Professional Documents
Culture Documents
Justin Popovic - Sabornost Crkve U Savremenom Svetlu PDF
Justin Popovic - Sabornost Crkve U Savremenom Svetlu PDF
У САВРЕМЕНОМ СВЕТЛУ
Поводом сазива
"Великог Сабора Православне Цркве"
Кад год је Црква била на крсту, онда је сваки њен уд био призван
да одстрадава њену Истину, а не да дискутује о измишљеним проблемима
или да на лажан начин решава стварне проблеме - "ловећи у мутном"
с циљем остварења својих амбиција.
4
Нема сумње, у томе је управо главна разлика између православне и папске
еклисиологије. Пошто је тако, како онда може бити "репрезентована" по "делегатском"
принципу, то јест истог броја "делегата", на пример Чешка и Румунска Црква? Или још више:
Руска и Цариградска Црква? Или коју паству представљају једни епископи а коју други?
У последње време Цариградска патријаршија је произвела огроман број епископа и
митрополита, све углавном титуларних и фиктивних. Ваљда се врши припрема да се на
будућем "Васељенском Сабору" бројношћу титула обезбеди већина гласова за неопапистичке
амбиције Цариградске патријаршије. А с друге стране, апостолски ревносне у мисионарењу
Цркве, као што су: Америчка Митрополија, Руска Загранична Црква, Јапанска и друге, не
могу имати ни једног јединог представника! Где је ту онда саборност Православља; и какав
ће то бити Васељенски Сабор Православне Цркве Христове?
Већ и на својој Женевској конференцији митрополит Лаодикијски Игњатије,
представник Антиохијске патријаршије, са болом констатује: "Осећам неки немир, јер се
повређује саборно искуство које представља основу Православне Цркве".
5. Али, Цариграду и још некима се жури ка једном таквом Сабору, па зато, углавном по
њиховој жељи и настојању ова Женевска "Прва Предсаборска конференција" одлучује: да се
"што је могуће брже сазове Сабор", да тај Сабор "буде краткотрајан", и да "узме у
разматрање ограничен број тема". И, наводе се десет изгласаних тема, прве четири од њих
су:
Диаспора,
питање црквене Аутокефалије и начин њеног проглашења,
Аутономија и њено проглашење, и
диптиси, то јест поредак у Православним Црквама.
5
одређеном моменту, уместо да буду крила, могу постати окови за Цркву и њено
преображајно присуство у свету.
Треба бити искрен: у понашању представника Цариградске патријаршије последњих
деценија осећа се исти онај нездрави немир и болесно духовно настројење које је Цркву у
15. веку довело до Флорентијског издајства и срама. (Или, исто тако, зар ће понашање из
доба Турског ропства бити модел за сва времена? Доба Флорентиско и доба Турског ропства
било је опасно за Православље).
Данас је стање још опасније: онда је Цариград био живи организам са милионима
верника, који је брзо пребродио споља наметнуту кризу и искушење да се жртвује вера и
Царство Божје за земаљско царство. Данас, међутим, он има митрополите без народа,
епископе који немају кога да надгледају (тј. епископују) и који, као такви, хтели би још да
држе у својим рукама судбину целе Цркве! Но данас до Флорентије било какве врсте не може
и не сме доћи. Нити понашање слично оном из доба многих тешкоћа турског ропства.
Слично је и са Московском патријаршијом. Зар да се дозволи да њене тешкоће, као и
тешкоће других Помесних Цркава које се налазе под безбожним комунизмом, детерминишу
будућност Православља? Црква се силом Божјом разрасла у низ Помесних Цркава Божјих.
Отуда судбина Цркве више није и не може бити у рукама византијског цара или патријарха,
или било ког моћника овога света, чак ни у рукама "Пентархије" или уско схваћених
"Аутокефалија". Црква се силом Божјом разрасла у низ Помесних Цркава Божјих са
милионском паством, од којих су многе у наше дане и крвљу запечатиле своје апостолско
прејемство и своју верност Јагњету.
На хоризонту се већ појавило и рађање нових живих "Помесних Цркава", као на
пример: Јапанске, Афричке, Американске, које никаква "суперцрква" папског типа не може
лишити њихове слободе у Господу (ср.8 канон Св. III Васељенског Сабора), јер би то био
атак на саму суштину Цркве. Без свих њих је незамисливо решавање било ког озбиљног и од
васељенског значаја црквеног проблема, а поготово питања која се тичу њих самих, тј.
питања Диаспоре.
Вековна борба Православља против римског апсолутизма, била је борба за ту и такву
слободу Помесне Цркве као католичанско-саборне, пуне, свецелосне. Зар данас да кренемо
путем палог Рима, или неког "другог" или "трећег" њему сличног? Зар Цариград, који се у
лицу својих светих и великих Јерарха, клира и народа кроз раније славне векове тако
православно супростављао Римском Папском туторству и апсолутизму, жели сада да
игнорише саборске традиције Православља, и да их замени неопапистичким сурогатима
"другог" или "трећег" или било ког Рима?
7. Имајући у виду све ове напред изложене чињенице и болно свестан њих и стања у
савременој Цркви Православној и уопште стања у свету, које се стање ништа битно није
променило од оне моје прве представке Светом Архијерејском Сабору (маја 1971. године),
савест ми налаже да се поново обратим молбом и синовским вапајем Светом Архијерејском
Сабору мученичке Српске Цркве: да се наша Српска Црква уздржи од учешћа у припремама
за назови "Васељенски" Сабор, и поготову од учешћа на њему.
Јер ако до таквог Сабора - не дај Боже! - дође, од њега се може очекивати једно:
расколи и јереси и погибија безбројних душа. А гледано из апостолско-светоотачког
историјског искуства Цркве, такав Сабор ће уместо лечења већ постојећих створити нове
ране на телу Цркве и створити јој нове проблеме и недаће.