Коначни пад Цариграда

-1453-
 Коначни пад Цариграда

АПСТРАКТ

Опсада Цариграда трајала је 57 дана (од 6. априла до 29. маја), а његовим падом
Византијско царство је престало да постоји. За наследника и носиоца идеје универзалног
царства, полагале су право Шпанија, Русија и Турска. Турска је ``наследила`` византијску
територију, а поред тога је и знатно проширила, захватајући просторе трију континената –
Азије, Африке и Европе.
29. маја 1453. 70 000 Турских војника, под вођством Мехмеда Другог, користећи
артиљеријске експерте и Европску тешку артиљерију, пробили су легендарне Цариградске
зидине, заузели Цариград и убили цара Констанина XI Палеолога. Смрћу Константина XI,
хиљадугодишње Византијско царство је пало. Пад Цариграда (Константинопоља) је
обележило и коначно уништење Римског Царства.
Као резултат пада Цариграда, у јуну месецу 1453. велики број византијско-грчких учењака
је путовало у западну Европу, носећи са собом грчке рукописе од највећих културних
вредности – изворни материјал за Ренесансне студије и класичне текстове.
Пад Цариграда означио је крај Средњег века и почетак нове епохе у Европи. Многи
Византијски учењаци отишли су за Италију, започињајући тамо развитак Европског
Хуманизма, док је наследник Византије и вођство Православне Цркве пребачено на
Царевину и ``Трећи Рим`` у Москву. Губећи приступ Црном мору, Европљани су били
одсечени копненог пута до Индије; потрага за новим путевима резултирала је
прекоокеанским открићима Новог Света.
КЉУЧНЕ РЕЧИ
Цариград, Мехмед II, Турска освајања, Пад Византије

ABSTRACT

The siege of Constantinople lasted for 57 days (6. April – 29. May) which resulted in the Fall of
the Byzantine Empire. Three successors claimed the right to inherit the idea of universal Empire
– Spain, Russia and Turkey. Turkey (Ottomans) had ``inherited`` Byzantine territory and
expanded it extensively on three continents – Asia, Africa and Europe.
On May 29, 1453 a 70,000 man Ottoman Turkish army, under the leadership of Mehmed II
(Mahomet II,) using European artillery experts and European artillery, broke Constantinople's
fabled defensive walls, captured Constantinople and killed the Byzantine Emperor Constantine
XI Palaiologos. With the death of Constantine XI, the Byzantine Empire, which had lasted for
one thousand years, came to an end. The conquest of Constantinople finally completed the
destruction of the Roman Empire.
As a result of the fall of Constantinople, around June 1453 numerous Byzantine Greek scholars
travelled westward to Europe, bringing with them Greek manuscripts of the highest cultural value
—source material for Renaissance study of classical texts.
The fall of Constantinople marks the end of the Middle Ages and the beginning of a new epoch in
Europe. Many Greek scholars moved to Italy, initiating there the development of European
Humanism, while the legal succession of Byzantium and leadership of the Orthodox Church
transferred to Tsardom and the '3rd Rome' in Moscow. By losing access to the Black Sea Europe
was deprived of the land route to India; the search for a new sea route brought about the oversea
discoveries of the New World.

KEY WORDS

1
 Коначни пад Цариграда

Constantinople, Mehmed II, Ottoman conquest, Fall of Byantine Empire

Увод
Византијско царство је представљало једну од главних и историјски водећих држава током
целог средњег века. После пада Западног римског царства (476.г.) Источно римско царство
се одржало скоро читав миленијум (до 1453.г.)1 Тема овог рада је управо и коначни пад
Цариграда тј. Константинопоља како га у страној литератури називају.
Сам пад Константинопоља је јако битан историјски догађај из више разлога. Прво његовим
падом практично се завршава средњи век, па и многи историчари узимају ову годину,
уместо 1492. (откриће америке) за крај средњег века; друго је то што је Византија као једна
од водећих светских сила и једини прави наследник Римског царства нестаје и њена улога
у историји остаје само кроз земље које су прихватиле њену културу и обичаје, међу којима
је и Србија.
Пре преласка на сам догађај пада Цариграда, кроз ову табелу бих приказаo кратку
хронологију Византијске историје као и најбитније догађаје који су од велике важности за
овај коначни, тј. сам пад, хиљадугодишње државе.

380. Подела Римског царства на Западно и Источно римско царство, што се

историјски гледа као и постанак Византијске историје.
476. Освајање Рима од стране Одоакера и коначни крах Римског царства. Византија
тада постаје наследник Римског царства (impierum romanum) са седиштем у
Константинопољу
674-678 Пропала опсада Цариграда од стране словена и других народа
IX – Промена династија (Македонска династија влада добрим делом овог периода),
XI век ратови са Арапима, Бугарима и словенским народима.
XI век Успостављање односа са Кијевском Русијом што доводи до каснијег
покрштавања Руса
1054. Велика шизма, раскол између Католичке и Православне цркве што је играло
велику улогу за касније политичке интересе Западних монарха у односу са
Византијом
1071. Битка код Манцикерта која је била увертира за крсташке ратове и која је знатно
ослабила Византијску моћ. Убрзо после ове битке на власт долази династија
Комнина
Крсташки ратови
1204. Први пад Константинопоља као резултат IV крсташког рата2. Империја у
изгнанству3. Франкократија
XIV Успостављање Српског Царства које је углавном изграђено на рачун Византије
век што је додатно ослабило византијску војску и економију. Истовремено јачање
Турске у Малој Азији и губитак већине византијских територија у Азији.
1453. Коначни пад Цариграда

1
Чак и после коначног пада Константинопоља 1453. Византијско царство је постојало још неколико година.
Морејска деспотовина која је постојала све до 1460. када су је турци освојили и Трапезунтско царство које је
настало још током првог пада цариграда (1206.г.) и које је постојало све до 1461. године тако да неки
историчари коначно ``брисање`` Византијског царства са историјске сцене узимају ову годину.
2
Partitio terrarum imperii Romaniae – договор којим су крсташи одлучили да освоје Цариград. Венеција је, по
овом договору, добила највећи део плена тих освајања.
3
Првим падом Цариграда Византију се поделила на три државе наследнице: Никејско царство, Епирску
деспотовину, Требизонтско царство. Такво стање је било све до повратка Цариграда у руке Визнатије 1261.

2
 Коначни пад Цариграда

1. Извори
Што се тиче извора о позном византијском царству можемо наћи највише код нашег
академика Божидара Ферјанчића (наследника светски познатог византолога Георгија
Острогорског) чији су радови4 сконцентрисани углавном на позну историју византије тј.
узроке за колапс и распад византије; из разлога што су јужни словени заиста добрим делом
утицали на пад Византије и који су у њеном позном периоду извршили највеће инвазије и
узели многе византијске земље. Даље поред наведеног коришћени су углавном страни
аутори: Joseph von Hammer, Халил Иналџик, Stanford Shaw и Стивен Рансиман; наведени
аутори су најпрепознатљивији и углавном су на један објективан и уопштен начин
обрадили ову тему, наравно користећи се изворима других аутора који су у фрагментима
истраживали и дали знања о овом догађају.

1.1. Отоманско царство непосредно пред освајање Цариграда

С обзиром да су Цариград освојили турци, требало би понешто рећи и о њима тј. о

разлозима и тенедцијама турске за освајањем Цариграда. Наиме Османско царство је
желело још много раније да освоји Цариград, али за такав подухват је била потребна
велика војска и добра припрема, с обзиром да се Цариград налазио на доброј локацији и са
јако добрим зидовима, а могао је и да издржи вишемесечну, па чак и вишегодишњу,
опсаду. Први покушаји и планови постојали су још у тринаестом веку, али су напади
монгола и ратови са Персијом доста омели турке у својим настојањима да нападну
Цариград. Поред тога многи ранији освајачи (као што су покушаји освајања Цариграда од
стране словена у 7. веку) су прошли неславно јер нису знали како пробити зидове и како се
носити са грчком ватром (оружјем које су византици користили и које им је много помогло
у одбрани свог града). Још један од разлога били су унутрашњи сукоби у самој турској
држави. Османска држава је настала уједињавањем многих племена и прихватањем ислама
као државне религије (која их је и држала на окупу) те је с тога често долазило до сукоба
између њихових старешина. Оно што је држало турску државу у целости су биле две
ствари: 1) султан као врховни свештеник и врховни војни заповедник 5 и 2) ислам као
строга теократска вера, али која је истовремено давала примат султану и оправдавала је
рат. Синтезом ова два ауторитета (auctoritas) турци су имали јаку централну власт, а та
власт је због тога имала и јаку контролу.

2.1. Припреме за опсаду

``Дајте ми Цариград``
– Мехмед II
На основу прошлих неуспеха поновно планирање заузимање Цариграда би била јако тешка
и смела одлука с обзиром да су многи изгубили не само војску већ и главе под бедемима
Цариграда. Турци су своју државу називали још и Румским султанатом – самопрозваним

4
Неки од радова битних за ове догађаје су: Византија и Јужни Словени (Београд, 1966.), Стефан Душан –
краљ и цар (монографија коју су заједно написали Божидар Ферјанчић и Сима Ћирковић и из које знамо
највише о Стефану IV Душану, објављена 2005. у Београду при САНУ), Тесалија XIII и XIV век. И други
радови који су везани за дипломатију, цркву, право и сл.
5
амир-ал-му-минин – командант Правоверног (врховни војни заповедник (слично као у риму imperium – војна
власт)) и имам-ал-муслим (врховни свештеник тј. онај који је могао да тумачи Кур`ан са већим
ауторитетом него имами)

3
 Коначни пад Цариграда

наследницима римског царства с тога је Цариград увек био мета турских султана где би
своју моћ коначно могли да `крунишу`, то је поред других геополитичких разлога (самог
положаја Цариграда) био унутрашњи мотив султана да освоје оно што ниједан њихов
претходних није успео. Одлуку о поновном и `коначном` нападу на Цариград донео је
Мехмед Други.
Сам Мехмед је зиме проводио размишљајући о походу. Говорило се да је виђан како у
одећи обичног војника тумара улицама Једрена (тада главног града Турске); свако ко би га
препознао и поздравио, био би одмах убијен. Једне ноћи, око друге страже, изнеада је
наредио да му доведу Халила. Стари везир је дошао дрхтећи од страха да ће чути да је
смењен. Да примири господара, донео је чинију у журби напуњену златницима. ``Шта је
ово, учитељу?`` упитао га је султан. Халил је промрљао како је обичај да министри, кад их
изнеада позову пред величанство, донесу дарове. Мехмед је одгурнуо чинију. Такви
дарови му нису потребни. ``Само једно желим``, узвикнуо је. ``Дајте ми Цариград.`` Затим
је открио да се коначно одлучио. Напашће град што је могуће пре. Халил је, узбуђен и
потиштен, обећао одану подршку. Неколико дана касније, пред крај јануара, султан је
сазвао све министре и одржао им дуг говор у коме их је подсетио на постигнућа предака.
Али, рекао је, Турско царство неће бити сигурно све док Цариград не буде у његовим
рукама. Византици су можда слаби, али, ипак, показали су како вешто знају да кују завере
с турским непријатељима, а због своје слабости морали би град предати у руке савезника
који не би били тако немоћни. Цариград није неосвојив. Спољашњи разлози узрок су
неуспеха ранијих опсада. Али сада је дошао прави тренутак. Град раздиру вертске
размирице. Италијани су непоуздани као савезници, а многи међу њима издајници. Поврх
тога, Турци су најзада постали господари мора. Што се њега тиче, рекао је, ако не може
владати царством у коме је Цариград, онда не жели да влада никаквим царством. Његови
слушаоци били су узбуђени. Чак ни они чланови дивана који нису одобравали његове
намере нису се усуђивали да изразе своје бојазни. Минстри су га једногласно подржали и
гласали за рат.6
У говору члановима дивана султан је подвукао да он сада господари морем. Ранији
покушаји освајања града предузимани су само с копна. Византинци су тако увек могли да
се снабдевају морем а, донедавно, Турци су били присиљени да од хришћана унајмљују
бродове за превоз својих трупа између Европе и Азије. Мехмед је био одлучан да то
промени. Током месеца марта 1453. код Галипоља су почели да се скупљају бродови свих
врста. Било је ту старих бродова, од којих су многи били поправљени; али још више је
било нових, хитно изграђених за последњих неколико месеци у бродоградилиштима
градова на егејској обали. Мећу њима су биле и триреме у којима су, за разлику од древних
трирема, све клупе биле на једном нивоу. У сваком реду, постављеном под благо косим
углом према боку брода, била су три веслача од којих је сваки имао кратко весло на
посебној виљушци, али су сва три излазила кроз један отвор на боку. Лађа је плитко газила
и имала две катарке; једра су коришћена када је ветар био повољан. Било је и бирема,
нешто мањих лађа с једном катарком, у којима су веслачи седели у паровима на обе
стране.7
Стенфорд Шо (Stanford Shaw) говори да се Кандарх Халил противио султановим
плановима да нападне Константинопољ, али га Мехмед није послушао нити казнио због
тога већ је једноставно напао Констанипољ.

6
Стивен Рансиман, Пад Цариграда, стр. 38.
7
ibid. 39.

4
 Коначни пад Цариграда

На повратку из Карамана направио је утврђење Румели Хисари, 10 миља северно од града

на Европској страни Босфора, како би осигурао поморске путеве и ослабио византијску
везу са Црним морем, као и да би осигурао пролазак турских трупа из Анадолије у Европу
(Јануар-август 1452.). При завршетку новог утврђења, Мехмед је затражио да се Цариград
преда, претећи опсадом.
Византијски покушаји да осигурају помоћ из Европе су били без успеха због везира
Кандарли Халила, који је обновио старе трговинске уговоре са Венецијом и склопио нови
уговор са Угарском (20. новембра 1451.), и тим својим деловањем је показао вољу
Отоманске турске да разумно сарађује државама које нису против напада на Цариград.
Халили и министри су све до султановог говора били против напада на Цариград, али их је
после свог говора Мехмед убедио и практично наредио да мора да се настави са нападом
јер је то у интересу Турске.8

2.3. Окупљање војске пред Цариградом

Опсада је започела у фебруару 1453. када су прве турске снаге послане из Једрена,
окупирале Византијску луку на Мраморном мору, и када су велики топови довучени кроз
Тракију како би предводили напад на велике зидине града. 9 О довлачењу топова детаљније
пише Joseph von Hammer у ``Хисторији османског Царства``:
``...почетком фебруара 1453. године започе мучно довлачење огромног топа за опседање из
Адрианополиса (Једрене). Вукло га је педесет пари волова, по две стотине људи пратило га
је са сваке стране да га одрже у равнотежи; спреда је ишло две стотине мајстора колара и
две стотине пионира да би припремили путове и мостове. Топу је требало два месеца да
пређе пут од два дана. Караџа-бег, који је имао бригу око допреме топа, прошао је за
лагано напредовања топа северну и јужну страну околине Константинополиса дуж обала
Понтос (Црно море) и Пропонтиса (Мраморно море). На црноморској обали предали су му
се градови Меембриа (Мисиври), Анхиалос (Ахиоли), Бизон (Вифа), кула светог Стефана
три сата удаљена од Константинополиса (и данас се још зове Свети Стефан), утврђени
Епибатос (данас Бивадос); само је Селимбра (Селиври) пркосила својим тврдим зидина,
без обзира на указани им пример да ће посади свих оних места, која се не буду на захтев
предала, бити одсечене главе. За време овог пустошења пред вратима Константинополиса,
житељи су се међусобно пријатељили или су били у непријатељству као присталице или
противници сједињења грчке и римске цркве. Додуше, дванаестог децембра прошле
године су се у великој цркви (Аји Софији) наоко ујединили, да би од католичких владара
добили помоћ против Турака, но ватра црквеног раскола тињала је под пепелом и даље и
сваком је приликом поново избијала. Дворски клер, капелани и ђакони следили су цара
који је присуствовао католичкој служби римског кардинала Исидора, али опати,
архимандрити и редовници гласно су исказивали своје гнушање, држећи се патријарха
Генадија, кога је Пантократор послао у самостан и који је хенотикон, тј. декрет о
сједињењу цркава, прогласио чином против Бога, а светог Тому Аквинског обиједио за
кривоверје. Њему се у мржњи на католике и Латине придружио велики адмирал Лукас
Нотарас, најмоћнији човек немоћног царства. Овај се није устручавао рећи да би у граду
волео видети турски турбан, него латински шешир, док је народ гласно изражавао жељу да
би радије био изручен Латинима, који су сазивали Христа и мајку Божију, него ли
безбожним Турцима. Уместо да пораде око заједничке одбране града, Грци и Латини су се
8
Stanford Shaw, History of the Ottoman Empire and modern Turkey, Volume I: Empire of Gazis: The Rise and
Decline of the Ottoman Empire, 1280 – 1808, стр. 56.
9
ibid. 56.

5
 Коначни пад Цариграда

избегавали и мрзели, велика црква (Аја Софија - Црква свете Мудрости) је стајала
усамљена и напуштена, свештеници су умирућима ускраћивали давање сакрамената ако се
нису приклонили њиховом мишљењу, редовници (боље би било рећи расофорни монаси
или искушеници) и опатице (монахиње – калуђерице) нису хтели сакраменте из руку
исповедника који су се држали хенотикона; у самостанима је владао дух преваре. Једна је
опатица, на велики саблазан верника, а нарочисто историчара Дукаса, постала муслиманка,
јела је месо, носила турску одећу и вршила верске обавезе према Посланику.`` 10
У петак након Ускрса, шестог априла, појавио се Мехмед са својом војском пред градом
где је псотавио свој шатор иза брежуљка пред вратима Карзиас (Калигариа). Одмах затим
опклолио је град са копнене стране, од Дрвених врата палате све до Златних врата. Велики
топ постављен је пред Калигаријским вратима, али је касније доведен пред врата светог
Романа, јер су ова врата пружала превелики отпор. Врата светог Романа су се по топу
прозвала Топовским вратима и носе то име и данас. Поред овог топа од стотину и двадесет
фунти стајала су још два мања која су избацивала танад/ђулад од 140 кг и припремила пут
великим пустошењима. За велики топ требао је два сада да га напуне и у једном дану је
само седам пута испаљен, осми пут пред свитање, као знак и путоказ за напад, али је
ускоро пукао и убио свог творца, мађарског оружара Урбана. Напукли топ је ускоро
поправљен, па је наставио седам пута на дан да уздрмава зидине тешким комадима
камења, али мајстора који је руководио ударцима немани (како су га називали многи,
неман, монструм и сл.) није више било, па деловање топа није одговарао жељеном
очекивању. Тада се у Мехмедовом логору појавио један посланик Хуњадија (мађарски
владар), који је пре годину и по са султаном закључио трогодишњи прекид ватре.
Посланик је рекао да се Хуњади захвалио на државном намесништву и да га је предао свом
господару (Ладиславу). Оно што је био обећао, сад више не може држати, он му зато
``враћа турску повељу о прекиду ватре, а тражи и своју натраг. С угарским краљем нека га
(прекид ватре) султан одржи према свом нахођењу``. Посланик је мислио да са своје
стране треба све учинити за добробит Хришћанства - убрзањем пада Цариграда. Када је
видео како пуњач великог топа непсретно циља и пуца, смешкао се његовој неспретности
и поучио га како да окрене оружје да би имало боље деловање. Учио га је да ће брже
пробити непријатељски бедем, ако не буде циљао само у једну тачку, него ако буде пуцао
на зид једанпут пет, шест хвати улево, а онда опет пет, шест хвати удесно, а тек онда опет
гађао у средину, да би се зид, ослабљен с обе стране сигурније срушио. Савет је послушан,
и то са успехом. Тако су паду Цариграда напола помогли један угарски оружар, тако што је
направио тако велики топ и њиме управљао, и један угарски посланик својим саветима.
Осим овог највећег топа и два мања, њему са стране, било је постављено још више њих (и
то много, средње, мање величине) на читавој линији опседања, од Дрвених до Златних
врата и на град су пуцали из четранест топничких јединица, великим и малим топовима. За
поткопавање лагума употребвљени су српски рудари из Новог Брда. Они су продрли све
до градског рова који је био под заштитом галерије покривене белим и црвеним пустом,
правили рупе у првом зиду кроз који су онда Грцима нанели много штете, а ови их нису
могли ухватити. Саградили су четири помичне куле на точковима и један велики строј за
опседање или заузимање града; било је на многим точковима, помичан, изван и изнута
троструко обложен воловским кожама, горе опскрбљен кулама и грудобраном, и тако је
прикривао борце-нападаче. Троја врата су се отварала према рову, изнутра је био пун дрва
и прућа да би се напунио ров; са кула су се спуштали помични мостови да би се помоћу
њих прешло равно на градске куле. Сва сила турске војске, која је дошла пред Царгирад,

10
Joseph von Hammer, Хисторија турског/османског царства, стр. 157

6
 Коначни пад Цариграда

износила је триста хиљада људи. Од тога је сто хиљада коњаника било у залеђу табора, сто
хиљада на десном крилу све до Златних врата, а педесет хиљада на левом крилу до
Блахернске палате, у средини султан са педесет хиљада јањичара. Заганос-паша с
неколико хиљада људи, стајао је на узвишици иза Галате на супротној обали цариградске
луке. Морнарица, коју је опремио заповедник Балтаогли (потурчени бугарин), за време
зиме у босфорској луци (и данас се зове Балтаоглијева лука), састојала се од 18 троредних
галија и 48 галија своструким редом весала, 25 транспортних бродова и преко 300 мањих
возила, све у свему 420 бродова. То је била поморска сила и опрема освајача, двадесет пута
јача од силе опседнутих и хиљаду пута јача по срчаности.11 12
Број наоружаних Грка износио је по узорку, који је, по царевом налогу, правио
протовестијар Франс (France) износио 4973. Томе треба додати 2000 странаца и три или
пет стотина Ђеновљана, под водством Ивана Лонга из племените породици Ђустинијани,
као последњу помоћ (две галије) граду који пада. Цар се показао захвалан натоваривши их
даровима. Именовао је храброг Лонга протостатором, тј. генералом над 300 људи и
направио му златну булу којом му даје острво Лемнос, за случај да Мехмед будео морао да
одложи опсаду, као и његов отац Мурат што је урадио. То је поласкало не само Грцима,
него и Ђеновљанима, господарима Галате. Они су, додуше, послали посланике Мехмеду и
обећали, према писаним уговорима да ће одржати пријатељство, али су житељима града
помагали на све могуће начине, што је Мехмед допуштао и с правом сам себи обећао да ће
змију лако згазити само када једном буде убио змаја. Венецијац Баило задржао је за
одбрану града венецијанске лађе које су натраг доједриле са Црног мора из Танаиса (Азов)
и Трапезунта (Требзон); тако је састав бродова у луци износио три ђеновљанске лађе, једне
шпанске, једне француске, четири из Кандије, две из Кидоније и три великих
венецијанских, названих галеасе; свега два пута по седам једрењака. Ништа боље није
било ни с оружеј. Опседани се нису смели жалити што огромном топу опсаде нису могли
супроставити топ једнаке величине, јер њихови од центе и по у калибру били су превелики
и јаки за градске бедеме, те су се ови при сваком испаљивању толико потресали да је тиме
проузрокава већа штета Грцима него Турцима. Ништа се зато мање нису наљутили Грци
када је њихов највећи топ пукнуо, па су хтели убити топџију, под наводом да је потплаћен
од Мехмеда, али су га ипак ослободили због мањка доказа. Продоре су ноћу у највећој
журби испунили дрвљем и бачвама, а копаче у лагума су терали ватром лагума. Као што је
турски топ задобио свој облик и правац по Мађарима, тако је употребом и правцем грчке
ватре руководио Немац Јохан Грант и немачки топџија је као пријатељ Грка стајао
насупрот мађарском помагачу Турака. Уз помоћ грчке ватре успевали су Грци да спале
велики строј за заузимање града који је био троструко обложен споља и изнута воловским
кожама и који је ноћу срушио кулу светог Романа. Мехмед се клео свим посланицима да
никада не би поверовао да би безбожници у једној ноћи могли извршити тако велико део.

2.3.1. Статистика

Код опсаде Цариграда историчари нису усаглашени око броја трупа које су имали Турци и
броја трупа које су имали Византици и њихови савезници. Чињеница је да су Турци имали
далеко више војника, али тачно колико, не може се утврдити. Горе је наведена једна
статистика која је изведена по Joseph von Hammer-у, који је од водећих и најобјективнијих
историчара турске државе данас.13
11
ibid. 158-9
12
Ове статистике наводи Joseph von Hammer у својој књизи Хисторија османског царства.
13
Поред њега, с турске стране имамо Халила Иналџика, брачни пар Шо (Shaw) и друге.

7
 Коначни пад Цариграда

Из других извора у Цариграду (према сведочењу италијанских морнара који су били у

Цариграду) турску армаду чинили су 6 трирема и 10 бирема, 15 галија на весла, око 75
фуста и 20 парандарија, као и известан број шалупа и кутера, углавном за преношење
порука. Од веслача и морнара, неки су били сужњи или робови, али многи међу њима и
добровољци привучени добрим платама. Султан је лично био заинтересован за именовање
официра, сматрајући да му је флота чак важнија од војске
Даље Барбаро даје цифру од 12 галија и 70-80 дугих лађа.
Jacobo Tetaldi, Informations, Martene и Durant Thesaurus Novus Anecdotorum, I. – 16 – 18
галија и 60 – 80 дугих лађа
Леонард са Хиоса – 6 трирема и 10 бирема, а укупно 250 бродова
Phrantzes – 30 великих и 330 малих лађа, а укупно 480 лађа
Дукас – укупно 300 лађа
Chalcocondylas – 30 трирема и 200 мањих бродова
Critobulus – укупно 350 бродова без транспортних.14

14
Према Стивену Рансиману, пад Цариграда, стр 38.

8
 Коначни пад Цариграда

3.1. Опсада

Одбрана града подељена је на неколико делова. На копненим бедемима  су били:

1. Ђовани Ђустинијани и Драгаш, са најбољим борцима, област око Романове капије

(V војна капија)
2. Браћа Бокијарди, ђеновљански заповедници, око Керкопорте и дворца Константина
Порфирогенита Палеолога
3. Гиљером Миното( млетачки конзул), са својим борцима, четврт Влахерна
4. Лукас Нотарас и Алексије Дисипатос, са резервом близу бедема, четврт Петра.
5. Маурицио Катанео, ђеновљански заповедник, око цивилне Романове капије, јужно
од Драгаша и Ђустинијанија.
6. Теофил Палеолог са Византинцима, између капија Региојос и Пеге. 
7. Филип Контарини, млетачки заповедник, област око II војне капије. 
15
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/6/62/Siege_of_Constantinople_1453_map-fr.svg
Посећено 05.04.2015., 19:59h CEST

9
 Коначни пад Цариграда

8. Манојло са Ђеновљанима, северно од Златне капије и Пентапиргона тј. код Орлове

капије.
9. Димитрије Кантакузин, византијски заповедник, област јужно од Пентапиргона око
Мермерне куле .

Дуж морског бедема на Мраморном мору налазили су се:

1. Јакобо Котарини, млетачки заповедник, област око Студијског манастриса 

2. Грчки монаси област код споја некадашњег Константиновог бедема и морског.
3. Орхан са својим људима, код Теодосијеве луке .
4. Пере Ђулија, каталонски заповедник, област око луке  и дворца Букелеон. 
Кардинал Исидор из Кијева(папски легат), област око рта Сераглио.

Браниоци су 5. априла заузели положаје које им је цар одредио. Он је са најбољим трупама

био код Месотихиона, где су бедеми пролазили кроз долину Ликоса; десно од њега, код
Харисијеве капије и Мириандриона, налазио се Ђустинијани; али када је постало јасно да
ће султан усредсредити напад на Месотихион, Ђустинијани и његови Ђеновљани су се
спустили до цара и придружили му се, док су Мириандрион преузела браћа Бокјардо и
њихови људи. Млетачки баило Миното и његов штаб сместили су се у влахернској Царској
палати чија им је одбрана поверена, док им је први задатак био да опкоп почисте и поново
напуне водом. Његов старији земљак, Теодоро Каристо, старао се о делу бедема између
Калигаријске капије и Теодосијевог бедема. Браћа Лангаско и надбискуп Леонардо држали
су положај иза опкопа који је сезао до Златног рога. Са цареве леве стране био је Катанео
са својим ђеновљанским трупама, а до њих, бранећи Капију Пеге, царев сродник Теофил
Палеолог с грчким трупама; Млечанину Филипу Контаринију је поверена одбрана одсека
од Капије Пеге до Златне капије коју је бранио Ђеновљанин Мануел. Лево од њега, уз
море, био је и Димитрије Кантакузин.

По бедемима према мору распоређено је мање браниоца. Код Студиона се налазио Јаков
(Јакобо) Контарини. До њега, дуж дела на који се није очекивао напад, бедеме су чували
грчки монаси, који су, вероватно, имали задатак да стражаре и позову резервне браниоце
ако искрсне нека ненадана опасност. Близу њих, уз Елефтеријеву луку, били су принц
Орхан и његови Турци. На крају источне обале Мраморног мора, испод Хиподрома и старе
Свете палате, налазили су се Каталанци под командом Пере Хулија. Кардинал Исидор с
две стотине људи држао је положај на рту Акропоља. Обале Златног рога чували су
млетачки и ђеновљански морнари под заповедништвом Габријела Тревизана, док је његов
земљак Алвизо Диједо постављен за заповедника бродова у луци. Два резервна одреда
држана су у граду; један с покретним топовима, којим је заповедао велики дукс Лукас
(негде Лука) Нотарас, био је смештен у четврти Петра, одмах иза бедема према копну, а
други, под заповедништвом Нићифора (Никифора) Палеолога, близу цркве Св. апостола,
на средишњем гребену. Десет бродова — пет ђеновљанских, три критска, један из Анконе
и један грчки — издвојено је из флоте и послато код ланца. Ту је за заповедника одређен
један Ђеновљанин, вероватно Солиго који је поставио ланац. Било је важно да ту буде
неко ко је у пријатељским односима с Ђеновљанима у Пери, пошто је један крај ланца био
везан за њихов бедем. Уопште, изгледа да је цар покушао да измеша грчке, млетачке и

10
 Коначни пад Цариграда

ђеновљанске трупе да би схватили међусобну зависност и избегли међунационалне

завађице.16

Браниоци су били добро наоружани џилитима и стрелама, а имали су мангонеле за

избацивање камена и неколико кулверина. У граду је било неколико топова, али они се
нису показали нарочито корисним. Није било довољно шалитре за њих, а испоставило се
да утврђења оштећује потрес изазван испаљивањем са зидина и кула, а то је био положај
потребан да њихова ђулад досегну непријатељске линије. Лична војна опрема војника била
је изгледа добра, боља него код већине турских трупа.
До 6. априла ујутро војници су заузели своје положаје; посаде су с бедема могле да
посматрају како се турска војска распоређује. Султан је већ раније послао један знатан
одред војске на северну обалу Златног рога, који је, под командом Заганос-паше запосео
узвишења према Босфору, изолујући тако Перу и пазећи на сваки потез који би Ђеновљани
могли учинити. Преко мочварног земљишта на почетку Рога био је изграђен пут да би се
Заганосу омогућила брза веза с главнином војске. Испред бедема Цариграда, од Златног
рога па уз брежуљак до Харисијеве капије, распоређене су редовне европске трупе под
заповедништвом Караџи-паше који је располагао с неколико тешких топова окренутих
против једноструког бедема Влахерне и, нарочито, рањивог угла где се тај бедем спајао с
Теодосијевим. Од јужних падина долине Ликоса до Мраморног мора налазиле су се
редовне анадолијске трупе, под командом Исхак-паше у кога султан очигледно није имао
потпуно поверење па му је придодат као помоћник Махмуд-паша, ренегат, полу-Грк, полу-
Словен, потомак старе царске породице Анђела, и све блискији султанов пријатељ и
саветник. Сам султан је преузео команду над одсеком у долини Ликоса, насупрот
Месотихиону. Разапео је свој црвенозлатни шатор на четврт миље од бедема. Испред њега
су били његови јаничари и друге одабране јединице, као и најбољи топови, укључујући ту
и Урбаново велико ремек-дело. Разне групе башибозука улогориле су се одмах иза главних
линија, спремне да крену где буду потребне. Испред својих положаја, целом дужином
бедема, Турци су ископали ров појачан земљаним грудобраном, на чијем су горњем делу
подигли палисаду с честим вратницама.17

3.2. Пад цариграда 27.05 – 29.05. 1453.

Од дванаест положаја одбране само су два била поверена Грцима, наиме последњи и онај
на морској страни, а свим другима су заповедали Ђеновљани, Венецијанци, Шпанци,
римски кардинал, један Далматинац и један Немац. Укупан број Грка износио је око 6000
људи, а број странца половину тога. Међу војнике уврштени су и редовници, а највеће
поверење Грка усмерено је слици мајке Божје, Ходегетриа, која даје милост и показује пут.
За последње турске опсаде ходајући зидинима у љубичастој одећи одбила је Турке који су
наваљивали. Њена слика је, када је започетла опсада, изложена у цркви, по њој прозваној,
на акрополи, где је некада у старом Византу био олтар Палиас Екбасиа или Минерве која
је изједрила. Браниоци су мислили да су чудесном помоћи спашени, јер су се у турском
табору прошириле гласине о италијанској и угарској помоћи која се приближава, а тиме и
паничан страх, вероватно због Халил-паше, који је, као противних настављања опсаде, био
потајни пријатељ Грка. Три дана је трајало обесхрабрење у турској војсци. Али трећег дана
увече бљесак је запламтио небом изнад града, што је у Турцима опет запалило срчаност,

16
Стивен Рансиман, Пад Цариграда, стр. 46.
17
ibid. 47

11
 Коначни пад Цариграда

тумачћећи то знаком да је Бог у своме гневу над хришћанима излио вал свог беса. Мехмед,
који се већ напола поколебао у одлуци да нападне, одржао је још једном ратно веће, где је
Халил-пашино мирољубиво мишљење било надгласано Турбановим и оним врховно
укропљеника. Гутајући срам и бес, Халил-паша је потајно обавестио Грке о исходу ратно
већа и подстакао их на храбру одбрану, јер је реална срећа неизвесна. То се догодило увече
27. маја, у недељу за време грчке прославе Свих светих. Следећег дана је султан поређао
војску у две велике колоне за напад с копнене стране. Од морнарице је 80 галија
постављено у линију између Дрвених врата и оних с Платеје. Друга флота стајала је пред
Диплонкионом од улаза луке, тј. од врата Орала (данас Врата рибарнице) око рта светог
Димитрија (тј око Сераја) покрај морских врата Ходегетриа све до луке Бланка (данас
Влангабостан), и на тај начин сачињавали су формацију у облику полумесеца. Турска
војна колона, на страни где су Златна врата, бројила је преко 100 000 људи на левој страни
логора је било преко 50 0000 војника. У залеђу је било 100 000 људи спремних да помогну,
Мехмед у средини, на челу 15 000 јањичара.
``Радије ћу умрети него живети``
-Константин Драгаш
У понедељак (28.05.) са заласком сунца, сав турски табор у ратној опреми био је готов за
напад. С турске стране чуо се поклик:``ла иллаха иллаллах (нема другог бога до Алаха), а
са византијске ``кирие елеисон`` (господе помилуј); ти поклици заједно са буком оружја и
са звуком бојних труба међусобно су се мешали. Султан и цар су својим војсковођама
говорили, али сигурно не тако дуго као што су о томе писали Византинци. Цар се упутио
према Аја Софији и примио сакраменте. То су учинили многи с двора. Онда је кратко
време био на обали и молио је оне који су били око њега за опрости. Читава је палата
проливала у сузама. Са својим пратиоцима сео је затим на коња (међу пратиоцима је био и
Франце, историчар на основу чијих речи и знамо оволико о овом догађају) и јахао дуж
бедема, те храбрио стражаре да врше своју дужност. Но, те су ноћи ионако били сви
будни на бедему и на кулама. Цар је ујутру с кукурикањем првих јутарњих петлова, дошао
на свој уобичајени положај на врата светог Романа.
С другим кукурикањем петлова, 29. маја започела је борба. Да би уморио Грке, Мехмед је
послао у напад у првом праскорозроју војнике-новаке и инвалиде своје војске, чувајући
језгро за каснију навалу. Обе стране су се храбро бориле, а Турци су имали веће губитке.
Када је освануло јутро, чинило се да је читав град опкољен Турцима као оплетен ужетом
које прети да ће га угушити. Ужасна бука рогова, труба и бубњева помешала се с бојним
крицима; сви турски водови су у исто време опалили своје топове и напад је започео са
свих страна, на копну и у луци. Два сата је беснела навала, а да непријатељ није
напредовао. Сам султан је час каскао, час претио уз помоћ свог буздована. На нападаче је
падало камење, бацано с кула на њих, те их рушило. Грчка ватра је текла потоцима са
зидина у море и ут даље горела. Мердевине су се разбијале једне о другу, ђулад се
разбијала о ђулад, црни пушчани прах прекрио је и град и сунце. Теофил Палеолог и
димитрије Кантакузин потерали су нападаче. Цар је био на коњу и храбрио своје речима и
делима. Тада је једна стрела ранила Ђустинијану руку (или бедро или обоје). Он је
замолио цара да издржи, отишавши на брод да му повежу рану. Ђустинијанов одлазак
изазвао је обесхрабрење међу четом и Заганос-паша, који је опазио забуну у редовима
бранитеља напао је свом силом.
Док су врата светог Романа на која је уперем главни напад, била храбро брањена, Турци су
на другој тачци продрли већ у град и то кроз она заграђена, Ксилокерку-врата, због
пророчанства да ће кроз њих продрети непријатељи. Врата су била затрпана, а пошто су,
тек дан пре тога, на царев налог отворена, будући да се ту није очекивао напад. Педесет

12
 Коначни пад Цариграда

Турака је продрло унутра и напало с леђа бранитеље града. Тада одјекне с врата светог
Романа од луке повик да је град већ заузет, те прошири нови ужас у повезаним редовима
око цара. Премда су Теофил Палеогол, дон Франческо Толедо, Шпанац, и Јован
Даламтинац извели чуда од храбрости, цар је видео да је узалудан отпор против премоћи
непријатеља који продире. И сам цар је кренуо очајнички у напад, а оставши сам на
бојном пољу узвикнуо је: ``зар нема хришћанина који би ми скинуо главу!?`` и ту је пао од
мача двојице Турака. Један га је ударио у лице, а други у леђа, али је остао непрепознат,
помешашви се са палима. Био је то седми Палеолог – последњи грчки цар. Пао је бранећи
бедем који је саградио први Константнин у одбрану главнога града хиљадугодишњег
Византијског царства које је он основао.
Турци су на копненој страни у исто време продрли кроз врата Карсиас (Калигариа) преко
насипа од убијених, који су испунили опкоп и продор у зиду, у град. Убијали су војнике
који су бежали са бедема, јер су мислили да посада броји барем 50 000 људи. Пало их је
неколико хиљада, док није отркивена права грчка слабост и затим је обустсављено
крвопролиће. И ових неколико хиљада не би било жртвовано мачу да су Турци одмах на
почетку знали да посада нема више од седам, осам хиљада људи. Сви су бежали према
луци које се непријатељ још није домогао. Оних 50 Турака који су продрли подеземним
вратима до округлих врата, опет су сузбијени и многим је бегунцима успело да се спасу
бегом кроз отвреона врата лучке стране у грчке или ђеновске бродове. Када су страже на
вратима видели мноштво које се скупило и чули зашто беже, затвориле су врата и бациле
кључеве преко зидина, опет због празноверја једног старог пророчанства да ће Турци
продрети до средишта града, до форума Таури (данас Таукбазари) и оданде тек бити
сузбијени од становника.
Напуштени народ сјурио се у Аја Софију, јер је празноверно веровао у пророчанство.
Причало се да ће када Турци стигну до Констанитновог стуба, сићи анђео с неба и једном
сиромашном човеку који ће седити крај тог стуба дати исковани мач с речима ``узми овај
мач и освети народ Божји``. А на то ће Турци бити протерани не само из града, него и из
целе Мале Азије, све до Персије. Турски војници дотрчали су до цркве, развалили врата и
заробили склоњени народ. Повезали су их, затим су поразбијали слике и олтаре, пограбили
златне и сребрне предмете,е а било је и недоличних чина с младима.
Међутим, с лучке стране, Грци су бранили још ненападнуте бедеме и остали су на својим
положајима све док им Турци, који су већ неколико сати пљачкали град нису дошли с
леђа. Тада су у исто то време они споља навалили и освајачки упали у град код лучких
врата Петра и код данашњих врата складишта за брашно. Видевши то, Грци су побегли
према кућама, где су већ харали Турци. Грчки заповедник Лукас Нотарас заробљен је или
на путу до своје куће или у њој, а Орхан, Сулејманов унук, помоћу којег су Грци хтели да
заплаше освајача као супарником за престо, радије се бацио са високе куле, него да се
преда Османима.18
На тај начин пао је град са седам имена, на седам брежуљака и са седам кула: стари
Визант, Антонина, нови Рим, Константинов град, град који дели земљу на двоје, мајка
светла. Пао је 1125 година након свог проширења и оснивања. Претрпео је 29 опседања од
свог оснивања и пао након 53 дана опсаде Турцима у руке. Три пута су га Хелени
опседали, три пута римски цареви, два пута византијски побуњеници, два пута византијски
цареви, два пута бугарски краљ, једном Хусрева-Персијанац, једном аварски хакан, једном
словенски деспот, једном Руси, једном Латини, седам пута Арапи, пет пута Турци; освојен
је осми пут за време седмог Палеолога од стране Мехмеда Другог, седмог Османа. Његов

18
Joseph von Hammer, Хисторија Турског/Османског царства, стр. 166-169

13
 Коначни пад Цариграда

последњи удес је заслужен духовним и моралним слабењем и нечасним држањем његових

житеља и владара и кривњом династије Палеолога. Већ је први од њих тражио помоћ и
заштиту на двору турског владара над Малом Азијом, против своје домовине, његов је
наследник служио слутановој Порти, служили су као плаћеници у његовој војсци и у
његово име освајали грчке градове. Тако им је узвраћена турска помоћ и награда за службу
Порти.

14
 Коначни пад Цариграда

Литература:

Иналџик Халил, Османско царство, Београд, 1974.

Рансиман Стивен (Steven Runciman), Пад Цариграда 1453., Кембриџ, 1965. с енглеског
превео Алекса Ч. Илић

Hammer von Joseph, Хисторија Турског/Османског царства 1., Загреб, 1979.

Shaw Stanford, History of the Ottoman Empire and modern Turkey, volume I: Empire of Gazis:
The Rise and Decline of the Ottoman Empire, 1280 – 1808., Кембриџ 1976.

15