INSTITUT ZA DRUŠTVENA ISTRAŽIVANJA SVEUČILIŠTA U ZAGREBU

MLADEN LAZIĆ

REPRODUKCIJA DRUŠTVENIH GRUPA U SR HRVATSKOJ

Zagreb 1986.
 Financijer:

Samoupravna interesna zajednica za znanstveni rad u društvenim

znanostima SR Hrvatske (SIZ-VI)
(SAS broj VI-4oo/l od 15 .o*+ .1982 .)

Projekt:

SOCIOKULTURNI RAZVOJ

Istraživački zadatak:

Društvena struktura i socijalna stratifikacija

Tema:

Vertikalna pokretljivost

Recenzent:

Dr Ivan Kuvačić

Izdaje:
Institut za društvena istraživanja Sveučilišta u Zagrebu (IDIS)

Ulool Zagreb, Amruševa 8/III, pp. 28o

Telefoni: ( o m ) 43o-675, 43o-775

Za izdavača: Ruža First-Dilić, v.d.direktora

Naklada: 7o primjeraka
 Sadržaj Str.

DEO I: REPRODUKCIJA SOCIJALISTIČKOG DRUŠTVA

1. Pristup 2

2. Način proizvodnje socijalističkog

društva lo
2.1. Socijalizam je posebna društvena
formacija? lo
2.2. Socijalizam je "političko društvo"? 13
2.3. Planska proizvodnja 19
2 .U. Planska vrednost i upotrebna vrednost 25
2.5. Sustemski rad i potreban rad 29
2.6. Statički ili dinamički sistem? 35

3. Klasna struktura 38
3.1.13.1.1. Klasa kolektivnihvlasnika 38
3.1.2. Procesi decentralizacije 48

3.2. Posredna klasa 58

3.3. Radništvo 63

4. Klasna reprodukcija 7o

DEO II: ISTRAŽIVANJE VERTIKALNE POKRETLJIVOSTI

5. Osnovni podaci o istraživanju 85

6. Vertikalna pokretljivost osnovnih

društvenih grupa 95

6 .1 . Medjugeneracijska pokretljivost 96
6.2. Unutargeneracijska pokretljivost 122

7. Vertikalna pokretljivost klase kolektivnih

vlasnika l^o

8 . Osnovni kanali vertikalne pokretljivosti 179

9. Klasna reprodukcija kao empirijskifenomen 2o2

 D E 0 I

REPRODUKCIJA SOCIJALISTIČKOG DRUŠTVA

1. Pristup

Proučavanje (vertikalne) društvene pokretlji­

vosti bez sumnje je jedna od središnjih (po važnosti i po­
pularnosti) socioloških tema. Razlozi za to su prilično
očigledni. Pre svega, predmet je podatan empirijskom istra­
živanju. Osnovne kategorije su manje-više univerzalno prih­
vaćene, statističke procedure obrade su razvijene, pa se
istraživač bez muke smešta u smirujuću okolinu longitudinal­
nih, medjunarodnih itd. poredjenja. Polje uz to izgleda po­
dobno i za sklapanje opšteg teorijskog primirja. Ispitivana
obale?ja, pa čak i društvene grupe - kao osnovne klasifika-
cione jedinice - poseduju neporecivu legitimaciju objektiv­
nosti.^ I važnost problema teško da će neko olako poreći.
Za društvenu praksu nije bez značaja nalaz da je naše druš­
tvo otvorenije od njihovog, ili barem da je pokretljivost
veća nego što je nekad bila (kritičari prakse upozoravaće
na eventualne suprotne procese). Sami, pak, teoretičari
mogu, npr., precizno da prate promene koje sukcesivne teh­
nološke revolucije proizvode unutar društvene strukture, da
nadju pouzdan materijal za večnu diskusiju o tome da li je
savremeni kapitalizam društvo sve većih šansi za sve, ili
sve manjih za većinu, kao i da pokrenu neka ozbiljna društ­
vena pitanja (recimo, reforme školskog sistema kako bi se
omogućila bolja selekcija i prohodnost talentovanih iz svih
društvenih grupa).

1) To, naravno, ne znači da će se unutar različitih teorij­

skih okvira društvena struktura operadonaliz* **ati na
identičan način; ali će 6e zanimanje (radno mesto i tsl.)
uvek inaći kao jedinica strukture.
 3

čak i u tako izazovnim okolnostima, međiutim,

jugoslovenski sociolozi su u znatnoj meri očuvali svoju
izuzetnost: retki su oni koji su iskušenju podlegli i prih­
vatili se istraživanja pokretljivosti (reprodukcije). U tome
ih nije omeo ni vrlo rano upućen poziv Vojina Milića, koji
se prvi upustio u detaljnije obrade na samo delimično upo­
trebljivom materijalu (rezultatima probnog popisa stanov­
ništva)«^ Desetak godina je trebalo da prodje, pa da jedno
američko istraživanje pokretljivosti jugoslovenske "elite5
(unutar opšte empirijske studije njenih socijalnih karakte-
2 ) I zatim,
ristika) pokrene talas istraživanja i diskusija.
uljuljkana tim talasom, sociologija drema na idealnom pod­

li Ud . V. Milić, Osvrt na društvenu pokretljivost u Jugoslar

viji, Statistička revija 3-Wl96o. Vidi i njegov još
raniji pristup čestoj pod-temi pri istraživanju mobil­
nosti, u članku: Socijalno poreklo učenika, srednjih škola
i studenata, Statistička revija 1-2/1959. Pronicljivu
analizu u to vreme sputava opšte-rasprostranjena svest
0 ograničenim razmeramr'1
* društvene diferencijacije. Osnovne
stratifikacione kategorije čine: poljoprivrednici, manuel-
na i nemanuelna zanimanja, što je još suviše blisko mis­
tičkom levijatanu "radnog naroda".

2) Up. Opinion-Making Elites in Yugoslavia, ed. by A. Barton,

B. Denitch, C. Kadushin, Praeger Publ. 1973. (prikupljanje
podataka je izvedeno tokom 1968. god.). U Srbiji je istra­
živanje (krajem 197o.) izvršio M. Janićijević (up. njegov
članak: Međjugeneracijska društvena pokretljivost u ŠR Sr­
biji, Marksističke sveske 1-2/1972.), ali šire podatke ni
analize još nije učinio dostupnim javnosti. U Sloveniji
1 Makedoniji uporedno istraživanje (takodje tokom 197o.
god.) obavio je slovenački tim (S.Saksida, A. Caserman,
Petrović: Društvena stratifikacija i pokretljivost u jugo
slavenskom društvu, biblioteka čovek i sistem, sv. 5, Zag­
reb 1977.). U.Makedoniji i Vojvodini su vršene, na. osnovu
statističke gradje ,• -analize socijalne strukture na podru­
čju školskog sistema (v. diskusiju P. Georgievskog u časo­
pisu Gledišta, br. 11-12/1971., koji je u celini posvećen
raspravi o društvenoj pokretljivosti, kao i tekst S. Fleraa:
Društvena pokretljivost i obrazovanje, Gledišta 3/1972.).
 4

ručjU siedcćih desetak godina.*

1*^

U analizu i ocenu pojedinačnih rezultata jugo-

slovenskih proučavalaca vertikalne mobilnosti ovde.se neće
sistematski ulaziti. Uz jedan izuzetak (Saksida i dr.), ti
su rezultati suviše fragmentarni, pa će se koristiti samo
za odgovarajuća poredjenja. Zajedničku polaznu teorijsku
pretpostavku dominantne orijentacije (koja se može nazvati
- sociološkim realizmom) čini stav !i... da društvena pokret­
ljivost predstavlja procese koji su društveno regulirani
i pomoću kojih kako pojedinci koji pripadaju različitim
društvenim grunama tako i čitave društvene grupe mijenjaju
svoje položaje na pojedinim stratifikacijskim dimenzijama.
S općedruštvenog stanovišta, pojedinačni pomaci predstavljaju
... inđividualiziranu manifestaciju procesa promjene Uhutar
datov sistema društvene stratifikacije. Prema tome, pomaci
u pokretljivosti nekog pojedinca rezultat su istovremenog
djelovanja nekoliko društvenih regulatora koji funkcioni­
raju kako na socijetalnoj tako i na grupnoj, odnosno indivi-
2 )• •
dualnoj razini.

Lako se može uočiti postupak dvostruke teorij­

ske fragmentacijo u navedenom-pristupu. S jedne strane, sis­
tem društvenih odnosa predstavlja se kao aglomeracija strati-
fikacionih dimenzija.3^ Taj se- sistem ne pokazuje kao tota­

li, članak U. Zvekića: Mediugeneracijska vertikalna pokretlji­

vost, Sociološki pregled 1-2/1981. baziran je na prostorno
i socijalno krajnje limitiranom materijalu (vladajuća klasa
nije zastupljena ni najnižim slojem!). D. Sekulić svoju
analizu zasniva na pomenutom, skoro punoletnom istraživanju
Janićijevića, koje dopunjuje prilagodjenim podacima iz sin-
.venačkog istraživanja vrednosti. - Up. D.Sekulić, Socio-
profesionalna mobilnost u Jugoslaviji, Sociologija 1-2/19R4
Najrad, pojavljuje se tematsko empirijsko istraživanje u
Vojvodini (1982-83.), prikazano u tekstu: S.Flere, B. Djur-
djev, Medjugeneracijska vertikalna pokretljivost u Vojvodin
Sociologija 1-2/1984. 0 ukupnom siromaštvu, na celokupnom
plodnom terenu, svedoče “Bibliografije radova sociologa
Jugoslavije1 u periodu 1969-79. god.
2) S. Saksida i dr., n.d. 78.
3) U društvenoj hijerarhiji se "...položaji pojedinaca na
različitim stratifikacijskim dimenzijama medjusobno pribli­
žavaju.1' - S. Saksida i dr., n.d. 54 (podv. M.L.).
 - 5 -

litet, u kojem su pojedinačne determinacije ("dimenzije )

suštinski odredjene dominantnim društvenim odnosom (teme­
ljnim klasnim odnosom). Već se 'skup" rekonstruiše statis­
tičkom (faktorskom...) analizom izolovano ispitivanih vari­
jabli. Pored toga, broj dimenzija po kojima se društvo
može diferenciratira pod-skupove principijelno se javlja
kao neograničen (rasprostire se na pol,rase, nacije— ,
preko klasa, zanimanja..., do sportskih navijača, uzgajate­
lja pasa itd.). Odbacuju se apriorni kriteriji za determi­
nističko uredjivanje varijabli. Oni bi podrazumevali da su
odredjeni oblici determinacija primarni i relativno kon­
stantni (za uspostavljanje ispitivane društvene strukture).
A to dalje znači da se drugi oblici poj-avljuju tek kao
"atributi", pa kap konkretnije manifestacije "prvih uzroka11
sadrže takvo bogatstvo determinističkog medjudelovanja, da
se njihova veza sa opštim mora teorijski rekonstruisati
(ispitivanje konkretnog totaliteta). Jedini kriterij koji
sociološki realizam apriorno priznaje jest - heuristička
plodnost (jer "svaka stvar sadrži u sebi podjednaku koli­
činu istine").

Problem navedenog stanovišta predstavlja unu­

trašnja nedoslednost. Pitanje plodnosti nije apriorno,
već je imanentno izabranoj teorijskoj orijentaciji. U kraj­
njoj liniji, u društvenim naukama, plodnost se ispoljava
kao bogatstvo mogućnosti da se razvije i učvrsti osnovna
- polazna! - teorijska pretpostavka. Kao što se, s druge
strane, pojedine varijable, "atributi” i tsl. mogu "videti"
- opet - tek sa odredjenog teorijskog stanovišta. One ni­
su stvar po sebi, već predstavljaju instrumentalizaciju
izvedenog delatnog interpretativnog okvira. I zatim, pos­
toji kod navedenog pristupa uočljiv nesklad izmedju visoko
standardizovane procedure istraživanja (uvek istog seta
varijabli), i principijelne multidimenzionalnosti poten­
cijalno značajnih obeležja.

Drugi opšti problem uobičajenog pristupa izuča­

vanju mobilnosti jf* uverenje da se opšte društveno kretanje
 6

može prikazati kao skup individualnih postupaka (''indivi­

dualizirane manifestacije'1). Odnosno, da se društvo ana­
litički rastvara na pojedince(i njihova grupisanja), a ne
na sistem odnosa. Implicitnu pretpostavku analizatora pokret­
ljivosti čini uverenje da se sloboda sastoji iz jednakih
šansi individua. Rast mogućnosti pripadnika svake pojedine
društvene grupe, da zauzmu bilo koji društveni položaj,
imao bi da svedoči o napredovanju (ili, u suprotnom slučaju,
o zastoju u napretku) sistema prema neantagonističkim od­
nosima, Suštinu klasnog ne bi činio.medjusobni odnos klada
(suprotstavijenost), već odnos pojedinca prema klasi: uko­
liko je taj odnos manje uslovljavajući, ukoliko se indivi­
dualna sudbina s manje verovatnoće može otčitati iz porekla
ili datog položaja ("inter i intrageneraciiski"), utoliko
je sam pojam klasnog irelevantniji za teoriju društvenog
sistema (približavanje idealu “slobodnog Aruštva").

Važnost takvog “inđeterminizma porekla'1, narav­

no, velika je kako za svakog pojedinca, tako i za ukupno
funkcionisanje društva (treba li podsećati na poznatu
^arksovu napomenu o konzervatorskoj opasnosti "otvorenoe
društva1?). Problem je, medjutim, u tome što se odnos medju
grupama ne menja nužno time što se pripadništvo grupi
može (“ravnopravnije") promeniti. I sada dolazimo do veze
izmedju dva pomenuta postupka fragmentacije u dominantnom
pristupu sociološkog realizma. Ustanovljeno je, prvo, da
je broj dimenzija na koje se razlaže analizirana struktura
odnosa u principu neograničen. A same strukture se, isto­
vremeno, rastvaraju na individualne postupke njihovih :,re-
prezentanata’1. Te đve pretpostavke su, jasno, povezane: ono
u osnovi počivaju na (Durkheimovom) stavu da društvene či­
njenice treba posmatrati kao stvari. Jasno je da status
relativno stabilnog, objektivnog predmeta posmatranja mogu
imati samo individue i institucije. Klasna analiza, napro­
tiv, za predmet nužno uzima ono što je po definiciji dinamič­
no (protivrečnosti u sukobu, pokrete...) i subjektivno (klas­
na svest...). Unutrašnja nedoslednost, kojoj na ovom mestu
podleže objektivnost sociološkog realizma, bila bi sledeća:
 7

ako broj relevantnih objekata posmatranja zavisi uglav­

nom od istraživačeve maštovitosti, onda ni jedno poje­
dinačno obeležje ne može predstavljati dovoljan uslov neke
pojave (pa tako ni "savršena mobilnost" nema nikakvo kon-
kluzivno značenje u odnosu na klasnu strukturu).
Preovladjujući pristup proučavanju društvene
pokretljivosti karakteriše, dakle, nastojanje da se utvrdi
(u masovnim razmerama) životni ciklus pojedinaca s obzirom
na njihovo pripadništvo grupama na stratifikacijskim les-
tvicama. Pojedinci su tu polazni element ne samo neposred­
nog posmatranja (prikupljanja empirijskih podataka), već
i ukupnog analitičkog postupka. Putem njihove životne "ka­
rijere", putem njihovog (eventualnog) hoda (uzlaznog i si­
laznog) po nivoima društvene stratifikacije, mi sudimo o
svojstvima grupa kojima sukcesivno pripadaju (jasno se
oseća tradicionalna ocena o postignuću, odnosno neuspehu).
Uostalom, sam termin "pokretljivostupućuje na to da je
pojedinac ono što istraživača zanima (pokret ćele društ­
vene klase značio bi promenu same stratifikacije, pa tako
i ukidanje osnovnog obeležja objekta posmatranja).

Naravno, odmah se može opravdano prigovoriti

da se i u ovom radu koriste rezultati empirijskog sociološ­
kog istraživanja anketnog tipa, obradjeni standardnom sta­
tističkom procedurom. Obadva postupka (prikupljanje i obra­
da podataka) zasnivaju se na pretpostavkama sociološkog
realizma. Pojedinac, i njegove relativne šanse, a ne grupe
neposredno, u njihovim protivrečnim odnosima, predstavljaju
stvarnost koja se teoretizuje. Takva neđoslednost imanentna
je svakom pokušaju da se teorijske kategorije potvrdjdju
na čulno-stvarnosnim sadržajima (ukidanje te nedoslednosti
moguće je samo kad teorija dostigne dostojanstvo praktičke
kritike stvarnosti). Ipak, ona je neophodna ako se mišlje­
nje ne želi zatvoriti u kuglu metafizike. Izlaz se mora
tražiti u samosvesti o granicama pristupa i u specifično
postavljenim zadacima. Mi, dakle, znamo da nam ampirijski
podac? ne govore neposredno o klasnim odnosima, već o obli-
cima manifestovanja tih odnosa na specifičnom polju re-
produkovanja društvenih grupa. "Istina" reprodukcije
društvenih grupa krije se u načinu reprodukcije sistema
društvenih odnosa, a kretanje pojedinaca unutar i izmedju
grupa odredjeno je višestrukim posredovanjima, na čijim
polovima stoje: obrasci klasne reprodukcije koje postavlja
globalni sistem odnosa, i aktivna delatnost slobodnih
pojedinaca (čija je sloboda zasnovana na praktičnom odnosu
prema postojećem) koji (potencijalno) transcenđiraju gra­
nice opštih obrazaca. Drugim rečima, zadatak istraživanja
klasne reprodukcije je da pokaže kako nužnost empirijskog
kretanja (obnavljanja grupa u datom klasnom odnosu) proiz­
lazi iz opštih zakona reprodukcije vladajućeg sistema
odnosa, kao i niz posredovanja te nužnosti, medju kojima
konačno ishodište čini delatna sloboda individua (p o sebi
se razume da se taj zadatak ovde može tek fragmentarno
ostvariti).

Za kritičko je stanovište, znači, društvena

grupa osnovna jedinica posmatranja (zato je celina ovde
primerijenog pristupa primerenije opisana sintagmom - klasna
reprodukcija, nego - vertikalna pokretljivost). Društvene
grupe (klase) predstavljaju, u suštini, (socijalnu) kris­
talizaciju (tehničke) podele rada. Stoga odnosi medju
njima, institucionalizovani i neinstitucionalni, kao "as­
pekti" istorijski dostignute podele rada, čine osnovne
p o s r e d , k a t e g o r i j e u razumevanju društvene organiza­
cije. Podela rada se u odnosu na grupe iskazuje kao nuž­
nost; prema pojedincima ona se pojavljuje kao nešto slučaj­
no. Odnosno, drugim r'ečima: individualna "karijera" se
prema ustanovljenom društvenom sistemu postavlja akciden-
talno, a reprodukcija grupa, nasuprot tome, konstitutivno.

Očigledno je, najzad, da se ovde podrazumeva

kako način organizacije konkretnog društvenog totaliteta,
tj. obrasci specifične klasne podele rada, uslovljavaju
oblike reprodukcije društvenih grupa. Kod dominantnog,
"individualizovanog" pristupa mobilnosti (sociološkog rea*
 9

lizma), stvar stoji nešto drukčije: statusna svojstva

se pojedinačno pripisuju, a njihova distribucija je u
Drincipu strukturalno-tehnološki determinisana. Zbog uni­
verzalizma koji iz toga sledi, istraživanje njihovog in-
tergeneracijskog i intrageneracijskog prenošenja (u "indus­
trijskom društvu") može se koristiti tipičnim obrascima
(manuelan-nemanuelan rad, elitna, profesionalna i masovna
zanimanja i tsl.)v Stoga je analiza načina proizvodnje
kao generatora društvene strukture, odnosno njene reproduk­
cije, za taj pristup neobavezna i po pravilu se ne može
naći u studijama o mobilnosti. Za ovde primcnjen pristup,
takva analiza je neophodna. Doduše,1, u istraživačkom izveš-
taju ona se može izložiti samo u konturama, toliko da se
shvati kako vladajući način proizvodnje generira odredjene
društvene grupe, odnosno kako reprodukcija tih grupa pred­
stavlja oblik proizvodnje vladajućeg načina društvenog
života.
 2. Način proizvodnje socijalističkog društva

Istraživanje polazi od pretpostavko da jugoslo-

vensko društvo predstavlja poseban oblik globalnog tipa
(formacije) socijalističkih društava. Iz toga, dalje, sledi
da se teorijski mogu razviti univerzalne kategorije tog
(globalnog) oblika društvenih odnosa, čije se specifičnosti
pojavljuju u daljem toku konkretno-istorijskih istraživanja.
Zbog teorijske sumaglice koja obavija predmet, svako kon­
kretno istraživanje tek parcijalno proverava svoje osnovne
(opšte) pretpostavke. Zato te pretpostavke podupiru istra­
živanje u istoj meri u kojoj se i same potvrđjuju njegovim
rezultatima.

• ’
2.1. Socijalizam je posebna
društvena formacija?

Počinje se uvidom što je za većinu nesporan:1^

socijalizam predstavlja istorijski novi oblik društvenih
odnosa, nastao kao rezultat ukidanja proizvodnje kapitala
na kojoj je počivala reprodukcija gradjanskog društva. S
tim se ne bi složili oni koji socijalizam drže za varijantu
"državnog kapitalizma', pa se kasnija rasprava može smatra­
ti i kao implicitna diskusija s takvim stanovištem (uzgtted,
i "teorija konvergencije" - naravno, ako ima logičkog smis­
la - takodje polazi od dva sistema društvenih odnosa).
Pomenuti uvid se dopunjava hipotezom (što se u radu raz­
laže) po kojoj je ukidanje kapitala izvršeno na takav na­
čin, da se novi društveni odnosi ponovo uspostavljaju na
osnovu klasnog antagonizma (koji im je u temelju). Društvo
se, dakle, još jednom raspada na dve osnovne klase, a
"vertikalnapođela rada uvodi eksploataciju (i eksploati-
sane), dominaciju (i podredjene), vlast (i potčinjene) itd.
1) Up. Z. Golubović, Staljinizam i socijalizam, FDS, Beo­
grad 1982.
 11

Protiv te (empirijske) eviđentnosti roguše se "idcalisti"-

-ideolozi, koji već žive u oazi besklasnog društva, ali
je njihovo gledište toliko kompromitovano, da se jedva
još i zvanično'održava (modernija njegova varijanta govori
o klasama - npr. o ''ostacima klasa", ili o samo jednoj
klasi i tsl. - ali poriče klasni odnos; to bi - teorijski
- bilo naprosto smešno, kada - praktički - ne bi bilo
"funkcionalno", i zato se ima uzeti kao tvrdnja koja na
osnovu rezultata istraživanja ostaje ili pada).

Proizvodnja kapitala započinje (pojmovno i

istorijski) kao proizvodnja ribe. To znači da su centri
materijalne, pa i ukupne reprodukcije društva medjusobno
relativno nezavisni, da su atomizovani, i da se društveni
karakter proizvodnje potyrdjuje naknadno, posredstvom
tržišta, tek u činu razmene. Stoga ni cilj proizvodnje
pojedinačnih robnih proizvodjača ne može biti društveni,
već privatni: roba se proizvodi radi sebe same (tj. u
daljem izvodjenju, radi ekvivalenta dobijenog razmenom itd.).
Eto zašto je besmislena tvrdnja (i sintagma) o nužnosti
"socijalističke robne proizvodnje" (od koje se bitno raz­
likuje pojam: robna proizvodnja u socijalizmu): ako se
proizvodi prvenstveno radi društvenih potreba, tj. upotre­
bne vređnosti, proizvodnja nije :irobna,:; a ako je sama
sebi cilj - kao prometna vređnost - tada nije "socijAli-
zovana" (naravno, druga je stvar, o kojoj ovde ne može
biti reči, pitanje "proporcija" različitih načina proiz­
vodnje unutar datog društvenog sistema).

Da bi proizvodnja robe postala reprodukcija

kapitala, nužne su, medjutim, dalje pretpostavke. Pre svega,
sami proizvodjači - radnici - moraju biti (prisilno) raz­
dvojeni od sredstava za proizvodnju. To znači da je uspos­
tavljena podela rada po kojoj jedna grupa ima monopol nad
sredstvima za rad, stoga organizuje proizvodnju, upravlja
njome (poseduje sredstva za rad, sirovine i sredstva za
život). A druga grupa, suprotstavljena prvoj, raspolaže
samo radnom snagom, koju mora da razmenjuje za životna
 12

sredstva. Proizvodnja viška vređnosti, koja se pod tim

uslovima konstituiše, pretpostavlja da se dve (osnovne)
klase, u neposrednom ospoljavanju, javljaju kao atomizo-
vane, u sebi protivrečne grupe..Unutrašnje jedinstvo grupa
(koje počiva na identičnosti položaja unutar podele rada)
uspostavlja se tek u njihovom medjusobnom globalnom (klas­
nom) sukobu. Za našu svrhu, prethodno razmatranje treba
svesti na dva zaključka: proizvodnja radi proizvodnje,
dakle, atomizovanost robnih proizvodjača, temelj je na
kojem se gradi sistem kapitalističkih društvenih odnosa
(naravno, sam taj temelj je, takndje, društveni odnos); i
zatim, iako tek proizvodnja kapitala predstavlja puni raz­
voj robne proizvodnje, pojedini njeni oblici javljaju se
u drugim društvenim formacijama - ali kao podredjeni osnov­
nom proizvodnom odnosu, i u tom smislu - sporedni (u anti­
ci, srednjem veku, pa na analogni način i u socijalizmu
- mada nipošto ne kao ''socijalistička robna proizvodnja";
ono što se može reći je - da postoje elementi robne proiz­
vodnje, potčinjeni vladajućem odnosu, dakle - transformi-
sani; razlika prema kapitalizmu je kvalitativna, a ne
kvantitativna...).

Revolucionarno rušenje kapitalističkih, društ­

venih (proizvodnih itd.) odnosa (a. socijalizam., ukoliko je
samostalna formacija, kao negacija kapitalizma rezultat,
je revolucionarnog pokreta) znači ukidanje njihovih osnov­
nih pretpostavki. Umesto proizvodnje relativno izolovanih-
(pa naknadno "integrisanih") subjekata, proizvodnje radi
sebe same (tj. viška vrednosti...), nastupa podruštvlja-
vanje njenih ciljeva (pretpostavke za to je, naravno, stvo­
rio sam kapitalizam). Praktički put, kojim je pokret kre­
nuo, činila je - radikalna nacionalizacija (konfiskacija
itd.) sredstava za proizvodnju.
 13

2.2. Socijalizam je
“političko društvo"?

Zbog raširenog načina mišljenja ovde je, medju-

tim, neophodno napraviti jednu digresiju. Uobičajilo se
gledište da je revolucionarni•pokret "prvo" osvojio držav­
nu vlast, a "zatim" je, "pomoću" nje, izvršio preokret
ekonomskih i drugih društvenih odnosa. Iz takvog 'redosle-
da'l izvlači §e još značajnija konsekvenca: vladajuća klasa
u socijalizmu “poseduje državu"1 2
^ i tek posredstvom nje
komanduje procesom proizvodnje. Prvi stav sudi o državi
izrazito redukcionistički (drugi do besmisla proširuje'
značenje pojma; sužavanje i proširenje čine dve strane
istog pogleda -ekstremnog instrumentalizma). On polazi
od elementarne činjenice da revolucionarni preokret poči­
va na sili-. Država se, međjutim, ne može svesti na aparat
prisile. Njena je uloga da obezbedi funkc.ionisanje celine
datog sistema društvenih odnosa, a pošto on počiva na klas­
noj vladavini - to istovremeno znači i da osigura domina­
ciju vlada juče klase . Ta se kompleksna uloga izvršava raz­
nolikim sredstvima, medju kojima- je represivni aparat
tek jedan od.mnogih (uz državnu administraciju, sudstvo,
. 2)
ideološke.aparate itd.). Dominacija nad sredstvima pri1-
sile ne znači, još, da se ovladalo državom, već samo jed­
nim od ''aparata" - koji, doduše, može biti odlučujući u
trenutku velikog, društvenog sukoba. Monopol nad sredstvima
prinude • koji je u vremenu prevrata-jedan od oblika samog'
revolucionarnog procesa! - omogućio je da se organizovanje

1) Prema poznatoj Burnhamovoj formulaciji - u: The Manage-

rial Revolution, Indiana Un. Pr. 196o, 72.
2) U tom smislu je prihvatljiva rigorozna Poulantzasova
tvrdnja: "(Državni) aparati suu v e k materijalizacija i
sažimanje klasnih odnosa..." - Klase u savremenom kapi­
talizmu, Nolit, 1978, 26.
 14

državne i organizovanje društvene proizvodnje odvijaju

praktički istovremeno.1^

Apsurdnost tvrdnje - da je revolucionarni

pokret Drvo stekao "vlasništvo nad državom", pa zatim,
pomoću njega, i vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju
-proizlazi, dakle, iz činjenice da na završetku gradjan-
skih ratova, u izvornim antikapitalističkim revolucijama
(ruskoj, jugoslovenskoj...), države u punom Smislu reći
nije ni bilo. Raspolaganje represivnim aparaitom, stvorenim
tokom oslobodilačkog i (ili) gradjanskog rata (ore svega
- vojskom, ali i policijom; naravno, formirani su i zameci
drugih aparata države - ali izmedju zametka i radjanja
stoji dugo polje razvoja, kao i pretećih pobačaja...),
omogućilo je uobličavanje i izrastanje novog načina repro­
dukcije društvenog života - i to simultano uspostavljanje
svih ključnih- oblasti društvenih odnosa (ekonomskih, poli­
tičkih, ideoloških...).-Uostalom, na stvarnom istorijskom
kretanju se <teorijski) izvedeni zaključci sasvim jednos­
tavno dokazuju.-U ruskoj revoluciji se stvaranje Crvene
armije, i period izgradnje ratnog komunizma (u kojem su
postavljeni stvarni temelji kasnijeg sistema planske eko­
nomije), ne mogu -objasniti izvan recipročnog uzročno-pos-
ledičnog delovanja.^ U istom smislu svedoči i jugosloven-
sko iskustvo: “Eksproprijacija širih razmera započela je
u Jugoslaviji u jesen 1944... mada su prethodne pripreme
vršene od proleća 1944... Posle prvog talasa eksproprija­
cije krajem 1945. bilo je podržavljeno 7o% rudarstva, 9o%
crne metalurgije, loo% proizvodnje nafte i 6o% nemetala " .^ 1
3
2

1) Moguć je, medjutim, u izvesnoj meri obrnut proces, o ko­

jem svedoče buržoaske revolucije: da se u senci "tudje"
(feudalne) države postepeno šire oblici robne proizvod­
nje. Ali tu se uvek radi samo o "formalnoj potčinjenosti
rada kapitalu", još nerazvijenoj formi proizvodnje viška
vrednosti. A i to je moguće samo zbog spomenutog svoj­
stva atomizovanosti robnih proizvodjača. Država, nasuprot
tome,^“sažima" globalan odnos, i tu postepeno preuzima­
nje nije moguće.
2) U p . E.H. Carr, The Bolshevik Revolution 1917-1923 (vol.
II), Penguin 1983.
3) B. Petranović, č. štrbac, Istorija socijalističke Jugo­
slavije (I), Radnička štampa 1977, 53-54 pass.
 15

Ili, u već-pomalo interpretativnoj verziji drugog autora:

"Po raznim osnovama, kao što su konfiskacija, oduzimanje
ratne dobiti, sekvestar i razne mjere državne kontrole,
država (?) je stekla u vlasništvo, osim prometa, oko 80%
industrije, gotovo cjelokupan bankovni sistem, trgovinu
na veliko i vanjsku trgovinu.’ Tako je nova država već
prvih mjeseci posle rata postala odlućujuća privredna
snaga".^ Ustav, s početka 1946. godine (ne može se, na­
ravno, tvrditi l!institucionalistički" da donošenje Ustava
Dokazuje konačno stvaranje države kao političkog odnosa,
ali se može uzeti da ono signalizira završetak formacionog
perioda i početak stabilizacionog perioda novog vladajućeg
političkog odnosa),, i zakoni o nacionalizaciji i (s kraja
1946., i "preostatak" iz 1948. godine), samo s pravno-poli-
tičkog stanovišta "zaokružuju" one ekonomske odnose, koji
su već "zahvatili stvar u korenu". •

Istorijski, dakle, nije teško pokazati da

"osvajanje" države (kao totaliteta političkih odnosa) ne
prethodi ovladavanju ekonomijom (dok kapitalistička revo­
lucija do2vol java, delimično, obratan proces) - i to, još
jednom, utoliko ukoliko je politički odnos nesvodiv na silu.
Opovrgavanje izvedene tvrdnje: da se ekonomijom upravlja
na osnovu "vlasništva nad državom" (ili, što je isto, da u
socijalizmu postoji “primat politike nad ekonomijom") -
zahteva, medjutim, znatno širu elaboraciju. Stoga Će se
kritika izvesti u "pozitivnoj" formi, kroz analizu stvar­
nog vladajućeg oblika društvenih odnosa.

Navedena simultanost (preuzimanja "preduzetnič-

ke" uloge u 'ekonomiji" i osvajanja "političke" vlasti)
nipošto nije slučajna: ona predstavlja suštinsko (nužno)
obeležje novog dominantnog društvenog odnosa. Pre nego Što
se taj kompleks problema pojmovno razloži, podsetimo se.,
sažeto, poznatog istorijskog razvoja. Revolucija je bila1

1) D. Bilandžić, Društveni razvoj socijalističke Jugosla­

vije, CDD, 57.
 - 16

delo pokreta (klasni amalgam seljaštva, radništva, "pro­

fesionalnih revolucionara" - članova partije iz različitih
slojeva društva...) koji je bio hijerarhijski konstituisan:
njime dominira partija, koja je i sama hijerarhijski orga-
n i z o v a n a . R u k o v o d e ć i pokretom u pobedničkom ratu (oslo­
bodilačkom i gradjanskom), pri čemu se sam pokret postepe­
no uobličava u represivni (državni) aparat (vojska, KNOJ
itd.), hijerarhija partije preduzima reorganizovanje društ­
venih odnosa u obadva ključna područja: ekonomskom i poli­
tičkom. Politička strana tog procesa problematičnija je s
faktografskog, nego s teoretskog aspekta, i zato je ovde
ostavljam po.strani. Usredsredimo še ukratko na ekonomsku.

Konfiskacija (sekvestar itd.), i zatim nacio­

nalizacija, učinili su partijski vrh neposrednim organiza­
torom celokupne industrijske (a uz kontrolu "asortimana",
cana i distribucije proizvoda - takodje i poljoprivredne)

1) U revolucionarnoj partiji je hijerarhija bila apsolutna:

celokupna organizacija se, praktički, gradila odozgo.
Može se, bez suštinskog preterivanja, reći da je Komin-
terna postavljala generalnog sekretara, ovaj bi imenovao
polit-biro, njegovi članovi bi izabrali centralni komi - •
tet - i' tako naniže sve do rejonskih komiteta koji su
kontrolisali Drijem članstva. Vidi o tome u: V.Deđijer,
Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita (tom.II),
Liburnija, 1981. Npr.: Josip Broz na VI Kongresu KPJ:
"Godine 1937. skinuto je i rukovodstvo, na čelu s Gorki-
ćem, osim jednog člana koji je dobio od Kl zadatak: for­
mirati novo rukovodstvo u zemlji i izvršiti potpunu Čist
ku Partije". - Isto, 324.
Zanimljivo je, i pokazuje Staljinov smisao za
crni humor, da je upravo to opšte pravilo on "zamerio-
rukovodiocima KPJ, u sukobu 1948: -Izlazi, dakle, .da je
većina današnjih članova CK KPJ kooptirana. A tako je
ne samo sa članovima Centralnog komiteta, nego i sa mes­
nim rukovodiocima, koji se imenuju, a ne biraju odozdo._
- Pismo od 4.VI 1948. - nav. p: B.Petranović, č. Štrbac,
n.d. (tom II),-256. Naravno, u tom trenutku se KPJ još
uvek brani od "napada", a ne ukazuje na izvore pravila.
2) "Gotovo na svim rukovodećim mjestima u svim institucijama
državne vlasti i uprave nalazili su se članovi KPJ." -
D. Bilandžić, n.d. 5o.
 17

p r o i z v o d n j e “Na čelu globalnog sistema stoji Politbiro

Centralnog komiteta KPJ sastavljen od desetak ljudi...
Njegovi članovi... odgovorni su za oblasti društvenog ži­
vota koje su im povjerene na upravljanje. Tako, na primjer,
jedan član Politbiroa unravlja oružanim snagama zemlje,
drugi izgradnjom države, treći odgovara za ekonomsku poli­
tiku i privredni razvoj,..'^ ''Ispod" člana Politbiroa
(kojem je "poverena" ekonomija) stoji "kolegij- ministara",
od kojih je svaki zadužen za jednu privrednu granu, a nod
ministarstvom je "glavna uprava" (od 1946. godine) - "...
kao neka vrsta srednje karike izmedju preduzeća i minis­
tarstava.." "Preduzeće je fornalno pravno lice, ali je prak­
tično bez poslovne samostalnosti, jer se kao državni organ
nalazilo po.d rukovodstvom državne uprave... Administrativ-
no-operativno rukovodstvo preduzeća (AOR) imalo je najviša
upravna ovlaštenja prema preduzećima koja su mu poverena:
donosilo je pravila preduzeća, moglo da ukine ili preinači
odluku direktora, smanji obrtita smedš'frva/preduzeća ili da
ih prenese na preduzeća iste privredne grane... Direktora
preduzeća postavljao je AOR i on predstavlja zaštitnika
državnih interesa. Njegova ovlaštenja su izvanredno velika
u oblasti organizacije proizvodnje, radnih odnosa i disci-
plinske odgovornosti". Već polovinom 1946. godine donosi
se Zakon o opštedruštvenom privrednom planu i državnim
organima za planiranje, i privredni život zemlje počinje
da se odvija po petogodišnjim i jednogodišnjim planovima,
a sistemom upravlja Savezna planska komisija.

Naravno, institucionalni sistem predstavlja

samo objektivizovanu "pokoricu" novo-organizovane društvene
podele rada. Ukidaju se atomizovani centri proizvodnje
kapitala, a društvenost proizvodnje se pokazuje u svojoj
neposrednosti. Umesto da se reorodukuje radi sebe same (tj.
viška vrednosti), proizvodnja je odredjena društvenim pla­
nom. Plan, medjutim, nije rezultat sintetizacije opštih

1) D. Bilandžić, n.d. 56.

2) B. Petranović, č. Štrbac, n.d. (tom I)’, 76.
 18

društvenih potreba: pošto se samo društvo oblikuje kao

hijerarhijska organizacija, planiranje je rezultat delat-
nosti vrha te hijerarhije (njegovo ekskluzivno pravo).
"Vrh" posreduje društvene potrebe i otuda odredjuje cilje­
ve proizvodnje, kao i sredstva za zadovoljavanje opšte-
-društvenih potreba. Planiranje, organizovanje, upravljanje
kontrola itd. postaju isključiv monopol jedne društvene
grupe (i same hijerarhijski organizovane). Neposredna oroiz
vodnja je, nasuprot tome, jedino polje aktivnosti druge
grupe. Monopolski položaj čini prvu grupu faktičkim vlas­
nikom sredstava za proizvodnju - i to grupu kao cei inu
(organizaciju), jer je monopol kontinuirano delegiran po
vertikali celokupne njene hijerarhije (kao što smo videli,
od Dolitbiroa do direktora preduzeća). Zato o njoj govorim
kao o kolektivnom vlasniku sredstava za proizvodnju. Pošto
monopolsko pravo pripada posebnoj grupi, jasno je da se na
suprotnoj strani nalazi lišenost tog vlasništva. Vlasništvo
i lišenost tako dobijaju karakter suprotstavljenosti, a
pošto ona počiva na objektivnom položaju u proizvodnom (i
ukupnom društveno-reproduktivnom) procesu, ta suprotnost
se javlja kao klasna protivrečnost.

Moć kapitala (misli se na "mnoge kapitale", i

na "moć" kao na kontrolu sopstvenih uslova reprodukcije)
proteže se unutar okvira njegovog pojedinačnog reproduktiv­
nog procesa - i tako biva omedjena reprodukcijom drugih,
konkurentskih kapitala. Objekt delatnosti (pa stoga i moći)
klase kolektivnih vlasnika, medjutim, jeste društvo u ce-
lini (znači - i celokupne njegove ekonomske potrebe). Par-
celisana moć "mnogih kapitala" mora se (komplementarno)
dopunjavati jednom integrišućom silom (koja obezbedjuje
opšte uslove reprodukcije vladajućeg društvenog odnosa).
Zbog medjusobne konkurencije kapitala, ta (politička) sila
mora da bude relativno nezavisna od-svakog od njih pojedi­
načno. Ukidanje "pluralizma" ekonomske moći Kapitala ukida
i potrebu za posredničkom (relativno autonomnom) agencijom.
Ali time se istovremeno ukida i svaka mogućnost autonomije:
 19

sažimanje moći u klasi kolektivnih vlasnika - koja je orea-

nizovana- kao jedinstvena hijerarhija (narušavanje ovog
principa nužno proizvodi krizu!) -• pri čemu je predmet
njenog delovanja društvo u celini, briše razlike izmedju
"ekonomije" i "politike". Svaka "ekonomska" odluka ujedno
je i "politička": ako je donosi "najviša instanca" hije­
rarhije to je samorazumljivo, jer objekt njene đelat-
nosti i jeste celokupna društvena proizvodnja. No ista je
stvar i s nižim slojevima klase (a da je "decentralizacija’
moguća, i u znatnijim razmerama, pokazuje upravo Jugosla­
vija), i to u dvostrukom smislu: odluke se tu donose is­
ključivo u okviru strogo definisanih "prava"; a s druge
strane, svaka takva odluka podleže (potencijalno) odgovor­
nosti prema "višim instancama" ('politička odgovornost").
Svaka odluka vrha hijerarhije vladajuče klase ujedno je i
"zakon", jer nema autonomnog prostora u kojem ona prestaje
da važi. Pošto najviši sloj klase kontroliše proizvodne
resurse u celini, pod tu kontrolu potpada i radna snaga.
Zato "ekonomija" radne snage takodje dobija "političke"
dimenzije, pa je razumljivo kako (u "idaalno-tipskom"
slučaju) svaki nezaposleni može biti smatran kriminalcem
(skitnicom, "negativnim elementom"), a svaka lenština
u fabrici - saboterom ("objektivno kontrarevolucionarnom
osobom"). Tako je, da se još jednom vratimo na početak,
simultanost ekonomsko-političkog organizovanja nove društ­
vene formacije predodredjena samim načinom njenog funkcio-
nisanja, ili - još dublje - samom strukturom dominantnih
društvenih odnosa.

2.3. Planska
proizvodnja

Tek pošto je istorijski skicirano stvaranje

novog oblika osnovne društvene podele rada, može se preći
na analizu odlučujućeg pitanja: šta se proizvodi u socija­
lizmu? Pri tome se,• naravno, ne misli na upotrebnu vrednost.,
 2o

iako u trenucima krize i takvo pitanje: šta s^^Uopšte

proizvodi? - ima svoj smisao. Već se misli na osnovni
društveni odnos koji unutrašnje - pa stoga nevidljivo'
- raspinje svaku tvrdu predmetnost. Sredstvo kojim klasa
kolektivnih vlasnika reguliše ukupnu proizvodnju društve­
nog života (tako da.materijalna reprodukcija istovremeno
predstavlja način reprodukcije vladajućeg društvenog od­
nosa) jeste plan. Osnovni je oblik proizvodnje, u socija­
lizmu, dakle, (centralna) planska proizvodnja.

Radi uklanjanja mogućih zabuna odmah treba

napomenuti da je za pojam (centralnog) planiranja (u smislu
u kojem se ovde upotrebljava) sporedno uspostavljanje
kalkulabilnog odnosa izmedju predeterminisanih potreba
(dakle planiranih ciljeva itd.) i sredstava za njihovo za­
dovoljavanje. Isto tako nije odlučujuća ni formalna apara­
tura planiranja, pri čemu u centru doneti planovi, koji su
proizvod đelatnosti specijalizovanih državnih organa (minis­
tarstava, planskih komisija i tsl.), imaju apsolutno oba­
vezu juću snagu (zakoni, uz pripadajuće sankcije) - iako
takva aparatura, više ili manje izgradje'na, postoji u svim
socijalističkim zemljama. Za centralno planiranje, kao
društveni'odnos, bitno je to da se ciljevi proizvodnje (u
materijalnoj i duhovnoj reprodukciji) odredjuju izvan samog
proizvodnog procesa, da ovaj proces predstavlja tek puko
sredstvo za ostvarivale tih ciljeva, kao i da je odredji-
vanje ciljeva i sredstava (monopolsko) područje svrsishodne
đelatnosti jedne posebne društvene grupe. Centralno plani­
ranje, znači, predstavlja upravljanje celokupnom društvenom
reprodukcijom na centralizovan način, t j . kontrolisanje
svih ključnih segmenata društva sa jednog "komandnog" mesta
- bez obzira na posebna sredstva kojima se ono vrši (u raspo­
nu od totalnog dugoročnog planiranja, do ad hoc kontrole
najvažnijih momenata reprodukcije, odnosno do mešavine ovih
i drugih instrumenata).

Reći, medjutim, da je nešto 'osnovni društveni

odnos", znači imati na umu izvesna ograničenja: ta očito jo
 21

da šo ovde raspravlja o •pojmu socijalizma. U istorijskom

kretanju su, jasno, s jedne strane prisutni ostaci ranijeg
načina proizvodnje (robna proizvodnja seljaka, ili sitnih
zanatlija i tsl.). S drupe strane, i mnogo važnije, mogući
su različiti stepeni "decentralizacije" unutar hijerarhije
vladajuće klase: polje samostalnosti "nižih instanci1' može
se relativno proširivati (i to u tolikoj meri, da izmedju
polu-nezavisnih privrednih subjekata postoje odnosi kvazi-
-razmene). Osnovni odnosi se, pri tom, ne menjaju: klasa
upravlja ukupnom proizvodnjom; vladajući - "viši" - sloj
kontroliše globalne aspekte (npr.: ukupnu raspodelu društ­
venog viška, brzinu i pravce razvoja, stepen otvorenosti
odnosno autarkičnosti privrede itd.; u tu svrhu on, naravno
prisvaja deo viška rada, odredjuje položaj privrednih grana
kontroliše ključne investicije, cene, monetarnu i fiskalnu
politiku, medjunarodnu razmenu itd.); "niži" sloj hijerar­
hije rukovodi "tekućim" procesom reprodukcije (odlučuje
o ostatku viška, poslovnoj politici na nivou oređuzeća i
tsl.). Ali takvo razaranje "stroge-' strukture hijerarhije
dovodi do preplitanja "kompetencija'1 i zaoštrava sukobe
unutar vladajuće klase, predstavljajući izvor kriza. Decen­
tralizacija dovodi do specifičnog oblika kvazi-robne proiz­
vodnje, pojačanog naročito (nužnom) otvorenošću prema
robnim privredama kapitalističkih zemalja. Ti snažni ele­
menti robne proizvodnje, u protivrečnosti sa vladajućim
oblikom odnosa, još jedan su izvor kriza - povezan sa prvim
jer se na njih oslanja "niži" sloj vladajuće klase (boreći
se za "samostalnost preduzeća", t j . u suštini za sopstveno
osamostaljivanje od dominacije "višeg" sloja klase).^

1) Ovim napomenama mesto je znatno kasnije, i zato se ovde

ne mogu više razviti. Morale su ipak biti učinjene, zbor
posvemašnje ideološko-teorijske zbrke koja vlada tim pit
njenu Inače, osnovno je obeležje te zbrke - potpuno meš-e
nje pojavnog i suštinskog. Tako će se, npr., (u novije
vreme!) tačno utvrditi: "U nas je decentralizacija izvr­
šena po državnoj liniji: republike, pokrajine i opštim
ojačale su svoje funkcije, a time i nadredjenost nad
privredom. Teritorijalno-politički centri predstavljaju
administrativno-operativne rukovodioce svojih privreda.
 22

Kao isključivi proizvod delatnosti hijerarhije

vladajuče. klase, plan predstavlja objektivizaciju njenih
posebnih interesa na planu društvene reprodukcije, izraženu
u formi opšte-društvenih interesa. Kakva je, medjutim, te­
meljna razlika izmedju planske i robne proizvodnje? Osnovno
svojstvo robe čini dvostrukost upotrebne i prometne vred-
nosti. Te su dve strane medjusobno zavisne: bez upotrebne
vrednosti proizvod nema prometnu vrednost; ali bez prometne
vrednosti roba nema za kapital ni upotrebnu vrednost (po­
treba koju ona za njega zadovoljava je - da obezbedi reali­
zaciju proizvedenog viška vrednosti; "čovečanski1* se motivi
kapitala ni malo ne tiču). Postojanje oba oblika vrednosti
se utvrdjuje nezavisno od proizvodjača (a u kapitalizmu se
kao "proizvodan" pojavljuje kapital, dok se rad svodi na
jedan od "proizvodnih faktora"), izvan produkcionog procesa
i nakon njega, na tržištu. U socijalizmu, plan prethodi
proizvodnji. Plan posreduje izmedju društvenih potreba i
sredstava i načina njihovog zadovoljavanja (upravo iz
monopola nad tim posredovanjem izvire dominacija vladajuće
klase). ,:Objektivišući" potrebe u neposredne proizvodne
zadatke, plan postavlja upotrebnu vrednost pre procesa
proizvodnje: sve što je proizvedeno (a što je, po pretpos­
tavci, u skladu s planom) ima upotrebnu vrednost, jer je
ona utvrdjena "a priori" (naravno, to je moguće stoga što
se same društvene potrebe ne razvijaju autonomno, već i
njih determiniše plan; to što on mora da podje od nekog
dostignutog civilizacijskog razvoja ne menja ništa na pri­
rodi stvari). Ali pošto je, s druge strane, i sama potroš-

(nastavak fusnote 1 sa str. 21)

Drugim recima decentralizacija nije oslobodila privredu
birokratskih stega i tutorstva." - K.Mihailović, MIN.
12.9.1382. (podv. M.L.). Ali će ekonomisti zatim "zahte-
vati" dalje povećanje (!) samostalnosti preduzeća, i to
upravo od onih koji na ukidanju te autonomije i zasnivaju
svoju društvenu egzistenciju.
 23

nja "prododredjena" (od nje je planiranje započelo - iako

je "početak početaka", jasno, u proizvodnji i društvenim
odnosima na njoj iz grad jenim),' očito je da proces razmene
(a s njim prometna vrednost) mora takodje da pretroi
suštinsku promenu. U stvari, razmena je ili direktno uki­
nuta (sredstva za proizvodnju, sirovine, radna snaga, pa
i potrošna dobra se administrativno "dodeljuju"), ili se
- utoliko ukoliko postoji - u njoj skriva prerušena raspo-
dela. Prometna vrednost proizvoda nije odredjena radnim
vremenom potrebnim za njegovu proizvodnju, već predstav­
lja faktor planirane raspodele (poljoprivredni proizvodi
su jeftini - zato što se hrana raspodeljuje univerzalno,
i zato da se omogući brža akumulacija u industriji; auto­
mobil je skup, jer je predvidjena hijerarhijska raspodola
itd.),
Tako je, sa suštinski izmenjena oba osnovna
svojstva, prestala da postoji i roba (u smislu dominantne
društvene kategorije; naravno, elementi robne proizvodnje
su, u različitim socijalističkim zemljama, u više ili manje
širokoj meri prisutni!). Umesto nje, osnovni proizvod/
/društvena kategorija postao je - planski proizvod. U krat­
koj rekapitulaciji treba još jednom izložiti osnovna obo-
ležja te kategorije/društvenog odnosa. Planska proizvodnja
odvija se u sistemu društvenih odnosa zasnovanih na podeli
rada koja ima klasni karakter. Planiranje predstavlja po­
sebno i povlašćeno pravo jedne društvene grupe, koja na
osnovu tog monopola (upravljanje, kontrola itd. nad sred­
stvima za proizvodnju, radnom snagom i dr.), postaje stvar­
ni (kolektivni) vlasnik sveukupnih društvenih proizvodnih
resursa (upravo to daje odnosima klasni karakter). Zauzi­
majući monopolski položaj, klasa kolektivnih vlasnika pos­
reduje opšte društvene potrebe, pretvarajući ih u nepos­
redne proizvodne (i druge društvene) ciljeve. Posredovanje
joj, medjutim, omogućava da svoje Posebne (klasne) interese
predstavi u formi opštih društvenih potreba. Time članska
proizvodnja postaje istovremeno i reprodukcija vladajućeg
 24

druStvenog odnosa. Vlndajuća klasa ima obeležja organi-

zovane hijerarhije, koja može biti u manjoj ili većoj meri
"decentralizovana" (što znači da se izvesna ovlašćenja
delegiraju nižim slojevima klase - "nižim instancama" - s
tim da se apsolutna dominacija nad njima - i, naravno, nad
društvom u celini - u osnovi zadržava). Otuda mogu posto­
jati različiti "nivoi planiranja", koji u slučaju relativ­
ne samostalnosti rreduzeća (u postavljenim okvirima) znače
izvesne planske prerogative njihovih uprava (to, još dalje,
može da omogući i odredjenu participaciju radnika - unutar
"ostatka ostataka" odlučivanja, što se pre svega odnosi na
deo raspodele). U uslovima istorijske "koegzistencije" s
robnom proizvodnjom (unutrašnje - sa preostalim i potčinje-
nim oblicima prethodne formacije; i spoljašnje - preko
nužnih ekonomskih i širih društvenih veza s kapitalističkim
zemljama), ta ograničena samostalnost stavlja (na površi­
ni) preduzeća u položaj kvazi-robnih proizvodnih subjekata.

Planski proizvod (koji očigledno nije rezultat

samo materijalne proizvodnje, već ukupnog društvenog rada!)
je, idealno, ukinuo protivrečno dvojstvo upotrebne i promet­
ne vrednosti. Prethodna napomena, međjutim, upozorava da
se ukinuta unutrašnja suprotnost pojavila sada na površini:
u razmeni planskog proizvoda za robu. Ekonomska nadmoć ka­
pitalističkih država omogućava da se nametnu uslovi razmeno:
proiaodi se imaju razmenjivati kao roba. Planirani rad se
tu mora "preobraziti" u apstraktni rad - i tada izmigolje
iracionalnosti novog oblika proizvodnje. Pošto postoji apri­
oran "sklad" izmedju proizvodnje i potrošnje (potrošnja
je planom predodredila proizvodnju), proizvodna svrha je
ispunjena ostvarenjem zadatih ciljeva: ciljevi su odluču­
jući, a sredstva sporedna. Tu se javljaju dve poznate pos-
ledice: s jedne strane, trače se sredstva (nema unutrašnjeg
mehanizma koji bi nametao uštedu sirovina, radne snage itđ.)
i zatim>pošto je potrošnja već odredjena, pa proizvod ne
mora "sam sebe da prodaje", njegova funkcionalnost, estet­
ska privlačnost i slično nisu od velike važnosti. U robnoj
razmeni razgolićena iracionalnost pokušava se pokriti nekim
 25

mehanizmima pozajmljenim od iskusnijeg partnera (razni

oblici materijalnih "stimulacija1* - na prvom mestu; tu
snada i spominjana "decentralizacija1*...).^

2.4. Planska vrednost

i upotrebna vrednost

Ospoljena iracionalnost, ukazuje, medjutim, na

jednu dublju protivrečnost, koja proističe iz samog oblika
planskog proizvoda. Videli smo da je on rezultat posredo­
vanja opštih društvenih potreba od strane posebnog "plan­
skog agenta'*. ■■ hijerarhije klase kolektivnih vlasnika. Ta
nam formulacija zapravo izlaže dvostruki karakter planskog
proizvoda. S jedne strane on noseduje, naravno, upotrebnu
vrednost. To je očigledno "večno" svojstvo ljudskog proiz­
voda, utoliko ukoliko je svrha svakog rada u zadovoljava­
nju potreba. A upotrebna vrednost predstavlja predmetni
oblik potrebe, njenu spoljašnu egzistenciju odnosno materi-
jalizaciju (dvostranost potrebe je osnovni uzrok zbog
kojeg proizvodnja ostaje frajno carstvo nužnosti1*, ma
koliko odnosi unutar nje bili ',J?a®ionalno uredjeni). Otuda
jc jasno da je upotrebna vrednost neposredno vezana za
potrošnju: proces zadovoljavanja potreba (potrošnja) je
istovremeno njena afirmacija u proizvodu. Mi, medjutim,
znamo da je u robnoj proizvodnji cilj višak vrednosti, a nc
zadovoljavanje potreba; kapitalistu zanima prometna vred­
nost, a ne upotrebna. Napetost izmedju te dve vrednosti
Tipomiruje,; se u razmeni: tek ovde, nakon proizvodnje, poka-
zaće se da li je proizvod roba (jedinstvo oba oblika vred •
1) ftazmena medju socijalističkim državama ima specifična
obeležja, zbog vojno-oolitičke dominacije SSŠR-a. Ta do­
minacija (unutar SEV-a) omogućava da se planiranje pro­
tegne i na medjudržavnu proizvodnju (naravno, planiranje
je nodredjeno interesima vladaj.uće klase dominantne dr­
žave). Tako se razmena ponovo preobraća u oblik pre/ras-
podele, po principima koji su već opisani. Bez takve
dominacije (kao u slučaju Jugoslavije i SEV-a), planski
proizvod uzima kvazi-robno obličje (kompromis koji se
ostvaruje u uslovima medjunarodne razmene kojom još
uvek vlada kapital). Ali ovaj ekskurs se ovde mora zadr­
žati na preliminarnim napomenama.
 26

nosti), ili tek puka stvar (koja U đatom odnosu proizvod­

nja ne može zadovoljiti ničiju potrebu, ma kolika oskudi­
ca istovremeno vladala). Iracionalnost kapitalističke
proizvodnje isocljava se (izmedju ostalog) kao razdvoje­
nost proizvodnje i potrošnje, koje se tek na tržištu - sti-
hijno - povezuju (razdvojenost je posledica suprotnosti
unutar same proizvodnje - izmedju kapitalista i radnika).

Ukidanjem atomizovanja proizvodnje ukida se i

prometna vrednost proizvoda. Proizvod je rezultat plana;
a plan (se) predstavlja (kao) racionalizovani izraz potre­
ba, ooposredovana socijalizacija njihovih individualnosti.
Izgleda, dakle, kao da potrebe predodredjuju proizvodnju.
Njihov odnos nije više slučajan susret gotoog proizvoda
i pojedinačnog kuoca, u kojem se, u krajnjoj liniji, proiz­
vodnja javlja kao determinišuća. Odnos determinacije čini
se sada obrnut, sama proizvodnja izlazi kao nužan rezultat
nlanom kondenzovanih potreba. Mi smo, medjutim, videli
da se taj proces odvija u uslovima klasno-strukturisane
podele rada, u kojima je planiranje posebno (ekskluzivno)
polje delatnosti jedne društvene grupe. Na osnovu njenog
posredovanja u planiranju, proces društvene reprodukcije
pojavljuje se kao uspostavljanje dominacije posebnih inte­
resa te grupe. Temeljno je obeležje plana, znači, repro­
dukcija datog (klasnog) oblika društvenih odnosa. Vratimo
se sada, imajući rečeno na umu, na sam proizvod. Pošto je
on rezultat plana, jasno je da se upotrebna vrednost odre
djuje unutar samog proizvodnog procesa; ili -još preciznije,
nju determiniše plan. Izlazi, dakle, da proizvod ima upo­
trebnu vrednost - ako odgovara planskim specifikacijama:
sve što je proizvedeno - u skladu s količinom, vrstom,
kvalitetom itd. predvidjenim planom - ima i upotrebnu vred­
nost. Ali koji opšti rezultat se sada pokazuje? Videli
smo da se jedpa upotrebna vrednost odredjuje tek u činu
potrošnje; a sada smo dobili da se druga postavlja u samom
procesu proizvodnje." Da li su one identične? Jedna je rezul ­
tat istorijskog razvoja ljudskih potreba; druga predstav­
lja ‘‘reinterpretaciju’' (u procesu posredovanja) tih potreba
 27

sa stanovišta :pOsebnih interesa jedne društvene grupe

(koja.ima monopol nad planiranjem). Prvu nazivam društ­
venom upotrebnom vrednošću (ili kraće - upotrebnom vred-
nošću), a drugu planskom vrednošću. Plansku vrednost pred­
stavlja korespondencija proizvoda sa zadatim planskim
specifikacijama; u njeno odredjenje, dakle, ne ulazi samo
(planirana) količina utrošenog ljudskog rada, već i vrsta
i kvalitet proizvoda.1^
.Ukidanje prometne vrednosti imalo je (u uslo-
vima opstanka klasne oodele rada) za rezultat to, da se
umesto robe proizvodi planski proizvod. Planski proizvod
karakteriše dvojstvo upotrebne i planske vrednosti. Planska
vrednost dominira nad upotrebnom, i ta je dominacija rezul­
tat monopola koji u reprodukciji društvenog života ima
klasa kolektivnih vlasnika. Dok je za robu karakteristično
da bez upotrebne vrednosti ne postoji rti prometna vred­
nost, ovde se odnos obrće tako da proizvod ima plansku
vrednost čak i kada nema neposrednu upotrebnu vrednost.
To. se postiže tako što se postavljene -potrebe (potrebe
koje proizlaze iz interesa posebne grupe, dakle njene spe­
cifične potrebe) prikazuju kao opšte društvene potrebe.
Društveni odnos dominacije predstavlja se kao dominacija
društva nad uslovima sopstvene reprodukcije. Svakoj kate­
goriji, koja je rezultat - i oblik - postojećeg načina
proizvodnje društvenog života, nameće se privid univerzal­
nog zakona ljudske društvenosti. Otuda se kritika pojedi­
nih "aspekata" viadajućeg sistema odnosa prikazuje kao kri­
tika same osnove tog sistema, a radikalna kritika celine
- kao destrukcija istorijskog uma (naravno, kritika - koja
je neophodna za puko funkcionalno prilagodjavanje sistema
- zadržana je kao ekskluzivno pravo vladajuće klase i time

1) Pošto odredjenje planske vrednosti nije samo kvantita­

tivno (kao kod prometne vrednosti), nego i kvalitativno
jasno je zašto "racionalizacija proizvodnje'* u socija­
lizmu neprestano nailazi na nepremostive prepreke: ona,
naime, podrazumeva redefinisanje ukupnih društvenih po­
treba (kao planskih '‘parametara", s jedne strane; ali i
kao načina života stanovništva, s druge!).
 28

oostaje jedno od područja ideologije). Fetišizam robe

zamenjen je tako fetišizmom planskog proizvoda: uslovi
reprodukcije vladajućeg društvenog odnosa prikazuju se
kao konačno pronadjeni oblik umne ljudske zajednice.

Ako smo utvrdili da planski Droizvod karakte-

riše "dvojstvo" planske i upotrebne vrednosti, preostaje
da se nešto detaljnije razmotri njihov medjusobni odnos.
Planska vrednost je rezultat nastojanja da se društvene
potrebe zadovoljavaju na takav način, da proizvodnja sred­
stava za zadovoljavanje tih potreba, kao i uslovi njihove
potrošnje, predstavljaju sam oblik reprodukcije vladajućeg
sistema društvenih odnosa. Njoj je, dakle, u osnovi inten-
cionalni napor da se preko ukupne proizvodnje pojedinačnog
postigne reprodukcija totaliteta sistema odnosa (jednosta­
van primer: neproporcionalno ulaganje u tešku industriju
ima za pretpostavku - ali i kao posledicu - neophodnost da
jedna grupa funkcioniše kao arbitar, kako bi se obezbedilo
održavanje postignutog neizbalansiranog odnosa izmedju
industrijskih sektora). Naravno, "nastojanje" i "intencio-.
nalnošt" se ne mogu uzeti u subjektivnom smislu, već su
pre svega strukturalno uslovijeni. S druge strane, društve­
ne potrebe su rezultat istorijskog razvoja, isto kao i sred­
stva i oblici njihovog zadovoljavanja. Stoga upotrebna
vrednost nije podredjena elementarnoj fiziologiji, već dos­
tignutom stepenu civilizacijskog razvoja. Ako kineska uni~
forma-ođeća štiti telo, a rumunska "naučna ishrana" daje
dovoljan broj kalorija, minerala, vitamina***, ako socrea-
listička umetnost ima neku svoju estetiku itd. - za sve
se te proizvode može reći da potrebe zadovoljavaju na re­
presivan način, svodeći njihovo bogatstvo na jednu, elemen­
tarnu dimenziju. Takvo represivno zadovoljavanje potreba
(koje je, naravno, karakteristično pre svega za potčinjene
klase) predstavlja njihovo puko odlaganje, i zato se isto­
vremeno doživljava kao lišavanje. Uz to, pošto je planski
proizvod i nešto društveno nametnuto (nametnut način zado­
voljavanja potreba), dok upotrebnu vrednost odredjuje indi­
vidualno trošenje, drugu stranu lišavanja čini suvišak ne-
 29

potrebnog (oskudica i suvišak stalno se pojavljuju para­

lelno). ^ Izme.dju planske i upotrebne vrednosti postoji,
dakle, duboka napetost, koja se ospoljava kao iracional­
nost planske proizvodnje. Jasno je, medjutim, da ta nape­
tost, odnosno iracionalnost, samo upućuju na svoju osnovu
- na kontradiktornost temeljnog klasnog odnosa.

2.5. Sistemski rad

i potreban rad

'Sa rasprave o karakteru proizvoda se ipak ne

može direktno preći na razmatranje klasne strukture: ovde
postoji (nužan) lanac posredovanja, ćiju ključnu kariku
predstavlja analiza karaktera rada u socijalizmu, tj. pojma
proizvodnog rada. Oko značenja tog pojma i njegove uloge
u razumevanju kapitalističkih odnosa u proizvodnji bilo
je mnogo rasprava u marksističkoj teoriji. Mišljenja su se
razilazila: od jedne, "negativističke" krajnosti, po kojoj
je on potpuno nepotreban i čak kontraproduktivan za razjaš­
njenje odnosa kanital/najamni rad, pa do druge, ‘eshato-
loške", po kojoj je taj pojam jedina čvrsta osnova za odre-
djenje radničke klase i njene revolucionarnosti. U za­
mrznutoj dijalektici, koja odlikuje ovovekovni marksizam,
pojmovno odred-j ivanje kao proces tekućeg posredovanja
jednostavno je neshvatljivo. Takvo mrtvilo definisanja
karakteristično je i za, retke, pokušaje razmatranja struk­
ture rada u socijalizmu.^ Jedan će autor, tako,' utvrditi

1) Naglašavajući "dubinski" karakter represivnosti, Mar,kus

i dr. označavaju celokupnost sistema "realnog socijalizma'
kao - "diktaturu nad potrebama". Istovremenost oskudice
i suvišaka, kao trajno obeležje tih društava, detaljno*
je analizirana u njihovoj knjizi. - Up. F.Feher, A.
Heller, G. Markus, Dictatorship over Ne^eds, Basil Black-
well 1984.
2) Proizvodni rad u kapitalizmu analizirao sam u članku:
Pojam proizvodnog rada: kritičko ispitivanje, Kulturni
radnik' 4/1982 ..
3) Osnova sledećeg .izlaganja preuzeta je iz moje studijfe:
Radništvo i samoupravljanje, IDIS, Zagreb, 1981, 85-87.
 3o

da je "...proizvodan svaki onaj rad koji proizvodi dobra

i usluge za zadovoljavanje potreba ljudi, t j . svaki rad
koji povećava blagostanje društvene zajednice.'* Nasuprot
tome, neproizvodan je rad... "...koji ne mijenja blagosta­
nje, već jedino stvara uvjete za realizaciju blagostanja
..." (tj. - "rad državne administracije, policije, vojske,
rad političara"). ^ Očigledno je da iza navedene odredbe
stoji pometena slika o karakteru društvenih odnosa. Autor
je hteo da nekako razdvoji dve (prepoznatljive) društvene
grupe, i to je hvale vredan "okušaj. Ali trebalo je pret­
hodno da se odluči: veruje li da piše o pojmu socijalizma
razvijenom u teorijskoj tradiciji (pa mu se tada ne bu po­
javili "političari"...); ili o vladajućim odnosima u soci­
jalizmu kao postojećem društvenom sistemu.. U tom drugom
slučaju bi, medjutim, shvatio: da su "potrebe" diktirane^
proizvodnjom/reprodukcijom vladajućeg.sistema društvenih
odnosa (setimo se samo pomamnih potreba za pravnicima,
ekonomistima i metastaziranom fabričkom administracijom);
i da rad često ne stvara ni "blagostanje zajednice", niti
uslove za njega, već otklanja ili prikriva (neizdržljive)
iracionalnosti koje proizvodi dati sistem odnosa (drasti­
čan slučaj "socijalne zaštite", ili celokuona ideologija
itd.).

Mi smo videli da, je, u socijalizmu, osnova oko

koje se konstituišu društveni odnosi - proizvodnja planske
vrednosti (i dalje - suprotnost planske i upotrebne vred-
nosti). Ako bi se pošlo analogno Marksu (da je u kapitaliznu
proizvodan rad onaj koji proizvodi vrednost.. .), dobio bi
se sledeći rezultat: svaki rad koji proizvodi plansku vred­
nost je - proizvodan rad. To bi nas, medjutim, vodilo do
očigledno besmislenog stanovišta da je svaki rad proizvodan.
Jer planiranje po definiciji obuhvata ukupnu društvenu
proizvodnju (uključujući i rad samog planskog agenta - kla­
se kolektivnih vlasnika). Izvan te odredbe ostali bi tako
samo relikti ranijih društvenih formacija. J.asno je, dakle,
da socijalizam zahteva drukčiji pristup.
1) B .Horvat, Ogled o jugoslavenskom društvu, Mladost, Zagreb
1969, 165.
 31

Analiza bi mogla početi od jedne nesumnjive

tačke: iz odredbe se moraju isključiti oni oblici rada,
koji pripadaju ranijim načinima proizvodnje. Pre svega,
tu ne može biti reči‘ o radu koji se zasniva na privatnom
vlasništvu (ili radu koji sebi podvrgava privatno preduzet-
ništvo). Doduše, on može biti, u dužem ili kraćem vremen­
skom periodu, znatnije zastupljen u konkretnom (socijalis­
tičkom) društvu, pa tako povremeno pokazivati tendenciju
rasta (po broju nosilaca i/ili po količini njihovog proiz­
voda u ukupnoj proizvodnji društva; setimo 9e NEP-a,
savremene Madjarske i Kine, a naročito Jugoslavije u raz­
ličitim periodima). Pa ipak, ma koliko bio razvijen, taj
je oblik proizvodnje (a otuda i rada) uvek podredjen do­
minantnom proizvodnom odnosu, od njega uslovljen, ograni­
čen i osudjen na tendencijsko nestajanje. Tako je on prak­
tično sveden na male kapitale, neznatan broj najamnih
radnika, uvek rta samoj ivici legalnosti i ispod nivoa
poželjnih društvehih obrazaca. Naravno, taj oblik rada se
kristališe u poznate društvene grupe inokosnih seljaka,
zanatlija itd.
Dalja analiza rada mora počivati na karakteru
(planskog) proizvoda u socijalizmu. Podsetili smo se da
se upotrebna vrednost proizvoda zasniva na istorijski dos­
tignutim (u dinamičkom smislu!) društvenim/individualnim
potrebama. S druge strane, potrebe su potčinjene reproduk­
ciji vladajućeg načina proizvodnje društvenog života. Na­
ravno, sama mogućnost razlikovanja izmedju potencijalnog
oblika društvene organizacije, i njenih preovladjujućih
odnosa, rezultat je istorijskog razvitka: teorijsko uoča­
vanje (kojem je u osnovi praktičan pokret) razgrće dvos­
truki karakter stvarnosti. Prisutna je, dakle, stvarnost
(kao ovostrana mogućnost) rada koji omogućuje reproduk­
ciju postignutog civilizacijskog razvoja za sve ljude,
tj. istorijski utvrdjen društveno potreban rad (ukratko:
potreban rad). Potrebe koje pn zadovoljava počivaju kako
na (istorijski uslovljenoj) mogućnosti "smiraja egzisten­
cije", tako i na razvoju svestranih ljudskih sposobnosti
 -32

(samoaktualizaciji). To je, naravno, rad koji je soci­

jalno orgariizovan - društveni rad, ali čija je svrha uvek
u zadovoljavanju individualnih potreba (čoveka kao poje­
dinca). Drugim rečima, rad koji negira socijalnost p o sebi,
otudjenu i postvarenu stvarnost društvenog koja se suprot­
stavlja i nameće pojedincu; on nalazi onštost samo u
društvenosti individua. Ukratko, to je rad koji je oodre-
djen humanizovanoj "hijerarhiji potrebai: (Maslow), gde je
prirodnost preduslov estetičkom, čovek kao natura naturans.
N^zad, svakako, to je rad koji se, kao i same potrebe,
dinamički (razvojno-istorijski) postavlja. Nasuprot po­
trebnom radu javlja se rad koji služi isključivo samorepro-
dukciji uspostavljenog sistema društvene organizacije
proizvodnje, koji rroističe iz datih odnosa i služi nji­
hovom učvršćenju- sistemski rad.1 ^ Svrha tog rađa je uvek
zadana postojećim oblikom odnosa, pri čemu je pojedinac
tek element društvenog. Pojedinačni ciljevi su stoga uvek
proizvod pukog funkcionisanja logike sistema, pa se i in­
dividualna odgovornost pojavljuje uvek "onostrano" (sis­
tem "organizovane neodgovornosti1'). Omogućavajući da se
dati način proizvodnje društvenog života održava upravo u
istorijski specifičnoj formi, sistemski rad je izraz nje­
govih kontradikcija i sredstvo kojim se one romiruju.

Na potrebnom radu počiva, dakle, upotrebna

vrednost, dok se u osnovi planske vrednosti nalazi sistem­
ski rad. Jasno je, zatim, da izmedju potrebnog i sistemskog
rada (kao ni izmedju upotrebne i planske vrednosti) ne pos­

1) R. Hilferding je na sličnoj osnovi pokušao da odredi

neproizvodan rad u kapitalizmu: kao rad koji rroističe
iz odredjene istorijske organizacije proizvodnje. - V.
u: I. Rubin, Ogledi o Marksovoj teoriji vrijednosti,
Stvarnost 1978. Primenjeno na kapitalizam, to je sta­
novište inferiorno Marksovom - jer skriva upravo ono
što na izgled ističe: specifičnost odnosa zasnovanih
na proizvodnji kapitala. To čini na taj način, što
rodno mesto kapitala, proizvodnju, uzima kao generalnu
istorijsku kategoriju. Razlikovanje Potrebnog i sistem­
skog pada zasniva se, medjutim,. upravo na specifičnim
kategorijama socijalizma: upotrebnoj i planskoj vred­
nosti.
 33

toji puki odnos "dvostranosti", "dopunjavanja", 'komple­

mentarnosti^ i tsl. Ta dva oblika čine kontradiktorno
jedinstvo, u kojem je potreban rad potčinjen sistemskom.
Ali to isto tako nije jednostran odnos potčinjavanja,
jer je onšti okvir odnosa, tj. sama istorijska mogućnost
pojave sistemskog rada odredjena dostignutim stepenom
društveno-ekonomskog razvoja (zasniva se, znači, u kraj­
njoj liniji na pretpostavkama koje postavlja potreban
rad), Potčinjenost ovde znači pre svega to, da svaki oblik
potrebnog rada dobija obeležja sistemskog rada (zadat je
planom, odvija se u uslovima koje odredjuje plan, cilj mu
je ispunjenje plana itd.), u njemu nalazi svoj podsticaj
i svrhu. Na taj način se ćela društvena proizvodnja po­
javljuje kao reprodukcija datog sistema društvenih odnosa
I dalje, dok je potreban rad izgubio svoju samostalnost
u odnosu na sistemski rad, dotle se ovaj drugi razvija
kao relativno autonomna kategorija: delatnost kojoj je.
jedini cilj stvaranje/učvršćivanje postojećeg društvenog
oblika, predstavlja se kao rad neophodan za sam ljudski
opstanak. Pošto, dakle, sistemski rad može postojati auto­
nomno, ali ne i potreban rad, jasno je i kako planska
vrednost može stajati osamostaljeno nrema upotrebnoj vred-
nosti (kao što je ranije rečeno).

Posledice dominacije sistemskog rada nad po­

trebnim su mnogostruke. Pre svega, narastanje njegovih
autonomnih oblika predstavlja traćenje društvenih proiz­
vodnih snaga (aparati prisile, kontrole, ideologije i dr.)
Zatim, sami oblici potrebnog rada razvijaju se na iracio­
nalan način (koji je, doduše, "funkcionalan" sa stanovišta
postojećeg sistema društvenih odnosa): neoohodni poslovi
koordinacije društvenog rada (kako ukupnog, tako i pojedi­
načnih radnih 'ćelija") metastaziraju u ogroman parazitski
upravni aparat; "proizvodnja svakodnevnice" je sistematski
ispod civilizacijskog standarda (nepogodna stambena izgrad
nja, nekvalitetna odeća, forsiranje kič-umetnosti...) itd.
 3 »*

Ali navedena rodela rada se pojavljuje i u

drugom obliku, kao rodela na umni i fizički, ili u daljoj
derivaciji - kao rascenljenost na teleološku i izvedbenu
radnu funkciju.1 ^ Istorijski utvrdjen monopol nad teleo-
loškom funkcijom dobija tako, u društvenoj "dimenziji",
svojstva klasne dominacije: pcdela rada retrificira se u
podelu društva na klase, a dominacija sistemskog rada nad
potrebnim pokazuje se kao klasna vladavina. Pri tom je
značajno ovo: kapitalistički razvoj je, posle milenijumske
klasne istorije, konačno stvorio mogućnost ponovnog us­
postavljanja jedinstva procesa rada. Podela koja je bila
nužna u uslovima opšte oskudice, sada predstavlja nasilnu
razdvojenost: oduzimanje teleoloških funkcija od jedne
društvene grupe (radništva), njihovo monooolisanje od
strane druge (klase kolektivnih vlasnika). To je najdublja
osnova neprijateljske sunrotstavljenosti tih grupa, osnova
koja njihove odnose čini klasnim i čija rrotivrečnost mora
voditi ukidanju nastalog društvenog oblika. Istovremeno,
pošto predstavlja istorijskog nosioca koji uspostavlja to
(potencijalno) jedinstvo (jer se razdvojenost na njegovoj
strani pojavljuje kao lišavanje, koje se uz to ispoljava
kao ukunna društvena "deorivacija"), radništvo ne zastupa
neke posebne (grupne, klasne...) interese, već univerzalne
ljudske interese. Dominacija sistemskog rada nad potrebnim
obezbedjuje, najzad, zamagljivanje klasnog odnosa kao od­
nosa eksploatacije. Višak rada se već sadrži u planiranom
proizvodu, prikazujući se takodje kao potreban rad. Višak
radnog vremena (koji se prisilno izbija) predstavlja se
(u nametnutom obliku) radnicima kao neophodan uslov ljudske
egzistencije. Pošto je sistemski rad u suštini konkretan
rad (njegov je rezultat planska vrednost, a ne - kao kod
apstraktnog rada u kapitalizmu - fantomski oblik vrednosti),
višak (proizvoda) ima u osnovi naturalan karakter. Otuda

1) Oršti razvoj tehnologije na mnogim mestima počinje da

briše čisto fizička svojstva rada; no društveni karakter
podele se pokazuje u tome, što se na jednoj strani gru-
rišu funkcije koje odredjuju svrhu, cilj, smisao...
rada, a na drugoj one koje služe pukoj realizaciji za-
datih ciljeva.
 35

se ni privilegije vladajuće klase (veličina lično prisvo­

jenog viška) ne izražavaju nre svega u visini novčanih
primanja, već u sirovoj predmetnoj formi.

2.6. Statički ili

dinamički sistem?

Na ovom mestu se javlja jedno posebno pitanje:

kapitalizam je stvorio uslove za reintegraciju procesa
ljudskog rada (na opštem planu; dok se u neposrednom proiz­
vodnom procesu dezintegracija, naravno, pojačala ), zato
što se Zasniva na izrazito dinamičkom obliku organizacije
proizvodnje. Koji su tu pokretački momenti proizvodnje, i
kako s njima stoji stvar u socijalizmu? U prvom slučaju
radi se o poznatim analizama i dovoljno ih je samo spome­
nuti: cilj proizvodnje je višak vrednosti, a osnovno sred­
stvo da ga se poveća je - rast relativnog viška (dakle,
razvoj proizvodnih snaga). Unutrašnji motor akumulacije
spolja se prihranjuje gorivom konkurencije kapitala (na
skali: od ekstra-profita do bankrota). Apstraktni oblik
vrednosti predstavlja, znači, osnovu na kojoj se kapitali­
zam razvija kao "proizvodnja radi proizvodnje" (Ricardo).
Umesto nje, u socijalizmu stoji konkretni oblik planske
vrednosti. Planom se istovremeno utvrdjuju (kvantitativno)
potreban rad i višak rada, ali i (kvalitativno) neposredna
materijalna forma (predmetnost) viška. Deo viška, koji
klasa kolektivnih vlasnika prisvaja za potrošnju, sastoji
se direktno iz upotrebnih vrednosti (novčani oblik je tu
nešto sporedno), kao i onaj deo koji se koristi za proši­
renu reprodukciju. Da konkurencija ovde ne može postojati1

1) Vidi o tome u: H. Braverman, Rad i monopolistički kapi­

tal, Globus 1983.
 36

jasno je po sebi.*
1 * Ono, oak, što je u kapitalizmu vladalo
kao unutrašnji pokretački momenat - proizvodnja viška
(kao viška vrednosti), postalo je, zbog konkretnog oblika
planske vrednosti, spoljašnji "zakon": sam rast (proizvod­
nje itd.) uveden je kao planirana "dimenzija".

Okolnosti u kojima je taj "zakon" do sada

delovao poznate su. Socijalizam je nastajao dominantno u
nerazvijenim zemljama. Osnovne pravce razvoja on preuzima
/nasledjuje Od kapitalizma (industrijski razvoj)* A zah­
valjujući apsolutnoj kontroli vladajuće klase nad sveukup­
nim resursima društva (radna snaga, sirovine, sredstva za
rad, područja u koje se ulaže višak itd.), industrijski
rast je bilo moguće znatno ubrzati. "Stizanje i rrestiza-
nje" kapitalizma bilo je. neophodno da bi se izgradila ma­
terijalna osnova na kojoj se novl sistem može reprodukovati,
ali je služilo i kao korisna legitimacija vladajućeg po­
retka (to istovremeno znači da sistem mora nastojati da
reprodukuje opštu - zatečenu - civilizacijsku osnovu); ..
Naravno, spoljašnji kompulzivni pođsticaji stižu i dalje:
trajna je borba za svetsku dominaciju, odnosno medjusobna
ugroženost... Najzad* "konkurencija" (poredjenje) postav­
lja stalne vidljive kriterije po kojima narod ocenjuje
vladajući sistem.

Ali kako stoji stvar "bez kapitalizma", Posto­

je li neki imanentni dinamički momenti izvan onog (sooljaš-
njeg) "zakona"? Dok moć kapitala raste proporcionalno nje­
govoj akumulaciji (rotčinjavanje novih oblasti, obezbeđje-
nje uslova sopstvene reprodukcije, povećanje mase i stope
viška itd.), moć klase kolektivnih vlasnika je u principu

1) Tamo gde je decentralizacija - tj.delegiranje moći na

niže nivoe hijerarhije klase kolektivnih vlasnika, do
uključivo preduzeća - nešto šire spraedena, javljaju se
izvesni oblici konkurencije. Ali oni moraju ostati mar­
ginalni - potčinjeni vladajućem proizvodnom odnosu kao
i celokunan robni ("tržišni") oblik - sve dok je taj
odnos zaista vladajući. Uzgred, prosto je dirljivo ko­
liko je to-nejasno jugoslovenskim ekonomistima, tim
golorukim borcima za "poštovanje tržišnih zakona".
 37

apsolutna: ona kontroliše celinu društvene reprodukcije.

Ovde je odlučujuće to što je potrošnja postala (neposred­
ni) osnov proizvodnje (proizvodnja radi potrošnje). Vlada-
juća klasa može težiti povećanju sopstvene potrošnje, ali
to može osigurati i povećanim prisvajanjem, a ne samo por-
većanjem proizvodnje (to ne predstavlja značajan impuls
za rast proizvodnje). Ona isto tako može odlučiti da se
uveća potrošnja naroda, ali je motiv za to isključivo ideo­
loški (jer je zadovoljstvo podanika najpouzdanije sredstvo
za očuvanje v l a s t i ) . N e srne se, medjutim, zaboraviti da
je sistem bio relativno stabilan - uz upotrebu drugih .
sredstava vlasti - i tokom više decenija u kojima se jedva
popravljao životni standard stanovništva. Ključna je, dakle,
činjenica da se u socijalizmu društveni odnosi mogu >repro-
dukovati i kada je sistem stacionaran, tj. kada nema društ-
veno-ekonomskog razvoja (za kapitalizam, znamo, to pred­
stavlja stanje krize). Ukratko, može se zaključiti da ovde
ne postoje rtužni dinamički momenti koji bi sistem prisilja-
. 2)
vali da se razvija.

1) Setimo se neprestano neuspešnih pokušaja, u različitim

socijalističkim zemljama, da se materijalna stimulacija
radnika učini sredstvom za povećanje produktivnosti. In­
teresantno je da Markus, npr., bez većih dilema progla­
šava socijalizam ''nesumnjivo dinamičkom društveno-eko-
nomskom formacijom". Kao argumentacija mu služi - 'for­
miranje vrednosnog sistema" oko sporog rasta životnog
standarda, uz ograničeno uvodjenje tržišta potrošnih
dobara. Ti, evidentno spoljašnji (kapitalistički!), ob­
rasci mnogo više su u skladu s njegovom podjednako deci­
diranom (iako nesaglasnom) kasnijom tvrdnjom - o "imita-
tivnom karakteru razvoja" "parazitskih društava12' “dikta­
ture nad potrebama". - Up. Feher, Heller, Markus, n.d.,
2o i 36.
2) Ostaje, svakako, jedna tačka koja bi mogla preuzeti di­
namičku ulogu: medjunarodna konkurencija vladajućih
klasa. Ali i to, očigledno, nije imanentni, već spoljaš-
nj i momenat.
 38

3. Klasna struktura

Razmatranje strukture rada u socijalizmu vodi

nas do pitanja o društvenoj strukturi. Do sada su se klase,
naime, pojavljivale tek kao "opšti zastupnici*' osnovnog
društvenog odnosa* klasa kolektivnih vlasnika - kao agent
plana, radništvo - kao nosilac isključivo izvršnih, tiianuel-
nih poslova, a njihov medjusobni odnos - kao protivrečnost
planske i upotrebne vrednosti, odnos dominacije sistemskog
nad potrebnim radom. Klase, medjutim, nisu samo "agenti**,
već njih čine stvarni ljudski odnosi - čiju kristalizaciju
i predstavljaju kategorije koje su do sada razmatrane, želi
li se od kretanja kategorija stići do žive stvarnosti (i
time, istovremeno, osvetliti obratan put), mora se anali­
zirati unutrašnja struktura klasa (kao i njihovih odnosa).
Njihova uslovljenost opštim zakonima funkcionisanja sistema
i same te zakonitosti kao proizvod njihove istorijske delat
nosti, čine klase istinskim posredujućim predmetom društ­
venih istraživanja. Naravno, s obzirom na osnovni cilj,
ovde se ne može celovito razviti klasna analiza, već će se
pre svega ispitati oni momenti, koji su od značaja za prob­
lem reprodukcije društvenih grupa.

3.1.1. Klasa kolektivnih

vlasnika

Pošto je plan dominantna društvena kategorija

u socijalizmu, jasno je da izlaganje mora započeti analizom
klase kolektivnih vlasnika. Problem koji se neposredno
postavlja je: identifikacija klase. Dok je, naime, u svim
ranijim klasnim društvima pripadništvo vladajućoj klasi
bilo najjednostavnije utvrditi (čak i po spolja izraženim,
naglašavanim obeležjima), ovde se - zbog ideološkog prikri­
vanja klasnog karaktera društva *• to postavlja kao istra­
živački zadatak. Doduše, već u kasnom kapitalizmu postaje
privatno vlasništvo nad kapitalom nedovoljan kriterij klas­
 39

nog pripadništva'i Sirenje korporacijskog oblika, tj .

akcionarskog vlasništva - s jedne strane, i razgranavanje
ekonomskih funkcija države (uz rast svih drugih državnih
aparata) - s druge, počinju da zamućuju klasne granice.
Umesto pravnog vlasništva, faktička uloga u društvenoj
reprodukciji (koja je, naravno, manje prozirna) postaje
osnov za klasno razdvajanje. U .socijalizmu, kao što smo
videli, taj je proces dovršen. Vladajuća klasa.ovde, i a
tim možemo nesumnjivo započeti, obavlja ulogu planskog
agenta. Ali kako bi to ona planirala proizvodnju celokup-
nog društvenog života, a da ne "programira51 sopstvene
zadatke? Stoga se odmah pokazuje da osnovno sistematizo-
vanje hijerarhije klase kolektivnih vlasnika (identifi­
kaciju, strukturisanje, utvrdjivanje granica itdv, barem
sopstvenog yrha, a češće i celine) mora da izvrši ona •
sama. Radi se, naravno, o nomenklaturi (kod nas sličnu
ulogu treba da osigura pravna.! - kategorija "funkcione-
ra:'). Uostalom, to samo-planiranje nije u skladu samo sa:
njenom opštom. društvenom ulogom: mi smo videli da se još
zametak te klase - predrevolu.cionarna partija - samoiz-
gradjivala, uspostavljajući se demiurški od vrha prema
dnu.

Za ilustraciju postupka autokreacije neka

posluži Poljska. Nomenklatura: se ovde deli na tri osnovna
odeljka: A) Položaji u nomenklaturi koje odredjuje CK
Partije. Tu spadaju: I - partijske funkcije: osoblje po­
litički odgovorno za partijske organe i štampu; sekretari
partijskih komiteta; II - visoke državne funkcije: državna
i ekonomska administracija; III - funkcije u društvenim
organizacijama; IV - funkcije u vojsci; V - funkcije u
sredstvima informisanja, izdavačkim-kućama i naučnim usta­
novama (unutar svakog od ovih pododeljaka detaljno su na­
brojane "funkcije"). B) Položaji u nomenklaturi koje odre-
djuju vojvodski partijski komiteti (pododeljci su isti kao
gore, na nivou vojvodstava, s izuzetkom vojske). C) Polo­
žaji u nomenklaturi koje odredjuju gradski i mesni partij­
ski komiteti! (pododeljci su kao u odeljku A, bez tačke IV ^
V). Tim postupkom ukupno je utvrdjeno: 76 funkcija u ode-
ljku A, 4o funkcija u odeljku B i 28 funkcija u odeljku C
- sve u svemu 144 funkcije.^

Trajna tendencija hijerarhije klase kolektivnih

vlasnika je da se uspostavi kao "dosledna" piramida - s
pojedincem na vrhu, i sve širim krugovima položaja (funk­
cija) prema dnu. Ta tendencija proističe iz (u socijalizmu
ponovo) demistifikovane tajne Drivatne svojine: da je u
osnovi vlasništva nad stvarima - upravljanje ljudima. Kon­
tinuum odnosa podredjenosti/nadredjenosti predstavlja
(ne samo izmedju suprotstavijenih klasa, već unutar same
vladajuće klase) centralnu osovinu nove društvene forma­
cije. Obeležja tog kontinuuma (hijerarhije) razvila su
se u folklor moći/vlasti (rang položaja odredjuje ne samo
moć, i zatim, barem potencijalno, bogatstvo, već i redos-
led izlaganja'na kongresima, mesto na svečanim tribinama,
veličinu lovačkog trofeja...). Pojedinci su, naravno, ti
koji zauzimaju odredjene položaje (a s njima i "indivi-
dualizovane" privilegije). Ali su formalni nosioci suve­
reniteta uvek kolektivni organi - "komiteti’’ (kao u nave­
denoj nomenklaturi)! To ima dvostruku ulogu: ideološku
i integrativnu. Pre svega, prikriva se stroga hijerarhii-
nost (stoga se i u 'visokim" komitetima mogu naći pojedin­
ci koji još ne pripadaju vladajućoj klasi, ili su na znat­
no nižim položajima od ostalih). Zatim, pošto hijerarhija
počiva na nužnom delegiranju ovlašćenja (zbog neophodne
razvijene podele rada), kolektivna tela obezbedjuju, unu­
tar relativno difuz^e klase, uskladjivanje interesa,
učvršćuju korporativni duh itd. Medjiitim, istovremeno
delovanje dva suprotstavljena principa regulacije - for­
malnih ovlašćenja kolektivnih "organa", i stvarne vlasti
pojedinaca (prema položajima koje zauzimaju) - prouzrokuje
trajnu napetost. Stoga se odnosi unutar komiteta po pravi­
lu zasnivaju kao sukobi,klika (borba za vlast, za inaugu-

1) Nomenklatura je u celini objavljena u: Labour Focus

on Eastern Europe, Vol. 4, Nos. 4-6, Winter-Spring
1981.
 41

risanje odredjenih interesa i tsl.). To postaje naročito

značajno u "prelaznim razdobljima". Kada je, naime, vrh
hijerarhije "popunjen", iz njega trajno emanira celokuona
vlast'. Fuhkcionisanje hijerarhije vladajuće klase počiva
na konačnom diktumu' "krajnje instance". Jasno je, otuda,
da iznenadno (a ono je po definiciji takvo, bez obzira na
konkretne okolnosti) "ispražnjavanje" vrha trenutno otvara
problem legitimacije čitave hijerarhije. Iako komitet
formalno vrši naimenovanja, ceo postupak je evidentno
alogičan, jer se u sistemu postavlja na položaje isklju­
čivo odozgo na dole, a ne obratno! Prirodno, u tom se času
klikaška borba razgara do maksimuma"^ , i to je nužno jer
se samo borbom može zauzeti mesto za čije popunjavanje ..
niko ne može imati stvarno ovlašćenje. Iako sistem, kada
se to pitanje jednom reši, nastavlja da relativno "normal­
no" funkcioniše, principijelna nemogućnost da 'viši organ"
bude postavljen od "nižeg" - kao ugradjena protivrečnost
- izvor je trajne nestabilnosti.

Institut "kolektivnog rukovodstva" predstavlja

pokušaj da se navedeni problemi reše, ili barem održe u
tolerantnim granicama. Autokratski vrh se tada "raspode-
ljuje" na malu grupu ljudi Cs "prvim medju jednakima"), u
kojoj transparentnost odnosa treba da onemogući formiranje
trajno dominantnih koalicija. Raznolikost interesa proiz­
vodi i stalno promenljivi sastav "većine". Protiv bilo
koje pojedinačne divinižacije permanentno deluje suprotni/
/identični interes svih ostalih članova "kolektiva"....
Medjutim, i takvo rešenje- poseđuje imanentnu nestabilnost.
Ako je-jedan član vladajućeg "kolektiva" dugotrajnije "ru­
kovodeći", on će nastojati da osigura autokratsku domina­
ciju. To može učiniti pomoću spoljašnjih koalicija (unutar
nominalno suverenog - iako faktički, podložnog - komiteta,
koristeći rascep formalne i stvarne vlasti), ukoliko već
nije moguće formirati unutrašnju. Naravno, time se ponovo
uspostavlja stroga piramidalna struktura. S druge strane,
1) Nema najviše kontrole! Prisetimo se situacije posle Lenji-
nove ili Staljinove smrti, kao i uspostavljanja barejn
privremenog kulta mrtvog "vodje", koji treba da osigura
prelaznu legitimaciju.
popunjavanje "vrha" unutar vladajućeg "kolektiva’’ može
se odvijati i po rotacionom principu. Iako na izgled
uspešno blokira pojedinačne oezarističke pretenzije, taj
princip pose.duje izrazitu slabost. Pošto vladajući odnos
nužno nameće težnju za dominacijom (jer su svi odnosi po
definiciji hijerarhijski, pa je svaka ne-nadredjenost
eo ips« podredjenost), rotacija dovodi do neminovne neefi­
kasnosti. Ona, naime, znači ozakonjenje permanentnog sukoba
bez razrešenja (,:pobednika :).

Ovde još treba dodati dve stvari. Ma koliko

striktno autokratski sistem bio uspostavljen, izvanredno
složena društvena organizacija (savremene civilizacije),
sa razradjenom podelbm rada, zahteva snažno razvijenu
mrežu posredovanja kao mehanizam vršenja vlasti. Komando-
vanje umJar tako složene strukture nikada nije striktno
"apsolutističko" (čak i kad stvara takav privid), već se
nužno zasniva na razradjenim koalicijama (tj. na struktu-
risanim medjusobnim ustupcima). Zaborav pravila da i u
dovršenom autokratskom sistemu apsolutna vlast počiva na
osetljivoj ravnoteži dominacije i (klikaškog) sporazumeva-
nja (dvostranost interesa), može dovesti do izolacije
"vrha". Ugroženost odozgo, kao i odozdo (pobune masa,
izazvane razlozima u koje se sada ne može ulaziti, mogu
ugroziti celinu sistema dominacije), mogu prouzrokovati
(uspešni) napor delova "višeg" sloja vladajuće klase da še~
smeni autokratski "vodja". Tada "pučistička" klika ima na
raspolaganju formalni suverenitet komiteta, pod čijim
okriljem može ‘legitimno" da izvrši smenu na "vrhu" (legi­
timnost je,, naravno, sumnjiva, pa zato takvi dogadjaji
uvek razvijaju aromu državnog udara). Ali sve to već više
spada u ispitivanje tehnologije vladanja, kojom se ovde ne
možemo detaljnije baviti.

Kolektivno-vlasnička klasa je vladajuća klasa

zato što upravlja celokupnom proizvodnjom/reprodukcijom
društvenog života. Ona je klasa zato što je to upravljanje
njen monopol, što istovremeno znači isključivanje radništva
iz njega i suprotstavljanje ove dve grupe kao neprijatelj­
 - 43 -

ske. Ona je klasa kolektivnih vlasnika zato Sto ukupnom

proizvodnjom upravlja kao hijerarhija, na osnovu sistema
položaja koje njeni pripadnici zauzimaju u različitim
"odsecima" jedinstvenog reproduktivnog procesa. Ekspro-
prišući buržoaziju (socijalizacija:putem nacionalizacije,
sekvestracije itd.), Ona se konstituisala kao grupa koja
preduzima odredjivanje opštih ciljeva ukupnog društvenog
rada, načina njihovog postizanja, kao i nadziranje nepo­
srednog produkcionog procesa. Otuda su pod njenom kontro­
lom sredstva za proizvodnju, ali i radnici (proizvodjači)r
ona utvrdjuje uslove njihove reprodukcije - materijalni
položaj (visinu zarada), obrazovanje, zdravstvenu i soci­
jalnu zaštitu i tsl. Revolucijom (klase kolektivnih vlas­
nika) je razoren buržoaski mehanizam, po kojem je radnik
isključivo ekonomski primoran da se zapošljava pod zate­
čenim uslovima. Ostavši razdvojeno od sredstava za proiz­
vodnju, radništvo je izgubilo i pravo da slobodno raspo­
laže sopstvenim radnim sposobnostima: radna snaga ne može
biti ničije privatno vlasništvo, jer je ovp kao društveni
odnos u principu ukinuto. Zbog toga se kontrola radne
snage uspostavlja kao prinuda .(prisilno zapošljavanje npr.V.
U snažnije decentralizovanim sistemima (kao što je jugo- -
slovenski), gdje je kontrola neposrednog procesa proizvod­
nje u znatno većoj meri delegirana "nižim" slojevima vla­
daj uče klase (na nivou preduzeća) , takva vrsta (neposredne)
prinude je značajno umanjena.^ Ovde se čak javlja obrat.,
pa tržište radne snage postaje uopšte jedan od snažnijih
robno-obeleženih elemenata. Taj j.e obrat istovremeno rezul­
tat kako unutar-klasne borbe - za veću autonomiju "nižih"1

1) Izvesni ostaci (tragovi) su ipak zadržani: npr. u

prekršajnom zakonodavstvu •* u statusu skitnica i pros­
jaka... Ali, u principu, ukoliko'više še pojedini as­
pekti kpntrole spuštaju s globalnog nivoa, utoliko manje
se i regulacija mora odvijati u (opšte obavezujućem)
pravnom (političko-prinudnom...) okviru; odnosno (tau-
tološki) utoliko više se ona može prepustiti ad hoc.
rešenjima '"'nižih" slojeva vladajuće klase.
 44

slojeva kolektivno-vlasničke klase, tako i latentnog

medju-kiasnog sukoba, gde se "oslobodjenje" radništva
postiže u" paradoksalnoj gradaciji: eliminacija s poslar,
eliminacija iz središnjeg društvenog - proizvodnog - od­
nosa, uklanjanje iz društva uopšte (rad u inostranstvu*
ali i unutrašnja emigracija nezaposlenih...).

Apstrahuje li se sada decentralizacija, po­

kazuje se da je ekstenzivna kontrola radne snage tek
jedan od oblika srastanja materijalne proizvodnje sa ukup­
nom društvenom reprodukcijom (jer je njen izvor, primarno^
u klasnom odnosu). Proizvodnja je.time učinjena neizdife-
renciranim područjem ukupnih društvenih odnosa. Tako se
istovremeno formira privid da je hijerarhija vladajuče
klase u osnovi - politička hijerarhija, a njena društvena
dominacija predstavlja se kao politička dominacija (pa
cilj borbe postaju "političke slobode1, umesto revolucio­
narnog preobražaja), odnosno kao nađredjenost politike
ekonomiji.

Naravno, s druge strane, odsustvo samostalnog

ekonomskog mehanizma društvene integracije izrazito pojača­
va potrebu za drugim integrativnim sredstvima, političkim
i ideološkim. Država nije više samo sredstvo kojim se
društvo - razdirano klasnim protivrečnostima - drži na
okupu, i to na način da se perpetuira vladavina jedne
klase nad drugom (drugim). Sam politički odnos se, u soci­
jalizmu, integriše unutar reproduktivne osnove celokupnog
društvenog sistema. To važi kako za odnose medju klasama,
tako i unutar klase kolektivnih vlasnika. U svakodnevnom
kretanju, proces rada postaje time proces "izgradnje soci­
jalizma", korišćenje slobodnog vremena izlazi na "obliko-.
vanje socijalističke ličnosti", a pravljenje dece - na
"stvaranje socijalističkih gradjana". Vidimo, dakle, da
svakodnevni život teče kao bukvalno življenje politike,
i stoga svojim pukim.odvijanjem učvršćuje vladajući društ
veni odnos (zato traganje za alternativnim načinom.života
može izgledati kao politička pobuna). Tako se može razumeti
 45

i prividni paradoks (koji, uz put, jedva da nekom i iz­

gleda paradoksalno!), da je članstvo u "partiji na vlasti"
rasprostranjeno (iako nipošto ne ravnomerno!!) -u svim
društvenim klasama i slojevima. Njena uloga (kao da) se
više ne sastoji iz reprezentovanja odredjenog istorijskog
interesa, već se prikazuje kao "garant same Istorije":
partija amalgamira razdrto društvo.

Sličan stalni proces integracije odvija se i

unutar klase kolektivnih vlasnika: "...jedinstvo ove klase
(birokrata) ne uspostavlja se "prirodno": ono uključuje
stalnu aktivnost ujedinjavanja."1 ^ Koalicije i sukobi,
odlikovanja i progonstva, reorganizacije i izgradnja nepo­
grešive prošlosti... - mehanizmi su kojima se ishranjuje
kolektivizam (korporativni duh) te grupe. Rukovodeći ukup­
nom društvenom reprodukcijom kao "korporacija", pri čemu
se pojedine društvene sfere relativno neizdiferencirano
pojavljuju (dominacija globalnog društvenog odnosa nad
pojedinim sferama), ni sama hijerarhija vladajuće klase
nije strogo izdiferencirana. Zato su, na jednoj strani,
"nadležnosti" pojedinih njenih "odseka" nedovoljno razgra­
ničene, a na drugoj je kretanje individua (pripadnika
klase), izmeđju različitih "odseka", znatno olakšano.

Problem empirijske identifikacije vladajuće

klase u osnovi se razrešava nomenklaturom (ili analognim
instrumentima - npr. "funkcionerskim" zvanjima). Već je
rečeno da je ovde tajna vlasništva, potpuno rasvetljena:
upravljanje ljudima postalo je (ponovo) oblik neposrednog
društvenog saobraćanja (zbog te prozirnosti su nomenkla.-
ture i klasifikovane kao poverljivi dokumenti). Svaki
položaj je pod direktnom kontrolom pojedinca ("komiteta")
na određjenom "višem" položaju. Proces silaznih naimeno-
vanja konstruiše tako klasu koldtivnih vlasnika. To je,
ujedno, specifična razlika kojom se potvrdjuje pripadništvo

1) Lefort, u: P. Walker ed, Between Labor and Capital,

South End Pr. 1979, 9o.
 46

vladajućoj klasi: pojedinac kojii joj pripada ima pravo

da naimenuje na podredjcne položaje (odnosno, član je
"komiteta1' koji to čini), i prisvaja dohodak na osnovu
tog prava. Mesto pojedinca u hijerarhiji klase odredjeno
je koordinatama u strukturi naimenovanja, tj . položajem
"iznad1', koji ga kontroliše, i položajima "ispod", koje on
kontroliše. Naravno, kontrola je u principu "pozitivna":
ne radi se o pukom "vršenju uticaja", već se imenuju (srne-
njuju itd.) konkretne osobe ("kadrovske liste"). U znatnije
decentralizovanim sistemima, pri samom "dnu" hijerarhije,
javljaju se i odstupanja od pravila. Broj imenovanja je tu
veliki, jer je i piramida najšira. Npr. kod imenovanja
direktora manjih preduzeća "komiteti" se ne moraju posve­
titi "pronalaženju" pojedinaca. Već "konsultacije" s njima,
u vezi s "odozdo" predloženim kandidatom, mogu biti dovo­
ljne. Ipak, i u takvim slučajevima, poslednja reč bezus-
lovno pripada nadredjenim "komitetima". Dvostruki odnos
postavljanja (položaj ra koji se delegira, i sa kojeg se
odredj.uje popunjavanje nižeg položaja), obeležava donju
granicu vladajuće klase: položaj koji ne nosi moć imeno­
vanja nalazi se izvan hijerarhije klase. Funkcionisanje
"kadrovske" uloge "najnižeg" sloja klase vidi se jasno kod
pomenutih direktora. Oni imaju faktičku moć imenovanja,
čak i kada im to pravo (kao u Jugoslaviji) zakonski nije
priznato. 0 tome jasno svedoče empirijska istraživanja
"donošenja odluka u preduzećima■'. Istovremeno, da je u
pitanju samo dno hijerarhije pokazuje upravo to nepoduda­
ranje stvarne moći i legalnog statusa (formalno su pođre-
djeni radničkim savetima).

To što su se društveni odnosi prethodno izvo­

dili iz hijerarhije položaja ne znači, medjutim, da se
uloga klase kolektivnih vlasnika iscrpljuje u održavanju
socijalne integracije putem nametanja sopstvene dominacije
(ukratko, da je njena osnovna funkcija političko-idoološka).
Mi smo videli da ona predstavlja stvarnog organizatora
ukupne društvene proizvodnje. Kao što u kapitalizmu predu-
zetnički rad kapitaliste sadrži dvojstvo proizvodnog i ne­
 47

proizvodnog rada (organizovanjc, koordinacija itd. ne­

posrednog procesa proizvodnje, zajedno sa nadzorom, disci-
plinovanjem - reprodukcijom uslova eksploatacije radnika),
tako i pripadnici vladajuće klase u socijalizmu mogu obav­
ljati dvostruki - potreban i sistemski rad. Naravno, os­
novni oblik njihovog rada je sistemski rad, jer cilj
proizvodnje ovde nije upotrebna već planska vrednost (dru­
gim rečima, proizvodnja društvenog života odvija se pre
svega kao reprodukcija vladajućeg odnosa eksploatacije);
Stoga se i organizacija proizvodnje javlja prvenstveno
kao utvrdjivanje klasne dominacije. Ali, istovremeno, klasa
kolektivnih vlasnika obavlja društveno neophodne poslove:
planiranja-koordinacije-organizacije ukupnog društvenog
rada kao globalnog proizodnog procesa; posreduje te opšte
zadatke do nivoa pojedinačnih radnih jedinica (pređuzeća);
i, na kraju, upravlja samim tim jedinicama (tu se, videli
smo, radi i o procesu delegiranja ovlašćenja niz organi­
zacionu hijerarhiju klase).

Uspostavljeno kontradiktorno jedinstvo dvos­

trukog karaktera rada kolektivno-vlasničke klase održava
se putem dominacije sistemskog rada nad potrebnim (jer su
posebni interesi klase nadredjeni opšte-društvenim). U
tom odnosu potreban rad nužno dobija oblik sistemskog, rada:
on se pojavljuje kao društveno potreban, samo ukoliko služi
obnavljanju vladajućeg odnosa. Taj preobražaj odredjuje,
naravno, sam sadržaj rada: tamo gdje je njegova uloga koor-
đinativna-posredujuća itd., pojavljuje se kao komandni-
-kontrolni itd. Druga konsekvenca tiče se obima rada (tj.
u krajnjem slučaju, veličine vladajuće klase). Pošto sis­
temski rad reprodukuje vladajući odnos, on pokazuje ten­
denciju trajnog širenja. Dok, u kapitalizmu, akumulacija
u uslovima konkurencije teži da "kontrahuje,J klasu kapita­
lista (centralizacija kapitala), u socijalizmu se dogadja
suprotan proces: karakteriše ga trend ekspanzije vladajuće
kla9e. što je ona šira, obuhvatnija, “razvijenija” , to je
jača, a time je i njerta vladavina snažnija. Tendencija
 48

uvećavanja, uz to, ne proističe samo iz logike klasne

borbe, već i iz principa unutrašnje organizacije klase
kolektivnih vlasnika: moć svakog položaja u hijerarhiji
raste m širenjem broja podredjenih. položaja... Potreban
rad se "multiplicira’' u niz dvostrukih, trostrukih...
uloga. I zatim, razrasta se broj položaja sa isključivo
reproduktivnim ulogama (pre svega političko-ideološkim,
dakle na području "čistog" sistemskog rada). Otuda mnoštvo
organizacija, za koje se često i oficijelno lamentira
kako postoje samo preko rukovodstava. Granice tog širenja
postavlja, jasno, opšti rast društvene produktivnosti.
Ali ono u svakom slučaju predstavlja težak teret za
društvo (a posebno za radništvo), t j . znači silno (i ne­
produktivno) traćenje društvenih sredstava. Ta tendencija
nosi, očigledno, kontradiktorne rezultate: jača vladajuću
klasu, i istovremeno (potencijalno) podstiče klasne sukobe
(jer donosi povećanu eksploataciju).

3.1.2. Procesi decentralizacije

Odnosi unutar klase kolektivih vlasnika zasni

vaju se na bezuslovnoj notčinjcnosti "nižih instanci"
"višim", i to duž celokupne hijerarhijske piramide. Stoga
te odnose istovremeno karakteriše trajno nastojanje "nižih
slojeva za autonomijom. Potpuno ostvarenje samostalnosti
nekog dela hijerarhije značilo bi da je na nivou, na kojem
je postignuto, dotadašnja piramida "presečena" - tako da
se njen gornji deo (iznad tačke preseka) "uklanja", a na
donjem delu se uspostavlja homologna piramida, s vrhom na
tački hipotetičkog preseka. Parcijalno realizovana nasto­
janja za osamostaljivanjem delova hijerarhije vladajuće
klase obično se nazivaju decentralizacijom.

Trajne suprotnosti unutar klase kolektivnih

vlasnika (koje predstavljaju, ne srne se zaboraviti, antago
nizme "drugog reda" - nasuprot prvorazrednosti medjuklasne
protivrečnosti!) čine, znači, dinamičku jezgru procesa de­
 49

centralizacije. Svetsko-istorijska dominacija proizvodnje

kapitala predstavlja, pak, opšti uslov radikalizovanja
tog procesa, i daje mu racionalne okvire. Drugi uslov
čini, očigledno, mogućnost organizovanja relativno celovi*
tog ciklusa društvene reprodukcije unutar osamostaljenog
segmenta društvenog sistema. U vezi sa relativnim značajem
ta dva preduslova, mogu se razlikovati i dva osnovna ob­
lika decentralizacije: funkcionalni i teritorijalni.

Teritorijalna decentralizacija teorijski je

jednostavno razumljiva. Vladajuća klasa je u socijalizmu
po jednoj liniji i prostorno organizovana. Nastojanje
one njene podgrupe, koja se po toj liniji uspostavlja,
na osamostaljivanju od "najvišeg" sloja klase, prikazuje
se u formi zahteva za autonomizacijom teritorije kojom
upravlja. Krajnji oblik te težnje predstavlja pokušaj
stvaranja nezavisne države. Državotvorno nastojanje je
ovde očigledno (logički) nužno. Državna granica se (isto-
rijski-strukturalno) postavlja i kao razgraničavajuća
linija suvereniteta. "Zaokružujući" izvestan (potencijal­
no globalan) društveni segment u državu, ogranak klase
kolektivnih vlasnika ne postiže samo zaštitu sopstvene
dominacije/nezavisnosti, monopolišući represivne aparate.
On osigurava i specifičnu legitimaciju, pojavljujući se
kao faktički organizator celokupne društvene reprodukcije,
a time istovremeno i kao zaštitnik odredjenih (istorij-
skih) interesa (potčinjenog) radništva, pa stanovništva
i tsl. S obzirom na to da osnovni instrument moći pred­
stavljaju državni aparati, jasno je i zašt<> u sferi ideo­
logije vladajuća klasa nastupa kao zastupnik nacije. Tako
se emancipacija jednog dela vladajuće hijerarhije pred­
stavlja kao nacionalna emancipacija. Nije stoga čudno što
će se, radi neophodno potrebne legitimacije, "oslobodilač­
ki" deo vladajuće klase nužno prikazati i kao kreator nove
nacije.

Istovremeno se kao neophodna pojavljuje i eko­

nomska "globalizacija" "decentralizovane" (osamostaljene)
 5o

teritorije, jer klasa kolektivnih vlasnika može da obav­

lja svoje planske zadatke samo ako je u stanju da kontro-
liše ukupnost (celovite) društvene reprodukcije. S obzi­
rom na prirodu njene regulacije, taj proces vodi u eko­
nomsku autarkičnost. Sto je privreda, naime, manje "zao­
kružena” (tj. nema "pokrivene" sve bitne tačke ciklusa
materijalne reprodukcije), to je sistem više zavisan od
okoline. A s njom su odnosi nužno razmenski (kvazi-tržiš-
ni), pa dakle suprotni vladajućem obliku sistema. Razvoj
procesa teritorijalne decentralizacije, zbog imanentne
tendencije sistema ka samodovoljnosti, tako nužno vodi
rastu iracionalnosti. S druge strane, pošto se dominacija
klase kolektivnih vlasnika (pa otud i njena "internacio­
nalna" autonomija) mora zasnovati na monopolu nad apara­
tima prisile, ograničavanje upotrebe tih aparata predstav­
lja osnovno (krajnje) sredstvo kojim se onemogućava osa­
mostaljivanje dela klase. Kao što kapital ostvaruje svoju
prevlast time što prodire u reprodukcione cikluse razli­
čitih država, tako i "imperijalistički" vrh klase kolek­
tivnih vlasnika osigurava svoju superiornost "ulaganjem"
golog sredstva prinude na "tudju" teritoriju - stacioni-
ranjem armije. Internacionalizam hijerarhije se osigurava
razmeštanjem vojske, kao što se i nacionalizam dela klase
završava apsolutnom dominacijom na sopstvenoj teritoriji.

Mnogo složeniji teorijski problem predstavlja

funkcionalna decentralizacija. Kao što je rečeno, do nje
dolazi usled nastojanja da se osamostale oni "donji"
slojevi klase kolektivnih vlasnika, koji upravljaju poseb­
nim segmentima jedinstvenog ciklusa reprodukcije društve­
nog života (pre svega, jedinicama unutar materijalne proiz­
vodnje; ovaj sloj zvaću skraćeno tehnokratijom). Potpuno
ostvarenje ciljeva tehnokratije - postignuta (dovršena)
autonomija - značila bi, naravno, faktičko ukidanje vlada-
jućeg društvenog odnosa. Posredovanje medju izolovanim seg­
mentima reprodukcije više ne bi vršili planski aparati, već
tržište. Očigledno je, dakle, da je funkcionalna decentra­
lizacija moguća utoliko, ukoliko je tržište moguće kao po-
 51

srdelujući mehanizam na globalnom planu.

Prednost alokativne racionalnosti tržišta, nad
socijalističkim planiranjem (u smislu u kojem je ovde de-
finisano), poznata je. Jasno je i da ta prednost proizlazi
iz veće elastičnosti autonomnih proizvodno-prometnih jedi­
nica U odgovoru na zahteve okoline, kao i to da u uslovima
"retkih dobara:; materijalna stimulacija predstavlja naj­
snažniju radnu motivaciju. Kada, u globalnom sukobu sistem?.,
socijalizam počne da pokazuje jasne znake zaostajanja (kao
i kada dodje do medjunarodnog sukoba klasa kolektivnih
vlasnika...), vladajući sloj dopušta (pa i stimuliše) raz­
voj imanentnih procesa decentralizacije - obično u vidu
uvodjenja tzv. privrednih reformi. Referentni okvir dono­
šenja takvih odluka tada je isključivo ekonomski: smatra,
se da će veća inicijativa "nižih" slojeva dovesti (ana­
logno kapitalističkoj organizaciji) do poboljšanja priv­
redne efikasnosti. Društveni sadržaj decentralizacije na­
lazi se (skriven!) u drugom planu. Uostalom, izvesni do­
datni upravljački prerogativi se prepuštaju nižim nivoima
iste hijerarhije, s kojima postoji jedinstven klasni inte­
res, a koji su ionako pod apsolutnom kontrolom na osnovu
same organizacije sistema.

Takva logika, medjutim, previdja da delegiranjc

odlučivanja naniže (čak i unutar okvira vladajuće hijerar­
hije) potkopava upravo samu tu sistemsku organizaciju. Do­
minacija vrha hijerarhije ne zasniva se na pukoj politička I
moći, već na stvarnoj (organizatorskoj) ulozi u procesu
društvene reprodukcije. Delegiranje dodatnih upravljačkih
ovlašćenja nižim nivoima (uz istovremenu redukciju global-
no-prediizetničkih zadataka) lišava, dakle, taj (vladajući)
sloj njegove osnovne društvene uloge, samog razloga posto­
janja. Istovremeno, "niži" slojevi klase kolektivnih vlas­
nika, preuzimajući sve celovitiju preduzetničku ulogu,raz­
vi ja ju sve autonomniji društveni interes, a zatim i društ­
venu svest. Tehnokratija se javlja kao sve snažnija društ­
vena snaga. Pošto neposredne reproduktivne odluke donosi
 52

ona sama., a globalne bivaju sve više prepuštene spontanoj

regulaciji tržišta, "gornji" slojevi klase prikazuju se
sve više kao eksponenti isključivo gole političke prisile.
Unutar tržišnog posredovanja, politička sfera ima samo
rezidualnu ekonomsku ulogu: njena delatnost ograničava
se na područja koja tržište ne može da reguliše. U svakoj
drugoj oblasti ona je nasilnik koji mora da bude istisnut
(širenje ekonomske uloge države u kasnom kapitalizmu ne
menja osnovu te logike!). Parazitsko nametanje "političke"
sfere (u uslovima uznapredovale decentralizacije) ne raz­
otkriva se samo u ekonomskom, već u svim područjima društ­
venog života, a naročito u kulturi. Gubljenje realne društ­
vene uloge sve više je praćeno iščezavanjem legitimnosti
vladanja. Razlika izmedju "politokratije" (odnosno, sloja
vladajuće klase koji vrši globalno-pređuzetničku ulogu) -
i tehnokratije postaje sve vidljivija, pri čemu se prva
pokazuje kao iracionalna, a druga kao racionalna društvena
snaga. Naravno, takva podela atributa.je očekivana, zato
Što tržišni tip racionalnosti postaje dominantan (i to
utoliko lakše, ukoliko je na svetskom planu kapital i dalje
vitalan društveni odnos). Društveni sukobi se zaoštrava­
ju... - i tada se pokazuje stvarna društvena moć, odnosno
ispoljava se prava priroda vladajućeg sistema. Procesi
decentralizacije se obrću u ponovnu koncentraciju odlučiva-
nja/vlasti/moći. "Privredna reforma" se suspenduje, iznikli
tržišni elementi atrofiraju. Tehnokratija gubi samostalnu
društvenu osnovu i bez otpora se preobraća u (podredjeni)
sloj jedinstvene klase kolektivnih vlasnika.

Navedeni okvir omogućava razumevanje i isto-

rijske pojave samoupravljanja u radnim .organizacijama (unu­
tar postojećeg socijalističkog sistema). Deo (ograničenih)
preduzetničkih prerogativa, koji "prirodno" pripadaju teh-
nokratiji, delegira se organima koje biraju sami zaposleni.
Doslovno shvaćeno, to rešenje se bez sumnje suprotstavlja
imanentnoj logici sistema (ma koliko ograničeno primenjenc):
već je rečeno da se suverenitet bilo koje odluke ne može
zasnivati "odozdo". Stoga je samoupravljanje u stvarnom
 53

kretanju trajno kontradiktoran odnos. S jedne strane,

ono je faktički uvek podredjeno tehnokratiji (sva su is­
traživanja "distribucije moći" u jugoslovenskim preduze-
ćima utvrdila da je ona "oligarhijska, a ne demokratska").
Iz toga bi se moglo zaključiti da je samoupravljanje u
osnovi prividno, i pored silno razvijene institucionalne
strukture. S druge strane je ono permanentno prisutno u
svesti zaposlenih (pa po njihovoj percepciji radnički
saveti uvek raspolažu izvesnom - ne beznačajnom - količi­
nom moći). Naravno, tu nije dovoljno reći da se postojeća
napetost razrešava tako što se organima samoupravljanja
prepušta rezidualna moć u strogo ograničenom području
(raspodele). Radi se, naime, o trajnoj potencijalnoj
usmerenosti, zasnovanoj na istorijskom interesu radništva,
preko granica vladajućeg odnosa - a za to institucionali-
zovano samoupravljanje predstavlja uvek prisutnu alterna­
tivu. Stoga ga vladajuća klasa nužno mora ograničavati
isključivo na područje radnih organizacija, jer se u tim
suženim okvirima (uz pomoć kvazi-tržišne konkurencije medju
preduzećima) samoupravljanje svodi na zastupništvo nepo­
srednih (manifestnih) interesa posebnih grupa (zaposlenih)
- nasuprot drugim grupama. Tako forroulisani parcijalni
interesi na nivou svakodnevnice neprestano potiskuju je­
dinstven (latentni) klasni interes radništva, pa se samo­
upravljanje paradoksalno javlja kao sredstvo fragmenta­
cije te klase:

Pre nego što se ova tema zaključi, neophodno

je u najkraćim crtama sistematizovati analizu problema
tržišnih regulacija unutar socijalističkog društva. Jasno
je da odredjeni^oblici tržišta postoje u svakoj "podvrsti”
(decentralizovanof^^Vorginizacije proizvodnje planskog
proizvoda. S jedne.strane, na to primorava svetska domina­
cija kapitalističkog načina proizvodnje: medjunarodna raz-
mena se nužno odvija kao robna razmena, S druge strane,
česta nemogućnost zadovoljavanja najneophodnijih potreba
stanovništva unutar društava planske ekonomije (sistemat­
ske nestašice...) uz isto tako sistematske neregularnosti
 54

u reprodukcionim ciklusima, nameću razmenu kao nužan

dopunski oblik alokacije materijalnih dobara. (Kvazi)
tržište (pre svega sredstava za potrošnju) egzistira
tako na ilegalan, polu-legalan, pa i na sasvim legalan
način.^ Sumarno rečeno, proizvod se u socijalizmu pojav­
ljuje kao roba u sledećim okolnostima:

1) U medjunarodnoj razmeni, zbog svetske d o m i ­

nacije kapitalističkog načina proizvodnje. Postojanje neza­
visnih socijalističkih država uslcvljava takodje medjusobnu
razmenu proizvoda, ali ona tu po pravilu zadobija pred-
-robnonovčsne forme (moderna trampa putem tzv. robnih
lista...).

2) Na tržištu potrošnih dobara, koje ima čitav

niz funkcija. Ono čini raspodelu jednostavnijom, jer bi
potpuno naturalne zarade (a one to u izvesnom smislu fak­
tički jesu, svagde gde postoji čvrsta "državna" garantova-
na cena - dakle u životnim elementarijama, gde je novčana
forma uglavnom prividna), u okvirima industrijske tehnolo­
gije, bile praktički neprimenjive. Tržište, zatim, prikriva
(ideološki zamagljuje) klasne razlike u potrošnji, jer
privilegije mogu da se iskažu ne kao obeležje sistema, već
kao rezultati individualnih postignuća (specijalistički,
ili posebno intenzivan rad, snalaženje, opšta sposobnost
itd.), pa tako dostupne u principu svakom (ekskluzivni
naturalni oblici privilegija se neposredno pojavljuju kao
"nepravedni", ugrožavajući legitimaciju sistema). Istovre­
meno, ono omogućava učešće delova posredne klase u nekim
vrstama privilegovane potrošnje i time ih čVršće vezuje
za sistem. Direktna, ali diferencirana, raspodela luksuz-
nijih dobara na šire slojeve bila bi, naime, praktički
nemoguća, a i ideološki neprihvatljiva. Tržište potrošnih
dobara uz to donosi i podizanje životnog standarda znatnog

1) Poznato je da je NF.P (nova ekonomska politika) često

donosio legalizovanje ekonomskih aktivnosti koje su se
tokom perioda ratnog komunizma nužno razvijale - u ile­
galnim formama.
 55

dela radni§tva, time što omogućava širenje para-legalnih

formi "sive ekonomije". Najzad, ono stimuliše (delimično)
proizvodnju, kako u samoj oblasti sredstava za potrošnju
(dopuštanjem privatne sitne proizvodnje - u poljoprivredi
naročito, pa u uslugama itd.), tako ~ posredno - i u ukup­
noj ekonomiji (ovđe je naročito značajna materijalna stimu­
lacija produktivnosti rada, uz medjusobno podsticanje sek­
tora itd.). Naravno, osim u privatnom sektoru, profit tu
nije osnovni cilj proizvodnje. Ona nije organizovana kao
proizvodnja vrednosti, pa ni cene nisu odredjene vrednošću
(količinom apstraktnog rada...). U "državnom" ("društvenom")
sektoru na njih sasvim marginalno utiče i odnos ponude i
potražnje: one tu imaju prvenstveno distributivnu ulogu.
Privatni sektor je, s druge strane, ograničen i pod stalnim
pritiskom (kontrola, intervencije,' polu-legalnost...), pa
tržište ni tu ne može regularno da obavlja svoju osnovnu
alokativnu funkciju (monopolske cene, neelastičnost ponude
i tsl.). Ukratko, u oblasti'sredstava za potrošnju, uz
planski proizvod pojavljuje se i robna proizvodnja. Iako je
na tom području najrasprostranjenija, ona je u osnovi pod-
ređjena planskoj. U '‘državnom" ("društvenom") sektoru, raz-
mena je u krajnjoj liniji u funkciji raspodele. A u privat­
nom sektoru je tržište "nesavršeno" u tom smislu, što su
mu glavne funkcije ne-tržišne, a svoju osnovnu (imanentnu)
ulogu (alokacije rada i sredstava) može da obavlja tek mar­
ginalno. Stoga se i može reći da se u socijalizmu radi u
suštini o kvazi-tržišnim pojavama.

3) Tržište sredstava za proizvodnju. S obzi

da se preko te oblasti prvenstveno vrši kontrola materijalne
reprodukcije društva od strane klase kolektivnih vlasnika,
tržište je znatno slabije razvijeno nego u prethodnom sek­
toru. Osnovni (ne-tržišni) oblik regulacije je direktno

1) Pošto su proizvodna sredstva pod permanentnom kontaolom

vladajilfe klase, Markus nalazi da otuda izvire stalni
"principijelni" stav o primarnosti ulaganja u razvoj
"sektora I". - Up. Markus i dr. , isto, 26.-27.
 56

upravljanje celokupnim sektorom od strane planskih (držav­

nih) aparata. Moguć je, medjutim, i posredniji oblik, putem
kontrole investicione politike (tempa i pravca razvoja) u
tom, kao i u sektoru potrošnje. Tako se u decentralizovanom
sistemu i u oblasti proizvodnje sredstava za proizvodnju
pojavljuju kvazi-tržišni odnosi s tim što je, u suštini,
ponovo reč tek o nešto promenjenoj topologiji ođlučianja
(značajnu posredujuću ulogu ovde ima bankarski sistem).^
Za razliku od tog oblika oficijelno redukovane centralne
regulacije, u visoko centralizovanim sistemima je raspros­
tranjen ilegalni promet sredstava za proizvodnju izmedju
različitih preduzeća (u vidu višestruke trampe), koji osi­
gurava neophodnu elastičnost resursa tokom reprodukcionih
2)
ciklusa.
4) Tržište radne snage. Pretpostavka svakog
tržišta je slobodna razmena, a ovde to znači razmenu radne
snage za najamnine. Pošto u socijalizmu postoji jedan jedini,
poslodavac (hijerarhija klase kolektivnih vlasnika), doktri­
narni zaključak bi glasio da je tržište radne snage prin­
cipijelno nemoguće (apsolutni monopol). Stvari su ipak
znatno složenije. U strogo centralizovanim sistemima vlada
"puna zaposlenost" (rast se prvenstveno postiže povećanjem
zaposlenosti, a ne produktivnosti rada). Pošto upravljači
nad preduzećima (tehnokratija) imaju stalnu potrebu za novom
radnom snagom, a uslovi unutar preduzeća nisu identični
(visina zarada, radni uslovi itd.), postoji fluktuacija
radnika. Promena radnih mesta ima tako kvazi-tržišni karak­
ter. Radnik samo delimično slobodno raspolaže svojom radnom
snagom: može da bira preduzeće, ali je van-ekonomski pri­
siljen da se zaposli (nezaposlenost je sankcionisana).
Zapošljavanje nema karakter ugovornog odnosa, jer su stranke
suštinski neravnopravne: radnici nemaju nikakvog direktnog

1) "Putem kreditno-monetarne politike birokracija nadzire

cjelokupni proizvodni proces". - I. Bavčar, S. Kirn, B.
Korsika, Kapital i rad u SFRJ, Naše teme (posebno izdanje),
Zagreb 1985, lo5.
2) Markus i dr., isto, 85.
 57

(legalnog) načina da utiču na diktirane uslove zapošlja­

vanja (kao indirektna sredstva pojavljuju se: pojačana
fluktuacija, apsentizam, usporeni rad i tsl.). Majzad,
znatan deo stanovništva je povremeno ili trajno potpuno
isključen iz kvazi-tržišnih oblika regulacije radne snage,
odnosno podvrgnut je neposredno :,komandnoj ekonomiji” . Ta
prisila se kreće u rasponu od unutrašnjih pasoša (ograniče­
nog kretanja), do kaznenog rada u sistemu "gulaga". U đe-
centralizovanom sistemu je represivna kontrola radne snage
minimalizovana, jer je regulacija neposrednog proizvodnog
procesa skoro potpuno prepuštena "najnižim” slojevima vla-
dajuće klase (tehnokratiji). Tu se umesto prividne pune
zaposlenosti može pojaviti i masovna nezaposlenost - i
upravo ona otkriva nepostojanje pravog tržišta radne snage.
Višak ponude "rada" sam po sebi ne dovodi do ozbiljnijeg
obaranja zarada (zarade su, dakle, van-ekonomski, "admini­
strativno" u t v r d j e n e ) U neposrednoj vezi s tim je i iz­
razita zaštićenost radnih mesta zaposlenih radnika, koja
svedoči o odsustvu još jedne bitne kategorije radno-ugovor-
nog odnosa -njegove vremenske limitiranosti. Ukratko, kao
što puna zaposlenost nije znak prenošenja opšte tržišne
konjunkture na.posebno tržište radne snage (već je rezultat
stalne gladi za resursima u uslovima ekstenzivnog privred­
nog rasta), tako ni masovna nezaposlenost nije svedočanstvo
o tometia je barem jedan oblik tržišta "proradio". Ona prosto
pokazuje nemoć sistema da s ekstenzivnog predje na intenziv­
ni privredni razvoj, koji bi podrazumevao i radikalnu auto­
nomiju privrednih jedinica (uslov tržišta), što je po defi­
niciji (u socijalizmu) nemoguće. Uz to, hezaposlenost je i
jedno od sredstava masovne fragmentacije radništva (oštrog
odvajanja grupa zaposlenih i nezaposle’nih), koja je po sebi
jedna od pretpostavki za funkcionisanje sistema.

Najzad, treba još sasvim sumarno analizirati

odnos izmedju teritorijalne i funkcionalne decentralizacije
u socijalizmu. Na prvi pogled je jasno da su to u osnovi1

1) Posledica male elastičnosti zarada s obzirom na stanje

na "tržištu" radne snage je - fragmentacija klase rad­
ništva.
 58

kontradiktorni procesi, iako su obadva rezultat nastajanja

•'nižih'- slojeva klase kolektivnih vlasnika za autonomijom
od “vrha’1 klase. Teritorijalna decentralizacija znači (po**
novno) formiranje celokupne planske strukture preduzet-
ništva (na užem prostoru), koje eo ipso ukida mogućnost
tržišne regulacije. A ta nemogućnost nije više rezultat
samo društveno-istorijskog odnosa snaga (premoći globalno-
-preduzetničke "politokratije" nad tehnokratijom), već je
sada i strukturalno zasnovana. Legitimirajući nezavisnost
od "centralne" "politokratije", lokalna grupa nužno razvija
celovitu (autarkičnu) privrednu strukturu: to je pretoos-
tavka na kojoj se njena globalna preduzetnička uloga zas­
niva. Na ograničenoj teritoriji, medjutim, pokušaj autar-
kičnosti (u uslovima moderne industrije) nužno proizvodi
iracionalne rezultate: masa privrednih jedinica nije spo­
sobna za autonomni opstanak. Pokušaj tržišne regulacije
bi dobar deo privrednih subjekata jednostavno ukinuo (sa
svim daljim društvenim rosledicama). Nemogućnost autonomije
je, naravno, najpre jasna dobrom delu same tehnokratije,
koja tako uvidja svoju zavisnost od "politokratije" i mora
da odustane od sopstvenih samostalnih interesa. Ako je jed­
nom i podržavala nastojanja ka decentralizaciji, nalazeći
u njoj sopstvene motive, sada tehnokratija postaje trajni
zarobljenik sistema u kojem ima drugorazrednu ulogu, šire
gledano, protagonisti teritorijalne i funkcionalne decen­
tralizacije su (potencijalno) antagonističke društvene gru­
pe r prva nastoji da u užim okvirima reprodukuje oblike
planske proizvodnje, a druga bi u krajnjoj konsekvenci umes-
to planske uvela tržišnu regulaciju, odnosno robnu proiz­
vodnju.

3.2. Posredna
klasa

Uobličavajuća dominacija sistemskog rada nad

potrebnim proteže se, kao što je rečeno, na celokuoan driišt-
 59

veni rad, a ne samo na onaj što ga obavlja klasa kolek­

tivnih vlasnika. To ima značajne konsekvence, kako za sam
karakter rada, tako i za klasnu strukturu socijalističkog
društva. Pre svega, razvijaju se mnoge delatnosti čija je
isključiva svrha - reprodukcija 'vlada jućeg odnosa ""čisti’5
sistemski rad), dok se grupe koje ih obavljaju nalaze izvan
(i "ispod") hijerarhije vladaj uče klase. One, naime, nemaju
autonomiju u upravljanju ljudima, čak i kada su im formalno
"nađredjene". Moć njihovih pripadnika je "derivativna":
niti mogu nekog da "naimenuju" na položaj, niti su (no pra­
vilu) sami "naimenovani" (potčinjavanje se ovde zasniva na
funkcionalnim regulama). S druge strane,zbog (sistemskog,
povlašćenog...) karaktera svog rada, one ne pripadaju ni
klasi radništva. Najlakše se pripadnici tih grupa prepozna­
ju unutar političko-ideološke "sfere": profesionalni vojni
i policijski aparati (sa izuzetkom, naravno, viših položaja
koji pripadaju vladajućoj klasi);* činovništvo državne uprave;
zatim novinski i drugi urednici, referenti i ;,eksperti:: u
raznim partijskim i drugim organizaciono-nolitičkim struč­
nim službama i kabinetima - ukratko, ćela ideološka mena­
žerija. Poznato je, medjutim, da se taj sloj razmnožio i u
samoj privredi: u prvom redu tu spada niži upravni kadar u
preLzećima, kao i ogroman birokratski aparat vezan za upravu,
čiji je osnovni smisao da "administrira" odlukama i ljudima,
a ne stvarima. Karakteristično je još za te grupe da se (kao
ideološka posledica dominacije sistemskog rada) njihov rad
prikazuje kao potreban: neophodnost takvog rada za održanje
vladajućeg društvenog odnosa, predstavlja se kao nužnost
samog društvenog opstanka (mimikrija sistemskog rada u po­
treban) .

Jednu od konsekvenci društvene dominacije sis­

temskog rada ucčili smo još pri analizi vladajuće klase: po­
treban rad zadobija karakteristike sistemskog. Najvažnije
od svega je ovde to što neophodna ("tehnička") podela rada
dobija hijerarhijsku ("društvenu") dimenziju. Prvi je oblik
te vertikalne podele raspadanje rada n a .intelektualni i ma-
nuelni. Nadredjenost intelektualnog rada je, jasno, posledica
 6o

opšte dominacije upravnih - planskih, direktivnih, pro-

jektivnih..,, ukratko intelektualnih - uloga nad izvedr
beno-izvršnim: ona sledi, dakle, uspostavljeni klasni mo­
nopol (drugim rečima, rascepljenost unutar potrebnog rada
je izvedena iz opšte društvene podele rada, t j . iz njegove
klasne organizacije). Kao projekcija opšte klasne strukture,
navedena podela ima prisilni karakter i ta se prisila naj­
jasnije pokazuje u socijalnim uslovima reprodukcije grupa
koje obavljaju te dve vrste rada (o čemu će uskoro biti
više reći), fcbog svog porekla, podela .i sama zadobija
izvesna klasna obeležja. Pripadnici grupa koje obavljaju
intelektualni rad najčešće imaju veće zarade (i druge ma­
terijalne privilegije), što se prikazuje kao nadoknađjiva-
nje viših troškova reprodukcije, iako su oni, u stvari,
najvećim delom "socijalizovani" (uostalom, nije teško poka­
zati da su i sva druga 'obrazloženja'1 privilegovanosti
čisto ideološke prirode). Uz materijalne povlastice prido­
daje se - ideološki nametnut - veći društveni ugled (veći
"ugled”, "prestiž", "status" znače samo to, da se klasna
društvena struktura prihvata kao poželjna društvena činje­
nica, odnosno da je hijerarhijsko razlikovanje ljudi uspos­
tavljeno kao opšti element društvene svesti). Različit
način rada (radni uslovi itd.), obrazovanje, materijalni
položaj, ugled... - proizvode različit način života i raz­
ličitu svest-.1 ^

Pripadnici slojeva koji obavljaju potreban rad

- unutar posredne klase - su, jasno, stručnjaci: inženjeri,
lekari, naučnici, umetnici, nastavnici i profesori itd.
Očigledno je, pri tom, da je stručni karakter rada (za koji
je obrazovanje tek pretpostavka) ono što odredjuje njihovu
pripadnost sloju. "Komanđovanje" (izuzmu li se položaji
koji pripadaju vladajućoj klasi) predstavlja obeležje sis-

1) Da se svest grupa intelektualnog poziva nužno razlikuje

od radničke, empirijski je utvrdila i (pretežno) ideo­
loški postavljena analiza u studiji M.Popovih i dr.
- Društveni slojevi i društvena svest, IDN, 1977.
 61

temskog rada. Stoga se "stručnjaku12

, koji dospeva na up­
ravni položaj (na mesto šefa npr.), uz promenu karaktera
rada menja i slojna pripadnost. U empirijskom kretanju su,
medjutim, stvari znatno složenije. Celokupan sistem je hi­
jerarhijski organizovan, a (kao što je rečeno) samo for­
malno obrazovanje zadržava hijerarhijsku diskriminativnošt.
Zato se u praksi stručni položaj po sebi često istovremeno
pojavljuje kao (niži) komandni: lekar "rukovodi" medicin­
skim sestrama, inženjer - tehničarima i radnicima, profesor
- asistentima itd. Potreban rad je, dakle, empirijski često
kontaminiran sistemskim obeležjiaa, pa se ponekad za poje­
dince koji ne obavljaju "čisti" tip rada teško može usta­
noviti onaj dominirajući.^ Iako se, naravno, principijelno
značajno razlikovanje dve grupe unutar posredne klase ne
može dovesti u pitanje empirijskim "nečistoćama", njihov
praktički značaj je nesumnjiv. Granice izmedju tih grupa
nisu oštre, prelazna "zona" je široka, fluktuacija medju
2)
njima relativno laka itd.

Vratimo li se još jednom na slojeve "stručnja­

ka", možemo zaključiti da su te grupe po osnovnom karakteru
svog rada srodne radništvu (obavljaju potreban rad). Ipak
kažem - srodne, a ne - identične, jer vladajući odnosi proiz
vode neprelaznu barijeru izmedju dve "dimenzije" u biti je­
dinstvenog radnog procesa (intelektualne i manuelne). Strikt
no radno odvajanje unosi posebne klasne elemente u položaj
tih grupa, pa one ne pripadaju klasi radništva. Istovremeno
je jasno da ih ne možemo ubrojati ni medju pripadnike klase
kolektivnih vlasnika. Vidimo, dakle, da ih - zajedno s

1) Druga vrsta empirijske "mešavine" potrebnog i sistemskog

rada uočljiva je kod kadrova u obrazovanju: jasno je da
je njihov rad potreban, ali i da samo obrazovanje pred­
stavlja nametanje vladajućeg ideološkog pogleda na Svet.
S druge strane, informativna delatnost je evidentno
društveno neophodna, ali je praktički izrazito potči-
njena potrebama održavanja vladajućeg sistema odnosa.
2) Sociolog empiričar bi često bio u dilemi kada bi trebalo
da utvrdi da li pojedinac - pripadnik tih slojeva - pre­
težno opslužuje državu ili društvo.
 62

prethodno analiziranim grupama ( 'sistemskog rada") - moramo

posmatrati relativno nezavisno od dve osnovne klase.

Ostaje još da se bliže odredi iz čega se sas­

toji ta - relativna - nezavisnost posredne klase. Tako,
naime, sama ne pripada osnovnim klasama, ona se ne može Od­
rediti ni nezavisno od njih. Ona nema samostalnu osnovu- na
kojoj bi gradila svoju egzistenciju. Tu osnovu postavlja
upravo odnos dveju temeljnih klasa: na njihovoj suprotstav-
ljenosti, na. otud izrasloj suprotnosti sistemskog i potreb­
nog rada, kao i na kontradiktornom razrešavanju te suprot­
nosti koje se postiže dominacijom sistemskog rada nad po­
trebnim - leži društvena mogućnost nastanka i reprodukcije
posredne klase. Dok je taj (osnovni) klasni odnos spontano
proizvodi, njegovo ukidanje lišava je razloga postojanja
(kao klasno zasnovane grupe). Pri tom se njeni slojevi na
različit način povezuju sa osnovnim klasama. Prve grupe
(koje obavljaju "čisti" sistemski rad) potpuno su okrenute
vladajućoj klasi: sama njihova delatnost ih životno za nju
vezuje. Služeći održanju njene vlasti, one osiguravaju
sopstveni opstanak. Druge grune (čiji je potreban rad "obli­
kovan" vladajućim odnosom) imaju "ambivalentan" položaj:
priroda rada ih usmerava na radništvo, a privilegovan društ­
veni položaj1 ^ im obezbedjuje klasa kolektivnih vlasnika.
Negacijom klasnog odnosa njihova se delatnost ne ukida.
Naprotiv, tek se tada oslobadjaju uslovi za njen puni razvoj.
Ali taj "dobitak" ide zajedno s nekim neposrednim, (status­
nim) gubicima. Protivrečan je, dakle, položaj grupe, suprot­
nosti postoje izmedju nje i drugih grupa unutar posredne
klase, kao što je kontradiktoran i položaj same te klase u
okviru celine socijalističkog društva (iako je privilegova-
na, ona je potčinjena klasi kolektivnih vlasnika). Ceo kor­
pus klase tetoviran je žigom protivrečnosti. A upravo takva

1) Privilegija se ne može svesti na materijalno bogatstvo:

samo obrazovanje je jedna od najvećih privilegija, a tu
su i bolji radni uslovi itd.
 63

priroda omogućava joj ispunjenje njeno ključne uloge:

da bude (posredujuća) "tampon" grupa izmedju dve osnovne
klase.

3.3. Radništvo

Karakter (podela) rada predstavlja osnovu na

kojoj se vrši klasna diferencijacija društva. Mi smo, medju-
tim, videli i da klasna organizacija povratno "interveniše”
unutar radne strukture, onemogućavajući čisto izvodjenje
klasno pripadnosti iz vrste rada koji se obavlja. Klasa ko­
lektivnih vlasnika bavi se, naravno, dominantno sistemskim
radom, vezanim.za potrebe reprodukcije njene dominacije.
Ali je ona isto tako uzurpirala i neke društveno neonhodne
funkcije koordinisanja celokupnog društvenog rada. Kao što
kapitalist, u svojstvu aktivnog preduzetnika (što čini samo
deo njegove delatnosti), predstavlja proizvodnog radnika,
tako i pripadnik vladajuće klase u.socijalizmu, donoseći
planske odluke neonhodne za civilizacijski društveni opsta­
nak, obavlja notreban rad. Pokazano je, isto tako, da usta­
novljena društvena hijerarhija izdvaja u posebnu klasu
ćelu grupaciju koja se bavi (nrivilegovanim) intelektualnim
potrebnim radom. Pojam radništva se, dakle, ne može proši­
riti na sve one koji obavljaju takvu delatnost. S druge
strane, naravno, on nikako ne može biti ograničen samo na
tradicionalno shvaćene manuelne (ili još uže - industrij­
ske!) radnike. Uostalom, ne samo u novim sektorima, već i
unutar starih zanimanja, preobražaj radnih procesa prema
sve izrazitijoj automatizaciji čini tradicionalnu podelu na
manuelno/intelektualno sve anahronijom. Nije više puki rizi-
kus ono što odvaja dve vrste rada. Intelektualni zadaci se
sve više pomeraju ka odredjivanju ciljeva rada (teleološka
funkcija), a manuelni su uokvireni ispunjavanjem zadatih
performansi (izvedbena funkcija). S obzirom na takvu oodelu,
nema nikakve principijelne razlike izmedju tradicionalnog
industrijskog radnika, bušačice kompjuterskih kartica i he-
mijskog laboranta...
 64

Moderan razvoj ne čini, ipak, društvenu struk­

turu jednostavnijom (transparentnijom), niti posao sociologa
lakšim; problemi odmah iskrsavaju. Pre svega, nesumnjivo
je da se unutar ootčinjene klase nalaze brojne grupe koje
obavljaju isključivo, ili pretežno, poslove definisane po­
trebama opstanka vladajućeg sistema odnosa (sistemski rad).
Dovoljno je ovde pomenuti svagde prisutne legije policijskih
operatera, Čuvara i ostalih helebardara, hiljade državnih,
bankarskih i drugih činovničića, administrativnih referenata,
brigadira i predradnika u proizvodnji i tsl. Po neposrednom
socijalnom položaju, po načinu života i rada, te su grupe
supr<&tavljene vladajućoj klasi kolektivnih vlasnika. Ali
pošto njihova društvena egzistencija proizlazi upravo iz
opstojanja dominacije te klase, interesi pomenutih slojeva
radništva nisu neprijateljski protivrečni interesima vlada-
juće klase. Gubeći gospodare kojima služe, one ne ostaju
samo bez eventualnih sitnih otpadaka privilegija koje u
senci nemirno oreživaju. Sam oblik njihovog opstanka proiz­
vod je datog društvenog poretka, pa se kao zatočnice sis­
tema te grupe ne mogu javiti ni u ulozi njegovih rastoč-
nica.

Ranije je pokazano da dominacija sistemskog

rada uobličavajuće aahvata potreban rad, dovodeći do speci­
fične hijerarhizacije koja se proteže na klasu radništva.
Ako celokupna ta klasa obavlja pretežno manuelne poslove
(pri čemu je, podsećam, manuelnost odredjena u skladu sa
- izvedbenom - funkcijom u radnom procesu, a ne u vezi s
instrumentom rada), onda je unutar nje izvršena gradacija
manuelizacije. A gradacija se, dakle, može formalizovati
u okviru obrazovnog sistema, prema specifičnim vrstama škol­
ske spreme. Naravno, obeležavanje klasnih granica na osnovu,
karakteristika školskog sistema je neprecizno, a u pojedi­
načnim slučajevima može i zavesti. Već je kod odredjivanja
orioadništva posrednoj klasi univerzitetsko obrazovanje
(kombinovano s položajem u društvenoj reprodukciji) uzeto
kao gruba aproksimacija klasne granice. Svima je dobro poz­
nat ogroman društveni jaz koji može da ćeli dva nosioca
istovetne diplome. Ali je isto tako pouzdano istraživački
utvrdjena izrazita selektivnost različitih tipova škola za
pripadnike raznih društvenih g r u p a z a d a t a k obrazovnog
sistema je, bez sumnje, da osigura reprodukciju (diferenci­
jaciju) date društvene strukture (uz put, setimo se da je
Marx uzimao obrazovanje kao jedan od ključnih atributa
klase). Na takav način, dakle, putem specifičnog (hijerar­
hijski višeg u odnosu na ostalo radništvo) tipa školovanja,
"tehničari11 (posednici diploma srednjih škola unutar kate­
gorije potrebnog rada) se izdvajaju u.obrazovni (i zatim
- statusni) vrh klase radništva.

Društveni položaj tehničara takodje nije jedno­

značno zasnovan. Za razliku od prethodne grupe (koja se
formira unutar oblasti sistemskog rada), oni su klasi kolek­
tivnih vlasnika suprotstavljeni ne samo načinom života, već
i karakterom (potrebnog) rada koji obavljaju. Pođredjena
vladajućim potrebama, njihova đelatnost često dobija iracio­
nalne oblike, a tek ukidanjem postojećeg se ona razvija po
zakonima syoje imanencije. Nasuprot tome, iz datosti društ­
vene stratifikacije vuku tehničari rudimente svojih privi­
legija. Na izgled su oni sasvim izvan korpusa slojeva koji
čine radništvo. Završavaju slične ili iste škole koje (budu­
ćim) pripadnicima posredne klase omogućavaju "prohodnost"
2)
prema univerzitetskom obrazovanju. Njihov posao je po

1) Up. npr. pomenuto starije istraživanje V.Milića o socijal­

nom poreklu učenika srednjih škola i studenata, sa novijir
nalazima S. Georgievskog, izloženim u razgovoru: Društvena
pokretljivost i razvojne perspektive jugoslovenskog društv
Gledišta 11-12/1971. Naglašena klasna selektivnost škola u
međjuvremenu je bila ojačala! Klasno-reproduktivna uloga
školskog sistema empirijski se prikazuje u II delu ovog r-7
2) Školskom reformom je u Jugoslaviji "pokušano" ukidanje r?.z
lika .izmedju radničkih i tehničarskih srednjih škola. Naiv
na je, naravno, primedba kako se pogrešno verovalo da će s
ispravljanjem posledica moći uticati na (klasne) uzroke
društvene diferencijacije. Stvarni cilj reforme je, po svo
prilici, bio da se izvrši udar na narastajuću društvenu
samosvest posredne klase. Zanemarivanje civilizacijskog
momenta (pošto je nivelisanje škola praktično vršeno prem
najnižem postojećem staridardu), koje je izazvalo prilično
rasulo obrazovnog sistema, primorava postepeno reformatore
na povlačenje.
pravilu potpuno odvojen od radničkog i neposredno je vezan
za stručnjački. Oni često čine deo tima kojim stručnjak
rukovodi (medicinske sestre, hemijski tehničari, mašinski
tehničari, elektro-tehničari...), obavljajući niz (pomoćnih)
poslova koji tek u celini predstavljaju potpuni stručni
rad. Iz topa sledi predstava o njihovom jedinstvenom soci­
jalnom statusu sa stručnjacima (koja je čak prodrla i u
jucoslovensku statistiku, gđe sa ne razlikuju zanimanja
stručnjaka i tehničara!). To je, naravno, iluzija jer su
tehničari barem podjednako udaljeni od posredne klase,
koliko i od radnika. Njihov rad je u principu izvršan,
unutar zadanih ciljeva (dakle manuelan, u smislu u kojem
se to ovde definiše). Ugled je 'uravnotežen” materijalnim
položajem (koji nije kvalitativno različit od radničkog),
a tip škole visinom školske spreme (isto). Uostalom, grupe
tehničara i kvalifikovanih radnika nisu samo, danas, u
mnogim svojim segmentima medjusobno zamenjive. U perspek­
tivi "nove radničke klase” (S. Male) one se potpuno sta­
paju. Iz topa je jasan i relativno protivrečan interes teh­
ničara u odnosu na radnike. S radništvom ih povezuje pot-
činjen društveni položaj, i posebno karakter rada (potreb­
nog, podredjeno-izvndbenog). Ali ih specifična veza sa
stručnjacima (uz materijalne i "duhovne” dividende koje
iz nje vuku) usmerava delimično i prema posrednoj klasi.

Ostaje najzad da se govori o slojevima kvalifi­

kovanih i nekvalifikovanih radnika, t j . o radništvu u naj­
užem smislu pojma.^ Već ta ("kvalifikacijska") podela poka­
zuje da i u samom jezgru klase dominacija sistemskog rada
oetrifikuje tehničku podelu rada u hijerarhijsku diferenci­
jaciju. Učinci takve stratifikacije su, medjutim, ovde sup­
rotni od onih u klasi kolektivnih vlasnika. Dok je hijerar­
hija tamo gradila jedinstven korpus klase, ovde ona dovodi
do dalje klasne segmentacije (fragmentacije, atomizacije...).
Razlika (suprotni efekti) potiče otuda, što je u prvom
1) Radništvu pripadaju, bez sumnje, i tzv. službenici s
nižom stručnom spremom, i to p o svim obeležjima: načinu
života, obrazovanju, karakteru rada (manuelnom, potčinje-
nom) i interesima (izuzev u slučaju kada obavljaju domi­
nantno sistemski rad). U ovom nacrtu se, medjutim, dalje
u tu grupu ne može ulaziti.
 67

slučaju hijerarhija posredovana organizacijom (partijom),

koja artikuliše njenie opšte interese, dok je svako samos­
talno organizovanje radnika (koje bi moglo da nadidje
partikularnost) u socijalizmu u principu isključeno.
Oblici hijerarhizacije (koji vode fragmentaci­
ji) su i unutar jezgra klase radništva mnogobrojni, na ću
navesti samo najznačajnije. Najvažniji je tu već pomenuti
stepen obrazovanja (kvalifikacija) sa kojim je povezana
kompleksna diferencijacija. Različita kvalifikacija nosi
(i tako statusno diferencira!): različit način života (na
osnovu materijalnog položaja), različit način rada (oo Sto-
penu kontrole neposrednog radnog procesa, odnosno samostal­
nosti radai 'odgovornosti*', uvidu u celinu i smisao rada
...), pa i mogućnost šticanja (rudimentarno) nadredjenog
položaja (kvalifikacija kao uslov, ili barem prednost za
postizanje statusa predradnika, poslovodje itd.).

Drugu važnu osnovu, po kojoj se vrši segmenta­

cija radnika, čini ooloža-i privredne grane, odnosno poje­
dinih preduzeća. Pošto se planskim odlukama neki stavljaju
u povoljniji položaj od drugih, svim zaposlenim u nrivile-
govanim jedinicama (pa tako i radnicima) omogućava se o t i ­
canje znatnih materijalnih prednosti (zarade, stanovi, le-
tovališta itd.). Karakterističan primer te vrste diferenci­
jacije u SSSR-u su :inreduzeća sa specijalnim statusom". ^
Decentralizovani sistemi, sa povećanom (relativnom) samos­
talnošću preduzeća, još su efikasniji u tom pogledu. Struk­
turalna nejednakost je tu prikrivenija, a uz to se stvara
spontano kompetitivna svest radnika zaposlenih u delimičnc,
ili prividno, konkurentskim ekonomskim j-edinicama.2 ^
1) Op. V. Zaslavskv, Klasna struktura Sovjetskog društva,
Naše teme, 7-8/1982. Zaslavsky spominje i dva važna
oblika prostorne segmentacije radništva u SSSR^u: 'zat­
vorene gradove", i ''limitffike" - čije je poreklo u admi­
nistrativnom sistemu "unutrašnjih pasoša".
2) Vidi rezultate empirijskog istraživanja klasne svesti rad
ništva, koji pokazuju izrazito kontradiktorno stanje sves
ti, u mojoj navedenoj studiji: Radništvo i samoupravlja­
nje.
 Pol služi kao. još jedna osnova na kojoj se
vrši segmentacija radništva sa hijerarhiji im obeležjima.
žene su, kao što je poznato, i u socijalizmu (istorijski-
-strukturalno) denrivilegovana grupa, u'prkos svim stvarnim
dostignućima i još više orok.lamac.ijama. One. su pretežno
zaposlene u slabije plaćenim zanimanjima, a i na ekviva­
lentnim radnim mestima ostvaruju prosečno niže zarade od
muškaraca. Ukoliko, dakle, čine veći broj zaposlenih, uto­
liko je značajniji i taj oblik dezintegracije na stratume
čiji različit položaj produkuje potencijalnu suprotnost
neposrednih interesa.

Najzad, veoma je značajna nacionalna segmenta­

cija radnika (koja može, ali i ne mora da sadrži hijerar­
hijsku dimenziju). Podsticanje nacionalizma medju oodani-
cama predstavlja "klasičnu'' politiku vladajućih klasa. Time
se može postizati (ili održavati) samostalnost teritorije
u odnosu na imperijalističke pretenzije neke druge države,
pa tako istovremeno autonomija "domaće" vladajuće klase og
(potencijalno) dominantne (spoljne) hijerarhije. Ili, što
je važnije, razgaranje zloduha naciona čini se pogodnim
instrumentom za usmeravanje kolektivnog nezadovoljstva u
kontrolisanom pravcu. Nacionalno "prosvetljeni" radnici,
pripadnici jedinstvene klase, razbijaju se na zaraćene
segmente. Ili se, u slučaju nacionalne "čistoće", njihova-
klasna posebnost "utapa" u zoološko zajedništvo predaka,
koje pomiruje sva unutrašnja neprijateljstva.

Naravno, ovde se ne može ni pokušati detaljnija

analiza svih navedenih oblika segmentacije (oni su istovre­
meno široko poznati i slabo istraženi). Cilj je samo da se
ukaže na ključnu tendenciju unutar socijalističkog društva
u pogledu konstituisanja klase radništva. Njena atomizacija
(pre svega putem hijerarhizacije, a zatim i na druge načine)
"spontana" je posledica same klasne strukture, ali i inten-
cionalni proizvod delatnosti vladajuće klase kolektivnih .
vlasnika. Na osnovu toga se klasna vladavina nužno uspos­
tavlja (kao integrativno-posredujuća sila atomizovanog
društva), a istovremeno biva i cementirana (nemogućnošću
 '69

dezintegrisanog radništva da se okupi kao klasa u borbi).^

Uz sve univerzalističke osobine moderne industrije, i "glo-
balizam" savremenog saobraćanja, prevladavanje atomizova-
nosti ostaje kao najteža prepreka za konstituisanje radniš­
tva u "klasu12
za sebe".
Stalnom radu centrifugalnih tendencija, tokom,
svakodnevne reprodukcije sistema (koji pogađja kako klasu-
u širem smislu, tako i njeno "klasično" jezgro), ne suprot­
stavlja se aktivno ni jedna sila. Pokazano je, uz to, da
ne samo neposredni, već ni trajniji int.eresi svih slojeva
klase nisu identični. Pri tom, slojevi radništva koji obav­
ljaju sistemski rad dugoročno ne iščezavaju, već se nre
povećavaju (što omogućava opšti rast društvene produktiv­
nosti). Da li to znači da socijalizam može trajno zarobiti
snagu negacije’ u društvu? Nasuprot prividnoj zatvorenosti,
stoji permanentna izloženost sistema krizi.
2 ) Integracija
radništva (kao i delova posredne klase) tada se može spon­
tano ostvariti rta dvostrukom jedinstvu- načina života (traj­
no relativno siromaštvo) i potčinjenosti (relativna potči-
njenost je praktično univerzalno svojstvo u sistemu!). Na­
ravno, -dublju zasnovanost jedinstvenog interesa osigurava
za Znatan deo klase potreban rad, kao racionalan oblik orga­
nizacije društvenog života (nasuprot vladajućoj iracional­
nosti). Ali ispitivanje revolucionarnog potencijala rad­
ništva u socijalizmu ne spada ovde. Može se još samo dodati,
da se Mn do sada praktično ispoljavao uglavnom obeležen
jednim od mehanizama koji onemogućavaju konstituisanje klase,
kao revolucionarnog subjekta (nacionalizmom). A time su i
granice prevladavanja postojećeg bivale suženo odredjene.

1) Upravo se zbog održanja te dezintegracije svaki ‘van-in

stitucionalni" pokušaj organizovanja smatra u socijalizmu
za istočni greh (sa stvarnom, snažnom, negativnom, modal­
nom konotacijom).. Zabrana "Solidarnosti" u Poljskoj, uz.
odobravanje "slobodnih" sindikata na nivou oredtizeća, ka­
rakteristična je ilustracija navedene tendencije.
2) 0 imanentnim uzrocima kriza u socijalizmu vidi -moje teze
u Reviji za sociologiju, 1-2/1985.
 7o

'U . Klasna reprodukcija

Jedan od osnovnih prigovora na stanovište da

je socijalizam nova (klasna) društveno-ekonomska formacija
počiva na tvrdnji da se ovde vladajuća klasa ne može samo-
reorodukovati. Kaže se da se dominantna grupa formira kao
oligarhija (kasta i tsl.), ali da njeni pripadnici ne mogu
svoj položaj ostaviti u nasledstvo potomstvu. Pošto takve
klase u istoriji još rije bilo, onda se ni sada ne može
raditi o klasnom društvu.

I zaista; problemi klasne reprodukcije u socija­

lizmu slabo su istraženi. Pa ipak, navedeni prigovor počiva
na pogrešnoj premisi: klasu ne čini zbir individuuma, već
se one uspostavljaju u procesu suprotstavljanja na osnovu
polarizovanih društvenih položaja.1 ^ Tir pOdele rada čini,
dakle, osnovu društvenog odnosa. Način reprodukcije grupa
predstavlja (izvedeni) mehanizam kojim se ta podela rada
održava. Za utvrdjivanje klasnog karaktera društva odluču­
juće je da se ispita suprotnost položaja u ukupnoj društ­
venoj reprodukciji. Ako ta suprotnost opstajava, i klase
se (kao društvene grune) obnavljaju - bez obzira na indivi-
dualnu sudbinu njihovih pripadnika. Doduše, ako je repro­
dukcija grupa .izvedena iz temeljnog odnosa*- ona nije i
"sporedna11. Njeni oblici odražavaju strukturu tog odnosa.
Ali oni predstavljaju i konkretan način na koji se sam t>dnos
uspostavlja (nije. slučajno upozoreno kako sposobnost buržoa­
zije da apsorbuje najdarovitije pripadnike "nižih" klasa
znatno povećava njenu uspešnost u održavanju klasne vlada­
vine...). Ispitujući klasnu reprodukciju mi, znači, u p oz- .
najemp način funkcipnisanja vladajućeg sistema društvenih
1) U tom smislu Poulantzas ispravno primećuje: "...da pitanje
koje treba stalno postavljati p odnosu društvenih klasa
i njihovih agensa nije pitanje.klase kojoj pripada upravo
ovaj ili onaj individuum (značajne su društvene skupine),
hiti pitanje statističkih i krutih empirijskih granica
"društvenih grupa" (značajne su klase u klasnoj borbi)
..." - N. Poulantzas, n.d.16.
2) Zar p o istoj, izokrenutoj, logici ne "radi" i buržoaska
ideologija - "jednakih šansi", "otvorenog društva" itd.?

.310.
 71

odnosa; i time, posredno, njegovu najdublju prirodu.

Kapitalističko preduzetništvo je prvobitno

počivalo na (apstraktnom) jedinstvu ekonomskog i pravnog
vlasništva. Privatno vlasništvo je obezbedjivalo reproduko-
vanje preduzetničke uloge unutar porodice (nasledjivanjem;
porodica se, a ne pojedinac, i uzima kao osnovna klasna
"ćelija"). Tako se pokazalo da je kapitalizam nedosledno
ukinuo čisto "biološku" legitimaciju socijalnog grurisanja-
umesto prava krvi postavljen je zakon o nasledjivanju.
Negacija je, dakle, imala dve strane: ukinut je automati­
zam klasnog (staleškog) nripadništva; ali je očuvan meha­
nizam koji zaobilaznim (formalnim) putem postiže analogan
efekat (iako sada u statističkom obliku "verovatnoće"). To
je rešenje sadržavalo izvesnu "elastičnost" - jer se vlas­
ništvo moglo izgubiti, odnosno steći - ali se ona ipak po­
kazala kao marginalna.1* Tendencija razvijenog kapitalizma,
da se "razdvoji vlasništvo od upravljanja" (tj. odvajanje
ekonomskog od pravnog vlasništva), izbacila je pomenutii
'•'nedoslednost ' na površinu. Tek socijalizam, medjutim,
(potencijalno) dovršava ukidanje zooloških tragova u društ­
venoj organizaciji.

Povežemo li prethodne napomene s ranijim zak­

ljučkom ^pokažuje se sledeće. Privatno vlasništvo (odnosno
lišenost vlasništva) omogućava da se breko pojedinaca repro-
dukuju grupe koje auzimaju odredjene položaje u okviru date
društvene podele rada. Nasledjujući svdjinu, buržuj se ne
svrstava samo u klasu bogatih; on eo ipso zatiče naspram
sebe klasu proletera. I dalje, postajući agent te privatne
svojine, stavljajući u pokret autonomnu privrednu jedinicu
kojom raspolaže (za koju je "vezana" većina bogatstva koje
mu je "ostavljeno"), buržuj nasledstvom reprodukuje i teme­
ljni društveni kapital-odnos. Nasledjivanje, dakle, održava
autonomiju privatnog vlasništva; ali ono omogućava i da se
1) V . nnr. istraživanja F. Lundberga: Bogati i najbogatiji,
Globus, 1977; ili - J. Westergaard, H. Resler: Class in
a Capitalist Society, Basic Books 1975, 299 itd.
 72

to vlasništvo pokrene kao kapital.

Prelazeći na razmatranje klasne reprodukcije u

socijalizmu, moramo se još jednom vratiti na klasu kolek­
tivnih vlasnika.^ Da bi mogla da upravlja celokuonom
proizvodnjom društvenog života na organizovan naćin, ta je
klasa morala da izgradi i održava složenu hijerarhijsku
organizaciju. Nužnost nije bila samo rezultat sve veće kom­
pleksnosti modernog društva. Ona se pre svega razvila zato,
što se kao osnovni princip društvene regulacije - umesto
"nevidljive ruke" tržišta - pojavljuje (oktroisani) plan.
Razudjeni proces posredovanja upravljačkih aktivnosti (od­
lučivanja, moći itd.), od nivoa globalnog društva, pa do
elementarnih društvenih "čestica" (privrednih, porodičnih
i dr.), odvija se ovde isključivo kao silaženje niz verti­
kalu, dakle kao odnos dominacije/subordinacije. Takva se
regulacija ne može racionalno urediti bez odredjenog oblika
organizacije (čija je najraširenija forma, naravno, partija).
Ali proces izgradnje organizacije istovremeno predstavlja
i konstituisanje korpusa klase kolektivnih vlasnika: ona
nije stvorila neku birokratiju "pored" sebe, već se sama
pojavljuje kao organizovana hijerarhija moći.

Navedenim je postupkom, medjutim, postignuto

protivrečno jedinstvo. Forma (birokratske) organizacije
pretpostavlja odnose koji se zasnivaju na pravilima (regu­
lama), nezavisnim od subjektiviteta pojedinaca koji zauzi­
maju odredjene položaje. Prava i odgovornosti, delokrug
rada, uslovi hijerarhijskog napredovanja itd. - moraju biti
regulisani (Weber). Ili, drugim rečima: kolektivitet klase1

1) Ta je klasa u centru naše pažnje, jer su principi njene

reprodukcije istorijski (relativno) novi. Kod ostalih
klasa u socijalizmu (teorijski) problemi su znatno jedno­
stavniji. Najapstraktnije gledano, samoreprodukcija pred­
stavlja osnovno pravilo njihovog (empirijskog) konstitui-
sanja. Ali, konkretno - istorijski, radi se o_društvima
ko:ja su podvrgnuta izrazito brzim strukturalnim promenama
(industrijalizacija, urbanizacija...). Masa svih osnovnih
klasa tu je u formiranju (iz predominantno seljačke baze).
Stoga, u prvim fazama razvoja, opšte uzlazno kretanje čini
glavno obeležje konstituisanja osnovnih društvenih grupa.
 73

(organizacije) nužno mora biti pretpostavljen pojedinač­

nim članovima, njen opšti interes mora biti nadredjen in­
teresu pojedinog pripadnika bez obzira na položaj koji
on zauzima u hijerarhiji. S druge strane, kao hijerarhija
moči, organizacija se zasniva na formalnoj (i stvarnoj)
potčinjenosti nižih položaja višim. Odrediivanje uslova
funkcionisanja organizacije - utvrdjivanje regula, kontro­
la njihovog sprovodjenja, napredovanje i kažnjavanje...
- ne može biti sankcionisano odozdo, jer bi to značilo da
su viši položaji u krajnjoj liniji potčinjeni nižim (zato
se svaki pokušaj kontrole odozdo mora predstaviti kao po­
buna). Otuda je, dosledno, i sama delatnost regulacije
unutar (birokratske) organizacije (klase kolektivnih vlas­
nika) strukturisana hijerarhijski1 pravo na nju raste uz
vertikalu moći, pretvarajući se u samovolju 'vrha”, tj .
u njegovu sposobnost da svoje posebne interese nametne
celini klase. Jedinu granicu voluntarizmu "vrha" postav­
lja ovde nužnost stvaranja širih koalicija, kako bi se
osigurala nadmoć nad eventualnom protivničkom frakcijom
unutar same klase.

U stvarnom istorijskom kretanju oscilira se

izmedju krajnosti pomenute nrotivrečnosti, tj. izmedju
preoVladavanja principa formalne regulacije, i principa
voluntarističke moći. U periodu formiranja sistema Cnrr.
u Staljinovo vreme) dominirao je voluntaristički princip.
To je neophodno kako zbog neizgradjene organizacije, tako
i radi eliminisanja drugih istorijskih alternativa (odnosno
njihovih zastupnika). Stabilizacija sistema odnosa (a time
i vladavine klase kolektivnih vlasnika) omogućava postepeno
učvršćenje principa- formalne regulacije (što je istovrome-.
no posledica i sredstvo). Nema sumnje da značajnu ulogu u
tome igra pritisak ''srednjih" i "nižih" slojeva vladajuće
klase, koji samo na taj način mogu da zaštite sonstvene
interese od vučjih nasrtanja dominantne grupe. Ali protiv-
rečnost dva.principa regulacije je stalno na >delu, i stoga

1) Weber je protivrečnost pokušao teorijski da razreši

"izvan-birokratskim" arbitrom - parlamentom. Ali u
uslovima u kojima se vladajuća klasa podudara s orga­
nizacijom, "spoljašnji* prostor nije moguć!
 74

predstavlja trajni potencijalni izvor krize unutar klase

kolektivnih vlasnika (kao Sto kriza koju proizvode drugi
uzroci ima za posledicu ponovnu prevagu principa volunta-
rističke moći, i tako se dodatno generira i produbljuje
- što nam je pokazala npr. savremena Poljska).

S prethodnim napomenama.u vidu, može se nepo­

sredno preći na ispitivanje reprodukcije klase kolektivnih
vlasnika u socijalizmu. Jedna je stvar od poćetka jasna:
svaki položaj unutar klasne hijerarhije pripada kompleksnoj
mreži odnosa nadredjenosti/podredjenosti. I on se :,popunja­
va" na osnovu konkretne rezultante delovanja oba organiza­
ciona principa, regulacije i moći, pri čemu se kontrola
popune vrši s nadredjenog položaja. Iz toga očigledno
sledi da direktno nasledjivanje (porodično prenošenje)
položaja u principu ne dolazi u obzir. Pa ipak, u izvesnim
okolnostima se, na samom "vrhu" hijerarhije, pojavljuju
odstupanja od tog pravila, a mogućnost za takvo odstupanje
pruža despotska dominacija nad klasom kolektivnih vlasnika.
Poznate su različite konkretno-istorijske varijante poku­
šaja utvrdjivanja vrhovnog položaja u hijerarhiji, kao poro­
dičnog "lena": sinovi, supruge, braća... ustoličuju se za
članove najužih upravljačkih komiteta i čak ponekad ofici­
jelno imenuju za "naslednike" (varijante se pojavljuju u
Aziji, Južnoj Americi, pa i u Evropi). Naravno, za razume-
vanje tih odstupanja moraju se razjasniti i neke dodatne
okolnosti. Pre svega, analogni postupci na bilo kom položa­
ju u hijerarhiji, nižem od "vrha'1, znatno su manje verovat-
ni, jer njihovi nosioci nemaju autonomiju. To što su pod
kontrolom "odozgo" znači da se otuda vrši naimenovanje na
položaj njihovog ranga, pa se dakle i njihova (samostalna)
moć imenovanja odnosi na niže slojeve hijerarhije. Pored
toga, kao što je pokazano, posle "obezglavljivanja" "vrha"
i pitanje "naslednika" ostaje otvoreno, jer nema više polo­
žaja koji obezbedjuje nesumnjivu supremaciju nad kolektivi­
tetom klase. Imenovanje tada vrši komitet (polit-biro i
tsl.), a ono zavisi od odnosa snaga u njemu, pa ni nametani
"naslednik" ne može više biti siguran u svoj izbor. Naravno,
 75

važnu ulogu pri svemu tome igra konkretna istorijska

tradicija itd.
Apstrahuju li se sada empirijska zapažanja o
(ne sasvim izuzetnoj) pojavi izvesnih "nasledjivačkih"
tendencija na .samom "vrhu" klase kolektivnih vlasnika, kao
i pomenuta granica takvog raavoja, ostaje kao pravilo
da je pitanje klasne reprodukcije u socijalizmu ©ostavljeno
na nove osnove. Ukidanje privatne .svojine prekinulo je
direktan (porodični) put reprodukcije. Iako članovi po­
rodice pripadnika klase kolektivnih vlasnika uživaju ve­
ćinu materijalnih i drugih privilegija1* koje donosi polo­
žaj unutar hijerarhije, njihovo korišćenje bezuslovno po­
čiva na neposrednom zauzimanju odredjenog položaja. Gublje­
nje "funkcije" istovremeno ukida (za pojedinca i za poro­
dicu) izvor privilegija. A ono što preostaje je "samo"
prethodno akumulisano bogatstvo (uz lična poznanstva,
"veze" i tsl.) koje, međjutim, ima malu mogućnost samoob-
navljanja (pre svega, zbog svog upotrebno-vrednosnog ka­
raktera ).

Reprodukciju klase kolektivnih vlasnika čine

dva - analitički odvojiva - procesa: a) kretanje unutar
hijerarhije klase; b) "apsorpcija' novih članova klase,
radi popunjavanja upražnjenih položaja.

a) Kretanje unutar hijerarhije klase. S prak­

tičkog stanovišta to se kretanje može smatrati jednosmernim:
kao napredovanje unutar hijerarhije, jer se nazadovanje
pojavljuje uglavnom kao "eksces", tj. kao odstupanje od
opšteg pravila. No utoliko pre zaslužuje taj proces objaš­
njenje. To da se položaj teško gubi, i da se iz klase jedva
može ispasti (tokom svakodnevnog, stabilnog funkcionisanja

1) Pod materijalnim privilegijama se podrazumeva deo viška

proizvoda, prisvojen za potrošnju te klase, koji se -
kao što je rečeno - sastoji dominantno iz upotrebnih
vrednosti, i tek u manjoj meri je monetarizovan.
 76

odnosa), predstavlja već»svagde rasprostranjeno, folk­

lorno uverenje. Ono je čak prodrlo i u oficijelnu ideolo­
giju, koja ponavlja žalopojke o "horizontalnoj rotaciji
kadrova" (sve to, medjutim, ne onači da stvarno stanje
ovde ne treba empirijski proveravati). Pravilo se odnosi
na sve položaje u hijerarhiji (klase kolektivnih vlasnika).,
pa i one najniže (direktore preduzeća, opštinske rukovo­
dioce i tsl.).^

Objašnjenje pojave je očigledno: samo posto­

janje klasnog odnosa znači da je podignuta izvesna klasna
barijera. Kada se ona jednom savlada, već puko pripadništvo
vladajućoj klasi postaje zaštita protiv ispadanja iz nje.
Održavanje zauzetih položaja se na površini prikazuje kao
posledica sklapanja personalnih veza, poznanstaya, prisus­
tva na mestima gde se vodi "kadrovska politika",, pristupa­
nja klikama čiji se članovi medjusobno podržavaju i štite,
itd. Radi se, medjutim, o dubljoj osnovi. Na delu je meha­
nizam odbrane klasnog kolektiviteta nasuprot potčinjenim.
klasama, uspostavljanja klasne solidarnosti, zaštite ukup­
nog klasnog položaja u (latentnoj) klasnoj borbi. Istu
ulogu, s druge strane, imaju i povremena pojedinačna ili
grupna (katkad čak masovna) "egzemplarna'' isključenja iz
hijerarhije. Iako su u osnovi posledica unutar-klasnih
(frakcijskih, klikaških) sukoba, ona ispunjavaju i izvesnu
"katarzičnu" funkciju. Isteruju se na videlo "skriveni
neprijatelji", "krivci" za (opšte) krize i (pojedine) pro^
mašaje, čime se smanjuje društvena napetost. Time se, isto­
vremeno, demonstrira otvorenost vladajuće klase, jer čišro1

1) Masovnija odstupanja se javljaju u vremenima kriza, ve­

ćih unutar-klasnih sukoba ("čistke", "reforme'...) itd.
Naročito je zanimljiv pokušaj institucionalizacije brzi/-«
kadrovskih vrteški, koji prinudno donosi niz privremenin
uspona u vladajuću hijerarhiju, kao i analognih padova
(npr. jugoslovensko iskustvo 198o-ih). Suviše velika ne
stabilnost, koja ugrožava funkcionisanje sistema, i kia<
nu integraciju, ne čini povoljnu osnovu za trajnost tog
pokušaja.
 77

nja stvaraju prostore za nova uspinjanja.

Iako periodične "ventilacije" mogu imati "kon­
struktivnu" ulogu za učvršćenje hijerarhije, jasno je da
ugradjena trajna (sistematska) mogućnost nazadovanja prin­
cipijelno nije moguća. Takve bi odluke permanentno morali
da donose nadredjeni članovi (jer je u pitanju hijerarhija
moći), koji bi, sve do vrha, i sami bili potencijalna meta
sličnih akcija. Integracija klase bi se neprestano raza­
rala, a funJccionisanje sistema učinilo bi se potpuno trans­
parent nim. Celokupni društveni odnosi bi se razotkrili,
i time bi bila uništena osnovna legitimacija sistema (klasa
kolektivnih vlasnika kao zastupnik univerzalnih društvenih
interesa).
Da bi se održala stabilnost vladajuće klase,
adnosno da bi bila uspostavljena (barem prividna) ravno­
teža u delovanju principa regulacije i principa moći, i
zatim, da bi se (ideološki) zastro vladajući društveni
odnos, kretanje unutar hijerarhije svodi se na spiralno
uspinjanje(,,rotacija‘ilnapredovanje, uz izgone kao posebne
slučajeve). Time se., naravno, pojavljuje problem "prena­
seljenosti" u :gornjim,: slojevima klase. On se može raz-
rešiti detaljnijom podelom planerskog rada. Ali to je ogra­
ničeno rešenje, jer viši položaj podrazumeva globalnije
odlučivanje (dominaciju), tj. po svojoj prirodi nije podlo­
žan detaljiziranju. Drugi izlaz predstavlja gomilanje po­
časnih funkcija, koje zadržavaju statusne oznake, ali ne­
maju stvarnu delatnu ulogu. To je očigledno takodje ograni­
čena mogućnost, jer položaj u klasi zavisi od obavljanja
odredjene planske uloge, koja donosi moć itd., pa se raz-
meštanje u različite areopage doživljava kao faktička de­
gradacija. Ukratko, zbog nemogućnosti da se racionalno raz-
reši problem "prenaseljenosti" "gornjih" slojeva, u klasi
kolektivnih vlasnika rotacija predstavlja osnovni vid kre­
tanja, a napredovanje pomoćni. Time se statičnost sistema
još jednom postavlja kao njegovo temeljno obeležje.
 78

Dok je rotacija (kao i izgon iz klase) pos-

ledica dejstvovanja principa moći, uspon u hijerarhiji
klase prikazuje se kao ravnotežno primenjivanje. principa
regulacije. Kriteriji za napredovanje vremenom se menjaju.
Prva, post-revolucionarna generacija konstituisala se u
hijerarhiju klase na osnovu zasluga u gradjanskom i/ili
oslobodilačkom ratu.^ Zbog širine zadataka i potrehfe
samoučvršćenja nove vladajuće klase, medjutim, ona doprinos
u rušenju prethodnog sistema ubrzo dopunjava zaslugama prem~
sopstvenoj hijerarhiji kao uslovom za kooptaciju. Još kas­
nije, u uslovima stabilizovane strukture i njenog legiti-
misanja, "unapredjenje" se može predstavljati kao posledica
pokazane sposobnosti (kompetencije). Formalizovani oblik
tog kriterija bila bi stručna sprema, dopunjena seniorite-
tom itd. Ali pošto napredovanje nužno predstavlja naimeno- *
vanje (sadejstvovanje principa noći), i pošto unutar hije­
rarhije klase vladaju sukobi različitih grupacija (frakcija,
klika, koalicija i tsl.), to je princip regulacije ovde
najčešće privid, iza. kojeg se skriva "kadrovska politika"
sukobljenih grupa (jačanje položaja putem unapredjenja sop-
stvenih pristaša...). Otuda se kompetencija (kao kriterij -
po principu regulacije) najčešće osigurava radikalnom deval­
vacijom sistema sticanja formalizovanog školskog preduslova.
Stručna sprema se tako može lako modelisati prema potrebi,
a zatim legitimisati.

Za stabilnije funkcionisanje sistema nužno je,

medjutim, da unutrašnje delovanje principa moći (kao domi­
nira jućeg kod uzlazne pokretljivosti) ne potisne do kraja,

1) Izgleda preciznije ako se kaže da su zasluge "dopunjavalo"

pred-revolucionarnu partijsku hijerarhiju. Ipak," "preobra­
žaj" partije u klasu je toliko radikalan, da je prethodna
organizacija služila samo kao kristalizaciona osnova za
formiranje klase.
 79

i za duže vreme, "racionalno-birokratsku proceduru". Taj

princip bezuslovno podstiče negativnu selekciju kadrova.
A s obzirom na stvarnu društvenu ulogu, regulacije ukupne
društvene reprodukcije, koju ima upravljačka grupa, javlja
se mogućnost krize kao posledice puke nesposobnosti njenih
pripadnika. I zaista, realna nemogućnost uskladjivanja dva
principa na kojima počiva uzlazna pokretljivost (regulacije
i moći), trajni sukobi frakcija unutar vladajuće klase
(zbog težnje za akumulacijom moći, tj. napredovanjem unutar
hijerarhije), nesposobnost da se upravlja materijalnom i
zatim ukupnom društvenom reprodukcijom (što je posledica
preovladjujućeg načina vertikalne pokretljivosti unutar
klase) - sve su to snažni generatori krize u socijalistič­
kim društvima.^

Ovde treba da se uoči još jedna značajna raz­

lika izmedju uspona u hijerarhiji klase kolektivnih .vlas­
nika, i analognog procesa u kapitalizmu. Uzdizanje pojedi­
načnog kapitaliste neposredno je povezano sa snagom akumula
čije kapitala kojom on upravlja. Napredovanje akumulacija
čini njegov uspon u klasi neminovnim: što je proizvodnja (i
prisvajanje) viška vrednosti veća i što se na široj osnovi
vrši - ukratko, što je preduzećo koje vlasnik ooseduje, i
kojim upravlja, uspešnije - to je i njegov položaj u klasi
viši i stabilniji. Sam uspon unutar KLase je tamo neposredno
povezan s napretkom proizvodnog procesa, pa je stoga klasno
kretanje elemenat dinamike sistema. U hijerarhiji klase
kolektivnih vlasnika položaji su dati, unutar-klasna borba
odvija se u statičnim okvirima i tako ima za posledicu
inertnost sistema. Ta se inertnost utoliko više pojačava,
ukoliko se napredovanje više odvija na osnovu principa moći1

1) Naravno, opšti uslov krize predstavlja osamostaljivanje

sistemskog rada od potrebnog i dominacija prvog nad
drugim, što čini osnovu za klasnu podelu društva...
 8o

pa je zasiuga prema hijerarhiji (odnosno - nekoj frak­

ciji) glavno merilo uspešnosti pojedinca.

b) Apsorpcija novih članova klase. Jasno je

da u socijalizmu nema neposrednog nasledjivanja položaja u
hijerarhiji, kao i da se pripadništvo klasi kolektivnih vlas­
nika zasniva na zauzimanju određjenog-mesta u društvenoj
podeli rada.1^ S druge strane, pošto su položaji dati, os­
taje da se vidi kako se popunjavaju upražnjena mesta u
hijerarhiji vladajuće klase i da li je, na izvestan način,
ipak moguća njena samo-reprodukcija. Na prvi pogled izgleda
da su uslovi postavljeni tako, da se nameće neizbežan zaklju­
čak: ako se pripadništvo klasi striktno zasniva na zauzi­
manju datog položaja u hijerarhiji, upražnjeni položaj
mogao bi se popuniti isključivo pojedincima izvan te klase
(apstrahuju se, naravno, prethodno raspravljena kretanja
unutar hijerarhije). Iz toga bi dalje sledilo da je klasa .
kolektivnih vlasnika u principu sasvim otvorena društvena
grupa (pa bi tvrdnje o njenoj kastinskoj prirodi bile na­
prosto apsurdne). Pošto mora sistematski da se obnavlja
(iako, doduše, sporo - pre svega iz bioloških razloga), ona
bi bila mnogo otvorenija od buržoazije (jer se ova vrlo
izrazito samo-reprodukuje, nasledjivanjem privatnog vlas­
ništva) .

Da bi se prethodni logički niz priveo k real­

nosti, mora se ispitati (i pre svega empirijski proveriti)
ovaj ključni problem: na kojim osnovama, u kojim granicama,
kojim putevima itd. se formira ona posebna društvena grupa -
"rezervoar” - iz koje se regrutu ju novi pripadnici vladajuće
klase. Nekoliko tačaka ovde izgleda nesumnjivo. Pre svega,
"spolja" se u principu popunjavaju niži položaji u hijerar- 1

1) Status porodice je "derivativan", i kada pojedinac koji

je povezivao sa vladajućom klasom "izgubi" položaj,
porodica ispada iz klase, a njen se status odred ju je na
drugi način.
 81

hiji, jer se viši zauzimaju unutar-klasnim kretanjem

("najniži" sloj klase kolektivnih vlasnika sačinjavaju:
opštinski, mesni i tsl. rukovodioci partijskih i drugih
političkih organizacija, zatim rukovodioci državnih organa
na opštinskom nivou, direktori preduzeća i ustanova opštin-
skog reda veličine itd.). Uspon u klasu, zatim, kontrolišu
sami njeni pripadnici, on je moguć tek na osnovu njihovog
naimenovanja, ili barem eksplicitnog pristanka. Na delu je,
dakle, princip moći. A pošto je tu subjektivnost onih koji
vrše naimenovanje trajno prisutna, ta je odluka uvek pod
pritiskom njihovih posebnih interesa.

Kako bi se, s jedne strane, prevazišao čisti

subjektivizam naimenovanja (drugim rečima, da bi se zaštitio
opšti klasni interes), a istovremeno obezbedilo legitimizi-
ranje izbora, ovaj mora da zadovolji neke opšte kriterije
(princip regulacije). Prvi od tih kriterija je, kao što je
poznato, članstvo u partiji. Ono zadovoljava oba pomenuta
zahteva: pošto je dobrovoljno, ono potvrdjuje da "izabranik’’
prihvata postojeći (vladajući) oblik društvenih odnosa
(dokazano konformiranje); i zatim, uz pomoć globalnog ideo­
loškog mehanizma, ono osigurava legitimaciju zastupništva
opšte-društvenih istorijskih interesa. Drugi kriterij, koji
sve više dobija na važnosti, jest stepen obrazovanja. On
takodje ima legitimišuću snagu, zahvaljujući širenju tehno-
kratske ideologije po kojoj je specijalističko stručno zna­
nje (dokazano formalnim obrazovanjem) neophodna pretpostav­
ka za obavljanje društveno-upravnih funkcija.^ Realni je
"korelat" te ideologije ustanovljena (nametnuta) društvena
(klasna) podela rada, koja se izražava i kao podela na inte­
lektualni i manuelni rad. Ali formalizacijom stepena obra­
zovanja kao klasne "ulaznice" postiže se i onaj drugi želje­
ni cilj: radikalno se sužava krug iz kojeg se vrši regru­
tacija u klasu kolektivnih vlasnika. Pred pripadnicima klase
radništva podiže se praktički nesavladiva prepreka.

Na kraju, sama pretpostavka o posebnom regrutnom

rezervoaru klase kolektivnih vlasnika implicira da su u1

1) Da je ova ideologija donekle uhvatila kor^He medju radniš*

tv.m, pokazalo je empi ijsko istraživanje klasne svesti.
Up. navedenu studiju: Radništvo i samoupravljanje.
 82

pitanju ođredjeni društveni položaji. Da bi se moglo

nekoga naimenovati, neophodno je, očigledno, da "kontro­
lori" uspona u klasu imaju mogućnost neposrednog upoznavanja
•'kandidata" (trajno sa-učestvovanje principa moći i regu­
lacija). Drugim rečima’, kandidati moraju zauzimati one po­
ložaje, koji bi ih mogli dovesti u direktnu vezu s pripad­
nicima vladajuće klase. To su, dakle, u principu neki sta­
tusno viši položaji, sa izvesnim upravnim ili reprezenta­
tivnim obeležjima (koji, naravno, ne pripadaju vladajućoj
hijerarhiji).^ Treba još napomenuti da se u kriznim i pre-
laznim vremenima ("reformama"...) kontrola klasne reproduk­
cije "razlabavljuje", pa se dogadjaju širi prodori "nižih"
slojeva, mimo preovladjujućih kriterija - pre svega, jasno,
na donje položaje hijerarhije.

Jasno je da radnici (kao pripadnici suprot­

stavljene klase) ne zadovoljavaju navedene pretpostavke za
uspon u klasu kolektivnih vlasnika. Pre svega, ogromna veći­
na njih ne ispunjava elementarni oreduslov: nisu u partiji
(tek svaki 6-7 radnik, npr., član je SKJ). Sve jače nagla­
šavanje značaja formalnog obrazovanja za uspon onemogućava
ih, zatim, sasvim direktno. A tu je i delovanje opšteg eli­
miniraj ućeg kriterija: obavljanje isključivo izvršnih (otuda
"ne-reprezentativnih" itd.) uloga. Ukratko, radništvo je u
osnovi isključeno iz procesa reprodukcije klase kolektivnih
vlasnika (naravno, prodor radnika u vladajuću hijerarhiju
se dogadja, on je nužan iz ideoloških razloga, pa i masov­
ni ji u formativnom periodu društvenog sistema', ali je stroge
kontrolisan i tendencijski marginalan). Slično je i sa nji-

1) S periodičnim (ideološkim) pozivima, da se u ‘strukturama"

pad je izveskan broj radnika, javlja se (legitimacijski
nužno uslovljena) mogućnost da radnik stekne šansu za di­
rektni ji uspon u vladajuću klasu. Pripremnu stazu tu može
činiti, npr., omladinska politička karijera, ili položaj
partijskog sekretara nekog značajnog preduzeća, koji bi
ga eventualno mogao dovesti u kontakt s opštinskim odnosno
gradskim rukovodstvom itd.
 83 -

hovim potomstvom, jer su kanali vertikalne pokretljivosti

pod kontrolom vladajuće klase. Tako je ograničen nivo
školske spreme koju radnička deca stiču, vrsta škole, njen
"prestiž" (odnosno kvalitet), pristup na odredjena radna
mesta itd. (rečju, kada se apstrahuju opšte strukturalne
promene, koje decenijama donose veliki priliv seljaštva,
radništvo se pojavljuje kao suštinski samo-reproduktivna
grupa). Rezervoar za regrutovanje novih pripadnika vladaju-
će hijerarhije nalazi se, dakle,, u principu unutar posredne
klase, ali teško da u istoj meri obuhvata sve njene slojeve
(prioritet moraju imati oni koji obavljaju sistemski rad).
Njegove granice treba preciznije utvrditi istraživanjima.

Najzad, treba reći još par reči o nužnosti pos­

tojanja reproduktivnog rezervoara unutar posredne klase. Mi
smo videli ranije da je njen opstanak povezan s reproduk­
cijom klasne podele rada, u okviru koje je intelektualni
rad odvojen od manuelnog i njemu nadredjen. Ali i unutar
samog teleološko-kreativno-nadredjenog rada dolazi do pod-
vajanja, po kojem sistemski rad potčinjava, sebi potreban
rad, namećući mu svoja obeležja (hijerarhizaciju, učešće u
proizvođenju vladajućeg društvenog odnosa...). Videli smo,
takodje, da je monopolizacija intelektualnih funkcija donela
nekim slojevima povlašćen društveni položaj (materijalno
bogatstvo, radne uslove, ugled itd.): na taj način je izvr­
šeno povezivanje njihovih interesa sa. interesima vladajuće
klase. Stvaranje takvih "tampon-grupa" ima, dakle, višestru­
ku "konstruktivnu" ulogu u klasnoj reprodukciji socijalis-
tičkog društva. Pošto one nisu neprijateljski suprotstavlje­
ne klasi kolektivnih vlasnika, ova se može bez predrasuda
služiti njihovim "kadrovima" za popunjavanje “donjih" slo­
jeva vladajuće hijerarhije. A pošto izmedju načina života
te hijerarhije i posredne klase ne postoji provalija (koja
je deli od načina života radništva), to se i prelaz odvija
a da se njime ne razotkriva suštinski antagonizam medju1

1) Ne srne se nipošto smetnuti s uma da je ovde reč o oblicima

reprodukcije koji se izvode iz pojma socijalističkog sis­
tema, pa su stoga apstrahovani istorijski momenti njegovog
formiranja (u kojima deluje čitav niz "situacionih" faktora).
 84

krajnostima društvene strukture. Ne treba, mtim, zabora­

viti daTsu pripadnici posredne klase opremljeni znanjima
koja su neophodna za vršenje upravnih funkcija u postoje-,
čem (datom) sistemu odnosa. Oni su svojom (školsko-ideo-
loškom) obukom već pripremljeni (kao "polufabrikat") za
eventualan uspon u vladajuću klasu. Ako se, dalje, klasa
kolektivnih vlasnika ne može neposredno reprodukovati, ona
može svoje potomstvo pripremiti da zauzme mesto unutar
posredne klase. Na taj način oni stiču osnovu zahvaljujući
kojoj mčgu i sami da počnu uspinjanje u vladajuću hijerar­
hiju. Ali čak ako u tome nemaju uspeha, oni ne menjaju
radikalno svoj način života pošto i dalje pripadaju privi-
legovanim grupama. Najzad, ta klasa filtrira i priprema
najsposobnije (sVladajućeg stanovišta) pripadnike i potom­
ke klase radništva, omogućavajući im da se posle "prerade"
i sami uključe u vladajuću klasu. I još jedno: opšti proces
hijerarhizacija, za koji smo videli da je nametnut klasi
radništva (odslikavanje oblika organizacije klase kolek­
tivnih vlasnika), proteže se i na posrednu klasu. Time je
postignuto dvostruko razlamanje: na hijerarhiju instituci­
ja (za koje su vezani njihovi položaji) i hijerarhiju
unutar samih tih institucija. Treba samo uporediti bedu
(u materijalnom, ali pre svega - u statusnom smislu) uči­
telja, ili lokalnog novinskog reporterčića, sa "sjajem1'
univerzitetskog profesora, odnosno televizijskog komenta­
tora; ali isto tako i oficirsko/podoficirski odnos u okviru
iste institucije - izmedju hirurga i medicinske sestre,
npr. , pa i izmedju profesora i njegovog asistenta. To isto­
vremeno znači da svi institucionalni aparati, koje zapose-
daju pripadnici posredne klase, ne mogu da predstavljaju s
podjednakom podobnošću "regrutne centre" vladajuće klase
(istraživanja treba da odrede posebne institucije koje omo­
gućuju lakšu prohodnost). Isto tako nisu jednako "propul­
zivni" ni svi položaji unutar pojedinih institucija: gornji
su položaji ("reprezentativni" i tsl.) verovatnija potenci­
jalna polazišta za uspon u vladajuću hijerarhiju. Ako je,
dakle, pripadnost posrednoj klasi prva pretpostavka za
dalje '"napredovanje" u klasu kolektivnih vlasnika, drugu
pretpostavku čini uspon unutar posredne klase same.
 85

DEO II

ISTRAŽIVANJE VERTIKALNE POKRETLJIVOSTI

5. Osnovni podaci o istraživanju

Istraživanje je predstavljalo deo srednjoročnog

projekta (1981-198&): Sociokulturni razvoj SR Hrvatske,
koji je (za SIZ-VI) radilo više naučnih ustanova, iz Zagre-'1
ba i drugih gradova. Anketom je trebalo osigurati empirij­
sku gradju za više ili manje komplementarne zadatke unutar
projekta. Pored mobilnosti (vertikalne i prostorne), u je­
dinstvenom upitniku su zastupljene teme o načinu života
društvenih grupa, oblicima svesti (posebno religijske),
kulturi, socijalnoj fragmentaciji, specifičnim problemima
sela i tsl. Upitnik je nastao tako što su istraživači, od­
govorni za pojedine teme, ;'delegiralii; pojedine grupe pita­
nja. Celina stoga pati od izvesnih neuskladjenosti i ne
uvek najsretnijih rešenja, jer je osnovna odgovornost na
kraju ipak pripadala pojedinačnim autorima. S druge strane,
prostorni okvir, koji je svakom bio ograničen, nije omogu­
ćio šire (potpunije) razmahivanje ni jednoj samostalnoj
temi. "Dubinske” gubitke je, pak, svako mogao delimično da
nadoknadi širinom obuhvata. Istraživanje je, dakle, rezul­
tat grupnog rada u kojem su učestvovali sociolozi iz IDIS-a,
kao i sa sociološke katedre Filozofskog fakulteta u Zagrebu.
Prikupljanje podataka je obavljeno u dve faze: u proleće i
u kasnu jesen/zimu 1984. godine. Nedostatak materijalnih
sredstava, koji je doveo do pomenutog objedinjavanja razno­
likih tema, uslovio je i činjenicu da je trajanje anketira­
nja bilo duže od poželjnog. Ono je prilagodjavano školskom
ritmu anketara-studenata sociologije, a ne potrebama efikas­
nosti. Problem je predstavljalo i nejednako iskustvo članova
istraživačkog tima, koji su znatne teškoće na terenu svla­
davali s različitim uspehom. Stoga uzorak nije svagde reali-
zovan u celini i prema zadatim uslovima (iako je ostvarenje
 86

bez sumnje prevazišlo realistička očekivanja), a ni podaci

nisu uvek potpuni i dovoljno precizni (što je postavljalo
dodatne teškoće pred obradu). Ipak, s obzirom na kompleks­
nost i veličinu, kao i izvestan pionirski karakter takvog
istraživanja na ovom prostoru, može se reći da su kvanti-
tet i kvalitet dobijenih podataka sasvim zadovoljavajući.

Anketiranje je radjeno na uzorku kvotnog tipa.

Fredvi&jeno je bilo da se osnovni uzorak sastoji od po Uoo
ispitanika iz svake od 9 društvenih grupa - koje čine tri
osnovne klase, uz slojeve privatnika (politički rukovodioci,
direktori; slojevi posredne klase koji obavljaju sistemski
rad, slojevi koji obavljaju potrebar rad; rutinski službe­
nici, KV i VKV, NKV i PKV, radnici} privatni obrtnici i po­
ljoprivrednici) Zbog uobičajenih terenskih problema,
izmedju planiranog i realizovanog uzorka pojavile su se
izvesne razlike:

Klase Slojevi Broj is­ % reali­

pitanika zacije

kolektivno- politički
-vlasnička rukovodioci Hol loo,25
direktori 38H 96 ,oo

posredna slojevi sistem­

skog rada Hll lo2,75
slojevi po­
trebnog rada 399 99,75

radništvo rutinski
službenici Hlo lo2,5o
KV i VKV Ho6 lol,5o
NKV i PKV 4o2 loo,5o

privatnici obrtnici 396 99,oo

po1joprivrednic i Hlo lo2,5o
Ukupno 3.619 loo,5o
1) Za posebne potrebe proučavanja seoskog stanovništva
planirano je da se u uzorak uključi i 65o seljaka-rad-
nika. U ovom radu analiziraće se samo podaci prikupljeni
za osnovni (kvotni) uzorak od 3.619 ispitanika.
 87

Za pojedine društvene grupe uzorak je formi­

ran po specifičnim principima, dok je zajednički krite­
rij predstavljala teritorijalna rasprostranjenost. Iz
svake zajednice ooština, pored centra, u uzorak su ušle
po jedna razvijena, srednje razvijena i nerazvijena opšti-
na. U svemu, to znači da je istraživanje realizovano u 36
opština, i u gradskoj zajednici Zagreba.
Kod formiranja uzorka političkih rukovodilaca
primenjena su dva dodatna kriterija: položaj u hijerarhiji
(republički, medjuopštinski i opštinski rukovodioci), kao
i tip uloge koju obavljaju (DPO i DPZ). Položaj političkog
rukovodioca je jednostavno operacionalizovan legalnim sta­
tusom "funkcionera". Predvidjeno je da uzorak čini loo
republičkih funkcionera (CK SKH, Predsedništva Saveza
sindikata, Socijalističkog saveza, Saveza omladine, Sabora,
Izvršnog vijeća, Privredne komore, Vrhovnog suda itd.;
realizovano je lo5) i 3oo opštinskih i medjuopštinskih (po
pravilu - predsednici opština i izvršnih veća opština, pred
sednici-sekretari opštinskih komiteta SK, sindikata, socija
lističkog saveza, omladine, i tome slično; realizovano je
296). Potrebno je istaći neočekivano uspešan obuhvat te

1) Specifičan problem kvotnog uzorka čini to što se klase

moraju odrediti apriorno, putem operacionalizacije po­
jedinačnih obeležja, dok klasni položaj predstavlja u
suštini jednu totalitet-situaciju. U ovom istraživanju
kao kriteriji društvenog razvrstavanja uzeti su: radno
mesto (za političke rukovodioce i direktore), kombina­
cija radnog mesta i školske spreme (za posrednu klasu
i radništvo), i specifičan svojinski položaj (za seljake
i obrtnike; naravno, svojina se u posredovanom obliku
pojavljuje i- kod ostalih klasa, odredjena radnim mestom)
Mi smo već videli da je uloga u ukupnoj društvenoj re­
produkciji odlučujuća za zasnivanje klasnih položaja,
a radno mesto se očigledno može uzeti kao sfclidan indi­
kator te uloge - posebno kod vladajuće klase. Kod osta­
lih klasa je potrebna i dopunska kontrola, npr. prove-
ravanjem porodičnog statusa - putem analize radnog mesta
bračnog druga i tsl. U svakom slučaju, kao jedan od c i ­
ljeva istraživanja ostaje da se apriorna klasifikacija
grupa proveri na osnovu većeg broja podataka dobijenih
samim istraživanjem (iako se time otvara nov problem -.
"induktivnog" zasnivanja klasa koje su u osnovi "rela-
cione:i kategorije).
(uobičajeno teško dostupne) kategorije ispitanika, zahva­
ljujući njihovoj (skoro u celini) izuzetno korektnoj sa-
radnji sa istraživačima. Za ostale grupe u uzorku (izuzev
privatnika) zajednički kriterij je predstavljala zastuplje­
nost broja zaposlenih po pojedinim privrednim-neprivrednim
oblastima u ukupnom broju zaposlenih u SR Hrvatskoj. U
predviđjenim opštinama birana su preduzeća-ustanove (tako
da se omogući zastupljenost svih grana), a unutar preduzeća.,
po zadatim kvotama, slu$ijnim izborom (iz spiskova zaposle­
nih) birani su pojedinačni ispitanici. Kod direktora, dodat­
ni kriterij je činila veličina radne organizacije: za di­
rektore OOUR-a je minimalan broj zaposlenih iznosio 12S,
a za direktore OUR-a - 25o (izuzetak su činile organizacije
u neprivredi, finansijama i zanatstvu). Uz to, ponderisana
je, zbog posebnog ekonomskog (političkog) značaja, zastup­
ljenost direktora finansijskih ustanova.

Klasa kolektivnih vlasnika operacionalizovana

je u istraživanju "legalistički", preko dva svoja osnovna
sloja - političkih funkcicnera i direktora. Na prvi pogled,
operacionalizacija je ovde apsolutno neproblematična upravo
stoga što je društveni položaj (kontrola odredjenog segmen­
ta ukupne društvene reprodukcije) učinjen i pravnom kate­
gorijom. Problemi se, medjutim, javljaju na donjim granicama
klase, jer se tu neki položaji dodiruju i prepliću sa sta­
tusima koji pripadaju grupama posredne klase. Iako, npr.,
sudije opštinskih sudova imaju pravni status funkcionera,
njihov društveni položaj teško da pripada vladajućoj klasi;
Slično stoji stvar i s nekim grupama unutar opštinskih
upravnih aparata ("pomoćnici tajnika11, ,;zamenici" i tsl.).
Problemi takve vrste su po pravilu rešavani tako da su
"sumnjivi" slučajevi izbacivani iz konačno formiranih uzo­
raka. Sasvim drukčija pitanja postavlja naglo ubrzavanje
"kadrovske vrteške" ("jednogodišnji mandati"), koje je na
niz položaja dovelo ljude sa "dvostrukim statusom": npr.
direktor, ili stručnjak itd., koji su "volonterski" nosioci
političkih funkcija... S obzirom da vršenje funkcije (bez
obzira na "neprofesionalnost") znači stvarnu (makar i privre­
 89

menu) ulogu u kontroli društvene reprodukcije, takvi sluča­

jevi su.tretirani kao i ostali funkcioneri, bez obzira na
njihovu."osnovnu profesiju". A specifično pitanje (ideološ­
kog) rastvaranja strogih klasnih granica, koje može da
sledi iz ubrzane cirkulacije na položajima, treba da bude
raspravljano unutar ostalih problema klasne reprodukcije
(mobilnosti).

Znatno veće teškoće postavlja enmirijska in­

terpretacija pojma posredne klase. Rečeno je da u uslovima
društvene dominacije sistemskog rada on često postaje ne­
razdvojni element konkretnog potrebnog rada. Rad obrazova­
nja ili informisanja sadrži istovremeno i oblike nametanja
vladajuće ideologije. Naučni rad se odvija unutar hijerar­
hijski organizovanih timova, koji podrazumevaju dimenziju
komandovanja/izvršavanja i tsl. Formiranje apsolutno "čis­
tih" empirijskih grupa ovde je, dakle, potpuno nemoguće,
već se mora polaziti od dominantnog sadržaja rada. Za sloj
posredne klase koji obavlja potreban rad postavljena su
bila tri kriterija: visina školske spreme (VSS i VSS)i
oblast (privreda, nauka, obrazovanje, kultura, zdravstvo
- uz obavljanje poslova vezanih za osnovno usmerenje orga­
nizacije, npr.: u fabrici - po pravilu - inženjeri, a ne
fabrički lekar, novinar itd.), i odsustvo bilo kakve
upravne funkcije. Od poslednjeg kriterija se u izvesnoj
meri moralo odustati, jer u privredi visoko obrazovanje
veoma često podrazumeva i neki oblik rukovodjenja. Stoga
je priroda osnovne delatnosti (s preovladjiVanjem stručnos­
ti iii rukovodjenja - po oceni ispitanika i sociologa koji
je formirao uzorak) odlučivala 6 svrstavanju konkretnog
pojedinca u posredni dioj potrebnog rada ili posredni sloj
koji obavlja sistemski rad. Kod ovog drugog sloja, dakle,
uz oblast (DPO i DPZ, finansije; u privredi - sekretari
organa upravljanja, referenti za ONO i tsl.) pojavljuje se
alternacija kriterija: školska sprema, ili - rukovodjenje.
U sloj su uključeni i pojedinci koji nemaju višu ili visoku
spremu, ako obavljaju tzv. niže (ne-direktorske, ne-poli-
 9o

tičarske) rukovodeće poslove (šefovi...)

Pri formiranju uzorka tri osnovna sloja rad­

ništva: NKV-PKV, KV-VKV, i rutinskih službenika (srednje
stručne spreme), kao i privatnika: seljaka i obrtnika,
nije, naravno, bilo većih praktičkih teškoća. Kod NKV-PKV
i KV-VKV radnika, zbog prevelike raspršenosti, u uzorak
nisu uzimani radnici iz neprivrede. Isto tako, zbog vćće
homogenosti grupe u (uži) uzorak su ušli samo rutinski
službenici sa srednjom stručnom spremom. Tehničari-, medi­
cinske sestre i tsl., koji imaju srednju stručnu spremu,
ali obavljaju specijalizovane stručne poslove (pa ih jugo-
slovenska statistika klasifikuje kao "stručnjake"), zbog
svog "dvojnog1, položaja nisu uključeni u osnovni uzorak.
Od njih je (zajedno s poslovodjama i tsl.) formirana samo­
stalna podgrupa, koja će drugom prilikom biti posebno ana­
lizirana.

Kod privatnika-obrtnika bile su predvidjene

četiri grupe - na osnovu statističke klasifikacije (oblasti
gradjevinarstva, ugostiteljstva, turizma, prevozništva, vlas­
nici radnji bez zaposlenih, i vlasnici sa zaposlenim radni­
cima), ali se zbog nesredjenih opštinskih podataka i već*g
procenta odbijanja razgovora (odnosno zamenjivanja ispita­
nika), od strože klasifikacije moralo odustati. Za kvotu
"seljaka" bila su predvidjena samo čista poljoprivredna doma
ćinstva, takodje diferencirana prema veličini poseda. S ob­
zirom da se pokazalo kako je u nekim krajevima jedva još
moguće pronaći čisto poljoprivredno domaćinstvo (izuzev ako
nije staračko), od diferencijacija se i tu moralo delimično
odustati. Privatnici, medjutim, postavljaju i ključah inter-
pretativni problem. Oni čine celinu, po; (svojinskom) karak-

1) U analizi rezultata istraživanja o mobilnosti, medjutim,

zbog nepotpune proverenosti empirijske zasnovanosti
(teorijske) podele slojeva po dominantnoj kategoriji rada
primenjena je standardna deoba na stručnjake (VŠS i VSS
bez rukovodeće funkcije) i niže rukovodioce (šefovi...).
 91

teru svog odnosa prema sredstvima za rad. Ali u sociološ­

kom smislu oni su i sami razdeljeni na klase! Jedinstvo
privatnika počiva na njihovoj "van^sistemskcj" društvenoj
utemeljenosti. Interesi, pak, prebogatog sitno-preduzet-
ničkog i/ili mešetarskog sloja (hotelijera, kamiondžija,
zidarskih organizatora i tsl.), i egzistencijalno ugrože­
nih nekih klasičnih obrtnika npr. - različiti su do suprot­
stavljanja. Zato pri njihovom poredjenju sa osnovnim kla­
sama treba misliti na dvostruku uslovnost takvog postupka:
zasnivanje privatničkih klasa odvija se izvan vladajućeg
odnosa; uz to, one čine lažnu opštost, budući su same
strukturalno rascepljene.

Najzad, u (širi) uzorak je ušla i specifična

grupa radnika-seljaka. Nju obeležava poseban "dvojno-vlas-
nički,: status - istovremeni rad u društvenom sektoru, i
na privatnom posedu. U klasnom, pak, pogledu ona je tako-
dje izrazito heterogena - s obzirom na obe svoje "vlasnič­
ke osovine": veličinu privatnog poseđa i položaj u hijerar­
hiji ("društvenog') rada. Uporedno istraživanje te grupe
s ostalim - "jednodimenzionalnim" - bez sumnje može biti
zanimljivo (npr. - odnos prema "društvenom" radu, odnos
prema poljoprivrednom radu, specifični ideološki oblici
itd.). Za izučavanje klasne reprodukcije oni su manje važni,
a njihova heterogenost čini ih izrazito nepodesnom grupom.
Stoga će oni ovde biti izostavljeni, pa će se analizirati
samo "uži", osnovni (kvotni) uzorak devet grupa (odnosno
3.619 ispitanika).

Izbor kvotnog uzorka bio je diktiran namerom

da se zaista izvrši analiza empirijske klasne strukture
društva. Jasno je da takav način uzorkovanja postavlja inter
pretativne probleme, jer se tu u stvari radi o poredjenju
četiri relativno nezavisno formirana uzorka (za svaku klasu)
Ipak, očigledno je da je primenjeno rešenje praktički jedi­
no moguće. Prost slučajan uzorak, koji se najčešće koristi
u sociološkim istraživanjima, onemogućava stvaran pristup
vladajućoj klasi i vodi do izvesnog falsifikovanja* .reaililih
odnosa. Ta klasa je proporcionalno slabo zastupljena (poveća
 92

nje njenog učešća učinilo bi uzorak nesavladivo velikim),

i uz to je predstavljena svojim "najnižim" slojevima. Da
bi se došlo do bilo kakvih analitički iskoristivih grupa­
cija, kriterij pripadništva vladajućoj klasi “još se više
snižava, pa se u nju "uvode" i pripadnici "viših" slojeva
posredne klase. Tako se u poredjenjima ne pojavljuje najzna
čajniji, dominantni sloj klase, već se o njenim ukupnim
obeležjima s u d i m osnovu slojeva koji jedva da joj još i
pripadaju*. S druge strane, "snow bali" uzorak npr., koji
može biti pogodan za istraživanje užih "elita" (i koji su
u tu svrhu koristili Barton i dr.^ ) , potpuno je nepri'me-
njiv pri anketiranju širih socijalnih struktura. Ovde prime
njeni uzorak omogućava da se svaka klasa, pa čak i sloj
unutar nje, analizira kao samostalna društvena grupa; a
uz pažljiviji postupak osigurava i njihovu uporednu analizu

Primetiće se, takodje, da istraživanje ne

obuhvata celokupno (punoletno) stanovništvo SR Hrvatske,
već samo njegov radno-aktivni (zaposleni) deo. Izostavlje­
ne su, dakle, brojne i značajne kategorije: nezaposlenih,
penzionera, studenata, domaćica, lumpen-marginalaca itd.
Takva redukcija posledica je glavnog cilja istraživanja.
Nas su zanimale bazične društvene grupe, klase čiji odnosi
tvore osnovne društvene strukture. Takodje smo želeli da
se usredsredimo na ona njihova obeležja, koja im omoguća­
vaju da se konstituišu kao klase (materijalni položaj, rad,
način života, reprodukcija, ideologija...). Ovde je naro­
čito značajno to što se, u datom sistemu odnosa, ulogom u
globalnoj društvenoj reprodukciji (koja je operacionalizo_

vana položajem pojedinca u radnoj strukturi) opredeljuje

klasno pripadništvo. Svi se bazični odnosi, dakle, iscrpiju
ju unutar izabranog kontingenta stanovništva. Ostale grupe,
koje mogu značajno da uobličuju opštu "atmosferu" društve-

1) Up. A. Barton, B. Denitch, C. Kadusliin, ed. n.d.

 93

nog sistema, morale su iz ovog, već glomaznog istraživa­

nja, da budu izostavljene.

Ostaje još da se uvodno sumiraju generalne

istraživačke (radne) hipoteze vezane za klasnu reproduk­
ciju (vertikalnu pokretljivost). Teorijska razrada (u I
delu) sugerisala je asimetričnu sliku reprodukcije društve­
nih grupa. Na jednoj strani, i grupa političkih rukovodi­
laca i grupa direktora bi, prema datim izvodjenjima, mora­
le biti izrazito otvorene. Drugim rečima, ne samo da tre­
nutan položaj unutar vladajuće klase nije neposredno gene­
racijski prenosiv, već se ni ukupan klasni status (koji
počiva na obavljanju konkretne funkcije) u principu ne
nasledjuje. Pretpostavlja se, zatim, da se takva (medju-
generacijska) otvorenost klase "uravnotežuje" (unutar-gene-
racijskom) stabilnošću klasnog pripadništva. Odnosno,
treba ustanoviti da li postoji klasna barijera koja spre­
čava da se jednom postignuti klasni položaj izgubi padanjem
!'naniže". Osnovno unutar-klasno kretanje bi, prema pretpos­
tavci, trebalo biti cirkularno, uz povremene uspone.

Na suprotnoj strani, očekuje se da radništvo

bude izrazito samoreproduktivna grupa, ili grupa koja se
popunjava iz seljaštva. I unutargeneracijska i medjugene-
racijska stabilnost (izuzmu li se strukturalne promene dea­
grarizacije, t j . industrijalizacije) trebalo bi, prema teo­
rijskom izvodjenju, da budu dominantne. Najzad, (teorijski
izvedena) specifična otvorenost posredne klase proističe
iz dva nezavisna izvora. Ona, prvo, doživljava izrazito
uvećanje, kao posledicu snažnih strukturalnih promena, i u
tom smislu crpi svoje pripadništvo “odozdo". Medjutim, za
proučavanje klasne reprodukcije posredna klasa je posebno
zanimljiva zbog svojih veza sa vladajućom klasom: ova se
(po pretpostavci) dominantno iz nje regrutuje, i u nju
smešta svoje potomstvo (otvorenost prema “gore"). Bilo bi
važno ustanoviti postoji li, unutar okvira posredne klase,
neki poseban regrutni rezervoar vladajuće klase (utvrditi
njegova specifična obeležja itd.), kao i to da li se i
 94

koliko taj rezervoar podudara sa odredišnim položajima

potomstva vladajuče klase. Najzad, treba detaljnije ispi­
tati značaj pojedinih kanala vertikalne pokretljivosti:
stepena obrazovanja, članstva u SK, senioriteta, samoup­
ravnih i drugih društveno-političkih angažmana i tsl.
Osnovni pravac analize biće kretanje od opšteg ka specifič­
nom, Prvo ćemo ustanoviti opštu sliku (empirijske) klasne
reprodukcije, a zatim ćemo je sve više razlagati na slojeve
i njihova posebna obeležja. Na taj način će se pokušati
uspostaviti veza izmedju kauzalnih okvira klasne reproduk­
cije i konkretnih oblika empirijske društvene (vertikalne)
pokretljivosti.

Navodjenje onog dela zajedničkog upitnika,

kojim se istraživala vertikalna mobilnost, predstavljalo
bi samo gubljenje vremena. Tražena je, jednostavno, kom­
pletna radna biografija (radna mesta, s godinama rada)
ispitanika,.i zatim sve redukovaniji broj (istih) podataka
duž njegove srodničke hijerarhije (supruge-supruzi, rodi­
telji, deca, dedovi...). Uz to, traženi su (takodje hrono-
loški) podaci o samoupravnoj i društveno-političkoj aktiv­
nosti ispitanika, kao i pomenutih članova porodice. Pitanja
su bila otvorenog tipa, a klasifikacija odgovora izvršena
je tokom šifriranja.
 95

6. Vertikalna pokretljivost osnovnih

društvenih grupa

Poznato je da se vertikalna pokretljivost

može posmatrati int^generacijski i intrageneracijski.
Ovaj rad polazi sa stanovišta da osnovne društvene grupe
imaju klasna obeležja, pa je stoga i hijerarhija grupa
''diskontinuiranog" tipa. To, dalje, znači da je ulazak u
klase "kontrolisan" izvesnim socijalnim mehanizmima. Pri­
padnost grupi je strukturalno uslovljena, iz čega sledi
da je status hitnije odredjen poreklom (porodica je osnov­
na klasna jedinica), nego individualnom "karijerom" (mi
već znamo da u socijalizmu klasa kolektivnih vlasnika,
kao principijelno otvorena grupa, ovde predstavlja izuze­
tak). Iz rečenog bi proizlazilo da se interge-nerabij’ski
bilnost ima uzeti kao primarno kretanje, a intragenera­
cij ska kao sekundarno. Naravno, ceo prethodni logički niz
pretpostavlja već strukturisan društveni sistem, dok se
konkretno društvo koje proučavamo nalazi još uvek u for­
mativnom periodu. Nasuprot tome, s obzirom da se odnosi
konstituišu kao negacija starih, moglo bi se čak očekiva­
ti da odredjeni ("viši") socijalni položaji budu nepreno­
sivi na potomstvo (u našem istraživanju radilo bi se o
ispitanicima starije generacije). Drugim rečima, (doslovno
shvaćen), revolucionarni preobražaj bi trebalo da (za iz-
vesno vreme) ukine svaku zavisnost od položaja porekla (kao
pfepreku, ili podsticaj za uspon) i da pomeri težište prema
individualnom postignuću. Vidimo, dakle, da specifične okol­
nosti u kojima se istraživanje vrši (još uvek aktualno me-
šanje pred- i post-revolucionarnih struktura) onemoguća­
vaju "čisto" izvodjenje hipoteza. Ipak, anticipirajući
rezultate, recimo da vidljiva zavisnost postojećeg društve­
nog položaja ispitanika od njegovog (klasnog) porekla potvr-
djuje da je opređelenje za primarnost intergeneracijskog
posmatranja mobilnosti u osnovi ispravno.
 96

6.1. Medjugeneracijska
pokretljivost

Osnovno sredstvo kojim se ispituju empirijski

oblici reprodukcije društvenih grupa predstavlja ukrštanje
društvenog položaja roditelja (po pravilu oca) sa društve­
nim položajem ispitanika-. Za naše istraživanje su, u oba
slučaja, kao što je rečeno, položaji operacionali2ovani
radnim mestima. Pošto su, medjutim, podaci o radnim mestima
očeva manje precizni, a odnose se i na strukturalno razli­
čite društvene okolnosti (predratne i posleratne), termini
kojima se opisuje njihov položaj moraju biti neodredjeniji.
Uz apsolutne brojeve, u tabeli će se odmah prikazati i po­
četni oblik obrade koji čine, naravno, prošeci (u Zagra­
dama), Ti vertikalni prošeci nam pokazuju'(uporedno) društ­
veno poreklo pripadnika sadašnjih klasa (horizontalni pro­
šeci, koji ilustruju odredišta na koje .dospevaju potomci
različitih grupa, ovde su izostavljeni zbog specifičnosti
kvotnog uzorka):

Tabela 1

Društveno poreklo ispitanika

Klasa ispi- Klasa ispitanika

tanikovog
kolekt. posred­ radni­ privat­ ukupno
oca
vlasn. na štvo nici

Viša 42 64 26 11 143
(5,6) (8,5) (2,2) (1,4)
Srednja 91 145 47 22 3o5
(12,2) (19,2) (4,1) (2,8)
Niža 369 374 694 234 1.671
(49,4) (49,4) (6o,o) (29,5)
Privatnici 245 174 389 526 1.334
(32,0) (23,o) (33,7) (66,3)
Ukupno 747 757 1 .156 793 3.453
(loo) (loo) (loo) (loo)
Hi-kvadrat = 535.5564.
 97

Najuočljiviji podatak iz tabele je, svakako,

izrazito radničko i zatim privatničko (pre svega - seljač­
ko) poreklo pripadnika vladajuće klase kolektivnih vlas­
nika: više od 4/5 njih potiče od očeva iz "nižih” slojeva
društvene hijerarhije. Apsolutna prevlast radničkog nad
seljačkim poreklom kao da svedoči, pri tom, o brzini struk­
turalnih društvenih promena. Ali ona može takodje da pred­
stavlja upozorenje o postojanju izvesnih selektivnih meha­
nizama, kojima se privatnicima, kao klasi "izvan" temeljno?
društvenog odnosa, ometa učešće u reprodukciji "elitnih"
društvenih grupa. Neki uzroci, čijim delovanjem se objašnja­
va pojava "plebejskog" porekla vladajućih slojeva, poznati
su i ranije su pomenuti. S jedne strane, revolucionarni
preobražaj izdigao je na vrh društvene hijerarhije pripad­
nike "nižih" slojeva (tom krugu neposredno pripada jedan
deo naših ispitanika starije generacije).1^ S druge strane,
snažno su na delu strukturalne promene: brzi rast upravnih
slojeva (naročito u privredi) pružao je šir#k prostor za
društvenu promociju, pre svega radništvu kao klasi unutar
sistema (u smislu produkcionog odnosa, ali i u ideološkom
smislu). Potomstvo "više", pa i "srednje" klase, čini medju-
tim suviše mali deo sadašnje klase kolektivnih vlasnika,
a da bi njena struktura bila objašnjena isključivo navede­
nim razlozima. Prošeci, kao najgrublji pokazatelji suge-
rišu, dakle, sliku relativno otvorene vladajuće klase.

Samoreprodukcija je znatno više prisutna kod

posredne klase. To je moralo u njoj dovesti do primetnog
opadanja broja pojedinaca čije je poreklo slojno "niže"
(naravno, privatničko!). Posredna klasa se, uz to, stalno
i veoma izrazito širi. Otuda je pak njena otvorenost prema
radništvu strukturalno nužna. I najzad, tendencija samore-
produkcije klasa raste, kako se spuštamo po lestvici soci­
jalne hijerarhije. Iz toga bi moglo da sledi kako se rela­

1) 4,5% ispitanika-političkih rukovodilaca i. 4,7% ispitani-

ka-direktora starije je od 6o godina.
tivna otvorenost strukture, za prodor "nižih" slojeva
u "više", kombinuje sa uspešnim otporom potomstva "viših"
slojeva, da "potonu" u "niže" (s nužnim izuzetom vlada-
juće klase

' Uvidi u opštu (empirijsku) klasnu reprodukciju

mogu se sada dopuniti specifičnijim praćenjem podataka o
pokretljivosti izmedju pojedinih društvenih slojeva. Tako
se pokazuje da su politički rukovodioci, najčešće, još uvek
direktni potomci seljaka (27,1%), i zatim NKV radnika
(2o,3%2 zajedno uzeti, očevi-industrijski radnici predstav­
ljaju najbrojniju grupu od koje vode poreklo današnji
politički rukovodioci: takvih je 31,o%). Socijalno poreklo
direktora je, zatim, vrlo slično političarskom (očeva-se-
ljaka: 26,6%; NKV radnika: 18,1%; klasičnih industrijskih
radnika ukupno: 31,9%— ). Medju očevima stručnjaka je,
takodje, najviše seljaka (15,3%), ali su odmah uz njih i
neposredni potomci stručnjaka (14,1%). Uopšte uzev, struč­
njaci su-grupa s« "najvišim" socijalnim poreklom: oni su
češće deca KV i VKV radnika (15,2%), nego NKV radnika
(11,3%), i praktički podjednako deca roditelja klasičnih
manuelnih; odnosno nemanuelnih zanimanja. Sloj sa apsolutno
najvećom samoreprodukcijom predstavljaju, naravno, seljaci
(83,3%; izveStart broj regrutovan je još iz sloja NKV rad­
nika - 12,3%). NKV radnici potiču, približno podjednako, od
seljaka (44,4%) i radnika (47,8%; pre svega, od očeva koji
su i sami NKV - 38,3%). A KV radnici su, u najvećem broju,
potomci radnika (55,4%;*od toga NKV: 33,o%, KV i VKV:
21,5%) i skoro dvostruko redje seljaka (28,5%). Zanimljivo
je, zatim, da su službenici sa srednjom stručnom spremom
- uz stručnjake - grupa koja je najredje seljačkog porekla
(15,3%). Medju njihovim roditeljima izrazito dominiraju
radnici (43,9%; od toga - NKV: 2o,8%, KV i VKV: 21,8%).1

1) Zadnji zaključak jc očigledniji ako se (makar provizorno)

obrati pažnja na horizontalne nizove podataka. Uz po-
menuti izuzetak vladajuče klase, evidentno je da naj­
veći broj pripadnika klase "nasledjuje" društveni položaj
svojih očeva (u tom smislu je najstabilnija posredna
klasa). Isto tako se može zapaziti da se, po pravilu,
naredna generacija u najvećem broju slučajeva uspinje i
pada u najbližu ("višu” ili "nižu") grupu.
 99

Najzad, društveno poreklo obrtnika je relativno najizdi-

ferenciranije. Njihovi su očevi skoro podjednako učestalo
obrtnici (23,3%), seljaci (23,1%) i NKV radnici (21,o%),
a zatim i KV i VKV radnici (14,7%). Tu čak ni deca struč­
njaka nisu sasvim zanemarivo prisutna (3,3%), pa ni deca
direktora (2,6%).

Ukratko, detaljnije diferenciranje društvenog

porekla, po različitim slojevima, u osnovi potvrdjuje opšte
nalaze o vertikalnoj pokretljivosti. Izrazito šaroliko porek­
lo svedoči o tome da su sadašnji slojevi formirani u uslo-
vima relativne društvene otvorenosti (izuzetak su ovde se­
ljaci, koji su izrazito samoreproduktivna grupa). Ipak, iz-'
vesne pravilnosti se mogu uočiti. Pre svega, što je sloj
stratifikacijski viši, to je i društveno poreklo njegovog
pripadnika "više" (izuzetak su slojevi vladajuće klase -
politički rukovodioci i direktori - čiji su roditelji pripa­
dali hijerarhijski nešto nižim grupama od roditelja struč­
njaka). Uz to, naravno, postoji i tendencija opšteg pomaka
"naviše", kada se radi o "donjim" slojevima društva (to je
pcsledica, prvenstveno, strukturalnih društvenih promena).
Apstrahujući ta dva kretanja, može se zapaziti i blaga
tendencija samoreprodukovanja slojeva (korigovani C-koefici-
jent, koji pokazuje povezanost izmedju radnih mesta - slo­
jeva! - očeva i ispitanika, iznosi: o,5521).1 ^

Posmatra li se, dakle ° društvena struktura

u postojećem (statičnom) vidu, u vezi s njenim empirijskim
obnavljanjem se mogu izvući sledeći zaključci. Nisu aočene
čvrste barijere u procesu medju-klasne mobilnosti. Klasni
karakter odnosa se znatno više manifestuje putem prepreka

1) Do sličnih zaključaka bismo došli i kada bi rezultate

posmatrali sa "stanovišta roditelja", odnosno "karijera1
potomstva odredjenih slojeva. Tu se pokazuje da su struč­
njaci grupa koja je u najvećem- broju prenela svoj polo­
žaj na potomstvo, a odmah iza njih su obrtnici (naravno,
dok se u. prvom slučaju radi o očuvanju položaja, u ovom
drugem je u pitanju i očuvanje kapitala).
 loo

da potomstvu opada klasni status (sa izuzetkom sistemski

uslovljenog ograničenja sarooreprodukcij.e klase kolektiv­
nih vlasnika), nego u barijerama za uspon. Naravno, samo-
reprodukcija je značajan vid personalne klasne obnove, a
napredovanjem (kao, uostalom, i nazadovanjem) najčešće se
prevaljuje jedna klasna stepenica.

Ali već u prikazanoj statičnoj strukturi,

koja sugeriše priličnu društvenu otvorenost, pažljivije
posmatranje odmah uočava problem. Ako je kretanje "naviše"
izrazito zastupljenije od kretanja ,:naniže", znači da se
neka obeležja strukture menjaju. Ovde se ne možemo upuštati
u teme deagrarizacije, industrijalizacije, profesionaliza­
cije i tsl. Važno je jedno: potrebnome utvrditi koliko je
ustanovljena znatna intergeneracijska pokretljivost (prema
"gore") rezultat strukturalnih društvenih promena, a koliko
je ugradjena kao karakteristika temeljnog društvenog odnosa.

Prvo sredstvo, kojim će se uvid u vertikalriu

društvenu pokretljivost pokušati prikazati u dinamičkoj
perspektivi, biće ispitivanje tro-generacijske mobilnosti:
u niz ispitanik-otac dodaće se još i dedovi po očevoj liniv
ji. U vreme istraživanja, tro-generacijski niz je u osnovi
pokrivao sve glavne periode-društvenog razvoja: položaj
dedova pretežno je definisan pre revolucije, položaj očeva
se odredjivao u prelaznom periodu (pre i posle revolucije),
a položaj ispitanika je postignut u novom tipu društva.1 ^

1) Starost ispitanika u celokupnom uzorku dosta varira, ali

je znatno ujednačenija po pojedinim društvenim grupama. .
Tipični politički rukovodilac, direktor i poljoprivrednik
imaju izmedju 4o i 59 godina, posredni slojevi i obrtnici
su izmedju 3o i *+9 godina, a radnici i službenici su naj-
mladji - tipično su stari izmedju 2o i 39 godina. U vezi
sa starošću ispitanika se, kako su istraživači društvene
pokretljivosti odavno primetili, javlja interoretativni
problem: mešanje intra- i inter-generacijske mobilnosti.
Ta teškoća se, u principu, može jednim delom rešiti sta­
rosnim ujednačavanjem sub-populacije (ispitanika, rodite­
lja itd.). Ali sa stanovišta klasne analize (nasuprot
stratifikacijskoj), ceo se problem pojavljuje kao prena­
glašen (klase se ne mogu atomizovati na individuume ,
"karijere" i si.). Relativni značaj intragencracijske
pokretljivosti biće, uostalom, ubrzo razmatran.
 lol

Naravna, pored promene prirode bazičnog društvenog odnosa

Skidanje privatno-vlasničkog, i uspostavljanje kolektiv-
no-vlasničkog odnosa kao dominantnog),ra delu su istovreme­
no bile i dve ključne strukturalne promene: agrarno društvo
se preobražava u industrijsko i, u jednom istom zamahu,
uobličavaju se procesi koje sociolozi pompezno nazivaju
post-industrijskim (tercijarni sektor, stručnjaštvo itd.).
Rezultati bi, sasvim logično, trebalo da odražavaju te prr>-
mene: (Tabela 2)

Klasifikacione grupe su ovde morale da budu

još nepreciznije. S "radnog mesta" smo prešli na "zanima-
nje", i to iz dva očigledna razloga. Podaci o dedovima su '
znatno manje pouzdani. Pri tom su "viši" slojevi daleko
slabije zastupljeni u prvoj generaciji, pa je stoga bilo
nužno uvodjenje slabo diskriminativne grupe "nemanuelnih"
zanimanja (koja spaja^službenike, stručnjake i rukovodioce;
jasno je da se ovde napušta teren klasne analize i prelazi
na čisto "stratifikaciono" posmatranjeI). Uprkos svemu,
neke osnovne tendehcije se mogu uočiti.

Posmatramo li prvo levu polovinu tabele

(koja nas obavestava o društvenom poreklu očeva naših ispi­
tanika) zapazićemo, uputar svake grupe, izrazitu dominaciju
poljoprivredničkog porekla. PršovladjujuĆa agrarna privredna
struktura zemlje (pre pedesetak i više godina, u vreme
"centralne" aktivnosti! đedova ispitanika) uslovljavala je
okolnost da su seljaci činili glavnu regrutacićnu. osnovu
za sve društvene grupe. Naravno, ha mobilnost su uticala i
dva rpšta pravila reprodukcije grupa: tendencija za samore-
pr*dukcijom, kao i tendencija da se "razmena" pojedinaca
obavlja pre svega izmedju socijalno (stratifikacijski) naj­
bližih grupa, To što su, i pored pomenutih pravila (uslov-
ljenih postojanjem klasnih barijera), pojedinci seljačkog
porekla najzastupljeniji u svim grupama, jasno govori o
promeni privredne strukture koja se odvija tokom smene te
dve generacije. Znatan porast radničkih i nemanuelnih zani­
manja nužno je morao da dovede do apsorpcije velikog broja
pojedinaca iz do tada izrazito najbrojnije klase. Apstra-
 lo2

Zanimanje ispitanika

> c > c
u
1
•r h *h
a) u x
ih
tu £
a-H M 3 CVH * 3 "J U * 0)
O C *H c O C *H c £'•C* ’-H* 3
O- c PrH ■* C3
O G *H
•T't' £ 2 •'-"H e rd ■r*? £ 2 T-.-P c m
-J^'OE H h T3 g
6
 - lo3 -

huje li se, pak, poljoprivredno poreklo, vidimo da je samo-

reprodukcija sledeći preovladjujući oblik (intergeneracij-
ske) mobilnosti. Tu se, medjutim, pojavljuje i jedan izu­
zetak. Kod očeva nomanuelnih zanimanja, posle poljoprivred­
nog porekla najzastupljenije je radničko. Ali akc pažljivi­
je pogledamo, vVidećemo da je povećano učešće radnika tu
povezano s relativno nižim (iako još uvek apsolutno najvišim)
učešćem poljoprivrednika - kao regrutne osnove za nemanuelna
zanimanja. U pitanju je, očigledno, intervencija drugog po-
menutog pravila. Nemanuelna grupa je isuviše mala da bi
osigurala veće učešće samoreprodukcije u popunjavanju šire-
ćeg sloja. Ali ona teži da apsorbuje što više pojedinaca
radničkog porekla (koji i sami još uvek predstavljaju neveli­
ku kategoriju), jer su im statusno bliži od seljaka. Zapa­
zimo, još, da je pad iz nemanuelne kategorije, u bilo koju
drugu, praktično zanemariv. Izuzme li se tako uspešna "samo-
zaštita" te grupe (koja je tada u celini imala povlašSen
pćbložaj - uključujući i rutinske službenike), možemo.da uo­
čimo kako izvesna cirkulacija nostoji izmedju svih društve­
nih slojeva (npr. prelazak iz obrtničkog sloja u radnike
može se tumačiti u svetlu raspada tradicionalnih zanata itd.)

Obratimo li sada pažnju da desnu polovinu tabe

le, videćemo odmah znatnu promenu koja se u medjuvremenu
(tokom jedne generacije) dogodila. Izuzme li se samoreproduk-
cija poljoprivrednika, radnici su postali grupa koja služi
kao glavna regrutaciona osnova za sve društvene slojeve. U
privrednoj strukturi zadobila su industrijska obeležja domi­
nantan položaj. Veliki rast broja radnika omogućio je da se
"uzdigne" statusno^poreklo drugih grupa. Doduše, jasno se
uočava da proces deagrarizacije u prethodnoj generaciji nije
dovršen. Kontingenti seljačkog porekla još uvek relativno
visoko snabdevaju svaku od grupa - ali već dvostruko manje
nego generaciju ranije.^ 1

1) Poljoprivredno stanovništvo je 1961. godine činilo 43,9%

ukupnog stanovništva, 1971. godine 32,3%, a 1981. godine
15,2%. Up. Statistički godišnjak SR Hrvatske, 1985, 51.
 Samoreprodukcija kod poljoprivrednika ostaje
kao praktično jedini oblik popunjavanja grupe (uz mali
priliv NKV radnika), a sada je to i oblik koji preovladjuje
medju radnicima: povećavanje njihovog broja (na račun se­
ljaštva) očigledno vodi "samodovoljnosti" (tj . zatvaranju)
u njihovoj reprodukciji. Tome kao da protivreči izvestan
porast broja potomaka nemanuelnog sloja medju radnicima,
ali se u stvari tu radi o posledici neadekvatne klasifika­
cije. Forast nose potomci rutinskih službenika (kao što to
pokazuje detaljnije razlaganje podataka), kej i bi se u
striktno klasnoj analizi nalazili i sami unutar grupe rad­
ništva. Zanimljivu pojavu dekoncentracije procesa reproduk­
cije nalazimo u gripi, obrtnika. U skladu s opštem tendenci­
jom, tu preovladjuju pi-trmci radnika, pa zatim seljaka.
Ali je, za razliku od ostalih grupa, učešće samoreprodukcije
kod njih značajno smanjeno, a priliv iz nemanuelnih slojeva
je primetno porastao. Objašnjenje takvog odstupanja bi najve
rovatnije trebalo tražiti u promeni strukture obrtničkog
zanimanja. Raspad klasičnih zanata upućivao je potomke u
radnička i n^nanuelna zanimanja. Istovremeno, formiraju se :>
novi oblici obrtničkih (privatničkih) aktivnosti, lukrativni
specijalistički (često i nemanuelni; setimo se gradjevinskog
i transportnog preduzetništva, turizma i ugostiteljstva, in­
telektualnih usluga itd.), koje su bile atraktivne i za po­
tomstvo "viših" slojeva. Najzad, vidimo da je znatno porasla
i samoreprodukcija nemanuelnog sloja, a dalje njegovo šire­
nje će omogućavati da se još više uveća "samodovoljnost".
Mi znamo da opšti rast nemanuelnih kategorija takodje nije
neka specifičnost, koja je prvenstveno posleđica promene
u temeljnom društvenom odnosu. On predstavlja generalnu ka­
rakteristiku moderne ekonomije, u kojoj stručnjaci postaju
sve veći deo radne snage, sektor usluga se razvija u preovla
djujući oblik ekonomske aktivnosti, a birokratski aparati
se razgranavaju kao sveprisutni instrumenti neposredne društ-
 lo5

vene k o n trole . B r o j č a n o bujanje nemanueinih slojeva u

Jugoslaviji se izrazito dobro vidi pri analizi naših podata­
ka o socijalnom odredištu potomaka različitih slojeva (tzv.
out fLow analiza), koju ovde zbog statističke polu-korekt-
nosti (kao posledice tipa uzorka) ne prikazujem detaljnije,
a ni numerički. Tu se pokazuje da je, u poslednjoj genera­
ciji, najveći broj potomaka svakog društvenog sloja dospeo
u nemanuelna zanimanja, oglašavajući tako društvenu tenden­
ciju za koju privredna struktura zemlje još nije infra-
2)
strukturno zrela.

Dosadašnji način istraživanja, zasnovan .na

prošecima, ne može, medjutim, da odgovori na ranije pome-
nuto, osnovno pitanje. Nas, očigledno, zaniaa koliko se
pr*mene u veličini i obrascima društvene pokretljivosti
mogu pripisati prirodi novo-uspostavljenih temeljnih društ­
venih odnosa-, a u kojoj meri su one posledica opšte-civili-
zacijskog kretanja (pre svega u tzv. ekonomskoj strukturi,
u formiranju industrijske i zatim njenih post-sufiks-nih
oblika). Odgovor na to pitanje ima teorijski, ali i prakti­
čan značaj. Mi, razumljivo, ne možemo očekivati da se ras-
vetli karakter osnovnog socijalnog odnosa, ako se ne ispi-

1) Pri tom se uspon u nemanuelna zanimanja mora shvatiti

sa odredjenom merom relativizma. Masa kancelarijskih pos­
lova, u tzv. post-industrijskoj ekonomiji, ne samo što
nije intelektualno "viša" od klasičnih radničkih, već
nije ni manje zamorna (za duh, ako i jeste za telo), pa
čak je i slabije plaćena (o tome postoji već obimna litera­
tura, a ja sam pojavu analizirao u studiji: Procesi pod--
ruštvljavanja u kasnom kapitalizmu, IDIS, Zagreb, 1984).
Ipak, s obzirom na konkretne društveno-ekonomške prilike u
Jugoslaviji (agrarna prenaseljenost,- zastarela industrijska
struktura, tradicionalna prestižnost "kancelarijskog rada'
...), prelazak u nemanuelna (u ovom slučaju - u službenič­
ka) zanimanja se u principu može shvatiti kao socijalno-
-statusni uspon.
2) Upravni i administrativni radnici, stručnjaci i umetnici,
kao i rukovodeće osoblje (koji zajedno nribližno odgovara­
ju kategoriji nemanuelnog rada) činili su, 1981. godine,
23,5% aktivnog stanovništva SR Hrvatske. Pri tom je struč­
njaka manje od administrativnih radnika. Up. RZS 1985,
str. 52.
 - lo6

taju njegove značajne manifestacije. Bez takvih istraži­

vanja se jedna ideološka teza - o socijalizmu kao društvu
iščezavajućih klasa - može samo zameniti drugom, isto tako
ideološkom (o kastinskom, ili staleškom karakteru odnosa
npr.). Uz to, sudovi o razvojnim tendencijama ne bi prela­
zili razinu proizvoljnosti. Strukturalne promene - deagra-
rizacija/industrijalizacija/urbanizacija (tj. masovni odliv
poljoprivrednog stanovništva itd.) - se, bar u razvijenim
republikama Jugoslavije, postepeno iscrpljuju. Stoga zaklju­
čivanje o dugoročnim oblicima pokretljivosti - na temelju
sadašnjih nediferenciranih podataka, što uključuju posledi-
ce pojava koje uskoro nestaju - može dovesti do pogrešnih
zaključaka.

U literaturi je poznato više načina za (sta*-

tističku) eliminaciju strukturalne pokretljivosti iz ukupne
(apsolutne) pokretljivosti, a ovde će se koristiti tzv.
Yasudin indeks.^ Vrednost tzv. koeficijenta otvorenosti,
koji pokazuje stepen udaljenosti od savršene pokretljivosti,
izračunava se do ovom obrascu: Yii = ( n ^ - f ^ J / C n ^ - n ^ .n ^./N.*
Simboli znače sledeće: n ^ = manji od marginalnih totala
nojedinih frekvencija; f ^ = pojedinačne frekvencije; n. i
n ^ = totali reda, odnosno kolone j. N = ukupna frekvencija.
U slučaju savršene pokretljivosti indeks ima veličinu: Y = 1,
ali se zatim računa Yii = 1 - Yii, da bi se dobilo da veća
vrednost indeksa indicira veće odstupanje od savršene pokret
ljivosti.(koja, očigledno sada ima vrednost = o; pozitivna
vrednost ukazuje na "stimulaciju" "razmene" medju klasama, n
negativna upozorava na "prepreke" pri takvoj razmeni). Izriču
namo li vrednost "koeficijenta otvorenosti" prema podacima
iz tabele 1, dobijamo sledeće rezultate:

1) S. Yasuda, A Methodological Inquiry into Social Mobilitv,

American Sociological Review, Vol. 29, No 1/196**.
Pregled različitih statističkih procedura na ovom pod­
ručju može se naći u: A.Heat, So.cial Mobility, Fontana
1981. Način računanja indeksa je u našoj literaturi pri­
kazan u članku: D.Sekulić, Socio-profesionalna mobil­
nost u Jugoslaviji, Sociologija 1-2/198**.
 lo7

Tabela 3

Društveno poreklo ispitanika (Yasudin indeks)

Klasa ispita- Klasa ispitanika

nikovog oca
kolektivno- posredna radništvo privatni­
vlasnička ci

Viša o,lo o,29 -o,23 -o,2o

Srednja 0,11 o,33 -0,27 -o,2o
Niža o,o2 o ,o2 o,23 -o,37
Privatnici -o ,o9 -o,2S -0,00 0,45

Apstrahuju li se, dakle, promene do kojih

dovode opšte-civilizacijski momenti (industrijalizacija,
rast tercijarnog sektora i tsl.), kao i one koje su nepo­
sredna (istorijska) posledica revolucionarnog uspostavlja­
nja novog sistema društv-nih odnosa, fokusiramo li se samo
na odnose unutar vladajućeg načina proizvodnje - podaci o
vertikalnoj pokretljivosti se pokazuju u nešto izmenjenom
svetlu. Tendencija za samoreprodukcijom se zadržala, kao
najznačajnija unutar svake klase (a kod privatnika kao
apsolutno najjača), s ponovnim izuzetkom vladajuće klase.
Doduše, vidimo da je i tu mogućnost potomstva da zadrži
klasni položaj pozitivno stimulisana, što može izgledati
kao odstupanje od teorijskog očekivanja. Interpretiramo li
(pogotovo s obzirom na malu vrednost koeficijenta) taj na­
laz tako, da kažemo kako ne postoje smetnje da se potom­
stvo vladajuće klase i samo nadje u ‘najvišim" slojevima,
uočićemo da je on sasvim realističan. Ono, medjutim, što
mi se ovde čini najvažnije, jest razotkrivanje značajne
društvene "izolacije" kod klase privatnika. Ne samo što
postoje (klasno uslovljene) prepreke da potomstvo bilo koje
druge grupe spuzne u nju, već se barijera isprečila i
pred napredovanjem njenih potomaka u sve ostale klase (vred­
nost indeksa je kod svakog ukrštanja s drugim klasama naga-
 lo8

tivna). Pošto su privatnici (a posebno sloj obrtnika)

vrlo raznorodna grupa (po ključnim statusnim obeležjima),
njihova se izolacija ne može objasniti isključivo diskri­
minativnim mehanizmima koji se primenjuju prema "najnižoj"
klasi. Opšti faktor, koji je objašnjava, je samo konsti-
tuisanje te grupe na osnovama izvan dominantnog društvenog
odnosa. Status tu predstavlja tek posredujući element:
siromaštvo je rezultat (i) privatno-svojinskog karaktera
rada grupe (npr., trajna ekstra-eksploatacija seljaka),
dok je kod bogatih mogućnost nasledjivanja privatnog kapi­
tala unutrašnji razlog samoreprodukcije.

Prema globalnim podacima o reprodukciji,

potencijali radništva se znatno razlikuju od položaja
privatnika. Izuzme li se njihov izuzetno uspešan otpor
mogućnosti da budu gurnuti u društveni izolat privatniš-
tva (druga najveća vrednost koeficijenta; seljaštvo je,
razume se, sloj koji se izrazito izbegava), radnicima sve
druge klase izgledaju otvorene! Naravno. . Značajno se isti­
če izvesnost da će potomstvo naslediti položaj svojih rodi­
telja. Ali vidimo da postoji i (vrlo blaga) pozitivna društ­
vena stimulacija za njihov uspon u :više:i k l a s e . ^ Pri tom
može izgledati malo neobično što je podstrek za uspon pri­
bližno podjednak kada se radi o prvoj sledećoj (posrednoj)
klasi, kao i o udaljenijoj, kolektivno-vlasničkoj. Na sa­
dašnjem nivou analize, pouzdanije objašnjenje te pojave ne
može se dati. Ono što se može je, da se naznače verovatni
pravci tumačenja. Mi znamo da je za uspon u posrednu klasu
(po definiciji) neophodno formalno obrazovanje, dok se do
vladajuće klase (pre svega do sloja političkih rukovodilaca)

1) Sličan je rezultat dobio D.Sekulić, dodatno analizira­

jući podatke jednog istraživanja s početka 197o-ih go­
dina: "...postoji regulator koji otvara društvenu stra­
tifikaciju za prelazak iz radničkog u nemanuelno zani­
manje. Dakle, ne postoji socijalna barijera nego čak
"stimulator" (iako vrlo mali) koji djeluje da omogućava
prelazak radnicima u nemanuelna zanimanja." - D. Seku-
lić, n.d., 73.
 lo9

može dospeti i bez njega. Možemo, dakle, pretpostaviti

da se .potomstvo radništva podjednako (blago) podstiče na
zadobijanje univerzitetskih diploma, kao i na zauzimanje
izvesnih političkih položaja. Tako, barem do sada, podaci
ukazuju na odredjen "pozitivan" uticaj vladajuće ideolo­
gije: radničko "ovladavanje" društvom se (na području repro­
dukcije klasa) pokazuje tako što postoji (slabo izražena!)
stimulacija potomaka klase da se uspnu na "više" položaje.

Blago naznačenu ,,afirmativnu:- tendenciju dopu­

njava, medjutim, znatno snažnija negativna: "više" klase
uspešno se odupiru mogućnosti da im se potomstvo nadje medju
radništvom. Dok izvesna otvorenost prema "gore" ukazuje ne­
postojanje neke društvene dinamike, prepreke za kretanje
"naniže" jasno demonstriraju formiranje izražene društvene
hijerarhije. Vidimo da obe "više" klase, s približno podje­
dnakim uspehom, izbegavaju poniranje u radništvo. Nalazimo
da taj otpor ima relativno istu snagu kao i odupiranje po-
tonuću medju privatnike (razlika u korist ovih drugih se,
verovatno, može objasniti visokim - pre svega materijalnim
- statusom pojedinih obrtničkih kategorija). Dok je, znači,
sa stanovišta radništva društvena hijerarhija (još uvek)
"kontinuirana(u reprodukcijskom smislu), dotle se iz per­
spektive "viših" klasa ona pokazuje kao "dadeontinuirana":
rez se pojavljuje izmedju radništva i posredne klase. Takva
asimetričnost upućuje na mogućnost da je postojeća klasna
struktura i dalje obeležena formativnim karakteristikama,
odnosno da se društvene grupe još ne reprodukuju prema ima­
nentnim zakonima funkcioniBanja vladajućeg društvenog
odnosa. Za nešto preciznije zaključke o pred-stabilizacio-
noj fazi odnosa neophodno će biti da se "dinamizuje"
dosadašnja analiza.

Još jedna relacija, koja se u tabeli može uči­

niti zanimljivom, je izrazita sličnost koeficijenata za vla
dajuću (kolektivno-vlasničku) i posrednu klasu. Tolika
podudarnost skoro da može uputiti na ideju kako su obrasci
teprodukcije tih klasa identični, ili čak da se radi # osnovi
 lio

0 jednoj te istoj klasi (društvena struktura bi se time

svodila na dihotomiju: manualan - intelektualan rad). Jedan
deo te sličnosti je, ipak, prividan. Mi znamo da kod pos­
redne klase dejstvuje dominantan društveni mehanizam klasne
samoreprodukcije, kao i da je ta grupa pozitivno stimuli-
sana za društveni uspon (glavni način regrutacije vladajuiće
klase). Sa klasom kolektivnih vlasnika je stvar obrnuta. Sa-
moreprodukcija kod nje je onemogućena kao osnovno kretanje
(iako nije i negativno sankcionisana), pa je odredište u
posrednoj klasi izlaz koji preostaje u uslovima hijerarhij­
ske strukture. Naravno, tek kod pada na "niže" klasne polo­
žaje možemo govoriti o jedinstvenim selektivnim mehanizmima
za "zaštitu1 potomstva obe "više" klase (može se unanred
pretpostaviti da se ovde radi pre svega o upotrebi školskog
sistema).

Za detaljnije proveravanje uočenih odnosa

korisno će poslužiti razlaganje klasnih grupacija na nji­
hove osnovne slojeve. Najvažniji nalaz mogao je izgledati
1 najproblematičniji, s obzirom na jedinstveno prikazi­
vanje seljaka i obrtnika. Pokazaće se, medjutim, da je pri-
menjeni postupak uglavnom bio opravdan. Pojavljuju se samo
dva odstupanja: obrtnicima je odškrinut prolaz prema nižim
rukovodiocima (Y = o,ol), a seljaci su stimulisani da pre-
dju u NKV radnike (Y = o,19). Kod svih ostalih ukrštanja
koeficijent ima negativnu vrednost, potvrdjujući još jed­
nom izrazitu izolaciju privatnika kao jedinstvene ("van-
-sistemske") klase. Doduše, razlike izmedju dva sloja ipak
postoje: sve vrednosti koeficijenata su kod obrtnika na
drugoj decimali, a većina vrednosti kod seljaka je na prvoj.
"Autizam" seljaka je, znači, izraženiji (kao što se moglo
i očekivati), ali je razlika izmedju tih slojeva kvantita­
tivne, a ne kvalitativne prirode.

Nasuprot izolovanim privatnicima stcji sloj

službenika sa srednjom stručnom spremom, koji je otvoren
za sve druge slojeve (izuzev "izopštenih"). Drugim rečima,
taj sloj služi kao cilj uspona za klasična manuelna (rad-
 111

nička) zanimanja. Ali, isto tako, on služi kao najgušće

sito koje zadržava one ''otpatke" "viših" klasa, što padaju
ispod nivoa posredne klase: protiv daljeg potonuća izdig­
nute' su sistematske društvene prepreke. Prnovo se, dakle,
uočava izvestan stratifikacioni "rez" na tradicionalnoj
liniji podele - manuelnog/intelektualnog rada. Iz toga bi
mogla da sledi primedba kako bi, na osnovu nalaza c repro­
dukciji, sloj službenika s više opravdanja trebalo svrsta­
ti unutar posredne klase, umesto u radništvo. Postoji, mo-
djutim, i drugačiji indikator: dok je za sve (klasične
manuelne) radnike službenički sloj otvoren, za veliku
većinu (osim za VKV radnike) je pristup u sl*j stručnjaka
zatvoren. Linija reza se, znači, podiže dc nivoa primenjene
klasifikacije. Očigledno, granica empirijskih podela nije
oštra, a sloj službenika je situiran u njenoj blizini.

Detaljnija analiza znatno specifikuje (pa i

menja) ranije utvrdjenu predstavu o otvorenosti posredne
i, naročito, vladajuće klase prema radništvu. Pokazuje se
da se formiraju sistemske prepreke za uspon iz sloja NKV
radnika u sve slojeve posredne i kolektivno-vlasničke klase^
Na sličan način se ometa uzdizanje iz. sloja KV radnika -
medju stručnjake, direktore, političke rukovodioce (otvorero
2)
nost postoji samo za položaj nižih rukovodilaca).
Tek kod VKV radnika se situacija menja, pa je uspon medju
političke rukovodioce jedini koji im je strukturalno ometan
(i ta poslednja prepreka se uklanja za sloj poslovodja).
Ukratko, slika o strukturalnoj otvorenosti klase kolektiv­
nih vlasnika, pa i posredne klase, prema radništvu gradi
se dominantno na osnovu mogućnosti "viših" slojeva klase
- službenika, poslovodja i delimično VKV radnika - da se1
2

1) Za uspon u sloj: stručnjaka Y = -o,12, nižih rukovodila

ca Y = -0,08, direktora Y = -o,o3, političkih rukovodilaca
Y. = —o ,cl,
2) Za uspon u sloj: stručnjaka Y = ~o,©3,. nižih rukovodi­
laca’ Y = o,o5, direktora Y = -o,o2, političkih rukovodi­
laca Y = -o,oH.
 112

uspinju. Tradicionalnim slojevima radništva, na koje se

oslanja ideološki koncept kolektivno-vlasničkog socijalizma,
slojevima koji su uz to i brojno dominantni (KV, a i NKV
fcadnicima), faktički se ograničava uspon u "više" društvene
klase, a posebno u vladajuću. Drukčije posmatrano, vladaju­
ći slojevi političkih rukovodilaca i direktora otvoreni su
samo za tzv. radničku aristokratiju, odnosno za klasične
nemanuelne slojeve. Od ostalih slojeva radništva odvaja
ih teže premostiv jaz.

Sumiramo li, najsažetije, rezultate dosadašnje

analize, pokazuje se sledeće. Klasno poreklo "viših" klasa
karakteriše izrazita heterogenost. Ta je heterogenost
rezultat istovremenog delovanja dva procesa: revolucionar­
nog društvenog preobražaja i zatim, trajnije, velikih struk­
turalnih promena. Posledice prvog procesa su već na izmaku,
a i drugi (naročito deagrarizacija) počinje da gubi svoj
džinovski zamah. Njihovo apstrahovanje upućuje na obrasce
reprodukcije društvenih grupa imanentne vladajućim odnosima
(u formativnom periodu društva). Obrasci se ukratko mogu
rekapitulirati na sledeći način: samoreprodukcija. grupa .je
osnovni oblik empirijskog popunjavanja klasa (sa izuzetkom
klase kolektivnih vlasnika); klasa privatnika je izrazito
izolovana grupa; izmedju vladajuće i posredne klase održava
se trajna "razmena"; "više" klase su otvorene samo za "elit­
ne" slojeve radništva (za klasične nemanuelne, i niže up­
ravne ).

Pretpostavka,o postepenom iscrpljivanju pome-

nuta dva tipa promena vodi do mogućnosti još jednog anali­
tičkog pristupa. Naime, posledice delovanja revolucionarnog
uspostavljanja novog sistema, na formiranje postojećih (em­
pirijskih) društvenih grupa, opstajavaju znatno duže od
uzwoka koji ih proizvodi. Pojedinci koji su se uspinjali
(ili padali) na lestvici društvene hijerarhije, tokom prvih
godina nosleratne velike društvene turbulencije, još uvek
zauzimaju svoja mesta u strukturi, paralelno sa onima koji
ulaze u hijerarhiju u vreme smiraja globalnih procesa pro­
mena. Dakle, generacijskom podelom ispitanika mi možemo
 113

(grubo.) da izolujemo momente koji su delovali U fazi

prvobitnog uspostavljanja sistema, od onih po kojima se
reprodukcija grupa obavlja tokom relativno stabilizova-
nog perioda funkcionisanja (strukturalne promene, kao
što je rečeno, apstrahuju se pomoću "koeficijenta otvore­
nosti"). Naravno, vremenska granica izmedju ta dva perioda
mora se odrediti manje-više arbitrarno, i ovde će biti
postavljena na oko dvadesetak godina posle rata. Time se
naši ispitanici dele na dve grupe - na one stare do 39
godina, i na one od 4o i više godina (čija je, znači,
radna karijera počela u prošeku polovinom 1960-ih).1 *
Ne smemo, pri tom, da zaboravimo da kod takve podele ne
možemo da kontrolišemo uticaj intrageneracijske pokret­
ljivosti. Ona bi mogla znatnije da izmeni sliku kod kate­
gorija koje relativno kasnije zauzimaju položaje, dakle,
pre svega, kod političkih rukovodilaca i direktora (vla­
daj uče klase). Prilika za eventualnu "kor^iciju!"; nalaza,
ukazaće se, medjutim, uskoro, kada predjemo na podatke o
tom drugom obliku pokretljivosti.

Rečju, postoje značajne razlike u obrascima

pokretljivosti kod starije i mladje generacije ispitanika.
Počne li.se od "vrha" ("inflow-tabele"), pokazuje se da
mladja generacija klase kolektivnih vlasnika, kao i starija,
vodi poreklo od.svih društvenih klasa - a prvenstveno od
"nižih" (otvorenost, bez sumnje, i dalje postoji). Promene
se sastoje u sledećem: u starijoj generaciji vladajuće
klase oko 15% pripadnika pcreklom je iz više ili srednje
klase, a kod mladje je procenat porastao na oko 25%; isto­
vremeno, izrazito pada učešće privatničke klase u formi-
ranj.u vladajuće (sa preko 38%,na 17,5%). Sličan "statusni
rast" porekla može se pratiti i kod posredne klase: dok su
viša i srednja ranije davale manje od 18% njenih pripad­
nika, kasnije njihovo učešće raste na više od 34% .(uz anai

1) Detaljnija podela, na veći broj podgrupa bi, možda,

ukazala na više vremenskih varijacija. Ali bi ona to­
liko usitnila pojedine kategorije ispitanika, da bi
pouzdanost zaključivanja ozbiljno došla u pitanje.
 114

logni pad privatnika). Kod radništva se promene takodjfce

kreću u očekivanom pravcu: u formiranju klase izrazito
opada učešće privatnika (seDjaka, pre svega) - sa jedne
polovine na jednu četvrtinu, a izrazito počinje da dominira
samoobnavljanje.^ Najzad, pojavljuje se zanimljiva novina
i u regrutovanju pripadnika klase privatnika. Dok se ranije
skoro 3/4 klase samoreprodukovhlo, kod mladje generacije
znatno raste učešće radništva u njenom formiranju (na više
od 38%; radi se, naravno, o prelasku u obrtnički sloj).

Kao što otvorenost predstavlja još uvek vid­

ljivu činjenicu, isto se tako mogu jasno uočiti procesi
koji ukazuju na postepeno zatvaranje grupa pred izvesnim
oblicima pokretljivosti. Padanje potomstva slojeva "više”
klase u radništvo nema još uvek beznačajne razmere, ali
samoreprodukcija te grupe izrazito raste (što se postiže,
pre svega, zatvaranjem prema privatnicima). I zatim, dok je
cdliv iz privatničke klase u radništvo još uvek značajan,
mogućnost da se njihovo potomstvo nadje u vladajućoj klasi
izrazita je opala kod mladje generacije. Najzad, kod pos­
redne klase takodje možemo naći znatan rast samoobnavlja-
nja, i to na račun napredovanja njenog potomstva u vlada-
juću klasu! Radi se, po svoj prilici, o jednostavnoj po­
javi: u vreme u kojem je i sama predstavljala relativno
manju grupu, srednja klasa (kako je u istraživanju odre-
djena), kao (nužno) glavni "snabdevač" ljudstvom vladajuće
klase, davala je proporcionalno vi.sok "danak u krvi". 2
njenim velikim rastom, ta proporcija prirodno postaje sve
manja.1

1) Analizirajući zastupljenost pojedinih slojeva u razli­

čitim tipovima srednjih škola (koje ‘‘pripremaju" za odre-
djenu vrstu zanimanja ) V. Milić je još krajem 195o-ih
godina zaključio kako "...nije neosnovana pretpostavka
da u relativno odmaklim fazama industrijalizacije uporedc
s brojnim jačanjem radničke klase... opada njena horizon­
talna (!) pokretljivost, a povećava se tendencija samo­
obnavl janja." Up. V. Milić, n.d., 63.
 115

Prethodni podaci su vrlo sažeto komentari-

sani, jer izrazite strukturalne promene u posmatranom
periodu onemogućavaju da se iz jednostavnih procenata otči-
taju unutrašnje tendencije, karakteristične za učvršćenje
vladajućih odnosa (koji počinju da se reprodukuju na sopst-
venoj osnovi). Uz jasne znake aatvaranja pojedinih grupa
za medjusobnu (ili jednosmernu) "razmenu::, nadjeni su ele­
menti koji ukazuju na još uvek prisutnu otvorenost na ne­
kim tačkama sistema. Da li ona predstavlja trajniju karak­
teristiku odnosa, ili je posledica produženog trajanja
strukturalnih promena, pokušaćemo ponovo da ustanovimo
pomoću "indeksa otvorenosti":

Tabela 4

Društveno poreklo ispitanika po generacijama

(Yasudin indeks)

Klasa Klasa ispitanika

ispitanikovog
kolektiv- posredna radništvo privat­
oca .. ■ •
no-vlas- nici
nička

viša A* o,37 0,11 -o,13 -o,35

B** 0,06 o,36 -o,47 -o,o7

srednja A o,26 o,2o -o,15 -o,33

B o,o7 o,4o -o, 5o -o,o9

niža A 0,11 o,13 o,o9 -o,24

B. o,ol -o,16 o,23 -0,44

privatnici A -o,25 -o,33 0,00 Q, 43

B -0,11 -o,15 -o,ol o,37

* A - ispitanici stari 4o i više godina

** B - ispitanici do 39 godina starosti.
 116

Posmatramo li podatke u celini, pokazuje

se da se obrasci pokretljivosti mladje generacije, u odnosu
na stariju, razlikuju bitno (promenom predznaka) u samo
dva slučaja. Pojavljuje se prepreka za ulazak potomstva
privatnika u klasu radništva, čime se kompletira njihova
društvena izolacija. Uz to, počinje sistematsko ometanje
uspona dece radništva u posrednu klasu. Sa znatnim padom
stimulacije za uspon radničkog potomstva u klasu kolektiv­
nih vlasnika (indeks je na samoj granici "savršene pokret­
ljivosti"), izgleda da se ubrzano približavamo vremenu u
kojem će obe "niže" klase biti striktno odvojene od dve
■'više" (podsećam da je uspon sada omogućen samo deci "eli­
te" radništva).1 ^ Drugim rečima, postojećoj slici društvene
otvorenosti, u kojoj su i kolektivno-vlasnička i posredna
klasa dominantno "plebejskog" porekla, u znatnoj meri su
doprinosile velike strukturalne društvene promene. Uz njih
je, u istom smeru, delovao ideološki obrazac koji je pro-
klamovao preuzimanje vodećih društvenih položaja od strane
pojedinaca iz "donjih" društvenih slojeva. Obe te sile
medjugeneracijskog "ujednačavanja" (mešanja) empirijskog
sastava društvenih grupa postepeno se iscrpljuju.

Pre nego što se "sumira1 razmatranje koje

sledi iz prethodnog zaključivanja, neophodno je još ukratko
analizirati preostale podatke iz tabele. Kod mladje gene­
racije vladajuće klase vidimo da se stimulacija za samo-
-reprodukciju približava iscrpljivanju i da biva zamenjena
snažnijim usmeravanjem potomaka ka posrednoj klasi. U vezi
sa prvim delom iskaza, podsećam na mogući značaj intragene-
racijskog kretanja, koje u klasu kolektivnih vlasnika dovo­
di pojedince u nešto starijoj dobi (što će se ubrzo prove*
riti). Silazna otvorenost jarema posrednoj ..klasi je, naravne

1) Takva tendencija‘se mogia uočiti još početkom 197o-ih

godina: "otvorenost socijalne strukture za mobilnost rad
nika prema gore slabi kroz generacije". - D.Sekulić, n.d
85. I u jednom novijem istraživanju (koje je u "stratifi
kacionom" smislu dosta nedosledno postavljeno) osnovni
nalazi upućuju na iste zaključke: odliv radnika u nemanu
elna zanimanja blizu je "savršenoj pokretljivosti"; a
uopšte uzev, 1...prema naniže postoji očigledna zatvore­
nost". - Up.S.Flere, B.Djurdjev, Medjugeneracijska verti
kalna pokretljivost u Vojvodini, Sociologija 1-2/198*+,
167 (pass).
 117

u skladu š teorijskim očekivanjem, obrazloženim u prvom

delu rada. Izdizanju barijere prema padu potomstva klase
u radništvo suprotstavlja se, medjutim, (neočekivano!)
smanjenje prepreka za njihov prelazak medju privatnike.
Objašnjenje se možda može tražiti u naglom razvoju ''elit­
nih" (po statusu, bogatstvu i tsl.) grupa obrtnika, koje
mogu biti atraktivne i za pripadnike (potomke) vladajućeg
sloja (ovaj bi momenat svakako vredelo dodatno rasvetliti).

Kod posredne klase je (kao i kod preostalih

- "nižih") uspostavljena dominacija samoobnavljanja, pa
ta činjenica objašnjava i ostale odnose. Kao što narasla
klasa smanjuje šansu svakog pojedinog pripadnika da se
uspne u vladajuće slojeve, tako se - uz sistemske privile­
gije i usporavanje širenja - uzdiže barijera koja je odvaja
od radništva. Za opadanje prepreka prema ulasku u privat­
nike moguće je da razlog treba tražiti u napred pomenutom
pravcu (i, naravno, u dopunskim istraživanjima).

Radništvo, koje je do skora imalo tu privile­

giju da bude zaštićeno od statusnog pada i stimulisano
na uspon, sve se više smešta u "prirodan" ambijent: od
potpune izolacije (slične privatnicima) štiti ga još jedva
naznačen podsticaj direktnog uspona u klasu kolektivnih
vlasnika. Najzad, podaci o privatnicima su u idealnom skladu
s teorijskim očekivanjima. Kao klasa koja je, po svom na­
činu proizvodnje, izvan sistema, ona se i reprodukuje "po­
red" njega. Uz sistemsku zaštitu svih ostalih klasa protiv
potonuća u nju, njenim potomcima se ometa prelaz u sve
druge klase.

Rečju, kod mladje generacije postojećih društ­

venih grupa, apstrahovanje uticaja strukturalne pokretlji­
vosti proizvodi sliku koja se začudjujuće podudara s teo­
rijskim modelom (uz jedan, i to iščezavajući, izuzetak).
Privatnici i. radništvo su grupe koje se (tendencijski)
samoreprodukuju. Ižmedju posredne klase i klase kolektivnih
vlasnika postoji (održava se) mogućnost cirkulacije. Potom­
stvo vladajuće klase, pošto su položaji nenasledivi (dire-
 118

ktno), pada u posrednu klasu. Iz nje se, pak, izdižu

pojedinci koji popunjavaju upraznjene položaje u klasi
kolektivnih vlasnika. Izmedju te dve klase, i prethodne
dve ("niže"), uobličava se reprodukcijski jaz.

Očigledno je, dakle, da nas strukturalna ana­

liza vodi do nešto drukčijih zaključaka od dinamičke. U
svim periodima posleratnog društvenog razvoja, uključujući
i najnoviji (krizni!), empirijski sastav svih društvenih
klasa formirao se iz ukupnog društvenog "materijala". Pri­
padnici i potomci "nižih" društvenih slojeva uspinjali su
se po hijerarhijskoj društvenoj lestvici, predstavljajući
empirijsku (ljudsku) osnovu iz koje su se formirale - klasa
kolektivnih vlasnika (iz klase radništva, pa seljaka, pa
srednje klase...), posredna klasa (takodje pre svega iz
radništva, pa seljaštva...) i klasa radništva (iz selja­
štva, obrtnika...). Doduše, postojala je izvesna asimetri­
čnost: pojedinci iz "viših" klasa su znatno redje padali
naniže, a kada jesu - to je bilo po pravilu u najbliži
"niži" sloj. I u jugoslovenskom društvu su, znači, barije­
re prema društvenom uzdizanju znatno niže od onih koje
sprečavaju statusno potonuće.

Situaciju naglašene društvene otvorenosti

oformila su dva paralelna procesa: revolucionarna društ­
vena transformacija, i ubrzane velike strukturalne promene
(deagrarizacija, industrijalizacija, silan rast obrazovnog,
naročito visoko-školskog sistema...). Formaciono jezgro
nove klase kolektivnih vlasnika činili su predratni pro­
fesionalni revolucionari, poreklom dominantno iz "nižih"
slojeva.^ Oko njih su se prvobitno grozdili ratnici, ta-

1) "Istaknutu karakteristiku društvene pokretljivosti u

Jugoslaviji izmedju 1918., i 1948. predstavlja kolektivni
uspon seljačkih i radničkih sinova na elitne položaje
putem revolucionarne akcije." - L. Gohen, The Social
Backgraund and Recruitment of Yugoslav Political Elites,
1918-1948., u: Barton, Denitch, Kadushin, ed., n.d.,
53.
 119

kođje raznolikog - pre svega seljačkog porekla. Ekspan­

zija nove klase odvijala se u ideološkim okvirima postu-
lirartja tzv. diktature proletarijata. Iako realni korelat
te ideologeme nije predstavljala stvarna društvena domina­
cija klase radništva, ona je opisivala situaciju u kojoj
su pripadnici i potomci te klase stimulisani na uspon u
“više" slojeve. Za razliku od radništva, seljaci su ubrzo
počeli da nailaze na prepreke u usponu, ali su zbog svoje
brojčane dominacije oni i dalje činili značajan regrutni
rezervoar vladajuće klase.

U nastojanju da se što pre izadje iz opšte

društvene - privredne, kulturne... - zaostalosti, u zemlji
su ubrzo Stvarani uslovi za razvoj posredne klase. Rastao
je i razvijao se upravni aparat u državi, privredi i ne­
privredi. školski sistem se naglo širio radi produkcije
stručnih kadrova, neophodnih u proizvodnji, zdravstvu,
kulturi, nauci, obrazovanju... Jasno je da se izrazito
ekspanzivna posredna klasa morala pretežno popunjavati iz .
"nižih" slojeva. Najzad, preobražaj agrarne u industrij­
sku proizvodnu strukturu, podigao je sa zemlje milione
seljaka i bacio ih u "više" slojeve radništva. Uz tako
silovite društvene"preobražaje, otvorenost strukture je
bila nužna, a njene konsekvence su još uvek vidljive u
izrazitoj* šarolikosti društvenog porekla današnjih sloje­
va. Ta šarolikost je utrliko veća, što je sloj u hijerar-
hiji viši, tako da se na dnu nalazi seljaštvo relativno
uniformnog (autohtoneg) porekla.

Zadnjih godina, medjutim, dolazi do smiraja

sila koje su izazivale kovitlavu društvenu pokretljivost.
Smena prve (post-revolucionarne) generacije vladajuće klase
uglavnom' je izvršena. Novi klasni odnosi su se relativno
stabilizovali i otpočinju da se reprodukuju na sopstvenim
osnovama'. Isto se tako okončava nagli hod industrijaliza­
cije. Formirane su brćjem dominantna klasa radništva, i
značajna (£o veličini) posredna klasa. Seljaštvo više ne
može biti opšti rezervoar masovnog uzlaznog odliva (dalje
 12o

opadanje njegovog učešća u stanovništvu će verovatno ići

postepenije). Nove velike strukturalne promene, koje bi
donela "treća industrijska revolucija11, teško bi se mogle
očekivati u neposrednoj budućnosti, čak i da zemlja nije
ophrvana dubokom krizom. Društvena pokretljivost će se,
dakle, sve više odvijati isključivo po obrascima koji pro­
izlaze iz načina reprodukcije vladajućih društvenih odnosa.

Empirijsko preovladavanje tih obrazaca mi^smo

našli ispitujući karakteristike pokretljivosti mladje gene­
racije postojećih društvenih grupa, uz pomoć "indeksa društ­
vene otvorenosti". Pokazuje se da društvena struktura
postepeno prelazi, iz perioda otvorenosti, u fazu u kojoj
dominiraju tendencije zatvaranja. Naravno, zatvaranje je
tu relativno, ograničeno opštim uslovima klasne reproduk­
cije u socijalizmu. U najstrožijem smislu ono važi za pri­
vatnike, a posebno za sloj seljaka. Potomaka drugih slojeva
bi se medju njima moglo naći tek iauaetno, a njihovi potomci
u druge slojeve prodiru znatno redje nego što bi se (teo­
rijski) moglo očekivati u uslovima "savršene pokretljivosti".
Pokretljivost obrtnika je u principu nešto veća, ali-njen
apsolutni obim zavisi od opšteg (planskog) odnosa vladajuće
klase prema razvoju privatnog sektora* U slučaju podsti-
canja tog sektora, raste otvorenost sloja prema ostalim
- pa i "najvišim" - slojevima. Potiskivanje privatnog obrt­
ništva znači da se "razmena" sloja ograničava pre svega na
radništve.

Radništvo, koje se u periodu strukturalnih

promena popunjavalo masovnim prilivom seljaštva, postaje
sada izrazito samoreproduktivna klasa. Od priliva sa viših
nivoa hijerarhije "štiti" ga opšta klasna barijera, koja
sprečava masovnije gubljenje stečenih društvenih položaja
(osnovno sredstvo za to je, jasno, akumulisana moć).. Popu­
njavanje odozdo (iz klase privatnika).je takodje usporeno,
zbog tendencije izolacije tih slojeva. Samoreprodukcija
"viših" klasa, u uslovima značajnog smanjenja njihove eks­
panzije, nužno donosi ograničenja za uspon radništva. Ta
 121

ograničenja su već na snazi za osnovnu masu klasičnih

manuelnih radnika - NKV i KV. Može se očekivati da će se
u dogledno vreme, sa rpštim rušenjem službeničkog statusa
(pre’svega zbog relativnog opadanja prihoda), pojaviti, i
prepreke za uspon njihovog potomstva u ‘‘gornje" slojeve.
Tako se stvaraju pretpostavke za višegeneracijsku "stabil­
nost" klase radništva, koja predstavlja jedan od preduslo-
va za njeno istorijsko klasno konstituidanje (u smislu
mogućnosti formiranja "klase za sebe").

Prethodan skokovit rast omogućava i posrednoj

klasi da se postepeno oformi kao pretežno samoobnavljajuća
grupa. Doduše, širenje te klase - iako znatno usporenije -
biće verovatno njeno trajnije obeležje. Stoga će ona uvek
biti otvorena prema "dole" (specifična demografska kretanja
se ovde, naravno, apstrahuju), tako što će odredjeni kvan­
tum radničkog i privatničkog potomstva - prve retveno putem
univerzitetskog obrazovanja - popunjavati njeno članstvo.
Ipak, to će biti znatno selektivniji proces nego do sada,
jer su prepreke za prodor "odozdo" (kao što smo videli)
već iznikle. Naravno, trajno ostaje "razmena" izmedju klase
kolektivnih vlasnika i posredne. Ova druga je nužno isho­
dište i utočište vladijuće klase. S obzirom na rast, medju-
tim, relativni deo posredne klase, koji će učestvovati u
"razmeni" (tako što će imati šansu za uspon, ili što će
predstavljati n ep osredn o potomstvo klase kolektivnih vlas­
nika), činiće proporcionalno sve manji deo klase. U tom
smislu možemo očekivati dugoročniju (medjugeneracijsku)
"stabilizaciju" i te klase.

"Iz prethodnog bi, dalje, sledilo da način

reprodukcije klase kolektivnih vlasnika, zbog njene princi­
pijelne "otvorenosti" (u osnovi, prema posrednoj klasi),
postavlja trajno teškoće pred njeno čvršće empirijsko
konstituieanje, homogenizovanje, odnosno oblikovanje u
"klasu za sebe*. Pošto će se, medjutim, specifični obrasci
njene pokretljivosti uskoro detaljnije analizirati, to
će se odložiti i rasprava o pomenutom problemu. Na ovom
 122

mestu treba još jednom uobličiti osnovne zaključke dosa­

dašnje analize.. Postojeća je društvena struktura rezultat
izuzetno burnog procesa vertikalne pokretljivosti, prirod­
nog za post-revolucionarnu epohu koja je istovremeno i
period bitne strukturalne transformacije (agrarno/rural-
nog u industrijsko/urbano društvo). Stabilizacija tih
kauzalnih procesa razotkriva imanentne obrasce pokretlji­
vosti socijalističkog društva. Ono se ne može jednoznačno
odrediti ni kao otvoreno, ni kao zatvoreno. Samoobnavlja-
nje grupa predstavlja osnovni oblik reprodukcije, što
ukazuje na klasnu prirodu društva. Ali je vladajuća klasa
većim delom izuzeta iz tog kretanja i principijelno okre­
nuta "razmeni" sa posrednom klasom. Silazno kretanje
potomstva vladajuće klase pokazuje se, ujedno, i kao je­
dino takvo masovnije gubljenje statusa. Za sve ostale
klase postoji snažna barijera protiv kretanja nadole.
Istovremeno, medjutim, formirane su i prepreke za uspon
- kako klase privatnika, tako i radnika. Otvorenost i
zatvorenost se prepliću, ali po pravilima koja su usta­
novi jiva. Ona slede klasne obrasce, iako zid koji empi­
rijski razdvaja klase nije neprelazan.

6.2. Unutargeneracijska
pokretij ivost

Rečeno je, u uvodu, da je unutargeneracijsko

kretanje odredjeno medjugerieracijskim, ukoliko še radi o
klasnoj reprodukciji. Ali je nagovešteno i da tu postoje
dva izuzetka. Jedan, opšti, odnosi se na društvo tokom
revolucionarnog preobražaja, kad klasa porekla samo deli-
mično determiniše položaj pojedinaca..Drugi, relativni
izuzetak, predstavlja (u socijalističkom društvu) klasa
kolektivnih vlasnika, kao principijelno otvorena grupa
(pošto će se njena vertikalna pokretljivost posebno ispi­
tivati, sada će se taj problem držati po strani). U vreme
u kojem je istraživanje vršeno, u stvarnosti su se mešale
 123

posledice velikih revolucionarnih i strukturalnih turbu­

lencija, kao i postepenog klasnog uobličavanja. Stoga će
kauzalne linije biti veoma teško medjusobno razdvajati.
Klasni determinizam pratićemo u statičnim obrascima trajne
vezanosti za isti društveni položaj. Delovanje "indetermi*
nizma" može se tražiti u okvirima relativno slobodnog
kretanja preko klasnih granica tokom individualnih "kari­
jera" .

Pogrešno bi, najzad, bilo verovanje da smo,

ustanovivši meru zavisnosti ispitanikovog položaja od
društvenog položaja njegovog oca, utvrdili i apsolutnu
veličinu klasne predodredjenosti individualne "sudbine"*
Veza izmedju porekla i položaja je bitna, ali ne i dovoljna
za prosudjivanje stepena otvorenosti jednog društva. Mi
moramo znati i šta se dogadja u medjuvremenu, izmedju
tačke ishodišta i dostignutog cilja. Ukoliko je izmedju
tih krajnjih tačaka više promena položaja, utoliko je i
društvo otvorenije. Trajna vezanost za prvobitni status
evidentno govori o zatvorenosti. Ali i samo jednostruke
promene položaja, makar dovele do napuštanja klase porekla
(uz "jednopotezno" prevaljivanje više hijerarhijskih "ste­
penica"), svedoči o smanjenoj ukupnoj pokretljivosti. Sas­
vim je druga stvar, naravno, to kako istraživač procenjuje
delovanje veće ili manje pokretljivosti na stabilizaciju
datog sistema odnosa. Smatra li, naime, da povećana mobil­
nost omogućava bolju selekciju pojedinaca, snabdevajući
vladajuću klasu "svež«m krvi" i omogućujući joj. tako učvrš­
ćenje dominacije (Marx). Ili, pak, misli da znatnija po­
kretljivost donosi slabljenje klasne kohezije, razvoj tak-
mičarstva, frustracije, pa najzad - rast radikalizma ('••u
(Lipset).

Na osnovu opštih hipoteza, kao i dosadašnjih

uvida u rezultate istraživanja, o unutargeneracijskoj po­
kretljivosti ispitivanog socijalističkog-društva mogle bi
se sažeto formulisati sledeće pretpostavke. Kod (postojećeg)
sloja seljaštva može se očekivati izuzetno mala pokretiji-
 124

vost: napuštanje tog sloja je definitivno, padanje u

njega vrlo retko, započinjanje "karijere" u njemu pruža
(mladjoj generaciji) manje šansi za uspon. Krd obrtnika
je, s obzirom na- njihovu znatnu statusnu diferencijaciju,
problem mnogo složeniji. Može- se očekivati da (privatni)
kapital donosi i vezivanje za položaj. S druge strane,
to je sloj u koji se sliva ju pojedinci iz različitih klasa.
Izgleda, dakle, razumno očekivati da kao sloj porekla bude
statičniji, a kao odredišni sloj - dinamičniji. Ukratko,
klasu privatnika bi u celini trebalo da karakteriše, po
pretpostavci, slabija (u odnosu na.ostale) unutargenera-
cijska mobilnost.

Jasno je da bi za unutargeneracijsku pokret­

ljivost klase radništva mogli očekivati da bude znatno veće.
Pre svega, tu postoji kretanje unutar same klase, ižmedju
različitih slojeva (od NKV i PKV do KV i VKV radnika).
Ranije se, doduše, taj put mogao prevaljivati na osnovu
pukog staža, dok se danas on sve više formalizuje preko
odredjenog tipa školske spreme. Ali postoje još uvek razni
rukavci, obrazovnog sistema, kroz koje se može prečicom
isplivati do željenog papira. Uz to, može se napredovati
unutar klase i hijerarhijom industrijskog komandovanja
- preko predradnika, brigadira... do poslovodje. Medjuklas-
no unutargeneracijsko napredovanje je ovde, medjutim, manje
verovatno. Možemo, pri tom, očekivati da za radništvo nisu
veće šanse za uspon u najbližu ("višu") klasu, posrednu, *
nego u "najvišu", kolektivno-vlasničku-. Za prvo je, naime,
po definiciji neophodno univerzitetsko obrazovanje, koje je
zaposlenom radniku prilično udaljeno, kako statusno, tako
i po obrazovnim pretpostavkama (delimičan izuzetak ovde
mogu biti službenici). Ili je potreban skok (na položaj
šefa) unutar industrijske hijerarhije, u. kojoj su čisto
ideološki kriterijumi ipak manje važni. Nasuprot tome,
za manju grupu radnika otvoren je^direktan uspon u vladajuću
klasu, na osnovu elementarnog legitimacijskog principa
("diktatura proletarijata"). Osim u "više" klase, najzad.
 125

radnicima je u izvesnoj meri otvoren put u obrtnički sloj

klase privatnika (obećanja većih prihoda...). Kao odre­
dišna klasa, radništvo bi moglo eventualno poslužiti
(unutargeneracijski) samo za pojedine privatnike.
Kod posredne klase možemo očekivati veliku
unutargeneracijsku stabilnost, izuzimajući onaj njen
(manji) đeo, koji se uspinje u klasu kolektivnih vlasnika.
Nasuprot tome, vladajuća klasa bi do pretpostavci morala
- Odredišno! - biti skoro u celini mobilna. Odnosno, veli­
ka većina njenih pripadnika (izuzev revolucionarne gene­
racije) bi, na svoje sadašnje položaje, morala dospeti
unutargeneracijskim klasnim napredovanjem. I unutar same
klase se, zatim, može očekivati pokretljivost - izmedju
slojeva direktora i političkih rukovodilaca. Rečju, ukup­
na unutargeneracijska mobilnost bi, prema pretpostavci,
imala biti osetno manja od medjugeneracijske. A najpo­
kretljivi ja klasa - i to u uzlaznom kretanju - ovde bi
morala biti klasa kolektivnih vlasnika.

Za proveravanje navedenih hipoteza neka nam

prvo posluži poredjenje početnih i aktuelnih radnih mesta
ispitanika (kao indikatora njihovih klasnih položaja):

Tabela 5
Unutargeneracijska pokretljivost ispitanika

Prve radno Sadašnje radno mesto (klasa)

mesto
(klasa) kolektiv­- posredna radniš­ privat­ ukupno
no-vlas­ tvo nici
nička
Kolektivno- 58 •8 o 1 67
vlasnička (7,4) (1,0) (o,o) (0,1)
Posredna 386 595 13 15 loo9
(49,2) (73,6) (1,1) (1,9)
Radništvo 329 2oo llo9 297 1935
(41,9) (24,7) (91,01, (36,8)
Privatnici 7 •3 94 49o 594
(0,9) (0,4) (7,7) (6o,8)
Ostalo 5 4 2 3 14
(loo,o) (loo,o) (loo,o) (loo,o)
Ukupno 8o6 3619
785 81o) 1218
 126

Dobijeni rezultati istraživanja potvrdjuju

pretp8šta\>ke p većem deiii, ali ne u Selini; Pokaži!je se
da je unutarge.neracij ska pokretljivost zaista manja od
medjugeneracijskc, ali uz izuzetak privatnika (!). Drugim
rečima, "zauzimanje” društvenog položaja na početku samo­
stalne "karijere" čvršće odredjuje klasnu pripadnost od
statusa roditelja. Naravno, radi se o klasama koje su pod
odlučujućim uticajem strukturalnih promena (radništvo i
posredna klasa). Potomstvo svih klasa dospevalo je do njj.h,
a ekspanzija im je osiguravala unutargeneracijsku stabil­
nost. Druga opšta pretpostavka očigledno stoji: klasa
kolektivnih vlasnika je najotvorenija (kasnije će se taj
nalaz relativizujuće specifikovati). Kod svake druge klase
izrazito dominira stabilnost: današnji položaj dosta pouz­
dano svedoči o tome da su se pojedinci na sličnom položaju
nalazili i na početku svog radnog veka. Samo pripadnici
vladajuće klase moraju da tragaju za svojim poreklom.

Pojedinačni nalazi su zanimljiviji. Podjemo

li od spomenutog ■'izuzetka." od opštih očekivanja, naći
ćemo da je više od trećine današnjih privatnika započelo
"karijeru" unutar klase radništva. Povećana (unutargenera-
cijska) pokretljivost, upravo kod te grupe, u izvesnoj
meri protivreči ranijim uvidima u tendencijsko učvršćenje
njene društvene izolacije (pogleda li se, uslovno, hori­
zontalni niz podataka u tabeli, za tu kategoriju, slika se
vraća na raniju: započinjanje "karijere" u privatničkoj
klasi radja snažne mehanizme za ostanak u njoj). Razlaga«-
nje klase na slojeve odmah potvrdjuje pretpostavku koja
se spontano nametala. Više od 9o% poljoprivrednika bilo je
na istom radnom mestu na početku rada. Pridošlice moramo
tražiti medju obrtnicima. A nalazimo ih u izrazito velikom
broju. Tek nešto više od 1/4 (27,3%) današnjih obrtnika
započelo je karijeru u privatnom sektoru! Skoro polovina
(45,2%) njih prvobitno su radili kao KV i VKV radnici
(u "društvenom" sektoru), a manji broj i kao NKV, odnosno.
PKV radnici (13,9%). Primetan broj obrtnika započeo je rad
i u klasičnim nemanuelnim zanimanjima - službeničkim, struč-
njačkim i t'sl. (blizu lo%; podsećšLfft ori tom, i na pomenutu
 127

promenjenu strukturu modernog obrtničkog sektora)* Medju

njima jedino nema (niti jednog!) bivših direktora i poli­
tičara. Očigledno je, dakle, da tokom pojedinih perioda
postoji društvena stimulacija sitnog privatnog preduzet-
ništva, koja neke slojeve stanovništva podstiče da predju
u pojedine kategorije obrtnika. Izrazito su najviše na to
bili usmereni KV radnici (to bi se, delimično, moglo po­
vezati sa njihovim radom u ino.stranstvu, odnosno sa ulaga­
njem uštedjevina u otvaranje privatnih radnji posle povrat­
ka u zemlju: medju obrtnicima je, naime, najviše onih koji
su nekad radili u inostranstvu - skoro 17%). Postojeći
obrtnički sloj je, znači, dosta neukorenjen: obrt je tek
deo "karijere", pretežno bivših radnika. Takva "nestalnosti:
je samorazumljiva, u društvenim uslovima u kojima je pri­
vatno vlasništvo (nad sredstvima za rad) uvek na ivici le-
galnosti.

Nasuprot obrtnika, "ukorenjen^st" radništva

u vlastito zanimanje vrlo je izrazita. Ogromna većina
današnjih radnika zauzima onaj položaj, na kojem je zapo­
čela rad. Time se postiže trajnija stabilizacija klasnog
sastava, što je elementarna pretpostavka njenog konstitu-
isanja u (potencijalni) društveni subjekt. To nisu više
pretežno poljoprivrednici, koji su ugledali priliku da iz •
begnu uvek neizvesnom poslovanju s prirodom. To, uglavnom,
više nisu ni deca poljoprivrednika, koja su uspela da se
otrgnu od hfcilja'dugodišnjeg ispijanja duhova prošlosti.
To su generacije koje horizont posmatraju samo iz jedne
perspektive, i mogu da uvide da će se sadržaj pejsaža
izmeniti tek ako svojoj delatnosti podvrgnu, pre svega,
položaj na kojem su sami prikovani. Naravno, stabilnost
ne znači nepokretnost. Mi u tabeli vidimo da se u radniš­
tvo još sliva tanak mlaz privatnika. Detaljnije posmatra-
nje razabire da su to, skoro isključivo, poljoprivrednici
koji još uvek uspevaju da svoju sudbinu zamene za položaj
NKV radnika (čineći medju njima nezanemarivih 19,2%).
Značajan po konsekvencama, medjutim, može biti odliv iz
klase. Našli smo da radnici, pre svega kvalifikovani, pre-
 128

laže medju obrtnike, i čak da takvi "prebezi" čine glavni

korpus-tog sloja. Bez sumnje odmah uočavamo i da primetno-.-
učešće medju Pripadnicima posredne klase, i naročito vla-
đajuće, ostvaruju pojedinci' koji su "karijeru" započeli
kao radnici (ponovo, pretežno, KV), odnosno rutinski služ­
benici. Znamo, doduše, kako tu deluju strukturalne, pa de-
limično i sistemske sile. Njihovo istrajavanje, pak, čineći
društvenu strukturu otvorenijom, uvodi (potencijalno) pro­
cese s učincima suprotnim od pomenute homogenizacije klase.
Realna mogućnost za individualni uspon u društvenoj hije­
rarhiji može lako da ukloni uvid u potrebu sravnjivanja
same te hijerarhije. Ako za mnoge postoje pojedinačna re-
šenja, problem prestaje da se percipira kao društveni.

Naravno, pored "globalnog", postoji i unutar-

-klasno kretanje medju različitim slojevima radništva. Pri
tom su, kao i svagde, padanja niz hijerarhiju praktično
nepostojeća. Klasični manuelni slojevi su nešto zatvoreniji
od službeničkih: do KV radnika se može napredovati samo iz
sloja NKV i ?KV radnika (takvih je bilo oko 16%), dok se
do službenika sa srednjom stručnom spremom uspinju -i jedni
i drugi (službenika koji su počeli kao NKV/PKV radnici ima
preko lo%, a sa- startom iz sloja KV radnika ima ih preko
8%). Kao što se moglo očekivati, dakle, imobilnost ovde
ponovo višestruko preteže nad kretanjem: 'kontinuitet"
unutar-klasnog sastava se nužno održava.

Unutargeneracijska pokretljivost pripadnika

posredne klase u osnovi je slična obrascima mobilnosti rad­
ništva (na "višem” nivou, svakako). Osnovni k o m u s klase
čine pojedinci "stabilni" na svojim položajima tokom "kari­
jere". Pridošlice iz "više* klase, kao i u svim drugim (si­
laznim) slučajevima, predstavljaju zanemariv procenat.
Slična je stvar i sa privatnicima, kojima je uspon ovde,
kao i u vladajuću klasu, praktično potpuno onemogućen - ako
su radni status započeli van kolektivno-vlasničkog sektora.
Ostaje, medjutim, vrlo značajan udeo radništva koje uepeva
da se izdigne iz svog položaja do posredne klase. Ako pogle­
 129

damo detaljnije, viđećcmo da postoje specifični uslovi

tog uspona. Sloj stručnjaka, za čiji položaj je (univer­
zitetska) školska sprema neophodan preduslov, predstavlja
stabilniju grupu (skoro 80% zadržava isti status). Kla­
sični manuelni radnici vrlo retko uspevaju da stignu do
njega (manje od 6% stručnjaka su "karijeru" započeli kao
NKV/PKV/KV radnici, ili čak poslovodje). A nešto češće
to polazi za rukom službenicima i tehničarima (13% struč­
njaka je startovalo s tog položaja). Znatno veću šansu,
da postepeno promene ("naviše") svoj klasni položaj, imaju
pojedinci, iz klase radništva, putem napredovanja unutar
upravne hijerarhije preduzeća (ustanova...). Skoro polo­
vina nižih rukovodilaca (šefova...) uspela se iz radništva,
a medju njima oko 15% iz NKV/PKV/KV..., i više od 1/4 sa
položaja službenika, tehničara i tsl. (većina nižih rukovo­
dilaca su, naravno, započeli "karijeru" kao stručnjaci).
Ukratko, posredna klasa nije zatvorena za unutargeneracij-
sko uspinjanje radništva. Ali su, pri tom, šanse pojedi­
naca iz službeničkog sloja nekoliko puta veće od šansi
klasičnih manuelnih radnika. A put za napredovanje je, u
oba slučaja, širi unutar autoritarne društvene komandne
strukture (gde se odvija Dod opštim nadzorom ?kadrovske
politike" vladajuće klase, koja osigurava konformizam,
lojalnost itd.), nego unutar relativno autonomnog obrazovnog
sistema (gde se, barem delimično, može vršiti odabir po
talentu). Otvorenost je, dakle, znatno relativizovana suža­
vanjem kruga potencijalnih uspinjača, kao i kriterijima
selekcije.

Najotvorenija klasa, za unutargeneracijsko na­

predovanje, evidentno je (i po pretpostavci) vladajuća
klasa kolektivnih vlasnika. Mali broj njenih pripadnika je
na dominantnom položaju od početka svoje "karijere". Sve
ostalo su "došljaci" (ali medju njima praktično nema onih
koji su startovali van kolektivno-vlasničkog sektora). Ono
što se pojavljuje kao iznenadjenje (i što će se kasnije
znatno detaljnije ispitivati) je nalaz da je u njenom sas­
tavu skoro podjednako onih koji su "karijeru" započeli unu­
 13o

tar posredne klase, i nekadašnjih pripadnika radništva.

Naravno, tu treba imati u vidu da jednakost apsolutnih
brojeva znaci kako je šansa, da se iz posredne klase uz­
digne do -vladajuće, oko 5 puta veća - s obzirom na rela­
tivnu zastupljenost (odnosno, srazmerno veličini svake
klase). Može se, takodje* reći da su strukturalne društ­
vene promene još uvek u toku, te da je baza posredne klase
i dalje relativno preuska, te ne može samostalno da obez-
bedi regrutovanje pojedinaca koji se uspinju. Ali bez ob­
zira na sve to, podatak pokazuje praktičnu snagu ideološ­
kog postulata o "društvenoj dominaciji radničke klase":
ideologem očigledno učestvuje, kao jedan od kriterija,
pri vodjenju "kadrovske politike". S druge strane, tako
proširena društvena osnova, iz koje se regrutuju pripad­
nici klase kolektivnih vlasnika, vercvatno utiče na njenu
"statusnu inkonzistentnost". S obzirom na kriterije u se­
lekciji (koji ne osiguravaju priliv najsposobnijih pojedi­
naca), i veoma različit statusni jaz koji pojedinci pre­
valjuju, rezultat navedene otvorenosti će pre biti nemo­
gućnost homogenizovanja vladajuće klase (uz smanjenje
klasne samosvesti, a rast frustracija i drugih "đisfunkcio-
nalnosti" o kojima je Lipset govorio), nego povećana elas­
tičnost pri obavljanju njene važne opštedruštvene uloge.^

Detaljnija analiza, koja prati kretanje po

pojedinim slojevima, naći će male razlike u unutargenera-
cijskoj pokretljivosti direktora odnosno političkih rukovo­
dilaca. Unutar slojeva klasičnih manuelnih radnika (NKV,
PKV, KV, VKV), nešto su češće "karijeru" započeli politički
rukovodioci (2o,7%) nego direktori (17,8%), dok stvar stoji
obrnuto sa službeničkim polaznim položajem (8,7% : m,l%).
Kad razlike ne bi bile premale, mogli bismo govoriti o
"logičnosti" nalaza - s obzirom na ideološki postulat o

1) Daljoj razradi ove teme posvećeno je sledeće poglavlje.

 131

nužnosti "radničkog” uzdizanja na (političke) položaje.

Ovde se, po svoj prilici, radi o tome da službenici lakše
napreduju unutar hijerarhije preduzeća, jer su tu "ruko­
vodeći položaji" znatno otvoreniji za uspon po unutraš­
njoj stratifikacionoj lestvici (12% direktora su prvobitno
bili niži rukovodioci, prema samo 5,5% političara). Za
razliku od toga, klasičnim manuelnim radnicima se nešto
šire otvara direktan put u vlađajuću klasu, preko spolja-
šnje političke strukture (naravno, ponovo treba imati u
vidu to da su šanse službenika i ovde nekoliko puta veće,
s obzirom na njihovu relativnu zastupljenost unutar radne
populacije). I na kraju, najveća pojedinačna razlika, iz-
medju dva sloja vladajuće klase, leži u mogućnosti da se
u njih prodre na samom početku "karijere": kod direktora
je to skoro isključeno (2,6%), a kod političkih rukovodi­
laca tek vrlo retko (9,2%). Dok direktorski položaj prakti­
čno uvek znači stvarnu reproduktivnu ulogu (pa je zato
"karijera" pretpostavka za njega), pojedinačna politička
uloga može imati i pretežno ritualan značaj (pa je nju,
na nesreću - zbog moći koju uvek donosi! - moguće "uvežba-
eati" i tokom same predstave, koja se već odvija pred pu­
blikom) .

Pre nego što se sumiraju nalazi o unutar gene­

racijskoj pokretljivosti, možemo se upitati o trajnosti
ustanovljenih obrazaca. Na njih, naime, mogu delovati oni
isti opšti uslovi, o kojima je govoreno tokom ispitivanja
medjugeneracijske mobilnosti. Strukturalne promene sieurno
donose varijacije u individualnim "karijerama", kao što
utiču na oblike reprodukcije društvenih grupa (prelazak
poljoprivrednika u industrijska zanimanja, stimulacija za
dodatno školovanje - "uz rad" - i tsl.). Isto je tako
verovatno i da stabilizacija sistema društvenih odnosa
(reprodukcija na sopstvenoj osnovi) dovodi do opadanja
šansi pojedinaca da tokom života napreduju uz hijerarhiju
društvenih položaja (to, razume se, u konkretnom slučaju
ne bi značilo smanjenu otvorenost vladajuće klase, ali bi
moglo da podrazumeva jačanje tendencije da se u nju dospeva
 132

iz posredne klase...). UoDŠte uzevši, dakle, mogla bi se

postaviti hipoteza da tokom vremena dolazi do slabljenja
unutargeneracijske pokretljivosti. Odnosno, specifičnije
govoreći, pretpostavljamo da sadašnji položaji pojedinaca
(kod mladje generacije) više zavise od početnih položaja;
a da se napredovanjem u toku "karijere1* prevaljuje manji
broj hijerarhijskih stepenica (nego kod starije generaci­
je).

I u ovom ispitivanju ćemo (zbog navedenih

razloga) ispitanike podeliti u samo dva starosne grupe - na
one do 39 godina starosti, i na one od 4o i više godina.
Valjanost prve postavljene hipoteze,, o opštem smanjenju
unutargeneracijske pokretljivosti tokom vremena (tj . o ve­
ćoj zavisnosti postojećeg od prvog radnog mesta), moguće
je proveravati jednim sumarnim pokazateljem: koeficijentom
korelacije. C koeficijent (korigovani), koji pokazuje po­
vezanost prvog i zadnjeg radnog mesta, iznosi kod starije
generacije (od 4o i više godina) o,83, a kod mladje (do 39
godina) o,88. Vidimo, dakle, da je korelacija u oba slučaja
veoma visoka, što govori o relativno malom stepenu unutar-
generacijske pokretljivosti (odnosno, o vezanosti za počet­
ni društveni položaj!). To što je korelacija veća kod mla­
dje generacije, kao da potvrdjuje prvu pretpostavku - o
daljem smanjenju kretanja. Medjutim, razlika je i suviše
mala, pogotovo kad uzmemo u obzir da sam radni staž (pa
tako i starost) može biti jedan od preduslova za društveni
uspon (mobilnost). Na osnovu onšteg pokazatelja, znači,
u vezi sa prvom hipotezom zaključujemo sledeće. Predodre-
djenost kasnijeg društvenog položaja početnim, izrazito je
velika (unutargeneracijska vertikalna pokretljivost je niska).
Ona je, pri tom, još veća kod mladje generacije, što može
biti posledica daljeg zatvaranja društvene strukture, ali
i značaja senioriteta za pojedine oblike društvenog uspona.

Detaljnije posmatranje, vremenskih promena

unutargeneracijske (vertikalne) pokretljivosti izmedju poje­
dinih društvenih slojeva, otkriva sledeće karakteristične
 133

pomake: a) mladja generacija NKV radnika skoro u celini

započinje "karijeru" na tom istom položaju (86,5%), dok
je medju starijima znatan broj došao iz poljoprivrede
(3o,2%);. b) i mladji KV radnici su startovali sa svojim
kvalifikacijama (85%), dok je medju starijim to bilo znat­
no. redje (62,7%), a veći je broj mobilnih iz NKV radnika
(25,5%); c) mladji stručnjaci su stabilniji na svojim po­
ložajima od početka "karijere" (84%),- nego stariji (67,3%),
koji su dvostruko češće počinjali kao službenici, odnosno
tehničari (19,3%); d) mladji niži rukovodioci rad započi­
nju pre svega kao stručnjaci (48,2%), ili odmah kao niži
rukovodioci (21,8%), a mnogo redje kao službenici (14,5%),
dok su stariji najčešće prvobitno bili upravo službenici
(41,1%),.pa tek zatim stručnjaci (3o%); e) i mladji direk­
tori su "karijeru" započeli najčešće kao stručnjaci (54,7%),
pa niži rukovodioci (14,7%), a redje kao službenici ili
tehničari (12,7%), dok je kod starijih broj (prvobitnih)
stručnjaka manji (35,6%), a službenika veći (27,4%); f) kod
mladjih obrtnika je broj onih koji su stabilni u svom za­
nimanju izjednačen s brojem pridošlih KV radnika (36,9%
prema 38,6%), a kod starijih je broj "pridošlica" (KV)
više nego dvostruko veći (19,5% prema 47,3%); g) kod os­
talih slojeva (poljoprivrednika, službenika, političkih
rukovodilaca...) nema značajnijih vremenskih promena u
unutargeneracijskoj vertikalnoj pokretljivosti.

Navedeni nalazi u velikoj meri potvrdjuju

hipotezu o opadanju mobilnosti - kod NKV i KV radnika,
stručnjaka i (eventualno) obrtnika. Uzroci se ovde mogu
tek telegrafski analizirati. U prva tri slučaja razloge,
najverovatnije, treba pre svega tražiti u strukturalnim
promensraa.Smanjuje se odliv radne snage iz poljoprivrede.
Razvijeni školski sistem proizvodi dovoljan broj pojedina­
ca sa diplomama. KV radnika i stručnjaka, tako da se može
popuniti većina postojećih položaja. Kod obrtnika se, pak,
verovatno radi o sistemskoj promeni. Povoljnija društvena
klima za privatnike stimuliše mlade da se odmah opredele
 134

za to zanimanje (ali ovde se može raditi i o drugom

procesu: o većim mogućnostima starijih radnika - materi­
jalnim i drugim • da se otisnu u obrtnički sektor). Hi­
potezu (o padu mobilnosti) potvrdjuje, medjutim, i smanje­
nje kretanja preko klasnih granica. Tu se misli na prelaz
poljoprivrednika u NKV radnike, £ zatim na skok službenika
med ju stručnjake naročito niže rukovodioce (dakle - u
posrednu klasu), pa i medju direktore! Time se, istovre­
meno, delimično potvrdjuje i druga hipoteza, o smanjenju
broja hijerarhijskih stepenica koje se prevaljuju tokom
unutargeneracijskog napredovanja. Mobilnost se, znači,
odvija sve više u okvirima granica pojedinih klasa, uz
trajni izuzetak klase kolektivnih vlasnika. Prilikom pre­
koračivan ja klasnih barijera prednost u principu imaju
pripadnici "najvišeg” sloja (prve sledeće "niže") klase
iz koje se uzdiže. Izuzetak ovde predstavlja sloj politič­
kih rukovodilaca, čiji značajan procenat i dalje čine (i
obnavljaju) nekadašnji radnici (pri čemu, ponavljam, ne
treba zaboraviti da je njihova šansa za uspon nekoliko
puta manja od šanse stručnjaka...). Ukratko, razmatranje
unutar generacijske vertikalne pokretljivosti (kao ni me-
djugeneracijske) ne može se sumirati jednostavnim pravo-
linijskim iskazom, iako se u njoj može lako primetiti
jasno oblikovanje tendencija koje su posledica klasne re­
produkcije društvenih odnosa (društvenih grupa...).

Razmatranje unutargeneracijske pokretljivosti

završiće se njenim (tabelarnim) poredjenjem sa medjugene-'
racijskom pokretljivošću. Tako će se istovremeno moći sumi­
rati ukupan tok dosadašnjih ispitivanja. Tabela prikazuje
klasno poreklo pripadnika današnjih klasa, i to u dve
perspektive: kroz uticaj klasnog položaja njihovih očeva
na njihov startni klasni položaj (radno mesto); i kroz
odredjenost njihovog sadašnjeg položaja pozicijom na kojoj
su započeli samostalnu "karijeru":
 135

Medjugeneracijsko i unutargeneracijsko društveno poreklo

ispitanika (inflow)

Radno mesto Prvo radno mesto Sadašnje radno

oca (klasa) ispitanika (klasa) mesto ispitanika
(klasa)

/
viša kolektivno- kolektivno-
vlasnička 7,4 -^laftničk«*
srednja posredna 49,2'
niža 4 2 ,6/ radništvo 41,9
privatnici 31,1 •privatnici 0 , 9'

viša 8,9 kolektivno-

vlašnička 1,0

srednja 19,9 — ^ posredna 73,6Vposredna

niža 46,8 Y radništvo 24,7
privatnici 24,4 privatnici P,4

viša 2,6 kolektivno-

vlasnička 0,0
srednja posredna
4 >5 \ i.*:
niža 58,5 radništvo 91,o »radništvo
privatnici 34,4 ' privatnici 7,7

viša o,3 kolektivno-

\ vlasnička 0,1
srednja posredna 1,9
1,7\
niža radništvo 36,8'
20,1^ v
privatnici 77,8 — ^ privatnici 6o,8 privatnici

Uz pomoć svih ranijih anali:

mogu otčita'ti specifičnosti vertikalne pokretljivosti kon­
kretnog socijalističkog društva. Ono što, je osnovno jest -
da je to klasno društvo, u formiranju, i u istovremenim
strukturalnim promenama. Klasnost se ovde može dokumentovati
pre svega, barijerom koja sprečava pripadnike jedne klase
da potonu u :,niž.e" klase. Tu postoje izuzeci, kao što će i
 136

za svaku drugu ustanovljenu pravilnost biti utvrdjena

odstupanja. Pre svega, potomci kolektivno-vlasničke klase
nužno (po načinu reprodukcije društva) prelaze u posrednu
(ali samo izuzetno padaju niže). Unutargeneracijski, i ta­
kav pad je zanemariv. I zatim, radništvo (i medju- i unu-
targeneracijski) prelazi u privatnike. Ali to se u status­
nom pogledu ni ne može uzeti kao pad (jer je sloj obrtnika,
koji ih apsorbuje, izrazito statusno heterogen i pojavlju­
je se u jednostavnom klasnom smislu samc^islovno). Klasnost
bi se još mogla ilustrovati relativnom stabilnošću jednom
zauzetih položaja (ona se dokazuje značajno nejednakim
šansama da se položaji zauzmu, ali to se, naravno, na pri­
loženoj tabeli ne može prikazati). Vidimo da je, generalno,
unutargeneracijska mobilnost znatno manja nego medjugene-
racijska. Izuzetak čini uspon iz posredne u vladajuću kla­
su - ali to je dominantan oblik kojim se klasa kolektivnih
vlasnika popunjava. Drugo odstupanje sfe.javlja kod prelaza
radnika medju obrtnike, no ono je posledica trenutne eks­
panzije tog sloja, koja ima ograničen domašaj.

Unutargeneracijska pokretljivost bi, dakle,

pretežno svedočila o klasnim granicama izmedju posmatranih
grupa, čistoću takvog zaključka kvari, medjutim, vrlo uspe-
šan prodor (nekadašnjih) radnika medju (sadašnje) direktore
i političke rukovodioce, kao i značajan broj pripadnika
posredne klase koji su se na položaj ispeli iz radništva.
Ta dva podatka, sa opštom slikom medjugeneracijske pokret­
ljivosti, ukazuju na izraženu otvorenost društva i zatim,
u daljem izvodjenju, na to da su klasni odnosi unutar njega
još uvek u periodu konstituisanja. Mi znamo da je klasa ko­
lektivnih vlasnika u principu otvorena grupa. Ali kako
zbog njene društvene uloge (planiranje i kontrola društvene
reprodukcije), tako i zbog njenog (privilegovaneg) položaja,
ona bi se (prema teorijskom očekivanju) morala regrutovati
pre svega iz posredne klase. U suprotnom pravcu (šire otvo­
renosti) mogle bi delovati dve okolnosti: (privremeno) ne­
dovoljno široka društvena osnova posredne klase; i (trajni­
je) legitimacijska osnova socijalističkog poretka kao "rad­
 137

ničke d r ž a v e R e z u l t a t tih faktora Je, da je tipični da­

našnji pripadnik vladajuće klase potekao od oca iz '-'nižih''
društvenih klasa (pre svega iz radništva, a zatim seljaštva),
a da je sam "karijeru" započeo, sa skoro jednakom verovat-
noćom, unutar posredne klase, ili radništva.

U dinamičkoj analizi, medjutim, mi smo o t ­

krili neke promene u obrascima oba tipa pokretljivosti. Te
su promene usmerene na zatvaranje većine dosadašnjih pro­
hodnih kanala medju klasama. Posredna klasa se sve više zat­
vara, medjugeneracijski i unutargeneracijski, ne samo prema
privatnicima (naročito seljacima), već i prema radništvu
(posebno - klasičnom manuelnom). Slična se tendencija ispo-
ljava i kod jednog sloja vladajuće klase - direktora. Iz-
vesna otvorenost (iako sve manja), prema radništvu, može
se naći još samo kod sloja političkih rukovodilaca. I upra­
vo se tu najjasnije vidi praktična snaga ideologije. Jer
ovde nije reč samo o tome da "lažna svest" delatno oblikuje
stvarnost. Već ona to, kao relativno osamostaljena svest,
čini delimično nasuprot interesima onih koji je kreiraju.
Stoga, radi "neutralizovanja11 tog delovanja (čija trajnost
počiva na poznatom - nužnom - legitimacijskom sindromu so­
cijalizma), vlađajuća klasa mora izgradjivati i "ekspert-
sku" varijantu tehnokratske ideologije (upravljanje društ­
vom kao stručni posao diplomom potvrdjenih specijalista1 ^.
Uz njen razvoj, može se očekivati dalje izdizanje barijera
pred uspinjanjem radništva u sloj političkih rukovodilaca.

Otvorenost društva, koja se kod navedene

tabele naročito manifestuje na njenoj levoj (međjugeneracij-
skoj) polovini, nije, znači, pretežno posledica imanentnih
karakteristika načina reprodukcije vladajućih društvenih
odnosa. Do nje su, naime, dominantno vodile velike struktu­
ralne društvene promene. Njihov se značaj najočiglednije
manifestuje kod privatničke Jčlase (u sloju seljaštva). Kao

1) Up. rezultate mog istraživanja klasne svesti radništva,

u nav. studiji: Radništvo i samoupravljanje, nar. strane
229-249.
 138

što vidimo, njeni neposredni potomci učestvuju, u veli­

kom postotku, u formiranju svih društvenih klasa (iako
manje nego ranije). Ali +aj je "doprinos" učinjen u uslo-
vima već ustanovljene snažne barijere, koja tu klasu sve
više izoluje od ostalih. A stepen te izolacije se vidi u
skoro potpunoj nemogućnosti da se unutargeneracijski neko
iz nje uzdigne u bilo koju "višu" klasu. Ukratko, verti­
kalna pokretljivost privatnika (seljaka) vezana je za
izvestan period (univerzalno nužnog) društvenog razvoja
(industrijalizacija itd.), a ne za otvorenost datog druš­
tva 'po sebi".1 ^ S nestankom spoljašnjeg podsticaja, gubi
se i postojeći oblik otvorenosti (razume se da je i otvo­
renost prema drugom privatničkom sloju - obrtnicima - ta-
kodje situaciona, a ne na bilo koji način imanentna, pa
tako trajnija!).

Istovremeno delovanje imanentnih (tendencij-

skih) zakona reprodukcije društvenih klasa u socijalizmu
(koji su sve snažniji), i klasno-formativnih i struktural­
nih činilaca pokretljivosti (koji postepeno slabe), dovodi
do nemogućnosti da se jednolinijski formulišu tipični
obrasci medjugeneracijske i unutargeneracijske vertikalne
mobilnosti. Klasni položaj roditelja naših ispitanika je,
bez sumnje, uticao na njihov sopstveni ('‘samostalni")
početni položaj. Ispitanike u svim grupama (izuzev, narav­
no, potomke vladajuće klase) on je snažno štitio od pada
niz hijerarhiju. Uz to, on je pružao nejednake šanse za
uspon: one su bile utoliko veće, ukoliko je sloj porekla
bio "viši" (relativne šanse potomaka pripadnika posredne
klase su veće nego pripadnika radništva, potomaka službe­
nika veće nego potomaka KV radnika itd.). Ali zbog delo-
vanja spoljašnjih faktora pokretljivosti, mi kod pripad­
nika "viših" klasa - na početku "karijere" - nismo

1) Podela ispitanika, na dve generacije, pokazuje da kod

svih slojeva mladje generacije radništva (dakle, kod
NKV i KV radnika, kao i službenika) opada broj onih čiji
su očevi poljoprivrednici.
 139

u mogućnosti da apriorno utvrdimo njihovo (tipično) klasno

poreklo: ono je još uvek suviše raznoliko. Stvar se, me-
djutim, značajno menja, kada je "karijera,: jednom zapo­
četa: mi iz sadašnjeg položaja možemo dosta pouzdano da
sudimo o počethom (izuzev kod vladajuće klase!). Jednom
postignut položaj čvrsto (i sve čvršće) determiniše (društ­
venu) sudbinu.
 7. Vertikalna pokretljivost klase
kolektivnih vlasnika

Podaci o pokretljivosti vladajuče klase izla­

gani su do sada u sklopu opšte analize klasne (vertikalne)
mobilnosti. Ovde se radi o tome da se u istraživanje unese
jedan broj specifičnijih elemenata, koji bi preciznije ras-
vetlili način regrutacije, održavanja i (eventualne) samo-
reprodukcije klase kolektivnih vlasnika, odnosno dva njena
sloja - političkih rukovodilaca i direktora. Jasno je zbof
čega ta klasa zahteva posebnu pažnju istraživača. Ona kon-
troliše, globalno i detaljno, ukupnu društvenu reprodukciju.
Kao kolektivni preduzetnik, dakle, ona usmerava ukupan
društveno-ekonomski razvoj, stvarajući tako pretpostavke
i za razvoj kulture, nauke... Kao “vlasnik države" ona od­
red ju je karakter političkog posredovanja, regulaciju društ­
venih sukoba, sistematizaciju pravnih odnosa, medjunarodnu
politiku zemlje... Ona je u stanju da se postavi kao vr­
hovni estetski selektor, kao konačni kriterij naučne isti­
ne, ukratko - kao stvaralac budućnosti, oplemenjivač sadaš-
rpsti i čuvar prošlosti. A ono što prevazilazi svaku iro­
niju je činjenica da klasa kolektivnih vlasnika sve te
uloge istinski obavlja, čak i onda kada se nekih od njih
prividno (na površini) odriče. Klasa koja deluje kao kolek­
tivno telo može, naravno, da se pomaže podelom rada u
svladavanju svog božanskog zadatka. Ali čak i kada ne bi
stalne nužne horizontalne rotacije zahtevale leonardovski
svestrane kvalitete od mnogih, niz pojedinačnih uloga traže
da njihov izvršilac bude, istovremeno, ekspert i mnogostru­
ko obdaren (zbog isprepletenosti teritorijalne i funkcio­
nalne hijerarhije; tako pod nadležnost odredjenog teritori­
jalnog centra potpadaju, u manjoj ili većoj meri, različite
funkcionalne mreže, čak i ako imaju vlastitu hijerarhiju,
čiji vrh nadilazi datu teritoriju).

Ukratko, niz bitnih društvenih regulacija,

koje se u kapitalizmu prepuštaju spontanoj selekciji tržišta
 141

(po profitnim kriterijima), ili privatnoj sferi pojedina­

ca, u socijalizmu dospeva pod plansku komandu odredjenih
društvenih grupa. Stoga je očigledno da je izbor pojedina­
ca, pripadnika vladajuće klase, jedna od najznačajnijih
pretpostavki funkcionisanja i razvoja globalnog društvenog
sistema. Izrazitije sužavanje selekcijske (regutacione)
osnove, neadekvatnost kriterija izbora, nepostojanje eli-
minacijskih mehanizama (za "nepodobne" pripadnike) - pred­
stavljaju faktore koji (pojedinačno ili zajednički) ne samo
što čine klasu manje•sposobnom da upravlja društvom, već
mogu, da ugroze sam opstanak vladajućeg sistema odnosa.
Naravno, i "kadrovska selekcija" pripadnika klase je (kao
št** je pokazano u prvom delu rada) jedan od planskih za­
dataka koji klasa obavlja. Uz to, ne treba zaboraviti da
je osnovni princip (uspešnosti) selekcije - reprodukcija
postojećeg sistema odnosa (tj. dominacije klase kolektivnih
vlasnika), a ne nekakav apstraktan društveni razvoj,
"dobrobit zajednice po sebi"! Eventualan razvoj je tek
sredstvo za održanje vladajućeg poretka (kao što je, u
kapitalizmu, profit cilj, a tehnološki razvoj npr. - sred­
stvo. . .).

Iz prethodnih empirijskih podataka mi smo

videli da je opšta hipoteza, o principijelnoj otvorenosti
klase kolektivnih vlasnika, u osnovi potvrdjena: niti
potomci pripadnika klase mogu predstavljati glavni korpus
iz kojeg se novi pripadnici regrutuju (medjugeneracijska
otvorenost), niti većina pripadnika može započeti indivi­
dualnu "karijeru" unutar same klase (unutargeneracijska
otvorenost). Isto je tako nadjeno da je regrutaciona baza
današnjih pripadnika klase relativno široka. U nju su d©s-
peli potomci svih klasa, i to skoro isto toliko onih koji
su svoju "karijeru" započeli medju radništvom, kao i onih
koji su startovali unutar posredne klase (taj nalaz, o
sadašnjem stanju, protivrečio je hipotezi o posrednoj klasi
kao-dominantnom regrutnom rezervoaru vladajuće klase).
Tendencijski, medjutim, mi smo našli i znakove klasnog z a ­
tvaranja: izrazito istaknute u odnosu na privatnike, jasno
 142

naznačene ■- prema radništvu. Dosadašnju, pak, znatnu

otvorenost objašnjavali smo snažnim strukturalnim i sis­
temskim promenama (formiranje industrijskog, i istovre­
meno novog klasnog društva), ali takodje i mogućim traj­
nijim uticajima načina legitimiranja sistema.

Jasno je, ipak, da iz podataka o poreklu,

i početku "karijere”, ne možemo razabrati eventualno pos­
tojanje nekih specifičnih rezervoara (društvenih položaja,
radnih mesta...), iz kojih se neposredno regrutuju pripad­
nici klase kolektivnih vlasnika. Isto tako, još uvek ne
znamo da li postoje neki odredjeni položaji, na koje se
usmerava pretežan broj potomaka sadašnje vladajuće klase
- koji bi im omogućavali, u izvesnim okolnostima, ponovni
uspon u klasu porekla, ili barem osiguravali približno
isti način života. Najzad, ostalo je otvoreno i pitanje
stabilnosti klasnog položaja. Nije, naime,, nevažno usta­
noviti u kojoj meri ulazak u klasu kolektivnih vlasnika
osigurava i trajniji opstanak u njoj, odnosno kretanje
izmedju različitih njenih slojeva, a u kojoj se meri po­
javljuje ispadanje pojedinaca iz klase (i kod koje grupe
je ono najrasprostranjenije). U vezi sa sva tri naznačena
problema postaviće se prvo kratke preliminarne (istraži­
vačke) hipoteze.

Prvo pitanje se, dakle, tiče nekih specifič­

nijih obrazaca unutargeneracijske pokretljivosti. Mi smo
videli da je znatan broj pripadnika vladajuće klase "kari­
jeru" započeo unutar različitih slojeva radništva. Isto­
vremeno, opšti principi klasne mobilnosti sugerišu da se
kretanje (uzlazno i silazno) po pravilu odvija izmedju
najbližih klasa. Trajnije zadržavanje takvih obrazaca mo­
bilnosti, u kojima se masovno i naglo prevaljuje velika
"socijalna distanca" (izmedju znatno udaljenih klasnih
položaja), vodilo bi do teškoća u uspostavljanju klasne
homogenizacije (kako zbog naglih velikih promena u načinu
života, tako i interesa itsl.). Stoga možemo pretpostaviti
da napredovanje iz radništva u klasu kolektivnih vlasnika
u principu nije skokovito, već postepeno. Da znatan broj
napredajućih prolazi u medjuvremenu kroz položaje unutar
posredne klase (ili bar kroz ''elitne' slojeve radništva).
Drugim rečima, pretpostavljamo da će podaci o položajima
sa kojih su se neposredno uzdigli pripadnici vladajuće
klase pokazati (opšti) pad učešća radništva (uz relativan
rast "elitnijih'5 slojeva), a porast posredne klase - kao
regrutnog rezervoara klase kolektivnih vlasnika (u odnosu
na ranije podatke o unutargeneracijskoj pokretljivosti).

Drugo pitanje pripada bloku o medjugenera-

cijskoj pokretljivosti. U prethodnoj (opštoj) raspravi mi
smo tek delimično mogli da.pratimo "sudbinu" onih naših
ispitanika, čiji su očevi pripadali "višoj" klasi. Videli
smo da se većina njih smestila u posrednu klasu, jedan
manji deo je i sam dospeo do položaja u vladajućoj klasi,
a broj onih koji su potonuli u radništvo, ili med ju pri­
vatnike, znatno je manji. Sve je to u skladu s teorijskim
očekivanjima.- Ti raniji podaci, medjutim, nisu bili naj­
pogodniji za odgovore na tip pitanja koji nas sada zanima,
jer su u više pogleda nedovoljno precizni. Pre svega, oni
se zasnivaju na "horizontalnom" čitanju tabela (outflow),
koje treba uzeti s krajnjim oprezom zbog (kvotnog) tipa
uzorka.- I zatim, oni-se odnose na raniji period, u kojem
su strukturalne i sistemske promene bile najintenzivnije,
pa čak jednim delom prikazuju i pred-revolucionarnu gene­
raciju (stoga su korišćeni termini kao što su: viša,
srednja i niža klasa i tsl.). Može se očekivati, dakle,
da će tek pokretljivost potomsta sadašnjih pripadnika vla-
dajuće klase bliže slediti obrasce imanentne vladajućem'
tipu društvenih odnosa (tu se sada pojavljuje novi problem
jer neki od potomaka još nisu započeli samostalnu "kari­
jeru", drugi su na samom početku itd^). U skladu s tim,
i u odnosu na ranije podatke, možemo pretpostaviti da je
došlo do smanjenja broja onih potomaka, koji padaju ispod
položaja posredne klase (zbog uzdizanja socijalnih barije­
ra, koje štite od radikalnijeg gubljenja položaja; na taj
 144

način se onemogućava stvaranje izrazitog jaza izmedju

načina života dve generacije što, ustanovljeno kao opšti
princip, povratno doprinosi većoj klasnoj homogenizaciji).
Uz to, može se očekivati i manji broj potomaka koji sami
zauzimaju položaje unutar klase kolektivnihVlasnika (zbog
nedostatka vremena za njihovu unutargeneracijsku mobilnost).
Ipak, kar hipoteza se može uzeti tvrdnja da dolazi do (ba­
rem đelimičnog) preklapanja položaja sa kojih su neposredne
regrutovani današnji pripadnici vladajuće klase, i položaja
na koje se usmeravaju njihovi potomci.

Poslednje pitanje posvećeno je personalnoj

stabilnosti klase kolektivnih vlasnika. Osnovno stanovište
je raspravljeno: klasni odnos odredjuje karakter društva,
a ne pojedinačna sudbina (mase) pripadnika empirijskih
grupa. Stoga problem nasledjivanja klasnog položaja ne
dostiže nivo (opštosti) rasprave o temeljnoj prirodi
društva, već se nalazi u okviru teme o konkretnim oblicima
klasne mobilnosti. Principijelno isti status ima. i problem
dužine individualnog opstanka unutar pojedinih klasa.
Drastično rečeno, ni kada bi pripadnici suprotstavijenih
klasa svake godine medjusobno zamenjivali mesta, to ne bi
izmenilo osnovni karakter njihovog medjusobnog odnosa.
Naravno, formalna logika ovde ne može odvesti dalje od
sirovih formulacija. Već su, naime, pomenuti uslovi koji
dovode do (relativne) stabilizacije personalnog sastava
klase (unutargeneracijski), odnosno do uspostavljanja
barijera prema silaznom kretanju ispod nivoa posredne
klase (medjugeneracijski). Klasu čini jedinstvo njene
uloge u podeli društvenog rada, i njenog načina života,
kao i interesa koji iz toga slede - u suprotnosti prema
drugoj klasi. Objektivnost klasnog položaja se, u realnom
funkcionisanju sistema odnosa, ne može odvojiti od celokup
nosti (praktične) egzistencije konkretnih društvenih grupa.
Imanentni zakoni društvene formacije posredovani su, u
istorijskom kretanju, totalitetom “ljudske (grupne/indivi­
dualne) situacije'1. Sto^a je za klasu, kao istorijski sub­
jekt, neophodno (i) njeno homogenizovanje. Bez relativne
 145

trajnošti/stabilnosti/kontinuiteta svog "sastava", ona

ne može da konstituiše svoj specifičan način života, niti
da formuliše (u samorazumljivom obliku) švoje (celovite)'
interese, pa tako ni (konzistentnu) klasnu svest (problem
homogenizacije vladaj uče klase se, znači, pojavljuje kao
lajt-motiv u svim pitanjima vezanim za njenu reprodukciju).
Kada se, pri tom, radi o klasi (kolektivnih vlasnika)
koja ima planersko-organizatorsku društvenu ulogu, te
stoga integriše celokupan globalni sistem, nemogućnost
njene sopstvene homogenizacije vodila bi stalnim poreme-*
ćajima - u reprodukciji pojedinih segmenata, kao i ukup­
noj društvenoj reprodukciji. Naravno, po prirodi sopstve-
nog položaja, klasa raspolaže •šnovnim sredstvom za samo™
-stabilizovanje (kao pretpostavkom homogenizacije), a to
je moć. Tu se sad ne radi o globalnoj moći klase,
koj*m se štiti ukupan njen položaj, već o specifičnoj moći
pojedinačnih pripadnika - koja reprodukciju klasnog sas­
tava operacionalizuje kao planiranje ,:kadrovske selekci­
je" (što je pokazano u opštoj teorijskoj raspravi). Sta­
bilizacija (individualnog) klasnog položaja, dakle, u
principu je posledica takvog načina klasnog obnavljanja,
pri kojem sami pripadnici klase neposredno kontrolišu
ulaz u nju (pa tako i izlaz, kao i napredovanje unutar
hijerarhije i tsl.). Iz rečenog bi sledio niz operacio-
nalnih hipoteza. U uslovima relativne stabilizacije sis­
tema, pojedinci teže da trajno zadrže položaj unutar vla­
daj uće klase. Kretanje pripadnika klase je u principu
horizontalno i uzlaz n©>, dok silazno predstavlja.izuzetak.
U klasu se ulazi preko njenih "nižih" slojeva, što je po­
ložaj u hijerarhiji viši, to je stabilniji (redje se
ispada iz klase).

Konkretizaćija problema personalne stabil­

nosti zahteva, medjutim, i jednu dodatnu specifikaciju.
Ona se odnosi na moguće delovanje principa "skraćenih
(jednogodišnjih) mandata", "ubrzanih rotacija", "depro-
fesionalizacije (nekih) funkcija" i si. - koji su zadnjih
godina institucionalizovani i (još više) propagirani. Da
 146

takva grozničava fluktuacija ne može ugroziti pošednike

najviših položaja jasno je po sebi, i vidljivo iz najpo­
vršni jeg novinskog pregleda. S druge strane, moguće je da
je navedena kampanja dovela do povećane otvorenosti
(ulazne, ali i izlazne!) na dnu vladajuće hijerarhije. I
ubrzavanje rotacije na ‘‘vrhu'* (bez obzira na stabilnost
samog položaja), i jačanje otvorenosti na "dnu" klase,
označavaju rast njene nestabilnosti. Zbog objektivne uloge
koju klasa u društvu obavlja, to mora prouzrokovati njenu
ozbiljniju "disfunkcionalnost". Mogao bi neko reći<h je
to cena '‘demokratizacije”. Jedan odgovor znamo: time se
granica medju klasama ne briše, već se samo (eventualno!)
lakše prelazi. Drugi odgovor, na potpitanje: ko lakše
prelazi tu granicu?, naznačen je: sve manje radništvo, a
sve više posredna klasa. Treći odgovor (na upit - je li
kampanja zaista uvećala vertikalnu pokretljivost?) tele
treba da se istraži. Ali bez obzira na njega, mora se ut­
vrditi da je pomenuta destabilizacija klase kolektivnih
vlasnika jedan od oblika akutne društvene krize (i, naravno,
jedna od njenih uzročno/posledičnih "funkcija” !).

Pre nego što se na konkretna pitanja pokuša

odgovoriti podacima iz istraživanja, izgleda korisno da se
naši ispitanici detaljnije predstave. Oni su, kao što zna­
mo, podeljeni u dva sloja: politički rukovodioci (4ol ispi­
tanik) i direktori (384 ispitanika). Po hijerarhiji, poli­
tičkih rukovodilaca opštinskog nivoa u uzorku ima 235
(58,6%), nivoa zajednice opština - 61 (15,2%) i republičkog
nivoa - lo5 (26,2%). Medju direktorima, tzv. "nižih"
(direktora OOUR-a) ima 123 - (32%), "srednjih" (direktori
sektora u SOUR*ima i radnim organizacijama i si.) ima 142
(37%), a "viših” (generalni direktori SOUR-a i samostalnih
RO, članovi poslovcdnih kolegijalnih organa SOUR-a i si.)
ima 119 (31%). Po dužini pripadništva sloju, u kojem se
sada nalaze, ispitanici se rasporedjuju ovako: do jedne
godine - 118 političkih rukovodilaca (29,4%) i 7‘4 direktora
(19,3%); 2-5 godina - 115 političkih rukovodilaca (28,7%)
i 9o direktora (23,4%); 6-lo godina - 81 politički rukovo-
 li+7

dilac (2o,2%) i 94 direktora (24,5%); ll-4o godina - 87

političkih rukovodilaca (21,7%) i 126 direktora (82,8%).1)
Najzad, po polu, medju političkim rukovodiocima žena ima
47 (11,7%), a medju direktorima ima ih 3o (7,8%).

Već ti najjednostavniji podaci sugerišu neke

od odgovora na pojedina postavljena pitanja. Pokazuje se da
znatan deo klase, a posebno političkih rukovodilaca, pred­
stavljaju novo-regrutovani pripadnici! Odmah ee, dakle,
razjašnjava da pomenuta kampanja "permanentnih rotacija"
nije predstavljala puki verbalizam (legitimacijski nametnut),
već da je proizvela znatne praktične posledice: oko 1/4
klase nalazi se na "pripravničkom stažu"! činjenica da su
to političari češće nego direktori govori i o smeru kampanje,
i o (ideološkoj) predstavi o "neprofesionalnoj" ulozi onih
prvih (s obzirom na njihovu stvarnu društvenu ulogu, izgrad­
nja takvog privida može imati teške posledice). Ali nošto
su i direktori zaista neobično snažno zastupljeni medju no-
vo-regrutovanim, možda se deo odgovora može potražiti i u
drugom pravcu. S obzirom na vreme istraživanja (nešto manje
od 4o godina posle rata), moguće je da je na delu i značaj­
nija "smena generacija" (pa bi i "rotaciona kampanja" tako
bila samo okvir u kojem se ta smena vrši). U tom slučaju
bi "uzlazna" kretanja morala znatno nadmašivati "silazna",
ali o tome za sada ne možemo suditi. Ovde nam još ostaje
da uporedimo podatke o hijerarhiji i stažu" unutar vlada-
juće klase. Pokazuje se, naime, kao što se moglo očekivati,
da ta veza kod političkih rukovodilaca nije bez značaja:
sa hijerarhijskim nivoom raste i dužina "staža". Na opštin-
skom nivou, čak 42,1% političkih rukovodilaca su tek jednu
godinu na položaju, a na republičkom nivou svega njih 8,6%.
Nasuprot tome, više od lo godina političarskog "staža" ima
skoro polovina republičkih funkcionera, a manje od 9% op§
tinskih (za nivo zajednice opština veličine se kreću, ot-

1) Važno je napomenuti da ovde nisu uzete u obzir godine koje

su ispitanici eventualno proveli unutar drugog sloja vla­
daj uće klase. Dakle, dugogodišnji direktor - a jednogo­
dišnji političar - pojavljuje se, za sada, samo u grupi
sa najkraćim "stažom" itd.
 - l*+8 -

prilike, po sredini). Zanimljivo je, da je kod direktora

ta veta vrlo slaba: "viših" direktora, sa 5 ili manje godina
direktorskog ."staza ima oko 4o%. a "nižih" oko 5o.%. Ukratko
u sloj .političkih : kovodilaca- (sto još ne znači i
/u vlađajuću klasu u >šte) ulazi se, izrazito dominantno,
preko najnižih hijerarhijskih položaja (od ukupnog broja
novo-regrutovanih, 84% se nalazi na opštinskim položajima,
a svega 8,5% na republičkim). Kod direktora, medjutim (koji
kao celina predstavljaju "niži" sloj vladajuće klase), takvo
pravilo postepenog napredovanja nije naročito izraženo.^

Ustanovljeno masovnije obnavljanje klase

kolektivnih vlasnika (posebno sloja političkih rukovodilaca,
i to pre svega na nižim - opštinskim - hijerarhijskim nivoi-
ma) direktno nas upućuje na pomenuta pitanja: s kojih polo­
žaja se neposredno regrutuju pripadnici te klase?, da li
je njihovo uzdizanje skokovito ili postepeno?, postoji li
neki posebni "regrutni rezervoar" gde je šansa za uspon
veća nego na drugim položajima? Mi smo videli da su očevi
današnjih pripadnika vladajuće klase zauzimali položaje u
svim društvenim slojevima, a pretežno u "nižim" (unutar
radništva i zatim seljaštva), kao i da su sami ti ispitanici
"karijeru" u značajnoj meri započinjali medju radništvom.
Pogledajmo kako stoji stvar s položajima koji su prethodili
njihovom usponu u one slojeve vladajuće klase, u kojima se
2)
sada nalaze:1
2

1) Na rezultate ovde utiču, u istom smeru, način organiza­

cije preduzeća i način konstrukcije uzorka. Na primer,
u preduzećima (ili ustanovama) sa više stotina zaposlenih
može postojati samo jedan direktor: "postepenost" tu ne
postoji, a u uzorku se i takav direktor pojavljuje kao
"najviši". U firmama sa razgranatom hijerarhijskom struk­
turom i napredovanje ima sigurno drukčiji sled.

2) Pitanja su glasila: S kojeg ste radnog mesta prvi put

dospeli na položaj direktora, odnosno političara?
 149

Tabela 7
Položaji s kojih se neposredno regrutuje u slojeve
kolektivno-vlasničke klase (%)

Klasa iz koje su regrutovani

Sloj u koji
se regrutuf iprivat - radniš - posred- kolektivno- ostalo
je ~ nici tvo na vlasnička

Direktori oj , 3 5,7 88,8 5,o o,3

Politički
rukovodioci o,3 19,6 53,4 25,8 o,8

Posmatramo li podatke iz tabele izolovano,

opažamo da su obrasci za regrutovanje u slojeve direktora
i političkih rukovodilaca ponešto različiti. Direktori su
na svoje položaje prvi put dospeli skoro isključivo iz slo­
jeva posredne klase. Razložimo li i njih detaljnije, naći
ćemo. da se više od 1/2 direktora na položaj uspelo iž sloja
nižih rukovodilaca (šefova...), a više od 1/3 iz sloja
stručnjaka. Relativno mali broj direktora (i to, naravno,
"viših" i "srednjih") položaj je stekao "horizontalnim" pre­
laskom iz političke sfere, a isto tako mali broj'uzdigao
se iz klase radništva. Pri tom, šansa za uspon iz "viših"
slojeva radništva daleko prevazilazi šanse ostalih slojeva
(broj direktnih uspona s položaja NKV, PKV, KV i VKV rad­
nika je zanemariv, dok je uzlaznih službenika i tehničara
bilo 2,7%, a poslovodja 2,1%). Broj direktora koji su na
položaj dospeli iz privatničke klase je beznačajan, i tu
se oni idealno podudaraju s političkim rukovodiocima. Slič­
nost bi se mogla naći i u tome, što je najveći broj poli­
tičkih rukovodilaca prvobitno takodje regrutovan iz pos­
redne klase. Ali tu se podudarnost završava: naime, ovde su
stručnjaci češće polazni sloj (za više od 1/3 uspinjućih)
nego niži rukovodioci (oko 1/4 političara je otuda, uzdignute
i ta razlika u korist stručnjaka raste, što je viši položaj
u političkoj hijerarhiji!). Dalje, dosta, značajan broj po­
 15o

litičkih rukovodilaca je "karijeru11 u vladajućoj klasi

započeo unutar direktorskog sloja (s obzirom, pak, ha
način regrutacije direktora, izlazi da su oni u klasu ko­
lektivnih vlasnika stigli najvećim delom iz posredne kla­
se). Najzad, ni broj onih koji su u usponu "preskočili"
Dosrednu klasu - dospevši direktno iz radništva medju po­
litičke rukovodioce - nije za potcenjivanje: oni čine
jednu petinu sloja. Razložimo li hijerarhijski samo rad­
ništvo, onda su političari koji su direktno regrutovani
iz klasičnih manuelnih ("nižih") slojeva (NKV, PKV, KV,
VKV, brigadiri), zastupljeni sa 5,7%, a oni iz nemanuelnih
("viših" - službenik sa srednjom stručnom spremom, tehni­
čar, poslovodja) sa 13,4%. Raščlanimo li, dalje, hijerar­
hijski i same političke rukovodioce, izlazi sledeće. Na
opštinskom nivou, njih 22,6% regrutovano je direktno iz
radništva, i to iz "nižih" (manuelnih...) slojeva - 7%, a
"viših" (nemanuelnih...) - 15,6%. A na republičkom nivou,
neposredno iz radništva uzdiglo se ukupno 11,8%, pri čemu
iz "nižih" slojeva - 4,7%.. a iz "viših" - 7,1%. Detaljnija
analiza, dakle,.potvrđjuje pravilo "bližih kontakata".
Klasni "skok" iz radništva u klasu kolektivnih vlasnika
odvija se najčešće tako, što se iz "viših" slojeva prve
klase uspinje u "niže" slojeve druge.

Pošto obrasci regrutovanja političkih rukovo­

dilaca (i pored svih uzastopnih relativizovanja) odstupaju
od teorijskog očekivanja, možemo pokušati da ih analizira­
mo na još jedan način: prema vremenu u kojem su ušli u vla­
dajući sloj. Logično je, naime, pretpostaviti da je po za­
vršetku formativnog perioda - t j . u vreme stabilizacije
društvenih odnosa - došlo do promena u empirijskim obras­
cima reprodukcije dominantnog sloja, Znamo da je značajan
deo revolucionarne i ratne elite - formacionog jezgra budu­
će klase - poticao iz "nižih" društvenih slojeva. Isto je
tako poznato da se konstituisanje sistema odvijalo u uslo-
vima izrazite dominacije legitimacijskog okvira u kojem
se država pojavljuje kao "radnička';', a rukovodeća grupa kao
"avangarda proleterijata". Moglo bi se očekivati da je ideo­
 151

logija "klasneg porekla" tada bila nadmoćna ideologiji

"stručnosti’, te da je direktan uspon iz radništva u vlada­
jući (politički) sloj više stimulisan, a uspon iz grupe
stručnjaka manje. Sa razvojem i (civilizacijskim) uslož-
njavanjem sistema, možemo pretpostaviti, dolazi do obrtanja
tog odnosa..

Da bi se hipoteza proverila, ispitanici (poli­

tički rukovodioci) podeljeni su u četiri grupe - prema vre­
menu u kojem su prvi put postali pripadnici sloja: grupa I,
od 1944. do 1965. godine; grupa II, od 1966. do 197 5. godi­
ne; grupa III, od 1976. do 1983. godine; grupa IV - 1984.
godine."^ Rezultati pokazuju sledeće: radništvo, kao rezer­
voar neposredne regrutacije, tokom se vremena značajno suža­
va (učestvuje sa 29% kod grupe I, a sa 11,8% kod grupe III),
ali je u poslednjoj godini (ubrzane mobilnosti) njegovo
učešće ponovno povećano (kod grupe IV - 18,5%). Važno je
to, da praktički celokupno smanjenje nosi grupa klasičnih
manuelnih radnika (od NKV do VKV), koji postaju zanemariv
regrutni rezervoar (iz svih tih slojeva cajedno se, u III
i IV grupi, u političare uspeo jednak broj pojedinaca kao
i iz poslovodja). Udeo posredne klase je u celokupnom pe­
riodu konstantan (nešto preko 51%), ali je promena unutar
nje vrlo zanimljiva. Relativno učešće sloja stručnjaka kao
regrutnog rezervoara opada (od 43% kod grupe I, na 29,9%
kod grupe IV), a raste učešće nižih rukovodilaca (sa 11,4%
na 21,6%; time se tendencijski približava obrascu uspona
medju direktore). Isto se tako značajno povećava i broj
uspona s mesta direktora na položaj političkog rukovodioca
(za grupu I iznosi 16,4%, a za grupu IV - 28,9%). Medjutim,
delimičan rast učešća ("viših') slojeva radništva, kao re-

1) Periodizacija je morala biti spolja uslovljena, potrebom

da se u svakoj grupi nadje približno podjednak broj ispi­
tanika, pri tom dovoljno veliki \i svakoj, da omogući smis
lenu analizu. Ipak, podala istovremeno sledi i imanentnu,
društveno-razvojnu logiku:, prva grupa je približno stacio
nirana u formativni period, druga u period ekonomske re­
forme, treća u vreme političke ("ustavne") reforme, a
četvrta u godinu vrhunca kadrovske vrteške "jednogodiš­
njih mandata" (stoga je i najbrojnija, iako svedena na
samo jednu godinu).
 152

grutnog rezervoara, u zadnjoj godini je o s t v a r e n U D r a v o

na račun nižih ruko v o d i l a c a i direktora.

Dinamička analiza ukazuje, znači, na neke pra­

vilnosti, ali i proširuje krug pretpostavki. Globalno pds-
matramd«; mogućnost skokovitog uspona iz klase radništva
u klasu kolektivnih vlasnika tendencijski se smanjuje. To
naročito važi za "niže" slojeve radništva, za klasični
proleterijat. Medjutim, legitimacijska osnova sistema ne
dozvoljava dovršavanje takvog procesa. Ona povremeno dovodi
do širenja prilika za direktan uspon, ali samo za "više”
slojeve radništva. Hipoteza o jačanju "tehnokratske" ideor-
logije, koje bi dc-nelo i povećanje šansi stručnjaka (kao'
specijalista) za uspon u vladajući sloj (političara), po­
kazala se neopravdanom. Umesto toga, sve se jasnije ocr­
tava proces hijerarhizacije društva, po kojem obavljanje
jedne rukovoddfe uloge postaje pretpostavka za uspon na
drugu. I to je tendencija koja se razvija na svim nivoima
društva: direktori se uobličavaju u glavni (neposredni) •
regrutni rezervoar za sloj političkih rukovodilaca, niži
rukovodioci'sve više postaju osnova za uspon unutar pos­
redne klase, a poslovodje unutar radništva (zajedno sa
službenicima). Specijalizacija za upravljanje ljudima for-'
mira se kao poseban (a društveno obuhvatan, t j . rasprostra­
njen po ukupnom socijalnom "prostoru”) oblik tehničke-i-
-društvene organizacijske veštine. Upravljačka piramida
koja ide preko svih klasnih granica (iako ih ne briše).

Pribere li se sada sve što je rečeno o društve­

nim položajima koji neposredno prethode usponu u klasu
kolektivnih vlasnika, može se sažeto zaključiti da posredna
klasa (tendencijski) postaje apsolutno dominantan regrutni
rezervoar za taj uspon. Ona to već faktički jeste, kada je
u pitanju sloj direktora. Medju političkim rukovodiocima
se, medjutim, još može naći znatniji broj onih, koji su tu
dospeli direktno iz klase radništva. Ali je učestalost
skokovitih uspona sve manja. Potpuno izdizanje barijere,
pred takvom vrstom direktnih napredovanja, sprečeno je
 153

delovanjem sistemski nužne legitimacijske intervencije:

u povremenim kampanjama obnove "proleterskog" teraktera
sistema, izvestan broj radnika biva a^sorbovan u klasu
kolektivnih vlasnika. Pa čak i tu sa može registrovati
značajan romak: radnici, kojima se vladajuća klasa deli-
mično "dopunjava", skoro isključivo pripadaju "eliti":
ako drlaze iz proizvodnog sektora, to su ooslovođje (ili
tehničari); ostali su službenici. Pomirenje legitimacij-
ske potrebe (za potvrdjivanjem "radničkog karaktera" društ­
vene organizacije), i potrebe za homogenizacijom vladajuče
klase (smanjenje razlika u načinu života, interesima itd.
izmedju klase porekla i odredišne klase), ostvaruje se
tako, što se pripadnici "najviših" slojeva radništva po­
vremeno uzdignu na "najniže" (opštinske) položaje klase
kolektivnih vlasnika. Razlika izmedju obrazaca regrutovanja
u sloj direktora i sloj političkih rukovodilaca sve manje
je razlika u obliku, a sve više u “stepenu". Privatnici su
iz oba kretanja isključeni. Radnička osnova kod političara
je sve tanja, a ono što ostaje obavlja (^re uspona) niže
komandne (ili rutinsko-nemanuelne) funkcije. I apsorpcija
iz posredne klase (u oba vladajuća sloja) sve se više
oslanja na komandne položaje unutar nje. Društveni uspon
iz klase u klasu odvija se, tako, posredstvom specifične
hijerarhije komandovanja, koja je izgradjena unutar svake
klase (kao univerzalni medij društvene kontrole). Po toj
istoj liniji se, najzad, i jedan broj direktora (kao pri­
padnika - u celini - "nižeg" sloja vladajuće klase) uzdiže
medju političke rukovodioce, predstavljajući vrlo značajan
rezervoar za njihovo obnavljanje.

Prethodnu analizu neophodno je još dopuniti po-

redjenjem s ranije prikazanim nalazima o unutargeneracijsko
pokretljivosti (izmedju prvog i sadašnjeg radnog mesta -
u p . tabelu 5 i dalji tekst). Tamo je, za ćelu vladajuću
klasu, ustanovljeno da je 41,9% njenih pripadnika započelo
svoju "karijeru'1 na položajima koji pripadaju klasi radniš­
tva. Ovde se, pak, pokazuje (spojimo li podatke za slojeve
direktora i političkih rukovodilaca) da je radnički položaj
 154

neposredno .prethodio usronu u vladajuću klasu kod samo

12,5% njenih pripadnika! I zatim, dok pri posmatranju
odnosa izmedju početnog i aktuelnog društvenog položaja v:
nije utvrdjena značajnija razlika u obrascima pokretlji­
vosti direktora i političkih rukovodilaca, sada smo videli
da se politički rukovodioci ipak mnogo češće direktno re­
grutu ju iz klase radništva. Navedeno poredjenje, znači,
omogućava da se nešto preciznije ocrta ukupna unutargene-
racijska pokretljivost vladajućih slojeva (još detaljniji
uvid dobićemo kad ustanovimo šta se zbiva sa pripadnicima
tih slojeva posle njihovog prvog uspona). Pre svega, vidi­
mo da se prvobitna slika, o relativno ''masovnijimM skoko-
vitim socijalnim usponima, znatno ublažava. Iako je 2/5
vladajuće klase popunjeno pojedincima koji su "karijeru”
započeli medju radništvom, uspon većine njih bio je poste­
pen. Oni su se prvo uzdigli do položaja u posrednoj klasi,
a tek iz nje do klase kolektivnih vlasnika. Takav put je
naročito karakterističan za sadašnje direktore. Njihovo
napredovanje skoro isključivo se odvija preko položaja stru­
čnjaka ili nižih rukovodilaca. Kod političarskih položaja,
medjutim, skokovit uspon još uvek nije redak. No u oba
slučaja, bio uspon skokovit ili postepen (i kod oba sloja
vladajuće klase), on se sve više odvija preko specifičnih
komandnih položaja (koji postoje unutar obe podredjene
klase).

Tako se sada ocrtavaju različita sredstva kojima

klasa kolektivnih vlasnika - kao principijelno otvorena
grupa - teži da osigurava vlastitu homogenizaciju. Ona sve
više nastoji da se regrutuje iz klase koja joj je "najbliža
i prema kojoj su, stoga, neposredne suprotnosti (načina ži­
vota, interesa, ideologije...) najmanje izražene. S obzirom
na karakter legitimieanja njene dominacije, medjutim, ona
mora da apsorbuje (iako sve manje sistematski, a sve više
kampanjski) i pojedince s "radničkim poreklom". Tada se,
pak, ona prvenstveno okreće onim-pojedincima, koji su se
prethodno već uzdigli iz radništva u posrednu klasu (dopun-
 155

skim obrazovanjem, ili napredovanjem d o upravnoj hijerar­

hiji). Na kraju, kod još uvek postojećeg direktnog skoka
iz radništva u sloj političkih rukovodilaca, ishodišni
položaj pripada no pravilu "elitnim'1 kategorijama, a odre­
dišni - najnižem hijerarhijskom nivou. Naravno, može se
očekivati da se tendencijski uspostavi dominacija nrvog
obrasca, dok bi se drugi održavao kao pomoćan, a treći tek
kao izuzetan oblik, periodično obnavljan više s ritualnom
nego funkcionalnom svrhom. Time bi se empirijska pokretlji­
vost vladajuće klase približila teorijskom obrascu repro­
dukcije. A tako bi se ujedno ostvarila jedna od ključnih
pretpostavki da se klasa kolektivnih vlasnika, unrkos
kratkotrajnosti empirijskog sastava, konstituiše kao grupa
s neposrednom kolektivnom samosvešću 6 posebnosti svog
društvenog položaja, kao i ulozi koju ima u upravljanju
ukupnom društvenom reprodukcijom. Naravno, nasuprot njenoj
samosvesti izgradjuje se samosvest klase radništva, pa i
onog sloja posredne klase koji obavlja potreban rad. A os-
vešćcnje suprotstavljenih interesa je preduslov razvoja
društvene dinamike koja društvene sukobe premešta iz sfere
haotifinih individualnih resantimana, u područje oslobodi­
lačkih revindikacija.
Pre nego što se predje na dalje ispitivanje
uslova koji doprinose (de)homogenizaciji vladajuće klase,
treba se osvrnuti ukratko'na još jedno pitanje koje može
bliže da ocrta specifičan rezervoar iz kojeg se regrutuju
njeni pripadnici.- Radi se, naime, o tome da se ustanovi iz
kojih oblasti, privrednih i neprivrednih, potiču budući
politički rukovodioci. Cilj je da1 se utvrdi da li neke od
njih pružaju veće (odnosno manje) šanse za društveni uspon.
Globalno posmatrano, neposredno pred ulazak u vladajući -
politićarski - sloj, oko 38% ispitanika je radilo u razli­
čitim privrednim granama, a oko 5o% u neprivrednim (za os­
tale su podaci neprecizni). Iz toga bi sledilo da su rela­
tivne šanse (prema ukupnom broju zaposlenih), za uspon medju
političke rukovodioce^ približno dvostruko manje za one koji
rade u privredi, a više nego dvostruko veće za pojedince
 156

zaposlene u' neprivredi. Ali takvo bi zaključivanje više

zamagljivalo stvari nego što bi ih rasvetljavalo. Uzmemo
li, naime, u obzir i slojeve iz kojih se vrši regrutacija
- gde dominiraju stručnjaci (a zatim niži rukovodioci i
direktori) - pitanje prednosti postaje znatno nejasnije.
Umesto neizvesnog izračunavanja relativnih šansi, koje ’
bi bilo krajnje nategnuto jer ne postoje svi neophodni
statistički podaci, pokušajmo da nadjemo oblasti u kojima
postoji izrazita koncentracija (ili dekoncentracija) šansi
za uspon. Takva oblast naravno, postoji (ne bi se u sve
to trebalo ni upuštati, da je druRčije!) i to je sektor
društveno-političkih zajednica. Skoro 1/4 profesionalnih
političkih funkcionera je pre uspona obavljala profesio­
nalne (ali ne i funkcionerske) uloge unutar državnih apa­
rata. Učešće te kategorije je, uz to, utoliko veće, što
je položaj u hijerarhiji viši, pa iz nje potiče skoro 1/3
republičkih političkih rukovodilaca (nasuprot 1/5 opštin-
skih).

Interpretacija se odmah, nameće. Izgleda

kao da se radi o tipičnoj birpkratskoj. proceduri napredova­
nja u rangu, prema kojoj se - s akumulacijom staža - u
jednom trenutku preskače granica izmedju stručnog i funk-
cionerskog položaja. To bi naročito važilo za centralni
državni aparat, gde su obe grupe - administrativna i ruko­
vodeća - relativno brojne, a (faktičke) granice medju njima
nisu baš uvek jasno definisane, pa mogu biti (kao što i
jesu) promenljive. Ipak, postepeno "uzdisanje®' unutar držav­
nog aparata ne bi trebalo sebi predstavljati kao uspostav­
ljanje veberijanske logike birokratske karijere. Civiliza-
torski elementi birokratske organizacije - kompetencija,
podela nadležnosti, pokazano znanje i sposobnost kao pred-
uslovi uspona... - tu su ili podredjeni, ili ih uopšte nema.1 ^

1) 0 "političkoj ®® dcminaciji nad profesionalno-birokratskom

organizacijom državne uprave piše E.Pusić u tekstu: Pro­
fesionalni kadrovi u upravi i kriza: "Osnovna je činjenica
da mi takvog profesionalnog upravnog vrha u jugoslavenskoj
upravi praktički uopće nemamo... I cijelu proceduru njiho­
va (tj. ljudi u upravnom "vrhu’ - M.L.) imenovanja provo­
dimo po metodama i kriterijima biranja ljudi na političke
 157

Naime, funkcionefski položaj ne dostiže se unutar konti­

nuuma :,kar ijere već predstavlja klasni skok. A kriterij
za naimenovanje i tu je pre svega - odanost hijerarhiji.
Stoga, izrazito povećanu šansu za dospevanje u klasu kolek­
tivnih vlasnika, koja karakteriše položaje posredne klase
unutar državnih laparata, ne treba u većoj meri pripisivati
racionalizovanoj shemi birokratske 'karijere". Ona je, do­
minantno, posledica specifičnog funkcionisanja reprodukcio-
ne logike kolektivno-vlasničkog aparata. Na stručnim položa­
jima unutar različitih državnih komiteta lojalnost je stalno
proverljiva i vidljiva. Pošto naimenovanje predstavlja akt
kojim se postavlja konkretna ličnost, prednost trajno pri­
sutnih (i kontrolisanih) više je nego očigledna. S druge
strane, u pojedinim periodima vladajuća klasa, nastojeći da
stabilizuje svoj položaj, do izvesne mere proširuje sopst-
vene granice. Takvo eventualno širenje nomenklature, kao
faktički "administrativni akt", u prvom redu će obuhvatiti
one položaje, koji su već unutar postojećih aparata, iako
još ne pripadaju funkđonerskom statusu. Na kraju, postoje
i specifični položaji unutar vladajuće klase, koji se po
logici aparata (stručnosti...) nužno popunjavaju tek na
osnovu dugoročnije (unutrašnje) karijere. Tu spadaju, npr.,
sudstvo, vojska, policija...

Bez sumnje je jasno da postojanje tako domi­

nantnog specifičnog rezervoara, iz kojeg se klasa kolektiv­
nih vlasnika regrutuje, snažno doprinosi njenoj homogeniza­
ciji. I to tim više,«>što se radi o položajima koji su nepo­
sredno operativno vezani za klasu u njenom funkcionisanju.
S tog stanovišta bi održavanje nekog homogenizujućeg jezgra
bilo izuzetno važno. Vremensko praćenje podataka iz istra­
živanja, o fcdis)kontinuitetu to>g jezgra, ne može se smatrati.

(Nastavak fusnote sa prethodne stranice)

funkcije." - Up. Inteligencija i moderno društvo (zbornik),
SDH, Zagreb, 1986, lo3. Autor pri tom veru je da je moguće
primeniti (predložene) mere kojima bi se stanje bitno iz-
menilo.
 158

sasvim preciznim: grupe koje se diferenciraju postaju

suviše male za pouzdanije zaključivanje. Treba, medjutim,
napomenuti da izgleda kao da se onaj deo klase, koji se
uzdiže iz samih državnih aparata, postepeno smanjuje ; dok
je u prvom periodu (1944-1965. godine) predstavljao skoro
jednu trećinu klase, u kasnijem (1976-1983.> se reducira
na nepunu 1/4 pripadnika. 0 uzrocima takvog (mogućeg!?)
opadanja ovde bi se moglo samo neodredjeno nagadjati, pa
će se stoga takva rasprava zaobići (način konstrukcije
uzorka?, ubrzanje cirkulacije?, širenje društveno-politič-
kih organizacija na račun državne administracije?, itd.).
Ako se proces zaista zbiva onda, s obzirom na stvarnu ulo­
gu aparata, možemo govoriti o izvesnoj daljnjoj "deprofe-
sionalizaciji" - gde bi širenje regrutacione osnove (unu­
tar privilegovanih krugova!) išlo pod ruku s delimičnim
opadanjem kompetencija (utoliko, ukoliko je rutinizovano
iskustvo jedna od njenih pretpostavki). Ali bi pri tom obe
strane pomenutog uravnoteženja vodile u smeri opadanja
klasne homogenizacije, t j . reprodukovanja grupe u okvirima
položajno/funkcionalne, a ne "organske" kategorije.

Ni posmatranje dinamike po pojedinačnim priv-

rednim-neprivrednim granama ne menja pomenuti zaključak.
Po svoj prilici izgleda da je aktualniji proces dekoncentra­
cije regrutacionih jezgara, nego što se radi o formiranju
specifičnih (granskih) rezervoara. Osim državnih aparata,
i drugo najveće izvorište budućih pripadnika političarskog
sloja - oblast osnovnog i srednjeg obrazovanja - verovatno
postepeno gubi na značaju: dok se u prvom periodu (do po­
lovine 196o~ih) iz njega uzdizala petina političkih ruko­
vodilaca, u najnovije vreme otuda potiče tfek desetina njih.
Na račun ta dva smanjenja došlo je, medjutim, samo do opšter
rasta učešća privrede kao polazišta za uspon, dok se kod
pojedinačnih grana ne može zapaziti neka nova izrazitija
koncentracija.

Uz položaj s kojeg se dospeva u vladajuću

klasu, za proces njene homogenizacije nije beznačajna ni dob
u kojoj se uspon ostvaruje. Pod pretpostavkom trajnijeg
 159

opstanka unutar klase (što će biti predmet narednog ispi­

tivanja)', ranije dosnevanje u nju pruža, naravno, veće
mogućnosti za individualnu "adaptaciju5' na položaj , pa i
razvijanje samosvesti o posebnosti interesa grupe - na
osnovu njene opšte društvene uloge i u suprotnosti sa dru­
gim društvenim grupama. Naime, specifičan način konstitu-
isanja klase • po kojem je pripadništvo uslovljeno isklju­
čivo aktivnom ulogom u planiranju i kontroli društvene
reprodukcije - postavlja pred nju sasvim nove istorijske
zadatke. Dok se klasni status, istorijski, u principu sti-
qo rodjenjem, u socijalizmu (kod klase kolektivnih vlas­
nika) on postaje stvar "biografije", individualnog uspona.1^
Položaj se zadobija skokom unutar (radne) "karijere", i
napušta se s njenim završetkom (stoga su gerontokratske
tendencije uvek snažno prisutne - potisnute formalno, one
će nastojati da se obno/e neformalno). Poznato je da su,
u vreme konstituisanja sistema, formaciono jezgro klase sa­
činjavali mladi ljudi. Uobličavanje društvenih odnosa, i
njihovog "socijalnog karaktera" (From), predstavljalo je
jedinstven proces. Ali masovno obnavljanje klase mladjim
ljudima protivreči logici njene reprodukcije. Klasa se po­
punjava postepeno, zauzimanjem upražnjenih mesta, a ne u
širim razmerama (povremene kampanje imaju prvenstveno ideo­
lošku funkciju). Od "kandidata" se zahtjeva dokazana lojal-
nost, a za to mladi nisu imali dovoljno vremena. Isto tako
oni ne stižu da uspostave personalne kontakte, koji su ne­
ophodni za naimenovanje. Ipak, to pretezanje na stranu
starijih nastoji se uravnotežiti specifičnim rezervoarima
za regrutaciju mladjih pripadnika klase -• političkom orga­
nizacijom omladine, čiji vrh predstavlja deo jedinstvene

1) U tom smislu se nameće poredjenje sa "herojskim" periodom

("klasičnog") kapitalističkog razvoja i legendama ^o šan­
sama svih i uspehu najsposobnijih. Apstrahujući kriterije
uspona, ostaje da se tamo radilo o sudbinama pojedinaca
(osnivača porodičnih "stabala"), a ovde je u pitanju sam
sistem (u kojem su "dinastije" u principu izuzeci, unrkos
povremenim empirijskim uskrsnućima).
 16o

vladajuće hijerarhijske organizacije. Angažman tu počinje

relativno rano, a sama aktivnost istovremeno pojedinca legiti-
mira i dovodi u vezu sa slojevima koji vrše naimenovanje.
"Socijalni karakter’ (eventualnih) budućih pripadnika tu se
uobličava na najsistematškiji način.

Treba, medjutim, što pre preći na utvrdjivanje

empirijskih obrazaca dobne regrutacije u vladajuću klasu,
da bi se prodiskutovalo njihovo moguće delovanje na homoge­
nost grupe. Mi već znamo da su slojevi političkih rukovodi­
laca i direktora (uz seljake) najstariji u uzorku: skoro
dve trećine klase je starije od 4o godina, a preko 1/3 sta­
rija je od 5o godina (modalna starost za sve ostale grupe je
od 3o do 39 godina). Ali vreme ulaska u Jdasu je time samo
indirektno nagovešteno, i ono će odmah biti neposredno ispi­
tano:

Tabela 8

Dob u kojoj se ulazi u kolektivno-vlasničku klasu (%)

Slojevi klase Starost u kojoj se postaje pripadnikom klase

do 29 3o-37 38-45 46 i više

godina godina

direktori 2o,6 42,2 25,8 11,5

politički
rukovodioci 32,2 22,7 26,9 18,2

Osnovni ("statički") podaci navode na zaključak

da pojedinci bivaju apsorbovani u vladajuću klasu u relativno
ranijoj životnoj dobi: više od polovine pripadnika oba sloja
dospeli su na položaje već tokom prve trećine svoje radne
‘‘karijere". Pri tom vidimo da kod direktora postoji tipična
dob za uspon (izmedju 3o. i 37. godine), dok su političari
znatno ravnomernije rasporedjeni po svim klasifikacionim gru­
pama. Iz pregleda bi, dakle, izlazilo da starosni obrasci
mobilnosti deluju relativno povoljno na homogenizaciju klase
 161

kolektivnih vlasnika. Osnovna masa klase (kao da) se re­

grutuje dovoljno rano. To bi pojedincima davalo dvostruku
šansu. Oni bi imali vremena da izgrade specifičan način
životaKLase, da prepoznaju njene posebne interese, kao i
načine za njihovo očuvanje/razvijanje. I zatim, oni bi
imali neku vremensku perspektivu, unutar koje se zasnivanje
njihove posebne "životne situacije” (u skladu s datim nolo-
žajem unutar klasne hijerarhije) pojavljuje kao realna (re­
lativno trajna) činjenica. Značaj takvog "pomirenja" sa
posebnošću klasnog položaja (kao totalitetom) prevazilazi,
naravno, okvire individualnih adaptacija. Ovde se pre svega
radi o tome, da se pojedinačni položaji nametnu kao opšte
društvene uloge. To znači, da trajniji opstanak na položa­
jima bude uslovljen okvirima što proizlaze iz (planske, in­
tegracione, kontrolne...) uloge koja je neophodna za repro­
dukciju vladajućeg sistema (umesto da ‘funkcija" isključivo
predstavlja trenutno legalizovanu priliku za individualno
zgrtanje dobara i tsl.). Ukratko, da je pojedinačno ponaša­
nje regulisano grupnim pravilima, koja su podredjena opstanku
datog načina proizvodnje, odnosno izvedena su iz potreba
njegovog funkcionisanja.

Opšti podaci, dakle, (kao da) potvrdjuju vremen­

sku mogućnost ("đostižnost") homogenizacije vladaj uče klase.,
na liniji individualne introjekcije sistemski neophodnog
"društvenog karaktera” . Značajna odstupanja se, medjutim, jav
ljaju kada se podaci analiziraju detaljnije (dinamički),
prema istorijskom periodu u kojem se vršila regrutacija u
klasu (služim se već korišćenom podelom na period do 1965.
godine, 1966-1975. i 1975-1984.). U prvom periodu su, kao
što se može očekivati, skoro svi politički rukovodioci (87%),
i najveći broj direktora (58%), u klasu dospevali u najrani­
joj dobi (do 29 godina starosti). Starijih od 37 godina prak­
tično nije ni bilo. Ali od tada se dogadja sistematsko pome-
ranje prema sve starijoj dobi u kojoj se zauzimaju klasni
položaji, pogotovo za sloj političkih rukovodilaca. I to ide
dotle, da su političari - naimenovani 1984. godine - najčešće
pripadali najstarijoj kategoriji: više od 46 godina imalo je
 162

njih 33,7%, dok je mlađjih od 28 godina bilo tek 8%. Od­

nosno, 2/3 njih je u sloj dospelo u zrelim ili starijim
godinama (od 38 naviše). Kod direktora se takodje odvija
pomak prema starijim godištima, iako znatno sporije nego
kod političara. U periodu od 1976. do 1984. godine još uvek
je najbrojnija kategorija koja je u vreme regrutovanja ima­
la izmedju 3o i 37 godina (39,7%), ali su se ukupno mladji
od 37 godina, i stariji, praktično po broju izjednačili.

Stvarno kretanje je, znači, u skladu sa svako­

dnevnim opažanjem i izgleda repovoljno sa stanovišta homoge­
nizacije vladajuče klase. Pripadništvo klasi ograničava se
na manji deo radne "karijere", odnosno na relativno kratak
period života pojedinca. Problemi postizanja klasne samo-
svesti time se znatno zaoštravaju. Iz te činjenice je mogu­
će spekulirati u raznim pravcima: ako je klasni položaj tek
kraća epizoda u individualnoj biografiji, može li se uopšte
vršiti uspešnije posredovanje izmedju opštih i pojedinačnih
interesa?, ne vodi li takva "epizodičnostT' do pretvaranja
položaja (odnosno moći koja mu pripada) u puki instrument
za postizanje ličnih ciljeva (koji se ne mogu "pomiriti"
sa opštim potrebama funkcionisanja sistema)?, nije li (empi­
rijski) pojam klase time bitno obesmišljen, jer grupa ne
može da prevazidje stadij puke aglomeracije, itd. "Meha­
ničko" razrešavanje navedenih i sličnih teškoća klasa može
postići tako što će se, npr., ukinuti penzijski (starosni)
limit za obavljanje svih - ili barem viših - funkcija. Klas­
ni položaj, ma kako kasno stečen, postaje time životna
"sudbina" pojedinaca: održanje na položaju, i opstanak po­
ložaja samog, tako se neraskidivo isprepliću. U jugosloven-
skom se, pak, društvu stabilizuje pravilo po kojem su funk-
cioneri podložni nužnom (automatskom) penzionisanju, kao i
ostali zaposleni. Homogenizujući elementi se tu moraju tra­
žiti na drugoj strani. Prisetimo se, prvo, da.se sve zna­
čajniji korpus sloja političkih rukovodilaca regrutuje iz.
sloja direktora, a da kod ovih proces starenja (u vreme
usninjanja) ipak znatno sporije napreduje. Ulazak u klasu
 163

zbiva se, znači, ranije nego što sugerišu podaci o "inici­

jalnoj" starosti političkih funkcionera, ali se on odvija
preko "nižeg" sloja (direktora). Uz to-, setimo se da polo­
žaji.s kojih se regrutuje u vladajuću klasu sve češće pri­
padaju specifičnoj komandnoj hijerarhiji, koja ide preko
klasnih granica, Odnosno, regrutni rezervoar obuhvata prc
svega položaje na kojima dominiraju elementi sistemskog
rada! Tzv. rukovodeća mesta, koja omogućavaju upravljanje
ljudima, osiguravaju identifikaciju sa osnovnim ciljevima
sistema i pre nego što se dospe na položaje koji pripadaju
stvarnoj upravljačkoj društvenoj klasi. Diskontinuitet klas­
nih pozicija (moći, načina života i tsl.) se, naravno, time
ne ukida, ali je prelaz (pre svega sa stanovišta interesa)
ipak ublažen.

Ukratko, opšti podaci o dobi, u kojoj se ulazi

u vladajuću klasu, sugerišu kako je uspon dovoljno brz da
omogući homogenizaciju članova klase. Tendencijski se, me-
djutim, vreme uspona pomera prema sve starijoj đobi.^ Time
se znatno zaoštravaju nroblemi konstituisinja klase kao homo­
gene zajednice načina života, interesa i samosvesti o poseb­
nosti sopstvene društvene egzistencije. (Sve izrazitija)
vremenska ograničenost pripadništva, koja klasu kolektivnih
vlasnika ugrožava u ulozi istorijskog subjekta (svodeći je
na formalnu zajednicu posednika položaja, nesposobnih da
artikulišu smislenu vezu izmedju sopstvenih kratkoročnih i
klasnih dugoročnih interesa), nastoji se prevladati speci­
fičnim regrutnim rezervoarom iz kojeg se mobilišu novi čla­
novi. Istorijski poseban sistemski rad ( uobličen u hijerar
hiju rukovodećih položaja), koji služi isključivo reproduk­
ciji vladajućih odnosa, postaje sve više neophodna pretpos-

1) U skladu sa opštim trendom konzerviranja sistema! - mogao

bi neko reći. Ali ne zaboravimo da pomenuto pomeranje odgo
vara jednoj od pretpostavki klasnog obnavljanja: pojedinci
pre uspona, moraju dokazati lojalnost, ostvariti lične
kontakte s onima koji vrše naimenovanje itd., što od ve­
ćine zahteva angažman koji se proteže kroz veći broj go­
dina.
tavka za usnon u klasu kolektivnih vlasnika. Izvesni obli­
ci homogenizacije nastoje se tako protegnuti i izvan strikt­
nih klasnih granica. Jasno je, naravno, da se problemi tako
samo ublažavaju, ali ne i rešavaju.

"Drugu stranu" pitanja o dobi u kojoj se ulazi

u vladajuću klasu čini trajnost opstanka pojedinaca u njoj.
Ovde nema potrebe da še ponavljaju analize o klasnim bari­
jerama, koje sprečavaju usnon odnosno ispadanje iz pojedi­
nih gruna. Zbog njihovog (utvrdjenog) postojanja, mora se
očekivati da za masu pojedinaca prodiranje u klasu kplektiv-
nih vlasnika znači i konačno odredište u vertikalnoj društ­
venoj pokretljivosti. Lako ispadanje iz klase svedočilo bi
o neizgradjenosti barijere kojom je odvojena od drugih klasa.,
pa prema tome i o nepotpunoj formiranosti osnovnih odnosa.
Nestabilnost položaja donosila bi velike teškoće da se (em­
pirijska) grupa konstituiše u klasu za sebe. Problem je,
kao što je poznato, u tome što se klasni položaj vezuje
isključivo za obavljanje odredjene radne (planske) uloge.
Pri tom, u Jugoslaviji su institucionalizovana dva rešenja
koja (potencijalno) ozbiljno ugrožavaju homogenizaciju vla-
dajuće klase, s obzirom na stabilnost položaja njenih pri­
padnika. Prvo, to je prinudno penzionisanje koje, povezano
sa dospevanjem na položaj u sve kasnijoj dobi, čini klasni
"staž" u principu vrlo ograničenim. I zatim, tu je skraći­
vanje "manđata,;, koje toliko povećava horizontalnu - ali i
vertikalnu! - cirkulaciju, da je svaki ("funkcionerski")
položaj po definiciji postao privremen (nestabilan). Zbog
ograničenosti broja viših položaja, kao i relativne zašti-
ćenosti njihovih posednika protiv eventualnog silaznog
kretanja, za jedan broj nižih funkcionera ulazak u klasu no
nuždi mora biti privremen.^

1) Takvo fluidno stanje, koje je vrlo nepovoljno za konsti-

tuisanje vladajuče klase, pa tako i za funkcionisanje domi­
nantnog oblika odnosa, ne može duže potrajati, a da ne
ugrozi vladajući sistem. Izlaz iz takvog stanja omogućuju
dva postupka (ili neka njihova kombinacija): ukidanje
pomenutih "rotacionih" regula; ili postepeno podvajanje
dva tipa uloga - ritualnih (sa kraćim mandatima), i funk­
cionalnih odnosno "profesionalnih" (sa dužim mandatima), u
kojima bi se vremenom koncentrisala sva društvena moć.
Naravno, prvi tip uloga može, u datom sistemu, opstati samo
privremeno.
 165

Jasno je da, u istraživanju kao što je naše,

nije moguće pouzdanije procenjivati broj pojedinaca koji
su izgubili položaje što pripadaju vladajućoj klasi. Njih
bi morali tražiti unutar ostale populacije, a za to je is­
pitivani uzorak bio i suviše mali (relativan broj takvih
'gubitnika" je u svakom slučaju minimalan). Ono što je mo­
guće jest - da se posmatra stabilnost "karijere*' današnjih
pripadnika klase kolektivnih vlasnika. Prva je pretpostavka,
naravno, da je njihova "karijera" stabilna, tj. da od tre-u
nutka kada su prvi.put postali pripadnici slojeva direktora
ili političkih funkcionera u principu nisu menjali klasni
položaj. I zatim, ako se dogadjalo da pojedinac privremeno
"ispadne" iz vladaj uče klase, ne bi bilo verovatno da taj
pad bude dublji od položaja u posrednoj klasi.^ U stvari,
neposredni predmet ispitivanja su klasne granicenjihova
čvrstina, učestalost s kojom se prekoračuju (u dvosmernom
kretanju). Značajniji broj "povratnika" ukazivao bi na sla­
bije izraženu barijeru, pa tako i na nedovoljno izđiferen-
ciran sistem, sa klasama nepotpuno uobličenim, iz čega sledi
i nemogućnost vladajuće klase da se homogenizuje.

Podatke iz istraživanja je, kao i obično, moguće

prikazati na više načina, pri čemu se i zaključci ponešto
2)
drugačije profiliraju. Ovde će nalazi biti ukratko prika­
zani u različitim perspektivama. Pre svega, oko 7% sadašnjih
pripadnika vlada juće klase je, tokom svoje "karijere", ispa­
dalo i ponovo se vraćalo u klasu. Pri tom se položaj direk­
tora pokazuje stabilnijim od položaja političkih funkcionara
(manje od 5% prvih je prošlo i kroz silazno kretanje, a iz-1
2

1) Ne treba, uz put, zaboraviti da se radi o pojedincima koji

su se vratili u vladajuću klasu, pa je teško verovati da
bi im to uspelo iz neke "niže" klase!
2) šifranti su podatke o "karijeri" sredjivali po sledećem
uputstvu: na kojim radnim mestima je ispitanik radio posle
prvog izbora na položaj političkog »mkovodioca/direktora?
 166

medju 7,5% i lo% drugih1*)-. Položaj političara oostaje,

medjutim, još manje stabilan, ako nrocenat onih koji su u
jednom periodu gubili status ne računamo prema ukupnom
broju funkcionera u užorku, već samo u odnosu na one koji
su mogli ispasti iz klase: podsećam, naime, da je znatan
broj njih prvi put đosoeo u klasu tokom 1984. godine, dakle
kratko vreme pre prikupljanja podataka. U tom slučaju broj
silazno/uzlazno pokretnih političkih rukovodilaca raste na
(izmedju) lo%-l*f%. Kada se tome doda (nepoznat) broj onih
koji nisu uspeli da se vrate na položaj unutar klase, izlazi
da je nestabilnost klasnog položaja političara vrlo izraže­
na!

Prethodan zaključak nije, ipak, konačan. "Dina­

mičko" posmatranje ukazuje na tendenciju stabilizacije poli­
tičko- funkcionerskog položaja. Dok se medju "prvom generaci­
jom" (koja se uzdigla do 1966. godine) broj silazno/uzlazno
mobilnih kreće čak izmedju 3o% i 4o%, u "srednjoj generaciji
(naimenovanoj do 197 5.) taj se broj prepolovijuje, a kasnije
postaje zanemariv. Moglo bi se primetiti da su mladje genera­
cije imale i manje vremena za pokretljivost, pa ustanovljena
nestabilnost nije još i konačna. Za "srednju generaciju"
takav je prigovor očigledno neopravdan. Mi znamo da je velika
većina njih "karijeru1 započela izvan vladajuće klase (i
tamo, znači, provela izvestan broj godina), i zatim da je na
funkcionerskom položaju u prošeku još petnaestak godina.
Oni, dakle, imaju malo vremena za novu silazno/uzlaznu mobil­
nost. Uopšte uzev, podaci su u skladu sa ranije prikazanim:
sistem se nalazi u procesu stabilizacije; klase, pa tako i
klasne granice, jasnije se profiliraju, pa se empirijska
. . 2)
kretanja približavaju teorijski očekivanim obrascima.1
2

1) Interval postoji zbog mogućnosti višestrukog odgovora.

2) Pitanje delovanja institucionalnih rešenja koja prisilno
ubrzavaju cirkulaciju na položajima ne može se raspraviti
na podacima ovog istraživanja. Stvarni efekti će se pokazati
tek za koju godinu, a istraživanje koje bi ih registrovalo
mora se nešto drukčije postaviti.
 167

Jedva da je potrebno spominjati kako se, tokom

vremena, položaj direktora učvršćuje još izrazitije od
političko-funkcionerskpg. Dok se u “prvoj generaciji" (do
1965.) može naći 18% silazno/uzlazno mobilnih, u drugoj
(do 197 5.) taj broj pada na U,3%. Izvesna razlika izmedju
stabilnosti položaja direktora i političara postoji i u
pogledu hijerarhijskog nivoa, do kojeg stižu tokom svog
silaznog kretanja. Svi direktori, koji su neko vreme bili
ispali iz vladajuće klase, zauzimali su pozicije stručnjaka
Injihov viši nivo formalnog obrazovanja im to omogućava).
Izvestan marginalan broj političkih funkcionera (do 4%)
spuštao se i na nešto niže položaje. U celini, dakle, vi­
dimo da se silazno kretanje (pod pretpostavkom ponovnog
vraćanja u klasu kolektivnih vlasnika) završava na položa­
jima posredne klase. Tako još jednom dolazimo do ranijeg
zaključka o klasnim barijerama. Izmedju vladajuće i posredne
klase one se (u ■poluprorusnom" obliku) sve jasnije ocrta­
vaju; dok su prema radništvu one praktično izdignute.

Najzad, pitanje koje može biti od interesa za

razumevanje vertikalne pokretljivosti vladajuće klase jest
cirkulacija izmedju slojeva političkih funkcionera i direk­
tora. Kretanje izmedju ta dva sloja ne može se uvek apriorno
odrediti kao silazno odnosno uzlazno. Kao što je rečeno, u
principu politički rukovodioci kontrolišu globalne aspekte
društvene reprodukcije (srazmerno svom položaju u hijerar­
hiji klase), dok direktori upravljaju institucionalnim jedi­
nicama (preduzećima/ustanovama) u kojima se različiti aspek­
ti društvene proizvodnje (materijalne, duhovne...) nepos­
redno odvijaju. Iz toga bi, "formalno logički", sledila
opšta nadredjenost političkih funkcionera direktorima (u
skladu s tim se i u ovom tekstu prvi sloj odrcdjuje kao
"viši", a drugi kao "niži"). Kao što znamo, u stvarnom kre­
tanju su odnosi mnogo složeniji. Unutar oodele sistemskog
rada i jedan i drugi sloj su hijerarhijski organizovani.
Pojedina preduzeća su, svojom veličinom, važnošću proizvod­
nje i tsl., od tolikog značaja za ukupnu reprodukciju druš­
tva, da rukovodjenje njima osigurava položaj pri samom vrhu
 168

hijerarhije klase kolektivnih vlasnika. I na nižim hije­

rarhijskim nivoima, kao rezultat izvesnih neformalnih koa­
licija, lokalnih odnosa snaga i tsl., pojedini direktori
mogu biti faktički nadredjeni "ekvivalentnim" političkim
funkcionerima. Rečju, u podacima o cirkulaciji izmedju slo­
jeva političara i direktora ne tražimo primarno raspros­
tranjenost uzlazno/silazne mobilnosti (jer je ona tu teško
razmrsiva od horizontalne rotacije), već pratimo oblike
popunjavanja položaja (unutar klase) koji se "ispražnjava-
ju" bilo zbog prirodnog kretanja (penzionisanja...), insti-
tucionalizovanih regularnih pomeranja (ograničenih "manda­
ta"...), pojedinačnih ispadanja iz klase itd.

Dobijeni rezultati pokazuju iznenadjujuće malo

(kružno) kretanje izmedju slojeva političkih rukovodilaca i
direktora. Medju prvima je, tokom njihove dosadašnje "kari­
jere", samo 12,2% obavljalo i direktorske poslove; dok je
procenat direktora., koji su jednom bili i političari, izra­
zito nizak: 2,6%. Gledano kroz vremei, takva se cirkulacija
kod političara izrazito smanjila: medju onima koji su na
položaj dospevali do 1965. godine, 'kroz neki direktorski
položaj je u medjuvremenu prošlo čak 42,6%, dok je takvih
u sledećoj generaciji (do 1975.) čak 3 puta manje. Cirkula­
cija direktora, medjutim, nikada nije bila visoka. Mi snio,
^ak, videli da se znatan (i sve veći) broj političara re­
grutu je iz sloja direktora! Iz toga bi sledilo da se mali
broj takvih na direktorski položaj vraća. Izgleda kao da je
na delu sve izrazitija "specijalizacija1 funkcija unutar
klase, kolektivnih vlasnika, povezana po svoj prilici sa
njihovom hijerarhičnošću. Uzdignuvši se jednom do odredjenog
sloja, pojedinci u principu ostaju u njemu tokom celokupne
svoje "karijere" (više od 3/4 političkih rukovodilaca nije
posle svog izbora obavljalo nikakve druge poslove, kao ni
preko 9o% direktora!). Direktori služe kao regrutaciona
osnova za političare, ali posle prvog prelaska se mali brci
njih vraća na položaj unutar svog ishodišnog sloja. Stoga
je i "podatstveno" jasno da taj prelaz u najvećem broju
slučajeva predstavlja socijalni uspon,' odnosno da bi povratak
 169 3

značio pađ - k oji sprečavaju odredjeni društveni mehanizmi.

Procesi stabilizovanja položaja, unutar oba sloja vladaj uče
klase (apstrahujući povremene uzlete direktora medju poli­
tičke funkcionere), time su izrazito jasno ocrtani. Usoon
na njih za pojedinca znači (u nrincipu) definitivno utvr-
djivanje sonstvenog socijalnog statusa (unutar "radne kari­
jere") . Pretpostavka za homogenizovanje klase time je glo­
balno ostvarena.

Poslednje pitanje, koje će se razmatrati u ode-

ljku o reprodukci]£ai!olektivnih vlasnika, odnosi se na druš
tveni položaj njenih .
‘potomaka (dece). Podsećam, na početku,
na osnovnu teorijsku pretpostavku: zbog nemogućnosti direkt­
nog nasledjivanja statusa (kao i zbog suprotnog delovanja
izgradjenih klasnih barijera), treba očekivati tendenciju
da se potomci pripadnika vladajuće klase smeštaju u slojeve
čiji je položaj najbliži njihovom noreklu (koji vode naj­
sličniji način života, imaju najmanje suprotstavljene inte­
rese itd.). Ti slojevi bi istovremeno predstavljali rezer­
voar za regrutovanje u klasu kolektivnih vlasnika (što bi
"drugoj generaciji" eventualno moglo da omogući samostalan
uspon). Rečju, hipoteza je da će se potomci klase kolektivnih
vlasnika nalaziti unutar slojeva posredne klase (u trenutku
ostvarivanja "autonomnog" statusa), odnosno da im se masovno
osigurava postizanje formalnog preduslova za pripadnost toj
klasi (sticanje univerzitetskog obrazovanja...).^ Ovde nema
potrebe za zdravorazumskim raspravljanjem o pretpostavkama
za startno plasiranje u "više" društvene slojeve - materijal­
nim, neformalnim (uticaj, "veze"...) itd. One bi morale biti
predmet posebnog istraživanja. Nas sada zanima samo proces1

1) Očigledno je da u strogom smislu ovo pitanje samo delimič-

no pripada raspravi o reprodukciji vladajuće klase - u
meri u kojoj njeno potomstvo direktno učestvuje u tom pro •
cesu. Isto tako, ono je tek posredno povezano s problemom
homogenizacije klase. Ipak, ono osvetijava tendenciju uz­
dizanja medjuklasnih barijera i tako pomaže da se ocrta
formirale specifičnog tipa klasnih odnosa, u kojima se
pripadnost vladajućoj klasi, sa stanovišta pojedinca,
reducira na ograničeni period njegovog života.
 17 o

ukupne klasne mobilnosti - kao činjenice do sebi, i kao

elementa strukturisanja globalnog kl a s n o g odnosa.

Prilikom interpretacije podataka o mobilnosti

potomstva sadašnjih pripadnika vladajuće klase (kao i osta­
lih grupa) pojavljuju se mnogobrojni problemi. Broj dece
koja su već ostvarila samostalan status relativno je mali,
i proporcionalno nejednak po različitim grupama (zbog raz­
ličite prosečne starosti ispitanika u njima). Stoga je
nužno da se posmatranje proširi i na đecu na školovanju,
s pretpostavkom da tip škole značajno indicira budući društ­
veni položaj. Teškoće su ovde, medjutim, još veće. Mi, do­
duše, znamo da odredjeni tip srednje škole najčešće predstav­
lja ulaznicu za univerzitet- (nekadašnje gimnazije i da­
našnji njihovi reformisani produžeci), da drugi tip skoro
isključuje nastavak školovanja- (bivše radničke škole - SUP
i tsl.), a da je treći tip (ranije srednje tehničke škole
...) po svojim predviđjačkim mogućnostima negde izmedju prva
dva.^ Ali znamo i to da će od upisanih studenata tek ma­
njina stići do diplome, a- da će medju diplomiranim studentima
znatan broj godinama ostati nezaposlen (pa tako izvan grupa
koje formiraju osnovni društveni odnos). Klasno poreklo po-
menutih "pod-populacija" negde možemo naslućivati, ali u
nekim slučajevima jedva da o njemu možemo nagadjati. Pita­
nje je, i da li je pouzdanije analizirati podatke o svoj
deci svakog ispitanika (što veoma otežava obradu, a ne daje
rezultate iza kojih se može.stajati sa potpunom sigurnošću),
ili - npr. - samo o najstarijem detetu (što obično jeste,
ali i ne mora biti indikator tipične mobilnosti za datu
porodicu). Očigledno je, znači, da bi podatke o mobilnosti
dece trebalo kumulirati, a zaključke uzeti samo kao opštu
orijentaciju za specifična istraživanja*
1) 0 vezi izmedju društvene, strukture i školskog sistema pos­
toji, uz mnogobrojne rasprave, i ceo niz istraživanja.
Pomenuću ovde samo dva - jedno od najranijih: V. Milić,
Socijalno poreklo učenika srednjih škola i studenata, Sta­
tistička revija 1/2, 1959; i drugo relativno novije: S.
Flere, Društvena pokretljivost i obrazovanje, Gledišta
3/1972.
 171

Izlaganje se može započeti podatkom koji uklju­

čuje najveći broj ispitanika, ali je istovremeno i najmanje
precizan: o tipu škole koju pohadja (ili je pohadjalo)
najstarije dete ispitanika (starije od 15 godina). Tu se
pokazuje da je u univerzitetsko obrazovanje uključeno nešto
više od polovine (najstarije) dece pripadnika vladaj uče
klase .(57,4% kod direktora i 53,5% kod političara). Radi
poredjenja, nužno je navesti da se i kod posredne klase broj
takve dece približava polovini (kod stručnjaka iznosi 49,8%),
dok je medju decom radništva taj procenat znatno niži (kod
službenika sa srednjom stručnom spremom na univerzitetu je
svako četvrto najstarije dete, ali kod KV odnosno NKV rad-r
nika -svako osmo odnosno svako dvanaesto!). Bitan interpre-
tativni problem ovde predstavlja starost* sva posmatrana
deca nisu dorasla do dobi kad se upisuje na fakultete, a
neki slojevi su (pa tako i njihova deca) u prošeku stariji
nego drugi. Razlike u procentima se, znači, ne mogu pripi­
sati samo hijerarhijskoj strukturi, kao što prošeci ni za
jedan sloj ne moraju biti tipični.

Problem starosti se, medjiitim, "zaobilazi" ako

posmatramo raspodelu (najstarije) dece po tipovima srednjih
škola. Tako u nekadašnjim šUP-ovima i njihovim "reformisa-
nim" produžecima, koji školuju za tipična radnička zanima­
nja, nalazimo 3»2% dece direktora i 5,6% dece političkih
rukovodilaca. Dok se na decu iz slojeva posredne klase tu
približno podjednako retko nailazi, potomci radništva su
znatno zastupljeniji (svega 11% službeničke, ali oko 3o%
dece NKV i KV radnika). U srednjo-tehničkim, pak, školama
(i njihovim derivatima), koje mogu biti ''prohodne'* za uni­
verzitet, a s druge strane često znače završno obrazovanje
za "elitnija" radnička zanimanja, nalazimo već znatan broj
dece političkih rukovodilaca i direktora (po 2o%). To je,
medjutim, tipična škola za službeničku decu (4o%), a i za
decu KV radnika (44%). Izlazi, dakle, da se najveći broj
potomaka pripadnika vladajuče klase (kao uostalom i posred­
ne!) može naći u srednjoškolskim institucijama (gimnazijama
i njihovim reformisanim produžecima), koje omogućuju kasnije
 172

postizanje formalnih pretpostavki za uključivanje u pos­

rednu klasu. Ali podaci upozoravaju da možda nije zanema­
riv broj onih koji bi se mogli zateći i na položajima ispod
povlašćenih.društvenih slojeva.

Za preciznije proveravanje prethodnog nalaza,

koji delimično odstupa od postavljene hipoteze, posmatrana
populacija dece mora se suziti. To će nam omogućiti, naime,
dobijanje pouzdanijih podataka ("gubljenje "nedorasle" dece
možemo delimično "nadoknaditi" uključivanjem informacija o
svoj deci anketiranih porodica, umesto da izolujemo samo naj­
stariju; treba, medjutim, napomenuti da su razlike u školo­
vanju izmedju dece unutar istog domaćinstva u celini bezna­
čajna). Razmotrimo sada visinu i tip školske spreme one dece,
koja počinju da ostvaruju "autonoman" socijalni status (to
je vreme njihovog zapošljavanja). Odmah se pokazuje da su
prethodni podaci dobro indicirali distribuciju dece: u tre­
nutku (relativnog) osamostaljivanja (dobijanja prvog posla),
tek nešto više od polovine potomaka pripadnika vladajuće
klase posedovalo je univerzitetsku diplomu (oko 58% poto­
maka političkih rukovodilaca, i približno isto toliko poto­
maka direktora). Sa istim formalnim kvalifikacijama bilo
je oko 5o% dece iz posrednih slojeva, ali i svega oko 8%
dece radništva. Socijalna se hijerarhija, znači, vrlo jasno
manifeštuje prilikom osiguravanja formalno-školskog pred-
uslova koji će potomstvu omogućiti da zauzima odgovarajuće
položaje u društvenoj strukturi. Klasa kolektivnih vlasnika
(a odmah do nje posredna) će znatnom broju svoje dece obez-
bediti pretpostavku za start unutar povlašćenih slojeva,
dok je kod radništva to u stanju tek izrazita manjina.^
Uz pretpostavljenu distribuciju moći, materijalnih i drugih
privilegija, kulturnih činilaca i tsl., ta je činjenica
samo-razumljiva. Teškoća se, medjutim, javlja kod objašnje­
nja "ostatka': čak 2/5 dece iz privilegovanih slojeva, barem
po školskim kvalifikacijama, moralo bi pasti na socijalni

1) Medju slojevima privatnika ovde se pojavljuje velika razlika

dok je univerzitetsku diplomu, pre zaposlenja, steklo oko
1/4 dece obrtnika, to polazi za rukom tek svakom šesnaestom,
potomku seljaka!
 173

položaj radništva!

Pre pokušaja da se pomenuti nalaz komentariše,

treba videti da li se navedena prognoza - o relativno dub­
ljem društvenom potonuću značajnijeg broja potomaka vlada-
juće klase - u stvarnosti realizuje. Indikator statusa će
nam biti, kao i u slučaju roditelja, njihovo radno mesto.^
Na početku se može reći da postoji izvesna opšta veza izme--
dju radnog mesta roditelja i prvog radnog mesta njegovog
potomka: na nju ukazuje koeficijent korelacije koji iznosi
- C (korigovani) = o,6o41. Ne-izrazitost te veze uslovljena
je, naravno, na prvom mestu time, što potomci vladajuće
klase ne "preuzimaju" položaje svojih roditelja (samo jedno
dete političara je i samo započelo "karijeru" kao političar,
a to je ujedno i jedini potomak u uzorku -• za sve društveno
grupe - kojem je prvo radno mesto unutar "elitnog" sloja).
Oko polovina njih zauzela je položaje unutar posredne klase
(5o% dece direktora i 48,8% dece političara), i to skoro
isključivo medju stručnjacima. A više od 1/3 (ukupno - 36,5%)
startuje na radnim mestima unutar klase radništva (pre svega
kao službenici sa srednjom stručnom spremom ili tehničari
- ukupno 25%)! Isto kao i kod školovanja, doduše, ta su
deca "plasirana" bolje od dece iz drugih klasa: nešto malo
bolje od potomaka posredne klase (koji "nasledjuju" status
svojih roditelja u oko 4o% slučajeva, a u istom procentu
padaj u-ma položaj radnoštva - i to opet pre svega u sloj
službenika i tehničara) ; i znatno bolje od dece radništva
(koja ostaju na istom klasnom-položaju u 7o% slučajeva, a
manje od lo% njih napreduje do nivoa posredne klase).

1) Naredni podaci su dobijeni za 156-oro dece, koja rade

ili traže posao, što znači da se odnose na oko 2o% ispi­
tanika - pripadnika vladajuće klase.
2) U ovom slučaju, kao i kod vladajuće klase, "ostatak" do
loo% čine oni koji još traže posao.
 174

Podaci nas, dakle, još jednom upućuju u dva

nepodudarna smera zaključivanja.^ Hijerarhijska društvena
podela se manifestuje tako što omogućava potomcima vlada-
juće klase najveće šanse da se plasiraju u povlašćene društ­
vene slojeve (unutar posredne klase). Njihova prednost pred
potomcima posredne klase je u tome mala, ali je značajna
u odnosu na decu radništva (kao i privatnika). Istovremeno,
medjutim, priličan broj privilegovanih potomaka, koji dospe-
vaju u potčinjene društvene slojeve, svedoči da se reproduk­
cija društvenih grupa ne odvija u zatvorenim krugovima. Sis­
tem ne pruža ni jedan oblik automatske medjugeneracijske
zaštite položaja. Bez nasleđnog lena ili kapitala, potomstvo
mora da uloži samostalan individualan napor da bi iskoris­
tilo društvene pogodnosti za osiguranje povlašćenog društve­
nog položaja (ovde nas ne zanima eventualno prenošenje aku-
mulisanog bogatstva, koje omogućava znatno viši životni stan­
dard, ali je u potrošnoj formi, pa tako uvek ograničeno).
Stoga se uvek može očekivati da se izvestan broj dece iz vla­
daj uće klase nadje unutar slojeva (pre svega - "viših") rad­
ništva. Mi za sada nemamo nikakvu uporišnu tačku s koje
bismo ocenjivali dobijeni procenat dubljih medjugeneracaijskih
statusnih "potonuća" (ranija analiza medjugeneracijske po­
kretljivosti nije uporediva s ovom - zbog tipa podataka,
kao i zbog intervencije promene sistema). Do ponovljenih
istraživanja ostaje, znači, otvoreno pitanje da li veće sta­
tusno nazadovanje 1/3 potomaka vladajuće klase predstavlja
"prirodnu" veličinu (uslovljenu biološko-socijalno-psihološ-
kim faktorima), ili je znak ne-postignute stabilizacije sis­
tema i tsl.

1) Uzgred, izmedju prvog radnog mesta dece, i aktuelnog nji­

hovog položaja, razlike su vrlo male. Trajanje njihove
samostalne "karijere" je, uostalom, još uvek kratko. Ipak,
broj potomaka vladajuće klase, koji su dospeli u sloj poli­
tičkih funkcionera, porastao je na 4 (od ukupno petoro
dece koja su sada u tom sloju - jedno potiče od NKV r a d ­
nika) , ali u procentima to predstavlja i dalje minimalnu
veličinu.
 Ono što se, pomoću podataka iz našeg istraživa­
nja, još može učiniti u analizi, jest proveravanje nekih
sistemskih faktora koji eventualno doprinose povećanju/sma­
njenju šansi dece da zauzmu više položaje u hijerarhiji
društva. Kod ispitanika - političkih rukovodilaca, šansa
dece da se nadju na položaju unutar posredne klase neznatno
raste, a da se nadju medju radništvom neznatno opada, ako
je u pitanju viši (republički) nivo hijerarhije. Nešto zna­
čajnije od položaja u hijerarhiji deluje vreme ulaska u
vladajuću klasu. 29,4% potomaka političara, koji su se na
funkcionerski položaj uspeli do 1965. godine, nalazi se na
radnim mestima radništva. Na taj položaj je, medjutim, dos-
pelo čak 42y5% dece političara koji su na položaj izabrani
posle 1975. godine. Logika koja se pomalja iza navedenog
podatka izgleda jasna. Mi znamo da je prva generacija poli­
tičara na položaj dospela u mladim godinama, a poslednja u
starijim. Stoga su formalne pretpostavke za status dece te
zadnje generacije uglavnom definisane pre uspona roditelja,
odnosno odredjene su prema prethodnom "nižem*' statusu rodi­
telja. Dalje se prirodno nameće sledeća hipoteza: što je
pred-političarski status roditelja bio "niži", to je veća
šansa da se potomci nadju na radničkim položajima. Suženi
broj podataka, koji preostaje nakon takvog ukrštanja, ni­
pošto ne potvrdjuje očekivanja. Pre izgleda suprotno: ako
se političar uspeo na položaj iz klase radništva, njegovo
potomstvo će redje samo pasti na položaj radništva, odnosno
zadržaće se unutar posredne klase, češće se medju radništvom
nalaze deca političara koji su prethodno sami bili u posred­
noj klasi. Dalje traganje za objašnjenjima ovde po svoj
prilici treba prepustiti psihologiji i socijalnoj- psiholo­
giji-
Prethodnu analizu možemo ponoviti i na deci di­
rektora. Tu nalazimo, prvo: da sa višim položajem u hijerar­
hiji direktora nešto malo raste šansa dece da samostalnu
"karijeru" započnu unutar posredne klase; drugo: da deca
onih koji su se najranije uspeli na položaj direktora (do
1965. godine) imaju najveću šansu za start unutar posredne
 176

klase; i treće (obrnuto od političara): "viši" status

koji prethodi direktorskom povećava šansu dece da dospeju
u posrednu klasu. U principu, dakle, vidimo da faktori
koji povećavaju stabilnost klasnog položaja (trajnost, vi$i
hijerarhijski nivo, i, u slučaju direktora, manji skokovi
tokom "karijere") približavaju obrasce pokretljivosti dece
opštim teorijskim očekivanjima. U tigi uslovima se većina
potomstva smešta u povlašćenije đruštuene slojeve (njihov
dalji uspon, u vladajuću klasu, pri tom je više individualno
nego sistemski uslovljen). Ipak, i u tim okolnostima, ne-
zanemariv broj potomaka vladajuće klase pada statusno i u
"niže" društvene slojeve (u strukturalnom smislu', tj . ne
uzimajući u obzir potrošna dobra koja mogu naslediti i
tsl.). Specifičnost klasne strukture socijalističkog društva
u kojem se opšti klasni odnosi reprodukuju uz marginalno
posredovanje individualno-statusne (porodične...) reproduk­
cije vladajuće klase, ovde se jasno manifestuje.

Naznačeno (relativno) razdvajanje klasne repro­

dukcije i individualne pokretljivosti ne omogućava da se
pouzdanije teorijski anticipira dalja tendencija razmeštaja
potomaka klase kolektivnih vlasnika u socijalnom "prostoru".
To će ostati dominantno empirijsko pitanje, na koje se ne
može ni pokušati odgovoriti pomoću postojećih podataka. Nije,
medjutim, nezanimljiva još jedna sugestija koju daju nalazi
ovog istraživanja. ?Radi se,naime, o vrsti fakulteta koju
deca vladajuće klase završavaju, i o oblasti u kojoj se za­
pošljavaju. Može se zapaziti tipična koncentracija potomaka
političara na pravnim fakultetima (3o% od onih koji studira­
ju), a zatim na ekonomskom i na društvenim naukama (po 19%).
Još je veća koncentracija dece direktora - na tehničkom (oko

1) Od faktora/mogu biti značajni za "karijeru" potomstva, a

koji su kontrolisani u istraživanju, spemenuću još dva.
Dok školska sprema drugog roditelja ne objašnjava dodatno
društvene šanse dece, njegov društveni položaj to deli-
mično čini. "Viši" položaj drugog roditelja, npr., znatne
smanjuje šansu da se potomak nadje medju radništvom.
 177

31%'), pa na ekonomskom fakultetu (oko 27%). Kao što ćemo

kasnije videti, identični tipovi fakulteta su tipični i
za njihove roditelje. To ponavljanje se ne može svesti
na puke imitativne obrasce: ono je u vezi sa tipom posla
(pa tako opšteg položaja itd.) koji se obavlja. Naime, čak
12% dece političara se prvi put zaposlilo unutar državnih
aparata (DPZ), a u medjuvremenu je taj procenat porastao
na 16% (setimo se da je to oblast iz koje se regrutuje na j ­
veći broj političkih f u n k c i o n e r a ) I S druge strane, iz­
razita je koncentracija zaposlene dece direktora u oblasti
finansija: čak 15,5% njih je tamo osiguralo svoj prvi posao.
Poznato je kakav privilegovani položaj imaju te dve oblasti
u jugošlovensko] ekonomiji (visok i siguran prosečni lični
dohodak, povoljni radni uslovi...). S razlogom se, znači,
može pretpostaviti da je šansa dece iz vladajućih slojeva
da nadju povoljnije poslove (i tako osiguraju bolje životne
uslove), unutar svog autonomnog statusa, znatno veća od
prosečne. Ako se, dakle, individualna pokretljivost ne
"podudara" sa klasnom reprodukcijom, ona je njom u prošeku
izrazito jasno bbeležena.

Jedinstven pogled na naše nalaze pokazuje da

postoje znatni problemi, sa stanovišta konstituisanja klase
kolektivnih vlasnika, u račinu njenog empirijskog obnavlja­
nja. Ukidanje svih automatskih mehanizama za prenošenje
klasnog položaja nametnulo je ceo niz posredovanja. Umesto
medjugeneracijskog kontinuiteta, barem klasnog je gra - ko
je može osigurati homogenizaciju grupe na osnovi interesna
univerzalizacije posebnog načina života diskontinuitet
obeležava osnovne obrasce formiranja klase. Eventualna
apsorpcija potomaka postaje stvar (individualnog) slučaja,
jer se sistematski mogu osigurati samo formalne pretpostav­
ke za uspon (hijerarhijska organizacija klase predstavlja

1) Sledeće najčešće mesto zapošljavanja te dece je u oblasti

osnovnog i srednjeg obrazovanja, a to je i druga po važ­
nosti regrutaciona oblast za političke funkcionere.
 178

prepreku da se individualna moć iskoristi kao mehanizam

neposredne medjugeneracijske promocije). Diskontinuitet se
nastoji prevladati tako što se, kao regrutni rezervoar,
koriste grupe čija je suprotnost (položaja, načina života,
interesa...) prema vladajućoj klasi najmanja. Ipak, speci­
fična legitimacija sistema stalno nameće nužnost (barem
marginalne) apsorpcije pojedinaca koji pripadaju suprot-
stavljenim društvenim grupama. Homogenizovanje klase treba
da bude osigurano stabilnošću opstanka u njoj. Tako se pos­
tiže - identifikacija s položajem, prihvatanje dominantnog
načina života, ''pomirenje" s vladajućim interesom. Ali
upravo ta stabilnost sprečava i "prirodno" obnavljanje kla­
se, čineći je prosečno postarijom grupom, stvarajući izvesnu
"generacijsku zajednicu" koja (stariju) dob pretvara u je­
dan od selekcijskih kriterija. Time se, medjutim, skraćuje
vreme za "pretapanje", što se nastoji kompenzirati tako
što se kao pretpostavka ža uspon sve više uzima obavljanje
bilo kakvog upravnog posla, makar i na najnižim statusnim
lestvicama. Neposredno upravljanje ljudima teži da se is-
kristališe kao jedinstvena integrativna osovina sistema
(nasuprot vlasništvu u kapitalizmu: kao što tamo vlasništvo
ujedinjuje, u "iluzornu zajednicu", krupnog kapitalistu sa
sitnim seljakom ili zanatlijom, ovde se stvara analogno
"zajedništvo u komandovanju" visokog funkcionera i poslo-
vodje u maloj prodavnici...). Ukratko, vertikalna pokretlji­
vost njenih pripadnika je, sa stanovišta reprodukcije klase
kolektivnih vlasnika, protivrečan proces. Omogućavajući
formiranje grupe, ona ne vodi direktno i stvaranju (homogene)
zajednice. Uspostavljanje jedinstvene (i ujedinjavajuće)
grupe (kao totaliteta načina života itd.) je zadatak koji
ona mora neprestano (i uvek ponovo) da rešava, što njeno
prerastanje u klAsu za sebe čini trajno problematičnim.
Dalje razmatranje tog pitanja pripada, medjutim, opštoj ana­
lizi klasnog sistema i ne može se raspraviti unutar okvira
teme o reprodukciji grupa.
 8. Osnovni kanali vertikalne pokretljivosti

U ovom odeljku će se inicijalno ispitati neke

osnovne formalne pretpostavke vertikalne (uzlazne) društvene
pokretljivosti. Naravno, kada se govori o kanalima, misli
se na sva relativno opšta sredstva pomoću kojih se pojedin­
ci uspinju na lestvici društvene hijerarhije. A mi znamo
da tu neformalni putevi često imaju važniju ulogu od for­
malnih pretpostavki (lične i porodične veze, regionalna
pripadnost, pristupanje klikaškim koalicijama itđ.). Anket­
nom istraživanju su, medjutim, dostupni samo oni prvi po­
daci. Sleđeća ograda odnosi se na grupe koje će se posma-
trati. Nema sumnje da je, za jugoslovensko društvo, naj­
širi oblik uzlazne pokretljivosti (pa možda i civilizacijski
najznačajniji) predstavljao masovan uspon seljaštva medju
radnike u "društvenom" sektoru (razume se po sebi da je
pojam uspona ovde sasvim relativan i odnosi se na dati
društveni sistem). Drugi veoma važan i masovan oblik uspi­
njanja omogućen je naglim širenjem posredne klase, koja
je sv«je pripadnike morala regrutovati iz "nižih" slojeva.
Oba pomenuta globalna i kompleksna procesa čine predmet
specifičnih studija (deagrarizacije-industrijalizacije-ur-
banizacije, razvoja i strukture školskog sistema i tsl.)
i mogla bi se ovde tek marginalno i površno zahvatiti.
Stoga ćemo se usredsrediti na ono što je do sada manje
istraživano, na kanale kojima se uspinje u vladajuću klasu,
dok će nam ostale gruDe služiti pre svega za poredjenje.

Već je rečeno da je ulazak u klasu kolektivnih

vlasnika pod apsolutnom kontrolom njenih pripadnika.^

1) Ta kontrola je više ili manje institucionalizovana, nepos

redna, personailizovana.. ., ali je uvek prisutna. Direktor
većih i važnijih preduzeća postavljaju se uvek spolja, do
je za one na nižim položajima dovoljna (i nužna) spoljna
saglasnost. Politički funkcioneri se čak mogu ("odozdo")
birati izmedju više kandidata, ali su svi oni prethodno
"profiltrirani" od strane (formalnih i neformalnih) "kad­
rovskih komisija" itd.
 18o

Ono što je s jedne strane uspon, s druge se uvek pojavljuje

kao izbor (neimenovanje). Otuda kanali pokretljivosti pred­
stavljaju faktički operacionalizovane kriterije apsorpcije
u vladajuću klasu. Nema sumnje da su, s obzirom na stvarnu
društvenu ulogu te klase, pomenuti kriteriji od odlučne
važnosti za reprodukciju globalnog društva. Naravno, glo­
balno društvo koje postoji u obliku vladajućih društvenih
odnosa. Osnovni, opšti (latentni) kriterij izbora čini,
dakle, "podobnost" (procenjena mogućnost/spremnost) poje­
dinca da sa stanovišta klase kolektivnih vlasnika doprinese
opstanku datog sistema odnosa. U ("klasičnom", "liberalnom")
kapitalizmu je "odabir" (uspinjućih) pojedinaca do kraj­
nosti objektivizovan (depersonalizovan): preduzetnička spo­
sobnost se dokazuje na autonomnom tržištu. Totalitet odno­
sa se održava posredovanjem uspešne individualne akumulacije
kapitala. U socijalizmu, medjutim, takve objektivizacije
nema: opšta "podobnost" posredovana je odanošću prema uspos­
tavljenoj hijerarhiji (i to njenim personalizovanim pred­
stavnicima) kao spoljašnjom (manifestnom) kriteriju. Prob­
lem, koji se tu javlja, je (potencijalni) raskorak izmedju
latentnog i manifestnog kriterija, koji potiče iz nužno
subjektivizovane interpretacije opšteg interesa (potencirane
strogo hijerarhijskom organizacijom klase). Opstanak i ja­
čanje odredjene klike, koja upravlja totalitetom (ili važnim
segmentom) društvene reprodukcije, može, u slučaju njene
"nekompetentnosti" (konzervativizma, nestručnosti, nespo­
sobnosti...), celokupan sistem dovesti u ozbiljnu krizu.
Prilagodjavaj uče ventiliranje je, pri tom, onemogućeno
čvrstom-podelom na podredjene i nadredjene, te se eventu­
alno može osigurati samo vanrednim (neregulisanim) skokom:
"pobunom" unutar hijerarhije, ili pokretom odozdo (apstra-
hujemo li čisto prirodne procese "smene generacije").

Mi znamo da se odanost prema hijerarhiji verba-

lizuje neutralizujudom sintagmom "odanosti sistemu" (Drivid-
no se vraćamo latentnom kriteriju "podobnosti" za održanje
vladajućeg odnosa; ali izmedju ta dva pola leži ćela ona
velika distanca, koja odvaja subjektivnost od objektivnosti).
 181

Isto je tako poznato da je jedno vreme taj kriterij bio i

empirijski operacionalizovan - kategorijom "moralno-politič-
ke podobnosti", koja se u principu svodila na Članstvo "kan-
didata:' u SK. Takva operacionalizacija ima psnova na opštem
planu. Spremnost da se pristupi organizaciji koja, na dekla­
rativnom nivou, ima vodeću/integrativnu ulogu unutar vlada-
jućeg sistema, dokazuje da se sistem prihvata barem na
takvom deklarativnom nivou. I više od toga: prihvatanje je
time potvrdjeno jednim pozitivnim činom (da ne govorim
o daljim "materijalnim" konsekvencama: sedenju na sastan­
cima, plaćanju članarine, odredjenim pravilima ponašanja
itđ.)! Bez obzira, dakle, na (nedosledno) odustajanje od
formalnog zahteva za članstvom u partiji, kao kriteriju
izbora na "važnije" (hijerarhijski više — ) položaje, jasno
je da treba očekivati kako to članstvo služi kao kanal ver­
tikalne pokretljivosti.

Kao što je već više puta rečeno, planiranje (kao

upravljanje i kontrola nad društvenom reprodukcijom) pred­
stavlja vrlo složen zadatak, koji zahteva specifične sposob­
nosti. Po klasičnoj birokratskoj proceduri te bi se sposob­
nosti utvrdjivale ispitima. Ovde se, medjutim, ne radi o
pukoj tehničkoj podeli rada, već o društvenoj (klasnoj) po-
deli. Sposobnost je tu podredjena hijerarhiji, pa je primarni
zadatak izborne procedure da se očuva rez u strukturi, dok
je utvrdjivanje sposobnosti samo formalizovano sredstvo za
takvu svrhu. Obrazovni sistem može da pomiri ta dva zahteva.
Mi smo videli, razmatrajući opštu pokretljivost, da pripad­
nici različitih društvenih slojeva imaju bitno nejednak pris­
tup univerzitetskom obrazovanju. Posedništvo diplome, dakle,
osigurava reprodukciju strukturalno nejednakih društvenih
položaja. Istovremeno, ono se predstavlja kao objektivizo-
vana potvrda kompentencije pojedinaca da obavljaju složene
društvene zadatke . Stoga je jasno da školski sistem služi
kao jedan od važnih kanala pokretljivosti i u tom smislu će
se ovde još jednom ukratko razmotriti.
 182

Najzad; generalno prihvatAnje vladajućeg sis­

tema (kao kriterij uspona) je, kao što smo videli, uvek po­
sredovano konkretnim paralelogramom odnosa unutar pojedinih
podgrupa hijerarhije (zbog individualizovane kontrole uspo­
na svakog pojedinog "kandidata"). Opšta lojalnost mora biti
dopunjena pojedinačnom. Iako se ne mogu anketno pratiti ne­
formalni odnosi koji su tu u igri, delimično se mogu pokri­
ti polja na kojima se te igre odvijaju. A to je pre svega
područje neprofesionalnih (ili polu-profesionalnih) samo­
upravnih i društveno-političkih funkcija. Obavljanje tih
funkcija je, naravno, neophodno kao način "opsluživanja1'
institucija koje imaju značajnu integrativnu ulogu u siste­
mu. U tom smislu ono, kao i članstvo u partiji, predstavlja
akt potvrdjivanja lojalnosti. Jasno je, uz to, da neke od
funkcija (manje one u samoupravnim organima u preduzećima,
a više one u društveno-političkim organizacijama i državnim
institucijama) znače i neku vrstu praktične pripreme za
eventualan kasniji uspon medju profesionalne rukovodioce
(učenje uloge planiranja, od strane mogućih "kandidata" za
uspon u vladajuću klasu). No najvažnija je funkcija takvih
angažmana, sa stanovišta uzlazne pokretljivosti, to što
omogućavaju lični kontakt izmedju aktualnih pripadnika vla-
dajuće klase (kao onih koji vrše selekciju novih članova)
i potencijalnih pripadnika. Takav direktan kontakt je neop­
hodan da bi izbor bio izvršen kao personalni čin naimenova-
nja, a unutar navedenih institucija on se dogadja siste­
matski, i na samom terenu "akcije", članstvo i (neprofe­
sionalne) funkcije u samoupravnim, državnim i društveno-
-političkim organima čine treći kanal vertikalne pokretiji
vosti koji će se analizirati.1*

1) Verovatno će se neki čitaoci začuditi što se učešće u

NOB-u (ispitanika i roditelja) ne ispituje kao opšti k r i ­
terij uspona u vladajuću klasu. Njegova ne-univerzalnost
(očigledna vremenska limitiranost) učinila mi se dovoljni.^
razlogom za eliminaciju iz rasprave. Banalna je činjenice
da je u vreme formiranja sistema sudelovanje u NOB-u
direktno povezano s položajem u vladajućoj klasi, utoliko
više, što je hijerarhijski položaj bio viši (radilo se,
praktično, o načinu uspostavljanja same klasne hijerar­
hije). Ta je povezanost, naravno, danas već iscrpljena
 183

S obzirom na svoju univerzalnu rasprostranje­

nost, očigledno je da članstvo u SK ne može imati neki
apriorno-ekskluzivistički domašaj u reprodukciji postoje­
ćih grupa. Postojanje članova u svim društvenim slojevima
omogućava partiji da efikasno odigra jednu od svojih bitnih
društvenih uloga - integrativnu. Naravno, ta univerzalnost
i omogućava organizaciji da bude opšti kanal vertikalne
pokretljivosti. Ali zadržavanje na takvom "horizontalnom"
preseku (procentualnom pregledu sastava partije po sloje­
vima) ostavlja izvan uvida činjenicu da se tu radi upravo
o jednom od sredstava za održanje hijerarhijske strukture
društva. Obrnemo li, naime, apsolutno dominantni kvazi-
-statistički pristup, i osmotrimo li sastav partije prema
veličini zastupljenosti pojedinih slojeva, uočićemo izra­
zite skokove u raširenosti članstva medju njima. Tako se
odmah pokazuje da sastav partije doslovno "reflektuje"
"diskontinuiranu" društvenu strukturu. Pogledajmo odmah
podatke. U našem je uzorku, medju pripadnicima klase kolek­
tivnih vlasnika, bilo preko 9o% članova SK (medju politič­
kim rukovodiocima čak 98%) ; unutar posredne klase našlo
ih se 52%; unutar radništva ima oko 21% članova (medju
službenicima sa srednjom stručnom spremom - svaki treći,
medju KV radnicima - svaki peti, medju NKV - svaki đvana-
esti-trinaesti); a medju privatnicima je članova SK bilo
manje od 4%. "Gustina" članstva u SK, dakle, precizno odra*

(nastavak fusnote sa prethodne strane)

a može biti eventualno zamenjena drugim tipom. - ratnim
(revolucionarnim) učešćem roditelja. Ako se kaže da je
skoro p.olovina naših ispitanika, pripadnika vladajuće
klase, izjavila da im je neko od roditelja (ili oba)
učestvovao u NOB-u, moglo bi se pomisliti da je ta veza
značajna. Ali ni (deklarativno) učešće u ratu predaka
naših ispitanika iz posredne klase nije ni malo manje,
dok je navodno 4o% roditelja radništva (uključujući služ­
benike) i 3o% roditelja privatnika takodje učestvovalo u
NOB-u. Tako nerealno visok ukupni procenat govori o legi
timacijskoj važnosti porodične "revolucionarnosti", ali
predstavlja slabu osnovu za analizu (ne propustimo da z a ­
pazimo kako, uz svu ideološku "zakrivljenost" podataka,
rezultati ipak dosta slede realnu društvenu hijerarhiju!).
 184

žava društveni položaj grupe.1 2

* Time se do očiglednosti
može dovesti tvrdnja kako je članstvo u partiji čvrsto
povezano s^nteresom za održanje vladajućeg društvenog
odnosa. Istovremeno, pokazuje se dvostruka legitimacijska
funkcija članstva. U individualnom smislu, ono treba da
garantuje spremnost pojedinca da prihvati dati sistem odno­
sa. U opštem smislu, njegova rasprostranjenost (iako nerav-
nomerna) po svim slojevima treba da potvrdi kako je sistem
rezultat opšte volje gradjana.

Iz prethodnih, sumarnih razlaganja, jasno je

zašto se može očekivati da je članstvo u SK tesno povezano
s uzlaznom mobilnošću. Naravno, za uspon u vladajuću klasu,
a posebno u njen "viši" sloj (političkih rukovodilaca), pi­
tanje je već unapred rešeno, jer se - kao što smo videli - .
tu na ne-članove može naići tek izuzetno. Kod ostalih slo­
jeva značaj članstva može se ispitati na podacima o unutar-
generacijskoj pokretljivosti: utvrdiće se koliko je pripad-
m k a nekog sloja bilo uzlazno mobilno
1 ) ukoliko su članovi
SK, a koliko ih se uzdiglo ako nisu bili članovi:

1) Krajem 196o-ih godina, na osnovu podataka o ukupnom par­

tijskom članstvu u Jugoslaviji - i naravno, koristeći
drukčiju (oficijelnu statističku) slojnu klasifikaciju -
B. Denitch je dobio slične odnose zastupljenosti Prera­
čunati na ovde korišćenu kategorizaciju, njegovi podaci
pokazuju da je unutar: vladaj uče klase (čemu približno
odgovara pojam ''rukovodećeg osoblja") bilo oko 77% čla­
nova SK; posredne klase ("inteligencija") - oko 32%; r a d ­
ništva ("radnici" i "administracija") - oko 15%; i pri­
vatnika ("seljaci" , "privatne zanatlije") - oko 2%. Uz
klasifikacione razloge, opšti pomak naniže u zastuplje­
nosti posledica je znatno manjeg ukupnog broja članova
SK. Up. A. Barton, B. Denitch, C. Kadushin, nav.d., 113.

2) U uzlazno-mobilne ubrojani su svi ispitanici koji su toko.r

svoje "karijere" napredovali u hijerarhiji (od sloja poljo­
privrednika na dnu, do sloja političkih rukovodioca na
vrhu?, bez obzira na to koliko su "stepenica" prevalili.
 Uzlazno mobilni prema članstvu u SK (%)

Uzlazno mobilni, sa prvog radnog mesta

poljo­ NKV KV službenika stručnjaka
priv­ rad­ rad­ sa SSS
rednika nika nika

članovi SK 61 74 68 58 61
Ne-članovi 21 19 14 24 18

Iz priloženog jednostavnog pregleda mogu se izvu­

ći dva (ponešto različita) zaključka, članstvo u SK nije,
kao što je vidljivo, neophodan uslov za napredovanje u
društvenoj hijerarhiji. Izmedju (približno) jedne petine i
jedne četvrtine pripadnika različitih društvenih slojeva
socijalno se uspinjalo (unutargeneracijski), iako nisu
članovi partije (kod KV radnika ne-članova postoji specifi­
čna situacija: znatan broj obrtnika potiče iz njihovog slo­
ja, što ovde generalno nije smatrano uzlaznom pokretiji-
vošću, iako se u mnogim slučajevima sigurno radi o ozbilj­
nijem popravljanju nekih statusnih obeležja). S druge strane
pokazuje se da je članstvo u SK povezano sa izrazitim uspe-
hom u društvenom napredovanju. Jesu, dakle, NKV radnici
retko članovi SK, ali ako već jesu, onda je velika šansa
da će se pomaknuti sa svog mesta naviše tokom "karijere"
(čak 3/4 njih je bilo uzlazno mobilno). Analogna logika
vredi i za ostale slojeve: iako se i pojedinci koji nisu u
partiji mogu uspinjati, članstvo povećava šansu za napredo­
vanje i po nekoliko puta (od 2,5 do 4 puta!).

Veza izmedju članstva u SK i (unutargcneracijskc

uzlazne pokretljivosti može se izraziti u još jednom, sasvim
sažetom obliku: dok povezanost izmedju prvog i sadašnjeg
radnog mesta, izražena (korigovanim) C-koeficijentom, kod
ne-članova SK iznosi o,876, kod članova SK ona iznosi o,766.
Drugim rečima, članstvo u SK slabi zavisnost sadašnjeg društ
 186

venog položaja od onog s početka radne "karijere". Odnosno,

ulazak u partiju može đo izvesne mere da "omekša" bari­
jeru koja ometa prelazak u "više" društvene slojeve.^

Primenjeni globalni pristup, analizi značaja

članstva u SK kao kanala vertikalne pokretljivosti, može
se dopuniti specifičnijim praćenjem njegovog delovanja po
pojedinim društvenim slojevima. Naravno, ispitivanje je
ovde otežano izrazito neravnomernom distribucijom članstva.
Dok je, npr., kod političkih rukovodilaca nemoguće analizi­
rati ne-članove, dotle je kod privatnika (seljaka i obrtni­
ka), pa i NKV radnika, teško porediti članove SK (jer su,
zbog niskog procenta, slabo zastupljeni u uzorku). Rečju,
umesto celovitijeg pregleda moramo se zadržati na nekim
eksplorativnim napomenama. Pre svega treba pođsetiti da je
članstvo u partiji neophodna pretpbstavka za uspon u poli­
tičke funkcionere, ali ne toliko i za položaj direktora:
skoro 18% njih su nepartijci. Posebno je zanimljivo da se
izmedju članova i ne-*članova, prema obeležjima kojima raspo­
lažemo, nije ni u čemu mogla ustanoviti bitnija razlika.
Približno podjednak broj ih je na položaj dospeo iz svake
klase (istina, nešto malo više ne-članova potiče iz "elit­
nijih" slojeva radništva, a članovi su pak češće poreklom
iz "nižih" slojeva). Tokom vremena se proporcija direktora,
regrutovanih iz ne-članova partije, značajnije ne menja
(iako je takvih relativno najmanje bilo u zadnjih desetak
godina). Isto tako se procenat članstva bitno ne menja ni
u odnosu na hijerarhijski status direktora (pri čemu je,
naravno, medju "najvišim" direktorima najmanje ne-članova;1
2

1) Slična se stvar pokazuje i kod medjugeneracijske pokret­

ljivosti. Kod članova SK je korelacija lizmedju društvenog
položaja oca i položaja ispitanika veoma mala (C-koefici-
jent iznosi o,2o52), a za ne-članove očigledno raste
(C-koeficijent = o,4o28). članstvo, dakle, smanjuje i
uslovljenost položaja drušisenim poreklom.
2) Ovde se može uočiti jedan zanimljiv detalj: direktori koji
nisu članovi SK, a počeli su kao manuelni radnici, nikada
se na položaj nisu uspeli direktno, već au napredovali
postepeno; dok se medju članovima mogu naći primeri skoko-
vitih napredovanja.
 187

jedva da treba spominjati razumnu pretpostavku kako je taj

broj sasvim zanemariv medju "vrhunskim" direktorima najve­
ćih ili "društveno-najvažnijih" preduzeća). Relativna kon-
stantnost navedenih proporcija (uz blago zakrivljenje prema
sistemski-očekivanim vrednostima) po svoj prilici upozorava
na odnos izmedju društvene funkcije direktorstva (položaja
u hijerarhijskoj strukturi) i njegove "tehničke" funkcije
(uloge u tehničkoj podeli rada). Rukovođjenje specifičnim
segmentima reprodukcije postavlja imanentno-tehničke zah-
teve, koji se teško mogu do kraja zadovoljiti unutar vlada-
jućeg oblika društvene organizacije.1^

Analiziramo li "karijere" pripadnika "nižih"

društvenih slojeva, lako ćemo uočiti da članstvo u partiji
osigurava znatno veću šansu za društvenu promociju (ovde se
podaci ne mogu uzimati doslovno, zbog specifičnosti uzorka).
Nekadašnje NKV radnike, članove partije, naći ćemo u svim
društvenim grupama, dok se ne-članovi samo izuzetno mogu
naći na položajima iznad klase radništva. Isto tako, oni
prvi čine, npr.j 15% sadašnje službeničke populacije, a
drugi tek 9% (iako članova SK me^ju NKV radnicima ima manje
od lo%) itd. Isti obrazac, tek nešto manje izražen, vredi
i za KV radnike. Nekadašnjih KV radnika, ne-članova, prak­
tički nema medju sadašnjim direktorima, dok je 18% postoje­
ćih direktora poteklo od KV radnika, članova SK. I zatim,
11% službenika potiče od članova, a 7% od ne-članova SK,
nekadašnjih KV radnika (iako ovih drugih ima 5 puta više)
itd. Razlike izmedju članova i ne-članova ae ponešto smanju
ju, ukoliko je početni položaj pojedinca "viši", ali uvek
ostaju značajne. Analiziramo li, na primer, sadašnje direk­
tore, naći ćemo da nekadašnji stručnjaci, koji su se uspeli

1) S druge strane se, očigledno, radi i o izvesnoj elastič­

nosti sistema, koja omogućava da se ponekad izmeni redo-
sled prioriteta izmedju ideoloških i tehničkih potreba.
Najzad, u okvirima jedne čisto empirijske definicije
klase, razume se da u vladajuću klasu ne bi bili uvršteni
svi direktori (pa tako ni svi iz našeg uzorka).
 188

na direktorski položaj - a nisu članovi SK - čine 7,3%

populacije; a stručnjaci - članovi SK - čine 33,1% popula­
cije (članova SK jo medju stručnjacima manje od ne-članova).

Ukratko, vidimo da je članstvo u SK izuzetno

važan kanal društvene pokretljivosti. Ono predstavlja neop­
hodnu ulaznicu u "najviši" društveni sloj političkih ruko­
vodilaca i izrazito značajnu prednost za uspon u sloj direk­
tora. Ali i više od toga: članstvo u partiji znatno povećav.
šansu za uspon pripadnicima svih društvenih slojeva, i to
utoliko više, ukoliko je početni položaj "niži". Ono, dodu­
še, ne obeležava. ekskluzivnu grupu "izabranih". Ne samo
što je rasprostranjeno u svim slojevima (nejednako, sraz-
merno njihovom opštem položaju u društvenoj hijerarhiji),
već ne isključuje mogućnost uspona ne-članova. Na taj način
se osigurava opšteintegrativna društvena uloga partije i
saobražava se hijerarhijska stvarnost plebejsko9 legitima­
ciji socijalizma. Ali izrazita nejednakost šansi za uspon
otkriva da partija (kao organizacija) predstavlja "filter"
kojim se kontroliše khko održavanje opštih medju-slojnih
barijera, tako (u slučajevima njihovog prelaženja) selek­
cija "podobnih" individua (plansko vodjenje "kadrovske poli­
tike") .

Važnost školske spreme, kao kanala vertikalne

pokretljivosti, do izvesne mere je apriorno postulirana u
istraživanju. Ona je, naime, ugradjena kao jedan od kriteri­
ja društvene stratifikacije.1^ To je učinjeno na osnovu
opšte teorijske pretpostavke da je klasni položaj odredjen
vrstom rada, obrazovanjem, načinom života i tsl., a da škol
ska sprema (njena visina, tip...) relativno pouzdano diskri-
miniše unutar tih kategorija (stepen empirijske ispravnosti
te opšte pretpostavke će u znatnoj meri biti proveren ukup­
nim rezultatima istraživanja). Zbog pomenutog apriorizma,

1) I u grupama službenika i VKV-KV radnika je kombinacija

radnog mesta i školske spreme služila kao klasifikaciona
osnova za izbor uzorka.
 189

očigledno nema smisla ispitivati značaj Školske spreme

za uspon u posrednu klasu (ta je tema praktično obradjiva-
na tokom rasprava o medjugeneracijsk'oj i unutargeneracij-
skoj pokretljivosti, gđe se govorilo o društvenom poreklu
pripadnika posredne klase). Ono što će ovde biti sažet*
analizirano, odnosi se na vezu školske spreme sa usponom
u klasu kolektivnih vlasnika (jedan aspekt te teme, koji
se odnosi na školovanje potomaka klase , obradjen je u pret­
hodnom poglavlju).1*

Jasno je da stvarna društvena uloga klase ko­

lektivnih vlasnika (planiranje i kontrola ukupne društvene
reprodukcije) zahteva od njenih pripadnika da raspolažu ne­
kim opšte-obrazovnim pretpostavkama, kao i izvesnim speci­
jalističkim znanjima. Ta potreba za znanjima može se '‘u p o -

trebiti" za očuvanje klasnog jaza izmedju osnovnih društve­

nih grupa - ako se raspolaganje znanjima formalizuje kao
posed odredjene diplome, a istovremeno školski sistem učini
selektivnim u odnosu prema pojedinim grupama. Drugim rečima,
za izbor na pojedine položaje odredjen tip diplome postaje
neophodan, a mogućnost s.ticanja takvih diploma ostaje izra­
zito hijerarhijski uslovljena. Prvi deo ''silogizma'' ilu-
strovaće se sledećim nalazom istraživanja:

Tabela lo
Školska spfcema u vreme izbora na položaj
a)

Godina Školska sprema u vreme kada je prvi put izabran

izbora za političkog rukovodioca (%)
osnovna SUP srednja VŠS-VSS
19*4*+-6S. 29,4 7,4 38,2 25,0
1966-75. 0,0 7,4 24,2 68,6
1976-84. _______ <Ld___ ____ ilit___ 19,7 73,1
1) U vezi sa globalnom diferencijacijom slojeva prema škol­
skoj spremi, nužno je ukazati na značajne razlike izmedju
seljaka i obrtnika unutar "klase" privatnika. Dok više
od 1/2 seljaka nema ni potpunu osnovnu školu, a jedva je
nešto više od 11% njih steklo obrazovanje iznad osmogo­
dišnjeg, dotle više od 8o% obrtnika ima srednju školu,
a skoro lo% višu ili visoku. Uslovnost zajedničkog svrsta­
vanja ta dva sloja tako se još jednom snažno podvlači.
 19o

b)
Školska sprema u vreme kada je prvi put
Godina izabran za direktora (%)
izbora
osnovna ŠUP srednja VŠS-VSS

to
00
0,0 2,o 6o,o

o
1944-65.
1966-75. o,8 2,6 14,7 81,o
1976-84. 0,0 o,8 4,2 95,o

Pokazuje se da, medju postojećim direktorima,

oni koji nemaju univerzitetsku diplomu predstavljaju "zaos­
tatak” iz ranijih vremena. Tendencija "profesionalizacije"
tog sloja (formalizovanjem stručnosti kao kriterija izbora)
razvijala se dosta brzo i praktično je dovedena do kraja.
Vidljiva je bliska linija razvoja i kod političkih rukovo­
dilaca, iako se proces tu odvija nešto SDorije. Razlog tome
treba pre svega tražiti u ideologiji: kao što smo videli,
ulaz u vladajuću klasu još nije u potpunosti zatvoren za
radništvo. Naravno, položaji na koje dospevaju pojedinci iz
te klase pripadaju skoro isključivo nižim hijerarhijskim
nivoima (od 56 ispitanika - političkih rukovodilaca, koji
nisu stigli do univerziteta, samo četvoro njih su na višem
- republičkom - nivou hijerarhije). Ako uspeju da se održa
unutar vladajuće klase, postoji značajna šansa da će tokom
vremena "nadoknaditi" svoj formalno-školski "deficit" (u
vreme uspona medju političke rukovodioce, ukupno je 65%
ispitanika imalo više ili visoko obrazovanje; u vreme istra­
živanja, njihov je postotak porastao na 85%).

Iako podaci o (rastu) rasprostranjenosti univer­

zitetskog obrazovanja, medju pripadnicima vladajuće klase,
ubedljivo svedoče o izuzetnom značaju škole kao kanala ver­
tikalne pokretljivosti (za tu klasu, kao i - po definiciji)
- za posrednu klasu), potpuni smisao oni dobijaju tek kada
se predstave kao relativni pokazatelji. S obzirom na opšti
porast broja zaposlenih sa višom i visokom stručnom spremom,
treba videti koliko se obrazovna struktura klase kolektivnih
 191

vlasnika razlikuje od analogne strukture zaposlenog sta­

novništva u celini. U statističkim podacima ćemo naći sle-
deću distribuciju zaposlenih u društvenom sektoru, prema
školskoj spremi (stanje 31.12.1983.)^ : sa osmogodišnjom
školom ima ih oko 36%, sa srednjom školom oko 51% (pri čemu
KV i VKV radnika, za koje uzimam da im se škola može svesti
približno na SUP, ima oko 33%; a na ostale tipove otpada
oko 18%), i sa VŠS i VSS ima zaposlenih oko 13%. Ako sada
izračunamo najjednostavniji "indeks zastupljenosti" (proce-
nat zastupljenosti odredjene škole u uzorku, podeljen sa
odgovarajućom zastupljenošću u populaciji, puta loo), do-
bijamo kod političkih rukovodilaca sledeće relacije: in­
deks za SUP iznosi oko 16, za srednju školu - oko 48, a
za V5S-VSS - oko 678 (analogni indeksi za sloj. direktora
iznose - 3:3o:736). Vidimo., dakle, da su pojedinci sa uni­
verzitetskim obrazovanjem skoro 7 puta zastupljeniji med ju
političarima nego u ukupnoj populaciji zaposlenih, a oni
sa radničkom školom preko 6 puta,manje itd. (dok su, narav­
no, kod direktora te razlike još izrazitije).

Osim visine školske spreme, od značaja za-po­

kretljivost može biti i vrsta (više i visoke) škole čija se
diploma stiče. Mi smo već videli da pravni fakultet pred­
stavlja najtipičniji oblik obrazovanja za političke rukovo­
dioce: njega je završilo 25% naših ispitanika (sa višom i
visokom spremom), a drugi po rangu, ekonomski, diplomiralo
je njih 21,5%. Ali ta su dva fakulteta izrazito karakteris­
tična za viši, republički nivo hijerarhije (pravni ima oko
4o%, a ekonomski 22% takvih ispitanika), dok je na nižem -
opštinskom - nivou struktura fakulteta nešto razudjenija,
pa se uz pomenuta dva pojavljuju učestalije i drugi fakul-
• 1)
teti i više škole društvenog usmerenja. Uopšte uzev, dip-

1) Statistički godišnjak SR Hrvatske 1985, RZS SR Hrvatske.

69.
2) U strukturi diplomiranih studenata u SR Hrvatskoj 1981.
godine - zadnje za koju su objavljeni podaci - studenti
ekonomskih fakulteta čine 17%, a studenti pravnih 12%
populacije. Uo. Diplomirani studenti, Bilten SZS broj
1356, Beograd 1983, 11.
 192

lome fakulteta'društvenih nauka predstavljaju najpogodnije

formalne školske papire za uspon u sloj političkih rukovo­
dilaca - koji njima raspolažu u 78% slučajeva (za razliku
od ukupne populacije, gde ih poseduje 58% diplomiranih stu­
denata ^ ) . Već je rečeno da opšta priroda upravljanja i
kontrole društvenog sistema "objašnjava" distribuciju ti­
pova školske spreme unutar vladajućeg sloja: globalno uprav­
ljanje društvom se tipično odvija putem oblika pravne regu­
lacije, "dopunjene" opštom preduzetničkom ulogom unutar
ključnog segmenta društvene reprodukcije. Na nižim nivoima
političke hijerarhije se struktura uloge menja: ona tu ima
više posrednički karakter, pa je striktnija "profesionali­
zacija" od manjeg značaja (delovanje povećane fluktuacije
kadrova - pogotovo u vremenima "ograničavanja mandata"
- zbog koje se nužno širi regrutaciona osnova za "niže"
slojeve, pojavljuje se tako kao izveden faktor).

Uticaj društvene uloge, na tip školske spreme,

još je, naravno, izrazitiji kod direktorskog sloja.. Oni
kontrolišu specifične segmente društvene reprodukcije i tome
manje-više nužno odgovara vrsta univerzitetskog obrazovanja
koje se zahteva. Unutar materijalne reprodukcije postoji
komplementarnost ekonomskog i tehničkog aspekta, pa se zato
ta dva tipa obrazovanja javljaju kao izrazito dominantna
(33% direktora ima ekonomski, a 23% tehnički fakultet, uz
još 11% onih s višom školom tehničkog smera). Kod ostalih
je, pak, tf.p obrazovanja po pravilu u vezi sa konkretnom
delatnošću ustanove u kojoj su zaposleni. U celini uzevši,
dakle, ne može še jednoznačno odrediti tip škole koji uokvi­
ruje neki rezervoar za regrutovanje vladajuće klase. On se
menja zavisno od sloja, pa i hijerarhijskog položaja unutar
njega (za direktore na višim položajima karakterističniji jc1
2

1) Up. isto ,24.

2) Manija legalizma ne proističe, dakle, samo iz opšteg na­
čina društvene organizacije, već i iz specifičnog posredo­
vanja te organizacije koje vrše dominantni kadrovi prav­
ničke struke - sa daljim povratnim delovanjem takvog
posredovanja na oblik regulacije itd.
 193

ekonomski fakultet, a za one na nižim - tehnički). U svakom

slučaju, vrsta uloge u društvenoj reprodukciji je faktor
koji dominantno odredjuje tip škole koji se zahteva.
Ovde ćemo se vrlo kratko zadržati na drugoj
strani pomenutog ■'silogizma" - na nejednakoj dostupnosti
univerzitetskog obrazovanja Različitim društvenim klasama.
Sociolozi su, naime, već odavno utvrdili da je mogućnost
sticanja diploma kod nas klasno ("slojno") uslovljena. Tako
je tokom 195o-ih godina utvrdjeno da su potomci službenika
(u koje su praktično uvršteni skoro svi nemanuelni slojevi)
bili na univerzitetima 14 puta bolje zastupljeni od poljo­
privrednika, a lo puta bolje od radnika.1^ Slični su nalazi
potvrdjeni krajem 196o-ih i početkom 197o-ih godina: "...
iako broj studenata na svim univerzitetima u Jugoslaviji...
neprestano raste, socijalne razlike u školovanju omladine
se povećavaju. To navodi na pretpostavku da povećanje so­
cijalnog diferenciranja medju slojevima znatno utiče na po-
2)
većavanje socijalne nejednakosti u školovanju omladine."
Zvanični statistički podaci iz 1981. godine, medjutim, do­
nose krajnje iznenadjujuć obrat, i to pre svega za Hrvatsku.
Stopa zastupljenosti diplomiranih studenata, čiji su rodi­
telji "industrijski, uslužni i trgovinski radnici" je, na­
vodno, veće od stope dece "rukovodećeg osoblja" (6,3:6,2)!
Jedva da nešto veću stopu zastupljenosti imaju deca "struč­
njaka" (7,9). A tek kod "administrativnih radnika" pokazuje
se znatniji skok stope (14,5; jedino poljoprivrednici drže
"svoje" mesto - sa stopom zastupljenosti od 1,9).*^ Tako
nagla promena, a pogotovo novo-uspostavljeni rang, ne izgle­
daju suviše verovatni. Eventualni pomaci prema većoj stopi
zastupljenosti radničke dece na univerzitetima mogli bi se,
barem delimično, objasniti snažnim rastom nezaposlenosti
tokom 197o-ih. Odlaganje pritiska nove radne snage može se1
3
2

1) Up. V.Milić, n.d., 79.

2) P.Georgievski, n.d., 196o.
3) Stopa je računata prema: Diplomirani studenti, bilten
SZS broj 1356, 1983, i: Statistički godišnjak SR Hrvatska,
1985.
 194

privreme ro postići produžavanjem školovanja ("liberaliza­

cijom" upisa na fakultete). Ali takva logika ne može važiti
posle 1975. godine, jer broj novo-upisanih studenata od
tada izrazito pada. Može se pretpostaviti i da su "promene"
jednim delom doneli tehničko-statistički mehanizmi (način
prikupljanja podataka autoklasifikacijom, neprecizne i pro-
menljive definicije...), pre nego neka socijalna kretanja.
U svakom slučaju, na tako radikalan obrat u šansama za ško­
lovanje dece iz radničkih slojeva nipošto ne upućuju podaoi
iz ovog istraživanja. Kao što'smo videli, deca ispitanika,
dorasla do univerziteta, školuju se na njima u proporcijama
koje uglavnom slede pretpostavljenu klasnu diferencijaciju
(treba ponoviti da naši podaci nisu ovde najprecizniji:
iako se po pravilu odnose na najstarije dete, u nekim slu­
čajevima upisana je informacija o nekom drugom - mladjem
detetu; pošto se, pak, pokazuje da izmedju "karijere" jednog
deteta, i sve ostale deće unutar jedne porodice - barem
sada! - nema značajnijih razlika, opšta slika se sigurno
bitno ne menja). Tako se, da ukratko ponovim nalaze iz
prethodnog poglavlja, od dece klasa kolektivnih vlasnika,
starije od 15 godina, na fakultetima školuje više od polovi­
ne njih ^ ; od dece posredne klase nešto manje od, polovine;
od dece radništva manje od petine; i od dece privatnika
oko petine (prošek snažno dižu deca obrtnika, od kojih se
na univerzitet upisuje više od trećine). Zadovoljavanje
formalnog preduslova za uspon u posrednu klasu i direktor­
ski sloj vladajuće klase - a sve više i za uspon medju po­
litičke rukovodioce - potčinjeno je uspostavljenoj klasnoj
diferencijaciji. Univerzitetsko obrazovanje, filter za
vertikalnu mobilnost, višestruko je gušći za decu radnika
nego za decu "viših" klasa.1

1) Pri čemu, da ponovim, deca političkih rukovodilaca pre­

feriraju pravni fakultet, a deca direktora - tehnički i
ekonomski.
 195

Rečju, rezultati istraživanja potvrđjuju obe

osnovne hipoteze. Fakultetska diploma sve izrazitije posta­
je neophodna pretpostavka za uspon u vladajuću klasu. U
postojećim uslovima klasne reprodukcije, taj je kanal po­
kretljivosti znatno šire otvoren potomstvu ''viših" klasa,
nego "nižih" (sa izuzetkom "srednjih" službenika i obrtnika).
Iako prelaz iz klase u klasu ( mdđjugeneracijski i unutar-
generacijski, uzlazni i silazni) nije onemogućen, formalno
obrazovanje predstavlja jedan od instrumenata kojim se
opšta klasna podela pretvara u odredjivača individualne
"sudbine".

Najzad, preostalo je da se ukratko razmotre sa­

moupravne i društveno-političke ("neprofesionalne") aktiv­
nosti, kao eventualan kanal za uspon u slojeve političkih
rukovodilaca i direktora (tj. u klasu kolektivnih vlasnika).
Pretpostavljamo da su te aktivnosti važan preduslov verti­
kalne mobilnosti, pogotovo za ulazak u sloj političkih ruko­
vodilaca. Pošto je uspon u vladajuću klasu isključivo posle-
dica ličnog naimenovanja ("kadrovske politike"), to su per­
sonalni kontakti (koji služe i kao "legitimirajuće iskustvo"),
uspostavljeni tokom "neprofesionalnih" funkcija, neophodni
za mogućnost dospevanja na "kadrovske liste". S obzirom na
različitu distancu izmedju pojedinih društvenih grupa (pa
stoga i nejednaku mogućnost ličnih veza), kao i s obzirom na
čisto tehničku (formalnu i stvarnu) nepripremljenost radniš­
tva za obavljanje planskih uloga, može se očekivati da su
navedene aktivnosti utoliko važnije, ukoliko je početni
socijalni položaj "niži". S druge, pak, strane - jasno je
da su i neprofesionalne funkcije utoliko dostupnije, ukoli­
ko je društveni položaj "biši". Naravno, razlikujemo dva po
lja neprofesionalnih aktivnosti: unutar radnih organizacija
i van njih (na opštinskom, republičkom i saveznom nivou).
Njihov značaj je, kao što je poznato, vrlo različit. One
prve su daleko lakše dostupne i, pogotovo u manjim radnim
organizacijama, više se mogu smatrati obavezom, nego pravom
ili čak privilegijom. Stoga nismo ni obradjivali podatke o
članstvu u samoupravnim telima i društeno-političkim (pre
 196

svega - sindikalnim...) "odborima'* unutar radnih organiza­

cija, već samo o rukovodećim položajima ("funkcijama")
u njima. S druge strane, svako članstvo u organima (držav­
nim i političkim) izvan radnih organizacija, čak i kada ne
preraste u profesionalni položaj, smatra se društenom "pro­
mocijom" .

Pre nego što se pristupi analizi dobijenih

podataka, nužno je upozoriti na jedan problem. Oni se,
naime, ne mogu smatrati sasvim pouzdanim, jer se zasnivaju
na retrospekciji ispitanika - ponekad i o vrlo davnoj proš­
losti. Njihova glavna mana je nepotpunost, pa u tom smislu
podaci potcenjuju vezu koja se istražuje. Ipak, realistič­
nost se može dobrim đelom osigurati ako se činjenicama pri­
stupi na relativan način, t j . ako se poredi pomenuti akti-
vizam pojedinaca koji se uspinju iz odredjenog sloja, sa
aktivizmom koji je tipičan za pripadnike tog sloja. Poče-
ćemo analizu s onima koji su se uspeli do položaja politič­
kih rukovodilaca, jer se može razumno očekivati da je za
takvo napredovanje neprofesionalna društveno-politička ak­
tivnost najvažnija. Dakle, pre izbora na položaj političkih
rukovodilaca, samoupravne i/ili društveno-političke funkcije
u radnoj organizaciji imalo je, u prvom posmatranom periodu
(do 1965. godine), oko 27% ispitanika, a u zadnjem periodu
(1976-1984. godine) oko 71%. Svakako da dobar deo te razlike
objašnjavaju slabosti ljudskog pamćenja, kao i nerazvijenost
upravne i organizaciono-političke strukture društva u for­
mativnom periodu. Apstrahujemo li vremenske promene, naći
ćemo da su pomenute aktivnosti, unutar radnih organizacija,
karakteristične za 62% manuelnih radnika koji šu zatim pos­
tali politički rukovodioci. Medju "stacionarnim" manuelnim
radnicima, t j . u slojevima NKV-PKV i KV-VKV radnika, takve
funkcije je imalo približno 12% ispitanika (svega oko 4%
NKV-PKV radnika, i oko 2o% KV-VKV). I kod ostalih (uspinju-
ćih) grupa učestalost funkcija je približno jednaka i zabe-
ležena je kod nešto manje od 2/3 ispitanika (u zadnjem periodu
je, za pripadnike svih slojeva koji se uspinju, samoupravna
i društveno-politička aktivnost u radnim organizacijama učes-
 197

talija). Ali je, zato, u njihovim "matičnim*' (stacionarnim)

grupama aktivnost u samoupravnim i društveno-političkim
organima u radnim organizacijama daleko, raširenija (funkcije
je vršilo blizu 1/2 pripadnika posredne klase). Vidimo,
dakle, da je za manuelne radnike (pa i za službenike sa
srednjom stručnom spremom, gde se kod onih koji se uspinju
takodje pojavljuje skoro 3 puta češće nego u osnovnoj grupi)
pomenuta aktivnost vrlo značajan kanal za napredovanje, dok
je kod posredne klase ta veza, iako pozitivno korelirana,
znatno manje izražena.

Kao uslov za uspon na položaj direktora te su

aktivnosti nešto manje značajne (prošek ispitanika, "aktiv­
nih" pre uspona, u prvom periodu - do 1965. godine - iznosi
oko 2o%, a za zadnjih lo godina oko 62%). Međjutim, s obziron
na to da praktično više ne postoji direktno napredovanje s
položaja manuelnog radnika na položaj direktora, izlazi da
je za obe uzlazno-pokretne grupe (buduće direktore i politič­
ke rukovodioce) karakterističan podjednak intenzitet "pred-
izbornih" aktivnosti (unutar radne organizacije).

Izgleda razumno pretpostaviti da je za uspon u

vladajuću klasu, i to pre svega u sloj političkih rukovodilaca,
od aktivnosti unutar radnih organizacija znatno važniji izbor
na neprofesionalne političke položaje u društveno-političkim
organizacijama i državnim organima (opštinskim, republičkim
itd. "komitetima”) . Tek su to mesta na kojima se, kontinui­
rano i neposredno, zadovoljavaju sve tri pretpostavke za
dospevanje na "kadrovske liste": uspostavljanje ličnih veza,
konformirajuće legitimiranje, "učenje" globalno-planskih
uloga. S druge strane, zaključivanje o putevima uspinjanja u
društvenoj hijerarhiji je, na osnovu tih aktivnosti, znatno
pouzdanije: dok je izbor na funkcije u radnim organizacijama
uslovljen i sasvim spoljašnjim faktorima (veličinom organi­
zacije, njenom strukturom, brojem raspoloživih položaja...),
dotle su položaji u državno-političkim komitetima relativno
podjednako udaljeni, barem od pripadnika "nižih" slojeva.
Stoga se aktivnost uspinjućih i "stacionarnih" pojedinaca
 198

može mnogo reljefnije kontrastirati. Posmatramo li, ponovo,

prvo nekadašnje manuelne radnike - koji su se uspeli na
položaj političkih-rukovodilaca - naći ćemo da je (pre.
prvog izbora) 55% njih bilo (neprofesionalno) aktivno, unu­
tar društveno-političkih organizacija (skoro isključivo na
opštinskom nivou), a 22% njih unutar državnih (opštinskih)
organa. Ti procenti, medjutim, znatno rastu ako apstrahujemo
prvobitni period uspostavljanja sistema (kada je jedan broj
naših ispitanika, iz "najnižih" slojeva, dospeo na političke
položaje na osnovu svog revolucionarnog angažmana). Medju
"stacionarnim" manuelnim radnicima, pak, njih 3,6% su bili
članovi različitih DPO-komiteta, a 3,3% - članovi nekog
državnog komiteta. Izlazi, dakle, sledeće: nekoliko proce­
nata manuelnih radnika (slojevi NKV-PKV, KV-VKV radnika)
biva izabrano u (opštinske) komitete, za neprofesionalne
članove; za one medju njima, koji će se uspinjati u sloj
političkih rukovodilaca, to sve više postaje praktično
neophodna pretpostavka; najzad, jedan deo njih ne prolazi
kroz kadrovski filter i vraća se na prvobitan položaj.
Medju pripadnicima posredne klase, koji su napredovali do
političarskog položaja, pre izbora je bilo (neprofesional­
no) aktivno u DPO-komitetima njih oko 52%, a u državnim ko­
mitetima njih oko 34% (za "stacionarnu" populaciju analogni
procenti iznose 17% odnosno 16%). Očigledno je da je taj
kanal podjednako važan i za uspon posredne klase, s tim
što je on njenim pripadnicima znatno dostupniji (ali je
i filter mnogo gušći) nego radnicima.^ Najzad, posmatra-
jući =političare koji su regrutovani iz direktorskog sloja,
naći ćemo da je pre izbora njih 69% bilo angažovano u DPO-
-komitetima, a 62% u državnim .komitetima (medju sadašnjim
direktorima analogna aktivnost iznosi 5o% odnosno 52%).
Naravno, kod njih članstvo u komitetima ne znači po sebi
osiguranje kanala za uspon, već može predstavljati tek

1) Brojčane vrednosti za službenike sa srednjom stručnom

spremom su ovde, kao i skoro svagde, negde na sredini iz
medju manuelnih radnika i posredne klase.
 199

jedan od oblika njihove opšte društveno-regulativne uloge.

U navedenim podacima vrlo se jasno uočava kako
se, sa rastom položaja u društvenoj ht jerarhiji, značajno
povećava mogućnost pristupa pojedinim državnim komi­
tetima. Puko (neprofesionalno) članstvo u njima ne donosi
automatski društvenu moć (o tome svedoče mnogobrojni pri-
meri ostajanja na istom klasnom položaju, uprkos takvom
članstvu). Mi smo videli da komiteti imaju, pored upravne
(planske), i legitimacijsku,•a i širu integrativnu ulogu.
Ali članstvo u njima sve više postaje neophodna pretpostavka
uspona (sa izuzetkom specifičnog položaja direktora, kod
kojih se o tome da li je u pitanju uspon, ili puka cirku­
lacija, mora konkretno prosudjivati). Lako se zapaža i sle-
deća činjenica: što je početni (klasni) položaj "niži:',
članstvo u DPO-komitetima (nasuprot državnim) izrazitije
služi kao kanal vertikalne pokretljivosti. Objašnjenje za
to verovatno treba primarno tražiti u koncentrisanju legi-
timacijskih obrazaca na partijske i sindikalne strukture
(postojanje "zađatih" kvota za apsorpciju radnika itd.),
za razliku od "profesionalističke" orijentacije državnih
komiteta.

Kad je reč o usponu na položaj direktora, mi smo

videli da je on sada dostupan praktično isključivo pripadni­
cima posredne klase. Podaci iz istraživanja pokazuju da
funkcije unutar samoupravnih organa i društveno-političkih
organizacija, u radnim organizacijama , nisu sasvim beznača-:
ne za taj uspon: preko 60% onih koji su postali direktori
(u periodu posle 1976. godine) imali su prethodno neke od
pomenutih funkcija (dok je medju nripadnicima nosredne klase
broj onih sa funkcijama ispod 5o%). Mi znamo, medjutim, da
na izbor direktora bitno utiču komiteti izvan radnih organi­
zacija. Stoga se može pretpostaviti da je za taj izbor tako--
dje važna prethodna (neprofesionalna) aktivnost unutar dr­
žavnih i DPO-komiteta. Podaci ipak ne potvrdjuju takvu hino-
tezu: samo oko 1 A direktora navelo je neko članstvo u
DPO-komitetima (pre svog izbora), i približno isto toliko
 2oo

po.minje članstvo u državnim komitetima (što je više, ali

ne značajno, od tipične aktivnosti pripadnika posredne
klase)..

Razmatranje kanala vertikalne pokretljivosti

ne donosi, dakle, homogenu sliku o kriterijima za uspon u
vladajuću klasu, školska sprema (univerzitetskog nivoa)
postaje za direktore neophodan uslov. članstvo u partiji je
vrlo važan, iako ne i nužan preduslov. Od manjeg značaja je
obavljanje funkcija u samoupravnim i društveno-političkim
organima unutar preduzeća, a od male važnosti su i nepro­
fesionalne formalne aktivnosti u komitetima izvan radnih
organizacija. Postepeno n a p r e d o v a n j e s a radnog mesta
stručnjaka, preko položaja nižeg rukovodioca (uz "saučeštvo-
vanje" nomenutih kriterija) postaje osnovni obrazac direktor­
ske ''karijere5'. Za razliku od toga, za uspon medju političke
rukovodioce ima članstvo u partiji odlučujuću važnost, a sve
izrazitiji značaj dobija takodje formalno školsko* (visoko)
obrazovanje. Na kraju, i "nroveravajuće" aktivnosti unutar
DPO ili državnih komiteta postaju sve više preduslov za
uspon na politički položaj. Po svim navedenim kriterijima
postoji oštar, i sve dublji, rez izmedju radništva i klase
kolektivnih vlasnika. Mogućnost direktnog skoka iz radništva,
na položaje vladajuće klase, postaje marginalna - sužena pri
tom samo na sloj političkih rukovodilaca - i visoko selek­
cionirana: prvo članstvom u partiji, a zatim, još oštrije,
neprofesionalnim komitetskim aktivnostima (legitimacijski
razlozi onemogućavaju potpuno zatvaranje tih kanale^. Tako
se regrutni rezervoar vladajuće klase sve više sužava na
posrednu klasu. Većinu opštih kriterija za uspon ispunjava
veći broj njenih pripadnika (formalno obrazovanje, po defi­
niciji; zatim članstvo u partiji itd.). U specifične krite­
rije, koji sužavaju mogućnost izbora, ovo istraživanje nije
moglo da udje (pitanje je koliko su oni dostupni empirijskim,
a posebno anketnom istraživanju). Uostalom, ceo problem
mobilnosti izmedju posredne i kolektivno-vlasničke klase,
kao i izmedju svih (empirijskih) klasa u društvu biće jasni­
ji, kada se ispitaju i ostale "dimenzije" klasnih odnosa.
 2ol

Ovde sg pošlo od teorijskog "modela”’"društvenih odnosa u

socijalizmu, da bi se razumeo jedan "aspekt" emnirijskih
odnosa. Tek kada se istraže ostali relevantni "asoekti",
"model" će*, se moći strukturisati kao konkretni totalitet
 9. Klasna reprodukcija kao empirijski fenomen

Rasprave se u društvenim naukama najčešće po­

javljuju u jednom od dva oblika: kao teorijska razmatranja,
ili kao pregled rezultata empirijskih istraživanja. Lako će
se zapaziti da su, kod prvih, iskustveni podaci prisutni
samo u vidu ilustracija, dok se, u drugim, teorijski okvir
izlaže kao skup opštih mesta koja (u retkim primerima)
oživljavaju tek u ođeljcima o "operacionalizaciji". Pažlji­
viji čitalac ovog rada neposredan je svedok (mogućeg) olak­
šanja koje donosi odlučivanje za jedan od dva pomenuta
oblika: izmedju teorijske i empirijske analize postoji
napetost, koja pr«ti da iskida koherentnost celine. Dos-
ledno deduktivno izvodjenje svaki se čas sudara sa prikup­
ljenim podacima. A haotična inkonzistentnost činjenica (kao
da) obeshrabruje bilo kakvu smeliju generalizaciju. Bezo­
bzirnost prema faktu, ili jalova apstrakcija teorije? Ili,
pak, beskonačno gomilanje pomoćnih "faktora" ("srednjeg
obima") koji, disciplinujući svako "odstupanje', dovode do
beznadežnog haosa medjusobno protivrečnih pristupa?

Prividna nerešivost dihotomije, u kojoj su sup­

rotstavljeni "svet modela" i "svet konkretne realnosti",
posledica je, naravno, hipostaziranja obe njene strane. Tu
se "model" pojavljuje kao "viši oblik1' stvarnosti, odnosno,
s druge strane, područje činjenica se predstavlja kao kona­
čno demistifikacijsko sredstvo pozitivne nauke. Izvan tak­
vih pristupa postoji stanovište koje nastoji da istraži
onu unutrašnju logiku društvenih odnosa, koja (slobodnu)
ljudsku delatnost tendencijski preobražava u postvaren, pa
stoga predvidiv ("zakonomeran"), sistem grupnih aktivnosti.
Opštost se tu javlja kao (društveno) nametnuta, utvrdjena
specifičnim obrascima (nužne) podele rada. Ali je njena
datost višestruko uslovljena. Ona je istorijski proizvod,
što će reći da je stvorena i da se rastvara. Ona je ima­
nentno kontradiktorna, zasnovana na prisilnom pomirenju
(klasnih) protivrečnosti - kao dinamičkom jezgru istorič-
 2o3

nosti. Ona je konačni- rezultat ljudskih akcija, koje ten-

dencijsku uniformnost dobijaju samo snoljašnjom negacijom
svoje imanentne slobodne prirode. Drugim rečima, ne-istina
obeležava i opštost i konkretnost, na je njihova medjusobna
"nepomirljivost" nužna. Tek u traganju (kritici!) za njiho­
vim unutrašnjim mogućnostima mi se možemo sresti sa dubljom
medjusobnom povezanošću: pojavnost je izraz rascenljene
opštosti koja se održava samo zbog privida spoljašnje kon­
zistencije.
Kritički pristup mora da savlada zamku koju
postavlja ono razmatranje jaza izmedju unutrašnje strukture
i sveta činjenica, koje "stvarnost" analizira u njenoj od­
maknutosti od "ideala". Pošto se realni odnosi tu pojavljuju
kao "izdaja" poj^i&a,, kojoj se onda sudi s etičkog stanovišta,
jasno je da se sam pojam time redukuje na praznu apstrakciju
jer su ideali konstruisani na neposredovanoj univerzalnosti.
Umesto da lutamo izmedju ideala i stvarnosti, mi želimo
da ispitamo samu stvarnost ideala, odnosno - prethodno -
"ideal" kao stvarnost. Unutrašnja struktura mora da se po­
javi kao delatna apstrakcija. Osnovne društvene sile, koje
oblikuju vladajući sistem odnosa, radjaju se iz globa-lne
podele rada. Ta je podela (u socijalizmu) rezultat procesa
podruštvljavanja rada, koji se razvijao u stalnom napredo­
vanju akumulacije kapitala. Međjuodnos centralizacije kapi­
tala i modernih produkcionih sredstava stvara mogućnost da
se ukupna društvena reprodukcija odvija kao planska proiz­
vodnja.^ Svetsko-istorijski neuspeh proleterijata, da
preuzme kontrolu nad proizvodnjom društvenog života, rezul­
tirao je uspostavljanjem monopola na tu kontrolu od strane
kolektivno-vlasničke grupe: društveni korelat proizvodnje
planske vrednosti jest, kao što smo videli, novi oblik
klasne strukture.

Novouspostavljeni dominantni odnosi proizvodnje

društvenog života potčinjavaju sebi sve zatečene oblike (u1

1) Istorijski razvoj tog procesa analizirao sam u studiji:

Procesi podruštvljavanja ii kasnom kapitalizmu (SAD), IDIS.
Zagreb 1984.
tom se smislu ima razumeti njihova pomenuta delatna priroda)
i u medjudelovanju s njima zadobijaju svoja konkretno-is-
torijska obeležja. S jedne strane, oni se susreću sa zaosta­
lim, nretkaDitalističkim formama odnosa, održavanim unutar
široke zone tradicionalne agrarne ekonomije. Neprijateljstvo
pauperizovanih (stvarno i potencijalno) slojeva seljaštva
prema kapitalizmu, iskorišćeno je kao mobilizaciona osnova
za njegovo rušenje. Nesnosobnost za samoorganizovanje tih
slojeva omogućilo je da se,bez teškoća, nad njima (pa tako
i nad društvom u celini) uspostave novi odnosi dominacije.
Ali proizvodnja planske vrednosti može se razvijati samo na
osnovi moderne industrijske strukture. Otuda nastojanje na
frenetičnim strukturalnim promenama deagrarizacije/inđus-
trijalizacije (uslovi su dati - u bespomoćnosti atomizova-
nih seljaka, i u sposobnosti klase kolektivnih vlasnika
da maksimalno mobiliše i planski usmerava sve društvene re­
surse) . S druge strane, novi sistem odnosa zatiče, u svet-
skim razmerama, razvijenu i ekspanzivnu robnu proizvodnju.
I tu je stvarna teškoća (koja je i u ovom radu zaobidjena,
a zahteva da se što pre razreši): kako je bilo moguće da
se novi odnosi uspostave i reprodukuju, dok se svetsko-isr
torijski akumulacija kapitala (na čijoj su osnovi iznikli)
još uvek nalazi u uzlaznoj fazi ("...nikada jedan sistem ne
propada..." itd.)? Odgovor se mora tražiti u sledećim prav­
cima. Mogućnost novog oblika odnosa data je u dostignutom
stepenu akumulacije, gde je podruštvljavanje (u vidu viso­
kog stepena centralizacije kapitala, sve aktivnije neposred­
ne uloge države - kao agenta "kapitala uopšte" - u kontroli
reprodukcije i tsl.) došlo do nivoa na kojem je planiranje
(mikro i makro) postalo neophodan instrument društvene re­
produkcije. Nužnost novih odnosa potiče iz posebnih istorij-
skih uslova, u kojima su se revolucionarni preobražaji odvi­
jali. U "zakašnjelim" ("periferijskim") kapitalističkim drža­
vama akumulacija se odvija pod suštinskom kontrolom stranog
kapitala, koja donosi odlivanje znatne mase viška vrednosti,
forsiranje izrazito neravnomernog razvoja itd. Time je domaći
kapital osudjen na trajno zaostajanje (u globalnim okvirima
 2o5

se usporeno napredovanje pokazuje kao relativno nazadovanjej

'pecifična ekspanzija kapitala preobraća se u nemogućnost
razvoja...). Granice akumulacije su tu snolja Dostavljene.
Ali revolucionarni preobražaj, iako (bar za izvesno vreme)
ubrzava društveno-ekonomski razvoj, ne može da izvuče zemlju
iz okružja epohalne dominacije kapitalističke proizvodnje.
Mi smo videli da se stoga - i na spoljnim granicama zemlje,
i u unutrašnjim odnosima - imanentne planske kategorije,
prividno ili stvarno, preobražavaju u kategorije kapitala.
Drugim rečima, ..potčinjenost proizvodnje viška vrednosti
proizvodnji planske vrednosti ispoljava se tako što novi
oblici uzimaju na sebe obrazinu starih (naravno, pošto
forma nije ravnodušna, sam sadržaj biva pritisnut ambiva­
lencijom) . Najzad, s treće strane, revolucija je izvodjena
u ideološkom ozračju proleterskog pokreta. Proleterska
negacija kapitalizma jest realna istorijska mogućnost, ali
njena prevratnička aktivnost -dopire do korena tek kada
akumulacija kapitala zaista, globalno-istorijski, naidje
na nepremostive prepreke. Nasuprot tome, (potencijalna)
klasa kolektivnih vlasnika je svoje celovitije - teorijsko,
pa ideološko *• samorazumevanje počela da razvija relativno
kasno, nakon što je već aktivno nastupila na svetskoj sceni
(fragmenti teorija "menadžerske revolucije", "planskog
kapitalizma" i tsl.). Nesvesna svoje stvarne istorijske
uloge, ona je antikapitalističku retoriku "pozajmila" od
proleterijata (mobilišući njome seljaštvo - koje je, u pot­
punom nedostatku klasne samosvesti, prihvatilo program nega­
cije kao takav! - kao svoju osnovnu masovnu borbenu snagu).
Legitimirajući se plebejskom ideologijom, nova vladajuća
klasa trajno mora da pokriva ne samo procep izmedju ideolo­
gije i stvarnosti (što je slučaj kod svake ideologije), već
i njihovu istinsku suprotnost. Tako još jednom dolazimo do
formi koje, iako potčinjene stvarnom sadržaju, provode nad
njim svoju prisilnu "intervenciju".

želimo li, dakle, da objasnimo bilo koju kon-

kretno-istorijsku pojavu u socijalističkom društvu, moramo
da uzmemo u obzir izvanrednu složenost odnosa koji se u njemu
 2o6

uspostavljaju (zar je onda čudno što vlada tako izrazita

nestašica kako opštih teorijskih pristupa formaciji u ce-
lini, tako i prihvatljivih interpretacija pojedinačnih
aspekata?!). Ispod novouspostavljenih dominantnih odnosa
planske proizvodnje egzistiraju - njima posredovani! -
preiCkapitalistički agrarni odnosi (u iščezavanju), razvijeni
robno-novčani odnosi (još uvek svetski dominantni), i (poten­
cijalni) besklasni odnosi (koji čine protivrečnu legitima-
cijsku osnovu sistema). Razumevanje svake pojave počiva na
prepoznavanju odredjujućih odnosa, koji se zasnivaju na t e ­
meljnim kategorijama sistema. Stoga se na prvom 'mestu
moraju one ispitati, u svojoj apstraktnoj čistoći. Ali u
realnom ispoljavanju one bivaju posredovane pomenutim (pod-
redjenim!) kontradiktornim relacijama, koje obeležavaju
njihov pojavni obris. Ustanovivši izvor "pravila* (koje se
pokazuje kao dominantna tendencija), mi pratimo krivudava
odstupanja (čija se mnogostrukost i mnogolikost objašnjavaju
dokazanom brojnošću protivrečnih posredovanja).

U našem konkretnom ispitivanju, polaznu tačku

čini uvid da se reprodukcija društvenog života odvija u
obliku proizvodnje planske vrednosti. Ovde je bitno to, da
se ukupna društvena regulacija (ekonomsko preduzetništvo,
kontrola državnih aparata, nadzor nad duhovnom produkcijom
itd.) pojavljuje kao jedinstven sistem komandnih aktivnosti
kolektivno-hijerarhijske organizacije vladajuće klase. Sa
stanovišta klasne strukture, to znači da je mesto unutar
klase kolektivnih vlasnika nužno odredjeno realnom funkci­
jom unutar sistema planskih (komandnih) položaja: pripad-
ništvo klasi ne postoji izvan konkretne uloge. Ta je, pak,
činjenica odlučujuća za problem reprodukcije vladajuće klas:
kao društvene grupe: ona je po definiciji otvorena! Drugin
rečima,- ne postoji mehanizam kojim bi se klasni status
automatski prenosio s jedne na drugu generaciju (sama hije­
rarhija je osnovno sredstvo kojim se sprečava takvo preno­
šenje). U tom smislu (apstrahujući sve druge momente), klasa
kolektivnih vlasnika istorijski nadilazi sve ranije vlada­
juće klase: položaj unutar nje je uvek rezultat individua!-
 2o7

nog postignuća.- Zaključak koji iz toga izvode neki autori:

da principijelna otvorenost' svedoči o ne-klasnoj prirodi
grupe - počiva na pogrešhoj premisi. Suprotnost položaja
odredjuje prirodu odnosa, a ne način njihovog popunjavanja.
Upravo iz same klasne suprotstavljenosti izvodi
se niz specifičnih principa klasne reprodukcije. Klasna
barijera (operacionalizovana monopolom društvene moći) omo­
gućava zaštitu postignutog položaja: ispadanje iz klase
javlja se kao izuzetak. S druge Strane, apsorpcija novih
pripadnika, kao trajna nužnost, mora permanentno da preva-
zila:*i jaz koji razdvaja specifične klasne načine života.
Kao sredstvo za to služi pravilo "najmanje distance": re~
grutni rezervoar predstavlja (dominantno) posredna klasa,
koja je statusno, interesno, obrazovno i tsl. najbliža
vladajućoj. Po istoj logici, posredna klasa je i "prirodno."
odredište za potomstvo pripadnika vladajuće klase. Kanali
za uspon treba da pomire (formalne) pretpostavke za. uspešno
izvršavanje složenih planskih zadataka, i voluntaristički
princip ličnog naimenovanja kao osnovnog sredstva "planira­
nja" "kadrovske politike". Posredna klasa sa univerzi­
tetskim diplomama, nižim komandnim položajima, širokom par­
tijskom zastupljenošću i isto tako rasprostranjenim "nepro­
fesionalnim" obavljanjem društveno-političkih funkcija -
idealno objedinjuje sve mobilizacijske zahteve. Najzad, do-
sleđna piramidalno-hijerarhijska struktura vladajuće klase
takodje uslovijava niz reprodukcijskih pravila: u klasu
se ulazi na niže položaje; napredovanje je postepeno, a
nazadovanje tek izuzetak; horizontalne rotacije pretežu
nad usponom... Nasuprot medjusobnoj "razmenskoj" otvorenosti
posredne klase i klase kolektivnih vlasnika stoje samorepro*
dukcija radništva i izrazita društvena izolacija privatnika
(seljaka i obrtnika).

Ako smo sad (rekapitulirajući) ustanovili osnov­

ne (tendencijske) "zakone" klasne reprodukcije socijalistič­
kog društva, u empirijskom posmatranju se suočavamo sa pret­
hodno utvrdjenom činjenicom da vladajući društveni odnos
(odredjujuće-posredujuće) prekriva istovremenu egzistenciju
 2o8

nekoliko društvenih formačija koje su - ili izumiruće,

ili još vitalne, ili tek potenćijalne. Pri tom ne smemo
zaboraviti ni da je (u vreme istraživanja) u sastavu svih
društvenih grupa, a pre svega vladajuće, još bilo moguće
registrovati ostatke onog velikog revolucionarnog talasa,
koji je u jednom času izmešao sve slojeve - podižući sa
dna jedno i potapajući druge, čim je, zatim, novi sistem
odnosa uspostavljen, vladajuća klasa je izvanrednom odluč-
nošću i izuzetnom brzinom preduzela da izgradi ekonomske
temelje sopstvene dominacije - koje Sini koncentrisana
industrijska proizvodnja. Ako, naime, agrarna struktura
omogućava lako osvajanje vlasti (zbog minimalnih društve­
nih veza koje uspostavlja sitna poljoprivredna proizvodnja),
na njenoj osnovi se plansko upravijanje na može stabilno
reprodukovati. Viškovi koje ona daje minimalni su, njihovo
prisvajanje počiva prevashodno na goloj prisili, trajniji
opstanak u konkurenciji s kapitalizmom je nemoguć. Totalna
mobilizacija celokupnog društvenog viška (uvećanog nasilnom
redukcijom seljačkih potreba) i ljudskih potencijala usme-
rena je ("planski1’) na industrijalizaciju. Seljaci se
istovremeno isteruju sa zemlje (prekomernom eksploatacijom
- nasilnom, pa zatim sistemskom - putem "makaza cena" i tsl.),
i privlače se otvaranjem radnih mesta (posebno u uslovima.
agrarne prenaseljenosti) u industriji i dalje - privredi,
neprivredi, državnim aparatima. Taj ogroman strukturalni
preobražaj, koji je omogućio da se formira ekonomska osnova
na kojoj se planska proizvodnja autonomno i "organski" re-
produkuje, registruje se u istraživanju mobilnosti kao tek
polovična izolovanost seljaštva (sprečava se pad iz drugih
grupa medju njih). U datim istorijskim okolnostima (zateče­
noj strukturi i tipu oromena u toku) oni su predstavljali
jedini masovniji ljudski rezervoar, iz kojeg su se mogle
popunjavati ostale rastuće grupe. Zato ih, u prvom ali i
drugom "kolenu", moramo naći u svim drugim grupama. Propor­
cionalno uvećavanju ostalih grupa, medjutim, osnovna se sis­
temska tendencija sve snažnije ispoljava: izdižu se prepreke
za uspon seljaka i oni se približavaju teorijskom modelu
slabo pokretne (izolovane) grupe.
 2o9

Istorijski pristup pruža i ključ za razumevanj.e

izvesnog odstupanja (empirijske) mobilnosti obrtnika od teo­
rijski iaeđenih “zakona" klasne reprodukcije u socijalizmu.
Svetsko-istorijska koegzistencija robne i planske proizvod­
nje - od kojih je prva po zatečenim okolnostima nadmoćnija
(visoko razvijene zemlje), ali i imanentno dinamičnija - do­
vodi do toga da se ne samo "u porama" socijalističkog
društva zadržavaju oblici robne privrede, već se i celokupn-
materijalna proizvodnja odvija kao kvazi-robna. To se, po­
kazano je, dogadja tako što se planska vrednost i raspodcla
stalno pojavljuju kao privid prometne vrednosti i razmene.
Jasno je da su, što je dati sistem više decentralizovan,
obadva momenta značajnija. Pri tom ovde ne deluju samo objek­
tivni' uslovi, po kojima povećanje samostalnosti sve više
gura pređuzeća prema statusu tržišnih subjekata (zaoštra­
vajući tako protivrečnost prema dominantnim društvenim
odnosima). Pošto je decentralizacija u prvom redu oosledica
krize, a za pokušaj njenog prevladavanja izgleda kao da je
"pri ruci" sredstvo koje i dalje dokazuje svoju dinamičku
prirodu (tržište), to se u glavama "planera" (koji zbiljski
egzistiraju samo utoliko ukoliko je tržište ukinuto) obnav­
lja ideja o "korisnosti" mehanizama robne privrede. Tako se
stvara ideološka klima koja širi legalan prostor za disper­
ziju privatnog preduzetništva. Naravno, uz sav propagandni
mizanscen, ono se (investicijski i' po radnoj snazi) ograni­
čava na male kapitale i zato uvek ostaje u sferi "obrta".
Zbog neefikasnosti "društvenog" (planskog) sektora, kao i
naraslih potreba na i platežnih sposobnosti barem jednog
dela stanovništva, prilike za zaradu su tu znatne. Stoga
on privlači izvestan broj radno-aktivnog stanovništva, pa
se u podacima o socijalnoj mobilnosti njegova izolacija
smanjuje. Ali kao "tudj" sistemu, taj sektor će prvi biti
optužen i za rastuće socijalne protivrečnosti ("nezakonito
povećavanje socijalnih razlika" i tsl.)., pa će ubrzo pored
ideološkog odijuma biti podvrgnut legalnim sankcijama. Tako
je njegova ekspanzivnost privremena, a periodi veće i manje
mobilizacijske izolacije ciklično se smenjuju.
 2 lo

Dok kod privatnika (seljaka i obrtnika) empi­

rijski obrasci pokretljivosti odstupaju od "zakona" klasne
reprodukcije zbog Specifičnih istorijskih okolnosti, neoče­
kivano veliko učešće radništva u formiranju posredne i,
naročito, kolektivno-vlasriičke klase mora biti objašnjeno
(osim istorijskim) i strukturalnim razlozima. Mi znamo da
su radnici (po poreklu, a po faktičkom stanju "profesional­
ni revolucioneri" odnosno ratnici) činili deo organizacij­
skog jezgra iz kojeg je nastala vladajuća klasa. Isto tako
znamo da je neposredno posle revolucije sloj srednje klase
bio vrlo tanak, uz to i znatnim delom neprijateljski ori-
jentisan prema novom sistemu, tako da nije mogao da pred­
stavlja regrutacionu osnovu za vladajuću klasu u formira­
nju. U nju su, tada, pored seljaka, dominantno apsorbovani
radnici. Naglo širenje posredne klase u sledećim generaci­
jama uklanja, medjutim, čisto mehaničku nužnost skokovitog
uspona radnika. Stabilizov^nje vladajućeg sistema (učvršće­
nje imanentnih obrazaca) u našim je podacima registrovano
kao tundencijsko izdizanje društvenih prepreka za (medju-
generacijski i unutargeneracijski) neposredan prelaz iz
radništva u vladajuću klasu. Ali u apsolutnim brojevima
pojedinci poreklom iz "nižih" slojeva čine još uvek značajan
deo pripadnika "viših" slojeva. Objašnjenje se tu očigledno
ne može tražiti samo u situacionim faktorima, već su na delu
izvesni trajniji mehanizmi. Rečeno je da legitimiranje sis­
tema ovde ima odlučujuću važnost. Teškoću pri tom ne pred­
stavlja razumevanje sledeće činjenice: ako se sistem legiti­
mira kao društvo u kojem je radnička klasa dominantna, onda
se moraju uspostaviti mehanizmi koji će izvestan broj rad­
nika promovisati do "rukovodećih" društvenih položaja (mi
već znamo da se to "odstupanje" amortizuje tako što se rad­
nici po pravilu ne apsorbuju direktno, već postepeno napre­
duju preko položaja u posrednoj klasi; ili, u slučaju direkt­
nog skoka, sve više pripadaju "elitnim" - upravnim ili nema-
nuelnim - grupama). Problem je u ovome: ako je već ideološki
proizvedena kategorija "radnog naroda", koja uspostavlja
lažnu opštost svih i tako prividno ukida specifičnost rad-
 211

ništva; ako se time može poništiti istorijska hipoteka

vladajuće klase (o ’oslobodjenju rada"), koja u praktičnu
organizaciju sistema nužno uvodi "disfunkcionalne" elemente
(npr. u empirijske obrasce mobilnosti, koji vode dehomogeni-
zaciji vladajuće klase; u nastojanja na radničkoj većini u
"radničkim savetima", koja može otežavati upravljanje tehno-
kratije; u sastav partije itd.), a u ideologiju unosi trans-
parentne protivrečnosti ("birokratija" kao zastupnik prole­
teri jata i tsl.) - zašto se, pod tim uslovima, postepeno
ne uklanja sankilotski "anahronizam" i klasa kolektivnih
vlasnika ne pojavi (predstavi sebe) kao racionalni posred­
nik datog totaliteta društvenih interesa? Nemogućnost takvog
na izgled jednostavnog rešenja (u "čistom" obliku, jer se
njegovi rasuti elementi mogu naći!) razumećemo ako se pri-
setimo legitimacijske osnove buržoazije. Ona sebe može ideo­
loški da eksponira kao predstavnika društva u celini, jer
se svi društveni odnosi pojavljuju kao robni odnosi, pa se
njen poseban položaj konsekventno prikazuje kao da je zasno­
van na univerzalnim uslovima konkurencijo (nije kapital
osnova individualnog statusa, već je pojedinačna sposobnost
pretpostavka akumulacije). Nasuprot tome, u društvu planske
proizvodnje se privilegovan položaj vladajuće klase može
opravdati samo ako se ona prikazuje kao zastupnik posebnih
interesa "de-privilegovanih" grupa. Njena "istorijska misi­
ja" mora biti specifična, a ne univerzalna, jer bi u ovom
drugom slučaju (oslonjena na društveni totalitet, tj. na
"radni narod") uzurpatorska priroda njenog monopola bila
odmah razotkrivena. To je posebno jasno u uslovima paralelne
egzistencije s kapitalističkim sistemom: naspram kapitalis­
tičke akumulacije, istorijska "racionalnost" inertnosti
socijalizma dezavuise se na prvi pogled. Stoga se "viši smi­
sao" te nepokretnosti može tražiti samo u "zaštiti" onih,
koji su logikom rasta (akumulacije) kapitala osudjeni na
relativno siromaštvo.

Sumiranje najznačajnijih odstupanja vertikalne

pokretljivosti od "zakona" klasne reprodukcije pokazuje da
su neka od njih rezultat konkretno-istorijskih okolnosti
 212

(uspon;seljaka, otvorenost obrtnika...),, a druga se javlja­

ju i kao proizvod trajnijih "sila sa suprotnim delovanjem"
(apsorpcija radnika u vladajuću klasu). Da se istina ne
iscrpljuje u pojavnosti, i da "zakoni" ne predstavljaju
puko logiciziranje, mi smo takodje mogli da utvrdimo ana­
lizirajući empirijske podatke: tendencijski (odnosno - u
"dinamičkoj" analizi) sva odstupajuća kretanja su u opada­
nju, a obrasci mobilnosti približavaju se "teorijskim očeki­
vanjima". Naravno, samo longitudinalna istraživanja mogu
da ustanove meru u kojoj se unutrašnja nužnost ospoljuje,
i oblike posredovanja koji pojavnost čine diferenciranim
mnoštvom protivrečnih kretanja. Pri tom je naročito važno
empirijski istražiti totalitet načina života različitih
društvenih grupa. Iz njega, naravno, i proizlaze pomenuta
posredovanja, pa se samo otuda mogu razumeti neke specifič­
nosti u obrascima mobilnosti (uostalom, sama je mobilnost
tek jedan "aspekt" tog totaliteta). I šire, stanovište o
klasnoj strukturi socijalističkog društva takvim će istra­
živanjima dobiti ne samo tačku poredjenja s apstraktnom
analizom, već će teorijske koncepte moći da izgradj.uje
oslobodjeno, kako od predrasuda svakodnevnih opažanja, t a k o .
i od shematizma "čiste" dedukcije.
tt? ro