Kompozicija Antigone

Drama se sastoji od sedam činova, prologa, pet epizoda i završnog dela – eskode. Tragedija
počinje razgovorom sestara Ismene i Antigone o nesreći koja ih je zadesila, njihova braća su u
međusobnom boju izginula. Antigona poziva svoju sestru da joj se pridruži i da zajedno
sahrane telo brata Polinika. Kreont, vladar Tebe, je dozvolio sahranu Eteokla, ali ne i
Polinikovo telo. Naredio je da to ne sme niko da uradi, i da ko učini taj prestup biće mu
izrečena smrtna kazna. Ismena odlučuje da se povinuje Kreontovoj naredbi, uplašena za svoju
bezbednost, ne želi da se izlaže mogućem nesrećnom ishodu jer kako ona kaže mnogo ih je
nesreća snašlo. Euridika, Hemon, Tiresija.
Kralj Edip
Sastoji se iz šest činova. Glavni akteri drame su Edip, tebanski kralj, njegova žena (kao i
majka) Jokasta, Tiresija prorok, kao i Kreont Jokastin brat. Tema drame je Edipovo traganje
za sopstvenim identitetom. Drama počinje razgovorom Edipa i sveštenika o nepogodi koja je
zadesila Tebu. Zemljom je zavladala kuga, kao i velika glad. Edip i Jokasta očekuju Kreonta
koji donosi vest iz proročišta boga Feba. Kreon im saopštava da će Tebu napustiti kuga kada
bude pronađen Lajev ubica. Edip odlučuje d pozove proroka Tiresiju, koji ne želi da mu
saopšti da je on ubica kralja Laja. Nakon insistiranja Edipa da kaže šta zna, Tiresija mu kaže
da je on svom narodu zlo. Edip ne veruje u njegove reči, misli da su to smislili Kreont i
Tiresija kako bi ga svrgnuli sa vlasti. On je odlučan da sazna ko je Lajev ubica, što predstavlja
tragičku ironiju u delu. Kako bi umirila Edipa, Jokasta mu priča proročanstvo kojim umesto
staloženosti u Edipu budi dodatni nemir i zbunjenost. Ona mu govori o detetu koje je rodila i
koje su dali slugi da ga ostavi. Edip postepeno kroz njenu priču uviđa da bi on mogao biti
Lajev ubica, ali i njen sin. Pita je gde je Laj ubijen, sa kime je bio, kako je izgledao. Svi njeni
odgovori usmereni su ka tome da je on ubica svoga oca. On Jokasti priča svoj život, da je on
sin kralja Poliba, i kako je napustio dom jer je čuo da mu Polib nije otac. Dolazi glasnik koji
javlja da je Polib umro, kao i da mu Polib nije otac, da ga je on uzeo od jednog pastira.
Jokasta tada shvata da je Edip njen sin. Čekaju pastira da dođe kako bi odgonetnuo saku
sumnju. Pastir je pobegao čim je Edip došao na vlast. On mu postavlja pitanja kroz koja
zaključuje da je on Jokastin sin. Jokasta se ubija, dok Edip oduzima sebi vid. Zove Kreonta da
mu preda vlast, žali zašto nije umro kao mali, ne bi bilo tolike nesreće. Na kraju dela se
obraća narodu Tebe žalosnim tonom, sa željom da ga proteraju što dalje.

Medeja
Drama počinje mnologom dadilje koja iskazuje žal za Medejom koju je ostavio muž. Ona
pripoveda o lošem stanju u kome se Medeja nalazi, kao i strahu da bi tako rastrojena mogla
uraditi nešto loše svojoj deci. Dolazi vaspitač dečaka sa kojim dadilja razgovara, on je
savetuje da skloni decu. Pominje da je čuo da nakon venčanja Jasona i Kreontove kćerke,
deca i Medeja moraće da napuste odaje kao i grad. Medeja priziva božanstvo da joj pomogne
u osveti, njena želja je da vidi Jasona i njegovu buduću ženu mrtve. Ona se oseća izdanom od
strane Jasona, ona mu je rodila decu, izneverila je svoje roditelje udavši se za njega, počinila
je zločin, a on se kukavički poneo prema njoj i deci. Dolazi Kreont...Egist, njen deda bog
Sunca joj daj ekočije
Hipolit
Na početku drame, u didaskaliji, dat je opis mesta na kome se zbiva drama. Reč je o
kraljevskom dvoru u Tezenu gde se nalaze kipovi Afrodite i Artemide. Tesej, Hipolitov otac,
je na putu kada radnja počinje. Drama počinje monologom Afrodite, ona je ljuta na Hipolita,
Tezejevog sina, jer je odbija i za ljubav sa njom ne želi da čuje. Nasuprot tome, Hipolit
Artemidu obasipa pažnjom. Pošto je odbija, Afrodita odlučuje da mu se osveti. Fedra,
Dvorkinja, Tesej, Artemida,.
Knjiga o Jovu
Jov je opisan kao dobar i pravedan čovek koji se plaši Boga i klon od zla. Imao je sedam
sinova i tri kćerke, bio je jedan od najbogatijih ljudi na istoku, imao je mnogo stoke. Ono što
njegovu odanost ka Bogu karakteriše je prinošenje žrtve paljenice nakon svake gozbe u svom
domu. Žrtvu prinosi kako bi se iskupio ukoliko su njegovi sinovi zgrešili nešto , pohulili na
Boga. Jednog dana Sotona dolazi kod Boga nakon obilaska zemlje. Bog pita Sotonu da li je
videla njemu odanog Jova, koji se kloni zla i plaši Boga. Elifas, Vildad i Sofar. Kroz razgovor
sa njima, Jov se žali na nesreću koja ga progoni uprkos tome što je u životu pravedno delao,
trudio se da ne učini ništa loše. Njegovi prijatelji naizmenično razgovaraju sa njim. Kod Jova
dolazi i Eliluj, Varuhov sin. On je najmladji od svih prisutnh kod Jova, zbog toga i čeka da svi
završe svoja izlaganja pa da on uzme reč. Kada se obrati Jovu on mu kaže da dok ga je slušao,
čuo je da je zgrešio. Naime, Jov je rekao da je nevin, bez greha, i da nikada nije činio
bezakonje. Čim je tako rekao on traži svađu sa Bog. Eliluj mu poručuje da ako nema šta da
kaže, bolje je da ćuti. Od Boga raži da iskuša Jova do kraja, jer odgovara kao zli ljudi. Eliluj
govori o velični Boga. Tada se Bog pojavljuje z vihora i obraća se Jovu. Pita Jova gde je on
bio kad aje on stvarao svet. Postavljamu niz pitanja kroz koja veliča i ističe svoju moć a Jovu
nagoveštava svoju sićušnost. Jov priznaje da je pogrešio, i kaje se. Bog se obraća Elifasu,
kaže da ga je izneverio zajedno sa prijateljima. Nisu pričali o njemu kao što je to Jov radio.
Jovu vraća sve što mu je oduzeto. Jov je poživeo još 140 godina.
Poslanica Pizonima
Poslanica se sastoji od 476 stihova, napisana je na latinskom jeziku. Poslanica je upućena
Pizonima (u šestom stihu saznajemo da je njma upućena) ocu i njegovim sinovima. Pizonovi
sinovi su navodno hteli da postanu pesnici, pa im Horacije ovim putem upućuje niz saveta.
Ova poslanica je treća poslanica druge Horacijeve knjige, njeno datiranje nije poznato.
Pretpostavlja se da je objavljena u poslednim godinama Horacijevog života. Horacije nikada
nije izvršio podelu poslance, to su učinili kritičari kako bi tumačenje poslanice bilo
jednostavije. Način na koji je Horacije pisao poslanicu otežava praćenje tematike. On sa jedne
na drugu temu prelaz prilično iznenada, teme nisu organizovane nekim redosledom pa ih je
teže pratiti. U poslanici je raspravljao o jedinstvenosti i celovitosti, Ciljevima pisca, Imitaciji,
Inovaciji, Doslednosti pisca, o stilu pisanja, tragediji i komediji, metru i versifikaciji i
mnogim drugim temama. Horacije se zalaže da delo bude jedinstveno i celovito. Navodi da
pisci često svoje delo opterecuju raznoraznim opisima pre glavne radnje, najčešće opisima
krajolika. Horacije smatra da radnju treba odmah uvesti- in media res. Cilj pisca je da izabere
temu koja odgovara njegovom afinitetu, reči takođe moraju biti pažljiv birane. Doslednost
pisca je takođe bitna, ako je delo komedija ono mora biti smešno, dok tragedija mora imati
tragičke elemente. Glumci moraju biti snažno okarakterisani, da svojom akcijom proizvode
reakciju u publici. Horaciju se ne dopada umetničko sredstvo „deues ex machina“ (bog iz
mašine) koje iznenada rešava situaciju. Smatra da ovom umetničkom sredstvu treba
pribegavati samo u sitacijama kada je radnja previše zamršenena. Pevanje hora između činova
nije dobro, hor treba da prati radnju tokom celog dela. Horacije dozvoljava samostalno
izmišljanje kod sitnih stvari, ali kada je reč o opisu likova o kojima je već neko od
prethodnika pisao, kakav je Homerov Ahilej, pisac se mora držati tog opisa.
Platon
Po Pltonovom shatanju cela umetnost je podražavanje, ideje su ono štoje uzorno, čuulno
opažanje predmeta iz stvarnog sveta je zapravo podražavanje ideja, tako naslikan čovek nije
ništa drugo nego draz prirodnog čoveka. Prema tome umetničko delo je dvostruko udaljeno
od istine.Kada je reč o podražavanju, Platon smatra da umetnik treba da podražava najbolje
što može. To podražavanje ne bi bilo nalik „fotografskom“ preslikavanju, ono ne bi tvrdilo ni
istinu ni laž, ono bi se obraćalo osećajnom delu čovekove duše. Zbog toga Platon i odobrava
različite umetnosti, pod uslovom da imaju vaspitnu ulogu.
Aristotel
Po Aristotelovom shvatanju svaka tragedija se mora imati: priču, karakter, govor, misli,
scenski aparat i muziku. Od tih šest delova, najvažnija je priča, jer je ona zapravo
podražavanje života. Bez radnje, ljudskog delanja ne bi bilo ni tragedije. On smatra da
kompozicija mora biti čvrsto povezana, da ako bi se jedan od deova u tragediji izbacio, to bi
moralo da se oseti na dramskom tekstu. Svrha tragedije je stvaranje specifičnog užitka kod
publike. Tragedija treba da podražava radnju koja izaziva strah i sažaljenje. Pravedni likovi ne
treba pred gledaocima da doživljavaju pad iz sreće u nesreću, to bi izazvalo gnušanje. Isto
tako ni rđavi junaci ne treba da prelaze iz nesreće u sreću jer je to protivno zakonima
tragedije. Padanje iz sreće u sreću, ili obratno takođe ne treba da bude prisutno. Strah i
sažaljenje može izazvati samo onaj lik koji pada u nesreću ne zbog svog zla vec zbog neke
greške. Takav je i lik Edipa.
Aristotelova definicija tragedije "Tragedija je podražavanje ozbiljne i završene radnje koja ima
određenu veličinu, govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim delovima, licima koja
delaju a ne pripovedaju, a izazivanjem sažaljenja i straha vrši se pročišćavanje takvih afekata" 
Homersko pitanje- Aristih, njegov savremenik, smatraoo je da su Ilijada i Odiseja njegova dela, ali
da u njima treba prepoznati grupe stihova umetnutih od različitih pesnika. Pojedni smatrali da je
Ilijada ispevana u mlađim, a Odiseja starijm danima Homerovog života. Moderna kritka počinje
kritikom nemačkog filologa Fridriha Volfa iz 18 veka. Volf je težio da dokaže da su epovi nastali iz
više različitih pesama, veruje da su putujući pesnici vremenom dopunjavali i menjali, a zatim je jedan
d njih pokušao da ih objedini u ceinu. Pod uticaem njegove kritike nastaju dve struje: analitičari-
smatrali da je napisalo više autora. Unitarissti, jedan autor, u različitim godinama pisao.
Alularija Plaut
Prolog, četiri čina. Likovi: Kućni Bog, Euklion, Fedra, Stafira, Megador, Eunomija, Likonid, Strobil.
Kuvari. Komedija nesporazuma, humor iz nesporazuma.
Eneida Vergilije
Šesto pevanje odgovara jedanaestom pevanju odiseje, silazak u Had. Dolazak Eneje do Kumske obale,
razgobor sa Sibilom, zlatna granica. Kreću na put u podzemlje, Haron, Dadiona, Kerber, Tartar, Elizij,
Anhiz.
Sofokle stvaralaštvo:
Sedam sačuvanih tragedija od kojih su najpoznatije one koje čine triologiju o kralju edipu (Kralj Edip,
Edip na Kolonu, Antigona). Ostale sačuvane su Ajant, Filoktet, Trahinjanke, Elektra. Sofokle se
smatra reformatorom grčke tragedije, napušta svet mitologije, svoje interesovanje počinje da se bazira
na čoveku, njegovim unutrašnjim stanjima, strastim, delanjima. Radnju više ne pokreće božanstvo, vec
slobodna ljudska volja. Sofokle je uveo trećeg glumca, a broj osoba u zboru je povećao sa 12 na 15.
Uloga zbora bila je da iznese misaonu stranu autora. Novina je i trilogija, svaka od tragedija se mogla
posmatrati kao odvojena celina.
Euripid stvaralaštvo:
Euripid je nastupao sredinom 5 veka pre nove ere, najveći značaj je postigao za vreme peloponeskih
ratova. U to doba dolazi do krize atinske demokratije, , nova generacija rešenje traži u mitološko-
religioznom tumačenju sveta. Euripid u sebi nosi sukob starog i novog, uprkos tome, on je pesnik
nvog doba. On ima uzvišenije predstave o božanstvu, smatra da božanstvo treba biti mudrije od ljudi.
On u svoje drame unosi i psihološke poglede na pojedine likove, takav je lik i Medeje. Princip ljubavi
je takođe zastupljen, osećanja žene, psihološki prpblem (Medeja i Fedra). Veoma uspešno slika lik
žene, ona je i majka, osvetnica, opisuje njene patnje, slutnje. Neke od tragedija počinju dužim
monologom, takav je Afroditin monolog, svrha monologa je da kroz obraćanje uvede publiku u
suštinu problema.
Eshil stvaralaštvo:
Trilogija Orestija: Agamememnom, Hoefore, Eumenide. Pre njega tragedija je bila u vidu pesme,
njegovim stvaralaštvm ona dobija drugačija, potpunija stvojstva. Do tada je bio samo jedan glumac.
On uvodi drugog glumca, do tada je bilo malo monologa, obično između glumca i hora. Istaknuto
mesto u njegovim tragedijama imaju horske pesme.
Pesma nad pesmama:
Osam pesma, poinje rečenicom „Solomonova pesmanad pesmama“. U prvoj pesmi uviđamo razgovor
dvoje mladih, momka i devojke, upućuju niz laskavih reči. Pesma nad pesmama pripada sastavu
mudrosnih knjiga Starog zaveta. Neki tumači su smatrali da pesma uznosi ljubav Jahve prema
izraelskom narodu, odnosno u Novom zavetu, ljubav Hrista i Crkve. Kasnije se pesma sve više počela
tumačiti kao pesma dvoje mladih koji se vole. Devojka Sulamka. Zavoleo je cat David i odveo, ona i
dalje pati za mladićem.Osam pesma razvija strukturu lirke priče. Dijalog prisutan, momka zaručnik,
devojka, hor devojka. Opsi lepote devojke, lepote momka. Pesnički jezik je slikovit, prisutno dosta
poređenja.
Knjiga propovednika:
Spada pored jova, solomonovih priča, pesme nad pesmama u mudrosne, starozavetne, hebrejsku
književnost. Autorstvo se pripisuje Solomonu, kralju Izraela. Uvod, dva dela, epilog. Prvi deo knjige
prolog i četiri oblika razočarenja: Solomonov život, Smrtnost, Pojedinac u društvu, Novac. Drugi deo
isto prolog i 4 oblika razočarenja : sankcije, Ljubav, Slučaj, dob.