Univerzitet umetnosti u Beogradu

Fakultet muzičke umetnosti

Prikaz knjige
Jun-Ruara Bjerkvola: Nadahnuto biće Jun-Ruar Bjerkvol,
Nadahnuto biće,
Beograd, Plato, 2005, 433.

Student: Mentor:
Milica Božić, master muzičke pedagogije dr Sonja Marinković

Beograd, februar 2016. godine

Jun-Ruar Bjerkvol (Jon-Roar Bjorkvold), norveški muzikolog rođen je 1943. godine. Na
lenjingradskom konzervatorijumu diplomirao je muzikologiju 1968. godine, a magistrirao je
naredne godine na Univerzitetu u Oslu. Od 1970. godine radi na istom Univerzitetu kao asistent
na odseku za muzikologiju. Doktorsku tezu Spontana dečija pesma – naš muzički maternji jezik
odbranio je 1981, što je ujedno bila prva doktorska teza o muzičkoj komunikaciji u kontekstu
dečije kulture. Od 1982. godine je redovni profesor nauke o muzici. U više navrata (1986/87. i
1996/97. godine) bio je gostujući profesor na kalifornijskom univerzitetu Irvin, a u toku 2002.
godine bio je gostujući profesor na Port Elizabet univerzitetu u Južnoj Africi. Od 1992. je član
Norveške akademije nauka i umetnosti, pored toga je i dobitnik brojnih nagrada na polju
prenošenja istraživačkih saznanja. Već godinama je vrlo tražen predavač u mnogim zemljama, a
do danas je objavio dela koja predstavljaju neke od ključnih na polju odnosu muzike i društva,
uticaja muzike na pojednica, proučavanja filmske muzike i drugo: Dečija pesmarica (1979),
Muzika i društvo – muzika Hansa Ejslera u svetlu njegovog života i njegovih spisa; Šenberg i
Breht (1984), Spontana dečija pesma – naš maternji jezik (1985), Od Akropolja do Holivuda –
filmska muzika u svetlu retorike (1998. treće revidirano izdanje 1996.), Norveške muzičke priče –
Na hiljade nas je... (2003).
Svojim idejama, zapažanjima i dostignućima u skoro svim studijama Bjerkvol je učinio
veliki uticaj na polju muzičkog obrazovanja u skandinavskim zemljama, ali i šire. Poseban uticaj
ostavio je knjigom Nadahnuto biće (Det musiske menneske, 1989) koja je imala sedam
revidiranih izdanja u Norveškoj u kojima su uneta poglavlja o školskoj politici. Ovom studijom
Bjerkvol nas između ostalog podseća na ono što tokom odrastanja sve više zaboravljamo i
potiskujemo, a to je - igra. Igra i spontanost stvaraju celovito ljudsko biće, smatraju naučnici, a
samo harmoničnost čulnog i duhovnog, po Bjerkvolu, omogućavaju proces spontanog učenja
koje jedino odgovara dečjim potrebama i sposobnostima. Ova knjiga je svojevremeno svojim
idejama izvršila jak uticaj na obrazovnu politiku u skandinavskim zemljama i Danskoj i
nadahnula reforme u njihovom školstvu. Pisana jasno i jednostavno, a utemeljena na ozbiljnim
Bjerkvolovim istraživanjima u Oslu, tadašnjem Lenjingradu i Los Anđelesu, knjiga Nadahnuto
biće prevezilazi okvire pedagogije i muzike i zalazi u oblasti primenjene psihologije i
antropologije odgovarajući na najvažnija pitanja o ljudskoj prirodi. U Skandinaviji je ovo delo
bestseler i prevedeno je na švedski, danski, kineski, holandski, nemački, engleski, japanski i
ruski jezik. Prodato je u oko 40 000 primeraka samo u Norveškoj, podržano je od strane

1
Ministarstva za obrazovanje kao izuzetno važna knjiga o obrazovanja i pedagogiji. Bjerkvol
pokušava da odgovara na pitanje zašto deca pevaju, šta je muzika za njih, zašto i kako deca uče,
da li su pojmovi muzika i muzički samo pojavni ili koncepti koji zbilja utiču na stvarno
razvijanje ljudske kreativne snage, ali i da objasni uticaj muzike na čitav čovekov život.
Sama knjiga je hronološki podeljena na sedam poglavlja koja prate čovekov razvoj kroz
etape i uticaj muzike u svim tim etapama:
1. Pre rođenja
2. Najranije detinjstvo
3. Rane školske godine
4. Tinejdžer
5. Zrelo doba
6. Starost
7. Smrt
U početnom poglavlju Pre rođenja Bjerkvol se bavi fenomenom reagovanja fetusa na
zvuk, pokret i ritam. On zapaža da je čulo sluha čulo koje se prvo razvija kod čoveka, a ovakve
tvrdnje su potkrepljene i brojnim istraživanjima na polju psihologije od strane Dikaspera
(Antohny DeCasper), Pijažea (Jean Piaget) i mnogih drugih koja su podrobno opisana. Bjerkvol
ističe da je u ovoj fazi razvoja ljudske jedinke veoma važan kontakt majke sa fetusom kroz
pevanje i ljuljanje, a čak navodi i mogućnost konstruisanja nadahnutog inkubatora koji će na
adekvatan način novorođenčetu moći da zameni boravak u majčinoj utrobi. Na taj način već od
najranijh dana, novorđenče je stupilo u kontakt sa muzikom, kroz majčino pevanje i govor.

Drugo poglavlje, Najranije detinjstvo, nosi i podnaslov Od primalnog krika do

spontane pesme. U njemu autor govori o važnosti izražavanja novorođenčeta kroz krike i plač
kao i neizostavne povezanosti kako sa majkom tako i sa okolinom: „Traverten ističe da je beba
ravnopravan učesnik u komunikaciji sa majkom još od prve faze po rođenju – tako čvrsto
organizovani kao dobro usklađenimuzičari u duetu“1. Majka i dete razgovaraju posebnim
jezikom, a ističe se i da su naučnici dokazali da odojče vrlo brzo ovlada čitavim repertoarom
boja glasa prilagođenih različitim osećajima. Autor dalje navodi da sa novorođenim detetom
treba pevati, pa makar majka bila antisluhista. Dalje, kroz prikaz istraživanja Grejs Vejls Šugar

1
Jun-Ruara Bjerkvola, Nadahnuto biće, Plato, Beograd, 2005, 152.
2
(Grace Wales Sugar, 1988) prikazane su faze razvoja komunikacijskih sposobnosti kod dece, od
prve komunikacije odojčeta sa majkom do potpuno razvijene komunikacije deteta sa svojim
vršnjacima u zajednici dečije kulture. Interesantno je Bjerkvol primetio da se kod mlađe dece
muziciranje teško pojavljuje bez povezanosti sa nekim drugim delatnostima; uglavnom su igra,
ples, humor i pevanje nerazdvojni. Ovakav sinkretizam pripisuje nadahnutosti i humoru koji čiji
je fenomen istraživao Kestler (Arthur Koestler). Za humor kaže da je „produktivni deo dečijeg
razigranog mišljenja i psihičkog zdravlja, kao i da zauzima centralno mesto u dečijoj kulturi.
Stoga je from humor to discovery ključna perspektiva Kestlerove analize“2.
U ovom poglavlju autor se poziva i na afričku kulturu, tačnije kulturu bantu crnaca čiji se
način mišljenja dosta razlikuje od evropskog jer „...u afričkoj misli ne postoji fragmentacija
čula“3. Na ovom mestu pojavljuju se dve ključne reči iz svahilija 4 - sikia i ngoma. Sikia
objedinjuje slušanje, opažanje i doživljaj, čini ih neodvojivim. Prvobitno značenje reči ngoma
je ,,bubanj’’, ,,ples’’ i ,,svetkovina’’. Sve su to reči koje imaju veze sa muzikom ali u našem
shvatanju i sa drugim i širim pojmovima. Unutrašnja koherencija pojma ngoma je međutim
toliko jaka da je praktično nemoguće iz njega izolovati muziku: „Ngoma, pojam za celinu, je
prirodna konsekvenca celovitog čulnog opažanja, sikia“.5 Na samom kraju poglavlja Bjerkvol
izlaže svoja istraživanja na ovom polju koja je sprovodio boraveći u tri zemlje: Norveškoj,
Sovjetskom Savezu i SAD. Na interesantan način, kroz brojne notne primere, šeme i crteže, kao i
primere konkretnih slučajeva objašnjava enormnu povezanost bez obzira na različitu
kulturološku pripadnost dece sa kojima je imao dodira. Na osnovu svog obimnog istraživanja,
autor zaključuje da je dečija spontana pesma univerzalni maternji jezik.

Treće poglavlje Rane školske godine podeljeno je u dva dela: Nadahnuto biće u
učionici i Dečija kultura i nastava muzike. Prvi deo na neki način kritikuje školske sisteme
zbog gušenja kreativnosti kod dece, kreativnosti koja je od izuzetnog značaja za duhovni razvoj

2
Isto, 162.
3
Isto, 163.
4
Svahili je jezik iz Bantu grupe koji se govori u istočnoj Africi.
5
Jun-Ruara Bjerkvola, nav delo, 163.
3
individue. Ističe se značaj muzike kao i očuvanje mladosti duše. Pored toga autor daje i mnoštvo
predloga za reformu sistema školstva kao i puno saveta svakome ko se na neki način bavi
pedagogijom. Kao i ranije sve je potkrepljeno velikim brojem primera. U drugom delu poglavlja
Bjerkvol naglašava da put ka ovladavanju muzičkih veština treba da teče spontano bez gubljenja
kreativne i nadahnute niti koja se od samog rođenja kod dece proteže. Ističe koliko je značajno
zadržati osećaj igre i kritikuje postojeći ,,zapadnjački’’ obrazovni sistem koji karakteriše
suvoparnost i ubijanje kreativnosti. Učenje notnog pisma bi, po njegovim rečima, trebalo da bude
poslednji stadijum učenja muzike i trebalo bi da nastupi više kao potreba nego kao nužnost.
Ovakvu tvrdnju pojačava uvođenjem sviranja po sluhu, pre samog učenja nota, kao i vežbanjem
transpozicija i neizostavnom improvizacijom. Instrument bi trebalo da predstavlja „produžetak
tela“6, dakle posrednika između unutrašnjeg imperativa kod dece i muzike. Po Bjerkvolovom
mišljenju „mnogo toga treba da dođe na svoje mesto pre nego što dete bude u stanju da – sa
radošću – počne da svira neki instrument. (...) Rani početak sviranja nekog instrumenta nije
prečica do velikog muzičara, stvari nisu toliko jednostavne“ 7. Postavlja se i važno pitanje oko
izbora instrumenta kao i uzrasta kada treba započeti sa učenjem.

Naredno poglavlje Tinejžer nosi podnaslov If you love somebody – set them free što
ukazuje na činjenicu da se nadahnuto biće sada budi u novom, silovitom tinejdžerskom životu.
Pobuna prema društvu, školi i roditeljima kao i naboj između tinejdžera i društva je klasična
tema rok kulture. U ovakvoj kulturi tinejdžer se oseća prihvaćenim i slobodnim, što je ključno za
razumevanje adolescencije, „muzička kultura tinejdžera je jasan nastavak muzičke kulture
detinjstva“.8 Navode se brojni primeri iz rok kulture, a povlače se i razlike u manifestaciji roka u
različitim zemljama.

Zrelo doba, je poglavlje koje predstavlja zapravo analiza stvaralačkog života Dmitrija
Šostakoviča u cilju razumevanja posedovanja prirodne detinjastosti. Ovakva crta se izdvaja kao
pozitivna i vrlo značajna u bilo kakvom kreativno-stvaralačkom procesu. Ceo Šostakovičev život
je ispraćen kroz njegovo stvaralaštvo kao i odjek istog u javnosti. Na podroban način su
analizirane njegove opere ,,Nos’’ i ,,Ledi Magbet’’ kao i njegova Peta i Trinaesta simfonija, što

6
Isto, 175.
7
Isto.
8
Isto, 180.
4
je potkrepljeno notnim primerima. Analizi su podvrgnute i teme, ali semantičkoj analizi koja
otkriva postojanje detinjastosti u ovom umetniku, kao snage u odraslom, kreativnom čoveku.

Ni u Starosti, narednom poglavlju, ne jenjava detinja nadahnutost kada je reč o kontaktu

sa umetnošću, tj. muzikom. Koncepcija poglavlja nešto je drugačije literarno koncipirana.
Mnogo više podseća na umetničku literaturu nego na istraživačku studiju. Vrlo poetski
organizovana sa citatima pesama zapravo otkriva važnost voljenja i uživanja u muzici čak i u
dubokoj starosti. Bjerkvol kroz ovo poglavlje priča priču o jednoj baki čije su oči, iako u poznim
sedamdesetim godinama, sijale detinjim sjajem dok je slušala omiljenu muziku, mada se nikada
nije bavila muzikom. Isto tako nije mogla da nogom ne prati puls muzike, ali je uživala slušajući
taktove omiljene pesme.

Poslednje poglavlje, Smrt, predstavlja niz citiranih pesama vezanih sa tematikom smrti,
ali ne kao nečega ružnog, već kao neminovnog sleda u životnom ciklusu. Tu se nalaze stihovi
Dagbladeta, potom teksta pesme na koju je Musorgski pisao muziku A.A. Golenišev-Kutuzova,
jedna crnačka duhovna pesma, kao i poezija Alfa Prejsena i Dana Andešona. Na kraju se
postavlja pitanje „da li Nadareno biće više ne postoji?“. 9 Odgovor na ovo pitanje, daje sam autor
koji ističe da nadarenog bića će biti sve dok postoje ljudi i ljudskoti. Svakodnevno odrastaju na
desetine hiljada „novih, živahnih, nadahnutih ljudi“.10

Knjiga Jun-Ruara Bjerkvola nije samo istraživačka studija, ili bestseler koji se pročita i
zaboravi. Svojim specifičnim stavom prema uticaju i važnosti muzike na pojedinca, autor je
uticao na dalji razvoj muzičke pedagogije, ali i na muzičko obrazovanje, kako u skandinavskim
zemljama, tako i u čitavoj Evropi. Sagledavši čitav jedan životni proces pojedinca, od fetusa u
majčinom stomaku do smrti, Bjerkvol je istakao značaj i ulogu muzike u svakom životnom
stadijumu. Bitno je napomenuti, da Bjerkvola zapažanja nisu posve nova u muzičkoj pedagogiji i
da su se mnogi autori i ranije bavili pitanjima uticaja muzike na pojedinca, ali je Bjerkvol prvi
koje je sva ova razmišljanja i dostignuća objedinio i dao im svoj lični pečat. Nadahnuto biće je
vrlo specifična studija jer nije tradicionalno koncipirana, već predstavlja neku vrstu priručnika za
razumevanje ne samo unutrašnje strukture ljudske kulture već i razumevanje sebe.
9
Isto, 195.
10
Isto.
5
6