Univerzitet u Istočnom Sarajevu

Filozofski fakultet
Katedra za filozofiju

SEMINARSKI RAD
IZ ISTORIJE FILOZOFIJE V

Tema: Transcendentalne teorije o elementima

Mentor: Student:
Dr Mišo Kulić Nataša Bakmaz

Pale; Decembar 2011/12 god.

Seminarski rad Transcendentalne teorije o elementima
Sadržaj

Uvod……………………………………………………………………………………..…1

I TRANSCENDENTALNE TEORIJE O ELEMENTIMA

1.Transcendentalna estetika………………………………………………………………..4

2.Transcendentalna estetika o prostoru………………………………………………….…4

2.1.Metafizičko ispitivanje pojma prostora……………………………………..….5

2.2.Transcendentalno ispitivanje pojma prostora………………………………..…6

2.3.Metafizičko ispitivanje pojma vremena……………………………………..…6

2.4.Transcendentalno ispitivanje pojma vremena……………………………….…6

3.Transcendentalna logika……………………………………………………………….…8

3.1. O podeli transcendentalne logike na transcendentalnu analitiku i

transcendentalnu dijelektiku…………………………………………………….…9

Zaključak………………………………………………………………………………….10

Literatura………………………………………………………………………………….11

2.
Seminarski rad Transcendentalne teorije o elementima
Uvod

U uvodu ću na najednostavniji način pokušati da opišem ukratko sadržaj rada.

Naša tema nosi naziv “Transcendentalna teorija o elementima” i ona se sastoji iz nekoliko
podnaslova koji detaljnije obrazlažu zadatu temu.

Da bi čitaoce uvela u sam sadržaj rada, prvo ću pojasniti pojam

“Transcendentalno”1. Činjenica je da naše znanje počinje iskustvom, zbog čega je svako
bavljenje čistim pojmovima bez sadržaja ako se ne koristi iskustvom i ako se ne odnosi na
iskustvo, ali to ne znači da sve što znanje čini znanjem potiče iz iskustva.
Transcendentalno u kontestu kritičkog filozofskog ispitivanja označava skup uslova koji
iskustvo čine mogućim, ili tačnije, označava upravo one uslove koji proističu iz
specifičnosti spoznajnih moći onoga o čijem je iskustvu reč. “Ja nazivam
transcendentalnim svaku spoznaju koja se ne bavi predmetima, već našom spoznajom
predmeta ukoliko ona treba da je moguća a priori”.2Prema tome, Kant istražuje «čiste»
uslove naše ljudske spoznaje kao takve, tj. formalne elemente čiste svesti.

Kritika čistoga uma se sastoji od: predgovora prvom izdanju; predgovora drugom
izdanju, uvoda i dva glavna dela: transcendentalna teorija o elementima i transcendentalna
teorija o metodi.

Prvi dio, koji predstavlja najveći dio dela, a ujedno i naš zadatak obrade, deli se
opet na dva dela: na transcendentalnu estetiku i transcendentalnu logiku. Konačno,
transcendentalna logika se deli na transcendentalnu analitiku i transcendentalnu
dijalektiku.

Kant je prvi put upotrebio pojam “estetika” u Kritici čistog uma 3. Ali, ovde taj
pojam nije još povezan sa umetnošću i lepotom, odnosno ukusom. 4 U kritici čistog uma
pojam “estetika” (tačnije “transcendentalna estetika”) javlja se u smislu kritične analize
percepcije. Transcendentalna estetika pročava osjetne principe a priori, dakle, osjetnu
spoznajnu moć. Kao što je transcendentalna estetika izolirala i promatrala osjetnost, tako
transcendentalna logika izolira razum (Verstand) i promatra samo onaj dio mišljenja koji
ima svoje porijeklo samo u razumu.

U uvodu sam navela samo par elemenata koji će nas lakše uvesti u dalji sadržaj
rada. U nastavku rada, detaljnije ću obrazložiti svaki od ovih elemenata i detaljnije se
pozabaviti njihovim pojašnjenjem.

1
Transcendentalno= uslov iskustva; ono što je izvan iskustva, ali omogućava iskustvo
2
Imanuel Kant; KRITIKA ČISTOGA UMA, Beograd 2003 god. 11
3
Usp.Focht, Ivan. (1980) Savremena estetika muzike, Beograd, Nolit, 8.
4
Usp.Schüller, Herbert M. (1995): „Immanuel Kant and aesthetics of music“ u: the journal of Aesthetics and
art criticism (cleveland) vol. XIV, no.2,236-237.

3.
Seminarski rad Transcendentalne teorije o elementima
I TRANSCENDENTALNE TEORIJE O ELEMENTIMA

1. Transcendentalna estetika

Kant je svoju “Kritiku čistog uma“ podelio na dve velike celine - na teoriju o
elementima i teoriju o metodi čistog uma. Što se tiče transcendentalne estetike 5, ona
predstavlja prvi deo teorije o elementima, i u njoj Kant izlaže svoje učenje o čulnosti
uopšte, odnosno uslove pod kojima su nam predmeti dati. Baš zbog toga, Kant govori o
transcendentalnoj estetici na samom početku dela, jer prvo mora nešto da nam bude dato u
iskustvu, da bismo mogli da ga razumom zamislimo.

Da bismo nešto rekli o čistoj čulnosti, moramo prvo da vidimo šta, po Kantu,
predstavlja samo čulnost. Kant smatra da postoje dva stabla ljudskog saznanja, a to su
čulnost i razum. Uz pomoć čulnosti, predmeti nam bivaju dati, a uz pomoć razuma
predmeti se zamišljaju. Čulnost nam omogućuje opažanje, koje predstavlja prvi
neposredni vid saznanja. Opažanje ne bi bilo moguće po Kantu, ukoliko nam predmeti
nisu dati. Čulnost jeste “naša sposobnost da primimo predstave prema načinu na koji nas
predmeti aficiraju”6 . Bilo koji predmet jednog empiričkog opažaja Kant naziva pojavom.

Dalje, možemo govoriti o materiji i formi pojave. Materija pojave (ili osećaj) nam
je dat a posteriori7, tj. dat nam je preko iskustva, dok kada govorimo o formi pojave, za nju
kažemo da nam je data a priori8, odnosno pre svakog mogućeg iskustva. U formi pojave se
ne nalazi ništa što bi pripadalo osećaju, pa zato forme pojava Kant naziva čistim formama
čulnosti. Dakle, forme su čiste, zato što ne sadrže u sebi ništa materijalno. Upravo se ovim
čistim formama čulnosti bavi transcendentalna estetika. Čiste forme čulnosti Kant
drugačije naziva čistim opažajima, i njih dobijamo kada od predstave jednog predmeta
odvojimo sve što razum o tom predmetu zamišlja (supstancija, nedeljivost...) i sve što
pripada osećaju (boja, veličina, tvrdoća...). Kada tako apstrahujemo jednu predstavu,
ostaju nam prostor i vreme. Dakle, cilj u transcendentalnoj estetici jeste da se čulnost kao
takva izdvoji za sebe, da se izoluje tako da dobijamo dve a apriori čiste forme čulnog
opažaja, a to su prostor i vreme.

2. Transcendentalna estetika o prostoru

Prostor i vreme su čulni opažaji, a ne misleni pojmovi, ti su opažaji a priori i ne

stiču se iskustvom. Kant razlikuje unutrašnje i spoljašnje osjetilo. Prostor je forma svih
pojava spoljašnjeg osjetila, dok je vreme forma unutrašnjeg osjetila. I prostor i vreme Kant
posmatra metafizički9 i transcendentalno10.

Kant dalje ispituje koje su to osobine koje karakterišu prostor i vreme. Pokazaće se
da imaju zajedničke, ali i različite osobine u ispitivanju koje Kant naziva metafizičkim.
Videćemo da posle metafizičkog ispitivanja dolazi na red i transcendentalno ispitivanje
ove dve čiste forme opažanja. Kada Kant kaže transcendentalno znanje ili ispitivanje, on
misli na onu vrstu saznanja koje se odnosi na mogućnost apriornog znanja pojava i
predmeta. Iako smatra da svako saznanje počinje iskustvom, ipak mi posedujemo izvesna
znanja za koja kažemo da su apriorna, tj. nezavisna i čista od svakog iskustva. “Ja nazivam
5
Estetika = od riječi aesthetos što znači čulno, osjetno
6
Imanuel Kant; KRITIKA ČISTOGA UMA, Beograd 2003 god. Str.69
7
A posteriori = ono što je poslije iskustva, odnosno, ono što je iz iskustva
8
A priori = nešto što je prije iskustva, odnosno, nešto što je nezavisno od iskustva
9
Metafizički-ispitivanje onda kada predstava sadrži ono što pokazuje pojam kao a priori dat.
10
Transcendentalno= uslov iskustva; ono što je izvan iskustva, ali omogućava iskustvo

4.
Seminarski rad Transcendentalne teorije o elementima
transcendentalnim svako saznanje koje se ne bavi predmetima, već našim saznanjem
predmeta ukoliko ono treba da je moguće a priori.” 11 Dakle, u metafizičkom ispitivanju
Kant će pokazati koje su sve glavne odlike prostora i vremena, a u transcendentalnom
ispitivanju će se pitati da li su i na koji način prostor i vreme a priori forme opažanja,
odnosno da li su oni sintetički a priori sudovi.

2.1. Metafizičko ispitivanje pojma prostora

Na početku metafizičkog ispitivanja prostora Kant želi da pokaže kako prostor,

odnosno predstavu prostora, nije moguće dobiti iz spoljašnjeg iskustva, tj. da prostor
nikako ne može proizaći iz toga što mi opažamo stvari u njemu. Naprotiv, mi te stvari
opažamo baš zato što imamo datu predstavu prostora koja već mora da leži u osnovi.
Argument za ovo jeste da mi drugačije ne bismo mogli ni da pojmimo stvari u njihovom
međusobnom odnosu, ne bismo mogli da ih posmatramo nezavisno jednu izvan druge, ne
bismo mogli da stavimo jednu stvar na jedno mesto, a drugu na drugo. Zato moramo da
imamo već unapred datu predstavu prostora, da bismo uopšte pojave mogli da smeštamo u
njega. Tako dolazimo do teze da je prostor uopšte uslov mogućnosti spoljašnjeg iskustva.
“Prostor je nužna predstava a priori koja čini osnov svih spoljašnjih opažaja”.12

Prostor mora dolaziti pre spoljašnjih stvari, zato što ga možemo zamisliti bez
ijedne stvari koja se nalazi u njemu (nije nemoguće zamisliti prazan prostor), ali ne
možemo zamisliti nijednu pojedinačnu stvar, a da je ne postavimo u prostor. Zato je
predstava prostora a priori predstava, koja je nužan uslov postojanja spoljašnjeg iskustva.

Kant smatra da je prostor jedinstven i beskonačan – kada govorimo o delovima

prostora ili nekim drugim prostorima, mi u stvari podrazumevamo samo jedan prostor, a te
delove samo zamišljamo u njemu. Na taj način, u predstavi prostora mi zamišljamo
beskonačno mnogo drugih prostora koji se nalaze u njemu. Baš zbog toga kažemo
predstava prostora, a ne pojam prostora, jer se pojam zamišlja kao predstava koja je
zajednička oznaka svih drugih predstava od koje se sastoji, dok jedna predstava samo u
sebi može da sadrži druge predstave. Zato, kada Kant govori o prostoru on misli na
predstavu, a ne na pojam prostora.

 “Predstava prostora ne može se dobiti iskustvom iz odnosa spoljašnje pojave, već

je prije svega samo ovo spoljašnje iskustvo moguće jedino pomoću te predstave,
 Prostor je jedna nužna predstava a priori koja čini osnov svih spoljašnjih opažaja,
 Prostor nije diskurzivan ili opšti pojam, nego čisti opažaj. Moguć je, naime, samo
jedan prostor. Ako se govori o mnogim prostorima, onda je govor o delovima
jednog prostora
 Prostor se zamišlja kao jedna data beskonačna veličina, pa je zato elementarna
predstava o prostoru opažaj, a ne pojam.”13

Kant smatra da posredstvom spoljašnjeg čula, kojeg treba razumeti kao jednu
osobinu naše svesti , predstavljamo sebi predmete u prostoru. Došli smo do zaključka da
prostor predstavlja samo a priori formu svih pojava spoljašnjeg čula i da tako omogućava
spoljašnje opažanje. Pošto se predstava prostora nalazi u našoj svesti, ona je samo
subjektivni uslov pod kojem možemo imati spoljašnje opažanje. Međutim, predstava o
prostoru se gubi ako nismo aficirani od strane predmeta. Prostor možemo pripisivati
stvarima samo dok su nam one date u čulnosti, odnosno dok predstavljaju pojave. Kant tu
11
Imanuel Kant; KRITIKA ČISTOGA UMA, Beograd 2003 god.
12
Imanuel Kant; KRITIKA ČISTOGA UMA, Beograd 2003 god. Str.71
13
Isto, str.72

5.
Seminarski rad Transcendentalne teorije o elementima
osobinu naziva empiričkim realitetom prostora. Sve što nazivamo spoljašnjim predmetom
jesu samo predstave naše čulnosti, dok sami predmeti po sebi nam nisu poznati. Kant
smatra da, pored empiričkog realiteta, mi tvrdimo i transcendentalni idealitet prostora –
ako prostor posmatramo kao nešto što leži u osnovi stvari po sebi, a ne pojava, onda on ne
predstavlja ništa. O prostoru možemo govoriti samo kada su nam predmeti čulno dati. Mi
možemo govoriti o prostoru samo sa gledišta čoveka.

2.2. Transcendentalno ispitivanje pojma prostora

Transcendentalno posmatranje Kant tumači kao ispitivanje nekog pojma kao

principa na osnovu kojeg su moguće sintetičke apriorne spoznaje.

Geometrija je nauka koja određuje osobine prostora sintetički, pa ipak a priori.

Prostor prvobitno mora biti opažaj. Svi geometrijski stavovi su apodiktični, tj. Spojeni sa
svešću o njihovoj nužnosti.

Na osnovu takvog posmatranja prostora, Kant dolazi do sledećih zaključaka: 1.

prostor nije neko svojstvo stvari u sebi ili bilo kakvo određenje koje bi bilo spojeno sa
samim predmetima. 2. Prostor je samo forma svih pojava spoljašnjih čula, tj subjektivni
uslov osjetnosti pod kojim je jedino moguć izvanjski opažaj. O prostoru možemo govoriti
samo s gledišta čoveka. Prostor je realan ukoliko nam je dan kao spoljašnji predmet, ali u
isto vreme on je transcendentalno idealan tj ne vredi za stvari u sebi, već je samo apriorni
uslov za spoznaju pojava.

2.3. Metafizičko ispitivanje pojma vremena

Na gotovo identičan način, Kant analizira pojam vremena. U metafizičkom

ispitivanju ovog pojma možemo izdvojiti pet ključnih karakteristika. Prvo, vreme nije
nešto što možemo apstrahovati iz iskustva, već vreme čini iskustvo mogućim kao njegov
osnov. To nam omogućuje da stvari predstavljamo jednovremeno ili sukcesivno, jer ako
vreme leži u osnovi, onda možemo govoriti o odnosu pojava i vremena. Drugo, vreme je
nužna pretpostavka svih opažaja. Kant dolazi do istog zaključka kao i kod problema
prostora – sve pojave mogu nestati, ali vreme ne može. Njega ne možemo uništiti, dakle
ono je dato a priori. Međutim, dok delove prostora posmatramo kao da postoje
jednovremeno, delove vremena razumemo sukcesivno, kao da idu jedni za drugim. Ipak,
svi delovi vremena predstavljaju u stvari jedno te isto vreme, koje predstavljamo sebi kao
nešto neograničeno, dok se u njemu različiti delovi vremena međusobno ograničavaju.
Kant smatra da je predstava vremena jedan opažaj a priori, a ne pojam. Takođe, predstava
vremena nam omogućuje da uopšte govorimo o pojmu promene i pojmu kretanja –
promena je ništa drugo do spajanje kontradiktornih tvrđenja u jednom istom objektu. To je
moguće zato što ih mi, uz pomoć vremena, zamišljamo jedna za drugim.

2.4. Transcendentalno ispitivanje pojma vremena

Pojam promene i pojam kretanja moguć je samo na osnovu predstave vremena i u

predstavi vremena. Dok je prostor bio forma našeg spoljašnjeg čula, vreme je forma
unutrašnjeg čula – odnosno, opažanja nas samih i našeg unutrašnjeg stanja. Vreme, kao a
priori uslov pojava, mnogo je opštije od prostora. Prostor se ticao samo spoljašnjeg sveta,
dok vreme kao uslov obuhvata i spoljašnje (posredno) i unutrašnje opažanje (neposredno),
zato što sve predstave, bez obzira da li govorimo o spoljašnjim stvarima ili ne, pripadaju

6.
Seminarski rad Transcendentalne teorije o elementima
našem unutrašnjem stanju kao odredbe svesti. Dakle, vreme je formalni a priori uslov svih
predstava uopšte. Ipak, vreme poseduje samo empirički realitet – odnosno, ono je stvarno
samo ukoliko se odnosi na pojave, ali čim apstrahuje od čulnosti i počne da se odnosi na
stvari po sebi, ono više ne postoji. Stvari po sebi nam nikada neće biti date čulima, tako da
im se vreme ne može pripisati ni kao osnov niti kao neko svojstvo – u tome se sastoji
transcendentalni idealitet vremena.

Na osnovu takvog posmatranja vremena Kant dolazi do sledećih zaključaka:

1. Ni vreme nije ništa, što bi postojalo samo za sebe ili kao neko određenje stvari,
jer onda ne bi moglo prethoditi stvarima kao njihov uslov. Apriorna saznanja pomoću
sintetičkih stavova moguća je samo ako je vreme subjektivni uslov pod kojim su jedino
mogući opažaji u nama.

2. Prema tome, vreme je forma unutrašnjeg osetila, jer ono određuje odnos
predstava u našem unutrašnjem stanju.

3. Vreme je zato formalni uslov a priori svih pojava uopšte, dok je prostor
ograničen samo na spoljašnje pojave. Zato i vreme ima empirički realitet, jer objektivno
vredi za sve one predmete koji bi ikada mogli biti objekat naše osetne spoznaje. No vreme
nema nikakvog apsolutnog realiteta, kao da bi pripadalo stvarima bez obzira na naš osetni
opažaj. Zato vreme ima transcendentalni idealitet prema kojem ono nije ništa ako ga
apstrahujemo od subjektivnih uslova naših osetnih opažaja.

Vreme i prostor, dakle, za Kanta nisu neke iluzije. Toliko je jasno kada kaže da oni
imaju empirički realitet. Ali taj je realitet ograničen samo na područje fenomena, a ne važi
za stvari u sebi, tj izvan sfere u kojoj se one nama pojavljuju. Zato Kant kaže da su prostor
i vreme transcendentalno idealni.

Prostor i vreme jesu dva izvora saznanja iz kojih se mogu a priori crpiti razna
sintetička saznanja, o čemu daje sjajan primer u prvom redu čista matematika u svojim
saznanjima o prostoru i njegovim odnosima.

Posmatranjima učinjenim u transcendentalnoj estetici Kant je došao do sledećih

uvida: svaki naš opažaj nije ništa drugo do predstava o pojavi. Stvari, prema tome, nisu
takve kakve ih mi opažamo, jer one za nas postoje samo kao pojave, a bez nas ne mogu
postojati kao pojave.

Transcendentalna estetika Kantu je pomogla da na svom putu prema odgovoru na

pitanje: kako su mogući sintetički sudovi a priori? dođe korak bliže time što je pronašao
čiste opažaje a priori, prostor i vreme, u kojima nalazimo ono što se u nekom opažaju
može naći čisto a priori.

3. Transcendentalna logika
7.
Seminarski rad Transcendentalne teorije o elementima

U svakodnevnom životu i u znanosti, naročito kada dođe do neslaganja i prepirke,

često naglašavamo da je ono što kažemo logično, a oponentu predbacujemo da u njegovu
rasuđivanju nema logike. Kao ni druge grane filozofije i znanosti logika nije neki
zaokruženi izvanvremenski sistem apsolutne istine, nego jedna disciplina koja je istorijski
nastala i istorijski se razvijala.

Po Kantovoj odredbi logika je shvaćena kao umna nauka po formi, apriorna nauka
o nužnim zakonima mišljenja svih predmeta uopšte: dakle, nauka o pravilnoj upotrebi
razuma i uma, i to objekitvno, po a priori principima kako razum treba da misli.

Kao što je transcendentalna estetika izolovala i posmatrala osetnost, tako

transcendentalna logika izoluje razum i posmatra samo onaj deo kritike koji ima svoje
poreklo samo u razumu. Kantova transcendentalna logika razlikuje se od klasične opšte ili
formalne logike u tome što on ne posmatra samo forme mišljenja, apstrahujući od
njihovog sadržaja, nego ona posmatra apriorne pojmove i principe mišljenja i njihovu
primenu na predmete, i to ne primene na neki pojedinačni predmet, nego na predmete
uopšteno. Transcendentalna logika se bavi apriornom spoznajom ukoliko je ona delo
razuma, a ne osetnosti. Ona proučava, apriorne pojmove i principe razuma kao nužne
uslove da se objekti, dati osetnom intuicijom, mogu misliti.

Logika se po Kantu dijeli na logiku opšte upotrebe razuma i na logiku specijalne

upotrebe razuma. Prva sadrži apsolutno nužna pravila mišljenja, bez kojih nije moguća
nikakva upotreba razuma, druga sadrži pravila po kojima treba misliti o jednoj određenoj
vrsti predmeta.

Opštu logiku možemo dalje podeliti na čistu i primenjenu.

Opšta logika apstrahuje od svakog sadržaja saznanja razuma i od razlike njegovih

predmeta i bavi se prostom formom mišljenja.

U čistoj logici apstrahiramo od svih empirijskih uslova u kojima deluje razum (od
uticaja čula, igre fantazije, zakona pamćenja, moći navike itd). Kao čista, ona nema
nikakvih empirijskih principa i potpuno je nezavisna od psihologije. Drugim rečima, ona
je apriorna formalna disciplina. Kao takva ona formuliše samo negativne uslove istinitosti,
a nikako ne neki opšti materijalni kriterijum istine.

Primenjena logika bavi se naprotiv pravilima upotrebe razuma u subjektivnim

empirijskim uslovima koje proučava psihologija. “Ona se bavi pažnjom, njenim
smetnjama ii posledicama, poreklom zablude, stanjem sumnje, dvoumice, ubeđenja itd., te
opšta i čista logika stoji prema njoj kao čisti moral koji sadrži samo nužne moralne zakone
jedne slobodne volje prema teoriji o vrlinama u pravom smislu te reči koja ispituje ove
zakone u njihovom odnosu prema teškoćama koje čine osećanja, naklonosti i strasti
kojima su ljudi više manje podložni, i koja nikada ne može da predstavlja neku pravu i
demonstriranu nauku, jer su njoj isto kao i primenjenoj logici potrebni empirički i
psihološki principi.”14

Osim formalne logike Kant smatra preko potrebnom i transcendentalnu.

Transcendentalnom naziva on uopšteno spoznaju koja se ne bavi predmetima, nego
mogućnošću njihove spoznaje a priori. U skladu s tim, transcendentalna logika je znanost
koja određuje poreklo, opseg i objektivnu vrednost naših spoznaja a priori. Za razliku od
14
Imanuel Kant; KRITIKA ČISTOG UMA, Beograd 2003 god. Str.88

8.
Seminarski rad Transcendentalne teorije o elementima
opšte logike, ta je logika sadržajna utoliko što vodi računa o razlici između čistog i
empirijskog mišljenja predmeta, što se bavi zakonima razuma i uma samo ako se oni
odnose na predmete a priori. U uobičajenoj terminologiji transcendentalna logika je
zapravo spoznajna teorija.

3.1. O podeli transcendentalne logike na transcendentalnu

analitiku i transcendentalnu dijelektiku

Učenje o razumu i njegovim apriornim formama (kategorijama), Kant razvija u

transcendentalnoj logici, koja se deli na analitiku i dijalektiku. One takođe čine delove
teorije o elementima kojima se objašnjava mogućnost apriornog sintetičkog saznanja.
Analitika se bavi kategorijama i principima (koji se pomoću njih izvode).

Već smo videli da naša spoznaja ima dva izvora: čulnost i razum. Tako se svi
elementi naše spoznaje sastoje od opažaja i pojmova. Oni su međusobno tako povezani da
su naše misli bez sadržaja prazne, a opažaji su bez pojmova slepi. Kao što su apriorne
forme opažaja sredile čulno opažanje, tako i to opažanje mora biti sređeno formama
mišljenja da bi nastala razumska spoznaja. Te su forme mišljenja radnje čistog mišljenja
kojima predmete mislimo čisto a priori. Kant želi te elemente čistog razuma pronaći bez
ikakvog mešanja čulnosti ili iskustva, i to samo analizom sposobnosti razuma. Zato se i taj
dio zove transcendentalna analitika.

Transcendentalna dijalektika je drugi deo transcendentalne logike. U njoj se

ispituje moć ili pre nemoć čistog uma i njegovih pojmova (ideja), jer ga dovode do
paralogizama15 i antinomija16 u kojima um zapada u niz zabluda i u protivrečnost sa samim
sobom. Kant tako pokazuje da um brka svoje ideje sa hipotetičkim objektima tih ideja
(duša, svet, bog), o kojima nema nikakvog opažajnog iskustva.

Zablude nastaju na strani razuma, jer on ima moć suđenja, a čula nisu u stanju da
sude. Iako nema čulnog predmeta ideja, razum postupa s njima kao da su objektivne. Zato
nastaje transcendentalni privid. Otuda je potrebna jedna dijalektika koja će razmrsiti tu
logiku privida i pokazati u čemu um gresi. No i kad se otkrije da je izvor zabluda u samom
umu, on je i dalje sklon da greši. Transcendentalna dijalektika treba da razotkrije tu
neizbežnu iluzornu dijalektiku čistog uma, koji subjektivne ideje i principe potura kao da
su objektivne i gradi pomoću njih tobožnje racionalne nauke o duši, svetu i bogu, iako za
to nema opravdanja i čulnih datosti, bez kojih znanje nije moguće.

Zaključak

15
paralogizam - (od grč. παράλογος = preko očekivanja, neočekivan), u logici neistiniti zaključak,
nenamerno učinjen, koji se čini istinitim. Kod Kanta: paralogizmi čistoga uma su nepravilni zaključci da je
naša duša: supstancija, jednostavna, osobna.
16
antinomija - (od grč. ἀντί = protiv i νόμος = zakon), kontradikcija između dva iskaza o istoj stvari.
Antinomija je svako stvarno ili prividno suprotstavljanje dva iskaza koji se, zbog valjanih razloga, oba
smatraju prihvatljivima.

9.
Seminarski rad Transcendentalne teorije o elementima
Na početku Kritike čistog uma, Kant izlaže tezu da je transcendentalna estetika
nauka koja se bavi proučavanjem apriornih formi opažanja. Iako transcendentalna estetika
danas ne bi bila shvaćena kao nauka, i uprkos opravdanim kritikama Kantora, Kant njome
daje značajan doprinos shvatanju prostora i vremena, izlažući da oni predstavljaju apriorne
forme opažanja. Da bismo razjasnili ovaj nejasan pojam, možemo da se poslužimo bilo
kojim segmentom našeg svakodnevnog opažanja. Gledajući ispred sebe, mi vidimo
skupove predmeta koji su raspoređeni u određenim prostornim relacijama: gore, ispod,
desno i sl. Iako smo svi naučeni značenjima svakog od ovih prostornih relacija, ipak
nismo naučeni načinom na koji smo u stanju da ih opazimo. Odnosno, niko nije mogao da
nas nauči kako da vidimo da je neki objekat iznad ili ispod nekog drugog objekta, iz čega
Kant zaključuje da je ova sposobnost urođena, i naziva je a priori, što označava sve što je
stečeno ili može da se stekne nezavisno od iskustva. Bez ove a priori sposobnosti, mi
bismo ipak mogli da opažamo niz čulnih datosti, ali bi sve vizuelne informacije bile
nesređene i bez forme. Isti zaključak važi i za vreme, budući da se naše poznavanje
vremenskih relacija (istovremeno, posle i slično) svodi na a priori sposobnost, koju nas
niko nije naučio. Ipak, treba imati na umu da Kantova namera nije bila da objašnjava
mistično svojstvo urođenog znanja, koje je ionako odbacivao kao filozofsko rešenje, a na
koje njegova teza o apriornim formama čulnosti dosta liči. Ipak, brojni filozofi, pa čak i
psiholozi poput Žan Pijažea, kritikovali su Kanta i odbacili ovu tezu, oslanjajući se na
svoje teorije i empirijska svedočanstva. Predmeti i pojave su mogući samo u prostoru i
vremenu, jer su ove čulne forme subjektivni uslovi iskustva. Otuda prostor i vreme
predstavljaju čulni uslov apriornog sintetičkog saznanja.

Videli smo da nam razumevanje čulnog sveta oko nas i uopšte njegovo postojanje
omogućuju predstave prostora i vremena. Pravi uzroci pojava, tj. stvari po sebi, ostaju nam
nesaznatljivi. Ono što nam prostor i vreme garantuju jeste da će pojave koje opažamo
imati osobine kojima se bave geometrija i nauka o prostoru. Pošto su prostor i vreme
subjektivni uslovi postojanja sveta pojava, mi ćemo uvek pojave stavljati u prostor i
razumeti u vremenu, nikad van te dve predstave. Dakle, naš mentalni sklop je takav da
nam omogućuje da prostor i vreme primenimo na iskustvo.

Učenje o razumu i njegovim apriornim formama (kategorijama), Kant razvija u

transcendentalnoj logici, koja se deli na analitiku i dijalektiku. One takođe čine delove
teorije o elementima kojima se objašnjava mogućnost apriornog sintetičkog saznanja.
Analitika se bavi kategorijama i principima (koji se pomoću njih izvode).
Transcendentalna dijalektika je drugi deo transcendentalne logike. U njoj se ispituje moć
ili pre nemoć čistog uma i njegovih pojmova (ideja), jer ga dovode do paralogizama i
antinomija u kojima um zapada u niz zabluda i u protivrečnost sa samim sobom.
Transcendentalna dijalektika treba da razotkrije tu neizbežnu iluzornu dijalektiku čistog
uma.
Ne ulazeći u detalje, možemo zaključiti da Kant, doduše, ne odbacuje te ideje uma,
iako im nikakav predmet objektivno ne odgovara u iskustvu, ali negira njihovu
konstitutivnu ulogu u pogledu izgradnje sistema saznanja i u smislu egzistencije čulnog
sveta. Prihvata, ipak, njihovu vrednost kao regulativnih ideja i formalnih principa u obliku
"kao-da-objašnjenja". Ti principi su samo formalni uslovi mišljenja, koje teži za
sintetičkim jedinstvom, a ne materijalni uslovi egzistencije.

Kantova filozofija u celini čini jedan zatvoreni sistem. Ako želimo da ga

kritikujemo, najbolji način za tako nešto jeste podrivanje temelja tog sistema. Temelj, u
ovom slučaju, predstavlja upravo teorija prostora i vremena.
Literatura

10.
Seminarski rad Transcendentalne teorije o elementima
1. Imanuel Kant; KRITIKA ČISTOGA UMA, Beograd 2003 god. 11
2. Usp.Focht, Ivan. (1980) Savremena estetika muzike, Beograd, Nolit, 8.
3. Usp.Schüller, Herbert M. (1995): „Immanuel Kant and aesthetics of music“ u: the
journal of Aesthetics and art criticism (Cleveland) vol. XIV, no.2,236-237.

11.