Upotrebacoveka PDF

123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
Aleksandar Ti{ma
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
Upotreba ~oveka 123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
123456789012345678901234567890
GOSPO\ICIN DNEVNIK JE omanja duguljasta sveska
s tvrdim koricama ~ija hrapava crvena presvlaka
podraàva zmijsku koù i u gornjem desnom uglu nosi
zlatnim slovima utisnuti natpis “Poesie”. Jedan je to od
onih spomenara {to se poklanjaju devoj~icama da bi u
njih skupile prigodne zapise svojih najbliìh; ali u malom
gradu, kakav je Novi Sad uo~i drugog svetskog rata,
ovo je jedina donekle ukusna i privla~na, jedina intimna
vrsta bele`nice do koje se za novac moè do}i. U ovo
se uverava i Ana Drentven{ek, koju u~enici zovu
Gospo|ica, u{av{i jednog proletnjeg dana u papirnicu
“Nahauer i sin”, na Glavnoj ulici, gde redovno nabavlja
potrebe ove vrste, zato {to je najve}a, najbolje
snabdevena i uz to pripada Nemcu, ~ime njoj, Nemici,
uliva poverenje i ~ini zadovoljstvo. Ona dakle otvara
staklena vrata s masivnom, gvozdenom, u obliku
opu{tenog lista paprati izrezanom kvakom, izme|u dvaju
izloga u kojima su skladno i pregledno raspore|ene
poslovne knjige, sveske, nalivpera, olovke, reza~i i po
jedna pisa}a ma{ina (Adler i Underwood); ulazi u uzanu,
dugu, kao apoteka sve~ano polutamnu prostoriju, koja
miri{e na drvo i lepak, obi|e jednog de`mekastog kupca
koji zami{ljeno preme}e na tezgi krute fascikle {to ih
pred njega spu{ta, stoje}i na merdevinama u crnom
za{titnom ogrta~u, mr{av i dugonog kalfa kao {afran
ùte kose, da bi se zaustavila pred drugim, znatno
starijim kalfom s nao~arima u okvirima od srebrne ìce,
s lukavim, mirnim osmehom na tankim, kratkim usnama.
“[ta izvolite?” kaè ovaj, jedva rastvaraju}i usne ali
razgovetno, dok mu se vrhovi prstiju spajaju nad
Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 2

trbu{~i}em koji zateè isti onakav za{titni ogrta~ od
crnog klota kakav ima kalfa s kosom boje {afrana;
odnosno “Sie w•nschen?”, jer ve} zna da je ona Nemica
i osvedo~io se da voli biti oslovljena tako, na svom jeziku,
{to nije slu~aj sa svima, ne u Novom Sadu tridesetih
godina kada se, pojavom prvih izbeglica i prvih uniformi
Kulturbunda, ve} ose}a dah rata, obra~una. Tada ona
stidljivo, jer joj je èlja potajna, podiè glavu osen~enu
{e{irom sa {irokim obodom, pruà kaìprst u crnoj glase
rukavici da pokaè ka gornjim policama vi{e prodav~eve
glave koje je boja`ljivo ve} preletela sivim o~ima, i
odgovara: “Jednu svesku, ali s lepom hartijom”. On se
pokloni, s izrazom razumevanja, kog zapravo nema, koje
je {iroko kao i oznaka traènog predmeta, jer tako
zahteva njegov poziv, njegovo iskustvo, jer se upravo
takvim, sveznaju}im izrazom zadobija poverenje
gospo|a koje ovako neodre|eno, ispomaù}i se
kolebljivim pokretom traè robu koja im je potrebna, i
okrenuv{i se, pri{av{i rafovima i izviv{i se gipko, po~ne
spretnim prstima uvis pruène ruke da vadi i drugoj
dodaje i ovom na tezgu slaè dve, tri, sedam, osam
razli~itih svezaka i sve{~ica, s mekim i tvrdim povezom,
tankih i debelih, pa po{to se, dobuju}i prstom
srednjakom po dnu police, presli{ao da je izloìo ceo
izbor, okrene se da ih rasporedi po tezgi, otvaraju}i
poneku i pu{taju}i kroz prste njene listove, kao {to
prodavac cipela savijaju}i im lub i |on pokazuje kako
su meke i lake. Gospo|ica me|utim brzo klizne
pogledom preko sivih i za{titno-maslinastih korica, preko
u kocke i linije izdeljenih listova, i posegne za sveskom

preko ~ijeg je gornjeg ugla zlatnim slovima utisnuto
“Poesie”. Podigne je i rastvori; njeni kruti, ù}kasti listovi
od delovodni~ke hartije zakrckaju padaju}i jedan preko
drugog. “[ta staje ova?” I po{to prodavac saop{ti cenu,
spu{ta svesku na tezgu. “Uze}u je”. Kopa po torbici i
pla}a, dok on poletno uvija svesku u belu, tanku svilenu
hartiju. Stavlja svesku u torbicu i nosi je ku}i. Onde
sve~ano razmota hartiju, okre}e svesku, lista njene
ù}kaste, ~vrste stranice, vra}a se prvoj, seda za sto i,
umo~iv{i pero u mastilo, ispisuje prise}aju}i se datuma:
“4. maj 1935” i ispod toga “S pomo}u Bo`jom”, razume
se nema~ki. Sveska je postala dnevnik; ona se
postepeno puni re~ima kojima Gospo|ica poku{ava da
uobli~i i osmisli sve ono {to se s njom zna~ajno zbiva.
Dok jednog dana, 1. novembra 1940. ne napi{e re~i
“Nova bolest”, kao {to je ve} mnogo puta ~inila, ali kako
vi{e nikad ne}e ~initi, jer }e ovaj nasrtaj na njeno telo
prevazi}i mo}i pra}enja razumom. Po}i }e lekarima;
lega}e na niske otomane prekrivene belom mu{emom
i, s o~ima prikovanim za tavanicu, odolevati bolnim i
stidnim istraìvanjima znala~kih prstiju. U laboratoriji
doktora Korkhamera vadi}e joj iz vene i prsta krv, uzeti
u ~a{u mokra}e; dobi}e nalaze i s njima dospeti u
sanatorijum doktora Boranovi}a, hirurga u to vreme na
vrhuncu ume}a, zdepastog, ~vrstog
pedesetogodi{njaka, koji }e je pou~iti da ima upalu ù~i
s kamenom i odmah joj predloìti dan operacije.
“Odgovara?” podi}i }e na nju, s kalendara koji je sebi
primakao na stolu, sitne sivo-zelene, u salo urasle o~i.
Ona }e se zaprepastiti zbog kratko}e roka, traì}e

vremena za odlu~ivanje. Ali: “Znate {ta”, re}i }e joj on
uz nakriv saàljiv osmeh, “ako budete razmi{ljali, ja vas
mo`da uop{te ne}u primiti u moj sanatorijum, jer mi je
stalo da kod mene svaka operacija uspe.” Ucena }e,
kao grom, delovati; Gospo|ica }e po}i ku}i da pakuje
stvari, kao pred putovanje. Spava}ice, vi{e ~istih ga}ica,
prslu~e. Ne{to toplo u ~emu se moè leàti s jorganom
povu~enim pod pazuha, otkrivenih ruku, kao {to je
nedavno videla u jednoj poseti bolesnici. Ali {ta?
Dèmper? Nema prikladan nijedan, svi su tamni, radni,
pa juri u grad, izme|u ~asova, na kojima se ujedno
opra{ta za neodre|eno vreme od u~enika, da kupi to
nekakvo toplo a ipak ne`no par~e ode}e. Svugde joj
nude grubo tkanje, dre~ave boje. Pada s nogu
obigravaju}i radnje dok kona~no ne pronalazi tu liseuse,
kako saznaje da se stvar zove, u prodavnici “Dama” od
ljubazne vlasnice gospo|e Ekmedì}, kojoj se poverava
do kraja. To je svetloljubi~asti vuneni kaputi}, tanak, bez
kop~anja, sa {irokim a malo i prekratkim rukavima, koji
joj se, kad proba kod ku}e, sami povuku do lakata: ali
sad ima, ipak, poslednje {to joj je nedostajalo. Uto se
ve} spu{ta ve~e, do|e joj hladno u njenoj sobici, pod
igli}avom svetlo{}u sijalice koja nemilosrdno razotkriva,
upravo razara njene beìvotne stvari ba~ene na krevet,
spremljene za spu{tanje u torbu, kao u raku. Spava}ica,
ruì~asta, pa malo tamnija liseuse, ga}ice ruì~aste i
bele, belo prslu~e na kom je malo~as u~vrstila dugme
koje je ve} davno bilo labavo. Sve }e to stati u putnu
ta{nu s ru~kama; kad je ko bude video, na putu za
sanatorijum, pomisli}e da je krenula u kupovinu (mo`da

na pijacu, koja je uz put). A dnevnik? Pogled joj leti prema
ormanu, gde ga drì na samom dnu, u senci obe{enih
haljina i napu{tenog proletnjeg kaputa. Otvori orman i
skloni skute haljina, knjiìca se zacrveni, ona se ma{i
da je podigne i priklju~i kao nepredvi|enu dragocenost
onom {to je nu`no. Me|utim, ho}e li èleti i mo}i i{ta
upisati u dnevnik, pred o~ima lekara i ~asnih sestara?
Ako pak svesku bude samo krila, recimo pod jastukom,
mo`da }e je neko otkriti, u ~asu njene nepa`nje, ili dok
bude na operacionom stolu, pa }e iz nje ~itati nepozvani.
Ona ustrepti, kao zate~ena gola. A {ta ako ...? Dr{}u}i,
zami{lja da je umrla, a dnevnik ostaje izloèn ma kome.
No, ako ga ostavi na dnu ormana, ko }e ga tu na}i?
[imokovi}ka, kojoj namerava da ostavi klju~ od sobe,
ili sestra, po{to do|e, obave{tena telegramom? (A i o
sestri je u njemu pisala nepovoljno!) Bilo koje da se desi,
bilo bi uàsno. Ali i neizbe`no, po{to dnevnik vi{e ne bi
mogla braniti, skrivati. I sad vidi sebe kako leì mrtva,
daleko od ove sobe, vrlo daleko, samotno, leì
nepomi~na i obezbojena, ne znaju}i ni{ta, a ovde stoji
njen dnevnik, njena tajna - to je toliko nesnosno da se
ona sagne i zgrabi svesku, privije je na grudi i baci se
na nju, na krevet, zaplakav{i. Prvi put istinski shvata da
}e mo`da umreti, i {ta to zna~i: potpunu samo}u,
potpunu prepu{tenost, potpuno neznanje, nemo} da za
sebe bilo {ta u~ini. Pla~e dugo, duboko u ve~e, sama u
svojoj sobi, gde se gvozdena pe}kica davno ohladila.
Zna da joj to {kodi, ali ne moè druk~ije nego da pla~e
i pla~e, sve dok se, oko pono}i, iznurena, ne zavu~e, u
haljini, pod perinu i ne zaspi, da bi je jo{ i u snu potresali

iskidani jecaji-uzdasi. Ujutru mora brzo da zaloì, da se
opere, obu~e, da raspodeli kom{inicama du`nosti koje
}e sama propustiti, da se s njima pozdravi, spakuje se i
po|e. O dnevniku odluka jo{ uvek nije doneta. Da ga
brzo spali, na toj nagloj jutarnjoj vatri, pre no {to je bude
ugasila sipaju}i na nju vode, kao {to namerava? Od tog
~ina sujeverno se usteè, ~ini joj se da bi njime prizvala
smrt: evo me, do|i, ni~eg vi{e nemam. Onda pomi{lja
da u svesku ne{to upi{e, pod dana{njim datumom, ne{to
pribrano, obave{tenje o svom odlasku, da malo otupi
ranije razneènosti koje je suvi{e otkrivaju, bar kako ih
pamti. Ali, strah ju je da bi se ponovo rasplakala, pa
vi{e ne bi smogla snage da krene (a mo`da bi to i bilo
bolje, pomi{lja), i tako, jer vi{e ni vremena nema za
dvoumljenje, odlazi iz stana nere{ene brige, osvr}u}i
se, javljaju}i se jo{ jednom [imokovi}ki, koja, zate~ena
za koritom punim nakva{enog rublja, ovla{ bri{e ruke o
rub kecelje da se rukuje, pa se Gospo|ici ~ini da je ve}
zaboravljena. To, me|utim, nije tako, jer za siroma{ki
kraj u kome stanuje, ~ija pa`nja ne doseè do op{tih
zbivanja, njen odlazak predstavlja doga|aj, o kom se
vest {iri kao kolut na vodi, pa ubrzo stiè i do u~eni~ke
matere Slavice Boì}. Ova nastavlja i sama da se
raspituje; saznaje da je operacija nad Gospo|icom
izvr{ena, da ju je obavio sam doktor Boranovi}, te da
se Gospo|ica u propisano vreme probudila, {to zna~i
da je operacija uspela. U njoj se budi ~astoljubiva misao
da se ovim povodom, kad ve} ina~e zaostaje za
uglednijim u~eni~kim roditeljima, istakne ako ne
poloàjem i bogatstvom a ono pa`njom; vadi iz ormana

sinovljevo prazni~no odelo da ga o~etka, pegla njegovu
belu ko{ulju, bele ~arape, i predvi|a kupovinu velikog-
velikog buketa koji }e te krasote upotpuniti, od cve}a
kog u ovo doba godine ima, videla je onomad na pijaci,
narcisa i jesenjih ruà. Milinko, upitan za saglasnost,
daje je poslu{no, kao uvek. U {koli on se poverava
Sredoju Lazuki}u, a uve~e, na sastanku, svojoj devojci
Veri Kroner. Ovo dvoje ne pre}ute stvar kod svojih ku}a,
tamo se korak prihvata s odobravanjem, i onaj zami{ljeni
buket razgrana se u tri (potpuno jednaka, od samih
jesenjih ruà), a Gospo|ici u belo obojenu bolni~ku sobu
na prvom boju dvospratnog sanatorijuma stiè ~itava
|a~ka delegacija. Ona nju prima, jer nema na~ina (nema
snage) da je odbije, mada se upravo od tog dana
(~etvrtka) ose}a slabo. Rana ju je sino} bolela, a danas
kao da se rasta~e, trunu}i, po ~itavom telu; obrazi joj
gore, grudi pritiska teìna, ne jede joj se, samo èdni,
ali joj voda ne prija, usne su joj i po{to se napije suve,
trpke, nema mo}i u sebi, ali je raspinje potreba da sko~i
iz kreveta i odjuri nekamo gde je hladovito i bezbolno.
Deca ulaze i okruùju krevet, pa joj se ~ini da jo{ teè
dolazi do vazduha, ~asna sestra umesto da ih pou~i
odu{evljava se silnim cve}em i tr~i da prona|e ove}i
sud; deca grajaju, traè da im ona kaè kako se ose}a,
da li je {ta boli, kad }e ustati, a Gospo|ica najednom
ose}a koliko je sve to besmisleno, koliko nestvarno, da
}e umreti. Sklopi o~i i sliku sobne beline o~as zameni
blesak crvenila ispod uklonjene zavese obe{enih haljina,
kako ga je nedavno videla. Prene se, otvori o~i i vidi
kako ~asna sestra - ~iji ulazak nije primetila, {to zna~i

da je bila van svesti - ma{e deci osvr}u}i se upla{eno,
da iza|u. Vidi kako deca gledaju u nju za~u|eno, iz
daleka, pa digne ruku da im mahne na rastanku. Ali u
istom trenutku shvata da se rastaje sa poslednjim
ljudskim stvorovima iz svog ìvotnog kruga, da je to
poslednja mogu}nost da ne{to preduzme protiv svoje
more, pa vikne, odnosno misli da je viknula, jer joj se sa
usana otisne samo {apat. “Vera! du{o! Hodi ovamo!” I
devojci koja se vratila s praga, privu~ena ne tim
slaba{nim zovom, koji nije razumela, nego njenim
napetim, iskola~enim o~ima, naloì: “Pri|i sasvim blizu”,
te joj {apne na uho (sad hotimi~no {apu}e): “Ako umrem,
otidi u moj stan i uzmi iz mog ormana, sa dna, jednu
knjiìcu, pa je spali.” Govor ju je iscrpeo, jedva mi~e
usne, nema pljuva~ke da ih ovlaì, i vi{e dahom nego
glasom pita: “Ho}c{ li?” I po{to Vera klimne glavom,
ona sklopi o~i, pada u duboku vatru, tako da vi{e i ne
~uje uzbu|enu strku bolni~arki, ne ose}a da je
razgoli}uju, bodu; umire jo{ te no}i. Vera ovo saznaje
sutradan, od Milinka, prekosutra je sprovod, kome i ona
prisustvuje konvencionalno, zajedno sa materom, dakle
i nevoljko, motre}i sve vreme ko se majci javlja (da li i
mu{karci, i kako?), a kako se ona pona{a, da li glumi
ganutost i tugu kao ostale gospo|e (preko puta njih
otmeno bleda i ru`na Sredojeva mati), prime}uje li se
da je druk~ija. Napetost je i samu spre~ava da bude
tu`na, ili bar zgranuta saznanjem da je sa tim bi}em {to
ga uz molitvu spu{taju u zemlju pre dva dana
razgovarala, doticala mu ruku, primila iz njegovih usta
poslednji nalog. Nalog joj je me|utim stalno na umu, i

~im zemlja prekrije kov~eg i ispup~i se u humku, napu{ta
mater, rekav{i suvo da ima posla u gradu, pa se upu}uje
u pravcu ulice Stevana Sremca, vi{e da o njemu
porazmisli na licu mesta nego da ga odmah i izvr{i. Ali
kad je ve} stigla pred ku}u sa Gospo|i~inim stanom,
ne preostaje joj drugo nego da ide do kraja. Mora dodu{e
sa~ekati [imokovi}ku, koja je tako|e bila na ukopu, a
treba joj dvostruko vremena dok sa kumom, ruku pod
ruku, i zastajkuju}i da razmenjaju zapaànja (pop je
molitvu smandrljao, sestra nije doputovala), stigne ku}i.
Ona se Veri ubraduje, jer njen dolazak produùje
doìvljaj, i rado joj, radoznalo, otvara Gospo|i~inu sobu.
Obe ustuknu: hladnije je u njoj nego na dvori{tu. (“A
samo nedelju dana nije loèno”, i{~u|uje se
[imokovi}ka.) Pale svetlu; jer je unutra mrak, i Vera
odmah prilazi ormanu pa ga otvori, pretvaraju}i se da je
to ve} mnogo puta ~inila i da to {to traì ve} napamet
zna gde je, no zbilja odmah ugleda na dnu ormana jednu
crveno ukori~enu svesku. Uzme je, ovla{ otvori, na~ini
usnama i o~ima pokret koji treba da ubedi u bliskost i
vlasni~ko pravo na predmet, nasme{i se i ve} izlazi,
pokraj [imokovi}ke, koja isuvi{e po{tuje pisane stvari
a da bi i{ta posumnjala. Nijedna vi{e ne progovori ni
re~, rastaju se, ali se Vera ose}a kao kradljivica. Taj
utisak je prati i kad je svesku ve} unela u svoju ku}u i,
uve~e u krevetu, kri{om pro~itala. Za to nije bila
ovla{}ena, zna, a ipak nije mogla ni da je spali
nepro~itanu. Sad je pak poznavanje njenog sadràja
spre~ava da je spali. Ima ose}anje da je u toj svesci
sadràn ~itav jedan ~ovek, i to ~ovek njoj dotad

nepoznat, na sasvim drugi na~in poznat, i da bi njeno
uni{tenje zna~ilo i uni{tenje mogu}nosti da se on,
docnije, kad iznena|enje otupi, mo`da jasnije sagleda.
Tek sad se na nju obru{ava strah, koji je na sahrani
izostao: zar tako, lako i ovla{, i{~ezava, neupoznat,
sadràj ~itavog jednog dugog ìvota? (Njezinom uzrastu
on se ~ini veoma dug: ~etrdeset i nekoliko godina!)
Saop{tava svoju neodlu~nost Milinku, no on, pobornik
ispravnosti, savetuje joj da obe}anje verno ispuni. Pa
ipak to ne moè. Pronalazi srednje re{enje: da svesku
vi{e ne ~ita, ve} da je skloni s o~iju do neke kasnije,
zrelije odluke. Traè}i za nju skloni{te, pogled joj najpre
krene ormanu, pa odmah ustukne, gotovo sujeverno,
pred tako upadljivim ponavljanjem. Ne, bi}e ~ak skrovitije
ako svesku stavi u svoj plakar za knjige, u koji nikad
niko ne zaviruje; evo joj i nalazi pravo mesto, izme|u
dvaju ud`benika, engleskog i matematike iz niìh
razreda, koji tu ~ame odloèni, nikom vi{e potrebni. Ali
pre nego {to svesku ostavi, tako re}i pokopa umesto
obe}anog spaljivanja, pomi{lja da svom re{enju, koje
ose}a kao vrstu odricanja i izdaje u isti mah, mora ipak
dati i neko spoljno, pametljivo obele`je. Seda za sto,
otvara svesku i u nastavku Gospo|i~inih, odlu~nim
kosim crtama unetih ispovednih pribeleàka, na prvoj
slede}oj praznoj strani ispisuje svojim okruglim
rukopisom, saèto i stvarno, kao nadgrobni natpis: “Ana
Drentven{ek, umrla 19. decembra 1940. posle operacije
ù~i”. Upravo ovaj zapis podsta}i }e Sredoja Lazuki}a
da svesku uzme sebi po{to na nju bude slu~ajno nai{ao
~etiri godine docnije kao vojnik narodno-oslobodila~ke

vojske. On }e prethodno u koloni proma}i ulicama grada
- nekad svoga - ispod slavoluka s pozdravom
oslobodiocima, to jest i njemu, primi}e na obraze
poljupce nekolikih lepih jedrih devojaka koje }e se na
vojnike ustremiti s trotoara zasipaju}i ih cve}em, da bi
odmah zatim zaostale i i{~ezle; utopi}e se u mno{tvo
na Glavnom trgu da saslu{a govor nepoznatog oficira s
trorogom kapom {panskog borca; uve~e }e se smestiti
u kasarni a zatim u~estvovati na igranci, poku{avaju}i
da osvoji bolni~arku Valeriju, Slavonku, dok je njena
prijateljica ne bude odvukla u susednu manju sobu gde
se vesele oficiri na ~elu s komandantom brigade, kog
}e jo{ videti, dok su se vrata od{krinula, kako igra,
vitlaju}i rukama, na stolu zastrtom belim ~ar{avom.
Ima}e ose}anje da po ne~em njegovom gaze nepozvani
ljudi, me|u koje dodu{e i sam spada, i to ose}anje ne}e
ga napustiti ni sutradan dok, ~ekaju}i pokret dalje za
front, bude obilazio novosadske ulice. Svuda prljav{tina
i pale`, slavljeni~ko {arenilo i galama. Krenu}e svojoj
nekada{njoj ku}i, uz unutra{nji otpor, kao na groblje;
osmotri}e je sa ugla, samotnu kao kulu, s kupolom na
vrhu do koje je njegovom ocu, dok ju je gradio, bilo
veoma stalo. Zazvoni}e, i po olak{anju {to preda nj izlazi
nepoznata mlada èna s detetom u naru~ju (ponetim,
kako mu se ~ini, radi za{tite) shvati}e koliko se pla{io
da bi u domu, na legalu, mogao zate}i nekog od starih
kom{ija, koji zna kako su mu majku odavde izveli i
streljali, pa je mo`da ~ak sukrivac. Ovoj neznanoj èni
lako }e odati ko je i prirodno }e prihvatiti njen stra{ljivi
poziv da u|e i osvrne se; obi}i }e sobe kao da vr{i

smotru, okrznuv{i pogledom tu|e stvari koje sasvim
menjaju i prostor {to je nekad bio njegov, pro}i }e i kroz
ba{tu, ogoljenu sve do tri bora koje je otac zasadio u
ime sinova, pa }e se okrenuti i oti}i. Ali ovo zakora~enje
u pro{lost povu}i }e ga dalje u njene lepljive gvalje i on
}e, mesto nazad u kasarnu, ili na trg da se zabavi, obi}i
druga znana mesta redom kako mu budu padala uz put
i na pamet, poslasti~arnicu “Labud”, park, Sabornu
crkvu, gimnaziju; svrati}e do Milinka Boì}a i od njegove
matere saznati da mu je nekada{nji {kolski drug tako|e
odskora vojnik, virnu}e u prozore biv{eg Gospo|i~inog
stana, a kona~no }e dospeti i do ku}e Vere Kroner. Kako
pre rata u toj ku}i nije nijednom bio (mada je to i te kako
èleo), zasta}e pred kapijom neodlu~no, ali prizor
nereda u dvori{tu i razjapljenih ulaznih vrata uveri}e ga
da je to napu{tena ku}a u koju moè slobodno u}i.
Razbacan ogoljen name{taj, izgaèni nezastrti podovi,
razbijeno posu|e. Pro}i }e kroz taj lom tupo kao {to je
prolazio ulicama, traè}i po nagonu sobu gde je nekad
Vera boravila, i odmah }e je poznati, mada nikad vi|enu,
po belom name{taju i jednom komadi}u bele zavese
{to se vijori zaka~en za kvaku otvorenog prozora, kao
zastavica poraènoga. Otvori}e orman, uveri}e se da
je prazan, oplja~kan. Izvu}i }e dve fiokice, tako|e
prazne. Pogled }e mu zapeti za orman~i} ugra|en
povisoko u zid, s raskriljenim belim vrata{cima iza kojih
}e nazreti, pore|ane u policama, knjige. Njih naravno
niko nije dirao, nasme{i}e se podrugljivo. No njega }e,
kad bude pri{ao bliè, uzbuditi uzana {tampana slova
na hrbatima ud`benika, istih koje je nekad i sam s

mukom pro~itavao, uze}e da ih pretura, razgleda,
zapazi}e me|u njima jednu neobi~nu, crveno ukori~enu
knjiìcu, otvori}e je, iznenadi}e se kad u njoj na|e rukom
pisane nema~ke re~i, ali njihove crte ne}e poznati mada
}e mu se one u~initi odnekud bliske, sve dok u listanju
ne bude stigao do poslednje stranice i ugledao druga,
druk~ija slova, za koja }e odmah znati da su Verina.
“Ana Drentven{ek, umrla l9. decembra 1940. posle
operacije ù}i.” Cela pro{lost }e mu se vratiti, stu{titi se
u njega kao ponornica; stavi}e svesku pod vojni~ku
bluzu i otr~ati s njom u kasarnu. Onde }e je pro~itati, ali
}e biti razo~aran: Gospo|ica, koju je znao samouverenu
do oporosti, otkriva se najednom razneèna,
bespomo}na pred ìvotom. Ipak }e zadràti svesku, kao
jedinstven predmet izvu~en iz poàra, a preda}e je
poàru pet godina docnije, po nagovoru i u saglasnosti
sa jedinim licem kome je ona tako|e ne{to zna~ila. Ne}e
znati da je ìv jo{ neko nevidljivo obeleèn krugom
dnevnikovog postojanja: Milinko Boì}, pacijent bolnice
za bezimene vojnike u Sauerkammermünde. Bez ruku
i nogu, bez o~iju, razorenih bubnih opni i glasnih ìca,
pokriven do vrata }ebetom ispod koga jedna gumena
cev vodi do posude na podu. U razmacima vremena,
koje on ne moè da meri, neko mu prilazi, pu{ta do
njega sveèg vazduha koji mu ponekad hladno oprlji
lice, pri ~emu se u taj sveì dah ume{a i miris tog nekog,
miris znoja i sapuna i koè u kom Milinko prepoznaje
ènsko, neka ruka ga otkrije, skine mu cev sa uda, jedan
sun|er natopljen mlakom vodom krene mu preko lica,
vrata, prsiju i stegna, pa ga dodirnu {ake, nekad meke

i tople, nekad tvrde i hladnjikave, stegnu ga i zakotrljaju
na trbuh, sun|er mu pre|e preko le|a i stra`njice, i on
se ve} kotrlja nazad, dobija cev na vrh uda i }ebe preko
trupa. Sada mu se u usta zaglavljuje neka druga cev, i
uskoro on po~inje da prima, sisaju}i, gutljaj po gutljaj
umereno tople, slane i slatke ujedno, hrane. Ne moè
da javi kad mu je hrane dosta, ali ipak ima utisak da
neko po ne~em to saznaje, jer hrana obi~no prestane
da curi kroz cev po{to u njemu nastupi sitost, i on dobija
kroz nju vode. Prestaje sve, do slede}e posete. Tada
on opet oseti onaj talas mirisa, koji se lagano razilazi i
napu{ta ga, pa poga|a naknadno kakvoj èni pripada,
krhkoj i crnoj, ili puna~koj, neodre|enih boja, kakvu sluti
u drugom jednom mirisu. Nekad mu se ~ini da je ènsko
koje mu se pribliìlo ri|e, i setiv{i se Vere, urlikne u sebi,
o{tro i otegnuto. Dalje od tog ne~ujnog urlika nema kud,
jer ni{ta ne zna: ni gde se nalazi ni kako je ovamo gde
se nalazi dospeo, ni {ta je to da se on uop{te negde
nalazi. Pa tako i povodom dnevnika Ane Drentven{ek,
kada se seti da je jednom - a {ta je to jednom? - negde
- a {ta je to negde? - bio spomenut, na ulici, kada je
kretao noge, jer ih je imao, ako ih je stvarno imao, kraj
jedne devojke, ako je nje stvarno bilo, koja mu je o
dnevniku govorila - mada vi{e ne zna sigurno {ta je
govor - on onda opet u sebi urlikne, i to je upravo izraz
njegovog poimanja toga predmeta.
OBIT ALI[T
OBITALI[T A. Ku}a Lazuki}evih, s kubetom, ukopana
ALI[TA.
betonskim stubovima u nepokorni, rastresiti, vetrovima
valjani i no{eni pridunavski pesak. Fasada s tri

polukru`na ispup~enja, u svakom trokrilni prozor
prizemlja i, iznad njega, sprata. Sa ulice pletena
gvozdena ograda i u njoj kapija koja se priklapa uz
zvonak klopot; na dvori{noj strani terasa s dva u ra~ve
ra{irena stepeni{ta, koja, levo i desno, vode u ba{tu s
travnjakom i sa tri u trougao razme{tena bora. U
vazduhu miris vode i r|e, iznad krova prelet belog
galeba, njegov ljudski krik i smeh. isto}a, suvi{e zra~na,
sobe i leti promajne, zimi zagrejane samo oko kaljevih
pe}i, koje se u zoru ishlade. Nov, ugla~an, naretko
raspore|en name{taj. Dozivanje iz sobe u sobu, odjeci
koji varaju. Nesporazumi, zamori. Ku}a Kronerovih, u
starom centru Novog Sada, u kratkoj, maloj, zaptivenoj
ulici iza evangelisti~ke crkve, kamo su kanalizacija i
vodovod stigli docnije nego u predgra|a. Ozbiljna ravna
fasada, nejednako razdeljena {irokom, zasvo|enom,
uvek otvorenom kapijom kroz koju se dopire u asfaltirano
kvadratno dvori{te s razbacanim buradima, sanducima,
par~adima ro{~i}a i, zimi, korama pomorandè. Sobe u
oba krila velike, zbog uskih prozora pomra~ne, ispunjene
me{avinom davno nabavljenih, ve} crvoto~nih, i novih,
skupih stvari, od kojih se ni{ta ne uklanja, nego sve,
jedno uz drugo, gomila. Prostrane, hladne kuhinje,
ostave s mnogo praznih boca i tegli, kupatilo u kom
pe{kiri, izve{ani gde se prolazi, padaju na pod. Iza
dvori{ta, izdvojen, s ivi~njakom u visini kolskog trupa
kao prega~om oko pojasa, smrknut, pra{njavih,
mnogookih prozora magacin, s drvenim odeljkom,
kancelarijom. Ku}a sa stanom Milinka i Slavice Boì},
o boku konji~ke kasarne, gde je kolovoz ve} od tucanika,

oivi~en jarkovima punim mulja i sme}a koje leti zagu{i
trava, kao star~eve u{i dlaka. Zgrada niska, kratka, a u
dvori{te, kao rak kracima, duboko uvu~ena sve do
posebno nazidanih, da{~anih, {upa i zahoda,
zajedni~kih, ispred povrtnjaka. Rojevi muva, p~ela, po
krovovima golubovi. Ulaz u stan kroz kuhinju, sa
{tednjakom sjajnim od {mirglanja, {iva}om ma{inom,
umivaonikom bojenim belo svake godine. Iza kuhinje
soba: rastavljeni bra~ni kreveti, na sredini sto i stolice
uspravnih naslona, orman na kom se zbijeno niù tegle
kompota i paprike s vinjetama godi{ta ispisanih na
nalepnicama. Dve ulice dalje, u omanjoj, prizemnoj ku}i
stan Ane Drentven{ek. Soba i kuhinja. Stari krevet,
orman, sto zastrt zelenom ~ohom i etaèr sa knjigama,
mahom ud`benicima i re~nicima raspadnutim od
upotrebe, ali i ponekim romanom i jednom antologijom
nema~kih izreka “Geflügelte Worte”. Na zidu pejza` u
ulju, kupljen od slikara, mladi}a, koji ga je ponudio jedne
zime, uramljenog, idu}i od vrata do vrata. U kuhinji
gvozden, napola zar|ao {tednjak, kredenac, sto i
hoklice, elektri~ni re{o na kom Gospo|ica naj~e{}e
kuva, na brzinu, bez strpljenja, jer je prostorija hladna.
U Beogradu, na drugom spratu gospodstvene
~etvorospratnice koja izlazi na dve ulice, garsonjera.
Nepomi~no te{ke stvari, zidni sat sa zvonom, desetak
ikona po zidovima, zapu{teno, posuknulo od cigaretnog
dima. Novosadske i beogradske kafane u prizemlju{ama
~ija su, nekad prostrana, dvori{ta naknadno na~i~kana
letnjim kuhinjama, {upama, ve{ernicama, sobama za
sastanke, od ~ijih otpadaka umire trava, korov, poslednja

nekresana vo}ka. Bolnica u Sauerkammerm•nde na
bregu visine 546 metara, s prilaznim asfaltnim putem
koji se pred kapijom zavr{ava. Visok zid od cigala, iza
njega ~etiri dvospratne kvadratne zgrade, jednake, na
jednakim razmacima kao kockarska ~etvorka; u svakoj
po 32 sobe, od kojih jedna lekarska i jedno malo skladi{te
lekova. Pozadi, iza vratanaca u zidu, okruèni stablima
do njih iskr~ene {ume, humke s drvenim krstovima bez
natpisa. Logor Osvjencim kod Krakova u Poljskoj.
Desetine hektara bodljikavom ìcom visoko ogra|ene
ravne zemlje, prekriljene duguljastim, niskim barakama,
upravnim zgradama na sprat, ~a|avim radionicama,
belo okre~enom prizemnom javnom ku}om, bolnicom,
zatvorom s podrumima za mu~enje i zidovima za
streljanje i ve{anje, sve to nadvi{eno {trkljastim
osmatra~nicama i oblim odàkom furune za spaljivanje
- krematorijumom.
GOSPO\ICINO DOSELJENJE u Novi Sad: stupanje

brodolomnika na kopno. Na kopno neslavno: gde su
najvaljaniji uro|enici oni dru{tveno najniì: taljiga{i i
zidari nadni~ari, jer rade previ{e i za suvi{e mali novac
da bi se mogli predati porocima. Svake subote se
okupaju u kuhinji u koritu u koje im je èna nasula vrele
vode, presvuku se u ~isto, pa idu u kr~mu, da se napiju
i da po povratku ènu istuku i oplode. Svi ostali nose u
sebi otrov nedovoljne pregaènosti: ne~emu teè. itaju
nedeljne ilustracije i prièljkuju da su milioneri, ili
inspektori policije, ali zato da bi sebi uredili basnoslovnu
javnu ku}u ili da bi sli~no mogli zabraniti drugima.

Ovakav pogled na staleè, me|utim, nije delila
Gospo|ica, iako je u Novom Sadu ìvela po jevtinim
stanovima, ba{ u susedstvu ~ednog radni~kog sveta.
Ona je poticala iz drugog, druk~ijeg kraja, iz vinogorja
zagorskoga, s poslednjih obronaka sne`nobelih Alpa,
iz gradi}a s brdski ~istim ulicama i iz ku}e sa zeleno
obojenim prozorskim kapcima koja se neumoljivo
provetrava, i gde se nedeljom razgovara sa ùpnikom o
neuni{tivosti vere i o uspehu dece u {koli. Kao Nemica,
uz to, u podsticajnom okruènju slovena~ke i hrvatske
ve}ine, k}i sajdìje koji je, hrom, bio napu{ten od svoje
ène kada je Gospo|ici i sestri joj bilo pet i sedam
godina, pazila je i posebno na pona{anje i na~in
izraàvanja, pa i na isticanje svojine, jer je valjalo potvrditi
se, izdvojenosti i moralnim senkama uprkos. Zbog te
prpo{nosti, koju je, mo`da, protuma~io kao izdajni~ki
znak imu}nog stanja, na nju je bacio oko pomo}ni
bele`nik, Slovenac, visok, ko{~at, suncem opaljene
tamne koè i kukasta nosa nad tr{avim pepeljastoplavim
brkovima, i ~im su se uzeli, ubedio je (bio je preduzimljiv
u krevetu) kako valja da zatraì svoj deo nasledstva, da
bi ovaj bio dodat mirazu, koji se pokazao nedovoljan,
radi preseljenja u Zagreb i otpo~injanja samostalnog
posla. Taj samostalni posao trebalo je da bude neka
vrsta advokatske kancelarije, upravo savetovali{ta,
po{to Janez Drentven{ek pravni fakultet nije imao, no
je samo naginjao struci; a ispilio se kao podrumski lokal
u jednoj sporednoj ulici zagreba~kog Starog grada s
natpisom u dre~e}im bojama preko ulaza u visini trotoara
“Pravna pomo}! Re{enje va{ih problema je iza ovih

vrata!”, {to ga je Drentven{ek prepisao iz jedne reportaè
o ameri~kom poslovnom ìvotu. Niko, ipak, nije si{ao
sa svojim brigama niz klimave stepenice te biv{e,
odavno puste cipelarske radionice sa njenom novom
primamljivom firmom, pa se sav nov~ani promet svodio
na pla}anje zakupnine. Druga zakupnina odlazila je na
name{tenu sobu koju su mladenci iznajmili nedaleko
od “kancelarije” i gde je Ana Drentven{ek, da bi
pri{tedela, na gvozdenoj pe}i premazanoj srebrnom
bojom kuvala ger{lu i prìla griz uz barene vir{le, jer je
od tetke koja je nju i sestru, mesto odbegle matere,
vaspitavala, znala da je to, premda jevtina, “jaka hrana”,
u kojoj mu{karci uìvaju. Ali Drentven{ek nije bio
utilitarist, voleo je rasko{, pohovane odreske i pivo,
svetle tople sobe u kojima svira muzika, te je izbegavao
ku}u izgovaraju}i se poslovima. U stvari, razgledao je
izloge u Ilici i ve~eravao po restoranima. U jednom je
upoznao garderoberku tridesetih godina, prsatu, s jakim
nausnicama, i saìveo se s njom, najvi{e da bi stekao
pravo i povod da do zatvaranja sedi, ~ekaju}i je, u
kafanskom dimu i àgoru, mesto da se dosa|uje kod
ku}e. Onde je Ana ~amila uplakana, jer on joj vi{e ni u
krevet nije dolazio, iako je bdela do njegovog dolaska
~itave no}i, kraj griza koji se lagano ugljenisao na
neuga{enoj pe}i. Po danu, u koji bi izronila crvenih o~iju
iz svoje usamljeni~ke sobe, nalazila je zaborav u dru{tvu
stanodavke, udove Tkalec, tako|e Nemice, donekle
tako|e obmanute u svom, davno pro{lom braku, jer joj
se mu`, darovit svira~ i pomalo kompozitor, rano bio
razboleo na plu}ima i umro, ne na~iniv{i joj poroda a

namu~iv{i je dàngrizavo{}u. Jedinu svetlu grudvu u
se}anju na zajedni~ki ìvot starica je izvla~ila sa
njegovog po~etka, kada je, tek ven~ana s Tkalcem,
zastavnikom trompetistom, doplovila (zaista brodom, u
kabini, iz Be~a - to im je ujedno bio svadbeni put) u za
nju prvo mesto slu`bovanja, Novi Sad, grad daleko
prema istoku, ali na Dunavu, kao i Be~, i s nema~kim
govorom u {irokoj upotrebi, s mo}nom vojnom tvr|avom
prekoputa, kao kakvim [enbrunom. Sve je tu, ~ini joj
se, plivalo u ruì~astim odrazima, kao u miri{ljavoj vodici.
Dunav ruì~ast u suton, vazduh ruì~ast rano izjutra,
cvast vo}aka s prole}a, muèvljev glas iz ruì~aste
ba{te, gde je pou~avao sviranju na violini i trubi mali{ane
~iji su se roditelji takmi~ili da mu ih, uz naknadu, povere.
Njene pri~e u boji plele su se nepresu{no kroz
usamljeni~ke dane Ane Drentven{ek, a preobrazile se,
neo~ekivano, u izlaz kada je Janez Drentven{ek sasvim
i{~ezao, odnev{i kri{om svoje li~ne stvari u zajedni~kom
koferu i unov~iv{i ~ak i name{taj iz radnje za koju,
ispostavilo se, dva poslednja meseca nije platio kiriju.
Mlada èna stajala je bez sredstava, u gradu u kom je
doìvela jedino uvrede, nadomak svog gradi}a, gde se
onemogu}ila - {ta je bilo prirodnije, nu`nije nego oti}i
daleko? [to dalje. Onamo gde su ljudi jo{ jednostavni,
gde vladaju blagostanje i izda{nost ravnice. Pla~u}i se
pripremila za put, pla~u}i ju je stanodavka blagoslovila,
zavide}i joj na mladosti koja }e se jo{ rascvetati u onom
lepom, blagom kraju. A stigla je u Novi Sad (vozom) po
letnjem pljusku, koji je nepoplo~ani prostor pred
stanicom nakvasio u blati{te, te je na petama odgacala

do najblièg hotela, punog seljaka i nakupaca na
proputovanju. Onde, na spratu, do pred zoru je slu{ala
lelekanje peva~ice iz kafane u prizemlju i smeh kelnerica
koje su goste dovodile u susedne sobe. Sutradan je
potraìla podstanarsku sobu i iznajmila je, zbog
pristupa~nije kirije, u jednoj od onih predgradskih,
prizemnih najamnih ku}a sa bunarom na pumpu i
zahodom od dasaka, koje }e do kraja biti okviri njenog
ìvota, uzroci njenih nezadovoljstava, glavobolja,
gubljenja apetita. [ljunkovito tle i rastr~ane bistre vode
vinogorja zagorskoga zauvek }e ovde, u carstvu peska
i lepljive crnice, ostati predmet zavi~ajne ~e`nje, a uzalud
}e njene o~i traìti i obe}anu ruì~astu boju na sivim,
leti usijanim a u sva ostala godi{nja doba kaljavim
plo~nicima, po neobuzdanom buju ba{ta, po
rastrganom, mle~nom nebu. Hrana koju }e mo}i da
dobavi ima}e ukus peska {to ga vetar pronosi ulicama
i ubacuje pregr{tima kroz pukotine ispod vrata i oko
prozora, ljudi }e biti spori, lukavi, gleda}e u nju `mirkaju}i
u neprilici ili poku{avaju}i da proniknu kao tajnu za{to
je do{la me|u njih. Ali ona }e se se}ati svog zdravog
detinjstva, svog valjanog oca koji se nije uzdrmao kada
je bio neverno ostavljen s maju{nom decom, ve} je
nastavio da vu~e hromu nogu jo{ upornije od ku}e do
pijace, od pijace do ku}e, iz sobe u radionicu, iz radionice
u sobu i u crkvu i u op{tinu, {tite}i njih dve, stoje}i ispred
njih uzdignute glave i isturenih prsiju kao brana ~estitosti.
Sada je bila sama sebi ta brana, pa se krutila da je ne bi
ne{to povilo. S ljudima se ophodila u~tivo, ali na
odstojanju svog druk~ijeg vaspitanja. I{la je za poslom,

koji je nalazila ~itaju}i oglase u mesnim novinama,
naj~e{}e uz decu imu}nih, kao ~uvarica i negovateljica
umesto njihovih razmaènih majki, ali je ve} tada
ma{tala o pou~avanju, poput onog iz Tkal~evi~inih
kazivanja, na trubi i violini u dnu ba{te, na mesto ~ijeg
tre{tavog i cijukavog glasa je stavljala blagozvu~je svog
maternjeg jezika. Dala je, sad ona, uglas u novine, i
~im su se javili prvi u~enici, napustila je poslove
Kinderfr„ulein, postav{i odsad samo Fraulein -
Gospo|ica. Drànje ~asova ju je prisililo da uredi
sopstveni stan - dodu{e jevtin, u istom, siroma{kom
kraju - da u njega kupi name{taja, istina polovnog, i na
otplatu; u isti mah otpala je od obilne doma}e hrane
koju je dobijala uz decu. Jela je sad po~esto sam hleb,
i pila - jer je po~ela bolovati na stomaku - ~aj od kamilice,
koju bi krajem leta predostro`no ubrala na ledinama van
grada i osu{ila na svom delu tavana. De{avalo joj se da
od gladi povra}a, ali bi je uvek, kad je ve} o~ajavala,
neka kom{inica ili mati nekog u~enika pozvala na uìnu
ili joj poslala kola~a da ih proba. A u me|uvremenu,
njena savesnost, napredak njenih |aka u {koli i skromna
cena njenih ~asova izlazili su na glas u gradu, me|u
ljudima koji su brinuli o budu}nosti svoje dece, pri }emu
je ovom li~nom rastu}em ugledu doprinosio i rast ugleda
sile koju je, svojim i njenim jezikom, i nehotice, zastupala.
Po~ela je u poslovnom smislu stajati na noge. Tada se
na njenom pragu pojavio Janez Drentven{ek, omr{aveo,
progru{anih i obe{enih brkova, u istanjenom odelu i
kaputu i u zama{}enom, zelenom, na lova~ki nalik
{e{iru, nedavno otpu{ten iz zatvora, gde je boravio zbog

pronevere. Zamolio je Gospo|icu za opro{taj, obe}ao
da }e se besprekorno vladati, raditi, i ona, ma koliko u
njega bila razo~arana, nije mu se mogla odupreti. Dva-
tri dana u~tiv, poslu{an, odlaze}i na duge {etnje za
vreme njenih ~asova, javljaju}i se zama{nim skidanjem
{e{ira kom{ijama, po~eo je uskoro da traì novaca za
cigarete i novine, pa i za kafanu, jer se do posla, govorio
je, ne moè do}i bez dobrih poznanstava. Takvih je
navodno s vremenom sticao, i kroz njih saznavao za
mnoge korisne ideje, samo {to je u ostvarenje svake
trebalo uloìti ne{to gotovine. Obnovile su se stare ~arke
i strahovanja, s tom razlikom {to je Gospo|ica sada bila
oslobo|ena lakovernosti, a imala obavezu da drì
pribrano nastavu po {est i sedam i osam ~asova dnevno.
Gubila je ìvce, prestala je da jede, povratila je ù~; u
isto vreme vlasnici ku}e izjavili su da ne èle slu{ati
sva|e po svu no}. Gospo|ica je naloìla muù da ode,
a on je tu uslovio novcem za tro{kove puta i za po~injanje
nove egzistencije u nekom drugom mestu. Ponovo je
morala da uzme novca u zajam, a onda da otpla}uje.
Stalno je ne{to otpla}ivala, za ne{to {tedela, i uvek je
uspevala da u{tedi, da otplati, da odradi, samo ju je
{tednja - i novca i zadovoljstva - razjedala. Sve ~e{}e
je pobolevala, i bolesti su je sve vi{e udaljavale od
o~ekivanja koje je nosila u sebi - jo{ uvek - iz ruì~astih
opisa gospo|e Tkalec, koja su uklju~ivala i onaj mu{ki
glas {to iz ba{te mrmori i {to ga je ona prenosila sad na
ovog sad na onog ~oveka, poznanika, udvara~a. Po~ela
je uvi|ati da }e, postigav{i samostalnost, ostati isuvi{e
samostalna, sama, a da samo}i nije dorasla. Tada,

nemaju}i kome da se poveri u slaninarskom, pakosno
u{kiljenom Novom Sadu, po~ela je pisati dnevnik.
PRISUSTVO NEMICE nastavnice u Novom Sadu

ponudilo je Nemanji Lazuki}u ostvarenje davnog nauma
o ubacivanju trojanskog konja u tabor neprijatelja.
Neprijatelj njegovog naroda, dakle i njegov, bili su Nemci,
doseljenici u Vojvodini, koji su, oslanjaju}i se na oja~alo
Tre}e Carstvo, zgrtali ispred Srba najplodniju zemlju i
zidali na njoj prostrane ku}e pa ih punili svojim, na izgled
slabokrvnim i mlitavim, ali u radu i napredovanju upornim
nakotom. Lazuki} je u ovom, po stanovni{tvu me{ovitom
kraju bio tako|e do{ljak, iz Srbije; on ne samo {to nije
razumevao nema~ki, negu nije mogao ni zamisliti da se
{kripava nema~ka re~ (koju je slu{ao kao |ak-vojnik iz
rova preko ni{ana pu{ke) dade bez zazora izgovoriti,
pa ga je zapravo od trenutka dolaska u Novi Sad, nazvan
srpskom Atinom, poraàvalo {to neko civilan i izgledom
obi~an i ~ovekolik to ipak ~ini, i upravo ~ini njemu na
dometu uha. (Smetao mu je i ma|arski, ovde jo{ {ire
odoma}en govor, ali sa te strane nije ose}ao opasnost:
“Ma|are }emo”, govorio je, “pojesti za doru~ak.”). Pratio
je s usredsre|enom mr`njom sve {to su Nemci javno i
intimno ~inili, kako su se bogatili, kako su se u~vr{}ivali
osnivaju}i rodoljubive organizacije, {ire}i svoje
osvaja~ke ideje, svoje slike, ambleme, zastave. inili su
sve ono {to su Srbi, po njegovom mi{ljenju, trebalo da
~ine, na ovoj svojoj periferiji osvojenoj ma~em uz
njegovo, Lazuki}evo, u~e{}e i `rtvu, ali {to, avaj, nisu
~inili niti su ~initi umeli. [to je bilo najbolnije, on ni sam

to, pokazalo se, nije umeo. U Novi Sad je prispeo, po
zavr{etku studija koje su se zbog rata oduìle, s
unutra{njom misijom da posrbljuje. Me|utim, primio je i
zadugo nije odbacio pripravni~ko mesto kod advokata
Matkovi}a, Bunjevca katolika, koji je otvoreno àlio za
civilizovanom Austro-Ugarskom i zastupao u parnicama,
uglavnom, jer su bili najimu}niji, Nemce i Jevreje.
Lazuki} je kod doktora Matkovi}a imao, uz platu, i stan,
sobu s mekim divanom i debelim zastorima od zelenog
somota koji ujutru nisu propu{tali svetlost ni uli~nu buku;
u polumraku tog stana, i senovitog dvori{ta, na koje se
otvarao, principalova k}i Klara, ve} za{la u tridesete
godine, bleda i krhka, u~inila mu se privi|enjem ~iste
nevinosti, pa je dozvolio da bude uvu~en u bra~nu mreù
koju su Matkovi}i, o~ajni zbog neudate jedinice, oko
njega ispleli. Ra~unao je da }e njena, po starini
hercegova~ka krv, na vatri njegovog sveèg, mla|eg
soja, da uskipi i razlije brojno potomstvo: tri sina je
namerio da s njom ima, a k}eri koliko bude potrebno
dok se èlja za naslednicima imena ne ispuni. No, posle
drugog sina, èna se razbolela, i to ba{ na materici;
operacija, izvedena u Zagrebu, zape~atila je njegove
dalje nade. Tada se i javno okrenuo protiv Nemaca, kao
vitez kome su izbili iz ruke {tit pa mu preostaje jedino
da napada. Napustio je tasta i obratio se drugoj klijenteli,
Srbima preduzima~ima i politi~arima; sproveo je s
uspehom nekoliko krupnih parnica i sazidao na dug vilu
izvan grada blizu Dunava, kamo se selio novi vladaju}i
sloj. Ipak, vi{e od sopstvenog blagostanja njega je
brinula sudbina nacije, pa se odu{evljeno vezao za malu,

ali od vlade pomaganu nacionalisti~ku stranku,
objavljuju}i u njenim novinama zapenu{ene napade
protiv nema~kog podla{tva i manjevrednosti. Ovi napisi
su, me|utim, ostajali bez pravog odjeka, jer mesto da
su bili potkrepljeni podacima, koje su malobrojni ~itaoci
u njima o~ekivali, vrveli su od samih mucavih vapaja i
{upljeg busanja. Pitaju}i se za{to je to tako, Lazuki} je
sebi morao priznati da neprijatelja, kog tako silno mrzi,
na àlost premalo poznaje; uvi|aju}i da je za njega
samog, pa i za starijeg mu sina Rastka - koji se uostalom
izmetnuo na majku, slab telom i bezvoljno povu~en -
kasno da nadoknadi bolni nedostatak, odlu~io je da za
boj prsa u prsa osposobi barem Sredoja, kog je i ina~e,
glavatog, tamnokoòg, prekog, smatrao istinskim svojim
izdankom, te ga je za po~etak poslao Gospo|ici da u~i
nema~ki jezik. A sa Robertom Kronerom bilo je obratno:
on je Gospo|ici poslao k}er Veru - kad ve} sina nije
mogao privoleti - zato {to je nema~ki, upravo lokalni
{vapski, bio njegovoj deci maternji jezik, kao uostalom
njemu jidi{, tako|e ogranak nema~kog. Ogranci
iskvareni, i jedan i drugi, sa nedozvoljivim saìmanjima
i iskretanjima; odstupanja od pravila, od pravilnosti, kao
i, ~inilo mu se, ceo njegov ìvot. Evo mu se znamenja
vrzmaju po ku}i, kao crni glodari. Njegova mati,
povezane obrijane glave, }utljiva, u mra~nom kutu svoga
dela ku}e predana molitvama, postovima, ritualnom
paljenju sve}a u petak uve~e, kao da bi preteranom
revno{}u htela da iskupi grehe svog sina i unu~adi,
obe{~a{}enih blizinom i dodirom i krvlju snahe
nejevrejke, sluàvke i drolje. I ona, snaha, njegova èna,

neuka, ne~iste pro{losti, s bledim telom iznojenim
stotinama no}nih znojenja, proparenim stotinama no}nih
parenja, nadimljenim stotinama no}nih pu{enja,
bezvrednim za bilo {ta sem sno{aja, a za sno{aj njemu
neupotrebljivim. Kroner, koji je sedeo nasred ku}e kao
islednik i krivac, ~as u kancelariji-pregradi veletrgovine,
~as u njoj susednom stanu, ose}ao je ova, od
uobi~ajenog odstupaju}a vladanja, kako kotrljanje nekih
ludih to~kova pod temeljima, koje ga odvla~i kojekuda
ra{trkano i nekontrolisano, u neku sramnu propast.
Sklanjao je o~i. Ali i ne vide}i, ~uo je nepravilne govore,
kre{tave i dre}ave, raznorodne, svoje dece i ène i
majke, i ~inilo mu se da nakaznost tih govora i oli~ava i
podsti~e nered u temelju njihovog pona{anja. On sam
proveo je kao mladi}, poslat po zavr{etku trgova~ke
{kole od strane svog dalekovidog i velikodu{nog oca,
~etiri godine u Be~u, kao volonter i docnije kontist, kod
poznani~ke firme Adelst„dter und Sohn, pa je odlaze}i
subotom u Burgtheater, a radnim danima uve~e na
predavanja Trgova~ke omladine, imao prilike da nau~i
pravilan, knjièvni oblik i izgovor re~i nema~kog jezika.
Trudio se da se sluì tim re~nikom i izgovorom kada bi,
u nedeljna popodneva, i{ao u posetu svom poslodavcu
u ku}u da ~avrlja s njegovim dvema odraslim k}erima i
manjim sinom, za sto~i}em u salonu, iza kog je {irok
orman sadràvao dela pisaca ~ija su imena bila
od{tampana zlatnim slovima na hrbatu: Körner, Goethe,
Herder, Schiller. On je te knjige dobijao i u zajam preko
nedelje, i mada nije stizao da iz njih mnogo pro~ita, sam
disciplinovani sled {tampanih zaku~astih gotskih slova

koja je u krevetu pred usnivanje poluglasno i{~itavao -
ba{ kao molitvu, u vreme nekada{njih, od majke
nau~enih molitava - dovodio ga je u stanje ponositog
mira. Tada se u njemu ra|ala odluka da ostane zauvek
u gospodskom, urednom Be~u, ma i ~itavog ìvota
~inovnik, a ne gazda u podvodnom, lenom Novom Sadu,
koji mu je izgledao dalek, potonuo svojim niskim ku}ama
u maglu i {iblje, kao zagu{ljiv san. Ali otac se razboleo,
umro, mati ga je posle sahrane zadràla da se na
njegovom ramenu ispla~e, a u jecaje pla~a bila su
udenuta i uputstva za vo|enje trgovine, preuzete od oca
u amanet. Nije se mogao odupreti, ali je o~ajavao zbog
zabitosti u koju je zapao, zbog lo{eg braka u koji ga je
zavelo mo`da o~ajanje, zbog zbrkanih govora, u koje
ga je zagnjurio taj brak. [alju}i }erku do{ljakinji, on
ispruà ruku, naknadno, za smislenim ìvotom koji je
proma{io.
VEÊRNJA IZDV AJANJA. Jedino Milinko Boì} i mati

IZDVAJANJA.
mu Slavica ne znaju za to bolno nadimanje li~nosti. Oni
su i uve~e zajedno, tek uve~e zapravo. Iako, otkako je
postao velik de~ak, sin spava u sobi, a mati na otomanu
u kuhinji, oni, po{to legnu, razvezu, podignutim glasom
da bi se ~uli na razdaljini, pa ipak prigu{eno da ih ne
oseti kom{iluk, razgovor za koji obdan nisu imali
vremena. “Ima{ li sutra gimnastiku?” “Moram li ujutro
po hleb?” “Danas si manje u~io nego ju~e.” Ne samo
re~i, ve}, po{to one prestanu, misli, spajaju ih jedno s
drugim kao putevi {to se prepli}u, kao nokti {to se blago
zarivaju jedno drugom u dlan. @eljno, nezasito. Kod

Lazuki}ev1h podvojenost. Stariji su zaneti jedno drugim,
kao prikazama. Lazuki}ka, s ravnim listovima nogu koje
u kasnijim godinama na ~lancima oti~u, s bledim
udubljalim kapcima nad izbuljenim o~ima, upalih obraza,
obe{enih grudi, jo{ je ushi}ena svojim izvo|enjem iz
poznog, beznade`nog devoja{tva i svojim spasiocem,
ozbiljnim i juna~nim Nemanjom; on, iako je izneverila
njegova nadanja u obilan porod, vidi nad njom, u oblaku,
blagoslov bogatstva i rasko{i. Leè u istom krevetu
svake no}i i miluju se. Sporo, strpljivo, vrlo ne`no, kao
da je ono drugo lomljivo. S re~ima izvinjavanja
pro{aputanim na uho drugome. Sa skoro suznim
rastankom pred usnivanje. Ali ta obazrivost je mnogo
~ujnija nego {to oni misle: pod njihovom ne`no{}u krevet
uzdi{e i cvili po sat, parket potmulo odzvanja dok
kora~aju, najpre jedno pa drugo, pipaju}i, jer ne pale
svetlo, u kupatilo, odakle dugo pljuska i {u{ti voda u
zahodskoj {olji i kadi. Sinovi, navikli na te {umove kao
na prve i najdublje u se}anju detinjstva, ve} su pro{li
davno i kroz tuma~enje njihovog zna~enja. Prosto im
smetaju. Rastko, koji ~ita sad ovaj sad onaj roman, ili
istoriju neke egzoti~ne zemlje ili reportaù o pozadini
ratova i prevrata, mr{ti se jer mu odvla~e pa`nju.
Sredoje, koji odmah gasi lampu da bi se predao
sanjarijama, odupire im se snaè}i uobrazilju do
opipljivosti, a onda, pobe|en ipak, prasne u smeh.
Gospo|ica je i stvarno, fizi~ki, sama; ona oslu{kuje u
mrak, ~ini joj se da ~uje mi{a kako gricka u }o{ku sobe,
da ~uje vrzmanje ma~ke (mo`da lopova) pod prozorom
u dvori{tu. Ona misli na oca, misli na ljude koje je preko

dana srela (na ponekog mu{karca), misli na sutra{nji
dan, koji joj se, sledom ~asova, sledom re~i koje na
njima mora izgovoriti, ~ini neprekora~ivim,
nepregledljivim kao brdo, meko, rastresito, koje }e se
na nju sru{iti i zatrpati je. Kod Kronerovih je sama jedino
baka, u svom delu stana razdvojenom od sinovljevog
kapijskim prolazom. Ona se jo{ uvek ose}a kao da je
tamo, u “gospodarskom stanu”, a ne u ovom sluìnskom,
u koji se, dodu{e, svojom voljom povukla, ~im ju je sin
obavestio da }e se, i kim, oèniti. Misli onamo, ne
ovamo, zami{lja ja~e nego {to ~ulima prima: unuka i
unuku, snaju, kako se razvalila, razbaciv{i noge preko
rubova kreveta, s ri|om obraslinom u sredini, odi{u}i
smradom svog parfema, ~iji otrov njenog sina (kog ne
vidi, sem kao crtu, bola) gu{i, tanji, topi. Gerhard, koji
se ceo dan vitlao sa uli~arima, spava otkako je izubijanu
glavu spustio na jastuk; Vera, u svojoj beloj devoja~koj
sobi, upore|uje, kao dva lista knjige: prizore ulice, lica
suseda, grdnje profesora, urlike dece, s uku}anima,
njihovim licima i pona{anjem, pa uznemireno shvata
da ih deli ambis. [ta treba u~initi da se on premosti,
zatrpa? Ne moè da doku~i, samu ose}a da ne{to
potmulo oko nje ne dozvoljava da do|e do izravnanja,
do smirenja. Njena mati me|utim spava. Namirila je sina,
toplo je u sobi, krevet je mek, niko je ne}e buditi, ujutru
moè ustati i posle muà. A on, u svojoj radnoj sobi u
koju je dao preneti kau~ tobo` zbog knjiga koje su mu
onde pri ruci i kad ih se kasno zaèli, prevr}e se u jedu
{to zna da ona tako zadovoljno miruje, {to ga ne ~eka,
ne èli. @eli li ikog, u svom snatrenju, ili makar u snu?

On veruje da ne èli, jer je takvu poznaje: da je sama
sebi dovoljna dok je ovako uz sina, okruèna sigurno{}u.
Ali sigurnost se ru{i, sin se udaljuje (on to vidi pre nje),
i ~im se ti potpornji budu izmakli, zna da }e se i ona
izmigoljiti, klisko kao riba, i neodoljivo, kao {to se
izmigoljila iz svog ranijeg ìvota, uvukav{i se u njegov,
samo da bi ga obmanula, a onda jednom i ostavila.
RADI ZADOVOLJENJA
ZADOVOLJENJA, Robert Kroner odlazi u ku}u s
devojkama Olge Hercfeld. Ona se nalazi nedaleko od
njegove ku}e, u prvoj prometnoj ulici na koju izlazi uli~ica
pozadi evangelisti~ke crkve. Ku}a se vidi ~im se na tu
ulicu (Kara|or|evu) kro~i, temeljna, ovisoka, isturena
na ugao ravnim zasekom na mestu vrata, sada
zazidanih, nekada{nje zlatarske radnje pokojnog Filipa
Hercfelda, muà Olge Hercfeld. Onamo ka uglu, iza ~ijeg
se zase~enog zida odràvaju ljubavni sastanci, palacne
Kronerov pogled u svako doba dana, i kad ne misli da
svrati. Svra}a po dogovoru, u sporazumno odre|eni,
obi~no ve~ernji, sumrakom za{ti}eni ~as, napustiv{i
ku}u tobo` radi {etnje pred ve~eru, i kad stigne, onde
ga ve} ~eka devojka, neka od tri-~etiri Hercfeldkine
stanarke koje kod nje borave po nekoliko nedelja ili
meseci da bi zatim mesto ustupile drugima, ili devojka
ili èna iz grada koja je pristala na Hercfeldkin nagovor
da se za novac dade obljubiti. Ove namernice, ène
koje on ranije nije video, ve} }e mu biti pokazane i
predstavljene tek u ~asu kad treba s njim da legnu,
njemu su najdraè, donose mu uzbu|enje nepoznatosti,
iznena|enja, ispunjavaju}i ili razo~aravaju}i jedno

o~ekivanje koje je uvek istureno do krajnje crte
mogu}nog. Do crte ljubavi, jer Kroner je spreman, svaki
put, da spozna ljubav i re{i se na stalnost i vernost
ukoliko u slu~ajnoj èni na|e odziv na svoje te`nje. Na
svoju glad za jednim neprisutnim, nedostaju}im
ose}anjem koje za trenutak sevne u dodiru sa ènom i
onda redovno i{~ili. Ono ga je obmanulo utiskom trajnosti
kada je na sli~an na~in, u sli~noj bludnoj ku}i, u kr~mi
pred vrbaskom èlezni~kom stanicom, prona{ao svoju
ènu. Ugledao ju je, u{av{i u zadimljenu, od buke
nabubrelu kafansku dvoranu, s kofer~i}em, da sa~eka
voz, raskrupnjalu, belu, nabreklih rumenih usana me|u
koje je gurala rub ~a{e, ~a{e pune vina, koja je zvonko
kuckala o njene krupne bele zube, pre no {to }e niz
nagib njenog grla saliti oporu, kiselu, vatronosnu te~nost.
Danuo je: “Rezi!” gotovo ne veruju}i da je to ona,
sluàvka-dete s kojom se ga|ao jastucima i valjao po
}ilimu dok su mu tata i mama pozadi u radnji brojali i
knjiìli dnevni pazar, i sa kojom je spavao, obu~enom,
ri|ih pletenica pruènih po belom jastuku na kome je
njemu po~ivala glava, da ne bi bio sam i pla{io se mraka
dok mu se mati i otac ne dovezu kolima iz Sombora ili
Sente posle pija~nog dana. Tada je Rezi, sluàvka,
Nemica, spretna i jaka, ìlava, delovala kao mala
mu{kobanja, u pore|enju s njim, |akom, `goljom,
skinutim za spavanje u dugu belu spava}icu, i tek ako
bi se potukli i on se rasrdio, iznena|ivao se kako je,
omlitavljenu smehom, lako baca na oba mr{ava ramena.
Tada jo{ skoro nije ni imala dojki, ve} samo dva pljosnata
breùljka na prsima, po kojima je on pobedni~ki polegao,

pritiskuju}i joj rukama ruke na pod, nogama tanke bele
mi{i}ave noge na }ilim, da se ne bacakne i ne svali ga
sa sebe. Ali tu, u kafani, ona je ve} bila obla, grudi su joj
mle~no raspinjale ùtu izrezanu svilenu bluzu, u licu
bela, vla`nih belih zuba koji su se bili pravilno rasporedili
iza njenih tankih, zategnutih usnica, i kad je mle~no
raspinjale ùtu izrezanu svilenu bluzu, u licu bela, vla`nih
belih zuba koji su se bili pravilno rasporedili iza njenih
tankih, zategnutih usnica, i kad je legla s njim u krevet,
u sobi iza kuhinje kamo ga je odvela po{to se s njom
pogodio i podmitio kr~maricu, rastvorila mu se u rasko{i
odrasle devojke. Kroner nije prestao da k njoj odlazi,
izgovaraju}i se majci za ~esta putovanja u Vrbas
naplatom ra~una, u onu predstani~nu kafanu, u njen
razvrat i bestid, sve dok se nije njome oènio, posle
naizmeni~nih kolebanja, zaricanja da }e s njom raskrstiti,
zga|enosti, ponovnih odu{evljavanja njenom
detinjastom ne`no{}u sli~nom onoj u no}ima kada su
bivali ostavljeni sami u trgova~koj jevrejskoj ku}i, gde
je [vap~e, hri{}an~e, goj, uvek samo sluga, stvor nièg
reda, mada zagonetno opasan i zato dràn na
odstojanju. Turobnom, mr{avom Robertu Kroneru ona
je bila jedini podstreka~ igre, zaborava - nekad u
detinjstvu i sad u odrasloj dobi, kada se igri i zaboravu
teì kroz zametanje novih ìvota -, on nije mogao
zamisliti nikoju drugu da sa njom zame}e porod, iaku je
pokajni~ki znao da kao Jevrejin to treba da ~ini s
istovernicom, no, sve istovernice sa kojima su ga
sastavljale slu~ajnost i provodadìjske smicalice njegove
zabrinute matere ledile su u njemu svaku pomisao na

igru, na krevet, na potomstvo, kao da su starije ro|ake
sa kojima bi bio nateran na rodoskrnavljenje, i on je
ispred njihovih prete}i iskeènih osmeha putovao u
Vrbas, u predstani~nu kr~mu, i s Rezom, umereno
pijanom od vina, i{ao u krevet, prljav i osramo}en, no u
kom mu je ona rastvarala toplo crvenilo svoje kose,
jezika i trbuha. Ali po{to se njome oènio - nanev{i
sramotu i sebi i majci, nju navev{i da se preseli u
sluìnski stan da ne bi bila pod istim krovom, ~ime ipak
nije izbegla susedni{tvo i blizinu sa biv{om sluàvkom,
koju je nekad otpustila zbog bezna~ajne gre{ke i tako
re}i ona gurnula u nered, na krivi put, da bi je za kaznu
dobila nazad kao snaju -, Kroner vi{e nije u njoj nalazio
nekada{nju drugaricu u igri. U{av{i u njegovu porodicu,
kao da je izgubila svu neobaveznost i lakomislenost koje
igra zahteva, kao da je i nju zasuo nanos odgovornosti
koja pritiskuje narod ~ija je glavna briga da preìvi.
Trudno}u je shvatila ozbiljno, kao neki zadatak; leù}i s
Kronerom, po~ela je dràti o~i napeto uperene u mrak
iznad postelje, izbegavala je nagle pokrete i ostajala
pod njegovim stiskom ravnodu{na, kao da nekom
drugom polaè ra~una o pona{anju. Zbilja je tako bilo;
taj neko je bio njen sin, prvoro|en~e, Gerhard Kroner,
tiranin od ~asa ro|enja, koji ju je o{trim pla~em pozivao
sebi u sate kada je Robert èleo da bude s njom. Gurala
ga je sa sebe i tr~ala sinu, bez dvoumljenja, a on je
ostajao kraj kreveta uspravan, zami{ljen, slu{aju}i iz
susedne sobe ljubavno gukanje njeno sa sinom, grgotav
smeh u koji bi se utopio i njegov krik i njen zabrinuti
odziv ~im bi se sreli i ona ga privila na grudi. Stajao je,

dugo je stajao ~ekaju}i da ona sina uljuljka, uspava,
~ekao uzalud, jer bi ona i sama ~esto zaspala kle~e}i
kraj njegovog kreveti}a s glavom na rubu njegovog
jorgan~i}a, ruku zavu~enih poda nj i pod jastuk, ri|e
kose rasute po njegovom obrazu koji se blaèno trzao
pod golicanjem. Robert ju je molio da se vrati u topli
kevet, ili bi je pokrio }ebetom od ramena do bosih nogu,
da bi mogla ostati tako, u fakirskom poloàju, za nju
divno udobnom, od koga joj se zarilo lice, kao i de~akovo.
Gubio ju je, i u tom gubljenju nalazio ~as razlog o~aja
~as povod ganu}a, jer ga je ono, mislio je sujeverno,
mo`da razre{avalo krivice zbog stupanja u brak sa
ènom koja mu nije dolikovala. Ponekad bi se razgnevio
na nju i, da bi je vratio svesti o bra~noj obavezi,
primoravao je da ostane s njim dok bi dete u susednoj
sobi plakalo - kao da je ose}alo kad valja zaplakati, kad
mu ona postaje neverna - ali nekoliko takvih prinuda
sasvim ju je otu|ilo od zagrljaja, oni su joj postali mrski,
izbegavala ih je i kad dete nije za to davalo povoda.
Vi{e nema ène, uvi|ao je Kroner; èna do koje je do{ao
po cenu poniènja, pada, napu{ta ga. Sada je morao,
da bi iskupio po~injeno, dalje kliziti po padini na kojoj je
na nju nai{ao, i ~inio je to postaju}i posetilac ku}e za
randevue Olge Hercfeld. Olga Hercfeld je bila Jevrejka,
ali Jevrejka emancipovana, od svog muà,
slobodoumnjaka i esperantiste, mnogo starijeg,
ostavljena bez dece i nau~ena na samostalan ìvot.
Umesto materinstva, razvila je sklonost da ugovara i
omogu}uje ljubavne sastanke, za koje se ose}ala
zaslu`na kao da svoje posredovanje ne napla}uje. Stoga

su je razo~aravala sva odstupanja od o~ekivanog
pona{anja onih koji su njeno dobro~instvo koristili. Svaka
devojka koju bi uzela k sebi na stan, u jednu od velikih
i mra~nih, hladnih soba svoje dvokrake ku}e, trebalo je
da ispuni nekakvu najsmeliju predstavu o podstanarki-
ljubavnici, koja ukusno kuva, temeljito sprema, a kad
god se to od nje zai{te, odu{evljava ènstvom i
vatreno{}u; isto tako nadala se da }e njene povremene
go{}e izvesti ~udesna osvojenja gospode sa kojom ih
ona upoznaje, pa }e ovi nju obasuti darovima i pa`njom.
Umesto toga stanarke su bile lene i neuredne, a po{to
bi neku otpustila, obi~no bi se uverila da ju je ona ve}
dugo potkradala; ène koje su joj dolazile spolja u ku}u
obe}avale su sve dok im je trebalo hitno novaca za
poba~aj ili kre~enje stana, no, ~im bi uvidele da se kod
nje ne moè brzo zaraditi mnogo, ili zasitile prvu potrebu,
ostavljale su je na cedilu, ba{ kao i njihovi povaljiva~i,
velikodu{ni samo dok su zadovoljenje o~ekivali. Ovo je
bila sadrìna àlbi {to ih je prostirala pred Kronera,
sunarodnika i ~oveka od re~i i reda, u ~asovima ~ekanja,
u polutami, kada bi neka od obre~enih nepoznatih gospa
iz grada kasnila, ili pri dogovoru o nekom slede}em
sastanku, nakon malo~as obavljenog koji ih je ostavio
jedno kraj drugog zadovoljno i dokono. Ne bi ni primetili
kako senke oko njih tamne i produbljuju se, jer je jo{
dublji od njih postajao njihov razgovor. Tonuli su do
krajnjih iskrenosti: Kroner je slobodno nabrajao ène
koje mu se dopadaju, ozna~avaju}i podrobno telesne
osobine koje mu ih ~ine privla~nim, a ona mu je pri~ala
o svom braku, ranoj udaji za ve} vreme{nog Hercfelda,

koji, predan svojim ~ovekoljubivim zamislima, nju nije
zadovoljio ni kao ènu ni kao siroma{ku }erku èljnu
uspona. Razumevali su jedno drugo lako, i napola
kazanim re~enicama, jer je nekazano dopunjavao izraz
lica, pokret, ili neka re~ na jidi{u, dovoljno so~na da
do~ara ceo jedan prizor, situaciju, i ~ak, jer je uz re~i
progovarala neka neodredljiva zajedni~ka pro{lost, koja
koliko ih je odvajala od ostalog sveta, toliko ih je
uzajamno pribliàvala na tim samotnim sedeljkama iza
zabravljenih vrata. Nekoliko puta je, sledom razgovora,
dolazilo me|u njima i do telesnog dodira; Hercfeldka,
kratka i mesnata, kon~aste slamnoùte kose i o{tra
kratka nosa, nagnula bi se napred u fotelji i svojom
nabijenom toplom {akom uhvatila Kronerovu koja mu
je mirovala u krilu, pa bi zatim krenula za njome cela,
pod njega, svla~e}i ga na sebe, na pod, me|u svoje
krupne dojke na kojima bi se ku}na haljina kao ~udom
rastvorila. Ali, po{to bi se da{}u}i uzeli, za tili ~as, oni
su ustajali, odlazili najpre jedno pa drugo u kupatilo da
se operu, a zatim se vra}ali i, pale}i cigarete, nastavljali
razgovor kao da ga nisu ni prekinuli. Ono kratkotrajno
me{anje tela nije smetalo njihovom prijateljstvu, ve},
{tavi{e, kao da ga je produbljivalo: Kroner se i dalje nije
ustru~avao da raspravlja o osobinama drugih èna, a
Hercfeldka je nastavljala da mu preporu~uje jedne, a
odgovara ga od drugih, kao da se tek u najprisnijem
dodiru osvedo~ila do tan~ina u njeguvim sklonostima.
I SREDOJE LAZUKI] dospeo je jednom, pred sam rat,

u Hercfeldkinu k}u, obeleìv{i time najvi{u ta~ku do koje

se ispeo, u Novom Sadu, po vrludavim putanjama ljubavi
za novac. U toj oblasti, uostalom, ta ku}a je sigurno
zauzimala najvi{e mesto u gradu, a mo`da je, ako
uìvanja u ljubavi priznamo za najmo}nija, predstavljala
neku vrstu op{teg novosadskog vrhunca. Zbilja, {ta ju
je moglo nadma{ivati? Balovi, igranke, pa i oni s
najprobranijim u~esnicima, kao {to su lekarski i
novinarski? Ili bogosluènja, u svih petnaest ili dvadeset
crkava u gradu, pravoslavnih, katoli~kih, protestantskih
i usamljeno posve}enih manje brojnim pastvama kakva
je jevrejska, jermenska, i sektama kakve su
adventisti~ka, subotarska i ko zna sve koja - dovode}i
sama sebe pod sumnju svojom raznoliko{}u? Ili nauka,
koja se negovala u dvema gimnazijama, mu{koj i
ènskoj, i u dvema-trima stru~nim, trgova~kim i
tehni~kim {kolama, pod rukovodstvom i nadzorom
nastavnika za koje je slu`ba zna~ila uhleblje posle
studentskog gladovanja? (Ili na dobrovoljnim kruòcima,
kursevima, od kojih se jedan pominje i u Gospo|i~inom
dnevniku - ishodi{tima sumnjivih, brzupleto preuzetih i
pristrasno{}u iskrivljenih u~enja?) Oko svih ovih, naoko
plemenitih, delatnosti tako|e su se motala isku{enja tela,
ploti, kuè}i ih pohlepom za novcem i prevla{}u, koja
su se, me|utim, u sku~enim prilikama malog mesta na
prelazu Panonije i Balkana, brzo iscrpljivala u
razo~aranje i samoporugu. Skleptati druge ili biti
skleptan, izigrati ili biti izigran - ako je to predstavljalo
sav raspon mogu}nosti razgorelih htenja, onda je zbilja
bilo jednostavnije i svrsishodnije pretvoriti ih odmah u
neposrednu, ~ulnu nasladu, u kartanje uz pivo pod

senovitim drve}em leti, a u zagrejanoj, osvetljenoj kafani
zimi; u masno meso s vru}im krompiri}ima i u hla|ene
lubenice; u mirisavo vino, vuneno rublje i postavljene
cipele. Dosada, koja miluje kao slepa, gojazna, bogata
tetka. Ulice, na kojima se ni{ta ne zbiva, dok ne protr~i
ma~ka, isko~iv{i kroz prozor podruma, u kom ju je
iznenadila sluàvka s upaljenom sve}om i korpom
ponetom za sitna drva. Sluàvka s korpom, nevidljiva
sa ulice, predstava o njoj, to je ono {to moè rascepiti
dosadu. Njeno pognuto telo, treperava svetlost koja joj
pada, razjedaju}i, na obraz, njena puna mi{ica. @ena.
Dok ène prièljkuju mu{karce i lukavo ih, skoro
neprimetno, mirisom i kretnjama, mame u pravcu svojih
jajovoda, mu{karac, nestrpljiviji, kupuje ih. Hercfeldovoj
su dolazili na~elnici banske uprave koji su ~inovnike
pozivali pritiskom na dugme na pisa}em stolu; dolazio
joj je vlasnik najve}eg mlina nedeljno jednom, u
jedanaest uve~e, izme|u svr{ene partije karata u uvek
istom, mu{kom, dru{tvu i odlaska ku}i; dolazio joj je
lepi, negovani veleposednik iz okoline, toliko gord da
nije hteo pre}i Dunav ni za ljubav beogradskih pozori{ta
i barova, nikad, jer onde ve} prestaje Srednja Evropa.
Svi su oni svoje sujete i grabeì zavr{avali ovde, gde ih
je blizina mladosti, glatka zarumenjena koà pod
prstima, mogla opiti da na ~as zaborave kako }e jednog
dana biti svejedno mrtvi, truli pod zemljom, bilo {ta sad
nad njom ~inili i postizali. Ta samozaboravna, ili
smrtozaboravna, crta bila je prisutna, po samoj njihovoj
prirodi, i u ljubavnim zaletanjima Sredoja Lazuki}a, ali
nje on zbog svoje mladosti nije bio svestan. Imao je

nepunih {esnaest godina kada je prvi put, sa {kolskim
drugom ne{to starijim od sebe, apom Drago{evi}em,
“oti{ao kod devojaka”. Pre toga, devojke, a to zna~i sva
ènska bi}a, mu~ile su ga svojom nedosti`no{}u. One
su imale noge, ruke, usta, trbuh, zube, i sve su to bili
delovi tela potrebni, kao i njegovi, da objedinjavaju
odre|ene sastojke i obavljaju odre|ene radnje, ali su
sem toga neodoljivo mamili da ih se dotakne, da ih se
sebi privije i u njih prodre, nanose}i bol. Devojke i ène,
me|utim, pretvarale su se da i ne slute to drugo svojstvo
svoga tela. One su ga upotrebljavale kao da je to obi~no
telo, prekr{tale su noge sede}i na stolici da bi zauzele
udobniji poloàj, i jedino {to bi ih kratak uzgredan pokret
povla~enja suknje preko ogolelog kolena odao da znaju
da sem zauzimanja udobnijeg poloàja uzrokuju i
odre|en utisak. Smejale su se otkrivaju}i zube i crveni
jezik kao da je posredi jedino neodoljiva potreba da se
{ala proprati rastvaranjem vilica i podrhtavanjem tela,
ali njihovi zubi i jezik delovali su sasvim druk~ije nego
zubi i jezik nekog druga ili poznanika, nekog mu{karca.
To ipak niko nije priznavao. Da je Sredoje poku{ao da
na ona usta stavi svoja, svak oko njega bi se zgranuo,
iako su usta bila namazana crveno da bi upozorila na
svoju so~nost koja se samo dodirom moè proveriti.
Kona~no ga je to licemerstvo gurnulo u mr`nju. Vi{e
nije mogao zamisliti svoj odnos prema èni druk~ije nego
kao slamanje, nasilno, njenog licemerstva. Ali kako je
znao iz iskustva da je ono op{te rasprostranjeno i ìlavo,
morao je u svom zami{ljanju posezati za situacijama
koje kr{e svaku naviku, svaki otpor i ponos, svaku volju

za i najmanjim pretvaranjem ili samouzdizanjem.
Postepeno, razvio je mu~iteljsku ma{tu. Devojke koje
bi mu za dana pale u o~i prizivao je u predstavu uve~e,
u krevetu, po{to bi mrak zbrisao oko njega sve crte
stvarnosti, ne vi{e kao devojke i ène, k}eri i sestre
njegovih sugra|ana {to su one uistinu bile, nego kao
poslu{ne predmete njegove volje. A da bi ih tako
pot~injene mogao zamisliti uverljivo, morao je i sebe, u
zami{ljanju, preobraziti, iz èljnog gimnazijalca u
odraslog ~oveka izuzetne mo}i. Bivao je, u tim ma{tom
istkanim prizorima, bogata{, hipnotizer, kradljivac
skupocenog nakita, sve dok se nije, biraju}i {to
podesniju ulogu, namerio na zanimanje koje je upravo
oli~avalo nasilni~ku mo}: gusarskog kapetana. Sad je
tek pred njim pukla nepregledna raznolikost surovih
ljubavnih zgoda i obrta. Video je sebe u vatri i dimu
pomorske bitke kako, s isukanim ma~em, na ~elu ~ete
podivljalih gusara, preska~e ogradu nekog otmenog
jedrenjaka, i dok njegovi ljudi seku protivni~ku posadu,
on, koji se bori uporedo s njima i bodri ih i zapoveda im,
ve} skre}e zakrvavljeni pogled i kr~i put preko le{eva u
donju palubu, gde su se, dr{}u}i i kr{e}i ruke u
oslu{kivanju neizvesne bitke, zbile putnice broda,
mekopute negovane ène i devojke; ili kako pucnjevima
topova sa svog brodovlja prisiljava lu~ki grad na isticanje
belih zastava, pa dok njegovi odredi razoruàvaju
skr{ene branitelje, s grupicom najpoverljivijih ljudi prodire
u domove tragaju}i za lepim ènskim robljem, da ga
odvu~e na svoj komandni brod kao plen. Uvek bi ono
prvo, bitka, bilo sredstvo za osvojenje drugoga, roblja,

jer je znao da }e ène kojih se bude domogao kroz krv
i pogibiju njihovih za{titnika, smo`dene uàsom vi|enog
i strahuju}i za sopstveni ìvot, zderati sa sebe ko{ulju
licemerstva i uzdràvanja i baciti mu se pred noge mole}i
da ih po{tedi, bez obzira na cenu. Sa tim ènama mogao
je, najzad, ~initi sve, i on je bi~evao ma{tu da u svakoj
slici, svakoj sceni iznalazi nove i nove mogu}nosti mu{ke
nadmo}i, koje }e ga usre}iti. No, te scene, ma kako
dovitljivo zami{ljene i izgra|ivane, jedino su njegovoj
misli, ne i telu, donosile zadovoljenje; telo su, budu}i
nestvarne, dovla~ile samo do praga naslade i ostavljale
ga onde da se gr~i. Posle tih scena nije se moglo ~initi
drugo nego ponoviti ih, dalje razvijati, do novih, jo{
bolnijih gr~eva. I kada je apa, dugovrat, bubulji~av, tankih
ispucalih usana, smejulje}i se objasnio Sredoju kako
samo novaca treba da bi se do{lo do prave telesne vlasti
nad devojkom, ovaj je bez dvoumljenja jo{ istog dana
popodne uzeo trideset dinara iz maj~ine fioke u trpezariji
i trkom ih odneo svom novom putovo|i. Odvezli su se
tramvajem do pijace, u{li u jednu malu i neupadljivu
kr~mu prekoputa ispra`njenih, opustelih tezgi, smestili
se za stolom kraj zida utvrdiv{i s olak{anjem da su
gotovo sami, poru~ili kru{kovca kod sme|e, puna{ne
ène koja se iza {anka dogegala do njih i koju je apa,
mnogo boja`ljivije no {to su predskazivala njegova
hvalisanja, upitao za neku @ivku, pa su ~ekali tu @ivku,
osvr}u}i se pla{ljivo i pokajni~ki na svaku glasnu re~ za
drugim, udaljenim stolom, gde su pila tri èlezni~ara,
sve dok nije u{la @ivka, mlada i mr{ava, buljooka, u
suknji do iznad kolena, sela me|u njih, stavila noge na

pre~ku stola da joj se suknja zadigla do ruba ~arapa na
sabljastoj butini, kud joj je apa, namiguju}i, gurnuo
musavu {aku. Poru~ili su i za nju pi}e, pili su, do{aptavali
se, poga|ali, posle ~ega su apa i @ivka ustali i iza{li na
vrata iza tezge. Desetak minuta kasnije apa se vratio i
rekao Sredoju neka sad iza|e on jer ga devojka u
dvori{tu ~eka; poslu{av{i ga, stvarno se skoro sudario
sa @ivkom tik pred vratima u polutami rane ve~eri; ona
mu je uhvatila ruku i povela ga kroz dvori{te, preko
klimavih cigli i raskva{ene zemlje u posebnu nisku
zgradu, u sobu zagu{ljivu od isparenja sapunice i od
memle, raskop~ala ga spreda i povukla na krevet, ra{irila
se pod njim i uvukla ga u sebe. Doìveo je trenutak
olak{anja, ru{enja nagomilane napetosti i postao rob
kr~mi i ku}a za sastanke. Rob tog sverazlaù}eg
utapanja, posle gr~a, u tu|i gr~. Ono je, razume se,
nosilo u svome dnu i razo~aranje. Hladne prste, hladno
krilo, hladne krevete, grube re~i, ùrbu. Ili nemarnost,
gnev. Ali uvek i o~ekivanje od slede}eg spajanja, od
slede}e ène, koja }e ga, nekim ~udom, mo`da, primiti
pokorno i ushi}eno, miomirisno ~isto pripremljena ba{
za njegov dolazak.
MILINKU BO@I]U,
BO@I]U iako je s njim drugovao, Sredoje
Lazuki} nikad nije govorio o svojim poniranjima u
polusvet. Milinko je bio suvi{e odsudno ispravan a da bi
se u nekog javila volja da ga uvu~e u klizave teme; sem
toga, u doba Sredojevih lutanja on je vodio ljubav sa
Verom Kroner i bio njom toliko obuzet da se moralo
pretpostaviti kako pred svojom devojkom ne}e pre}utati

ni{ta, pa ni ispovesti prijatelja. Uplovio je u tu ljubav
kao brod u luku (ali ne kao gusarski brod, kakav se
privi|ao Sredoju, nego kao bela la|a linijske plovidbe,
{to se {epuri pred gra|anima okupljenim na obali); prsio
se, na {etali{tu, s Verom, isturaju}i kruto ramena i
{araju}i kestenjastim o~ima tamo-amo u potrazi za
priznanjem. Pri tom, on se nije ~udio {to ga je Vera
prihvatila (~udio se Sredoje), jer je smatrao da se
vredno}om i ~estito{}u moè zasluìti sve, pa i naklonost
izuzetno privla~ne devojke. Za tu naklonost on je radio,
uporno, od ~asa kada je Veru zapazio, kao {to je radio
za dobre ocene u~e}i, kao {to je radio za svoj prijatni
izgled neguju}i kosu i zube i gimnasti{u}i u slobodnim
~asovima. Imao je meku, ali upornu prirodu svoje
matere, sa kojom je, kao saveznikom, ve} bio okon~ao
pobedonosno jedan rat u porodici: samoubistvom svoga
oca. Otac je bio sasvim druk~iji od njih dvoje:
neprilagodljiv prek, optere}en zaslugama koje je stekao
u danima stvaranja Jugoslavije potkazuju}i ma|arone,
a dobiv{i, u naknadu, samo agentsko mesto u policiji,
jedva dovoljno unosno da se oèni i sku}i. Voleo je
autoritativni detektivski posao koji mu je bio poveren,
ali, }o{kare}i i birtijaju}i da bi do~uo {to vi{e, propio se,
te su ga unapre|enja mimoilazila. To ga je razjedalo;
oboàvao je sina i sanjao da mu osigura vi{i dru{tveni
poloàj, a slaba plata, ~iji je poprili~an deo tro{io na
alkohol, vukla ga je naprotiv dnu. @ena je bila spremna
da mu pritekne u pomo} - imala je doma}i~ku {kolu i
znala {iti -, ali joj je on zabranjivao da svoju ve{tinu
unov~uje, smatraju}i da bi to krnjilo njegov, agentski,

ugled. Na to je ona uzela da kom{inicama kri{om
prepravlja stare haljine, za malu, gotovo neprimetnu
naknadu, no on je ove tajne svojim detektivskim njuhom
otkrivao i ocenjivao kao neku vrstu ne samo
neposlu{nosti, ve} i neverstva; dolaze}i ku}i pijan
izvla~io je prestupnicu iz kreveta za kosu i iznu|ivao joj
priznanja o broju prepravljenih haljina i visini zarada kao
da se radilo o pla}enim preljubama. Milinko, razbu|en
vikom i pla~em, gledao je sede}i u krevetu ra{irenim
o~ima te obra~une, a kad bi se otac umorio, iskakao je
iz kreveta i pritr~avao, bos, u ko{ulji, materi, da joj
pomogne ustati i nakvasiti modrice. Za oca, koji bi dotle
stiskao glavu ote~enim {akama, nije imao ni pogleda
razumevanja; agent to nije izdrào: posle jedne prepirke
istr~ao je iz stana (bio je sneg, decembar), odjurio do
{upe, obio je jednim zamahom pesnice, u{ao u nju,
izvukao pi{tolj i ubio se pucaju}i sebi u slepoo~nicu. Na
Milinku ova spektakularna pogibija nije ostavila {tetnog
traga - kao {to bi na mnogom drugom, pa i grubljem
detetu - ve} ga je naprotiv tek ona istinski uverila da zlo
obavezno gubi u sukobu s vrlinom. Uostalom, posle
o~eve smrti ìvot njegov i maj~in krenuo je tako
o~igledno nabolje da se takav zaklju~ak i prirodno
nametao. Agentska plata je dodu{e presu{ila (zamenila
ju je neznatna penzija), ali su prestali i svi oblici rasipanja,
koji su gomilali dugove i sva|e. Mati i sin napustili su
raniji, dvosobni uli~ni stan u hladnoj gra|anskoj ku}i,
gde se od njih, zbog glasnih sva|a i njihovog krvavog
zavr{etka, zaziralo, i iznajmili drugi, znatno jevtiniji, u
dnu velikog dvori{ta s mno{tvom skromnog radni~kog

sveta koji ih je uvaàvao i ujedno postao pravi okvir za
rad skromne ali savesne kroja~ice u koju se Milinkova
mati sada slobodno i skoro ushi}eno pretvorila. U njenoj
kuhinji, kraj prozora, {iva}a ma{ina koju je dobila jo{ u
miraz zujala je po ceo dan do kasne ve~eri, a u susednoj,
jedinoj sobi, stolovao je za to vreme Milinko, u~e}i. I za
njega je ova radna izdvojenost, posle o~evih prgavih
ispada, zna~ila blaèno smirenje. Sede}i za visokim
ovalnim stolom od orahovine, na koji je radi za{tite bila
stavljena i odozdo pod rubovima pribada~ama
pri~vr{}ena plava hartija za pakovanje, s knjigama i
sveskama i olovkama raspore|enim ispred sebe i levo i
desno od sebe, okruèn njima kao grudobranom junak
u opsadi grada, on je ose}ao kako mu se znanje, koje
osvaja, upija u glavu, ~ine}i je teòm i zna~ajnijom. Pri
tom je vrlo rano - jo{ na po~etku gimnazije, pravog
u~enja - shvatio va`nost i zna~enje vremena za uspeh
posla: koliko je ono neophodno, ali i koliko ono
neminovno, tako re}i nezavisno od volje, deluje na
postizanje cilja, samo ako se na po~etku dobro namesti
proto~na cev od izvora do u{}a znanja, kao {to se na
maj~inoj ma{ini igla namesti povrh {ava. Ose}ao se
gospodarem vremena i preko njega gospodarem znanja,
a kako je verovao da znanje otvara vrata svakoj te`nji
za boljitkom, ose}ao se i gospodarem svoje sudbine.
To ose}anje razvilo je u njemu sigurnost koja je plenila;
nikad nije ùrio, uvek je u svakog gledao smireno,
nasme{enim kestenjastim o~ima, u {koli odgovarao
pribrano ali nenametljivo, znaju}i da ima na~ina i
vremena na pretek da pokaè svoje sposobnosti, pa su

ga nastavnici cenili, a drugovi ga ipak nisu mrzeli. Tako
je mogao da se zbliì i sa Sredojem, koji je bio vi{e lo{
nego osrednji |ak, ali je, zahvaljuju}i ku}nim prilikama,
naro~ito navici svoje matere da se okruùje lepim
predmetima i znamenitim knjigama, imao i neka
van{kolska znanja, Milinku nedostupna. Ovaj se za njih
odmah zainteresovao. Otkud zna{? za~udio se kada
ga je Sredoje upozorio da se jedan sportski (teniski)
izraz izgovara druk~ije nego {to nalaù zakoni srpskog
jezika. I zar se o tome moè dobiti merodavan sud i
mimo {kolske nastave, koja sli~ne oblasti zaobilaz!? I
gde? Tako je saznao za leksikone, ta skladi{ta znanja,
od kojih je neke Sredoje vi|ao i razgledao jo{ kad nije
znao ni ~itati, uzimaju}i ih, za ljubav {arenih slika u njima,
iz ormana za knjige u dnevnoj sobi. Mogu}nost da bi i
on jednom smeo videti otvoriti takvu knjigu presudno je
uticala da se pribliì Sredoju i podnese ispade njegovog
nehata i podrugljivosti, sme{e}i im se kao uzgrednim
nesta{lucima. Strpljenje mu je bilo nagra|eno kada ga
je Sredoje zbilja jednom odveo u svoju vilu, kako se
tada ve} zvala ku}a s kubetom, u kojoj je on imao na
spratu posebnu sobu s pogledom na negovani travnjak
sa tri mlada jedra bora. Milinko se nije dao potkupiti
ovom rasko{i, nego je kao zapet ~ekao svr{etak
popodneva, ve`baju}i sa Sredojem, koji ga je nevoljko i
rasejano slu{ao, lekciju iz aritmetike, da bi s njim mogao,
kako mu je bilo obe}ano, posle po~inka bole{ljive
gospo|e Lazuki}, si}i u najzad ispra`njenu dnevnu sobu,
stati pred visoki stakleni orman i primiti od Sredoja na
ruke ogromnu i debelu knjigu u kojoj su, kad se rastvorila,

blesnule sitnim slovima od{tampane povorke
obave{tenja. asom ju je razgledao, uverio se, pro~itav{i
dva-tri odeljka na razli~itim stranicama, da je to zbilja
ono {to je Sredoje tvrdio i {to je sam na osnovu tvrdnji
zami{ljao, pa je okrenuo prvu stranu i ({to Sredoje nikad
nije u~inio) pa`ljivo pro~itao nekoliko puta naslov i
podatke o izdanju. Sutradan je ve} to izgovarao u knjiàri
prekoputa gimnazije, i po{to je njen vlasnik
pobedonosno doneo iz magacina primerak iste knjige i
vrlo spremno saop{tio njenu cenu, slede}ih meseci
Milinko je {tedeo da bi kupio taj “Veliki Minervin leksikon
op{teg znanja”. Vremenom je postao lovac na leksikone,
njihov skuplja~, jer se ispostavilo da ba{ ova vrsta
priru~nika do u dlaku odgovara zamisli koju je bio u
èljama stvorio, ne veruju}i da ona postoji ostvarena:
knjiga u kojoj nema ni~eg suvi{nog, kao ~esto u
ud`benicima, jer uga|aju |a~koj tromosti, ve} samo
su{tina, ~injenica do ~injenice, i gde je ta su{tina
svrstana da se moè na}i bez sle|enja reda po vremenu
(kao u istorijama) ili po vrsti i veli~ini (kao ud`benicima
iz prirodnih nauka), nego slobodno prema potrebi. Ipak,
to otkri}e, koliko je potvrdilo njegovu ma{tu, toliko je i
poljuljalo raniju neznala~ku sigurnost: suo~ilo ga sa
opasno{}u da bi mogao i neke druge va`ne izvore
znanja mimoi}i samo zato {to je o njima neobave{ten.
Vi{e nije imao smelosti da se li{i Sredoja. Traìo je
njegovo dru{tvo na odmorima izme|u ~asova, udesio
da bude preme{ten s njim u istu klupu, laskao mu je i
postigao da njegova poseta vili Lazuki}evih bude
uzvra}ena. Tako se Sredoje obreo u dvori{tu velikom

kao jezero oko kog su se nizali jednosobni stanovi, me|u
kojima je Milinkov bio jednak i izgubljen kao kami~ak
me|u kami~cima. U svakom stanu se ne{to zbivalo,
svima nao~igled, iz svakog je neko isturao glavu, pred
svakim je poneko stajao, sedeo; ovde je jo{ sve bilo
prvobitno i prirodno, toplo i u{u{kano, prostorije su bile
mesta za spavanje i za kuvanje, voda se crpla kofom iz
bunara kroz ~iju se tamu moglo proniknuti do ljeskavog
dna, Sredoje je bio ponu|en vru}om bundevarom iz
tepsije, izva|ene pravo iz {tednjaka u koji je mogao
gledati sede}i pred ulaznim vratima, gde mu je bilo
postavljeno na trono{cu. Njegovoj naravi, okrenutoj ne
znanju, kao Milinkova, ve} zadovoljstvu, ova
jednostavna sredina odgovarala je bolje od samotne vile
na Limanu, i on je postao stalan gost. Milinko, koji bi
opet radije boravio u susedstvu onih ozbiljnih knjiga,
mirio se s ulogom doma}ina, jer je, imaju}i Sredoja kraj
sebe, mogao biti siguran da mu ne}e proma}i ni{ta bitno
iz sveta obave{tenosti; isto zahvalno ose}anje gajila je
prema Sredoju i Milinkova mati dok je hitrim pogledom
ispitivala kroj njegovih pantalona, na~in na koji je
o~e{ljan, koliko je i kako utopljen. Postao je uzor. I kad
je jednog dana, mr{te}i se nemarno, rekao: “]ale me
goni da uzimam ~asove iz nema~kog”, majka i sin (ona
zaustaviv{i ma{inu, on podigav{i glavu sa lekcije koju
je ~itao) zglednuli su se zna~ajno. “Nema~ki?” upitao je
Milinko po{to se pribrao od uzbu|enja od kog su mu se
osu{ila usta. “Pa nema~ki }e se tek dogodine u~iti”,
budu}i da su tad bili u drugom gimnazije, s francuskim
kao dotle jedinim obaveznim stranim jezikom. Sredoje

je sme{ljivo nabrao nos. “Ma nije zbog {kole. Tata tvrdi
da je zadnji ~as, ako ho}emo da smo na visini doga|aja.”
Kroja~ica i njen sin posmatrali su ga napregnuto,
o~ekuju}i da objasni ovu napola-pretnju napola-
obe}anje, no kako se to nije desilo, ona je spustila iglu
na {ivo i nastavila da okre}e to~ak ma{ine, dok se on
ponovo latio pro~itavanja lekcije. Ali uve~e su seli pod
lampu u kuhinji da se dogovore. Milinko je ponosno
rastvorio svoj leksikon i pro~itao stavku “Nema~ka” dugu
tri i po stranice s dvema ilustracijama: panoramom grada
Berlina i portretom kancelara Bizmarka sa u{iljenim
{lemom na glavi, pa su ve} sutradan upitali Sredoja kod
koga }e to uzimati ~asove. On nije umeo ta~no re}i, ali
je obe}ao da }e saznati; nastalo je poduè otezanje i
u~estalo podse}anje, dok nije jednog dana doneo, na
par~etu hartije, ispisano pravilnim u~eni~kim rukopisom
svoje matere: “Gospo|ica Ana Drentven{ek, Stevana
Sremca ulica 7, u dvori{tu levo”. Milinko i njegova mati
kliknuli su u jedan glas: da je to u kom{iluku, a pre}utali
da ih je toliko ushitila naznaka “u dvori{tu”. Kroja~ica,
~im je smogla vremena, obukav{i se sve~ano (ali ne i
napadno, jer je valjalo tvrditi cenu) i s ceduljom u ruci,
krenula je u prvu popre~nu ulicu. Vratila se s najboljim
utiscima (“Zna{, ona nije ni najmanje uobraèna”), a i
cena koja joj je bila zatraèna za ~asove nije prelazila
o~ekivanu svotu. Milinko je, istina, pre no {to }e doneti
odluku, podsetio mater na nameru, koju je ranije imala,
da obnove posteljno rublje, no ona ga je u}utkala rekav{i
da }e jednim temeljnim krpljenjem mo}i da odgodi taj
tro{ak. Tako je Milinko, u isti mah kad i advokatski sin,

postao polaznik privatnih ~asova iz nema~kog, pa je
mogao da se ravnopravno dogovara sa svojim drugom:
“Kad ima{ ~as kod Fr„ulein? Ja sutra”, u ~udnu tu|insku
re~ rado je izgovarala i kroja~ica, opominju}i sina
nepotrebno i mimo obi~aja: “Ne zaboravi da ima{ ~as
kod Fr„ulein.” Ose}ala je, iako to ne bi umela tako
iskazati, da je zahvaljuju}i ovom novom koraku, koji za
nju zna~i ne malu `rtvu, u njen dvori{ni stan prodro duh
stranog sveta, sve~ove~anske {irine, izjedna~iv{i ga sa
onim ku}ama koje najvi{e drè do napretka. Bilo je tu
napola proro~anstvo, jer je njen sin Milinko, odlaze}i na
~asove kod Fr„ulein, kao uostalom i Sredoje Lazuki},
po~eo da ukr{ta svoj put s Verom Kroner, koja je
pripadala ba{ jednoj od takvih ku}a. Sudbina ju je dakle
nudila obojici, no njenu ponudu je u to vreme prihvatio
samo M1ilinko. Na Sredoja je Vera delovala odbojno,
kao izazov njegovom strpljenju i razumu. Za{to je
kora~aju}i tkala malim, skladnim nogama, stavljaju}i ih
jednu pred drugu meko kao da me|u njima ne{to steè?
Za{to je nad svoje koso use~ene o~i spu{tala crvenkaste
duge trepavice, a onda ih, kad bi Sredoje skoro minuo,
naglo podizala i bacala na njega brz, radoznao pogled?
Za{to je ri|u kosu plela u kurjuk koji je tanko i ìlavo
pocupkivao na le|ima njenog crnog, do nad kolena
kratkog kaputa? Imao je èlju da je kazni za sve te
znakove smi{ljenosti, da ih iz nje istera grubo kao {to
se pra{ina isteruje iz uleàne haljine. Jedne zime, druge
ili tre}e njihovog poznanstva, vra}aju}i se s ~asa kod
Gospo|ice, ugledao ju je, u sporednoj ulici, gde se pribija
uza zid ispred najezde desetine de~aka koji je zasipaju

grudvama snega. Jednu ruku u beloj vunenoj rukavici
bez prstiju bila je digla pred lice i vrat da ih za{titi od
vla`nih, hladnih pogodaka, a isto tako podigla je dopola
i jednu nogu u beloj kon~anoj dugoj ~arapi i crnoj dubokoj
cipeli za sneg, nepotrebno, saviv{i je u kolenu, kao da
{titi sredinu tela. Grudve su padale po njoj i po ùtom
zidu ku}e kraj koje je stajala, ogla{avaju}i se potmulo i
ostavljaju}i okrugle, nejednako guste bele pe~ate; de~aci
su se ùstro saginjali i grabili sneg da bi ga na brzinu
umesili i bacili na nju i pri tom su iz grla pu{tali zadovoljne
krike, kao hajka~i. Sredoje je stao i bez daha se zagledao
u Veru. Kolebao se bi li joj pritekao u pomo} (jer ipak je
spadala, u~e}i kod iste nastavnice gde i on, u njegovo
dru{tvo) ili je naprotiv tako|e napao grudvama kojima
je pruàla tako primamljivu metu. Tada se desilo da je
jedan od de~aka, mo`da kolovo|a napada, prestav{i
da na nju baca grudve, pritr~ao Veri, obujmio je silovito
oko vrata i pritisnuo na njen zajapureni obraz èstok,
zvu~an poljubac. Na to su svi pohrlili da slede njegov
primer i devojka je najednom bila okruèna de~acima
koji su se izme|u sebe gurali da je dohvate, obgrle i
poljube, kao da je ona neko jelo u koje treba brzo zagristi
i sa zalogajem pobe}i. Sredoje, koji je jo{ uvek stajao
po strani, osetio je u njihovim naglim pokretima, u
njihovim kratkim grlenim uzvicima toplotu i mekotu onog
devoja~kog tela koje se pod naletima lomi i uleè, on je
i sam poleteo k njoj, odgurnuo dva velika de~aka i pripio
usne na njen vreli, od suza i snega i od tu|e pljuva~ke
mokri obraz. Pukao je, pod poljupcem, kao slatka, zrela
{ljiva. Uto su ga s le|a zgrabile neke ruke, bio je jednim

zamalom svu~en sa devojke, pa je jo{ samo video kako
se njene kose o~i radoznalo i upla{eno iskre}u prema
njemu koji se tako vol{ebno odmi~e. Morao je da se
brani od de~aka koji su ga napali, da se pesni~i, dobio
je udarac iza uha i udario nekog laktom u trbuh, obuzeo
ga je bes, udarao je oko sebe bez ra~una, a kad vi{e
nije imao koga, jer su se de~aci bili razbeàli, video je
da je i Verino mesto kraj zida prazno jer je i ona iskoristila
gu`vu da bi pobegla. Ispri~ao je doga|aj Milinku, a ovaj,
po svojoj trezvenoj prirodi protivnik nasilja, osetio je
prema njoj saàljenje i po~eo joj se javljati. Kako je
me|utim to naj~e{}e ~inio kora~aju}i uz Sredoja, ona
mu duè vremena nije uzvra}ala pozdrav. Sredoja je to
zabavljalo, i kad bi Milinko pokraj njega krotko pognuo
glavu, a ri|a devojka svoju trgla odbijaju}i da ga pogleda,
savijao se od smeha. Ona, primetiv{i to, naglo se
predomislila i stala ljubaznome de~aku slati isto toliko
ljubazan otpozdrav, a jednim brzim produètkom
pogleda proveravati kako ta nagrada deluje na njegovog
druga kome je ona uskra}ena. Sredoje se i dalje
pretvarao da ga njeno zlopam}enje zabavlja; zatim,
postepeno, zaista ih je sve troje po~elo zabavljati to
susretanje puno zna~enja u svakom pokretu i nepokretu.
Najzad su èljno i{~ekivali da se sretnu, kako bi
podrobno uo~ili pona{anje svako svakoga i uporedili ga
s pro{lim. Sredoje i Milinko nisu propu{tali ni dana da
ne progovore o devojci, a i ona je, nemaju}i drugarica,
sama sebi polagala svako ve~e ra~una o njima. I kada
su kao sedmo{kolci sazreli za ~asove igranja, odràvane
jedne nedelje u mu{koj a druge u ènskoj gimnaziji, to

je ve} bilo debelo poznanstvu; pozvan od trbu{atog
u~itelja u fraku da izabere devojku sa kojom }e
uve`bavati tek nau~eni korak, Milinko nije uklevao da
se nakloni pred Verom. Potom je drànje ruke oko njenog
struka pro{irio u pra}enje s ~asova ku}i, a uskoro se s
njom dogovarao da zajedno i kre}u na ~asove. Postali
su de}ko i devojka. To je zna~ilo da ona pripada njemu
a on njoj, pa je oko njih nastao skoro neki pojas
ustru~avanja, koji ih je gurnuo jo{ bliè jedno drugom.
Sredoje, najbliì o~evidac tog zbliàvanja, odnosio se
prema njemu s veselim prezirom. U to vreme on je ve}
obilazio kr~me predgra|a, da uve`bava figure ne plesa
nego sno{aja, pored kojih su one prve mogle da ne{to
zna~e samo kao priprema. Ali, znao je, i uveravao se
opet, da one ni na {ta ne pripremaju, da sve te lepe
devoj~ice, iz zagrljaja svojih partnera, posle valovitih
okretaja uz zvuke valcera {to ih proizvodi u~iteljeva sitna,
crna, kruto ondulirana èna, idu, same ili u ~ednoj pratnji
de~ka, ku}i majkama, da ve~eraju i da legnu u uski
devoja~ki krevet. Pa ~emu onda to dodirivanje, to
ukr{tanje pogleda, te ljubazne i dvosmislene re~i, ta
pra}enja ku}i? Naravno, i pored sveg sumnji~avog
podsmehivanja, nije mogao ostati ravnodu{an prema
gipkim, zategnutim bedrima nad koja je, uz svirku klavira,
spu{tao {aku, ni prema treperavim toplim prstima koji
su u taj isti mah perolako padali na njegovo rame; ti
dodiri su ga izazivali tim vi{e {to je ve} iskusio do koje
mere dodir moè biti prisan i dubok, dodu{e sa
devojkama mnogo manje lepim i umiljatim od ovih.
Onima tamo, sa njegovih bludnih izleta, naziv devojke

pristajao je ~esto samo kao sprdnja, toliko su bile oronule
i sparu{ene, razdra`ljive od mamurluka, gotovo odreda
proste i grube, jer su ih ba{ prostota i neznanje,
nesnalaènje u odnosima i gurnuli na najniù lestvicu.
Gde su one bile od robinja {to ih je Sredoje, kao njihove
prete~e, zami{ljao, onako miri{ljive i lepe, i onako
predane èlji da ga zadovolje! Ali isto tako, gde su od
prikaza ma{te bile devojke sa igranki, sa svojim od
u~itelja igranja preuzetim, strogo propisanim pokretima,
sa tim nau~enim znakovima predavanja umesto
predavanja samog, igrom licemerja! I jedne i druge bile
su iste, obmana njegovih zamisli, pa im je prilazio
podjednako sumnji~avo, slute}i unapred razo~aranje,
odbijanje, nesklad. Me|utim, kada je sa Verom Kroner
prvi put zaplesao - sasvim slu~ajno, na{av{i se naspram
nje u trenutku u~iteljevog znaka da posle pokazane fig-
ure moè po~eti uve`bavanje - desilo se da su im se
korak i pokreti odmah uskladili s takvom potpuno{}u da
ih vi{e nijedno nije ose}alo odvojeno kao svoje.
Iznena|eni, malo su se razdvojili i pogledali u lice, ali ni
ovaj prekid pa`nje nije im poremetio jedinstvo pokreta;
~im su se ponovo pribliìli nastavili su da klize zajedno
kao da su omotani konopcima. Vi{e nisu mogli da ne
budu svesni tog sklada. Iako su se pretvarali da i dalje
jedno drugo ne izdvajaju, oni su se ve} traìli,
ude{avaju}i da dospeju blizu jedno drugoga kada se
sastavljaju parovi, iz radoznalosti ho}e li se ponoviti
ranija usagla{enost, a potom, po{to vi{e nisu mogli
sumnjati, radi zadovoljstva u usagla{enosti samog. Ono
ih je mamilo vi{e i vi{e {to god su sigurnije ovladavali

plesnom ve{tinom, osloba|aju}i se propisa u kora~anju,
namesto kojih su se prepu{tali nagonu za ritmom, koji
ih je nosio sobom, sjedinjene, kao plaha voda. Uìvali
su u samoj igri, sad prvi put. Ali kad su poku{ali da
uìvanje ponove i sa drugima, uverili su se na svoje
iznena|enje da im to samo nepotpuno ili nikako ne
uspeva. Tada su se opet okrenuli jedno drugome,
ispituju}i u ~emu je neponovljivost zadovoljstva. No, nisu
ni{ta saznali, samo su postali jo{ potrebniji jedno
drugome. Stigao je kraj godine, teorijska nastava igre
bila je zavr{ena i ~asovi su se sada sastojali od samog
uve`bavanja, od dvosatnog zagrljenog ljuljanja parova
po diktatu ~as sporih ~as brzih muzi~kih komada koje je
u~iteljeva maju{na èna izvodila sa sve vi{e poleta,
nji{u}i se i poskakuju}i na stoli~ici pred dirkama. Milinko,
koji je ranije zauzimao lavlji deo Verinog plesa~kog
vremena, sam se povukao, guraju}i devojku u zagrljaj
Sredoju, jer je smatrao da je o plesu nakupio dovoljno
znanja, dok se zadovoljstva u primeni tog znanja radije
odricao. U stvari, on nikad nije osetio onaj ubod koji na
zvuke muzike takne tela i gurne ih jedno prema
drugome, ono olak{anje od predavanja ritmu, taktu, onu
omamu od nesvesnog dodirivanja i ljuljanja u
dozvoljenom, svima nao~igled izvedenom zagrljaju. Po
njegovom ose}anju ples je bio samo dru{tvena igra -
kao {ah ili koja druga -, zanimljivost i korist dok se u~i,
ali gubljenje vremena ako se potom, bez mogu}nosti
daljeg udubljivanja i usavr{avanja, jednostavno ponavlja.
A dotle su se Sredoje i Vera, ne razuveravaju}i ga, njihali
drè}i jedno drugo oko struka, oko ramena, di{u}i jedno

drugome u obraz, lepe}i jedno na drugo èravice svoje
blizine.
VERU JE TEAJ igranja oslobodio ograda koje je dotle

podizala izme|u sebe i drugih. Ni sa kim se ona nije
ose}ala jednakom, pogotovo jednom, ~ak ni sa svojim
bratom, koji je - jedini od svih ljudi {to ih je poznavala -
predstavljao istu, po njenom ose}anju ~udnu i neskladnu
me{avinu svetova njenog oca i matere. Brat je tu
me{avinu ose}ao upravo obrnuto: kao posebnu
podobnost, privilegiju, a zahvaljuju}i tom nadmo}nom
saznanju i kao radoznalu potrebu da se izjedna~uje i s
najrazli~itijim vrstama ljudi. Umeo je i voleo da sa starim
sporokrvnim trgovcima Nemcima, koji bi ~ekaju}i da im
se u kola utovari kupljena roba posedali na sanduke
ispred Kronerovog magacina, zapodene razgovor gust
od unakrsnog zadirkivanja, uvla~e}i ih sve dublje u
}udljivosti njihovog dijalekta, koji je on verno opona{ao,
ali je isto tako te~no, i sa istom podsme{ljivom sla{}u,
dovikivao o~evom krezubavom nosa~u @arku, Srbinu,
~im bi se ovaj, upregnut u kolica natovarena dàkovima,
pojavio na kapiji, “post ti tvoj”, jer je to njemu bila
uzre~ica. Prema sporazumu koji je Robert Kroner sklopio
sa ènom uo~i ven~anja, u nekoj vrsti poku{aja da
budu}i porod za{titi od posledica svog skretanja, i
Gerhard i Vera bili su vaspitani i zvani~no uknjièni kao
Jevreji mojsijevske vere, no Gerhard je ovo prisilno
opredeljenje razvio, uz pomo} nastave veronauke,
daleko iznad èlja svoga prosve}enoga oca, nau~iv{i
da moli jevrejske molitve i da peva obredne pesme

mnogo bolje i vernije nego on, s isto~nja~kim muklim
preglasima, na zadovoljstvo bake Kroner od koje je za
to dobijao novaca i u ovim naplatama izgleda nalazio
isto obe{enja~ko zadovoljstvo kao u uve`bavanju
drevnog, preìvelog rituala. Osobenosti su ga privla~ile:
kada bi koju otkrio, u pona{anju ili izraàvanju nekog
~oveka, doslovno bi zinuo, zaroktao od udivljenja, a ~im
bi pronikao u ~emu se ona sastoji, radosno bi je usvojio
i nadimao se od ponosa ako bi se uverio da mu uspeva
da je verno opona{a. Sa Verom se de{avalo suprotno:
nju su izrazitosti pla{ile. Tu|ila se svih onih izreka, basmi,
sujevernih uzre~ica kojima se njena mati, nau~ena od
matere seljanke, sluìla dok ju je, kao devoj~icu, polagala
u krevet, negovala u bolesti ili ka`njavala u
neposlu{nosti, a isto tako, skoro s telesnim ga|enjem,
odbijala je misti~ne kletve {to su puzale iz polumraka
stara~kog stana babe Kroner. Nije je zanimalo, jer
zapravo nije htela znati, kakve sve naslage obi~aja i
gomile zna~enja stoje iza pojedine starinske ili
provincijalne re~i, pa je svaku ovakvu te{ko i pamtila i,
ako bi joj ona bila poturena kao ne{to po sebi razumljivo,
propu{tala ju je pored uha kao oma{ku. Kada je stasala
za crkvu, odbila je odlu~no da je baka povede u
sinagogu, jer “onamo njene drugarice ne idu”, i ostala
uporna, vri{te}i i udaraju}i se {akama po slepoo~nicama
sve dok joj nije bilo dopu{teno da i taj subotnji dan
provede u {koli kao svako drugi. U obi~ajima, kalupima
navika, no{njama, konvencijama ose}ala je ne{to glupo,
zaostalo, ali ujedno i opasno, zbog istrajnosti sa kojom
oni ljude, hteli to oni ili ne, obeleàvaju i razvrstavaju.

Bio je to razlog za{to nikad nije imala drugarica - dok se
Gerhard, koga je ulica od milja zvala Gerdi, prosto
raspadao izme|u strasnih prijateljstava i neprijateljstava,
koja je podjednako verno gajio i s dernjavom oplakivao,
jer je patio koliko zbog redovno izvu~enih batina toliko,
ili jo{ vi{e, zbog rastanka sa dru{tvom koje mu ih je
odvalilo. Vera, ako bi se i zaigrala sa kakvom devoj~icom
ili de~akom - naj~e{}e go{}om ili gostom koje su doveli
stariji -, ~im bi na do{ljaku uo~ila ne{to osobeno, u
odevanju, u ~e{ljanju kose, ili ~ula u govoru ne{to {to
odstupa - ako je bilo Srp~e ili Ma|ar~e onda neku re~,
ako je bio mali Nemac onda neki pojam koji u njenoj
me{anskoj porodici nije vaìo -, nepoverljivo bi na~uljila
u{i ili zaustavila o~i na prime}enoj pojedinosti. I to ne
da bi je usvojila ili joj podraàvala kao Gerhard, ili je
makar shvatila, ve} da bi je narogu{eno odbila od sebe.
U svakoj od tih doba~enih neustaljenih ili ne sasvim
jasnih re~i ona je ose}ala nametanje, ne namerno
dodu{e - bila je dovoljno bistra da oceni kako to nije -,
ali tim uvredljivije, jer ~ak ne predvi|a da bi moglo i ne
biti prihva}eno. Svak je slepo verovao u svoj obi~aj, u
njegovo svevaènje, niko nije pitao Veru: a kakav je tvoj?
No, ako bi ona sebi mesto njih postavila to pitanje, tek
tada ju je obuzimala strava, jer je sagledala da su u nje,
u njenoj ku}i me{anih vera i narodnosti i jezika, obi~aji
u neredu, u sme{nom neskladu, da se nadvikuju
{vapsko rskanje i jidi{ srktanje, da se brkaju praznici,
jer za svaki - za Novu godinu, za Uskrs, za Boì} -
postoje dva, tri razli~ita datuma i naziva i rituala, pa se
ni{ta od toga istinski i ne praznuje, niti istinski u bilo koji

veruje. Obuzimao ju je bes zbog te me{ane, nesre|ene,
lude ku}e u kojoj ìvi, u kojoj je odrasla, kojoj pripada
neodvojivo i po kojoj je - ona je to sa sve ve}im uàsom
shvatala - procenjuju, odre|uju joj mesto, vrednost, pa
je nastojala da {to je mogu}e potpunije prikrije njenu
osobenost - svoju osobenost - me|u drugima. Sredstvo
u tu svrhu bilo je i dalje: ne upu{tati se ni u tu|e
osobenosti, koje bi ina~e podsetile da se bliè zagledaju
njene, - a budu}i da se upravo od osobenosti sastoji
li~nost, iza{lo je na to da se s ljudima zbliàvala samo
do praga svoje i njihove li~nosti. Do praga i granice
poveravanja. Do granice ispovedanja. Do granice
otkrivanja porodi~nih prilika, prepri~avanja scena kod
ku}e, upoznavanja s roditeljima i bratom, dovo|enja sebi
u posetu. Te~aj igranja, na koji je po{la bez li~ne odluke
i naklonosti, po volji gimnazijske uprave, pokazao se
kao svet ba{ takvih, ograni~enih dodira. Klavir je svirao
muziku za odre|enu op{te prihva}enu igru, valcer, tango
ili fokstrot, i u~itelj u fraku pokazao im je kako se uz nju
ple{u, pa su one to ponavljale, najpre svaka za sebe a
zatim sa de~acima; me|utim, u te dodire, iako su bili do
telesnosti prisni, ili ba{ zato, nije se unosilo ni~eg li~nog.
Bili su tipski, kao i svaki ples sam, jedan propis
ustanovljen za ceo svet, sa figurama koje su se izvodile
svugde na ta~no isti na~in, a vrednost pojedinca se
sastojala u tome da se taj na~in {to savr{enije usvoji,
dakle da se iz tipskog pokreta {to dalje potisne li~no,
obi~ajno, izrazito. Sa nepogre{ivim nagonom begunca,
Vera se strasno bacala u taj op{ti tok, u kome je niko
nije vi{e mogao prepoznati kao ba{ tu i takvu jedinku,

k}er svoga oca i matere, stanovnika one ku}e pozadi
evangelisti~ke crkve, ve} je morao u njoj otkrivati ono
op{te koje je razvijala primenom plesa. Igrati ta~no ili
pogre{no, sa lako}om ili tromo, poletno ili zapinju}i - to
su ovde bila merila, pa se Vera najzad mogla potruditi
da se istakne a da ipak pri tom ne obelodani ni{ta od
svoje, poreklom i iskustvom odre|ene, su{tine. Isticalo
se samo njeno telo, a ispostavilo se da je to telo jedna
skoro samostalna ma{ina, koja u sebi nosi sposobnosti
prilago|avanja obrascu u neslu}enoj meri, uz iskazivanje
sve lepote koju poseduje - oblih kukova i dugih nogu i
isturenih, gipkih grudi - stvaraju}i zadovoljstvo sebi i
drugima. Ono je bilo, na tim ~asovima igranja dok ga je
njihala u naru~ju mladi}a, i predmet i izvr{ilac, pri ~emu
je sve {to ina~e zna~i li~nost ostajalo daleko od
ozvu~ene gimnasti~ke dvorane, potisnuto i zaboravljeno.
TELA. Sedefasta belina Verine puti. Prorezi, malo kosi,

o~iju, koje su tamno, skoro ljubi~asto plave. Crveni otvor
usta, s ruì~astim, tankim i dugim, jezikom, ruì~asti
otvori nosnica, u{nih duplja. Dugi udovi, neodlu~na
ispup~enja. Male, lene i beli~aste bradavice na grudima.
Pljosnat trbuh, me|u butine nisko uvu~en Venerin breg.
Ri|e, svilaste obrasline. Spor protok krvi, sa sklono{}u
glavoboljama, zapaljenju krajnika. este groznice na usni,
sporo zarastanje rana, obilno znojenje pri uzbu|enjima.
Ne{to umek{an, ublaèn odraz Tereze Kroner, ro|ene
Lenart. S njenim tanjim, mi{i}avijim, rukama i nogama,
koje su tek posle drugog poro|aja nakupile mesa, kao i
uski kukovi. Grudi, me|utim, ve} od kasnog devoja{tva

visoke, o{tre, gumaste, mle~ne. Usne tanke i vla`ne,
podsme{ljive plave o~i, prav nos. Koleri~na sklonost
krajnostima, sva|i, ljubavi, zavisti, gvozdeno zdravlje.
Robert Kroner tanak, krt, od struka navi{e malo napred
prelomljen, dugih brzih nogu, mrkoùte koè, sjajne,
glatke, masne crne kose i dlake, kadifastih crnih o~iju.
Nemiran krvotok, razdra`ljivost, sklonost tuzi, bezna|u.
Nemanja Lazuki} ovisok i vratat, ko{~atih uglastih
ramena, ali uskih grudi, uskih karlica, upalih kolena. Bela,
bledo pepeljasta koà. Velika, gusta i suva, tamna
neposlu{na kosa, isprano plave o~i, pravilna velika usta
sa zdravim zubima, povelik {irok nos, pod rebrima
priraslice od zapaljenja plu}a (prebolovanog u ratu), u
plu}ima i bronhijima mnogo sluzi, neumeren pu{a~,
lakom i na vino, rakiju, na lako zadovoljiv zanos, uporan
obleìva~ veran svojoj èni, dok ga strane uglavnom
odbijaju, jer zapaà na njima neurednost, mrlje. Gadljiv
i na hranu. Lazuki}ka u nogama stupasta, spora, u
gornjem delu tela tanja i pokretljivija, malih mlohavih
grudi, spalih ramena, ugnute brade, mesnata nosa,
buljastih zelenkastih blagih o~iju, retke, tanke, sivkaste
kose. Pati od pro{irenih vena, ~esto umorna. Postav{i
mati u trideset tre}oj godini, nikad se nije sasvim
prilagodila materinstvu, uostalom ni braku, ali se i
jednom i drugom predaje iz uzvi{enog zanosa prema
du`nosti. Ana Drentven{ek tamnoputa i visoka, ko{~ata,
isturenih jagodica, jasnih sivih o~iju, o{tro oivi~enih
{irokih usana, krupnih, belih, pravilnih zuba, tanke i
zdrave koè. Osetljivost ìvaca usled nerazumnih napora
i nepa`nje, oslabljen otpor prema prehladama. Slavica

Boì} plava, okrugle male glave, radoznalih plavih o~iju,
bele koè, isturenih grudi i bedara. Izdr`ljivost, spor i
ujedna~en ritam starenja. Njen mu` sme|, povijena
nosa, niska ~ela, upitno podignute, duè, gornje usne,
dugog trupa a kratkih, nakrivih nogu, neumoran u
svakom telesnom naporu ali vredovnih ìvaca. Milinko
od oca ne{to vi{i, tamniji, valovite kose, srazmernog
stasa, izdr`ljiv i uravnoteèn. Miklo{ Armanji ovisok,
protegljast, tamne, crvenkaste, gipke koè s mnogo bora
na {irokom ravnom ~elu, prava, duga nosa, glatkih jedrih
obraza, krupnih usana, pribranih, svetloplavih o~iju. U
detinjstvu laka padavica, koja se docnije ne javlja; kao
se}anje na nju, sklonost umerenom ìvotu i disciplini.
Gerhard Kroner beo, pr}ast, izbo~ena ~ela i jagodica,
~vrstih uvu~enih usana, malih u{iju, visokih isturenih
prsiju i jakih nogu. U detinjstvu ~esta krvarenja nosa,
laka sklonost astmi, ali snaàn motorni trakt koji stvara
utisak savr{enog zdravlja.
NEMA^KI PRODOR na istok, koji je dosegao Novi Sad

i Ba~ku aprila 1941, imao je iste godine u zimu ve} i
svoga tuma~a u ku}i Kronerovih: Sepa Lenarta. On je
ovamo dospeo kao ro|eni brat Reze Kroner, po{to se,
posle bitaka po Rusiji, na{ao na odsustvu, a brzo je
izgubio volju da odmor koristi kod matere, u selu, {etaju}i
nove crne ~izme kaljavim pustim ulicama. [to mu je u
selu ipak najvi{e nedostajalo to su bili dostojni slu{aoci,
jer je i u jeku borbi zami{ljao kako }e to {to doìvljava
saop{titi, ali ne svojoj {ezdesetogodi{njoj majci, koja
}e njegove re~i pratiti uzdasima i, àle}i ga umesto da

mu se divi, ispu{tati sitne suze na smeùrano lice, niti
uìrenim seljanima koji }e u njega ~kiljiti nepoverljivo ili
se raspitivati kakve su tamo u Rusiji, odakle je do{ao,
ku}e i staje, stoka i ambari. Sep sam nikad nije bio pravi
seljak; ostav{i bez oca, uz popustljivu majku i ujaka koji
ga je potajno istiskivao sa imanja, rano je, kao i Reza,
stupio u slu`bu, on kod mesnog trgovca Jevrejina.
Mo`da bi taj Jevrejin, plavobradi Solomon Hajim, i bio
jedino pravo lice pred kojim bi on, prepla{enim,
rasprostro svoje osvaja~ke doìvljaje, pokazao {ta je
postao, svete}i se za {amare i te{ki rad kojima je kao
{egrt i mlad kalfa bio kod njega podvrgnut. Ali, stigav{i
ku}i, saznao je da su Hajima, zajedno sa njegovim
dvadesetdvogodi{njim sinom, Sepovim vr{njakom i
naopakim, zavi{}u iskrivljenim uzorom, ubili ma|arski
àndarmi u operaciji ~i{}enja koju su prethodnih nedelja
bili zapo~eli, a da je Hajimovica, po{to ih je sahranila,
oti{la u grad sestri ostaviv{i ku}u i radnju pod lokotom.
Oko te ku}e je danima {etkao Sep Lenart, u raspoloènju
sastavljenom od radoznalosti i àljenja, raspituju}i se
kod nekada{njih mu{terija koje su tuda prolazile ka
najbliòj radnji kako je njegov gazda ta~no ubijen, na
kom mestu, da li je odmah umro od metaka koji su ga
pogodili i da li je vikao i {ta je ~inio njegov sin -
upore|uju}i }utke sve {to je saznavao sa iskustvima
sloènim u sopstvenoj glavi. Kad vi{e nije imao {ta novo
da ~uje, spakovao je kofer~i} i otputovao u Novi Sad
Kronerovima. Bio je dovoljno predostroàn da se u selu
ne odjavi i da nikom ne rekne kuda }e, ali u najuèm
krugu upu}enih izazvao je ne malu zabunu: esesovski

vojnik u jevrejskoj ku}i! Kroneru je tada radnja ve} bila
oduzeta, u njegovoj kancelariji sedeo je vladin komesar,
vitez Miklo{ Armanji, kome je Kroner bio dodeljen kao
nepla}eni saradnik; ìvelo se u neizvesnosti, u
oslu{kivanju vesti o ubijanju Jevreja i Srba po okolnim
selima, zagledano u ni{tavilo dvori{ta li{enog
nekada{nje vreve kupaca, kao za vreme po{asti. Ali na
to dvori{te je sada izlazio izjutra, uprkos mrazu, Sep
Lenart, visok, tanak, ìlav, plave kose kratko pod{i{ane
oko lobanje s priljubljenim malim u{ima, u vojni~kim
pantalonama i ~izmama i ko{ulji, i izvodio gimnasti~ke
ve`be. Najpre bi optr~ao dvori{te tri puta, potom bi stao
u stavu mirno u njegov kraj i, s predasima, ~inio
~u~njeve, izbacivao ruke, noge, savijao se u pojasu,
okretao glavu na vratu kao da je ovaj od konopca. Sestri,
od koje bi u kuhinji zatraìo doru~ak, pohvalio bi se
huk}u}i kako mu je kretanje prijalo, i potanko bi joj
obja{njavao koja je ve`ba za koji deo tela i koji organ
korisna, onako kako su ga u vojsci u~ili, prekorevaju}i
je uz put {to svoju decu, njegovog sestri}a i sestri~inu,
ne privikava na sli~ne napore, ve} im dozvoljava da se
izleàvaju i da zapo~nu dan kao meku{ci, {to }e im u
ìvotu samo {koditi. Pri tom on kao da je zaboravljao na
njihovo poreklo, koje ih je, silom zakona za za{titu rase,
ionako osu|ivalo na manjevredan, ropski ìvot i guralo,
zapravo, u prevremenu, nasilnu smrt. Kao da su bili ne
polujevreji ve} mali Nemci arijevci, koji }e sutra kao on
poneti pu{ku a prekosutra, kad zacari mir, pregnuti na
izgradnju nove Evrope. I zaista je on, jednom polovinom
svog podeljenog bi}a, onom koja ga je opreznosti uprkos

naterala da iz sela do|e sestri, tako ose}ao. Dospev{i
u elitne nema~ke trupe iz tupe tame svog zaturenog
sela, prihvatio je odu{evljeno u~enje koje ga je, kao
nekad dodir ma~a vitezove, proizvelo u gospodara sveta
po predodre|enju, no ba{ zato {to je to u~enje smatrao
savr{enim, nije dozvolio da do njega prodre misao da
bi ono moglo {koditi nekome njemu bliskom. Sestri~ina
Vera i sestri} Gerhard bili su mu bliski, tim pre {to je
sam, jo{ neoènjen, bio bez dece i {to je zapravo iz
svog siroma{kog detinjstva poneo ponos {to mu se
sestra udala za bogatog trgovca, uprkos tome {to je on
bio Jevrejin. Jevrejin, to je za njega zna~ilo ne{to njemu
sli~no tu|insko u Jugoslaviji, ali i pokretljivije i snala`ljivije
od sopstvene svojte zbog nevezanosti ni za koju zemlju.
Slu`ba kod Hajima, njegove pouke i batine, samo su
potvrdile predstavu o zastra{uju}oj nadmo}i, a
esesova~ko u~enje u kasarni jedino je dodalo na sliku
mra~nih, strogih boja, ne izmeniv{i je u su{tini. Bilo je
to sad dvojstvo, po{tovanja i straha, zavisti i mr`nje. Pri
pogledu na sopstvene, tako mlade, krvne ro|ake, decu
sestrinu, preovladavala je u njemu mek{a strana, i on
je izjutra jedva ~ekao da ih vidi budne i obu~ene, dodu{e
da bi ih mogao zasuti prekorima zbog kasnog ustajanja
i propu{tanja telesnih ve`bi na ~istom vazduhu, jedinim
poukama koje je umeo sa samopouzdanjem smisliti i
dati. Naro~ito ga je privla~io Gerhard, koji je na njega
uostalom upadljivo li~io, i sam tanak, mi{i}av, plavokos,
uskolik, s pravim kratkim nosem i upalim obrazima. On
i svojom prirodom kao da se bacio najvi{e na ovog
vojnika po ube|enju, jer je, sli~no njemu, imao malo

smisla za sloèn, strpljiv rad, zbog ~ega nikad nije ni
privirio u o~evu kancelariju, ali mu je zato podvig,
ispoljavanje nadmo}i i snage, ulivao neizmerno
po{tovanje. U to vreme, kao svr{eni srednjo{kolac li{en,
zbog svog jevrejstva, mogu}nosti da produì studije, za
koje uostalom nije ni mario, on se ve} dogovarao sa
nekoliko mladi}a sli~ne sudbine da pobegnu, pre nego
{to ih zahvati obaveza prisilnog rada, preko Dunava u
pirtizane; dolazak Sepa Lenarta u~inio mu se kao
neo~ekivan ali mo`da dobro do{ao podsticaj da se taj
pothvat ubrza. Kada je svoje drugove, Franju [lezingera
i bra}u Karauli}, obavestio o ujakovom pojavljenju, on
je u isti mah predloìo da ro|aka ubiju, kako bi se
dokopali njegovog oru`ja a ujedno svoje bekstvo ispod
okrilja okupatora zapo~eli podvigom. Tako privla~noj
ideji, koju je Gerhard, uz to, umeo da izloì sa svom
strastveno{}u svog, neposrednom cilju predanog, bi}a,
isprva niko iz tog mladi}kog kruga nije mogao odoleti,
pa su za njih prvi dani esesov~evog boravka u Novom
Sadu protekli u dogovaranju o na~inu na koji }e ga
dokraj~iti. Karauli}i i [lezinger u~inili su posebnu posetu
Gerhardu u vreme kad se znalo da }e ujak biti kod ku}e,
da bi ih sestri} s njim upoznao, da bi ga oni osmotrili,
tako re}i uzeli mu meru, jer su ga upravo tako razgledali
kada bi im, hodaju}i iz sobe u sobu, okrenuo le|a. Pi{tolj
mu je, u futroli, visio u predsoblju na ve{alici ispod
njegove {apke i kraj tamnosurog ogrta~a i {e{ira Roberta
Kronera, i njihove o~i su ~esto poletale onamo, da bi
potom razmenjale zna~ajne poglede. Da ga ubiju
metkom iz njegovog oru`ja? Ili da ga otruju mi{omorom

koji bi mu neopazice usuli u jelo, ili da ga zauvek smire
ubodom noà u le|a, dok ovako {etka me|u njima?
Po{to su se odlu~ili za ovo poslednje re{enje, kao
najmanje glasno i upadljivo, postavilo se pitanje
uklanjanja le{a. Predloga je i tu bilo vi{e, da bi najzad
preovladao Gerhardov, po kom bi vojnika raskomadali i
zakopali u podrumu. Ali, dokle bi on ostao neotkriven?
Uop{te, kad se vojnik ne vrati sa odsustva u jedinicu,
koliko vlastima treba vremena, ~ak i ako je bio
neprijavljen, da ustanove gde je sve boravio i da povuku
na odgovornost njegove nepriznate doma}ine? Raspre
o ovom dovele su do zaklju~ka da bi, i u slu~aju da njih
~etvorica uspeju da dobiju na vreme vezu sa partizanima
i pobegnu, porodicu Kroner, a po svoj prilici i porodice
ostalih, stigla odmazda, i na toj pojedinosti pao je ceo
predlog. Ujak je dakle ostao ìv, da i dalje krstari po
jevrejskoj trgova~koj ku}i, i ne znaju}i u kakvoj se
opasnosti nalazio. Gerhard, po{to je to znao, posmatrao
ga je sa novom pa`njom, zadràvaju}i se s njim rado u
praznim prepodnevnim ~asovima (dok je mati sa
sluàvkom kuvala, otac sedeo u kancelariji, a Vera se
mazala pomadama), naslonjen obrazom na ruke koje
bi leno skrstio na stolu. I sam je zapaào svoju sli~nost
sa ujakom, sli~nost koja je bila vi{e nego to:
predskazanje sopstvenog odraslog izgleda. A valjda i
zanimanja, jer je Sep Lenart bio upravo ono {to je
Gerhard Kroner èleo postati: naoruàni ubojica.
Ispitivao je sa àrom svog ujaka o vojni~kom ìvotu, o
mar{evima, bitkama, o ose}anju prilikom ranjavanja, pa
onda dok se ubija. Sep mu je odgovarao, ali ne tako

rado kao {to bi nekom stranom, pogotovo omrznutom,
jer je znao da mu iz odgovora veju strava i isku{enje,
suvi{e jaka ose}anja za nekog tako mladog kao {to je
sestri}. Nastojao je da pred njim izbegne te{ke prizore
rata, zadràvaju}i se radije na {aljivim zgodama, kao
{to su bili nesporazumi sa stanovnicima ukrajinskih sela
zbog neznanja jezika, ili doìvljaji sa devojkama, koje
su, zbog gladi, dolazile kri{om u posebno za to ~uvane
kolibe da bi se podale za neku konzervu ili ~okoladu.
Gerhard, koji je ova hvalisanja smatrao gnusnim, nije
zbog njih prekorevao ujaka; vi{e mu je odgovaralo da
ga zavara tobo`njim povla|ivanjem kako bi iz njega
izvukao jo{ po koji podatak i o Rusiji od koje je zavisio
ishod rata i o nema~koj vojsci koju je valjalo nadmudriti
i pobediti. Uostalom, i njegov odnos prema ujaku bio je
dvojan, jer je pored tu|enja prema njegovoj bahatosti
ose}ao i bliskost s njim, pa i s njegovim shvatanjima. I
njemu je okupacija, pored ograda i poniènja, donela
prvo ljubavno iskustvo, sa ènom Ma|ara pozvanog u
rezervu, iz susedne ku}e, koja je za napada iz vazduha
dolazila da se sklanja u podrum Kronerovih, na izgled
temeljnije nazidan od njenog. Bila je to meka, popla{ena
èna okruglih crnih o~iju i s krajeva obe{enih usta koja
se pri prvom tutnju dalekih bombi u mraku podruma
drhte}i pripila uz najblièg do sebe - a to je bio Gerhard
- i dozvolila mu da joj gurne ruku u nedra; od tada je
trebalo samo da zalupa na tarabi koja je delila dvori{ta
dveju ku}a, u bilo koje doba dana, i ona bi se uskoro
pojavila na kapiji, spremna da s njim si|e u podrum. Sa
ovom vezom, koju je od uku}ana krio, Gerhard je ujaka

upoznao, u jednom od onih dugih lenih razgovora u
utihnulom stanu, ne mogu}i se odupreti potrebi da mu
na niskost odgovori nisko{}u, i tako je sad me|u njima
bilo re~eno sve sem Sepovog iskustva kao ubice i
Gerhardove namere da ubija. Ali, dok Gerharda tajna
nije raspinjala, jer ju je delio sa [lezingerom i
Karauli}ima, Sep Lenart je grozni~avo tragao za nekim
kome bi je, kad ve} ne moè sestri}u, izru~io. On je
prepodne obi~no provodio u ku}i, vrzmaju}i se po
dvori{tu i sobama, gledaju}i kroz prozore, ili uvla~e}i
nekog od uku}ana u razgovor, ali bi se posle ru~ka, koji
mu je sestra izdavala posebno, u kuhinji, kao kakvom
sluzi, obukao, izbrijao lice kome no` nije bio ni izbliza
svakodnevno potreban, namestio pred ogledalom kapu,
da mu se njen {iljak spusti nad niskim ~elom ta~no na
boru me|u obrvama, opasao bi pi{tolj i iza{ao u {etnju.
[etao bi nemarno satima, i ne prime}uju}i da {to dalje
sve teè savija levu nogu, u koju je na frontu dobio
metak. Obi~no bi uz put ve} vrlo rano kupio kartu za
bioskop, pa bi pogledao jednu predstavu, prvu ili drugu
popodnevnu. Potom bi seo u kakvu gostionicu i naru~io
jela, pet }evap~i}a ili kakvu drugu sitnicu, jer iako je ve}
bio gladan, uro|ena te{ka {krtost spre~avala ga je da
od svoje vojni~ke plate odvoji ve}i iznos za ne{to {to }e
nekoliko ~asova docnije mo}i dobiti besplatno kod
sestre. Ali od pi}a nije uspevao da se tako strogo uzdrì.
Gledao je kako u gostionicu ulaze mladi ijudi, po dvoje,
po troje, ponekad i vojnici, ali njemu svi podjednako
nepoznati. Pona{ali su se slobodno, bu~no, svi ti njegovi
vr{njaci, Sepu se ~inilo sigurnije i slobodnije nego on,

mo`da zato {to su bili iz grada, ovog ili nekog sli~nog,
navikli da suvi{ne delove ode}e skidaju i oka~inju na
ve{alicu pri zidu, da vade cigaretu iz tabakere i da se
tiho sporazumevaju sa kelnericama koje bi se nisko
nagnule nad sto pruàju}i im jelovnik. On je èleo da se
zbliì sa tim ljudima, ili makar sa kelnericama, ali ako bi
nekog oslovio, ispadalo bi da je rekao bezna~ajnost,
koju bi ono drugo do~ekalo rasejanim poluosmehom.
Ipak se stalno nadao da }e neko hteti i s njim da se
zbliì, pa je ostajao i polako ispijao svoje pivo, koje je s
vremena na vreme morao iznova poru~ivati. Ono ga je
postepeno omamljivalo, pred njega su po~injali da izlaze
prizori rata u kojima je bio mo}an, i on je, osvr}u}i se
oko sebe novim o~ima, s gor~inom pomi{ljao kako
mo`da svi ti spretni gradski ljudi, koji na njega i ne
obra}aju pa`nju, nisu sli~ne uzbudljive scene doìveli
niti su im dorasli. Opijao se. Svi bi ve} napu{tali
gostionicu, sa svojim devojkama, za ugovorenim
zabavama ili poslovima, samo bi on jo{ sedeo s
laktovima na stolu, ukru}enih le|a, bri`ljivo izbrijan, ne
trep}u}i, obamro. Kelneri bi mu dodali ra~un i on se
ljutio {to je tako velik, sabirao je cifre mr{te}i se i
zapli}u}i jezikom, pla}ao ne dodaju}i ni{ta za napojnicu,
jer je bio uveren da su ga prevarili, pa bi se opasao,
stavio kapu mere}i se~icom dlana da li je sela na pravo
mesto, i zvonkim koracima, paze}i da se ne primeti kako
se ljulja, odlazio. I{ao je ku}i. I{ao je mraznim opustelim
ulicama, mimoilaze}i se s gdekojim ~ovekom koji ùri
na po~inak, s ljubavnicima ili bra~nim parom. Grad se
razilazio, slagao se i slegao u svoje ku}e. Tamo iza

zidova, iza zamra~enih prozora on je spokojno spavao.
I Lenart je imao utisak da niko ne moè poremetiti taj
mir, to mrtvilo, tu nemarnost prema njemu koji kora~a -
sad ve} osetno te{ko, vuku}i nogu kao {tapinu - sa ove,
spoljne strane zidova, nikakva volja za promenom,
nikakav rat, nikakvo ubijanje. Imao je nelagodno
predose}anje da }e gradovi preìveti ubijanje, da }e,
ma koliko se njihovih stanovnika stavilo pred mitraljez,
ili smirilo metkom u potiljak, sutra, kad vojska zavr{i
krvavi i zamorni posao, ostati jo{ uvek dovoljno ìvih da
se u tim ku}ama ponovo razba{kare, da spavaju, da
loè, da kuvaju i peru i spremaju, da ~ine sve one
neratni~ke stvari koje odvla~e ìvotne snage od pohoda
ka pobedi. Ose}ao je nestrpljivu potrebu da ubija, ruke
kojima je mahao pored sebe kora~aju}i trzale su se
èljne da se stisnu oko ne~ijeg vrata, kaìprst mu je
podrhtavao traè}i otpor obara~a koji bi povukao. Ali tu
on nije smeo pucati. Pucati se sme samo po komandi,
retko, jer i na frontu je bitka retka, naj~e{}e se samo
hoda, vozi, logoruje, a i kad se puca puca se mnogo
uprazno, ne vide}i u koga, tek po{to topovi i mitraljezi
razore bedem neprijateljskih tela, a sasvim retko u ìvo
ljudsko meso pred sobom, kao u Dubnom, kao u
Vorjansku. Sada su mu opet izlazile pred o~i one slike
ubijanja, ali neodlu~no, uz otpor, kao da ih rastresaju
njegove usputne sumnje, i Sep je stizao na spavanje
pokoleban u svom iskustvu ubice. Otklju~avao je kapiju
i ulazna vrata stana, pa bi krenuo kroz sobe cepte}i od
nade da }e na}i sagovornika. Svi su ve} spavali, i sestra
i deca, samo je Robert Kroner bdeo u svojoj sobi. Obi~no

bi, po{to ostali poleù, poslu{ao na radiju London, ali
vesti su bile lo{e: nema~ka vojska je napredovala u
Rusiji, u Africi, Engleska je trpela bombardovanja,
Amerika nije ulazila u rat. Ugasiv{i radio, nije imao snage
da se svu~e i legne pod jorgan, jer je znao da mu mu~ne
misli ionako ne}e dozvoliti sna, a da }e ga leànje
podsetiti na grob, koji izbliza vreba njega i njegove. Pri
takvom raspoloènju pojava Sepa Lenarta delovala je
kao utvara. Kao da je na vrata ulazio sam izvr{ilac
najmra~nijih predvi|anja, otelotvorenje uàsa,
neljudskosti, krvoè|a. Njegovo izbrijano lice se sijalo
na elektri~noj svetlosti, svaka vlas njegove kose str{ila
je uredno potkresana oko uske lobanje s poleglim u{ima,
kapa je stajala duboko navu~ena me|u obrve, srebrile
su se epolete, crnele ~izme, ~vrsto prianjala bluza. A
ispod te tipske opreme, istovremeno, izbijale su dobro
znane crte {urakove, toliko sli~ne crtama èninim,
gotovo istovetne sa crtama sinovljevim, i to je celoj
prikazi dodavalo ne~eg ~udovi{nog. A i Kroner je na
Sepa delovao kao oìvotvoreno privi|enje. Sedeo je
onde, pod lampom, sa svojim jevrejskim licem duga~ka,
povijena nosa, tamne, suve puti, tih ali pribran, bez
pokreta, s tugom u crnim o~ima, spreman da legne pod
no`, da se okrene metku. Kao da je ve} mrtav. A oko
njega je mirovala soba, mrtva i ona, u potpunom skladu
i saglasju sa ~ovekom komu pripada, tamnomrka kao
on, posuknula od izupotrebljavanosti, s kau~em u uglu,
na kome je, raspremljenom, jorgan bio gornjim uglom
presavijen, tako da su ispod njega ble{tali beli jastuk i
beli ~ar{av, kao iskeèni zubi, pored kau~a radio sa

okruglim pe~atom tamnila na tkanini glasnogovornika
koji je nacrtalo mnogogodi{nje strujanje zvuka, a u
pozadini preko celog zida police s knjigama, koje su
ozbiljno gledale pozlatama svojih naslova u latinici i
gotici, velikim imenima pisaca {to ih je Sep maglovito
pamtio iz {kole, tu| nepristupa~an svet u koji treba
godinama i godinama prodirati da bi se shvatio, koji treba
slagati strpljivo kroz ceo ìvot da bi se stvorio. Svaki
predmet tu skladno naleè na drugi, ni{ta se ne bi moglo
promeniti neprime}eno, sve je sme{teno zauvek, ~ak
ni smrt tu ne moè ni{ta poremetiti. Trzao je ramenima
u znak snebivanja i u pola glasa molio zeta za
dopu{tenje da sedne. Dobiv{i ga, po~eo bi se tuìti kako
se i danas u gradu slabo proveo, odsustvo mu prolazi
bez draì i zadovoljstava, i okrivljavao za to, uop{teno i
nejasno, gradski svet. “Oni me svi guraju od sebe”,
govorio je na mah, te{ko izraàvaju}i misao, “svi beè
od mene, njima je mrsko sedeti s krvavim momkom
Sepom za istim stolom”. Jabu~ica na njegovom
mr{avom vratu odskakala je gore-dole. “Krvave rruke
ovde nisu poèljne. Ovde treba imati bele ruke, fine
gospodske ruke, lepo pona{anje, ugla|enost. Ali niko
ne pita moè li se Sep pona{ati lepo, da li je njemu
ìvot pruìo priliku da se nau~i epom pona{anju. Vi
znate”, obra}ao se on neposredno Kroneru, kome nikad
nije govorio ti, “vi bar znate i moète posvedo~iti”, krivio
je glavu mole}ivo, “ko je Sep i kroz kakva je isku{enja
pro{ao. Jevrejska hidra”, siktao je, u saznanju da ne
sme biti glasan zbog usnulih uokolo, a i od uzbu|enja
zbog saznanja, otupljenog pijanstvom, da se obra}a,

ipak, Jevrejinu, “jevrejska hidra u liku trgovca Solomona
Hajima bila se omotala oko momka Sepa, da ga smo`di
i povu~e u kal robovanja bogu Mamonu, prljavom bogu
novca, Vol-strita, Jerusalima, rabinovom bogu. Ali s neba
je si{ao genij germanstva, plavi an|eo hri{}anske ~istote
da spase momka Sepa. On mu je dao pu{ku u ruku i
rekao: Ubij! Kao {to Sveto pismo kaè: Oko za oko, zub
za zub. Za svakog gladnog Nemca, za svaku Nemicu
koju je oskrnavio rutavi Jevrejin, stotinu jevrejskih i
bolj{evi~kih glava, stotinu njihovih gospo|ica u na{e
vojni~ke krevete! Hajde, mom~e Sep, probudi se,
uzbuna je. Obuci svoju uniformu, uzmi svoju pu{ku, iza|i
u stroj, ukrcaj se u kamion i hajde van grada, tamo gde
je iskopana raka, raka kao cela ova ku}a velika, kopalo
ju je sto i trideset mladih Jevreja ceo dan do pono}i, a
sad ti mladi}i kle~e na rubu jame, reflektori sa svih strana
ble{te u njih i preko crne jame u dubini, mi izlazimo iz
kamiona i spu{tamo se prema jami, u redu, za le|a
onima {to kle~e, pada komanda i mi punimo pu{ke, pada
komanda i mi ih prislanjamo na potiljke mladi}a, mi
pucamo i oni se bez glasa strovaljuju u jamu. Mi
repetiramo pu{ke a dotle na svetlost reflektora izlaze
nove stotine Jevreja, Jevrejki, malih Jevrej~i}a, i polako
idu ispred nas, kao lanac kad se provla~i kroz prste, oni
idu a mi repetiramo, ~ekamo ko }e kome dopasti, to je
lutrija, moè ti dopasti starac koji mrmlja molitvu, moè
kakav mlad ~ovek napete snage kao ris, moè divna
èna, divna devojka, meko mrko meso kao pe~enica,
moè dete{ce koje jo{ ni{ta ne zna i vi~e ti: ~iko, ~iko!
dragi ~iko, nemoj! No ti puca{ svejedno, bilo ko da je, ti

ose}a{ trzaj tog ìvota, te smrti, ti ose}a{ da svakim
metkom skida{ po jednog gada, prljav{tinu, sa lica
zemlje, da ~isti{ zemlju od te gamadi, tih masnih ~epova
pokvarenosti, tih gmizavaca, prevejanaca, koji su hteli
da Nemce uvuku u svoju mra~nu igru skrnavljenja rase
i slu`be golom materijalizmu. Ali njih je beskrajno mnogo,
{ogore, njih je beskrajno mnogo, Shvatate li kako je to
kad je ne~eg beskrajno mnogo, suvi{e, suvi{e? Makar i
ne~eg dobrog, {to usvajate svim srcem? Shvatate li kako
je to kad dobrog, zdravog jela ima previ{e i ono vam
legne na stomak, ne, na srce vam legne, na disanje, na
o~i ispod kapaka. Tako vam je to kad ubijate celu no}.
Knak-knak. Metak u potiljak. Prvo stoje}i. Onda morate
~u~nuti zbog umora u nogama pa traìte da i oni ~u~nu.
Onda po~nu ruke da vam se tresu. Ose}ate da ne}e
nikada biti kraja tom mesu koje pristiè do jame, prolazi
ispred vas kao lanac, zveckaju}i kostima, |onovima,
uzdisajima, dok ne stane pred cev pu{ke onaj koji vam
je namenjen. Pucate, i drugi pucaju, pa pri vatri iz pu{aka
vidite kako se dole u jami mi~u ona tela. Ne znate da li
vam se tako ~ini ili je to istina, nisu dotu~ena, nisu dobro
ubijena, i sad }e izmileti, proviri}e iz jame, pod sjaj
reflektora, najpre njihovi prsti, {ake, pa }e se pomoliti
krvava lica, potisak ruku izbaci}e na povr{inu njihove
trupove, kolenom }e upreti o rub jame i ~etvorono{ke
kao gu{teri ispuzati iz nje. [ta }ete onda? Od straha,
pucate u jamu, pa ne ~ekaju}i da se lanac, red,
uspostavi, pucate u prvog pred sobom na rubu jame,
onda pucate ne biraju}i u sve {to vidite da je od njihovog,
gadovskog, soja, {to je dovedeno da bude ubijeno. Ali

tome nema kraja, shvatate, tome nema kraja, i kad vas
u osvit zore kamion poveze nazad u grad, vi vidite one
ku}e i strepite da su one i dalje pune gamadi i da ih
jednostavno nikad ne}ete mo}i istrebiti.” Gledao je u
Kronera mole}ivo, nadaju}i se od njega utehi. Nadaju}i
se da }e ovaj re}i: “Nu, ne, ti se vara{“ (jer on je Sepu,
kog je upoznao kao de~ki}a, govorio ti), “oni }e jednog
dana bit istrebljeni.” Me|utim, Kroner ga je gledao nemo,
s krupnim gra{kama znoja nanizanim ispod ruba tamne
glatke crne kose {irom ispup~enog ~ela, kao trnovim
vencem. Kroner je dahtao, skoro stenjao. Pri~a koja se
pred njim odmotavala bila je za njega ko{mar, privi|enje
ludaka.
Ludak je bio Sep Lenart, njegov {urak, jer ako on to ne

bi bio, ako bi ma {ta iz njegove pri~e bilo istinito, onda
bi lud bio svet, u {ta Kroner nije mogao verovati, jer se
jo{ ose}ao delom sveta. Umesto da pobija, kao {to je
Sep mole}ivo o~ekivao, on je, ~im bi se pribrao, kao da
ima pred sobom bolesnika, prividno prihvatao stravi~nu
pri~u, traè}i da o njoj ~uje nove pojedinosti, kako bi je
kroz njih, ako se pokaù neverodostojne, razorio. Pitao
je Sepa jo{ ovo i ono, gde se ta~no jama nalazila, na
kojoj udaljenosti od grada i u kom pravcu, pitao je
kakvom su se municijom vojnici sluìli i kako im je ona
bila doturana, da li im je dono{eno hrane, ~ime su gasili
è|, ko je zakopavao le{eve. Ali Sep je, i ne moraju}i
da razmisli, uzgred i mrzovoljno, kao da se ljuti {to ga
odvla~e od su{tine, koja ga zabrinjava, odgovarao na
sva pitanja, i luda~ka pri~a ne samo da se nije

opovrgavala, nego su zaokrugljivala i sticala celovitost
istine. Kronera je hvatao nov uàs, uàs od stvarnosti
koja je poprimila crte ko{mara. Kuda pobe}i? On je po
toku rata, koji je pratio, bio ~vrsto ube|en da }e Nemci
na kraju biti poraèni, ali je sad shvatao da pred valjkom
njihovog ludila njega to ne}e spasti. Ludilo ve} hara,
Sep je njegov vesnik, sutra }e nahrupiti i na ovaj grad,
na ovu ku}u. Razmi{ljao je grozni~avo ~ime bi se to
dalo spre~iti. Kada bi izbio ustanak? - pitao se, traè}i
izlaz, i zami{ljao kako se ceo Novi Sad, svi koji su u
njemu ugroèni, diè na noge, hvata oru`je, ili oru|e
ako ni{ta drugo nema, i udara na kasarne ubica. Ako bi
svak tako u~inio, ako bi tako u~inio samo svako drugi,
tre}i, recimo svaki ~ovek izme|u dvadesete i pedesete,
osetiv{i se za to obaveznim po svojim odraslim
godinama kao {to je onaj na protivni~koj strani primoran,
onda bi ustanak sigurno uspeo. Onda bi i on sam, Kro-
ner, morao uzeti oru`je, prvo koje mu padne {aka, dakle
upravo pi{tolj {to visi o pojasu Sepa Lenarta, i pucati u
prvog neprijatelja, to jest upravo u Sepa Lenarta. Gledao
je u njega i zami{ljao taj ~in. Ispruào je {aku ispod
stola, gr~io prste, ve`baju}i ih za grabljivi pokret kojim
}e izvu}i vezicu futrole i trgnuti iz nje pi{tolj. A onda
pucati! U prsa Sepova. Me|utim, pri toj pomisli ~elo bi
mu se orosilo novim kapima znoja, od jo{ ve}eg uàsa.
On nije mogao pucati ni u ~ije ìvo telo, on na to nije bio
pripremljen, nije se tome ~ak ni u~io, bio je neborac,
otac je pomo}u mita sredio da ga proglase neborcem
kada je trebalo da krene u Be~, i on mu je tad bio
zahvalan. Ali sad je ose}ao nedostajanje ~itavog dela

ljudske li~nosti u sebi. Ose}ao je svoju nesposobnost
za prolivanje krvi kao neku vrstu telesne mane (u ovom
slu~aju prave) koja mu ne da da se izjedna~i sa ostalim
ljudima. Bila je to mana ~itavih pokolenja njegovog
naroda, koji vojnikovanje smatra dangubom, kakvu
hri{}anin, u saznanju da poseduje zemlju, moè sebi
da dopusti, ali ne i ve~ni potuka~ Jevrejin. Sad se u
njemu budio prezir prema tom narodu koji, poput njega
pojedinca, cepti pred isku{enjem pi{tolja kad ga treba
istrgnuti iz futrole i isprazniti u neprijateljeva prsa, koji
ne}e to isku{enje umeti da prihvati, ne}e biti sposoban
da istrgne oru`je i da ubije, kao {to on sad to nije u
stanju. Smrdljiva, stra{ljiva gamad! siktao je u sebi na
ra~un naroda kome pripada, re~ima Sepa Lenarta,
smrdljiva stra{ljiva gamad koja ne zasluùje drugo nego
ubijanje, jer ne ume da ubija.
SASVIM DRUK^JI razgovori, mada o istim, ili sli~nim,

sudbinskim temama, vo|eni su u sobi Roberta Kronera
nekoliko meseci kasnije, kada je sunce toliko osvojilo
ulice da su zastori na prozorima morali stajati po ceo
dan spu{teni, propu{taju}i svetlost samo u tankim
bi~evima kroz svoje pukotine. Na polusvetlosti, koja se
ka dubini sobe rasprskavala i topila u glomaznu titravu
maglinu, sabesednici, Robert Kroner i Milinko Boì},
videli su jedan drugome samo ùtomrke odsjaje glatkih
povr{ina obraza, ~ela i nadlanica, kao brazde na snimku
u negativu. Njima to kljasto vi|enje ne samo {to nije
smetalo, no im je i pogodovalo, jer su mogli da se unesu
u kazivanje bez bojazni da }e na crtama ili drànju

drugoga ugledati znak da su preterali, bilo u dubljenju
teme bilo u izraàvanju. Obojici se ~inilo da nikad ni
pred kim nisu bili ovako iskreni, i to saznanje ih je
odu{evljavalo tim vi{e {to su bili svesni koliko je
neuobi~ajeno s obzirom na njihov me|usobni odnos:
Verinog oca i njenog udvara~a. Svojim re~ima oni taj
odnos, koji bi mogao sve staviti pod znak pitanja, i nisu
doticali, a ako bi pomenuli njegov uzrok, Veru, onda su
to ~inili, gotovo, s izmenjenim ulogama: Milinko je bio
tu da se za nju zabrinjava i da ograni~ava njenu
samostalnost, a Kroner onaj koji }e ga upozoriti da je
prestrog i odvi{e nepoverljiv. Od prvog trenutka kada
su se na{li jedan naspram drugog, njih je, kao pri spoju
elemenata sklonih da se stope, podi{la struja tolike
srodnosti da je onu pravu, krvnu, potisnula u pozadinu.
Milinko, koji je dotle svojoj majci poveravao i brige i
namere, tek sad je, pred misaonim i prijem~ivim
Kronerovim licem, shvatio da je dotle njegovo poverenje
bilo ba~eno u ambis i u nedodir, a oca, kog je ina~e ve}
po~eo zaboravljati, sada se ponovo se}ao, ne samo s
pre|a{njim tu|enjem, ve} i sa novim prezirom. Kroner,
pak, na{ao je u Milinku ono {to ni u sinu ni u k}eri nije:
mladala~ko prihvatanje. ime ga je kod sopstvenog
poroda onemogu}io ili pokvario? on to nije ta~no znao,
ali je verovao da deo krivice snosi njegova èna, {to se
suvi{e bavila decom i svojim nadno{enjem ih otrgla od
njegovog uticaja. Iz inata prema njoj, a onda, po{to je
inat bio suvi{e lako prihva}en, iz rezignacije, najzad i
potkupljen udobnostima koje mu je obezbe|ivalo
odstojanje, on se povukao. Ali deca su, odrastaju}i bez

njegovog neposrednog, upoznavaju}eg nadzora,
postepeno postala njemu tu|a. Vera je bila mirna i
sanjarski odsutna, nije nikad ~inila nikakve izgrede, ali
njeno u~e{}e u ìvotu porodice ograni~avalo se na
ispunjavanje osnovnih obaveza i zna~ilo, zapravo,
nezavisnost ve}u i od pobune. Kada bi joj govorio, ona
je u njega gledala zami{ljeno svojim kosim o~ima, ~ija
ga je neprozirna lepota zbunjivala i, zbog ne~eg, navodila
da pomi{lja na ène koje sre}e kod Olge Hercfeld i da
zbog tog crveni i saginje glavu; no, kada bi je posmatrao
dok slu{a mater, iz prikrajka, ne vide}i joj o~i sem sa
strane ugao beonja~e, on je na njenom pr}astom, kao
navi{e }u{nutom profilu ~itao krajnju ravnodu{nost
prema slu{anom i poga|ao da na isti na~in ona slu{a i
njega. Shvatao je da ono {to iz nje, a najupadljivije iz
o~iju joj, svetli dok mu je okrenuta, nije zanimanje za
njega i za ono {to joj saop{tava, nego za neko
sopstveno, od njega i od smisla njegovog govora
nezavisno doìvljavanje tog trenutka. Kakvo je to
doìvljavanje i ~emu je upravljeno, on se nikad nije
usudio da je upita, pla{e}i se da bi iz njenog odgovora,
ukoliko bi izuzetno bio iskren, dobio neo~ekivanu, ru`nu
potvrdu svoje primisli na Hercfeldkinu ku}u. Stoga ju je,
otkad je odrasla, zapravo izbegavao. Sina Gerharda nije,
ali s njim se neizbe`no sukobljavao. Gerhard ni{ta nije
krio od svojih misli, voleo je da ih izazovno izrazi ~im bi
se rodile. On je traìo sabesednika - kao i Sep - a i po
èstini svojih stavova nalikovao je na ujaka. Pa ~ak i po
njihovoj sadrìni, jer je i on ismejavao i nipoda{tavao,
na jednoj osmi{ljenijoj, obrazovanjem izdignutoj ravni,

humanisti~ka, strpljiva re{enja svoga oca. Robert Kro-
ner je ta re{enja zasnivao na emisijama radio Londona,
koji je Evropu pozivao na dug, istrajan otpor protiv
podivljale Nema~ke, u i{~ekivanju anglosaksonskog
iskrcavanja na obalu kontinenta, koje }e tek da joj podari
spas i budu}nost, razume se ~ovekoljubivu i
demokratsku. Hitler, koga su sve blagosti razdraìvale,
nazivao je ove pozive i obe}anja, u svojim promuklim
govorima, paranoi~nim privi|anjima Jevreja i plutokrata;
Sep Lenart, svojim kazivanjima o klanju, kasnije
ostvarenim i ovde u Novom Sadu, tako|e je opovrgavao
njihovu {ansu, a Gerhard je davao za pravo i jednome i
drugome. On, koji je za razliku od ènskih ~lanova
porodice, kao nedovoljno obave{tenih, i od Sepa
Lenarta, dok je stanovao u ku}i, kao opasnog, imao
pristup u o~evu sobu i za onih posve}enih ve~ernjih
~asova kada bi iz radija, pode{enog na najti{i zvuk, posle
tri kratka i jednog muklog udarca, u meki no}ni tajac
potekla reka hrabrenja u ime pravde i prava svakoga
na ìvot, retko je kad smogao strpljenja da saslu{a do
kraja argumente u korist svojih izgleda da preìvi. “Ha!”
nasmejao bi se kratko, krto i “Koje{ta!” suzbijao, gotovo
unapred, svaku vest pouzdanja ili poziv na veru,
upadaju}i u re~ - ~esto izgovaranu, srpsku ili nema~ku,
s ve} usvojenim engleskim `vakanjem i mek{anjem
glasa r - spikerima i uglednim komentatorima, piscima,
politi~arima, gostima emisije, {to je Roberta Kronera,
nagnutog aparatu - onom kru`nom zatamnjenju na
tkanini glasnogovornika - ujedalo za ìvce. “[t! {t!”
sti{avao je on sina, ma{u}i ko{~atom {akom, “ni{ta ne

~ujem!”, na {to bi ovaj samo prezrivo slegnuo ramenima
i pro{etao se po sobi, ili u susednu trpezariju, nastoje}i
da {to napadnije {kripi |onovima cipela. Ipak, nije se
udaljavao izvan ~ujnog kruga emisije dokle god je ona
trajala, a ni Robert Kroner nije ga spre~avao da se posle
nervozne {etnje ponovo prihvati svoje prkosne uloge.
Kao da su se i jedan i drugi nadali da }e jednom ~uti
vest koja }e na obojicu ostaviti isti utisak, nastavljali su
zajedni~ko slu{anje, sve dok Gerhard ne bi opet
odustao, glasno se zasmejav{i nad nekom, po njegovom
mi{ljenju naivnom prognozom o skorom povoljnom
svr{etku rata, ili se naljutio zbog preteranih zahteva
rodoljublju {to ih je London postavljao pristalicama na
kontinentu. “Da sa~uvamo pouzdanje, ha?” replicirao
je, uìvaju}i zlobno u otrcanosti fraze i ne propu{taju}i
da je karikira priu~enim naglaskom spikera. “Da zbijemo
redove, a?” imitirao je, valjaju}i r, nekog davno izbeglog
novinara. “A {to ne do|e{ malo ti ovamo da nam pokaè{
kako se to radi? Ne boj se, tvoja plata }e i dalje da te~e,
sve u samim engleskim funtama, i ako izvu~e{ glavu,
mo}i }e{ je i unatrag podi}i na blagajni. Samo ponesi
rezervne ga}e, pametnjakovi}u, mogu ti zatrebati.”
Kroneru se od tolikog neukusa gr~ilo usko lice, i njegovo
“{t! {t! ni{ta ne ~ujem” bivalo je sve o~ajnije i
beznade`nije. Zatim, po{to bi odjeknula odjava emisije
i Robert Kroner okrenuo prekida~ da bi prostoriju osvojila
ti{ina letnje ve~eri, polako bi se vra}ali smirenijem
raspoloènju, no samo da bi svoje suprotne stavove
mogli jasnije izraziti. “Ipak, izgleda da se situacija
popravlja”, rekao bi na priliku Kroner, “jer kao {to si ~uo,

pod Moskvom ne odmi~u napred, a na Kavkazu ~ak
gube neke poloàje.” “Eh, gube!” odmahnuo bi Gerhard.
“To su lagarije. Za{to bi sad najednom gubili poloàje
kad znamo kakve su razmere snaga?” “Nisu vi{e iste
kao {to ti misli{“, ispravio bi ga Kroner, “ba{ pre neki
dan govorilo se o ameri~kim isporukama ratnog
materijala Rusima; to dostiè milijarde tona, koje priti~u
konvoj za konvojem.” “A zar Nemcima ne priti~u? Cela
Evropa radi za njih.” “Ma to je propaganda. Kakva
Evropa. Pre svega, {ta je Evropa prema udruènim
silama Engleske i Amerike?” “Ali ta tvoja Amerika ne{to
se slabo ùri da u|e u rat.” “Ona je prakti~no u ratu.
Avioni koji brane Englesku dobrim delom su ameri~ki.
Tenkovi koji ratuju u Rusiji ve} su tako|e do jedne tre}ine
iz njihovih isporuka. A ratna proizvodnja jo{ nije ni po~ela
da im se zahuktava.” “Mislim na ljude. Gde su im ljudi?”
“Ovaj rat ne}e re{iti ljudi, ve} ma{ine, zar ti to ne vidi{?”
“Nikad nijedan rat ne}e re{iti ni{ta sem ljudi. Pa tu i
jeste koren va{eg samozavaravanja. u~ite kod svojih
ku}a i slu{ate radio London i zami{ljate kako }e mesto
vas sve re{iti ma{ine koje se proizvode u Americi. A
Nemci dotle nesmetano ubijaju, ubijaju desetine hiljada
na dan. Kad izra~una{ koliko }e ubiti za godinu dana,
vide}e{ da }e istrebiti sve {to im se ne pokorava.” “To
nikad. Jer ubijanje ra|a novu nepokornost.” “iju? Takvih
kao ti?” “Ja sam civil. Nemam oru`ja. Nemam ni fronta
na kome bih se mogao boriti.” “Kad bi svak uzeo samo
toljagu i lupio jednog [vabu po glavi, ve} bismo ih
isterali.” “Nemoj biti sme{an: Toljagu. Govori{ kao da
smo u kamenom dobu. Pa ovo je vreme motorizacije.

Smrt pr{ti iz tenkova, iz bombardera.” “Takvom
konstatacijom ne}e{ pomeriti Nemce sa mesta.” “A ti,
tvojim kritizerstvom? ovek bi pomislio da si na njihovoj
strani?” “A {to da nisam? Ja sam u stanju da se odvojim
od svoje li~ne sudbine. Priznajem da mi imponuje kako
se hrabro i efikasno bore, i priznajem da mi se gadi
oklevanje tvojih mudraca sa radija.” “Zaboga, Gerharde,
pa za rat se treba i pripremiti.” “Ali rat, tata, treba i dobiti.”
Bilo je to besprekidno sudaranje argumenata, koje bi
se zavr{ilo tek po{to bi ih obojicu zamorilo ili po{to bi ih
prestigao ~as slede}e emisije Londona, na nekom
drugom, Kroneru tako|e razumljivom jeziku. On je drào
u glavi termine po~etka svake i, dok se prepirao sa
Gerhardom, neprimetno bi povremeno pogledao na
budilnik postavljen uz radio na plo~u komode, malo
povu~en s njenog kraja tako da je svakom sem njemu,
u fotelji pribliènoj aparatu, bio nevidljiv. Odjednom bi
samo njegova uzana {aka posegla za prekida~em, ovaj
bi coknuo, a iza zatamnjenja na tkanini bi, kao od
bu|enja zveri, ti{ina postala bremenita teìnom,
o~ekivanjem, dok ne bi bila i provalje na kr~anjem,
brujanjem, cviljenjem podnebeskih daljina i, najzad,
tutnjem onog no}nog dobo{a. Gerhard, za koga bi,
obuzetog razgovorom i hodanjem iz ugla u ugao, sva
ova priprema ~esto pro{la nezapaèna, sada bi se kao
oparen zaustavio. “Opet?” Ali njegov otac bi se ve}
nagnuo aparatu i odmahivao vi{e glave rukom “[t! {t!”,
pa bi mu mladi} s prezrenjem okrenuo le|a i iza{ao,
zalupiv{i zastakljena vrata da bi u ku}i s kraja na kraj
zazve~alo. Milinko nikad ne bi u~inio sli~nu grubost, ne

samo stoga {to je ovo za njega bila tu|a ku}a. On je,
kao svud, i ovde traìo nova saznanja, a njihovo
osvajanje traìlo je pa`nju i smotrenost. Po{to bi dopratio
Veru iz {etnje i pod kapijom je u sumraku stidljivo poljubio
u usta, pritiskuju}i njeno telo na najtanjem delu, na
uskom struku, uza svoje, on bi jo{ zastao i za{arao o~ima
prema vratima koja su iz {irokog hodnika vodila u stan.
U tom kruènju bilo je i moma~kog prikradanja u onu
neku udaljenu sobu sa belim devoja~kim krevetom gde
bi, zaklonjen i ni od kog vi|en, mogao sasvim da privije
uza se to toplo vitko telo, ali je u njemu pre svega
podrhtavalo po{tovanje prema mnogoljudnosti i
mnogoslojnosti koja oteàva pristup do èljenog
skrovi{ta. Tek ovde, u ovom podsvo|u, gde su obdan
protutnjavala kola s te{kim oznojenim konjima i kolica
puna sanduka u koja se uprezao sam nosa~ @arko, a
koje je ti{ina ve~eri preobraàvala u predvorje uzvi{enih
zadovoljstava kao {to su ~itanje, slu{anje radija, sviranje
u klavir i tiho }askanje, tek ovde on je poimao koliko je
njegov dom, ceo isturen u zajedni~ko dvori{te kojim
gospodare ène doma}ice, plitak, nesklonjen, koliko je
taj dom slu~ajan i privremen, a pri toj pomisli jo{ dublje
je uvi|ao vrednost ovoga kom je do{ao u posetu.
Nezaboravan je u njemu ostao utisak trenutka kada je,
na samom po~etku svoje veze sa Verom, do{ao po nju
i, zazvoniv{i na vratima, bio od sredove~ne prsate
sluàvke u beloj krutoj kecelji pozvan da u|e: pred njim
su se otvorile sobe jedna za drugom, prostrane, a pune,
pored name{taja, neupotrebnih stvari, vaza, slika, ~inija,
a u jednoj od njih, koja je leàla po strani i u koju je

bacio pogled iz trpezarije, sedeo je mr{av ko{~at
crnomanjast ~ovek drè}i pred sobom raskriljenu knjigu
i ~itao. Bio je to prizor pun spokojstva i uravnoteènosti,
dostojanstva i razuma, kao neka plemenita skulptura,
jo{ jedno delo lepote i srazmernosti me|u ostalim
ukrasima ku}e. Od tada, Milinko je, navra}aju}i Veri,
dolazio i tom prizoru, kao oli~enju otmenosti i smirenja
ste~enih znanjem. Utisak nije mogla da okrnji ni
okupacija, koja je porodicu Kroner gurnula u opasan i
poniàvaju}i poloàj; naprotiv, ba{ o{trina opasnosti i
poniènja podvukla je isturenost ove ku}e jo{ jednom
crtom. Jer ako su opasnost i poniènje bili znamen
trenutka - a oni su to nesumnjivo bili -, onda je ku}a
Kronerovih predstavljala trenutak u njegovoj
najizraènijoj krajnosti, neku vrstu kova~nice istorije. Te
uloge svoje ku}e bio je na maglovit na~in svestan i Rob-
ert Kroner, ali je potvrdu i svedo~anstvo o njoj na{ao
tek u okruglim sme|im o~ima Milinka Boì}a, koje su
se, sa sku~enog tla sopstvenog doma, prema njemu
pobo`no upravljale. Kada je jednom prilikom mladi}
stigao prerano po Veru i odstajao nekoliko minuta
nepomi~no u trpezariji, Kroner je iza{ao da ga ponudi
stolicom i upustio se s njim u razgovor, a potom, vide}i
da pogled mladi}a, sada po{to je u njemu ve} stekao
sabesednika, nastavlja svoju radoznalu i zadivljenu
putanju u dubinu radne sobe s knjigama, pozvao ga je
k sebi. Tu su najpre na sto bili pova|eni leksikoni: pored
doma}ih jednotomnika jedan nema~ki - Majerov - u
dvanaest, i jedan ma|arski - Revai - u osam velikih
knjiga. Prilika za Milinka da uvidi uskost svoje dotada{nje

obave{tenosti, jer je, te{e}i se da ima najbolje i
najpotrebnije, prenebregao da sazna koji su mu izvori i
da li ne bi trebalo da se obrati pravo njima, tim pre {to je
dva strana jezika ve} poznavao. Saop{tio je svoje
razmi{ljanje iskreno Kroneru, a ovaj je, potvr|uju}i
njegovu valjanost, nabacio malu usmenu istoriju
priru~nika i, na njenom primeru, pregled zakona uticaja.
“Kao i me|u ljudima”, rekao je pa`ljivo uzaslu{alom
mladi}u, “ugledanje postoji i me|u narodima. Ni{ta ne
nastaje samoniklo, ni{ta se ne razvija samo iz sebe,
ako neko to tvrdi onda tvrdi la`, obi~no da bi uzdigao
sredinu kojoj ba{ pripada. U stvari, sve u ìvotu je
podraàvanje. To kako mi stanujemo u ovoj ku}i samo
je kopija na~ina na koji su ovde stanovali moj otac i
mati, a oni su opet - budu}i da nisu ovde po~eli svoj
ìvot - uzeli za uzor nekog ko je ovako ìveo pre njih.
Ovaj dom, ove stvari, a onamo pozadi ona trgovina i
izme|u njih dvori{te kojim se moè pro}i iz jednog
domena u drugi, iz privatnog u poslovni i nazad, a koje
istovremeno i deli ovo od onoga, sve je to postojalo i
davno pre ove ku}e, negde, i posluìlo kao uzor kada
se dizala i ure|ivala ova. Mogao bi se ~ak, verovatno,
povu}i trag preseljavanja i {irenja ovakvog obrasca
trgova~ke ku}e, i on bi vodio iz ulice u ulicu, iz mesta u
mesto, idu}i unatrag od periferije ka centru, od manjeg
grada ka ve}em. Na tom tragu Novi Sad bi mo`da
ukazivao na Segedin, Segedin na Pe{tu, Pe{ta na Be~,
Be~ na Berlin. No to kretanje po tragu ne bi bilo samo
prostorno, ve} i vremensko. Od ove, hiljadu devetsto
~etrdeset druge godine do, recimo, hiljadu devetsto

dvadeset druge, pa odatle u hiljadu devetsto drugu, pa
u hiljadu osamsto osamdeset, ili {ezdeset, ili pedeset
drugu, kada je, valjda, u Berlinu ovaj tip trgova~ke ku}e
ve} bio utemeljen. A sli~no vam je i sa knjigama, bilo da
sadrè umetni~ku tvar (Kroner je rekao Stoff, nema~ki,
ne na{av{i za re~ srpski adekvat), bilo da su nau~nog
karaktera: uvek }ete na}i trag ugledanja, od dela do
dela, od naroda do naroda i, uporedo s tim, od vremena
do vremena koje sve dublje seè u pro{lost. Ono {to je
recimo u doba moje mladosti u Austriji i Nema~koj bilo
aktuelno, psihoanaliza doktora Frojda, to se u Novom
Sadu spominje tek odnedavno, u mladosti moje dece, i
to uglavnom negatorski, kao neprihvatljivo, dok }e do
prihvatanja do}i mo`da tek u vreme mladosti moje
unu~adi. I u tome je prednost inteligentnog ~oveka: on
ne mora ~ekati dok jedna moda, jedan izraz ili istina
pre|u svoj geografski i vremenski put, nego moè za
njima da posegne jo{ u nastanku ili na nekoj ranoj etapi,
dakle i pre svoje okoline. Onaj koji je prvi u Novom Sadu
prihvatio ku}u be~kog tipa bio je u prednosti pred
starinski opremljenim trgovcem, pija~arom, a na sli~an
na~in intelektualac koji nau~i da se koristi knjigama {to
su u upotrebi kod ve}ih i razvijenijih naroda do}i }e do
ve}ih rezultata nego onaj koji ~eka dok novina stigne
do njega.” Tu je u}utao, da bi Milinku omogu}io da se
udubi u prelistavanje izloènih knjiga, a sam je
pregledane tomove vra}ao u police i odatle na njihovo
mesto izvla~io jo{ nepregledane. Ali Milinko je u pola
ove smotre stao, te{ko uzdahnuv{i: {ta vredi pregledati
ono {to se ne moè i nabaviti; po sve ove knjige mora

se po svoj prilici i}i u Austriju, odnosno sada po{to je
pripojena, u Nema~ku, nabiv{i dèpove markama.
Nipo{to, odgovorio mu je veselo Kruner; u svakoj
trgovini, pa i u trgovini knjigama, poslove je mogu}e
zaklju~iti i pismenim putem, i Milinku }e biti dovoljno da
napi{e po dopisnicu izdava~ima leksikona koji su, on to
vidi, njegovi favoriti, pa da od njih dobije prospekte sa
vrlo podrobnim ponudama, uklju~uju}i i na~in pla}anja.
“Na àlost, ili recimo u ovom slu~aju sre}om”, razvukao
je u tuàn osmeh svoja tanka, pokretljiva usta, “Austrija
odnosno Nema~ka vi{e nam nije samo sused, ve} tako
re}i na{ drugi identitet, {to }e nesumnjivo olak{ati da
se kupovina ostvari.” Obi{ao je {iroki, po ivicama izlizani
pisa}i sto ispred polica, izvukao fioku i preturiv{i po njoj
neke predmete izvadio sveànj raznobojnih listi}a i
sve{~ica opasan ùtom gumicom; po{to je ovu jednim
ne`nim potezom svukao, ra{irio je sveànj po stolu. “To
su katalozi koje slu~ajno imam, a do{ao sam do njih na
na~in koji sam vam opisao, nekad davno.” Preturao je
po sve`nju, gurkaju}i po plo~i stola, da budu pregledniji,
listove na kojima su se, sem {tampanih obave{tenja,
nalazile i fotografije knjiga, povezanih i pore|anih u nizu,
tamnocrvenih, plavih, zelenih. “Brokhauz, Langen{ajd,
Majer, Knaur, eto nekoliko koje }e za vas biti
najzanimljivije”, pokazao je na svaki, dugim, tankim
srednjim prstom. “Naravno, ovi ovde su zastareli, morate
zatraìti nove, i zato”, vratio se stolu i sa bloka hartije
otkinuo list i podigao olovku, “preporu~ujem vam da
odmah skicirate jedno jednoobrazno traènje koje }ete
poslati na svaku adresu na obi~noj dopisnici.” List i

olovku stavio je pred Milinka i za{av{i mu za le|a
preleteo re~enicu koju je ovaj polako i promi{ljeno
ispisao. “Preporu~io bih vam da mesto schicken kaète
senden, to nekako zvu~i poslovnije”, dobacio je ovla{,
ali je ina~e na{ao da je Milinkovo izraàvanje na
nema~kom preko o~ekivanja korektno. “Kada bi Gerhard
ili Vera umeli da napi{u jedno ovakvo pismo! Otkad u~ite
nema~ki?” I saznav{i da uzima ~asove ne duè nego
Vera, a da za razliku od nje i brata joj nije pre toga nikad
ni ~uo nema~ki razgovor, sasvim se zadivio. A Milinko,
polaskan ovakvim mi{ljenjem, potrudio se da ta~no izvr{i
dobijeno uputstvo, o ~emu je prilikom slede}e posete i
izvestio svog savetodavca. Od tada, ~ekao je na
odgovore, a sa njim zajedno ~ekao je i Kroner, ne
propu{taju}i da se o njima raspita kad god bi Milinko
nai{ao u ku}u. Posle desetak dana stigao je prvi: ~vrst
ùto-sme| omot, sa limenim raskre~enim zatvara~em i
sa belom nalepnicom na svom {irokom trbuhu koja je
nosila, ispisane ma{inom, ime i adresu Milinka Boì}a,
i iz kog je kliznula cela jedna hrpa u harmoniku sloènih
sve{~ica s odslikanim i opisanim skupocenim knjigama:
istorijama, geografijama, leksikonima, re~nicima, mnogo
vi{e nego {to je Milinko traìo i o~ekivao. On je s
po{iljkom odmah oti{ao Kroneru i, mada ga nije na{ao
u stanu, ostavio sme|i koverat sluàvci da ga unese u
njegovu sobu, a predve~e je do{ao da mu se zajedno
obraduju. Prou~ili su prospekte, ~itaju}i ih jedan drugom
preko ramena u pola glasa a povisuju}i ton kada bi stigli
do va`nih podataka: broja svezaka, cene, na~ina
pla}anja. Kroner je prineo olovku i podvukao njome ova

klju~na mesta. Pridràvaju}i se njih, Milinko je izvr{io
prvu porud`binu. Uto su stigli i novi prospekti, a uskoro
i prva po{iljka knjiga: jedan Knaurov atlas sveta, koji su
uzbu|eno skupa razgledali. Postalo im je to, u granicama
koje je postavljao Milinkov |a~ki budèt, stalno
zanimanje, predmet prora~unavanja i dogovaranja. Sve
dok na Glavnoj ulici, u ispra`njenom lokalu gvo`|ara
Srbina, posle opse`nih i brzih zidarskih, pa staklarskih i
stolarskih radova, ~ija je puna svrha tek naknadno
postala o~igledna, nisu osvanuli rafovi i izlozi puni
nema~kih knjiga, po vrlo povoljnim cenama, a nad
ulazom natpis goticom: “Deutsche Buchhandlung”. Tu
je Milinko sad mogao da rije, da razgleda i na licu mesta
kupuje sve {to bi zaèleo. Samo, ne vi{e uz pomo}
Roberta Kronera, jer je produbljivanje onog identiteta
preko izbrisanih granica, o kom je on nekad polu{aljivo
govorio, njemu samom donelo izdvajanje. Da je u{ao s
Milinkom u Nema~ku knjiàru i bio prepoznat kao
Jevrejin, mo`da bi ga odatle izbacili s pogrdama, ili bi
ga uvredama izazivali da u~ini neèljen ispad. Zato je
radije ostajao kod ku}e, uvla~e}i se sve dublje u sobe,
me|u stvari, u njihovo mrtvilo i muk. etiri ~asa
prepodneva i isto toliko po podne provodio je ionako u
radnji, knjiè}i ulaz i izlaz robe i slu{aju}i prinudno,
pognut, sav onaj razgovor {to je, kao na svim mestima
gde se ljudi susre}u, navirao i nadimao se, sadràvaju}i
raspoloènja, saznanja, radoznalosti. Nekad su re~i bile
upu}ene njemu, nekad komesaru, vitezu Armanjiju,
nekad blagajnici Juliji Nemet ili nosa~u @arku Mileusni}u,
no njega su re~i gotovo podjednako poga|ale samim

postojanjem svih onih grubosti koje one mogu da izraze
i koje su, de{avaju}i se u tim danima, prosto vapile za
izrazom. On, kome ih je u tustoj krvavoj gomili izru~io
Sep Lenart, bio ih je sit; podilazila ga je jeza od svakog
glasa, od svakog dolaska, te je ku}i stizao iscrpljen i
zavla~io se u samo}u i ti{inu kao bolan me|u obloge.
Smetali su mu i uku}ani, jer su i oni, budu}i izloèni
nepravdi i saznanju o njoj, u svojoj pojavi sadràvali
mogu}nost nove povrede. Jedino Milinko nije u njemu
izazivao nelagodnost, jer se unapred znalo da }e
njegove re~i le}i u prostor knjiga {to ~u~e u rafovima,
kao ptice u gnezdu. Znao je da }e sti}i u predve~erje, u
to banalno vreme mladih ljubavnika, od koga mladi},
nema{tovit, nikad nije ni pomi{ljao da potraì bolje, a to
vreme se poklapalo sa ~asom Kronerovog povla~enja
posle dolaska iz radnje. Sedeo je, dakle, u svojoj sobi,
iza spu{tenih zastora, odeljen od trpezarije staklenim
vratima koja su se pruàla od zida do zida i rastvarala
po sredini u dve harmonike. Nije palio lampu, nije otvarao
radio, sedeo je zavaljen u fotelji i odmarao se sklopljenih
o~iju. No ~im bi za~uo zvonce u predsoblju i ponadao
se da to dolazi Milinko, uzimao je sa stola pripremljenu
knjigu i rasklapao je nasumce, palio svetlo i pro~itao
re~enicu-dve, trude}i se da im odgonetne smisao i
prikop~a ih svom poznavanju knjige. inio je to ne iz
licemerstva, ve} {to je stvarno èleo da Milinka do~eka
navodom iz knjige, sigurnim polazi{tem u razgovor
oslobo|en straha. Podiù}i glavu video bi kako se
Milinko pribliùje kroz trpezariju, kako zastaje
propu{taju}i sluàvku da nastavi put ka Verinoj sobi,

kako se neodlu~no klati pred staklenim vratima, a onda
bi pruìo ruku i kucnuo, Kronur bi viknuo “Napred!” i
Milinko bi u{ao. “[ta danas ~itate?” upitao bi radoznalo
i, nestrpljiv da do~eka odgovor, naginjao se nad knjigu
koju bi Kroner uto ve} i okrenuo Milinku naslovnom
stranom navi{e, da bi ovaj u isti tren sa odgovorom
mogao i da se uveri u njegovu ta~nost. Obi~no je to bila
knjiga iz njegovih mladi}kih be~kih dana, pripovetke ili
roman Artura [niclera ili Paula Hajzea, mada je umeo
da se lati i starih autora, Hajnea, Getea, [ilera, iz niza
sabranih dela u povezu sa zlatotiskom {to ih je kupio
na otplatu i doneo u sanducima, ili, naprotiv, neka knjiga
nabavljena ve} iz Novog Sada, porud`binom kakvu je
preporu~io i Milinku: biografski roman Stefana Cvajga
ili Liona Fojhtvangera. Te knjige, koje ve} davno nije
~itao - a neke me|u njima nije ~itao nikad - on je sada
posmatrao sa nostalgi~nom ne`no{}u, obrtao ih, kuckao
prstom kao da su od plemenitog metala ili porcelana,
klimao prema njima glavom i puckao usnama. “Goethe”,
govorio je razvla~e}i ime sve~ano kao neku melodiju,
“to je pojava kakvu je mogao dati samo vek
prosvetiteljstva, taj veliki vek ~ove~anstva u kom se
cenila svetlost, jasno}a, ravnoteà. Takvih ljudi, a
dabogme ni takvih pisaca, danas vi{e nema. Zacarila
je svetom mistika, kult krvi i nasilja, tame, ùdnje za
pro{lo{}u, nacionalizma. Mislite li da iz te zbrke moè
izrasti ne{to veliko i plemenito kao {to je ova knjiga?
Ne, vide}ete, ovo vreme }e ostati zabeleèno po svojoj
surovosti i pusto{i.” On je pri tom ose}ao da pomalo
nepo{teno, jer uop{tavaju}i, zadobija mladoga ~oveka

za stanovi{te zasnovano na sopstvenoj pregaènosti,
ali se pravdao pomi{lju da protivni~ka strana, fa{izam,
bez sli~nih skrupula truje ne po jednog, ve} hiljade
odjednom. Privla~ilo ga je da, kad ve} ne moè da se
lati oru`ja kao {to zahteva Gerhard, bar nekog drugog
pripremi za takvu odluku. Bio je to i odgovor Gerhardu,
neka vrsta pravdanja pred njim, dokaza da on nije ni
sasvim neodlu~an ni nesposoban za delovanje, da ~ak
ovakvim na~inom mo`da daje korisniji doprinos od
ratobornih. Nadao se, s dvostrukom sebi~no{}u oca i
suprotnomi{ljenika, da }e Gerhard u svojim
o~ekivanjima i obe}anjima borca omanuti, a da }e
Milinko - njegov izabranik za trku mesto sopstvenog, s
njim neslo`nog sina - strpljivim i razumnim otporom
dosegnuti cilj.
UL^NI PRIZORI. [eta~i, po dva, po tri, ispred izloga

prodavnica {tofova, trikotaè, rublja. Zami{ljena lica, po
jedna noga izba~ena u nehoti~nom podraàvanju
izloène lutke. Prosja~i} nakostre{ene kratke kose i o~iju
bez zenica posa|en uza zid na trotoar s izvrnutom crnom
kapom me|u bosim nogama. Zvonjava sa tornja
Saborne crkve, Vrbica, deca u novim odelima i belim
dokolenicama, sa zvon~i}ima na ruì~astim
pantlji~icama oko vrata, steù}i za ruku stare majke koje
se jedna drugoj klanjaju. Kolona vojnika s pu{kama,
ran~evima, }ebetima svijenim preko ramena, s
a{ov~i}ima o pojasu, s u dasci izrezanim ljudskim
obrisima na le|ima, promi~e {tropotavim korakom: 1940.
u plavkastosivim uniformama s visokim okovratnicima i

uvija~ima oko listova nogu, 1942. u kratkim ~izmama i
zelenkastim uniformama sa znakom groma na mekim
kragnama i s bakandàma i ùtim pantalonama uz nogu
i ùtim koporanima i {apkama naherenim vi{e nosa u
prav ugao, 1956. u cokulama i s gle`njacima i u
sivomaslinastom suknu sa sivim kravatama. Kola visoko
i strmo ogra|ena trupa natovarena ugljem, s lopatom
zabodenom u ispup~eni hrbat tovara; kola gumenih crnih
to~kova s bocama soda vode gusto nadevenim u {iroki,
pljosnati, plitki trup, {to zveckaju stoglaso i ljeskaju se
uzbibanim jezercima iza raznobojnih stakala; fijakeri s
arnjevima u obliku {ake na uhu, dobro}udnog {amara,
lista kupusa; tramvaji koji cili~u}i zami~u za ugao,
autobusi na juri{ osvojeni u vreme ru~ka, automobili
napu{teni po trotoarima uskih, hlebarskih, }ur~ijskih,
voskarskih ulica, prekriveni pra{inom, prozorima
zablenuti u zidove. Parovi s kolicima nedeljom. Rulja, s
rukama zaglavljenim u dèpove i s prete}im pogledima
u ~asu po zavr{etku bioskopskih predstava. Na {irokom
trotoaru pred hotelom “Kraljica Marija”, ranijom
“Kraljicom Jelisavetom”, potonjom “Erzs‚bet kir lyn””,
potonjom “Vojvodinom”, u ogradi od kovanog gvo`|a,
na suncu, za mermernim stolovima, naginju}i krigle piva,
~a{ice rakije, {alice francuske kafe, trgovci i zanatlije u
polucilindrima, oficiri kraljevske vojske s kapama
poloènim na stolice, kroz lornjone zagledane glumice
Srpskog narodnog pozori{ta. \a~ki korzo: dvoprava~na
traka uàgrenih pogleda i uko~enih osmeha. udaci
grada: guravi prodavac sre}aka s kozjom belom bradom,
suludi }osavac sa sviraljkom izvijaju}i u lice devojaka

“Tamo daleko”, èna u dugom pohabanom kaputu
raspu{tene prosede kose obilaze}i trgovine i mole}i za
prazne kutije. Talasi mladih devojaka u po~etku leta,
kao pljusak, u kratkim suknjama, spiraju}i s pra{njavog
lica grada dosadu. Utegnuta èna s nogama u obliku
obrnute vinske fla{e na pragu robne ku}e. Drvose~a sa
dve sekire zaba~ene se~ivom na isto rame poderanog
kaputa, modra nosa, brkova obeljenih injem, u zimsko
jutro pred Zemljoradni~kom bankom. Dva mlada
profesora, jedan istorije drugi knjièvnosti, prvi ukru}en
i pro}elav, drugi opu{tenih ramena i naniè use~enih,
ù}kastih, tu`nih o~iju, gestikuli{u}i zami~u u restoran
“Zvezda”. Kamionet na{aran krnjim natpisom, s
glasnogovornikom u obliku zavrnutog to~ira, tre{ti,
odmi~u}i, poziv u cirkus {to je upravo stigao u grad i
podigao {atore ispred Sajmi{ta. Venci {arenih sijalica i
lampiona po izlozima uo~i Nove godine, trotoari posuti
konfetama. Pusto{ prazni~nog dana, s mamurnim
usamljenicima prislonjenim ~elom na oglasne stubove,
s devojkama natovarenim te{kim torbama prispelim u
posetu tetki. Potmuo mrak no}i, s poliva~ima,
ljubavnikom u povratku sa sastanka, radnicom tre}e
smene {to ùri u fabriku. Seljanke {arenih {irokih
sukanja u pija~ne dane, pred ulazom u mle~ni restoran
i oko tezgi na to~kovima s kojih se rasprodaju marame
i kupa}i kostimi. ete kupa~a na autobuskoj stanici za
Dunav, leti, u kratkim pantalonama s majicama i u
{arenim {irokim haljinama, deca s lizalicama, obraza
crvenih od ège i nogu krutih od sanjivosti. Pred
pozori{tem uve~e: dve-tri duge haljine i visoke potpetice

uùrbano prole}u ùte krugove lampi na asfaltu do
strmih stepenica. Prodavci limunade kraj belih limenih
hladnjaka sa staklenim zvonom, prodavci sladoleda pred
kolicima na dva to~ka s usjajenim, u obliku puève ku}e
navi{e suènim limenim poklopcima i drvenom prednjom
pregradom za fi{eke od hostije; prodavci sinalka s
bocama poslaganim na led u korpi na nosa~u bicikla;
~ista~i cipela sa sandu~i}ima s metalnim nogostupom
me|u nogama. ista~i ulice, s metlom, lopatom, visokom
valjkastom kantom na to~kovima. Policajac na uglu, u
kapi sa belim {titnikom, ruku do vi{e laktova uvu~enih u
bele platnene za{titne rukave, kruto i odse~no
pokazuju}i levo-desno, napred-nazad. Osnovci s
torbama, gacaju}i ku}i samozaboravno dignutih o~iju.
Razgovor na uglu: ne~ije ène i ne~ijeg muà, s
pogledima nemirno isko{enim ka mogu}im
posmatra~ima. Prodava~ice cve}a, s korpama u ruci, u
obilasku kafana. Prodava~i semenki pred bioskopima.
Deca - prodava~i badema u belim kesicama, poslaganim
u smek{alu torbu za spise. Povratak ~opora sa utakmice:
u redovima po {est, po osam, razdrljenih okovratnika
ko{ulja, upra{enih oznojanih lica, vijore}i zastavicama.
Regruti na putu ka stanici: zagrljeni oko struka, s napola
ispijenim zelenim bocama, promuklo bez sluha pevaju.
Svadba pred mati~arskim zvanjem: automobili, mlada
u beloj haljini s velom, deca piskavo dovikuju “Kec-
kume!” i bacaju se na dinare {to kotrljaju}i se izmi~u
pod to~kove. Po podne u tri i ~etiri, nevidljivom sponom
vezani, ljudi, ène, na putu ka groblju, u razmacima {to
su sve kra}i kako se bliè cilju. Psi lutalice, nju{e}i,

kaskaju}i, izmi~u}i se od ljudske blizine. Golubovi u
crkvenoj porti i na Glavnom trgu; austrougarski pukovnik
Kranj~evi}, penzionisan pre ~etrdeset godina, vadi iz
dèpa krutog kaputa fi{ek u koji je kod ku}e namrvio
hleba i cepa ga nad stazom u snegu. Nebo nad njim je
olovno sivo.
PLAMENOM PRIVR@ENOSTI na Milinkovom ~elu

ushitio se jedino Robert Kroner, pa i on, pitanje je da li
sasvim iskreno, ili zbog op{teg opadanja vrlina oko sebe.
Ve} njegova èna primala je znake mladi}evog
po{tovanja imaju}i na umu njegovo niè poreklo i imovno
stanje, koji, ~inilo joj se, takvo drànje nalaù.
Zaboravljala je pri tom svoju nekada{nju, upravo
siroma{tvom pothranjivanu mr`nju prema imu}nima i
sre|enima, koje nisu bili po{te|eni ni Kronerovi dok su
joj bili gazde. Poseduju}i krnju i nejasnu predstavu o
zbivanjima van svoje ku}e, pogotovo o onima {to se
nazivaju svetskim, ona nije uvi|ala da se vrednosti kojih
se dokopala brakom nezaustavljivo raspadaju: da ime
Kroner vi{e nije jemstvo uvaàvanja i dru{tvenog
uspeha, a da su i materijalnoj sigurnosti porodice, pa i
onoj fizi~koj, dani izbrojani. Uostalom, otkako je rodila
sina, koji }e joj do kraja ostati mezim~e, ona je kroz
njega, samo kroz njega gledala blagostanje i napredak
svoj i svoje sredine, a u vreme kada se Milinko pojavio
u ku}i pozadi evangelisti~ke crkve Gerhardovu sudbinu
u njenim o~ima jo{ ni{ta nije ugroàvalo. Poslednje
godine pred rat on je bio zavr{io Srednju tehni~ku {kolu,
a u jesen se upisao na Tehni~ki fakultet u Beogradu, pa

iako su mu ve} u slede}em aprilu studije bile prekinute
zbog izbijanja rata, Rezi Kroner se nije zabrinula po{to
joj se sin, ~im je fakultet zatvorio kapije, vratio ku}i, pod
njeno okrilje. To okrilje je sad predstavljalo mrtvo tle za
njegovo napredovanje, jer pod okupacijom nije mogao
nastaviti studije, ali je njena ljubav, zadovoljena
prisustvom svog predmeta, ispravljanje ove nepravde
olako isturila u budu}nost. Tim pre {to se ni sam sin,
naoko, za nju nije mnogo brinuo. On nije voleo {kolu,
{kolovanje, zanimanje, ni{ta {to do koristi dovodi
dugotrajnim naporom. Prevrat koji se desio, mada je
bio uperen i protiv njega, primio je gotovo zadovoljno,
`mirkaju}i podrugljivim o~ima na prizore propadanja i
drskih uspona, usisavaju}i vazduh {umno kroz zube
kada bi o njima zborio. Mere koje su ga neposredno
poga|ale, kao poziv na prinudni rad njegovog i njegovom
susednih godi{ta, jednostavno nije uzimao na znanje.
“Za svakog ko pita, ja sam jo{ u Beogradu”, odbrusio je
Kroneru, koji je u ve~e dana kada su plakati bili izlepljeni
poku{ao da mu predo~i opasnosti neodazivanja. “A ako
taj koji pita vidi da si ovde?” primetio je otac. “Tom treba
re}i da tek {to sam do{ao i da }u se na poziv javiti sutra.”
Ali to sutra nikad nije osvanulo, i dok su drugi mla|i
Jevreji u cik zore navla~ili izno{ena odela i zimljivo ùrili
na sabirna mesta pod grdnje i batine, da bi ceo dan
vukli cigle i lopatali zemlju na aerodromu o{te}enom
jo{ nema~kim bombama, Gerhard se izleàvao u
krevetu, {e}kao po dvori{tu, jeo u kuhinji vo}a iz kotarice
koju je sa pijace donosila sluàvka, zavla~io se sa
kom{inicom u podrum ili ~itao ma|arske i nema~ke

kriminalne romane koji su preplavili kioske. Kroner je
smatrao da je to izazovno, vide ga svi, me|u ostalima i
vitez Armanji, komesar radnje, koji ~esto zastaje na
prozoru kancelarije i posmatra. Ali da Gerhard ostane
skriven u sobama, s tim se ni Reza nije slagala, jer bi
neizlaènje na sunce, na vazduh, moglo na{koditi
njegovom zdravlju. [to se ticalo propisa, proglasa i u
njima sadrànih pretnji, jednostavno je smatrala da se
na njenog sina ne odnose. Pristala je bila da on ispoveda
veru Jevrejina, jer su Jevreji u to vreme pred njom
oli~avali bogatstvo, ali sad kada su ih novine i radio
optuìvali za rat i skupo}u i pozivali hri{}ane da ih prezru
i uklone, prestala je da ga smatra Jevrejinom. Po~ela je
Jevreje ponovo mrzeti, naro~ito posle Sepove posete,
koja ju je podsetila na sirotovanje i sluènje tom, njima
dvoma tu|em soju, i da je bila upitana za na~elan stav,
sigurno bi se sloìla s njihovim uni{tenjem. Uostalom,
imala je u tom ose}anju i sinovljevu podr{ku. [to su
Jevrej i grublje bili progonjeni, {to su teà poniàvanja
doìvljavali, to ih je Gerhard gor~e i otvorenije prezirao.
Kao da je u pam}enju nosio sve predrasude hri{}ana,
a s druge strane svojim pripadanjem jevrejstvu bio
oslobo|en uzdràvanja i zazora, umeo je da razvu~e
podrugljivo usta kada bi ulicom pro{la kolona pra{njavih
civila koju su dva jedva naoruàna vojnika nagonila ~as
u strojevi korak, ~as u kas, ~as ih primoravala da
zapevaju ovu ili onu, nacionalisti~ku ma|arsku, ~esto i
antisemitsku budnicu. Podraàvao je njihov nevojni~ki
hod, pogrbljeno drànje, pu}io je usta da bi do~arao
puno}u njihovih i duvao kroz nos da bi ga ra{irio i

uve}ao. Kao malo ko, naro~ito sad kada je ismevanje
podrazumevalo i stvarnu pretnju i obespravljivanje,
glasno je govorio “ti ~ivuti”, “je li on ~ivut?” ili “jesi li
~ivut?”, nekom neupu}enom saplemeniku, zbog ~ega
samo zato nije izvukao batine {to su svi koje je njegova
sprdnja poga|ala bili i odvi{e pokunjeni i upla{eni. A
njega je upravo ta pomirljivost draìla. Dok je sa
radoznalim zadovoljstvom razgledao u novinama sve
~e{}e objavljivane karikature Jevreja, na kojima su
trbu{ato{}u, rutavo{}u, debelim ustima i povijenim
mesnatim nosevima bili do~aravani poroci rase, pohlepa
i lukavstvo, {ale {to su ih u to vreme sami Jevreji stvarali
na sopstveni ra~un nije trpeo, jer je promu}urno shvatao
da im je svrha da smehom otupe bol od stvarnosti. Ako
bi ko neposredno njemu ispri~ao takvu {alu, u kojoj
obi~no Jevrejin, stavljen u bezizlazan poloàj,
nadmudruje protivnika ili nalazi utehu u komici, Gerhard
bi, umesto da se smeje, rekao smrtno ozbiljno: “Da, i
onda su tog tvog Kona zgrabili i obesili o najbliè drvo.”
I tek tad bi iskezio bele jednake zube: “He-he”. Postao
je toliko neprijatan da se o njemu u jevrejskim krugovima
Novog Sada govorilo s negodovanjem i polu{apatom.
Neki su smatrali da je lud, drugi tvrdili da se, koriste}i
polunema~ko poreklo, ubacio u Gestapo, od kog je dobio
posebno zaduènje da kinji Jevreje. ak su i na Kronera
oca po~eli da gledaju s podozrenjem, njegov srazmerno
povoljni poloàj u konfiskovanoj trgovini i lagodni odnos
s vitezom Armanjijem tuma~ili su tako|e nekim
neznanim ustupkom okupatoru. A kada se saznalo da u
ku}i boravi Sep Lenart i kada je nekoliko starica,

nailaze}i u popodnevnu posetu staroj Kronerovoj susrelo
pod kapijom mladog, utegnutog esesovca koji je upravo
polazio u grad, zgraànje je postalo potpuno. Jedino bi
atentat na Sepa, da je bio izvr{en, razbio taj
nesporazum, ali kako je Gerhardov plan omanuo, desilo
se samo to da su se od njega, pod pritiskom glasina i
razo~aranja neuspehom, povukli i dotada{nji drugovi,
Franja [lezinger i bra}a Karauli}. Njemu je ovo
napu{tanje bilo po volji, jer se plan o prebacivanju u
Srem, zbog koga se s njima zbliìo, ionako nije ostvario:
nije se u njih imalo poverenja. Sada je sa svojom
namerom ostao sam, ali je bar mogao dejstvovati ne
obaziru}i se ni na koga. Mnogo je {etao, sli~no svom
ujaku, samo ne po centru grada, ve}, slu{aju}i nagon,
koji sebi nije obja{njavao, po zaba~enijim ulicama
periferije. Ove uli~ice, zarasle u travu i na~i~kane
prizemlju{ama, gotovo u celosti su naseljavali Srbi,
zemljoradnici i sitne zanatlije; ba{ u njima do{lo je
prilikom ulaska ma|arskih trupa i u raciji do najè{}ih
ispada, jer se vojska, podsticana da ih vr{i, pred slikom
skromnosti i napu{tenosti osetila najmanje sputana
obzirima. Tu, me|u ku}ama s vla`nim zidovima, s
pokunjenim cve}em u prozorima, jo{ je lebdela,
prigu{ena, slika ubijanja; ljudi {to su s ve~eri izlazili na
kapiju da razgovaraju jo{ su pokazivali bandere o koje
su obe{eni neki njihovi susedi i zamra~ene prozore iza
kojih su izveli nekog poznanika. @ivljeg, zanimljivijeg
predmeta razgovora za njih nije bilo. I Gerhardu je to
odgovaralo. On ovde skoro nikog nije poznavao, ali mu
je pomogao Milinko, stanovnik kraja, i ne slute}i da ~ini

uslugu, polaskan {to se Verin stariji brat po~eo s njim
zbliàvati. Upoznavao ga je sa svojim drugovima,
kom{ijama, izvodio ga na {etali{te koje se oblikovalo u
najduòj, drve}em osen~enoj ulici ~etvrti kao naknada
za korzo u gradu, sada napu{ten od omladine u znak
nedogovorenog inata. Gerhardove grubosti ovde su se
dopadale, stapale su se sa dahom sredine. Posle
zaprepa{}enja izazvanog nepotrebnim, paradnim
ubijanjem, mladi su se pustili u suprotnu krajnost: zlo~ini
u~injeni protiv njima sli~nih osloba|ali su ih odgovornosti.
Zaboravljaju}i groznu iskeènost lica obe{enih, po~eli
su o njima govoriti kao o uzorima i tepaju}i im, kao o
{aljiv~inama koji su se svojim jednostavnim stradanjem
narugali histeri~nim jaha~ima tenkova. Kao da se radi
samo o utakmici, ~ije je prvo poluvreme proteklo u
zbunjenom podno{enju udaraca, sada kad je nastupio
predah, spremali su se za protivnapad, i to, prilagodiv{i
se brzo, istim sredstvima kojima su bili tu~eni. Svi su
najednom po~eli da govore o pi{toljima i pu{kama, ~ak
i zagrljeni parovi dok su se zavla~ili u kapije, tako da
komunistima koji su se sa~uvali od prvih naleta hap{enja
nije bilo te{ko da na|u novih sledbenika. Gerharda, zbog
njegove glasno}e i osionosti, zbog samoka`njavaju}ih
pogrda protiv jevrejskog meku{tva, odmah su, instinktom
odgajiva~a, ocenili kao najboljeg od najboljih i ubacili u
jednu udarnu grupu. Pe{a~io je svakodnevno po tuce
kilometara, uvek razli~itim ulicama i putevima, do jedne
mlade {ume izme|u Novog Sada i Ka}a i tamo se
pomo}u zvi`duka nalazio sa jo{ tri druga i jednim
rezervnim potporu~nikom koji ih je obu~avao u ga|anju

iz pi{tolja i bacanju bombi, {to ih je, uprkos naredbama,
sa~uvao. Da ne bi bili opaèni i da ne bi tro{ili oskudnu
municiju, naj~e{}e su okidali, iako ciljaju}i, prazan pi{tolj,
i mesto bombi bacali u metu kamenice, no Gerhard je
imao ose}anje da se pri svakom {kljocaju i udarcu
kamenom o drvo pred njim ru{i pogo|eno, razoreno telo
neprijatelja i nije propu{tao nijednu pojedinost nastave.
Pripadanje udarnoj grupi popunilo je u njemu dotle
zjape}u prazninu, te je prestao da bilo kog vre|a ili
ismeva; postao je ozbiljan, odre|en, skoro dobro}udan.
Milinko mu vi{e nije bio potreban, jer je sad u njegovom
kraju grada poznavao bolje od njega sve pouzdane ljude,
ali ga ipak nije odbacio, ve} je s njim obavio nekoliko
strpljivih razgovora, poku{av{i ga ubediti da treba da
se posveti istrebljenju okupatora. No, Milinko je ve} bio
suvi{e samostalan da bi se uklju~io u kolektivni cilj i
volju; njegova misao, op~injena u~enjem, isuvi{e je
daleko odvrludala sa tla po kom je hodao, a zbliàvanje
sa Kronerom-ocem i preko njega sa duhovnim dobrima
Nema~ke razvodnilo je u njemu èlju za osvetom. Izvinio
se Gerhardu, koji je slegnuv{i ramenima digao ruke od
njega, i ukoliko je ovaj, zbog svojih prevratni~kih
du`nosti, vi{e izbivao iz ku}e, utoliko je on sam sad u
njoj boravio duè, kao Verin zvani~ni de~ko. Na ne ba{
izrazito zadovoljstvo same Vere. Vera svoju ku}u ni
ranije nije volela, a otkako je preko nje prelazio valjak
rata, u~iniv{i je ku}om obespravljenih, njeno ose}anje
dobilo je i spoljnu podr{ku. Sada je ovo za nju bila
mi{olovka. De{avalo joj se da na prstima prolazi iz sobe
u sobu od uli~nih do dvori{nih prozora, da posmatra

stra`nju, trgovinsku zgradu kao neku prepreku
mogu}nom povla~enju, a prozore s uli~ne strane kao
prolome u odbrambenom zidu; de{avalo se da slu{a
glasove koji su prenosili trgovinske narud`bine,
kuhinjsku zapovest, pozdrav gosta, u ~udnom,
avetinjskom ukr{tanju, kao zbrkane odjeke s nekog
drugog sveta. Pitala se {ta ona tu traì i kakvim je nitima
ovde vezana. Naravno, to su bile porodi~ne niti, niti
njenog porekla od tog oca, te matere, te bake, uporedo
sa tim bratom. Me|utim, dok je ispitiva~ki zagledala
njihova lica - a imala je potrebu da ih zagleda -, sticala
je utisak da je vezanost sa njima slu~ajna a po nju {tetna.
Svako od njih imao je neku svoju zamisao o ìvotu koja
se razlikovala od njene ili joj bila suprotna; tako je recimo
mati zami{ljala da je ìvot sluènje Gerhardu, {to se
njoj ~inilo ~ak neukusnim, dok je Gerhard smi{ljao
buntovne poduhvate, o~igledno osu|ene na propast i
opasne po celu porodicu. Kada je saznala da se preko
Milinka povezuje sa usijanim glavama predgra|a,
poku{ala je da s njim razgovara i predo~i mu kud srlja,
no on ju je, prema njoj osion kao uvek, u}utkao smeju}i
se: “Ti, gospo|ice, ~uvaj svoju lepu okruglu stra`njicu i
}uti!” Ali za{to da }uti kad se i njen ìvot, njenoj volji
nasuprot, izvrgava opasnosti? z Samo zato da bi umrla
sa svojima? Ona za tu porodi~nu smrt nije ose}ala
nikakve sklonosti, a ku}a, ostajanje u njoj, ipak ju je na
takvu smrt prisiljavala. Spas bi dakle bio iza}i iz ku}e?
Ali kamo, i s kim? - jer sama ne bi mogla uma}i, ne sa
tim svojim neiskusnim, najedralim, na svaki stisak
osetljivim i vredovnim telom - to je uvi|ala. S Milinkom?

Milinko je upravo bio taj koji je hrlio k njoj u ku}u,
razroga~enih o~iju uperenih u njenog oca u polutami
njegove sobe, u njegove knjige, kao da je u njima spas,
kao da one mogu osloboditi batina, psovki, pljuvanja,
ubijanja. Po{to mu je u nekoliko navrata poverila svoj
strah, a u odgovor primila mese~arska uveravanja o
neminovnosti pobede razuma nad trenutno prete}im
silama mraka - u kojima je lako prepoznala sebi~no
samozavaravanje lo{eg oca porodice Roberta Kronera
-, povukla se ispred njega u neku vrstu zlobnog }utanja,
prekidanu jo{ zlobnijim, gotovo prezirno podrugljivim,
povla|ivanjem. Gradila se kao njegova u~enica, u~enica
u~enika, i posmatrala kako se on pod tom obmanom
nadima. Onda joj se, pod utiskom njegovog sme{nog
primera, u~inilo da se svak nadima, da svak izigrava,
svak da se busa onim {to nema i ne moè. A oni {to
mogu prosto ispoljavaju svoju mo}. I kad je u ku}u banuo
maj~in brat Sep - koga je jedva pamtila kao starijeg
de~aka, iz pradavnih retkih poseta selu i baki Lenart -
sad ozbiljan, suv, }utljiv, s pi{toljem o boku, znamenom
mo}i nad ìvotom i smr}u -, ona se za ~as ponadala -
kao u ko zna kojeg ve} po redu oko sebe - da }e je
mo`da ba{ on izbaviti. Poku{ala mu se pribliìti, ali on
je traìo samo Gerhardovo dru{tvo, ne i njeno, koje je
~ak izbegavao, jer ga je zbunjivala devoj~ina nametljiva
~ulna lepota, mekota njenih kukova, belina koè, ri|a
gusta kosa, {to su, uz saznanje da je polujevrejka, mada
i njegova sestri~ina, budili u njemu potajnu pohotu, koju
je potiskivao. Jednom, kada je kasno do{ao ku}i iz {etnje
i s ve~ere, nije mogao na}i klju~, zaturen u dèpu

pantalona, te je s dvori{ta zalupao u prozor, misle}i da
je sluàvkin; bio je to me|utim prozor njene sobe i ona
mu je kroza nj, nagnuv{i se, u beloj tankoj spava~ici s
dubokim izrezom me|u napupelim dojkama, pruìla
svoje klju~eve. Te no}i ju je sanjao, zapravo, sanjao je
jednu sasvim druk~iju crvenokosu krupnu devojku, koja
mu se naginjala s visine dodiruju}i mu usne ogromnim
toplim mle~nim grudima, ali njemu je pri bu|enju bilo
jasno da je to ona. A i Vera je njega sanjala, kao svetog
\or|a sa jedne slike jarkih boja vi|ene u detinjstvu kod
bake Lenart, na konju, s kopljem koje probada zelenu,
crvenim tankim jezikom palacaju}u a`daju, i sa kojim je
jahala, na istom konju, dràna oko pojasa njegovom
~vrstom, mi{i}avom rukom. Odzvanjao je kamen pod
njima - turska kaldrma njene ulice iza evangelisti~ke
crkve -, sevala su konjska kopita, hujao je vetar mrmore}i
ljudskim glasovima nekog mu{kog hora nema~ku pesmu
“Der Erlkonig” koju je svojevremeno u~ila kod Fraulein:
“Wer reitet so sp„t durch Nacht und Wind? - Es ist der
Vater mit seinem Kind”, a znala je da a`daja ostaje za
njima mrtva i zgaèna, da izmi~u gradu, opasnostima,
vezanostima, i videla je kako se pred njom otvara jedan
nov nepoznat predeo, planinski vrletan, bez ljudi i zato
bezbedan. Sveti \or|e sa likom ujka Sepa sjahao je sa
konja i pomogao joj da si|e stavljaju}i ~vrstu {aku pod
njeno golo stopalo, a kada je stala na zemlju, on be{e
i{~ezao, a oko nje su ~u~ali, na mekoj travi i napola
zaklonjeni bujnom paprati, zec, veverica, lisica, koko{,
jarebica i tuce drugih pitomih ìvotinja koje je odnekud
pamtila po obli~ju, ali im nazive nije znala. Ne tuma~e}i

taj san, niti slute}i da postupa pod njegovim uticajem,
odlu~ila je da porazgovara sa ocem o svojoj èlji da
ode iz Novog Sada nekud gde je ne poznaju, po
mogu}nosti u inostranstvo. Kada mu se obratila,
ispostavilo se, na njeno ~u|enje, da ponavlja jednu
njegovu, stalno odmeravanu zamisao i da je zahvalan
{to sad moè sa nekim da je podeli. Znao je neo~ekivano
mnogo o odnosu pojedinih dràva i vlada prema
Jevrejima, pa i o postupanju s njima onde gde su ve}
postali predmet posebnih mera. Od njega je ~ula da su
u Srbiji, po{to njome Nemci upravljaju kao okupatori
bez posrednika, Jevreji od prvog dana stavljeni van
zakona, oduzeto im je sve, isterani su iz stanova, li{eni
zvanja i prava na zaradu, upotrebljavani, besplatno, kao
roblje, za najniè poslove, ubijani bez polaganja ra~una
ikome ~im postanu bezvredni kao radna snaga; da u
Hrvatskoj, pod usta{kom upravom, vi{e i nema Jevreja
na slobodi, ve} samo u logorima, a ~ini se da je samo
pitanje vremena kada }e biti istrebljeni, te da je Ba~ka,
pripav{i Ma|arskoj, koja jo{ drì do gra|anske, pa i
feudalne tradicije, u tom ~asu za njih ponajbolje uto~i{te
me|u svim krajevima raskomadane Jugoslavije. U
mati~noj Ma|arskoj ~ak, rekao je Kroner, Jevrejstvo
zasad ìvi gotovo netaknuto, naro~ito u dvomilionskoj
dùngli Budimpe{te; zakonima i propisima koji se
donose da bi ga sputali i obeshrabrili odupire se
bogatstvo i dovitljivost trgovaca, industrijalaca, i jaka
jevrejska inteligencija koja je proèla ceo ma|arski javni
i kulturni ìvot. Oti}i u Budimpe{tu, odseliti se
jednostavno onamo zna~ilo bi vratiti se gotovo u stari

pravni poredak, sa ne{to sku~enijim, ali ipak od{krinutim
mogu}nostima rada i zara|ivanja, a za Veru i Gerharda
kretanja, mo`da u~enja, uklju~ivanja u napredak koji
njihovim godinama dolikuje. No kada je Vera na to
izrazila ~u|enje {to jo{ ni{ta nije u~injeno da se onamo
presele, otac je najednom postao neodre|eniji, usne
su mu zadrhtale, ruke potraìle oslonac u dèpovima
kaputa, pozvao se na decenijama dug rad, svoj i jo{
o~ev, na trgovinu, na ku}u, na grdni nagomilani
name{taj, na robu u magacinu za koju jo{ nije dobio
priznanice, spomenuo je naviknutost svoje matere na
Novi Sad i preostale stare poznanice, van koga bi i bez
kojih bi valjda presvisnula, naveo èninu upu}enost na
ovda{nju bogatu pijacu i, ~ak, sa nekom tupo{}u koja
ga je osvajala, kao da se ne obra}a Veri ve} nekoj tre}oj
osobi, promumlao ne{to i o njenoj, Verinoj, vezanosti
za grad u kom se rodila i odrasla. Vera je resko odvratila
da svi ti razlozi, ukoliko su osnovani, padaju pred
protivrazlogom nezaobilaznog fizi~kog uni{tenja, koje,
ako nastupi, odvla~i sa sobom i navike i imetak, ali je to
pominjanje krajnje opasnosti jo{ vi{e obezglavilo
Kronera, te je po~eo mucati, dahtati, na usta su mu
mesto tvrdnji navreli usklici, nemo}ne kletve, isturaju}i
na videlo, ispod prividne promi{ljenosti, stara~ko
obeshrabrenje. Veru je to o~as vratilo prvobitnoj zamisli
da se spase otkidanjem od porodice, te mu je umiruju}i
izjavila da ne namerava ni{ta da natura, ve} samo da
ode, sama, i kao mogu}nu ispomo} spomenula ujka
Sepa, koji, zar ne, ima, kao esesovski vojnik, izuzetna
ovla{}enja i mo}, pa valjda i tu da nekog kri{om povede

ili po{alje preko granice u neku zemlju gde ne vlada
Nema~ka. Kuda na primer, na}ulio je u{i Kroner. Na
primer u [vajcarsku, odrezala je ona, ili u neku drugu
neutralnu zemlju kao {to su Turska, [vedska, {ta zna.
Sad je Kronera toliko zapanjila njena obave{tenost (jer
je verovao da devojka niti {ta ~uje niti {ta pamti od
razgovora i govora za stolom i preko radija) da se prenuo
i potisnuo strah, te je obe}ao da }e sa Sepom
razgovarati. To je zaista i poku{ao u nekoliko mahova,
ubacuju}i u {urakove prete}e opise ubistava boja`ljivo
pitanje ne bi li se poneko me|u njima dalo izbe}i da su
`rtve na vreme napustile mesto svog koncentrisanog
ìvota pred o~ima i srd`bom nema~ke sile; pomenuo je
i novac koji bi mnogi roditelj rado dao da bi mu dete bilo
izuzeto od sudbine naroda i plemena, pogotovo ako ono
plemenu sasvim i ne pripada kao na primer njegova
deca. No, po{to nije bio dovoljno jasan u svojim
ponudama niti je Sep imao dovoljno o{tru pamet da ih i
takve shvati, ova skretanja s glavnog pravca razgovora
utapala su se u muk, u odmahivanje, i ubrzo bila
zaglu{ena novim odskocima esesov~evih prikaza
juna{tava i strahota. Kroneru se ~inilo da je posredi
lukavstvo kojim se njegova o~inska briga mami na {to
ve}e `rtve, pa je njime delimi~no tuma~io ~ak i {urakove
strahotne opise, i one pre Verine inicijative; kada se pak
uverio da su to neosnovane pretpostavke i da Sep
jednostavno nije ni{ta shvatio, bilo je ve} kasno, on je
odlazio. Kroner mu je jednim deli}em volje, a da to sebi
ne bi smeo priznati, bio i zahvalan, jer je sa~uvao k}er
od pustolovina, da se i ne govori o novcu. Ali Veru je taj

odlazak mogu}eg spasioca pre no {to je spasenje bilo i
pomenuto te{ko razo~arao; tek sad je uvidela koliko je
pogre{ila {to se nije sama pozabavila ujakom-vojnikom,
nego pristala da joj posrednik bude otac, mada se u
njegovu nemo} ve} prethodno bila uverila. Odlu~ila je
da dejstvuje sama, a ~im je do{la do tog zaklju~ka,
za~udila se {to na nj nije bila navedena ve} i li~no{}u
novopredvi|enog pomaga~a. Taj je naime za celo vreme
njenih razmi{ljanja bio tu, stalno njoj pred o~ima, samo
{to ga je kratkovido previ|ala. Nametao se njenoj pa`nji
jedino kao mu{karac, skoro kao oli~enje mu{karca,
mu{karca-razbibrige sred njenih te{kih misli i zatrovanih
odluka. Dok je ove u sebi vagala i oblikovala, zapaàla
ga je kako prolazi dvori{tem, visok i snaàn, punokrvan,
zagla|ene duge sme|e kose, svetlih, nablizu usa|enih
o{trih o~iju koje su se u njene upravljale s neskrivenim
divljenjem. U podne za ru~kom slu{ala je o njemu i vi{e
nego {to joj je kao obave{tenje bilo potrebno, jer je Rob-
ert Kroner sad sve te{ko}e i pogodnosti poslovnog ìvota
vezivao za tog viteza Miklo{a Armanjija, komesara svoje
trgovine. S po~etka se u njegovim izve{tajima javljala
~ak i zla slutnja da bi taj stranac mogao postati njegov
mu~itelj, jer se prilikom preuzimanja radnje pokazao
hladan, strog, zagledao je u sva dokumenta i u sve
}o{kove, nagla{avaju}i da se odsad bez njegove
dozvole ne sme ni{ta preduzimati niti menjati. Ubrzo se
me|utim ispostavilo da je ta o{trina bila izraz neiskustva,
bojazni da }e ono biti navu~eno na tanak led prevarom;
~im se uverio da Kroner jedino èli da bezbedno
opstane, sa svojom porodicom, odbacio je sam mere

predostro`nosti. Ostao je i dalje uzdràn, ali se nije
ustru~avao da saop{ti {to je najneophodnije za
uspostavljanje osnovnog ljudskog kontakta, tako da se
uskoro za stolom Kronerovih saznalo da je neoènjen,
ina~e svr{en pravnik i advokatski pripravnik koga je na
osetljivu komesarsku du`nost dovela civilna mobilizacija.
Du`nost na koju on nije imao za{to da se àli, po{to mu
je donosila trostruku platu prema ranijoj i lep stan u jednoj
od ispra`njenih zgrada biv{ih banovinskih ~inovnika i
ugled dràvnog funkcionera od posebnog poverenja.
Ovo poslednje, ugled, on me|utim kao da nije umeo da
koristi u punoj meri u tom Novom Sadu kamo je bio
upu}en i gde se ose}ao napola izgnan, zbog me{anog
stanovni{tva u kome se ne zna je li vi{e zazirao od
glasnih i obesnih Srba ili od doma}ih Ma|ara koji su od
svojih suseda lakomo preuzeli, a sad u ohrabrenosti
prevratom jo{ i pustili s lanca isto~nja~ki nemar i
bezbrigu. Sam je bio ro|eni, pravi Pe{tanac, ~inovni~ko
dete kome su u glavu ulili da od svega najvi{e treba
ceniti ~inovni~ki rad i rang. A ovde se to uverenje
razlivalo, rasplinjavalo, pod tupim pritiskom sporosti,
neurednosti i ratne neizvesnosti. Armanjija su u gimnaziji
u~ili da je Ma|arskoj Ju`na pokrajina bila oteta po cenu
suza celokupnog njenog ìvlja, a sada su mu neke
kom{ije u ku}i gde je dobio stan govorile prkosno i
otvoreno - jer su bili Ma|ari, nisu ga se pla{ili - da im je
za vreme Jugoslavije bilo u ponekom pogledu i bolje,
komotnije, manje se komandovalo, administriralo,
postupalo se prisnije i ljudskije. Osvr}u}i se oko sebe,
po pra{njavim ulicama, po bazarski krcatim radnjicama,

po bioskopskim dvoranama gde se guralo i juri{alo na
mesta koja nisu bila numerisana, po trgovima ispred
crkava gde su prosjaci stajali u grozdovima krevelje}i
se da izazovu saàljenje, Armanji je jo{ najvi{e sebi
sli~ne radljivosti nalazio u razvla{}enoga vlasnika radnje
kojom je upravljao, u mr{avog i setnog, miroljubivog i
knjigoljubivog Roberta Kronera. Njega je po~eo ispitivati
o ovom svetu koji nije razumeo, a onda je iz odgovora
po~eo shvatati da ni pitani od tog sveta mnogo {ta ne
razume, ve} mu se samo rezignirano predaje, {to je
postalo povod daljeg zbliàvanja. Izgnan? Pa to je i Kro-
ner bio ovde evo ve} dvadeset i nekoliko godina, upravo
od dana kada se iz Be~a dao domamiti da preuzme
o~evu radnju - on je tada mislio: privremeno, dok ne
na|e za nju kupca i ne umilostivi majku da pristane da
se ona proda. Ali mesto meseca na koje je ra~unao,
nanizale su se godine, zaokupili su ga brak, o~instvo, i
sad mu je ve} davno bila prese~ena odstupnica ka onim
sredi{tima umnosti i srazmere koje je nau~io da po{tuje
u mladosti: nije ih vi{e ni bilo onde kamo se osvrtao.
Ho}e li se isto desiti i vitezu Armanjiju? I on je ovamo, u
Ju`nu pokrajinu, bio prekomandovan za kratko, dok
pro|e okr{aj sa buntovnim silama Balkana koje }e
nema~ka i ma|arska hladna pamet umeti da obuzda;
ali rat se pro{irio na nepregledna polja Rusije, gde su
se jo{ uvek vodile bitke s neizvesnim ishodom, dok je
ovde, u pozadini, u toj Ba~koj tako lako paloj u plen,
klju~alo, daleko od pokornosti, divlje i{~ekivanje, skoro
nipoda{tavanje postoje}eg stanja. To i{~ekivanje bilo
je za viteza Armanjija oli~eno najupadljivije u potomcima

Roberta Kronera, Gerdu i Veri, koje je mogao posmatrati
skoro preko ~itavog dana, sa svog prozora u trgovini
njihovog oca. Ova odrasla deca ìvela su u neradu, i
mada je on znao da im je nerad prinudan, nametnut
propisima iste dràvne ma{ine koja je njega dovela da
ih gleda, ipak se nije mogao odupreti utisku da je on,
nerad, i njihova prava priroda. Kako su umeli da hodaju
po dvori{tu besposleno, s rukama na le|ima, da iskre}u
lica, jo{ od marta, prema suncu koje bi se pre podne
pojavilo nad krovom trgovine, kako su znali satima, ne
oslanjaju}i se ni na kakav povod, kao {to je knjiga, ili
makar razgovor, da kruè po tom ograni~enom prostoru
koji bi njega, ~inilo mu se, da nema pred sobom akta i
du`nosti, ugu{io. Krajem maja, u travi koja je i`|ikala
izme|u stana i kancelarije, pojavile su se leàljke, u
kojima su deca tro{ila svoje obilate uìne, a nekoliko
nedelja docnije Vera je iznela svetlo suro }ebe, prostrla
ga po travi, pa se slede}i put pojavila iz stana u kupa}em
kostimu u dva dela, sjaktavo namazana uljem, i legla
da se sun~a. Leàla je svaki dan satima strpljivo na
}ebetu, okre}u}i se samo s le|a na trbuh, s trbuha na
le|a, povijaju}i u kolenu sad levu sad desnu nogu, da
joj bude udobnije i da joj svaki komadi} tela bude
dotaknut, obgrljen suncem, odlaze}i povremeno u stan
da se tu{ira, o ~emu su svedo~ile guste i hitro naniè
klize}e kapi po njenoj sve tamnijoj koì i mokre pruge
po njenom dvodelnom kostimu. Armanjiju se ~inilo
svetogr|em {to ona svoju prozirno belu glatku koù prlji
u rumenu, pa u jarko crvenu, ali kada se boja ustalila,
dobila je bakarni odsjaj koji je njenom devoja~kom telu

povukao jo{ ~vr{}e i ne`nije obrise, u~inio ga jo{
primamljivijim, gotovo nestvarnim. Jednog popodneva
oni su se sreli pod kapijom i Armanji nije odoleo isku{enju
da joj saop{ti svoj utisak, mada je ona u tom ~asu bila
potpuno obu~ena, ~ak obuvena u ~arape i sandale. “To
stalno izlaganje nije vam potrebno, gospo|ice Vera”,
rekao je, po{to ju je pozdravio skinuv{i {e{ir i zadràv{i
ga u ruci”. Hteo sam o tome vi{e puta da progovorim
va{em gospodinu ocu, ali sam se uzdràvao, i evo sad
se ne kajem, jer mi to omogu}uje da vam se neposredno
obratim.” Ona se za~udila. “Mislite da mi sunce {kodi?”
“Pa ne bih bio siguran ni u to da vam ne {kodi, u tolikim
koli~inama”, odvratio je Armanji, zbuniv{i se {to nije
umeo biti jasan, “ali ja sam mislio pre svega na va{
izgled.” “Moj izgled? Moj izgled vam se ne svi|a?” On
je pocrveneo, umesto da je nju naveo da crveni.
“Naprotiv. Va{ izgled se meni ... on me odu{evljava. Vi
ste prekrasna devojka i gledati vas iz dana u dan kako
se sun~ate predstavlja za mene preimu}stvo kakvom
se zbilja nisam nadao, pogotovo ne ovde u jednoj
trgovini, gde ina~e o~ajavam, rade}i posao za koji niti
sam predodre|en {kolovanjem niti za njega imam
sklonosti. Pa ipak, ào mi je one va{e bele puti koja
tako divno pristaje va{oj kosi.” “A zar tamnilo ne pristaje?
Sada je to tako moderno.” “Da, ja sam mo`da malo
staromodan. Mo`da sam i star, pa je u tome cela gre{ka.”
“Ne znam koliko imate godina.” “Trideset i jednu. Mnogo,
mnogo vi{e nego vi, i mnogo vi{e nego {to bih voleo da
imam dok sa vama razgovaram.” “Za{to? Pa to su lepe
godine...” “Da mo`da. Ali ne ovde. U Budimpe{ti jesu.

U nekom veselom velikom gradu, gde je sve otvoreno
zadovoljstvima, svim dobima ìvota. Jeste li ve} bili u
Budimpe{ti?” Vera je priznala da nije, nikad. “O, to treba
svakako da nadoknadite. Zar gospodin Kroner ili
gospo|a ne pomi{ljaju da vas jednom povedu onamo
pa da vidite na{u jedinstvenu prestonicu?” “O tome se
kod nas razgovara, ali uvek s ustezanjem i nesigurno.
Vi znate da mi ne moèmo tamo putovati bez
propusnice, a za propusnicu je potreban naro~it razlog.”
“Oh, ako je samo do toga”, usplamteo je vitez Armanji,
pritiskuju}i {e{ir na srce, “mo`da bih vam ja mogao
pomo}i svojim vezama. A sem toga”, porumeneo je
ponovo, dosetiv{i se kakav mu obrt nudi razgovor, “mogli
biste jednom po}i sa mnom, kad idem da podnesem
izve{taj. U tom slu~aju putovali biste kao moj pratilac i
nikakva posebna dozvola ne bi vam bila potrebna.
Dakle? [ta kaète na to? Da i biste hteli?” Vera je u
nedoumici slegla ramenima. “Ne znam. Ja bih. Ali
mora}u prethodno da razgovaram s ocem.” Vitez
Armanji se uzdvoumio. “Va{ gospodin otac mo`da ne
bi shvatio taj moj predlog kao potpuno korektan, bar u
ovom trenutku. Mo`da bi bilo bolje da ga jo{ malo
pre}utimo. Ali vi i ja, zar ne, mi smo se sporazumeli i
jednog dana krenu}emo na put, da iza|emo iz ove ~ame
i da zajedno oku{amo puni, uzbudljivi ìvot.” Na tome
su ostali, pozdraviv{i se. Ali oboje su bili razgovorom
pomalo i upla{eni. Vitez Armanji se pitao nije li postupio
nepo{teno nagovaraju}i maltene na bekstvo k}er ku}e
u kojoj je imao da predstavlja civilizaciju svoje zemlje i
nije li daleko prekora~io ovla{}enja i svoju stvarnu meru

hrabrosti obe}av{i da }e ~ak i prekr{iti zakon. Vera se
pak ~udila kako je mogla pristati da sa stranim ~ovekom
po|e na put sama i pomisliti da bi joj roditelji to dozvolili.
Me|utim, ra{~lanjavaju}i u sebi taj pristanak dok je
uve~e leàla u krevetu bez sna, zaklju~ila je s
iznena|enjem da ga se ne stidi i da je tako neo~ekivano
sigurna u sebe zato {to je uverena da je Armanji
zaljubljen u nju. Se}ala se njegovog zamagljenog
pogleda, promena boje na njegovom licu, njegove ruke
koja je gr~evito i bezobzirno stiskala meki {e{ir na prsa,
i dolazilo joj je da se glasno nasmeje. Ponosila se {to je
zanela tako krupnog, sna`nog, zrelog ~oveka i
uzbu|ivala ju je pomisao da }e ga mo}i, samim svojim
izgledom, svojom pojavom koju je u stanju da mu pribliì
kad god zaèli, jo{ ja~e vezati za sebe. Sa nestrpljenjem
je o~ekivala jutro, sun~ano prepodne, kada }e opet mo}i
da se izloì, skoro naga, njegovom pogledu - s tom je
mi{lju zaspala. I stvarno je sutradan legla na prostrto
}ebe, okruèna visoko i`|ikalom travom, kao u zagrljaj,
{iroko raskriljenih ruku i s pobedonosnim osmehom koji
nije mogla prikriti. Za Armanjija, koji se ve} bio pobojao
da ju je prestra{io prenagljenim pribliàvanjem i da se
ona ipak ispovedila roditeljima, ovaj njen ponovni izlazak
na scenu bio je znak da naprotiv ni{ta nije u~injeno
pogre{no nego da je njegova ljubavna ponuda na
najboljem putu da bude prihva}ena. Po~eo je ma{tati.
Video je sebe s devojkom u kupeu ekspresa Arpad koji
sa zvi`dukom ule}e u Isto~nu èlezni~ku stanicu
Budimpe{te, video je sebe s njom u taksiju koji ih vozi u
njegov moma~ki stan, video je kako joj daje svoju

pidàmu iz ormana - odnekud je izma{tao da je ona,
krenuv{i od ku}e naglo, propustila da ma {ta ponese -
te ona leè kraj njega u postelju u toj za nju prevelikoj i
mu{ki skrojenoj halji, koja joj isti~e krhkost i vitko}u i
koja mu, ~vrsto ispeglana {u{ka pod dlanom dok je
privla~i sebi. Jedino jo{ nije znao kakav }e pravni okvir
sklopiti oko tog zagrljaja, ho}e li on biti izveden uz
obe}anje braka - ili je to nemogu}e s Jevrejkom? - ili,
naprotiv, uz njen pristanak da mu postane tajna
ljubavnica. Ho}e li to zna~iti da }e on morati napustiti
komesarstvo u Kronerovoj radnji, upotrebiti veze i uticaje
da bude preme{ten ili otpu{ten nazad u Budimpe{tu, ili
}e se veza ostvariti uz privolu Verinih roditelja? A Vera
je tako|e ma{tala. Ona je sebe zami{ljala na ulici koju
ispunjava vreva prolaznika, tramvaja, automobila,
blistanje izloga, vika mno{tva, u kojoj ona postaje
neprimetna, prestaje biti Vera Kroner, k}i trgovca
Roberta Kronera, i postaje neko bezimeno bi}e, bi}e
svedeno na sopstveno zdravo, gipko telo, u koje ima
puno pouzdanje. Vi{e nema za nju prepreka da se kre}e,
da putuje, da menja gradove i stani{ta, da se izmi~e
prete}em okruènju na koje je ovde osu|uje roditeljska
ku}a. U tim slikama vitez Armanji nije imao mnogo
mesta: stajao je negde pri njihovom rubu, pognute glave,
sa {e{irom stisnutim na grudi, gledaju}i u nju
zamagljenim o~ima. Me|utim, u svom razumu koji je te
slike tako|e ovla{ doticao, ona je bila spremna da ga
pusti bliè sebi, sasvim uz sebe, da mu se i preda, ako
on ispuni svoje obe}anje i izvede je iz klopke. Oboje su
~ekali, gledaju}i se kroz prozore i kroz koprene trave,

kao preko ni{ana nevidljive naperene pu{ke. Dani su u
tome prolazili. Ponekad bi na dvori{te iza{la Verina mati
da rasejano, vi{e obuzeta mislima na obdan odsutnog
sina, opomene k}er kako }e se ispe}i, ponekad joj je
sluàvka iznosila opranog vo}a na belom tanjiru,
ponekad bi domilela stara Kronerovica da, {u{ljetaju}i i
obaziru}i se, obaspe unuku nerazgovetnim pogrdama
{to se razgoli~uje, izazivaju}i gnev Jehove koji brani
Jevrejki da se izlaè pogledima nevernika, ponekad bi
Gerhard, prezrivo nehajan prema prisustvu sestrinom,
po povratku s puca~ke ve`be, leno progegao travnjakom
i, istegav{i se naglo kao panter, dohvatio vrh ograde,
vinuo se nad nju jednim jedinim zamahom, bacaju}i brz
pogled pred stan susetke bele udovice, koja bi ga tamo
~ekala i na ovaj znak presvla~ila haljinu i dolazila da se
s njim spusti u podrum. Nailazio je i Milinko, u ve~ernjim
~asovima, posle dana provedenog nad knjigama, da
popri~a sa Robertom Kronerom, a onda i sa svojom
devojkom, koja bi tad ve} bila obu~ena, okupana,
hladna, spremna da ga s dosadom slu{a i izmenja s
njim po koji poljubac. Jedne takve ve~eri na ulazu je
zazvonilo i kada je sluàvka otvorila vrata, u stan su
prodrla tri agenta Kontraobave{tajne slu`be, digli sve
zate~ene na noge, legitimisali ih, pretresli stan izvukav{i
iz ormana ode}u i razbaciv{i knjige - me|u ostalima i
svesku s natpisom “Poesie” iz Verinog ormana, koju su
zalistali a onda oturili po{to je nosila predratne datume
- i kona~no poveli sa sobom Gerharda, po kog su jedino
i bili do{li, jer je rezervni oficir instruktor, uhap{en
nekoliko sati ranije, pod prvim {amarima i njega ozna~io

kao svog u~enika u ga|anju. Ku}a ga vi{e nikad nije
videla. Iza njega je zinula praznina kao posle hirur{kog
zahvata u telo, poljuljav{i svu dotad s mukom odràvanu
ravnoteù. Reza Kroner, koja prilikom sinovljevog
odvo|enja samo zato nije nasrnula na agente {to ju je
mu` fizi~kom silom zadrào, zahtevala je, izbezumljena,
da svi odmah krenu za odvedenim od zatvora do zatvora
i, ako treba, i{~upaju ga noktima i vrate ku}i. Robert
Kroner predo~io joj je s te{kom mukom nemogu}nost
takvog pona{anja - {tetnog i po Gerharda -, ali je
zauzvrat morao pregnuti da bezopasnije po porodicu i,
kako je on tvrdio, delotvornije, preko posrednika,
interveni{e u sinovljevu korist. Jedino lice od uticaja
kome se mogao s poverenjem obratiti - prvo takvo lice
koje je uop{te ugledao posle doga|aja odmah sutradan
ujutru - bio je vitez Armanji. On se zabezeknuo nad
novinom i spremno obe}ao pomo}. Obi{ao je neke
poznanike pravnike koji su, kao on, iz mati~ne Ma|arske
bili poslati da rade u Novom Sadu, ali bliè svojoj struci,
kao sudije i policijski ~inovnici. No, niko od njih nije imao
smelosti da se zauzme za uhap{enika
Kontraobave{tajne slu`be, pla{e}i se sumnje za
sau~esni{tvo, te su se usluge svele na obave{tenja,
dobijena preko tre}ih lica i neobavezno: da je optu`ba
protiv Gerharda te{ka, a da njegova sudbina zavisi od
toga da li }e se pokajati i sara|ivati. Poznavaju}i
mladi}evu tvrdokornost, Kroner se nije usudio da èni
saop{ti poruku kako je glasila, nego ju je prekrojio u
uveravanje da je Gerhard ìv i raspoloèn, ali zasad
izdvojen na nepoznatom mestu - {to je bilo ta~no - radi

sigurnijeg ishoda istrage. Primiv{i na sebe odgovornost
za ovo ulep{avanje, on sam je, o~ajavaju}i, razmi{ljao
o na~inu da sina privoli na spasonosnu popustljivost.
Traìo je preko Armanjija da mu se dozvoli da sinu makar
po{alje pismo, ali je primio odre~an odgovor. Na to je
po~eo zami{ljati kako s njim razgovara, u }eliji, u ~etiri
oka, i ta zami{ljanja, u ve~ernjim ~asovima nekada{njeg
slu{anja radija, za koje vi{e, sam, nije imao volje ni
strpljenja, uzimahu oblik ranijih stvarnih rasprava, u
kojima je, me|utim, pod utiskom memljive samice s
re{etkama na prozorima kao okvira i okrvavljenog
zatvorenika kao sabesednika, sinovljev stav na kraju
uvek nadja~avao. Gerhard je bio u pravu! - uveravao se
Robert Kroner, u tim jednostrano vo|enim razgovorima,
na osnovu davno izgovorenih re}i, ali pod novim,
mra~nim zra~enjem zami{ljene zatvoreni~ke teskobe i
ispa}enosti; no sad je bilo kasno i za to priznanje. Nije
ga mogao ~ak ni dalekom Gerhardu saop{titi, i bio je
kukavi~ki skoro sre}an {to nema pristupa do uhap{enog
sina. I dalje je samo molio, svakodnevno, Armanjija da
pomogne. Ovaj je to povremeno ~inio, a povremeno
lagao da ~ini, Kroner je pak njegovu la` udvostru~avao
svojom kad bi je saop{tavao èni ili k}eri, te se oko
uhap{enika isplitala gusta i {arena mreà nestvarnosti.
U toj mreì zakoprcalo se jo{ jedno lice, domamljeno
zrelim draìma Reze Kroner, koja je, uprkos nagovorima
muà, kome nije verovala, krenula sama da potraì
pomo} za sina onde gde je ose}ala najvi{e pouzdanja:
kod svojih sunarodnika. S korpom u ruci, u koju je sloìla
hrane i ~istog rublja, obi{la je nema~ke kasarne, stupila

u razgovor sa straàrima, traìla da joj se pozovu deùrni
i pred njima rasprostirala svoju brigu i molbu. U takvom
jednom obilasku nai{la je na narednika feldpolicije
Hermana Arbajtzama, ~oveka ~etrdesetih godina iz
okoline Majnca, koji se na nju saàlio i primio se da
poku{a saznati gde joj je zatvoren sin. Ni on ni{ta nije
uspeo - imao je za to suvi{e mali rang -, ali poznanstvo,
pro{irivano ~estim sastancima u parku pred kasarnom,
èninim nestrpljivim molbama i feldpolicaj~evim
nezgrapnim obe}anjima i te{enjima, preraslo je u
prijateljstvo, a za Arbajtzama, koji se nikad nije ènio, u
pravu, poznu strast. Po~eo je i mimo ugovorenih
sastanaka da dolazi pred ku}u Kronerovih, pod
izgovorom nove vesti ili nejasne nade, a Reza Kroner
bi, primetiv{i ga, istr~avala i dugo s njim razgovarala,
bri{u}i suze i podnose}i njegovo dobrodu{no tap{anje
po le|ima i mi{ici. Veza nije ostala neprime}ena pred
sluàvkom, a docnije ni pred Verom, kojoj je istovremeno
strka posle Gerhardovog hap{enja premreìla sopstvena
nadanja, jer je spasilac za kog su se ona vezivala morao
biti upotrebljen u drugu, uporednu svrhu spasavanja
bratovljevog ìvota, a uistinu: jer se taj spasilac smrtno
upla{io svojih potajnih namera da se uplete u ìvot
porodice koja je, evo, povukla na sebe zveket lanaca i
senku ve{ala. Vi{e nije izlazio pred Veru, klonio je se,
pod izgovorom svog te{kog novog bremena. Ali Vera je
shvatila da se on povukao i da se s njim povukla njena
mogu}nost da pobegne. Predala se, uronila u nesre}u i
sram ku}e, idu}i po njoj na prstima, oslu{kuju}i prema
ulaznim vratima ne}e li se pojaviti neki glasnik, ili pak

Gerhard, ìv i ~io, kako su svi ~inili, zavaravaju}i se, a u
stvari veruju}i sve manje. Kada je stigla vest da je mrtav
- “ubijen pri poku{aju bekstva”, kako je glasilo zvani~no
saop{tenje -, obukla je crninu kao i svi njeni, plakala
zajedno s njima, poku{avala da ih te{i prisustvom i
blago{}u kao {to je i sama bila te{ena, znaju}i, ipak, u
dnu bi}a, da je obmanuta, skrenuta sa sopstvene staze,
gurnuta u taj krvavi i mra~ni `leb koji nije htela i koji je
jedino ona jasno naslutila, a sad po njemu ipak klizi,
stalno naniè, kao i ostali, ka uni{tenju. Milinku, koji je
stigao da izjavi sau~e{}e, rekla je da vi{e ne moè s
njim da se nalazi, i mladi} se povukao, uvi|aju}i da bi
dalje ljubakanje ili podse}anje na nj zna~ilo svetogr|e.
Tako su prestali i razgovori o knjigama u sobi Roberta
Kronera. Knjige, {to su ih agenti razbacali prilikom
pretresa, bile su vra}ene u ormane, ali ih odatle vi{e
niko nije uzimao. Ono {to se poslednjih meseci pred
njima desilo protivre~ilo je njihovom slovu i duhu, i one
su postale {to i jesu, ako ih ne otvara i ne tuma~i
poverenje: hartija, stvari. Gledale su, svojim lepim
povezima i natpisima, bez izraza na ljude koji su se pod
njima jo{ kretali, da bi, uskoro, bili ispod njihovih pogleda
izvedeni, izba~eni iz svojih leì{ta i ispreturani, kao i
one {to su bile jednom zauvek.
SMR
SMRTITI PRIRODNE i nasilne. Gu{enje Sare Kroner
ro|ene Davidson u gasnoj komori Osvjencima
maskiranoj kao kupatilo. Njeno posrtanje bez Verine
podupiru}e ruke, sred vike ~iji smisao ne razume, nemo}
njenih prstiju da prodenu dugme kroz rupicu spreda na

haljini, pa ova sa nje biva zderana, ne~ijom rukom, kao
potom i rublje, do zborane i mlitave koè. Njen sram,
njen vapaj za za{titom, za sinom koji je negde ostao,
za Verom koja je negde zaostala, njena molitva koja je
besmislen mrmor, jer se vi{e ni~eg ne hvata, jer vi{e
ni~eg nema sem par~eta sapuna tutnutog joj u ruku,
koji je prevara, uvi|a kad lica oko nje pozelene, o~i se
iskola~e, i njoj samoj ka{alj protrese grudi i usta joj se
uzalud iskrenu za ~istim vazduhom, kog tako|e vi{e
nema, za ~istim vazduhom. Pucanje Gerhardove lobanje
u podrumu Kontraobave{tajne slu`be pod udarcem
drvenog pendreka u ruci agenta Jano{a Koronga.
“Nisam rekao! Ili sam rekao?” Njegov lelek pred
sumnjom, |iknulom iz povre|enog mozga, njegov zev
za ubila~kom rukom, beli krvavi zubi iskeèni na pomisao
da su preko njih prevaljena imena kojih se vi{e i ne se}a,
ali za koja zna da se moraju prekriti }utanjem smrti.
Gospo|i~ino rvanje sa vatrom u sanatorijumu Boranovi};
hroma leva noga njenog oca, gegav korak, pokret kojim
izvla~i polovinu tela iz tla, iz nepokreta, iz mrtvog, ka
zelenilu ba{te, crni obris te noge za koju se sad pripija
svaki njen damar kao za gredu spasa, visoko na nebu,
iznad plamenova koji je saìù, njene ruke bez snage
da se podignu i doma{e taj crni pokret, tu ~vrstu
izbavljaju}i sigurnost, koja se udaljuje, hramaju}i,
postaju}i sve manja, otkucavaju}i sve ti{e svoj hod u
visinu. Leganje Roberta Kronera na crni zimski kaput u
sabirnom logoru, njegovo zadihano “Ne!” Verinim
povicima i preklinjanju, to “Ne” nastavljanju putovanja,
nastavljanju patnje, nastavljanju odgovornosti, tonjenje

u neodgovornost, sklopljenih o~iju, iznutra zaptivena
sluha, zgr~ene misli, da ne vidi, da ne ~uje, da ne shvati
kako ih pu{ta da odu, kako ih napu{ta i biva od njih
napu{ten, prepu{ten vici, udarcima, hicu iz pu{ke, koji
ga, evo, iz blizine poga|a, evo razvaljuje posred grudi,
evo osloba|a, najzad osloba|a. Opiranje Nemanje
Lazuki}a prozivci, trapavim su`njima za koje je vezan,
u saznanju da uz njih ne spada, da ih mrzi, da bi ih
odgurnuo i odrekao im se lika i imena koji se me|utim
jo{ jedini utiskuju u njegova ~ula, sa konopcima {to mu
se usecaju u meso, jer ih vu~e njihova teìna, njihova
nezgrapnost, njihovo trzanje, njihovi crveni otoci na
gle`njevima, smrad iz oznojenih nedara; njegovo
otimanje da pogledom zaka~i ma kog od pratilaca, u
sivilu zore koje ni na jednom ne otkriva pa`nje ni obzira,
za izuze}e, njegov krik “Ne bra}o!” koji je sav la`, koji
on ose}a kao la`, gade` u ustima, la` me|u laìma,
sve same laì od po~etka do ovog trenutka kad je istina
samo to ga|enje, èlja za izuzimanjem, kog nema, kog
pucnji otkidaju bacaju}i i njega na gomilu preko ostalih,
pod njih, omrznute, u smrad uni{tenja. Lazuki}kina
preneraènost pred istim takvim u nju uperenim
pu{kama dve godine ranije, njen spleteni polazak iz ku}e
(“Nisam se dovoljno toplo obukla? Jesam li dobro
zaklju~ala?”), njeno kratkovido `mirkanje prema meteù
ubijanja na drugoj strani ulice, koje ne raspoznaje, jer
ne moè da mu shvati svrhu, jer u takvu svrhu ne veruje,
njeno trzanje od prasaka iza le|a, njen vapaj: “Valjda
ne}e! Ja nisam kriva! Imam decu!”, njene uvre|eno
iskrivljene usne stare devojke, njen nahero podignuti

pogled ka zimskom, nepomi~nom, nebu. Tiho sanjivo
izdisanje Tereze Arbajtzam, udove Kroner, ro|ene
Lenart, u bolnici u [tutgartu, u belini, u ispo{}enosti
dugim bolovanjem, u neznanju sebe usled slabosti, s
maglovitom mi{lju na jedno lice, lice ~asne sestre
orubljeno krutom belom maramom tako jasnih obrisa
kao lice mu{karca, mlado i rumeno, s pravim kratkim
nosem i crvenim usnama, to lice drago koje vi{e ne ume
da imenuje niti da mu odredi odnos prema sebi i koje se
rasplinjuje u belini, u magli, u hladno}i. Skvr~enost
Rastka Lazuki}a me|u {aragama pobesnelih kola, u
letu, u poskakivanju, u kajanju {to nije s njih si{ao kad
je pucnjava po~ela, u kolebanju bi li poku{ao da sko~i
sad kad tre{nju prekida trzaj i udarac u le|a, od kog se
uspravlja, izvija kao i konj pred njim ~ija mu se ustuknula
ogromna glava propne visoko pred o~ima, i pada na
o{tri rub ne~ega - “je li to moj kofer?” pomi{lja - ose}aju}i
kako mu na usta toplo i lepljivo navire nestaju}a snaga,
svest. Je~anje Sepa Lenarta za vodom u podrumu pod
ru{evinama biv{e kolhozne zgrade u selu Staruha
zaglu{eno pucnjavom topova i baca~a, koji su sve
razrovali, zatrpav{i ga pod zemlju me|u samim je~e}im
ranjenicima, u koje gleda {irom otvorenih o~iju, kroz
polumrak zastrt pra{inom od loma i ru{enja, primaju}i u
sebe njihove uàsnute poglede, njihovu molbu za
vodom, koje nema, ve} danima i no}ima, otkad traje
razderotina na njegovom trbuhu, tu dole gde pritiskuje
obamrle nakva{ene {ake, tu gde curi, gde bi podmetnuo
ispucala usta kad bi mogao da se pokrene, kad mu se
ne bi utroba cepala i od pomisli na kretnju, od vredovnosti

koja uzalud i{te vlagu, sveìnu, mesto one koja oti~e,
oti~e, plavi sve, jeku bombi, pra{inu, dim, jauke, ~ine}i
ih sve ti{im, sve tanjim, neverovatnijim. Leganje Vere
Kroner u dvori{noj sobi nekada{njeg bakinog stana, s
tri }ebeta najpre sloèna jedno preko drugog a zatim
navu~ena na sebe, do pod pazuha - jer je re~eno da }e
joj se telo postepeno hladiti -, gutanje laudanuma iz {ake
uz dolivanje vina iz velike, oble ~a{e, dan pre toga
kupljene u ovu svrhu. Padanje njene glave na jastuk s
olak{anjem, sklapanje o~iju. Njihovo ponovno otvaranje
da bi se jo{ jednom videli: sto i stolica, prazna stelaà,
stalak sa saksijom bez cve}a, ne radi opro{taja ve} radi
ustanovljavanja da ni{ta vredno pa`nje ne ostavlja.
Ostavlja sebe, misli. Ali koje to “sebe”, ne moè odrediti.
[umovi sa ulice, to nije ona, automobil, zujanje vetra
me|u rasutim starim sanducima i zar|alim obru~ima u
dvori{tu, a drugo ni{ta nema, ~ini joj se. Podilazi je muka
- to je od leka, veruje; nada se da se ne}e pogor{ati, jer
je to samo lek, mada predoziran; mo`da je ipak trebalo
le}i u korito puno vode i prerezati vene, ili u~initi i to ~im
proguta pilule, kao {to je bila smi{ljala, za {ta sad ~ini
se da je kasno. Muka je drmusa, povra}ala bi, ali zna
da to ne sme, gr~em volje potiskuje gr~enje stomaka,
samo ne nazad, suzbija nakupljenim strahom, kao
pesnicom, potrebu za povra}anjem, jo{ jednom, jo{
jednom, u~ini}e to koliko god puta bude potrebno, to je
kao poro|aj, samo obratan, iskezi se, jedini za koji je
sposobna, i njeno dete }e se roditi. Posrtanje Sredoja
Lazuki}a naslonjenog na mlado ~vrsto rame Steve
Milovan~eva, la|ara, na putu iz kr~me “Stolac” kraj

vesla~kog kluba, ote~ena stomaka, od vinjaka, kog je
popio premnogo, potro{iv{i tek primljenu socijalnu
pomo}, igranje svetlaca pred njegovim o~ima, kao {to
mu se de{ava ve} poodavno, svake ve~eri, i kad ne
pije. “Pazi, ja ne vidim”, mrmlja Milovan~evu, koji ga
vu~e napred, ali sad koraci vi{e ne mogu da slede volju,
noge se tope, one klize tamo-amo i evo ga gde se opruà
po travi nasipa, pod Stevinim drmusanjem i povicima.
Svetlaci ska~u, ljubi~asti i ùti, ivica nasipa ga ùlja, to
je pod njim neki o{tar kamen, samo da mu je da se
malo pomeri, ulevo, ali kako da to javi Milovan~evu kad
mu je i jezik odrveneo, dok ~elo, prsa, trbuh trnu. Pritisak
kamena u slabinu postaje nesnosan, on otrè ruku iz
obamrlosti i gura je pod sebe, ali tamo prsti ne hvataju
ni{ta sem trave, bol kamena je u njemu, ona se sad {iri
po grudnom ko{u, steè ga kao gvozdena {aka. Sredoje
se izvije, sada pod sobom ose}a ruke Stevana
Milovan~eva, “{ta je to, je li to bio taj kamen”, ~udi se i
gubi svest. Neuobi~ajeno ìvo strujanje vazduha oko
kreveta Milinka Boì}a, u kom njegovo sigurno
pam}enje, naviknuto na ponavljanje jednakoga, otkriva
opasnost. Zapremine nad njim, on im izo{trenim ~ulima
ose}a ispunjenost, doti~u ga po licu mlakim dahom,
mu{kim, ne ènskim, nepoznatim, zaklju~uje. Pokriva~
biva povu~en s njegovog trbuha, meki prsti padaju na
desno bedro, gurkaju meso, opipavaju, uzmi~u daju}i
mesto ubodu igle. Ne{to mu u{trcavaju, mada poslednjih
dana nije od sebe davao znaka nikakve bolesti.
Pospanost, zna~i da treba da postane neosetljiv.
Opravka ili va|enje zuba, po{to ih ima jo{ dva-tri, {ta bi

drugo bilo? Nova rana koja se na njemu otvorila a da to
nije osetio? Dreme` ga zahvata kao paperje, kakva
lagodnost, misli, da su mi to uvek davali, ne bih nikad
ni{ta poku{ao da saznam, ili je mo`da ipak trebalo da
se trudim da znam, ~ovek je zato ~ovek da zna, a sada
vi{e ne znam skoro ni{ta i uskoro ni{ta ne}u znati.
DOCNIJA KAJANJA Vere Kroner zbog propu{tene

prilike da se otrgne od Novog Sada hrane se ne samo
se}anjima na logorske patnje. Te patnje, po{to su pro{le,
predstavljaju deo njenog ìvota, i ona, budu}i u svemu
usmerena prema sebi, ne bi vi{e ni mogla zamisliti da
ih nije bilo. Njena je kob, smatra, {to se iz logora vratila
u taj, navodno svoj, grad, a vratiti se opet morala zato
{to se od njega prethodno nije otkinula. U pitanju je,
ose}a, isti grumen topline, ili bliskosti, koji joj se
pri~injavao i prvi i drugi put kao neka mutna sfera
privla~enja, sli~na planeti obavijenoj parama, ili
nekakvom maglenom suncu, mame}i je da se ne udalji,
odnosno da se sa njom opet stopi, varljivo. Varljivo oba
puta, jer kao {to je, ostav{i, morala da se udalji koliko
nikad nije ni slutila, tako isto, prijaviv{i se iz oslobo|enog
logora, sa njegove ispucale, le{evima prekrivene zemlje,
iza njegovih raskidanih ograda na ~ijim su se stubovima
jo{ klatili obe{eni straàri, za transport ku}i, nikako ku}i
nije stigla. Stigla je u Novi Sad; dràvni kamion poslat
pred logora{ki voz dobacio ju je u ulicu iza evangelisti~ke
crkve, ali je na vratima zatekla natpis nekog nadle{tva
za snabdevanje, u sobama mno{tvo pisa}ih stolova i
na njima stolice nogama okrenute tavanici - jer je bilo

popodne, zavr{etak rada -, a u bakinom biv{em krilu
ku}e na njeno kucanje iza{la je domarka, debela i
rumena, bosa, koja je ovde o~ekivala povratak muà,
Ma|ara, s fronta, i ve} joj s praga, taru}i tabanom list
noge, saop{tila ravnodu{no da je poslednji ~lan porodice
Kroner, Verina mati, oti{la jo{ jesenas sa Nemcima.
Vera, sa svojim zave`ljajem na dugom kanapu ba~enim
preko ramena, mogla se odmah okrenuti i oti}i. Ipak,
umor ju je nagnao da se ispne stepenicama kraj te ène,
gotovo je gurnuv{i u stranu kao neku nabuhlu zavesu,
da pro|e kroz sobe i spusti zave`ljaj u ve}oj, uli~noj,
koja je stajala gotovo prazna, i da sekretaru nadle{tva,
postarijem rodoljubu u jaha}im pantalonama i ~izmama,
koji }e uskoro dotr~ati da zatraì ra~una zbog upada u
stan svog osoblja, objasni kako je vi{e niko ne}e oterati
ispod sopstvenog krova. Od sada je, dakle, na svome.
Ali gde je to svoje? U Novom Sadu, najniòj nizini, u
bari, napu{tenoj od istorije, koje su, kraj sve surovosti,
Nemci pljusnuli i u ovo osvojeno podru~je, dovukav{i
sobom, dodu{e uz kevtave komande, izvesnu urednost,
odse~nost, sistem, jedinstvenost u pona{anju i izgledu,
u hap{enju i odvo|enju iza ìca, u ubijanju ~ak, koje su
umeli da podignu do golijatskih razmera, izjedna~iv{i
ceo kontinent Evropu u jednu logora{ku, pretnjom smrti
uzbudljivo zapahnutu, celinu. Od te celine ostaju, posle
njenog raspada, samo tralje mr`nje. Ta debela domarka
zapu{tene bezbojne kose, vazda u papu~ama,
upla{ena, ba~ena ovamo, kao na sprud, udajom za
vratara, pripadnika strelastih krstova, iz svog mra~nog
sela, u koje }e se, uostalom, posle nekoliko dana Verine

nelagodne blizine, kri{om vratiti, na poru~enim kolima,
ne usudiv{i se da ponese i stvari iz velike sobe, naretko
uba~ene, mo`da ukradene, i taj sekretar, ùt, olinjao,
preìveo u virovima okupacije zato {to se ona povukla
pre no {to ga je ugu{ila, prisilnim radom (u dva navrata),
gladovanjem njegovim i ène mu i dvoje dece,
izbacivanjem s posla u pivari posle njenog preuzimanja
od strane ma|arskog komesarijata, ranjavanjem u
bombardovanju kudeljare gde se bio privremeno
zaposlio, izdajama koje ipak nije po~inio jer se one od
njega, nedovoljno zna~ajnog, nisu ni traìle. Ste{njena
izme|u njih, Vera ose}a skoro razo~aranje: zar je za to
trebalo ne izgubiti rat? Njeno telo, koje je ispo{}eno -
~ini joj se da je {uplje du` trupa i udova, promajno -,
teì da bude popunjeno: ona mora da se postara za
hranu i najnu`nije predmete. Polazi u kom{iluk i natrapa
me|u prvima na Gerhardovu biv{u ljubavnicu, u
susednoj ku}i. Ova upravo prì krompir u kuhinji
otvorenoj ka dvori{tu - mesec je jul, l945 -, i ne
prepoznaje prido{licu u bakandàma, ùtoj platnenoj
suknji i ruskoj vatiranoj bluzi. Zatim kad joj se Vera
predstavi, pljesne rukama i ustukne kao da joj je na sto
sletela velika, ~upava ptica. Nimalo se ne ustru~avaju}i
- Vera vidi po njenom licu da se ne pretvara -, poziva iz
sobe muà koji onde ~ita novine leè}i na kanabetu i
prenosi svoje ~u|enje na njega i na svoju devoj~icu,
koja tako|e izmili na viku. Mu` nudi Veri stolicu, slu{a
klimaju}i glavom istoriju izgnanstva Kronerovih, u kojoj
maj~ino vero-brakolomstvo oprezno ne biva dotaknuto,
i tu Vera jede prvi poklonjeni ru~ak. Poklonjeni? ini joj

se da bi imala prava da zalupa na svaka vrata i da zatraì
bilo {ta, pozivaju}i se na punu godinu li{avanja; ima
potrebu da svima saop{ti {ta je iskusila u strahotama, a
opet, ove joj se, zgrudvane u re~i koje jo{ i nisu kazane,
vra}aju, zatrpavaju je iznutra svojom teìnom, svojom
istinito{}u, a onda i neistinito{}u jer je u njima pone{to
i zatajeno, nalepe se u njoj kao smola, i ona o}uti.
Najednom umorna, oznojena hranom na kakvu nije
navikla, uzbu|enih creva, mora da ide brzo ku}i. Tamo,
u velikoj sobi, svaljuje se na pod i pla~e. Gu{e je re~i
koje je izgovorila i one koje nije izgovorila, gu{e je }utanje
i klimanje glavom kojima su saslu{ane, gu{i je uzvik {to
ga je potisnula: “A vi, {ta ste vi za to vreme radili?” Previja
se, iz pukotina poda zavonja pra{ina, stomak joj se
podigne, izlazi u kuhinju i povra}a. Gleda rastuèno u
grudve izmlevene hrane koju je izgubila, na o~i joj po|u
suze, a onda shvati koliko je sve to preterano,
neprirodno. Mora odmah po}i da potraì neku vlast,
pomi{lja, da prijavi kom{iju, nedopustivo je da se on
tamo izleàva u zaklonu svog stana, na svojoj
okruglastoj, zajapurenoj èni, koju je njen brat Gerhard
po volji pozivao u podrum, a sad to niko ne zna. Treba
ona da stane na ulicu, na Glavni trg, da izvi~e
prolaznicima sve {to zna a oni ne znaju. Gotovo da bi
sko~ila i krenula. Ali, ose}a da nema na to prava, jer ne
sme sve re~i, pa samo spere ispovra}anu hranu i odlazi
vuku}i noge u svoju veliku sobu. Seda na stolicu i drhti.
Kamo je to dospela? Kao da je me|u samim
praznoglavcima: oni joj daju da jede i slu{aju klimaju}i
glavom njenu pri~u, oni u ~izmama premeravaju dvori{te

njene ro|ene ku}e iz koje su joj najbliì odvu~eni, niko
ne}e da sazna {to ona zna. Ledeno je usamljena, sve
to uokolo su tu|ini, aveti; najednom joj se u~ini da je,
napustiv{i logor, ostavila jedino mesto gde se
sporazumevala, gde su je okruàvali pravi, bliski ljudi,
vidi onu pusto{ prekrivenu le{evima u trenutku kada ju
je napustila, vidi isko{ena tela obe{enih straàra i gotovo
je spremna da i za njima zaàli, da klekne pred njih i
skine ih sa konopca i da zavapi: “Tucite me, ja sam
va{a.” Shvata da je nepromenljivo ostala onde, na onom
ve`bali{tu prinude. Razgr~e na prsima haljinu, jer sama
sebi ne veruje, i iskosa, gr~e}i vilicu, ~ita naopa~ke crni
utisnuti natpis. Da, to je ona. Da je bar stvarno ostala,
mrtva, kao Magda i Lenci, pored svog kreveta,
prore{etana poslednjim Handkeovim rafalima, u
utihnuloj sobi ljubavi naki}enoj crvenim plami~cima!
Skoro da sanjari o svojoj smrti, kao o spavanju, od misli
na nju muka joj se razilazi iz stomaka, stolica na kojoj
sedi u~ini joj se udobna, ona se na njoj napola opruà,
zadrema. Onda je ponovo trgne glad. Jesti, jesti! Izlazi
u manju sobu, nigde nema nikoga, domarka je mo`da
iza{la na dvori{te, mo`da pobegla nekoj poverljivoj
poznanici da ispri~a nevolju koja ju je sna{la povratkom
davno otpisane ku}egazdine k}eri. Ali ne}e{! ne}e{! re{i
u sebi, ve} i glasno, provaljuju}i u ostavu, seku}i bez
premi{ljanja hleb, kidaju}i zubima komad kobasice
poloèn na tanjir, traè}i o~ima me|u fla{ama neki za~in,
kiselo, ni~eg nema. Prepla{i je {um, to su se neka vrata
zalupila, uko~i se, {ta ona to ~ini? Pa ona na sve ovo
ima pravo, nije joj potrebno da krade. Izravnava zubima

razgrièni okrajak kobasice, hleb se ne}e poznati, vra}a
se u svoju sobu, polagano i s uìvanjem jede. @ivot.
Mora}e se postarati za sebe. Odlazi u kuhinju i bri`ljivo
se umiva, ponovo se obla~i poravnavaju}i na sebi svaki
nabor ode}e. Ide u grad, ve} je predve~erje. Neki ~ovek
u gumenim ~izmama i sa ka~ketom na glavi vozi bicikl,
u korman je obe{ena kofa koju pa`ljivo pridràva.
Pomije! dose}a se ona, vra}ena mirnodopskim
pojmovima, i sama se sebi zadivi {to je tako dovitljiva,
prisebna, nasme{i se. Treba da kupi pristojnu haljinu,
cipele, treba da nabavi novaca. Kre}e se nasumce,
ulicama koje poznaje, koje su iste kao pre godinu dana,
samo sprane od Nemaca, od opasnosti, uzmu~ene
slu~ajnim saobra}ajem. Izbija na mali trg, tu je
Veli~kovi}eva papirnica u kojoj je ~esto kupovala sveske,
olovke. Ne odoleva isku{enju, ulazi, nad vratima se
tanko oglasi zvonce, kao nekad. U radnji je sumra~no,
nema kupaca, za pultom stoji gospodin Veli~kovi},
onizak, stamen, s ~etkicom prosedih brkova pod tupim
nosem, Vera se se}a kako je otac jednom tiho rekao
materi da mu se papirni~ar àlio {to je u radnji sam, ne
moè iza}i kad mu je potreba, pa je navukao zapaljenja
be{ike “Ja sam Vera Kroner”, veli ona jo{ sa sredine
radnje, zadihavaju}i se od to nekoliko re~i. “Ne znam
da li me prepoznajete.” Veli~kovi} {iri sitne o~i bez
beonja~a, usta mu se zaokrugle. “O, to ste vi, gospo|ice.
Ali otkud? Kako vas dugo nije bilo.” I pruà joj preko
tezge obe, kratke i mesnate, {ake. “Da, bila sam u
logoru”, saop{tava ona, pa zasuzi, i za sebe
neo~ekivano, jer je on istinski oàlo{}en. “Htela sam

vas zamoliti da mi date ne{to novaca, ako moète.”
Trgovac je tek sad odmeri ispitiva~ki, kao svi dosad, on
uzmakne za korak prema rafovima s bri`ljivo
raspore|enom robom, zatim se zbunjeno ma{a za fioku
u tezgi, izvu~e je, prebira. “Kako da ne. Kako da ne.
Izvolite.” I izbacuje na tezgu dve, zatim jo{ jednu,
zakovrnute nov~anice. “Uzmite, uzmite.” Ona s
oklevanjem pruà ruku, hvata novac; sada kad joj on
masti prste, vi{e joj se ne mili. “Treba mi za prve potrebe,
znate. Vrati}u vam.” “Pa naravno”, brza Veli~kovi} i
nagne se preko tezge da je potap{e po mi{ici. “Samo
kad ste se vi ìvi vratili.” Osvr}e se oko sebe. “Kad bih
imao koga da me zameni, poveo bih vas ku}i da se
izrazgovaramo.” I Veri ponovo dolazi u pamet njegova
àlba na be{iku. “A va{i kako su? Jesu li ìvi?” pita on.
“Samo sam se ja vratila”, veli Vera, ne pominju}i ni ovog
puta majku. Stoje nekoliko trenutaka ~utke, zatim ona
gurne novac u dèp vojni~ke bluze i klimnuv{i glavom
izlazi. Slede}ih dana obilazi kancelarije komande mesta,
vadi potvrde, karte za snabdevanje. Pronalazi upravu
narodnih dobara, u zgradi ispra`njenog mlina; jedan
podoficir brkajlija vodi je u ogromnu hladovitu odaju
zatrpanu do visoke tavanice ormanima, krevetima,
stelaàma, stolovima, stolicama, i {ire}i ruke poziva je:
“Biraj , drugarice.” Dugo traì {ta bi joj odgovaralo, u
potaji se nada da }e nai}i na neku svoju stvar, za ~as
joj se u~ini da prepoznaje otoman iz njihove sluìnske
sobe, pa ga ona i podoficir pentraju}i se osloba|aju
nabacanih drugih predmeta, ali cveti}i presvlake su na
njemu ipak druk~iji - ona ga svejedno uzima. Mora sama

da se pobrine za prevoz, tr~i na pijacu i najmljuje nosa~a
pa s njim i natovarenim stvarima ide kroz ulice. Stid ju
je, ~ini joj se da svi u nju gledaju, da se za njom osvr}u,
a istovremeno ima slavodobitno ose}anje da je ne{to
otela, spasla, pa ùri bez nu`de, mora nekoliko puta da
sa~eka nosa~a dok je sustigne. Ubacuje stvari u sobe -
domarka je sino} iselila -, pada na otoman obamrla,
obezvoljena. Danima ne razme{ta ni{ta, stvari stoje
zgomilane, s ve~eri se jednostavno uvu~e pod goli jorgan
ba~en preko otomana. [ta }e joj sve to? Glad i
neudobnost ipak je nagone da dalje moljaka, u svakom
nadle{tvu saznaje za drugo gde moè do}i do ne~eg
{to jo{ nema; dospeva i u jevrejsku op{tinu, pored
sinagoge. Ovamo ulazi oklevaju}i, stegnuta srca, ima
ose}anje kao da }e zate}i kr{, i podove isprskane krvlju.
Ali kad otvori vrata, ugleda dve spojene kancelarije koje
su vrlo uredne, samo je name{taja u njima malo; prednja
je prazna a u stra`njoj sedi za pisa}im stolom crna,
ko{~ata, nosata èna i plete. Ona pogleda preko
nao~ara, a kad joj Vera kaè za{to je do{la, odlaè
pletivo, uzima sa stola olovku i privla~i bliè sebi tanku
svesku, pa {mrknuv{i jako da joj se debeli vrh nosa
zalomi u stranu, uzima podatke: ime i prezime, gde Vera
stanuje, koga ima od ~lanova porodice. Kad ~uje da
ona nikog nema, namr{ti se i pita {ta joj je s porodicom.
Vera izve{tava o bratu, o ocu i baki, zatim noodlu~no
zastane. Crna èna, kao da poga|a uzrok njenog
oklevanja, isteè vrat napred i pita: “A va{a mati?” Vera
obja{njava da joj je mati Nemica, nije bila deportovana,
nekud se odselila dok je ona bila u logoru. @ena na to

{mrkne neodlu~no, ustaje i prelazi u prednju sobu, otvara
prozor i ~uje se kako vi~e u dvori{te sinagoge:
“Deskauer! Deskauer! “ ili neko sli~no ime, pritvara
prozor, a na ulazu se malo potom pojavljuje postariji
trbu{at ~ovek obe{enih ramena i zabrinuta pogleda. Njih
dvoje se sa{aptavaju, ~ovek zami{ljeno klima glavom
pogledaju}i povremeno kroz otvorena vrata kri{om i
tmurno u Veru, potom se crna èna vra}a i izdaje bez
re~i na sto dve stotine dinara, uz potpis. “Ne moèmo
vam dati vi{e”, kaè, dok odlaè svesku, “imamo mnogo
starih i bolesnih”. Pa preko volje dodaje: “Idu}eg prvog
moète se javiti opet.” Vera odlazi, pored starca koji jo{
uvek stoji zami{ljeno u svom uglu, i pred kancelarijom,
u hodniku, nale}e na malu, àboglavu Miciku, po{tansku
slu`benicu, koju pamti iz davnih porodi~nih susreta na
ulici. Sada joj se ova napola nepoznata èna baca oko
vrata, svla~i joj glavu na svoje mr{avo rame i zavi~e
promuklim glasom: “Siro~e moje! Siro~e moje!” Poziva
Veru da je sa~eka, jer ima u op{tini samo ~asak posla -
da podigne mese~nu pomo} - i one odlaze drè}i se
pod ruku, Micika istr~avaju}i radoznalim pitanjima o baki,
o Kroneru, o gospo|i mami, a Vera odgovaraju}i uz
snebivljivo osvrtanje. Ipak, ona pristane da na putu ku}i
svrati Miciki, na Glavnoj ulici, i iznena|uje se prijatnoj
u{u{kanosti njenog jednosobnog stana na prvom spratu
stare, porodi~ne ku}e: tu su fotelje, kau~ s prekriva~em,
radio, stalci sa ìvim cve}em, ~ak i nekoliko uramljenih
goblena. Kako je uspela da ih sa~uva? pita. Ali to nisu
uop{te njeni gobleni, obja{njava Micika sleù}i
za~u|eno ramenima, uzela ih je u upravi narodnih

dobara sa ostalim stvarima - zar ona, Vera, jo{ nije bila
onde? - ko zna kome su nekad pripadali, nekom
Jevrejinu ili odbeglom Nemcu, no svejedno, ona je èlela
da svoj kutak u~ini onoliko prisnim koliko je u datim
okolnostima mogu}e. Nudi Veri ~aj i uskoro se iz kuhinje
pokraj sobe ~uje kako kipi voda, pojavljuju se {olje
vijore}i obla~i}ima pare i na tanjiri}u od porculana
kola~i}i, ~ak i salveti, od tanke kancelarijske hartije koju
je Micika dobavila na po{ti - jer ona ve} radi -, obrezala
u kvadrat i savila ukoso. Njena hitra, skakutava pa`nja
uspavljuje, njen hrapavi neumorni govor rasteruje misao.
“Siro~e moje! “ ponavlja ona, srku}u}i ~aj i nude}i Veru
da se prihvati kola~a. “Sada si sama i znam da ti je
te{ko, ali evo, Bog je hteo da se sretnemo, i mi }emo se
sada ~esto sastajati, je li? Mi malobrojni koji smo
preìveli onaj uàs moramo sada biti kao jedna velika
porodica, moramo pomo}i jedni drugima.” Ona nabraja
logora{e koji su se vratili, to su Veri poznata ili napola
poznata imena iza kojih izranjaju lica kao iz albuma
sloènog u harmoniku, mnogi su ve} primljeni u slu`bu,
Micika zna gde. Ho}e li se i Vera zaposliti? Ona bi joj
mogla na}i mesto u po{ti, ta valjda ima zavr{enu
gimnaziju? I one se dogovore da joj se Vera javi ~im
sredi ku}u; ali, da se ne bi gubilo vreme, Micika je
nagovori da odmah, tu na komadu bele hartije koju
izvla~i iz fioke stola, napi{e molbu, koju }e ona koliko
sutra predati personalki. Vera se vra}a ku}i u groznici,
od mno{tva novih saznanja i odluka; prihvata se svojih
stvari da ih razmesti skladno kao {to je videla kod Micike,
ali iscrpeno leè na otoman i zaspi. Ve} sutradan, susret

koji je imala, to poznanstvo naglo i ve{ta~ki zagrejano,
izgleda joj nestvaran, izbledeo: da ga nije sanjala? Izlazi
pred nju Micikino, od uzbu|enja u sitne bore rastr~ano
lice, zatim lica onih koje je pomenula, roje se, igraju
ludo kolo koje je zamara. U stanu je ti{ina, domarke
vi{e nema, ~uje se {kripa kola sa ulice i kokodakanje
koko{aka u nekom dvori{tu. Zvukovi mira, za razliku od
one navale re~i koja je vra}a u ludilo ubijanja, otimanja,
od smrti za ìvotom, koji je me|utim tu, topao u njenom
telu, i pospan. Provodi dane leè}i, dok vreme prolazi,
{to zapaà po nadiranju i povla~enju svetlosnih pruga
na podu ispod prozora sa spu{tenim àluzinama. Izlazi
da kupi hrane i cigarete, nau~ila se da pu{i u transportu
ku}i i sad u toj navici ne nalazi meru, pali cigarete jednu
za drugom, opu{ci se brde po svim tanjirima sa ostacima
hrane. Jednom se na vratima kuca, pa lupa; ulazi Micika,
zadihana, razbaru{ena, sa dva ruì~asta, otromboljena
karanfila omotana tankom kancelarijskom hartijom,
ogleda se u dvori{noj, praznoj sobi, prodire u ve}u,
uli~nu, ma{u}i slobodnom rukom rasteruje dim u
vazduhu, ostavlja karanfile na sto i prilazi prozoru, podiè
àluzine i rastvara prozorska krila u toplo predve~ernje
sunce. “Ti se zapu{ta{, mila moja, to nije dobro! “ veli
prekorno, ali se ne zadràva na re~ima ve} traì vode,
re{o (koji Vera nema), potpaljuje gvozdeni {tednjak
letvicama na|enim u ostavi, i uskoro prljavo su|e nestaje
u loncu iz kog vaskrsava glatko i vla`no, da bi se
nare|alo na poklopcu sanduka koji je tako|e odnekud
dovukla i poloìla na dve stolice. Dok se sagiba i dok
skuplja i {iri ruke, iz nje pr{te novosti: Verina molba je

usvojena, ona treba sutra da se javi u po{ti, radi}e u
direkciji na obra~unu naplata, dobija}e mese~no
osamsto dinara, {to nije mnogo, ali je va`no da ima
sigurno zaposlenje i dobru, jevtinu menzu, koju po{ta
izdràva. Zar joj je ovo sav kuhinjski pribor? osvr}e se,
po{to je dovr{ila doma}i~ki posao: ~im primi prvu platu
valja joj kupiti sudova, a pre svega jedan elektri~ni re{o,
danas je to ve} sastavni deo svakog doma}instva, ne
treba se zadovoljiti najprimitivnijim nivoom, dosta je toga
bilo za vreme rata, kada je ~ovek na nj bio silom potisnut,
to je i bio cilj Nemaca, da se onemogu}i napredak, zato
su i udarali na Jevreje, jer su od svih najdovitljiviji,
najprodorniji; sada kada ih je ostalo svega {a~ica ne
smeju neprijatelju pri~initi zadovoljstvo da pomisli kako
je svoj cilj postigao. Sutradan na najvi{em, tre}em spratu
po{te Veru prima na razgovor jedna krupna, malo
povijena èna {irokih obraza, srda~na je, glasna, pita u
kom je logoru Vera bila, pa pri~a da je i sama robijala u
Gradi{ci, u Hrvatskoj, dok nije prebegla u partizane;
zatim prese~e razgovor pljesnuv{i {akama o sto i vodi
je hodnicima i sprat niè, u veliku sobu sa {est pisa}ih
stolova oko kojih sedi ~eta devojaka i jedan mladi} s
laneno plavom kosom bez leve ruke. Vera ima utisak
da je i ovde ve} najavljena, niko joj se ne iznenadi, ~ak
ni Mara Brki}, debelju{kasta devojka napu}enih usta, s
kojom je godinu dana, jo{ pred rat, poha|ala isti razred
gimnazije. Svi su prema njoj obazrivi kao da je lomljiva,
osloba|aju za nju najudobniju stolicu, okre}u je prema
svetlosti, ~iste pred njom sto, govore joj tiho i
nasme{eno, daju}i prva uputstva o uno{enju imena i

cifara sa malih, i{partanih spiskova u pola metra veliku
knjigu. Docnije se zaborave, dobacuju jedni drugima
zadevke, smeju se; jedna lepa tamna devojka zapeva
kora~nicu koju ostali prihvataju u pola glasa ili zvi`du}u}i.
Nude se izme|u sebe cigaretama, dele ponete uìne, i
Vera dobija, bez nu|enja, udeo na par~etu hartije, hleba
namazanog ma{}u i posutog paprikom, i vode iz zelene
litrene boce. U podne svi zajedno tr~e na ru~ak
kloparaju}i drvenim potpeticama po hodniku i niz
stepenice, javljaju}i se starom brkatom vrataru, izle}u}i
na suncem obasjanu ulicu i pretr~avaju}i je do
naspramnog ugla, gde je nekada{nja kr~ma pretvorena
u trpezariju. Sedi se u dve male zagu{ljive prostorije,
servirke u keceljama donose jelo, miri{ljavo, gusto,
masno, svi se na nj naklope jer novodo{li ve} ~ekaju
svoj red. Mara donosi Veri sve`nji} ceduljica s ispisanim
datumima i od{tampanim natpisom “ru~ak”, “ve~era”
naizmeni~no, za koje }e platiti tek prvog. Tako sada ima
jo{ jedan program: da uve~e izme|u sedam i devet
pre|e razdaljinu od stana do menze. Tada vi{e nije u
svom dru{tvu: za stolom su neznanci, ali isto onako
glasni i za drugovanje orni, koj i je ne pitaju kako se tu
stvorila, jer se to za njih po sebi razume. Polako se u
njoj za~inje poverenje prema druìni u koju je dospela;
usvaja njen na~in opho|enja, podvrgava mu se. To joj
ne pada te{ko jer su joj ovi ljudi zapravo sli~ni ne samo
po godinama ve} i po skita~koj samostalnosti: ako i imaju
roditelje ili srodnike, pa i ako s njima ìve, nastoje da se
od njih odmetnu, odri~u se naviknutog, u odevanju, u
govoru, jagme se za vojni~ke bluze i pantalone, ne

neguju lice i kosu, juri{aju na menzu kao da drugde
nema za njih hrane ni uto~i{ta. Mara u vi{e mahova
nagove{tava da bi rado posetila Veru kod ku}e, i mada
se ova kloni da je pozove, ne moè izbe}i da je pusti u
stan kada su iz menze krenule zajedno i utvrdile da idu
u istom pravcu. Praznina i nered Verinih soba odu{eve
Maru, ona zatap{e rukama okre}u}i se po zaptivenom
prostoru mra~nom usled spu{tenih àluzina, s gomilama
ode}e po stolicama, s razvalinama neopranog suda na
stolu i na prozorskim daskama, baca se le|ima na
otoman sa koga nisu uklonjeni jorgan i jastuk, razmi~e
noge i {iri ruke. “Uh, ala ti je ovde ìvot!” Verinu
nemarnost ona po svoj prilici tuma~i kao protivljenje
navikama gra|anskog staleà i mora biti da svoj utisak
prenosi u razgovorima na druge, jer narednih dana
drugarice okruùju Veru s nagla{enom prisno{}u i daju
joj do znanja da bi se i van kancelarije s njom rado
sastajale. No ona se, najednom, jeì od tog nametljivog
pribliàvanja. Ima ose}anje da je, otvoriv{i svoj samotni
dom pred Marom, razgolitila ne{to li~no i tajno, da joj je
dotada{nja nepristupa~nost zaprljana, pa uve~e s
ga|enjem leè na otoman, pod nepresvu~eni jorgan.
Jedino Miciku i dalje prima mirno, ako joj ona navrati,
naj~e{}e da bi, brbljaju}i o koje~em drugom, oprala su|e
i, sluè}i se iz fi{eka ponetih u torbi, skuvala za sebe i
Veru, na re{ou koji je najzad sama nabavila i postavila,
~aj, uz tako|e donete kola~e. Da li zato {to je Micika
Jevrejka? Ne, jer Vera se tu|i malobrojnih Jevreja
povratnika, koje Micika nastavlja da nabraja i kojima je
poziva u zajedni~ku posetu. Ni u jevrejsku op{tinu ne

odlazi vi{e posle primljene prve pomo}i, poru~uje po
Miciki da joj ona ubudu}e ne}e biti potrebna. Pla{i se
propitivanja, daljih i dubljih no {to bi èlela, a jedino
pred Micikom taj strah ne ose}a: u njenoj razbrbljanoj
ljubopitljivosti ose}a ~ednost, ~ak nezrelost usedelice
koja kao da nikad nije zavirila iza fasade zajedni~kog
ìvota, koju sa~injavaju red, rad i sedeljke, kao da je
nisu ni dotakli mrzost i sumnja ljudskih prinuda. Me|utim,
i ona je ~etiri godine bila rob, nosila je na grudima i
le|ima ùtu zvezdu, provela u logoru godinu dana,
odvedena istim transportom kao Vera i njeni. esto se u
njihove razgovore utkivaju se}anja na ta pretrpljena
poniènja, ali kroz Micikina brzopleta usta i ona izlaze
nekako suva i ~ista, akuratna i shvatijiva. “Trebalo je
volje da se preìvi”, tuma~i ona u zaklju~ku svojih
umovanja, kao da se odnose na le~enje od izuzetno
te{ke bolesti, “ko god je popustio, ko god se predao
sudbini, s tim je ubrzo bilo svr{eno, zar ne? Ja, ja se
nisam dala”, istura ona prkosno {iljastu bradicu, pa pri~a
kako je jednom ispred nosa kapoa zgrabila sa |ubri{ta
pregr{t ljuski krompira i s njom pobegla, kroz kapiju na
ogradi bloka ostavljenu slu~ajno otvorenom, u baraku,
gde vi{e nije mogla biti raspoznata, i kako je, odvedena
na rad u rudnik soli, le~ila smrzotine na nozi mokra}om,
da je lekar ne bi poslao u krematorijum. “Tvoja sirota
baka je naravno bila prestara da bi mogla podneti sve
te napore”, dopu{ta ona ipak izuzimanje od pravila, “a
tvoj otac, onako uznosit i nesnala`ljiv, morao se slomiti.
I bolje da nisu predugo patili, pomisli na to, pa }e{ ih
lak{e preàliti.” I Veri se zbilja ~ini, dok je slu{a, da to iz

nje govori neka vi{a, hladnija pravda, koja propusnicu
za dalji ìvot dodeljuje samo najsna`nijima. Ili
najglupljima, najbestijalnijima? Micikina podse}anja
raskivaju u njoj slike sopstvenog iskustva, u se}anju joj
se niù skvr~ene obrijane glave na tankim vratovima i
izmo`denim, istanjenim telima, kao polje nekog
~udovi{nog, bolesnog bilja, nad kojim se cere zadrigla
zlobna lica kapoa, kao maske iz luda~kog sna; vidi sestre
Cimper pred izvo|enje na batinanje, kako sede na rubu
kreveta skupljene jedna uz drugu s isprepletenim
rukama, vidi njihova naga, tanka tela privezana za
drvene jar~eve, ~uje hujanje udaraca. Zar ona sama
nije onde umrla? Kako se spasla, izvukla? Zbog svoje
vere u ìvot? Ili zbog nevere u ìvot, zbog podlosti,
poslu{nosti sili? Da, i ona se, preìvev{i, svrstala u red
pobednika, i evo je gde sada s Micikom mudruje nad
gre{kama umrlih. Sme{no, podlo. Trebalo bi da
zamahne pesnicom i smrvi tu pijano raskokodakanu
glavu, u ime mrtvih. Umesto toga pije ~aj, ~uti, gricka
kola~e. Odlazi u po{tu na rad, u menzu da ru~a i ve~era,
pa ku}i na dugo odmaranje. Popunjava se, koà joj se
zateè, kosa raste i postaje svilenkasta i lelujava. “ime
pere{ kosu?” pitaju je drugarice na poslu i prelaze
prstima zavidljivo preko gustih ri|ih slapova. ak joj
zameraju na lepoti, ona to ose}a, prime}uje kako se
oko nje stvara krug nepoverenja. Vi{e joj se ne nude u
posetu; Mara, koja ju je pozivala sebi, prestaje da to
pominje. Samo zvani~ni pozivi stiù do nje, doba~eni
preko stolova, ispisani ma{inom na arcima hartije, s
praznim mestom za potpise koje valja obavezno staviti.

To su skupovi, takozvane konferencije, omladine,
Narodnog fronta, koji se odràvaju obi~no predve~e u
zaklju~anom predvorju po{te, kamo se snesu stolice iz
kancelarija. Neka nova, stroga lica izranjaju na svetlost
elektri~nih sijalica, s njima je i personalka, otvrdla,
zao{trena, sada joj ~uje i ime: drugarica Jurkovi}; ona
drì govor o zaka{njavanju na posao, o vremenu koje
se izgubi u razgovorima, ~ita sa spiska imena
prestupnika propra}aju}i svako po jednim pogledom
upu}enim me|u stolice i klupe. Apel, podse}a se Vera,
i grlo joj se steè u strahu. Ho}e li nju izdvojiti, osuditi,
ho}e li joj narediti da slju{ti sa sebe haljinu i, vezav{i je
za stub u predvorju, odmeriti po njoj udarce batinom?
Znoji se. Gleda po licima uokolo, i ona su prepla{ena,
kao nekad lica devojaka u ku}i radosti kad upravnica
pro|e izme|u kreveta lupkaju}i se bi}em po sari ~izme.
Zna~i da treba biti poslu{an, skriti svako opiranje. Na
pomisao koliko je to ovde lak{e nego u logoru Vera skoro
krikne od sre}e. Ona iznutra preliva svoje lice izrazom
udivljenja i takvim ga zadràva sve do kraja sastanka.
Tr~i na posao pre vremena, drugarice je izjutra zati~u
za stolom, ve} nagnutu nad hartijama. Posle nekoliko
nedelja prilazi joj Gordana Sekuli}, bledolika,
mrzovoljasta devojka iz sobe, i zove je da posle ru~ka
pro{etaju. Jesen je, ko{ava, vetar ih za~as produva, a
one nemaju kamo da se sklone. Gordana postaje
nestrpljiva, ona ve} cvoko}e, “moèmo li k tebi?” pita
Veru, jer sama, veli, stanuje s porodicom u jednoj sobi;
ali Vera po navici najeèno odbija i one se vra}aju u
po{tu. Gordana ne{to {apu}e sa vratarom i ovaj ih pu{ta

u kancelariju. Hodnikom krstare sprema~ice, soba se
vetri, Gordana zatvara prozore i one sedaju na hladne
stolice jedna naspram druge. Vera pali cigaretu.
Gordana, koja ne pu{i, stiska {ake i mr{ti lice, pa s
pogledom uprtim u sto govori o ciljevima socijalizma,
koji se sastoje od ~ovekoljublja i pravednosti, te su Veri
sigurno bliski, s obzirom na `rtve koje je podnela. Njoj,
Gordani, povereno je da Veri prenese predlog starijih
drugova, kako kaè, da stupi u Savez komunisti~ke
omladine. Po{to je za}utala, diè zbunjene, skoro suzne
o~i i napregnuto upita: “Ho}e{ li?”, na {to Vera klimne
glavom. Gordana sko~i, zagrli je, izljubi hladnim usnama,
hvata je za ruku i nagna da poùri s nedopu{enom
cigaretom, jer {ta }e njih dve u pustoj kancelariji, same.
Napu{taju sobu, tr~e niz stepenice, na ulicu kojom fiju~e
vetar raznose}i pra{inu i dronjke hartije. Sutradan, ne
vi{e kri{om, u pauzi rada, gotovo svima nao~igled,
Gordana predaje Veri dva lista sa od{tampanim
pitanjima, na koja treba pismeno da odgovori, i sveànj
~iste hartije, za ispisivanje biografije. “Nemoj ni{ta
pre}utati”, napominje ona steù}i s dva prsta hartiju pre
no {to }e je prepustiti u Verine ruke, “naro~ito o svemu
{to se odnosi na okupaciju - to ti poru~uje Danica
Jurkovi~.” Sporazumeju se da }e Vera ispunjene hartije
predati kroz tri dana, i ona istog popodneva s dosta muke
- jer su pitanja zamr{ena - popunjava anketni list i odmah
se la}a biografije. Za~u|uje je koliko u njoj, ~im je
saop{tila osnovne podatke o porodici, ima malo da kaè;
uvi|a koliko su stradanja kroz koja je pro{la - op{ta, a
ukoliko su posebna, neizreciva. Poku{ava, ipak, se}aju}i

se Gordaninih napomena, da i to neizrecivo stavi na
hartiju, ali kod hitnih preokreta zastaje. ini joj se da bi ih
trebalo opisati sa svim upam}enim pojedinostima, a ove
su opet razbacane, nesre|ene, ne moè da im pohvata
me|usobne veze; ako se pak na|u veze, izranjaju}i iz
se}anja, pred njom se prostre ogromno, nesagledivo
polje do gu{enja uzbudljivih doìvljaja, koji ne trpe re~i,
jer bi one nju samu previ{e ogolile. Poku{aji da ih uop{ti
tako|e joj ne polaze za rukom, oni se izvrgavaju u
pre}utkivanja, a samim tim u la`. Baci hartiju, uzme
drugu i s besnom odlukom nasr}e na tu pro{lost koja joj
se odjednom traì. Ne moè, ne sme da je izrekne.
Ostavlja razbacane listove, leè na otoman, i kao
bolesnik se valja, previja nad svojom nemo}i. Ne ume
da se sabere, steè je gr~, èlela bi da se odmori, ali joj
srce uùrbano tu~e, izletela bi na ulicu, ali nema daha
za smi{ljene pokrete. Zarobljenica je tih listova hartije
na sto~i}u, kao {to je bila zarobljenik u logoru. Da, i ovo
je logor, shvata, nastavak logora, isti logor u koji je
odvedena i zazidana pre godinu i po dana, nije iz njega
pobegla iako se rat zavr{io; biv{i zapovednici potonuli
u krv, u svoju smrt, pruàju za njom ruke ovamo do
mesta njenog zarobljavanja. Nije trebalo da se vrati,
dose}a se, ponavljaju}i jednom ve} zatomljenu misao,
nije trebalo da se vrati. Od prona|enog ranijeg saznanja
postaje joj teskobno, ali i jednostavnije, jer je ono u njoj
sad ~vrsto zaselo. U~inila je gre{ku i sada mora da
ispa{ta. Poku{ava da se seti nekog izlaza, ali ga ne
nalazi. Oti}i? Kamo? Ona sem ove od svih napu{tene
ku}e ima samo jo{ jedan dom: na ledini ogra|enoj ìcom

drvenu baraku kojom odzvanja strah. Ni tamo vi{e nikog
nema, napu{tena je od svojih preostalih stanovnika,
ispra`njena, i sada sluì kao ruglo i opomena prisilnim
posetiocima, kako saznaje iz novina, punih osude
pro{losti. No i ona je deo te pro{losti, postaje joj jasno,
iako njena `rtva: jednako kao i vinovnici. Proklija u njoj,
a onda se i razgrana, inat: pa neka bude! Pali cigaretu,
navla~i kaput, tr~i u radnju i kupuje bocu vina. Nikad ga
nije pila, ni èlela, samo je ~ula da omamljuje - sad ga
sipa u sebe. Oporo je, gorko, i hladno, guta ga na silu.
Nikako da od njega nai|e o~ekivano olak{anje. Ali ipak,
ako ispije celu bocu, ra~una; me|utim, podi|e je muka
i ona tr~i da povrati. Sada je sva slomljena, a li{ena i te
poslednje re{enosti. Leè da spava. Te{ki snovi, voda,
davljenje, ki{a i sneg na apel-placu. Jutro je zati~e
bezvoljnu, odlazi na posao kasno s tamnim kolutovima
oko o~iju. Radi }utke, mrzovoljno. Devojka do nje, Sta{a
Dimitrijevi}, uredna i mazna lekarska k}i, istiha je pita
{ta joj je, ona sleè ramenima, jedva se uzdrì da na
njoj ne iskali mr`nju `rtve. Gordana, ~ije poglede
propu{tene ispod oka prime}uje, prilazi joj posle rada i
pita je li gotova s biografijom. “Nisam i ne}u biti”,
odgovori ona odlu~no, i za sebe neo~ekivano. Nasmeje
se promuklo. “Sve to me uàsno gnjavi!” Gordana,
zabezeknuta, odsko~i kao od ujeda zmije, ostavlja je,
ùri za ostalima. A Veri je najednom laknulo. Ide u
menzu, seda namerno za sto nepoznatih, odlazi ku}i
da leì. Posle kratkog sna ispije preostatak vina, pravo
iz boce. Izvr}e bocu i, smeju}i se prigu{eno, prosipa
ùte, guste kapi, koje su se u njoj zadràle, po

razbacanoj hartiji. Od tada je vi{e niko ni{ta ne pita,
krug }utanja opet se oko nje pro{iruje i tvrdne. Gordana
je jednog dana sa~eka ve} u hodniku. “Rekla sam Danici
da ne pi{e{ biografiju. Jesi li pri tom ostala?” I po{to
Vera potvrdi: “Onda kao da ni{ta nismo ni razgovarale.
Anketne listove mi vrati.” “Ve} su ispisani.” Gordana se
zamisli. “Svejedno ih vrati. Da se ne vuku kojegde.” I
trgne glavu uznosito. Posle ru~ka, kod ku}e, Vera prvo
{to ~ini: ~isti sto od nabacanih hartija, gu`va svoje
zapo~eto pisanje s ga|enjem i sla{}u, pa ga pali u
{tednjaku koji ve} davno nije osetio vatre. Zatim seda
za anketni list i pa`ljivo prevla~i debelim crtama mastila
svaku ispisanu re~. Sada se iza pitanja niù crne crte,
duge i kratke, same ni{tice. Ime i prezime: ni{ta. Ime
oca: ni{ta. Ime i devoja~ko prezime matere: ni{ta. Dan,
mesec i godina ro|enja: ni{ta. Ona je ni{ta i to ni{ta
presavija i sprema u dèp kaputa, pa ga slede}eg jutra
stavlja na sto pred Gordanu bez re~i. Ali zato uskoro
zazvrji telefon na susednom stolu i njoj prenose poziv
Danice Jurkovi}. Uspinje se stepenicama i zati~e
personalku kako je o~ekuje za svojim stolom, duboko
povijenih le|a, umorna pogleda, lica opu{tena u debelo
osen~ene bore. Ona ne nudi Veri da sedne, iako uokolo
ima stolica; gleda u hartije pred sobom i nekim
umrtvljenim glasom niè datume njenih zaka{njenja na
posao. Vera poku{ava da se priseti jesu li pobeleèni
datumi ta~ni - ~ini joj se da ih je premnogo -, ali kako ne
moè ni{ta da dokaè, veli da se u re~ene dane nije
ose}ala dobro. Jurkovi}ka podiè na nju svoje sitne,
sad po rubovima zacrvenjene o~i i pita je li i{la lekaru, a

kako ona odvra}a da nije, s pakosnom podrobno{}u
obja{njava da samim tim njena zaka{njenja postaju
neopravdana i da bi po zakonu ve} mogla biti otpu{tena
s posla. Ona, Jurkovi}ka, ipak ne misli zasad pribe}i toj
poslednjoj meri, imaju}i obzira prema ~injenici da Vera
poti~e iz porodice koja je dala jednog borca, Gerharda
Kronera, i da je ona sama na svoj na~in propatila pod
fa{izmom, mada je imala i bliskih srodnika
kolaboracionista i nije sasvim jasno kako se iz logora
vratila ìva u srazmerno dobrom stanju. Njena pro{lost
}e zato biti podrobno ispitana, za to }e se sama ona
pobrinuti, a dotle neka ide nazad na posao i neka se
~uva daljih prekr{aja discipline. Popodne istog dana
dole}e joj u stan Micika, zadihana, lica zbr~kana od
negodovanja, pitaju}i ve} s vrata {ta se to zbiva.
Jurkovi}ka je i nju pozvala na razgovor, nabrojala joj
Verine prekr{aje discipline i izrazila nezadovoljstvo
njenim radom, pa je dovela u sumnju i Micikine namere
{to je Veru preporu~ila. “[ta je to s tobom, srce moje?
Pa dosad su te svi samo hvalili?” Vera }uti, sede}i
zagledana u zid, kolebaju}i se bi li Miciki odala sve {to
je pritiskuje, ali zaklju~uje da je to nemogu}e, jer bi pred
krajnjom istinom i onako ustuknula. “Pa govori, u ~emu
je stvar, laè li ona sad ili ranije?” tr~ka oko nje stara
devojka, ali Verino }utanje postepeno lomi njenu
upla{enu radoznalost, navika da posluje umami je u
svoju kolote~inu, ona se propinje na prste, gleda oko
sebe, hvata i obr}e uprljano su|e koje se gnezdi svud
po sobi, po~inje da ~isti, da pere, i uskoro se me|u njima
u sjaktavim {oljama pu{i ~aj, na tanjiri}u odràva

ravnoteù hrpica kola~i}a. “Jesu li dobri?” pita s
uverenjem Micika i razveze o poznanicima koje je
poslednjih dana ispose}ivala i o novima {to ih je stekla.
Sve sami krasni ljudi, tvrdi, pozivaju}i Veru da joj do|e
slede}eg utorka, jer je re{ila da u taj dan svake sedmice
odràva kod sebe malo poselo, sa najbliìma. Vera joj
me|utim ne}e nikad oti}i, grozi se i pomisli da bude
suo~ena sa bilo kakvim dru{tvom; dok joj je ono dosad
bilo ravnodu{no, sada ga ose}a kao bodljikavu pregradu
izme|u sebe i vazduha, sebe i sveta i njegovog
zna~enja, sebe i re~i, sebe i se}anja, kao nekada{nje
ì~ane ograde me|u koje su je saterivali uz gnevne
povike. Okre}e se samo sebi, ovog puta svesno, u
dubokom saznanju da je sama sebi jedina ostala, da je
jedinstveno bi}e druk~ije od svih ostalih, ste{njeno
neprijateljstvom. Po~inje sebe da saàljeva, i da se te{i
naginju}i se s ne`no{}u nad sobom. Obra}a pa`nju na
hranu koju kupuje, ponekad zanemari menzu i spremi
sebi ukusniju ve~eru od jaja, slanine i luka, pa je zalije
vinom ~iji ukus ve} razlikuje i u kom uspeva da na|e
zadovoljstva. Kupuje sebi tkanine koje joj privuku pogled
u siroma{kim polupraznim prodavnicama, traì i nalazi
kroja~icu, pojavljuje se u kancelariji u novoj haljini od
ve{ta~ke svile, plavoj na bele bobice, pripijenoj uz telo,
kose spu{tene niz lice u dva drska kraka u{iljena ka
jagodicama. Trudi se da ne prime}uje nikog prolaze}i
hodnicima po{te i sedaju}i za svoj sto, sa koga ne diè
glavu, ali upravo sada nju vi{e prime}uju; Voja, mladi}
koji sedi u uglu kancelarije, upu}uje joj, rumene}i,
~e`njive poglede, mu{karci koji rade na istom spratu

unose joj se u prolazu u lice pozdravljaju}i je nagla{eno,
dubokim trepere}im glasom. To je i draì i umiruje,
zaklju~uje da je upravo to htela da postigne, njihovo
pribliàvanje je ne ste{njava ve}, obratno, kao da joj
otvara prolaze kroz ograde uvreda, ono propu{ta k njoj
vreli dah postojanja, uverava je da nije pobe|ena,
zgaèna, da ~ak uti~e, deluje. Sada ona uzvra}a te
goru}e poglede, pozive, pristaje da joj se Voja priklju~i
posle rada na putu do menze, da joj on na|e sto gde }e
sedeti s njim bez drugarica iz sobe, smeje se
dvosmisleno njegovom neve{tom laskanju. Razbila je
dakle njihov zid, zaklju~uje kod ku}e, izvaljena na
otomanu, obu~ena, glade}i se po otvrdnulim butinama,
u sobi koja je ve} mlaka od prole}a {to nadire, razbila
ih je, razjedinila, sveti im se. Postaje to njena razbibriga.
Ti kolutovi uàgrenih o~iju, plavih, mrkih, zelenih, {to
joj se dodvoravaju, nasr}u na nju, uvla~e joj se pod
haljinu, spu{taju niz grudi i trbuh me|u butine i tamo se
zapli}u, kao u mreù, da umru. Prise}a ih se kao da su
nanizani na krvav kanap, pa ih prebira, jedno po jedno
odmerava. Odlu~uje se za jedne, kao za ukras u izlogu:
ove }u. I kao da se njen izbor prenosi, po tom
nepostoje}em kanapu, nju presre}e na putu ku}i iz jedne
kapije sekretar po{te, mlad, crn, ku{trave kose,
zastavnik odskora demobilisan zbog rane na nozi.
“Moèmo li nekud zajedno?” Ali on brzo sustaje u hodu
po ulici, leva noga mu se ukru}uje, na ~elo mu izbijaju
gra{ke znoja. Svra}aju u poslasti~arnicu, tu je hladovito,
iza tezge je samo gazda, Makedonac u belom kaputi}u
i kapi, poru~uju po dva kola~a i boze. Kola~i su bra{njavi,

boza je nakisela, ali zastavnik to ne prime}uje, on brzo
jede i ispija, a onda, nagnut nad sto, birkaju}i zatupastim
prstima po mrvama na tanjiru, progovara o dopadanju
koje je Vera u njemu pobudila, o nemiru koji ga je zbog
nje obuzeo, tvrdi da ne moè uve~e da zaspi, ni po danu
da radi, a treba i da u~i za ispite u gimnaziji koju èli da
zavr{i vanredno, misao ga vu~e k njoj, èleo bi da je
uvek u njenoj blizini, da je gleda, da joj govori. Ho}e li
da mu bude devojka? Vera ga posmatra, one upaljene
klizave o~i, gra{ke znoja koje pupe u korenu ku{trave
kose, sav on do|e joj mek, neodrastao, mora da se
zasmeje. Onda ne moè da se zaustavi. Zavaljuje se
na stolici, smeh je potresa, zastavnik smrknuto spu{ta
pogled na sto, poslasti~ar se za~u|eno naginje preko
tezge pa onda odlazi u pozadinu, u polumrak, i odatle
posmatra. Zastavnik se pribira, postepeno crveni, usne
mu se trzaju, stisne {aku i lupi pesnicom po mermernoj
plo~i stola. Tanjiri zazvone, jedna vilju{ka padne na pod
“Dosta!” Ali Vera ne moè da savlada smeh, ne boji se
zastavnika, posle dugo vremena ima neko kog se ne
boji, ma{e rukom da zaustavi njegov gnev, grca: “Ta
ni{ta, ni{ta, ostavite, sad }u”. I odista se polako
uozbiljuje, pali cigaretu, najednom je opet hladna,
dosadno joj je sa tim uzdrhtalim, detinjastim ~ovekom.
“Platite, pa da idemo.” On je poslu{a, ruka mu se trese
dok broji novac, poslasti~ar strpljivo stoji iznad stola i
gleda u stranu, ustaju, izlaze. “Smem li ostati s vama?”
Ona ga pogleda. Lep je, tanak, taman, ustreptao, kao
toliki koji su joj iznu|ivali poslu{nost, pa nestali, po svoj
prilici da poginu. “Pa vi ne moète, i kad biste hteli. Noge

vas ne sluè.” I nasme{iv{i mu se u lice, napu{ta ga i
zalazi za ugao. Ali njena grubost njega ne obeshrabruje.
Vreba je i dalje, izbija pred nju na neo~ekivanim mestima,
samo je vi{e nikud ne poziva. Mesto njega ~ine to sad
drugi: Voja iz njene sobe, i dalje nedore~eno, mole}ivo,
i nekoliko starijih ~inovnika po{te, presre}u}i je u
hodnicima, ~ekaju}i je pred menzom, zaustavljaju}i je
na nekom uglu u gradu, da joj u lice dahnu svoju èlju,
predlog. Najzad je ~ak i vratar po{te, Aleksa, ~i~a od
~etrdeset godina, ve} prosed, pod izgovorom pristiglog
pisma namami u svoju krletku i poku{a i{tipati. Kao ~opor
vukova, koji su jedan od drugog primili znak o njenoj
blizini, ili neki njen nevidljiv znak, miris, roje se oko nje i
reè}i, keze}i zube, nude se da na njoj oku{aju mu{kost.
Nju trka ve} zamara, ose}a kako joj i sama podleè,
no}u je mu~e ljubavni snovi, u popodnevima, ispunjenim
dremeòm, opija se i rado priziva u misao ne~ije re~i,
zami{ljeni dodir. Jedne ve~eri - jo{ nije upalila lampu,
iako je u nekoliko mahova pomislila da joj to valja u~initi
- za~uje na vratima lako kucanje, skoro samo grebanje,
i kad otvori, sudari se sa zastavnikovim iskopnelim, kao
uzdu` prese~enim licem, zakolutanim o~ima, mole}ivim
mucanjem. Drì ga nekoliko neodlu~nih trenutaka u
i{~ekivanju, pa stupi nazad pozivaju}i ga nemo,
pokretom ruke, za sobom. Priljubljuje se uza nj ~im je
zatvorio vrata i, kako mu ruke drhte skoro do uzetosti,
sama ga raskop~ava i daje mu se, tu u kuhinji, posa|ena
na sto, gotovo odevena, ne dopu{taju}i mu da je
razgoliti. Onda ga brzo sama zakop~a, obu}e, i gurne
napolje, dok on o~ajni~ki moli da jo{ ostane. “Nikad vi{e”,

odvra}a strogo. “A ako jo{ jednom banete ovako
nepozvani, pozva}u miliciju i tuì}u vas Jurkovi}ki.”
Zaklju~ava se i odlazi u sobu sama. Poteè vina iz boce
i leè. Susret je bio prebrz, nije je ni izbliza zadovoljio, a
svu ju je uzdrmao i izvlaìo. Zari~e se da sli~nu slabost
ne}e vi{e sebi dozvoliti. Zastavniku, koji je na hodnicima
po{te sa~ekuje s poniznim, preklinju}im pozdravom, ne
otpozdravlja, ostalim goniocima izlaè zlovoljno lice. Ali
njeno prvo popu{tanje {iri svoje talase po mo~vari te
skupne ùdnje, jedne ve~eri na vratima joj zakuca
ekspeditor, kr{an, vratat, zreo mu{karac, i ona, ne
razmi{ljaju}i, ~ini s njim isto {to i sa zastavnikom. Zatim
na red dolazi Voja sa svojim boja`ljivim, dirljivo
nespretnim, jednorukim stiskom, pa lepi, tankovijasti
pismono{a sa kojim je slu~ajno sela da ru~a za istim
stolom, kona~no i njen {ef, s kojim je jedva kad i re~
progovorlla, spretni, lukavi predratni finans. [to je sa
njima ne vezuje bliè poznanstvo, ne smeta joj; samo
neka dolaze uve~e, u ~asu kad je pi}em i ~amom
pripremljena za nepromi{ljenost, i neka }ute, neka ne
traè izja{njenja, ni svetla, da im se pokaè naga. Posle
njih javlja se kajanje, ga|enje, ali ona se na to ve}
navikla, ~ini joj se da su nerazdruìv deo ljubavnog
spajanja. Ponovo ih ~eka. Ponekad uzaludno i
besplodno: niko joj ne do|e. Tada se raduje, ose}a se
kao da je izbegla ne{to ru`no, sli~no nekim danima bez
posete u logorskoj ku}i radosti koje je provodila
zami{ljaju}i usredsre|eno da je na slobodi, u nekom
gradu gde za nju niko ne zna. Onda opet neko navrati,
a ona se i s tim miri. Oble}u je sad i nepoznati ljudi, koji

su je zapazili, saznali da ìvi sama i da je poda{na;
sa~ekuju je na ulici blizu ku}e, javljaju joj se dubokim
naklonom i dobacuju joj laskave re~i, a kad ona pokaè
da ih ve} prepoznaje ili im se ~ak ovla{ odjavi, obi~no u
sumrak zakucaju na njena vrata i mole da ih ona pusti
jer im se neodoljivo dopada i èle da s njom razgovaraju.
Poneko od ovih stranih ljudi donese joj bocu vina,
cigarete, ili u zamotuljku tkaninu, za koju se u trgovini
pored novca moraju dati i ta~kice. Ona to prima. Prima
i novac koji joj stave na sto, u mraku, po{to im se podala,
zamahnuv{i ipak prethodno njime pred njenim o~ima,
da bi znala ~iji je. Ali i te posete ostavljaju je hladnom,
razo~aranom, te jo{ vi{e pije, a na posao, zbog
mamurluka i zbog ose}anja besmisla koji on izaziva,
zaka{njava, ili, u neke glavoboljne, ki{ne dane jeseni,
koja ponovo nadolazi, izostane. Jurkovi~ka je ponovo
poziva na razgovor, sad ve} otvoreno gruba, ljuta, ~ini
se da je pone{to i na~ula o Verinom vladanju, jer pominje
da bi izostanci nekom ko je kao ~ovek ispravan i mogli
biti opro{teni, dok prema njoj vi{e ne misli imati obzira.
Njena pretnja obistinjuje se jednog decembarskog
prepodneva, tre}eg po redu koje Vera prole{kari kod
ku}e: kurir po{te donosi joj, nasmejano i radoznalo se
ogledaju}i po neurednoj kuhinji, tanku presavijenu hartiju
na kojoj su otkucani brojevi zakonskih paragrafa i,
izdvojeno, iznad upozorenja na pravo àlbe u roku od
osam dana, krupnim rastavljenim slovima - otkaz. Vera
dopis samo preleti o~ima. Ponudi kurira rakijom
{ljivovicom (i sama je pre{la na rakiju, prija joj bolje nego
vino), popu{i s njim cigaretu. Njemu nedostaju prsti na

desnoj {aci, izgubio ih je, veli, u partizanima, od mine.
Pri~aju, ali on je op{iran i njoj postaje dosadno, a i hladno
je sedeti u negrejanoj kuhinji, pa ustaje i pozdravlja se s
njim. Ulazi u sobu. Bez posla je, i ~udi se koliko joj to
saznanje prija. Pomisao na kancelariju, s licima
ispitiva~ki nagnutim prema njoj, s mu{kim pogledima
u{iljenim ka njenom telu s neskrivenom èljom da ga
razodenu i po njemu preturaju, odvratna joj je. Onda
radije ovi otvoreni ~ulni susreti o kojima nikom ne polaè
ra~una. Ne}e vi{e ni u menzu i}i, odlu~uje, iako jo{ ima
neiskori{}enih bonova, hrani}e se kako bude i gde bude
stigla. @ivi dakle od poklona. Kao da se to zna, niko joj
vi{e bez njih ne dolazi. Nekad su to sme{no malovredne
stvari, par ~arapa ili pola tuceta maramica, uvijeni u
novine, ili sitan novac spremljen u valjak i sloèn tako
na sto, ali u naknadu, ~ovek koji svra}a jednom nedeljno
u predve~erje daje joj uvek dve nov~anice od po sto
dinara, gotovo dovoljno za njene potrebe. Ona ne zna
ko je taj ~ovek, predstavio joj se kao posednik iz okoline,
ali njegova ugla|enost i probrana, mada stara odela i
ko{ulje govore joj da je slagao. Postariji je, prosed,
pro}elav, s nao~arima na dugom, tankom nosu, tuàn,
}utljiv, prema njoj ponizan i u isti mah na njen dodir
grozni~avo oblaporan. Podse}a je neodoljivo na nekog
iz pro{losti, samo ne moè da se doseti na koga;
ponajpre, mo`da, na viteza Armanjija, samo ostarelog,
i zbog toga mu se ose}a privrèna. Ili joj godi njegova
dare`ljivost? - ne moè u sebi da odredi. O~ekuje ga
radije nego druge, nada mu se s gotovo sigurnim
predose}anjem, i srce joj radosnije zalupa kad prepozna

njegovo oprezno kucanje i na vratima ugleda o{tri obris
uvek ulevo nakrivljenog {e{ira sa {irokim obodom. Posle
nekoliko sastanaka on joj, pored novca, dok odlazi,
ostavlja na stolu i po ceduljicu, noèm odse~enu s ve}eg
komada hartije, unapred ma{inom ispisanu. Ona sadrì
po jednu re~enicu, ljubavnu izjavu. “Ja te volim”, “Draga
si mi”, “Lepo je znati da }e{ biti moja”, a kasnije i smelije,
s podse}anjem na pojedinosti njenog tela: “tvoje
draèsno dupence, tvoje malo miri{ljavo uvo, tvoje
pazuho s vla`nim maljicama”. Jedne ve~eri posle
sastanka, on, po{to se obukao, ostaje preko obi~aja
dugo u mraku sobe da se odmori, dah mu se sporo
smiruje, seda na stolicu, traì vode i kona~no moli da
se upali svetiljka. Vera okleva - protivi se u njoj na~elo -
zatim ga poslu{a. Njen gost sedi skljokan prema {e{iru
koji se skotrljao na pod i izvrnuo; spustio je o~i, trep}e
njima, i najednom iz njih poteku suze. “Ja tebe nisam
dostojan”, kaè on {u{ljetaju}i, dok prste zavla~i pod
nao~are da obri{e o~i. “Ja sam prijatelj tvog oca, ja sam
izgubio k}er veliku kao ti. Zar me ne poznaje{?” I okre}e
joj lice, o~iju sklopljenih ispod nao~ara. Vera ga zagleda
i zamisli se, iza njegovih crta zasvetle u njoj obrisi krepkiji
i jasniji, ra{ire se mesnati obrazi slobodni od okova
nao~ara, zaùte se jaki zubi, zalepr{a sme|a gusta kosa
na vetru zelene brdske ~istine - odmota se u trenutku
svitak starenja. “To ste vi, ~ika Jakobe?” On klimne
glavom i zarida prigu{eno, stiskaju}i usta, kao da }e
povratiti. “Vi ste sve vreme znali da sam to ja?” On
zaklima glavom uùrbano, digne na nju zamu}ene svetle
o~i iza nao~ara, koje zatim skine i, izvadiv{i drhtavom

rukom maramicu, dugo bri{e. “Tvoja mati mi je pisala”,
veli tromo, stavljaju}i nao~are na nos. “Traìla je da
saznam sve o tebi i da joj pi{em. Pratio sam te. Bilo mi
je kao da iz daljine pratim svoju k}er, na{u Eriku, ti je se
se}a{, zar ne, toliko puta ste se zajedno igrali ona, ti i
Gerhard. Ali ne{to se u meni poremetilo, pokvarilo se
ne{to. Pomislio sam kako si ti ìva, a ona mrtva. Pomislio
sam kako sam ja ìv, a tvoj otac nije, a mati te je
napustila, izneverila. To mi je izgledalo kao nepravda.
Za{to da ja nemam svoju k}er, a drugi, kojih nema, da
je imaju? Bila je to bezumna pomisao, i ja sam je odmah
odbacio.” Tu on za}uti, usta mu zadr{}u, opet spusti
pogled. “Ali moje gre{no telo”, vikne najednom, lupiv{i
se pesnicom u ulegnuta prsa, “ono mi nije dalo mira.”
Zanji{e glavom. “Iz stara~ke pakosti po~eo sam da te
gledam i sa èljom. Video sam kud srlja{, kako se
rasipni~ki podaje{ svakom. I kad sam prvi put do{ao, ja
sam do{ao da te opomenem, da poku{am da te odvratim
sa tog puta. Ali ti si zamirisala ~im sam ti se pribliìo, taj
tvoj miris mladosti me je op~inio, u ovom mraku, ti si
me primila, obujmila, najednom sam posle mnogo
godina osetio da sam jo{ mu{karac, da sam jo{ ìv, da
nekom mogu posluìti, i u~inio sam greh. Oprosti mi.”
Odmahne glavom, kao u neverici, sklopi o~i, i ridanje,
suvo, bez suza, opet ga potrese. Veri ga do|e ào. Ona
podiè sa poda {e{ir, vidi da je to ~ist, ali mnogo puta
prepeglan {e{ir sa markom utisnutom u svilenu postavu,
i pruì mu ga. “Idite, ~ika Jakobe.” On kao da je ne ~uje,
no posle nekoliko trenutaka ipak se, sam, digne sa
stolice, nabije {e{ir nad levo uho, savije {al oko vrata.

“Done}u ti pismo tvoje matere”, promumla, ne gledaju}i
u Veru. “Ona ìvi u Frankfurtu, moli te preko mene da
joj oprosti{, spremna je da te primi k sebi, njoj je dobro,
udala se ponovo i drì gostionu.” U Veri se na ~as propne
udivljenost, kao grcaj, ali isto tako brzo potone, na njeno
mesto pljesne slika malo~a{njeg spajanja sa ovim
glasono{om njene matere, spajanja u kom je ~ak
dosegla zadovoljstvo, i stomak joj se gadljivo stegne.
“Idite, idite smesta”, nare|uje, i otklju~ava vrata. Gotovo
ga gurne njima u le|a, niz stepenice, da bi se {to pre
ponovo zaklju~ala i zaboravila ga. Ali ~im je iza{ao,
ga|enje nestaje. Sada ga opet vidi mla|eg, kao na staroj
fotografiji, a oko njega su nanizana druga podmla|ena
lica: njenog ona, matere, Gerharda, Erike. Gerhard i
Erika kanda su ~ak pomalo vodili ljubav, detinjsku,
zavla~e}i se u dolje i {umarke kraj puta kojim je dru{tvo
fijakerima putovalo pribre`jem oko Novog Sada. Ona
ponovo kusa utisak lagane vo`nje, s kloparanjem
to~kova i lupom konjskih kopita, s poskakivanjem le|a
starog fijakeriste u debelom tamnom kaputu i crnom
{e{iru visoko na boku, s mirisom konjskog znoja i balege
koji se skladno sliva u miris rastinja i vetra sa Dunava
vidljivog kao bela traka u daljini. Nije joj, me|utim, bilo
prijatno na tim putovanjima. Sedela je naspram matere
i oca, ose}aju}i kao uvek napon koji izme|u njih struji:
njihovu udaljenost, koja im je ko~ila osmeh i obuzdavala
re~i. Jedva je ~ekala da stanu, pa da ih napusti. Stariji
bi ispred to~kova dvaju fijakera, iz kojih su ko~ija{i
ispregli konje i odveli ih na ivicu {umarka da pasu, ra{irili
}ebe i seli da se kartaju, Gerd i Erika bi se izgubili u

`bunju, a ona se otiskivala do krajnje granice
dozvoljenog udaljavanja i predavala se svojoj
izdvojenosti me|u biljem. Ali, bilje je nije odu{evljavalo,
nije uspevala da se u njega unese, suvi{e je ose}ala
blizinu grupe kojoj nevoljno pripada i kojoj }e se morati
vratiti, pa je zapravo opet ~ekala da vreme pro|e, do
ru~ka, do uìne, pa do povratka. Bernister je k njima,
se}a se, nekad sam a nekad sa ènom, i u ku}u dolazio,
s ocem je vodio ozbiljne razgovore u njegovoj sobi,
klimaju}i odmereno glavom na o~eva izlaganja ili ga u
pone~em ispravljaju}i, jer je bio trgova~ki posrednik,
zastupnik velikih inostranih firmi, obave{ten o kretanjima
robe i cena u svetu, dok je njegova debelju{kasta èna
s Verinom materom ganuto pri~ala o ru~nim radovima i
spravljanju jela. Posle bi svi posedali u trpezariji za ~isto
postavljeni sto, pili bi belu kafu i jeli kuglof, a Vera je i tu
sedela odsutno i nestrpljivo, ose}aju}i na ple}ima sav
teret la`nosti tog zajedni{tva. I bila je u pravu, jer su se
Bernisterovi, ~im je nastupila napetost izme|u Nema~ke
i Jugoslavije povukli od Kronerovih; Eriku je jo{ jednom
videla u belim dokolenicama i suknji i bluzi Hitlerove
mladeì, a ostale nikada vi{e. Ali sada, posle
Bernisterovog podse}anja, najednom zaèli da se vrati
ona nekada{nja puno}a, ma i napregnuta i la`na, ono
obilje, ona svetlost ~istih i sitih popodneva. Na majku
vi{e ne misli s odbojno{}u koju je osetila posle
domarkinog izve{taja. Kraj nje bi se odmorila, ~ini joj
se, razbistrila bi ovaj mutljag u sebi koji ju je, evo, doveo
do srama, skoro skrnavljenja. Se}a se njenog lakog,
brzog koraka, odre{itosti sa kojom joj je prinosila hranu,

lek u bolesti, ispeglanu haljinu. Mora po}i k njoj, koja je
traì i prima, odlu~uje u sebi, i najednom joj je lako.
Narednih dana ~eka Bernistera, da se s njim dogovori,
ska~e na svaki {u{anj, i ako kroz staklo na ulaznim
vratima ugleda senku druk~iju od star~evog obrisa s
nakrivljenim {e{irom, ne otvara, a jednom, kad njen
bre~kasti biv{i {ef uporno ostane na pragu, otvori samo
da bi ga oterala, kre{te}i grdnje. Bernister se me|utim
ne pojavljuje, on je, dose}a se Vera, poslednjeg puta
oti{ao posramljen, pa se mo`da nikad ne}e vratiti. Nema
strpljenja da sa~eka ho}e li u njemu preovladati poùda,
ve} se obla~i i ide u grad. Osvr}e se gde bi nai{la na
njegov trag. Ulazi u nekoliko trgovina, pita kalfe i
poslovo|e, no oni je gledaju bez i truni razumevanja,
sve su to mahom mladi ljudi, a trgova~kih posrednika -
kako joj to jedan poslovo|a saop{tava - vi{e uop{te
nema. O~ajna je, vrti se u krugu, zastajkuje neodlu~na.
Najzad u novootvorenom “Narodnom magacinu”, kamo
je nasumce u{etala, vidi, iza redova tezgi, u dnu,
pregradu od stakla i u njoj, nagnutog nad stolom, punog
~oveka sa prosedom zagla|enom kosom u
tamnoplavom odelu. Pode i zakuca kod njega. On diè
sa hartija ù}kasto, podbulo lice, pa`ljivo je saslu{a,
pa, razmisliv{i, kaè da ne zna gde se nalazi Jakob
Bernister, ali to mu ime sle}e sa usta lako i prisno. On
polazi da isprati Veru, no ona ne kre}e, ostaje mole}ivo
da stoji ispred njegovog stola, te je on upita {ta }e joj
nekada{nji trgova~ki posrednik. Kad ~uje da je to prijatelj
njenog oca, a da joj je otac pokojni Robert Kroner, kog
je, veli, li~no poznavao i po{tovao, postaje veoma

predusretljiv, ponudi Veri da sedne, uùrba se, hvata
telefon na stolu, okre}e brojeve, govori s nekim ljudima,
~as srpski ~as ma|arski i, kao rezultat, pruà Veri na
komadi}u hartije ispisanu adresu. Ova je vodi kroz
Glavnu ulicu, kraj po{te i @elezni~kom ulicom u jedno
soka~e, u ku}u na dva sprata, mra~na, promajna
stepeni{ta. Na prvom spratu Vera nalazi vrata sa
traènim imenom, ona zazvoni i kad se vrata otvore,
ugleda Bernistera u izlizanom kratkom ku}nom kaputu.
On zapanjeno ustukne i gotovo se sprema da zatvori
pred njom vrata; Vera je me|utim odlu~na, korakne
napred i kaè mu o svojoj nameri. U polumrak predsoblja
uranja omanja seda èna, skvr~ena nekada{nja
Bernisterovica. Bernister se pribere i predstavi Veru -
“ta ti je se se}a{, Robertova i Rezina k}i, Erikina
drugarica” - pa je zove u sobu. Ovde se od posredni~ke
kancelarije zadrào pisa}i sto s visokom ma{inom
prekrivenom crnim metalnim oklopom, ali se dalje niù
nizak {irok kau~, fotelje, ormani, u pretrpanom redu.
“Napravi nam kafu, ho}e{ li”, obra}a se Bernister
nesigurno èni, a ~im ova iza|e, nagne se k Veri i
preklinju}i pro{apu}e: “Nemojte joj nipo{to re}i da sam
vas pose}ivao. Ni za pismo va{e matere, ona ni{ta ne
zna.” Ali otvara fioku pisa}eg stola, vadi olovku, par~ence
hartije od one iste koju joj je nekad ostavljao, i ùrno,
napamet, ispisuje {tampanim slovima: “Theresia
Arbeitsam, Frankfurt a/M, Forellenstrasse 17.” Sklanja
olovku na mesto. “Ostavite cedulju. Razgovara}emo kao
da ste adresu sami pribavili.” I stvarno razgovaraju,
najpre u ~etiri oka, a zatim pred ènom koja unosi dve

kafe (bez tre}e za sebe) i staje kraj vrata slu{aju}i, ali
ne govore}i ni{ta. Biv{i posrednik obja{njava Veri da
mora izvaditi paso{, obave{tava je gde, obe}ava pomo}
pri popunjavanju formulara ukoliko joj ona bude potrebna
i - pogledav{i u ènu boja`ljivo - novaca ako bude imala
tro{kova koje ne moè da podmiri. Kafa je mlaka pa je
brzo popiju, i Vera ustaje. Sada je Bernister zaustavlja,
pozivaju}i ènu da ga podrì: ta svi su oni, veli,
podjednako stradalnici, i Vera je sigurno pro{la kroz
najgore, da, sada se to sve obelodanjuje i saznaje, tada
niko ni{ta nije slutio, ìveli su u miru jedni pored drugih,
a i oni, kao Nemci, imali su svoju kalvariju, jedva su
preìveli, dok je sirota Erika stradala, onako mlada. U
svakoj porodici, eto, ima bola, `rtava, zaklju~uje on
snebivljivo, no kako njegova èna ne progovara, ve}
samo bri{e o~i, ne zadràva vi{e Veru. Ona ide u miliciju,
kupuje formulare, popunjava ih i, taksirane, predaje na
{alteru. Mlad ~inovnik rekne joj da }e biti obave{tena o
ishodu. Kada? To on ne zna. Odlazi nezadovoljna tim
neodre|enim odgovorom, jer joj se sad najednom ùri,
~ini joj se da je duge mesece od povratka iz logora
provela uludo, u poku{aju da se prilagodi ìvotu koji joj
je od po~etka bio tu|. Uskoro zatim stiè joj i pismo od
matere, koje podsti~e njenu nestrpljivost. Ono je
napisano za~udo ne nema~ki nego srpski (Vera o tom
opredeljenju dugo i ~esto razmi{lja, pa dolazi do
zaklju~ka da ga je podstakao obzir prema mogu}noj
cenzuri, ili neukost ène koja zemlju poistove}uje sa
jezikom, ali nikad ne}e upitati majku o pravom uzroku)
i te{ko se ~ita zbog nezgrapnog rukopisa i ve} osetnih

praznina u pam}enju izraza. “Draga moja Vera”, glasi
pismo, “ja sam ve} dva puta pisala gospodinu Bernisteru,
i on je sad meni pisao da si ti dobro i da ìvi{ u na{oj
ku}i. Meni je te{ko {to nisam tebe do~ekala, ali sudbina
je re{ila druk~ije. Kada su vas odveli, ostao mi je samo
Herman, a on je morao da pobegne iz Novog Sada iako
ni{ta r|avo nije uradio, bio je dobar prema svima bez
obzira na veru i nije nikoga dirao. Herman je sada moj
ven~ani mu`, on je star 46 g. kao i ja. Mnogo smo se
zajedno patili, bili smo i u logoru kod Karlsruea, a sada
ìvimo u Frankfurtu na Majni i drìmo malu restoraciju,
od toga ìvimo. Moj Herman kaè da voli da ti do|e{.
Bi}e{ njemu k}erka kao da si prava, jer on nema dece
a mene po{tiva, jer smo zajedno napravili na{ mali lokal.
Ja te ~ekam, pisala sam i gospodinu Bernisteru da ti
kaè da do|e{ i da te ~ekam. Ako ti treba novaca za
put, ja ti ne mogu poslati jer su mi na po{ti tako kazali,
ali gospodin Bernister }e ti dati, on ima u Hanoveru brata
i mi }emo njemu dati. Dakle {to pre do|i. Pozdravlja te
i ljubi tvoja mama Tereza Arbajtzam”. Vera pismo stavlja,
bez koverta, na kuhinjski kredenac, zaglaviv{i mu ugao
u okvir vitrine, a na drugi kraj zabada koverat sa {arenom
markom. Sada su joj te dve hartije stalno pred o~ima,
kao zastave. Povremeno im pri|e, zagleda se u maj~ina
uko{ena slova, pro~ita po jednu re~, ne vi{e, jer sve
ostalo pamti, ili prstom pre|e po marki koja prikazuje
Johana Volfganga Getea sa {irokom kravatom ispod
stara~ki opu{tenog podbratka. Ima svoju tajnu i svoj cilj.
Kada joj do|e neko od povremenih ljubavnika, ona,
daju}i mu se u mraku, tu u kuhinji, skre}e unutra{nji

pogled kredencu, vidi one dve zastavice i ne ose}a se
savladanom, ve} kao da ona, tom svojom tajnom i
nadom, savladava. Prezire sve te mu`jake koji joj se
name}u da bi naglo i jarosno sasuli u nju svoje seme,
svoj nemir, koji ne moè da je oplodi, u tu njenu prazninu
koju oni ne slute, no koju ona ose}a. Me|utim, oni joj
ostavljaju novaca, {to je za nju sada va`no, jer mora da
preìvi do nameravanog puta -, to joj sluì kao unutra{nje
opravdanje da ih ne odbije. O~ekuje da }e joj do}i i
Bernister, u po~etku zami{lja re~i kojima }e ga odbaciti,
docnije se miri da }e mu se kao i pre dati. Ali njega vi{e
nema. Nema ni odgovora iz milicije, i ona sad ova dva
neispunjenja njenog o~ekivanja nehotice povezuje.
Nestrpljiva, ide u miliciju, pred {alter na kom je predala
molbu, ~eka u dugom redu, pita i dobija, od sasvim
drugog ~inovnika, isti neodre|en odgovor. Onda ide
Bernisteru. Ovog puta otvara joj sparu{ena posrednikova
èna, ona se }utke povu~e pred Verom u polutamu
predsoblja, uvodi je u urednu ali nenaloènu sobu, nudi
je da sedne, izlazi da skuva kafu. Sama je ne pije, brani
joj to lekar, ima visok pritisak. Bernister nije u gradu, on
je lane kupio vinograd u Fru{koj gori, i kako svoj stari
posao ne obavlja, a u stanu su im dve sobe oduzete za
jednog vi{eg oficira, boravi po celu nedelju u ku}ici koju
je sazidao, a samo subotom i nedeljom svrati ku}i da
se opere i presvu~e. Veri se tako posredno obja{njava
redovitost njegovih nekada{njih poseta. Je li i poslednjih
nedelja Bernister svra}ao ku}i? pita. Jeste, veli njegova
èna, ali nije izlazio u grad, umoran je, izgleda da naglo
stari. To je re~eno sa izvesnom àokom, ili namerom,

koju Vera ne stigne da odgonetne; odmah zatim èna
joj postavi pitanja o okolnostima u kojima ìvi, da li joj
ko kuva, nabavlja, pa odgovore propra}a turobnim
klimanjem glavom, zamagljenim, skoro pla~nim
pogledom. I Erika bi, nadovezuje s uzdahom, bila sada
ve} samostalna mlada èna, da je ìva. Pri~a njenu
pogibiju: putovala je vozom vereniku, nema~kom
avijati~aru sa slu`bom u Budimpe{ti, u leto 1943,
me|utim, ameri~ki avioni su napali voz i jedna bomba
raznela je vagon u kome je Erika sedela, samo su joj
cipelice bile prona|ene i po njima je identifikovana. Pa
izlazi i kada se vrati predaje Veri u ruke par crvenih cipela
sa {irokom {tiklom od plute, skoro neno{enih. Vera ih
vaga u ruci, lake su, kao njene poslednje predratne
cipele, koje joj je mati poru~ila kod cipelara u njima
susednoj ulici. Bernisterovica joj se ~ini kao
predskazanje prisnosti i topline na koje moè ra~unati
kod svoje matere; istovremeno, ona je, mada stara,
podse}a na njene druge iz ku}e radosti, mo`da zato
{to je sa njom nehotice delila istog mu{karca, ili {to
Bernisterovica nosi na sebi crte predodre|ene `rtve.
Slede}i put dolazi u subotnji dan i zati~e Bernistera, koji,
u ko{ulji podvijenih rukava, pra{njav do lakata i po
obrazima, negde napolju pravi reda me|u svojim alatima
i hemikalijama. On bri{e krpom ruke, raspituje sa o
Verinom paso{u, i razmisliv{i, polazi da na ma{ini napi{e
molbu radi brèg re{avanja njenog predmeta. Vera
potpi{e molbu i stavlja je u ta{nu da je po{alje po{tom.
Bernisterovica unosi dve mlake kafe i zastaje kraj vrata,
ona pa`ljivo prati rad i dogovaranje koji se pred njom

odigravaju, a kad Vera krene, sama je ispra}a i poziva
je da joj ponovo do|e. Vera to i ~ini, u radne dane kada
je èna sama. Godi joj da s njom sedi, u polutami sobe
sa starim gra|anskim name{tajem koji, {to sa ulice
svetlost postaje ble|a, dolazi sve sli~niji nekada{njem
njihovom. To je taj obujam poznatog koji joj nedostaje,
obujam neveseo, bez podsticaja i izlaza, ali umiruju}i
svojom bezna~ajno{}u, svojom prazninom. Kod ku}e
joj je sve mu~nije, napeto. One dve zastavice, belo
pismo i beli koverat, zadenuti u pukotine izme|u stakla
i njegovog rama u kredencu, ne obe}avaju, kao doskora,
nego prete. Ogla{avaju, vi~u, kako vreme stoji. Ono sad
pritiskuje Veru kao neproziran pokrov, kao plesan, sve
joj se pod njim zamagljuje, magla je oko njenog stana,
iza {altera u miliciji gde leì ujena molba, magla skriva
ljude kojima se obra}a da je puste da ode, magla iza
koje oni ne odgovaraju. S vremena na vreme neko iz
nje izroni: Micika, da bi je zasula prekorima {to se ne
javlja i {to ne sre|uje svoj ìvot, neki mu{karac, donose}i
svoju preku, zadihanu èlju i nekoliko nov~anica.
Podjednako se trza i pred jednom i pred drugom vrstom
poseta, uznemiruje je njihov ishod, jer svaki, sem jednog,
o~ekivanog, mora biti nepovoljan. Staje je muke da pred
Micikom izigrava ravnodu{nost i pribranost, mora sebe
da suspreè da bi se strpela dok se usedelica izbrblja i
posvr{ava poslove za koje se u neurednim sobama
ose}a pozvanom, dok posluì ~aj, kola~i}e, i kad ode,
Vera odahne kao da je izbegla nasrtaj na svoj ìvot. I
mu{karci je pla{e. Privi|a joj se da }e je neki u mraku
zadaviti ili, sred zagrljaja, ubosti noèm, iz potaje

izvu~enim, u stomak ili stidnicu. udi se sama sebi kako
se to usu|uje da ljude o kojima ni{ta podrobnije ne zna
i o ~ijim dolascima niko sem nje ne zna, pu{ta k sebi, u
zaklju~ani stan, do svog tela, da ga ìlavim rukama
opipavaju traè}i na njemu najosetljivije, najranjivije
mesto. Zari~e se da vi{e nikad nikog ne}e pustiti, da }e
slede}em, kad zakuca s pretvornom, sra~unatom
boja`ljivo{}u, re}i neka se gubi, kao ono prvi put
zastavniku, a ako ne poslu{a, da }e juruuti prozoru i
pozvati sa ulice pomo}. Ali kad se poseta stvarno najavi
onim ma~jim grebanjem o vrata, ona uvek pretrne, oblije
je znoj, grlo joj se stegne, i po navici sluènja njeno se
telo, ne slu{aju}i strah i predostro`nost, stane primicati,
{unjati ka pozivnom zvuku, ruke joj se ispruàju, prsti
okre}u klju~, otvaraju vrata, a kad na nju padne tu|a
vrela {aka, sva ona olabavi i rastvori se, da primi u sebe
nasrtaj. Taj sukob u njoj prevazilazi njene snage; po{to
se odigrao, ostaje kao poko{ena. Ponovo se u njoj kupi
strah, nemo} je trese, pod grlom joj se steè vrisak;
jednog trenutka, i za sebe iznenadno, kad se ve} satima
kotrljala po krevetu, popodne pred dolazak namernika,
sko~i na noge, obu~e se i juri Bernisterovici. Ni{ta ne
smi{lja, zvoni, baca se iznena|enoj èni pred noge i
ridaju}i izbacuje, napola nerazumljivo, svoju teskobu.
@ena, po{to se pribrala, uvu~e je, skvr~enu na kolenima,
u sobu, posadi pored sebe na kau~, gladi je boja`ljivo
po kosi, muca joj re~i utehe, pa kao da je tu|e trpljenje
razvalilo u njoj pregradu, brizne i sama u pla~ i po~ne
da kudi muà, {to se nikad nije starao o porodici, uvek
je samo srljao za svojim sebi~nim nagonima, za

nedoli~nim uìvanjima, te je i Eriku on gurnuo u propast,
dozvoliv{i joj da se usred rata vezuje za mu{karca, ona
sama bila je od po~etka protiv te lakoumnosti, slutila je
da }e ona dovesti do jada, do gubitka, u tako opasnim
danima, na udaljenosti hiljada kilometara i frontova,
traìla je da on istupi kao otac, da je smiri pretnjom, da
prekine, ali uzalud. I sada on beì od svoje odgovornosti,
od svake odluke, umesto da se zaposlio kao toliki biv{i
trgovci kupio je taj vinograd, samo da ne bi morao biti
tu, s njom, deliti tugu i usamljenost, teskobu
raspolu}enog stana, krije se od njenih o~iju, od njenih
prekora, zavla~i se u zemlju kao krtica, mo`da lovi neke
devoj~ure po zaseocima ili ih iz grada onamo odvla~i.
“Ali ja }u ti pomo}i, dete moje”, ustvrdi s pouzdanjem,
pa vadi iz dèpa ku}ne haljine maramicu, bri{e Veri i
sebi suze i izlaè svoj plan: sustanar oficir je ozbiljan
~ovek, sam na svetu, bole{ljiv, ona vidi da nije lo{, a
sigurno je i uticajan, ona se u te njihove zvezde ne
razume, ali mu ~ak i novine donosi vojnik ku}i. Nikad
ga ni{ta nije molila iako ve} tre}u godinu stanuju
zajedno, ona bez re~i svakodnevno oriba kupatilo koje
koriste zajedni~ki, de{ava se da, iz saàljenja, gurne u
svoj ve{ i koji komad njegovog, ba~enog u }o{ak, da se
on ne bi mu~io, pozva}e ga nave~e, kad stigne s
du`nosti, na kafu, pa neka do|e i Vera i neka mu izloì
svoje te{ko}e. To je sada sporazum, obe se smiruju,
Vera odlazi da ne bi ni~im poljuljala odluku, u kojoj nazire
za sebe spas. Hoda po gradu, sedi u poslasti~arnici
pu{e}i cigaretu za cigaretom, uve~e se vra}a
Bernisterovici. Ova na njeno zvonjenje odmah otvara,

pribrana je, obu~ena u ~isto, o~e{ljana, poziva je u sobu
stavljaju}i prst na usta. Izlazi, i kroz kupatilska vrata
uvodi visokog, ko{~atog, sedog ~oveka u oficirskim
pantalonama i u izno{enoj oficirskoj bluzi bez oznaka,
koji pogleda Veru ovla{ i pruì joj veliku tvrdu {aku.
Sedaju, Bernisterovica unosi dve, o~ito unapred
pripremljene, kafe, i udaljuje se. Vera, i bez pitanja,
izgovara svoju pri~u: o logoru, o majci koja je zove, o
molbi za paso{ na koju ne dobija odgovora. Re~i joj
teku glatko, ~ovek koji je slu{a ne smeta joj, njegovo
izborano lice s uga{enim o~ima deluje kao kora mrtvog
drveta, njega kao da i nema iako mu, kad zastane u
govoru, ~uje hrapavi dah. Po{to je sve rekla, za}uti i
lome}i ruke ~eka odgovor. Ali ~ovek gleda u nju
zami{ljeno i umorno, ni{ta joj ne kaè. Na to ona, naglo
se odlu~iv{i, smakne haljinu sa levog ramena, zategne
trake prslu~eta i ko{ulje i nadnese se nad sto da bi on
video natpis utetoviran na njenim grudima. Gleda ga,
susre}e njegove nepomi~ne blede o~i, prekriva grudi
haljinom. ovek se bez re~i ma{i {oljice s kafom, ispije je
polako u malim gutljajima. Zatim ustaje na razdele,
uspravlja se u celoj nezgrapnoj visini, daje joj ruku i
promrmljav{i pozdrav i ne{to kao izvinjenje {to se ùri,
napu{ta sobu. Odmah ulazi Bernisterovica i, ne kriju}i
da je sve vreme prislu{kivala, ne postavlja pitanja. Iznosi
{oljice. Vera ustaje, jedva se drì na nogama od slabosti,
sva je ispra`njena, istrugana, kao da je iz sebe, tvrdinom
re~i, i onim pokretom otkrivanja, istisnula i rasula celu
svoju unutra{njost. Ide ku}i. Misli joj, kao klatno, ~as
zaparaju u nadu, ~as u poniènje. Ali petog dana ovog

njihanja jedan posluìtelj sa kapom od sivog sukna
donosi joj pismeno zatvoreno ì~anim kop~ama, sa kog,
kad ga raskuje i razmota, ~ita odluku kojom joj se
dozvoljava putovanje u Zapadnu Nema~ku. Baca se
odmah u uzbu|enje priprema. Ide po paso{, fotografi{e
se, popunjava formulare za vizu pa ih {alje preko
putni~ke agencije u Beograd. Kupuje sebi cipele, haljinu
i, po{to u prodavnicama nema trenutno kofera,
pozajmljuje jedan od Micike, koja Veru, preneraèna
novinom, blagosilja. Jednog kasnog popodneva -
oktobar je, ki{a - seda u voz i no{ena njime uklackava
se u neprozirni no}ni vazduh tu|ine. Nije putovala otkako
se u marvenom vagonu dovezla iz logora, sada pak sedi
u ~istom kupeu s mekim sedi{tem, sama, sem nje tim
vozom prelazi granicu samo jedan dobro obu~en stariji
~ovek koji povremeno izlazi na hodnik da pu{i. Carinici
salutiraju, kroz prozore naviru s dimom odlomci
nema~kih komandnih uzvika (“Los, los!”, “Halt!”), od
njihovih davno neslu{anih odse~nih naglasaka podilaze
je `marci straha, ali oni {to ih izgovaraju zaèle joj, u{av{i
u kupe, dobro jutro i sme{kaju se dok zagledaju paso{:
zakon, pravo, sada su na njenoj strani. Dolazi joj to kao
nadoknada, kao pobeda izvojevana patnjom, i ona se u
nju uljuljkuje, kroz kloparanje to~kova, sli~no
neprekidnom, zanosnom mar{u. Dan je zati~e u galopu
kroz so~ne, zelene predele s rasutim, urednim ku}ama,
prolazi pored gradova s visokim sjajnim zabatima koje
pamti iz logorskih transporta kao snovi|enje, s
nevericom ~ita znane natpise na stanicama, zagleda
lica putnika - jedne uredne starice, dvaju mla|ih

poslovnih ljudi s torbama -, o~ekuju}i, a da tog nije
svesna, da }e nai}i na poznato, iz onih uniformi, ispod
onih gvozdenih {lemova. udi se miru tih lica, odsustvu
nepoverenja ili krivice u njihovom izrazu, tim pre {to je
sama sad nespokojna, prezava, ne jede joj se,
odugovla~i da iza|e na zahod, drì kofere zaklju~ane i
stalno pred o~ima, sve do Frankfurta. Na silasku iz voza,
gotovo odmah kraj vagona, nale}e na mater, jedva ne{to
ostarelu, o~uvane bakarno ri|e kose, ali za pola glave
niù nego {to ju je pamtila (ili je sama porasla?), sa
zabrinuto zbunjenim izrazom na oblom, jo{ glatkom licu.
Poljube se sa manje àra nego {to je o~ekivala, i mati
je gurne ka jednom ~oveku s nosem kao pa~ji kljun i
sitnim nablizu posa|enim o~ima u kom joj je nemogu}e
poznati nekada{njeg feldpolicajca, vi|enog retko i
izdaleka s ustezanjem gnu{anja. On joj sad oprezno
dotakne {aku rekav{i rskavo: “Herman”, i odmah se
saginje da ponese kofer. Tako izlaze sa stanice: njih
dve drè}i se ovla{ ispod ruke, a mu` njene matere na
korak iza njih nose}i kofer. Pred stanicom su ru{evine,
u njima lupaju ogromni ~eki}i koje pokre}u, u iskopanoj
zemlji, ma{ine sli~ne traktorima. Ali ivicom tih rupa, po
da{~anom krpeù, vijugaju {ine, kraj jedne table okuplja
se gomila sveta, nailazi tramvaj i svi se tiho ukrcavaju.
Dugo se voze {irokim ulicama me|u razvalinama ku}a
i od njih ve} o~i{}enim praznim prostorima, oko kojih
klopo}u ma{ine i vrzmaju se ljudi u radni~kim
kombinezonima. Iskrcavaju se na jednom uglu, iza kog
se pruà duga {iroka ulica s jednospratnim ku}ama;
skre}u u nju. Prolaze kraj malih trgovina name{tajem,

trikotaòm, povr}em, i zastaju pred gostionicom na ~ijim
se {titnicima s obeju strana vrata gotskim zelenim
slovima ogla{ava pivo. Unutra je nekoliko stolova, ljudi
za njima, prekinuv{i razgovor, podiù glave, i mati im
predstavlja Veru. Zatim je upoznaje sa prsatom
devojkom koja iza {anka to~i pi}e. Penju se uza zavojite
stepenice od ùtog sjajnog drveta, ulaze u ~ist sobi~ak
sa krevetom i ormanom. “To je tvoja soba”, kaè,
klimnuv{i zadovoljno glavom, Rezi Arbajtzam. “Kupatilo
je u dnu hodnika, operi se pa lezi i ispavaj se. Ja moram
dole, da radim.” Tako }e to biti svaki dan. Vera ima svoju
sobu, pet sa pet koraka, koju odozdo zapljuskuje glasan,
pivom potkva{en nema~ki govor. (Tu|inski pijan govor
kakav je nekad, u svojoj prvoj novosadskoj hotelskoj
sobi, slu{ala Gospo|ica; ali Vera o tome ni{ta ne zna.)
Dole u kuhinji iza {anka, opasana ~istom belom
keceljom, njena mati pe~e kobasice, devojka Lizi iznosi
u kriglama pivo, a Herman Arbajtzam dovla~i ga
buradima na triciklu, ili ide na pijacu, u mesnicu, ili sedi
sa gostima i }utke, sme{e}i se udvori~ki, slu{a njihov
razgovor. Kada se porud`bine namnoè, mati se ispne
do drugog stepenika i otegnuto vikne: “Veraaa!”, pa joj
tutne u ruke no` i postavi je pred oribani sto da se~e
kupus i lju{ti krompir, a onda je {alje da porcije iznese
gostima. “Ovo Johanu na tri, ovo Lencu na jedan”, po{to
stolovi, mada ih je svega {est, nose brojeve. Vera
izvr{ava njene naredbe poslu{no, ali nerado, jer su gosti
sami stariji njoj nezanimljivi ljudi, uz to naviknuti da se u
gostionici “Beim vollen Tisch” ose}aju kao doma}i, pa
rado stupaju u razgovor, zapitkuju. Mati je Veru ve}

sutradan po dolasku upozorila: “Nemoj im ni{ta govoriti
o ocu i Gerdu, oni to ne bi razumeli. Za njih si prosto
moja }erka koja dosad nije dobila paso{ da mi se
pridruì, sve ostalo pre}uti.” U stvari, svi su oni izbeglice,
kao i gostioni~arski par: iz Banata, iz Slavonije, iz e{ke
i ma|arskog Prekodunavlja. Jedan plavook mali
prodavac povr}a govori s Verom stalno srpski, hvali se
da je {kolu zavr{io kod franjevaca u Bosni, vi~e joj rù}i
“zemljakinjo” i o~ito o~ekuje da se ona odu{evi kad god
ga vidi. “Kako vam je i{lo pod komunistima?” pita je,
nabiru}i usne, jedan visok, prav, rano osedeo èlezni~ar
bez desne {ake, izbeglica iz [lezije, i svi u}ute usred
razgovora i uko~e se s kriglama u ruci da bi ~uli njen
odgovor. “Pa tako, ni dobro ni lo{e”, kaè Vera i s
jetko{}u beleì razo~arano opu{tanje njihovih lica.
Uve~e je mati zbog ovog neodre|enog odgovora, koji
mora da joj je Herman kad su se na{li nasamo prepri~ao,
poziva na odgovornost. “Ti ni{ta ne shvata{!” prosik}e
ona, zacrvenev{i se naglo, {to joj se sad ~esto de{ava.
“Ovo su ogor~eni ljudi, njima je tamo propalo sve, ku}a,
zemlja, a nekom i porodica; za njih je, ko ne grdi
komuniste, gad, drì se toga!” Iz tog priprostog
upozorenja jedne kr~marice, me|utim, Veri progovaraju
zabrane njenog devoja{tva, okupacije, sve u njoj se opire
traènom busanju, pa i svakom busanju uop{te;
najednom se se}a oca, njegovog uvek sumnji~avog,
polunasme{enog sleganja ramenima pred
ispoljavanjima netrpeljivosti bilo koje vrste, naj~e{}e
Gerdovim, u poslednjim mesecima {to ih je ovaj proveo
pod doma~im krovom, i to drànje joj se sad, posle svih

klanja, ~ini jedino razumno i, zapravo, jedino podno{ljivo.
Zaprepa{}eno beleì koliko se materino pona{anje
srozalo otkako je otac mrtav; njena prostota, koju je ona
kao dete slutila i nazirala, sada izbija u svakom pokretu
i re~i. Vidi kako je ogrubela, skorela se, kako nemarno
razbacuje noge u hodu, kako staje, isturuju}i trbuh i
podbo~avaju}i se o kukove, pred goste, da bi na svaku
njihovu grubu {alu razjapila usta sa redom zlatnih zuba
i zakikotala se kao pogolicano omatorelo odoj~e. Ose}a
pred njom jezu tu|enja, sve ~e{}e se povla~i u svoju
sobu. Tamo je me|utim kr~ma i dalje progoni prosta~kim
glasovima, kao iz podzemlja, iz nevidljivog pakla.
Poku{ava da odvoji od njih pa`nju, leè na krevet i
pritiska krajeve jastuka na u{i, ali svejedno ~uje i
neodoljivo zami{lja, pod utiskom prigu{enog roktanja,
{ta se dole zbiva: pijano razmetanje preìvelih
policajaca, esesovaca, lagerfirera, straàra. Iskrada se
na ulicu, ide ka centru. Gleda velike trgovine, koje su
pune {arene robe, gleda restorane i kafane iza ~ijih se
izloga brzo i ugla|eno vrte kelneri, gleda kako ogromni
~eki}i rasturaju ostatke ru{evina i zabijaju u o~i{}eno
tle gvozdene stubove za budu}e zgrade. Promi~u
tramvaji, kamioni, autobusi, sve tre{ti, svak ùri, radi, ili
se bahato odmara po gostionicama sa detinjasto bodrim
nazivima kakav je i “Beim vollen Tisch”. I tu bodrost Vera
prepoznaje, ista je koja je izmi{ljala obmanjiva~ke
natpise po logoru, nazive za blokove, revire, za ku}e
radosti, koja je ukru}ivala korak straàra u stroju, koja
je dresirala vu~jake da neposlu{nim logora{ima cepaju
meso. Ima ose}anje da je cela Nema~ka jedna ogromna

ludnica, gde hiljade i hiljade, svi do poslednjeg, dosledno
i u saglasnosti jedni s drugima govore re~i, ~ine radnje,
ostvaruju zamisli koje su van razuma, hladna, izmi{ljena
konstrukcija bezumlja. Ali logi~na, celovita konstrukcija
kao neki go, nepotrebno postavljen betonski zid. Nema
se kamo od njega pobe}i. Na sve strane je praznina,
ona, Vera, kruì po njoj bez dodira bilo s ~im, a kad
opi{e ceo krug, opet se na|e pred golim, hladnim, do
neba visokim betonskim zidom, nepotrebnim,
izmi{ljenim, ili neprobojnim na njen unutra{nji krik. ini
joj se da }e i sama poludeti ako se ne{to ne desi, ako
joj neko ne {apne na uho da je sve to iskrenuto,
izvitopereno, - kao {to biva sa zdravima kad duè borave
me|u umobolnima. @uri ku}i, s o~ajnom nadom da }e
onde zate}i neki znak, neku napuklinu na tom zidu
ludosti. Ali je do~ekuje sam zid: u ispra`njenoj gostionici,
~iji je rolo devojka Liza pred odlazak spustila, njena mati,
sede}i podnimljena, razdraèna umorom, pored
Hermana Arbajtzama koji se uko~eno sme{i, ~ine}i s
njim kao neki groteskni tribunal, obasipa Veru grdnjama
zbog zaka{njenja, pitaju}i se, s o~ima dignutim tavanici,
za koga njih dvoje toliko rade ako je Vera ravnodu{na
prema njihovom znoju. Gostiona se, veli ona, brzo se
oporavljaju}i, uspe{no razra|uje, i njena je zamisao,
odskora, da otvore jo{ jednu, sa istim nazivom, koji je
ve} stekao ugleda u kvartu, malu, intimnu, sa malim
brojem doma}ih, so~nih jela i s doma}inskom
atmosferom. Ve} je odabrala i lokal, gvo`|arsku
prodavnicu koja }e se uskoro zatvoriti zbog konkurencije
robnih ku}a. Sva trgovina sada u Nema~koj okrupnjava,

male prodavnice propadaju, to je zakon vremena,
zahuktava se Tereza Arbajtzam u izlaganje, s usopljenim
zadovoljstvom {to u~estvuje u preokretu koji uzdrmava
celu zemlju, tim pre {to on vidljivo po{te|uje, jedino,
ugostiteljstvo; jer dok se, veli ona, u svim ostalim
oblastima ide ka velikom i mnogoljudnom, ovde potro{a~
traì malo i posebno, gde }e se posle zamornih sudara
sa gomilom po starinski opustiti. Mislila je - i pri tom joj
plave, od debljanja smanjene, o~i lukavo zasvetle - da
bi ovde Liza, uz izvestan dodatak na platu, mogla
preuzeti i pripremanje jela, a da bi njih dve, mati i k}i,
pod uslovom da Herman i njih snabdeva, pre{le na rad
u novi lokal, ~im ga opreme. Kako Vera gleda na to,
pita, ali odmah i frkne ljutito, jer, veli, vidi i sama, po tom
kako je opustila nos, da na nju ne moè ra~unati. A za
{ta onda ona Veru, po njenom mi{ljenju, hrani i izdràva?
Zar samo za njeno, Verino zadovoljstvo? Nije li je
sramota, tako mladu? Sama, kada je bila njenih godina,
sluìla je i zara|ivala, podigla se iz sirotinje, stekla
porodicu i imetak. Rat je to sve razorio, uzeo joj sina
jedinca, njenog Gerda, koji bi, da je ìv i da je s njom -
tu ona ne moè da zadrì dve debele suze, ali ih bri{e
nadlanicom i nastavlja govor - sigurno bio dostojan njene
brige. Nesre}na je, oh, ipak je nesre}na. Spu{ta
odebljalu glavu na ruke, ramena joj se zatresu, Herman
ustaje i nespretno joj primi~e kriglu piva, pa je skoro
silom uspravlja i nagoni da uzme nekoliko gutljaja.
“Nemoj, Mama!” kaè joj, “pomisli na svoje zdravlje!”
ono {to bi se valjda od Vere o~ekivalo. No Vera i ne
pomi{lja da te{i, da obe}ava, ona i ne razume pravi

smisao maj~inih re~i, ve} za sve vreme, kao op~injena,
gleda u njena usta, kako se otvaraju i zatvaraju, vijugaju
i gr~e, neprekidno, iskapljavaju}i re~i i suze, re~i i suze,
kao neka suluda sprava. Uhvati je strah, ose}a da nema
vazduha, krv joj jurne iz glave, povede se, umalo se ne
sru{i. Herman to primeti i prisko~i joj, ho}e da je posadi
na stolicu naspram matere, koja je zapanjeno gleda, ali
Vera pani~no moli da je puste u sobu. Posle ovog slu~aja
Tereza i Herman, o~ito po dogovoru, vi{e ne govore s
njom o poslu. Pu{taju je samu, a kad si|e da obeduje,
u njihove razgovore me{aju se novi, daleki sadràji.
Reza po~inje da izokoli{no ispituje Veru o tro{kovima
kod ku}e: koliko staje ru~ak, koliko ve~era, koliko haljina
i cipele, pa cene prera~unava poluglasno u marke. udi
se kako je tamo sve srazmerno jevtino, prvi put nalazi
vremena da Verine stvari podrobno pregleda,
opipavaju}i tkanine, poku{avaju}i da noktom zadere |on
cipele, traè}i istovremeno da joj k}i potvrdi kako je sve
to kupila u Novom Sadu i ba{ po ceni koju je pomenula.
Zanima se kako je Vera re{ila svoje stanovanje i sa
zadovoljstvom uzima na znanje da kiriju nikakvu ne
pla}a. Ne bi li mogla da se pro{iri po celoj zgradi,
odnosno, ne bi li mogla preostatak prodati? Vera se u
to ne razume, sleè ramenima, a mati na to upu}uje
Hermanu pogled nemo}i i spominje Jakoba Bernistera
kao mogu}ni izvor sigurnijih obave{tenja. Bernister je
ina~e vaàn ~inilac u njenim prora~unima, jer bi Vera
mogla od njega primati nov~anu pomo}, koja bi se
nakna|ivala njegovom bratu u Hanoveru, recimo petsto
dinara mese~no, {to bi, prera~unato u marke, jo{ uvek

bilo znatno manje od njenih tro{kova ovde. U Nema~koj
joj se uostalom i ne svi|a, zar ne, pita ona, sad ve} bez
osude, unapred se slaù}i sa potvrdnim odgovorom.
Preostaje jo{ da se dogovore o vremenu njenog polaska;
najpogodnija }e biti polovina maja, jer prvog juna treba
ve} da se okon~a kupovina novog lokala, a tada }e i
ona i Herman imati toliko posla da bi se te{ko i o njoj
brinuli. Ona postaje velikodu{na, prepu{ta gostionu za
~itavo jedno prepodne na brigu Hermanu i Lizi i odlazi s
Verom u kupovinu. Uzima joj u robnoj ku}i mantil,
ki{obran, rublja i, na izlazu, u prizemlju, u poslednjem
~asu, zlatan prsten sa kami~kom od korala, da bi se
setila ponekad svoje majke, kako obja{njava. Pakuju
se. Uz kofer koji je donela, Vera dobija i jednu meku
putnu vre}u od kariranog vo{tanog platna, u koju
stavljaju novokupljene stvari. “Pazi, ja sam ti sve malo
zaprljala po rubovima”, napominje mati, “nipo{to nemoj
priznati na carini da je i{ta novo, ina~e }e te oglobiti.”
Izlaze na stanicu tramvajem utroje, kao {to su i do{li
pre pola godine, Vera u prolazu posmatra visoke ku}e
ispunjene u prizemlju radnjama i gradili{ta na praznim
prostorima me|u njima. Na stanici Herman unosi njene
stvari u voz, sme{ta ih u jednom praznom kupeu, zatim
izlazi i oni stoje ~ekaju}i polazak. “Vi|a{ li nekog od
Gerhardovih drugova?” pita neo~ekivano Rezi Arbajtzam
i usne joj se pla~ljivo nakrive. Vera razmisli, izgovori
dva, tri imena kojih se setila, no vi{e nemaju vremena
da razgovaraju, kondukter poziva da se u|e, njih dve
se brzo poljube, a Herman se sa Verom rukuje uz nagao
naklon. Ona ulazi u svoj vagon, staje ispred prozora i

dok voz klize}i kre}e, ma{e majci i Hermanu, koji
kora~aju peronom kraj kompozicije sve do trenutka kada
ih njeno ubrzanje prisili da zaostanu, nestaju}i Veri sa
o~iju. Ostaje sama. Padne na sedi{te odahnuv{i. Ve}
tu u krenulom vozu zaspe je magla opu{tanja, kao da
se, odglumiv{i zamornu ulogu na pozornici, kakvom joj
se ~ini boravak kod majke, povukla u tamu iza kulisa.
Promi~u zbijena gradska naselja, fabrike, uredni sala{i,
sve je ~isto, raspore|eno pod konac, u njenom ose}anju
bezli~no. Kao da nikad i nije ovuda pro{la s lupanjem
srca, u suprotnom pravcu. U vozu je dosadno, malo je
putnika i niko ni sa kim ne razgovara, ali ta dosada u
njoj ne izaziva nestrpljenje, ve} samo tromost. Usni jo{
za dana. Budi je kondukter, crven, turat, poslovan i
uljudan, ona mu daje kartu, zatim odmah prekrije o~i
krajem zavese i nastavi da spava. Voz se povremeno
zaustavlja, iza prozora su stanice, gotovo sve bez
putnika, ili su oni bar Veri nevidljivi, poneko virne u kupe
i nastavlja hodnikom traè}i drugi, prazan. Na vratima
kucaju carinici, zagledaju joj paso{, ne{to kao da se
sa{aptavaju, pitaju je {ta nosi, ali je ne pretraùju. No}
je hladnjikava, mora da se umota u novi mantil, napolju
su sada visoka brda prekrivena {umom ~ije se drve}e
nemirno nji{e. Voz dugo stoji na jednoj stanici sa
ogromnom ùtom, zasenjuju}i osvetljenom zgradom,
èlezni~ari tr~e, ma{u zastavicama, duvaju u zvi`daljke.
Ulaze novi carinici, austrijski, ti{i, sporiji, ljubazno je
pozdravljaju, izlaze, vra}aju se, pa se me|u njih
pome{aju jugoslovenski, sve sami visoki gor{taci ùstrih,
nesavladanih pokreta, nazivaju je drugaricom i gotovo

tap{u po ramenu. “Kako je bilo u Njema~koj?” pita jedan
pokazuju}i duga~ke bele zube, i kao da joj ~estita {to
ide ku}i, poèli joj sre}an put. U kupe nahrupe ljudi i
ène, sa zave`ljajima, korpama, koje dugo i prepiru}i
se utiskuju pod sedi{ta i me|u noge, sedaju, vade hleba,
slanine i boce s rakijom i vodom, nude i Veru koja odbije
iako je gladna, jedu mljackaju}i i piju da svaki gutljaj
pukne, pale cigarete. Od znoja sitosti zavonjaju im tela,
Veri padne na pamet da taj vonj, u kom prepoznaje ne{to
{to ju je uvek okruàvalo, nije ose}ala sve vreme kod
majke. esto kupanje, zaklju~uje prosto i pred o~i joj izlazi
kako je mati, u sobi iznad gostione “Beim vollen Tisch”,
poziva da se opere posle puta, a ova slika pretopi se u
lik Block„lteste Grete dok ispruènom rukom {alje
zatvorenice pod tu{eve. Manija bodrosti i to? Vazduh u
kupeu postaje sve teì, izdi{u ga razjapljena usta usnulih
posle masnog jela i okrepe pi}a i razgovora, sve su to
ko{~ata, tamna lica, tamne velike {ake, zavaljena tela,
ispruènih nogu skliznulih u pokretu koji nije dovr{en, u
skoro obesno nemirnim stavovima. Ode}a na njima je
pogu`vana, ne mnogo ~ista. Siroma{tvo. Tone vidljivo
u siroma{tvo, spu{ta se. Promi~u pustom ravnicom, ~uju
se psi, na stanicama odjekuju dozivi i psovke, brkata,
rosom ili znojem osuta lica utiskuju se u kupe i dugo
ostaju zagledana u spava}e iako je o~ito da kraj njih
mesta vi{e nema. U Staroj Pazovi izlazi da ~eka vezu,
rano je jutro, restoracija je zabravljena, ~ekaonica
zakr~ena skelama i kofama punim kre~a, nema kamo
da se skloni. Drhture senke, kruè}i oko brda kofera
prevezanih kanapom, ~uvaju straù. Ukrcava se s njima

u jedan stari, drndav, umazan voz, osvojen smradom
mokra}e, koji gegaju}i se, uz huktanje, zastajkivanje i
o~ajni~ke piskove, prelazi most na Dunavu. To je njena
stanica, Novi Sad, poznati iako nepoznati nosa~i,
èlezni~ari, otegnuti naglasci. Tramvaj je nosi ku}i, s
vre}om i koferom ulazi u stan, sve je rasuto i zapu{teno
kao {to je i bilo, otvara prozore na praznu, mirnu, jedva
razbu|enu ulicu i ~ini joj se da se nagnula nad ponorom
tame i blata. Tu nastavlja ìvot, ne zaàliv{i za onim
koji je napustila. Ali ne moè da ne àli ovaj u kome je.
@ali sve: tihe ulice, malaksale prolaznike, travu koja
bezizgledno |ika izme|u oglodanih kamenova turske
kaldrme, àli ku}e koje su za jednu senku potamnele
otkako je ona odsustvovala i one koje su u
me|uvremenu neve{tim rukama starica okre~ene. Ide
Bernisterovima, po prvu mese~nu pomo}, radni je dan
usred nedelje, ali posrednik je kod ku}e kao da je njenu
posetu o~ekivao. On joj daje novac, njegova èna unosi
kafu i zastaje na vratima, ispituju je o Nema~koj, o
Frankfurtu, o materi, o Bernisterovom bratu, kog je samo
jednom videla da bi mu odgovorila na sli~na pitanja o
njegovima u Novom Sadu. Tu`no joj je i to raspitivanje
o srodnicima u daljini, to upore|ivanje ovoga i onoga,
radoznalo, dosetljivo, a ipak nemo}no, jer se re~ima
kroz taj prostor ni{ta ne moè dosegnuti. @alosti je ~ak
i nada tih ljudi u vi|enje, u odlazak u posetu, jer je sama
ve} pro{la kroz to nadanje i prevazi{la ga. Ide Miciki i
nalazi na njenim vratima tu|u posetnicu; kad zazvoni,
jedna postarija èna, sada{nji stanar, saop{ti joj da je
Micika pre dva meseca umrla. Penzionisala se, trebalo

je da pre|e u stara~ki dom u Zagrebu, sve je tamo bila
sredila, uplatila prvu ratu za izdràvanje, izabrala sobu
u kojoj }e boraviti; poslednji dan se pra{tala od
poznanika i kom{iluka, pakovala, rasprodavala i
razdavala nepotrebne stvari, pa je tek uve~e stigla da
trkne do frizera da uredi kosu. Na povratku je vi{e niko
nije video, skinula se i legla, a ujutru kada je stigao
fijakerist da je po dogovoru odveze na stanicu, i susedi
obili vrata koja ona ni posle upornog zvonjenja i lupanja
nije otvorila, zatekli su je u krevetu, uredno pokrivenu,
sveìh talasa prosede kose stegnutih pod prozirnu
mreù, mrtvu. Sr~ani udar, ustanovio je lekar. Vera izlazi
na groblje, nalazi sveù humku ~elo koje je zabijena
ugla~ana daska sa Micikinim imenom i godinama
ro|enja i smrti, ona se vrti, nema ovde sem Micike nikog
svog, svi su oni oti{li neobeleèni, njen otac, baka, brat,
i zbog toga joj je teskobno, mada nije ni{ta manje
teskobno videti Micikin grob, pod kojim ona izvesno leì
sa svojim smeùranim licem i friziranom kosom, polako
se rasta~u}i. Koga vi{e da àli? @ali svakoga, najednom
se se}a starica, svoje bake i njenih druga, koje su,
zajedno s Micikom, samo pre nekoliko godina napu{tale
svoje ku}e, u koloni koju su sprovodili vojnici s
bajonetima na pu{kama, kako su plakale osvr}u}i se
na ovaj pra{njavi grad koji je nastavio da ravnodu{no
traje iza njih. Vra}a se ku}i, i dok joj se pribliàva, dok
je sagleda sa ugla evangelisti~ke crkve, uvek jednaku,
utonulu temeljima u zemlju, s ranama od ki{e i vetra na
davno nekre~enim zidovima i pocrnelom krovu, sa
prozorima stana nekada{nje njene porodice pretvorenog

u zvanje i radnjom njenog oca preina~enom u magacin
so~iva i pasulja, njoj se ~ini da ulazi u jo{ jedno groblje.
Ulazi pod kapiju; ovde se obi~no s ponekim sretala: sa
ocem, bratom, sluàvkom; odavde je baka, sme{no
ko~operna u crnoj haljini s belim kruì}ima i u crnom
slamnom {e{iru, kretala u posete; tu ju je zaustavio vitez
Armanji i steù}i {e{ir na prsa svog lepog sivog odela,
govorio o svojoj ~e`nji za njom. Glasovi i senke! I za
njim sad tuguje, za ~ovekom kojim se jedno vreme
zanosila mada je od po~etka prozrela njegovu sebi~nu
nameru; tuguje i za tom njegovom sebi~no{}u, mu{kom,
nasilnom, pitaju}i se u {ta li se u me|uvremenu
pretvorila, u {ta li se taj ~ovek pretvorio, ako je ìv i nije,
kao Micika, pod nekom humkom, u Ma|arskoj ili drugde.
Tu`no joj je sad za svima koji su ikad s njom progovorili,
posezali za njom, iz ljubavi ili èlje, ~ak i za nema~kim
vojnicima koji su na njoj, odlaze}i na front, gr~ili svoju
poslednju ìvotnu volju. Sve same senke, i glasovi. Ima
li i~eg ~vrstog na ovoj zemlji, ima li i~eg {to stoji
neizmenljivo, na {to moè{ pomisliti a da istovremeno
ne zaklju~i{: i to je pro{lo? Ni~eg, ~ini joj se, ni~eg takvog
nema. Prostorom se koprcaju èlje, namere, ljudi izvikuju
u njega svoj ljubavni zov i jauke bola, a sve to kona~no
postaje magla, koja se vu~e nepovezano, kao dronjci,
pokidane niti, ali {ta i od njih ostaje, kad je i ona sama
koja ih doziva samo jedna nit, tralja, koja }e se tako|e
pokidati? Ose}a sebe maglenom kao i taj sastav od tu|ih
re~i i pokreta koji je ispunjava, ~isto ne veruje da i sama
jo{ postoji i da nije, kao i ti pokreti i glasovi, pramen
sopstvene misli. Ne ulazi joj se u ku}u, a ne ide joj se ni

bilo kud iz nje. Ne jede joj se, ne pije joj se, ne treba joj
ni~ije dru{tvo. Neko iz njenog ranijeg ìvota saznao je
da se vratila, pa danima u predve~erje kuca na vratima,
ona mu vidi senku na staklu, nije Bernisterova, neka je
mlada senka, s uvojkom nemirne kose za~e{ljanim u
stranu koji podrhtava, ne dose}a se ~ija je niti èli da se
seti, jednostavno ~uti i ~eka da ona ode. Pu{i i miruje. A
napolju se smenjuju godi{nja doba, jedno, drugo,
sedmo, jedanaesto. Opet je jesen, rana, jo{ topla, zemlja
bubri, drve}e u dvori{tu povija se od te{kog, pra{njavog
li{}a, muve i bumbari zuje kad ulete kroz prozor i dugo
ne umeju na}i izlaz. Vera se obla~i, izlazi da kupi hrane.
(Izlazi samo uve~e.) Na usputnim ku}ama svetle maleni
prozori, ène iza njih raspremaju krevete, negde zuji
muzika s radija, neko dete, nevidljivo, vi~e: “Mamaaa!
mamaaa!” oteù}i poslednji slog u o~ekivanju odgovora
s o~ajem {to odgovor ne stiè, i to se ponavlja, ponavlja,
sve ti{e i ti{e dok ona odmi~e ulicom. Mama mo`da leì
pod tatom, ili je iza{la na dvori{te da prostre rublje, ili
se jo{ nije vratila iz popodnevne posete, ko zna, a i
svejedno je, ostaje taj nesporazum, ta uzaludnost de~jeg
dozivanja, kojoj je neka daleka, nepoznata neminovnost
odredila uzrok i granice. Veri se vlaè o~i: zna da nikad
ne}e biti uzrok takvog nesporazuma, mogu}nost za taj
uzrok iz nje je i{~upana, u njoj saèèna; ali joj nije
tu`no samo zbog toga, nego i zbog nesporazuma
samog. Ose}a da ne moè podneti toliki pritisak
uzaludnosti, ose}a da je bolesna, bolesna joj je misao,
ose}anje, neka bakterija joj se uvukla u vijuge mozga i
tamo rije, a da ona ni{ta protiv nje ne moè u~initi. Kad

je svu izrije, ona }e se sru{iti ili }e poludeti. Tada ~uje
svoje ime, vi{e puta ponovljeno, okrene se i vidi kako
za njom ùri mu{karac srednje visine, krupne glave, pod
lampom mu zasvetle zubi na njoj poznat na~in, jake
mesnate ruke je obujmljuju i ona zna odnekud taj zagrljaj
pa mu se predaje meko i sa ridajem ganutosti u grlu, i
tek kad obujam popusti i ona uspe da se izbliza zagleda
u lice mu{karca, vidi da je to Sredoje Lazuki}. Spu{ta
glavu na njegovo rame i zapla~e glasno, lele~u}i,
oslobo|eno.
DRUGI ODLASCI OD KU]E. KU]E Sep Lenart, u rano jutro

maja 1941, u okra}alim plavim pantalonama i beloj
ko{ulji i platnenim cipelama ~ija izlizana gumena
potplata propu{ta hladno}u zemlje, sveè pod{i{an,
gologlav, nose}i paketi} hrane koji mu je mati spremila
i, suze}i bez glasa, gurnula u nevoljni zagrljaj, pre no
{to }e ga pustiti i odgegati se za njim do pred kapiju, da
mu ma{e. Ponos i stid. Ispraviti ramena da svi vide kako
je odrastao i odlu~an, stisnuti zamotuljak uz butinu da
ga ne primete tako sirotinjskog i nespretnog za no{enje.
Samo da {to pre promakne ulicama. Ne, samo da to
{to duè potraje, neka ga svi osmotre iza zavesa koje
drè pritajeno navu~ene, pred lupanjem svojih pla{ljivih
srca. Devojke jo{ uspavane u visokim krevetima, u belim
lanenim ko{uljama, s mirisima svojih tela zagu{enim
dunjom, dok na dva metra od njih kora~a sutra{nji vojnik,
tvrd, nemilosrdan, spreman da se podvrgne patnjama
bitke. Izrodi nemstva, njegovi susedi, turati, blentavi,
zinuli na mamin pile}i paprika{ i na nov motocikl. Zato

{to su bogati; ne shvataju da je bogatstvo klisko ako se
ne utvrdi silom, ovde u tu|ini odakle bi ih najradije
zvi`ducima i kamenicama izgnali. Bogatstvo-meku{tvo,
bogatstvo-greh; samo je bogatstvo svekolikog naroda
opravdano: kao sredstvo da se on ra{iri na ceo svet,
radi ve}ite vlasti. Prolazak ispred Hajimove ku}e na
raskr{}u, gde je kotrljao burad, izvla~io }u{ke, pretvorno
zamandaljene, uvu~enih rogova-kapaka na tucetu
visokih prozora: Mi nismo tu, mi ne postojimo. Razbiti
taj muk, to cmizdrenje, la`nu pokornost krvopija, razvaliti
kapiju, prozore, izvu}i ih za klempave mesnate u{i,
bradatog starca, njegovu }elavu krmeljivu ùnu i
potuljenog sina na pra{njavu kaldrmu, da je licima bri{u,
okajavaju}i {to su digli ruku na Nemca. Mi{ice
podrhtavaju, sad cvili on, njegova uzdrànost,
neosve}enost, ne predati se slasti li~nog obra~una,
obra~una}e se svi sa svima, bezli~no, hladno, na
komandu kad je kome za koga vreme. Kamion tamo u
Dudarskoj brek}e - da ne zakasni? Oblije ga znoj, sata
nema, ali zna da je krenuo i prerano, uostalom eno jedan
drugar, sa suprotne strane, dolazi odmerenim korakom.
Taj bar ima torbu, istegnutu, staru dodu{e, {losersku
o~evu, ne zamotuljak, li{enost ~ak i obele`ja zanimanja.
Mogao bi ga zamoliti da preuzme zamotuljak i stavi ga
uz svoj u torbu, ali bi to na nj upozorilo; lak{e je ne re}i
ni{ta, a za{to se, uostalom, i ne podi~iti siroma{tvom, u
vidu te {ake koja sama, samo skupljen hartijom, drì
sav provijant za put. Naglasak privremenosti, koja se
upravo sad prevazilazi. Momci na kamionu pevu{e,
dvojica se ve} gore gurkaju - da bi se zgrejali? Njemu

vi{e nije hladno, noge su mu se u hodu potparile, toplo
je od samog kretanja, ve} i od pomisli da }e oti}i. Eno
{ofera, pravog vojnika, u uniformi, s rukom u dèpu,
pu{i. Ho}e li daleko? Ne zna se, to je vojna tajna, tako
je dobro, bar da odu na kraj sveta da nikad ne vidi ovo
sebi~no selo, ljude bez ~asti i ki~me. Sada je, evo, stigao,
hvata se za hladno gvo`|e kamiona, samo mu
zamotuljak smeta, ispu{ta ga, hartija se razmota i dva
~varka se skotrljaju u nisku travu. Opet znoj. Je li ko
primetio? Svi se smeju, ali sre}om ne njemu, ve} drugaru
koji se u rvanju okliznuo i hupnuo o dno kamiona. Vine
se preko ograde, od ovog trenutka, ako ga iko bude
pitao, zamotuljak nije njegov, samo da se {to pre krene.
Odlazak Reze Kroner u jesen 1944. Bekstvo. Ho}e li-
ne}e li koje se cima tamo-amo kroz no}i {to ih provodi
uz Hermana, u krevetu, ~esto i bez zagrljaja jer je on
premoren, juri po ceo dan s pismima, premalo je ljudi
preostalo, sve ve}e jedinice su se povukle. [aputanje.
Vesti. Hrkanje i bu|enje. Oslu{kivanje dalekog
bubnjanja, to su topovi, ustanovljuje ona iako ih prvi put
~uje, a on odri~e, ne, ne}e Rusi do}i, sigurno zna, re~eno
im je, bi}e zaustavljeni bo~nim protivnapadom kod
Beograda i u Ma|arskoj. Ti si lud, Hermane, veli mu
ona, zaslepljen si, poslednji veran pas, zar ne vidi{ da
svi beè, i tvoj kapetan je otputovao, i ovaj poru~nik }e
ti se izmigoljiti, jedino }emo nas dvoje ostati, da nas
streljaju, ja ne}u da budem streljana, dosta sam
prepatila, sina ste mi ubili, ne mogu vi{e - sve dok je on
ne u}utka: “jevrejska kurvo!” Onda tajac, ujutru o~i peku,
~im on ode ona zaspi dubokim snom i sanja vodu.

Ustaje, izlazi u kupovinu, ulice su u pokretu, vojska se
pakuje, gra|ani Nemci preù u kola, tako su pre pola
godine odlazili Jevreji, i njena Vera i Robert. Vidi poznate
i prilazi im, pita kamo }e, ali joj se odgovara kroza zube,
za njih je ona Kronerova, ljute se kao da je kriva {to
gube rat, a ako uspita Srbina, opet ne dobije iskren
odgovor, jer znaju za Hermana, pa je zbog njega mrze,
ili je se pla{e. Najzad ga evo, u znoju, kapa mu zaturena
na zatiljak, o~i izbuljene u posivelom licu, dugi nos
podrhtava. “Rusi su pred gradom. Moramo i}i”. “A
poru~nik?” “Oni su krenuli jo{ jutros. Jedva sam se
i{~upao, zbog tebe”. To je dirne. Ipak s njim, u ìvot ili u
smrt. Da iskupi sina, mrtvog. “Kad?” “Sad smesta.
Kamion ve} stoji na Futo{kom putu”. “Zar ne}e po nas?”
“Otkud bi? Po svih pedeset?” Ona ga gleda, okrenu joj
se pred o~ima stvari koje je nabrajala nedeljama kao
najva`nije da se ponesu: zimski kostim, bunda, jorgani,
persijski tepih iz Robertove sobe, ko`na naslonja~a,
nema~ke knjige sa zlatnim utisnutim slovima, skoro nov
hladnjak. “Jesi lud, valjda ne}emo praznih ruku?” “Hvataj
prvo {to moè{ poneti!” izdere se on. “Ina~e }e kamion
oti}i bez nas.” Ona kao mese~ar poslu{a, grabi ta{nu u
kojoj su joj novac i nakit, trgne iz ormana bundu, podiè
sa stola kristalnu vazu, i on je ve} gura iz stana. “Pe{ke?
Ovako?” On se hvata za glavu, ranjava ga njen mole}ivi
izraz, jadan izgled. “U hodniku je bicikl.” “Gerdov bicikl?”
I tako sedaju, ona, stiskaju}i uza se ta{nu i bundu i vazu,
na gvozdenu spojku, on na sedalo iza nje u bluzi
raskop~anoj do polovine prsa, kao mladi ljubavnici na
putu ka kupali{tu. Herman gura pedale, brek}e, znoji

se, ona se ùlja na spojki, kroz grad, kroz nevidljivu
porugu, ne osvr}u}i se, samo da im ko ne pritr~i i ne
zbaci ih, na drum, na drum. Odlazak Gerhardov, godinu
i po dana ranije. Izme|u dva agenta, s lisicama na
rukama, kroz predsoblje, kraj bicikla koji je tu otkad je
o~evu radnju preuzeo komesar. Kad bi sko~io na njega
opkora~uju}i sedalo i, odbaciv{i agente na jednu i drugu
stranu, odjezdio, kroz otvorena vrata, pod kapiju, pa na
ulicu, jer moè upravljati i sastavljenim rukama? Oni bi
ga me|utim stigli u prvom, jo{ sporom potezu pedalom,
sru{ili bi ga, ili bi u njega pucali, {to ne bi bilo {teta ako
bi ga ubili, ali bi, raniv{i ga samo, oslabili njegov otpor
pri saslu{avanju. Ne, trebalo je braniti se ~im su u{li,
sko~iti do kuhinjskog stola i ubosti bar jednog noèm,
zameniti ìvot. Me|utim, i to bi valjda bilo pogre{no,
istr~avanje, jer jo{ ne poznaje optu`hu, uvek postoji od
sto mogu}nosti jedna da }e ona biti pogre{na, od koje
se moè odbraniti. Izguravaju ga pod kapiju, na ulicu, u
crn visok automobil, ~ija je vrata {ofer, zabaciv{i se,
otvorio ~im ih je u ogledalu ugledao. Seda na meko,
izme|u njihovih dahtaja, izme|u njihovih o{trih,
podla~kih znojeva. Nju{i sebi u grudi, ne zaudara kao
oni. Zato {to je mlad, ili zato {to ga nije strah, kao {to
njih jeste. Ovo jo{ moè biti poslednji minut bez straha,
pomi{lja, gledaju}i kako promi~u ulice, ve~ernje
spokojne. Minut moè biti isto {to i ceo ìvot, ako se
doìvi usredsre|eno, ako se gleda pa`ljivo kako promi~u
ku}e i prolaznici, ako se zna da se u~inilo {to se èlelo.
[ta bi mu, da nije pao i da je do~ekao pobedu, sem
ovog saznanja pripalo? Ni{ta, sem ponavljanja, koje je

bezvredno, a {to se ti~e dodatnih iskustava, kao {to su
druk~iji predeli, druk~iji ljudi, neke ène koje bi poèleo,
on zna da nisu vredni pa`nje u pore|enju sa ovim
nabujalim, sigurnim ose}anjem. I da bi to ose}anje
u~vrstio, Gerhard rastvara usta i punim grudima
zapo~inje da peva pesmu koja mu prva pada na pamet,
a to je slu~ajno ona koju je sino} u podrumu posle
grljenja njegova ljubavnica, oslonjena na njegove grudi,
metalnim ravnim altom zapevala: “Mid”n Mexic?ba
haj?ra sz lltam ‚n”, iz filma “Huarez” koji je on ina~e
ocenio kao sladunjavu apologiju monarhije. Odlazak
Slavice, udove Boì}, u selo Gajdobru, po nagovoru
drugoga muà, narednika invalida Veselina \ura{kovi}a,
koji se demobilisao i onde dobio ku}u. Slaganje u
sanduke, kri{om, od njegovih o{trih o~iju, svih Milinkovih
stvari, do najmanje sitnice, ~e{lji}a, olovke, rezaljke, jer
kad joj do|e, treba da na|e sve {to bi mu moglo
ustrebati. Ona je ube|ena da }e do}i, da je ìv. Nikad
nije dobila izve{}e da je mrtav kao roditelji drugih de~aka
koji su zajedno s njim stupili u vojsku i poginuli osvajaju}i
Slavoniju. Nestao je, to stoji, nema ga ve} tre}a godina,
ali dva njegova suborca, Stevo Crnobara, koji je
u~estvovao u juri{u na Dravograd rame uz rame sa
Milinkom, i njegov komandir ~ete Marko Orlovi}-De~ko,
jedinstveno tvrde da su videli, povla~e}i se sa osvojenog
pa onda izgubljenog poloàja na kanalu ispod mesta,
kako Milinka, zaostalog iza drugova, verovatno ranjenog
minom, podiù nema~ki vojnici na kamion. Po svoj prilici
misle}i da je on njihov, jer je dan pre toga dobio od
komesara uniformu svu~enu s poginulog nema~kog

vojnika, mesto svog civilnog odela, kao nagradu za
disciplinovanost i dobro drànje u borbama. [to ni ovo
slikovito ukazivanje, kada se rat zavr{io, nije navelo na
Milinkov ìvi trag, i pored predstavki Crvenom krstu i
odskora Vojnom predstavni{tvu Jugoslavije u Berlinu,
to Slavicu \ura{kovi} onespokojava i ogor~uje, ali ne
moè da poljulja njeno nagonom do{aptavano uverenje.
Ona bi druk~ije na njega mislila, druk~ije bi ga sanjala
da nije ìv. Kri{om od novog muà, koji bi da je stalno
nad njom, i veselom, brine se gde li je Milinko, je li sit, je
li obu~en i obuven; kada je hladno, snu`di se jer se
podseti kako je osetljiv, ali to su uvek brige upu}ene
ìvom stvoru, a ~im se u njih uplete kolebanje: “mo`da
vi{e nije ...”, misao joj se prekine, dr{}u}i ali i likuju}i,
jer ose}a, sigurno, da jeste, jeste, da negde postoji, ìv,
jer kao odgovor na njen strah kroz prostor koji ih deli
zastruji topao talas prisustva. Odlazak trojke Kroner,
neobi~an zbog ostanka ~lana porodice za{ti}enog
poreklom i muèvljevom sebi~no-velikodu{nom odlukom
da ga ne prevla~i u svoju veru. Taj ~etvrti ~lan visi po
strani, spremaju}i suvu hranu i rezervnu ode}u, kao ona
nekada{nja sluàvka, {to je bio, pred odlazak gazda na
izlet ili ferije. etvrti ~lan je ve} i ina~e odeljen od ostalih
zidom, ljubavni~kim odnosom s feldpolicajcem
Hermanom Arbajtzamom, njime ponovo svu~en nazad,
me|u ni{~e. Ali ni{~ima je sada po{te|en ìvot, dok vi{i
putuju jo{ vi{e, u nebo, i to ironi~no saznanje dodaje
ovim pripremama crtu razdra`ljivosti. Smotuljci hrane
sloèni neukusom ponovo posluàv~ene, nikad istinski
pogospo|ene, policaj~eve dragane: naresci, sirevi s

mnogo hleba. “Zar misli{ dete time da se truje, to da
vucara po mar{evima?” zgraà se Rohert Kroner,
rastvaraju}i {irom o~i na potamnelom licu, ka`njavaju}i
je, ne za ovo neznanje naravno, ve} za njeno neznanje
sudbine, mada je i on samo sluti. Sluti smrt, nepovrat u
ovaj zagu{ljivi, laìma optere}eni, gre{kama razrovani
dom, koji mu se sad ipak ~ini poslednjim upori{tem pred
skok, kao litica iznad provalije. On sutra ima da iskorakne
na ulicu, sa rancem na le|ima, vode}i sobom i majku i
k}er kojima treba da je za{titnik, odazivaju}i se nekakvoj
naredbi - nezakonitoj sa stanovi{ta ljudskih prava, suludo
izmi{ljenoj - umesto da se protiv nje pobuni, kao {to je
u~inio Gerhard. Gerhard je bio u pravu! vidi ponovo, i u
njemu se ogor~eno podiè sinovljeva, nekad od njega
nadmo}no osu|ivana, poùda za opstankom. @ivi se u
trenutku, u ovom, dok je jo{ gospodar svojih odluka, i
njegova èlja upravlja se posle mnogo godina prvi put
opet ka toj ri|oj èni, koju je uzeo radi njenog tela, a
koja se sad izmi~e, da bi se davala drugome. “Zar ti
nema{ pameti?” ruì je, razbacuju}i sa stola na kuhinjski
pod nezgrapne zamotuljke, koji se onde raspadaju kao
crknute àbetine, i stavljaju}i na njihovo mesto {to je
sam odabrao: slaninu, {e}er u kockama, table ~okolade.
“To pakuj!” gura je stolu, u razdraènju, opipavaju}i
kradom njenu mi{icu, njeno bedro, stra`njicu,
zagledaju}i joj s pohlepom vrat, listove. Poèljna je jo{
uvek, topla, i uve~e, kada se svi razi|u na po~inak
premoreni, on pomi{lja da bi trebalo da je odvu~e u svoju
sobu i da je uzme, kao drolju, jo{ poslednji put. Ali nema
hrabrosti - vi{e ni za to! - pa samo stoji, a niz lice mu se

sliva znoj poniènja i straha. Vera je svedok ovog
neprili~nog udvaranja, ona vidi o~evo obigravanje oko
tela matere, i zga|eno se zgraà. Pobe}i! to je jo{ uvek
njena jedina potreba, ali i najneostvarljivija, sad kada je
ne samo zadràvaju kamo po ro|enju pripada, ve} i
sele u neko izmi{ljeno pripadali{te. Ili je ono pravo? Ona
~ak nije sigurna u odre~an odgovor: mo`da, misli, i jeste,
mo`da nju u nekom nièm, poluìvotinjskom postojanju,
ìvotarenju, kakvim prete pri~anja o logorima, ~eka mir,
kona~no, dosad neznano snalaènje. Oslonac joj je
baka, ne otac, ~ija se ìvotnost osvetni~ki razbuktala,
prema jelu, {to ga trpa u svoje tanko telo i osigurava
spravljaju}i paketi}e s precizno{}u trgova~kog kalfe, i
prema èni, njenoj majci, koju ma~orski odvratno oble}e
Baka ne ~ini ni{ta, ona se moli bogu. Glasno, na
kolenima, sagibaju}i se i lupaju}i ~elom o pod, u se}anju
prona|enim nepoznatim re~ima grlenim suglasnicima
bogatog jezika. Vera joj nosi u njen deo ku}e poslednji
ru~ak i ve~eru, gura u nju hranu, koju starica, kao
bolesna ìvotinja, samo rasejano i nevoljno mrvi kroz
krnje zube, ispu{taju}i u krilo ~itave zalogaje. Tu Vera
vidi uzor, u toj pogruènosti i gubljenju, i kad nastupi
~as odlaska, uzima njen zave`ljaj uza svoj i, na
odstojanju od oca, pra{taju}i se bez suza od matere,
koja poskakuje na kapiji dodaju}i im suvi{ne stvari i
dele}i neumesne savete (da joj pi{u, da paze da se ne
prehlade), polazi polaganim, starici primerenim korakom,
u sinagogu, odakle }e biti raspore|ena - kako kaù - na
rad da bi iskupila prestup {to je druk~ija. Taj odlazak,
pak, utica}e odre|uju}e na odlazak Milinka Boì}a. On

ga je posmatrao sa strane, davno istisnut sa pozornice
a nemo}an da pomogne, nenaoruàn u sudaru vatrenih
zmajeva koji tutnje}i gnje~e svoje `rtve. Ali pola godine
potom, kada iza odvedenih ve} traje samo se}anje, zmaj
dotle potiskivan pruà najednom svoju ognjenu glavu
napred, nude}i Milinku da ga zaja{i. Treba i}i u narodnu
vojsku da se proteraju Nemci: tako pozivaju plakati u
tek oslobo|enom Novom Sadu, bu~nom od zborovanja
i selja~kih kola. Milinku se ne svi|aju ta usplahirena
nadanja i strasti, ona ga podse}aju, kao i ranije svaka
neumerenost, na pijana o~eva busanja, ~iji je ishod
iskusio; njegov uzor je jo{ uvek tiha promi{ljenost kakvu
je u naj~istijem obliku sreo u Kronerovoj ku}i, u onim od
misli gustim ve~erima koje je proveo sede}i sa
doma}inom pred zavesom knjiga, znaju}i, ose}aju}i,
da se u blizini nalazi i kre}e Vera, koju }e svojom
promi{ljeno{}u zasluìti. Sada se smatra obaveznim da
gaènje i uni{tenje tih uzora osveti. Naravno, nasilnim
sredstvima kojima se sluì i neprijatelj - to ga rastuùje.
On ne odobrava nasilje, grozi ga se, tog pozle|ivanja
tu|eg tela, tu|e misli, tu|e volje; smatra to za bolest. U
njemu je duboko usa|en strah od trpljenja, ono mu se
tako|e ~ini skretanjem s puta dostojanstva i razuma, te
zami{lja, predo~avaju}i ponekad sopstvenu starost,
kako }e njene poniàvaju}e nelagodnosti prekratiti ~im
se nagoveste, ne dozvoljavaju}i da im bude izloèn na
milost i nemilost. Sada pak treba sunuti u susret slu~ajnih
metaka, baciti se u sredi{te eksplozija, izloìti grlo, trbuh
paranju zao{trenog i krnjeg metala. Tom isku{enju niti
se ose}a dorastao niti veruje da kroza nj moè pro}i

neozle|en, kao nepliva~ koji bi se za nekim davljenikom
bacio u vodu pa upravo nagazio na jedini, pod povr{jem
nevidljivo lebde}i splav. Jo{ u po~etku svojih odlazaka
Verinoj ku}i dobio je od Kronera na ~itanje jedan nema~ki
roman o prvom svetskom ratu, u kome ga je, me|u svim
strahotnim i ìvopisnim scenama, najvi{e pogodio kratki
opis pogibije jedne sporedne li~nosti, zato {to je u njoj
odmah prepoznao sebe: bio je to vojnik bez uverenja
da mu se valja boriti, ubijati da ne bude ubijen, dakle
bez onog instinkta zajedni~kog lovcu i njegovom plenu
koji od ju~era{njeg civila stvara zver {to puzi, hvata
zasedu, puca i sklanja se, te je i poginuo, nespretno,
rasejano, znaju}i da mora poginuti i idu}i mese~arski
ka toj neminovnosti, ve} u prvoj bici. Milinko je ve} tada,
nad knjigom, bio siguran da bi, primoran da se bori,
pro{ao isto tako, pa je scene s ovom epizodnom li~no{}u
~itao ose}aju}i je u sopstvenom telu, njene povrede na
sopstvenoj koì, i to poistove}enje se u njemu tako
sna`no urezalo da sad vaskrsava kao sopstvena
predskazana sudbina. I mati mu, iz sujeverja {to je
izgubila muà usled metka, i {to jedino jo{ Milinka ima
i {to je on tako neuobi~ajeno dobar, sluti zlo, pa pokre}e
svoje nevisoke ali ba{ zato guste i pregledne dru{tvene
veze da za sina na|e skloni{te od neposredne
opasnosti. No upravo kada joj jedna stara mu{terija,
kod koje se smestio dever, partizanski komandir (Veselin
\ura{kovi}, otud poznanstvo), obe}a za Milinka mesto
u vojnom magacinu, tu pokraj grada, on se ve} upisuje
na sabirnom mestu kao dobrovoljac za front. Kad je
saop{tio majci u~injeno i ~uo kroz njen vapaj za

mogu}nost, sad ve} proma{enu, spasenja, iz glave mu
se spu{ta u noge sva krv, jer mu se ~ini da je dobio i
kona~ni znak da je, biraju}i izme|u dveju krajnosti,
njegova sudbina odlu~ila. Ne}e ni{ta poneti sa sobom,
~ak ni rublja za preobuku, ~ak ni knjigu za ~itanje, jer je
siguran da se spu{ta, mimo na~ela koja po{tuje, ali koja
druk~ije ne moè odbraniti, u ambis divljanja i krvi.

Upotrebacoveka PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Upotrebacoveka PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Upotrebacoveka PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

123456789012345678901234567890

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 2

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 3

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 4

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 5

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 6

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 7

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 8

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 9

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 10

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 11

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 12

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 13

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 14

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 15

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 16

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 17

GOSPO\ICINO DOSELJENJE u Novi Sad: stupanje

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 18

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 19

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 20

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 21

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 22

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 23

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 24

PRISUSTVO NEMICE nastavnice u Novom Sadu

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 25

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 26

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 27

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 28

VE^ERNJA IZDV AJANJA. Jedino Milinko Bo`i} i mati

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 29

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 30

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 31

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 32

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 33

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 34

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 35

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 36

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 37

I SREDOJE LAZUKI] dospeo je jednom, pred sam rat,

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 38

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 39

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 40

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 41

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 42

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 43

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 44

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 45

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 46

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 47

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 48

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 49

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 50

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 51

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 52

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 53

Aleksandar Ti{ma, Upotreba ~oveka 54