило
врхове дугачких влати све док не би постали сиви као и читава околина. Кућа је
својевремено била обојена, али боју је сунце пекло а кише спирале све док није постала
суморна и сива као и све остало у крају.
Када је дошла ту да живи, тетка Ема је била млада, лепа жена. Сунце и ветар су и њу
изменили. Одузели су јој сјај из очију које су посивеле, као и руменило са образа и усана, па
су и они постали сиви. Била је то мршава, кошчата жена која се никада није смејала. Када је
Дороти, пошто је остала сироче, дошла код ње, тетка Ема је толико била изненађена њеним
смехом да је врискала и хватала се за срце кад год би јој до ушију допрео Доротин весео глас.
Она се и касније чудила томе да девојчица налази повода да се смеје. Ни чика Хенри се
никада није смејао.
Радио је напорно од јутра до мрака и није знао ни за какву радост, и он је, од своје дуге
браде до грубих чизама, био сив. Изгледао је строго и озбиљно и ретко је говорио.
Дороти је Тото засмејавао и спашавао од сивила. Он није био сив. Био је то мали, црни
пас са дугом, свиленкастом длаком и црним очицама које су весело жмиркале са обе стране
његове мале, смешне њушке. Тото се по цео дан играо са Дороти и она га је много волела.
Данас се, међутим, нису играли. Чика Хенри је седео на степеницама и брижно
посматрао небо које је било још суморније него обично, и Дороти је, са Тотом у рукама,
стајала на вратима и посматрала небо. Тетка Ема је прала судове.
Из даљине, са севера, зачуше потмуло хучање ветра. Чика Хенри и Дороти су могли да
виде како се висока трава повија пред непогодом која је наилазила. Затим се зачу оштро
звиждање са југа, када се окреташе у том правцу, угледаше како се и тамо трава таласа.
Чика Хенри нагло устаде.
Долази ураган, Ема - викну жени. - Идем да се побринем за стоку. - Затим отрча према
стајама за коње и краве.
Тетка Ема прекиде посао и дође до врата. Један поглед јој је био довољан да схвати
како се приближава опасност.
- Брзо, Дороти - врисну она - бежи у подрум!
Тото искочи из Доротиних руку и сакри се под кревет, а девојчица поче да га тражи.
Преплашена тетка Ема отвори капак у поду и сиђе низ пречаге у малу, мрачну рупу.
Дороти најзад ухвати Тотоа и хтеде да пође за тетком. Када је била на пола пута, зачу
продоран урлик ветра, и кућа се затресе тако јако да она изгуби равнотежу и изненада се
нађе на поду.
Тада се догоди нешто чудно.
Кућа се два-три пута окрете, а затим лагано подиже у ваздух. Дороти се чинило да лети
у балону.
Северни и јужни ветрови сусрели су се на месту где се налазила кућица. Ту, у средишту
урагана, ваздух је био углавном миран, али велики притисак ветра са свих страна подизао је
кућу све више и више, док није стигла на сам врх урагана који је, као да је перце, понесе
некуд далеко.
И ако је било веома мрачно, и ветар громогласно хучао, Дороти је лагодно "путовала".
После првих неколико ковитлаца и још једног налета после кога се кућа опасно накривила,
њој се чинило да се благо љуљушка као беба у колевци.
Тотоу се вожња није допала. Гласно лајући, трчао је тамо-амо по соби. Дороти је мирно
седела на поду и чекала да види шта ће се десити. Једном се Тото приближио отвореном
капку и пропао кроз њега. У првом тренутку девојчица помисли да га је изгубила, али одмах
затим примети како једно увце стрци кроз отвор - снажан притисак ваздуха држао је
псетанце да не пропадне. Она допуза до отвора, ухвати Тотоа за уво, увуче га поново у собу
и, за сваки случај, добро затвори капак.
Сати су пролазили и Дороти се полако ослобађала страха. Осећала се веома усамљеном.
Ветар је око ње хучао тако јако да је скоро оглувела. У почетку се питала да ли ће се и она
распасти у парампарчад кад кућа падне, али како су сати пролазили, а ништа се страшно
није догађало, престала је да се брине и одлучила да мирно чека и види шта ће се даље
десити. Најзад, преко пода који се љуљао, она допуза до свог кревета и леже у њега. Тото
дође и леже поред ње.
Упркос љуљању кућице и завијању ветра, Дороти убрзо затвори очи и чврсто заспа.
 САВЕТОВАЊЕ СА ЖВАКАЧИМА

Дороти пробуди ударац тако изненадан и снажан од кога би се, да није лежала у
меканом кревету, сигурно повредила. Она дубоко удахну ваздух и поче да размишља шта се
догодило, а Тото, приљубивши своју малу, хладну њушку уз њено лице, тужно зацвиле.
Дороти седе и примети да кућа више не лети и да више није мрачно светли сунчеви зраци
улазили су кроз прозор и обасјавали собу. Она скочи из кревета и, са Тотом за петама, отрча
и отвори врата.
Погледавши око себе узвикну од изненађења.
Очи јој се раширише пред дивним призором.
С обзиром на то какав је иначе, ураган је веома меко спустио кућицу усред неке
чудесно лепе земље. Свуда унаоколо простирале су се зелене пољане са дивним дрвећем
повијеним од богатог рода зрелог воћа. На све стране виделе су се леје дивног цвећа, а птице
са перјем живих боја певале су и лепршале по дрвећу и жбуњу. Мало даље, између зелених
обала, текао је светлуцав поточић. Његов жубор је био веома пријатан девојчици која је тако
дуго живела у сивој, суморној прерији.
Док је стајала и помно посматрала чудноват, диван призор, она примети како јој у
сусрет иде групица најчуднијих људи које је икада видела. Они нису били високи као одрасли
које је познавала, али нису били баш ни мали. Иако су изгледали много старији од ње, били су
високи отприлике као Дороти, а она је била веома висока за свој узраст.
Групицу су сачињавала три човека и једна жена. Били су чудно одевени. Звончићи по
ободима њихових високих, шиљатих шешира љупко су им звонили при ходу. Шешири
мушкараца били су плави, а женин је био бео. Она је била одевена у белу, набрану хаљину,
посуту светлуцавим звездицама које су се на сунцу пресијавале као драгуљи. Мушкарци су
били обучени у плава одела и носили су добро углачане плаве чизме са посувраћеним сарама.
Били су, како се Дороти учинило, чика Хенријевих година, пошто су двојица имали браде.
Мајушна жена била је, међутим, несумњиво много старија. Лице јој је било прекривено
борама, коса скоро бела, а кретала се прилично тешко.
Када се приближише кућици на чијим је вратима стајала Дороти, лагано застадоше и
почеше да се дошаптавају као да су се плашили да приђу ближе. Мала старица ипак приђе
Дороти, дубоко се поклони и љубазно рече:
- Добро нам дошла, племенита чаробнице! Земља жвакача ти је дубоко захвална што си
убила Злу Вештицу Истока и ослободила наш народ.
Дороти зачуђено саслуша њен говор. Зашто је ова мала старица назива чаробницом?
Зашто каже да је она убила Злу Вештицу Истока? Зар она није само мала, беспомоћна
девојчица коју је ураган однео далеко од куће? Она никога у свом животу није убила!
Пошто је мала старица очигледно од ње очекивала одговор, Дороти опрезно рече:
- Веома сте љубазни, али мора да је посреди нека грешка. Ја никога нисам убила.
- То је учинила твоја кућица, - одговори мала старица осмехујући се - а то је исто.
Погледај! - настави она показујући руком на угао куће. Ено, тамо јој вире ноге!
Дороти погледа и врисну од страха. На углу велике греде на којој је кућа лежала, заиста
су штрцале две ноге обувене у сребрне ципелице са шиљатим врховима.
- О, боже! Тешко мени! - узвикну Дороти ужаснуто стежући руке. - кућица је сигурно
пала на њу. Шта да радимо?
- Ништа - рече мирно мала старица.
- Али, ко је она? - упита Дороти.
- То је, као што сам рекла, Зла Вештица Истока. - Она је годинама држала жвакаче у
ропству терала их да даноноћно раде за њу. Пошто су сада слободни, захвални су ти што си
им учинила услугу.
- Ко су жвакачи? - упита Дороти.
- То је народ који живи на истоку наше земље где је владала Зла Вештица.
- Да ли сте и ви жвакачица? - упита Дороти
- Не, ја сам њихова пријатељица, а живим на северу. Када су видели да је Зла Вештица
Истока мртва, жвакачи су брзо послали гласника по мене и ја сам одмах дошла. Ја сам
Вештица Севера.
- Збиља! - узвикну Дороти. - Зар сте ви права вештица?
- Наравно, - одговори мала жена - али, ја сам добра вештица па ме људи воле. Нисам
тако моћна као што је била Зла Вештица која је овде владала, јер бих тада сама ослободила
овај народ.
 - Ја сам мислила да су све вештице зле - рече девојчица мало уплашена што је срела
праву правцату вештицу.
- Нису, то је велика грешка. У земљи Оз су до сада живеле само четири вештице, од
којих су две добре, оне на Северу и Југу. Знам шта говорим јер сам ја једна од њих, па забуне
не може бити. Вештице Истока и Запада су заиста зле, али сада, пошто си убила једну од
њих, остала је још само једна зла вештица у земљи Оз - она што живи на Западу.
- Али - рече Дороти после краћег размишљања - тетка Ема ми је казала да су све
вештице давно нестале.
- Ко је тетка Ема? - упита старица.
- То је моја тетка која живи у Канзасу, одакле и ја долазим.
Вештица Севера је једно време размишљала погнуте главе и оборених очију. Онда
подиже поглед и рече:
- Ја не знам где се налази Канзас и никад нисам чула да неко помиње ту земљу. Јел' то
цивилизована земља?
- Како да није! - одговори Дороти.
- Онда је то због тога. Мислим да у цивилизованим земљама више нема вештица, као
ни чаробњака, врачара ни мађионичара. Али, видиш, пошто је Оз одсечен од осталог света,
ми још увек нисмо цивилизовани. Зато код нас постоје вештице и чаробњаци.
- Ко су чаробњаци? - упита Дороти.
- Постоји само један - Велики Чаробњак Оз, - одговори Вештица шапатом. - Моћнији је
од свих нас заједно. Он живи у Смарагдном Граду.
Дороти управо хтеде да постави још једно питање, кад жвакачи који су мирно стајали
по страни, гласно узвикнуше и показаше на угао кућице где је лежала Зла Вештица.
- Шта се дешава? - упита мала старица, а затим погледа и поче да се смеје. Ноге мртве
вештице су биле сасвим ишчезле. Остале су само сребрне ципелице.
- Била је толико стара - објасни Вештица Севера - да се брзо осушила на сунцу. С њом
је свршено. Сребрне ципелице су сада твоје и ти треба да их носиш. - Она се саже, подиже
ципелице и, пошто отресе прашину са њих, даде их Дороти. - Вештица
Истока је била поносна на те ципелице -рече један жвакач. - Постоји и нека чаролија у
вези с њима, али нисмо никада сазнали шта је у питању.
Дороти унесе ципелице у кућицу и стави их на сто. Затим се врати жвакачима и рече:
- Сада би требало да се вратим својој тетки и течи. Можете ли ми помоћи да нађем пут?
жвакачи и Вештица се прво међусобно погледаше, а онда и Дороти, и одмахнуше главама.
- На истоку, недалеко одавде, - рече један - налази се велика пустиња коју нико не
може жив да пређе.
- Исто је и на југу - рече други. - Био сам тамо. На југу се налази Земља Трбоња.
- Чуо сам - рече трећи човечуљак - да је исто и на западу. А тамо, у Земљи жмиркаваца,
влада Зла Вештица Запада која ће те, ако јој се само приближиш, претворити у своју робињу.
- Ја живим на северу, - рече старица - на ивици те велике пустиње која окружује земљу
Оз. Плашим се, душо, да ћеш морати да живиш са нама.
Дороти на ово поче да јеца. Осети се усамљеном међу овим чудним људима. Изгледа да
су њене сузе ражалостиле добродушне Жвакаче, јер они одмах извадише марамице и почеше
да плачу. Што се тиче мале старице она скиде свој шешир, притисну његовим врхом свој нос
и поче - свечаним гласом да одбројава: - Један, два, три! - Истог тренутка капа се претвори у
плочицу, на којој је писало великим белим словима:
ДОРОТИ ТРЕБА ДА ИДЕ У СМАРАГДНИ ГРАД
Мала старица скиде плочицу са носа, и прочитавши поруку упита:
- Да ли се ти, душо, зовеш Дороти?
- Да - рече девојчица бришући сузе.
- Онда мораш да идеш у Смарагдни Град. Можда ће ти Оз помоћи.
- Где се налази тај град? - упита Дороти.
- Тачно у средишту наше земље. Њиме влада Оз, велики чаробњак о коме сам ти
говорила.
- Да ли је он добар човек? - упита забринуто девојчица.
- Он је добар чаробњак. Да ли је човек не могу ти рећи, јер га никада нисам видела.
- Како могу да стигнем тамо? - упита девојчица.
Мораш да идеш пешке. То је дуг пут кроз пределе који су понекад пријатни, а понекад
мрачни и опасни. Ја ћу, са своје стране, употребити све мени познате чаролије да те сачувам
од зла.
- Зар нећеш да пођеш са мном? - усрдно упита девојчица гледајући у малој старици
свог јединог пријатеља.
 - Не не могу - одговори она. - Даћу ти пољубац и нико се неће усудити да учини нешто
нажао особи коју је пољубила вештица Севера. Она приђе Дороти и нежно је пољуби у чело.
Девојчица убрзо откри да је додир старичиних усана оставио округли, светлуцави траг.
- Пут за Смарагдни Град је поплочан жутим опекама - рече Чаробница - тако да ћеш га
сигурно приметити. Када стигнеш Озу немој да се уплашиш, већ му испричај шта ти се
догодило изамоли га за помоћ. Збогом, душо!
Три Жвакача се дубоко поклонише, зажелеше јој срећан пут и изгубише се међу
дрвећем. Вештица пријатељски климну главом Дороти, окрете се на левој потпетици три
пута и, на велико изненађење малог Тотоа нестаде за трен ока. Псетанце из свег гласа залаја
за ишчезлом вештицом пошто се у њеном присуству није усуђивало ни да зарежи. Дороти се
уопште није изненадила јер је и очекивала да се вештица изгуби на такав начин.
 КАКО ЈЕ ДОРОТИ СПАСИЛА СТРАШИЛО

Када је остала сама, Дороти поче да осећа глад. Зато оде до ормара, одсече себи парче
хлеба и намаза га маслацем. Даде мало и Тотоу и оде до поточића да напуни кантицу
бистром, светлуцавом водом. Тото отрча до дрвећа и поче да лаје на птице које су седеле у
крошњама. Дороти оде к њему и виде како зрело воће виси са грана. Она набра мало јер је
управо то желела за доручак.
Пошто се она и Тото напише хладне, бистре воде, Дороти се врати у кућу и поче да
спрема за пут у Смарагдни Град.
Девојчица је имала само још једну хаљину која је, чиста, висила на клину поред њеног
кревета. Била је то памучна хаљиница са плавим и белим коцкама и премда је плава боја
мало избледела од честог прања, хаљина је још увек лепо изгледала. Дороти се паж!јиво уми,
обуче чисту хаљиницу и стави ружичасти шеширић на главу. Затим узе котарицу, напуни је
хлебом из ормара и покри белом марамом. Погледавши у своје ноге, Дороти виде да су јој
ципеле старе и изношене.
- Сигурно неће издржати тако дуг пут, Тото - рече. - Тото је погледа у лице својим
малим, црним очима и махну репом да покаже како разуме шта му се каже.
У том тренутку Дороти примети да на столу леже сребрне ципелице које су припадале
Вештици Истока.
Занима ме да ли ми одговарају - рече она Тотоу. - Баш би биле добре за дуго ходање јер
се не могу похабати.
Она изу своје старе кожне ципеле и испроба сребрне, које су јој пристајале тако добро
као да су биле прављене по њеној мери.
На крају, Дороти узе котарицу.
- Хајдемо, Тото - рече. - Идемо у Смарагдни Град да нам Велики Оз каже како да се
вратимо у Канзас.
Она затвори врата, закључа их и паж!јиво стави кључ у џеп своје хаљинице. И тако, са
Тотоом који је скакутао иза ње, она крете на пут.
У близини је било неколико путева, али њој није требало много времена да пронађе онај
поплочан жутим опекама. Убрзо је хитрим корацима ишла према
Смарагдном Граду, а њене сребрне ципелице су весело одзвањале по тврдом, жутом тлу.
Сунце је јарко сијало, птице су умилно певале и Дороти се уопште није осећала тако лоше,
како бисте помисИили да се осећа девојчица коју су изненада одвојили од родног краја и
спустили усред неке чудновате земље.
Била је изненађена лепотом предела кроз који је ишла. Поред друма су се протезали
лепи плотови обојени нежноплавом бојом, а иза њих су се налазила богата поља посејана
житом и поврћем. Било је очигледно да су Жвакачи добри домаћини, способни да гаје велике
количине жита. С времена на време би прошла поред неке куће, и пошто су сви знали да је
она уништила Злу Вештицу и ослободила их ропства, житељи су излазили да је виде и да јој
се дубоко поклоне. Куће Жвакача биле су чудне грађевине - округле, са великом куполом
уместо крова. Све су биле обојене у плаво, јер је у овој земљи на истоку плава била омиљена
боја.
Предвече, када се већ уморила од дугог ходања и почела да размишља где да проведе
ноћ, Дороти стиже до једне куће, много веће од осталих. На зеленом травњаку испред ње
играло је много мушкараца и жена. Пет мајушних виолиниста свирало је из све снаге, а људи
су се веселили и певали. Велики сто у близини био је препун укусног воћа, ораха, пита,
колача и многих других ђаконија.
Људи срдачно поздравише Дороти и позваше је да код њих вечера и проведе ноћ. То је
била кућа једног од најбогатијих Жвакача у земљи, код кога су се скупили комшије да
прославе ослобођење од Зле Вештице.
Дороти поједе обилну вечеру коју је служио лично богати Жвакач по имену Грицко.
После вечере, она седе на једну клупицу да посматра како људи играју.
Када је приметио њене сребрне ципелице, Грицко рече:
- Ти си сигурно моћна чаробница?
- Зашто? - упита девојчица.
- Зато што носиш сребрне ципелице и зато што си убила Злу Вештицу. Осим тога,
обучена си у бело, а само вештице и чаробнице носе ту боју.
- Моја хаљина је на беле и плаве коцке - рече Дороти поправљајући наборе на њој.
 - Веома је љубазно од тебе што то носиш - рече Грицко. Плаво је боја Жвакача, а бело
боја чаробница; тако знамо да си добра чаробница.
Дороти није знала шта на ово да одговори, јер су изгледа сви мислили да је чаробница,
а она је врло добро знала да је само обична мала девојчица коју је ураган случајно спустио у
ову чудновату земљу.
Када се уморила од посматрања игре, Грицко је уведе у кућу и даде јој собу са лепим
креветом. Постељина је била плаве боје, и Дороти је чврсто спавала у њој све до јутра. Тото је
провео ноћ склупчан на тамноплавом ћилиму.
Дороти поједе добар доручак посматрајући бебу Жвакача како се игра са Тотоом и вуче
га за реп, пузи и смеје се. Тото је за Жвакаче био право чудо пошто никада раније нису
видели пса.
- Колико још има да се иде до Смарагдног Града? - упита девојчица.
- Не знам - одговори Грицко замишљено, јер никада нисам био тамо. Боље је да се
човек држи подаље од Оза, осим ако са њим нема неког посла. Али, пут до
Смарагдног Града је дуг, мораћеш да идеш данима. Ово је леп и богат крај, али проћи
ћеш и кроз дивље и опасне пределе пре него што стигнеш на крај свог пута.
Дороти се мало забрину, али пошто је знала да само Велики Оз може да јој помогне да
се врати у Канзас, храбро одлучи да иде до краја.
Она се поздрави са пријатељима и пође поново путем од жутих опека. Пошто је прешла
неколико миља, Дороти помисли да би требало да се одмори, па се попе на врх ограде поред
пута и седе. Иза ограде се пружало велико поље кукуруза. Она примети у близини једно
страшило подигнуто на мотку како би терало птице од зрелог кукуруза.
Дороти се подбочи и замишљено погледа у страшило. Његова глава је у ствари била
мала, сламом испуњена врећа са нацртаним очима, носем и устима. Стари, шиљати плави
шешир који је некада припадао неком Жвакачу био му је натакнут на главу, а остали део
тела је било изношено, избледело плаво одело напуњено сламом. На ногама је имао старе
чизме са сарама плаве боје. Леђима је био натакнут на мотку и тако издигнут изнад стабљика
кукуруза.
Док је Дороти радознало гледала у чудно, нацртано лице страшила, она изненађена
опази како јој једно његово око стидљиво намигује. Девојчица прво помисли да се сигурно
вара, јер у Канзасу ниједно страшило никада није намигивало, али чудно створење јој истог
часа пријатељски климну главом. Она се спусти низ ограду и приђе му, а Тото дотрча до
мотке и залаја.
- Добар дан - рече Страшило мало промуклим гласом.
- Јеси ли то ти нешто рекао? - упита зачуђено девојчица.
- Наравно - одговори Страшило. - Како си?
- Хвала на питању, прилично добро - учтиво одговори Дороти. - Како си ти?
- Не баш најбоље - рече Страшило осмехујући се. - Веома је непријатно проводити дане
и ноћи у оваквом положају и плашити птице.
- Зар не можеш да сиђеш? - упита Дороти.
- Не, јер ми је ова мотка прободена кроз леђа. Био бих ти дубоко захвалан ако би ме са
ње скинула. Дороти подиже руке и без по муке скиде Страшило са мотке; пошто је био
напуњен сламом, био је лак као перце.
- Велико ти хвала - рече Страшило нашавши се на земљи. - Осећам се као други човек.
Дороти је била изненађена јер јој је било чудно што чује да човек од сламе говори и што
види како јој се клања и хода поред ње.
- Ко си ти? - упита Страшило пошто се протегнуо и зевнуо. - Куда идеш?
- Ја се зовем Дороти - рече девојчица - и идем у Смарагдни Град да замолим Великог
Оза да ме врати у Канзас.
- Где се налази Смарагдни Град и ко је Оз?
- Зар не знаш? - упита девојчица изненађено.
- Заиста не знам. Ја ништа не знам. Видиш, ја сам испуњен сламом и уопште немам
мозга - одговори он тужно. - Ох - рече Дороти - баш ми је жао.
- Шта мислиш - упита он - да ли би ми велики Оз дао мало мозга ако бих са тобом
отишао у Смарагдни Град.
- Не знам - одговори Дороти - али можеш поћи са мном ако желиш. Ако ти Оз и не да
мозак, нећеш се осећати горе него сада.
- У праву си - рече Страшило. - Видиш - настави поверљиво - не смета ми то што су ми
руке, ноге и тело испуњени сламом јер не могу да се повредим. Ако ме неко нагази или забоде
иглу у мене, то ништа не мари, зато што не могу да осетим бол. Али, не желим да ме свет
сматра будалом, а ако ми глава остане испуњена сламом уместо, као твоја, мозгом, како ћу
икада ишта знати?
 - Јасно ми је како се осећаш - рече девојчица којој је искрено било жао Страшила. - Ако
пођеш са мном, замолићу Оза да за тебе учини све што може.
- Велико ти хвала - захвално рече Страшило.
Пошто Дороти поможе Страшилу да се пребаци преко ограде, они кретоше путем
поплочаним жутим опекама према Смарагдном Граду.
Тотоу се придошлица у почетку није допала. Њушкао је Страшило као да сумња да се у
слами налази гнездо пацова и сваки час је непријатељски режао.
- Не обраћај пажњу на Тотоа - рече Дороти свом новом пријатељу. - Он никада не уједа.
- Ох, не бојим се - одговори Страшило - он не може да угризе сламу. Дозволи ми да
понесем твоју котарицу. Неће ми бити тешко јер ја не могу да се уморим. Одаћу ти своју
тајну - настави он у ходу. - Постоји само једна ствар на свету које се плашим.
- А шта је то? - упита Дороти. - Жвакач који те је направио?
- Не - одговори Страшило - већ упаљена шибица.
 ПУТ КРОЗ ШУМУ

После неколико часова пут постаде џомбаст а ходање толико напорно да је Страшило
често посртало преко жутих опека које су сада биле неравне. Понеке опеке биле су поломљене
или су чак недостајале, и уместо њих су биле рупе које је Тото прескакао, а Дороти
заобилазила. Што се тиче Страшила, пошто није имао мозга, ишао је право напред тако да је
упадао у рупе и пружао се колико је дуг преко тврдих опека. Ипак се ниједном није
повредио. Дороти би га подигла и поново поставила на ноге, а он би јој се придружио
смејући се весело сопственој незгоди.
Фарме више нису биле ни приближно уређене као оне претходне. Видели су мање кућа
и мање воћки него раније, и што су даље ишли, предео је постајао све више пуст и суморан.
У подне седоше покрај пута, близу једног поточића, и Дороти извади из котарице мало
хлеба. Понуди једним парчетом Страшило, али он одби.
- Ја, срећом, никада нисам гладан - рече он. Моја уста су само нацртана, а ако бих на
њима прорезао отвор да једем, слама којом сам испуњен би испала, и то би покварило облик
моје главе.
Дороти одмах схвати да је то тачно, тако да само климну главом и настави да једе
парче хлеба.
- Реци ми нешто о себи и о земљи из које долазиш -рече Страшило пошто Дороти
заврши вечеру. Она му тада исприча све о Канзасу - како је тамо све сиво и како је ураган
донео у ову чудну земљу Оз. Пошто је пажљиво саслушао Страшило рече:
- Не разумем зашто желиш да одеш из ове дивне земље и вратиш се у то сиво, суморно
место звано Канзас.
- То је зато што немаш мозга - одговори девојчица. - Без обзира колико нам је код куће
суморно и сиво, ми људи од крви и меса радије живимо тамо него у некој другој земљи,
макар она била далеко лепша. Нигде није као код куће.
Страшило уздахну.
- Наравно, ја то не могу да разумем - рече. -Да су ваше главе испуњене сламом као моја,
ви бисте вероватно живели у лепим крајевима, а у Канзасу уопште не би било људи. Срећа за
Канзас што имате мозга!
- Хоћеш ли да ми испричаш неку причу док се одмарамо? - упита девојчица.
Страшило је прекорно погледа и одговори:
- Мој живот је тако кратак да заиста ништа не знам. Направљен сам тек прекјуче. Није
ми познато шта се пре тога дешавало у свету. Срећом, када ми је фармер направио главу,
једна од првих ствари коју је урадио била је да ми нацрта уши, тако да сам чуо шта се око
мене говори. Са њим је био још један Жвакач, и прво што сам чуо био је фармеров глас:
- Како ти се допадају ове уши?
- Мало су се накривиле - одговори други.
- Ништа не мари - рече фармер. Он затим нацрта моје десно око и чим га заврши, ја
радознало погледах у њега и све око себе, јер, био је то мој први поглед у свет.
- Око је прилично лепо - примети Жвакач посматрајући фармера. - Плава боја је права
боја за очи.
- Мислим да ћу друго око нацртати мало веће - рече фармер. Вид ми се нагло изоштрио
чим је и друго око било готово. Затим ми нацрта нос и уста, али ја сам ћутао јер још нисам
знао чему она служе. Забављао сам се посматрајући их како ми праве тело, ноге и руке. Био
сам веома поносан јер сам мислио да сам постао човек као и сваки други.
- Овај момак ће добро да плаши птице - рече фармер. - Изгледа као прави човек.
- Па, он и јесте човек - рече други, и ја се потпуно сложих са њим. Фармер ме понесе
под мишком до кукурузног поља и натаче ме на ону високу мотку на којој си ме нашла. Он и
његов пријатељ одоше и оставише ме самог.
- Није ми се допало што сам напуштен, па зато покушах да пођем за њима, али, пошто
ми ноге нису додиривале земљу, бејах принуђен да останем на мотки. Пошто сам тек био
направљен, нисам имао на шта да мислим, па сам се досађивао. Мноштво врана и других
птица долетеше у поље, али, чим ме угледаше помислише да сам Жвакач и одлепршаше
даље.
Ја се обрадовах - већ сам помислио да сам неко и нешто. Онда једна стара врана
пролете поред мене и, пошто ме пажљиво осмотри, слете ми на раме и рече:
"Мисли ли онај фармер да ће мени овако лако да подвали? Баш ме занима! Свака
паметна врана може да види да си ти само напуњен сламом". Она затим скочи на моје ноге и
до миле воље се наједе кукуруза. И остале птице, видевши да сам безопасан, долетеше да једу
кукуруз, тако да је за кратко време око мене било читаво јато.
Растужио сам се кад сам схватио да нисам добро страшило, али ме стара врана утеши
овим речима:
- Изгледаш као и остали људи, само ти недостаје мозак. А то је једина ствар на овом
свету коју вреди имати без обзира да ли си човек или врана.
- Пошто су вране одлетеле, ја почех да размишљам и одлучих да, како знам и умем,
покушам да добијем мало мозга. Срећом, ти си прошла овуда и скинула ме са мотке, а после
онога што си рекла, сигуран сам да ће ми Велики Оз дати мозак чим будемо стигли у
Смарагдни Град.
- Надам се - рече Дороти озбиљно - јер изгледа да ти је веома стало да га добијеш.
- Ох, да, стало ми је -одговори Страшило. - Не пријатно је кад човек зна да је будала.
- Хајдемо даље - рече девојчица и пружи котарицу Страшилу.
Поред пута више није било плотова, а земља је била неравна и необрађена. Пред вече
стигоше у једну велику шуму у којој је расло дрвеће тако високо, густо да су се гране спајале
над путем од жутих опека. Под дрвећем је било скоро сасвим мрачно јер су гране заклањале
дневну светлост, али путници се не зауставише и наставише даље.
- Ако овај пут улази у шуму, он мора из ње и да изађе - рече Страшило. - А пошто је
Смарагдни Град на другом крају пута, морамо да га следимо ма куда он водио.
- То је бар јасно - рече Дороти.
- Наравно, како бих то иначе знао - одговори Страшило. - Да је за то потребан мозак, ја
то никада не бих рекао.
После једног часа паде мрак и они почеше да се саплићу у помрчини. Дороти није могла
ништа да види, али Тото јесте, јер неки пси виде добро и у мраку, а Страшило је изјавио да
може да види исто тако добро као по дану. Зато га девојчица узе под руку и настави
прилично лако да хода.
- Ако видиш било какву кућу или место где можемо да проведемо ноћ - рече она
- кажи ми, јер је веома непријатно ићи по мраку.
Страшило убрзо застаде.
- Са десне стране видим колибицу саграђену од дрвета. Хоћемо ли да одемо тамо? -
упита он.
Наравно - одговори девојчица. - Ја сам сасвим исцрпљена.
Страшило је поведе међу дрвећем до колибе и Дороти уђе унутра. Тамо, у једном углу,
пронађе постељу од осушеног лишћа. Она одмах леже и са Тотом поред себе, убрзо утону у
дубок сан. Пошто никада није осећао умор, Страшило стаде у други угао да стрпљиво сачека
јутро.
 СПАШАВАЊЕ ЛИМЕНОГ ДРВОСЕЧЕ

Када се Дороти пробудила, сунце је сијало кроз дрвеће, а Тото је већ био напољу и јурио
птице и веверице. Она се усправи у кревету и погледа око себе. Страшило је стрпљиво чекао
у свом углу.
- Морамо да потражимо воду - рече му она.
- Шта ће ти вода? - упита он.
- Да се умијем и да пијем како ми сув хлеб не би застао у грлу.
- Мора да је незгодно бити начињен од крви и меса - замишљено рече Страшило. - Ви
морате да спавате, једете и пијете. Ипак, ви имате мозак и можете да мислите како треба, а
за то би вредело помучити се.
Они изађоше из колибице. Ишли су кроз шуму све док нису стигли до једног извора
бистре воде где се Дороти напила, окупала и појела доручак. Тада примети да у котарици
није остало много хлеба и обрадова се што Страшило не мора ништа да једе, јер би иначе
једва остало довољно хране за тај дан за њу и Тотоа.
Баш када је завршила са доручком и хтела да се врати на пут поплочан жутим
опекама, Дороти се трже чувши тужно стењање у близини.
- Шта је то? - упита она уплашено.
- Не знам - одговори Страшило - али можемо да одемо и погледамо.
У том тренутку допре им до ушију још један јецај који као да је долазио однекуд иза
њих. Чим се окретоше и закорачише у шуму, Дороти виде како се нешто пресијава обасуто
зрацима сунца који су продирали између дрвећа. Она потрча у том правцу, а затим застаде и
узвикну од изненађења.
Једно велико дрво било је напола посечено, а поред њега, са подигнутом секиром у
рукама, стајао је човек сав начињен од лима. Иако су му глава, ноге и руке били зглобовима
причвршћени за тело, он је стајао потпуно непокретно, као да уопште не може да се помери.
Дороти и Страшило су га запрепашћено гледати а Тото љутито лајао, а када је покушао
да га угризе за лимене ноге, повредио је зубе
- Јеси ли то ти стењао? - упита Дороти.
- Да - одговори лимени човек - Стењем више од годину дана, али ме до сада нико није
чуо и дошао да ми помогне.
- Како да ти помогнем? - упита она љубазно јер је била дирнута тужним гласом којим је
човек говорио.
- Донеси кантицу са уљем и подмажи ми зглобове - одговори он. - Толико су зарђали да
уопште не могу да их покренем. Ако ме добро подмажеш, одмах ћу се опоравити. Кантицу са
уљем ћеш наћи на једној полици у мојој колиби.
Дороти одмах отрча назад у колибу, пронађе кантицу са уљем, врати се и брижно
упита:
- Где су ти зглобови?
- Подмажи ми прво врат рече Лимени Дрвосеча и она га подмаза. Пошто је лимена
глава била много зарђала, Страшило је ухвати и поче пажљиво да је окреће са једне на другу
страну, све док човек није био у стању да је сам помера.
- Сада ми подмажи зглобове на рукама - рече. Дороти их је подмазивала, а Страшило
пажљиво савијао док се нису сасвим ослободили рђе и засијали као нови.
Лимени Дрвосеча одахну, спусти секиру и прислони је уз дрво.
- Ово је велико олакшање - рече. - Држим ту секиру у ваздуху откад сам зарђао, и драго
ми је што сам најзад у стању да је спустим. А сада, ако ми подмажеш зглобове на ногама,
бићу опет у реду . Они му подмазаше ноге тако да је на крају могао слободно да их покреће.
Лименко им се неколико пута захвали што су га ослободили.
- Могао сам заувек да останем у оном положају да ви нисте прошли овуда - рече он. -
Ви сте ми спасли живот! Како то да сте се овде нашли?
- Ми идемо у Смарагдни Град да видимо Великог Оза - одговори Дороти - и застали смо
да у твојој колиби проведемо ноћ.
- Желим да ме врати кући, у Канзас, а Страшило жели да му Чаробњак стави мало
мозга у главу - одговори она.
Лимени Дрвосеча као да се за тренутак дубоко замисли, а онда рече:
- Мислите ли да би Оз могао да ми да срце?
- Па, претпостављам да би могао - одговори Дороти. - То би требало да буде исто тако
лако као да Страшилу да мозак . - Тачно - одговори Лимени Дрвосеча. - Дакле, ако ми
дозволите да вам се придружим, и ја ћу да пођем у Смарагдни Град и замолим Оза да ми
помогне.
- Хајдемо - срдачно рече Страшило, а Дороти додаде да се радује његовом друштву. На
то Лимени Дрвосеча пребаци секиру преко рамена и они се упутише кроз шуму, све док не
дођоше до пута поплочаног жутим опекама.
Лимени Дрвосеча замоли Дороти да стави кантицу са уљем у своју котарицу. - Јер
- рече, ако случајно покиснем и поново зарђам, уље ће ми бити неопходно.
Имали су среће да добију новог сапутника, јер убрзо пошто су наставили пут дођоше до
места где је дрвеће и жбуње било толико густо да кроз њега путници нису могли да прођу.
Међутим, Лимени Дрвосеча се даде на посао и поче за све њих да рашчишћава пут секиром.
Дороти се уз пут толико замислила да није ни приметила када се Страшило саплео о једну
рупу и откотрљао у јарак. Морао је да је позове да му поново помогне.
- Зато што немам памети - весело одговори Страшило. - Знаш, моја глава је напуњена
сламом, па зато и идем Озу да га замолим за мало мозга.
- А, тако - рече Лимени Дрвосеча. - Па ипак, мозак није најважнија ствар на свету.
- Имаш ли га ти? - упита Страшило.
- Не, моја глава је потпуно празна - одговори Лимени Дрвосеча - али ја сам некада имао
и мозак и срце, и пошто сам оба испробао, више бих волео да имам срце.
- А зашто? - упита Страшило.
- Испричаћу ти свој живот и онда ћеш схватити. И тако, док су ишли кроз шуму,
Лимени Дрвосеча је причао следећу причу:
- Рођен сам као син дрвосече који је секао дрва у шуми и тако се прехрањивао. Кад сам
порастао, постао сам и сам дрвосеча и пошто ми је отац умро, бринуо сам се о мајци све док
је била жива. Затим сам донео одлуку да више не живим сам него да се оженим.
Срео сам једну Жвакачицу која је била тако лепа да сам се убрзо заљубио у њу и заволео
је свим својим срцем. Она је са своје стране обећала да ће се удати за мене чим зарадим
довољно новца да сазидам за њу лепшу кућу. Ја се стога дадох на посао вредније него икада.
Моја девојка је живела са једном старицом која није желела да се ова уопште уда, јер је сама
била толико лења да је хтела да девојка остане са њом и обавља јој све домаће послове. Зато
је та старица отишла Злој Вештици Истока и обећала јој две овце и једну краву ако спречи
наше венчање. После тога Зла Вештица је зачарала моју секиру, и када сам једног дана цепао
дрва вредније него икада, зато што сам горео од нестрпљења да што је могуће пре дођем до
нове куће и жене, секира изненада склизну и одсече ми леву ногу.
Прво сам био очајан, јер сам знао да човек са једном ногом не може да ради као
дрвосеча. Стога сам отишао једном лимару и он ми је направио нову ногу од лима. Када сам
се навикао на њу, нога је веома добро радила. Међутим, овај мој потез је разљутио Злу
Вештицу Истока, зато што је старици дала своју реч да се нећу оженити лепом Жвакачицом.
Када сам поново почео да обарам дрвеће, моја секира склизну и одсече ми десну ногу. Опет
сам отишао код лимара и овај ми је направио и другу ногу од лима. После овога, зачарана
секира ми је, једну по једну, одсекла руке, али ни најмање обесхрабрен, ја их замених
лименима. Зла Вештица тада опет зачара секиру, те ми ова одсече главу. У првом тренутку
помислих да ми је дошао крај. Међутим, лимар се случајно нашао у близини и направио ми
нову главу од лима.
Мислећи да сам надмудрио Злу Вештицу, радио сам напорније него икада. Али, нисам
знао колико је свиреп мој непријатељ. Вештица је пронашла сигуран начин да у мени убије
љубав према лепој Жвакачици. Поново је зачарала секиру тако да ми је исклизнула из руку и
пресекла тело напола. Још једном ми је лимар притекао у помоћ и направио ново тело од
лима, за које је помоћу спона причврстио моје лимене руке, ноге и главу, тако да сам могао
да их покрећем исто онако добро као и раније. Али, авај, више нисам имао срце и није ми
било стало да ли ћу се оженити својом девојком или не. Претпостављам да девојка још увек
живи са старицом и чека да дођем по њу.
Моје тело се тако јарко сијало на сунцу да сам био поносан на себе. Више нисам морао
да пазим да ми секира не исклизне из руку пошто ме није могла посећи. За мене је постојала
само једна опасност - да ми зглобови зарђају. Зато сам у колиби увек имао спремну кантицу
са уљем и стално их подмазивао. Међутим, једнога дана сам заборавио то да урадим и, пошто
ме је ухватила непогода, пре него што сам и помислио на опасност, зглобови ми зарђаше на
киши и ја остадох да стојим у шуми све док ви нисте наишли и помогли ми. Било је то
страшно искушење. Током те године, док сам непомично стајао, имао сам времена да
схватим како је највећи губитак који сам доживео губитак срца. Док сам био заљубљен, био
сам најсрећнији човек на свету, али ко нема срце не може да воли, па сам зато одлучио да
замолим Оза да ми га да. Ако ми то учини, вратићу се својој девојци и оженићу се њом.
 И Дороти и Страшило су заинтересовано саслушали причу Лименог Дрвосече. Сада им
је било јасно зашто је толико желео да добије ново срце . - Без обзира на све - рече Страшило
- ја ћу ипак тражити мозак, а не срце, јер глупан, и кад би имао срце, не би знао шта с њим
да ради.
- Ја желим срце - одговори Лимени Дрвосеча - јер мозак никога не чини срећним, а
срећа је најлепша ствар на свету.
Дороти не рече ништа зато што није знала који је од њених пријатеља у праву. Она
закључи да, ако се само врати својима у Канзас, неће много марити за то што Дрвосеча нема
мозак а Страшило срце, нити да ли су обојица добили оно што желе.
Највише је бринуло то што је остало још сасвим мало хлеба и што ће, кад она и Тото још
једном ужинају, котарица бити празна. Дрвосеча и Страшило нису ништа јели, али она није
била начињена ни од лима ни од сламе и није могла да преживи ако не једе.
 ПЛАШЉИВИ ЛАВ

Дороти и њени сапутници су и даље ишли кроз густу шуму. Пут је још увек био
поплочан жутим опекама, али је био толико прекривен сувим гранчицама и лишћем да су
корачали с тешком муком.
У овом делу шуме је било мало птица, јер птице воле да живе тамо где има много сунца.
Одједном, до њих допре продорно режање неке дивље животиње сакривене међу дрвећем.
Од овог звука срце девојчице брже закуца. Није схватила шта се то чује, али Тото изгледа
јесте, јер се приљубио уз Дороти и није чак ни залајао.
- Колико нам још треба - запита девојчица Лименог Дрвосечу - да изађемо из шуме?
- Не знам - гласио је одговор - никада нисам био у Смарагдном Граду. Мој отац је
једном ишао тамо док сам још био дечак и рекао ми је да је то дуг пут кроз опасне крајеве,
иако је предео диван у близини града у коме живи Оз. Ипак, све док уз себе имам кантицу са
уљем, ја се не бојим. Страшило ионако не може да се повреди, а ти носиш на челу траг
пољупца Добре Вештице који те штити од сваког зла.
- Тото?- упита девојчица брижно - шта ће њега да заштити?
- Ако буде у опасности, ми ћемо морати да га штитимо - одговори Лимени Дрвосеча.
У том тренутку из шуме се зачу страшан урлик и одмах затим, огроман лав искочи на
пут. Једним ударцем шапе он обори Страшило у јарак, а затим својим оштрим канџама
нападе Уменог Дрвосечу. На његово изненађење, лим је остао неоштећен иако је Дрвосеча
пао насред пута и остао да лежи.
Када се суочио са непријатељем мали Тото потрча лајући ка лаву. Велика звер отвори
чељуст да прогута псетанце, када Дороти, бојећи се да Тото не настрада, заборави на
опасност, притрча, удари лава по њушци што је јаче могла и викну:
- Само покушај да поједеш Тотоа! Срам те било, тако велика животиња а напада сироту
малу куцу!
- Нисам му ништа урадио - рече лав трљајући шапом место на њушци где га је Дороти
ударила.
- Ниси, али си покушао - одговори она. - Ти си најобичнија кукавица!
- Знам - рече Лав и посрамљено спусти главу. -Одувек сам то знао. Али, шта да радим?
- То ја не знам. Када само помисИим како си ударио сиротог човека од сламе!
- Зар је он напуњен сламом? - упита Лав изне-нађено посматрајући како девојчица
подиже Страшило, поставља га на ноге и поправља му облик.
- Наравно да јесте - одговори Дороти, још увек љута.
- Зато је он тако лако пао - примети Лав. - Изенадио сам се кад сам видео како се
котрља. Је ли и онај други напуњен сламом?
- Није - одговори Дороти. - Он је начињен од лима. - Онда поможе Дрвосечи да устане.
- Зато ми је скоро поломио канџе - рече Лав. - Када сам њима загребао лим, сав сам се
најежио. Каква је то мала животиња до које ти је толико стало?
- То је мој пас Тото - одговори Дороти.
- Је ли он направљен од лима или је напуњен сламом? - упита Лав.
- Ни једно ни друго. Он је ... он је пас од крви и меса - одговори девојчица.
- Каква чудна животиња! Сада, када сам га боље погледао, видим колико је мали.
Никоме, осим кукавици као што сам ја, не би пало на памет да поједе толицко створење -
тужно настави Лав.
- Зашто си ти кукавица? - упита Дороти зачуђено гледајући звер која је била велика као
омањи коњ.
- Ко то зна! - одговори Лав. - Мислим да сам тако рођен. Све остале шумске животиње,
природно, очекују од мене да будем храбар, јер се за лава одувек мислило да је шумски цар.
Приметио сам да се, кад гласно рикнем, све живо уплаши и уклони са мог пута. Кад год
сретнем неког човека, ја се страшно уплашим, али ипак рикнем на њега и он побегне што
брже може. Пошто сам кукавица, страшно се плашим слонова, тигрова и медведа. Срећом, и
они беже кад чују моју рику, а ја их, наравно, пуштам.
- Али, то није у реду. Цар животиња не би смео да буде плашљив - рече Страшило.
- Знам - одговори Лав и обриса крајичком репа сузу из ока. - Због тога сам несрећан и
живот ми је тужан. Али, кад год се појави опасност, моје срце залупа брже.
- Да немаш срчану ману? - упита Лимени Дрвосеча.
- Можда - рече Лав.
 - Ако је то у питању - настави Лимени Дрвосеча - треба да будеш срећан, јер то значи
да имаш срце. Што се мене тиче, ја га немам и зато не могу да будем срчани болесник.
- Да немам срце - рече Лав замишљено - можда не бих био плашљив.
- А имаш ли мозак? - упита Страшило.
- Претпостављам да га имам. Нисам проверавао - одговори Лав.
- Ја сам кренуо Великом Озу да га замолим да ми да мало мозга, - рече Страшило - јер
ми је глава за сада испуњена само сламом.
- А ја идем да га замолим да ми да срце - рече Дрвосеча.
- А ја да га молим да Тотоа и мене врати у Канзас - додаде Дороти.
- Мислите ли да ми Оз може дати храброст? - упита Плашљиви Лав.
- Исто тако лако као што мени може дати мозак - рече Страшило.
- Или мени срце - рече Лимени Дрвосеча.
- Или да мене врати у Канзас - рече Дороти.
- У том случају, ако немате ништа против, ја ћу поћи са вама - рече Лав. - Живот без
трунке храбрости је напросто неподношљив.
- Баш добро, - одговори Дороти - пошто ћеш терати дивље животиње од нас. Изгледа
ми да су оне још плашљивије од тебе кад допуштају да их тако лако уплашиш.
- И јесу, - рече Лав - али то мене не чини нимало храбријим; бићу несрећан док год
будем свестан да сам кукавица.
И тако, још једном, мало друштво крену на пут. Лав је ишао крупним корацима поред
Дороти. У почетку, Тотоу се није допадао нови сапутник, зато што никако није могао да
заборави како је био скоро смрвљен у огромним лављим чељустима, али после извесног
времена се одобровољио, те коначно Тото и Плашљиви Лав постадоше добри пријатељи.
До краја дана никакав нови доживљај није пореметио пут. Једино је Лимени Дрвосеча
стао на неку бубу која је пузила по путу и згњечио сирото створењце. Он се због тога много
растужио јер је увек пазио да никог живог не повреди, па је пустио неколико покајничких
суза. Ове сузе му се полако скотрљаше низ лице тако да завртњи његове вилице зарђаше.
Када га Дороти нешто упита, Лимени Дрвосеча не могаде да отвори уста јер су му вилице
биле стиснуте од рђе. Он се страшно уплаши и знацима објасни Дороти да му помогне. Но
она није разумела. Ни Лав није схватио шта се дешава, али Страшило зграби кантицу са
уљем из Доротине котарице и подмаза Дрвосечине вилице, тако да је овај после неколико
тренутака поново могао да говори.
- Ово ће ми бити поука - рече он - да гледам куда идем. Сигурно ћу поново заплакати
ако опет згазим неку бубу, а од плакања ми зарђају вилице и не могу да говорим.
После тога је, очију прикованих за тле, ходао веома пажљиво. Када би угледао неког
сићушног мрава како мили, он би га прескочио да га не повреди. Лимени Дрвосеча је врло
добро знао да нема срце и зато је стално пазио да не буде свиреп или нељубазан ни према
коме.
- Ви људи са срцем - рече - имате нешто што вас води и не можете да погрешите, али ја
немам срце и зато морам да будем веома пажљив. Када ми Оз буде дао срце, наравно, више
нећу морати толико да се трудим.
 ВЕЛИКОМ ОЗУ У ПОХОДЕ

Те вечери су били принуђени да преноће испод једног великог дрвета у шуми јер у
близини није било кућа. Стабло их је као добар покривач штитило од росе, а Лимени
Дрвосеча је својом секиром нацепао гомилу дрва, те је Дороти заложила велику ватру која је
угрејала и помогла јој да се осећа мање усамљеном. Она и Тото поједоше остатке хлеба, па
сада није знала шта ће да ради за доручак.
- Ако желиш - рече Лав - отићи ћу у шуму и уловити јелена за доручак. Можеш га
испећи на ватри, јер ви људи имате чудан укус и више волите печено месо.
- Немој то да радиш, молим те - замоли га Лимени Дрвосеча. - Ако убијеш сиротог
јелена, ја ћу се расплакати и вилице ће ми поново зарђати.
Лав ипак оде у шуму на вечеру и после никоме не рече шта је појео.
Страшило је пронашао орах и напунио плодовима Доротину котарицу, тако да
девојчица дуже време не буде гладна. Она закључи да је то веома пажљиво са његове стране.
Весело се смејала необичном начину на који је човек од сламе брао орахе. Његове руке
напуњене сламом биле су тако неспретне, а ораси тако ситни, да је испустио скоро исто
онолико колико је ставио у котарицу. Страшилу је, међутим, било свеједно колико ће времена
утрошити на брање ораха јер је ионако бежао од ватре у страху да му нека варница не улети
у сламу и запали је. Стога се држао подаље од пламена и приближио се само да Дороти, када
је легла да спава, покрије сувим лишћем. Испод њега јој је било угодно и топло, па је чврсто
спавала све до јутра.
Када је свануло, девојчица се уми у једном поточићу и убрзо затим цело друштво крену
према Смарагдном Граду.
За наше путнике овај дан је био пун догађаја. Ходали су једва један сат, када пред
собом угледаше велики јарак који је пресецао пут и шуму и пружао се са обе стране докле им
је поглед допирао. Био је врло широк, а када су дошли до ивице и погледали доле, видели су
и да је веома дубок. Дно му је било прекривено огромним шиљатим камењем, а стране веома
стрме. За тренутак им се учинило да је њиховом путовању дошао крај.
- Шта да радимо? - упита Дороти очајно.
- Немам појма - одговори Лимени Дрвосеча.
Лав забринуто затресе својом чупавом гривом.
Међутим, Страшило рече:
- Да летимо не можемо, то је сигурно, а не можемо ни да се спустимо у овај огроман
јарак. Зато, ако не можемо ни да га прескочимо, морамо остати ту где смо.
- Мислим да бих ја могао да га прескочим -рече Плашљиви Лав пошто је пажљиво
одмерио растојање.
- Онда смо на коњу - одговори Страшило - јер нас једног по једног можеш пренети на
леђима.
- Па, могу да покушам - рече Лав. - Ко хоће да пође први?
- Ја - изјави Страшило - јер ако не успеш да прескочиш јарак, Дороти може да погине,
а Лимени Дрвосеча да се улуби. Али, ако сам ја на твојим леђима, нема опасности, јер се при
паду уопште нећу повредити.
- Страшно се бојим да не упаднем у јарак рече Плашљиви Лав - али мислим да нема
друге него да покушам. Узјаши ме, па да пробамо.
Страшило узјаха Лава и огромна звер приђе ивици јарка и шћућури се.
- Зашто се прво не залетиш? - упита Страшило.
- Ми мачке тако не скачемо - одговори он, а затим великим скоком пролете кроз ваздух
и нађе се на другој страни. Сви су били задовољни када су видели са каквом лакоћом то
ради. Када је Страшило сишао са њега, Лав поново прескочи јарак.
Дороти одлучи да буде следећа, па узе Тотоа у наручје и узјаха Лава држећи се чврсто
једном руком за његову гриву. У следећем тренутку јој се учини да лети кроз ваздух, а затим
се, пре него што је стигла о томе да размисли, нађе на другој страни.
Лав се врати назад по трећи пут и пренесе Лименог Дрвосечу. После тога сви поседаше
на земљу како би Лав могао да предахне, јер су га силни скокови заморили. Дахтао је као
огроман пас после дугог трчања.
Сума је на овој страни била веома густа. Деловала је мрачно и суморно. Пошто се Лав
одморио, они наставише да ходају путем од жутих опека, питајући се у себи да ли ће икада
стићи до краја шуме и поново изаћи на јарку сунчеву светлост. Уза све то, убрзо зачуше
необичне гласове из дубине шуме и Лав им шапну да у овом делу земље живе Горогани.
 - Шта су то Горогани? - упита девојчица.
То су грозне животиње са телом као у медведа, а главом као у тигра - одговори Лав.
Канџе су им толико дугачке и оштре да ме могу растргнути исто тако лако као што бих ја
могао Тотоа. Ја их се страшно плашим.
- Никакво чудо - одговори Дороти. - Сигурно су то ужасне звери.
Лав управо хтеде да одговори, када наиђоше на још једну јаругу која је била тако
широка и дубока да он одмах увиде да је не може прескочити.
Поседаше да се посаветују шта да раде и после озбиљног размишљања Страшило рече:
- Ено једног великог дрвета у близини јаруге. Кад би Лимени Дрвосеча успео да га
обори тако да падне на другу страну, могли бисмо лако да пређемо преко њега.
- Одлична идеја! - рече Лав. - Понекад ми се учини да у глави ипак имаш мозак уместо
сламе.
- Дрвосеча се одмах даде на посао. Пошто му је секира била оштра, он брзо посече
дрво. Тада се Лав ослони својим јаким предњим шапама на стабло и гурну га из све снаге.
Велико дрво се полако сави и паде са треском преко јарка. Горње гране се нађоше на другој
страни.
Управо су почели да прелазе преко овог необичног моста, када их јако режање натера
да подигну поглед и на свој ужас, приметише да им у сусрет трче две огромне животиње са
телима као у медведа и главама као у тигра.
- То су Горогани - рече Плашљиви Лав и поче да дрхти.
- Брзо! - узвикну Страшило. - Хајдемо на другу страну!
Дороти пође прва држећи Тотоа у наручју, а за њом Лимени Дрвосеча и Страшило.
Иако уплашен, Лав се окрете ка Гороганима и рикну тако силно да Дороти врисну а
Страшило паде на леђа. Чак и грозне животиње застадоше и изненађено га погледаше.
Али, видевши да су већи од Лава и сетивши се да су њих двојица а он сам, Горогани
појурише у напад. Лав пређе преко стабла и окрете се да види шта ће да ураде. Не застајући
ни трен, грозне животиње кретоше преко дрвета.
- Изгубљени смо! Сигурно ће нас растргнути својим оштрим канџама. Стани одмах иза
мене, а ја ћу се борити са њима догод у мени има живота -рече Лав Дороти.
- Чекај мало! - узвикну Страшило. - Размишљао је шта би било најбоље да се учини и
најзад рече Дрвосечи да пресече крај дрвета који је лежао на њиховој страни јарка. Лимени
Дрвосеча се одмах баци на посао, и када су Горогани скоро стигли на другу страну, дрво са
треском паде на дно и повуче са собом наказне звери које оштро стење разнеше у
парампарчад.
- Изгледа - рече Плашљиви Лав са уздахом олакшања - да нам је суђено да још мало
поживимо.
Мило ми је што мора да је много незгодно не бити жив. Ове наказе су ме толико
преплашиле да ми срце још увек лупа.
- Ах! - рече тужно Лимени Дрвосеча. - Како бих желео да и мени лупа срце!
После овог доживљаја, наши путници постадоше још нестрпљивији да што пре изађу из
шуме. Ходали су врло брзо и Дороти се толико уморила да је морала да узјаше Лава. На
њихову велику радост, дрвеће поче да се проређује што су више одмицали. ПосИе подне,
пред собом изненада угледаше брзу, широку реку. На другој обали се видело да пут од жутих
опека вијуга кроз дивне зелене ливаде прошаране цвећем јарких боја. Дуж пута је расло
дрвеће са којег је висило зрело воће. Били су веома срећни када су видели тако леп предео.
- Како ћемо прећи реку? - упита Дороти.
- То је бар лако - одговори Страшило. - Лимени дрвосеча ће направити сплав којим
ћемо прећи на другу страну.
Дрвосеча узе секиру и поче да обара дрвеће. Док је он радио, Страшило откри на обали
дрво препуно зрелог воћа. Дороти се обрадова јер целог дана није јела ништа осим ораха, па
се добро наједе воћа. Али, сплав се не може брзо направити чак и када је неко вредан и
неуморан као Лимени Дрвосеча. Када се спустила ноћ, посао још није био завршен. Зато
нађоше згодно место испод дрвећа где су лепо спавали све до јутра. Дороти је сањала
Смарагдни Град и доброг чаробњака Оза који ће је ускоро вратити кући.
 СМРТОНОСНО МАКОВО ПОЉЕ

Наши путници се следећег јутра пробудише освежени и пуни наде. Дороти је

краљевски доручковала брескве и шљиве које су расле на дрвећу покрај реке.
За њима је остала мрачна шума коју су после бројних опасности срећно прошли.
Испред њих се пружао диван, сунцем обасјан предео који као да их је позивао у Смарагдни
Град.
Широка река их је још увек раздвајала од те дивне земље, али сплав је био завршен чим
је Лимени Дрвосеча посекао још неколико стабала и причврстио их једно за друго дрвеним
клиновима. Са Тотоом у наручју, Дороти седе на средину сплава. Плашљиви Лав је био
велики и тежак, па се сплав нагнуо чим је стао на њега. Страшило и Лимени Дрвосеча су
стајали на другом крају и одржавали равнотежу. Њих двојица су моткама гурали сплав кроз
воду.
У почетку је све било добро, али када стигоше насред реке, струја понесе сплав
низводно, све даље и даље од пута поплочаног жутим опекама, а вода постаде тако дубока да
дугачке мотке више нису допирале до дна.
- Тешко нама! - рече Лимени Дрвосеча. Ако не успемо да се домогнемо обале, струја ће
нас однети у земљу Зле Вештице Запада која ће нас зачарати и учинити својим робовима.
- И ја тада нећу добити мозак! - рече Страшило.
- А ја нећу стећи храброст! - рече Плашљиви Лав.
- А ја нећу добити срце! - рече Лимени Дрвосеча.
- А ја се никада нећу вратити у Канзас! - рече Дороти.
- Морамо по сваку цену стићи у Смарагдни Град - настави Страшило и зарони своју
мотку толико дубоко да се она чврсто зари у муљ на дну реке. Пре него што је могао да је
извуче или испусти, сплав одмаче и јадни Страшило остаде да виси на њој насред реке.
- Збогом! - узвикну он за њима, а они се растужише због растанка. Лимени Дрвосеча
поче да плаче, али се срећом присети да може да зарђа, па зато обриса сузе о Доротину
кецељицу.
Страшило је заиста био у невољи.
- Сада ми је горе него онда када ме је Дороти нашла - рече у себи. - Тада сам висио
усред кукурузног поља где сам бар могао да плашим вране. Чему може да служи Страшило
на мотки усред реке. Што је најстрашније, никада нећу стећи мозак!
Сплав је наставио да плови низводно, а јадни Страшило је остао далеко за њима. -
Нешто морамо предузети да се спасемо. Ако се будете чврсто држали за крај мог репа,
мислим да ћу пливајући моћи да одвучем сплав до обале - рече Плашљиви Лав.
Он скочи у воду, а Лимени Дрвосеча га чврсто ухвати за реп. Плашљиви Лав из све
снаге заплива ка обали. лако је био снажан, није му било лако. Ипак, убрзо су се извукли из
струје. Дороти узе дугачку мотку од Лименог Дрвосече и поможе да се сплав изгура на обалу.
Када су најзад стигли до обале и закорачили на дивну зелену траву, били су исцрпљени.
Мислили су да их је струја однела далеко од пута који је водио ка Смарагдном Граду.
- Шта да радимо? - упита Лимени Дрвосеча, док је Плашљиви Лав лежао на трави и
сушио се на сунцу.
- Морамо се некако вратити на пут - рече Дороти.
- Ако идемо обалом, поново ћемо наићи на њега - примети Плашљиви Лав.
И тако, пошто су се одморили, Дороти узе своју котарицу и они пођоше дуж обале
обрасле травом ка путу од кога их је струја удаљила. Био је то диван, сунцем обасјан предео,
препун цвећа и воћки. Ипак, због онога што се десило јадном Страшилу, нису били срећни.
Ишли су што су брже могли, а Дороти застаде само једном да убере диван цвет. После
извесног времена, Лимени Дрвосеча узвикну:
- Погледајте!
Они погледаше у правцу реке и приметише Страшила како стоји натакнут на мотки на
средини реке. Изгледао је веома усамљено и тужно.
- Како да му помогнемо? - упита Дороти.
Плашљиви Лав и Лимени Дрвосеча затресоше главама јер нису знали. Седели су на
обали и замишљено гледали у Страшило. Тада долете једна рода и, видевши их, застаде да се
одмори на речној обали.
- Ко сте ви и куда идете? - упита.
- Ја сам Дороти - одговори девојчица - а ово су моји пријатељи, Лимени Дрвосеча и
Плашљиви Лав. Идемо у Смарагдни Град.
 - Ово није добар пут - рече рода истежући дуги врат и добро загледајући необично
друштво.
- Знам - рече Дороти - али ми смо изгубили Страшила и сада размишљамо како да га
избавимо.
-Где је? - упита рода.
- Тамо на реци - одврати девојчица.
- Ако није много велики и тежак, могу га донети - рече рода.
- Он уопште није тежак - рече спремно Дороти - јер је напуњен сламом. Ако нам га
донесеш, бићемо ти заувек захвални.
- Па, покушаћу - рече рода - али ако видим да је сувише тежак за ношење, мораћу
поново да га вратим на реку.
Велика птица затим полете према реци, ка месту где је Страшило стајао натакнут на
мотку. Она га својим великим канџама ухвати за руку и пренесе на обалу где су седели
Дороти, Плашљиви Лав, Лимени Дрвосеча и Тото.
Чим се поново нашао међу пријатељима, Страшило их од среће све изгрли. Био је
толико весео да је, када су кренули даље, успут певао без престанка.
- Плашио сам се да ћу заувек остати у реци - рече - али ме је добра рода спасла.
Ако икада будем добио мозак, пронаћи ћу роду да јој се одужим.
- Није то ништа - рече рода које је летела изнад њих. - Ја волим да помогнем онима који
су у невољи. Сада морам да пожурим јер ме дечица чекају у гнезду. Желим вам да пронађете
Смарагдни Град и да вам Оз помогне.
- Хвала ти - рече Дороти, а љубазна рода полете увис и изгуби се из вида.
Слушајући песму птица, ишли су даље преко прелепог цвећа које је на том месту било
тотико густо да је земља изгледала као ћилимом прекривена. Велики жути, бели, плави и
љубичасти цветови расли су поред бокора макова чија је јарко црвена боја скоро заслепила
Дороти.
- Зар није дивно? - упита девојчица удишући опојан мирис цвећа.
- Претпостављам - одговори Страшило. - Можда ће ми се више допадати када будем
имао мозак.
- Да имам срце, ја бих га волео - додаде Лимени Дрвосеча.
- Одувек сам волео цвеће - рече Плашљиви Лав. - Оно ми изгледа тако беспомоћно и
нежно. У шуми га скоро није ни било.
Великих црвених макова је било све више, а осталог цвећа све мање. Убрзо се нађоше
усред великог маковог поља. Познато је да је мирис овог цвећа тако јак да, ако га има много
на једном месту, онај ко га удише заспи и, ако га неко на време не удаљи од тог мириса више
се никада не пробуди. Али, Дороти то није знала, нити је могла да се удаљи од јарко црвених
цветова који су расли унедоглед. Капци јој отежаше и она осети потребу да седне како би се
одморила и мало одспавала.
Лимени Дрвосеча се успротиви.
- Морамо да пожуримо и вратимо се на пут од жутих опека пре мрака - рече он, а
Страшило се сложи са њим. И тако наставише, све док је Дороти могла да издржи. Очи јој се
и против њене воље затворише, она заборави где се налази, паде међу макове и чврсто
заспа.
- Шта да радимо? - упита Лимени Дрвосеча.
- Умреће ако је оставимо овде - рече Лав. -Мирис цвећа нас може убити. И сам једва
држим очи отворене, а пас већ спава.
То је била истина. Тото се скљокао на земљу поред своје мале господарице. Мирис цвећа
није могао да нашкоди једино Страшилу и Лименом Дрвосечи зато што нису били
направљени од крви и меса.
- Трчи брзо - рече Страшило Лаву - и спасавај се смртоносног маковог поља што пре
можеш. Ми ћемо понети девојчицу. Ако би се теби десило да заспиш, не бисмо могли ни да те
померимо.
И Лав устаде и потрча што је брже могао. За трен ока нестаде са видика.
- Хајде да рукама направимо седиште и тако понесемо девојчицу - рече Страшило. Они
подигоше Тотоа и ставише га у Доротино крило, а затим од укрштених руку начинише
седиште и понесоше заспалу девојчицу преко цвећа.
Дуго су ходали. Црвени ћилим од смртоносног цвећа који их је окруживао изгледао је
бескрајно велики. Следили су лук који је правила река и на крају наишли на свог пријатеља
Плашљивог Лава, који је чврсто спавао међу маковима. Цвеће је имало тако јак мирис да је
огромна животиња на крају посустала и утонула у сан на самој ивици маковог поља, у
близини ливада обраслих лепом, зеленом травом.
 - Не можемо му помоћи - тужно рече Лимени Дрвосеча - зато што је сувише тежак да
бисмо га могли понети. Морамо га оставити овде да спава заувек. Можда ће уснити како је
најзад стекао храброст.
- Жао ми је - рече Страшило. - С обзиром колика је кукавица, Лав је био добар друг.
Али, хајдемо даље.
Они однесоше уснулу девојчицу далеко од маковог поља да више не удише отровно
цвеће, нежно је спустише на меку траву поред реке и сачекаше да је пробуди свеж
поветарац.
 КРАЉИЦА ПОЉСКИХ МИШЕВА

- Мора да смо близу пута поплочаног жутим опекама, - примети Страшило стојећи
покрај девојчице - јер смо скоро стигли до места с ког нас је струја одвукла.
Лимени Дрвосеча не стиже да одговори јер зачу неко режање и, окренувши главу (чије
су шарке одлично радиле), виде да им се приближава необична животиња. Била је то велика,
жута дивља мачка. Лимени Дрвосеча закључи да она сигурно гони некога пошто су јој уши
биле приљубљене уз главу, а широм отворене чељусти откривале два реда ружних зуба, док су
јој црвене очи сијале као пламене кугле. Чим се приближи, Лимени дрвосеча опази да испред
ње бежи пољски мишић и премда није имао срце, схватио је да није лепо што дивља мачка
хоће да убије тако љупко, беспомоћно створење.
Када се дивља мачка приближила, Дрвосеча замахну секиром и једним хитрим ударцем
јој одруби главу, која се докотрља до његових ногу.
Пошто се спасао од непријатеља, пољски миш престаде да бежи, полако приђе
Дрвосечи и рече пискавим гласићем:
- Ох, хвала вам! Велико Вам хвала што сте ми спасли живот.
- Молим, нема на чему - одговори Дрвосеча. - Знате, ја немам срце и зато гледам да
помогнем сваком коме је потребан пријатељ, па чак и када је у питању обичан миш.
- Обичан миш! - увређено узвикну животињица. - Ја сам краљица - краљица пољских
мишева.
- Збиља? - узвикну Дрвосеча поклонивши се.
- Ви сте, тиме што сте ми спасли живот, учинили велико дело - додаде Краљица.
У том тренутку се појави неколико мишева који су трчали што су брже могли својим
ножицама. Када угледаше своју краљицу, повикаше:
- Ваше величанство, мислили смо да ће вас појести! Како сте успели да побегнете од оне
огромне дивље мачке? - Они се малој краљици поклонише тако дубоко да је изгледало као да
дубе на главицама.
- Овај смешни лимени човек - одговори она - убио је дивљу мачку и тако ми спасао
живот. Стога му се морате покоравати и испуњавати све жеље.
- Хоћемо! - запискаше мишеви углас и одмах се разбежаше на све стране, јер се Тото
пробудио из сна и, видевши толико мишева око себе, залајао од одушевљења и скочио право
међу њих. Тото је, још у Канзасу, волео да јури мишеве и није у томе видео ништа лоше.
Међутим, Лимени Дрвосеча га зграби. Држећи га чврсто у рукама, он позва мишеве:
- Вратите се! Тото вам неће учинити ништа нажао. На ове речи краљица мишева
промоли главицу из једног бусена траве и упита плашљивим гласом:
- Јесте ли сигурни да нас неће појести?
- Нећу му то допустити - рече Дрвосеча. Немојте да се плашите.
Један по један, мишеви се вратише. Тото није поново залајао, али је покушавао да се
ослободи Дрвосечиних руку. Није га ујео само зато што је добро знао да је овај направљен од
лима. На крају, један од најкрупнијих мишева проговори: - Постоји ли ишта што можемо да
учинимо за вас како бисмо вам се одужили што сте спасли живот наше краљице?
- Не могу ничега да се сетим - одговори Дрвосеча, али Страшило, који је покушавао да
мисли, мада му то, пошто му је глава била напуњена сламом, није полазило за руком, брзо
рече:
- Можете да спасете нашег пријатеља, Плашљивог Лава, који је заспао у маковом пољу.
- Лава! - узвикну мала краљица. - Та он ће нас све појести.
- Таман посла! - изјави Страшило. - Он никада не би учинио ништа нажао нашим
пријатељима. Ако нам помогнете да га спасемо, обећавам вам да ће бити добар према вама.
- Добро - рече краљица - верујем вам. Шта треба да радимо?
- Има ли много мишева који вас сматрају својом краљицом и слушају ваше заповести?
- О, да! Има их на хиљаде - одговори она.
- Онда их све позовите да дођу овамо што пре могу и нека сваки донесе што дужи
канап.
Краљица се окрете мишевима из своје пратње и нареди им да сместа оду и доведу све
њене поданике. Чим су чули њену заповест, они се, што су брже могли, растрчаше на све
стране.
- Ти сада отиди - рече Страшило Лименом Дрвосечи - до оног дрвећа поред реке и
направи колица којима ће пренети Лава.
 Дрвосеча одмах оде до дрвећа и даде се на посао. За кратко време направи колица од
дебелих грана са којих је претходно посекао све лишће и гранчице, а онда их састави
дрвеним клиновима. Четири точка је направио тако што је један велики пањ исекао на
котурове. Свој посао је обавио тако брзо и вешто да колица беху већ готова када мишеви
почеше да пристижу.
Мишеви су долазили са свих страна. Било их је на хиљаде: великих, малих и мишева
средње величине. Сваки од њих је у устима носио комад канапа.
У међувремену, Дороти се пробудила из свог дугог сна и отворила очи. Била је веома
изненађена када је видела да лежи у трави, а хиљаде мишева стоје око ње и пажљиво је
посматрају. Страшило јој исприча шта се догодило и окренувши се малој, достојанственој
мишици, рече:
- Дозволи ми да те упознам са Њеним величанством, краљицом пољских мишева.
Дороти озбиљно климну главом, а краљица јој се поклони.
Страшило и Лимени Дрвосеча почеше затим да упрежу мишеве у колица помоћу
канапа које су ови донели. Један крај канапа био је везан око врата сваког миша, а други за
колица. Наравно, колица су била хиљаду пута већа од сваког појединог миша који је требало
да их вуче, али када су сви били упрегнути, могли су без муке да их повуку. Чак су и
Страшило и Лимени Дрвосеча сели на њих, а њихови необични коњићи их одвукоше до места
где је спавао Плашљиви Лав.
Пошто је Лав био тежак, они га с много труда подигоше на колица. Тада краљица
нареди својим поданицима да одмах крену зато што се плашила да би се мишеви могли
успавати ако остану сувише дуго међу маковима. Иако их је било много, сићушна створења
су у првом тренутку једва успевала да покрену тешко натоварена колица, али када их
Лимени Дрвосеча и Страшило погураше, мишеви почеше брже да се крећу. Зачас су пренели
Плашљивог Лава изван макова на зелену пољану где је могао поново да удише пријатан,
свеж ваздух уместо отровног мириса цвећа.
Дороти их дочека и топло захвали мишићима што су њеног друга отргли од смрти. Била
је срећна што је спасен јер га је много заволела.
Чим су били испрегнути из кола, мишеви се растрчаше кроз траву ка својим кућицама.
Краљица мишева је остала последња.
- Ако вам икада будемо потребни - рече - дођите у поље и позовите нас. Ми ћемо вас
чути и доћи да вам помогнемо. Збогом!
- Збогом! - поздравише је они и краљица пође за својим поданицима, док је Дороти
чврсто држала Тотоа да не потрчи за њом и не уплаши је.
После овога поседаше око Плашљивог Лава да причекају да се пробуди, а Страшило
донесе Дороти мало воћа са оближњег дрвета које она поједе за вечеру.
 ЧУВАР КАПИЈЕ

Плашљивом Лаву је требало доста времена да се пробуди пошто је дуго лежао међу
маковима и удисао њихов отрован мирис. Када је отворио очи и сишао са колица, био је сав
срећан што види да је још увек жив.
- Трчао сам што сам брже могао - рече он зевајући - али цвеће је сувише јако мирисало.
Како сте ме избавили?
Они му испричаше како су га пољски мишеви великодушно спасли смрти. Плашљиви
Лав се насмеја и рече:
- Ја сам увек себе сматрао огромним и страшним, па ипак, оно сићушно цвеће само
што ме није убило, а тако мале животињице као мишеви спасле су ми живот. Како је све то
чудно? Је И' те, другови, шта ћемо сада да радимо?
- Морамо да ходамо даље док поново не нађемо пут од жутих опека - рече Дороти. -
Тада ћемо га се држати све до Смарагдног Града.
Пошто се лав сасвим опоравио и потпуно дошао себи, они кретоше на пут, срећни што
ходају кроз меку, сочну траву. Није прошло много времена, кад наиђоше на пут од жутих
опека и упутише се према Смарагдном Граду у коме је живео Велики Оз.
Пут је био раван и добро поплочан, а предео кроз који је пролазио диван. Наши
путници су били срећни што је шума, са свим опасностима које су вребале из њених тамних
сенки, остала далеко за њима. Опет угледаше плотове поред пута, сада обојене у зелено, а
када наиђоше на једну кућицу, у којој је очигледно живео неки фармер, и она је била зелена.
Током послеподнева прођоше поред неколико оваквих кућа. Понекад би се житељи
појављивали на вратима и посматрали их као да желе нешто да упитају, али нико им се не
приближи нити им се обрати због огромног Лава који им је утеривао страх у кости.
Сви су били одевени у одела дивне смарагднозелене боје и имали шиљате капе на
главама као у Жвакача.
- Ово мора да је Оз - рече Дороти. - Сигурно се приближавамо Смарагдном Граду.
- Да, - одговори Страшило - овде је све зелено, док је у земљи Жвакача све у плавом.
Али, изгледа да нам Озовци нису наклоњени као Жвакачи, па се бојим да нећемо наћи
преноћиште.
- Ја бих волела да једем још нешто а не само воће - рече девојчица. - Сигурна сам да
Тото умире од глади. Хајде да станемо пред следећом кућом и разговарамо са укућанима.
И тако, када дођоше до једне повеће фармерске куће, Дороти храбро приђе вратима и
закуца. Једна жена их отвори тек толико колико да промоли главу и упита:
- Шта желиш, дете, и шта тај огромни лав тражи у твом друштву?
- Желели бисмо да преноћимо код вас, ако нам дозволите - одговори Дороти. - Лав је
мој друг и пријатељ који вам низашто на свету не би учинио ништа нажао.
- Да ли је питом? - упита жена, одшкринувши врата мало више.
- Како да није - рече девојчица. - Осим тога, он је и веома плашљив, тако да се, у
ствари, он вас боји више него ви њега.
Пошто је мало размишљала и бацила још један поглед на Лава, жена рече:
- Ако је тако, можете да уђете. Добићете вечеру и преноћиште.
И тако уђоше у кућу у којој су се, осим те жене, налазили још један човек и двоје деце.
Човеку је била повређена нога и лежао је на дивану у углу. Били су веома изненађени када су
угледали једно тако необично друштво. Док је жена постављала сто, човек упита:
- Куда сте се упутили?
- Идемо у Смарагдни Град, - рече Дороти - да видимо Великог Оза.
- Није ваљда! - узвикну човек. - Јесте ли сигурни да ће Оз хтети да вас прими?
- Зашто да не? - одговори она.
- Па, прича се да он никоме не дозвољава да му се приближи. Ја сам много пута био у
Смарагдном Граду, том дивном и чудесном месту, али ми никада није било допуштено да
видим Великог Оза, нити ми је познато да га је икада ико видео.
- Зар он никада не излази? - упита Страшило.
- Никада. Он све време проводи у престоној дворани своје палате и чак ни његове слуге
немају прилику да га виде.
- Како изгледа? - упита девојчица.
- То је тешко рећи - одговори човек замишљено. - Знате, Оз је велики чаробњак и може
да узме облик који хоће. Тако, неки кажу да изгледа као птица. Неки тврде да изгледа као
слон, а неки кажу да је као мачка. Другима се показује као дивна вила, или као патуљак, или
како му већ падне на памет. Али, ко је прави Оз и како заиста изгледа, нико живи не зна.
- То је баш чудно - рече Дороти. - Ми ипак морамо покушати да га некако видимо, јер
би нам у противном цео пут био узалудан.
- Зашто желите да видите Страшног Оза? - упита Човек.
- Ја желим да ми да мало мозга - рече спремно Страшило.
- Ох, Оз то може лако да уради - изјави човек. - Он има више мозга него што му је
потребно.
- А ја желим да ми да срце - рече Лимени Дрвосеча.
То му неће бити тешко, - настави човек - јер Оз има велику збирку срца свих величина
и облика.
- А ја желим да ми да храброст - рече Плашљиви Лав.
- Оз у својој престоној дворани држи један велики лонац пун храбрости, - рече човек -
покривен златним поклопцем како не би прекипео. Радо ће ти дати мало.
- А ја желим да ме врати у Канзас - рече Дороти.
- Где је Канзас? - упита човек изненађено.
- Не знам, - одговори тужно Дороти - али тамо је мој дом, и сигурна сам да негде
постоји.
- Врло вероватно. Па, Оз може све, и ја претпостављам да ће пронаћи Канзас. Али, прво
морате да дођете до њега, а то ће бити тешко зато што Велики Чаробњак не жели никога да
види.
Шта ти желиш? - настави он обративши се Тотоу. Тото само махну репом јер, зачудо,
није могао да говори. Жена их у том тренутку позва на вечеру, те они поседаше око стола.
Дороти са уживањем поједе укусну овсену кашу, кајгану и свеж бели хлеб. Лав поједе мало
каше, али му се није допала јер је била од овсених пахуљица, а овас је, како рече, храна за
коње а не за лавове. Страшило и Лимени Дрвосеча нису ништа јели. Тото је пробао мало од
свега, срећан што се поново дочепао добре вечере.
Жена затим показа Дороти кревет у коме ће да спава, и Тото леже поред ње. Лав је
чувао стражу на вратима њене собе како је нико не би узнемиравао. Страшило и Лимени
Дрвосеча су целе ноћи стајали у једном углу и ћутали, иако, наравно, нису спавали.
Следећег јутра, одмах по изласку сунца, они кретоше поново на пут и убрзо приметише
прекрасну зелену светлост на небу.
- То мора да је Смарагдни Град - рече Дороти.
Што су се више приближавали, зелена светлост је постајала све изразитија, те им се
учини да је крај њиховог лутања близу. Исто послеподне стигоше до великог зида којим је
град био опасан. Висок, чврст зид био је обојен светлозеленом бојом.
Испред њих, на завршетку пута од жутих опека, уздизала се велика капија, сва
украшена смарагдима који су се толико пресијавали на сунцу да су чак и Страшилове
нацртане очи биле заслепљене њиховим сјајем.
На капији се налазило звоно. Дороти притисну дугме и зачу сребрни звук. Велика
капија се затим полако отвори. Они уђоше унутра и нађоше се у високој засвођеној
просторији по чијим зидовима су се пресијавали безбројни смарагди.
Испред њих је стајао један човечуљак, скоро исте висине као Жвакачи, који не само
што је од главе до пете био обучен у зелено, него му је чак и кожа била зеленкасте боје. Поред
њега се налазила једна велика зелена капија.
- Зашто сте дошли у Смарагдни Град? - упита.
- Дошли смо да видимо Великог Оза - рече Дороти.
Човечуљак се толико запрепасти на тај одговор да седе и замисли се.
- Већ много година нико није тражио да види Оза - рече он збуњено одмахујући главом.
- Он је моћан и страшан, и ако сте дошли да из радозналости или глупости ометате Великог
Чаробњака у његовим мудрим размишљањима, он може да се наљути и све вас одмах
уништи.
- Ми нисмо дошли из радозналости нити из глупости, -одговори Страшило, - то је
важно. Осим тога, нама је речено да је Оз добар чаробњак.
- То је тачно - одговори зелени Човечуљак. Он мудро и добро влада Смарагдним Градом.
Али, према непоштенима или онима који дођу к њему из радозналости, он је немилосрдан.
Ретко ко се икада усудио да затражи да му види лице. Ја сам Чувар Капије, и пошто
захтевате да видите Великог Оза, одвешћу вас у његов дворац. Али, прво морате да ставите
наочаре.
- Зашто? - упита Дороти.
 - Зато што би вас иначе сјај и слава Смарагдног Града заслепили. Чак и они који живе у
граду морају даноноћно да носе наочаре. Држим их закључане, како је Оз наредио још када
је град био сазидан, само ја имам кључ од њих.
Он отвори велику кутију и Дороти примети да је пуна наочара свих величина и облика.
На свима су се налазила зелена стакла. Чувар Капије пронађе један пар који је одговарао
Дороти и стави јој га на очи. Причвршћивале су се двема златним тракама, а оне су се на
темену закључавале. Кључић је висио на крају ланца обешеног око врата Чувара Капије.
Дороти више није могла сама да их скине и да је хтела. Али, наравно, она није желела да
ослепи од бљеска Смарагдног Града, па се није успротивила.
Зелени човечуљак затим даде наочаре Страшилу, Лименом Дрвосечи, Плашљивом Лаву,
па чак и малом Тотоу, и све из закључа својим кључићем.
Онда Чувар Капије натаче своје наочаре и рече им да је спреман да их води у дворац.
Скинувши један велики златан кључ са клина на зиду он отвори другу капију, и они пођоше
за њим кроз улице Смарагдног Града.
 ЧУДЕСНИ ГРАД

Иако су им очи биле заштићене зеленим наочарима, Дороти и њени пријатељи су у

првом тренутку били заслепљени сјајем чудесног града. Улице су биле пуне велелепних
зграда, саграђених од зеленог мермера и украшених светлуцавим смарагдима. Ишли су по
плочнику од истог зеленог мермера, а на спојевима плоча налазили су се густо поређани
смарагди који су се пресијавали на сунцу. Чак су и небо изнад града и сунчеви зраци били
зелене боје.
На улицама је било много света - људи, жена и деце. Сви су носили зелена одела и
имали зеленкасту кожу. Са чуђењем су посматрали Дороти и њено необично друштво, а деца
су бежала и крила се иза својих мајки кад би угледала Лава. Нико им се није обраћао. У
улици је било много радњи и Дороти запази да је сва роба у њима зелена. У продаји су биле
зелене бомбоне и зелене кокице, зелене ципеле, зелени шешири и зелене хаљине свих врста.
На једном месту је неки човек продавао зелену лимунаду, а деца су је плаћала зеленим
новчићима. Нису приметили ни коње нити било какве друге животиње. Становници су
преносили ствари у малим зеленим колицима која су гурали испред себе. Сви су изгледали
срећно и задовољно.
Чувар Капије их је водио све док нису стигли до једне велике зграде у средишту града.
Био је то дворац Великог Чаробњака Оза. Испред капије је стајао један војник са дугом
зеленом брадом, одевен у зелену униформу.
- Странци желе да виде Великог Оза - рече му Чувар Капије.
- Уђите! - одговори војник. - Пренећу му вашу жељу.
Они прођоше кроз капију и нађоше се у једној просторији застртој зеленим ћилимом и
намештеној дивним зеленим намештајем, украшеним смарагдима. Пре него што су
закорачили у ову одају, војник их замоли да обришу ноге о зелени отирач. Када поседаше, он
учтиво рече:
- Осећајте се као код своје куће. Ја идем у престону дворану да обавестим Оза да сте
стигли.
Дуго су чекали да се војник врати. Када се коначно појави, Дороти га упита:
- Јесте ли видели Оза?
- О, не - одговори војник. - Никада га у животу нисам видео. Седео је иза заклона док
смо разговарали. Пренео сам му вашу поруку и он је рекао да ће вас, ако желите, примити, и
то сваког посебно и не више од једног дневно. Пошто ће ваш боравак у дворцу потрајати
неколико дана, ја ћу вам показати собе у којима ћете се лепо одморити од пута.
- Хвала - одговори девојчица. - Оз је веома љубазан.
Војник тада звизну у зелену звиждаљку и истог тренутка у собу уђе млада девојка,
обучена у дивну хаљину од зелене свиле. Имала је прелепу зелену косу и зелене очи.
Поклонивши се дубоко пред Дороти, она рече: - Пођи са мном. Ја ћу те одвести у твоју собу.
Дороти се поздрави са својим пријатељима и узевши псетанце у наручје, пође за
зеленом девојком кроз седам ходника и преко три спрата све док нису дошле до једне собе у
предњем делу дворца. Била је то најлепша собица на свету, са меканим, удобним креветом,
постељином од зелене свиле и покривачем од зелене кадифе. На средини собе налазио се
мали водоскок из кога је прскао млаз зеленог парфема и падао у дивно исклесан базен од
зеленог мермера. У прозорима се налазило чудесно зелено цвеће, а на полици је стајао ред
зелених књижица. Када је Дороти нашла времена да их прелиста, видела је у њима много
необичних зелених сличица, које су биле толико смешне да су је натерале на смех.
У гардероби се налазило мноштво зелених хаљиница направљених од свиле, сатена и
кадифе, и све су биле њене величине.
- Осећај се као код рођене куће, - рече девојка - а ако ти било шта буде потребно, само
зазвони. Оз ће те примити сутра ујутру.
Она остави Дороти саму и врати се осталим путницима. Девојка и њих одведе у собе,
па се сви сместише у лепим деловима дворца. Овакво гостопримство је, што се Страшила
тиче, свакако било излишно. Када је остао сам у соби, он глупаво стаде на праг и не помери
се све до јутра. Лежање га не би одморило, а очи није ни могао да затвори. Иако је то била
једна од најлепших соба на свету, целу ноћ је провео пиљећи у малог паука који је у једном
углу прео своју мрежу. Лимени Дрвосеча је легао у кревет из навике која му је остала из
времена када је био човек од крви и меса, али није могао да заспи. Ноћ је провео покрећући
зглобове горе-доле како би проверио да ли су у добром стању. Плашљиви Лав, који није волео
затворен простор и коме би кревет од сувог лишћа у шуми више пријао, био је сувише
паметан да би се због овога секирао. Скочио је на кревет, склупчао се као мачка и одмах
захркао.
Следећег јутра, зелена девојка дође к Дороти и обуче је у предивну хаљиницу од зелене
кадифе. Дороти стави и кецељицу од зелене свиле, затим привеза Тотоу зелену траку око
врата и онда се упути Великом Озу у престоној дворани.
Прво дођоше у једну велику просторију у којој су се налазили дворани и дворске даме
обучени у гиздава одела. Иако нису имали шта друго да раде осим да међусобно ћаскају,
ипак су долазили сваког јутра и чекали испред престоне дворане, мада им никада није било
допуштено да виде Оза. Када је Дороти ушла, они је радознало погледаше и један од њих
прошапута:
- Да ли стварно идеш да погледаш Страшног Оза у лице?
- Наравно, - одговори девојчица - ако пристане да ме прими.
- Примиће те, - рече војник који је пренео њену поруку чаробњаку - иако не воли кад
неко тражи да га види. У ствари, у првом тренутку се наљутио и казао да се вратите одакле
сте дошли. Затим ме је упитао како изгледате. Заинтересовао се када сам му поменуо твоје
сребрне ципелице. На крају сам му рекао да имаш знак на челу и он је одлучио да вас све
прими.
У том тренутку једно звоно зазвони и зелена девојка рече Дороти:
- Ово је знак. У престону дворану мораш да уђеш сама.
Она отвори једна вратанца кроз која Дороти храбро прође и нађе се у велелепној
дворани. Била је то велика, кружна просторија са високом, засвођеном таваницом. Зидови,
таваница и под били су прекривени крупним смарагдима. Са таванице је као сунце сијала
велика светиљка под којом су смарагди величанствено блистали. Али, оно што је највише
запрепастило Дороти, био је велики престо од зеленог мермера који се налазио у средини
просторије. Била је то столица која се, као и све остало у дворани, светлуцала од драгог
камења. Насред столице налазила се једна огромна глава, без тела на које би се ослањала, без
руку и ногу. Глава је била већа од главе највећег дива. Била је потпуно ћелава и имала је очи,
нос и уста.
Док је Дороти са чуђењем и страхом гледала у главу, очи заколуташе и почеше
нетремице да је посматрају. Затим се и усне покренуше, и Дороти зачу глас који рече:
- Ја сам Оз, Велики и Страшни. Ко си ти и зашто си хтела да ме видиш? И Глас није
био тако страшан као што би се од овако огромне главе очекивало. Стога се она охрабри и
одговори:
- Ја сам Дороти, мала и беспомоћна. Дошла сам да од вас затражим помоћ.
Очи су је замишљено посматрале читав минут, а затим се зачу глас:
- Одакле ти сребрне ципелице?
- Узела сам их од Зле Вештице Истока када је моја кућица пала на њу и убила је -
одговори она.
- Одакле ти тај знак на челу? - настави глас.
- То је место где ме је пољубила Добра Вештица Севера када се поздравила са мном и
упутила ме вама - одговори девојчица.
Очи је поново оштро погледаше и схватише да говори истину. Тада Оз упита:
- Шта желиш од мене?
- Вратите ме у Канзас, мојој тетки Еми и чика Хенрију - одговори она спремно. - Не
свиђа ми се ваша земља иако је прелепа. Сигурна сам да ће тетка Ема бринути што ме тако
дуго нема.
Очи намигнуше три пута, затим погледаше у таваницу, а онда у под. Колутале су тако
необично да је изгледало као да виде сваки кут просторије. На крају, погледаше поново у
Дороти.
- Зашто бих то учинио? - упита Оз.
- Зато што сте ви моћни, а ја слаба. Зато што сте велики чаробњак, а ја сам само
беспомоћна девојчица - одговори она.
- Ипак си била довољно јака да убијеш Злу Вештицу Истока - рече Оз.
- То се случајно догодило - одговори једноставно Дороти. - Ја нисам ништа урадила.
- Па, - рече глава - даћу ти свој одговор. Немаш права да тражиш од мене да те вратим
у Канзас ако и ти мени не учиниш нешто заузврат. У овој земљи се услуге наплаћују. Ако
желиш да употребим своју чаробну моћ и вратим те поново кући, мораш прво за мене нешто
да урадиш. Помози ми и ја ћу помоћи теби.
- Шта треба да урадим? - упита девојчица.
- Уништи Злу Вештицу Запада - одговори Оз.
 - Молим!? - узвикну Дороти запрепашћено. - Ти си убила Злу Вештицу Истока и носиш
сребрне ципелице које имају чаробну моћ. У целој овој земљи постоји само још једна зла
вештица. Вратићу те у Канзас чим ме будеш известила да је мртва - пре тога не.
Девојчица се расплака од разочарења. Очи поново намигнуше и погледаше је
забринуто. Велики Оз као да је осећао да му она може помоћи ако жели.
- Ја никада никога нисам намерно убила, јецала је она. - Па чак и да хоћу, како да
убијем Злу Вештицу?
Ако је ви који сте велики и страшни не можете убити, како можете да очекујете то од
мене?
- Не знам, - одговори глава - али то је моја одлука. Све док Зла Вештица не умре, нећеш
поново видети тетку и чику. Запамти да је та вештица зла, страшно зла, и да је треба убити.
Сада иди и не тражи да ме поново видиш све док не извршиш свој задатак
Дороти тужно напусти престону дворану и врати се тамо где су Лав, Страшило и
Лимени Дрвосеча чекали да чују шта јој је Оз рекао.
- За мене нема наде - рече она тужно. - Оз неће да ме пошаље кући све док не будем
убила Злу Вештицу Запада, а ја то никада нећу моћи да урадим.
Њеним пријатељима је било жао, али јој нису могли помоћи. Дороти се врати у своју
собу. Легла је у кревет и плакала све док је није ухватио сан.
Следећег јутра, Војник зелене браде дође к Страшилу и рече:
- Пођи са мном. Оз ме је послао по тебе.
Страшило пође за њим. Био је уведен у велику престону дворану у којој угледа једну
прелепу жену како седи на смарагдном престолу. Била је обучена у хаљину од зелене свиле, а
испод круне од драгог камења, падала јој је дуга коса у зеленим увојцима. На раменима је
имала крила велелепне боје, тако лака да су лепршала и на најмањи дашак ветра који би их
дотакао.
Када се Страшило поклонио пред овим прелепим створењем, онолико дубоко колико му
је слама којом је био напуњен дозвољавала, жена га љупко погледа и рече:
- Ја сам Оз, Велики и Страшни. Ко си ти и зашто си желео да ме видиш?
Пошто је очекивао да, како му је Дороти рекла, види велику главу, Страшило се
изненади, али ипак храбро одговори:
- Ја сам само обично страшило напуњено сламом, и зато немам мозак. Дошао сам к
вама с молбом да ми уместо сламе ставите мало мозга у главу како се не би разликовао од
осталих људи у вашој земљи.
- Зашто бих ти то учинила? - упита лепотица.
- Зато што сте мудри и моћни, и зато што ми нико други не може помоћи - одговори
Страшило.
- Ја никада не испуњавам жеље ако ми се нечим не узврати - рече Оз. - Могу да ти
обећам само ово: ако убијеш Злу Вештицу Запада, дароваћу ти колико год хоћеш мозга, и то
таквог да ћеш постати најмудрији човек у целом Озу.
- Мислио сам да сте од Дороти тражили да убије Злу Вештицу - одврати запрепашћено
Страшило.
- Тако је, али мене се не тиче ко ће је убити. Све док она не буде мртва, нећу ти
испунити жељу. Сада иди и немој да се враћаш док не заслужиш мозак који тако жарко
желиш.
Страшило се тужно врати својим пријатељима и исприча им шта му је Оз рекао.
Дороти је била изненађена када је чула да велики Чаробњак није глава као што је она видела,
већ прелепа жена.
- У сваком случају, - рече Страшило - њој је срце исто толико потребно као Лименом
Дрвосечи. Следећег јутра, Војник зелене браде дође по Лименог Дрвосечу и рече:
- Оз ме је послао по вас. Пођите са мном.
Лимени Дрвосеча пође за њим и дође у велику престону дворану. Он није знао да ће се
Оз појавити у облику дивне жене или главе, али је прижељкивао да то ипак буде лепа жена.
"Јер, рече у себи, ако се појави у виду главе, сигуран сам да нећу добити срце, јер глава нема
срца и не може имати разумевања за мене. Али, ако се појави као лепа жена, ја ћу је усрдно
замолити да добијем срце, јер кажу да су све даме нежног срца."
Међутим, када је ушао у велику престону дворану, Лимени Дрвосеча није угледао ни
главу ни лепотицу - Оз је узео облик ужасне животиње. Била је велика скоро као слон а
зелени престо једва је издржавао њену тежину. Чудовиште је имало главу као у носорога, али
са пет очију! Из трупа му је расло пет дугачких руку и пет дугачких танких ногу! Сви делови
су му били обрасли густом, чупавом длаком. Страшније чудовиште се није могло замислити.
Сва срећа што Лимени Дрвосеча у том тренутку није имао срце јер би од страха добио
срчани удар. Али, пошто је био од лима, Дрвосеча се уопште није уплашио, мада је био веома
разочаран.
- Ја сам Оз, Велики и Страшни - проговори чудовиште гласом који је био налик на
рику. - Ко си ти и зашто си желео да ме видиш?
- Ја сам дрвосеча и начињен сам од лима. Зато немам срце и не могу да волим. Молим
вас, дајте ми срце како се не бих разликовао од осталих људи.
- Зашто бих ти то учинио? - упита чудовиште.
- Зато што вас молим и зато што ми само Ви можете испунити жељу - одврати Лимени
Дрвосеча.
Оз потмуло зарежа на ове речи и осорно одговори:
- Ако заиста желиш срце, мораш да га заслужиш.
- Како? - упита Дрвосеча.
- Помози Дороти да убије Злу Вештицу Запада - одговори чудовиште - Када Зла
Вештица буде мртва, дођи к мени и ја ћу ти дати највеће, најбоље и најнежније срце у целом
Озу.
Лимени Дрвосеча се жалостан врати својим пријатељима и исприча им да је видео
ужасно чудовиште. Сви су се чудили у шта све Велики Чаробњак може да се претвори, а
Плашљиви Лав рече: - Ако се појави као чудовиште када ја будем отишао да га видим,
зарикаћу што могу гласније и тако га уплашити да ће ми дати све што будем тражио. Ако се
појави као лепа жена, ухватићу залет као да хоћу да скочим на њу и тако га приморати да
ми испуни жељу. А ако се укаже као глава, биће ми препуштен на милост и немилост -
котрљаћу је по просторији све док не обећа да ће нам учинити оно што желимо. Стога се,
пријатељи, развеселите. Све ће се добро завршити.
Следећег јутра, Војник зелене браде одведе Плашљивог Лава у престону дворану и рече
му да изађе пред Оза.
Лав одмах уђе унутра, обазре се око себе и, на своје изненађење, угледа ватрену куглу
на престолу која је тако пламтела и бљештала да је једва успео да задржи поглед на њој. Прва
помисао му је била да се Оз несрећним случајем запалио и да гори, али када је покушао да се
приближи топлота је била толика да му је опрљила бркове. Он дрхтећи отпуза назад, ближе
вратима.
Тада се из ватрене кугле зачу дубок, миран глас који изговори ове речи:
- Ја сам Оз, Велики и Страшни. Ко си ти и зашто си желео да ме видиш? Лав одговори:
- Ја сам Плашљиви Лав. Плашим се свега. Дошао сам да те молим да ми подариш
храброст тако да стварно могу да постанем шумски цар, како ме иначе називају.
- Зашто бих ти дао храброст? - упита Оз.
- Зато што си најмоћнији од свих чаробњака и што само ти можеш да изађеш у сусрет
мојој жељи - одговори Лав.
Ватрена кугла је пламтела извесно време, а онда глас рече:
- Донеси ми доказ да је Зла Вештица Запада мртва и истог тренутка ћеш добити
храброст. Али, све док је она жива, ти ћеш остати кукавица.
Чувши ово, Лав се наљути, али није могао ништа да одговори. Док је без речи стајао и
зурио у ватрену куглу, она постаде тако неподношљиво врела да он подви реп и побеже из
дворане. Био је срећан када се поново нашао међу својим пријатељима који су га чекали и
испричао им о ужасном сусрету са Чаробњаком.
- Шта сада да радимо? - упита тужно Дороти.
- Можемо да урадимо само једно, - одговори Лав - да одемо у земљу Жмиркаваца,
потражимо Злу Вештицу и убијемо је.
- А шта ако не успемо? - упита девојчица.
- Онда никада нећу стећи храброст - изјави Лав.
- Ни ја добити мозак - додаде Страшило.
- Нити ћу ја добити срце - рече Лимени Дрвосеча.
- А ја никада нећу видети тетка Ему и чика Хенрија - рече Дороти и поче да плаче.
- Пази! - узвикну зелена девојка. - Сузе ће ти капнути на свилену хаљину и умрљати је.
Дороти обриса сузе и рече:
- Мораћемо да покушамо, иако не желим никога да убијем, па макар никада више не
видела тетка Ему.
- Ја ћу да пођем са тобом иако сам сувише велика кукавица да бих могао да убијем Злу
Вештицу - рече Лав.
- И ја ћу да пођем - изјави Страшило - али ти нећу бити од велике помоћи зато што сам
сувише глуп.
- Ја немам срца чак ни да учиним нешто нажао једној злој вештици - примети Лимени
Дрвосеча. Али, ако ви пођете, ја ћу вам се сигурно придружити.
 Одлучише да пођу на пут следећег јутра. Дрвосеча наоштри своју секиру на зеленом
тоцилу и пажљиво подмаза све зглобове. Страшило напуни тело свежом сламом, а Дороти му
поново исцрта очи како би боље видео. Зелена девојка, која је била веома љубазна према
њима, напуни Доротину котарицу укусним јелима и причврсти Тотоу око врата зелену траку
са звонцетом.
У кревет су отишли рано. Чврсто су спавали све до јутра, када их пробуди кукурикање
зеленог петла који је живео у задњем дворишту палате, као и квоцање једне кокошке која је
снела зелено јаје.
 У ПОТРАЗИ ЗА ЗЛОМ ВЕШТИЦОМ

Војник зелене браде поведе наше пријатеље улицама Смарагдног Града, све до
просторије у којој се налазио Чувар капије. Он им скиде наочаре, врати их у велику кутију, а
затим учтиво отвори капију.
- Где је пут за земљу у којој живи Зла Вештица Запада? - упита Дороти.
- Нема га - одговори Чувар капије. - Ко је луд да иде тамо!
- Како ћемо је онда пронаћи? - упита девојчица.
- То је бар лако - одговори човечуљак. - Чим буде сазнала да сте дошли у земљу
Жмиркаваца, она ће вас пронаћи и заробити.
- Можда неће - рече Страшило - јер намеравамо да је убијемо.
- А, то је друга ствар - рече Чувар капије. Њу још нико није успео да убије, па сам,
природно, помислио да ће и вас као све остале заробити. Ипак, пазите, она је зла и свирепа,
и можда вам неће дозволити да је убијете. Идите ка западу где сунце залази и нећете
промашити пут.
Они му захвалише и опростише се са њим. Затим кренуше ка западу преко поља
обраслих сочном травом, ту и тамо прошараним белим радама и љутићима. Дороти
је још увек имала на себи љупку свилену хаљиницу коју је обукла у дворцу, али сада на
своје велико изненађење, она примети да више није зелена него бела. Ни трака око Тотовог
врата није више била зелена, већ је постала бела као Доротина хаљина.
Убрзо оставише Смарагдни Град далеко за собом. Што су даље ишли, предео је постајао
све више пуст и нераван јер, овде на западу, није било ни фарми ни кућа, а земља је била
необрађена.
Послеподневно сунце им је пекло у лице зато што више није било дрвећа да их заклања.
Дороти, Тото и Лав легоше уморни на траву и заспаше још пре мрака, док су Дрвосеча и
Страшило чували стражу.
Зла Вештица Запада је имала само једно око, али оно је било оштро као телескоп, па је
могла да види и шта треба и шта не треба. И тако, док је седела пред вратима свог дворца,
она случајно погледа унаоколо и примети заспалу Дороти и њене пријатеље око ње. Иако су
били још далеко, Зла Вештица се толико разљути што их виде у својој земљи да одмах дуну у
сребрну пиштаљку обешену око врата.
Истог тренутка, са свих страна дотрча чопор огромних вукова. Имали су дуге ноге,
свирепе очи и оштре чељусти.
- Одјурите до оних уљеза - рече Зла Вештица и растргните их на комаде.
- Зар их нећеш заробити? - упита вођа чопора.
- Не - одговори она - један је од лима, а други од сламе. Међу њима су и једна девојчица
и један лав. Нико од њих није способан за рад зато их слободно растргните на комаде.
- Слажем се - рече вођа и појури што је брже могао, а чопор за њим. Страшило и
Дрвосеча су били будни, па су срећом чули вукове како долазе.
- Ја ћу вас бранити - рече Дрвосеча. - Зато станите иза мене, а ја ћу их дочекати када
се приближе.
Лимени Дрвосеча зграби своју добро наоштрену секиру, и када му се вођа чопора
приближи замахну и одруби му главу, тако да овај истог тренутка паде мртав. Чим је поново
подигао секиру, појави се други вук, али и он паде под оштрицом Дрвосечиног оружја. Било
је четрдесет вукова и четрдесет пута је секира погодила циљ тако да је на крају цео чопор
лежао на гомили пред Дрвосечом.
Он затим спусти секиру и седе поред Страшила, који рече:
- Добро си се борио, пријатељу!
Сачекаше до следећег јутра да се Дороти пробуди. Девојчица се уплаши кад угледа
велику гомилу побијених вукова. Лимени Дрвосеча исприча шта се догодило. Она му захвали
што је спасао животе и седе да доручкује. После тога наставише пут.
Тог истог јутра, Зла Вештица изађе на капију свог дворца и загледа се у даљину својим
једним оком. Тада виде како сви њени вукови леже мртви и како уљези још увек путују
њеном земљом. Ово је још жешће наљути и она два пута дуну у сребрну пиштаљку.
Истог тренутка до ње долете огромно јато дивљих врана, чија величина замрачи небо.
Зла Вештица нареди краљу врана:
- Одмах одлетите до уљеза, искљујте им очи и растргните их на комаде.
Велико јато дивљих врана полете према Дороти и њеним сапутницима. Девојчица се
уплаши кад примети да се приближавају, али Страшило рече:
 - Сада је на мене ред. Лезите сви поред мене и неће вам се ништа догодити.
И тако, сви полегаше на земљу осим Страшила који остаде да стоји раширених руку.
Вране се уплашише када га приметише и не усудише се да приђу ближе. Али краљ врана
рече:
- То је најобичније страшило. Искљуваћу му очи.
Краљ врана полете према Страшилу који га ухвати за главу и заврну му шију, тако да
овај паде мртав. Онда друга врана полете ка њему и Страшило и њој заврну шију. Било је
четрдесет врана и четрдесет пута је Страшило завртао шије, све док на крају нису све вране
лежале мртве око њега. Тада он позва своје сапутнике да устану и наставе пут.
Када Зла Вештица поново погледа у даљину и примети да све њене вране леже мртве
на гомили, она се страшно разбесне и три пута дуну у сребрну пиштаљку.
Истог тренутка се зачу гласно зујање и рој црних пчела долете пред њу.
- Одлетите до уљеза и изуједајте их на мртво име! - нареди Зла Чаробница, а пчеле се
окретоше и брзо полетеше ка месту где су се налазили Дороти и њени пријатељи. Међутим,
Дрвосеча их примети како се приближавају, а Страшило се досети шта да раде.
- Извади из мене сву сламу па њом покри девојчицу, пса и лава - рече Дрвосечи - да их
пчеле не изуједају.
- Дороти леже поред Лава држећи Тотоа у наручју, а Дрвосеча их прекри сламом.
Пчеле долетеше и не нађоше ниједну жртву осим Дрвосече. Оне полетеше према њему и
поломише жаоке о лим, али га уопште не повредише. Пошто пчеле не могу да живе без
жаока, око Дрвосече се зачас створи гомила мртвих пчела.
Тада Дороти и Плашљиви Лав устадоше, а девојчица поможе Лименом Дрвосечи да
поново напуни Страшила сламом. После тога још једном наставише пут.
Зла Вештица је била толико љута када је угледала своје црне пчеле у гомилама сличним
комадићима угља, да је почела да треска ногама о земљу, чупа косу и шкргуће зубима. На
крају позва туце својих робова Жмиркаваца, наоружа их оштрим копљима и нареди им да
убију уљезе.
Жмиркавци нису били борбен народ али су морали да послушају наређење, те покорно
одмаршираше. Када се приближише Дороти, Лав громогласно рикну и скочи према њима, а
сироти Жмиркавци се толико уплашише да се разбежаше главом без обзира.
Када су се вратили у дворац, Зла Вештица их добро ишиба и врати назад на посао, а
она седе и поче да размишља шта даље да предузме. Није схватала да су сви њени планови
како да убије ове уљезе могли да пропадну. Али, пошто није била само моћна вештица већ и
веома зла жена, она се зачас сети шта да ради. У њеном ормару се налазила златна капа,
украшена по ободу дијамантима и рубинима. Златна капа је имала чаробну моћ. Њен
власник је могао три пута да позове Крилате Мајмуне, а они су морали да изврше сваку
добијену наредбу. Али, једна особа могла је да заповеди овим необичним зверкама само три
пута. Зла Вештица је већ два пута искористила чаробну моћ златне капе. Крилати Мајмуни
су јој помогли први пут када је пожелела да покори Жмиркавце и њихову земљу. Други пут се
борила против Великог Оза лично и истерала га из земље Запада такође захваљујући
Мајмунима. Само још једном је могла да употреби златну капу и зато се устезала да то учини
све док није исцрпела све расположиве снаге. Али сада, када је остала без крволочних
вукова, дивљих врана и смртоносних пчела, и када је Плашљиви Лав утерао страх у кости
њеним робовима, увидела је да је то једини начин да уништи Дороти и њене пријатеље.
Зла Вештица извади златну капу из ормара и стави је на главу. Затим стаде на леву
ногу и рече полако:
- Е-пи, пе-пи, ке-ки!
Затим стаде на десну ногу и рече:
- Хи-ло, хо-ло, хе-ло!
Затим стаде на обе ноге и гласно узвикну:
- Зи-зи, зу-зи, зик!
Чаролија поче да делује. Небо се замрачи и у ваздуху се зачуше потмула тутњава,
лепршање безбројних крила, галама и смех. Када се из таме помоли сунце и обасја Злу
Вештицу, она је била окружена чопором мајмуна. Сваки од њих је на леђима имао пар
огромних, снажних крила.
Један, много већи од осталих, изгледао је као њихов вођа. Он долете до Зле Вештице и
рече:
- Позвала си нас трећи и последњи пут. Заповедај!
- Одлетите до уљеза који иду кроз моју земљу и све их осим лава побијте - рече Зла
Вештица. - Ту животињу намеравам да упрегнем као коња и натерам је да ме вози.
- Твоја заповест ће бити извршена - рече вођа, а затим, уз много брбљања и буке,
Крилати Мајмуни полетеше ка месту где су се налазили Дороти и њени пријатељи.
 Неколико Крилатих Мајмуна зграби Лименог Дрвосечу и вину се са њим у небо. Кад
стигоше изнад предела прекривеног оштрим камењем, они са велике висине бацише јадног
Дрвосечу. Он се при паду толико развалио и улубио да није могао ни да се помери нити да
пусти глас.
Друга група Мајмуна зграби Страшила и канџама му избаци сву сламу из тела и главе.
Његов шешир, чизме и одело свезаше у бошчу и бацише је у крошњу једног високог дрвета.
Остали Мајмуни пребацише јако уже око Лава и обмоташе му њиме неколико пута труп,
главу и ноге, тако да на крају није могао ни да гризе, ни да гребе, ни да се бори. Затим га
подигоше и одлетеше са њим у дворац Зле Вештице, где га спустише у једно мало двориште
ограђено високом гвозденом оградом како не би могао да побегне.
Дороти, међутим, нису учинили ништа нажао. Са Тотом у наручју, она је стајала и
посматрала тужну судбину својих другова чекајући да дође ред и на њу. Вођа
Крилатих Мајмуна долете до ње, испружи према њој своје дугачке, длакаве шапе и
ужасно јој се искези. Али, кад угледа на њеном челу траг пољупца Добре Вештице, он устукну
и даде знак осталима да је не дирају.
- Не смемо да учинимо никакво зло овој девојчици - рече им он - јер њу штите силе
добра, моћније од сила зла. Једино можемо да је однесемо у дворац Зле Вештице и да је тамо
оставимо.
И тако, они пажљиво и нежно подигоше Дороти, брзо је кроз ваздух пренесоше у
дворац и оставише је на степеништу. Тада вођа Крилатих Мајмуна рече Злој Вештици:
- Извршили смо твоје наређење колико смо могли. Лимени Дрвосеча и Страшило су
уништени, а Лав завезан у твом дворишту. Не усуђујемо се да учинимо никакво зло ни
девојчици ни псу кога држи у наручју. Твоја власт над нама је престала и више се никада
нећемо видети.
После тога, Крилати Мајмуни уз много смеха, ћеретања и буке полетеше у ваздух и
убрзо се изгубише из вида.
Зла Вештица се запрепасти и забрину кад угледа знак на Доротином челу, јер је добро
знала да ни Крилати Мајмуни, а ни она сама, не смеју ни на који начин да повреде
девојчицу. Она баци поглед на Доротине ноге и, видевши сребрне ципелице, поче да се тресе
од страха зато што је знала колико је велика њихова чаробна моћ. У првом тренутку, Зла
Вештица помисли да побегне од Дороти, али погледавши је у очи виде једноставну душу
девојчице која не зна какву јој чудотворну моћ дају сребрне ципелице. Стога се Зла Вештица
насмеја у себи и помисли: "Ипак могу да је заробим јер она не уме да употреби своју снагу."
Затим осорно рече Дороти:
- Пођи са мном и учини све што ти кажем, јер ћу иначе свршити с тобом као са
Лименим Дрвосечом и Страшилом.
Дороти пође за њом кроз многобројне дивне одаје дворца, док не стигоше у кујну где јој
Чаробница нареди да опере под лонце и шерпе, и наложи пећ.
Дороти је послушно прионула на посао. Одлучила је да ради што боље може јер је била
срећна што је Зла Чаробница није убила.
Пошто остави Дороти да ради, Чаробница одлучи да оде у двориште и упрегне
Плашљивог Лава као коња - биће сигурно забавно да јој, кад год пожели да се прошета, лав
вуче кола. Али, када отвори врата, Плашљиви Лав рикну из све снаге и полете према њој.
Она се уплаши, истрча напоље и добро затвори врата.
- Ако не дозволиш да те упрегнем - рече Зла Вештица Лаву кроз решетке на капији
- оставићу те да скапаш од глади. Нећеш добити ништа за јело све док не пристанеш да
радиш оно што желим.
После тога није хранила затвореног Лава и сваког дана у подне долазила је пред врата и
питала:
- Пристајеш ли да те упрегнем као коња? А Лав би одговорио:
- Не! Појешћу те ако само уђеш у ово двориште! Лав није морао да се повинује њеној
жељи зато што му је сваке ноћи, када би Зла Вештица заспала, Дороти доносила храну из
оставе. Пошто би се најео, склупчао би се на сламарици, а Дороти би легла поред њега и
ставила главу на његову меку, чупаву гриву, па би разговарали о својим недаћама и ковали
планове за бекство. Али, никако им није падало на памет како да побегну из дворца пошто су
га стално чували жути
Жмиркавци, робови Зле Вештице, којима је утерала такав страх у кости да су је слепо
слушали.
Девојчица је током дана морала напорно да ради, а Вештица јој је често претила да ће
да је истуче старим кишобраном који је увек имала у руци. У ствари, она се због знака на
Доротином челу није усуђивала да је удари. Али девојчица то није знала и стално се
прибојавала за своју и Тотову судбину. Једном је Вештица ударила Тотоа кишобраном, а
храбро псетанце је полетело према њој и вратило јој мило за драго. Вештица није крварила
на месту уједа зато што јој се још одавно сва крв осушила од злоће.
Пошто је изгубила наду да ће се икада вратити у Канзас и видети тетка Ему и чика
Хенрија, Дороти постаде толико тужна да је понекад сатима горко плакала, а Тото би јој
седео у крилу, гледао је у лице и тужно цвилео да покаже колико је ожалошћен због своје
мале господарице. Све док је Дороти била са њим, Тоту је у ствари било свеједно да ли је у
Канзасу или Озу. Међутим, био је нерасположен зато што је видео да је девојчица несрећна.
Зла Вештица је чезнула да се докопа сребрних ципела које је девојчица увек носила.
Њене пчеле, вране и вукови трунули су у гомилама, а искористила је и сву моћ златне капе.
Кад би само могла да се дочепа сребрних ципела, постала би моћнија него што је икада била.
Будно је мотрила на Дороти како би видела да ли икада изува ципелице, мислећи да их може
украсти. Девојчица је, међутим, била толико поносна на своје дивне ципелице да их преко
дана уопште није изувала, осим када се купала. Вештица се сувише плашила мрака да би се
усудила да уђе ноћу у Доротину собу и украде ципелице. Воде се бојала више него мрака,
тако да никада није прилазила девојчици док се ова купала. Стара Вештица у ствари, није
никада додиривала воду нити јој се приближавала.
Пошто је била веома лукава, коначно се досети како да подвали Дороти и добије оно
што жели. Она стави насред кухињског пода једну гвоздену шипку, а затим учини гвожђе
невидљивим за људско око. И Дороти се, кад уђе у кухињу, саплете о шипку коју није видела
и паде колико је дуга. При паду се није много повредила, али јој једна ципелица спаде с ноге
и, пре него што је стигла да је дохвати, Зла Чаробница је шчепа и стави на сопствено
кошчато стопало.
Зла жена је била сва срећна што јој је подвала успела, јер докле год је имала једну
ципелицу, имала је и половину чаробне моћи, а Дороти није могла да употреби против ње
преосталу половину, чак и да је знала како се то ради.
Када примети да је остала без једне ципелице, девојчица се разљути и рече Вештици:
- Вратите ми моју ципелицу!
- Нећу - одговори Зла Вештица. - То је сада моја ципелица а не твоја.
- Ви сте зли! - узвикну Дороти. - Немате право да ми одузмете ципелицу.
- Можда, али ћу је ипак задржати - одврати Вештица смејући јој се. - Једног дана ћу ти
узети и другу. Дороти се на ове речи тако разљути да дохвати кофу са водом која је стајала у
близини и баци је на Вештицу, поливши је од главе до пете.
Истог тренутка, зла жена врисну од страха, а затим на Доротине очи, поче да се
смањује.
- Шта уради! - врисну. - Истопићу се сасвим за трен ока.
- Извините, молим вас - рече Дороти, уплашена што види да се Зла Вештица на њене
очи топи као восак.
- Зар ниси знала да је вода смртоносна за мене? - упита Вештица очајним гласом.
- Наравно да нисам - одговори Дороти.
- Тешко мени! За неколико тренутака ћу се сасвим истопити, а ти ћеш наследити мој
дворац. Ја јесам у своје време била зла, али ми на крај памети није било да ће једна мала
девојчица као ти моћи да ме истопи и прекине моја злодела. Гледај - нестајем!
Рекавши ово, Зла Вештица се претвори у мрку, ретку, безобличну смешу која поче да се
шири преко тек опраног пода у кухињи. Видевши да се она стварно истопила и нестала,
Дороти напуни водом још једну кофу и поли смешу, а затим све то почисти и избаци кроз
врата. Пошто је узела сребрну ципелицу, једино што је остало од Зле Вештице, а она је
очисти, изглача и поново обу. А онда, пошто је коначно могла да ради шта хоће, отрча у
двориште да јави Лаву да је Зла Вештица Запада мртва и да више нису њени затвореници.
 ИЗБАВЉЕЊЕ

Плашљиви Лав је био сав срећан када је чуо да се Зла Вештица истопила од кофе воде.
Дороти одмах откључа врата његовог затвора и пусти га на слободу. Они заједно одоше у
дворац, где Дороти одмах сазва све Жмиркавце да их обавести да више нису робови.
Пошто су годинама били приморам да раде за Злу Вештицу, која је са њима веома
свирепо поступала, међу жутим Жмиркавцима завлада велика радост. Они прогласише тај
дан за државни празник који ће се и у будућности славити и проведоше га у игри и песми.
- Ех, да су само наши пријатељи, Страшило и Лимени Дрвосеча, са нама - рече Лав -
био бих потпуно срећан.
- Зар не бисмо могли да их спасемо? - упита девојчица забринуто.
- Можемо да покушамо - одговори Лав.
Они позваше жуте Жмиркавце и упиташе их да ли би им помогли да спасу пријатеље.
Жмиркавци одговорише да ће бити срећни ако за Дороти ураде све што је у њиховој моћи
зато што их је ослободила ропства. И тако, Дороти одабра све Жмиркавце који су јој
изгледали промућурно и они пођоше на пут. Путовали су читавог тог дана и део следећег, док
не дођоше до стеновите долине, где је сав поломљен и улубљен лежао Лимени Дрвосеча.
Секира је лежала близу њега, али је оштрица била зарђала, а дршка поломљена.
Жмиркавци га пажљиво подигоше и однесоше у жути дворац. Кад су стигли Дороти
проли неколико суза над тужним изгледом свог старог пријатеља, а Лав се забрину и
растужи.
- Има ли међу вама лимара? - упита Дороти Жмиркавце.
- Има и те каквих! - одговорише јој они.
- Доведите их овамо - рече она. Када су лимари стигли, носећи торбице са алатом, она
упита:
- Можете ли да исправите улубљења на Лименом Дрвосечи, да му дотерате облик и
залемите поломљена места?
Лимари пажљиво прегледаше Дрвосечу и одговорише како им се чини да га могу
поправити. Тако се бацише на посао, у једној од великих жутих одаја у дворцу. Радили су три
дана и четири ноћи. Куцкали су, савијали, лемили и глачали. Исправљали су ноге, тело и
главу Лименог Дрвосече, све док му на крају не вратише стари облик. Зглобови су му опет
добро радили као некад. Лимари су успешно обавили свој посао. На Лименом Дрвосечи је
ипак било неколико закрпа, али како није био сујетан, закрпе му уопште нису сметале. Када
је, најзад, ушао у Доротину собу да јој захвали што га је спасла, био је толико срећан да су му
потекле сузе радоснице, па је девојчица морала пажљиво да му их обрише својом кецељицом
како му вилице не би зарђале. И она се расплакала од среће што се поново нашла са старим
пријатељем, али, срећом, ове сузе нису морале да се обришу. Што се тиче Лава, он је толико
суза обрисао репом да му се кићанка на крају сасвим поквасила, па је морао да изађе у
двориште да је осуши на сунцу.
- Кад би само Страшило сада био са нама, рече Лимени Дрвосеча пошто му Дороти
исприча шта се све догодило - био бих потпуно срећан.
- Морамо покушати да га пронађемо - рече девојчица.
Она поново позва Жмиркавце да јој помогну. Путовали су читавог тог дана и део
следећег, док нису дошли до високог дрвета у чију су крошњу Крилати Мајмуни бацили
Страшилово одело. Дрво је било веома високо, а стабло толико глатко да нико није могао да
се попне уз њега. Међутим, Дрвосеча спремно рече:
- Ја ћу га оборити и тако ћемо доћи до Страшиловог одела.
Док су лимари крпили Дрвосечу, један Жмиркавац, који је био кујунџија, исковао је за
секиру дршку од чистог сребра уместо старе која се поломила. Остали мајстори су глачали
сечиво све док рђа није скинута, тако да се и оно сада блистало као сребро.
Речено - учињено. Лимени Дрвосеча се баци на посао и, за тили час, дрво се стропошта
са треском, а Страшилово одело испаде из грања и паде на земљу.
Дороти га подиже и даде Жмиркавцима да га однесу у дворац, где га напунише новом,
чистом сламом и, гле! Страшило се појави у свом старом облику и од срца им захвали што су
га спасли.
Када су поново били на окупу, Дороти и њени пријатељи проведоше неколико срећних
дана у Жутом дворцу где су уживали у изобиљу. Али, једног дана, девојчица се сети тетка
Еме и рече:
- Морамо се вратити Озу и захтевати да испуни обећање.
 - Најзад ћу добити срце - рече Дрвосеча.
- А ја мозак - рече Страшило.
- А ја храброст - рече Лав.
- А ја ћу се вратити у Канзас - весело узвикну Дороти. - Хајдемо сутра у Смарагдни
Град!
Тако и учинише. Следећег дана сазваше Жмиркавце и опростише се од њих.
Жмиркавцима је било жао што одлазе. Толико су заволели Лименог Дрвосечу да су га
замолили да остане и влада њиховом земљом. Жутом Земљом Запада. Пошто су увидели да су
наши пријатељи одлучили да иду, Жмиркавци поклонише Тотоу и Лаву по златну огрлицу,
Дороти дивну дијамантну наруквицу, Страшилу штап са златном дршком, а Лименом
Дрвосечи сребрну кантицу за уље украшену драгим камењем и опточену златом.
Сваки од путника морао је Жмиркавцима да одржи краћи говор. Толико су се руковали
да су их на крају заболеле мишице. Дороти приђе ормару Зле Вештице да напуни котарицу
храном за пут и тамо примети златну капу. Стави је на главу и виде да јој величина
одговара. Она ништа није знала о чаробној моћи капе, али јој се допала, па зато одлучи да је
носи, а свој шеширић стави у котарицу.
Пошто су се спремили за пут, пођоше ка Смарагдном Граду. Жмиркавци их
поздравише са три пут "ура" и пожелеше им све најлепше.
 КРИЛАТИ МАЈМУНИ

Сигурно се сећате да између дворца Зле Вештице и Смарагдног Града није постојао
пут, чак ни најобичнија козја стаза. Када су четири путника кренула у потрагу за Вештицом,
она их је приметила како се приближавају и послала Крилате Мајмуне да их доведу пред њу.
Сада је било теже наћи пут кроз непрегледна поља белих рада и љутића него када су били
ношени кроз ваздух. Знали су да морају ићи право на исток, према сунцу које се рађало, па
кренуше у том правцу. Али, у подне, када се сунце налазило изнад њихових глава, нису знали
на којој је страни исток а на којој запад, па се изгубише у пољима. Ипак су наставили да
ходају. Кад паде вече и засија месец, полегаше на мирисно жуто цвеће и заспаше чврсто све
до јутра - сви осим Страшила и Лименог Дрвосече.
Следећег јутра сунце је било иза једног облака, али они наставише пут иако нису били
сасвим сигурни куда иду.
- Ако одемо довољно далеко - рече Дороти - сигурно морамо једном негде стићи.
Међутим, дани су пролазили а они још нису видели пред собом ништа осим жутих боја.
Страшило поче помало да гунђа.
- Сигурно смо се изгубили - рекао је - а ако не пронађемо пут и не стигнемо до
Смарагдног Града, никада нећу добити мозак.
- Ни ја срце - изјави Лимени Дрвосеча. - Једва чекам да стигнем пред Оза. Морам
признати да је ово заиста дуго путовање.
- Видите - процвиле Плашљиви Лав - ја немам храбрости да наставим са лутањем а да
нигде не стигнем.
Тада Дороти клону духом. Она седе на траву и погледа у своје сапутнике. Они такође
поседаше и погледаше у њу, а Тото први пут у свом животу осети да је тако уморан да нема
снаге ни да појури лептира који му је пролетео поред главе. Исплази језик, поче да дахће и
погледа Дороти као да жели да је пита шта да раде.
- Како би било да позовемо пољске мишеве? -предложи она. - Они би нам можда могли
рећи како да нађемо пут за Смарагдни Град.
- Наравно да би могли! - узвикну Страшило. Како се тога нисмо раније сетили?
Дороти дуну у малу пиштаљку коју је носила око врата откад је добила од краљице
пољских мишева. Кроз неколико тренутака зачуше топот сићушних ножица и мноштво
сивих мишића дотрча пред њу. Међу њима је била и сама краљица која упита пискавим
гласићем:
- Шта могу да учиним за вас, пријатељи?
- Изгубили смо се - рече Дороти. - Можете ли нам рећи где се налази Смарагдни Град?
- Наравно да можемо - одговори краљица али је веома далеко одавде. Све време сте
ишли у супротном правцу. - У том тренутку опази златну капу и рече:
- Зашто не употребиш чаробну моћ ове капе и не позовеш Крилате Мајмуне? Они ће
вас пренети у Оз за мање од једног часа.
- Нисам ни знала да капа има чаробну моћ - одговори Дороти изненађено. - Шта треба
да урадим?
- То пише на унутрашњој страни златне капе, одговори краљица пољских мишева. -
Али, ако намераваш да позовеш Крилате Мајмуне, ми морамо да побегнемо, јер они праве
разне несташлуке и забављају се тако што нас муче.
- Да не учине и нама нешто нажао? - упита девојчица забринуто.
- О, не. Они морају да слушају власника златне капе. Збогом! - Краљица се изгуби из
вида, а сви мишеви пожурише за њом.
Дороти погледа унутрашњу страну капе и виде неке речи исписане на постави. То мора
да су чаробне речи, помисли она, пажљиво прочита упутство и стави капу на главу.
- Е-пи, пе-пи, ке-ки! - рече стојећи на левој нози.
- Шта рече? - тихо упита Страшило.
- Хи-ло, хо-хо, хе-ло! - настави Дороти стојећи овога пута на десној нози.
- Хе-ло! - понови тихо Лимени Дрвосеча.
- Зи-зи, зу-зи, зик! - рече Дороти која је сада стајала на обе ноге.
Овим је бајалица била готова. Зачуше гласно чаврљање и лепршање крила, и чопор
Крилатих Мајмуна долете до њих. Њихов краљ се дубоко поклони пред Дороти и упита:
- Шта заповедаш?
- Желимо да идемо у Смарагдни Град - рече девојчица, али смо изгубили пут.
 - Ми ћемо вас однети - одговори краљ. Само што ово рече, два мајмуна подигоше
Дороти и одлетеше с њом. Остали мајмуни понесоше Страшила, Дрвосечу и Лава, а један
мали мајмун зграби Тотоа и полете за њима иако је пас из све снаге покушавао да га угризе.
Страшило и Лимени Дрвосеча су се у почетку прилично плашили, јер су се сећали како
су Крилати Мајмуни прошли пут поступили са њима. Али, видеше да им сада не прети
никаква опасност. Летели су весело кроз ваздух и дивно се забављали посматрајући, далеко
испод себе, лепе вртове и шуме.
Дороти је лако летела између два највећа мајмуна од којих је један био краљ лично. Они
су направили столицу од својих руку и пазили да је не повреде.
- Зашто морате да се покоравате власнику златне капе? - упита их она.
- То је дуга прича - одговори краљ смејући се - али, како нам предстоји дугачак пут,
прекратићу време тако што ћу ти испричати, ако желиш.
- Биће ми драго да је чујем - одговори она.
- Једном давно - поче краљ - били смо слободан народ и живели срећно у великој шуми.
Летели смо са дрвета на дрво, хранили се орасима и воћем, радили шта смо хтели и нико
нама није господарио. Можда су неки од нас понекад претеривали у несташлуцима - вукли
за реп разне животиње које нису имале крила, јурили птице или гађали орасима људе који су
ишли кроз шуму. Безбрижни и срећни, уживали смо у животу. То је било пре много година,
много раније него што се Оз појавио из облака и завладао овом земљом.
У то време, далеко на северу, живела је једна прелепа принцеза која је била и моћна
чаробница. Сву своју моћ користила је да помогне људима и никада се није догодило да
учини нешто нажао некоме ко је био добар. Звала се Радана и живела је у дивном дворцу
саграђеном од крупних рубина. Сви су је волели, али она је била веома тужна јер није могла
ни у кога да се заљуби - сви су били сувише глупи и ружни да би одговарали тако лепој и
паметној девојци. Ипак, на крају, она пронађе једног дечака који је био и леп и снажан и
веома мудар за своје године. Радана одлучи да се уда за њега чим одрасте. Стога га одведе у
свој дворац од рубина и употреби све своје чаролије да од њега постане снажан, добар и леп
младић каквог би једна жена могла само пожелети. Причају да је, када се замомчио, Лепојко,
тако се дечак звао, био најбољи и најмудрији младић у целој земљи. Био је толико леп да је
Радана ужурбано почела да се припрема за венчање.
У то време, мој деда је био краљ Крилатих Мајмуна који су живели у шуми у близини
Раданиног дворца. Он је волео шалу више него хлеб. Једног дана, летећи са својом пратњом,
деда угледа Лепојка како се, баш пред само венчање, обучен у дивно одело од ружичасте
свиле и љубичасте кадифе, шета поред реке. Мом деди одмах паде на памет да са њим
изведе неку враголију. На његову заповест, јато слете на земљу, зграби Лепојка и понесе га у
ваздух. Када дођоше изнад средине реке, они га бацише у воду.
"Испливај на обалу, лепотане", узвикну мој деда, "и види да ли ти је вода упрљала
одело". Лепојко је добро знао да плива и није био уображен због среће која га је задесила.
Када је изронио и испливао на обалу, он се и сам смејао. Али, када му је Радана притрчала,
видела је да је вода упропастила његово одело од свиле и кадифе.
Принцеза је била веома љута, а знала је, наравно, ко је кривац. Наредила је да сви
Крилати Мајмуни дођу пред њу. Прво је рекла да ће свима завезати крила и бацити их у
реку, као што су они поступили са Лепојком. Мој деда је преклињао да промени одлуку јер је
знао да ће се мајмуни утопити ако падну у реку везаних крила. Сам Лепојко се заузео за нас,
тако да је Радана на крају поштедела Крилате Мајмуне, под условом да убудуће ураде три
ствари по наређењу власника златне капе. Капа је била свадбени поклон Лепојку, а прича се
да је принцеза утрошила на њу пола краљевине. Наравно, мој деда и сви мајмуни се одмах
сложише са тим условом и, ето, због тога смо ми три пута робови власника златне капе, без
обзира ко он био.
- А шта је било са њима? - упита Дороти.
- Лепојко, први власник златне капе - одговори краљ - био је и први који нам је изрекао
своју жељу. Будући да његова невеста није хтела да зна за нас, он нас је, после женидбе,
позвао у шуму и наредио нам да се одселимо довољно далеко да она више никада у својој
близини не угледа ниједног Крилатог Мајмуна. Пошто смо се ње бојали, ми смо га веома радо
послушали.
То је било све што смо учинили пре него што је златна капа пала у руке Зле Вештице,
која нас је натерала да заробимо Жмиркавце, а затим да из Земље Запада истерамо и Оза
лично. Сада је златна капа твоја и ти имаш право да затражиш шта желиш.
Када је краљ Летећих Мајмуна завршио своју причу, Дороти погледа доле и угледа
зелене, блиставе зидове Смарагдног Града. Она се зачуди брзини лета, али беше срећна што
је путовање завршено. Необична створења пажљиво спустише путнике испред капије града,
краљ се дубоко поклони Дороти, а затим одлете праћен својим поданицима.
 - Ово је била добра вожња! - рече девојчица.
- И добар излаз из свих наших невоља - одговори Лав. - Срећа што си понела ту чаробну
капу.
 ТАЈНА СТРАШНОГ ОЗА

Четири путника приђоше великој капији на улазу у Смарагдни Град и зазвонише на

звонце. Пошто су позвонили неколико пута, капију им отвори онај исти Чувар кога су и
раније срели.
- Шта? Ви сте се вратили? - упита изненађено.
- Као што видите? - одговори Страшило.
- Мислио сам да сте отишли у посету Злој Вештици Запада?
- Јесмо - рече Страшило.
- И она вам је допустила да се вратите? - упита изненађено човечуљак.
- Није могла да нас спречи у томе зато што се истопила - објасни Страшило.
- Истопила се? Па то је заиста добра вест - рече човечуљак. - Ко је истопио?
- Дороти - рече Лав поносно.
- Господе боже! - узвикну човечуљак и дубоко се поклони пред девојчицом.
Затим их одведе у своју собицу, извади наочаре из велике кутије и стави их, као и
раније, свима на очи. Затим прођоше кроз капију у Смарагдни Град, а становници, када
чуше да је Зла Вештица Запада мртва, скупише се око путника да их испрате до Озовог
дворца.
Војник зелене браде је још увек чувао стражу на улазу. Он их одмах пусти унутра.
Поново сретоше прелепу зелену девојку која их одведе у њихове старе собе, тако да су могли
да се одморе док Велики Оз не буде спреман да их прими.
Војник истог часа извести Оза да су се Дороти и њени сапутници вратили пошто су
убили Злу Вештицу. Али, Оз не одговори ништа. Мислили су да ће их Велики Оз одмах
позвати, но он то није учинио. Нису имали вести од њега пуна три дана. Чекање је било
досадно и заморно, и они се на крају ожалостише што Оз тако поступа са њима иако их је он
сам гурнуо у невоље ропства. Зато Страшило на крају замоли зелену девојку да поручи Озу да
ће, ако их одмах не прими, позвати Крилате Мајмуне да им помогну и утврде да ли ће
Чаробњак одржати своје обећање или неће. Када му је пренета ова порука, Оз се толико
уплаши да их позва да дођу у престону дворану следећег јутра у девет сати и четири минута.
Он се једном у земљи Запада срео са Крилатим Мајмунима и било му их је доста за цео
живот.
Четири путника проведоше бесану ноћ размишљајући о ономе што им је Оз обећао.
Дороти је заспала само једном, и тада је уснила како је поново у Канзасу и како јој тетка Ема
каже да је срећна што се вратила кући.
Следећег јутра, тачно у девет сати, Војник зелене браде дође по њих, а четири минута
касније стигоше у престону дворану Великог Оза.
Наравно, сваки од њих је очекивао да види чаробњака у облику у којем га је раније
срео, и сви су били веома изненађени што у дворани не виде никога. Стајали су близу врата,
један поред другог, јер је тишина у празној дворани била страшнија од било ког облика у
коме су видели Оза.
Тада зачуше глас који као да је долазио са таванице. Он свечано рече:
- Ја сам Оз, Велики и Страшни. Шта желите од мене?
Они погледаше у све углове просторије, а затим, не видевши никога, Дороти упита:
- Где сте ви?
- Ја сам свуда - одговори глас - али сам невидљив за очи обичних смртника. Сада ћу
сести на свој престо, тако да можете да разговарате са мном.
- И заиста, изгледало је као да глас сада долази са престола. Они му се приближише,
сврсташе се један за другим, а Дороти рече:
- Озе, дошли смо да нам испуните обећање!
- Какво обећање? - упита Оз.
- Обећали сте ми да ћете ме вратили у Канзас када Зла Вештица буде мртва - рече
девојчица.
- А мени сте обећали мозак - рече Страшило.
- А мени срце - рече Лимени Дрвосеча.
- А мени храброст - рече Плашљиви Лав.
- Да ли је Зла Вештица заиста мртва? - упита глас, а Дороти примети да мало
подрхтава.
- Да - одговори она. - Ја сам је истопила помоћу кофе с водом.
 - Господе! - рече глас.- Какво изненађење! Па, дођите овамо сутра ујутру, зато што ми
треба времена да размислим.
- Имали сте већ довољно времена за размишљање - рече љутито Лимени Дрвосеча.
- Нећемо више да чекамо ни један дан - рече Страшило.
- Морате да испуните обећање - узвикну Дороти.
Лав помисли да не би било лоше да уплаши чаробњака, па громогласно рикну. Рика је
била тако страшна да Тото поскочи од страха и преврну параван који је стајао у једном углу.
Он са треском паде и сви погледаше у том правцу. Запрепастише се када угледаше да на
месту које је параван заклањао стоји један ћелав и наборан човечуљак. Старчић је био
изненађен исто као и они. Лимени Дрвосеча подиже своју секиру, упути се према човечуљку
и узвикну:
- Ко сте ви?
- Ја сам Оз, Велики и Страшни - рече човечуљак дрхтавим гласом. - Немојте ме
ударити, молим вас! Учинићу све што желите.
Наши пријатељи га изненађено и у неверици погледаше.
- Мислила сам да је Оз велика глава - рече Дороти.
- А ја сам мислио да је Оз дивна жена - рече Страшило.
- А ја сам мислио да је ужасно чудовиште - рече Лимени Дрвосеча.
- А ја сам мислио да је ватрена кугла - узвикну Лав.
- Не, нико од вас није био у праву - рече човечуљак благо. - Све су то биле само варке.
- Варке! - узвикну Дороти. - Зар ви нисте велики чаробњак?
- Тише, девојчице - рече он. - Не говори тако гласно! Свршено је са мном ако те неко
чује. Сви верују да сам велики чаробњак.
- Па зар нисте? - упита девојчица.
- Ни најмање, душо. Ја сам само обичан човек.
- Нисте ви обичан човек - рече Страшило жалосним гласом - ви сте варалица!
- Тачно! - изјави човечуљак трљајући рукама као да га је ово обрадовало. - Ја сам
варалица.
- Па то је страшно - рече Лимени Дрвосеча. - Како ћу онда стећи срце?
- Или ја храброст? - упита Лав.
- Или ја мозак? - јадиковао је Страшило бришући рукавом сузе.
- Драги моји пријатељи, - рече Оз - не говорите ми о таквим тричаријама. Помислите на
мене и на то у каквој сам сада страшној невољи.
- Да ли још неко зна да сте ви варалица? - упита Дороти.
- Нико осим вас четворо - и мене! - одговори Оз. - Ја сам толико дуго варао свет да сам
већ поверовао да никада нећу бити откривен. Била је велика грешка што сам вас уопште
пустио да уђете у престону дворану. Обично не примам ни своје поданике, па они верују да
сам страшан.
- Не разумем - рече Дороти збуњено. - Како сте се мени приказали као велика глава?
- То је био један од мојих трикова - одговори Оз. - Молим вас, пођите са мном и све ћу
вам објаснити.
Оз их поведе у једну столицу иза престоне дворане и показа им угао у коме је лежала
велика глава са вешто исцртаним лицем, направљена од неколико слојева хартије.
- Главу сам помоћу жице обесио о таваницу, - рече Оз - а ја сам стајао иза паравана и
повлачио конце како би се очи покретале а уста отварала.
- А одакле је долазио глас? - упита Дороти.
- Ја знам да говорим из трбуха - рече човечуљак - и могу да уперим свој глас где год
желим. Зато се теби учинило да долази из главе. Ево и осталих ствари које сам употребио да
вас преварим! - Он показа Страшилу хаљину и маску коју је носио када је изгледао као дивна
жена, а Лимени Дрвосеча виде да чудовиште које му се приказало није ништа друго до
неколико зашивених кожа. Што се тиче ватрене кугле, то је у ствари била лопта од памука
коју је лажни чаробњак такође окачио о таваницу, а затим натопио уљем и запалио.
- Знате шта - рече Страшило - требало би да се стидите самог себе што сте таква
варалица.
- Стидим се. Наравно да се стидим - рече тужно човечуљак. - али то је било једино што
сам могао да учиним. Молим вас, седите, овде има доста столица, и ја ћу вам испричати све
о себи. И тако они поседаше и чуше следећу причу:
- Рођен сам у Омахи...
- Па то није далеко од мог Канзаса! - узвикну Дороти.
- Није, али је много даље одавде - рече он тужно одмахујући главом. - Када сам
одрастао, постао сам трбухозборац, а један чувени мајстор ме је увео у посао. Могу да
подражавам све врсте птица и животиња. - Истог тренутка он тако маукну да Тото начуљи
уши и погледа око себе да види где је мачка. - После извесног времена - настави Оз - то ми је
досадило, па сам постао балонџија.
- Шта је то? - упита Дороти.
- То је човек који се на дан одржавања циркуске представе балоном диже у ваздух и
тако привлачи силан свет да дође и купи улазницу - објасни он.
- А, тако! - рече она.
- Сада ми је јасно - одговори Оз - али када носите зелене наочаре, наравно, све што
видите изгледа вам зелено. Смарагдни Град је сазидан пре много година.
Био сам младић када ме је балон донео овамо, а сада сам старац. Мој народ носи зелене
наочаре толико дуго да већина њих мисли да је град стварно од смарагда, а он је заиста
диван са свим тим драгим камењем, златом и сребром. Ја сам добар према својим
поданицима.
- Једног лепог дана, док сам изводио своју тачку, ужад на балону су се толико замрсила
да нисам могао да се спустим. Винуо сам се чак у облаке, тако високо да ме је ваздушна
струја ухватила и понела бескрајно далеко! Путовао сам кроз облаке цео дан и целу ноћ, а
другог дана ујутру, када сам се пробудио, видео сам да балон лебди изнад једне необичне,
лепе земље.
Полако сам се спустио и нисам се уопште озледио. Нашао сам се у гомили необичних
људи који, видевши ме како долазим из облака, помислише да сам велики Чаробњак. Ја сам
их, наравно, оставио у том уверењу зато што су ми из страха обећали да ће радити све што
будем наредио.
Тек колико да се забавим и запослим овај диван народ, ја сам им наредио да саграде
овај град и овај дворац. Они су то драге воље урадили. Пошто је земља била тако чаробно
зелена, пало ми је на памет да престоницу назовем "Смарагдни Град". Да би му име боље
пристајало, наредио сам да сви носе наочаре са зеленим стаклима како би им све што би
угледали изгледало зелено.
- Зар овде није све зелено? - упита Дороти.
- Овде је све као у било ком другом граду и они ме воле, али када је дворац сазидан, ја
сам се затворио у њега и никога нисам хтео да видим.
Највише сам страховао од вештица, које су заиста биле у стању да изводе невероватне
ствари, док ја нисам имао никакву чаробну моћ. Било их је четири у овој земљи, и оне су
владале народима који живе на Северу, Југу, Истоку и Западу. Срећом, Вештице Севера и
Југа су биле добре, и ја сам знао да ми неће учинити ништа нажао. Али, Вештице Истока и
Запада су биле веома зле и, да нису веровале да сам моћнији од њих, сигурно би ме одавно
уништиле. Било како било, ја сам годинама живео у смртном страху од њих. Можете ли
замислити како сам се обрадовао када сам чуо да је твоја кућица пала на Злу Вештицу
Истока. Када сте дошли мени, био сам спреман да вам било шта обећам само да убијете
другу Злу Вештицу; али сада, када сте у томе успели, стидим се што вам морам признати да
нисам у стању да одржим обећање.
- Ја мислим да сте ви веома рђав човек рече Дороти.
- Не, душо, ја сам заиста веома добар човек али, морам признати, веома рђав
чаробњак.
- Зар ми не можете дати мозак? - упита Страшило.
- Није ти ни потребан. ионако сваког дана понешто научиш. И беба има мозак, али
скоро ништа не зна. Искуство је једина ствар која доноси знање, и што дуже живиш, то ћеш
сигурно стицати све више искуства.
- То је можда тачно - рече Страшило - али ја ћу бити несрећан све док ми не дате
мозак.
Лажни чаробњак га пажљиво погледа.
- Па, као што сам казао - рече он са уздахом - ја баш нисам неки чаробњак, али ако
дођеш сутра ујутру, напунићу ти главу мозгом. Упутство за употребу нећу моћи да ти дам, до
тога мораш сам да дођеш.
- Велико вам хвала! - узвикну Страшило. - И не брините, наћи ћу начин како да га
употребим.
- А шта ће бити са мојом храброшћу? - упита забринуто Лав.
- Сигуран сам да си ти веома храбар - одговори Оз. - Потребна ти је самоувереност.
Свако живо биће осети страх када се суочи са опасношћу. Права храброст је побеђивање
страха, а ту врсту храбрости имаш у изобиљу.
- Можда имам, али се ипак плашим - рече Лав. - Заиста ћу бити веома несрећан ако ми
не дате мало храбрости којом се побеђује страх.
- У реду, даћу ти ту врсту храбрости сутра -одговори Оз.
- А шта је са мојим срцем? - упита Лимени Дрвосеча.
 - Што се тога тиче - одговори Оз - мислим да грешиш што желиш срце. Оно већину
људи чини несрећним. Кад би само тога био свестан, био би срећан што га немаш.
- То мора да је ствар схватања - рече Лимени Дрвосеча. - Што се мене тиче, ја ћу без
роптања подносити све несреће ако ми будете дали срце.
- У реду - одговори благо Оз. - Дођи сутра к мени и добићеш срце. Ја сам толико дуго
глумио чаробњака да могу још мало да играм ту улогу.
- Кажите ми - рече Дороти - како да се вратим у Канзас.
- Морам о томе да размислим - одговори човечуљак. - Дај ми два-три дана да
размотрим ствар.
Покушаћу да пронађем начин да те пребацим преко пустиње. У међувремену, ви ћете
сви бити моји гости, и док год живите у овом дворцу, моји поданици ће вас слушати и
испуњавати вам и најмању жељу. Само једно тражим заузврат за моју помоћ - каква год да
је. Морате да чувате тајну и никоме не смете да кажете да сам варалица.
Они обећаше да ништа од онога што су чули неће рећи и вратише се пуни наде у своје
собе. Чак се и Дороти понада да ће "Велика и Страшна варалица", како га је назвала,
пронаћи начин да је врати у Канзас. Била је спремна да му, ако то уради, све опрости.
 ВЕЛИКА ВАРАЛИЦА НА ДЕЛУ

Следећег јутра Страшило рече својим пријатељима:

- Честитајте ми. Идем к Озу да коначно добијем мозак. Када се будем вратио, бићу исти
као сви остали људи.
- Ти си ми се увек свиђао овакав какав си, рече Дороти простодушно.
- Лепо је од тебе што ти се свиђа Страшило - одговори он - али сигурно ћеш имати боље
мишљење о мени када будеш чула мудре речи које ће врцати из мог новог мозга. - Затим се
он весело поздрави са свима, оде ка престоној дворани и закуца на врата.
- Слободно! - рече Оз.
Страшило уђе унутра и нађе човечуљка како, дубоко замишљен, седи крај прозора.
- Дошао сам по мозак - рече Страшило мало се снебивајући.
- Молим те, седи на ову столицу - одговори Оз. -Немој да се љутиш, али мораћу да ти
скинем главу како бих ставио мозак тамо где му је место.
- Ништа не мари - рече Страшило. - Слободно ми скините главу ако мислите да ће бити
паметнија када је будете вратили.
Тада му чаробњак скиде главу и истресе сламу. Затим оде у оставу одакле узе прегршт
мекиња које измеша са чиодама и иглама. Пошто их је добро протресао, он напуни горњи део
Страшилове главе том смесом, а остатак простора попуни сламом како би "мозак" стајао на
месту.
- Сада ћеш постати веома мудар јер сам ти ставио најбољи мозак на свету.
Страшило је био и задовољан и поносан што се испунила његова највећа жеља. Пошто
топло захвали Озу, он се врати својим пријатељима.
Дороти га радознало погледа. На темену је имао велико испупчење.
- Како се осећаш? - упита.
- Осећам се заиста мудрим - одговори он спремно. - Постаћу свезналица чим се
навикнем на мозак.
- Зашто ти из главе штрче те игле и чиоде? - упита Лимени Дрвосеча.
- Зато што је постао оштроуман - примети Лав.
- Е, па, одох и ја Озу да добијем срце - рече Дрвосеча. Он се упути у престону дворану и
закуца на врата. - Слободно! - одазва се Оз. Дрвосеча уђе унутра и рече:
- Дошао сам по своје срце.
- Само изволи - одговори човечуљак. - Али морам да ти направим отвор на грудима
како бих могао да ставим срце на право место. Надам се да те то неће болети.
- Неће - одговори Дрвосеча. - Нећу ни осетити.
И тако Оз донесе лимарске маказе и прореза мали, четвртасти отвор на левој страни
груди. Затим приђе једном огромном ормару и извади из преграде дивно свилено срце
напуњено струготином.
- Зар није лепо? - упита.
- Како да није! - одврати Дрвосеча сав срећан. -Да ли је то срце добро?
- Јесте - одговори Оз. Он стави Дрвосечи срце у груди, а затим преко њега поново
постави комадић лима и залеми место које је било сечено.
- Ево - рече - сада имаш срце на које би био поносан сваки човек. Жао ми је што сам
морао да ти ставим закрпу на груди, али заиста није било другог начина. - Ништа не смета! -
узвикну пресрећни Дрвосеча.
- Никада вам ово нећу заборавити. Велико вам хвала.
- Нема на чему - одговори Оз.
Лимени Дрвосеча се затим врати својим пријатељима, који му пожелеше много срече са
новим срцем. Сада се Лав упити у престону дворану и закуца на врата.
- Слободно! - рече Оз.
- Дошао сам по храброст - изјави Лав чим је ушао у просторију.
- Добро - одговори човечуљак. - Добићеш је.
Он оде до ормара и са горње полице узе једну четвртасту зелену боцу, чији садржај ули
у богато украшену златну чинију. Ставивши је испред Плашљивог Лава, који је оњуши као да
му мирис не прија, чаробњак рече:
- Попиј ово!
- Шта је то? - упита Лав.
 - Па, - одговори Оз - да је у теби, била би храброст. Знаш и сам да се храбост увек
налази унутра; зато се ово не може стварно назвати храброшћу док га не испијеш. Зато ти
саветујем да то што пре учиниш.
Лав без оклевања испи течност до краја.
- Како се сада осећаш? - упита Оз.
- Храбро - одговори Лав и весело се врати пријатељима да им се похвали.
Када је остао сам, Оз се насмеја при помисли како је Страшилу, Лименом Дрвосечи и
Лаву успео да пружи управо оно што су мислили да им недостаје. - Како да не будем
варалица - рече - када ме цео свет приморава да радим ствари за које свако зна да не могу
бити учињене. Било је лако усрећити Страшила, Лава и Дрвосечу када су уобразили да сам
свемогућ. Али, биће ми потребно више од маште да се Дороти врати у Канзас, и све ми се
чини да не знам како се то може постићи.
 КАКО ЈЕ БАЛОН ПОЛЕТЕО

Дороти није имала вести од Оза три дана. Иако су њени пријатељи били срећни и
задовољни, девојчица је била тужна. Страшило им је причао како му се дивне мисли роје у
глави, али им није рекао какве зато што је знао да нико осим њега није довољно паметан да
их разуме. Лимени Дрвосеча је осећао како му у грудима куца срце и испричао је Дороти
како је открио да је оно много боље и нежније од онога које је имао када је био човек од крви
и меса. Лав је изјавио да се више ничега на свету не плаши и да би могао да се супротстави
читавој војсци или туцету свирепих Горогана.
И тако су сви били задовољни осим Дороти, која је више него икада чезнула да се врати
у Канзас.
Четвртог дана, на њену велику радост, Оз је позвао да дође к њему. Када је ушла у
престону дворану, он љубазно рече:
- Седи, душо! Мислим да сам нашао начин како да одеш из ове земље.
- И да се вратим у Канзас? - упита она озбиљно.
- Па, што се тиче Канзаса, нисам баш сигуран, - рече Оз - јер немам појма у коме се
правцу налази. Али, најважније је да пређеш пустињу, а онда ћеш већ лако пронаћи пут до
куће.
- Како ћу да пређем пустињу? - упита она. - Рећи ћу ти - рече човечуљак. - Видиш, ја
сам у ову земљу доспео балоном. Ти си такође долетела, али ношена ураганом. Зато мислим
да је лет најбољи начин да се пређе пустиња. Ја заиста нисам у стању да изазовем ураган.
Ових неколико дана сам размишљао о свему, и чини ми се да бих могао да направим балон.
- Како? - упита Дороти.
- Балон - рече Оз - се прави од свиле која се премаже лепком како не би пропуштала
гас. Свиле у дворцу имам напретек, тако да неће бити тешко да направимо балон. Али, у
целој овој земљи нема гаса којим би се балон напунио да би могао да лети.
- Шта ће нам балон - примети Дороти - ако не може да лети?
- То је тачно - одговори Оз - али постоји још један начин да полети, а то је да се испуни
врелим ваздухом. Врео ваздух није тако добар као гас, јер ако се охлади балон ће се спустити
усред пустиње и ми ћемо бити изгубљени.
- Ми! - узвикну девојчица. - Зар ћете и ви поћи са мном?
- Наравно - одговори Оз. - Досадило ми је да будем варалица. Ако бих изашао из
дворца, моји поданици би убрзо открили да нисам чаробњак и ожалостили би се што сам их
обмањивао. Зато морам по цео дан да седим затворен у овим одајама, а то ми је већ
досадило. Више бих волео да одем с тобом у Канзас и да се поново вратим у циркус.
- Биће ми драго да путујем са вама - рече Дороти.
- Хвала ти - одговори он. - Молим те помози ми да саставимо свилу како бисмо почели
да правимо балон.
И тако, Дороти узе иглу и конац у руке. Истом брзином којом је Оз секао свилене траке
одговарајућег облика, девојчица их је пажљиво састављала. Прва трака је била од
светлозелене свиле, друга од тамнозелене, а трећа од смарагдно-зелене, јер је Оз желео да
направи балон у разним нијансама боје која их је окруживала. Било је потребно три дана да
се све траке зашију једна за другу. На крају добише свилену зелену врећу дугачку скоро
седам метара.
Затим Оз премаза свилу са унутрашње стране танким слојем лепка како не би
пропуштала ваздух, после чега изјави да је балон готов.
- Морамо имати и корпу у којој ћемо се сместити - рече он и посла Војника зелене браде
по велику корпу за рубље, коју причврсти конопцима за доњи део балона.
Када је све било спремно, Оз обавести своје поданике да иде у посету свом другу
Чаробњаку који живи у облацима. Вест се брзо рашири по граду и сви дођоше да виде
чудесан призор.
Он нареди да се балон изнесе испред дворца, а окупљени народ је све радознало
посматрао. Лимени Дрвосеча је исекао велику гомилу дрва и запалио ватру, а Оз је држао
отвор балона изнад ватре како би врео ваздух испунио свилену врећу. Балон се постепено
надувао и подигао у ваздух толико да је корпа само овлаш додиривала земљу.
Оз уђе у корпу и рече гласно окупљеном народу:
- Ја сада идем на пут. Страшило ће владати у мом одсуству. Наређујем вам да га
слушате исто као мене.
 Конопац је сада једва задржавао балон на земљи зато што је ваздух у њему био врео. То
га је чинило много лакшим од околног ваздуха, па се трзао и дизао ка небу.
- Хајде, Дороти! - узвикну чаробњак. - Пожури да балон не одлети.
- Не могу нигде да пронађем Тотоа - одговори Дороти која није желела да остави
псетанце. Тото је одјурио у гомилу да лаје на неко маче. Дороти га најзад пронађе, узе га у
наручје и потрча према балону.
Била је на неколико корака од корпе, и Оз је већ испружио руке да јој помогне да се
попне, када, авај, конопци попустише и балон се вину у небо без ње.
- Вратите се! - узвикну. - Хоћу и ја са вама.
- Не могу да се спустим, душо! - одговори јој Оз из корпе. - Збогом!
- Збогом! - повикаше сви и подигоше очи ка чаробњаку који је летео у корпи дижући се
све више и више у небо.
И то би последње што икада видеше од Оза, чудесног чаробњака, иако је он сигурно
стигао у Омаху и можда и данас тамо живи. Људи су га се дуго сећали са љубављу и говорили
једни другима:
- Оз је био наш пријатељ. Када је био међу нама сазидао је овај диван Смарагдни Град,
а сада, пошто је отишао, оставио нам је мудрог Страшила, да влада.
Ипак, још дуго нису могли да прежале растанак са чудесним чаробњаком.
 ПУТ НА ЈУГ

Дороти је горко плакала што јој се изјаловила нада да ће се вратити кући у Канзас, али
када је поново о свему размислила, била је задовољна што није одлетела балоном. И она и
њени пријатељи били су жалосни што су изгубили Оза.
Лимени Дрвосеча јој приђе и рече:
- Заиста бих био незахвалан када не бих жалио за човеком који ми је подарио овако
нежно срце. Ако би била љубазна да ми бришеш сузе да не зарђам, радо бих мало отплакао за
Озом.
- Са задовољством - одговори она и одмах донесе убрус. Лимени Дрвосеча је плакао
неколико минута, а она му је пажљиво брисала сузе убрусом. Када се исплакао, он јој се
захвали и за сваки случај добро се подмаза уљем из своје скупоцене кантице.
Страшило је постао владар Смарагдног Града, и мада није био чаробњак, народ се
њиме поносио. - Ово је - говорили су - једини град на свету којим влада човек напуњен
сламом. Што се тога тиче, били су потпуно у праву.
Сутрадан, пошто је балон са Озом одлетео, четири пријатеља се састадоше у престоној
дворани да о свему поразговарају. Страшило је седео на великом престолу, а остали су, пуни
поштовања, стајали пред њим.
- Не може се рећи да нисмо имали среће - рече нови владар. - Овај дворац и Смарагдни
Град припадају нама, и можемо да радимо што год хоћемо. Када само помислим да сам
донедавно висио на мотки усред поља кукуруза, а да сам сада владар овог дивног града,
потпуно сам задовољан својом судбином.
- И ја сам веома задовољан својим новим срцем - рече Лимени Дрвосеча.- То је заиста
била једина ствар на свету коју сам желео.
- Што се мене тиче, задовољан сам што знам да сам храбар као било која животиња,
или чак храбрији - рече скромно Лав.
- Кад би само Дороти хтела да живи у Смарагдном Граду - настави Страшило - сви
бисмо били срећни.
- Ја не желим да живим овде! - узвикну Дороти.- Желим да се вратим у Канзас и будем
са тетка Емом и чика Хенријем.
- Па шта онда да радимо? - упита Дрвосеча.
Страшило одлучи да размисли. Размишљао је тако помно да су чиоде и игле почеле да
му избијају из мозга. Најзад рече:
- Зашто не позовемо Крилате Мајмуне и затражимо од њих да те пренесу преко
пустиње?
- То ми уопште није пало на памет! - радосно рече Дороти. - То је решење. Идем одмах
по златну капу.
Доневши капу у престону дворану она изговори чаробне речи, и чопор Крилатих
Мајмуна убрзо улете кроз отворен прозор и стаде пред њу.
- Ово је други пут да си нас позвала - рече краљ Крилатих Мајмуна и поклони се пред
девојчицом. - Шта желиш?
- Желим да ме однесете у Канзас - рече Дороти.
Краљ затресе главом и рече: - То је немогуће. Ми припадамо само овој земљи и не
можемо да је напуштамо. До сада ниједан Крилати Мајмун није био у Канзасу и мислим да
никада неће ни бити. Бићемо срећни да учинимо за тебе све што је у нашој моћи, али
пустињу да пређемо не можемо. Збогом! Поклонивши јој се још једном, краљ Крилатих
Мајмуна рашири крила и у пратњи своје свите одлете кроз прозор. Дороти скоро заплака од
разочарења.
- Проћердала сам моћ чаробне капе ни на шта - рече она. - Крилати Мајмуни ми не
могу помоћи.
- То је веома тужно - рече Дрвосеча нежна срца.
Страшило је поново размишљао. Глава му се испупчи тако страшно да се Дороти
уплаши да ће прснути.
- Хајде да позовемо војника зелене браде - рече - и питамо га за савет.
И тако позваше војника који плашљиво уђе у престону дворану јер, док је Оз био ту,
њему ниједном није било допуштено да прекорачи праг.
- Ова девојчица - рече му Страшило - жели да пређе пустињу. Како да то учини?
- Не знам - одговори војник - јер до сада нико није прешао пустињу осим Оза.
- Постоји ли неко ко ми може помоћи? - узбуђено упита Дороти.
 - Можда би могла Глинда - предложи он.
- Ко је Глинда? - упита Страшило.
- Вештица Југа која влада Трбоњама. Она је најмоћнија од свих вештица. Осим тога,
њен дворац се налази на ивици пустиње, и она можда зна начин на који може да се пређе
преко ње.
- Да ли је Глинда добра вештица? - упита девојчица.
- Трбоње кажу да је добра - рече војник - и љубазна према сваком. Чуо сам да је Глинда
прелепа жена, која зна тајну како да остане млада упркос својим годинама.
- Како се стиже до њеног дворца? - упита Дороти.
- Путем на југ - одговори он. - Али, прича се да путнике вребају разне опасности. У
шумама живе дивље животиње и неки чудни људи који не воле да странци пролазе кроз
њихову земљу. Због тога ниједан Трбоња никада није дошао у Смарагдни Град.
Војник их затим остави, а Страшило рече:
- Упркос опасностима, изгледа да је за Дороти најбоље да отпутује у земљу Југа и
замоли Глинду да јој помогне. Јер, наравно, ако остане овде, никада се неће вратити у
Канзас.
- Мора да си поново размишљао - примети Лимени Дрвосеча.
- Јесам - рече Страшило.
- Ја ћу поћи са Дороти - изјави Лав - јер сам се уморио од овог града. Ја сам ипак
дивља животиња и ужелео сам се шуме и природе. Осим тога, Дороти ће бити потребан неко
да је штити.
- У праву си - сложи се Дрвосеча. - Моја секира јој може бити од помоћи, зато ћу и ја
поћи у земљу Југа.
- Када полазимо? - упита Страшило. - Зар и ти идеш? - упиташе га изненађено.
- Наравно. Да није било Дороти, никада не бих добио мозак. Она ме је скинула с оне
мотке и довела у Смарагдни Град. Сву своју срећу дугујем њој, и ја је нећу оставити све док
не оде у Канзас.
- Хвала вам - рече захвално Дороти. - Сви сте веома добри према мени. Желела бих да
кренем на пут што је могуће пре.
- Поћи ћемо сутра ујутру - одговори Страшило. - А сада, хајде да се спремимо, јер пред
нама је дугачак пут.
 РАТОБОРНО ДРВЕЋЕ

Следећег јутра Дороти се изљуби са лепом зеленом девојком, и они се опростише са

Војником зелене браде, који их отпрати до капије.
Када их Чувар Капије поново угледа, зачуди се што напуштају тако красан град и иду у
сусрет новим опасностима. Он ипак одмах откључа њихове наочаре, врати их у зелену кутију
и пожеле им много среће на путу.
- Ви сте сада наш владар - рече он Страшилу - зато морате да нам се што пре вратите.
- Хоћу, наравно, ако будем могао - одговори Страшило - али прво морам да помогнем
Дороти да се врати кући.
Опраштајући се од доброћудног Чувара Капије, Дороти рече:
- У вашем дивном граду су сви били веома љубазни према мени. Немам речи да вам се
за.хва.1им.
- И не покушавај, драга моја - одговори он.
- Ми бисмо желели да останеш са нама, али пошто желиш да се вратиш у Канзас, надам
се да ћеш успети да нађеш пут. - Он затим отвори капију на спољашњем зиду, кроз коју они
изађоше на пут.
Сунце је јарко сијало када наши пријатељи кретоше ка Земљи Југа. Одлично
расположени, уз пут су се смејали и ћаскали. Дороти се још једанпут понадала да ће се
вратити кући, а Страшило и Лимени Дрвосеча су били срећни што могу да јој помогну. Што
се тиче Лава, он је одушевљено њушио свеж ваздух и махао репом од радости што је поново у
природи Тото је трчкарао око њих и уз весели лавеж јурио 1ептирове.
- Градски живот ми уопште не прија - примети Лав одлучно корачајући. - Много сам
ослабио, а осим тога, сада једва чекам да покажем другим животињама како сам постао
храбар.
Они се окретоше и бацише последњи поглед на Смарагдни Град. Све што су могли да
виде иза зелених зидова било је мноштво кула и звоника, а високо изнад свих уздизао се
Озов дворац.
- Ипак Оз није био тако рђав чаробњак - рече Лимени Дрвосеча осећајући како му у
грудима лупа срце.
- Успео је да ми да мозак, и то веома добар - рече Страшило.
- Ако је Оз узео храброст из исте боце као ја, - додаде Лав - онда мора да је веома
храбар човек.
Дороти не рече ништа. Оз није одржао дато обећање, али пошто је учинио све што је
могао, она му је опростила. Као што је сам рекао, био је добар човек али лош чаробњак.
Првог дана пут је водио преко зелених поља пуних дивног цвећа која су се пружала
свуда око Смарагдног Града. Те ноћи су заноћили на трави. Изнад њих није било ничег осим
звезда, али се они заиста веома добро одморише.
Ујутру наставише пут, све док не дођоше до једне густе шуме. Никако нису могли да је
заобиђу јер је изгледало да се пружа и са леве и са десне стране унедоглед, а осим тога, у
страху да се не изгубе, нису се усуђивали да промене правац пута. Стога погледаше са које
стране ће најлакше да уђу у шуму.
Страшило, који је ишао први, на крају откри једно огромно, разгранато дрво испод
чијих грана су путници могли да прођу. Он се упути први ка дрвету, али чим стиже испод
првих грана, оне се савише, обмоташе око њега и подигоше га увис. Следећег тренутка био је
главачке бачен међу своје другове.
Страшило није био повређен али је, када га је Дороти подигла, изгледао збуњено и
прилично ошамућено.
- Ево још једног пролаза између дрвећа! -узвикну Лав.
- Пустите мене првог - рече Страшило - зато што се нећу повредити ако ме поново баце.
- Рекавши ово, он приђе другом дрвету, али га гране одмах зграбише и поново бацише назад.
- Ово је невероватно! - узвикну Дороти. - Шта ћемо сад?
- Изгледа да је дрвеће одлучило да се бори против нас како би нам спречило пролаз -
примети Лав.
- Сада ћу ја да покушам - рече Дрвосеча, стави секиру на раме и упути се ка првом
дрвету које је грубо поступило са Страшилом. Када се једна велика грана сави да га ухвати,
Дрвосеча је удари секиром тако снажно да је напола пресече. Истог тренутка крошња се
затресе као да осећа бол, а Лимени Дрвосеча безбедно прође.
- Напред! - узвикну осталима. - Пожурите!
 Сви потрчаше и прођоше нетакнути испод дрвета осим Тотоа, кога је једна гранчица
зграбила и тресла све док није почео да завија. Међутим, Дрвосеча одмах одсече гранчицу и
ослободи псетанце.
Остало дрвеће у шуми није ништа учинило да их врати, па закључише да само први ред
дрвећа може да савија гране и да је то вероватно шумска стража која поседује ову чаробну
моћ како би странце спречила да уђу. Четири путника су без тешкоћа прошла кроз шуму и
стигла до њеног краја. Тада се, на њихово изненађење, нађоше пред високим зидом који је
изгледао као да је направљен од белог порцелана. Био је виши од њих и гладак као површина
неке посуде.
- Шта ћемо сада? - упита Дороти.
- Направићу и мердевине - рече Лимени Дрвосеча - зато што ћемо морати да
прескочимо зид.
 КРХКА ПОРЦЕЛАНСКА ЗЕМЉА

Док је Лимени Дрвосеча правио мердевине од дрвета које је нашао у шуми, Дороти
леже на земљу и заспа јер је била уморна од дугог ходања. Лав се такође склупча да спава, а
Тото леже поред њега. Страшило је посматрао Дрвосечу како ради, а затим му рече:
- Не разумем зашто се овај зид овде налази, нити од чега је направљен.
- Одмарај мозак и не брини због зида - одговори Дрвосеча. - Када га будемо прескочили
видећемо шта се налази с друге стране.
Мало касније, мердевине су биле готове. Изгледале су незграпно, али Лимени Дрвосеча
је био сигуран да су чврсте и да ће добро послужити. Страшило пробуди Дороти, Лава и
Тотоа и рече им да су мердевине готове. Страшило први крете уз њих, али тако неспретно да
је Дороти морала да се пење одмах иза њега и придржава га да не падне.
Када се главом издигао изнад зида, Страшило узвикну: - О, боже!
- Настави! - довикну му Дороти. Страшило се попе још мало више и седе на зид, а
Дороти погледа преко зида и узвикну: - О, боже! - као што је и Страшило казао.
Затим се попе Тото и одмах поче да лаје, али га Дороти утиша. Лав се попе следећи, а
Лимени Дрвосеча последњи. Обојица узвикнуше: - О, Боже! - чим погледаше преко зида.
Када сви поседаше на зид и погледаше надоле, указа им се необичан призор.
Пред њима се пружао простран предео, гладак, сјајан и бео као дно неког великог
тањира. Разбацане унаоколо налазиле су се многобројне кућице направљене само од
порцелана и обојене јарким бојама. Кућице су биле мале, највиша међу њима досезала је само
до Доротиног струка. Около су се налазиле лепе, мале стаје ограђене плотовима од порцелана,
у који је стајало у групама мноштво порцеланских крава, оваца, коња, свиња и живине.
Али, најчуднији од свега били су житељи ове необичне земље. Било је ту млекарица и
пастирица, обучених у јелеке јарких боја и сукњице посуте златним тачкицама; принцеза у
скупоценим хаљинама од златне и љубичасте свиле пастира обучених у кратке панталоне на
ружичасте, жуте и плаве пруге и ципеле са златним копчама; принчева са крунама од драгог
камења, одевених у сатенска одела и огртаче од хермелина; смешних кловнова у чипканим
оделима са црвено обојеним образима и високим шиљатим капама. Најчудније од свега је
било то што су сви ови људи, па чак и њихова одећа, били направљени од порцелана и што су
били тако сићушни да чак ни највиши међу њима није досезао изнад Доротиног колена.
У првом тренутку, ови људи су само гледали у путнике, осим једног главатог псетанцета
од ружичастог порцелана које приђе зиду и поче слабим гласићем да лаје на њих, а затим
поново отрча назад.
- Како ћемо да сиђемо? - упита Дороти. Мердевине су биле тако тешке да нису могли да
их подигну, па зато Страшило први скочи са зида, а остали на њега тако да при паду нису
повредили ноге. Пазили су, наравно, да му не падну на главу и избоду ноге на чиоде. Пошто
су се безбедно спустили, подигоше Страшила чије се тело спљоштило и лупкањем му
поправише облик.
- Ако желимо да стигнемо на другу страну, морамо да прођемо кроз ову необичну земљу
- рече Дороти - јер не би било паметно да идемо било којим другим путем осим у правцу југа.
Они кренуше кроз порцеланску земљу и прво наиђоше на једну порцеланску млекарицу
која је музла порцеланску краву. Када се приближише, крава се изненада ритну, преврну
шамлицу, кофу, па чак и саму млекарицу, и све уз гласан тресак попада на порцеланско тле.
Дороти запрепашћена виде да је крава поломила ногу, да се кофа разбила у
парампарчад и да сирота млекарица има огреботину на левом лакту.
- Пазите! - узвикну млекарица љутито. - Видите шта сте урадили! Моја крава је
поломила ногу и сад морам да је водим мајстору да је залепи. Зашто сте дошли овде и
уплашили моју краву?
- Веома ми је жао - одговори Дороти. - Опростите, молим вас!
Лепа млекарица је била сувише љута да би ишта одговорила. Она зловољно подиже
сломљену ногу и поведе своју краву. Сирота животиња је храмала на три ноге. Када се
удаљила, млекарица неколико пута прекорно погледа незграпне странце преко рамена, све
време држећи повређени лакат припијен уз тело. Дороти је била ожалошћена због овог
несрећног случаја.
- Овде морамо да будемо веома пажљиви - рече добродушни Дрвосеча - иначе ћемо
толико озледити ова љупка мала створења да се никада неће опоравити.
Мало даље Дороти наиђе на дивно обучену младу принцезу која, кад угледа странце,
прво застаде, а онда поче да бежи.
 Пошто је Дороти желела да је види изблиза, потрча за њом, али јој девојка од порцелана
довикну:
Не јурите за мном! Не јурите за мном.
Њен гласић је био толико уплашен да Дороти стаде и рече: - Зашто?
- Зато што - одговори принцеза која такође застаде - ако наставим да трчим, могу да
паднем и поломим се.
- Зар те не могу поправити? - упита девојчица.
- О, да, али знате, после крпљења нећу више никада бити тако лепа - одговори
принцеза.
- Вероватно - рече Дороти.
- Један од наших кловнова, господин Шаљивџија - настави девојка од порцелана -
стално покушава да изводи стој на глави. Он се толико пута разбио да је лепљен на сто места
и више уопште није леп. Ево га долази, па се можете и сами уверити.
И заиста, према њима је ишао весели мали кловн, и Дороти примети да је његово дивно
одело црвене, жуте и зелене боје потпуно прекривено пукотинама које су јасно показивале да
је много пута поправљан.
Кловн стави руке у џепове, напући се и климајући безобразно главом, рече:
Зашто пиљиш, дивна госпо. У сиротог и старог пајаца? Што си тако круто стала, Да л'
си мотку прогутала?
- Смирите се, господине - рече принцеза. Зар не видите да су ово странци, према
којима се треба односити са поштовањем?
- То је само начин мој да изразим обзир свој! -изјави кловн и одмах направи стој на
глави.
- Не обраћајте пажњу на господина Шаљивџију - рече принцеза Дороти. - Он је толико
пута ломио главу да је постао будаласт!
- Ах, ништа не мари - рече Дороти. - Ви сте тако лепи - настави она - да бих сигурно
могла много да вас волим. Дозволите ми да вас однесем у Канзас и ставим на тетка Емин
камин као украс. Могла бих да вас понесем у котарици.
- То би ме учинило веома несрећном - одговори принцеза од порцелана. - Видите, ми у
нашој земљи живимо задовољно, можемо да причамо и крећемо се колико желимо. Али кад
год неког од нас однесу одавде, ми се одмах укрутимо, и можемо само да стојимо на месту и
лепо изгледамо. Од нас се, наравно, само то и очекује - да будемо украс на каминима, у
витринама и на столовима, али живот нам је ипак много лепши у нашој земљи.
- Низашто на свету вас не бих унесрећила! узвикну Дороти. - Збогом.
- Збогом - одговори принцеза. Ходали су опрезно кроз порцеланску земљу. Животиње и
људи су им се склањали с пута у страху да их странци не поломе. После отприлике једног
сата, путници стигоше на другу страну земље и наиђоше на још један зид од порцелана.
Овај зид није био тако висок као први, па су успели да се попну на врх тако што су
прво стали Лаву на леђа. На крају и Лав скочи на зид. Али, при скоку закачи репом једну
црквицу од порцелана и она се разби у парампарчад.
- Штета! - рече Дороти. - Имали смо среће да смо оштетили само краву и цркву. Могли
смо да нанесемо још више зла овим сићушним људима. Они су сви тако крхки!
- Јесу, заиста - рече Страшило. - Срећан сам што сам направљен од сламе, па се не
могу тако лако оштетити. На свету има и горих ствари него што је бити страшило!
 ЛАВ ПОСТАЈЕ ЦАР ЖИВОТИЊА

Пошто су сишли са порцеланског зида, путници се нађоше у једном непријатном

пределу, пуном мочвара обраслих високом, густом трском. Било је тешко пробијати се и
заобилазити јаме пуне блата, јер је трска била толико густа да их је сакривала. Гледајући
пажљиво куда иду, успели су да стигну до чврстог тла. Али, сада је предео био још
неприступачнији, и после дугог и заморног хода кроз шипражје, они уђоше у једну шуму где
је дрвеће било веће и старије од онога које су већ видели.
- Ова шума је заиста дивна - изјави Лав гледајући радосно око себе. - Никада нисам
видео тако леп предео.
- Мени изгледа суморно - рече Страшило.
- Ни најмање - одговори Лав. - Могао бих овде да живим целог живота. Погледајте само
како је лишће под вашим ногама суво и меко, и како је густа и зелена маховина којом је
обрасло ово старо дрвеће. Ниједна дивља животиња не би могла да пожели пријатнији дом.
- Можда у шуми већ има дивљих животиња, рече Дороти.
- Претпостављам да има - одговори Лав - али не видим ниједну.
Ишли су кроз шуму све док се није сасвим спустио мрак. Дороти, Тото и Лав легоше на
земљу да спавају, а Дрвосеча и Страшило остадоше да као обично чувају стражу.
Следећег јутра наставише пут. Нису далеко одмакли када зачуше потмулу буку која је
личила на гласове дивљих животиња. Тото мало зацвиле, али се остали не уплашише и
наставише да иду добро утабаном стазом, све док не стигоше до једног пропланка на коме су
се налазиле стотине животиња свих врста. Било је тигрова и слонова, медведа и вукова,
лисица и свих осталих животиња из зоологије, тако да се Дороти за тренутак уплаши.
Међутим, Лав им објасни да животиње имају збор и да су, судећи по мумлању и режању,
сигурно у великој невољи.
Док је говорио, неколико животиња га угледа и одмах се велики скуп утиша као
омађијан. Највећи тигар приђе Лаву, поклони се и рече:
- Добро нам дошао, о, царе свих животиња? Стигао си у прави час да нас одбраниш од
непријатеља и вратиш мир животињама које живе у овој шуми.
- О чему се ради? - мирно упита Лав.
- Нама свима прети опасност од свирепог непријатеља који је недавно дошао у ову
шуму - одговори тигар. - То је једно огромно чудовиште налик на паука, чији је труп велики
као у слона, а пипци дугачки као стабла. Помоћу осам таквих дугачких пипака оно гамиже
шумом, граби животиње једним од њих, ставља у чељуст и прождире, баш као паук муву.
Пошто нико од нас није безбедан док је ово опако створење живо, сазвали смо збор да
одлучимо шта да радимо.
Лав се за тренутак замисли.
- Има ли још лавова у овој шуми? - упита. - Нема; било их је, али их је чудовиште
прождрало. А, осим тога, ниједан од њих није био тако велики и храбар као ти.
- Да ли ћете ме слушати и поштовати као цара шуме ако убијем вашег непријатеља! -
упита Лав.
- Радо ћемо то учинити - одговори тигар, а све остале животиње заурлаше из све снаге:
- Хоћемо!
- Где се сада налази тај огромни паук? упита Лав.
- Тамо, међу храстовима - рече тигар показујући правац предњом шапом.
- Припазите добро на моје пријатеље - рече Лав - а ја сместа одох на мегдан са тим
чудовиштем.
Он се опрости од својих другова и крете поносно у бој са непријатељем.
Лав затече огромног паука на спавању. Био је тако грозан да наш пријатељ са гађењем
окрете њушку. Пипци су му били баш онолико дугачки као што је тигар рекао, а труп
прекривен оштром, црном длаком. Имао је огромна уста и ред оштрих, дугачких зуба.
Међутим, глава му је била спојена за дебео труп вратом танким као струк у осице. Ово даде
Лаву идеју како да на најбољи начин нападне чудовиште. Пошто је знао да је лакше да га
нападне на спавању него будног, Лав се у једном великом скоку нађе тачно на његовим
леђима. Затим, једним ударцем снажне шапе наоружане оштрим канџама одвоји паукову
главу од трупа. Скочивши на земљу, Лав је посматрао своју жртву све док њени дугачки
пипци нису престали да се копрцају, што је био знак да је чудовиште мртво.
Лав се врати на пропланак на којем су га животиње чекале и поносно рече:
- Више не морате да се плашите непријатеља.
 Тада се све животиње дубоко поклонише пред Лавом као пред својим царем, и он им
обећа да ће се вратити и владати њима чим Дороти буде нашла пут за Канзас.
 ЗЕМЉА ТРБОЊА

Четири путника безбедно прођоше остатак шуме, а кад изађоше из њене тмине,
угледаше пред собом једно стрмо брдо, прекривено огромним камењем.
- Биће нам тешко да се попнемо - рече Страшило - али ипак морамо прећи преко тог
брда.
Он пође први а остали за њим. Стигли су скоро до првог камена, када зачуше један
груб глас како виче:
- Одбијте!
- Ко сте ви? - упита Страшило. Изнад камења се помоли нека глава и исти глас рече:
- Ово брдо је наше, и не дозвољавамо никоме да пређе преко њега.
- Али, ми морамо да пређемо - рече Страшило. - Идемо у земљу Трбоња.
- Неће моћи! - одговори глас, а затим се испред камена појави најчуднији човек кога су
наши путници икада видели.
Био је малог раста и здепаст. Велика глава, на темену пљосната, стајала је на дебелом
врату пуном бора.
Човек уопште није имао руке, и, видевши то, Страшило помисли да их овако
беспомоћно створење не може спречити да се попну на брдо.
- Жао ми је што нећемо поступити по вашој жељи, али ми морамо да пређемо преко
овог брда допадало се то вама или не. - Рекавши то, Страшило пође храбро напред.
Брзином муње, човекова глава излете напред а врат му се истегну све док пљоснато
теме не удари Страшила посред среде, тако јако да се овај откотрља у подножје. Скоро истом
брзином глава се врати на тело, а човек се осорно насмеја и рече:
- То није баш тако лако као што сте мислили!
Иза осталог камења се зачу громогласно смејање, и Дороти примети на стотине
безруких главоња - по једног иза сваког камена.
Лав се разљути због смеха чији је повод била Страшилова незгода и уз громогласну рику
која се разлегну као грмљавина, појури узбрдо.
Једна глава поново излете и велики Лав се откотрља низбрдо као да га је ударило
топовско ђуле.
Дороти притрча и поможе Страшилу да устане, а Лав, сав у модрицама, приђе јој и
рече:
- Узалудно је борити се са људима који се гађају главама. Ко им се може супротставити?
- Шта да радимо? - упита она.
- Позови Крилате Мајмуне - предложи Лимени Дрвосеча. - Имаш право да им још
једном нешто наредиш.
- Одлична замисао! - одговори она и, стављајући златну капу на главу, изговори
чаробне речи. Мајмуни су били тачни као увек, и за неколико тренутака пред њом је стајао
цео чопор.
- Шта заповедаш? - упита краљ Крилатих Мајмуна дубоко се поклонивши.
- Пренесите нас преко брда у земљу Трбоња - одговори девојчица.
- Биће извршено! - рече краљ и истог тренутка Крилати Мајмуни подигоше четири
путника и Тотоа у ваздух и одлетеше са њима. Док су летели преко брда, Главоње су урлале
од беса, али нису могли да дохвате Крилате Мајмуне који су безбедно пренели преко брда
Дороти и њене другове и спустили их у дивну земљу Трбоња.
- Ово је последњи пут да смо дошли по твојој заповести - рече краљ Дороти. - Збогом, и
све најбоље.
- Збогом, и много вам хвала - одговори девојчица, а Крилати Мајмуни полетеше у небо и
за трен ока се изгубише из вида.
Земља Трбоња је била богата и срећна. Једно за другим ницала су житна поља
испресецана лепо поплочаним путевима и поточићима који су пријатно жуборили. Плотови,
кућице и мостићи били су обојени у јаркоцрвено, баш као што су у земљи Жмиркаваца били
обојени у жито или у земљи Жвакача у плаво. Саме Трбоње били су ниског раста и
дебељушкасти, и деловали су добродушно. Сви су били обучени у црвено, па су се у зеленој
трави и у жућкастом житу јасно уочавали.
Мајмуни их спустише близу једне сеоске куће, и четири путника се упутише према њој
и закуцаше на врата. Отвори домаћица која их, када је Дороти замоли да им да нешто за
јело, све послужи укусном вечером: даде им три разне торте, четири врсте колача и чашу
млека за Тотоа.
 - Колико има да се иде одавде до Глиндиног дворца? - упита девојчица.
- Не много - одговори домаћица. - Крените на југ и убрзо ћете стићи до њега.
Пошто су захвалили доброј жени, освежени путници пођоше даље. Ишли су преко поља
и прелазили преко љупких мостића, све док на крају не угледаше диван дворац. Пред
капијом су стајале три младе девојке обучене у гиздаве црвене униформе украшене златним
ширитима. Када им Дороти приђе, једна од њих је упита:
- Зашто сте дошли у Земљу Југа?
- Да видим Добру Вештицу која овде влада - одговори она.
- Хоћете ли ме одвести к њој?
- Кажите ми како се зовете и ја ћу питати Глинду жели ли да вас прими.
Они јој се представише и девојка-војник оде у дворац. После неколико минута се врати
и рече да ће Дороти и њени пријатељи бити одмах примљени.
 ГЛИНДА ИСПУЊАВА ДОРОТИНУ ЖЕЉУ

Пре него што су отишли да виде Глинду, били су одведени у једну одају где се Дороти
умила и очешљала, Лав отресао прашину са гриве, Страшило поправио свој облик што је
боље могао, а Дрвосеча изглачао лим и подмазао зглобове.
Када су били готови, они пођоше за девојком-стражаром у дворану у којој је вештица
Глинда седела на престолу од рубина.
Била је лепа и млада. Пламеноцрвена коса падала јој је у увојцима преко рамена.
Хаљина јој је била бела као снег, а очи плаве. Она љубазно погледа девојчицу.
- Шта могу да учиним за тебе, дете моје? -упита.
Дороти исприча вештици све што јој се догодило: како је ураган донео у Оз, како је
нашла другове и кроз какве је све необичне пустоловине прошла.
- Моја највећа жеља је - заврши она - да се вратим у Канзас јер ће тетка Ема сигурно
помислити да ми се догодило нешто страшно и обући ће црнину, а ако жетва није била боља
него прошле године, сигурна сам да чика Хенри неће моћи ни то да јој пружи.
Глинда се наже и пољуби љупку девојчицу у лице. - Сигурно знам како ћеш да се
вратиш у Канзас - рече она, а затим додаде: - Али, ако ти то кажем, мораш ми дати златну
капу.
- Врло радо! - узвикну Дороти. - Мени више није потребна, а ви ћете моћи три пута да
заповедате Крилатим Мајмунима.
- Мислим да ми њихове услуге неће бити потребне више од три пута - одговори Глинда
смешкајући се.
Дороти јој предаде златну капу, а чаробница упита Страшила:
- Шта ћеш да радиш када те Дороти буде напустила?
- Вратићу се у Смарагдни Град - одговори он.
- Оз ме је поставио за владара и народ ме воли. Једино ме брине прелаз преко брда на
коме живе оне Главоње.
- Помоћу златне капе наредићу Крилатим Мајмунима да те однесу до капије
Смарагдног Града - рече Глинда - јер, било би штета лишити народ тако изузетног владара.
- Да ли сам заиста изузетан? - упита Страшило.
- Како да ниси - одговори Глинда. Обраћајући се Лименом Дрвосечи, она упита:
- Шта ће бити са тобом када Дороти буде отпутовала из ове земље?
Он се ослони о своју секиру, замисли се за тренутак, а затим рече:
- Жмиркавци су били веома љубазни према мени. Пошто се Зла Вештица истопита, они
су желели да постанем ниихов владар. Жмиркавци су ми драги, иако бих могао да се вратим
у Земљу Запада, не бих ништа друго него да њима владам.
- Моја друга наредба Крилатим Мајмунима - рече Глинда - биће да те безбедно однесу у
Земљу Жмиркаваца. Твој мозак можда не изгледа тако велики као Страшилов, али си зато
сјајнији од њега - нарочито када те добро изглачају - и убеђена сам да ћеш Жмиркавцима
владати мудро и добро.
Затим се чаробница окрете великом, чупавом Лаву и упита?
- Куда ћеш ти када се Дороти врати својој кући?
- Иза брда на коме живе Главоње - одговори он - налази се једна стара, велика шума
чији су ме становници изабрали за свог цара. Ако бих могао да се вратим у ту шуму,
проживео бих у њој веома срећно остатак свог живота.
- Моја трећа заповест Крилатим Мајмунима - рече Глинда - биће да те однесу у ту шуму.
Затим, пошто моћ буде искоришћена, вратићу капу краљу Крилатих Мајмуна и тако ће он и
његови поданици поново стећи слободу.
Страшило, Лимени Дрвосеча и Лав се топло захвалише Доброј вештици на љубазности,
а Дороти узвикну:
- Ви сте стварно исто толико добри колико сте лепи, али још ми нисте казали како да се
вратим у Канзас.
- Твоје сребрне ципелице ће те понети преко пустиње - одговори Глинда. - Да си знала
за њихову моћ, вратила би се тетка Еми још првог дана по доласку у ову земљу.
- Али, тада ја не бих стекао свој чудесни мозак - узвикну Страшило - и провео бих
читав живот у пољу.
- А ја не бих добио своје дивно срце - рече Лимени Дрвосеча. - Могао сам зарђао да
стојим у шуми до краја света и века.
 - А ја бих заувек остао кукавица - изјави Лав - и ниједна животиња у шуми не би о
мени имала лепо мишљење.
- Све је то тачно - рече Дороти - и мени је мило што сам могла да помогнем својим
добрим пријатељима.
Али сада, када је свако од вас добио оно што је највише желео, и уз то краљевство у
коме ће да влада, волела бих да се вратим у Канзас.
- Сребрне ципелице - рече добра чаробница - имају чаробну моћ. Једна од
најнеобичнијих ствари у вези са њима је да те могу, у три корака, док трепнеш оком,
пренети у било који крај света. Треба само да лупиш три пута петом о пету и заповедиш
ципелицама да те однесу куд год желиш.
- Ако је тако - рече радосно девојчица - овог тренутка ћу их замолити да ме однесу
назад у Канзас.
Она загрли Лава око врата, потапша нежно његову велику главу и пољуби га. Затим
пољуби Лименог Дрвосечу који је плакао излажући своје зглобове највећој опасности. Затим
загрли мекано, сламено Страшилово тело уместо да пољуби његово нацртано лице. Поче и
сама да плаче, тужна што се растаје од тако добрих другова.
Глинда сиђе са свог престола од рубина и опрости се пољупцем од девојчице, а Дороти
јој захвали што је била тако добра према њој и њеним пријатељима.
Дороти затим узе Тотоа у наручје, и пошто се још једанпут поздрави са својим
пријатељима, лупну петом о пету три пута и рече:
- Однесите ме кући, тетка Еми!
Дороти истог тренутка полете тако нагло кроз ваздух да не виде и не осети ништа осим
звиждања ветра поред својих ушију.
Сребрним ципелицама није било потребно више од три корака. Она се заустави тако
нагло да се неколико пута преврну по трави пре него што схвати где се налази.
На крају седе и обазре се око себе.
- Господе боже! - узвикну.
Седела је усред непрегледне канзашке прерије. Тачно испред ње уздизала се нова кућа
коју је чика Хенри саградио пошто је ураган однео стару. Чика Хенри је музао краве, а Тото
искочи из њеног наручја и весело лајући потрча према штали.
Дороти устаде и примети да је остала само у чарапама. Јер, сребрне ципелице су јој
спале са ногу током лета и заувек се изгубиле у пустињи.
 ПОНОВО КОД КУЋЕ

У том тренутку тетка Ема изађе из куће да залије купус. Она подиже поглед и виде како
јој Дороти трчи у сусрет.
- Дете моје! - узвикну држећи девојчицу у наручју и обасипајући њено лице пољупцима.
- Одакле долазиш?
- Из Оза - једноставно рече Дороти. - И Тото се вратио. Ах, тетка Ема, толико сам
срећна што сам поново код куће!
 Белешка о аутору

Лиман Френк Баум је познати амерички писац за младе, драматург и новинар. Рођен је
1856. а порекло му је мешано немачко, шкотско-ирско и енглеско. Био је седмо од деветоро
деце.
У детињству је често био болестан и много је сањарио, па је због тога већи део времена
проводио у кући са туторима. Није много излазио. Од 12. године је две године провео у Војној
академији, али када је имао срчани удар могао је да се врати кући.
1900. објавио је књигу која га је прославила и постала једна од најчитанијих књига за
децу. Ради се о делу Чаробњак из Оза. До данас је ова књига доживела превод на готово све
светске језике и о чудесној земљи Оз написао је још 13 књига након овог великог хита.
Након Лиман Френк Баума о Озу су писали и други писци, што је још један доказ о
томе колико је дело популарно и биће тако и за следеће генерације јер се ипак ради о правом
класику.
Лиман Френк Баум умире 1919. у Холивуду, али након смрти његова књига је
екранизована у истоимени филм 1939. са Џуди Гарланд у главној улози.
Написао је све укупно 55 романа, 83 кратке приче, 200 песама. Много пута је желео
своја дела поставити на позоришне даске и екран. Предвидео је у својим радовима медије
попут ТВ-а, лаптопа и бежичног телефона.