Видан Николић

Учитељски факултет
Ужице

СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА КАО ПРЕТЕЧА

РАЗМАТРАЊА НЕКИХ СОЦИОЛИНГВИСТИЧКИХ И
ПРАВОПИСНИХ АСПЕКАТА ЈЕЗИКА1

1. Ко је Сима Милутиновић Сaрајлија? – Да бисмо, одмах на

почетку, оправдали зашто смо уврстили Симу Милутиновића у програм
научног скупа под називом „Допринос Срба из Босне и Херцеговине
науци и култури“, не мора бити само оправдање надимак песника –
Сарајлија. Андра Гавриловић је скоро усхићено узвикнуо: „Да није од
вајкада чувено и знано, познато и славно – Сарајево би данас било тако
бар са једног сина свога, јер је у њему 3. октобра, прије сто године
[1791], у Чикма сокаку, на десној обали Миљацке родио пјесник и
књижевник Сима Милутиновић“.

Сима Милутиновић Сарајлија

„Сима Милутиновић Сарајлија је први писац нове српске

књижевности кога је Босна дала [истицање В. Н.]. Рођен је у Сарајеву
3. октобра 1791, од оца Милутина, трговца, који је тамо дошао из Србије
[из Ужица]. Због куге цела породица остави Сарајево и дође у Земун“
(Скерлић 1967: 160). Дакле, по рођењу Сарајлија, а једва да је упамтио
родни град, а цео живот му је остао „прилепљен“ надимак Сарајлија,

1
Овај рад је урађен у оквиру пројекта 14802Д, који финансира Министарство науке и
заштите животне средине Републике Србије.
 Сима Милутиновић Сарајлија као претеча разматрања неких социолингвистичких и
правописних аспеката језика

Сарајче, чак су га често звали и Босанац (а имао је и друге надимке како

су га звали или како се сам потписивао мотивисаним псеудонимима које
је било лако „дешифровати“).
1.2. Енигма овог необичног песника раног српског романтизма у
књижевној историји још није разрешена. Симу Милутиновића Сарајлију
сматрају једним од „најчуднијих, најзанимљивијих, најфантастичнијих
типова у српској књижевности“. Још за живота је био окићен ловоровим
венцем песника, слављен у свем Српству, али исто тако оспораван и
прогањан. “То је рођен пустолов који се није могао скрасити на једном
месту и у једном послу“ (Скерлић 1967: 161). Зато је његово школовање
остало испрекидано, ниједну школу није до краја завршио, а опет је
показивао велико познавање литературе, историје и митологије. По
занимању је био све од чувара бостана, преко трговца, надрилекара,
писара до познатог учитеља младога црногорског владике Рада
(потоњег Петра Петровића Његоша) и сматра се да је пресудно утицао
на коначну песничку оријентацију великог песника.
2. Песнички опус Симе Милутиновића Сарајлије је велики и до
данас није до краја испитан. Писао је углавном по класичним узорима и
никад није изашао из класичне митологије. По жанровском опредељењу
био је разноврстан. „Pisao je i lirske i epske pjesme, i drame i historijska
djela. U njima je prikazivao i uzdizao srpski narod, njegova stradanja, borbe i
veličinu. Svuda je lomio ustaljene oblike književnih vrsta, miješajući mistiku
s realnošću, san sa zbiljom, izrazito lirska mjesta s dramatskima i epskima,
romantičarsku razbarušenost s elementima klasike, narodni jezik s izrazima iz
staroklasične mitologije“ (Barac 1954: 103). Скупљао ЈЕ народне песме и
први почео бележити имена певача и скупљача од којих је добијао епске
народне песме и био узор Вуку Стеф. Караџићу да почне „полагати
рачун од песама“ – што је оставило драгоцене податке о српским аедима
и рапсодима. Иако књижевни историчари и историчари сматрају да је
Сарајлија најмање био позван да ради историју, иза њега су остале
историје Србије и Црне Горе, у којима се служио народним предањима
и народним песмама, али и извесним писаним докуметима.
2.1. Јован Скерлић, бард српске критике, са извесне временске
дистанце је констатовао за Симу Милутиновића Сарајлију:
„Данас Милутиновић не изгледа оно што је некада изгледао. То је
песник разноврстан и плодан, плоднији но ико у његовом нараштају, са
извесном снагом и замахом. И својим животом и својим изражавањем
он је сувеменицима давао илузију онога што се звало богодани песник“
(Скерлић 1967: 167).
2.2. Емотивни живот песника био је растрзан у складу с његовом
поезијом, наизглед горопадни ратник постао је несрећни љубавник. До
смртно заљубљен у Туркињу Фатиму, до стида узнемирен и неспретан

60
 Видан Николић

пред Немицом Талфијом, немоћан пред распојасаном мушкбањастом

удовицом Чучук Станом (некадашњом женом хајдук Вељка), до
непризнавања и претварања у посестримство са најлепшом Српкињом
његовог доба – сликарком Катарином Иванвић, на крају овенчан
песничким венцем српске младежи у Будиму повео са собом у животну
неизвесност Марију Поповић „Пунктаторку“. Када се коначно скрасио,
морао је невести признати да има килу, коју је „зарадио“ на српским
ратиштима, и да носи јелењу утегу. С „Пунктаторком“ је био срећан, а
њу унесрећио да га није имала чим сахранити у Београду последњег
дана 1847. године.
3. Песнички језик Симе Милутиновића Сарајлије. – Језик Симе
Милутиновића Сарајлије је остао до данас недовољно истражен. Језик
Сарајлије није био онај из Вуковог Српског рјечника 1818. године
(Сарајлија није дочекао друго издање Рјеника 1952. године – умро је
1847. године, у године победе Вукових идеја). Ко је остао по страни у
Вуковој борби увођења народног језика у књижевност, као на пример
Милован Видаковић, није имао шансу да остави већег трага у српској
књижевности.
3.1. За разлику од Вука, Сима Милутиновић је припадао другој
оријентацији. О томе Меша Селимовић у студији За и против Вука
каже:
„Uz ovu vukovsku. narodnu i narodsku orijentaciju u jeziku, postojala
je i druga, drugačija, koju su predstavljali Gavril Stefanović Venclović, Sima
Milutinović Sarajlija i Petar Petrović Njegoš. (Ovde bi verovatno trebalo
uzeti u obzir neke narodne pesme, kosovski ciklus, pre svega, i neke
balade.)“ (Selimović 1987: 117).
3.2. Меша Селимовић је поводом Вука говорио и о другој
оријентацији у језику, оној која је започела од Гаврила Стефановића
Венцловића (и ако би се пажљиво пратила – преко Сарајлије и Његоша
– па преко Лазе Костића и Кодера, досеже до Момчила Настасијевића).
Ево шта о томе каже М. Селимовић:
„Ali nije pretpostavka, već činjenica da je jezik dvojice Vukovih
savremenika, veoma razvijen i bogat, u suštini sličan Venclovićom, Sime
Milutinovića Sarajlije i Petra Petrovića Njegoša, ostao prilično izdvojen,
usamljen, izvan opštih tokova naše književnosti i kulture, i bez uticaja koji
zaslužuju. Njihov jezik je mnogo bliži Venclovićevom nego Vukovom. To je
jezik misli, traženja smisla izvan običnog i poznatog, kopanje po večnim
tajnama života i smrti, tajnim bićima ljudskog, njegova mesta, suštine i svrhe.
Zar ne podsećaju na Venclovića pre nego i na jednog našeg pesnika

61
 Сима Милутиновић Сарајлија као претеча разматрања неких социолингвистичких и
правописних аспеката језика

Milutinovićevi stihovi:
Šta je slava i junaštvo,
Šta je obraz i poštenje,
Šta li pomen i pofala
Šta l’ po smrti prazno ime?
Vlast i slava malo traju,
Raj nam šta je? đe li vječnost?
Sve iščeznu s našim tijelom:
Smrt i raka – opšte mjesto.
Trud’ se, knjižni, kolik’ hoćeš,
Puni glavu (a praznoćom!):
Ljudska znanja sva su neznan,
Kosti u prah, para – vjetar,
– Gle na čem je nadežda nam
Sveg života osnovana.
(Razvrat) (Selimović 1987: 124–125)

3.3. Даље, М. Селимовић сматра да је политичка победа и све већа

афирмација народа реализована у српским устанцима, као и народско
схватање о језику, допринело потпуној афирмацији Вуковог Рјечника и
створила од њега аксиом – постао је „стварна основа литературе и
културе XIX века“. Међутим, за М. Селимовића је Сарајлија другачији
од Вука Караџића:
„Slučaj Sime Milutinovića je jednostavniji i razumljiviji. Osim
komplikovane pesničke fakture, stvarane iz spoja narodne i klasične
književnosti, osim smelih i neobičnih neologizama, složenih metafora,
nekonvencionalnih slika, Milutinović je, u svom poetskom maksimalizmu,
postojao teško razumljiv pa čak i nerazumljiv, što je (u vreme kad je prostota
pisanja proglašena za vrhovni ideal) umanjivalo njegove ionako male šanse
da u srpski jezik unese neke drugačije osobine, drugačiju strukturu nego što
je vukovska“ (Selimović 1987: 130).
3.3.1. И други критичари су говорили о поетском језику Сарајлије.
Један старији критичар је извео целу једну теорију да објасни стил Симе
Милутиновића Сарајлије и протумачио да је код њега „осећање јаче од
речи“, „Симу убија његова снага, поезија му вене од унутрашње ватре“
(према: Скерлић 1967: 166).
3.3.2. Савремени критичари се враћају песнику Саралији и
критички анализирају његову поезију тражећи нови угао посматрања
ове херметичке поезије.
Интересантно је шта каже песник Рајко Петров Ного о књизи
Вјечна зубља Светозара Кољевића (Завод за уџбенике, Београд 2005), у
којој се говори и о С. М. Сарајлији: „Ни у једном тексту [у књизи

62
 Видан Николић

Светозара Кољевића: Вјечна зубља] као у том о Сими Милутиновићу

Сарајлији не пршти све од Кољевићевих парадокса и језичких бравура.
Можда и с тога што се целовита биографија ђенијалног Симе и иначе
чита с већом пажњом него његово целовито дело. Је ли ту реч о
стваралачкој уклетости блиставог фрагмента и напрсле целине, или о
неприпремљености матичног језика и културе за реализацију оваквог
дара? Ако је за утеху, а јесте, његов се ученик [владика Раде], не без
његових заслуга, апсолутно реализовао. Пажљивији читалац може у
Његошевим „комадима“ препознати низ учитељевих цитата. Кољевићев
портрет Симе Милутиновића Сарајлије, то је читав један мали роман,
заносно исписан.“
(Рајко Петров Ного, „Земља у помрчини“, приказ књиге: Светозар
Кољевић: Вјечна зубља, Завод за уџбенике, Београд 2005, стр. 61, Нова
Зора, зима 8/2005–прољеће 9/2006, стр. 59–64).
3.4. За нашу тему може бити интересантно и то какав је језик Симе
Милутиновића Сарајлије ван поетског опуса у ужем смислу. О томе Ј.
Скерлић каже:
„На страну чињеница да има песника који су имали много више
осећања и снаге, па опет су писали правилним језиком и разумљивим
стилом, али ваља поменути да је Милутиновић такав исти не само када
падне у песничку екстазу но и у обичном, свакодневном животу, када
пише пословна писма о врло прозаичним стварима. То је био човек без
икакве равнотеже у духу, пуст и пометен, и Вук Караџић, који је са
њиме друговао, писао је за њ да је пошкропљен лудотворном водом“
(Скерлић 1967: 166 167).
4. Лингвистичка истраживања Симе Милутиновића Сарајлије. –
„У животу необична слика и прилика, у књижевности необична појава,
– Милутиновић је вазда био запажен, цењен и потцењиван, вољен и
гоњен, човек који увек имађаше чиме привући пажњу радознала
посматрача и побудити интересовање књижевнога испитивача“ (Андра
Гавриловић). Сима Милутиновић није привлачио пажњу само својим
особеним животом и жанровски разуђеним делом, већ – што је
необично – и лингвистичким истраживањима. То су два лингвистичка
аспекта:
(1) социолингвистичка истраживања – једна цртица о тајном
језику и
(2) нормативистичка истраживања – спис о правопису.

63
Сима Милутиновић Сарајлија као претеча разматрања неких социолингвистичких и
правописних аспеката језика

Лингвистичка цртица С.М. Сарајлије

5. Цртица о тајном језику. – Сматра се да је Сима Милутиновић

Сарајлија у лингвистичкој цртици „Примечаније о гегавачком језику“
претеча социолингвистичких истраживања у српском језику. (Рад
„Примечаније о гегевачком језику“ објављен је у: Србска новина или
магазин за художество, књижество и моду, Пешта, среда, 26. јануар
1838, число 8, стр. 33).
5.1. У експозицији језгровитог рада аутор се пита и одговара:
„Који прости народ у Европи имаде у језику језик? Имају Срби!
Гегавачки; наши слепци говоре свој језик особити од општега
народнога, и нитко им га не разуме, док га не научи као и други језик;
он имаде своје основаније, пространство, и правилност, и могао би од
ползе и дике бити“.
5.2. Аутор даје примере лексема из гегавачког (слепачког) језика и
њихове парове из народног језика:

64
 Видан Николић

гегавац – слијепац,
клиндров – вођа,
рашков – коњ,
урвиз – вино,
готовица – ракија,
паверина – ватра,
поредивати – говорити,
скењивати – мучити.

5.3. У духу модерних социолингвистичких студија, аутор говори о

месту де се говори гегавачки: „У Сријема Иригу, док је било сајмиште
слијепаца, зборен је тај језик: но данас у Босанској Посавини, те лише у
градачкој околини, мало тко и окатих, да га не збори“. И на крају
лаконски закључује: „Ја мисилим да је ово сокорвиште духа!“
6. У Српском рјечнику (1852) Вук Караџић у одредници гегавачки
пише:
„Слијепци говоре кашто између себе да их други људи не могу
разумјети, и то се зове гегавачки језик или говори гегавачки. Ја сам
прије неколико година у Вуковару питао једног младога слијепца за
подоста ријечи како се ову гегагвци, па ми много није знао казати, а које
ми је знао казати, ево их овдје назанчујем...“. (Даље, Вук доноси
инвентар од неколико десетина речи). У чланку „Једна цртица Симе
Милутиновића као подстрек Вуку за чланак о гегавачком језику“
Велимир Михаиловић полемише да ли је Вук знао за цртицу Симе
Милутиновића о гегавачком језику и зашто Вук не цитира Симу
Милутиновића. „Ово је, по свој прилици, учинио због тога што је то
вероватно и једини податак који је узео од Милутиновића. Коначно,
није Милутиновић једини кога Вук не цитира, јер је свакако имао став
да оно што је штампано не треба посебно наводити“ (Михаиловић 1980:
166).
6.1.У нашој науци позната је била у Иригу Иришка академија, како
су називали место, неку врсту институције, где су се скупљали слепци и
учили гуслати да би лакше зарадили свој просјачки хлеб. Ту су учили и
тајни слепачки језик, а неке до тих гуслара Вук је слушао и од њих
бележио народне епске песме. Вероватно су кроз ту особену „школу“
прошли и они највећи гуслари који су певали антологијске песме које су
прославиле нашу народну поезију и Вука у Европи. О тајним језицима
је последњих неколико деценија изашла обимна литература.2

2
Посебно треба истаћи радове: (1) Живко Д. Петковић: Језик наших шатроваца,
Београд 1928; (2) „Бањачки говор на подручју Сребренице“, Билтен Института за
ппроучавањ фолклора, св. III, Сарајево 1955.

65
 Сима Милутиновић Сарајлија као претеча разматрања неких социолингвистичких и
правописних аспеката језика

6.2. У закључку свога рада о цртици Симе Милутиновића

професор Велимир Михаиловић констатује да зачуђујуће делује
чињеница колико је лингвистичких новина пружио концизни текст
„Примечаније о гегавачком језику“.
„Изузимајући прву и другу реченицу, које нам откривају да
Милутиновић није знао за постојање тајних језика код других народа,
све остало, преведено на данашњи језик лингвиста, изгледало би овако:
„...Он имаде своје основание, пространство и правилност“, садржи у
себи информацију да овај језик има своју лексику, лингвситички ареал и
граматику“ (Михаиловић 1980: 167).
6.3. У коначној оцени вредности ове цртице Симе Милутиновића
можемо се сложити с констатацијом Велимира Михаиловића:
„У духу познате латинске пословице „Habent sua fata libelli“ – нека
и ово ’примечаније‘ Симе Милутиновића заузме право место у историји
наше лексикологије“ (Михаиловић 1980: 167).
7. Спис о правопису. – Сима Милутиновић се интересовао и за
питања правописа. Прво, то показује његова преписка са Маријом
Поповић „Пунктаторком“ (његовом потоњом супругом) и, друго, један
нештапмани спис о правопису.3
7.1. Сима Милутиновић Сарајлија је пре Вука Караџића схватио да
је веларном сугласнику х место у српској азбуци. У бележењу народних
песама он пише сугласник х пре 1836. године када га је у Српским
народним пословицама, које је издао на Цетињу, Вук вратио у српску
азбуку (уп. Мартиновић 1958). С друге стране, Сима Милутиновић је
давао велики отпор (ту није био усамљен) увођењу сугалсника ј у
српску азбуку.
7.2. Пошто је Марија Поповић „Пунктаторка“ (како ју је прозвао
сам Сарајлија јер је у тумачењу његове Србијанке стављала тачке,
пунктове) била ученица Луке Георгијевића Милованова и сарадница
Вука Стефановића Караџића, била је спремнија да прихвати нове
ортографске и правописне норме Вукове реформе. Зато је њена
ортографија вуковска, а језик чистији од онога којим је писао Сарајлија.
У једном писму (у Лајпцигу, 6. јуна 1837) Сима Милутиновић пише
Марији Поповић:
„За то и у твоме писању да не видим одсада репато јота, ељ и ењ,
ако ћеш ме метати на тортуру макар ти...! Ти барем!!! Нећу ја Вучије...
та Пољске и Шокачке, т.ј. анти славенско-романске... ватиканске азбуке
и граматике и памит код моје славне и свеалвне славенске! – Нека ми

3
Рукопис овог списа чува се у оставштини Симе Милутиновића у Архиву САНУ,
сигн. 14161/107. Рукопис има 5 листа, текст 9 страана, величине 13,0 х 21,8 цм. Писан
је мастилом.

66
 Видан Николић

још један језик и народ покаже чистију и савршенију азбуку, или барем
овакову!? – Свако јој је слово и како знак и како служитељ млого
важније и умесније и сходније него и Вуку његова сама Вуковост!“
(Добрашиновић 1993: 248).4
Исте године, месец дана касније, Марија Поповић виспрено брани
свој став у одговару Сими Милутиновићу:
„А шта се мог жалосног Јота тиче! Шта знам него вас молити, да
ми га бар за време још оставите! Мени јота ништа друго није, него оно
што Немци зову: Stecken – pferd! Ја га ником у пркос ал исто тако ни за
љубов у мојим писмима не употребљавам, него зато што налазим да је
јапунџе против граматически погрешака, а дотле док сам овако, а не
списатељица, прогледајте ми молим вас кроз прсте – ако ме милујете
учинићете. Ко оће да се инати тај нек пише! па му се мејдан ома отвари,
на ком се граматика решета. Свршујте заједно сви што пре, је ако се ми
неколико подигнемо, нећете се сви знати гди сте ни шта сте. – Док смо
деца, оће да нам (славенска граматика) век изе учећи, ане разумевајући,
дорастемо ли, помало тек завиримо у Ваша славна дјела, онда
рескирамо оово мало памети, што нам је Бог и случај дао, померити ју! а
ко је свему том крив него ви учена Господо и ваша по темпераменту
мњенија!!! Дотле?
Од мог Јота
Ја сам клота
А ти? – буди – атропос!!...“
(Добрашиновић 1993: 249).
8. Дакле, колико је Сарјлија показао умешност да уведе у српску
азбуку сугласник х, толико није могао да схвати да је – исто тако – у тој
азбуци било неопходан и сугласник ј. У овом луцидном одговору
Марија Поповић је са лингвистичког аспекта одбранила „своју“ Јоту.
Треба нагласити да је у ранијем периоду правопис С. М. Сарајлије био
ближи Вуковом, али када је на Цетињу постао писар Петра I Петровића
Његоша вратио се по дужности старом правoпису, прешао у табор
Вукових противника и „писао да је Вуков правопис супротан духу
нашега језика“.
9. Како је речено, у оставштини Симе Милутиновића Сарајлије
остао је један нештампани спис о правопису (в. Војиновић 1990).
На тражење Јована Хаџића, Сима Милутиновић је написао критику
када се из штампе појавио певод Петра Мандића књиге Соломона
Геснера Дафнис. За нашу тему је посебно интересантно што је у тој

4
Из техничких и практичних разлога транскрибовали смо оригинални текст С. М.
Сарајлије.

67
Сима Милутиновић Сарајлија као претеча разматрања неких социолингвистичких и
правописних аспеката језика

критици С. М. Сарајлија изнео „своје мишљење о тада најважнијем

питању наше књижевности – правопису“ (Војиновић 1990: 117).
9.1. У поменутом кратком спису о правопису С. М. Срајлија, на
самом почетку, каже да „правопис није мала ствар“, да је неопходан и
да упућује и олакшава читање.
У овом тексту он ће изнети своје ставове о појединим знацима и
словима предвуковске и вуковске азбуке. И овде се посебно задржао на
графеми ј (јоти) и констатује да ће ово слово и даље изазивати опречна
мишљења и полемике.
9.2. Даље, С. М. Сарајлију интересују „двогласна писмена“,
покушава да разреши проблем између Соларићевог двогласа чж и
„изговорм нечистог“ џ. У духу свог времена, он говори о тврдом
полугланику, о „мршавом“ полугласникуо, о словима ћ и ђ, о „јату“.
10. На крају, може се закључити, Сима Милутиновић Сарајлија, „у
животу необична слика и прилика, у књижевности необична појава“ (А.
Гавриловић), поред књижевног стваралаштва жанровски разноврсног и
обимног, поред рада на историји Србије и Црне Горе и скупљања
епских народних песама, показао је интересовање и за
социолингвитичке и нормативистичке аспекта проучавања језика. С
једне стране, у лингвистичкој цртици о тајном језику „Примечаније о
гегавачком језику“ показао се као претеча у социолингвистичким
истраживањима у српском језику, а с друге стране, у једном
необјављеном спису о правопису показао се као недоследан у
нормативистици. Иако је пре Вука схватио место сугалсника х у српској
азбуци, у већини других ставова био је противник у Вуковој реформи
српске орографије и правописа.

Литература:

Barac, Antun (1954): Jugoslovenska književnost, Matica hrvatska,

Zagreb.
Војиновић, Станиша: „Један нештампан Милутиновићев спис о
правопису“, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ.,
св. 1–4, за 1987. и 1988, Београд 1990, стр. 117–120.
Добрашиновић, Голуб (приредио) (1970): Архивска грађа о Вуку
Караџићу (1813–1864), Архив Србије, Београд.
Караџић, Вук С. (1975): Српски рјечник, Нолит, Београд.
Кашиковић, Никола Т.: „Драгиша Милутиновић, професор велике
школе“, Босанка вила, год. XVI, бр. 9. и 19, Сарајево, 15. и 30. маја
1901., стр. 161–162.

68
 Видан Николић

Мартиновић, Нико С. (1958): „Он је увео слово х у српску

грађанску књижевност“, Стварање, Цетиње, књ. XIII, св. 4, стр. 375–
379.
Милутиновић, Сима Сарајлија: „Примјечаније о Гегавачком
језику“, Српска новина, 26. јануар/7. фебруар 1838, стр. 34.
Михаиловић, Велимир: „Цртица Симе Милутиновића као
подстрек Вуку за чланак о ‘гегавачком’ језику“, Зборник Матице српске
за славистику, књ. 18, Нови Сад 1980, стр. 165–167.
Младеновић, Ранко (1939): Наш највећи романтичар прошлога
века – Сима Милутиновић, Београд.
Selimović, Meša (1987): Za i protiv Vuka, BIGZ, Beograd.
Сима Милутиновић Сарајлија, књижевно дело и
културноисторисјка улога (1993), уредник др Марта Фрајнд, Институт
за књижевност и уметност – Вукова задужбина, Београд.
Скерлић, Јован (1967): Историја новије српске књижевности,
Просвета, Београд.

69