Professional Documents
Culture Documents
Terapija Duše-Nevjarovich PDF
Terapija Duše-Nevjarovich PDF
Terapija Duše-Nevjarovich PDF
ТЕРАПИЈА ДУШЕ
ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ
ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка
Светоотачкапсихотерапија
психотерапија
Неколико речи о књизи
В. П. Фетисов,
шеф катедре, доктор философских наука, професор
2.
1
- проучавање историје формирања и развоја личности пацијента;
проучавање проблемских ситуација пацијента (психичких траума,
психолошких стресова и сл.) и особености клиничких реакција понашања на
ове ситуације;
- настојање да болесник постане свестан везе између проблема и болесних
доживљаја или психичке нелагодности - ублажавање или олакшавање стања
оболелог, користећи различите методе (објашњавајућа психотерапија,
сугестија, аутосугестија и сл.);
- рад с личношћу болесника (обично се говори о реконструкцији личности
и о њеном систему односа. Али с овим се не можемо сложити. Овде се ради о
томе да пацијент може да схвати себе, своје тежње у реалном животу и своје
место у њему, однос према себи, људима и болести...).
Страна психотерапија је углавном психолошка. Често се каже да је њена
концептуална основа хуманитарна психологија, али у суштини она је повезана
са психоаналитичким концепцијама (фројдизам, неофројдизам). Ова
психотерапија је независна у односу на личност и болест пацијента, на његово
несвесно, на његове проблеме потиснуте у несвесно. Ради тога користе се
разноврсни специјални методи и поступци.
Најзад, у последње време веома је постала распрострањена надрилекарска
психотерапија. И премда се ту често користе иконе, крстови и позива на Бога,
све се то остварује без одговарајућих сазнања како у области медицине, тако и
религије. Одсуствују и искрена и истинска убеђења. Помисли "исцелитеља" су
ту чисто користољубива.
У Русији се одвајкада придавао велики значај духовној култури, чији је
носилац била Руска Православна Црква која је била и најважннје јемство
душевног и духовног здравља човека (а, уколико би оболео, она се појављивала у
својству исцелитеља).
"Светоотачка терапија", којој је посвећена ова књига, односи се на
психотерапију духовне културе. Интересовање за лечење овакве врсте порасло је
у последње време у читавом свету. Психотерапија духовном културом је
разноврсна. Постоје разни аспекти у њеном изражавању. "Светоотачка
психотерапија" је наш понос, то је још недовољно проучено богато наслеђе
духовне културе и непроцењивих знања, наслеђе у којем огромну улогу имају
наши подвижници светости и благочашћа (побожности). У том значењу
вредност ове књиге је велика.
У реалност нашег живота треба убројати не само губитак културе
религиозне вере, него и наравственог (моралног) васпитања наших људи.
Нажалост, ова књига не садржи јасна разграничења: коме је конкретно
намењена оваква врста духовне психотерапије, и у каквим стањима здравља.
Хтели бисмо да се упознамо и са конкретнијим практичним препорукама о
раду у том правцу.
У целини пак треба високо оценити овај рад који одговара дубокој
потреби нашег времена и у суштини представља популарну систематизацију
2
великог духовног светоотачког наслеђа које се тако мало користи у савременој
психотерапији.
Л. А. Стукалова
доктор медицинских наука, Професор
3
Од аутора
4
а нискост уздигнути... У дом разврата ће се претворити људски скупови... И
лице поколења биће псеће..."
Већ неколико поколења у Русији васпитано је на изопаченој историји,
философији натопљеној лажју, исквареној књижевности, нерелигиозној
псеудокултури. Враћање православној вери које се запажа у последње време
(јединој вредности која нам је још увек преостала) одвија се упадљиво
неспретно, без одговарајућег покајања и искрености осећања, да и не говоримо
о страхопоштовању; узрок томе је мноштво околности. Лаж и даље наставља да
влада умовима. Идол трговине и нечасних начина богаћења стекао је карактер
масовног обожавања и ропства, на штету ономе што је много значајније,
укључујући и духовно богатство. Светост се заједно с благочашћем и поштењем
све више уклања из свести људи, као старомодни појмови који су преживели
своје време. И рађа се поколење са псећим лицем. "Тела је много, а људи је
мало" - писао је св. Јован Златоуст. Сада се већ мора говорити о истинској
опасности изрођавања човека који добровољно продаје свој божански лик за
робну етикету (а ускоро можда и за печат на десној руци и челу).
Све ове тужне речи немају за сврху оцрњивање, нити су последица
песимизма, већ су последица реалности данашњице. Не видети и не бити
свестан озбиљности свега што се догађа одраслом човеку је неопростиво.
Говорећи о медицинском аспекту проблема треба истаћи да је светоотачка
психотерапија антипод било какве врсте насиља над личношћу, баналности,
лажи, мистике, чудоманије, психичких и психолошких трикова, механичких
приступа у лечењу душевних и телесних обољења ван везе са савешћу и
моралом.
Могући неуспех у излагању не може омаловажити и умањити исправност
саме идеје и праведност циља ради којег је и био написан овај рад, већ ће само
сведочити о недовољној ауторовој вештини, што је потпуно објашњиво
скромним људским могућностима унутрашње природе. као и околностима које
су мало допринеле настанку одговарајућег рада на овој теми.
Уједно, правог ауторског текста је веома мало. Обично су то смисаоне споне,
препричавање већ познатих коментара и нека поједностављивања ради
олакшања излагања старих текстова, чији је језик сложен за савременог човека.
Зато би се могло, попут Мишела Монтења, рећи следеће: "У овом букету цвећа
моја је само трака".
5
Мисли о светоотачком наслеђу:
6
Право на постојање
7
пировања које је трајало преко 70 година. Обављају се и други послови од
прворазредне важности, нарочито катехизација. Највише времена се такође
традиционално троши на припреме и вршење богослужења, требе и друге
свакодневне прилично напорне делатности, које, чини се, понекад захтевају
надљудске напоре. Осим тога, разарање религиозних традиција довело је до
пораста броја људи без вере (тачније, са изопаченом вером, на пример, у култ
богатства, политику, мистику, итд). А и услови садашњег живота са његовом
ужасном суровошћу, огромном ужурбаношћу, емоцнонално-стресним
оптерећењима и другим неповољним чиниоцима изазваним прогресом
технолошке цивилизације, изазвали су насушну потребу за стручњацима за
лечење душевних тешкоћа и поремећаја, који своју делатност заснивају на
неким вишим идеалима, али идеалима доступним и у свету онима који још
нису дошли до праве вере. Неупоредиво више додирних тачака наћи ће
православни свештеник који користи светоотачку терапију и стручна
медицинска знања, и православни пацијент. Лична лекарска пракса је показала
да у духу Христа и учења Светих Отаца и лечење задобија потпуно другачији
карактер и значење, нимало не нарушавајући индивидуални религиозни
живот, већ напротив, потврђујући га. Мало ко ће оспоравати да истински
узроци психичких и соматских (телесних) поремећаја у наше време постају пре
свега, морално-деградацнони процеси у друштву, озбиљни дефекти у
породичном васпитању. губитак идеала. Зато није случајно интересовање оних
стручњака, чија им професија налаже да формирају здраву људску личност
(пре свега педагози, психолози, социолози и психотерапеути) за изворе који
дају дубинску представу о човеку, његовом предназначењу у животу, историји и
перспективи његове еволуције. У највећој мери тим захтевима одговарају
хришћански извори и пре свега светоотачка литература. Међутим, велики
древни Свети Оци, будући да су припадали одређеном периоду времена, нису
истраживали низ проблема с којима се данас суочава савремени човек (узмимо
нпр. екстрасензорику, НЛО, еколошке проблеме и др). Међутим, њих допуњују
нови подвижници светости и озбиљни радови домаћих православних
мислилаца од којих је велики број био принуђен да емигрира након 1917.
године из Русије. Захваљујући верности Отаџбини, њихова изузетно озбиљна
проучавања омогућују, како нам се чини, да попуне вакуум који се образовао у
домаћој наравствено-религиозној и философској мисли у периоду који је трајао
преко 70 година. Сада се Русији враћају и поново јој се откривају имена Ивана
Иљина, Семјона Франка, Николаја Лоског, епископа Јована Шаховскоја,
Александра Семјонова Тјан-Шанског, митрополита Антонија Сурошког,
архиепископа Серафима Собољева и многих других који су били принудни
изгнаници из своје отаџбине.
Такође се мора истаћи и сличност задатака и у хришћанској религији
("спасење душе") и у психотерапији ("терапија душе"). Без терапије душе
вероватно не може бити ни њеног спасења.
Дакле, прилично је очигледно да психотерапија, испуњена духовним
8
смислом, крштена светоотачким и патриотским високо-наравственим
идеалима, не само да има право на постојање, него, ван сваке сумње, пре или
касније треба да заузме одлучујуће место у лечењу људске душе, доприносећи
њеном спасењу кроз истиниту православну веру у окриљу Христове свете
апостолске Цркве.
9
Кратко о особинама светоотачке психотерапије:
10
Људска душа
11
Духовни живот носи на себи печат Највишег Начела и увек (у истинском
свом испољавању) води оном бесмртном Извору који је дао живот како човеку,
тако и свему што га окружује.
Највиша, људском разуму недокучива људска дела запањујуће леиоте и
величанствености, дела која имају и наравствени утицај на душу, увек по свом
бићу потичу од Духа Истине, Добра и Љубави.
Погрешан је раширени појам да је духовни човек само високо
интелектуални човек, или, да се духовни живот састоји у слушању музике,
читању световних књига или посећивању позоришта и музеја. Уопште није
тако. Све то има углавном однос према душевном, а никако духовном животу
који, напротив, може бити (и обично бива) лишен свега тога, али је у целини
потчињен и испуњен другачијим циљевима и смислом. Проблемима духовног
живота посвећено је мноштво стручних истраживања и светоотачке литературе.
Веома истанчано испитује аспекте духовног живота и даје опсежне препоруке
како да се он следи руски св. епископ Теофан Затворник у књигама "Пут к
спасењу" и "Шта је духовни живот и како га усвојити". Ова литература сада
постаје све приступачнија читаоцима.
12
Део душе који садржи осећања (срце) одражава стање не само душе, него и
тела, тј. целокупне телесно-душевне сфере. Сви људски доживљаји, сва његова
животна дејства као да се филтрирају, таложе и одражавају се на крају крајева у
срцу као најважнијем душевном средишту, а не само као мишићном органу за
пумпање крви. Позитивна осећања у овом делу душе повезана су са духовним
осећањем пријатног, радосног, спокојног, чистог, а негативна, напротив,
повезана су с тугом, љутњом, антипатијом и другим негативним осећањима.
Понекад се људска душа третира и као укупност трију моћи. То су ум,
осећање (срце) и воља. Ове моћи се пореде са запрегом, у којој је осећање -
животиња која вози човека, ум је возач, а воља су узде. За безбедну и успешну
вожњу зато су неопходни сабрана и будна пажња, трезвеност ума и вешто
управљање помоћу узди.
Карактеристични део људске душе је њена разумност (словесност) која
уздиже човека изнад свега осталог животињског и биљног света. Човек такође
поседује способност за наравствено (морално) усавршавање, поседује свесни
избор (слободу воље), осећање одговорности, способност за говор,
стваралаштво, доживљавање узвишених појмова, почев од лепоте, добра и
љубави до свести о Богу. Код животиња душа се не може одвојити од тела, а
"психа је тако тесно повезана са физичком природом животиња, да је готово
немогуће сазнати: где се она завршава, а где почиње" (из књиге "Душа људска",
с. 15, реп. изд., 1992).
Животиње такође "не поседују способност мишљења, што је својствено само
човеку... оне имају само опажаје и чулне нагоне, али мишљења у правом смислу
речи немају" (с. 15 исте књиге). Да ли биљке поседују душу? Тим поводом
мишљења Светих Отаца се разликују. Али ако је и имају, онда је она у односу
према људској души још мање савршена и дубоко скривена. Св. Григорије
Нисијски је писао: "Добивши овакву природу (тј. чулност и духовност), човек
постаје биће које сједињује цео свет: он има и душу биљну заједничку с
биљкама, и душу животињску; али при томе он има и душу разумну која га
чини господарем земље ... Човек садржи у себи јединство супротности измећу
вишег и нижег, небеског и земаљског, разумног и неразумног, слободног и
неслободног, духа и материје".
На тај начин, појам људске душе је веома дубок и сложен и не може се
свести на некакву супстанцу, одвојену и унутарње независну од тела, супстанцу
која након завршетка земаљског живота одлеће, напуштајући тело, да би
наставила свој нови живот у другачијем свету. "Она живи у свим деловима тела -
писао је св. Атанасије Велики - и свугде у њему испољава своју делатност". Појам
душе укључује у себе далеко шири смисао; душа не само да оживљује тело, него
и представља највишу суштину, управља човековим животом и његовом
опажајном природом (према мишљењу истог подвижника светости).
Зауставимо се сада на одређењу душе. Тим поводом бл. Августин пише:
"Душа је суштина саздана, невидљива, разумна, бестелесна, бесмртна,
најбогоподобнија, слика која тражи свог Творца". Њему такође припада и
13
изузетно дубока и тачна мисао, чији се смисао своди на то да човек не налази ни
у чему коначно смирење осим у Богу; а све дотле он се мучи, пати, тражи и
никако не налази смирење.
Св. Јован Дамаскин у књизи "Тачно изложење православне вере" даје овакво
одређење душе: "Душа је суштина жива, проста, бестелесна, телесним очима по
својој природи невидљива, бесмртна, словесно-разумна, безоблична, која
дејствује посредством органског тела и даје му живот и растење, осећања и силу
рађања".
Узимајући у обзир наведене тврдње, треба међутим имати на уму да тачна
морфологија душе у уобичајеном и прихватљивом земаљском схватању тешко
да је могућа. Исто се може рећи и за питање локализације душе, њене везе с
телом. Ипак се сматра да је срце корен духа који потиче из мозга, и као да
додирује сваки део тела. "Богоподобни дух - пише св. Јефрем Сирин - заузима
небо - главу, а у срцу се дух шета као у својим одајама" (наведено према књизи
"Душа људска"). Св. Јован Дамаскин каже да душа обухвата тело као ватра
гвожђе.
Говорећи о узајамним односима душе н духа, св. Теофан Затворник пише:
"У човеку треба разликовати душу и дух. Дух садржи осећање Божанства -
савест и немогућност задовољења било чиме (што души не приличи, нап.прир).
Он је она сила која је у човека удахнута приликом стварања. Душа је нижа сила,
или део исте силе, чији је задатак вођење земаљског живота. Она је иста таква
сила као и душа животиња, али узвишена, да би се њом дух могао да се спаја..."
И још једно објашњење св. Теофана овим поводом: "Правилније је схватати
да човекова душа и дух нису две одвојене суштине, већ две стране једног истог
духа, два дела једне исте целине (иначе, шта би се догодило после смрти?), те
постоји јединствена душа!" (т. 1. писмо 106).
14
Морфологија људске душе (по св. Теофану Затворнику)
15
Ум
Осећања (срце)
Воља
16
Мисли о души:
17
Душа, енергија и човеково квантно тело
18
душа, дух) - то се међутим не своди на поделу на нивоу схеме. Тим пре лишено
је сваког смисла материјалистичко схватање душе која, према схватању Светих
Отаца, не само што оживотворује тело, него и на недокучив начин одређује сав
смисао нашег постојања, носи на себи печат божанског и вечног.
У својој изврсној књизи "Дух, душа, тело" архиепископ Лука Војно-
Јасењецки, говорећи о могућности постојања још невиђених врста енергије,
сматра да је духовна енергија "прародитељка свих физичких облика енергије, а
преко њих и саме материје". "Енергија љубави која се излила по свеблагој Вољи
Божијој, дала је почетак свим другим облицима енергије" - пише овај изврсни
лекар, научник и свештенослужитељ.
По тачном тврђењу једног данашњег мислиоца истинска наука само
потврђује у својим открићима Библију, а не ступа у противречности са њом.
Тематске мисли
19
Значење срца у човековом душевном телу
20
"Срце чисто саздај у мени Боже", "спремно је срце моје, Боже" - пева
псалмопевац Давид.
Духовни живот буди човеково срце из дуготрајног сна и испуњава га новим
осећањем и смислом. У срцу као да се најпре пали мали пламичак, те се задатак
подвижника светости састоји у томе да не угаси ту духовну свећу и да је пронесе
кроз сав свој живот до праведног сусрета са вечним. Овај запаљени огањ у срцу
може се претворити у пламен чисте вере и Божанске љубави (према Богу, а
преко Њега према ближњима и свему што постоји). У том пламену сагорева све
греховно, преображава се сама природа физичког тела. Привидна
непојмљивост доказана је и искупљена крвљу мноштва подвижника свих
времена, почев од Самог Распетог на крсту до последњих светих мученика
земље руске.
Када човек живи само разумом (чему је тако склон данас западни свет), у
њему при томе хладни срце, те човек постаје тврда срца, и самим тим и
промишљен и прорачунат. Губи се божанска целовитост моћи душе, јер ум,
срце и воља морају бити у јединству, а не разједињени. Разум, одвојен од срца
каменом преградом сам по себи не може надокнадити оно што је изгубљено.
Постаје немогућ и духовни живот.
Само умовање и прагматизам веома су непоуздани савезници у животу,
јер се у разумску делатност лако може прокрасти нетачност (типа
компјутерског вируса) што доводи до грешака, па чак и правих трагедија. Само
онда када је ум нераскидиво повезан са срцем, као и када је у савезу са чврстом
вољом у синергији са Највишим Промислом и улагањем огромног
подвижничког рада постаје могуће испуњење основног задатка човековог
земаљског живота: поновно сједињење душе с Богом, путем уклањања свих
препрека (спасење душе).
Духовни живот захтева нарочиту чистоту срца и његово чување од
страсних отровних примеса и страствених испољавања. Али срце је често
повезано са умном делатношћу, те је зато недопустива било каква порочна
мисао која осуђује било кога. Штавише, подвижници придају велики значај и
нехотичним мислима - помислима и примислима. трудећи се да држе под
контролом најистанчаније пројаве целокупног свесног живота.
Древни подвижници светости открили су и искуствено потврдили велико
учење о унутарњем (срдачном) делању кратке Исусове молитве. "Ово делање је
названо уметношћу - писао је св. Теофан Затворник - и оно је веома једноставно.
Налазећи се свом свешћу и пажњом у срцу, изговарај непрестано: Господе Исусе
Христе, Сине Божији, помилуј ме, без икакве слике и лика, али верујући да те
Господ посматра и да те чује".
Технички сличну праксу овој древној хришћанској мистичкој (у смислу
сазрцатељности) пракси покушавају у последњим десетлећима да широко
примене у савременом животу путем са Истока преузетих система типа
трансценденталне медитације (ТМ) различити гуруи и духовни учитељи.
Међутим, упркос спољашњој сличности, метод ТМ, изгледа, у најбољем случају,
21
као бледа сенка умног делања хришћана, иако се широко рекламира као
универзално средство против свих болести (чак СИДЕ, наркоманије и
онколошких обољења).
Привидна техничка једноставност делања Исусове молитве је варљива.
Обучавање у њој мора да се обавља под духовним воћством и уз благослов за то.
Заједно с тим, у светоотачкој психотерапији као веома важан моменат
треба сматрати етапу у чијем процесу је неопходно научити стварање постојане
пажње, усмерене на област срца. Уместо Исусове молитве могу бити
примењене краће, као на пример: "Господи помилуј", "Господи, укрепи", и неке
друге (судећи по поукама Владимира Мономаха, наши древни преци су били
добро упознати са њима: исто то уче мирјане оптински старци и неки други
руски светитељи и подвижници благочашћа).
Путем усредсређивања својих умних, душевних и духовних моћи у
области срца, постиже се концентрација целокупне унутрашње енергије у
средишту организма, чува се од расипања велика залиха животних моћи,
формира се целовитост и чврстина душе. "Држи свој ум у срцу и с напрезањем
сабирај у њему све моћи душе и тела" - писао је св. Теофан Затворник који је
посветио истраживању срца много места у својим делима.
Губљење истинских, духовних знања о значају срца доводи човечанство до
заиста тужних резултата и дубоке духовне кризе, на шта је исправно указивао
Вишеславцев у поменутом чланку "0 значају срца у религији": "Губитак културе
срца у савременом животу, јесте губитак животне силе, наше постојање се
претвара у непрестани губитак енергије, у вењење, склерозу срца којом је
погођена сва савремена цивилизација. Зато њен живот тако личи на смрт, њено
весеље на досаду, она је пуна осећања безизлазне туге која непрестано звучи у
целокупној књижевности последњег столећа. Осећање празнине, осећање
ништавности потиче од тога што је пресахла централна сила личности,
пресахла је њена срж".
Тематске мисли
1.Следи своје срце цео живот и пажљиво мотри и ослушкуј оно што
спречава његово сједињење са свеблагим Богом. (св. Јован Кронштатски)
2.Ми имамо тачан барометар који показује повећање или смањење
духовног живота. То је срце. Може се назвати и компасом. (св. Јован
Кронштатски)
3.Срце види одмах, целовито, тренутно, затим се тај јединствени чин
срдачног гледања преноси на ум и у уму се разлаже на делове, одсеке,
претходне и касније; посматрање срца у уму добија своју анализу. Идеја
припада срцу, а не уму, унутарњем човеку, а не спољњем. (св. Јован
Кронштатски)
4.Где је срце? Где избија и oceћa се туга, гнев и остало, тамо је срце. Тамо и
управите своју пажњу. (св. Теофан Затворник)
22
5.Пада ми на памет да сте ви сви у глави, а не у срцу. Сиђите у срце и
одмах ћете себе оценити. (св. Теофан Затворник)
6.Ум је у глави и умни људи (научници) стално живе у глави. Живе у глави
и пате од непрестаног комешања мисли. (св. Теофан Затворник)
7.У чувању срца од греховних помисли састоји се праузрок и суштина
спасења. (св. Игнатијс Брјанчанинов)
8.Срце је стециште душевног и духовног живота човека. Тако се у срцу
зачиње и рађа човекова одлучност за ове или оне поступке. У њему настају
разноврсне намере и жеље; оно је седиште воље и њених хтења. (П. Д. Јуркевич)
9. Срце је орган највишег сазнања, орган општења с Богом и с целокупним
оностраним светом. (архиепископ Лука Војно-Јасењецки)
23
Човекове способности
24
(профитиа), дар разликовања духова (диакрисис пневматон), дар служења
(диакониа), дар језика, дар пастирства (кивернисис), и дар љубави (агапи).
Од свих дарова дар љубави је највиши. Осим поменутих, плодови дејства
Духа Светога у човеку јесу: "љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта,
вера, кротост, уздржање" (Гал. 5:22-23).
25
Машта и уобразиља
26
Духовно здравље подразумева јасноћу н чистоту свести са крајњом
оријентисаношћу душе на истинско стање ствари, реалност и истину.
Православна аскетика непосредно усмерава подвижника на неуморну и свесну
борбу са фантазирањем.
Из библијске приче познато је да се први велики пад догодио управо као
резултат маштања и уображења, када је моћни анђео (Деница) умислио да је
раван Богу и био је свргнут због тога на земљу, повукавши за собом бестелесне
силе, заражене истим пороком.
У светоотачкој књижевности ђаво се неретко назива и сликарем.
Просветљени духовни поглед прозире бесмислене, премда и заводљиве,
вештине и лукавства демона и у савременом животу који буквално обилује
његовим стваралаштвом.
Занимљив је опис врста уобразиље који се наводи у изврсној књизи
јеромонаха Софронија (Сахарова) "Старац Силуан", написаној у најбољим
светоотачким традицијама, мада релативно недавно ("Православна општина",
Москва, Ново-Казачје. Минск, 1991. г.). У њој се издвајају четири врсте
уобразиље:
1. Уобразиља, повезана с дејством грубих, телесних страсти.Свака страст се
може заодевати у овај или онај облик. На пример, страст блуда може
пројектовати у свест пријатне еротске слике, повезане са љубавним
доживљајима, а страст стомакоугађања може да слика свакојака јела.
Ако ум одбаци слику страсти која се појавила, ова ће се угасити. И
обрнуто, ако је прихвати са уживањем - енергија ове страсти-слике ће
тиранисати тело.
2.Друга врста уобразиље је маштање. Том приликом човек се удаљава од
реалног стања ствари у свету и живи у сфери фантазије. Колико има маштара и
сањара мећу нама! Колико фантаста н изумитеља, како је много оних који живе
измишљеним, фантастичним, лажним животом, изгубивши осећај реалности,
заплевши се у појмовима, где је истина, а где измишљотина, који верују у своје
снове и маштања на јави! Многи маштари, измисливши и поверовавши у
могућност остварења раја на земљи, уздигли су ту идеју у нешто највредније за
себе, а касније су, будући већ опседнути њоме, попут Луцифера, увукли у њу и
повели за собом многе друге, обмануте као и они сами. То је довело до
небројених страдања и жртава, јер царство Божије на земљи је немогуће
створити.
3.Трећа врста уобразиље повезана је са размишљањима о неким
проблемима помоћу визуелних представа. Ова врста уобразиље има велики
значај у животу. Помоћу ње су се стварала и стварају се многа велика дела
уметности, многа научна открића, изуми, почев од примитивних оруђа у освит
човечанства, па све до невероватних достигнућа савремене науке и технике.
4.Четврта врста је у суштини покушај разума да проникне у тајну
постојања и појми божански свет. У суштини човек често прави Бога по свом
лику и подобију, тј. онако како он схвата и разуме Бога, што је у стварности
27
велика грешка, јер се ограничено тварно упиње да схвати неограничено,
нетварно и трансцендентно.
Светоотачко учење је увек учило "да никаква уобразиља нема места у
односу према Богу, јер Он је изнад сваке мисли". "Свет људске воље и уобразиље
је свет привида истине" - каже се у књизи "Старац Силуан". Тај свет је човеку
заједнички са палим демонима, и зато је машта проводник демонске енергије".
Дакле, сањарење н склоност према јаловом замишљању је noрок и то
нимало безопасан. Према мишљењу читавог низа наших мислилаца. он је
својствен нашој нацији, целом руском народу. "Наша слабост и опасност је
управо обрнута - писао је у књизи "Обнова свете Русије" А. В. Карташов -
склоност маштању и пасивност, рачунање на то да ће се некако све само од себе
средити".
Навика да човек јалово живи у облацима, фантазира, да се удаљава од
реалности, озбиљна је препрека човековог духовног развоја. "Само нам
садашњост припада - писао је епископ А. Семјонов Тјан-Шански - па ипак,
човек је често склон да је руши ради сна о лажној будућности".
Осим тога, дешавају се периоди вероватно у животу сваког човека, када
душа као да тражи да се преда неким успоменама, да нешто оживи у сећању, да
оживи странице прошлости.
Ако се то догађа природно и органски и није повезано ни са каквим
грубим насиљем над душом, ако је обасјано светлим, духовним осећањем, онда
се мора прихватати као потпуно нормално, јер се чак н окамењено и ледено
срце топи под зрацима драгих успомена из неповратне прошлости. Ко не
познаје стање, када неки случајни мирис или епизода ослобађа читаву скалу
осећања и као да оживљава неке изгубљене везе времена и догађаја.
Опасне могу бити вештачки изазване чулне представе у религиозном
животу, нарочито у молитвеној пракси. Зато, на пример, Свети Оци не
препоручују за време молитве да се замишљају било какве слике, на макар то
били и анђели, светитељи, Мајка Божија н Спаситељ. Друга ствар су ликови
насликани на иконама као оваплоћење највиших људских тежњи, свете љубави
и пламене вере. Човек склон чулним и ватреним фантазијама неретко упада у
замку од стране слика које му се појављују и чије порекло неретко има демонску
природу и доводи до посебног стања које се у Православљу зове "духовна
преласт" (в. поглавље о преласти), која није ништа друго до својеврсна
наркотичка (тачније, наркотику слична) екстаза која приказује постојање у
изопаченом облику.
У психотерапији се, нажалост, настављају да култивишу извесне методике,
усмерене не само на развој чулне уобразиље код пацијената, путем обраћања
вештачким изазваним сликама и фантазијама које се називају "терапијским",
него и трансно-екстатична стања упадљиво обојена сексуалним или мистичним
доживљајима.
Посебну расправу заслужује тема о еротској фантазији код старије деце и
омладине. У последње време у Русији је завладала практично неконтролисана
28
бујица порнографске литературе и филмске продукције која тежи да код човека
изазове управо распаљивање телесних страсти, непрестано фантазирање
срамних сцена које пружају ужитак.
Руски религиозни философ Зјенковски је писао: "Фантазија је кобна и
опасна сила у нама не само зато што нисмо у стању да је регулишемо, него зато
што фантазија нема граница, и зато губимо осећање реалности, губимо
контролу инстинкта самоочувања, предајемо се нашим пороцима и као да се
њима опијамо. Ова власт уобразиље је тим опаснија што она у исто време даје
души највећу насладу" ("На прагу зрелости". Друго прерађено издање. Имка-
Прес Париз).
Следи тим поводом још једна важна, премда не и неоспорна мисао:
"Сузбијати рад уобразиље је опасно, често и немогуће - она се мора само
правилно развијати. Треба дати уобразиљи чисти и светли покрет - управо
уметност по својој суштини може дати уобразиљи ту узвишену и светлу веру.
Међутим, у уметности постоји н двосмисленост. Уздижући душу, она каткад
уноси у њу и отров". Не улазећи у полемику шта је целисходније: сузбијање
уобразиље или њено усмеравање у потребни колосек, задовољићемо се
неоспорношћу чињенице да треба умети управљати уобразиљом ради очувања
разума и јасноће свести. И још један кратки осврт на тему о романтичним
сексуалним маштањима омладине у вези с развојем познатих тајних порока
који се у медицини називају мастурбација (онанија).
Веома је чудно, али у стручној литератури последњих година мастурбација
је у суштини изједначена с природним физиолошким појавама и малтене је
"благословена" од стране славних имена сексологије. Међутим, у томе се крије
озбиљна заблуда, чији се узрок састоји, пре свега, у губитку
религиозно*наравственог осећања савести. Уопште није случајно то што лица
која су склона томе на први поглед безопасном пороку, као да осећају
очигледну душевну нелагодност, грижу савести и доживљај кривице.
Према речима Зјенковског, човек себе доживљава као да је "у власти неке
кобне силе коју не може да победи".
По мишљењу Светих Отаца, мастурбација представља блудну страст која
не представља ништа друго до грех, због тога и тако мучно осећање кривице у
души. Борба против ове страсти изузетно је сложена и тешка, траје годинама и
у одређеним периодима живота избија с новом снагом.
Посматрајући преовлађивање ових или оних заноса мећу апсолутном
већином одраслог становништва Русије, с тугом морамо да констатујемо да они
у већини имају карактер чулних, фантастичних, грубих тема или мелодрама.
У књижевности, на пример, прво место заузимају криминалистика.
фантастика и еротика. Управо ови правци омогућавају данас формирање
масовног погледа на свет и интересовања становништва.
Избор код многобројних наших трговаца књигама је једноличан и
испуњен само књигама на поменуте теме. Веома се ретко може срести
литература наравственог, педагошког и истински уметничког обрасца.
29
Уосталом, религиозна духовна литература последњих година постаје све
доступнија, што радује. Забрињавају само високе цене, што отежава могућност
њеног набављања од стране оних који нису имућни.
Нажалост, светоотачка књижевност се као и пре не предаје у школама, она
још увек није заузела своје достојно место на нашим полицама за књиге, није
постала литература породичног и домаћег читања корисног за душу.
Практично се не штампају савремени аутори који раде у области патристике и
хришћанске антропологије. Поново се треба сетити речи нашег дивног руског
писца Љескова: "Русија је била крштена, али није била просвећена". Колико ће
још отићи времена на просвећивање Русије?
Тематске мисли
30
Невидљива борба
31
следећег дана неколико људи уз велики напор једва изнело (описана су и друга
испољавања чудне и савременом човеку загонетне силе која је званично већ
регистрована и названа "полтергајст" - у преводу с немачког "шумски дух").
У светоотачкој литератури роварења овог духа описана су прилично
подробно. У неким случајевима су то груби испади уз примену силе, уз претње,
псовке, премештања у простору предмета, па чак и људи. У животопису руског
светитеља преп. Нила Сорског наводи се епизода, повезана са случајем када је
непозната сила уграбила дете које је пред очима мноштва људи почело брзо да
се премешта у простору, све док није ишчезло.
Разумљиво је да нема никаквих разлога да се признају савремене
чињенице "полтергајстног" плана, а да се поричу суштински аналогни догађаји
које су забележили древни извори.
Па ипак, зашто већина људи као да не зна и не примећује никакву овакву
борбу, живећи у данашњем свету? Ствар је у томе што се духовни, праведни
живот разликује од "обичног" (премда, заправо, за човека "обичан" живот и
мора бити праведан, духован, а не порочан или животињски), управо по томе
што он као да открива другачије познање (реч "познање" боље него обично
употребљавана реч "знање" одражава суштину дубинског схватања предмета и
појава, док се знање често састоји само у усвајању функционалног, туђег и
недуховног искуства које није дубоко доживљено од стране душе), изоштрава
истанчаност доживљаја и способност опажања, дозвољава да се на време
примете одапете стреле непријатеља и да се човек одбрани од њих.
Осим тога, лица која су огрезла у својим пороцима, уским тежњама и
најнижим нагонима већ су побеђена силама таме, далеко су од спасења и
изгледа да немају нарочиту вредност за човечанству непријатељски духовни
свет. Уосталом и оваквој категорији људи демонски утицаји нису тући. Тако на
пример, неке пијанице и наркомани отворено признају да се осећају као да су у
ропству неке моћне силе којој нису у стању да се супротставе. Ту се не ради само
о уобичајеним порочним навикама, већ о нечем другом, дубљем и
несхватљивијем. Свакако је да се ту ради и о споју природне физиолошке
склоности, психичке зависности са другим утицајима. На крају крајева,
присуство демонског чиниоца у развоју ових порока одвајкада су признавали
сви подвижници светости и Свети Оци који су истраживали овај проблем.
У чему се састоји практични смисао ове невидљиве борбе? Пре свега (за
подвижника) у непрестаној и неуморној пажњи на себе и у непрестаној
спремности да се одмах одбије изненадни напад под каквим год маскама он
долазио (била то мисао, жеља, виђење, рачунајући и виђење у сну, или
спољашњи утицај преко неког човека). Ово неуморно стање непрестане
будности у светоотачкој књижевности се назива термином "трезвеност"
(трезвоумље).
Човек који губи обазривост и који је затечен, по правилу, није спреман на
сукоб и бива побеђен. Сетимо се стања бившег Совјетског Савеза у тренутку
напада Немачке 1941. године. Раздрагано расположење и самоувереност у своју
32
непобедивост довели су најпре до трпљења тешких пораза совјетске велесиле од
бројчано слабијег, али добро организованог, противника који је био опседнут у
суштини ђаволском идејом светске владавине.
Унутарњи и спољњи наши непријатељи о којима је реч, далеко више су
опасни и изврсно припремљени, проучили су нас и нападају наше најслабије,
најрањивије стране, лако пробијајући одбрану на лоше чуваним местима, где
стражари спавају и безбрижно се понашају.
"У мом животу сваког тренутка може да се догоди све: како оно добро и
радосно, тако и тужно, па чак и трагично, како лично мени, тако и мени
блиским људима. Потрудићу се, ако се то догоди, да се суочим са свим што ме
задеси; нећу бежати, већ ћу прихватити свршену чињеницу, храбро и
непоколебиво, као што доликује војнику. Дај, Боже, наравно, да се не догоди оно
најгоре. Али шта сам ја бољи од оних којима се слично догађа. 'Нека буде воља
Твоја'. Потрудићу се да понесем свој крст не просто као дужност, већ са
захвалношћу!"
Отприлике оваква спремност мора увек бити у сваком човеку да би
преживео све изненадне ударце у нашем свакодневном животу.
33
Непријатељски напади
34
Начини борбе
35
5.Борба са искушењима.
36
Како се припремати пре изласка из куће
37
Изненадни напад "невидљиве борбе"
38
Оцена узрока падова и пораза
39
Суочавање с тешкоћама
40
Тематске мисли о невидљивој борби
41
Самопознање
42
Процес самопознања подвижника светости и благочашћа завршава се
последњим и свесним уздахом, који означава исход духовног живота.
Самопознања је незамислива без нарочитог духовног расположења,
праведног живота, посебних знања и непрестаног унутрашњег рада на себи.
Овај процес је строго индивидуалан.
Следи навођење избора неких светоотачких и руских мисли о
самопознању.
43
Кратки светоотачки изводи о самопознању
"Старац је рекао: Човек је онај који је спознао себе" (из древног Патерика).
"Ко се удостојио да види самога себе, тај ћe бити достојан да види анђеле"
(св. Исак Cupин).
"Човек треба сав свој напор да усмери на помисли, и оно што служи као
храна лукавим помислима треба одсецати, треба тежити мислима Богу, и жељу
помисли не испуњавати, већ помисли које се ковитлају треба скупљати са свих
страна у једно, разликујући природне помисли од лукавих" (преп. Макарије
Египатски).
"Најбоље познаје себе само онај ко мисли о себи да је ништа" (св. Јован
Златоусти).
"Не иди према спољашњости, иди унутар самога себе; и када унутар себе
пронађеш себе ограниченим, пређи преко себе!" (бл. Августин).
44
"Обрати пажњу и непрестано улази у себе, и пази какве страсти су
изнемогле пред тобом, какве су истребљене и потпуно су те оставиле, какве су
почеле да нестају услед оздрављења твоје душе, а не само због тога што си
удаљио оно што их подстиче, и какве си научио да сузбијаш својим разумом, а
не само уклањањем узрока страсти" (св. Серафим Саровски).
"Није истина ван тебе, већ у теби, нађи себе у себи, овладај собом - и
угледаћеш истину. Није у стварима та истина, није ван тебе и није негде преко
мора. већ пре свега у твом сопственом раду на себи. Победићеш себе и
постаћеш слободан, као што никада ниси ни могао да помислиш, и почећеш
велико дело, и друге ћеш учинити слободнима, и угледаћеш срећу, јер ће се
испунити твој живот. и схватићеш, најзад, народ свој и свету истину његову" (Ф.
М. Достојевски).
"Познај себе, каква је у теби тајна природе, како ум твој све походи, како се
у теби све управља вољом" (св. Григорије Богослов).
45
"На последњем ступњу развоја самопознања човек се удаљава од свега
искуственог и условног, долази до познања себе као духа који се уздиже изнад
услова простора и времена" (св. Григорије Богослов).
"Ко хоће да спозна истину, пре свега, мора да почне да спознаје у себи оног
човека који је у стању да је спознаје" (епископ Јован Шаховској).
46
Светоотачко учење о борби против страсти
47
Страсни човек непрестано бива мучен и подјармљиван спољашњим
утицајима, он је роб ружних навика и склоности, рањив је, непостојан,
раздражљив, склон непромишљеним поступцима. Такав човек не може бити
"духопроводив" и "пневматичан" за Највишу нетварну Енергију (о
"пневматизацији" добро каже епископ Јован Шаховској: "Ослобађајући се
животне гордости, 'похоте очију и похоте плоти'... човек постаје све више и
више 'прозиран' за Бога, доступан да се у њега усели најчистији Дух Божији").
Из великог броја светоотачких извора одабрао сам кратке изводе из дела
св. Јована Касијана (350-60-435 г.) и св. Игнатија Брјанчанинова (1807-1867 г.).
48
Прва страст. Чревоугодије (стомакоугађање, преједање)
Врсте стомакоугађања
49
Друга страст. Блуд.
Блуд Свети Оци карактеришу као "дуги", "свирепи" рат, именујући га још -
"падом".
Блуд спада у телесне страсти. По својој природи сексуални нагон је код
човека природна и физиолошка појава. Његова основна сврха је продужење
врсте, а не средство за посебну врсту уживања.
Хришћанство освећује у једнакој мери како брачни и породични живот,
тако и безбрачност и монаштво. Постоји одређена међусобна веза блудне
страсти са стомакоугађањем, тако да је избављење од блуда немогуће без победе
над преједањем.
Блуд се преображава кроз очишћење срца. Корисни су: ручни рад, пост,
молитва, посао уопште.
Један од обележја победе над страшћу блуда и постизања жељене чистоте
Свети Оци су сматрали одсуство у сну и маштањима блудних заводљивих
слика. Уопште, у ноћним сновима се често одражавају унутарњи дубински
доживљаји. На том плану, исправни су покушаји психоаналитичара да повежу
снове-симболе и доведу их у везу с реалним животом; нису исправни само
њихови једнострани пансексуални приступи и усиљеност у покушајима да
доведу добијену информацију у везу са психоаналитичким теоријама.
По својој суштини блуд представља полну распуштеност ("грех
незаконитог полног општења" по св. Јовану Касијану). У исту страст св. Игнатије
Брјанчанинов убраја и "свако прихватање нечистих помисли, разговор с њима,
наслађивање њима, допуштање њих, оклевање у њима. Блудна маштања и
робовања њима, као и нечување чула, скврнословље, читање сладострасних
књига и полне изопачености".
Преп. Исаија Отшелник је сматрао да блудну страст јачају пет повода:
празнословље, таштина, дуго спавање, спољашњи украси, одећа и преједање.
Чување себе од саблажњивих и непристојних утицаја представља суштину
најважнијих и данас тако непопуларних појмова као што су уздржаност и
целомудреност (тј. чистота душе и тела).
Нашој омладини управо недостаје васпитање у духу непорочности тела и
чистоте душе, а уместо тога се култивишу рани сексуални односи; демагошки
звуче поуке о "култури школске еротике", која у стварности доводи до тако
тешко решивих, а понекад и до просто трагичних проблема у животима
младића и девојака, да је, како се каже, после врло тешко да се ту нешто учини.
Светост и правичност, cpeћa у породичним односима и духовно
усавршавање незамисливи су без победе над похотом духа.
50
Трећа страст. Среброљубље.
51
Четврта страст. Гнев.
Св. Јован Касијан назива гнев "смртоносним отровом душе". Све док је
човекова душа заражена овом страшћу, он свет доживљава изопачено, а у
разликовању између добра и зла не запажа духовне категорије. У гневу човек се
удаљио од мудрости ("јарост почива у недрима безумних", Проп. 7:10).
Гнев је болест душе. Он не може у принципу бити оправдан ма шта било
његов узрок, изузев светог и праведног гнева против самог зла, греха и порока,
нарочито у самоме себи.
Ако је тренутни гнев краткотрајни отров, хронични гнев (злопамћење) је
већ отров спорог дејства.
Гнев човек може да задржава у себи и да га не испољава речима и
поступцима. То је, како се каже, нека буде што буде (мада и у таквом случају
постоји опасност по здравље самог човека који се гневи, чак и ако му успева да
прикрије у себи наступе гнева).
Прослављени антички лекар Гален целог живота је гајио одвратност према
гневу након мучне сцене коју је угледао у детињству.
Неки човек је откључавао врата и пао је у јарост због безуспешности својих
напора. При томе је почео да гризе зубима кључ, да удара врата и на крају је пао
на земљу у страшним конвулзијама и почео да лупа рукама и ногама као
епилептичар.
"Свака горчина и гнев и љутина и вика и хула за сваком злобом, нека су
далеко од вас" (Еф. 4:31). "Сунце да не зађе у гневу вашем" - рекао је у Светом
Писму ап. Павле.
Гнев је унутарње својство, својство срца и душе, он је у стању дуго да се
скрива, и човек често сматра да је сузбио гневљивост и достигао потпуно
безгневље. Међутим, некакав спољашњи догађај и повод, одједном, изненадно,
као искра из кремена пали огањ притајене страсти и разгорели пламен поново
подстиче праву јарост, чији узрок обично људи траже у спољним околностима,
а не у себи самима.
У стварности страст гнева није у потпуности била превладана, ни
ишчупана с кореном, ни побеђена.
Спољни чинилац је био само провоцирајући моменат за испољавање
унутарњег притајеног непријатеља. Зато, с једне стране, треба бити увек
захвалан оним ситуацијама које разоткривају наша несавршенства која ми не
подозревамо.
Непрестано безгневље, независно од околности, може да служи као један
од обележја духовне висине, зрелости и савршенства.
Св. Игнатије Брјанчанинов овој страсти додаје такође псовку, мржњу,
освету, клевету, гнев, наношење удараца, па чак и убиство.
52
Пета страст. Туга
53
Шеста страст. Униније
54
Седма страст. Таштина
55
Осма страст. Гордост (охолост)
56
нове концепције о хришћанској вери. "Као да још увек пред собом видим
Достојевског, како се хватао за главу и очајничким гласом понављао: "Немогуће,
немогуће!" - сећала се рођака Лава Толстоја, грофица Александра Андрејевна
Толстој. Утисак Достојевског о Толстојевим мислима био је ужасан. Није имао
разумевања ни за једно тврђење и изразио је жељу да оспорава лажна грофова
убеђења. Међутим, смрт која је ускоро уследила није му дозволила да то и
оствари.
Подвижници светости свих времена увек су се бојали гордости као ватре.
Они су бежали од славе, чинова, звања, искрено су сматрали себе за ништа.
Приликом најмањег дејства гордости молили су се, сећајући се краткотрајности
живота и смртног часа.
Веома је тешка борба против ове страсти и она траје до последњих
тренутака нашег живота.
Св. Игнатије Брјанчанинов убраја у гордост: презир према ближњему,
уздизање себе изнад других, дрскост, губитак једноставности, губитак љубави
према Богу и ближњему. Јерес. Незнање. Безбожност.
*****
57
Општи начини борбе против страсти
Тематске мисли
58
2. Страсти живе и у светима, само што их ови обуздавају (ава Аврамије).
4.Нема веће победе него победити свој гнев и љутњу (св. Tuхон Задонски).
6.Сви греси су мрски пред Богом, али најмрскији је гордост (св. Антоније
Велики).
7.Дај телу оно што му је потребно, а не што оно хоће да добије (ce. Нил
Синајски).
8.Не осуђују се богати. већ они који служе богатству (ce. Јован Златоуст).
59
Кратки извод учења о страстима по св. Јовану Касијану
1.Стомакоугађање.
2.Блуд.
3.Среброљубље.
4.Гнев.
5.Туга.
6.Ушшије.
7.Таштина.
8.Гордост.
1. Са другим полом.
2. Самозадовољавање, "нечистота" (мастурбација).
3. Умом и срцем (упореди: "ко погледа жену са жељом, већ је учинио
прељубу с њом у срцу свом" - Мт. 5:28).
60
3.Прикривање и задржавање за себе извесног дела (као Ананнја и
Сапфира, Д. ап. 5).
1.Тера у сан.
2.Тера из куће.
1. Телесна.
2. Духовна.
61
Грех
62
практично има високо мишљење о себи, сматрајући да "барем није гори од
других".
Осим тога, оштрина виђења својих грехова, по светоотачком учењу, јесте дар
Божији. Када човек почиње да види своје грехове, чији је број "као звезде на небу
или као песак морски". тада он заиста почиње да гледа духовно.
Грех не само што не може бити укинут, него је и, будући да спада у
наравствено-духовне категорије, ванвременски појам који нам је нужан. У
савременом животу који све више деградира и у којем оскудева светост и
благочашће, он мора стећи одлучујући и првостепени значај, ако желимо
духовну обнову. Грех има и дубоко личносни, сакрално-скривени садржај. Пут
према истинском спасењу (као и терапија душе) пролази кроз индивидуалне
напоре слободне личности, а не кроз спољашње насиље. Латити се посла да се
други поучава, а тим пре спасавати и духовно лечити друге, будући и сам
"преко главе" у гресима - савршено је бескористан, апсурдан, па и грешан посао.
Светоотачко учење упозорава на сваку врсту поучавања без одговарајућег
начина живота. И заиста, дела су много важнија од речи. И када греховни човек
поучава друге како треба да живе и да не греше у ономе што он сам чини, од
тога је врло мала корист.
Може се, наравно, порицати хришћанска концепција прародитељског
греха, али како онда објаснити узроке трагичности земаљске судбине
човечанства и огроман напор који треба уложити за стварање добра?
По својој природи ми нисмо целовити, то има везе и са телесно-душевно-
духовним структурама и са непрестаним сукобом двеју сила у нама. Упоредо са
чистим гласом савести и срдачне љубави како се често чује други глас пун
мржње, лукавства, злурадости и лажи. Отровне примесе користољубља, зависти
и осуђивања неретко осећамо у себи упоредо с најбољим осећањима и
племенитим тежњама (упоредите с речима ап. Павла: "Не чиним оно што хоћу,
већ оно што мрзим, то чиним", Рим. 7:15).
Грех није својствен природи душе, напротив, он јој је туђ и у њу га уносе
страсти. Грех је духовна болест и узрок многих физичких болести, о чему људи
често заборављају (или не знају), и зато се мора лечити.
Савест (ако није "пригушена" или уништена) веома је осетљива на сваки. па
чак и најмањи грех. Ова осетљивост се не сме пригушивати, напротив, треба је
истанчавати и развијати кроз честе исповести и свакодневна испитивања своје
савести. Том приликом чак и смета присуство логичког размишљања, јер оно
омета целовитост и непосредност духовног осећања, тим више омета тачну
оцену самооправдања које пригушује истанчаност осећања и смањује
пријемчивост свега греховног.
Нажалост, медицинска наука и психологија неопростиво мали значај
придају самом проблему греха, замењујући га другим категоријама које уопште
нису истоветне по својој суштини. Стога грех као да почиње да ишчезава,
растварајући се у појмовима као што су погрешни поступак, психотраума, стрес
и други.
63
Напротив, грех мора бити довољно јасно појмљен од стране човека и
исправљен путем разумевања, порицања, искреног покајања (најбоље у светој
Тајни Исповести) и у свом највишем исцељујућем разрешењу савладан кроз
Божанско Причешће Светим Тајнама.
Грех је најчешће свесно нарушавање духовних закона и заповести Божијих,
иако постоје греси и из незнања и из лакомислености, који се могу уврстити у
категорију немарности и грешака (Свети Оци истичу да ће казна за грехе који су
учињсни из незнања бити другачија неголи за свесне).
Грех који се налази у души која није изгубила савесност, ствара нелагодност
која се не може изразити речима, при чему снага отровног дејства може бити
толико велика, да човек доживљава неподношљиве патње (сетимо се Катарине
из комада Островског "Олуја" или Ане Карењине из истоименог романа Лава
Толстоја). "Греховност" може стварати осећање безизлазности и безнадежности,
што неретко подстиче човека на чин насиља над самим собом и својим животом
да би се избавио душевних мука.
И обрнуто, после искреног покајања и исповести у душу се враћају
изгубљени мир и спокојство (што се није могло постићи никаквим другим
средствима!), те човек хоће понекад да попут познатих пасхалних речи
уксликне: "Греху, где ти је жалац!"
Савремени човек не само што мало зна о греху, него и нема праву представу
о његовим жалосним последицама.
У прилогу овом поглављу дата је својеврсна класификација грехова које је у
19. веку саставио један од најауторитативнијих Отаца Руске Православне Цркве
св. Игнатије Брјанчанинов.
Приликом читања обратите пажњу на јасноћу и складност излагања. а
такође упоредите свој живот са оним који претпоставља одсуство набројаних
грехова.
Мишљења о теми
1.Од свих зала људских само је грех право зло (св. Јован Златоуст).
3.Сваки нови грех ставља нову мрљу на душу нашу (Цветник Духовни).
4.Гаси искру, док се ватра није распламсала и убијај непријатеља док је мали
(св. Тихон Задонски).
5.Душа се може противити греху, али не може без Бога победити или
искоренити зло (св. Макарије Велики).
64
6.Не може угледати свој грех онај који се наслађује грехом... (cв. Игнатије
Брјанчанинов).
65
Стадији развоја греха
66
Скица исповести по св. Игнатију Брјанчанинову
Смртни греси који воде пропасти душе. 1. Гордост која презире све, која
захтева од других улагивање, спремна да допре до неба и постане слична
Свевишњем, једном речју, све до самообожавања.
2.Незасита душа или Јудина похлепа за новцем, често повезана са
неправедним стицањем, похлепа која не даје човеку ни тренутка да помислн на
духовно.
3.Блуд. Развратан живот блудног сина који је расуо све своје имање (Лк.
15:11-32).
4.Завист која доводи до сваког могућег злодела учињеног ближњему.
5.Стомакоугађање или телоугађање које не познаје никаквих постова,
повезано са страсном везаношћу за забаве, као код еванђелског богаташа (Лк.
16:19—31).
67
6.Непомирљиви гнев који се одлучује на страшне поступке као у Ирода
који је у гневу наредио да се побију витлејемска деца.
7.Леност и савршена безбрижност у души, немарност за покајање до
последњих дана живота.
68
Осам главних страсти
69
7.Таштина. Жеља и трагање за земаљским изузетним почастима и
људском славом. Љубав према лепој одећи, кочијама и келејним стварима.
Обраћање на лепоту свог лица, пријатност гласа и остала својства тела.
Склоност према наукама и уметностима овог света који пропада, тражење
успеха у њима ради стицања земаљске славе. Стид да се исповедају своји греси.
Њихово скривање пред људима и духовним оцем. Лукавство. Самооправдавање.
Препирање. Охолост свог разума. Лицемерје. Лаж. Ласкање. Човекоугађање.
Завист. Понижавање ближњега. Променљивост нарави. Несавесност. Начин
живота демонски.
70
Молитва и њена улога у савременом животу
71
Молитва у себи чува велике неодгонетнуте тајне. Она увек као да није од
овога света, иако се из њега рађа. Чак и свирепа смрт дрхти пред њом и свако
зло се расејава. Као што је неразумно лишавати себе свежег ваздуха, тако исто и
молитвеног постојања.
Молитва освећује човеков живот, даје му тачку ослонца, без молитве наша
душа сахне или чак труне за живота.
На свету нема значајнијег средства од молитве која потиче из чистог
љубећег срца са искреном вером; нема моћније силе од обичне речи испуњене
и снабдевене одговарајућим смислом и осећањем.
С молитвом је провео 17 година соловецких логора старац Сампсон (гроф
Сиверс). Био је стрељан, али је остао жив, криминалци су се коцкали у његов
живот, бацали су га пацовима да га поједу, али он није погинуо, зато што је
имао покровитељство и заштиту јачу него што су све силе зла и чудесну
молитву Пресветој Богородици коју је добио од самог преп. Серафима
Саровског. Ево те молитве. Уживите се, тачније, ослушните срцем ове кратке
редове, проникните у њих својом душом и они ће се можда отворити и вама у
другој димензији, у другој дубини и другом значењу него што су то речи у
обичном смислу, онако како су се отвориле руском православном монаху,
старцу Сампсону.
72
Господе, дај ми да разумно поступам са сваким својим ближњим, да никога не
разгневим и не ожалостим.
Господе. дај ми снаге да поднесем замор данашњег дана и све што се у току дана
догоди.
Управљај мојом вољом и научи ме да се молим и да љубим све нелицемерно.
Амин..."
Како данас савремено звучи ова молитва, какво право pacпoложење даје за
сваки дан. Како је лако прихвата душа, јер души је сродно све оно чисто,
искрено, лепо и праведно.
У Ипатјевском дому нађена је песма коју је преписала рука велике кнегиње
Олге - "Молитва", чији је еванђелски дух вероватно надахњивао царску
породицу и давао јој снагу и чврстину, чак и за узношење молитава за своје
мучитеље:
73
(Божијој Мајци) - Спаси нас, род Твој, Владичице! Спаси нас, децу Твоју!
Спаси нас, Мати Живота и Мати свих нас, иако смо недостојни да Тебе називамо
својом Мајком! Очисти. освештај, учврсти и спаси нас молитвама Твојим!
(О срцу) - Господе! Даруј ми срце просто, незлобиво, искрено, верујуће,
љубеће, штедро, достојно да прими Тебе Свеблагог.
Овакве кратке молитве је препоручивао својој духовној деци отац Алексеј
Мечев којег су савременици још за живота сматрали старцем у свету:
- Исусе Најслаћи, спаси ме грешнога, привуци себи, не гнушај се блуднице
и разбојника (Против грешних мисли).
- Господе, спаси, сачувај и подигни ме немоћнога (При падовима).
- Владичице, спаси, сачувај ме беднога; хоћу да будем чист, да стојим
близу Тебе (Да би се скинуло са душе cвe греховно и прљаво).
74
хтео бих да наведем у закључку поглавља још једну важну светоотачку мисао:
"Сав свет се држи на молитвама праведника. Кад њих не би било, сва наша
ружна Вавилонска кула одавно би се срушила, јер и природа већ вапије за
спасењем, и небеска светила се колебају. Само молитве које се танким нитима
пружају у небо, још увек одржавају крхку хармонију пропадајућег света,
спречавајући коначну катастрофу!"
Тематске мисли
4. Молитва која се изговара од срца, увек може бити само корисна за душу
и тело, а никада не може бити штетна за тело онога који се моли, па макар он
имао лоше здравље. (ce. Јован Кронштатски)
6. Душа молитве је пажња. Као што је тело без душе мртво, тако је и
молитва без пажње мртва. (ce. Игнатије Брјанчанинов)
75
Врлине. Аскетика.
Аскетизам
76
У речнику руског језика под редакцијом С. И. Ожегова аскетизам се
одређује као "строги начин живота уз одрицање од животних задовољстава"
(аскетизам у преводу са грчког значи вежбање, припрема за рвање, касније -
вежбање ради врлинског живота). Идеја аскетизма је веома стара и постоји код
многих народа у разним раздобљима. У Библији као пример аскетизма може да
служи назорејство код Јевреја, начин живота пророка Илије и Јована Претече. У
Новом Завету проповеда се строги и уздржани живот, заснован на љубави
према Богу и ближњима уз одрицање од самољубља, егоизма, прељубе.
пијанства, преједања и сл. Захтеви за уздржаношћу су обавезни за све
хришћане, међутим. степен уздржавања се битно разликује ("онај који може да
прими, нека прими"). Осим тога. аскетизам није првостепени н основни. Сваки
човек здравог разума, сигурно се неће одрицати корисности у овој или оној
мери дисциплиновања тела, одрицања од свега сувишног. прекаљивања и
јачања воље - али све то није ништа друго до елементи неких аскетских вежби.
Ради сузбијања раслабљености, сексуалне распуштености, лености и
других порока својствених људском бићу, аскетизам је свакако неопходан.
"Аскетика је вештина стварања савршеног човека" - писао је Николај Берђајев.
Познати савремени грчки православни мислилац Христо Јанарас пише да
аскетизам учвршћује одрицање од унутрашње тежње према господарењу, јер
"тада почињемо да поштујемо све што видимо око себе, почињемо да
откривамо да нисмо окружени само објектима, безличним оруђима за
задовољење наших утилитарних потреба, већ суштинама, тј. плодовима
стваралачке делатности. својствене личности". Тада почињемо да откривамо
лични карактер сваке ствари, свако општење с њом као да на посебан начин
значи и општење са Самим Творцем. "Путем самоограничења и потчињавања
општим аскетским нормама ми превазилазимо егоцентризам сопствене
природе и премештамо тежиште нашег живота, нашег "ја,! у правцу личног
узајамног односа са околним светом, чиме се формира "поштовање према свету,
однос према њему као према дару љубави у којем присуствује тежња да се
спознају непоновљивост... сваке ствари и чудесна способност материје да
оваплоћује однос између Бога н човека, захваљујући чему тварно стиче
могућност заједничарења са животом нетварног" (Христо Јанарас).
У ужем смислу аскетизам се може окарактерисати као борба против
хипертрофираних его-нагона (страсти). Према речима св. Јована Дамаскина,
"подвижнички живот и његови напори служе пре свега, па чак и првенствено за
то, да збацимо са себе грех који је туђ нашој природи!" Што се јаче одупире
човек греховним страстима, то је интензивнија "невидљива борба" (в.
одговарајуће поглавље).
Човекова душа је, по мишљењу Светих Отаца, склона различитим
заносима ("прељубама"). Дозвољавајући да је заводе многи пролазни догађаји и
појаве овога света, она почиње да им се клања као идолима, тј. неадекватно се
односи према њима (све до обоготворења). Овакво служење обично има страсни
77
и греховни карактер. Светоотачко учење упозорава на овакве заносе, па чак и на
такве као што су тежња према многом знању, књишком знању (књигоманији) и
многим другим који имају скривени и истанчани карактер који духовно
поробљава душу.
Страсни занос је својеврсна опседнутост. Тако се у последње време запажа
епидемија опседнутости трговином, политиком, викендицама и другим
помодним стварима у Русији. Сви страсни заноси се без обуздавајућег духовног
механизма претварају у ружне појаве, што је тако очигледно сада у нашој
многострадалној земљи "која се обнавља".
Аскетизам (у правом смислу) захтева од човека разумна и одговарајућа
ограничења која не сакате његов живот већ га оплемењују и освећују. Очигледно
је да је прошло време столпништва, ношења верига и хаљина од кострети,
претешких постова који изнуравају плот. Да, древни подвижници светости су
понекад долазили до крајности (према савременом схватању). Данас се и
манастирски живот веома разликује од живота древних светих обитељи.
Отишле су у прошлост многе забране (не купати се, не посматрати лица
женског пола, била она мајка или сестра, и многе друге). Без обзира на аскетску
строгост која понекад долази до крајности, према нашем схватању, било би
неправедно осуђивати због тога древне подвижнике светости. Они су
распињали плот у име духовне љубави према Богу и ближњима; то се није
чинило ради спољашњег утиска, већ полазећи од велике унутарње потребе
служења и љубави. Данашњи човек је духовно далеко немоћнији од својих
предака. Смисао савремене аскетике састоји се више у унутарњем усавршавању
које ће бити повезано (по пророчанствима светих) са трпљењем невоља и
болести. То нимало не умањује суштину аскетизма, штавише, без уздржаности
и самоограничавања незамисливо је не само стећи врлине, него и сам духовни
живот постаје немогућ.
Тематске мисли
78
5.По православном учењу, спасење и вечни живот сваки човек достиже
под условом непрекидног духовног усавршавања које захтева аскетски подвиг
(проф. С. Зарин).
8. Телесни подвиг који још није обасјан духовним разумом увек има у себи
много сујетног и сувишног (cв. Игнатије Брјанчанинов).
79
Светоотачко учење о духовној преласти
80
узрок преласти у човековој обузетости овим или оним страстима. Стање и
степен преласти непосредно зависе и одговарају оним страстима којима је човек
прелашћен или поробљен.
Свест о сопственом личном заједничарењу са овом тоталном прелашћу
која је заразила цело човечанство, најважнији је психосоматски моменат који
поставља духовни темељ за исправљање свог разума, мисли и поступака.
У ужем смислу под прелашћу се имају у виду изопачена стања
религиозног живота, чему претходи неправилан начин молитве (приликом, на
пример, укључивања своје маште, човек почиње често да види слике из Светог
Писма, понекад анђеле, свете, пророке, Спаситеља или Мајку Божију; бивајући
уловљен оваквим виђењима, која имају обично демонску природу, подвижннк
упада у стање самообмане, где гордост и таштина веома префињено почињу да
овладавају његовог душом).
Узроци преласти могу бити и претеране духовне вежбе или подвизи, као и
недовољна пажња на себе, одсуство одговарајућег духовног искуства, губитак
будности и остало.
Преласти се треба чувати не само због лажности осећања, доживљаја и
одступања од истине, него и услед реалне опасности по сам живот, јер нису
ретки случајеви самоубистава и лудила, чији је узрок била управо преласт.
У својој клиничкој пракси последњих година аутор има жалосно искуство
посматрања неких пацијената који су упали у савремене врсте преласти
(контакти с "космичком силом", НЛО, изласци у астрал и др.). Део
прелашћених људи је био озбиљно болестан (соматски и психички), а други
наставља јалова трагања, све више се удаљавајући од истине.
Другу врсту "преластн" Свети Оци називају "умишљеношћу" (самомњење).
"Опседнут овом прелашћу - пише св. Игнатије Брјанчанинов - умишља о себи,
створио је себи 'мишљење' да он има многе врлине, па чак да обилује даровима
Светога Духа". Онај ко умишља о себи заправо обично бива у "преласти". "Онај
који умишља да је бестрасан, никада се неће очистити од страсти; ко умишља да
је испуњен благодаћу, никада неће добити благодат; ко умишља да је свети,
никада неће достићи светост".
Људи који су заражени умишљеношћу као да губе духовне дарове које су
постигли претходним трудом. Осим тога, ови људи постају надмени,
уображени, сматрају да су већ постигли духовне висине.
Према речима св. Макарија Великог, као што нема "ниједног човека који је
потпуно слободан од гордости, тако нема ниједног човека који би био савршено
слободан од дејства истанчане преласти, назване 'умишљеношћу'". Из тог
разлога је неопходна непрестана пажња на себе, да се не би приписивале себи
било какве вредности и врлине.
Онај ко се налази у "преласти", по речима св. Игнатија Брјанчанинова.
"обманут је и изнутра и споља". "Умишљености" веома често доприносе
развијена машта и чулна уобразиља, егзалтираност, таштина и сладострашће.
81
Отуда упадање у лажна духовна стања, општење с Вишим светом, дружење са
анђелима, Самим Христом, вера у нарочиту мисију, "пророчка" откривења и сл.
Оне који су заведени првом врстом преласти хипертрофирана гордост
доводи у "стање очигледне умне поремећености"; онима који су обманути
ирелашћу друге врсте (умишљеношћу) догађа се такође умна поремећеност,
названа у Светом Писму "кварењем ума".
"Умишљеност" доводи човеков ум у ужасне заблуде, одакле следи
мноштво лажних ("спасоносних") теорија и трагања човечанства, а у оквирима
хришћанства - јереси и отпадија. На пример, по речима св. Игнатија
Брјанчанинова, књига Томе Кемпијског "Подражавање Христу" написана је
управо из "умишљености". Ова књига "врши снажан утисак на крв и нерве,
узбуђује их, и зато се она нарочито свиђа људима који робују чулности: у књизи
се може уживати, не одричући се грубих чулних наслада". Ове речи руског
светитеља су више него тачне када је реч о огромној бујици савремене
литературе која делује на човекову грубу н нижу природу, изазивајући њено
претерано узбуђивање и сладострасна осећања. У тој истинској зверској рици
тону глас савести и фини звуци духовне љубави. Истинска духовност пак
претпоставља "очишћење од животињских жудњи", смиреноумље, уздржаност,
трепет душе пун страхопоштовања.
Дакле, прва врста "преласти" састоји се више у неправилном дејству ума, а
друга ("умишљеност") настаје више од неправилног дејства срца (тј. осећања,
уобразиље, страсти).
"Преласт" је свеопшта болест човечанства и она се лечи само Истином,
кроз буђење свести из лажног сна. Начини лечења појединих облика састоје се
пре свега у искреном покајању и очишћењу од греховних страсти.
Мисли о "преласти"
82
непријатељским утицајем и прихвата то као благодатно стање (јеромонах Петар
Серјогин).
83
О савести
"Најљубљенији брате!
Са свом могућом пажњом
и брижљивошћу чувај савест".
(св. Игнатије Брјанчанинов)
84
разматра у изворима као што су дела св. Игнатија Брјанчанинова (т. 1), сабрана дела
Ивана Иљина (т. 1), дела св. Тихона Задонског, св. Јована Кронштатског и других.
Психотерапеут који исповеда Православље и покушава да се бави
исцелитељском праксом у светлости светоотачког учења, губи право да се тиме бави
уколико не чува као зеницу ока савест, а тим пре ако свесно пренебрегава њен глас.
Несавесност је знак озбиљне болести душе, при чему се неоспорно губи и право и
способност за лечење и духовно лечење уопште.
Веома добар метод је поређење своје савести са заповестима Спаситеља,
Његовим поступцима и Његовим духовним ликом. Ову мисао је тачно формулисао
Љесков кроз изјаву једног његовог јунака из приповетке "На крају света": "Када треба
нешто да учиним, одмах себе питам: могу ли то да учиним у славу Христову? Ако
могу - тако чиним, а ако не - нећу то да чиним".
Тематске мисли
2.Савест је чуло људског духа, истанчано, светло чуло које разликује добро од
зла (св. Игнатије Брјанчанинов).
8. Несавесно поколење, ако оно икада дође, уништиће човеков живот и његову
културу на земљи (Иван Иљин).
85
Самоиспитивање савести
86
Светоотачко учење о здрављу и здравом начину живота
87
су сви почели да га поздрављају, већ је остао непомућен и неузнемирен, зато
што је њиме управљао разум и ништа га није могло смести".
И други бројни примери доказују да човек заиста "не живи само од хлеба"
и да постоје други енергетски извори (који не потичу од хране) који хране
организам. То се нарочито јасно испољава тамо где је присутан духовни живот.
Овде је победа духа над телом очигледна.
Светоотачко учење веома високо цени по питањима здравог живота значај
физичког рада, међутим, истиче да тај рад мора бити духовни (одуховљени),
сразмеран човековим могућностима, а не страстан, опседнут, егоистичан и
користољубив. "У зноју лица свог јешћеш хлеб" - каже се у Светом Писму (Пост.
3:19). То јест, ми морамо непрестано да улажемо велике, али наравно, својој
снази сразмерне напоре да бисмо обезбедили себи све што нам је неопходно.
Међутим, недуховни рад упућује човека на стазу извлачења користи из
резултата рада, или постаје формалан у случајевима присилног рада, а у свим
случајевима долази до прекида духовног јединства са Творцем.
Епидемија зидања викендица последњих година у Русији умногоме је
пројавила недуховни страсни порив што очајања, што лаке зараде или
лагодности, али праћено настанком ружних последица и многих поремећаја
(иако су у основи тога било и добрих циљева: да се превазиђе отуђеност човека
од земље, да се реши проблем исхране у земљи итд.).
Бројни помодни системи лечења периодично из године у годину избијају с
новом снагом, понекад стичући масовни епидемијски карактер и обмањујући
приличан број оних који желе да ефикасно утичу на своје здравље или да се
излече.
То су и све могуће дијете, методи гладовања, употреба јабуковог сирћета,
сисање маслаца од сунцокрета, мирисање валеријановог корена, употреба
сопствене мокраће (уринотерапија), проклијалих житарица, итд. и томе
слично.
Неки системи излечења који се пропагирају прилично су сурови и носе
аскетски карактер, понекад имају духовни, философски правац саобразан
природи (систем "учитеља" Иванова), међутим, никада се не уздижу на ниво
истинског схватања Божанског промисла, јер су ограничени у својој људској
неукости, услед запостављања главног и темељног принципа лечења - тежње
према Творцу и живљења у Христу.
88
где овим поводом постоји много изузетно вредних података. Обратимо се
некима од њих, које је аутор изабрао ради погодности и очигледности излагања
у виду заповести о здравом начину живота.
2.Пазите на себе (Лк. 17:3). Никаква рђава реч да не излази из уста ваших,
него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат
онима који слушају (Еф. 4:29). И ви сами као живо камење зидајте се у дом
духовни (1 Пт. 2:5). Умртвите, дакле, удове своје који су на земљи: блуд,
нечистоту, страст, злу похоту и лакомство, што је идолопоклонство (Кол. 3:5).
3.Јер нико не живи оним што је сувише богат (Лк. 12:15). Јер каква је корист
човеку да цео свет задобије, а души својој науди (Мк. 8:36).
4.Брак нека буде у свему частан и постеља брачна чиста (Јевр. 13:4). А што
је Бог саставио, човек да не раставља (Мт. 19:6).
6.Зло је за човека који једе са спотицањем (Рим. 14:20). Једи као човек оно
што ти је понуђено и не преједај се (Сир. 31:18). Здрав сан бива ако је стомак
умерено напуњен (Сир. 31:22).
7.И све што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима
(Кол. 3:23). И да се усрдно старате да живите мирно, и да гледате своја посла, и
да радите својим сопственим рукама (1 Сол. 4:11). Ако неко неће да ради, нека и
не једе (2 Сол. 3:10). Не одвраћaj се од тешког рада и од земљорадње коју је
установио Вишњи (Сир. 10:15).
8.Пази на време и чувај се од зла (Сир. 4:23). Користи време, јер су дани
зли (Еф. 5:16). Не брините се, дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је
сваком дану зла својега (Мт. 6:24).
89
9.Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима (Рим.
12:18). Старајте се да имате мир са свима и светост (Јевр. 12:14). Будите свети као
што сам Ја свет (Лев. 11:4).
12.А даље, браћо, што год је истинито, што год је поштено, што год је
праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру
гласу, било која врлина, било што похвале достојно, то мислите (Фил. 4:8). По
вери вашој нека вам буде (Мт. 9:29).
90
Болести према схватању светоотачког учења
91
већом или мањом вероватноћом савремена медицина ће сагледати узрок
обољења у страсти према пушењу. А зар то није грех?
Неверност у односима међу супружницима може довести до венеричних
болести. Грех и казна овде су очигледни. Оваквих примера се може навести
мноштво: и када се од родитеља рађају деца са урођеним аномалијама, и када се
после првог абортуса развија неплодност, и када се нарушавају јавно или чак
скривено други закони и узрочно-последични односи које је установио Творац.
Веома често болести настају због претеране и неумерене исхране
(стомакоугађања) и недржања постова, због раздражљивости и других узрока
који с тачке гледишта хришћанства нису ништа друго до греси: против Бога,
против ближњих или самога себе (в. поглавље о гресима).
Осим тога, постоје болести од чисто физичких, рекло би се случајних
узрока (међутим, и у том случају је потпуна случајност само привидна појава).
Има болести када се уопште не могу открити никакви очигледни узроци услед
којих би се могла развити обољења. Али и у тим случајевима, с тачке гледишта
светоотачког учења, болест је настала под утицајем Највишег промисла.
Велики значај у развоју болесних стања Свети Оци су придавали
страстима, као чиниоцима који штетно дејствују не само на душу, него и на
тело. "Неспокојство душе и страсти кваре крв и шкоде здрављу" - писао је св.
Теофан Затворник.
Подробније се о овом питању изјашњава св. Јован Кронштатски у
следећем одломку: "Искуство показује да грех и страсти разарају здравље душе
и тела, а победа над страстима ствара небеско спокојство души и здравље телу.
Победи многоглаву хидру греха и бићеш здрав. Чувај у себи спокојство духа и
не узбуђуј се никаквим тешкоћама, увредама, неправдама - и увек ћеш уживати
у здрављу душевном и телесном. Немири, узрујавања, огањ страсти различитих
порока, изазивају у нама мноштво душевних и телесних болести".
А ево како је схватао душевне поремећаје и у чему је видео узроке њиховог
настанка руски философ Владимир Соловјов: "У чисто физичке узроке
душевних болести ја не верујем, и скоро да нико у то не верује. Психички
поремећај... је крајњи начин самоспознаје унутарњег бића кроз жртвовање
његовог видљивог можданог "Ја" које се испоставило као недовољно у решавању
наравственог задатка нашег постојања".
Веома дубока мисао, за разлику од многих савремених патофизиолошких
и биохемијских концепција које не задиру и не разоткривају суштину
конфликта између живота у његовој борби са препрекама и тешкоћама, већ
само констатују физичке телесне промене које су настале услед других
праузрока.
Искључива заслуга светоотачког учења јесте својеврсна концепција о
корисности болести. Чега има корисног у страдањима - у недоумици питају
многи који су први пут сазнали за овакву тачку гледишта? И заиста, можда се
највише у свету људи боје смрти и тешких болести. Хришћанство пак даје
92
човечанству примере превладавања И достојне припреме за оно најгоре што
човека очекује.
У последње време и званична медицина у извесним случајевима потврђује
ову концепцију корисности болести (а практично коришћење тога почело је
доста давно, на пример, вакцинација која често није ништа друго до вештачки
изазвано обољење у лаком или слабо израженом облику да би се спречила
озбиљнија и опаснија болест). Постоји и мишљење да се извесне болести могу
посматрати као својеврсне очишћујуће кризе (на пример, прехладе н грип).
После неких обољења организам формира постојани или мање постојани
имунитет, што се може оценити само с позитивне стране.
С тачке гледишта светоотачког учења човек у болестима мање греши,
трезвеније размишља о смислу живота. Како се изразио св. Игнатије
Брјанчанинов: "Болесничка постеља често бива место богопознања". Храбро
подношење болести формира у човеку својства као што су трпљење, истрајност,
издржљивост и неке друге врлине. Постоје и други битни узроци који
омогућавају да се болести посматрају не само кроз призму патњи и неизмерног
јада. Подвнжници светости су сматрали да уз правилно схватање и однос према
болести ова може донети корист души.
Као пример који показује хришћански однос према болести може да
послужи наведени одломак из мишљења св. Григорија Богослова: "Патим од
болести и изнемогао сам телесно. Неки надмени се можда подсмевају мојим
страдањима. Раслабљени су ми удови и ноге несигурно ходају. Не знам да ли је
то последица уздржавања, или последица грехова, или нека борба. Уосталом,
благодарим мом Владару! То може бити за мене чак и боље. Али исцели
болест, исцели речју Својом, Твоја реч за мене је спасење! А ако не исцелиш, дај
ми трпљење да све поднесем".
На другом месту св. Григорије каже: "Болести и мом духовном бићу служе
као извесно очишћење, а за очишћењем свако има потребу, ма колико био
снажан".
Још много пре настанка психосоматског правца у медицини светоотачко
учење је указивало на међусобну везу измећу душевног и телесног:
"Исквареност душе је узрок телесних болести" - писао је св. Јован Златоуст.
Као средства исцелења од нездравља Свети Оци су сматрали пре свега
молитву, пост, Свете Тајне, као и земаљске лекове, јер су видели у лекару
помоћника по промислу Самога Бога ради олакшања страдања и лечења
болести. (Уп. "Господ је саздао од земље лекове, и благоразуман човек неће их
потцењивати" - Сир. 38:4).
Упоредо с тим, свако чаробњаштво, врачање и надрилекарство није се
сматрало богоугодним и категорички се одбацивало ("Боље нам је да умремо,
него да идемо непријатељима Божијим. Каква је корист тело исцељивати, а
душу погубити..." - писао је св. Јован Златоуст).
Тематске мисли
93
1.Зар су све болести од грехова? Нису све, већ велики део. Неке бивају и од
небриге. Стомакоугађање, пијанство и беспосличење такође изазивају болести
(св. Јован Златоуст).
5.У болестима пре лекара и лекова користи молитву (св. Нил Синајски).
94
Светоотачко учење о лечењу речју, психотерапији и духовном
лечењу
95
протиче управо под условом постојања бескрајног мислећег Духа... Уопште,
свуда у свету видимо царство мисли, како у целокупној грађи видљивог света,
тако посебно у кретању н животу земљине лопте..."
Даље, отац Јован набраја мудро и целисходно устројство у свим стихијама,
организмима, животињском и биљном свету, у способностима, обичајима,
навикама, "свугде видимо царство мисли, чак и у бездушном камену и зрнцу
песка" - завршава он.
У нашем животу реч је незаменљиво средство међуљудског општења: "Да
би стекла способност општења, реч задобија облик звука или слова. Тада
невештаствена реч као да постаје вештаствена, остајући у својој суштини
непроменљива" (св. Игнатије Брјанчанинов). Свети Оци су неоспорно дубоко
били свесни процеса материјализације речи у појаве, догађаје, ствари,
предмете, обичаје н тако даље, процеса који су скривени нашој спољашњој
свести. Према православном учењу и Реч (Слово) Божија се очовечила, тј.
обукла се у човечанску плот (материјализовала се) да би ступила у општење с
људима.
Како већ рекосмо, карактеристична одлика свих подвижника светости и
благочашћа (побожности) био је крајње брижљиви однос према свакој речи,
свакој мисли и помисли. "Боље је камен бацити насумице, него реч" - писао је
преп. Нил Синајски. "А на језику буди шкрт, зато што је веома способан да
шкоди, и што су му бржи покрети, то мање доноси користи" - налазимо код
другог древног подвижника светости, Григорија Богослова. Нису узалуд Свети
Оци тако ценили ћутање и одвраћали од многословља. Један од светих је чак
изразио неком свом ученику жељу да овај говори само онда када је боље нешто
рећи него прећутати. Ето, таква је велика одговорност за оно што изговарају
наша уста... Није без разлога у Светом Писму речено: "Јер ћеш због својих речи
бити оправдан и због својих речи бити осуђен" (Мт. 12:37).
Хришћани верују у то да ће сваки човек дати одговор не само за сваки свој
поступак, него и за сваку своју изговорену реч.
Добро је познато да реч поседује велику моћ. Она може да делује на човека
како погубно, тако и благотворно; како да убије (у правом смислу речи,
физички!), тако и да исцели, и то од, рекло би се, неизлечивих обољења. Има
огромно мноштво примера за то. "Опште познат је моћни утицај психе
болесника на ток болести. Стање духа болесника, његово поверење или
неповерење у лекара, дубина његове наде у исцелење, или напротив, психичка
депресија изазвана неопрезним разговорима лекара у присуству болесника о
озбиљности његове болести, дубоко одређују исход болести" - писао је лекар и
свештенослужитељ Војно-Јасењецки (архиепископ Лука). Узгред, какав
прекрасан спој: лекар и свештеник. По предању и сам aп. Лука је био лекар.
Вештина лечења тела, смелост лечења бесмртне душе, и предавање, наравствено
поучавање, спасавање, надахнуће. Лекари-свештеници, како вас је још увек
мало, а како је велика потреба за изабранима на том божанском пољу!
96
Архиепископу Луки (Војно-Јасењецком) припадају и следеће речи које се
односе на психотерапију: "Психотерапија која се састоји у словесном, тачније
духовном дејству лекара на болесника је опште признати метод лечења многих
болести, метод који често даје изврсне резултате". Овде треба издвојити веома
важан акценат: суштина психотерапије се састоји заиста далеко више у
словесном (језичком) него у духовном дејству. Јер неодухотворена животворном
силом духа реч је празна форма и љуштура. Зато нема никаквог смисла
говорити о духовном лечењу ако нема љубави у срцу лекара. ако нема потпуне
вере, божанске горљивости и праведности не само на устима, него много више
на делима и у реалном животу. Значај духовног лечења бескрајно је велики и
још није у одговарајућој мери оцењен од стране савременог човечанства.
(Древни исцелитељи су стављали духовно лечење на највише место, дајући му
предност у односу на све друге начине и лекарска средства.) Чудесна исцелења
болести и васкрсавања из мртвих нису бајке или књижевне измишљотине, већ
реалне чињенице које је потврдило мноштво сведочанстава. У својој првој
књизи, посвећеној чудесним исцелењима, изабрао сам много фактичког
материјала о том питању. Али ако бих себи поставио задатак да сакупим и
опишем сва чудесна исцелења позната човечанству, за то не би биле довољне
никакве књиге у целом свету. (Наравно, не могу се убрајати у чудесна исцелења
псеудоисцелења многих савремених "чудотвораца" који пре свега имају
користољубиве циљеве из комерцијалних побуда или из жеље да се прославе.
Њихови исцелитељски ефекти се објашњавају сасвим другим узроцима, о чему
је подробно испричано у поменутој књизи). Духовно дејство се остварује
посредством дејствовања на духовну структуру болесника (а преко ње и на сав
организам).
Истинско духовно лечење могуће је само посредством благодати Светога
Духа, а не кроз тварне енергије или вољне напоре. Дар исцелења је дар
благодати, а не резултат специјалног учен.а. тренирања, или коришћења неког
система исцелења. Онај који је добио спољашње исцелење телесне болести од
лажног исцелитеља (а тако нешто је могуће, на пример, на рачун прерасподеле
енергије) у стварности се не исцељује потпуно од болести, јер се не уништавају
узрочно-последичне везе које су довеле до обољења. Осим тога, само благодат
ствара истинска чудеса. Приликом лажног лечења, напротив. греховне страсти
се чак укорењују (гордост, мржња, таштина и друге), а такође се неретко
допуњују негативним утицајем споља, јер се у процесу лечења као резултат
међусобног утицаја душа могу, кроз ослабљену психолошку баријеру.
прихватати енергије опасне по духовну структуру, енергије којима манипулише
лажни исцелитељ.
Према духовној врсти лечења данас се треба односити крајње опрезно.
Судећи по пророчанствима Светих Отаца и мишљењима подвижника светости
последњих времена, истински исцелитељски подвизи су појава веома мало
својствена "последњим временима", данима када у људима има тако мало
љубави, вере, светости и праведности. Зато изазивају озбиљне сумње саопштења
97
о покушајима масовних исцелења и егзорцизама, чак и оних који покушавају да
то чине некористољубиво и помоћу молитава и вере у Христа. Понављам, ово
мишљење је засновано на пророчанствима и ауторитетним мишљењима, а не
изражава само личну тачку гледишта.
Тематске мисли
1.Божански циљ речи код писаца, код свих учених људи, а највише код
пастира је поучавање и спасење људи (св. Игнатије Брјанчанинов).
2.Какво благо расина човек, какав високи дар одбацује и гази, какву моћну
п благотворну силу чини неделотворном и мртвом, или напротив, злотворном,
када не употребљава реч ради истине, правде н доброте, већ ради
празнословља, срамословља, за лаж, обману, за клевету, за злоупотребу
заклетве ради ширења злог мудријаштва (митрополит Московски Филарет).
98
Десет идеалних никада, никоме и никога
Никада
1. Не препири се.
2. Не повисуј глас (без преке потребе).
3. Немој клонути.
4. Не очајавај.
5. Не преједај се и не опијај вином.
6. Не лажи.
7. Не гневи се.
8. Не захтевај узвраћање и захвалност за добро.
9. Не одбацуј и не прихватај ништа сувише категорички.
10.Не узноси се.
Никоме
1.Не завиди.
2.Не ласкај.
3.Не свети се.
4.Не говори грубости.
5.Не обећавај оно што не можеш да испуниш.
6.Не хвали се.
7.Не буди на терету (ако је могуће).
8. Не памти зло.
9. Не одговарај злом на зло, већ добром
10. Не жели оно што не желиш себи.
Никога
1.Не вређај.
2.Не презири.
3.Не гнушај се.
4.Не срди.
5.Не исмевај.
6.Не осуђуј.
7.Не сматрај горим од себе (већ обрнуто).
8.Не остављај без дужне пажње.
9.Не оговарај.
10. Не претварај из смртника у своје идоле.
99
Шта хоће и шта неће човек
*****
Парадокс се састоји у томе да ако би човек чак и добио све то што жели, то
му не би гарантовало срећу. С друге стране, чак и ако би му се догађало све оно
што неће, он може бити срећан.
100
Аутогени тренинг - за и против
101
Друго питање. вреди ли практиковати АТ у споју с духовним животом,
духовним вежбама, истинском терапијом душе? Како нам се чини, и у овом
случају, нема неке нарочите потребе за АТ. Важније је питање унутрашњег
душевног мира и спокојства, што се задобија пре свега кроз смирење. Смирење
се тачно назива страстоубицом, јер, достижући ту највећу врлину, побеђују се
све страсти.
У светоотачком учењу се под смирењем обично подразумева стање,
лишено сваког гордог преузношења; напротив, то стање подразумева
умањивање (искреним, а не привидним!) себе до оне границе испод које "човек
више нема куда", сматрање свих других људи достојнијим од себе, прихватање
невоља и несрећа храбро, без роптања, скрушеног срца, као и неке друге
карактеристичне моменте. Смирење благотворно делује на душу и сав
унутарњи свет човека, и то изнутра, дубински. Долази до промена и у телу,
промена које су непосредно повезане с душом. Између осталог, ишчезава
претерана напетост телесних мишића (релаксирајући ефекат, говорећи
медицинским језиком), мења се израз лица, постајући отворенији и светлији;
обнавља се крвоток, поремећен ужурбаношћу, превеликом бригом и
стресовима. Смирење доноси велике дарове онима који су га стекли.
Смиреноме се покоравају не само сопствено тело и душевне моћи, него и
спољашње душе (рачунајући ту и животињски свет, што је познато из житија
многих светих. Чак и дивље звери кроте своју свирепост и постају питоме пред
смиренима.
Међутим, смирење је веома високи ниво духовног савршенства и
представља својеврсни благодатни Највиши дар, оно не може бити добијено
само човековом жељом. Пут ка смирењу пролази кроз смиреноумље које
представља по св. Игнатију Брјанчанинову: "начин мишљења, позајмљен
свецело из Еванђеља, од Христа". "По мери вежбања у смиреноумљу, душа
стиче смирење" (св. Игнатије Брјанчанинов). Смирење укључује и стање некакве
хармоније (мира) у односу према Богу, ближњима и себи самоме.
У аутогеном тренингу се користе методи, повезани са вештачким
изазивањем неких слика или ликова, апелује се на чулну уобразиљу.
Светоотачка психотерапија ништа од тога не прихвата, као ни различите
врсте маштања, фантазирања или наметања пацијентима представа, слика,
ликова и предмета који не постоје у реалности.
Практична посматрања показују да духовна пракса која укључује молитву,
учешће у богослужењима и Светим Тајнама обично укида потребу за
специјалним психомишићним системима тренинга типа АТ.
Само на почетним етапама духовног усавршавања могућа су спајања
усмерене телесне саморегулације с духовним вежбама.
102
Хипнотизам и светоотачка психотерапија
103
богохулне моменте у односу на оно што је истински божанско и допустиво за
православног Хришћанина.
Уместо да узалудно троши снаге на сугерисање онога чега нема у
стварности, далеко је важније довести пацијента до тачног схватања ситуације,
помоћи му да обнови оштрину сагледавања греха, да уклони принципијалне
препреке које му ометају реални доживљај живота.
У свим случајевима најважнију улогу не игра оно што се каже, већ како се
каже и главни значај свакако припада самој личности психотерапеута, његовом
духовном лику, стању и степену чистоте душе самог исцелитеља.
Ако пак говоримо о недирективним психотерапеутским сеансама одмора
(не бркати их са хипнозом), где је реч психотерапеута ненаметљива, без
притиска и насиља помаже пацијенту да се смири, да буде расположен, можда
су овакве сеансе и могуће ако се врше, на пример, на позадини духовне музике
или класичне музике смирујућег карактера. Али и у овом случају психотерапеут
треба да има на уму могућност спонтаних стања транса, што је потпуно
недопустиво, као и непожељност развоја чулне уобразиље и фантазија. Не треба
наркотизирати пацијента душевним опијумом, већ га будити духовно, лечити
речју Истине. а не илузијама чуда, треба се обраћати правди Божијој, а не
испразним и привидним добрима и задовољствима.
Цео наш живот се гради на сугестијама и аутосугестијама, он садржи и
животну хипнозу под чијим утицајем смо сви ми у овој или оној мери. Лаж је
продрла у реч, искрививши њено божанско предназначење. Светоотачка
психотерапија тежи да избегне лаж и празнословље. Треба ли понављати какве
високе захтеве мора да испуњава сам психотерапеут? Какав начин живота он
мора да води, како на себи да ради, како да верује, да се моли, да воли итд.
Још је преп. Јован Прозорљиви из 4. века, који се подвизавао у Египту за
време цара Теодосија Великог, писао о особинама које мора имати лекар -
хришћанин: "Саосећати с болесницима и помагати им лечењем добро је дело, и
лекар који се брине о болеснику добија награду од Бога. Али за све то потребно
је да он буде благочастив, да се сам храни Тајнама Свете Цркве, а и својим
пацијентима не само да не забрањује исто то, већ првенствено да их томе
саветује. Он мора бити смирен и мислити не о својој слави, већ о Божијој,
памтећи да је Бог ради тога и дао људима знања да би Га прослављали у
чудесним делима" (Сир. 38:6).
Joгa.
104
Мислиоци Истока полазили су од идеје јединства суштине унутарњег света
човека (микрокосмоса) и целокупног светског простора и материје
(макрокосмоса), као што је по аналогији кап океана делић огромног воденог
простора и садржи у себи сва његова својства (упоредите еванђелско "Царство
Божије је унутра у вама", Лк. 17:21).
Старој индијској философији својствена је тежња ка истини приликом
спознаје праузрока настанка живота и смисла самог човековог постојања на
земљи. "Индија је земља где се први пут у људима пробудила тежња ка сазнању
апсолутне истине и у којој се то сазнање зауставило у свом првом моменту, и као
да је окамењено дошло до нас..." - писао је Белински.
Древно индијско учење под називом јога настало је најкасније од 12. века
пре Р.Х. Сам термин се обично преводи као "сједињење, веза, стапање". У
суштини то је философско-религиозни систем који од следбеника захтева
вођење аскетског начина живота који понекад иде до крајности. Јога је
оријентисана на унутарњи развој, на усавршавање и самодисциплину ради
достизања нарочитих "виших" стања.
Индијски јогини су прилично дубоко проучили психофизичке особине
човека, до савршенства су овладали начинима саморегулације (што уосталом
има везе више с телесном компонентом, а мање с душевном н практично не
задире на позитивном плану у духовну страну, већ напротив, ову осиромашује и
анестезира). Физичка joгa, позната под називом "Хатајога" запањује својим
виртуозним акробатским савршенством, уосталом као и лепотом приликом
мајсторског извођења. Нека моралноетичка правила јогина, правила која
укључују два ступња: Јама и Нијама - блиска су или поседују аналогију са
хришћанским заповестима. Упоредо с тим, Индији није било дато знање
истинског Бога, какав јесте Христос, а интуитивна стремљења древних
подвижника далеког Истока према највишем завршавају се не спасењем душе,
већ мистично-трансним стањем, познатим под називом Самадхи.
Систем јоге је близак Индијцима, јер је настао у тој земљи, носи својеврсни
колорит, органски је повезан са веровањима Индијаца и њиховом културом. У
Русији је он далеко од природе руске душе, туђ је нашем духу и нашим
обичајима. Неке вежбе Хатајоге се могу користити као профилакса и ради
лечења низа обољења. Међутим, не треба заборављати да низ вежби носи у себи
одређену симболику, рачунајући ту и симболику паганског култног карактера.
Тако на пример, споља безазлено разгибавање јогина, познато под називом
"Сурја Намаскар" (здраво, сунце), које се састоји од 12 вежби које следе једна за
другом - јесте поклоњење древном паганском култу сунца које се поштује као
божанство. Ово култно поклоњење из разумљивих разлога Хришћанима није
прихватљиво, јер се они клањају само Христу.
Упоредо са спољашњом сличношћу препорука које се тичу исхране,
постоје суштинске разлике у хришћанском и хиндуистичком приступу дијети н
избору намирница. Хришћанство традиционално има тенденцију према сувој
храни и суштински се приближава потпуном вегетеријанству само у
105
манастирској кухињи и за време одређених постова. Јога, на пример,
препоручује обилно узимање воде (10-12 чаша дневно) и захтева потпуно
одрицање од меса, дозвољавајући свакодневно уношење других производа
животињског порекла (нарочито млечних).
Хришћански постови су више физиолошки од јогинских дијететских
препорука или помодних система гладовања који се пропагирају у наше време;
они боље одговарају условима нашег живота, лакше их подноси организам,
изазивају мање компликација и могућих негативних последица по здравље, чак
и приликом претеране примене.
Постоје одређене бојазни и поводом чувених преврнутих јогинских поза
(асана). То нису нимало безопасне вежбе, нарочито за лица у познијим
годинама. Због снажне прерасподеле крви и притиска који трпе крвни судови у
мозгу, оне захтевају крајњу опрезносг и постепеност приликом учења. Осим
тога, симболика "обрнутог" је тако карактеристична за демонологију.
Хришћанству су потпуно неприхватљиви случајеви добровољног одласка
из живота неких јогина који су наводно сматрали да је њихова мисија на земљи
завршена, те су вољним напором прекинули свој живот. Као пример може да
служи случај с Јоганандом који је отишао из живота 1958. године у стању
махасамадхи. С тачке гледишта Православља то није ништа друго до
самоубиство, а не демонстрација своје моћи над животом.
Пут јогина је очаравајућа заблуда која одводи у свет илузија и јалових
аскетских и акробатских телесних манипулација, заблуда која искривљава
истински доживљај света и одводи од спасења.
106
Екстрасензорика
107
искристализовала и прикупила дубока духовна сазнања која јој омогућавају да
тачно реагује и разликује суштину нових појава друштвеног живота, под каквим
год маскама и у каквим год се костимима оне јављале. Осим тога, много столећа
пре времена у којем живимо, Свети Оци Цркве су већ открили и описали
задивљујуће складну теорију о природним енергијама, на основу које није
тешко оценити карактер биоенергетских манипулација које су сада тако
популарне.
Тако на пример, према списима св. Максима Исповедника, тог чудесно
дубоког мислиоца раног Хришћанства (582-662) све природне енергије могу
бити хомогене (једнородне) и хетерогене (разнородне). Осим тварне (тј. Богом
саздане) енергије, постоји још и нетварна енергија - благодат (на лат. gratia).
Благодат, како се види из самог назива, није ништа друго до благи (добри) дар
Самога Бога. Човеков живот је такође божански дар (gratia vita). А сав видљиви
свет су енергије, јер је тваран, тј. створен је од стране Творца. Сва биолошка
појединачна бића (међу њима и човек) садрже у себи енергије.
Ми живимо непрестано долазећи у додир и међусобно узајамно делујући
својим биоенергоструктурама. На тај начин, може се рећи да је живот начин
постојања енергија, а не беланчевинастих тела, како су тврдили класнци
марксизма. Узајамна дејства међу носиоцима енергија врше се стално, чак и
несвесно. Могуће је и свесно енергетско деловање једног човека на другог.
Међутим, ту треба имати у виду следеће моменте: она енергија коју човек
преноси другоме, увек је тварна и веома често је суштински загађена. Осим
чисто физичке компоненте која се може чак и измерити одговарајућом
апаратуром, ствара се сложена информација дубинског плана (холограм) која
већ задире у душевно-духовне структуре личности. Тако на пример, једно лице
(донор, исцелитељ, активно начело) може пренети другом лицу (реципијенту,
пацијенту, пасивном начелу) пнформацију својих болести. порочних
склоности, па чак и део оне невидљиве болести која се иначе назива грехом. Ову
истанчанију врсту биоенерго-размене аутор назива узајамним утицајем душа.
Често то подсећа на процес који се одвија помоћу двају спојених судова добро
познатих у физици. При томе долази до међусобне размене, где се онај који је
чистији (духовно) загађује, а загађени као да се очишћује. Субјективно се то
изражава у томе да једном човеку након контакта с другим лицем постаје
лакше, а другом, напротив, теже.
Такође постоји појам као што је "духопроводљивост". Подвижници
светости и благочашћа (побожности) достизали су суштински преображај
делатности целокупног организма, укључујући ћелијско-молекуларни ниво.
Они су стицали способност "прихватања", "смештања у себе" (упоредите "који
може да прими, нека прими") нетварне божанске енергије.
Такви људи су заиста могли да врше чудесна исцелења, али више не својом
тварном енергијом, већ посредством благодати Светога Духа. Овој теми
посвећена је моја књига "Чудесна исцелења", где сакупљене и наведене
чињенице, како се каже, говоре саме за себе.
108
Друга опасност биоенерготерапије, с тачке гледишта православне Цркве,
јесте несвесно (или још горе свесно) служење анти-божанском демонском свету,
с његовим обманама и подвалама уз заиста реално моћно енергетско
покровитељство. То је истинска одгонетка тајне оне силе коју почиње одједном
да осећа на себи човек који се препустио том примамљивом правцу. Забрињава
масовност екстрасензорних сеанси, јер касније (а има много примера за то)
многи људи, стекавши "духовно" искуство и знања, постају буквално играчке у
рукама демонског света. Осим тога, веома много биоенерготерапеута после
неколико година (а понекад после свега неколико месеци) практичне
делатности показују изражено погоршање свог душевног и физичког здравља, а
понекад доживљавају дословно трагичне потресе.
На тај начин, интензивно увођење биоенергетике у медицину представља
појаву за коју има мало оправдања - чак и прилично опасну појаву. Далеко
важније је развијати истински духовне путеве лечења, јер је терапија душе
ефикаснија од екстрасензорике у лечењу како физичких, тако и душевних
обољења; осим тога, она не носи у себи компликације и опасне заблуде. Треба
међутим прецизирати да се ради о истинској терапији душе. а не
кривотворинама и манипулацијама под маском нових метода лечења, који
уствари представљају мистичне, механичке или насилне методе деловања.
109
Светоотачке изреке
110
Стотина Св. Јована Златоустог
111
31.Ко употребљава новац на оно што треба, тај је великодушан.
32.Доиста је велика она душа која не робује страсти и сматра новац ни за
шта.
33.Свезнајући нема потребе за сведоцима и доказима.
34.Уздржавање од позоришних представа може бити названо почетком
целомудрености.
35.Страст не познаје границе, али престаје само онда, када убије онога који
је њоме опседнут.
36.Ништа тако не пружа души спокојство и мир, као кроткост и
смиреноумље.
37.Мрзети је тешко и повезано је с немиром, а волети је лако и угодно.
38.Гнев је звер, звер дивља и свирепа.
39.Гнев је исто оно махнитање, само привремено.
40.Великој души је својствено да не мисли о сопственом задовољству, већ
да се брине о другима.
41.Страсти су тирани.
42.Недостатке ближњих треба прећуткивати и прикривати.
43.Нико те неће осудити, ако будеш сам себе осуђивао.
44.Не чинити, већ трпети зло - то је истинска надмоћ.
45.Не тражи славу од безумних, већ прихвати као довољно да имаш славу
разумних људи.
46.Нико тако није леп душом као једноставан човек.
47.То је духовно пристаниште душе (о Цркви).
48.Нема ничега пријатнијег од човека који не уме да се гневи.
49.Што је ко већим богатством окружен, то веће богатство жели.
50.Почетак гордости је незнање Господа.
51.Гордост је крајња глупост.
52.Човек се често баца у бездан да би му се други дивили.
53.Ако ко није у стању да управља својом душом, како ћe управљати
државом?
54.Гнев нема снагу, ако је не добије од тебе.
55.Гнев није ништа друго до безумна распаљеност.
56.Ништа човека не чини толико бестидним, као искварена савест.
57.Среброљубље је узбунило васељену.
58.Радост чини душу лакомисленом, надменом и непостојаном.
59.Љубав (кроз Бога) једних према другима чини нас непорочнима.
60.Молити се за несрећу непријатељима безакоње је.
61.Нема ничег светијег од оног језика који у несрећама благодари Бога.
62.Нећемо оплакивати умируће, већ оне који завршавају живот у
пороцима.
63.Целомудреност је уздржавање и побеђивање похота борбом (а не
бекством).
64.Задовољства порока су краткотрајна, а жалост је непрестана.
112
65.Нема ничег ништавнијег од славе људске.
66.Морамо да чувамо имовину тако као да нам је она туђа.
67.Презираћемо новац, да не бисмо изгубили из вида своју душу.
68.Љубав (Божија) је боља од власти и сваког богатства.
69.Ако си учинио добро, дан ти је леп, а ако си сагрешио, он је ружан и
мучан.
70.Ако ти је чиста савест, онда имаш прави празник.
71.Добра жена је за мужа је пристаниште и најважнији лек од душевног
растројства.
72.Ако морамо носити бреме једни другима, онда тим више треба носити
недостатке жене.
73.Жена има велику снагу како за врлину, тако и за порок.
74.Када не подозреваш ништа зло, тада не можеш ни смерати зло.
75.Невоље стварају милосрђе и човекољубље.
76.Птице имају крила да би избегавале мреже; тако и људи имају разум да
би избегавали грехове.
77.Често се од смеха рађају прљаве речи, а од прљавих речи још прљавија
дела.
78.Присуствовање позоришним представама ствара прељубу,
неуздржаност и сваку бестидност.
79.Свако добро дело је плод љубави.
80.Боље је прљати себе одвратним блатом, него гресима.
81.Сиромашан је онај ко не може да подноси сиромаштво.
82.Али ако се уништи милосрђе, све he погинути и истребиће се.
83.Ако је он частан и богат, то је праведно.
84.Телесне болести исцељује вештина лекара, а болесну душу брзо
исцељују речи Христове.
85.Оно што је телесна храна за одржавање наших снага, то је и читање
Писма за душу.
86.Ако се богатство даје глупаку, чини га још глупљим, а развратника још
развратнијим.
87.Пред врлином сва богатства света су гора од блата, мања од трунчице.
88.Ништа тако не чини људе глупима као злоба.
89.Прва врлина, па чак и све врлине састоје се у томе да се буде путник и
странац у овом свету.
90.Не дај нам, Боже, да трпимо све што се може трпети.
91.Имаш језик не ради тога да би се ругао другоме, већ да би благодарио
Бога.
92.Љубав (Божија) је корен, извор и мати свега доброга.
93.Без љубави су сви дарови ништа.
94.Не говори ми о ниској љубави која је пре болест.
95.Дакле, престанимо најпре да пљачкамо, па тек онда почнимо да дајемо
милостињу.
113
96.Велико је добро бити свестан својих грехова, непрестано мислити о
њима.
97.Седина је онда поштована, када онај који је њоме украшен поступа
онако како доликује седини.
98.Старац је цар ако хоће то да буде.
99.Када ме мрзе, а сам не мрзим. тада други мене има за непријатеља, а не
ја њега.
100.100. Ова тајна ти већ овде земљу претвара у небо (о причешћу Светим
Тајнама).
114
Стотина св. Игнатија Брјанчанинова
115
33.Приступимо Еванђељу, најљубљенији брате, огледајмо се у том
огледалу.
34.Мисли да ћеш умрети данас или сутра: тада ће из твог срца ишчезнути
сва сујета.
35.Уму треба пружити вежбање у богоугодним мислима, а срцу у
богоугодним осећањима.
36.Ако си оборен, устани; ако си обманут и разоружан, поново сс
наоружај: ако си побеђен, поново крени у битку.
37.Виђење свог пада је духовно виђење.
38.Ко проводи земаљски живот у уживањима, одриче се свог спасења!
39.Молитва је свемоћна због свемогућег Бога Који дејствује у њој.
40.Од мржње и злопамћења постаје озлојеђено срце.
41.Дубока и скривена тајна је човеков пад.
42.Не дозволи себи да слушаш разговор у којем ce осуђују туђа дела.
43.Плач је израз истинског покајања.
44.Човек који је познао свој значај, сагледава и своје назначење.
45.Човеково назначење је да буде сасуд и оруђе Божанства.
46.Искушење и невоље су суд Божији.
47.Тајне Хришћанства откривају се подвижнику постепено, у складу с
његовим духовним напредовањем.
48.Без пажње нема молитве.
49.Ништа се не догађа човеку без одобрења и допуштења Божијег.
50.Када устанеш из сна, прва мисао твоја нека буде о Богу.
51.Смирени предаје себе свецело вољи Божијој.
118
52.Смирење не види себе смиреним.
53.Чиме се испољавају страсти? Помислима, маштањима и опажајима
греховним.
54.Вођа и врата свих истинских хришћанских врлина је вера.
55.Вођа свих страсти је неверовање.
56.Учинио си грехе? Пролиј сузе.
57.Хришћанин, уз светлост Еванђеља, види у себи пад човечанства.
58.Само се посредством покајања може прећи из стања душевног у стање
духовно.
59.Потпуно удаљавање ума од учења Христовог јесте његова смрт.
60.Љубав према непријатељима даје срцу пуноту љубави.
61.Онај који верује у Христа, ако и умре смрћу греховном, може опет да
оживи покајањем.
62.Вера - то су врата према Богу.
63.Страсти су зле навике, а врлине су добре навике.
64.За човекову пропаст довољна је једна порочна навика.
65.Један неопрезан поглед често наноси рану срцу.
116
66.Онај који жели да се научи пажњи треба да искорени у себи сва
испразна занимања.
67.Расејан човек је сличан кући без врата и брава.
68.Човек мора бити непрестано на стражи против својих невидљивих
непријатеља.
69.Љубав се рађа од чистоте срца, непорочне савести и нелицемерне вере.
70.Чистота срца се нарушава прихватањем греховних помисли, нарочито
блудних.
71.Приликом исцелења нарави постепено се исцељује и ум.
72.Демон се истерује вером, молитвом и постом.
73.Душевним је немогуће заменити духовно.
74.Молитва је узношење наших молби Богу.
75.Истинска молитва је глас истинског покајања.
76.Расејаност поткрада молитву.
77.Молитва је највиша вежба за ум.
78.Пост са разборитошћу је велики храм свих врлина.
79.Таштина у односу према истинској слави је блуд.
80.Истинска молитва је дар Божији.
81.Богу је све могуће: за Њега нема чудеса.
82.Основа покајања је сазнање, потпуно сазнање своје греховности.
83.Реч Божија је истина, заповести еванђелске су истина, а сам човек је лаж.
84.Преласт је човеково прихватање лажи као истине.
85.Лаж је извор и узрок вечне смрти.
86.Прерана тежња да се други поучавају и сматрање себе способним за то
служи као пад за душу.
87.Заповест о љубави је ново, а наше срце је старо.
88.Преласт је губитак истине.
89.Расејаност доводи до хладноће, сањарења и преласти.
90.Смирењем се уводи у душу мир Божији.
91.Болесничка постеља често је место богопознања.
92.Тешка је и несносна синовима овога света светлост Христовог учења.
93.Нећемо имати поверења у тишину животног мора: та тишина је
варљива, море је променљиво.
94.Човек је онај ко је спознао свој значај, своје стање, своје назначење.
95.Љубав према Богу је потпуно духовна: оно што је рођено од Духа дух је.
96.Ум је човеков вођа.
97.Чаша Христова су страдања.
98.Пажња је узрок вере, наде и љубави.
99.Телесни подвиг који још увек није обасјан духовним разумом, увек ће
имати у себи много сујетног и сувишног.
100.Наравствена човекова сила је његов дух.
117
Стотина Св. Јована Кронштатског
118
29.Самољубље треба чупати с кореном: сваки грех је од самољубља.
30.Моли се срцем и уснућеш спокојним здравим и смиреним сном, (о
вечерњој молитви).
31.Боље рећи пет речи од срца, неголи гомилу речи језиком.
32.Не заноси се гледајући лепоту људског лица, већ гледај његову душу.
33.И на молитви човек углавном није син слободе, већ роб нужности и
дужности.
34.Неверовање је исто што и лаж.
35.Грех је страшно зло које убија душу сада и у будућем веку.
36.Нека се на истину, као на потку, наниже сав твој живот, сва твоја дела,
све мисли и све жеље твоје.
37.Разликуј у себи духа који оживљује и духа који умртвљује и убија душу.
38.Свети су у духовном свету оно као што су сунчани зраци у вештаственом
свету.
39.Срце је око човековог бића; што је оно чистије, то брже, даље и јасније
види.
40.Што је за биљку земља, то је за душу Бог.
41.Молитва нас и штити и избавља од греха.
42.Хир је клица искварености срца, рђа срца, семе злобе, гнусоба нред
Господом.
43.Треба се молити пламено, са енергијом из срца.
44.Љуби непријатеља и бићеш премудар.
45.Тело је непоуздан и пролазан пријатељ.
46.Неопходно је подстицати срце на молитву, иначе ће оно сасвим
усахнути.
47.Светост је сила Хришћанина, без ње Хришћанин није Хришћанин.
48.Молитва је вода жива којом душа утољује своју жеђ.
49.Памти да је реч почетак живота.
50.Како смо брзи на зло, а спори на добро.
51.Срце је главно у човеку, његов живот, чак н више - наше срце је сам
човек.
52.Ко мрзи, тај мучи и тиранише самога себе, тај је глупљи од свих
глупака.
53.Љуби сваког човека као самога себе, зато што је он други ти.
54.Грех је силан, али Господ је силнији, грех је брз да доспе у замку и
пропаст, али Господ је бржи на спасење наше.
55.У молитви не треба тежити сладости, већ уклањању свега што нам
смета да будемо са Богом.
56.Бити смирен значи сматрати себе достојним због грехова сваког
понижења, увреде, гоњења и удараца.
57.У сваком погледу је добро давати сиромашнима.
58.Срце је фино, лако, духовно, небеско по природи својој - чувај га.
119
59.Онај који је дрзак према човеку, дрзак је и према Богу, а такви су многи
од нас.
60.Наша душа је једноставна као мисао, и брза као мисао, и као муња.
61.Кад си гладан не наваљуј претерано на храну - оптеретићеш и срце и
тело.
62.Господ је спокој срца.
63.У молитви, у сваком делу свог живота, избегавај подозривост и сумњу и
ђаволско сањарење.
64.Покајање само на речима, без намере да се човек исправи и без осећања
скрушености, назива се лицемерним.
65.Као што грешимо свим моћима душе, тако и покајање треба да буде од
свег срца.
66.Исповест мора бити срдачна, дубока и потпуна.
67.Ако нећеш невољу, не чини је ни другоме.
68.Тело, као привремена одећа душе, распадљиво је и не представља прави
човеков живот; истински његов живот је духовни живот.
69.Шта је то светост? Слобода од сваког греха и пунота сваке врлине.
70.Овај свет је распео и све до сада распиње Сина Божијег.
71.Умножавањем ласкавих речи уредници и издавачи новина и часописа
лове и заводе словесно стадо Христово.
72.Нема човека у којем не би било барем неког добра.
73.Не мешај човека - тај образ Божији - са злом које је у њему...
74.Истина је тако једноставна, лака и угодна и животворна за човека, као
мисао, као дисање.
75.Невоље су велики учитељи.
76.Молитва је дисање душе, молитва је духовна храна и пиће.
77.Непрестано нам ласка наше срце, тајно нас уздижући и ближње
понижавајући.
78.Свет је огледало доброте, разума, премудрости и силе Божије.
79.Треба бити веома кротак, незлобив, милосрдан, трпељив, и као човек
који не примећује злобу у другима...
80.Милостиња је доброчинство пре свега ономе ко је даје.
81.Треба љубити и непријатеље: јер њих ђаво поучава и подбада да мрзе.
82.Љубити Бога значи љубити свом душом истину и мрзети безакоње.
83.Свети Божији људи су красни цветови, непропадиви и мирисни.
84.Смелост је велики дар Божији и велико богатство душе.
85.Где нема борбе, тамо нема ни врлине.
86.Наука над наукама је побеђивати грех који живи у нама, или страсти
које дејствују у нама.
87.Нема ничег важнијег на свету од спасења људских душа.
88.Вера успокојава и радује, а неверовање узнемирава и рањава.
89.Љубав не трпи самооправдање, не преузноси се, не горди се.
120
90.Буди кротак и снисходљив према другима када приметиш њихове
недостатке, памтећи да си и сам с недостацима, и то с великим недостацима.
91.Наша несрећа је често у томе, што ми своја зла приписујемо другоме.
92.Човек гледа на лице, а Бог на срце.
93.Познајте да се Дух Свети налази према вашој души у оном односу
према којем се налази ваздух према телу.
94.У молитви је нада, а молитва без наде је греховна молитва.
95.Увек памти да је плот лажљива.
96.Као што реке теку у море, тако људске душе теку према Богу.
97.Једноставност је човеково највеће добро и врлина.
98.Реч у устима једних је дух н живот, а у устима других мртво слово.
99. Иконе су одговор Цркве на вапијућу потребу наше природе.
100. Колико год пута сам се молио с вером, Бог ме је увек слушао и
испуњавао моје молитве.
121
Стотина разних Светих Отаца и подвижника светости
122
30.Страст среброљубља се открива код оних који увек примају са радошћу,
а дају са жалошћу (cв. Максим Исповедник).
31.Нека твоје читање не буде незасито: јер је у свему најбоља мера (cв.
Максим Исповедник).
32.Треба се више вежбати у молитви, а не богословствовати (бл. Диадох).
33.Почетак раћања плода је цвет, а почетак делатног живота је уздржаност
(преп. Нил Синајски).
34.О добром делу које имаш намеру да учиниш, не говори никоме
унапред, већ га чини (cв. Антоније Велики).
35.Као што скриваш од људи грехе своје, тако скривај од њих и своје напоре
(преп. Нил Синајски).
36.Гордост је водени мехур који је у себи надувала умишљеност (преп. Нил
Синајски).
37.Уништи искушења и помисли, н више неће бити ниједног светог (aвa
Зосима).
38.Трпи невоље зато што у њима, као руже у трњу, настају и сазревају
врлине (aвa Зосима).
39.Доброћудно подношење страшних клевета рађа незлобивост; трпљење
пак до краја искорењује из душе све оно рђаво (преп. aвa Таласије).
40.Све док чини зло човек не може да чини добро, већ може да чини само
зло под маском добра (преп. Исаија Отшелник).
41.Оскудно храњено тело је добро обуздани коњ који никада неће збацити
јахача (преп. Нил Синајски).
42.Почетак свих страсти је самољубље, а крај гордост (преп. Максим
Исповедник).
43.Самољубље је неразумна љубав према телу (преп. Максим Исповеднчк).
44.Три су узрока љубави према богатству: сластољубље, таштина и
неверовање, а најјаче од њих је неверовање (преп. Максим Исповедник).
45.Ако у свом дворишту не дозвољаваш да се скупља смеће, не дозволи ни
да у теби јачају телесне жеље (преп. Јефрем Сирин).
46.Постоји очајање од мноштва грехова и бремена савести, и постоји
очајање од гордости и узношења (преп. Јован Лествичник).
47.Када душа почне да се осећа здравом, тада почиње и снове да има чисте
и спокојне (преп. Максим Исповедник).
48.Не треба се бојати спољног непријатеља, непријатељ је у нама самима
(преп. Јован Касијан).
49.Тела је много, а не људи (cв. Јован Златоуст).
50.Чшш тако да што мање будеш познат људима (cв. Јефрем Сирин).
51.Учи се да радиш, да се не би учио да просиш милостињу (cв. Јефрем
Сирин).
52. Прекрасна је скрушеност срца, она лечи људске душе (св. Јефрем Сирин).
53.Слушати са задовољством оговарање такође је оговарање и заслужује
једнаку осуду (св. Варсонофије Велики и Јован).
123
54.Приликом сваке рђаве помисли упитај себе чему воде рђаве мисли, и
оне he престати (преп. Исак Сирчн).
55.Не разнежавај се, угађајући свом телу, јер ће те оно упропастити (преп.
Исак Сирин).
56.Труди се да према својој снази не оптерећујеш себе са сувише много
послова, већ се задовољи само оним најпотребнијим (преп. Исак Сирин).
57.Све док не потчинимо телесно духовном, не могу у нама ослабити
страсти (преп. Исак Cupuu).
58.Гони сам себе, и твој непријатељ ћe бити прогнан твојим
приближавањем (преп. Исак Сирин).
59.Много истинских врлина садржи у себи дубоко сећање на смрт (преп.
Филотеј Синајски).
60.Молитва је узлажење ума к Богу (преп. Нил Синајски).
61.Нема ничег равног молитви, нема ничег јачег од вере (cв. Јован Златоуст).
62.Сав живот нека буде време молитве (cв. Василије Велики).
63.Истина мора бити гоњена (преп. Макарије Велики).
64.Имај истинско благочашће, и тада ћеш имати истинску срећу (cв. Тихон
Задонски).
65.Волећи оно што не треба, нећеш волети оно што треба (aвa Евагрије).
66.Смехотворство и слобода у опхођењу дело су блудног демона (aвa Исаија
Сирин).
67.Једно је чистота ума, а друго чистота срца (aвa Исаија).
68.Ко говори о себи: ја сам чист, тај себе чини достојним осуде (cв. Јефрем
Сирин).
69.Ако се гнев усели у твоју душу, онда је њиме већ уништен један дан твог
живота (cв. Јефрем Сирин).
70.Многи читају до исцрпљености, међутим у поступцима својим се
показују малоумнима (cв. Јефрем Сирин).
71.Онај који има љубав, има у себи Бога (cв. Василије Велики).
72.Мир душе је од послушности њених моћи уму (преп. aвa Исаија).
73.Ђаво је птичар: буди изнад његових замки (cв. Јован Злашоуст).
74.Никога не осуђуј, не изобличавај, не вређај, чак u оне чији је живот
најгори (преп. Исак Сирин).
75.Љубав према земаљским стварима помућује ум и срце, а презир доноси
спокој и тишину (преп. aвa Иссшја).
76.Ако унизиш себе, имаћеш спокој (aвa Пимен).
77. Пост има похвалу сам по себи, а не по Богу: његов циљ је да доводи оне
који то желе у целомудреност (cв. Дијадох).
78.Ако примораваш слабо тело преко његове снаге, двоструку пометеност
наносиш души (преп. Исак Cupim).
79.Узрастање молитве нема краја (cв. Теофан Затворник).
80.Пост и уопште поснички живот најбоље је средство за очување здравља
и његов напредак (cв. Теофан Затворник).
124
81.Смирење се стиче делима смирења, љубав делима љубави (cв. Теофан
Затворник).
82.Што је од Бога, само од себе долази, док ти и време не знаш (преп. Исак
Cupim).
83.С непријатељима се бори смирењем (Старац Силуан).
84.Ко хоће да позна Бога својим умом од науке, тај је у преласти, јер се Бог
познаје само Духом Светим (старац Силуан).
85.У преласт човек упада или због неискуства или због гордости (старац
Силуан).
86.Треба сматрати себе горим од свих и осудити себе на пакао (Старац
Силуан).
87.Сан је слика смрти, а буђење слика васкрсења (еп. Јован Шаховској).
88.Бога не воле из једног јединог разлога: не познају Га (еп. Јован Шаховској).
89.Еванђеље је тешко "цитирати", јер у њему апсолутно нема ничег што се
не може цитирати (еп. Јован Шаховској).
90.Еванђеље почива на неизмерном добру (еп. Јован Шаховској).
91.Гордост је доказ беде ума (cв. Јован Златоуст).
92.Тако удешавај свој живот, да он може да поучава без речи, више од речи
(cв. Филарет, митрополит Московски).
93.Лукаве помисли одбацуј супротним помислима (преп. Нил Синајски).
94.Један од отаца каже: "Пао си? Устани. Пао си опет? Опет устани, итд."
(aвa Доротеј).
95.Узвратити злом за зло могуће је не само делом, него и речју и ставом (aвa
Доротеј).
96.Бог је огањ који загрева срца и утробе (св. Јован Кронштатски).
97.Покајање је трепет душе пред вратима раја (преп. Исак Сирнн).
98.Неверовање потиче од порочног живота и таштине (св. Јован Златоуст).
99.Монах је онај ко се не меша са светом и само с Богом непрестано
разговара (св. Симеон Hoвu Богослов).
100. Где нема мира, тамо нема Бога (ава Исаија).
125
Духовност
126
дарове Светога Духа (долази до "стицања Светога Духа" по св. Серафиму
Саровском). Духовност налази свој одраз у речима, поступцима и мислима
човековим, у целокупном његовом лику. Духовношћу се оплемењују
свакодневни и друштвени услови живота, преображавају се занати, уметност,
науке, култура. Из духовности се рађају наравственост, истински морал,
поштење, честитост, лепота односа, човекољубље и све оно што се подразумева
под речју култура.
Посматрајте ликове Светих, како су дивно преображена лица угодника
Божијих. Упоредите духовно неимарство са земаљским недуховним
градитељством које се изражава у ружноћи на брзину склепаних зграда. Управо
од додира с вишим, духовним светом рађа се све оно најзначајније, најлепше и
најнепролазније: у музици, поезији, сликарству н другим областима људског
стваралаштва. Духовном искуству се открива другачији живот, другачија
осећања, рађа се другачија љубав. Духовност као цепиво оплемењује, освећује,
обожује све земаљско. Нажалост, у наше време долази до бркања суштине
појмова. Многи под духовношћу подразумевају ерудицију, интелектуални
развој, снажну склоност према позоришту, читању. итд, међутим, све то није
исто што и духовност, већ пре одговара душевним човековим тежњама.
Истинска духовност се састоји чак не толико у речима и знањима (иако се
испољава и у њима), већ у дубоком унутарњем преображају човека.
Духовно искуство Светих Отаца очигледно је показало свету реалност
човековог узлажења према Богу кроз свесни одуховљени земаљски пут
наравственог усавршавања. Ово искуство је неопходно целом човечанству, оно се
мора брижљиво испитивати, узимајући и извлачећи не само спољашње
облике. и данас можда неприхватљива искуства, већ она која нама одговарају,
која нису у противречности са условима садашњег живота. Сва највиша
достигнућа људске цивилизације у свим временима била су увек повезана са
степеном развоја наравствености, културе, на према томе, и са духовношћу.
Само кроз обраћање духовним вредностима које су створили наши преци,
могућ је и будући препород Русије.
Огроман значај у наше време стиче читање духовне, пре свега, светоотачке
књижевности. Блиско познанство с радом градске православне библиотеке при
Вороњешкој епархији убеђује ме у нужност стварања и ширења оваквих
духовних центара просвете. Они су нам потребни као ваздух, исто као и стручна
литература која је пре свега доступна масовном читаоцу.
Тематске мисли
127
2.У свој спољашњости човека упадљиво се изражава његова духовна
суштина (архиепископ Лука Војно-Јасењецки).
3.Морамо да живимо на земљи онако као кад се точак врти, да само једном
тачком додирујемо земљу, а осталима тежимо увис, а ми смо тако полегли, да
не можемо да устанемо (ce. Амвросије Оптински).
128
Сујета
У руском језику реч "сује" има значај узалудности, испразности која нема и
не садржи у себи никакву вредност (упоредите сујеверје - тј. узалудно веровање.
сујесловље - тј. празнословље и сл.).
"Сујета над сујетама - кличе библијски проповедник Еклисијаст - све је
сујета!" Ове речи се односе и на сам људски живот који није одуховљен
истинским смислом.
Целокупан наш данашњи начин живота као да подстиче на ужурбаност,
трчкарање по продавницама и заузетост многобројним другим проблемима
ради обезбеђивања свог свакодневног живота. Савремени градски човек је човек
који трчи, који тражи. који жури, који је пун брига, који јури у вреви и гомили
препуних возила градског саобраћаја. Ако не пожуриш, нешто ћеш
пропустити. нећеш стићи, нећеш учинити, остаћеш без нечега. Треба се вртети.
као веверица у точку. Осим тога и медицина саветује: "кретање је живот, више се
крећите". Многобројне препоруке се тичу корисности здравог и дозираног
пешачења, трчања. скијања и сл. Тврди се да "кретање може заменити мноштво
лекова, али ниједан лек не може заменити кретање".
Можда је то све тачно, али само делимично, јер за велику покретљивост
није свако способан (а није свакоме ни по укусу). Постоји тип људи који воле да
седе код куће, који су слабо покретни и који су чак потпуно непокретни услед,
на пример, физичких мана у развоју или тешких обољења. Међутим, и код оних
којима је дата слобода кретања, сујетне радње повезане са ужурбаношћу
стварају унутарњу напетост, забринутост, осећање неспокојства и воде
стресовима и различитим обољењима, што је наука већ доказала и што не
изазива принципијалних приговора.
Осим сујетних поступака постоје и сујетне речи, мисли, жеље и побуде.
Све сујетно као да поткрада човека, осиромашује га, пустоши му душу, а
понекад је и обезличава. Веома је често сујета условљена трком за привидном
славом, успехом и коришћу. Али, како се каже, човек од дрвета престаје да види
шуму. Губећи истински смисао живота, људи се упуштају у испразне и
непотребне подухвате, праве гомилу непотребних напора "ни за шта".
Светоотачко учење упозорава на одушевљавање сујетним животом:
"Ономе који воли сујетну славу, или је везан за нешто вештаствено, својствено је
да се гневи на људе због привременог, да памти зло, или да гаји мржњу према
њима, или да робује срамним помислима" - писао је св. Максим Исповедник.
Да би се савладала сујета неопходна је изузетна пажња на себе,
самодисциплина, контрола не само радњи, него и целокупне умне делатности.
Осим тога, треба се ипак одрећи, колико је могуће, свега споредног,
129
потчинивши живот у већој мери духовним и вечним, а не пролазним
вредностима.
Пут к душевном здрављу пролази кроз душевно спокојство. Но брзина и
журба су различити појмови. Може се сачувати унутрашње спокојство и ако
човек води брз темпо живота, премда то није лако.
Наше мисли, према сликовитом изразу једног старца, "тискају се као
комарци" у глави стварајући врење ("бувљу пијацу половне робе" како се
изразио св. Теофан Затворник). Рад на контроли и сређивању мисли не састоји
се у заустављању мисли (чему теже већина далеко-источњачких аскета), јер у
светлости светоотачког учења зауставити мисли је исто тако нереално, као што
је немогуће огртачем зауставити ветар. Осим тога, човек може да научи да
свесно преокреће мисли у жељеном правцу, да "одсеца" оне непожељне, да
успорава темпо мишљења; постоје и други нарочити методи. Лековито дејство
показују молитве, духовно штиво, црквене службе и Тајне.
Ужурбаност се данас може посматрати као својеврсна савремена неуроза,
јер се ту, као и код неуроза, ради о боравку у илузорном свету, чији значај човек
прецењује (илузорном у смислу нетачно опажаног, психички изобличеног,
иначе се људи не би препуштали сујети). "Има много људи који пате од
илузорних патњи, гоњених илузорним страхом, мучених илузорним
расположењима" - писао је руски философ Вишеславцев. "Сав његов живот био
је сујета и неуспех духа. Као сан пролетеше његови дани и нестаде" - тако је
сажето изразио исход живота неког сујетног човека св. Јефрем Сирин.
Претерано одушевљавање пролазним стварима, везаност душе за
материјални свет, жудња за новцем, влашћу, славом, задовољствима. рушење
превеликих частољубивих планова, развијена уметничка уобразиља на
позадини слабе вол,е, невештина управљања собом - стварају класичну основу
за сујетну игру снова и мехурова од сапунице, уместо правог живота у Христу.
Осим свега реченог, сујета је увек јарам, ропство, одсуство унутрашње и
спољашње слободе, пут у никуда, деградација и све могуће болести. Замислимо
се над сујетом, свако у свом животу!
Тематске мисли
130
3.Ако волиш спокојан живот, не улази у круг оних код којих је сва брига у
сујетама, и ако случајно доспеш у њихову средину, буди као да те тамо и нема
(ce. Антоније Велики).
131
Празнословље
132
"Многоречиви ћe додијати" - каже се у Библији (Сир. 20:28). Треба истаћи
да по правилу брбљивци и празнословци нису у стању да квалптетно обављају
конкретни рад. А то и није чудно, јер претерана брбљивост одузима огромну
количину животне енергије. "Као што врата на купатилу која се често отварају,
брзо испуштају унутрашњу топлоту напоље, тако и све оно добро ишчезава,
када ко много говори, макар говорио све добро" - опомињао је бл. Диадох (5. век
наше ере).
У старо доба, упоредо са ограничењима у храни, неретко су се
практиковали и говорни постови. Историја је сачувала имена великих
молчалника који су се добровољно одрицали говорних контаката са људима.
Али то већ спада у област аскетике...
Изузетно је раширена особина људи данашњег времена не да буду, већ да
се чине. Веома многи теже да поучавају друге ономе што сами не испуњавају.
Свети Оци су упозоравали на брзоплету жељу да се поучавају други. Ево шта
пише тим поводом јеромонах Пстар (Серјогин), настојатељ Пјухтинског
манастира: "Незрела жеља да се поучавају други штетна је у сваком погледу.
Прво, зато што се унутарње снаге, уместо да се усредсређују унутра расипају,
претварајући се у узалудно трошење снага, као незрели плод, одвојен од дрвета.
Друго, то надима онога који поучава, дајући му повода за умишљеност о својој
тобожњој надмоћи. Треће, доводи до жеље да све чини да други виде, наводно,
ради примера другима, претварајући и остала добра дела у фарисејство,
поткрадајући самога себе самовољним (субјективним) учитељевањем које
потиче од сопственог "ја". Четврто, навика умишљености постаје основа за
незадовољство, па чак и гнев, када људи не поступају по жељама онога који их
поучава". "Хоћу више да се учим, неголи да поучавам" волели су да понављају
древни подвижници светости.
Борба за лаконичност, јасноћу и чистоту речи код нас још није ни
започела. Људи су уморни и буквално исцрпљени од хиперинформација
речима, свих могућих политичких тема, те забавних, празних и у суштини
непотребних програма. Непринципијално брбљање које пустоши наше душе
претворило се у Русији у државну епидемију невиђених размера. Отуда предуга
саветовања, закони и одлуке које нико не чита, опширна наклапања
непринципијалних демагога.
Свакоме од нас је неопходна строга самоконтрола и унутарњи рад на
очишћењу речи од свакојаких штетних примеса.
Тематске мисли
1.А на језику буди шкрт, зато што је он веома способан да чини штету, и
што се брже креће, то мање доноси користи (св. Нил Синајски).
2.Реч је израз истине, сама истина, биће, дело (св. Јован Кронштатски).
133
3.Ако ко изговара бескорисне речи, не слушај га, да не би погубио твоју
душу (ава Исаија).
134
Егоизам
135
мислећи о томе шта ће остати онима који стоје иза њега. Не примећују вас,
гурају без извињења. Свако тежи да што повољније среди свој посао,
заборавивши на ближње. А зато је најгоре оним слабим, болесним, немоћним,
сиромашним и убогим. Дешавали су се случајеви када би приликом продаје
неке робе за којом влада јагма, неком позлило. Човек би падао, а побеснела
гомила је настављала да гура и људи су један за другим прескакивали преко
палог човека у трци за материјалним (онима који живе у Русији добро су
познате овакве епизоде).
Понекад се егоизам преноси на сопствено дете које (по мишљењу
родитеља) мора бити обавезно најбоље од свих, најпаметније, најспособнпје,
најсрећније. Понекад се троше огромни напори и средства, праћена херојским
самоиожртвовањем, па чак и спољашњим одрицањем од себе. Па ипак, и у
овом случају покретна снага је пре свега егоизам пренесен и измењен, неретко
вештачки маскиран.
Исто тако и снажна чулна љубав може да буде толико егоистична да
затвара врата пред целим светом осим изабраног идеала. У егоизму се скрива
трагедија индивидуума, али је у њему утемељена и могућност преоријентисања
себе у правцу одрицања од свог хипертрофираног "ја". И у томе се састоји
разумом недокучива Премудрост Божија.
Тематске мисли
1.Живи тако као да те нема на овом свету, и стећи ћеш спокој (преп.
Антоније Велики).
136
Дрскост
137
Домострој или средњевековне европске обичаје и позивати на враћање
преживелим облицима који по својој суштини нису били хумани према човеку.
Посебна је прича када се ради о женској дрскости. Јер покушај да се
уништи свака разлика у животу н делатности измећу мушкарца и жене не само
што је апсурдна, него је и противприродна, јер жену је Бог створио управо као
помоћницу мушкарцу (Пост. 2:18).
Женска туча је много одвратнија од мушке. А грубост од стране жене и
псовка доживљавају се у гнуснијем облику неголи од мушкарца, иако се не могу
оправдати овакви поступци било ко да их чини.
Исправљање сваког порока могуће је само од тренутка када га постајемо
свесни. Дешава се да је човек проживео много година не сматрајући своје
поступке ружнима. Одједном, као да се пробудио из греховног сна и изненада
се ужаснуо, прогледао, открило му се истинско стање ствари. Овакво
освешћивање често и доводи до покајања и жеље да се започне другачији
живот, лишен порока и сваке гнусобе. Управо тако и теже да живе Хришћани
који су на највиши степен уздигли чин испитивања своје савести која одражава у
себи све стране човековог живота. После увиђања порока и покајања потребна
је чврста жеља за његовим исправљањем: "Стекни чврстину и она ће удаљити од
тебе слободу у опхођењу према ближњима, узрок свих зала у човеку"
(Варсонофије Велики и Јован, његов ученик, 6. век наше ере).
"Без највећег надзора над собом немогуће је успети ни у једној врлини" -
писао је св. Игнатије Брјанчанинов. Само непристрасан и брижљив надзор (без
самооправдања) и условљава постепено избављење од нежељених навика,
порока и недостатака. Упоредо с тим, овакав унутарњи рад је изузетно сложен и
дуготрајан и ретко успева ван Христа. Тако је, на пример, Лав Толстој од
младости систематски водио дневник у који је укључивао и анализу
непристрасних самопосматрања, много је радио на својим недостацима, али
није могао да се избави од главних: гордости и таштине. (Иако их је мучно био
свестан, трудио се да поједностави себе, да буде ближи простом народу,
природи, служи Отаџбини, итд. Скупа с тим латио се да исправља Свето
Писмо, да мисионарски поучава човечанство како треба да живи, створио је у
суштини антихришћанско учење, а истовремено је, у својим најбољим делима.
остао можда несвесно православан. Имам у виду, наравно, пре свега, књижевна
ремек-дела, као што су "Рат и мир", "Ана Карењина" и нека друга.)
Да бисмо се избавили од дрскости, неопходно је постићи и тежити
стањима која су супротна греховним. У првом реду ради се о смирењу и
кроткости као темељима хришћанске наравствености и који воде напретку у
врлинама и искорењивању унутарњих несавршенстава.
У руском језику постоји још једна реч која је слична овој по звуку. али која
има сасвим другачији смисао: "смелост"1. У суштини, чинити нешто смело,
значи чинити одлучно, али и праведно. Тако су Апостоли смело благовестили
1
дерзновение - смелост - прим. прев.
138
Реч Божију, путујући по различитим земљама. Исто тако смело треба бранити
правду, истину, борити се против лажи, зла и насиља.
139
Лукавство
Лукавство настаје од лажи, а отац лажи, како тврди Свето Писмо, јесте сам
ђаво (Јн. 8:44). "Свим силама се труди да не изговориш устима једно, имајући
друго у срцу", "не успостављај пријатељство с лукавим човеком" - каже се у
Отачнику који је саставио св. Игнатије Брјанчанинов. Много мисли које
разобличавају лукавство садрже књиге Старог Завета, што сведочи о древним
традицијама наравственог неприхватања овог порока. "Одбаци од себе
лажљивост уста, и лукавство језика удаљи од себе" (Прич 4:24), "У лукаву душу
неће ући премудрост" (Прем. 1:4).
Лаж је туђа истини, колико год се она споља невином чинила. Постоји
појам "света лаж", али и она је само делимично оправдана. због слабости и
немоћи онога ради кога се изговара. (На пример, лекар говори безнадежно
болесном човеку да ће се његово стање поправити.) Лукавство је повезано са
препреденошћу, подмуклошћу, оно је неискрено, притворно, лицемерно. Лукав
човек се препознаје по очима, изразу лица, покретима, стиску руке. "Од таквих
људи није лако уклонити се и спасти се од штете коју наносе, зато што је њихово
лукавство дубоко прикривено маском пријатељства" - учи св. Василије Велики.
"Лукаво срце је корен и извор греха" - изобличава св. Симеон Нови Богослов.
Данас су над добро познате лукаве речи о Русији и благостању народа,
речи оних који се, правећи себи каријеру, прикривају лепим и патриотским
фразама.
Али често и сопствени унутарњи лукави глас нашаптава: "Узми. нико те
неће видети", "Наћи себи љубавника, па све данас тако живе", "Понуди мито
томе и томе, и послови ће ти кренути' и сл. А понекад човек, желећи да чини
добро, уопште га не чини, или, када учини нешто заиста од чистог срца и без
користољубља, осећа лукаве помисли гордости, жудње за признањем и
сопственом коришћу.
"Као што су од горког корена и гране, и лишће, и цветови, и плодови
горки, тако су и у лукавог човека и ход, и поглед, и изглед, и радње лукави" -
писао је св. Јован Златоуст.
Неопходно је одгајати у себи чисте мисли, без комбинаторике и
прорачунатости, мисли које непосредно иду из срца. "Лукаве помисли одвајају
човека од Бога" - напомиње св. Нил Синајски.
Водите унутарњу борбу чак и са најмањим пројавама лажи, не само у
великом. него и у малом, чак и у најмањој речи или духовитости тежите да
избегавате неистину. Мислити једно, говорити друго, а радити треће јесте
девиза политичара и сплеткаша, док је духовни човек целовит, чист и слободан
од лажи, што се одражава и у изразу његовог лица, у отвореном, светлом,
140
искреном погледу, у мирном, искреном гласу и праведности поступака.
Искоренимо у себи лукавство!
Тематске мисли
141
Завист
142
против непоштења, превара, лоповлука и других порока. Али та борба у првом
реду треба да потиче из сопственог личног примера, из сопствене
наравствености, а не да почиње одмах побуном и физичким погромима.
Примена физичке силе и насилна изолација друштва од преступних елемената
- јесу крајње мере које, по речима Семјона Фраика, служе томе да се не дозволи
стварање пакла на земљи.
Трудите се да никоме и ни због чега не завидите, ни у малом, ни у
великом. Светоотачка мудрост види критерије ослобођења од зависти у радости
када примимо вест да је неко нешто стекао, ма ко то био, чак и непријатељ. Ако
се искрено радујете за свакога коме је нешто пошло за руком или га је задесила
срећа, значи да је све у реду. Ако вас пак глође скривени црв незадовољства и
мучи вас неко притајено осећање, отворено признајте себи то, али не
поистовећујте завист са својим унутарњим "Ја", својом душом, већ се односите
према њој (према зависти) као према страном телу, као према израслини која
паразитира у вама. Не потхрањујте завист свесно и она неће моћи да преживи
самостално. без ваше помоћи. А заједно са одласком зависти појавиће се
осећања душевне лакоће, спокојства и мира. "Журите да чините добро!" - волео
је да говори познати руски доктор Ф. Гааз, а у добром срцу нема места за завист.
Тематске мисли
5.Завидљивац шкоди самоме себи пре неголи ономе коме завиди (ce. Јован
Златоуст).
6. Завист је попут мољца који једе ону одећу у којој се рађа (cв. Димитрије
Ростовски).
143
Сиромаштво и богатство
144
је Спаситељ рекао: "Тешко њима". Не, није таквим богаташима тешко, већ
радост, и то радост вечна".
Без истинског духовног подвижништва-призвања сиромаштво је чак
најчешће понижавајућа последица суштинског ограничавања спољашње, а и
унутрашње слободе (на пример, у питањима превоза, милосрђа, добровољних
прилога, као и из других разлога, јер одсуство средстава може бити препрека за
изражавање добрих и духовних човекових побуда: на пример, човек нема
могућности да се поклони светим местима, да да прилог за изградњу храма, а
понекад чак и да да милостињу, јер је, у суштини, и сам сиромах, само што не
проси, већ трпи оскудицу). Зато су по себи богатство и благостање, стечено
праведним радом, потпуно нормалне појаве земаљског живота, нарочито под
условом правилног унутарњег (душевног) односа према њима. На том плану не
сме да преовлађује егоистичко користољубиво сопствеништво, већ осећање
еванђелског управника или праведног чувара вредности на корист не само себи,
већ и ближњима.
Неретко дар богатства надокнађује људима ускраћеност многим другим
даровима. Осим тога, не доживевши сиромаштво, тешко је истински оценити,
чак и према земаљском (то јест, недуховном) схватању, добра која пружа
богатство и поштовати их као дар Божији (поштовати с трепетном
захвалношћу, а не себично дрхтати за нагомилано богатство!). Неопходно је
такође осећати одговорност за правично и праведно коришћење тог дара.
Само крајњи облици аскетике и религиозног фанатизма (рачунајући ту и
политички; на пример - комунисти) могу позивати на свеопште доброволшо
сиромаштво или уравниловку, без достизања одговарајућих духовних стања.
Еванђелски Спаситељев позив младићу да прода своје имање и пође за Њим
(Лк. 18:22) има духовнији смисао и конкретну усмереност, јер тај младић је био
не само богат. него и духовно поробљен, у извесном степену опседнут
богатством, иако је и тежио праведном богоугодном животу. У Еванђељу нема
помена о томе да је Христос позивао све богаташе да раздају своја имања и
пођу за Њим (међу Његовим ученицима било је такође и богатих и угледних
људи).
Дакле, много је важније духовно нестицање (уп. "блажени сиромашни
духом"), а не световно сиромаштво. Осим тога, како је писао еп. А. Сем. Тјан-
Шански: "Новац - то су увек само средства, а не вредност и циљ. Онај који
обоготворава новац, тј. средство, пориче стварне вредности". "Добро је богатство
у којем нема греха" каже Библија (Сир. 13:30). У Светом Писму се неретко
недвосмислено указује на то да је богатство Божија награда за марљивост и
праведност (упоредите: "У дому праведника је обиље блага, а у дому безбожнога
- растројство", Сир. 13:5). И још тим поводом: "Богатство се због сујетности
троши, а онај који сабира трудом, умножава га" (Сир. 13:11), "Неки постаје богат
због разборитости и штедљивости своје, и то је део његове награде" (Сир. 11:16).
Народима и земљама које су поштовале заповести Божије, давале су се
велике награде у виду неизмерних богатстава и процвата (сетимо се процвата
145
Византије или Русије). И обрнуто, пропадала су и рушила су се царства због
отпадништва и наравственог (моралног) распадања које се на старом језику
карактерише као "умножавање безакоња".
Према томе, спој материјалног напретка с нестицањем, душевном
дарежљивошћу, па чак и сиромаштвом могуће је, о чему сведоче и историјски
примери. Па ипак, од свега је најважније духовно богатство и његово
умножавање, као и задовољство хлебом насушним, јер истински је богат само
онај који је задовољан и уме да се радује ономе што има, а вечни је сиромах онај
који пати од непрестане жудње за богаћењем.
Ова тема је специјално покренута због крајности у које доспевају неки
људи приликом тумачења принципијалног питања о спојивости материјалних
добара с духовним животом и вером у Христа.
Тематске мисли
146
Подмитљивост
147
навикли да живе по законима поткупљивања и подмићивања. На Западу се
овакве појаве називају корупцијом и однос према њима је веома строг, без
обзира на личност која је ухваћена у махинацијама и нечасној игри. (Сетимо се
бурних процеса у САД, Италији или Немачкој, где су на оптуженичку клупу
доспевали чак и чланови владе.)
Међутим, од непосредне неумешаности у реални поступак далеко је
важнија душевна склоност која искључује непоштену и лажну погодбу. Али
како је то тешко васпитати у себи, када "овај свет" живи по својим подлим п
користољубивим законима. Придржавајући се принципа праведности, човек
се брзо у очима своје околине претвара у белу врану, постаје отпадник, и као да
почиње да "испада" из света. Па ипак, хиљаду пута су у праву они који се, без
обзира на моду времена ("сви сада тако живе") и лажне претпоставке труде да
свој живот ускладе са савешћу и живе по еванђелским заповестима. Ради тих
људи се можда и одржава у животу човечанство на земљи. Њима припада
будућност.
Тематске мисли
148
О нашој нетачности
"Боље ти је да не обећаваш,
неголи да обећаваш и да не испуниш"
(Проп. 5:4).
149
Ружне речи (скврнословље)
У Светом Писму се каже да "ћe за сваку празну реч коју кажу људи", дати
одговор, "јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити
осуђен" (Мт. 12:36).
Свети Оци су се са необичном брижљивошћу и страхопоштовањем
односили према свакој речи, штавише, обраћали су пажњу на сваку мисао,
трудећи се да не испусте и не оставе без пажње никакву нечисготу у психичкој
сфери. У светоотачком учењу постоје ставови да свака испразна и гневљива реч
доноси штету како души онога који говори, тако и онима који га слушају,
удаљавајући их од Бога-Речи.
Скврнословље је непосредно повезано са светом зла и није случајно то што
је оно природно, па чак и органски, стопљено у једно са ликовима и суштинама
злочинаца, пијаница, наркомана, проститутки, рекеташа и осталих асоцијалних
елемената.
Оно потиче од света зла, а отац зла, како сматрају Хришћани, јесте ђаво.
Скврнословље нису само прљаве речи, то су одговарајуће вибрације душе
које изливају гнусобу у етарски простор, то је изазов добру, правди, љубави и
Самоме Богу.
Најгрознији саставни део руског скврнословља јесте псовка која вуче
корене из прадавне прошлости, из страшних времена монголско-татарске
најезде, када је скврнављење свега светога и развраћање мајчице Русије било
праћено посебним пагански ругањем са одговарајућим смисаоним изразима,
што је и било прихваћено н укорењено, као и много тога из татарског
лексикона.
Псовка је срамна мрља заударања и смрада која је продрла дубоко у душу
руског народа с необичном јачином и снагом. Уклонити ту мрљу није успело
ниједној власти током целе наше историје.
У данашње време бујица скврнословља неизмерно се умножила и постала
је нешто попут уобичајене појаве. По свој прилици, недостаје само указ
председника о званичном књижевном озакоњењу псовке и обучавању псовању
почев од обданишта.
Данас се ругају речи високотиражне бестидне зле и гнусне књиге,
изговарају прљавштину глумци са сцене, а екрани су преплављени цинизмом и
простачком псовком.
Псовка нису само речи. Псовка је човеков начин живота, његова унутарња
организација и култура. Као сенка, упоредо са скврнословљем иду разврат,
суровост, просташтво и цинизам. И увек безверје.
150
Они који користе псовку нарушавају заповести Божије (пета заповест), и
друге духовне законе, чине тешки грех; мислим да данас веома благо поступају
пастири православне Цркве који практично не прибегавају одређивању
епитимија и допуштају да се причешћују они који се дубоко нису покајали због
сагрешења скврнословља, они који су тиме хулили мајку која символише сам
живот.
Срце се стеже када човек види породице, где се мала деца крећу у
атмосфери отровне псовке и сама псују, чак и када нису свесна смисла онога
што говоре.
Псовка је лагано самоубиство наше нације, то је безумље, богохуљење, то је
пријава на добровољно истребљење. избор сопствене судбине попут библијског
Содома и Гоморе. Какво може бити оздрављење и побољшање нашег живота,
када овако цвета скврнословље, празнословље и политичко блебетање?
Од чистоте мисли и речи мора почети свако истинско оздрављење сваке
човечије душе.
Ако полицијске патроле спокојно пролазе поред псовача, штавише и саме
ужасно псују, какви су онда то стражари поретка? Или је поредак само то када
те не убијају?
Псовка је неспојива не само са светошћу, него и са елементарним
васпитањем и културом.
Скврнословље је непросвећеност, необразованост (чак и ако људи имају
дипломе неколиких факултета или титуле академика свакојаких наука).
Скврнословље је прељуба са развратом, одсуство самокритике, губа душе,
заударање и смрад у срцу, јер из срца, по речима Спаситеља, излази све оно
гнусно што скврнави човека (Мт. 15:18-20).
Када ћe људи најзад схватити да Реч, исто као и дело, управља и одређује
наш живот, и да мора бити оруђе истине, мира, добра и љубави на земљи, "јер
ћеш због својих речи бити оправдан, и због својих речи осуђен!"
151
Критика и критизерство
152
Демократија се обично тесно повезује са слободом изражавања народне
воље, слободом која даје могућност да се отворено изрази, мисли. осећа и
поступа у складу са сопственим убеђењима. То је спољашња страна. Али иза
свега тога скрива се велика опасност изметања слободе у хаос, ако одсуствује
јединствени велики циљ, ако се игноришу духовне традиције, стваране
вековима, ако се култивише многословље и празнословље у општедржавним
размерама.
Критика је љубав, утеловљена у праведну реч. Критизерство је зло које се
издаје за добре намере.
Онај које критикује мора јасно да замишља реалну перспективу, да
истинитом речју руши ћудљиве и подмукле лажи, да погађа у живац.
Спаситељева еванђелска изобличавања нису оставила никакве шансе на
оправдање порочним људима оних времена, иако су изазивала у њиховим
срцима гнев и мржњу према изобличитељу сваке неправде. "Овај свет" не воли
критику. Он је горд, надмен, егоистичан, лажљив и лукав. Царство овога света
наставља да одбацује Бога и да Га распиње, заједно са Његовим ученицима.
Па ипак, сваки век је имао своје пророке и апостоле истине. Појавиће се
они и у наше мрачно доба, до крајности сложено, замршено и унакажено
безнаравственошћу и пороцима.
153
О негативним навикама
154
туђе?" "Не знам. Просто навика" - одговара монах. Таква је снага укорењене
навике, иако за крађом заиста није било никакве потребе.
Уместо негативних навика треба тежити на све могуће начине формирању
позитивних особина. Нарочито је важно навикнути се живети праведно, по
савести, не лагати ни себе, ни ближње (чак и у малом). не завидети никоме, не
ласкати, не светити се, не бити злопамтљив и сл.
Навика да се живи духовно, благочастиво, по еванђелским заповестима не
само што очишћује и ослобађа човека од постојећих недостатака, него га и
штити од стицања нових. Нарочито је важно стицање трајних навика у
молитвеној пракси, тој "науци над наукама" и "уметности над уметностима".
Свака попустљивост према себи води гашењу целокупног духовног живота,
губитку целокупне сржи целовитости и вере у човеку.
Нема ниједне негативне навике која се не би могла превладати кроз
познање њене погубности и искрену жељу да човек себе исправи. (То се односи
и на алкохол, дроге и пушење.) Међутим, увек, како истиче светоотачко учење,
осим личних напора и самопоуздања неопходно је још и узношење молитава и
уздање у помоћ Највишег Творца неба н земље са чистотом срца и ватреном
вером.
Тематске мисли
155
Позориште и светоотачко учење
156
оном догађају, под другачијим углом гледања прикаже нешто чак и добро
познато, сматра се да је циљ постигнут.
Не можемо а да се не сложимо са Светим Оцима да позориште не само
што не одражава реалност, него и заражава гледаоца страсним доживљајима, да
у концентрисаном облику приказује догађаје који се у реалном животу могу
догађати током многих година, много тога искривљава, изопачава, изобличава,
усклађује са утицајем моде, издаје жељено за стварно итд.
Због тога је позориште од истинског лечилишта душа веома далеко. У
периодима наравственог процвата практично се у свим земљама света глумачки
занат ценио веома ниско. Одушевљење позориштем неких истакнутих руских
књижевника 19. века (Гогољ, Пушкин, Островски и други) било је условљено у
то време идејом која је обузимала умове водећег дела интелигенције, идејом о
могућности наравственог просвећивања простог народа преко позоришта.
Не, истинско духовно позориште је сасвим другачије, и пут до њега не
пролази кроз страсну глуму.
Мисли о позоришту
2.Шта уносе позоришта у људска срца? Дух овога века - дух лености,
празнословља, брбљивости, смехотворства, лукавства и подмуклости, дух
гордости, охолости, и никоме нимало добре наравствености не дају. Творци
комада и глумци преносе народу оно што они имају у себи: свој дух, ни више ни
мање (св. Јован Кронштатски).
5.Реци ми: чега има доброг у томе да сс буде предмет представе за многе?
То је таштина, и ништа више... (св. Јован Златоуст).
157
Утицај телевизије на душу и физичко здравље
158
пораст грозних уличних сцена, отмице авиона, свакојака насиља, умногоме су
резултат не само лошег васпитања, него и утицаја телевизије.
Нарочито запањује избор филмова који су преплавили у последње време
телевизијске екране: примитивизам, вулгарност, бестидност, лош квалитет
режије, порнографија итд. - као да је неко поставио себи циљ да разврати Русију
преко телевизијских екрана. Велики део становништва сигурно то схвата, али
ништа не може да учини. Осим тога, у самом човеку као да се две силе боре.
Једна од њих тежи свему што је забрањено, тежи снажним доживљајима, чак и
непристојностима, тобоже из радозналости.
Телевизија буквално хипнотизира гледаоца (не само преко сеанси
здравља Кашпировског), програмира, кодира нашу психу по испланираном
сценарију, слаби наше памћење, исцрпљује нервни систем, доводи до болесних
склоности (наркотелеманије), одводи човека у свет илузија и лажи, политизира,
увлачи у све могуће непотребне сцене, развраћа нашу децу (и нас саме). Опасно
је и зрачење од телевизора, јер вибрација телевизијских таласа није својствена
нашој природи и погубно делује на човеков организам, све до развоја
онколошких обољења.
Телевизија погоршава слух и вид, доприноси сужавању и зачепљењу
ситних можданих судова (капилара) услед венозног застоја крви у великом
мозгу због напрезања сензорних структура приликом гледања телевизије.
Телевизор гуши човекову духовност, одузима деци детињство, доводи до
непокретног начина живота, одваја од физичког рада. Најстроже домаће
дозирање телевизијских емисија најнеопходнији је услов нашег данашњег
преживљавања.
У целини пак треба се руководити начелом: што се мање укључује
телевизор, то боље. Ма колико био занимљив телевизијски програм, после
његовог гледања на души остаје некакав талог у виду опијености, опште
слабости, осећа се нека вртоглавица, а глава понекад као да је покривена
некаквом копреном.
У наше време човечанство губи изузетно драгоцену компоненту свог
живота - тишину. Тишина је свештени дар. Према Библији, чак се и Бог не
открива у буци, већ у тишини. Скоро сва велика открића и дела истинске
уметности стварана су у тишини или су била надахнута њом. Тишина лечи,
смирује, духовно обогаћује.
Свест о неопходности уношења тишине у наш живот и борбе са
теленаркоманијом, померања акцената с политизације на наравственост и
истинску духовност - то су реални аспекти нашег могућег оздрављења: и
душевног, и физичког.
159
О религиозној моди
Утицају моде нису туђе никакве теме. Мода у Русији није заобишла ни
Православље. После дугогодишњих забрана загаламили су разноразни гласови
с цитатима из Библије u Светих Отаца. У моду је ушла хришћанска атрибутика.
Појавили су се календари с распећем, проспекти, ланчићи, декоративни
крстићи. О Христу Спаситељу урлају у правој помами, о Његовим вредностима
и "грешкама" расправљају демагози.
Политичари се јавно приказују у црквама са запаљеним свећама у рукама.
Свештенослужитељи освећују продавнице, банке и брокерске берзе. Скупоцену
икону Мајке Божије уз највиши Благослов ракетом лансирају из Русије у
Америку.
Међутим, мода помодарима, а светиње светима. Спољашње хришћанство
још увек није истински пут к спасењу. Права вера не кричи о себи, не
хистерише, мање поучава речима, а више делима, животом самим, нрикрива се
своје праведности и труди се да чини добро скривено, ако је то могуће, али
нипошто пред људима да је виде.
Исправно пише о спољашњем одушевљавању религиозношћу Александар
Васински у чланку "Дани и ноћи женског манастира", "Известија", број 109, од
11.07.1993.г.
"Да, то је истина, приче на религиозне теме постале су на екрану и у
штампи чак помодне. Но, управо у томе и јесте ствар што та духовна област не
трпи да буде свима пред очима, она се онда претвара само у спољашњу обредну
страну, зато што је сва величина вере у тајном срдачном исповедању, у
интимном и усамљеном осећању. Вера не може бити помодна тема, такав
приступ је увек неумесан, зато што вера није од овога света. Приказивати је
споља неумесно је, иако можда у свету нема ничег умеснијег за сваку људску
душу која сваки пут када се моли успоставља везу с Творцем" (када се моли
искрено, од чистог срца - В. Н.).
Најинтимније питање живе људске душе не може бити банализовано и
искривљено (иако управо томе теже у последње време напори непријатеља
људског, теже бркању свих појмова, банализовању, карикирању свега свештеног
све до потпуне збрке и хаоса у људским главама). Звучање вере мора бити чисто
и праведно, као и сама вера Христова, која води спасењу само оне искрене,
нелицемерне и верне у малом.
160
Мутација душе
161
Најстрашнији плод данашњег времена је масовна неповратна мутација
људских душа. Ако је у стара времена било мноштво страшних порока, ратова н
бесмислених суровости, они су, пре свега, били условљени непросвећеношћу, а
не мутираношћу изопачених душа. Као и у наше време, и тада је било много
нељуди, полуљуди и подљуди. Али човечанство је патило више од душевног
слепила, и потенцијално је ипак поседовало шансу да прогледа, очисти се,
испуни се здравим разумом. на чак и да се исцели.
Данас је све то далеко сложеније. Мутациони вирус уноси у душе покаткад
неповратне промене. Аномалије попримају постојан карактер и не могу се
лечити.
Дисхармонија садашњег живота с моћном бујицом погубних
информација уз губитак свете тишине и услова неопходних за васпостављање
душевнодуховних снага које непрестано пресушују, омогућавају стварање у
суштини новог типа човеколиког бића које је изгубило свој богоподобни образ,
а можда већ и шансу за спасење.
Руски философ Иван Иљин није случајно прорекао: "Несавесно поколење,
ако оно икада дође, погубиће човеков живот и његову културу на земљи". Такво
поколење постепено долази, а можда је већ и дошло.
Природно човеково стање постају: лаж, подлост, сексуална распуштеност,
скврнословље, лукавство, подмитљивост, лицемерје, таштина, неизмерна
гордост (све до самообоготворења).
Слој најбољих људи нема приступ власти и то постаје све очигледније.
Људи који нису покварени, који нису изгубили савест, данас су разједињени,
потиснути су и несхваћени. Збивају се древна светоотачка пророчанства о томе
да ће настати времена, када ће се непорочност сматрати пороком, када ће је сви
осуђивати и презирати (упоредите: "Настаће једном време и људи ће постати
луди. Угледавши човека кога није захватило лудило, устаће против њега,
говорећи: Ти си луд, зато што ниси сличан нама" - св. Антоније Велики).
Осим процвата различитих врста порока, пијанства, криминала,
лицемерја, корупције, карактеристично обележје времена постала је издаја
вере.
Једина вредност која нам је преостала - Православље - изложена је моћним
ударцима, пре свега унутрашњег карактера. Праве се покушаји да се
дестабилизује, искриви, обешчасти сва чистота и истинитост божанске вере.
Мало стадо истински православних принуђено је све више да се повлачи у
духовно-психолошке катакомбе које се налазе ван граница видљивог, чак и
споља верујућег света.
Трагедија данашњег периода у Русији није у томе што је извршен повратак
у правцу капитализма. Грубо говорећи, "све је то исти враг". И Царство Божије
на земљи се не може изградити, јер то је савршена утопија. Основна трагедија
нашег времена је грађење и стварање нечег новог, потпуно на безбожној,
недуховној, меркантилној основи с неразумним рушењем много тога корисног,
без јасног и перспективног програма. Идиотске пароле типа: "Најпре
162
економија, а онда морал", никада нас неће довести до жељеног изобиља. Сав
садашњи спољашњи живот мора се градити у складу са унутрашњим. Споља
добар, лагодан и леп живот неспојив је са унутрашњим смрадом и атрофијом
душа.
Духовно цепиво кроз божанско Православље, здрава побожност, потребни
су нам као ваздух.
Поновно стварање хришћанских наука, хришћанске уметности,
хришћанских заната - то је пут к препороду (узлажењу) и изласку из кризе.
Обједињавање најбољих наравствених снага земље, снага које исповедају
идеју обнове Свете Русије, обједињавање у православне савезе и братства
наставника, лекара, уметника, правника и научника - насушни је задатак
данашњице. Настало је време стварања пољопривредних православних
удружења, а можда већ и насеља за заједничко живљење, јер нагло распадање
околног света ускоро може створити физички неподношљиве услове по сам
опстанак људи који нису изгубили душу и веру. Ова претња је сасвим реална.
Требало би да се чује одређенији и духовно руководећи глас православне
Цркве, тог стуба и тврђаве истине. Заостајање за насушним проблемима
друштва, губитак ауторитета и свеопштег утицаја у друштву нипошто се не сме
допустити. Православна Црква је наш спасоносни круг, горак, али исцељујући
лек, једина наша вредност која нам је преостала.
Више од хиљаду година су духовни корени и традиција Русије
нераскидиво били повезани с Православљем, с његовим светоотачким учењем
које је увек играло важну улогу у стварању духовне културе и наравствености
младих нараштаја.
Нажалост, ове традиције су у периоду који се условно одређује као
седамдесетогодишњи, биле потпуно изгубљене. Светоотачки списи и до сада
нису заузимали своје достојно место на полицама масовних и личних
библиотека. Они су мало познати у ширим круговима, на њих се ретко
позивају. Проучавање ове литературе не врши се у општеобразовним школама.
Мало Руса познаје и своје најбоље мислиоце новијих времена, такве као што су
Иван Иљин, Павле Флоренски, или, рецимо, еп. Јован Шаховској, архиепископ
Серафим Собољев.
Најзад, сасвим је мали број савремених књижевника, философа, научника
и лекара који покушавају да се држе најбољих домаћих и светоотачких
традиција. А свака врста стваралаштва, освећујући се духовним цепивом, стиче
савршено другачији садржај.
Једно од потресних открића деградиране свести човека 20. века постала је
идеја безнаравственог бивствовања и неутољива жеђ за богаћењем које се
прикривају свакојаким псеудо-философским и политичким паролама.
Испоставило се да је живети безнаравствено не само могуће, него и далеко
лакше (споља), него наравствено. Данас непоштени људи живе боље од
честитих, користољубиви имају више добара и услова за живот од
некористољубивих.
163
Шпекуланти, превејанци, лопуже, подлаци цветају. Али у томе и јесте
највећи парадокс што је овакав непоштени процват заснован на свеопштој
кратковидости н неукости. Јасно је да би у моралном друштву та раскош и
милиони, зарађени на лажи и преварама, брзо били порекнути, или би их сви
презирали. И политички брбљивци и заводници били би лишени подршке.
брзо би сишли са сцене, када би просвета и наравственост постали свеопшта
вредност руског народа.
Али лаж наставља да влада умовима и људи траже, али не налазе излаз из
насталог стања. Будући ток историјских догађаја остаје нам непознат. Међутим,
претпоставке за наравствени препород ипак постоје, јер се у народу ствара
наравствена опозиција, служи се у храмовима божанствена Литургија, пропао је
покушај брзог омамљивања Русије.
Нарочиту актуелност поново стиче пут индивидуалног спасења на који су
указали свети старци још пре много столећа. "Стекни смирен дух и хиљаде око
тебе ће се спасти" - говорио је преп. Серафим Саровски. Хришћанин се на
наравственом плану неоспорно мора разликовати од свих нехришћана, мора
имати донекле различит начин живота, али не спољашњи, већ скривени живот.
тајанствен за његову околину, нарочито по питањима милосрђа и добра.
Овим једноставним речима хтео бих да завршим ово опширно
разматрање, изазвано реалностима данашњег дана - дана туге и
узнемиравајућих предосећања будућих нових потреса и катаклизми.
Свако од нас понекад осећа у себи пулсирање посебног закона који
премашује нашу егоцентричност, хтења и могућности. Остајући при своме и не
узимајући у обзир ову вечиту снагу, човек се уклања од истине и почиње да
мучно лута по свим могућим лавиринтима илузорно-привидног света жеља и
страсти.
Према једнодушном мишљењу највећих домаћих мислилаца најновијег
доба, обједињавање око Православља свих мислећих људи који пате због
Отаџбине - једини је услов духовног препорода Русије. Само ће православни дух
оживети и подићи умирућу и трулећу привреду, ружну и хистеричну културу,
науке и занате. Само је у Православљу наша будућност и неисцрпни извор и
снага надахнућа.
164
Закључак
165
Не уздајте се у себе
166
О међусобном утицају душа
167
Гласови мртвих
168
Дух и облик
169
Енергија спокоја
***
***
***
170
***
***
171
Самоиспитивање савести
*****
172
У већини својих научних доказа савремене психолошке и
психотерапеутске школе пропуштају и недовољно схватају префињене и
најпрефињеније (духовне) равни. Врхунац њиховог разумевања у сличним
питањима јесу такви појмови као што су "интуиција" или "несвесно". Али људи
опште (и међусобно врше утицаје једни на друге) не само на видљивој
(физичкој) равни и не само у разумним и ванразумним орбитама, него и у
сфери најпрефињенијих (квантних, лептонских) међусобних утицаја.
У томе и јесте основна грешка Фројда, Јунга и других талентованих
истраживача, што се сва њихова истраживања нису уздизала до духовне равни
(коју су они порицали), заглибљавајући се у слојевима физиолошких и
спекулативних експеримената, издвојених путем, макар и генијалног,
посматрања низа законитости које се стварно збивају.
Међутим, увек, или скоро увек, у чисти експеримент су се уплитали
људско мудровање, гордост и бујна машта.
Дух је увек остајао, а и даље остаје ван домашаја истинског разумевања
нехришћанских истраживача који се баве науком о човеку.
173