Seminarski rad iz Aktivnosti u prirodi

PLANINARENJE – KODEKSI
PONAŠANJA PLANINARA

Student:
Profesor:
Veriš Milanka
Doc. dr. Slobodan
RIR019/16, r.br: 78
Andrašić

Subotica, Maj 2018.

 SADRŽAJ

1.UVOD___________________________________________________________________________________3
2.PLANINARENJE JE SPORT____________________________________________________________________4
3.ŠTA JE TO PLANINARENJE____________________________________________________________________5
4.OPASNOST PLANINARENJA__________________________________________________________________7
4.1.Objektivne Opasnosti___________________________________________________________________7
4.2.Subjektivne Opasnosti___________________________________________________________________8
5.PLANINARSKI KODEKS – PRAVILA PONASANJA PLANINARA________________________________________10
5.1.Opšta načela_________________________________________________________________________10
5.2.Osnovne odredbe_____________________________________________________________________10
5.3.Zaštita prirode I čovekove sredine________________________________________________________10
5.4.Humanost___________________________________________________________________________12
5.5.Gorska služba spasavanja (GSS)__________________________________________________________13
5.6.Primanje pomoći______________________________________________________________________13
5.7.Pozdravljanje_________________________________________________________________________13
5.8.Odnos među planinarima_______________________________________________________________14
6.KODEKS PLANINARSKE ETIKE________________________________________________________________15
7.LITERATURA_____________________________________________________________________________18
 1.UVOD
Planinarenje je vrlo širok pojam koji obuhvata gotovo sve čovekove
delatnosti vezane uz kretanje i boravak u planinama. To nije besciljno
lutanje po nepristupačnim zabitima i osvajanje vrhova s kojih će planinar
ionako ubrzo morati sići, već način i stil života, čitav niz aktivnosti koje
savremenom čoveku život čine zanimljivijim, zdravijim i lepšim.

Odlazak u prirodu, druženje i kretanje na čistom planinskom vazduhu

predstavlja aktivan oblik odmora koji planinara ispunjava osećajem
zadovoljstva i novim doživljajima. Premda planinarenje fizički iscrpljuje, ono
nas istovremeno obogaćuje i osvežava novom emocionalnom energijom,
koja nam je preko potrebna za život u ljudskoj zajednici i njenoj često
suviše sivoj svakodnevici.

Bavljenje planinarenjem razvija mnoge dobre osobine: snalažljivost,

hrabrost, požrtvovanost, prilagodljivost, fizičku izdržljivost, društvenost,
smisao za razumevanje ljudi i prirode. Planinarenje se temelji na
zajedništvu, na uzajamnom delovanju s ciljem savladavanja prirodnih, ali
ujedno i vlastitih psihofizičkih prepreka. Prema tome, bavljenje
planinarenjem poboljšava čovekovo zdravlje, kako fizičko, tako i psihičko.

Izvor: http://www.jankovac.hr/planinarstvo/
 2.PLANINARENJE JE SPORT
Šira definicija da je sport oblik kulture zasnovan na telesnoj aktivnosti kojoj
je cilj poboljšati zdravlje potpuno obuhvata planinarenje. Iako ne sadrži
nadmetanje, planinarenje ima sva sportska obeležja i dodirne tačke s
drugim sportovima. Ono ima učinak na zdravlje, a od čoveka traži dobru
telesnu aktivnost, telesnu spremnost, izdržljivost, samodisciplinu, timski
rad, pa i ovladavanje posebnim veštinama. U organizacijskom
smislu planinarenje je sport. Temelj za definisanje planinarenja kao
sporta predstavlja Nomenklatura sportova Olimpijskog odbora.
Međunarodna klasifikacija sporta (SportAccord) takođe obuhvata
planinarenje i prateće discipline, a okvir za planinarsko delovanje u našoj
zemlji nalazi se u Zakonu o sportu.
Nažalost, čak i pojedinim planinarima svojstveno je nezdravo vrednovanje
planinarskih podviga. Takvi obično jure na Mont Blanc samo zato da bi se po
povratku mogli hvalisati svojim uspehom, a ne znaju ni nabrojati sledeća tri
najviša evropska vrha. Ne umanjujući vrednost njihovih podviga, treba
istaknuti da nije vredniji planinar onaj koji se popeo na viši i teži vrh, već
onaj koji iskreno voli i poštuje planine i planinarenje.
Kod nas ne postoji jasna granica planinarenja i izletništva, što često rezultira
poistovećivanjem izletnika i planinara, najčešće s argumentom da se i jedni
i drugi kreću po prirodi željni užitka. Ipak, za razliku od običnog izletnika,
planinar vlada teoretskim i praktičnim znanjima o kretanju i boravku u
planinama, a odlascima u planine pristupa organizovano i osmišljeno.
Formalno je planinar svako ko ima važeću planinarsku knjižicu, ali u praksi
je planinar onaj ko redovno ide u planine, čuva ih i štiti, te poseduje
određeno planinarsko iskustvo stečeno sudelovanjem na planinarskim
izletima.

Izvor: https://www.gapa.de/website/var/tmp/image-
thumbnails/0/4284/thumb__gapaWysiwygImageRight/Wandern@2x.jpeg
 3.ŠTA JE TO PLANINARENJE
Večina ljudi za planinarenje misli da je to samo odlazak u planinu i da je cilj
"osvajanje" još jednog vrha. Međutim, svaki ozbiljan ljubitelj prirode zna da
je to u stvari stil života.
Pored boravka u prirodi, planinarenjem se razvijate u jednu jaku i stabilnu
ličnost koju krase hrabrost, mentalna i fizička snaga, izdržljivost,
prilagodljivost, odgovornost prema sebi, društvu i prirodi, kao i kvailtetan i
zdrav život.
Ljudi mogu imati različite motive za planinarenje. Neki od njih su  druženje,
zdrav način života, poboljšanje kondicije, izazov, istraživanje, fotografija, ali
je svima zajednička ljubav prema prirodi.
Planinarenje obuhvata jedan široki spektar aktivnosti vezanih za
kretanje po prirodi. Tu spadaju:
Klasično planinarenje obuhvata izlete i planinarske ture na
pristupačnim terenima visine do 2000 metara, gde se pri kretanju ne treba
koristiti rukama ni dodatno osiguravati.
Visokogorstvo je aktivnost kretanja po visokim planinama. U Srbiji
visokim planinama se smatraju sve one visine iznad 2000 metara, dok je u
nekim zemljama ta granica pomerena na 3000 i više metara. Sve zavisi od
prosečne visine planina u tom području. Za visokogorstvo je potrebno veliko
iskustvo i psiho-fizička snaga. Ovu aktivnost možemo nazvati i prelazom
planinarenja u alpinizam tako da je poželjno i osnovno poznavanje tehnika
alpinizma, kao i korišćenja alpinističke opreme. 
Alpinizam je aktivnost penjanja uz stene, gde se mora koristiti i
rukama, kao i opremom za osiguravanje od pada. Osnovna oprema jednog
alpiniste je: penjačko uže, kaciga, penjački pojas, karabiner, klinovi, a u
zimskim uslovima cepin, bajle i dereze.
Sportsko penjanje je sport nastao iz alpinizma. Ovde je prilikom
penjanja dozvoljeno koristiti se samo rukama i nogama. Uže je dozvoljeno
jedino kao osiguranje od pada.
Gorska služba spašavanja (GSS) vrši osiguranje i pružanje pomoći
u nepristupačnim planinskim predelima. Ovo zahteva specijalnu obuku koja
obuhvata potragu za unesrećenim (izgubljenim), dolazak do njega,
pružanje prve pomoći i njegovo izvlačenje. Jedna od osnovnih aktivnosti
GSS-a je rad na prevenciji nesreća.
 Vodička služba ima zadatak organizacije i vođenja planinarskih tura.
Ovo je jedna vrlo odgovorna, zahtevna i složena aktivnost koja traži veliko
iskustvo i poznavanje planina, psihologije i organizacije.
Turno skijanje je kombinacija klasičnog alpskog skijanja, skijaškog
trčanja i planinarenja. Za ovu vrstu skijanja se koriste specijalne turne skije
sa elastičnim vezovima i navlakom (cucki) koja sprečava proklizavanje
prilikom uspona.

Izvor: https://cdn.worldnomads.net/Media/Default/Explore/nepal/hiking-essentials-guide-kandoo-
lead.jpg

Izvor: https://themountainschool.com/wp-content/uploads/2015/07/Waddington-21.jpg
 4.OPASNOST PLANINARENJA
Baš kao i svaka ljudska delatnost i planinarenje nosi svoje opasnosti.
Opasnosti u planini mogli bismo razdeliti na objektivne i subjektivne. Dok
objektivne opasnosti NE zavise od nas, subjektivne se događaju zbog krivih
procena, neispravne opreme, nedovoljne pripremljenosti ili nepažnje, pa se
mogu i sprečiti. Ne treba biti zaplašen opasnostima, jer to nepotrebno
otežava normalan život, ali treba biti svestan svega što nam preti i učiniti
potrebne mere zaštite. Predosećaš li opasnost, ne srljaj u nju! U planinu
nikad ne idi sam, jer ti u slučaju nesreće nema ko pružiti pomoć!
Planinarenje je društvena, a ne individualna aktivnost; samo je
doživljavanje individualno. Krajnji cilj svakog tvog izleta neka bude srećan
povratak kući!

4.1.Objektivne Opasnosti

Vremenske (ne)prilike čest su uzrok nevolja u planinama, bilo da se radi o

kiši, snežnoj mećavi, tuči, orkanskom vetru ili magli. U slučaju nevremena
treba se što pre domoći najbližeg zaklona i u njemu ostati dok nevreme ne
posustane. Dobro je pritom znati da pred grmljavinskim nevremenom
osamljeno drveće, uski grebeni, vrhovi, stene i druga mesta izložena
munjama nisu dobar zaklon. Međutim, domogavši se konačno kakvog-
takvog zaklona, ljudi se obično osećaju spašenima, a zaboravljaju da je
bitno sačuvati telesnu toplinu i sprečiti pothlađivanje odnosno smrzavanje!
Smrzavanje je, uz poskliznuća, najčešći uzrok stradanja u planinama, a
zapravo je posledica neznanja ili neopremljenosti, odnosno može se sprečiti.
Toplina tela najbolje se čuva kretanjem, a u mirovanju tako da telo
pokrijemo astrofolijom ili većim brojem slojeva odeće (toplinu čuva zrak
između slojeva!).

Osim nepovoljnih uslova, treba se čuvati i od sunca, a pogotovo od vrućine i

prevelike količine UV-zraka. Potiljak, glavu, ramena i oči zaštiti od sunca i
izbegavati uspone po najvećim podnevnim vrućinama!

Kamen ili lavina koja pada brzo dostiže veliku brzinu i dobija strahovitu
snagu, koja lako može ubiti čoveka ako joj se nađe na putu. U slučaju
odrona iznad nas treba reagovati strelovito; pogledati odakle dolazi kamen i
naglo odskočiti u stranu. Hodajući treba paziti gde stajemo i izbegavati
nestabilno kamenje, koje bi se moglo odroniti na nekoga ispod. Treba
izbegavati kršljive stene i prenapučene staze!

Kretanje preko sipara, po snegu, ledu, bljuzgi i blatu zahteva povećan

oprez, jer je tlo nestabilno, pa se lako može dogoditi pad i poskliznuće niz
padinu. Svaki korak mora biti promišljen i stabilan!

U proleće se javlja opasnost od krpelja koja traje do sredine jeseni. Posle

svakog izleta se treba istuširati (korisno za opuštanje mišića) i pritom
pogledati da slučajno nemamo slepog putnika na telu. Ako ga imamo, treba
ga uhvati čistom, plamenom opaljenom pincetom i povlačenjem olabaviti
njegov prihvat, a zatim izvući iz kože tako da nijedan njegov deo ne ostane
na nama. Ako to ne ide, treba ga omamiti alkoholom na vati, pa pokušati
ponovno. Za utehu, većina njih nije zaražena.

Strah od napada životinja mnogo je veći nego što bi trebao biti s obzirom na
stvarnu opasnost. U kraškim predelima, gde ima zmija, nije loše malo više
pripaziti gde stajemo i za šta se hvatamo, međutim nije poznat primer u
istoriji našeg planinarenja da je netko umro od ugriza zmije. Neosnovano je
velik i strah od medveda i vukova. Iako su zabeleženi bliski i vrlo dojmljivi
susreti, nije poznat slučaj da su neizazvani napali ljude u planini. Pri susretu
sa životinjama treba nadvladati instinktivnu želju za trčanjem i mirno se
udaljiti! Treba biti relativno glasan, tako da nas životinje mogu rano uočiti i
udaljiti se; sve zdrave životinje su plašljive i povlače se pred čovekom, osim
ako se osete napadnute, a tek tada uzvraćaju napad.

4.2.Subjektivne Opasnosti

Subjektivne opasnosti nastaju zbog ljudskog faktora, loših procena i

planova, nedovoljne pripremljenosti ili neispravnosti opreme, najčešće kao
posledica nezdravog shvatanja i precenjivanja svojih mogućnosti. One se
mogu predvideti i gotovo sasvim izbeći.

Pre polaska na izlet treba racionalno proceniti svoju psihofizičku spremnost i

opremljenost. Ako je čovek bolestan ili se ne oseća dobro, treba da
odustane od odlaska u planinu. Sve potencijalno opasne radnje
(ukopčavanje karabinera, pravljenje čvorova i sl.) dobro uvežbati na
neopasnom mestu. Radnje činiti pažljivo i s proverom.
Čest uzrok opasnosti, koji može biti preduhitren dobrim planom,
nepredviđeno je zadržavanje u planini nakon spuštanja mraka. Mrak je
posebno neugodan u zimsko doba godine kada su dani kraći i hladniji. Uvek
treba paziti da se do naseljenih mesta ili prenoćišta stigne u toku dana!

Razmerno često se u planini dogodi da zalutamo i izgubimo put ili

markaciju. Lutanje se može sprečiti dobrim vođenjem grupe, poznavanjem
puta ili znalačkim korišćenjem orijentacije. Hodajući planinom stalno treba
na karti pratiti gde se otprilike nalazimo.

Izvor: https://www.jebiga.com/wp-content/uploads/2014/12/EL-CAMINITO-DEL-REY.jpg
 5.PLANINARSKI KODEKS – PRAVILA
PONASANJA PLANINARA
Među redovnim posetiocima planina postoje nepisana pravila ponašanja.
Ona se zasnivaju na humanizmu, poštovanju, prijateljstvu i altruizmu, a
odraz su ljudskih kvaliteta svakog pojedinca. Svaki kulturni planinar poznaje
i poštuje načela planinarske etike. Zbog potrebe očuvanja neobičnih lepota
naših planina, putem preciziranja kako se pripremiti za odlazak u planinu i
kako se ponašati u planini, ukazala se potreba za propisivanjem PRAVILA
PONAŠANJA.

5.1.Opšta načela

Poštujući opredeljenja planinarskih organizacija u Srbiji da pravila ponašanja

podvedu pod naziv “Kodeks časti”, planinari Srbije zauzeli su stav da se
Kodeks časti ili pravila ponašanja odnose ne samo na planinare u Srbiji, već
i na planinare u svim zemljama sveta i izrazili želju da se postojeća Pravila ili
Kodeksi nazovu PRAVILA PONAŠANJA PLANINARA.

5.2.Osnovne odredbe

Pravila ponašanja obavezuju planinara u njegovom celokupnom radu i

ponašanju bez obzira da li taj rad ima neposrednu ili posrednu vezu sa
planinarstvom. Svaki član planinarskih društava u Srbiji obavezuje se da će
postupati po ovim Pravilima i da će, u slučaju povrede njihovih načela,
odgovarati pred Većem časti svog društva ili Većem časti Planinarskog
saveza Srbije. Samo savesno pridržavanje ovih pravila daje članu
planinarskog društva pravo da se smatra planinarom!

5.3.Zaštita prirode i čovekove sredine

Prirodne lepote planina su blago iz kojeg planinarstvo crpi svoju snagu.

Zaštita i negovanje prirode od najšireg je društvenog značaja. Od te zaštite
planinarstvo zavisi, pa je utoliko pre dužno da prirodu dosledno poštuje i da
u tome služi ostalima za primer. Masovno zalaženje u planine, savremena
saobraćajna tehnika i ostala dostignuća civilizacije sve više ugrožavaju
prvobitnost planinarskog sveta. Zato je briga o zaštiti čovekove sredine i
prirode zadatak svakog planinara. Pored opšte zaštite životne sredine,
posebna dužnost planinara je da brine o zaštiti prirodnih predela koja su
neposredno ili posredno povezani sa planinarstvom. Posebno je važna
zaštita planinskih predela, nacionalnih parkova, planinskog bilja i životinja,
pre svega zaštićenog cveća i životinja, planinskih voda, planinskog vazduha
i okoline. Planinar treba naročito ličnim primerom i ponašanjem da doprinosi
očuvanju planinske sredine na sledeći način:

 Na planinarskim stazama, a posebno na vrhovima, odmaralištima i

vidikovcima ne ostavlja i ne baca otpatke i ostatke jela, ambalažu i sl.
već ih sakuplja, stavlja u ranac ili u posebnu ponetu kesu i odnosi do
prvog đubrišta.
 Ne izaziva buku vikanjem i aparatima, ne pokreće kamenje koje može
da ugrozi život ljudi i divljači, ne loži vatru u šumi ili blizu šume, ne
kida cveće – bez obzira da li je zaštićeno ili nije, ne oštećuje planinske
pašnjake, građevine i sadnice.
 Uvek misli na to da i oni koje će u planinu doći za njim ili posle njega
imaju pravo na neokrnjenu i čistu životnu sredinu ili prostor.

Posebnu zaštitu planinar ostvaruje prema planinskom folkloru i ostalim

specifičnostima planinskog sveta.

Izvor: https://www.banfftours.com/wp-content/uploads/2017/01/Hiking-Lake-Louise-1.jpg
 5.4.Humanost

Planinarstvo, u najširem smislu reči, najlakše je dostupno i najviše

prilagođeno svakome. Zato je postalo masovno, planinarska društva se
množe, broj planinara i posetilaca planina iz godine u godinu raste.
Opuštanje u planinskom ambijentu je najprirodniji i vrlo efikasan način
psihofizičkog i fizičkog okrepljenja, najkorisnije provedeno slobodno vreme
u krugu porodice, prijatelja i drugova a pogoduje čoveku od detinjstva do
starosti.

Planinarstvo u Srbiji se stalno time rukovodilo i na tome razvijalo,

sagledavajući u tome svoj osnovni cilj i svrhu. Zbog toga planinarska
društva i njihovi članovi moraju nastojati da u svet planina privuku što više
ljubitelja prirode.

Privlačnost i lepotu planina treba dopunjavati prisnim i ljudskim odnosima i

pravom planinarskom atmosferom. Ona mora da vlada kako među
planinarima, tako i svuda u planinama. Takva atmosfera stvara se samo
pravim drugarstvom i solidarnošću i u najtežim situacijama, nesebičnom
pomoći, obzirnošću, samosavlađivanjem, disciplinom, hrabrošću,
požrtvovanošću, skromnošću, prirodnom spontanošću, ukratko među
planinarima mora da vlada prava demokratija solidarnosti i humanosti.

Izvor: http://images.wisegeek.com/one-male-hiker-helping-another-up-a-rock.jpg
 5.5.Gorska služba spasavanja (GSS)

Posebno je značajna pomoć koju pruža GSS prilikom nesreća u

planinama. Ranije pomenute opšte dužnosti drugarstva ovde
poprimaju poseban kvalitet. Od gorskog spasioca, koji se dobrovoljno
obavezao i osposobio za pružanje pomoći i spasavanje opravdano se
očekuje da će se ODMAH, bez oklevanja, uz svesrdno zalaganje,
odazvati prvom pozivu u pomoć i sa potpunim osećanjem
odgovornosti obaviti svoj plemeniti zadatak! Moralni lik gorskog
spasioca izgrađen tokom više desetina godina teškog iskustva
spasavanja u planini, mora uvek da služi kao svetao primer
najplemenitijih planinara.

5.6.Primanje pomoći

Dužnost svakog planinara je da oprezno hoda po planinama, da bude

odlično, naročito u zimskim uslovima, fizički pripremljen i prema
odgovarajućem godišnjem dobu, odgovarajuće opremljen. To mu
nalaže odgovornost prema samom sebi i drugarska obaveza prema
ostalima. Na taj način, ređe će mu biti potrebna pomoć, pa će utoliko
pre i lakše moći da pomaže drugima. Odlazak u planine bez dobre
fizičke kondicije izraz je neodgovornog odnosa prema celoj grupi koju
nedovoljno pripremljeni planinar zadržava i sprečava da na vreme
izvrši svoj zadatak. Planinar u nevolji treba, pre svega, sam sebi da
pomogne! U pomoć poziva samo onda kada nije u stanju da sam sebi
pomogne. Pomoć prima sa svom obzirnošću i sarađuje i olakšava
napore onih koji su mu pritekli u pomoć. Mora da ostane hladnokrvan
u svakoj situaciji, bez panike i smetenosti. Nije dostojno planinara da
postavlja preterane zahteve, da se ne savlađuje u izrazima bola,
naročito ako svojim ponašanjem nepovoljno utiče na ostale
povređene.

5.7.Pozdravljanje

Lep planinarski običaj je da se planinari međusobno pozdravljaju. To je

vidljiv znak planinarskog drugarstva i poštovanja prvobitnih običaja. Pozdav
treba da bude kulturan, uljudan, po mogućstvu srdačan. Nije lepo čekati na
pozdrav. Mlađi pozdravljaju starijeg, muškarci ženu. Lepo je ako oni koji idu
na turu pozdravljaju one koji se sa ture vraćaju, time im odaju priznanje za
već obavljen planinarski uspon.

5.8.Odnos među planinarima

Svuda u društvu, a naročito u planinama, mora da važi načelo

ravnopravnosti među planinarima. Sa pravim planinarstvom nespojive su bilo
kakve socijalne, nacionalne, rasne i druge razlike. U planinama je posebno
važna saradnja svih naših planinara i međunarodna solidarnost. Stranci koji
dolaze nama kao gosti i prijatelji naše zemlje moraju da osete našu prisnost.
Ali ravnopravnost ne znači automatsko izjednačavanje. Posebno se u
planinama mora izražavati načelo solidarnosti, međusobno razumevanje,
obzirnost prema prirodnim, socijalnim, zdravstvenim, starosnim, polnim i
drugim razlikama između pojedinaca, što iziskuje uzajamno uvažavanje i
posebno ponašanje. Načela humanosti i drugarstva ovde su posebno
istaknuta.

U planinarstvu uopšte važi osnovno pravilo da apsolutnu prednost u planini

imaju bolesni, deca i žene. Umrežena je planinarska praksa da iskusniji i
otporniji daju prednost manje iskusnima i slabijima, mlađi starijima. Iskusniji
stariji planinari prenose svoje iskustvo mlađima, koji ga uvažavaju. Pri tome,
važno je da očuvamo drugarski odnos i međusobno razumevanje. Potrebe i
želje jednih i drugih treba usklađivati sa novim mogućnostima koje za
planinarstvo otvara opšti društveni razvoj. Stara iskustva treba prilagoditi
novim uslovima, dalje razvijati i osavremenjavati planinarstvo. U planinarskoj
praksi izgrađena su mnoga precizna pravila ponašanja u nekim
svakodnevnim okolnostima. Na primer:

 Pri susretu na uskim planinarskim stazama spretniji, jači i naročito mlađi

sklanja se pred slabijim (starijim)
 Na prelazima preko opasnih mesta, snega, vode i slično prepuštamo
povoljniji položaj slabijem
 U zajedničkim akcijama (penjanja, spasavanja, prenošenja tereta i slično)
napornije zadatke preuzima stručno osposobljeniji i jači

 Za vreme odmora ili u predahu na vrhu ili u planinarskom domu,

ustupamo udobnije mesto slabijem
 Kada noćimo, naročito ako su planinarski dom ili sklonište prenatrpani,
ustupićemo krevet ili bolji ležaj slabijem
  Za hodanje u grupi važe sledeća pravila:

 Za vreme hoda u grupi prvi mora da se ravna prema najslabijem. Kada

se prvi zaustavi radi odmora ne sme to da učini na prvom, njemu
ugodnom stajalištu već tako da svi planinari iza njega mogu udobno da
predahnu. Ako je vreme hladno, vetrovito ili pada sneg, skrenuti pažnju
svima a naročito onima koji se lako znoje, da se presvuku, ogrnu, ili
obuku kako se ne bi hladili i zahtevali da se što pre, bez obzira na odmor
koji je potreban drugima krene dalje.
 Nikada ne krećite uzbrdo naglo, pokazujući eventualno svoju veću
sposobnost, već umereno, tako da za vreme hoda možete da ubrzate
tempo ako je potrebno i ako to mogu i ostali. Vrlo je ružno ako jurite
napred, odmarate se sami, a kada vas ostali dostignu, opet odjurite
napred i ne omogućite odmor ostalima kojima je potreban isto toliko ako
ne i više nego vama.

 U svim ovakvim i sličnim slučajevima mora vladati načelo solidarnosti.

6.KODEKS PLANINARSKE ETIKE

Planinari poštuju skup nepisanih pravila ponašanja koja se zasnivaju
na humanizmu, poštenju i altruizmu (nesebično pomaganje drugima),
a odraz su ljudskih kvaliteta svakoga pojedinca. Svaki kulturni
planinar poznaje i poštuje načela planinarske etike.

Etičke norme ponašanja u planini mogli bismo u kratkim

crtama sažeti ovim kodeksom:
 Ne ostavljaj u planini samog člana društva; u slučaju nesreće snosiš
moralnu i krivičnu odgovornost.
 Tempo hoda prilagodi najslabijem planinaru u grupi; savetuj ga i
ponudi mu svoju pomoć.
 Pri susretu u planini planinari se međusobno pozdravljaju i to tako da
mlađi pozdravljaju starije, muškarci žene, oni koji se penju onoga ko
silazi (time simbolički odaju priznanje za izvršeni uspon).
 U susretu s meštanima budi pristojan i ljubazan, imajući na umu da su
pravila ponašanja gorštaka možda strožija nego u gradu.
 Gorštacima se oduži za usluge i hranu na prikladan način, vodeći
računa o njihovom slabijem imovinskom stanju.
 Putujući planinskim stazama, u granicama svojih mogućnosti uklanjaj
napadalo kamenje i  granje, popravljaj putokaze i ivično kamenje na
putu.
 Ne viči u planini, ne puštaj glasno tranzistor, pevanje treba biti
umereno i nenametljivo.
 Ne loži vatru u šumi, ne pravi lomače, ognjište ogradi kamenjem, a
pre odlaska vatru brižno  ugasi.
 Ne beri cveće, jer je to znak egoizma; ubrati cvet znači ubiti cvet.
 Otpatke (prazne boce, konzerve, papire, plastičnu ambalažu) ne
ostavljaj u planini, nego ih skupi i ponesi sa sobom u dolinu.
 U slučaju nesreće u planini, odreci se svojih planova i solidarno pristupi
akciji spašavanja.
 Ne ističi sebe i svoje sposobnosti, kloni se takmičenja u brzini uspona,
jer planinarenje nije takmičarski sport, u planini jači treba da
pomognu slabijima.
 Na vrhovima gde postoje upisne knjige pre odlaska pažljivo ostavi
knjigu i pečat; ne upisuj neukusne primedbe.
 Poštuj zaštitni režim u nacionalnim parkovima, strogim rezervatima i
parkovima prirode.
 Pridržavaj se uputstva šumarskog i čuvarskog osoblja, ne lomi
zaštićene biljke.
 Prema kućnom redu u Planinarskim domovima je zabranjeno pušenje,
pogotovo u trpezarijama i spavaonicama.
 Na cisternama u kraškim krajevima zadovolji se čuturom vode za piće;
ne proliivaj vodu i ne bacaj nikakve otpatke u nju.
 Planinarsko sklonište nakon upotrebe očisti, pre odlaska obezbedi drva
za potpalu i ostavi višak hrane (konzerve) budućim posetiocima.
 Pri dolasku u Planinarski dom predstavi se domaru, poštuj njegov
autoritet i budi umeren u zahtevima, a na odlasku ga pozdravi i
obavesti o smeru svoga daljnjeg putovanja.
  U Planinarskom domu poštuj kućni red, ne ulazi u spavaonice u
cipelama, ne zauzimaj više mesta nego što ti je potrebno; prednost
kod noćenja imaju žene, deca, starije i iscrpljene osobe.
 Posle 22 sata poštuj u domu potpuni mir, ne remeti odmor umornim
planinarima, poštedi ih svog veselog raspoloženja.

Izvor: http://zapaliizgrada.rs/wp-content/uploads/2016/06/zapali-iz-grada-planinarski-kodeks-
ponasanja.jpg
7.LITERATURA
Anonymous, 07.Feb.2013. “Šta je planinarenje?”, 13.May.2018.
https://planinarenje.ba/planinarski-savjeti/savjeti-za-planinare-pocetnike/232-sta-je-planinarenje

strazilovo.org, “PRAVILA PONAŠANJA PLANINARA”, 13.May.2018.

http://strazilovo.org/page/0_txt/pravjila%20ponasanja%20planinara/pravila%20ponasanja
%20planinara.html

gornjak.org, “Pravila ponašanja planinara”, 13.May.2018.

https://www.gornjak.org.rs/pravila-ponasanja-planinara/

Planinarski savez srbije, “Pravila ponašanja planinara”, 13.May.2018.

https://www.pdnaftas.org.rs/obrasci/pravila_ponasanja_planinara.pdf
2010, “Kodeks ponašanja planinara”, 13.May.2018.
http://www.pdzezelj.org/about/planinarski-kodeks/

jankovac.hr, “KODEKS PLANINARSKE ETNIKE”, 13.May.2018.

http://www.jankovac.hr/planinarstvo/kodeks-ponasanja-u-planini/

Nenad Nesic, 15.Jun.2016. “Planinarski Kodeks Ponašanja”, 13.May.2018.

http://zapaliizgrada.rs/planinarski_kodeks_ponasanja/

hpdrunolist.hr, “Planinarski Kodeks”, 13.May.2013.

http://hpdrunolist.hr/planinarski-kodeks/