ПАНЕВРОПСКИ УНИВЕРЗИТЕТ АПЕИРОН

ФАКУЛТЕТ ПОСЛОВНЕ ИНФОРМАТИКЕ

РЕДОВНЕ СТУДИЈЕ
СМЈЕР „ПОСЛОВНА ИНФОРМАТИКА”

ПРЕДМЕТ
ПРОЈЕКТОВАНЈЕ ИНФОРМАЦИОНИХ СИСТЕМА

„Развој информационих система”

(семинарски рад)

Предметни наставник
Проф. Др Бранко Латиновић

Студент
Александар Стојаковић
Индекс бр. 171-17/РПИ-С

Банја лука, август 2020.

Садржај

Увод.................................................................................................................................................3
Развој информационих система...................................................................................................4
Појам развоја информационих система...................................................................................4
Фазе развоја информационих система.....................................................................................5
Процес развоја информационих система................................................................................7
Модел развоја информационих система..................................................................................7
Животни циклус софтвера..........................................................................................................18
Ресурси информационих система..............................................................................................20
Интеграција информационих система.......................................................................................21
ЦАСЕ Алати.................................................................................................................................22
Степен развијености информационог система.........................................................................23
Процјењивање успјешности информационог система.............................................................26
Закључак.......................................................................................................................................26
Литература....................................................................................................................................28
Увод

Информациони систем је скуп компонената организовани тако да омогућавају

регистровање, прикупљање, пренос, обраду, складиштење, анализу и дистрибуцију
информација за различите намјене.

Према општој теорији система, сваки систем садржи елементе на улазу и излазу,
односно инпут и оутпут и одговарајуће управљање. Код информационог система
управљање се остварује преко повратне спреге која утиче на улазе, трансформације и
излазе. Утицај окружења се такође манифестује на све елементе информационог система.

Савремено пословање карактерише брзе промене у окружењу и све већи притисак

конкуренције. Промене у окружењу односе се на промјене: услова, пословањам,
технологија, метода, стандарда и информационих система

Менађмент пословних система мора стално да налази одговоре у све

турбулентнијем пословном окружењу. Један од одговора је развој сопствене стратегије у
области: пословања, аутоматизације, интеграција, информација и искоришћења ресурса.
Основни разлог примјене информационих система је у високој продуктивности коју
обезбјеђују савремена технолошка рјешења.

Полазећи од основне дефиниције информационих система која упућује на

ангажовање различитих пословних и информационих ресурса, тако да је и могуће на
основу ове аналогије дефинисати животни циклус развоја информационих система помоћу
других организационих и техничких система, који се састоји из фаза или процеса
планирања, анализе, пројектовања, примјене и подршке информационих система.
Развој информационих система

Појам развоја информационих система

Развој рачунарске технологије и информационих технологија , коинцидирао је

порастом популације корисника, ширењем информационих захтјева и промјена које
карактеришу савремени стил живота, а посебно савремено пословање. У развоју
информационих система централно мјесто заузима развој софтвера. Уопште посматрано,
тренд раста информационих потреба и развоја информационих технологија није праћен
адекватним развојем програмских производа, па неки аутори овакву ситуацију
карактеришу као „Софтверску кризу“. Развој програмских производа, као дисциплина се
од седамдесетих година зове и „софтверско инжењерство“, а заправо се односи на
методолошки приступ развоју ових производа са циљем да се у задатим временским
роковима, примјеном одређених техника пројектовања достигне потребан квалитет
финалног производа.
Основни проблем развоја и управљање развојем информационих система јесу проблеми
савладавања њихове сложености и реализације софтверских рјешења, која су адекватна
потребама система. Коришћењем сљедећа два методолошка принципа могу се савладати
сложеност ситема:
 Декомпозиција сложеног система на мање, лакше савладиве дјелове,
 Подјела цјелокупног процеса развоја информационог система на
фазе.

За декомпозицију сложеног система на мање, лакше савладиве дјелове користи се

структурални приступ и објективно – оријентисани приступ. Структурирани приступ је
општа техника у реализацији програмског производа и може се користити у оквиру фаза
снимања и анализе, пројектовања и декомпоновања сложеног система на мање сложене
подсистеме, независна изградња подистема, интеграција независно изграђених
компоненти у јединствену цјелину и одвајање појма пројекта програмског производа од
појма његове реализације.
На располагању су разни ЦАСЕ алати који се користе у структурираном приступу
и који су се посљедњи двадесетак година интензивно развијали. Структурирани приступ
развоја информационих система заснован је на спецификацији функција система, док је
објективно – орјентисани приступ заснован на чињеници да систем представља скуп
међусобно повезаних објеката, гдје се стање система сагледава као стање објеката
посматраног система, а операција над објектима као реализација функција система. Данас
се у развоју информациони система све више користи објективно – орјентисани приступ.

Фазе развоја информационих система

Користећи се аналогијом са живим организмима сматра се да управљачки

информациони системи настају, расту, сазријевају и нестају, па се тај процес назива
„животни циклус ситема“, који у појединим слућајевима може трајати само неколико
мјесеци, а у другим до неколико година. Животни циклус информационог система
заснован на информационим технологијама укључује неколико фаза:
 Планирање,
 Анализа,
 Дизајн,
 Имплементација,
 Одржавање.

Сл. 1. Фазе развоја информационих система

 Планирање развоја информационих система је једна од најзначајнијих и
најтежих функција у савременом менађменту. Планирање развоја информационих ресурса
неке организације захтјева постизање архитектуралног оквира у који ће посебни дјелови
система бити складно уклопљени и који ће омогућити етапни развој информационог
система и да разне посебне подсистеме у организацији могу да изгранају разни тимови
људи, да се успјешно планирају и рационално користе неопходни и расположиви ресурси.

Анализа информационог система је друга по реду фаза у процесу животног

циклуса развоја информационог система. Анализом се настоји сазнати важне информације
о три кључна аспекта анализе:
a) Анализа и описивање објекта – система,
b) Анализа постојећег информационог система и
c) Идентификација пословних и користничких информационих захтјева.

Дизајн информационог система треба да у потпоности одговори на питање: како

ће систем омогућити задовољавање информационих потреба корисника? У овој фази
развоја система конципира се логички модел новог система, развија модел и пројектује
база података, развија модел процеса, спецификују мануелне и аутоматизоване процедуре,
пројектују улазно/излазна екранске форме, извјештаји, штампана документа, процедуре
дијалога корисника са системом, спецификација рачунарских програма и дизајн
програмских модула, дизајн система контроле и многи други аспекти и детаљи
дизајнерског посла. Дизајн система може бити дефинисан као цртање, обликовање,
планирање, скицирање, односно аранжирање многих посебних елемената и њихово
слагање у моћну јединствену цјелину.

Имплементација информационох система је веома значајна и у већини

случајева, са становишта крајњих корисника, кључна фаза развоја. Може систем бити
планиран, анализа спроведена, дизајн замишљен и реализован на завидном експертском
нивоу, али ће његова функционалност и успјешност зависити од начина планирања и
реализације његове имплементације. Такав план и његова реализација обухвата многе
важне аспекте имплементације:
a) Припрема имплементације,
b) Имплементација и тестирање технологије,
c) Програмирање,
d) Тестирање програмских производа,
e) Тестирање инпута, оутпута, базе података и контролних процедура,
f) Едукација корисника
 g) Конверзија система.

Процес развоја информационих система

Развој информационих система је сложен и дуготрајан процес који подразумијева

низ фаза и активности, од планирања развоја до застарјевања система, од његове замјене и
повлачења из употребе. Неопходно је добро пројектовати и припремити увођење
информационог система и зато што његов развој представља значајну финансијску
инвестицију, како у облику дугорочних инвестиција, тако и у облику непосредних
трошкова.

Модел развоја информационих система

Софтверски инжењеринг чине скупови корака који уклјучују методе, алате и

процедуре. Ти кораци су засновани на развојним принципима и упућују на моделе развоја
софтвера у софтверском инжењерингу. Модел развоја се одабира у зависности од природе
пројекта и апликације, техничке оријентације људи који ће учествовати у развоју, метода
и алата који ће се употребљавати при развоју, начина контроле и самих производа који се
захтјевају.

Принципи развоја обзиром на методолошке кораке се међусобно разликују по томе

колики значај придају појединим фазама у развоју софтвера, колико их детаљно
посматрају и у којем редосљеду извршавају. Модели развоја се појављују од времена када
су се пројектима развијали велики софтверски системи и приказују различите погледе на
процес развоја софтвера. Основни разлог њихове појаве је била жеља да се обезбједи
уопштена шема развоја софтвера, која би служила, као основа у планирању, организовању,
снабдјевању, финансирању, координацији и управљању активностима развоја софтвера.
Уопштено модели су апстракције које помажу у процесу развоја софтвера. Примарни циљ
креирања модела је да се обезбједе софтверски производи који одговарају захтјевима
корисника.

У зависности од значаја који се појединим фазама и активностима развоја софтвера

придаје, затим форме организације и управљање развојем, као и искуства запослених,
природе производа, разликују се:

Прескриптивни модели развоја – конвенционални модели се дјелимично

различитим током процеса развоја, али са истим генеричким активностима;
  Модел водопада.

Инкрементални модели развоја:

 Инкрементални модел,
 РАД модел.

Развојни модели:
 Модел прототипског развоја,
 Спирални модел,
 Истовремени модел развоја(Цонцуррент Девелопмент).

Специјализовани модели:
 Модел заснован на компоменантама,
 Модел заснован на формалним методама.

Модел унифицираног процеса развоја (Унифиед Процесс)

Модели агилног развоја:

 Ехтреме Программинг (ХП),
 Адаптиве Софтваре Девелопмент (АСД),
 Динамиц Системс Девелопмент Метход (ДСДМ),
 Сцрум,
 Феатуре Дривен Девелопмент (ФДД),
 Агиле Моделинг (АМ).

Модел водопада је увео W.Royce 1970. године. Према њему развој софтвера
захтјева систематичан приступ јер се одвија по строго дефинисаном секвенцијалном
редосљеду корака постепеним превођењем резултата од прве до посљедње фазе развоја
софтвера.
 Сл. 2. Модел водопада

Развој почиње на системском нивоу како би се наставио преко анализе, дизајна,

пројектовања, тестирања, имплементације и завршио одржавањем.

Примјена овог модела се предлаже у сљедећим ситуацијама:

 Приликом развоја софтвера који је по основним карактеристикама
јединствен и има задатак да задовољи посебне захтјеве корисника, који још
тада нису реализовани у системима других организација и не могу се шире
употријебити,
 Када корисник једноставно може дефинисати своју идеју, замисли и потребе
у односу на софтвер, који на тој бази изграђен не садржи сувишне
компоненте и функционише веома брзо и успјешно,
 Постоји довољно времена и стрпљења код корисника за дуги период развоја
и
 Високи развојни трошкови и потребна финансијска средства нису
ограничавајући фактор развоја.

Слабост модела је недостатак повратне спреге између корака који нису сукцесивни
и не одвијају се у секвенцијалном редосљеду. Такође, као и недостаци се наводе сљедеће
чињенице:
 Реални пројекти веома рјетко прате моделом дефинисани секвенцијални ток,
а итерације увијек изазивају или се код њих јављају проблеми у примјени
модела,
 Увијек је тешко за корисника да у почетку рада на развоју софтвера наведе
експлицитно све своје захтјеве (а што модел захтјева), јер се тешко
прилагођава неизвјесности која углавном егзистира на старту,
 Купац мора бити стрпљив и истрајан јер ће му радне верзије програма бити
доступне тек на крају активности развоја софтвера,
  Грешке које се не отклоне у фази тестирања програма, могу имати
стравично дисторзионо дејство на пројекат развоја.

Инкрементални модел
У овом моделу развоја се првобитно развија иницијални подскуп функција
софтвера, а затим се сукцесивним кроацима развијају, као надградња претходног корака,
стално новије и компликованије верзије. Пројектовање софтвера се изводи у првом
кораку, али се увођење софтвера одвија сукцесивном разрадом ( усавршавањем
иницијалног подскупа ). Софтвер се развија малим додацима ( инкрементима ) којима се
може једноставно и лако управљати. Сваки инкремент додаје постојећем софтверу
поједине нове функције, при чему се постојеће задржавају. Предност оваквог развоја је у
томе да се додаци односно нове функције лакше разумију и тестирају. Коришћење
могућности да се стално додају нове функционалности софтверском производу, даје
могућност уградње богатог корисничког искуства у редефинисани производ на мање скуп
начин. Овај модел представља комбинацију класичног модела животног циклуса софтвера
са итеративним могућностима развоја. Он такође обезбјеђује налин да се периодично
дистрибуира ажурирање и одржавање софтвера различитим корисницима. Посебно је
популаран и користе га у софтверским кућама.

Сл. 3. Инкрементални модел

Модел прототипског развоја се користи да би се за потребе корисника развио

иницијални модел будућег софтвера, који симулира његове стварне функције са циљем да
корисник да своје мишљење и одлучи који и какви су његови захтјеви. Код развоја
софтвера по овом моделу корисник већ у најранијем стадиуму може видјети на који ће се
начин задовољити његови захтјеви. Компоненте развијеног софтвера често представљају
само кориснички интерфејс. Имплементација костура овог интерфејса је са жељом да се
обезбједи могућност за повратну информацију од корисника, прије него да се
специфицира и пројектује коначна верзија рјешења.

Модел обично прихвата неку врсту функционалне спецификације софтвера као улаз, који
се симулира, анализира и извршава. Ова технологија омогућује да активности
пројектовања софтвера буду иницијално прескочене или премоштене. Такође, омогућује
да се брзо изграде примитивне верзије софтвера, које касније корисник може и сам
развијати. Кључна предност овог модела је што стално обезбеђује радне верзије система
које развија и у што већој мјери од других модела ангажује корисника на развоју, па
унапријеђује квалитет процеса.

Сл. 4. Модел прототипског развоја

Модел прототипског развоја се најчешће употребљава и даје солидне резултате у

ситуацијама:
 Када су од стране корисника само уопштено дефинисани циљеви развоја
софтверског производа, али не и детаљи у погледу улаза, процедура и излаза,
 Када је могуће симулирати рад софтвера да би корисник могао видјети како ће
будући софтверски производ функционсиати и
 Када саме организације желе провјерити ефикасног алгоритма или адаптибилност
система.
Прототипски развој омогућује ономе који развија софтвер да креира модел софтвера.
Модел уобичајено може имати три облика:
  Прототип у облику папира који описује везу човјека и машине на начин да
кориснику омогући разумјевање тог односа,
 Радни прототип имплементира неке од функција постављених као захтјеви
софтверском производу или
 Реални програми који извршава дио или цјелину захтјеваних функција.
Овај модел има и своје недостатке односно примјена модела прототипског развоја може
бити дискутабилна из два разлога:
 Корисник уочава радну верзију софтвера незанјући на који су начин дјелови
софтвера међусобно повезани, незнајући да у брзини реализације нису разматрани
аспекти квалитета или одржавања у дужем временском периоду. Када дође до
информација да је потребно извршити „ремонт“ или даљу доградњу још
неуведеног софтверског производа, корисник се осјећа превареним и инсистира да
се путем извјесних интервенција брзо реализује њему потребан производ.
Управљање развојем софтвера у оваквим ситуацијама постаје неконтролисано.
 Пројектант често чини компромисе у имплементацији са циљем да изграђени
прототип што прије стави у функцију. Неадекватан оперативни систем или
програмски језик се једноставно употребљавају само зато што су расположиви или
познати;
 Неефикасан алгоритам се примјењује само да би се демонстрирала способност
софтвера. Након извјесног времена, заборавља се на начин одабира и њихове
узроке па овако мање идеална рјешења или боље речено мање квалитетна рјешења
остају интегрални дио коначног софтверског рјешења.

Због тога, значајно је да се пројектант и корисник, у циљу ефикасности овог модела,

договоре и дефинишу „правила игре“ на почетку процеса развоја софтвера. Другим
рјечима, они се морају сложити да се протоип развија као механизам за дефинисање
захтјева, а софтвер се развија у циљу задовољења критеријума квалитета и могућности
одржавања.

Спирални модел је развијен од B. Boehma 1988. године, да би се

објединиле добре особине модела водопада и модела прототипског развоја уз истовремено
укључивање, активности анализе ризика.
 Сл. 4. Спирални модел

Модел се представља спиралом на којој су дефинисане четири фазе развоја:

 Планирање – фаза коју чине активности одређивања циљева, алтернатива и

ограничења,
 Анализа ризика – фаза коју чине активности анализе алтернатива и
идентификовања ризика,
 Инжењеринг – фаза развоја нових нивоа производа и
 Оцјењивање – фаза процјене резултата инжењеринга

Посматрањем спирале, сваком итерацијом се прогресивно развијају комплетније и

потпуније верзије софтвера. Током првог циклуса кретања спиралом, прикупљају се
захтјеви и планира пројекат развоја, да би се извршила анализа ризика иницијалних
захтјева. Уколико анализа ризика иницира неизвјесности у захтјевима, тада се може
употријебити прототипски развој да би се захтјеви детаљније спознали. У исте сврхе, могу
се користити симулација или друге врсте модела.

Сваки циклус развоја на спирали, захтјева анализу ризика и доношења одлуке „наставити“
или „не наставити“ са даљим развојем. Уколико је ризик исувише велик и улагања
несразмјерно висока у односу на ефекте који се очекују терминира се даљи рад и задржава
у употреби производ настао у претходном циклусу или претходним циклусима. Сваки
новозапочен циклус спирале доноси комплетнији производ, али и значајније и више
трошкове.

Типична расподјела времена за која ипак треба рећи да варирају од циклуса до циклуса, је:

 Планирање и дизајн 20 %,
  Процјена ризика 5 %,
 Реализација ( са тестирањем ) 40%,
 Ревизија 15 % и
 Оцјењивање.

Модел омогућује брзу реакцију на уочене ризике, а примјеном прототипског развоја

пружа механизам за њихово смањење. Тако се примјеном овог модела ризици могу
смањити прије него што изазову веће проблеме и велике трошкове. Модел подржава
систематски приступ преузет из модела уз могућност извођења итерација.

И поред великог броја предности, модел посједује и недостатке. Недостатак овог модела је
одсуство везе према постојећим стандардима, односно непостојање стандарда за овај
начин развоја софтвера. Такође, модел захтјева више униформности и конзистентности у
развоју. Велике проблеме ствара ситуација када се не открију на вријеме или се уопште не
открију ризици. Коначно, модел је релативно нов и није био широко примјењиван. Стога,
биће потребно још доста времена да се са више сигурности и вјероватноће приђе његовој
озбиљнијој примјени.

Модел заснован на компонентама

Основни приступ у овом моделу је конфигурисати и специјализирати већ постојеће

компоненте софтвера у нови апликативни систем. Међутимм, особине компоненти зависе
од њихове величине, комплексности и функционалних могућности. Већина приступа
покушава да искористи сличне компоненте обзиром на заједничке структуре података са
алгоритмима за њихову манипулацију. Други приступи покушавају да искористе
компоненте функционално сличних комплетних система или подсистема као што су
кориснички интерфејс. Постоје и бројни начини искоришћавања софтверских компоненти
за развој софтверских система. Сви ови покушаји и настојања заговарају иницијалну
употребу већ урађених компоненти у специфицирању структуре или детаљном дизајну
компоненти ради убрзавања поступка имплементације. Ове компоненте се могу
употријебити и при прототипском развоју софтвера уколико је расположива таква
технологија. Вишеструко коришћење софтвера је процес укључивања у нови производ
појединих компоненти:

 Претходно тестираног кода,

 Претходно провјереног дизајна,
 Претходно развијене и коришћене спецификације захтјева и
 Претходно коришћених процедура за тестирање.

Користи које са собом доноси поновно коришћење компоненти развијеног софтвера су

сљедеће:
  Подиже робусност софтвера,
 Повећава квалитет софтвера,
 Смањује трошкове развоја софтвера,
 Штеди односно скраћује вријеме израде,
 Задовољавања циљева софтверског инжењеринга,
 Шири коришћење софтвера,
 Обезбјеђује адекватну документацију,
 Олакшава одржавање софтвера,
 Моделира систем за лакше разумјевање и др.

Модел унифицираног процеса развоја

За разлику од претходно описаних модела развоја софтвера, Ivar Jacobson, , Grady

Booch и James Rumbaugh су 1999.године објавили УСДП – модел унифицираног процеса
развоја софтвера. Овај модел описује процес развоја коришћењем УМЛ – обједињеног
језика за моделовање у објективно – оријентисаном развоју софтвера.

Овај модел се заснива на 3 основна принципа – основу чине дијаграми случајева

коришћења, у центру модела се налази његова архитектура која сазријева са развојем
нових дијаграма корисника и развија се кроз итерације које доносе нове инкременте
коначног производа.

Суштински посматрано, у свакој од итерација одвијају се анализа, пројектовање,

имплементација и тестирање производа. Према ауторима, модел се може описати као
процес класифицирања итерација, које се могу подијелити у 4 групе:

 У првој групи се налазе почетне итерације интеракција са стекхолдерима, тј.

Значајним учесницима у развоју софтвера,
 Другу групу сачињавању разрађене итерације жеља и потреба корисника,
 Итерације конструисања иницијалних операционих могућности сачињавању трећу
групу и
 Прелазне итерације комплетирања производа су четврта, коначна итерација развоја
софтвера према овом моделу.

Сл. 5. Унифицирани развој модела

Агилни модели развоја

Честа кашњења пројеката развоја софтвера, пробијање буџета и постављених

временских рокова у њиховој реализацији, перманентни раст сложености технологије
и учестале промјене корисничких захтјева, довели су крајем двадесетог вијека до
појаве нових модела развоја. Настали су агилни модели, по особинама много гипкији и
прилагодљивији промјенама, који омогућују корисницима активно учешће током свих
фаза и активности развоја. Агилни приступ се дакле суочио са основним проблемом
савременог и уједно брзог развоја софтвера. Доминантна идеја је да тимови могу бити
ефикаснији у реализацији промјена ако су у стању да смање вријеме и трошкове
размјене информација између особа које учествују у развоју на начин да скрате
временски период од доношења одлуке до повратне информације о посљедици те
одлуке. Полазне претпоставке агилних модела су биле да је турбулентним пословним
и технолошким окружењима неопходан процес развоја софтвера који истовремено
креира промјене, али брзо и одговара на исте. Истовремено, процес који укључује
одговорне учеснике и њихову добру организацију. Учесницима односно њиховом
таленту, вјештинама и способностима, као и њиховој међусобној комуникацији се
 поклања посебна пажња. Усмјереност на учеснике је и најзначајнија особина агилних
модела, према појединцима се прилагођава и комплетан процес развоја.

У агилним развојним тимовима, компетенције појединаца представљају критичан

фактор успјешности пројекта. Према агилним моделима, уколико су појединци на
пројекту довољно квалитетни, тада они могу уз било који процес развоја реализовати
очекивани циљ. У супротном, нема процеса развоја који може надомјестити њихову
некомпетентност. Истовремено, недостатак корисничке подршке може лако уништити
пројекат развоја, као што и неадекватна подршка може спријечити завршетак пројекта.

Агилни развој није прикладан за све ситуације. Наметање агилних принципа процесно
усмјереним и некооперативним организацијама не доводи до успјеха. Наметање
изузетно промјенљивог процеса мирним и сталоженим тимовима, води сигурно
распаду тима. Такође, агилни развој се тешко изводи у тимовима са већим бројем
чланова. Највише успјеха у агилном развоју показују тимови до девет чланова. Агилни
развој се показао као успјешан у екстремним, комплексним и високопромјенљивим
пројектима. Окружење у којем овај приступ даје најбоље резултате је организациона
култура која је оријентисана на људе и сарадњу.

Сл. 6. Агилни модел развоја

Комбиновани модели

Напријед описани модели су углавном приказивани као алтернативни, а мање као

комплементарни модели софтверског инжењеринга. Међутим, у многим ситуацијама
модели се могу комбиновати тако да се постигну предности од свих на само једном
пројекту. Спирални модел је и сам примјер добре комбинације два модела, али и други
модели могу послужити као основа на коју ће се интегрисати неки модели.

Не треба бити догматичан у избору одређеног модела у софтверском инжењерингу.

Природа апликације ће диктирати модел који би требало примјенити. Комбиновањем
модела, резултат постигнут у цјелини може бити повољнији него што би то био прости
збир резултата постигнутих појединим моделима.

Животни циклус софтвера

Развој софтвера представља циклус активности у развоју, коришћењу и одржавању

софтвера. Током живота, софтвер пролази кроз више фаза развоја: од зачетка, преко
иницијалног развоја, продуктивног функционисања, одржавања до повлачења.
Животни циклус развоја софтвера могао би бити карактерисан сљедећим активностима:
 Иницијализација система је активност у којој се наводи порјекло софтвера.
Примарни циљ иницијализације је реализација новог софтвера којим се замјењују
или допуњују постојећа софтверска рјешења.
 Анализа и специфицирање захтјева је активност у којој се идентификују
проблеми које је потребно рјешити новим софтвером. Процес софтверског
инжењеринга одређује шта се мора учинити да би се проблеми рјешили.
Подактивности ове активности су: идентификација захтјева, анализа и
представљање захтјева и развој критеријума и процедура за прихватање новог
софтвера
 Спецификација функција је активност у којој се идентификују и формализују
подактивности као што су: дефинисање предмета обраде, идентификовање
атрибута и веза објеката и операција које трансформишу ове објекте и утврђивање
ограничења која одређују понашање софтвера.
 Структурирање дјелова и извор је активност којом се на основу идентификованих
захтјева и спецификације функција структурира софтвер на такве дјелове којима се
може управљати, а који представљају логичке цјелине. Након тога се врши избор и
опредјељење, да ли нови, постојећи или софтверски систем који се може поново
користити одговара таквим цјелинама.
 Спецификација структуре је активност у којој се дефинишу међусобне везе
између дјелова структуре и интерфејс измјену модула система, на начин користан
за њихов детаљни дизајн и управљање цјелокупном конфигурацијом.
 Спецификација детаљних компоненти дизајна је активност у којој се дефинишу
процедуре путем којих се извори података сваког појединог модула трансформишу
из потребних улаза у захтјеване излазе.
 Имплементација компоненти и отклањање недостатака је активност у којој се
кодирају дизајниране процедуре и процеси и претварају у изворни код.
 Интеграција и тестирање софтвера је активност која афирмише и одржава
цјелокупну интегралност компоненти софтвера путем верификације
 конзистентности и комплетности уведених модула, верификујући изворни
интерфејс, везу софтвера са спецификацијама и упоређујући перфомансе система и
подсистема са идентификованим захтјевима.
 Провера документације и увођење софтвера је активност која обухвата израду
системске документације и упутстава за корисника. То су документа која су по
форми погодна за провјеру и као подршка система.
 Обука и употреба је активност која обезбјеђује кориснике софтвера са
инструкцијама и упуством за разумјевање могућности и ограничења у циљу
ефективне употребе система.
 Одржавање софтвера је активност која подржава операције система у циљном
окружењу на начин да обезбједи потребна унапређења, проширења, поправке,
замјене и др. Одржавање је стални процес који се реализује путем итерације
активности које му претходе.
 Повлаћење софтвера је посљедња активност у животном циклусу. То није ни мало
једноставна активност, јер се софтвер разматран као бескористан ипак сматра
производом који би се могао у дјеловима поново употријебити. Оне компоненте
софтвера које су већ једном тестиране су економски погодније од нових које ће се
тек развијати.

Сл. 7. Животни циклус софтвера

Овакав концептуални модел на високом степену апстракције примјењен у развоју
софтвера се назива животним циклусом софтвера. Он представља општу методологију,
код које се за реализацију појединих активности развоја примјењују различите методе, уз
примјену различитих модела развоја софтвера.

Ресурси информационих система

Информациони систем је социотехнички систем који употребљава, организује и

ефективно и ефикасно користи одређене ресурсе.
Ресурси информационог система су:
a) људски ресурси,
b) хардверски ресурси,
c) софтверски ресурси,
d) ресурси података и
e) ресурси рачунарских мрежа

Људски ресурси су неопходни за функционисање информационих система. ИТ

специјалисти и крајњи корисници ИС чине људске ресурсе. ИТ специјалисти су људи који
развијају, имплементирају, оцјењују и одржавају ИС. Људски ресурси су организовани у
ИС (Информационом центру) и зависно од димензија организационе структуре ИЦ, а
прије свега од подјеле рада, могу бити: пројектанти информационих система, систем
аналитичари, програмери, администратори база података, софтвер инжењери,
специјалисти за хардвер и мреже, оператери и други. Стручњаци ових профила врше
одређене послове, извршавају конкретне радне задатке. Крајњи корисници су људи који
користе информациони систем и његове информационе продукте у свакодневном раду. То
могу бити менаџери, аналитичари, инжењери, истраживачи, комерцијалисти, рачуновође,
техничко особље и други. Већина запослених у организацији су крајњи корисници
информационог система.
У хардверске ресурсе спадају цјелокупни рачунарски ресурси који технички
подржавају рад информационог система. Рачунарски системи: сервери база података
(велики и рачунари опште намјене), сервери апликација (мини рачунар), радне станице
(микро рачунари), периферне јединице (штампачи, тастатуре, монитори, магнетни и
оптички читаци и други), електромагнетни медији за смјештај података (дискови, дискете,
оптички дискови магнетне траке) заједно чине интегралну техничку подршку и
хардверски ресурс информационог система.
Софтверски ресурси укључују све врсте програмских инструкција и процедура.
Оперативни системи, програми преводиоци, системи за управљање базама података,
статистички пакети, ОЛАП софтвер и многи кориснички програми (апликативни софтвер)
представљају ресурс информационих система од огромног значаја и значајну
интелектуалну инвестицију организације. Низ процедура које упућују корисника како да
користи свој ИС, су такође значајан софтверски ресурс. Подаци, информације и знање су
ресурс не само ИС, него и организације, подједнако важан као и други ресурси. Овај
ресурс се често организује у базама података (подаци и информације), димензионалним
базама података у Дата Варехоусе (екстрахирани и агрегирани подаци и информације),
базама знања, Кновледге Варехоусе и др.
Ресурси рачунарских мрежа, локалних и глобалних, са активном и пасивном
мрежном опремом, уређајима и инсталацијама, су окосница телекомуникационог
подсистема информационог система. Телекомуникационе мреже, као што су интранет,
екстранет и интернет, су постале неминовност успјешног функционисања организације и
интегралних информационих система. Ови ресурси укључују:
a) комуникационе медије, као што су коаксијални каблови, фибер –
оптички каблови, микроталасни системи, сателитски комуникациони
системи и др.,
b) мрежну опрему: рутери, свичеви, модеми, хабови, разне врсте
прикључака и друга мрежна опрема,
c) комуникациони контролни софтвер.

Интеграција информационих система

Информациони систем организације треба да је интегралан, да интегрише све

функције, процесе и све врсте информационих система. Интеграција се постиже, прије
свега, кроз композитни или кросс/фунцтион систем, који даје потпору свим пословним
функцијама, процесима, активностима, операцијама и подржава одлучивање свих нивоа
менаџмента и који има интегрисане информационе ресурсе које користе све апликације и
корисници. Многи аутори сматрају да акроним МИС укључује све врсте информационих
система.

ОЛТП је најзначајнији извор података за друге системе, гдје су ДВ, прије свега, а
затим МИС и ЕИС, примарни примаоци података. ДВ је централно спремиште података и
извор за развој апликација у системима као што су МИС, ДСС, ЕИС. Подаци се, према
томе размјењују између појединих врста информационих система и у контексту другог
система користе за стриктне намјене. Увијек се поставља питање: како, колико широко и
чврсто систем треба интегрисати ?
Одлуку о степену интеграције би требало заснивати на јасним критеријумима и
прецизним мјерама интеграције. Најважније је у интеграционом концепту постићи
ефективан и ефикасан ток података и информација између појединих система.
Интеграција је комплексан процес, проузрокује значајне трошкове, захтјева вријеме и
знање, и има своје, не мале, трошкове оперативног функционисања. Свака организација
мора имати свој поглед на интеграцију, и не постоји „тачан ниво“ интеграције који се
може препоручити. Друго питање се тиче живота и смрти информационог система.
Користећи се аналогијом са живим организмима, сматра се да овакви информациони
системи засновани на рачунару настају, расту, сазријевају и нестају, па се тај процес
означава изразом „животни циклус система“ који у појединим случајевима може трајати
само неколико мјесеци, а у другим неколико година. Грубо посматрано, животни циклус
информационог система заснованог на рачунару укључује неколико фаза: планирање
система, анализу и обликовање система, тестирање и одржавање система,
имплементацију, контролу и оцјењивање система.

ЦАСЕ Алати

Примјена објектног или структурираног приступа развоју система се најчешће

односи на цртање различитих дијаграма. Свака измјена једног дијаграма мора да буде
праћена измјеном дијаграма који су у некој релацији са њиме, тако да сложеност система,
а тиме и дијаграма који га описују, условљава метод израде дијаграма: мануелно је
изводљиво пројектовање једноставнијих система са неколико десетина, не више од сто,
ентитета. У супротном, ручно моделирање сложенијих система, израда конзистентне
пројектне документације и контрола комплетности пројекта, са аспекта времена и
трошкова пројектовања, могућности перцепције и концентрисаности људи из пројектног
тима, а посебно са становишта квалитета таквог рада, постају неизвјестан и непредвидив
подухват. Код мануелног пројектовања грешке се касно уочавају и онда их је тепко
отклонити.
Да би се превазишча бројна ограничења мануелног пројектовања, али и могућности
пројековања прилагодиле потребама развоја веома сложених система, развијени су
софтверски производи – алати, намјењени подршци и аутоматизацији извршавања
задатака у поступку израде софтверских производа. Названи су ЦАСЕ алати, према
скраћеници на енглеском језику „Computer Aided Software Engineering“, што би у преводу
значило компјутерски подржан софтверски инжењеринг.
ЦАСЕ алати су замишљени да обезбједе задовољавајући квалитет израде софтверског
производа и пројектне документације, као и реализацију самог пројекта. Употреба ЦАСЕ
алата треба да омогући повећање продуктивности пројектног тима, скрати вријеме
пројектовања и програмирања и омогући једноставно и јефтино одржавање соффтверског
производа. Да би се постигли ови циљеви, ЦАСЕ алати су конципирани тако да обезбједе
што виши степен аутоматизације у обављању различитих задатака:
 изради дијаграма,
 пројектовању концептуалне и имплементационе шеме базе података,
 пројектовању прорамских спецификација апликација,
 генерисању програмског кода,
 спровођењу измјена,
 интеграцији парцијалних резултата пројектовања у конзистентну цјелину,
 вођењу пројектне документације,
 контроли конзистентности, комплетности и квалитета пројекта и др.
ЦАСЕ алати помажу корисницима приликом израде спецификације захтјева, са свим
дијаграмима и дефиницијама свих ентитета. Треба истаћи ЦАСЕ алате не чине алати који
помажу у првим фазама развоја система, као што су анализа и пројектовање. ЦАСЕ алати
омогућавају и генерисање кода. Ови алати су нарочито погодни за бржи развој система,
методом израде прототипа. Помоћу њих се може брзо израдити кориснички интерфејс,
специфицирати изглед екрана и формирати избјештаји и то у сарадњи са корисницима
система. Потом генератор кода, који је саставни дио ЦАСЕ алата, аутоматски генерише
потребан програмски код.

Степен развијености информационог система

Развој нових информатичких технологија не само што омогућава да се побољша

ефективност и ефикасног процеса рада који са тим технологијама подржава, него
имплицирају промјене у том процесу рада, а еволуционарни модел развоја
информационих система – којег је развио Richard Nolan са сарадницима – сматра се
једним од почетничких покушаја проучавања интеракције информационих технологија и
пословних процеса. Nolanov модел настао је 1974. године на основу емпиријског
истраживања на зачуђујућем малом броју организација. Налази истраживања су показали
да све организације које су почеле да се користе рачунарском техником суочене са врло
сличним проблемима и да кривуља буџета одјељења за ИТ сљеди облик латинског слова
„С“. Та кривуља може да се подјели у четири различита дјела који представљају четири
степена развоја на рачунарима заснованог информационог система кроз који свака
организација мора да прође: иницијација, експанзија, формализација и зрелост.
 Сл. 8. Кривуља буџета одјељења за ИТ

Модел је на основу резултата додатних истраживања, на нешто већем броју организација,

иновиран 1979. године тако што је у модел укључено неколико новина:
 Прихватање идеје да се управљање компјутацијом у организацији може разврстати
у двије категорије. У првој је својствена строга усмјереност на обезбјеђивање
ефикасности употребе компјутације, а у другој одсуство строге усмјерености на
ефикасност употребе компјутације;
 Заступање увјерења да се кривуљом „С“ облика може описати и кривуља учења
организације у настојању да успјешно контролише компјутацију;
 Промјена усмјерености на управљање подацима организације као ресурсом;
 Увођење још два степена развоја и у тој верзији модел оперише са сљедећим
степенима: иницијација, експанзија, контрола, интеграција, администрација
података и зрелост.
Новијом верзијом из 1979. године развој модела није окончан. Најновији развој модела
укључује транзицију ка ери савремених информационих система, структура, нових
информационих технологија и допушта формирање модела са више од шест развојних
степена. Ипак ,у овом тексту задржаћемо Nolanov концепт од шест степени, али описујући
их извршићемо неке иновације у тим описима.

Иницијација је почетни степен увођења електронске обраде података, набавља се

рачунарска и друга опрема са сврхом да се неки обимнији и/или сложенији процеси
обраде података аутоматизују и да се смање функционални трошкови. Уложена средства у
опрему и трошкови одржавања су релативно мали, опрема је расута по појединим
одјељењима, а најчешће је лоцирана у сектору за рачуноводство и финансије. Знања
корисника су ниска, планирање и контрола обраде података слаби, а организациони
модалитети функције аутоматске обраде података су по правилу усредсређени на
специјалистичко технолошко учење.
Експанзија је фаза која је природни наставак претходне и која значајно проширује
примјену система аутоматске обраде података на многа нова подручја у организацији.
Ширење примјене информационих технологија је посљедица увиђања многих предности
које она омогућава. Разумљиво је да тиме расте и волуме улагања и трошкови
функционисања непланског и неконтролисаног ширења и примјене такође расту. У овој
фази раста примјетан је површни ентузијазам, планирање и контрола су још слабији, али
значајна новина је запошљавање кориснички оријентисаних програмера и значајнија
пролиферација портфолио апликација.
Контрола је понајвише значајна по планирању и надзору аутоматске обраде
података у организацијама. Менаџмент увиђа да неконтролисано расту улагања и
трошкови функционисања и одржавања, и зато настоје да формализују планирање и
контролу, ентузијазам се своди у нормалне оквире, појачава се корисничка одговорност,
организациони модалитети се уздижу на ниво средишњег менаџмента, врши се упграде
документације и реструктуирање постојећих апликација, менаџмент настоји да правци
развоја иду у смјеру подршке одлучивању и менаџменту.
Интеграција је приступ повезивања раније парцијално развијених и засебних
апликација, могућа захваљујући развоју информационих технологија и неопходна са
становишта менаџмента организације. Интеграција постојећих апликација је могућа, прије
свега, захваљујући развоју технологије база података. Успостављају се системи планирања
и контроле, снажи процес учења о одговорности, формирају се тимови за спровођење
корисности расположивих информатичких ресурса и рационалне корисничке употребе и
рачуна. Фазе интеграције је зачетак процеса развоја интегралних информационих система.
Администрација података је фаза радикналне промјене приступа и погледа на
развој информационих система. Подаци и информације се схватају као један од ресурса
организације, који стоји на располагању свим корисницима, који дјеле корисници, који је
подједнако вриједан као и други ресурси и којим треба одговорно управљати. Посебно
занимање се јавља за улогу администратора база података, свјесност корисника се уздиже
на ниво ефективне одговорности, систем је организационо интегрална цјелина,
подржавана савременим информационим архитектурама, које подразумијевају савремене
рачунарске мреже, различите софтверске платформе, клијент/сервер апликације,
пролиферацију верзије обраде података, конекцију система и обезбјеђивања стандарда за
конекцију.
Зрелост је шеста, посљедња фаза Nolanovog модела. Акцептирана је интегрисана и
подјељена одговорност особља информационог центра и корисника, подаци, информације
и информациони систем су стратешки ресурси који се планирају, управља се изворима
података, а портфолио апликације су интегрисано „огледало“ информационих
технологија. Развој потпуно интегрисаних система се ослања на парадигму планирања
ресурса организације, ДСС (Децисион Суппорт Системс) апликације се развијају на
подлози нове информатичке архитектуре ДВ (Дата Варехоусе) система.

Процјењивање успјешности информационог система

Постоји неколико комплекса и класификација критеријума за оцјењивање

квалитета успјешности информационог система организације: преглед критеријума који
су дали DeLone и McLean, преглед критеријума који предлажу Bailey i Pearson,
критеријума које наводе Avison и Fitzgerald, Burch и Grudnitski и други. Критеријуми
оцјењивања квалитета и успјешности информационог система који се тичу задовољства
корисника информационим системом се у оквиру концепције TQM сматра врхунском
валидацијом информационог система. О релативној значајности појединих критеријума
успјешности информационог система има врло мало емпиријских истраживања.
Добијене резултате оцјењивања квалитета и успјешности информационог система
организације треба статистички обрадити и из добијених статистика излучити вриједне
информације ради валидације информационог система. Статистичке процедуре за анализу
резултата добијених скалом за оцјењивање ИС могу бити: аритметичке средине и
стандардне девијације за сваку ставку, интеркорелације ставки, вишеструка регресија
ставке/скала, поузданост скале, анализа варијансе, компонентна и факторска анализа, и
друге.

Закључак

Информациони систем представља начин обраде информације са циљем

правовременог добијања сазнања неопходних за даље дјеловање. Под информационим
системом подразумијевају се међусобно и функционално повезани процеси прикупљања,
преношења, обраде, коришћења и чувања података.
Потреба за увођењем информационог система се огледа у могућности покривања свих
информационих токова у управљању одређеним пословним системом, у скласу са
природом и задацима који се обављају у систему. Од информационог система се очекује
да обезбједи основу за извршавање различитих задатака и захтјева које учесници
постављају системом. Тиме се исказује потреба за комплексним и ефикасним
информационим технологијама неопходним за изградњу и функционисање
информационог система.
Повезивање подсистема информационог система у јединствену, функционалну и
економичну цјелину, постиже се помоћу база података, у оквиру којих се меморишу сви
релевантни подаци неопходни за функционисање пословног система.
Литература

[1] П. Тумбас, Ј. Ђурковић, П. Матковић, „Развој информационих система“, 2012. год

[2] Б. Лазаревић, З. Маријановић, Н. Аничић, С. Бабарогић, „Базе података“, 2003. год
[3] З. Арсовски, „Информациони системи“, 2002. год
[4] А. Његуш, „Увод у информационе системе“, 2011. год
[5] З. Јеремић, „Животни циклус и методологија развоја софтвера“, 2012. год

Кориштени веб сајтови:

[1] https://www.its.edu.rs/
[2] https://www.scribd.com/
[3] http://www.fonforum.org/