ТЕОРИЈЕ РАЗВОЈНЕ ПСИХОПАТОЛОГИЈЕ

ДЕЧИЈА ПСИХИЈАТРИЈА

Специфичности дечије психијатрије

Дечија психијатрија је скуп искуствених и теоријских знања о сметњама, одступањима
и поремећајима когнитивног, емотивног и социјалног развоја деце и омладине и о начину
њиховог спречавања, лечења и рехабилитације. Циљ јој је откривање врста и узрока јављања
одступања. Ослања се на психијатрију, неурологију, дефектологију...
Психопатолошке манифестације одраслог и детета не могу се изједначити, јер:
1. Одрастао човек осећа своју неприлагођеност, а кад је у питању поремећај детета, за
помоћ се обраћају родитељи и васпитачи пре него дете само;
2. Код деце је улога родитеља и њихов актуелни утицај много већи;
3. Код одраслог је развој завршен, код детета се тек одвија.
Доприноси психоанализе дечијој психијатрији су:

 Са појавом треће револуције разјашњена је етиологија неких обољења која нису имала
органско порекло – њихово порекло је психогено
 Појам менталног обољења је проширен, па је сем менталне заосталости и
делинквентног понашања обухватио реактивне поремећаје и неурозе 1, школске
тешкоће и фобије, енурезу и енкомпрезу, психозе...
 Структуралистички, не дескриптивни модел
 Историјски приступ
 Указала је на значај раног развоја и породичнох односа
 Увела је појам неурозе, психичког трауматизма, несвесног, дечије сексуалности у
дечију психијатрију
 Понуђена објашњења ране депресије и психоза, улоге фантазама у настанку
суманутости...

Чиниоци развоја

Развој и његови поремећаји резултат су узајамног деловања биолошких (наслеђе,

интра-утерини утицаји, сазревање – физиолошка и неуронска интеграција чини предуслов
јављања одређеног понашања), психичких и фактора средине (друштвених чинилаца –
културни утицаји, породица и друштво2, спољашњи чиниоци попут услова становања,
промена стана, сепба становништва...).

Мерила нормалног и патолошког

1
Реактивни поремећај подразумева појаву симптома и понашања под одрђеним условима, који нестају
када се околни услови нормализују. Пролазни поремећај, тренутна неприлагођеност
Неуроза значи да постоји нерешени конфликт потиснут у несвесно, а који се поново јавља у виду
симптома. Дубљи поремећај, трајнија неприлагођеност
2
Припадници западне цивилизације, према Карен Хорнај, повећано су неуротични због такмичења,
непријатељске напетости, надметања, страха од неуспеха, издвојености од групе, осећања
усамљености...

2
 Вредносни суд – Нормалним се сматра све што је ,,добро'', ,,исправно'', апстрактна
вредност моралности, корисности једне особе која испољава одређену појаву (једно
понашање процењује се као ,,нормално'' код слепог, али не и код здравог детета). Дакле, ова
процена зависи и од саме особе, али и од онога ко доноси суд. Лаичко становиште - ?

Статистички просек – Бројчана норма, ако је неко понашање учестало, оно је

,,нормално''.

(Не)прилагођеност – Прилагођеност је одсуство сукоба како унутар личности, тако и

између личности и друштва. Прилагођавање по сваку цену, међутим, није нормално, иако
тако изгледа. Као што ни свако одступање од средине није знак патологије. (Фром -?)

Патолошко у детињству и младости треба схватити као поремећај у начину

организовања појединих склопова, њихових међуодноса и функција. При процени, сагледати:

 Урођена обележја и способности за развој склопова и функција - Првобитно успорен

развој може бити успешно надокнађен током времена, или захваљујући
одговарајућем подстицају, ако је застој неповратан реч је о патлошкој појави.
 Претходни развој и сметње - Уколико је ранији развој био неометен, може се
очекивати да су и садашње сметње пролазне.
 Зрелост склопова и функција личности у односу на узраст детета - Страх од мрака и
животиња напади беса, умокравање, обреди успављивања, чулне обмане, искривљена
процена стварности типична су обележја трогодишњег детета, код старијег су
патолошка појава. (Када се јавља temper tantum?) Имати у виду да су регресије чешће
код мање деце, као и да није свако назадовање знак патологије (регресија у служби
Ега?).
 Спољну средину (породица и шира друштвена средина) која обезбеђује услове за
развој – Недовољност или прекомерност подражаја или неслад између личних
потреба детета и доприноса околине ствара сметње у развоју. (Привидно успорен
психомоторни развој домског детета може бити надонкађен ако се дете пре 4.године
смести у хранитељкску породицу или усвоји).
 Спремност за реверзибилност склопова и функција – Пролазни симптоми без
озбиљних последица нису патолошки.
 Способност личности да се прилагоди унутрашњим и спољашњим захтевима.

Патолошко би представљала неспособност детета/омладинца да задовоље основне

(биолошке, осећајне, сазнајне, друштвене) потребе, да надзире сопствена агресивност,
депресивност, стрепња, да се издрже осујећења, да се најчешће понаша на друштвено
прихватљив начин, да остварује трајне друштвене односе са другима, да под повољним
условима оствари своје биолошке датости, дa има развијене етичке вредности...

3
 ОСНОВНЕ ПОСТАВКЕ ПСИХОАНАЛИЗЕ

Метапсихологија

Метапсихологија је теоријски оквир психоанализе, кја тежи да достигне ниво

објашњења узрочности. Она феномене попут несвесног, пулзије и остале објешњава са три
аспекта:

Економско гледиште - дистрибуција енергије, снага потреба, снага Ја, енергетско

оптерећење конфликта и трауматизма...

Динамичко - све мотивације људског понашања су конфликтне (у сукобу између

инстинтктивних пулзија и социјализованих одбрана Ја).

Топичко гледиште – структура психичког апарата, однос између три инстанце

личности: Ид (Оно), Его (Ја) и Супер-его (Над-ја).

Основни појмови психоанализе

Психички трауматизам настаје када се некој конфликтној ситуацији (догађају)

прида симболичка вредност, специфично значење – за дете није толико поатоген један
изоловани трауматични догађај, колико нарушена породична атмосфера (претерано
заштићујућа мајка, афективно одсутан отац, садо-мазохистички односи међу родитељима...)

Психички конфликт налази се у корену сваке неурозе и представља сукоб између

инстинктивних пулзија и захтева спољашње средине које им се супротстављају. У том сукобу,
пулзија се потискује у несвесно, али остаје активна и не губи своју жестину. Враћа се поново у
животу особе, али у виду неуротичног симптома. Конфликт је интернализован,
поунутрашњен, и по томе се разликује од реакције на стрес, нема спошаљњег притиска. Две
су картеристике неуротичног конфликта:

 Сексуално порекло - објашњава се тиме да се сексуалне пулзије разликују од

других (нису нужне за сам опстанак индивидуе, погодне су за аутоеротску
гратигикацију, могу бити задовољене халуцинаторном гратификацијом).
 У вези је са дечијом неурозом – Едипов комплекс и кастрациони страх су језгра
неурозе. Ако се дечија неуроз не превазиђе она ће бити место подстицаја каснијих
конфликата.

Случај малог Ханса - Мали, Ханс је био петогодишњи дечак који је био субјект ране,
или екстензивне Фројдове студије кастрацијске анскиозности и Едиповог комплекса.
Хансова неуроза попримила је облик онеспособљавајуће фобије од коња (хипопфобија).
Сматрало се да су Хансов страх и анксиозност резултат неколико фактора, укључујући
рођење мале сестре, његову жељу да замени свог оца као мајчин муж, конфликте због
мастурбације, и друго. Фројд је сматрао да је та анксиозност укорењена у непотпуној
репресији сексуалних осећаја и других механизама одбране којима се дечак користио у борби
против импулса уплетених у његов сексуални развој. Хансово понашање и емоционално
стање се поправило кад му је отац све објаснио сам и двојица постају ближи.

4
 Дечија амнезија значи да се сексуалне и агресивне пулзије потискују у несвесно,
било због забрањења њихове реализације, било због тога што је њихов интензитет
неиздржив. Тако без реда ишћезавају и пријатна и непријатна сећања која су за њих везана
асоцијативним путем (секундарно потискивање). Преживе само индиферентна сећања,
лишена сваког афекта – екран сећања.

Структура личности

Ид је најстарија инстанца личности, саставни је део несвесног, спремиште је негона,

али и потиснутих садржаја. Води се принципом задовољства – тендеција да се количина
узбуђења држи на најнижем и најсталнијем нивоу (слободно изрежавање афеката,
немогућност одлагања задовољења). Функционише по обрасцу примарних процеса,
искривљавање стварности, механизми примарних процеса: кондензација (сажимање),
померање и симболизација; ови процеси уочљиви су у сновима.

Его настаје поунутрењем објеката, у сусрету са спољашњошћу. За њега је тесно везано

осећање телесног Ја (Федерн увод појам телесно осећање Ја, субјективни доживљај тела који
се може а и не мора поклапати са телесном схемом). Делом је свесно, длеом несвесно, за своје
функције користи нагонску енергију која је неутралисана, неразорна и ослобођена за
функције мишљења. Његове функције су:

- Регулише праг нагонског ратерећења, како би дете издржало осујећења

- Спречава долазак представа о негону у свест (преко механизама одбране?)
- Одмерава вредност понашања и омогућава планирања
- Логичко мишљење
- Надзире афекте и користи их као сигнале да прилагоди понашање околностима
- Регулише односе између Оно и Над-ја.

Води се принципом реалности (узима у обзир могућност супротности, услове простора и

времена)и секундарним процесима.

Супер-его ствара се и уобличава у друштвеним условима, почев у односу са

родитељима у едипној фази. Делом је свесно, делом несвесно. Води се принципом
моралности, ф-ја му је да ограничава нагонске тежње, а те забране и кажњавања су извор
стрепње и потискивања (али и задовољства). Над-ја може бити нереалистично, круто (код
неуротичара) и у супротности са Оно и Ја (его-дистони, тада се против њих покрећу одбране).
Нормално функционисања Над-ја зависно је од развоја и функција Ја (ф-је Ја које посебно
утичу на развој Над-ја су тестирање реалности, капацитет засамопосматрање и потенцијал за
сублимацију и неутрализацију). Треба разликовати идеално Ја од Ја-идеала: идеално Ја је
идеализована, поунутрена слика родитеља, настала примарно из Ја, Ја-идеал је функција Над-
ја.

5
 МЕХАНИЗМИ ОДБРАНЕ

То су снаге Ега, маневри којима се Его служи када је угрожен изнутра или споља, од
захтева Ида и Супер-ега или спољашњих околности које изазивају страх и стрепњу. Иако
раде несвесно, механизми одбране не припадају систему несвесног, већ граници Ега.

Могу бити и конструктивни и деструктивни. У изворном облику спадају у адаптивне

функције организма. Добро развијеном Егу на располагању стоји велики број умерено јаких
фелксибилних одбрана које одржавају његов интегритет, омогућавају даљи развој,
омогућавају да се нагонска енергија усмери на мишљење, да се социјализује и боље
процењује стварност. Међутим, када је неки механизам толико доминантан да осиромашује
и доводи до ригидности личности, води неадеквтној прецепцији – тада је његово дејство
патолошко (један механизам користи се претерано и једнообразно или се враћа давно
напуштеним механизмима). Заједничке одлике патолошких механизама су:

- делују претежно несвесно,

- искривљују свесност и процену стварности.

Механизми одбране хијерархијски су организовани; најстарије су интројекција и

пројекција, које настају још у симбиотској фази као творбени чинилац у уобличавању односа
са објектима. Током развоја, примитивне одбране бивају замењене зрелијим и успешнијим.
Заједничке одлике механизама одбране:

- теже да из свести изаце све мучне или афекте који се тешко задовољавају,
- специфични су за особу,
- доводе до супститутивних гратификација.

Врсте механизама одбране:

1. Интројекција/Поунутрење. Симболичко уношење у себе својстава неког другог

објекта. Ако дете искуси дојку одн.мајку као лош објект, пружаће отпро према храну
коју она даје, али и према свим њеним давањима, укључујући и осећајна. Да би се
одбранио од лоших ун.садражаја, Его тежи да их избаци било кроз повраћање било на
неки симболички начин. Деловање овог механизма уочљиво је код деце и младих се
сметњама храњења, анорексијом и повраћањем.

2. Пројекција/Поспољење. Симболично одбацивање властитих неприхватљивих тежњи

(љутње, мржње, зависти, полне жеље...) и њихово приписивање другоме. Его је тако
ослобођен стрепње и кривице, повећава се самопоштовање, и омогућава раст и развој.
Али, истовремено, ово разара односе са другима. Чест механизам код деце и
припростих одраслих којима су други криви за све. Виђа се и код нарцистичких и
параноидних стања (где поприма обележје суманутости). Ретко, али може дођи и до
пројектовања позитивних осећања и особина.

3. Пројективна идентификација. Уводи Мелани Клајн. Дете пројектује своје опасне

унутрашње садржаје у личност мајке. Међутим, Ја детета је сада заплашено; јер би

6
 мајка могла бити преплављена мржњом коју јој је оно пројектовало и могла би ту
мржњу пројектовати назад у дете. Овај део мајке доживљава се као прогонитељски, и
сада се тај део поново интројектује. Завист прој.идентификацији даје разарачку моћ.
Мађутим, дете пројектује и своје добре делове. Ако је завист умерена, а добра искуства
надокнађују лоша, прој.идентификација се смањује, опажање спољног света све је
тачније.
Према Биону, дете пројектује у мајку део својих збрканих осећајних и телесних
искустава које само не можда да издржи (β елементи). Ако је мајка способна да
препозна и разуме шта се у детету дешава, она тај материјал мисаоно обрађује и тако
постаје контејнер садржаја које је дете у њу пројектовало. Овако промишљен и
прерађен материјал, ублажен и лишен непријатељства (α елементи) дете сада може
поново да интројектује. На тај начин Ја детета јача и развија се способност мишљења.
Када се веза између мајке и детета развија повољно, прој.идентификација је основ
људског одношења.

4. Идентификација/Поистовећивање. Дете се одриче жеље да поседује објекат, у

корист жеље да постане слично објекту. Идентификација је нормалан развојни процес
којим се личност трајно мења и обогаћује, без ње нема развоја Супер-ега, учења,
одрастања, сазревања, психосексуалног идентитета. По томе, она је блиска
сублимацији.
Постоји више видова идентификације:
4.1. иден. са вољеним објектом – личност се формира усвајањем особина вољене
особе, што смањује страх од одвајања;
4.2. иден.са изгубљеним објектом – пеузимају се особине нечега или неког како би
се смањио губитак (слична интројекцији);
4.3. иден.са агресором – постаје се сличан застрашујућем објекту, јр се тако
смањује стрепња, агресивност доживљава као своја и подложна контроли;
4.4. иден.услед осећања кривице – самокажњавајуће поистовећење, особа ужива у
казни.

Са којим ће се особинама дете поистоветити зависи од сличности и разлика између

његових и особина родитеља, од претходних искустава са родитељима, количине
стрепње која га од родитеља удаљава, обележја, трајања и постојаности односа са
родитељем. Свако дете/омладинац усваја особине и родитеља оба пола (уосталом, и
браће и сестара), али најчешће преовлађују поистовећења са родитељем истог пола.
То је услов стварања психосексуалног идентитета (стр. 66.) Такође, Ја-идеал изграђује
се као властита слика о себи, на темељима поистовећивања са вољеним и дивљења
достојним родитељима.

Међутим, поистовећење не сме деловати у супротности са процесом индивидуације;

прејако поистовећивање води дете ка погрешној слици у јединству са родитељем и
страху од сваког одвајања. Адхезивна идентификација одликује се зависношћу и
потребом за слепљивањем са објектом, како би се изградила ,,психичка кожа''.

7
5. Потискивање. Најосновнији и свеприсутни механизам који из свесног искључује
недозвољене тежње, неке захтеве Супер-ега, и спољашње догађаје који су искушење
за неприхватљиве инстинктивне покретаче (Ја-дистони). Између свесног и несвесног
стоји енергетска препрека – цензура, која је предак Супер-ега. Примарно (првобитно)
потискивање користи се рано да обузда првобитне изданке Ида пре него што допру
до свести. Секундарно (накнадно) потискивање потискује садржаје који су већ током
развоја били у равни свесног, и против утицаја Супер-ега. Ма колико потискивање
било јако, оно никад није сасвим успешно; потиснути садржаји остају активни и
потребан је велики утрошак психичке енергије како би се овакво стање одржало
(путрм контраинвестиције). Модалитети механизма потискивања су омашке, сувише
интензивни неадекватни афекти, тешкоће у репродукцији неких садржаја
(асоцијативно везаних са потиснутим).
Потискивање је патолошко онда када је неуспешно, када трошећи велике количине
енергије спутава Его, и не дозвољава му да користи друге, успешније одбране.

6. Регресија/Назадовање. Може бити и нормална, и патолошка појава, знак је слабе

организације Ега. Као нормална развојна појава среће се код деце: у ситуацијама које
изазивају стрес и анксиозност (смештај у обданиште, полазак у школу, рођење другог
детета, кажњавање, повећани захтеви околине у погледу васпитавања и обучавања)
дете се враћа напуштеним облицима понашања, сиса прст, јављају се превазиђени
страхови, туга, агресивност, отпор, обреди успављивања, сметње спавања, мокрења,
дефекације...
Код нормалних одраслих јавља се у служби свесног и предсвесног Ја и под контролом
Ја је, омогућава комуникацију између различитих новоа личности (сан, сексуалност
одраслих, окретне игре, сликарство, вајарство и остале креативне активности). Ово је
регресија у служби Ега.
Као механизам одбране, јавља се у свим видовима патолошког понашања, најдубља
назадовања јављају се код психотичне деце и омладине. Међутим, чак и тада, она има
адаптивну улогу, јер чува преостали интегритет личности од потпуног распада.

Фиксација – Учвршћење нагонске енергије на нижој разини развоја и назадовање су

повезани. Под притиском лоших искустава и јаких осујећења, дете се осећа много
сигурније у већ заузетој ,,бусији'', као да одбија да иде даље, јер би нова искуства
могла бити болна. Колико ће се дуго развој задржати на одређеној разини, зависи од:
 биолошких обележја, нпр. код неке деце већа је урођена нагомиланост нагонске
енергије у поједниним ерогеним зонама)
 претераног задовољавања нагона и емотивних, сазнајних и друштвених потреба у
једном раздобљу живота, па се јавља тежња да се једном заузети положај одржи што
дуже
 претераног осујећивања потреба и нагона, па се захтеви за задовољењем упорно
понављају
 доживљај нагонског задовољења које истовремено пружа умирење од страха је
најјачи корен фикцације.

8
7. Негација/Порицање. Старији механизам од потискивања, користи га слабо Ја млађег
детета пре него што се развије довољно јако потискивање да би се спречило све што
је неријатно и угрожавајуће. Код деце је редовна појава и јавља се као заштита од
претње, потом у игри и сањарењима. Код здравих одраслих јавља се у сањарењима,
или када поричу да је њихово дете нпр. ментално ометено.
Јавља се и код неуротичара (један део Ја зна истину, други део је негира), а повезано је
и са првим халуцинацијама.

8. Реактивна формација/Окретање у супротност. Механизам којим се у борби против

инстинктивних покретача првобитно осећање преобраћа у своју супротност, а то ново
осећање црпи снагу из првобитног – жеље и нагони који су недозвољени и
застрашујући (жеља за прљањем, полним играма, непријатељство) преиначују се у
супротност (уредност, гадљивост, љубазност).
Овај механизам има важну улогу у раном развоју личности, омогућава социјализацију
и трајно мењање личности. Наиме, током друге године, дете усваја понашања која су у
супротности са његовим тежњама за прљањем и окрутношћу, уместо тога, јавља се
умиљатост и жеља за чистоћом.
Реактивна формација значајна је и у савладавању кастрационог страха, формирањем
постедипалног Над-ја, губи на значају. У адолесцентном узрасту, укључује се онда
када потискивање није довољно, кад се у предсвесном јаве заједно прљање и
сексуалност.
Игра значајну улогу и у формирању карактера: ригидни ставово чистоће, љубазности
постоје наместо импулса за окрутношћу и прљањем.
Као патолошки феномен, претерано је развијена и лишава дете и омладинца сваког
задовољатва и жеља, виђа се у присилним неурозама и присилним поремећајима
карактера.

9. Ретроактивно поништење. Слично је реактивној формацији: чини се нешто што је

супротно нечему што је учињено раније. Виђа се у свакодневном сујеверју, мајка нуди
пољубац или миловање када се дете удари или је тужно, како би прошло.
Очигледан је код присилних система понашања састављених од две радње, где друга
поништава прву а циљ је да се иста радња понови ослобођена инстинктивног
значења.

10. Премештање/Померање. Маневар који се јавља на ранијем узрасту, када Ја још увек
није развијено и примарни процеси преовлађују. Када су сексуалне и агресивне тежње
блокиране, премештају се са једног објекта на други, приступачнији, или са једног
дела тела на други (дете, уместо да се игра полним органима, игра се носем, ушним
шкољкама, клати се другим делом тела). Нагонска тежња премешта се на објект који
је мање опасно волети или мрзети. Специфична форма је окретање против себе, где се
импусли усмерени на другу особу, управљају ка себи (,,Ако сам то мислио, нек се прво
мени то деси'').

9
 Премештање омогућава и превазилажење страха од одвајања заменом објекта
прелазним објектом (ћебенце, меда, флашица...) који је на пола пута између њега и
друге особе, служи као тешитељ у ситуацијама усамљености и туге, при заспивању.

11. Идеализација. Дете увеличава и слави особине и вредности значајног објекта, а

јединство са објектом који се идеализује истовремено повећава и смопоштовање и
самовредновање. Мелани Клајн сматра да је механизам функционише овако: дете, да
би се заштитило од свог прогонитеља, лошег објекта, приступа његовој идеализацији.
Идеализовани објекат појављује се као заштитник и умањује стрепњу од прогоњења,
ствара се нестварна слика о безграничној доброти објеката и искривљује се његова
процена.

12. Расцеп/Ѕplitting. Његов основ је двојност либидних и агресивних пориава, што

изазива првобитну поцепаност у Иду, потом и Егу. Спољни објекти, наиме, имају
добре и лоше делове, и њих дете интројектује. Међутим, да би се одбранило од лоших
(прогонитељских) делова, и олакшало интројекцију добрих, оно их раздваја. Сплитинг
почиње са фантазматским одвајањем добрих и лоших груди. Са развојем Ега, цепање
се ублажава, сређују се осећајна и чулна искуства, дете задржава добре и вољене
објекте, а ослобађа се лоших, излази из осећајне збрке – то је основ разликовања
добра и зла у себи и другима.
Механизам цепања јак је у граничним стањима и психозама где води
деперсонализацији, распаду личности и мишљења.

13. Изолација/Издвајање. Слична сплитингу. У нормалном психичком животу, мисао,

осећање и радња су повезани и усклађени. Међутим, овим механизмом осећања се
издвајају од мисли, како би се избегла стрепња када се деси неки непријатан догађај
(траума, смрт блиске особе...) Омладинац може саопштити своју мисао о мржњи, о
убијању некога, о непријатним осећањима (,,Мислим да са тужан''), хладно и без
емотивне пратње. Стиче се утисак да има јак надзор над свесним осећањима, иако су
она још увек ту, само им је афекат одузет. Дете/омладинац не налази никакву везу
између мисли и осећања.

14. Рационализација/Уразумљавање. Накнадно тражење оправдања у спољашњем свету

за мисли, осећања и радње неприхватљиве за Ја. Добит је двострука: поступак се
оправдава и прикрива се његова права мотивација (,,кисело грожђе'' и ,,сладак
лимун''). Ово је заправо искривљавање чињеница кроз привидно разумске решења.
Дете коме је забрањено да се игра, говори како ни не жели да се игра, и да нема
времена за то.

15. Интелектуализација. Типична је за период младалаштва. Емотивни сукоби се

мисаоно прорађују, стрепња се ублажава и као да се осећањима који прате важан
сукоб, не придаје велика важност.

10
16. Сублимација. Најекономичнији и најсавршенији механизам одбране. Сирова нагонска
енергија претвара се у менталну делатност, мења се нагонски циљ за неки циљ који је
друтвено прихватљив, чиме се успоставља склад Ида, Ега и Супер-ега, а да притом не
дође до утрошка психичке енергије. Затим, омогућава растерећење напетости уз
осећање задовољства, без осећања кривице. Доноси признање и похвалу околине. У
највећој мери доприноси ангажовању когнитивних капацитета, па представља
оптимални спрег емоционалног и конгитивног развоја.

17. Маничне одбране. Укључују механизме цепања, идеализације, прјективне

идентификације, негирања. Када је у својим фантазмима одојче уништило груди
мајке, јавља се стрепња, депресивност и безнађе. Наиме, у депресивној позицији, дете
открива своју зависност од мајке, страх од губитка, тугу, чежњу и кривицу. Он њих се
оно брани маничним и механизмима поправљања (репарације). Најпре наступају
механизми репарације, али је тај процес дуготрајан, па им у помоћ прискачу маничне
одбране. Њих обележава тријада осећања:
 надзор (путем надзора над објектима пориче се зависност)
 победа (ублажава депресивна осећања и бригу за објект)
 презир (пориче вредност објекта, јер напад на презрени објекат није праћен
осећањем кривице).

Како се претња ублажава, маничне одбране поново уступају место репарацији.

18. Трајна фантазматизација живота. Јавља се као механизам одбране патолошког Ја.
Наиме, ствара се велики број фантазама (хиперпродукција садо-оралних и садо-
аналних тема) које се спонтано пробијају, а дете притом не показује отпор ни
анксиозност. Подсећа на препсихотично стање. ?

11
 ТЕЛЕСНИ РАЗВОЈ

У току читавог развоја, процеси телесног, когнитивног, афективног и друштвеног

развоја су повезани. Телесни чиниоци (наследни, стечени интраутерино или по рођењу)
имају велики утицај на начине детињег одговарања на свет. Посебан значај за психички
развој имају функције и устројство централног нервног, ендокриног и мишићног система.

Између оштећења ЦНСа и психичког функционисања постоји двосмерна повезаност:

оштећења ЦНС најзаступљенија су код теже умно заостале, психотичне, деце са
хиперкинатичким поремећајем и тешкоћама учења (дислексија, дискалкулија, дисграфија
- ?), а са друге стране, код деце која имају проблеме са видом ил слухом, већи је број
психичких поремећаја него код здравих вршњака (ипак, деца прихватају свој телесни
недостатак слично како га и родитељи прихватају, па тел.оштећења могу, али не морају
довести до психичких сметњи). Рани знаци оштећења ЦНСа су промене тонуса мишића,
положаја делова тела, равнотеже и складности покрета, хиперкинезија, одузетост делова
тела, недовољна видна и чулна дискриминација, прејака чулна осетљивост.

Трудноћа и порођај

Примарна дијада, свеукупни однос мајке и детета, не почиње тренутком рођења, већ
има своју биофизиолошку предисторију током читаве трудноће. Плод реагује на спољне
светлосне, звучне, топлотне и дражи и биохемијске промене у организму, па и на емотивне и
сазнајне промене мајке. Напетости и сукоби мајке, повишене бриге, замор, узбуђење, могу
реметити ритам рада срца, довести до хормонских и биохемијских колебања која се
одражавају на живот детета. Врста и количина (не)пријатних материчних искустава основа
су првих телесних (а и психичких) функција.

Коришћење лекова (аналгетика, анестетика, седатива) за време трудноће који улазе у

крвоток детета, могу довести до компликација: бебе могу бити пасивније, слабије сисају,
мање напредују, више спавају, најтеже последице су аноксија (раздражљивост, проблем
контролисања мишића, заостајање у умном развоју до церебралне парализе) и асфиксија.
Последице могу оставити порођај после недонесене или пренесене трудноће (нормалан
термин 38 недеља). Ризичан фактор је мала телесна тежина бебе, која може довести до
респираторних проблема, заостајање у моторном и менталном развоју, неорганизовано
понашање. Међутим, новорођенче је биолошки опремљено да савлада прве развојне задатке,
рађа се са чулним, моторним, па и комуникацијским способностима и има огромни
потенцијал за супротстављање овим околностима.

Сензорни развој

На рођењу, спољашњи свет напада сва чула новорђенчета. Убрзо по рођењу погледом
прати кретање светле тачке, разликује црно-беле фигуре од једнобојних, зона најпрецизнијег
виђења је 20цм (удаљеност мајчиног лица при дојењу). До 2. месеца разликује гешталт
мајчиног лица, а до 3. и њен глас. Разликује и мајчин мирис од мириса других жена, реагује
на јаке мирисе, а потом праг осетљивости опада. Реагује на различите укусе (преферира
слаткасте, одбацује горке). Реакције на тактилно дражење најјаче су када је оно око уста и на

12
рукама, осетљивост на бол све је већа, а ускоро реагују и на промену положаја тела. Током
прве године долази до опажајне постојаности предмета, која не значи само напредак у
опажању, већ и почетак поимања света.

Сензорно лишавање носи штетне и иреверзибилне последице. Резус бебе мајмуна

показују неадекватно сескуално и родитељско понашање. Сензорно лишавање виђено је код
фералне деце и синдрома хоспитализма.

Моторна развијеност

Беба има широк репертоар рефлексних реакција. Неки се испољавају одмах по рођењу
и остају трајно (р. гутања, повраћања, штуцања, кашљања, кијања, зевања, затварања капака)
други се после извесног времена губе (Дарвинов, Бабинског и рефлекс ходања – њихово
предуго задржавање је индикатор поремећаја нервног система), док се неки јављају касније.

Активности детета испрва су некоординисане, специфичне и међусобно независне.

Крајем другог месеца моторна контрола своди се на окретање и подизање главе. До
сензомоторне координације долази око 4. месеца и тиме, не само да је интегрисано
целокупно понашање, већ то има и велики значај за психичко функционисање.

Новорођенче је подложно једноставним облицима учења: хабитуацији (посебно на

буку), класичном (емоционалном) и оперантном условљавању – ?

Захваљујући развоју нервног, мишићног система и сензомоторној интеграцији,

развијају се манупулативне и локомоторне способности. Новорођенче може да стиска и
пушта предмете и приноси устима оне који су му у непосредној близини, тромесечна беба
врши неуспешне покрете хватања, а шестомесечна беба успева да овлада хватањем. Пред крај
прве године вољно и прецизно планира покрет према предмету.

У процесу проходавања, кључну улогу има сазревање. У седмом месецу, дете може
самостално да седи, у десетом да хода уз држање обема рукама, а око тринаестог велики број
деце хода без помоћи. Пузање може и да изостане. Ходање значи упознавање и савладавање
простора, што доводи до промена и на менталном плану.

Навикавање на чистоћу треба почети онда када дете прохода. Тек са две године
контрола сфинктера постаје кортикална, али класичним условљавањем неки родитељи
почињу са навикавањем на ношу и раније.

Развој електрокортикалне активности

Новорођенче проводи 5/6 времена у спавању, а половина тога је РЕМ спавање. Већ
крајем месеца дете је активно, проводећи до 10 сати будно. Поремећаји ритмовабудности и
спавања указују на неке функционалне поремећаје организма. Током развоја детета,
електрокортикална делатност постаје постојанија. У електрокортикалном сазревању, постоје
,,тежишне године'' 1, 3, 6, 11, које одговарају развојним фазама: преласку од малог ка
предшколском детету, школско дете, почетак пубертета, да би се око 16, 17. активност
изједначила са активношћу одраслог. Поремаћаји биоелектричног сазревања могу бити

13
узрок, али и последица психичких поремећаја. Патолошки измењен ЕЕГ виђа се код
деце/омладине са можданим оштећењима, епилепсијом, мент.заосталошћу, психозама, а не
мења се код неуротичне и деце са поремећајима у друштвеном понашању.

Индивидуалне разлике

Извесне развојне промене одвијају се увек истим редоследом. Ипак, у оквиру

законитости психичког развоја постоје и велике индивидуалне разлике. Од самог почетка
деца се разликују по питању чулне осетљивости, пријемчивости, ритма, учесталости и
интензитета покрета. Дакле, свако дете уноси у однос са другима нешто своје. Неки
родитељи лакше се опходе са пасивним, други са активним дететом. Повишена делатност и
покретљивост штитиће дете у установама и неподстицајним срединама, а биће непожељне у
породици где родитељи тешко подносе активно дете (,,немирно'') Екстраверзија-
интроверзија - ?

Темпераменталне одлике утичу на дететове могућности подношења одлагања,

фрустрације, непријатности. Оне играју важну улогу у формирању различитих психичких
структура (веће или мање повредљивости) а тиме и понашања. То даје могућност
предвиђања каснијег емоционалног и социјалног понашања. Нека обележја темперамента
предиспозиција су за развој психичких поремећаја под неповољним условима развоја.

Степен повредљивости повезан је са функционисањем аутономног нервног система и

утицајима спољашње средине у раном раздобљу живота који утичу на обрасце управљања у
стањима стреса. Повредљива деца су нижих енергетских могућности, мање делатна,
заинтересована и поверљива, однос са родитељима је слабији, а све због ниске чулне
реактивности.

Стимулус-баријера је функционална способност организма да контролише праг

осетљивости на стимулусе, одређена је биолошки и у првим годинама подложна је
утицајима. Она се сматра претечом механизама одбране. Постоје две врсте деце:

- она са дебелом стимулус-баријером, тешко побудљива, неосетљива;

- она са танком стимулус-баријером, лако узбудљива, преосетљива.

У оба случаја, ако нема правилно увремењених и модулираних стимулуса од стране

родитеља доводи дотле да се прерано развију одбрамбене функције Ја како би овладале овом
неусклађеношћу. Ове организације су круте и отказују пред даљим родитељским
притисцима, водећи неприлагођеном понашању.
Деца се међусобно разликују по општој тенденцији ка регресији/прогресији. Оба ова
елемента нормално су присутна код све деце и то још од првих дана. Нека деца свако
ускраћивање и одлагање задовољења потреба доживљавају као неподношљива и бурно
реагују. Код њих је повећан ризик за развој патогених одбрана. За другу децу свако ново
искуство је извор задовољста због могућности да се овлада новим облицима понашања.

Хартман је говорио о ,,прилагодљивости детета'', и значајним фактором у његовој

повредљивости сматрао је немогућност одговора на дражи и надзирања растерећења (а то је

14
битно обележје Ја). Енгел је приметио да деца која се упадљивије бране од дражи, која се
повлаче и лако спутавају, склона депресији. Постоје и бебе које се бране немиром и тескобом.
Ипак, до поремећаја не доводе само конституционални чиниоци, већ њихово
међудејство са механизмима опонашања, интројекције, идентификације, награђивање и
кажњавање...

Одступања у развоју

Дисхармонични развој – Може се десити да развојни процеси моторике, говора,

емоционалности, не теку складно. Појава нове функције може привремено зауставити развој
већ постојеће (честе фазе несанице могу ићи напоредо код двогодишњака који се бурно
развија на плану моторике и говора). Ова појава је пролазна.
Регресија – На дечијем узрасту, регресија је нормална развојна појава. Назадовање се
јавља у тренутно претешкој ситуацији, да би се скупиле снаге за даљу прогресију. Рагресија
функционише по принципу ,,корак назад, ради два корака напред'', и често иза ње следи
квалитативни скок у понашању. Корисни и друш.прихватљиви модалитет дечије регресије је
нпр. игра.
Развојна ометања – Добро одмерена и увремења ускраћивања имају конструктивну
улогу у развоју детињег Ја и Над-ја, за његов емоционални и социјални развој. Међутим,
постоје и забране и захтеви (одвајање због болести, развод, смрт у породици, строг режим
васпитања...) који превазилазе тренутне капацитете његовог психичког апарата. У начину
реаговања на иста развојна ометања постоје индивидуалне разлике. То ће зависити од
детињег узраста, нивоа развоја Ја, да ли је дете у критичној развојној фази, колико дуго
ометање траје, претходна искуства детета, темпераменталне одлике. Развојна ометања од
којих ниједно понаособ не би било штетно, када наиђу у низу, у малом временском размаку
добијају сумирајућу снагу и претварају се у кумулативну трауму.

15
 ИНТЕЛЕКТУАЛНИ РАЗВОЈ

Пијажеов конструктивизам подразумева да се развој одвија по својим специфичним

законитостима, пратећи принцип уравнотежавања; да су стадијуми кроз које се пролази
универзални и да је једина променљива којом брзином које дете улази у који стадијум.
Виготски је, пак, сматрао да су више менталне функције социјалног порекла. Наиме, човек је
специфичан по томе што се прилагођавање сада одвија психичким уместо физичким
средствима – он је у стању да изуме нова средства којима ће одговорити на изазове осим да
се служи онима који већ стоје у његовом биолошком репертоару. Развој виших менталних
функција је условљен културно-историјским развојем, повезан је са употребом културно-
потпорних средстава који су саставни део радне и производне делатности. Знак као културна
творевина довео је до појаве нових функција којих нема код примитивног човека, коренито
је изменио постојеће функције опажања, пажње, памћења, и омогућио да се те, првобитно
раздвојене функције, обједине у систем (посебно је важна повезаност говора и мишљења).
Обојица сматрају да је смисао интелектуалног развоја адаптација. Интелектуална
адаптација подразумева два комплементарна процеса, који се током времена
уравнотежавају:
- Асимилација, која преовлађује у ранијем детињству, а значи укључивање спољашњих
елемената у властиту активност
- Акомодација, преображавање властите активности у складу са оним што је у њу
укључено.

Интелектуалног развоја нема без активности детета.

Стадијуми интелектуалног развоја

1. Фаза сензомоторне интелигенције

(0-2године)

На овом узрасном нивоу најзначајнију улогу имају рефлекси. Посебно рефлекс сисања, јер:
- омогућава редовну и понављану интеракцију са предметима и мајком
- служи као средство за испитивање разлика њеђу предметима.

Током петог месеца дете је у стању да опипава, разгледа, стиска, дрмуса предмете.
Међутим, између овако добијених информација о предметима не постоји никаква
комуникација. Тек када се крајем прве године јаве акционе схеме (координирање различитих
активности) долази до првог правог сазнања, истина акционог не когнитивног – о
материјалној постојаности предмета. Дете зна да предмет постоји и када је заклоњен.

Са тиме долази и до пораста истраживачког понашања, јављају се терцијарне кружне

реакције тј.бацање. Примарна кружна реакција јавила се на најранијем узрасту – дете је

16
случајно ставило прст у уста. Секундарна кружна реакција јавља се повезивањем две радње
(виђење и хватање) како би настала трећа (досезање), ова акција изведена је случајно, а
потом се понавља због занимљивог исхода. Терцијарна кружна реакција је прва активност
којом се намерно и систематски испитују својства предмета: бацањем се испитује место,
начин, путања пада предмета, посеже се за предметом само да би се поново бацио. Ово је
прворазредна когнитивна активност једногодишње бебе.

До краја друге године акционе схеме се усложњавају, дете јасно разликује средство и циљ,
може опонашати модел, користити гестове да представи неку радњу уместо да је непосредно
изводи. Јавља се симболичка игра и прве речи, напредује непосредно памћење. Ово припрема
појаву симболичке мисли, дете је сада у стању да скцијама на предметима придода и
размишљање о њима. Може прилагодити своје понашање захтевима средине.

2. Преоперационална фаза
(3-7 година)

Доминира перцепција, дете верује да перцептивне промене предмета значе да се

предмет заиста мења. Настанак говора и симболичка игра (,,као да'', један предмет замењује
други, столица је аутомобил) омогућавају ментално представљање. Симболичка игра
значајна је и са становишта емоционалног живота – кроз њу је лакше обрадити конфликте из
реалног живота.

Мисао раног детињства је изразито егоцентрична, подвргнута детињим жељама, па је

неосетљиво на логичке противречности. Карактеристични су реализам, артифицијелизам,
финализам и анимизам. Јавља се питање ,,зашто''.

3. Фаза конкретних операција

(7-11 године)

Поклапа се са поласком у школу. Акција више није спољашња већ се одвија на

манталном плану. Акције се удружују у операције, операције у системе, па је дечија мисао
креативна и применљива у различитим ситуацијама. Јавља се конзервација (количине
материје, тежине па запремине), класификација, дакле, прве логичке операције. А јавњају се
и категорије времена и простора. Ипак операције су још увек конкретне тј. везане за сам
објекат.

4. Фаза формалних операција

(12-14, 15 године) -?

Операције су потпуно реверзибилне, овладава с екомбинаториком, мишљење је

апстрактно и одвојено од предмета. Адолесцент може да размишља хипотетички и
дедуктивно, може стицати научна знања и замисли различите трансформације (зато тад
физика, хемија -? )

17
 Развој говора

Говор омогућава комуникацију, регулише понашање, учествује у решавању проблема,

организује идеје, осећања, поглед на свет. Заснива се на уоптреби речи као симбола (стоји
уместо онога на шта се односи) и знака (њено знаћење је конвенционално). Оваква
продукција превазилази непосредну ситуацију у којој се чове налази.

Теорије развоја говора:

 Теорија учења – Учвршћују се они облици говора које дете налази у својој гворној
средини, и чије подражавање средина поткрепљује. Међутим, овиме се не објашњава
појава потпуно нових, оригиналних реченица.
 Лингвистичка теорија – Деца поседују унутрашње моделе језичких структура који
им омогућавају усвајање синтаксе било ког језика.
 Когнитивна теорија – Предуслов за стварање речи је игра предметом (акција на
њему) у сензомоторном и имитација симболичка игра у преоперационалном
стадијуму.

Развој говора под утицајем је когнитивних чинилаца, и одвија се мање-више устаљеним

током: прво се јави разумевање туђег говора, па продукција сопственог, најпре се користе
рченице од једне, потом од више речи.

Крајем другог месеца, беба спонтано производи гласове – почиње да гуче када је
задовољна и адекватно стимулисана и то је, уз плач, прво средство комуникације. Од петог
месеца па надаље број гласова се повећава, да би вокалне манифестације опале с појавом
прве речи.

Прве речи односе се на истакнуте особе и блиске предмете. Првенство номиновања имају
предмети који се крећу, делови тела, властите акције. Прве речи нису увек обавезно називи
предмета, већ функционишу као реченице чије се значење може реконструисати из
интонације и гестикулације. До краја друге године детињи речник броји 50-так речи.

Следећи развојни корак је комбинација двеју речи, а потом и формирање дужих и

сложенијих реченица. Ради се о телеграфском говору, реченица се састоји од именица,
глагола, придева, редукована је на најосновније и као да се занива на личној граматици
детета. Разумевање тог говора произилази пре из познавања особина и говорних навика
детета него из лексичког садржаја.

Потом почиње коришћње прилога, предлога, везника, помоћних глагола, множине,

глаголских времена. Јављају се и прве граматичке грешке (претерана генерализација:
,,паткице бежу''). Типичан је колелтивни монолог на предшколском узрасту. Заправо, већи
део говора детета није намењен комуникацији, већ прати његови активност.

Формирају се потом сложеније граматички правилне реченице, јављају се упитне (испрва

само мењање интонације, на крају, потом увођење упитних речца ,,шта'' и ,,где'', потом

18
долази до потпуног формирања реченице са инверзним редом речи) и одричне(најранији
степен је одрицање постојања ,,нема'', одбијање ,,неће'' и порицање ,,није'') .

Основна граматичка правила дете савладава око 4-5. године, али се тек у раној
адолесценцији речник и говорне форме личе на говор одраслог.

19
 РАЗВОЈ ОБЈЕКТНОГ ОДНОСА

Објектни однос подразумева интеракцију особе и њене околине. Кроз етапе развитка
објектног односа дете остварује свој прелазак од биолошког ка психолошком, с принципа
задовољства на принцип реалности, у том процесу почиње да се формира Его и његове
фунцкије, као и властити идентитет.

Објекат је све оно што може задовољити дететову инстинктину потребу – најчешће је
то особа (мајка), али може бити и део тела, објект чак може бити и унутрашњи (представе у
машти). Објект се везује са либидом зато што га може задовољити, не због просторно-
временског додира (поткрепљење, принцип учења - ?). Зато објект није сталан, мења се у
складу са начином на који задовољава потребу и у складу са дечијим узрастом (током развоја
либидинозне потребе се мењају).

Међусобна зависност детета и објекта стално мења динамику, зависно од развојне

фазе и стеченог искуства (учења - ?). Добар објекат је онај који дете воли, јер га доживљава
као добронамеран, довољно добро задовољава потребе, па се у њега улаже либидна енергија.
Зао објекат је онај који више ускраћује него задовољава, схвата се као угрожавајући, па се за
њега везује агресија.

Развој објектног односа тече по одређеним законитостима, али и унутар њих постоје
индивидуалне разлике. Основни механизми који га омогућавају су интројекција (поунутрени
делови спољашњости постају део властитог психичког апарата) и пројекција (посопљење
унутрашњег основ је комуникације са средином и развоја личности). Шпиц објашњава
објектни однос ослањајући се најпре на два принципа:

 Одојче не може опстати у животу ослањајући се на властите снаге,

 Новорођенче је у недифереренцираном стању, не постоји Его (ф-је опажања,
мишљења, воље...) нити Супер-его.

20
 Фазе објектног односа и организатори психе према Шпицу

1. Преобјектни стадијум/Примарни нарцизам

(0-8 недеља)

Спољашње и унутрашње дражи се не разликују, дете не разликује себе од окружења и

још за њега не постоји објекат. Сав либидо усмерен је на сопствено тело, интеракција са
светом одређена је биолошки: дете у том стању недифененцираности ,,разликује'' само
незадовољство и мировање (нема још увек задовољства). Не показује за свет никакав
интерес сем кад је гладно. У ситуацијама напетости, оно се без намере саопштавања
оглашава плачем. Мајка је та која на плач реагује као сигнал, тумачи га и испуњава потребу.
Тек кроз понављање пријатних искустава у ситуацијама материнске неге (учење -?) и
захваљујући сензомоторном развоју, наступа наредна фаза.

2. Стадијум претече објекта/Анаклитички стадијум

(8-12 недеља)

Одојче почиње визуелно да опажа свет, примат имају знаци који се односе на
ситуацију храњења (опажаји који су функционално везани за биолошку потребу). Први знак
који везује за растерећење напетости јесте гешталт људског лица.

Први организатор психе јесте социјални осмех, јер је то знак успостављања контакта са
спољашњим светом, прелазак из пасивности у активност. Дете ће се осмехивати не само
мајчином, већ било ком људском лику, најпре само анфас и у покрету, а тек касније у стању
мировања и из профила.

3. Стадијум односа са парцијалним објектом/Стадијум симбиозе

(3 – 6 месеци)

Дете постепено открива делове свог, односно мајчиног тела. После дојке и лика мајке,
издваја се њена рука, али и своја рука, лице... Путем механизма интројекције и пројекције оно
остварује односе са парцијалним објектима. Начин задовољавања потребе може бити
различит, па се разликује и квалитет инвестираности психичком енергијом – за дојку се
везују либидне или агресивне тежње, те се она доживљава као добар или зао парцијални
објекат.

У овој фази ударају се темељи емоционалних капацитета детета и његовог

идентитета. Неуспеси и сиромаштво симбиозе доводе до примарних оштећења структуре и
динамике личности и појаве граничног склопа.

Многе потребе детета ни најпожртвованија мајка не може да задовољи тренутно и на

најбољи начин. Ова рана осујећења дете превазилази преко халуцинаторног(фантазмираног)
задовољавања потребе – дете халуцинира ситуацију која доноси задовољство, што се види

21
кроз покрете ,,унутрашњег сисања'', чиме се омогућава одлагање задовољења потребе – тако
се на овако раном узрасту принцип реалности увлачи у свет малог детета.

У овој фази јавља се страх од комадања, први развојни страх.

4. Објектни стадијум/Стадијум сепарације

(6 или 8 – 10 месеци) према Кондић 8-16

Наиме, захваљујући развоју постојаности објекта (у овом случају, мајке), те превагом

либидинозних над агресивним осећањима постепено долази до спајања либидних и
агресивних нагона на једном објекту (мајци). Поунутрени добар парцијални објекат био је
довољно добра либидно инвестирана подлога за спајање са оним видовима функционисања
мајке коју је дете доживљавало као лош објекат. Мајка се препознаје као целовит објекат и
изван ситуације када задовољава потребе, остварен је прелаз од биолошког ка психолошком!
Ово омогућава пре свега превазилажење страха од комадања, дете доживљава истовремено и
себе као одвојено и зато је ово кључна фаза за развој Ега и сопственог идентитета.

Кондић 52.стр

Други организатор психе је анаклитички страх 8.месеца. То је показатељ да је дете ушло у

објектну фазу: у одсуству мајке, и када му прилазе непознате особе, дете показује
узнемиреност, неповерење и страх. Оно обара поглед, скрива ручицама лице, плаче... То значи
да је мајка идентификовани либидни објект и да је дете разликује од других.

5 неконфликтних функција Ја поклапа се са стицањем либидног објекта:

1. Опажање – на то указује разликовање вољеног објекта од осталих

2. Вољне активности – омогућена је довољно развијеном моториком
3. Расуђивање – омогућено постојећим траговима памћења
4. Развој начела реалности – на то указује послушност забранама
5. Синтетичка функција Ја – основа за интеграцију доброг и злог објекта
(неутрализација либида и агресивности)

***

Умерено продужавање тесне везе (bonding) између мајке и новорођенчета за време

дојења има повољан учинак на успостављање раних и каснијих објектних односа. Будући да
је мајка та која лишава и помаже, њено понашање одредиће начин на који ће се развијати
објектни односи. Делом, понашање мајке под утицајем је њених несвесних ставова, делом под
утицајем културе којој припада. Она својим понашањем може појачати гратификујућу или
фрустрирајућу вредност сваког тренутка. Упоредо са тиме, дете стиче способност да издржи
фрустрације и постепено се прилагоди принципу реалности. Шпиц инсистира на присуству
мајке и атмосфери сигурности која треба омогућити увођење забрана и дозвола како би се
дете социјализовало. Мајка је, такође, и модел за подражавање. У оквиру дијаде успостављају
се значајне везе у којима је зачетак каснијег развоја друштвених односа.

22
 ***

Прва два организатора психе воде се принципом задовољства и у вези су

растерећењем напетости, тећи организатор психе у складу је са принципом реалности.

Наиме, процес сепарације наставља се до краја друге године. Око прве године детету
почињу да се уводе забране у виду речи ,,не'' које се односе на начин вршења нужде – дете је
најпре било похваљивано за спонтано обављање нужде, а сада се од њега захтева да то чини
са одлагањем и на нови начин (у ношу). Потом се захтеви преносе и на исхрану, облачење,
понашање у друштву... Могућност одлагања непосредног задовољства основна је функција Ја
и значи померање од начела задовољства ка начелу реалности. Ово се остварује захваљујући
развоју објектног односа, интелектуалном и развоју говора.

Трећи организатор психе је семантичко не. Појављује се између 15 и 18 месеци и значи да је

дете способно да контролише околину: одбијање не изражава кроз непосреду акцију
(нпр.бежањем) већ кроз симболичко саопштавање, знак је одвојен од означаваног. Мајка као
либидни објекат истовремено уводи казну и делује фрустрирајуће. Преко механизма
идентификације, дете се поистовећује са либидним објектом, јер тако се избегава
непријатност, а добија похвала (,,мами за љубав''). Међутим, мајчине забране делују
фрустрирајуће и изазивају агресију, која се потискује у Оно. Преко идентификације са
агресором дете у себе уноси забране и добија могућност да и само искаже своје одбијање.
Семантичко не је претеча будућег Над-ја и моралности, све до формирања постедипалног Над-
ја.

На преласку из прве у другу годину потреба детета да буде део друге особе прераста у
потребу да се буде као та друга особа. У другој години, захваљујући развоју моторике дете
упознаје околину и своје тело. Развија се телесна схема (тродимензионална слика властитог
тела) и телесно осећање Ја. Јавља се и лична заменица ,,ја'' која је индикатор идентитета у
пуном смислу, чиме је процес сепарације завршен.

23
 Теорија Маргарет Малер

У развоју од стања недиференцираног до стања диференцираног постојања, значајна

је мајчинска функција, коју М. Малер дефинише као улогу моста. Довољно добра мајка треба
да омогући детету да премости однос између себе (свог унутрашњег света доживљаја) и
спољашњег света (света објеката). Мајка омогућава детету да изађе из света властите
субјективности у свет објеката.

Она је посматрала парове мајка-дете у прве три године живота с циљем да утврди
како да дете остварује доживљај одвојености од своје мајке. Идентификовала је три развојне
фазе:

1. Аутизам (прва 2 месеца)

Поклапа се са необјектном фазом Р. Шпица и са Фројдовом фазом примарног

нарцизма.
Дете је у стању без објекта, познаје једино своја физиолошка стања и тежи
успостављању хомеостазе. Од почетног неразликовања између сопственог Ја и
мајчиног растерећења напетости, преко првог разликовања пријатних и болних
искустава, појаве магловите свесности о објекту који задовољава потребе, дете улази
у следећу фазу.

2. Симбиоза (2-6 месеци)

Одговарала би преобјектној фази Шпица коју карактерише постојање тзв.

парцијалних објеката.
Представља стање недиференциране фузије одојчета с мајком. У овој фази дете има
доживљај соматопсихичког јединства с мајком и стапањем заједничких граница,
доживљава поједине делове или аспекте мајке као делове самога себе шта чини
основу искуства симбиотског јединства с мајком.
Ово је посебно важна фаза за развој психичког апарата јер омогућава да створи
базично поверење. За нормалан психички развој потребно оптимално симбиотско
задовољење потреба у овој фази.

Доживљај симбиозе могу да нарушити мајчино претерано фрустрирање дететових

потреба или неки урођени недостаци односно слабости дететовог урођеног апарата.
Наиме, Малерова сматра да дете доприносу квалитету примарне дијаде да својим
урођеним особинама темперамента (лако-тешко, активно-пасивно, пријемчиво-слабо
пријемчиво). Нека деца имају слабији капацитет да учествују у симбиотском
јединству или да у пуној мери користе довољно добру средину, док друга, поседују
неуобичајен капацитет да и из сиромашне средине извуку оно најбоље за свој развој.

3. Сепарација –Индивидуација (6 месеци – 3 године)

24
Са почетком ове фазе може да се говорити о психолошком рођењу детета као засебне
особе. Паралелно са све већим физичким одвајањем од мајке долази и до бољег
издвајања тј. сепарације селфа из претходно стопљених репрезентација селфа и
објекта. Мајка на дететове страхове одвајања може да реаговати негацијом ових
развојних аспеката или подстицати регресију детета на ранији симбиотски однос и
спречити развој према сепарацији и индивидуацији. Проблем је прихватити дететову
амбивалентност. У развоју значајну улогу има појава менталних слика и почетак
симболизације која омогућава прихватање одвојености од мајке (успостављање
постојаности објеката). На основу посматрања ова фаза подељена је у четири субфазе:

3.1. Диференцијација (6-10 месеци)

Одлика овог периода је да дете почиње да доживљава мајку као засебну особу.
У том периоду, се дете често везује за прелазни објекат који може да побуди у
детету осећање безбедности чак и у одсуству мајке. Поједини аутори ову
субфазу описују као фазу излажења из орбите симбиозе, због чега дете
доживљава тзв. нарцистичку повреду. Ова повреда одређена је искуством
одвојености (сепарацијом) и зависности од спољашњег објекта (мајке).
Карактерише је управо анксиозност коју је описао Шпиц као страх од странаца.

3.2. Практиковање (10-16 месеци)

Дете овладава новим локомоторним вештинама, истражује средину и делује

као да му мајка више није тако важна. У својим походима по средини
повремено се враћа мајци, остварује физички контакт и затим се опет одваја.
Кроз искуство својих моторичких могућности дете поново изграђује свој
нарцистички аспект личности (нарцистичка одбрана - негација сепарацијског
искуства). Дете показује независност од спољашњег објекта.

3.3. Поновно приближавање (16-24 месеца)

Ову фазу одређује феномен кризе приближавања. Дете постаје свесније своје
рањивости и амбивалентније је у погледу сепарације од мајке. Дете које је у
претходној субфази показивало независност при властитом моторичком
истраживању, сада почиње показивати страх од одвајања од мајке. Деца овог
узраста стално проверавају где се налази њихова мајка и важно им је да мајка
учествује у њиховим новим искуствима. Приметно је да деца у овој фази имају
снажну потребу за мајчинском љубављу и траже да се она стално манифестује.

3.4. Константност објекта (трећа година живота)

Дете је у стању да интегрише добре и лоше аспекте репрезентација селфа и

објекта. Објекат се поунутрује као целина и обезбеђује доживљај безбједности.
Пошто унутрашња слика мајке постоји стално и стабилна је, тј.интегрисана,
дете више не осећа да је одвајање од мајке претња. Константност објекта
означава да дете може да прихватити искуство одсутности за њега важног

25
објекта. Развија се капацитет ,,бити сам". Мајка као константан објекат
представља представу, менталну слику, која детету користи у ситуацији
одвојености и омогућава му да издржи сепарацијску анксиозност. Постигнут
капацитет ,,бити сам" значи да је дете интројектовало мамин лик као
унутрашњи објекат који сада представља део његове структуре личности.

26
 Теорија Мелани Клајн

Мелани Клајн припадала је енглеској психодинамској школи, а њене основне

теоријске претпоставке су:

 Од почетка постоје све три инстанце личности:

Ја није само стечено, већ и урођено, непосредно након рођења способно је за неке
функције и веома рано располаже механизмима интројекције, пројективне идентификације,
цепања и идентификације. Агресија и либидо у супротности су још у равни Оно, и пре него
што Ја преузме интегративне ф-је, то је извор стрепње око кога се стварају ове ране одбране.
Над-ја се ствара од почетка, поунутрењем материнских груди. Не само да рано постоје све
инстанце личности, већ дете око 6.месеца улази у рани Едипални комплекс, а неурозе се
јављају на узрасту 2-3 године. Идеја да се рани развој одвија овако брзо је веома
критикована.

 Дете није tabula rasa, оно се рађа са нагонима и фантазмима:

Инстинкт смрти постоји од самог почетка, а фантазам је искуство пре искуства, праслика,
рудимент ја (беба има представу мајке и оца). Сродан је Фројдовом појму халуцинаторног
задовољења и Јунговом појму колективног несвесног. Фантазам је психички представник
пулзије, битно утиче на формирање и мењање Ја.

 Не говори о стадијумима развоја, већ о две развојне позиције: схизо-параноидној и

депресивној. Такође, разликује две врсте стрепње: прогонитељску и депресивну.

У првим месецима живота, дете груди мајке доживљава најпре као део себе самог, потом
као парцијани објект. Дојка као објект бива инвестирана либидно или агресивно зависно од
начина на који задовољава потребу. А мајка детиње потребе задовољава селективно. Дете
дојку, као инторектовани парцијални објект доживљава селект+ктивно, зависно од тога да
ли је његова потреба задовољена или фрустрирана. То доводи до стварања једне добре и
једне зле дојке(посебно у садо-аналном периоду, када дете трпи оралне фрустрације). Ја
успоставља однос са два објекта који настају цепањем примарног објекта (дојке мајке):
идеал-дојка (обект у који се, због гратификујућег искуства, улаже либидо) и дојка-
прогонитељ (у коју се инвестира агресија, јер делује фрустрирајуће).

Испрва, дете је у схизо-параноидној позицији. Главна обележја су прогонитељски страх

и схизоидно цепање објекта. Клајнова уводи механизам цепања и пројективне
идентификације који сматра да делује на овако раном узрасту. О чему је, заправо, реч?
Цепање: штити идеал објекат од објекта прогањања, разликује добра од рђавих скустава
придоноси формирању механизма потискивања.
Прој.идентификација: Попут избацивања столице и повраћања на биолошком плану, дете на
психичком плану избацује своје опасне унутрашње садржаје и ослобађа их се смештајући их у

27
мајку. Међутим, дете је сада заплашено јер би мајка у жељи за осветом, могла пројектовати
натраг лоше садржаје (своје личне и оне које јој је дете убацило). Тај део мајке доживљава се
као прогонитељски. Потом се тај прогонитељски део мајке интројектује у Ја детета.

Око шестог месеца, у време када објект почиње да доживљава као целовит (јер су
повољна искуства била надмоћнија од неповољних); мајку не доживљава само као извор
хране, већ и као психички драгоцен објект. Тада из схизо-параноидне позиције дете улази у
депресивну позицију. Због високе двојности осећања (открива да воли и мрзи једну исту
особу, мајку), оно доживљава страх да ће је разорити. Главна обележја депресивне фазе су
осећање губитка, туге и кривице. Ово подстиче механизам репарације, али је тај механизам
дуготрајан, п се укључују и маничне одбране: механизми цепања, идеализације, прјективне
идентификације, негирања. Њих обележава тријада осећања: надзор (путем надзора над
објектима пориче се зависност), победа (ублажава депресивна осећања и бригу за објект),
презир (пориче вредност објекта, јер напад на презрени објекат није праћен осећањем
кривице).

Постепено преовладавају механизми потискивања над механизмима цепања и

захваљујући разликовању себе од објекта и стварању симбола, унапређује се мишљење (јача
Его - ?). депресивна позиција преброђује се тако што се учи да се издржи стрепња на одвајање
од спољашњег објекта, захваљујући поверењу у своје унутрашње објекте (механизам
идентификације на делу - ?). То је услов напредовања односа са другима и психичког развоја.

Рад туге у депресивном периоду и тенденције репарације којима се настоји обновити

изгубљени ун.објект основа су стваралаштва. Сама туга омогућава да се либидни објект
напусти, а то се дешава само ако путем симболичке замене нађе своје место у Ја.

Гранични поремећај личности настаје ако дете не уђе у депресивну позицију, те не

доалзи до уједињења добре и лоше дојке. Постоји потреба да се добар објект одвоји од лошег,
и особа се осећа распарчано.

***

Клајнова описује рани Едип код детета важност придаје фантазму сједињених
родитеља (не разликује јасно мајку од оца, мајку доживљава као целовит објекат који је
обухватио и оца). У родитељски пар који фрустрира дете пројектује своју агресивност.
Суочено је са претњом да буде уништено од њих, а страх од комадања иа замењен страхом од
кастрације. Да би избегло осећање кривице, прибегава механизму цепања којим одваја добро
од лошег, и тако један родитељ постаје идеализован, други постаје прогонитељ.

***

Мелани Клајн не одриче сензорни доживљај детета, али учинак тих искустава према
њој подлеже имагинарној обради које дете уводи у симболичку димензију. Дакле,

28
претпоставља од првих месеци постојање психичке структуре која је у стању да дели
искуства на добра и рђава на начин који је независан од природе објекта. Заправо је обрнуто
(најпре билошко, тек онда психолошки, од сирових чулних утисака до психолошког објекта - ?),
а објектни однос почиње од тренутка када објект није више функционалан, већ може бити
халуциниран.

29
 Теорија Биона

Бион је упоредио мисаони апарат детета са системом за варење: беба нема ментални
апарат који би могао да проради и интегрише прве менталне садржаје. То чини мајка, и он
уводи појам ,,мајка контејнер''.

β елементи су ти први необрађени ментални садржаји, архаична телесна осећања,

чулни утисци, нејасни су и збркани. Дете није у стању да их обради, већ то мора учинити
мајка. Дете их избације напоље кроз пројективну идентификацију.

Осетљива и домишљата мајка зна да прими сарджаје детета. Она је као одрасла особа
може да разуме унутрашње болне садржаје и да о њима промишља и стваралачки мисли.

α елементи су процеси који учествују у мишљењу, слуће за креирање снова, симбола.

Мајка сирове садржаје које јој је дете пројектовало враћа у измењеној форми, као α елементе,
тј.основно градиво мишљења. Претворена У (макар и примитивни) мисаони облик, патња
постаје издрживија, мање разорна.

Пројективна идентификација је служила детету да се ослободи нагомиланог

узбуђења, а сада се у психичком апарату стварас пособност за мишљење, што представља
виши начин растерећења од напетости. Кроз пројективну идентификацију, захваљујући
могућности мајке да прихвати садржаје детета, ствара се веза између мајке, садржаваоца
(container) и детета које убацује садржаје у њу (contained). Ако се одвија повољно, ово је
основ стварања психичког апарата детета, основ стварањеа симбола, емпатије и односа са
другима.

Теорија Ане Фројд

Ана Фројд припадала је психодинамској оријентацији, али не класичној психоанализи,

већ Его психологији, која се фокусира на свесне и вољне снаге личности, више на стварна
него замишљена искуства детета. Њен допринос су откриће механизама одбране,
проучавање одступања у развоју детета, те чинилаца који томе доприносе.

Она сматра, за разлику од Клајнове, да деца на рођењу немају склопове личности, да

се они тек постепено изграђују на основу стварних односа са околином. Према томе, нема
раних сукоба инстинката либида и смрти. Нема ни неуроза пре 5, 6.године. Такође, док
Клајнова фантазме сматра нормалном развојном појавом, за Фројдову се они стварају као
начин одбране од незадовољене потребе и знак лошег односа са објектом, амбиваленције и
немогућности приближавања.

30
 Теорија Виникота

Виникот је био дечији психолог, значајан за увођење терапије игром. Он уводи

појмове прелазног објекта, просечно добре мајке, holding и handling техника.

Виникот је сматрао да је развој телесног Ја веома важан ѕа развој психичког Ја,

телесна обољења одражавају се на ментално стање детета. Пажњу обраћа на значај
родитељске бриге и раних лишавања у развоју. У родитељској бризи разликује три процеса:

1. Holding, интеграцију потпомогнуту држањем – Бригом за тело детета преко

додира, температуре, слуха, вида, родитељи пружају заштиту у сваком тренутку,
Тиме се оно штити и од физиолошких опасности, али и стиче осећање сталности и
сигурности.
2. Handling, персонализација потпомогнута руковањем - Кожа је важна као гранична
опна тела; психичко Ја ослања се на телесно Ја.
3. Успостављање објектног односа – Подстиче га мајка, и то је веома важно за
развијање поверења. Прелазни објект јавља се у одређеном периоду живота
(којем-?) и функција му је да замени мајку и помогне при одвајању. То може бити
плишана играчка, ћебенце...

СЛИКА ТЕЛА

Теорија Валона

Теорија Лакана

31
 ПСИХОСЕКСУАЛНИ РАЗВОЈ

Дечија сексуалност није исто што и гениталност, то је много шири појам којим се
означавају све активности првог детињства у потрази за уживањима које неки орган може
обезбедити. Постоји сличности између перверзних навика одраслог и понашања код деце;
нека дечија понашања, вели Фројд, могу бити претече каснијег сексуалног понашања.

Сексуалне пулзије се од осталих разликују по томе што сазревају касније, и нису

нужне за опстанак индивидуе. Зато су погодне за аутоеротску гратификацију чак могу бити и
тренутно задовољене халуцинаторном гратификацијом. Оне су важан фактор, према Фројду,
у настанку неурозе. Такође, за разлику од осталих пулзија, сексуалне показују највећи
пластицитет, и објекти њиховог задовољавања могу бити врло променљиви.

1. Орална фаза

Траје у току прве године - од рођења детета па до одбијања од дојке. Исхрана има
двојаку улогу: функцију храњења, која подмирује дечије физиолошке потребе и смањује
стање напетости, што резултира задовољством, и функцију либидинозног задовољења, која
има сексуално значење. Усне и усна шупљина су ерогене зоне чије надраживање изазива
осећај задовољства. Када задовољење изостаје, дете халуцинира и замишља објекат. Подела
оралне фазе на две потфазе говори о ступњу објектног развоја:

1.1. Преамбивалентна фаза – искључиво је повезана за сисање, дете још не

препознаје објекат, не разликује себе од мајке па не осећа ни љубав ни мржњу.
Одговара преобјектном стадијуму.
1.2. Садо-орална фаза – Почиње са појавом првих зуба, и сисање се употпуњава
гризењем. Јављају се противречна осећања према објекту, истовремено је објект
либидонозног задовољства и непријатељства. Присутни су фантазми
инкорпорирања и распарчавањ мајчиног тела.

Орални стадијум разрешава се одбијањем од дојења, које је често психички трауматизам.

Са оралношћу се повезују обележја: зависности, пасивности, агресивности, самољубивост,
песимизам, склоност ка грицкању ноктију, пушењу, слаб или добар апетит...

2. Анална фаза

Траје између друге и треће године. Дете постепено од пасивног постаје активно, може
вршити утицај на околину и контролисати властито тело – може да хода, контролише
сфинктере. Ерогена зона је подручје око аналног отвора, и дефекација надражује ректалну
слузокожу. Фекалнни садржај оно доживљава као део себе, и бира: ако га даје, њиме доказује
своју послушност, ако одбије, показује тврдоглавост и непријатељство. Овај стадијум назван

32
је садо-анални, јер се јавља жеља да се влада, контролише не само властито тело, већ и
околина. Однос детета и мајке који се овде успостави, утицаће на будуће односе детета са
околином.

Анална амбиваленција Кондић

Обележја личности настала у овој фази су: уредност и тачност у раду, начину мишљења,
односу према другима и моралу, шкртост, тврдоглавост, повишена осујетљивост, поштовање
правила понашања, амбивалентност осећања...

3. Фалусна фаза

Ова фаза траје од треће до пете године, а њено обележје је то што генитални органи
достижу статус ерогене зоне. Долази до јачања Ја, почиње формирање Над-ја, јавља се и
разрешава Едипов комплекс, дете постаје самосталније и почиње да се везује за нове објекте
– вршњаке.

У жижи интересовања су генитални органи. Манифестације су појава мастурбације (треба

је разликовати од примарне мастурбације која се јавља још код одојчета и оне која се јавља у
пубертету), интересовање за разлике међу половима, оплођење и порођај, сексуалне односе
родитеља. Врло је важно како ће родитељи реаговати на ову дечију знатижељу. Деца не
прихватају приче о родама, и интерпертирају чињенице на себи својствен начин.

Дечије сексуалне теорије

О разлици међу половима. Када примети разлику међу половима тј.недостатак

пениса код девојчица, дете ту разлику не приписује природном стању, већ повређивању.
Фантазам кастрације је прича о имагинарној казни одсецања фалуса коју су спровели
родитељи. Дете, дакле, сматра родитеље одговорним за ово стање. Ипак, не прихвата да
недостатак фалуса припише свим женама – то је фантазам о фалусној мајци, која је
идеализована и не подлеже удару кастрације. Тек касније се прихвата женскост. Разлике
међу половима схватају се из угла примата фалуса.

О оплођењу. У њима препознајемо елементе из претходних стадијума

психосексуалног развоја. Махом девојчице верују да се оплођење може остварити преко
пољупца или уношења у желудац. Друга схватања су да се оплођење остварује заједничким
уринирањем или откривањем гениталних органа.

О сексуалном односу. Већина деце има садистичко схватање коитуса, да јачи намеће
своју вољу слабијем (примитивна сцена). Дакле, често се схвата као насиље против жене, али
и многи дечаци мисле да је сексуални чин опасан и по мушкарца, због претње од кастрације.

О рођењу. Нека деца верују да су бебе избацују кроз анални отвор, друга да се рађање
обавља кроз пупак, или после насилног извлачења мајчиног трбуха.

33
 Зато је важно адекватно сексуално васпитање детета. Објашњење ових појава треба
да се заснива на истини, али треба бити примерено његовом узрасту, како би могло да га
разуме. Дете често има тешкоће да схвати понуђено објашњење због раскорака пулзионог
развоја и недостатка искуства са једне стране, и опирања чињеници да родитељи имају
посебну врсту односа из које је оно искључено, са друге.

Едипов комплекс

До сада, дете је било зависно од мајке; она је задовољавала све дететове потребе, а оно
је морало да нађе пут да буде њен жељени објекат – да задовољавање потреба буде у складу
са њеним жељама. Међутим, сазнање о разлици међу половима, као и да мама и тата
припадају детињем, односно другом полу, воде Едиповом комплексу.

Едипов комплекс дечака и девојчице се разликује. Код дечака, кастрациони страх

води разрешењу Едиповог комплекса, код девојчица кастрациони страх га управо узрокује.
Зато је његово разрешење код девојчица компликованије. Ипак, антрополози показују да овај
феномен није универзалан, већ типичан за патријархална друштва.

Едипов комплекс код дечака. Жељени објект је још увек мајка, дечак има потребу да
она и даље припада њему и испуњава све његове потребе. Међутим, пут ка мајци препречава
отац. Он, који је до тада доживљаван као модел за подражавање и коме се дечак дивио,
постаје ривал у борби за мајку. Убрзо се дечак суочава са две чињенице: мајка је начинила
избор, те је ривалство узалудно, затим да је његова жеља недозвољена и за собом повлачи
казну у виду кастрације. Кастрациони страх је развојни феномен, који се може појачати
казнама, претњама, забранама родитеља на сваки знак испољавања сексуалне радозналости.
(Кастративне интервенције су некорисне тежње одраслих да се умешају у дечије
имагинације и планове који маскирају сексуалне фантазме, чиме се само појачава
анксиозност). Настојање да освоји мајку праћено је осећањем кривице, најпре због жеље за
забрањеним објектом, онда и љубоморе и агресивности према оцу. Захваљујући
кастрационом страху, излази се из едипалне фазе, што резултује:

 ослобађњем од страха од казне,

 поштовању баријере инцеста, љубав према мајци разрешена је еротичног либида,
 омогућава се бирање партнера,
 поистовећује се са оцем,
 ослобађа се велика количина енергије која се може уложити у друге објекте и
активности.

Едипов комплекс код девојчица. Интересовање за резлику међу половима

девојчици доноси разочарење, јер открива да нема фалус, и то доводи до зависти за пенисом,
наде да ће он можда ипак израсти (?). Она губитак пениса доживљава као арцистичку
повреду, која повлачи осећање мање вредности. То покреће агресивне тежње ка првобитном

34
објекту, мајци, коју окривљује за губитак пениса. Осећајне везе са мајком слабе, нови објект
жеља постаје отац. Жеља за пенисом се замењује жељом за очевим пенисом (?). Мајка постаје
објект љубоморе. Међутим, ово истовремено носи опасност од губитка мајке као примарног
објекта и мајчине љубави. Зато девојчица по други пут напушта објект љубави – оца, и враћа
се мајци, а то је могуће само ако прихвати своју анатомију. То ће умногоме зависити од
наслућивања о женскости и материнству, а посебно од мајчиног става према својој полној
улози. Овако се разрешава Едипов комплекс девојчице.

Разрешавање Едиповог комплекса и код дечака и девојчица води до могућности

одвајања од објекта и везивања за вршњаке, као нове објекте. Затим, ослобађа се велика
количина енергије која се улаже у нове циљеве и активности, и омогућава се формирање
Над-ја.

Формирање Над-ја

Да би одвајање од објекта било могуће, дете мора прво да се са њиме поистовети, да га

интројектује у себе. У себе уноси и црте које га одбијају, и црте које га привлаче, па Над-ја
забрањује оно што се жели. Дете ово прво доживљава као обавезу према рдитељу, постепено
ова психичка инстанца постаје независна од њих. У периоду изграђивања, Над-ја је слабо и
рањиво, неопходна је подршка родитеља. Ако се у процесу интројектовања родитељских
забрана у родитељске слике пројектује и агресивност, дечије Над-ја биће строже од
родитељског. Савремена мишљења су да се Над-ја формира и на темељу либидних
поистовећења, не сам огресивних, и да се остварује поистовећењем са оба родитеља.Још
једно савремено схватање је да се ради о два механизма:

 слепе интројекције, пасивно усвајање стандарда родитеља, наставника, културне

средине, чиме се одржава постојећи поредак у друштву;
 механизам који почива на нтроспекцији, знањима, мишљењу и емпатији, Ја је
ангажовано.

4. Фаза латенције

Релативно миран период, почиње у петој, завршава се око девете године, и поклапа се
са периодом поласка у школу. Ово је фаза када је дете погодно за васпитавање, Ја и Над-ја
постају организованији и реалистичнији, овладава се интелектуалним способностима
(погодно за учење), јавља се сублимација, усвајају естетске и кулурне вредности, појачава
се отпор према особама супротног пола и јавља се супарничење са њима. У време поласка
у школу, дете је као личност зрело ако без већих тешкоћа може прихватити нове односе и
обавезе, захтеве и ограничења који се пред њега постављају и да своју психичку енергију
користи на нови начин.

35
 5. Пубертет и младалачко доба

Ранији конфликти и нагони поново се активирају, Ја и Над-ја сазревају, трага се за

властитим идентитетом, овладава се апстрактним мишљењем и јавља се интересовање
за науку, уметност, политику, религију, филозофију. Остварују се пријатељства са особама
истог и супротног пола. Остварају се и први љубавни односи – ћесто је први објектни
избор у пубертету хомосексуални, али ово само ретко доводи ди испољене
хомосексуалности, углавном сведочи о чврстини роитељске идентификације коју
адолесцент жели да разреши. Љубавни однос мање је себичан и постоји тежња да се
други усрећи. Врши се избор професије.

36
 ЕМОЦИОНАЛНИ РАЗВОЈ

Нормалан емоционални развој одвија се по одређеним законитостима и води се принципима:

 Зависности – свака фаза развоја зависи од претходне,

 Критичног периода – ако се нека функција не развије у одређено време, биће тешко
или немогуће стећи је касније,
 Истовремености – усклађеност чинилаца сазревања и развоја.

Експеримент Харлоуа

Одвојио је младунчад резус мајмуна мајмуна од њихових биолошких мајки само неколико
сати након рођења и оставио их са две сурогат "мајке". Реч је о двема луткама од којих је
једна била од жица и уз њу је била прикачена флашица са млеком, док је друга била од
меканог материјала, али без хране.

Упркос очекивањима, младунци мајмуна много више времена су проводили са меканом

"мајком", док су другу посећивали само кад би били гладни. На овај начин расветљен је значај
који додир и нежност играју када је реч о потребама деце и њиховом развоју. Дакле, потреба
за афективном везаношћу је примарна, урођена потреба!

Теорија Боулбија

Боулби концепт "зависности детета од мајке" замењује концептом ,,везивање",

наглашавајући значај урођених механизама. Верује да дете има урођену потребу за физичким
и психичким додиром сам односом са људским бићем и да је та потреба прилично независна
од оралних потреба.

Код детета, на основу понављаних, свакодневних искустава с особом која брине о њему,
развија унутрашња репрезентација те особе, односно радни модел. Даље разрађујући ову
идеју, Болби описује четири доминантна модела функционисања у примарној дијади:

1. Сигурна деца развијају моделе сигурне мајчинске доступности, захваљујући

понављаним искуствима мајчине осећајне респонзивности. Само ова беба у стању је да
се ,,заигра" и привремено заборави на мајку. Само ова беба зна да је особа коју воли
поуздана и доступна и да ће поново бити с њом кад је се сети и потражи.

Први модел је најјаснији, јер сигурна деца расту у сигурне људе. Њихови капацитети да
изађу на крај са животним тешкоћама су велики и неоптерећени траговима
детињства. Фазно дозирана ускраћивања довољно добре мајке (довољно добра мајка)
основа су сигурног одрастања и осамостаљивања.

37
2. Несигурна, избегавајућа деца кроз своја свакодневна искуства развијају радне
моделе мајки као доследно одбијајућих. Ово рано осећајно лишавање, некада везивано
само за одвајање детета од мајке, а данас везано и за формално комплетну породичну
средину, познато је и као феномен хоспитализма. Реч је о најчешће несвесном
агресивном ставу мајке према детету или о високо анксиозним, манифестно
пребрижним мајкама, варијација има много, заједнички је доживљај детета да мајка
доследно не одговара на сигнале које јој упућује (плач, осмех...). Заједнички су
симптоми (екцеми, колике...), али и механизам дечјег ,,немирења" са ситуацијом
одбацивања. Почиње фазом протеста, неприхватања, прелази у стање акутног бола,
несреће, очаја сам завршава се фазом у којој се дете понаша као да му ни до чега и ни
до кога није стало. И све то у првој години живота.

Несигурна, повучена деца одрастају у круте, одбрамбено фокусиране личности. Штит

који су подигли у детињству, не би ли преживели трауматична ускраћивања, не
одговара реалности, али чува од разградње. Оно што нису добили (капацитет за
емоционално реаговање), не умеју ни да дају. Уз њих, а без њих, расту њихова деца.

3. Несигурна, амбивалентна деца развијају радни модел мајки као недоследно

доступних, јер мајка реагује селективно на бебине сигнале (плач, осмех...).Према
теоријама учења, нередовни (непредвидљиви) режим поткрепљивања одржава
реаговање, у овом случају афективно везивање. Последице заснивања оваквог радног
модела су вишеструке: беба развија израженије емоционално везивање за мајку
(емоционално зависнија, тзв. лепљива деца), у страху да ће изгубити мајку, појачано је
надгледа. А сва ова пажња, усмерена ка мајци, значи недостатак пажње, интересовања
за средину (слабији развој истраживачких могућности). Препознаћемо га у гомили
друге деце како да оклева да ли да се заигра, или да остане уз мајчину сукњу.

Несигурна, амбивалентна деца и као одрасли људи остају преокупирана својим

односом са родитељима. Блокирани бесом, неразрешеним конфликтима, претерано
укључени у примарни однос, немају енергије за ситуацију ,,овде и сада".

4. Бојажљива деца у афективно провоцирајуцим ситуацијама показују понашања која

се не могу предвидети и која нису разумљива. Родитељи ове деце спадају у ретку, или
значајну групу родитеља који представљају опасност за сопствено дете. Може се
радити о психофизичком злостављању или занемаривању детета услед алкохолизма,
наркоманије, психијатријских поремећаја, присуства насиља у породици, или такође се
може радити о неразрешеној трауми самог родитеља који нема капацитет да се носи са
сопственом беспомоћношћу сам отуда реагује занемаривањем или застрашивањем
детета.
Радило се о неочекиваним, бизарним, противречним понашањима: укочена мимичка
експресија, стереотипно држање тела, успорени покрети. Дешавало се да буду мирна и
преокупирана игром, да би се одједном разбеснела, дешавало се да се у ситуацији
састајања са мајком залете у њен загрљај а онда, пред самог зближавања, да се окрену
и оду. Такође, често су демонстрирала замену улога и понашала се као да су родитељи

38
 својим старатељима. Сва ова понашања указивала су на неспособност деце да се
организују и оријентишу у односу на оно што им се дешава. Тако је образац сам добио
име: дезоријентисани образац афективне везаности.
Дезоријентисани, бојажљиви образац игра централну улогу у настанку
дисоцијативних поремећаја (амнезија, фуга, деперсонализација), ПТСПа и биполарног
поремећаја.

Значај мајке за емоционални развој

Мајка је први представник спољашње средине и дететов први партнер. Између њих се
остварује вербална и невербална размена (преко мириса, додира). Веома су битна прва
осећајна искуства ра развој детета. Мајка посредује сваки детињи опажај претвара биолошко
искуство у психолошко, лично у комуникационо, она регулише задовољење и фрустрацију и
утиче на развој Над-ја.

У дијадни однос дете уноси своје урођене карактеристике – начин функционисања

аутономног система, темпераменталне одлике. Успешно материнство зависи од поклапања
детињег и мајчиног темперамента. Нпр. и поред велике пожртвовности, активна, емотивна
мајка доживљавати разочарења ако је беба пасивна и тиха, док ће мирна и спора мајка бити
збуњена у задовољавању потреба живахног и активног детета.

Такође, на однос у примарној дијади утицаће и мајчино искуство у њеној примарној

породици, као и однос са оцем детета. Оптимални однос резултат је мајчине сигурности у
своју улогу и базичног прихватања детета. На крају, и сама мајка се са искуством мења, па
може бити психолошки различита у односу на друго и треће дете.

Значај оца за емоционални развој

Класична психоанализа оца је као значајну фигуру уводила тек око треће године,
придавала му доминантан утицај у едипалној фази између треће и пете, да би потом тај
утицај потпуно ишчезао.

Међутим, очев утицај делује још пре детињег рођења. Његови (не)вербализовани и
очекивања у вези са дететом, (не)жењеност, очекивање одређеног пола... одражавају се на
емоционално стање и осећање сигурности труднице. По рођењу, исхрана и нега бебе, иако
претежно мајчин посао, биће под великим утицајем партнеровог (не)одобравања и
емоционалне подршке.

Поред ове индиректне отац има и директну улогу у нези детета: све чешће родитељи
подједнако учествују у нези, а очев начин неге и коми+уникације са дететом чини да оно са
њим развија посебан систем комуницирања, који све финије резликује од оног са мајком.
Претпоставља се да је дете у стању да формира два одвојена објектна односа, и већ у стању је
да са годину и по дана каже ,,мама'' и ,,тата'', тј.разликује два објекта љубави.

39
 Значај породице за емоционални развој

Све што се дешава у супструктурама породицее, одражава се на динамику односа у

читавој породици. Да би породица била огодна за психички развој детета, и да би
испуњавала своје основне функције (неге, социјализације, зрелог родитељског заједништва),
родитељи морају обезбедити међугенерацијске и границе међу половима
(разрешењеедипалне ситуације, забрана инцеста, полна идентификација).

Рано афективно лишавање

Квалитет односа, блискост и топлина додира, мирис, глас, покрет у примарној дијади
је биопсихолошка основа за развој емотивних па и когнитивних и социјалних капацитета.
Ако је дете лишено материнске неге и задовољавање психолошких потреба изостаје у првим
месецима и годинама живота, говоримо о раном афективном лишавању.

Испрва је афективно лишавање било везимаво за појаву хоспитализма (одвајање

детета од мајке због смештања у неку установу), али касније су та понашања уочена и у
породичној средини, уз присутну мајку . тада говоримо о породичном хоспитализму.

Синдром хоспитализма карактерише заостајање у сензомоторном развоју,

незаинтересованост за околину, бледило, подложност инфекцијама, аутоеротске радње,
клаћење (rocking), самоповређивање. Фазе јављања последица раног афектиног лишавања:

1. Протест – Дете гласно плаче, виче, нада се. Ана Фројд објашњава овако: када дете један
објекат инвестира, његов нестанак је изразито болан, јавља се јака потреба и чежња за
њим.
2. Очај – Фаза акутног бола, несреће, смањења наде. Према Фројдовој, са продужавањем
одсуства либидног објекта, долази до промене либидних улагања, позитивна
представа о објекту мења се у негативну, и јављају се агресивни елементи.
3. Порицање - -дете се понаша као да му ни до чега није стало. Ана сматра да ту долази до
повлачења инвестиција. Тада долази до видљивих промена у објективном односу.
Ана Фројд сматра да се тада може јавити анксиозност услед одвајања али када се мајка
врати или прихвати мајка супститут, јер дете мора извршити реинвестицију па се
поновно јавља страх од губитка објекта.

Прве две фазе су, гледајући видљиве манифестације, болније. Међутим, највећи
проблеми стварају се у фази порицања. Категорије непосредно препознатљивог патолошког
дејства аф.лишавања:

 Психосоматска стања – Честа код млађе деце, испољавају се као поремећај сна,
апетита, варења, затвора...

40
  Регресија у развоју нагона – Враћање на примитивне начине функционисања,
лепљивост, аутоеротске радње, клаћење, агресивност (пљување, гризење, шутирање),
самоповређивање (лупање главом о зид, чупање косе, гризење подлактице...).
 Регресија у развоју Ја – Најтеже су погођене најмлађе функције(губитак говора, лоша
социјална адаптација, губитак контроле сфинктера).
 Поремећаји у распоређености либида – Јављају се у трећој фази, када се либио
повлачи са објеката а везује за властито тело, те може довести до психосоматских и
хипохондријских компликација, а чак може, рече Ана Фројд, доћи и до аутизма...

РАЗВОЈНИ СТРАХОВИ

У различитим узрастима деца се боје различитих ствари. Када почне да пузи и хода,
родитељи га уче да се боји оштрих предмета, шпорета, утикача – то су корисни, социјално
пожељни страхови. На ранијим узрастима деца се боје конкретних ствари – током првих 5,6
година често се боје животиња, испрва већих (вук), после све мањих (миш, буба). На такве
страхове утиче анимистичко мишљење (по коме и животиње имају мотиве као и људи). Исто
тако, у складу са магијским мишљењем је да речи и мисли имају моћ иако их нико не чује, те
се јавља страх да ће се дететове мисли остварити. Са развојем интелектуалних способности,
маште и апстрактног мишљења почињу да се боје замишљених ствари – казне, болести,
освете, смрти.

У основи страха од вампира лежи страх од смрти. Дете са 3- 4 бог нема јасно
схватање смрти, мисли да је умрла особа отпутовала. Са 7-8 година верује да умиру само
стари и болесни људи, а да је оно бесмртно, као и његова мајка. Са 8 година дете спознаје
право значење смрти. Дете може да се осећа кривим за нечију смрт, па се може јавити и страх
да ће се та особа јавити у облику духа, вампира и осветити му се. Са овим страхом може да се
довести у везу и страх од сепарације, страх од мрака.

Ново и непознато изазива страх и код деце и код одраслих. Дете међутим учи да се
поји и ствари којих се не би иначе бојало уз родитеље који се плаше лифтова, висина, буба...
Са растом детета опада отворено испољавање страха и он се боље прикрива.

Развојни страхови су саставни део психичког развоја, и њихова је специфичност у

томе што нису резултат спољашње угрожености, већ незадовољених нагонских тежњи
(биолошке и психолошке зависности од мајке). То су:

1. Страх од комадања – Јавља се у првој половини прве године, у фази парцијалног

објекта, када постоји претња губитка контроле нагонских тежњи.
2. Страх од одвајања – Сепарациони или анаклитички страх, траје од 8 до 16. месеца.
Дете препо знаје мајку као засебну личности и доживљава страх да ће је изгубити или
да ће изгубити њену љубав. Овај страх лако се везује за казну због учињене или само

41
 замишљене непослушности. Страх од губитка вољене особе саставни је део човековог
емоционалног живота.
3. Страх од прљања – Типичан за 2. годину живота, када поистовећењем са родитељским
забранама дете претвера првобитну нагонску потребу з прљањем у супротност.
4. Кастрациони страх – Јавља се у едипалном периоду као страшљиво ишчекивање казне
због недозвољеног понашања: сопствене агресије или недозвољене љубави,
љубоморе.
5. Страх од казне Над-ја – Јавља се око 5,6. Године када дете прекрши неку етичку норму.
Праћен је осећањем кривице али често остаје прикривен и без споља препознатљивих
знакова.

Деца развијају способности овладавања и превазилажења страха:

 Ритуали – На најранијем узрасту деца захтевају да распоред у соби, начин на који је

јастук намештен...буду увек исти, јер то обезбеђује осећање сигурности. Проверава се
орман, испод кревета.
 Прелазни објект – Меда, зека, ћебенце постају замена за маму, посебно у ситуацијама
заспивања.
 Присила понављања – Кроз игру, причу, цртеж понавља се ситуација која застрашује
чиме се смањује њена снага, постепено се страхом овладава и онсе превазилази.

42
 МОРАЛНИ РАЗВОЈ

Према Пијажеу, до 7.године преовладава хетерономна мисао. Она се исказује кроз

морални реализам (схватање моралних правила као непроменљивих, оријентација према
слову, не духу закона), радња се процењује на основу последица, не на основу намере,
изједначавање правде са захтевима ауторитета, прихватање казни испаштања (наношењем
физичког бола), а не реципрочнх (у складу са прекршајем).

До 10.године хетерономна и аутониомна мисао се преплићу, да би после

преовладавала аутономна мисао, а са њом и раздвајање правде од налога ауторитета,
моралност радње процењује се спрам намере која стоји иза ње, не последица, реципрочне
казне, схватање одговорности као индивидуалне, не колективне. До овога долази
захваљујући променама у когнитивној области (ниво формалних операција), и
социјализација детета. Наиме, дете се укључује у фрупу вршњака где је присиљено да
самостално доноси одлуке, да сарађује, прихвата и следи правила (учи да процењује и
моралност самог правила), учи да поштује друге.

Колберг је сматрао да с еморални развј одвија дуже и у више етапа.

1. Преконвенционални стадијум траје од 4-10. године и моралност се везује за

придобијење награде и избегавање казне. Касније се као критеријум моралности
неког поступка узима не само то колико он води задовољењу властите потребе, већ и
потребе другог.
2. Конвенционални стадијум значи да се испрва као добро понашање види оно што
доноси похвалу других (,,добар дечак/девојчица''), потом се понашање занива на
поштовању ауторитета.
3. Постконвенционални стадијум значи да понашање почива на интернализованим
моралним принципима, на дужности и савести.

Моралност умногоме зависи од интелектуалног развоја, али њен афективни део почива
на идентификацији са родитељима. (Као и од учења).

43
 ДЕЦА, ОМЛАДИНА И ПОРОДИЦА

Породични фактори настанка поремећаја

Породица има велики учинак на развој као и на поремећаје деце и младих. У оквиру
породице одвија се опонашање и поистовећивање, овладавање нагонима и осећањима,
стварање и решавање сукоба, усвајају се моралне норме и системи вредности, стичу
друштвена искуства. Какав ће развој бити зависи од особина родитеља, самог детета, али и
одликама породице у целини. У повољним условима дете пролази кроз умерене сукобе, а у
породичним односима преовлађују позитивна осећања.

При проучавању утицаја породице на настанак поремећаја у обзир треба узети културу
времена и простора, моралне норме, начин подозања и васпитања деце, начин одношења
чланова породице и врсту објектних односа, и најважније:

Састав породице

Нуклеарна породица састоји се од родитеља и њихове деце, непотпуним породицама

недостаје један родитељ (услед развода, ванбрачности, смрти). Међу децом одгајаним у
таквим породицама чешћи су поремећаји у друштвеном понашању, самоубилачко понашање,
неурозе и депресије. Промена састава је сама по себи неповољна, али какав ће ефеказ бити
зависи да ли је до губитка дошло нагло, који је разлог непотпуности, узраста детета (млађе
дете одговара осећајно, старије и осећајним и интелектуалним сметњама, јавља се и осећање
кривице), афективне везе детета са изгубљеним родитељем и односа са родитељем који је
остао. Има породица измењеног састава где се развој деце одвија нормално, и обратно.

Величина породице

Код деце из породица са великим бројем чланова чешћи су поремећаји друштвеног

понашања, спорији развој говора и нижа је интелигенција. Могући узроци могу бити низак
социо-економски статус и образовање, чешћи сукоби тешкоће да се спроведу васпитне мере.
Наравно, није ово увек случај.

Функције породице

Породица има биолошку, економску и разојну функцију. Односи између родитеља и

детата су динамички, зависе од развоја деце али и родитеља. Према психоалализи кључно
место у уобличавању породичних односа заузимају едипне организације и став према
инцесту. Класични тип дијаде о коме се говори у теорији објектних односа замењен је
тријадом – очеви учествују од првих дана у нези детета и директно и индиректно, преко
односа са мајком. У модерносм друштву, дете рано похађа предшколске установе, тесе
тријада замењује многоструким односима. Тиме се едипни однос ублажава

На породичну климу утичу и браћа и сестре, међу којим апостоје јака осећања љубави
и супарничења. Љубомора је чешћа међу старијом децеом, посебно ако се наредно дете роди
у време одбијања од дојке, међутим ако је разлика већа од 3 године старије дете је обично

44
заштитнички настројеније рема млађем. Односи међу децом зависиће од ставова родитеља,
њихових личних особина, узраста, пола, места у породици...

Бабе и деде такође врше свој утицај- могу учествовати у бризи о детету, али исто тако
могу улазити у сукобе са родитељима детета због различитих ставова поводом васпитања
деце.

У младалачком добу функција породице се мења. Оживљавају стари сукоби, а јавлјају

се нови, адолесцент има потребу за независношћу и полним ослобађањем, јављају се
неслагања око религиозних, политичких, естетских уверења. Пред породицом је да научи да
прихвати ово одвајање и да се на адекватан начин опходи према новим захтевима
адолесцента. Треба наћи оптималну меру, јер превише настојања на традиционалним
системима вредности моеж одвести омладинца у конформизам, премало захтевања води до
губитка оскосница, изградње лабавог моралог и друштвеног система, те појаве асоцијалног
понашања.

Типови родитеља

Обележја родитеља биће добра или лоша зависно од обележја детета, њиховог
међусобног односа и целокупног функционисања породице. Некада када се обележја
родитеља међусобно разликују, недостатке једног може недоместити други, а некада
разлике условљавају противречне ставове према детету и изазивају збрку у поистовећењу.

Здраву и сигурну децу подижу сигурни родитељи. Они су сигурни и у себе и у дете,
не ометају их у игри и у васпитним методама ослањају се на емоционални однос. Таква деца
развијају се брзо и без конфликата који доводе до назадовања.

Заједничко одбаченој и претерано заштићеној деци је то што су превише усмерена на

себе, имају тешкоће у односима са другима, пасивна су, зависна, без иницијативе и имају
осећање мање вредности.

Агресивни и осећајно хладни родитељи не показују позитивна осећања и одгајају

агресивну децу (ако дође до поистовећивања са сгресором) или бојажљиву децу (пошто
изазивају јаку стрепњу и страх).

Плашљиви и претерано заштитнички родитељи имају несигурну и плашљиву

децу. Неки родитељи дуго одржавају дете у положају зависности: купају их, хране, раде
домаће задатке, дозвољавају да спавају са њима до касног детињства, чине ситне услуге
(обично се ради о најмлађем детету у многочланој породици, детету са тешкоћама, које је
дуго очекивано...). према психоаналитичком тумачењу претерана брига је одраз
непријатељства према детету и велике амбиваленције.

Постоје и родитељи који одбацују дете, доживљавају га као терет, а често своје
понашање рационализују (дете их не воли, није довољно умиљато).

Сматра се и да родитељи који су зуњени у свом психосексуалном идентитету могу

синове учинити женскастим, а ћерке мушкобањастим.

45
 Душевни поремећаји родитеља

Највећи патогени утицај имају родитељи са поремећајима личности (нарочито

параноидним), депресивни и плашљиви (анксиозни -?), опасност је већа ако су оба родитеља
болесна. Код ове деце повишени су изгледи за јављање психичких сметњи и поремећаја, а
могући разлизи су:

 Наслеђе – Дејство овог фактора се смањује смештањем детета у друге породице.

 Интројекција и идентификација са поремећеним родитељем
 Учење – Нека неприлагођен апонашања су поткрепљивана а друга кочена
 Поремећени објектни однос услед осећајног осиромашења или повећане
бојажљивости и агресивности (посебно код депресивних мајкикоје не обезбеђују
одговарајућ чулни подстицај); то доводи до оштећења у развоју Ја
 Повећана напетост међу члановим апородице због присуства оболелог члана, већи су
брачни сукоби, стрепња, агресивност
 Породица губи своју заштитничку функцију, измењени су односи између појединца и
породице, као и између појединца и др.средине
 Измењено друштвено и економско стање, као и стрепња услед хроничне телесне
болести и скоре смрти члана породице
 Већи број развода, напуштањ апородице, болничка лечења, преступничке радње
дешавају се у оваквим породицама и делују веома патогено, посебно на млађу децу.

46
 Развод

Прекид односа и губитак једног родитеља или браћи и сестара услед поделе деце,
изазива стрепњу и тугу, уноси збрку у ментални апарат детета и омета процес поистовећења
(углавном се прекида контакт с оцем, што омета поистовећивање дечака са мушким ликом, а
девојчице непримерено траже мушке особе које би надоместиле губитак). Одговор детета на
развод родитеља зависиће од:

 Узраста (млађе дете теже реагује, осетљиво је у фази огледала, сепарационе стрепње
едипној фази и пубертету),
 Зрелости личности,
 Претходних искустава са родитељима (у породицама са разарајућим тежњама, развод
може бити најбоље решење за све чланове, ослободити родитеље непријатељства и
деци омогућити какве-такве услове за развој),
 Личности родитеља,
 Понашања и ставова родитеља према детету и разводу (понашања родитеља могу
бити непримерена: непријатељство, осветољубивост, оптуживања, а то отежава
положај детету, некада и оно само бива оптужено за развод).

Под најповољнијим околностима: дете се штити порицањем, непријатељством, мржњом,

тугом, осећајно и интелектуално се одваја од родитеља, предаје спорту, музици, уметности
или науци, омладинац може користити развод за придобијање материјалних добити.

Под најнеповољнијим околностима: деца и млади који су и раније испољавали сметње

прилагођавање могу имати неуротичне и психотичне сметње, психосоматска обољења,
дисоцијална и антисоцијална понашања.

Млађа деца често на развод реагују невољним умокравањем и дефекацијом, сметњама

апетита и спавања, немиром, раздражљивошћу, повећаном покретљивошћу,
непријатељством, нападима беса, тугом, анксиознишћу, регресијом (беби говор), повишеним
страховањима.

Старија деца и омладинци реагују стрепњама и фобијама, осећајном хладноћом,

отуђеношћу, депресијом, осећањем кривице, потцењивањем родитеља и себе, размишљањим
аи покушајима самоубиства, занемаривањем и бежањем из школе...

47
 Ванбрачност

Ако већина деце у једном друштву расте и развија се у оквиру породице, онда они који
иживе ван ње могу имати нека посебна обележја која их чине мање прилагодљивим у
друштвеној заједници.

Постоје три типа ванбрачних родитеља:

1. Потпуне и наизглед ванбрачне породице; иако нерегулисани законом породични

односи су постојани, чврсти, пуни љубави и поверења.
2. Родитељи који не прихватају брак али прихватају родитељство. Деца живе са једним
родитењем (углавном мајком) или извесно врема са мајком, па са оцем (мање
повољна варијанта).

Овде је ванбрачност последица свесне и вољне одлуке, често и идеолошких побуда.

3. Родитељи који не остварују никакву заједницу, деца су често ,,случајна'', живе са

мајкама а очеве некада ни не познају.

Овде је ванбрачност последица несвесне мотивације. Према психоаналитичком тумачењу,

ванбрачне мајке су често недовољно вољене одбачене од својих одитеља. Дете је
представник неког недостатка, последица нерешеног едипног комплекса, супарничења са
мајком и ћеље да се има дете од властитог оца.

Личност ванбрачних мајки: често су осећајно и интелектуално незреле, нису способне з

ауспостављање дубљих осећајних односа, надзор сексуалних потреба је слаб а
психосексуални идентитет недовршен. Мање су способности сублимације.

Личност ванбрачних очева: мање су одговорни, осећајно хладни, смањиних способности

за успостављање дубљих и трајних односа, тешкоће у поистовећивању са сопственим оцем,
мале потребе за очинством, најчешће не показују занимање за дете.

Осећања према ванбрачном детету могу бити двојна или пак одбацујућа. Чак и за време
трудноће мешају се позитивна осећања љубави, задовољства, наде са негативним:
непријатељством, тугом, депресивношћу, убилачким тежњама, осећањем кривице, страхом...
Негативни ставови према детету јачи су ако је родитељ малд, ученик, незапослен,
професионално неоспособљен, ако нема услове за бригу о детету, амко је одбачен од
породице и друштвене заједнице. Развој ванбрачног детета зависи од:

 Побуда за ванбрачност,
 Личности ванбрачних родитеља,
 Односа родитеља према детету,
 Уже и шире породице ванбрачног родитеља,
 Стручне и друштвене помоћи,
 Културе.

Под повољним условима, развој детета је неометен.

48
 Смрт у породици

Појам и свест о смрти развијау се постепено, зато ће дете различитог узраста

различито одговарати а смрт у породици.

Дете млађе од 3, 4 године нема изграђен појам о смрти нити њеним узроцима, схвата
је као одлазак умрле особе од куће. Са 7, 8 година дете схвата да је смрт коначна и
неповратна, повезује је са појмовима сахране, гроба и посмртних обреда, али не разуме да је и
оно смртно. Са 9, 10 година схвата да је смрт неопозива, да је реч о биолошкој законтости и
да су сви смртни, па и оно. Могућност детета да схвати смрт иде упоредо са схватањем
порекла живота и сексуалности. Када ће потпуно овладати појмом смрти зависи од осећајне
и интелектуалне зрелости, искустава са смрћу других особа, ставова породице и шире
друштвене заједнице о смрти.

Одговори детета спрам узраста:

Са 6 месеци, када још увек не разликује објекат, смрт родитеља неће изазвати
психичке одговоре, али без одговарајуће замене умрлог родитеља јавља се немир и напетост
због промене начина неге, одговори су на физиолошком плану.

До прве године, дете већ има успостављен објектни однос са родитељима, па се могу
јавити противљење, отпор, љутња, викање, плакање, у крајњем случају депресија,
беспомоћност и безнађе. Ови одговори детета често остају непрепознати.

Око 7, 8 година дете већ јасније схвата смрт као и да се родитељ неће вратити. Оно
верује да је смрт родитеља казна за неки његов прекршај, непријатељске мисли према
родитељу. Смрт се често пориче, фантазорасе о умрлом уз туговање.

У пубертету одговори су сложенији. Јавља се дубље и снажније осећање туге,

депресивности, осећање кривице, самооптуживање, стрепња на одвајање, па и
непријатељство према покојнику. Може доћи до назадовања.

Туговање не треба спречавати, јер оно води доброј прлагођености на смрт.

Оживљавање сећања на покојног родитеља олакшава процес жаљења и помаже да се патња
смањи. Разговор о умрломе, разгледање његових фотографија и предмета помаже детету да
се за тренутак са њиме поново споји. Још један од начина смањивања удаљености од
изгубљеног родитеља јесте поистовећивање са њим. Циљ туговања је да се осећања и мисли
престану улагати у ун.слике о умрломе, патња полако престаје а замењује је поштовање.
Ослобођена енергија може се уложити у друге активности.

49
Патолошки одговори на смрт су:

 Цепање и порицање – Порицање је механизам који се јавља код сваког детета

непосредно након смрти родитеља, а манифестује се кроз игру и хумор. Порицање је у
малдалачком добу знак дубље патологије.
 Свесно гушење и несвесно потискивање туге – Узрок је то што се жаљење доживљава
као слабост, незрелост, што омета његов нормални ток и добро прилагођавање.
 Јака осећања кривице – Млађе дете смрт родитеља везује за неки свој прекршај и
непријатељска осећања према њему, верује да је оно узрок смрти (прекаузално
мишљење и егоцентризам) те се боји да би се родитељ могао вратити као дух или
вампир и осветитти му се. Осећање кривице појачано је ако је родитељ био
депресиван или починио самоубиство.
 Дубље регресије и фиксације – Док су умерени, ово су нормални механизми у
детињству па и младости. Међутим, дубља назадовања у виду невољног умокравања и
дефекације, детињастог понашања, тражења пажње, бебастог говора, појачане
зависности, оживљавање већ превазиђених страхова...су патолошка.
 Дубља депресија – Осиромашење ја, дубље регресије, снажне жеље за смрћу и
самоубиством.
 Касни одговори попут фобија, страха од одвајања, сметње апетита, спавања, губитак
поверењау друге, збрка у поистовећивању, крађе...

50
 Усвојење

Усвојење је законом регулисан начин заштите деце лишене старања природних

родитеља – друга породица вољно прихвата бригу и старање о детету. Права и обавезе
усвојитеља и усвојеника исти су као и код биолошких родитеља и деце.

Усвојење може представљати опасност али и нову могућност з аобе стране. Код
усвојитеља се могу пробудити несигурност, страховања, непријатељство, завист и љубомора,
жеља за презаштићавањем, недоумице при избору васпитних метода. Истовремено, усвојење
може бити извор задовољства, снаге, позитивних осећања, изазвати позитивне промене у
личности усвојитеља. Добро обављено усвојење може обезбедити све услове за повољан
телесни и психички развој детета и задовољити позитивне потребе усвојитеља. Одговори
родитеља тесно су везани са одговорима усвојеног детета, особинама личности, пола,
узраста...

Постоје две групе побуда за усвојење:

 Побуде везане за дете – Појединци, породице, хуманитарне установе желе да деци

лишеној родитељског старања обезбеде одговарајућу замену за породицу и тиме
им обезбеде несметан телесни и психички развој;
 Побуде усвојитеља – Мотиви усвојитеља обично су двојаки и испреплетени.
Потребно је проценити да ли позитивни превладавају над негативним. Позитине
побуде су жеља да се обезбеди потомство, настави породично име, да се помогне
деци без родитеља, да се задовоље потребе за добочинством... негативне побуде су
жеља за задовољавањем искривљених нарцистичких потреба, за супарништвом са
другим породицама, смањењем осећања кривице, стида због неплодности...

Приликом усвојења, имати у виду:

 Лична обележја и потребе детета као и способности усвојитеља да на њих одговоре.

Предност треба дати усвојитељима способним за успостављање трајних и дубоких
односа са децом и за управљање властитим негативним осећањима, чије су побуде
позитвне, који су зрелији и обезбеђени материјално и професионално. Неподоби
усвојитељи су они са психозама, поремећајима личности, наркомани, са дубљим
неурозама.
 Што се раније обави, усвојење има више изгледа за успех, јер се тако омогућава рана
размена телесних, емоционалних и соцјалних искустава између детета и усвојитеља,
чиме се стварају услови за стварање дубљих објективних односа. Ткаође, спречавају се
рана лишавања и осујећења у условим адомског смештаја.
 Неизвесности су веће ако се усваја дете које је старије, има тешкоће у развоју,
неследно је оптерећено или пре усвојења живело у неповољним околностима.

51
 Када и да ли треба открити истину о усвојењу?

Треба, јер увремењено откривање истине представља основ поверења и дубљих

објектних односа (дете обично сазна истину од рођака или суседа, али на много болнији
начин). Оптимално време је око 4. године, када дете почиње да се интересује како се
праве бебе и како долазе на свет. Тада му треба саопштитида су га други родитељи
родили, али нису могли да се брину о њему па су то преузели усвојитељи. Ово сазнање
може изазвати стрепњу и непријатељство, али ће њихова јачина бити мања у оквиру
топлих и дубоких емоционалних односа. У противном, однос усвојеник-усвојитељ биће
ометен бајкама о биолошкој породици, идеализацијама праих родитеља, жеље за осветом
и бежањем, инцестуозним и едипним жељама, искривљавањем стварности...

Хранитељски смештај

Хранитељство (породични смештај) је начин породичне заштите деце лишене

старања природних родитеља. Услови и начин смештаја зајонски су регулисани, породица
хранитеља и дете на смештају имају иста права и обавезе као и природни родитељи и деца,
сем што овде деца немају право наследства имовине хранитеља. Хранитељство не сме бити
извор материјалне добити!

Дете се смешта у хранитељску породицу онда када родитељи нису у стању ни уз

помоћ стручне службе да се брину о детету због смрти (услед болести, самоубиства, убиства),
грубог одбацивања детета, занемаривања и злостављања, напуштања, због издржавања
затворске казне, проституације, наркоманије, тежих телесних обољења... КАда постоје
изгледи да ће после неког времена природни родитељи моћи да преузму бригу о детету,
смештај траје краће, када таквих изгледа нема, смештај траје до пунолетства.

Смештај штити дете од нових осујећивања и помаже боље укључивање у социјалну

средину(школу, групу другова). Одговор детета зависиће од његовог ураста, обележја
личности и претходног искуства у примарној породици, ставова родитеља према
хранитељима, особина и мотива хранитеља, те стручних служби.

Фактори од којих зависи одговор на смештај:

1. Карактеристике детета – Без обзира на искуства у примарној породици, одлазак из

ње доживљава се као напуштање; односи су двојаки, саткани и од добрих и од лоших
поунутрених делова родитеља. Зато прекид изазива стрепњу, тугу, регресије,
тешкоће успављивања, са апетитом, невољно умокравање и дефекација, побуна
према смештају, хранитељима и родитељима,потпуна равносушност (знак слабости
односа са родитељима). Ова деца чешће од остале испољавају повишену
депресивност, ем.хладноћу, сугестибилност, ломљиве односе са другима, повећану
агресивност, бекства, лагања, крађе(корен ових понашања је у примарној породици).
Смањивање ових сметњи са продужетком смештаја указује не само на превентивни
већ и на лечећи утицај хранитељства. Млађа деца боље се прилагођавају.

52
2. Карактеристике родитеља – Одвајање од детета и за њих (ако немају психотичне или
поремећаје личности) изазива стрепњу и депресивност, осећање кривице,
самооптуживање, поврећено самољубље. Захвалност прем ахранитељима може бити
помешана са непријатељством и мржњом, смењује с жеља да се дете врати и да
остане код хранитеља, што ствара пометњу и отежава прилагођавање детета.
3. Карактеристике хранитеља и њихове деце – Старост, мотиви претходна искуства
хранитеља утицаће на однос са дететом. Највећи број деце успева да успостави добре
емоционалне односе са хранитељском породицом и прилагоди се ноим условима
живота. Под таквим условима, њихов даљи развој тече неометено. Пожељне одлике
хранитељских породица:
 Старост хранитеља између 30 и 40 година,
 Старост њихове деце до 15 година,
 Искуснији хранитељи, али не и исцрпљени дугогодишњим подизањем туђе
деце,
 Број смештене деце не превазилази три,
 Нижи узраст детета на смештају.

Прилагођавање је отежано ако је дете одбачено од стране хран.породице, ако се даје

некритична предност властитој деци, ако постоји супарништво са природним
родитељима.

4. Рад стручних служби.

53
 Домски смештај

Заштита деце лишене родитељског старања може се обезбедити у домовима, али овај
је смештај мање повољан него усвојење или хранитељство. У дом се најчешће смештају деца
која су ометена, недонешена, под сумњом да болују од разних обољења, старија (нарочито
пубертетска) деца, јер они наилазе на отпор хранитеља па се чешће шаљу у дом.

Иако дом може обезбедити исхрану, кров над главом, хигијенске услове и медицинску
заштиту, најчешће не обезбеђује услове за добар емоционални, когнитивни и социјални
развој штићеника. Јер:

 Мали је број особља, а велики број деце, нема услова за адекватно сензорно,
емоционално, когнитивно и социјално стимулисање.
 Често мењање неговатељица, рад у сменама, одморионемогућавају изграђивање
постојаних односа између њих и штићеника.
 Крута организација и домска клима, превише обавеза, премало времена, нестрпљење.
 Одсуство лепоте и удобности ентеријера и екстријера дома (завесе, намештај, украси,
прибор), немогућност остваривања личних потреба штићеника по питањуизбора
одела и других употребних предмета.
 Мали број играчака.
 Претежно или искључиво женско особље што омета поистовећивање деце.
 Необученост особља и непознавање динамике породичних и групних односа.
 Строго уједначавање деце прем аполу и узрасту.
 Искривљени ставови према васпитању деце (спартанско васпитање или васпитање
без икаквих норми).

Домски смештај не мор увек имати негативне последице. Развој детета зависиће од
услова живота и организације у дому, биолошких обележја детета, узраста. Објективно исте
услове деца различито доживљавају. Делатнија, покретнија деца са тежњом ка другима
успевају да се наметну чак и пасивним неговатељицама, па је њихов развој мање угрожен.

Заједничке одлике деце одрасле у дому су: поремећаји афективног везивања (смањена
способност за везивање и успостављање постојаних односа, или претерано везивање за
друге), склоност самопотцњивању, емоционалне сметње (плачљивост, туга, равнодушност,
одсуство радости живљења), когнитивне сметње (слабост усмеравања пажње, спор
когн.развој, говорне сметње), смањено занимање за друге, поремећаји у друштвеном
понашању и преузимању друштвених улога, слабија прилагодљивост.

У домовима организованим по типу дом-породица (?), под веома повољним усовима, те

ако су групе добро одабране по полу и узрасту, значајно се могу надоместити неповољна
искуства.

54
 ДЕЦА, ОМЛАДИНА И ШКОЛА

,,Задаци'' које дете треба савладати у школи

Полазак у школу поклапа се са периодом латенције – дете излази из породичне групе,

постепено напушта пасивни став, улаже енергију у нове активности и особе. Оно мора:

1. Успоставити однос са учитељем – Учитељ је нови модел за поистовећивање, важан

агенс социјализације и васпитања. Добар однос са учитељем (међусобна позитивна
улагања) ослобађа дете страха и стрепње и води бољем успеху.
2. Успостављање односа са друговима – Дете улази у групу вршњака која му намеће
правила, притиске, такмичења и супарништво. То покреће (не)решене сукобе из
породице. Како ће се дете прилагодити више овиси о његовим емоционалним
садржајима него интелектуалним способностима. Учитељ је битан катализатор.
3. Прихватање новог режима, просторија, распоредаи обавеза, система награда и казни –
Демократски став доприноси бољем успеху и односима међу ученицима,
ауторитативни подстиче успешност, али и агресиван став према наставницима, а
анархичан доводи до слабог успеха и погоршава односе између ученика и наставника.

Већина деце успева да се прилагоди овим задацима и да се укључи у процес школовања.

Он ће утицати на њихове ставове према друштву, систем вредности и норме понашања.

Побуде за похађање школе

Личне побуде

Побуде детета мењају се са узрастом.

До 7. године дете одлази у школу због игре са друштвом, како би удовољило
захтевима родитеља, обезбедило њихову љубав и похвалу, како би задовољило самољубиве
потребе. Интелектуална радозналост мање је изражена.
Око 7. године превласт узимају епистемофилне тежње 3, убрзавају се процеси
сублимације и симболизације који омогућују да се инстинктивне тежње преобразе у
друштвено прихваћене делатности. Успех детета зависи од осећајног стања детета и
разрешења едипног комплекса. Учење је и задовољство, и ометено игром.
До 10. године дете је побуђено и игром и задовољењем интелектуалних функција, за
већину деце школа је мучна. Важни су процеси опонашања и идентификације.
У пубертету побуде долазе из Ја и Над-ја, спајају се властите и побуде родитеља и
припрема се за будућу професију.
Побуде родитеља
3
Скоптофилија је, према психоаналаитичком тумачењу, задовољство у гледању; скоптофилне тежње
јављају се рано и изражавају кроз жељу да се гледају родитељи и свет око себе.
Епистемофилија је тежња за сазнањем која настаје када се скоптофилне тежње сублимирају (око 7.
године).

55
 Побуде родитеља могу бити и свесне и несвесне, позитивне и негативне и као такве
могу помоћи или одмоћи детету да се прилагоди на школу и учитеља. Родитељи желе да
обезбеде школовање свом детету како би решило животна питања, подстичу га на што бољи
успех како би достигло бољи професионални и друштвени положај, да задовоље своје
самољубиве потребе, како би се што пре ослободили бриге за децу, како би надоместили
властите неуспехе... полазак у школу доживљава се као одвајање. Учитељ се може доживети
као супарник или га могу претерано хвалити а све ово утиче на дете. Посебно неуспех детета
представља тешку повреду самољубља.
Побуде школе
Утичу преко система награђивања и кажњавања на побуде ученика. Школа је ваћан
агенс социјализације, она ставља високе захтеве пред ученике да би унапредила социјални и
интелектуални развој, затим, јер јој само друштво намеће захтеве, јер између школа постоји
међусобо супарничење... Побуде друштва и школе не морају бити усклађене – друштво
настоји да школу користи као оруђе за одржавање постојећег поретка, а тиме се кочи свака
слободоумност и лична слобода ученика.
Побуде друштва
Друштво ставља пред школу директно захтеве, а пред родитеље и ученика
индиректно тако што одређеним занимањима даје предност, кроз систем награђивања
успеха, политичке и религиозне утицаје. Може наметати да школа васпитава младе на начин
да се стари поредак одржи или да се стваралачки мења.

Између ових различитих побуда постоји често несклад, што уноси збрку у свести деце.

Неуспех у школи
Неуспех је већи у првим годинама школовања и у петом разреду, када се прелази на
предметну наставу.
 У првим годинама школовања узроци неуспеха могу бити ниже интелектуалне
способности, телесни недостаци, неприлагођеност детета на одељење и учитеља,
тешкоће у учењу (дислексија, дисграфија, дискалкулија). Прва искустав са неуспехом
могу утицати на даљи ток школовања.
 У петом разреду неуспех се јавља због измењеног начина школовања, поврћаних
захтева, тражења веће предузимљивости и самосталности, промене другова и
наставника, притом се на све ово надовезује и пубертет.
Неуспех у школи може резултовати тугом и депресијом, равнодушношћу, немиром,
стрепњом, променама у понашању, неуротичним одговорима.

Узроци неуспеха

56
1. Пролазне емотивне тешкоће у породици, са друговима, наставником, са партнером
доводе до пролазних неуспеха у школи.
2. Дневно сањарење неуротичне деце, посебно у пубертету.
3. Несамосталност и симбиотска везаност неке деце која не могу учити без мајке.
4. Отпор и бунт, посебно код пубертетске деце. Неуспех може бити казна за родитеље.
5. Тип бучног детета (лакрдијаша) које се својим понашањем брани од дубоког страха и
психотичне разградње (?!).
6. Телесна обољења, хиперкинетичност, ометеност.
7. Ниже друштвене тежње (често код деце необразованих родитеља из нижих
друштвених слојева).
8. Неуспех у школи повезан је са поремећајима понашања асоцијалног и делинквентског
типа и поремећајима личности. Свим овим појавама у корену леже недостаци у
систему Над-ја, слаба интеграција Ја, смањено осећање одговорности, искривљен
систем вредности, ниских интелектуалних тежњи.
9. Неурозе и неуротични одговори не морају увек смањивати интелектуалне могућности
детета, штавише, нека неуротична и депресивна деца могу постизати бољи успех у
школовању јер појачавају интелектуалне напоре. Међутим, када сукоб исцрпи
енергетске снаге Ја, интелектуалне способности слабе као и успех.

9.1. Анксиозно-фобичне неурозе – Чешће су у почетку школовања, слабе

интегративне снаге Ја, доводе до назадовања мишљења, мада умерена стрепња
може довести до повећаних напора како би се умањили притисци Над-ја.
9.2. Опсесивне неурозе – Присилна размишљања и радње одвлаче пажњу са
градива и троше велике количине енергије.
9.3. Депресија – Снижење животних функција и осиромашење Ја, измењен однос
према себи и севту, смањене способности за предвиђање будућности умањују
процесе учења.
9.4. Неуротични ученик са тежњама ка савршенству (и самољубиви ученик) не
успевају јер се превише баве појединостима, градово му никада није довољно
научено, иде по принципу ,,све или ништа'' и одриче се просечног успеха.
9.5. Неуротичан ученик са осећањем мање вредности сматра да није довољно
способан и одустаје од напора.
9.6. Синдром интелектуалне закочености – Кочење захвата интелектуалне
функције док су остале очуване; ученик је свестан тешкоћа, жали се на слабу
пажњу, осећа се немоћно пред задатком, чита и оставља књигу по неколико
пута. Ученик жели да учи, али не може. Осећа се кривим, осећа главобољу,
замор, мрзовољу, стрепњу, издваја се, сањари, некада има и самоубилачке
мисли. Сукоб може бити неуротичног и психотичног порекла.
Кад је узрок закочености неуротични сукоб, кочење је функционално, а циљ му
је да се избегне неуротична стрепња: учење на симболичан начин представља
еротизовану или агресивну активност због продирања у неку забрањену
област (на пример, могући узрок слабог учења географије код неке деце јесте
незадовољство властитом телесном схемом), зато се Ја брани спречавањем
учења.

57
 Када је узрок психотичног порекла, кочење је сложеније: јављају се и сметње
разумевања, концентрације пажње и сиромаштва интелектуалног стварања,
психотични ученик нема увид у своју неуспешност.
10. Почетне психозе – Због јаке стрепње и суманутих мисли о школи, халуцинација,
интелектуалног пропадања долази до слабог успеха.

Одбијање и бежање од школе

Одбијање школе је симптом сметњи прилагођавања, реактивних поремећаја,

неуротичних одговора (школска фобија, хистеричних, присилних), депресивних одговора,
ређе суманутости и халуцинација, интелектуалног пропадања и мењања личности. Учени
одбија односе са друговима, усамљује се у кући у свом унутрашњем свету, без делатности.
Неуротична бекства су праћена осећањем кривице и страхом од последица.
Бекство од школе је друкчије од одбијања. Несистематична бекства се дешавају услед
страха од испита, игра, солидарност са друговима... Систематски бегунци често испољавају
поремећаје понашања, промене карактера антисоцијалног или делинквентског типа,често су
у оквиру примењених дисциплинских мера. Обично долазе из разорених породица, нижих
друштвених слојева, са искривљеним системом вредности, могу бити чланови неформалних
уличних група. Њихови родитељи обично не показују довољно надзора над њима,
карактерно су измењени или повишено агресивни и спроводе гвоздену дисциплину, може
бити реч о непотпуној породици услед смрти родитеља, развода, ванбрачности.

58