Visoka zdravstveno – sanitarna škola

strukovnih studija

Predmet:
Manuelna tehnika

Tema:
Kiropraktika

Mentor: Student:
Prof. dr. sci. med. Dejan Mitrašinović Dragana Cumbo 26-VIII/2019
Jelena Ćirić 34-VIII/2019

Mart 2020.
Beograd
 SADRŽAJ

1. UVOD ...............................................................................................................................3

2. ISTORIJSKI PREGLED ...................................................................................................4

3. PODRUČJA KONTROVERZE ........................................................................................7

4. OBIM I PRIMENA KIROPRAKTIČKIH USLUGA ........................................................7

5. VREDNOST PRILAGOĐAVANjA, DOMET NjENIH KLINIČKIH EFEKATA ..........8

6. MEĐUPROFESIONALNI ODNOSI ..................................................................................9

7. SAVREMENI IZRAŽAJI KIROPRAKTIČKE PARADIGME .......................................10

7.1. TRADICIONALNA PARADIGMA ..........................................................................10
7.2. BIOPSIHOSOCIJALNA PARADIGMA ...................................................................10

8. O SUBLUKSACIJI ............................................................................................................11

9. KONTRAINDIKACIJE .....................................................................................................13

10. ZAKLjUČAK ...................................................................................................................16

11. LITERATURA ..................................................................................................................17

2
UVOD

U ovom radu bavićemo se prikazom discipline koja pripada komplementarnoj i alternativnoj

medicini (CAM), a koja je popularna forma manuelne terapije. Reč je o kiropraktici.
Svetska zdravstvena organizacija kiropraktiku definiše kao profesiju zdravstvene nege koja se
tiče dijagnostikovanja, tretmana i prevencije poremećaja neuromišićnog sistema i posledica
ovih poremećaja na opšte zdravlje u kojoj se ističu manuelne tehnike, uključujući
prilagođavanja zglobova i/ili manipulacija, sa posebnim fokusom na subluksacije.

Prvo ćemo proći kroz istorijski razvoj ove profesije, njenog nastanka od strane D.Palera,
promovisanja od strane njegovog učenika i sina, zatim kontroverze koja je pratila upotrebu
nejasne terminologije koja je odstupala od pojmova koji su u standardnoj upotrebi
zdravstvenog sistema alopatkse medicine, kao i radu na korigovanju iste.

Upoznaćemo se sa dve suprotstavljene stuje unutar kiropraktike. Jednu čine pristalice

tradicionalnog učenja koje se dogmatički drži pojmovne mreže koja ometa integrisanje u tzv.
mejnstrim medicinu, odbijajući da pruži validne studije i naučno prihvatljive dokaze. Drugu
čine pristalice empiričkog i kritičkog pristupa ovoj disciplini, i oni teže da se uključe u
zdravstveni sistem i skinu stigmu kiropraktike kao pseudonauke.

Posle obrade glavnih principa i pojmova u kiropraktici, fokus ćemo prebaciti na

kontraindikacije, pošto se i praktikanti kiropraktike vode principom da se prvenstveno ne
naškodi pacijentu. Nabrojane kontraindikacije navodi Svetska zdravstvena organizacija.

U zaključku ćemo se osvrnuti na pređenu materiju i sagledaćemo savremene težnje ove

proesije.

3
ISTORIJSKI PREGLED

Premda su joj počeci izgubljeni duboko u istoriji, praksa manipulacije je približno univerzalna
pošto je masaža i manipulacija bolnog mišića ili ekstremiteta prirodna tendencija. Samo mali
korak razvdaja dodavanje pritiskanja od trljanja bolnog zgloba, posebno kad je dobitak
puckajući zvuk i određeni stepen olakšanja. Prva epizoda spinalne manipulacije sigurno se
desila pre prvog poznatog beleženja njene upotrebe. Ono što je bilo činjeno i usmeno preneto
nebrojno godina, konačno je bilo zapisano.
Postoje jezički problemi u studiranju preteča kiropraktičkog prilagođavanja. U različitim
manipulacija mogla je referirati na nameštanje frakture, masažu, mobilizaciju i druge srodne
aktivnosti. Za razliku od kiropraktičkog prilagođavanja, manipulacija nije ograničena na
kičmu. Drevni i moderni dokumenti često ne uspevaju da specifikuju tip manipulacije na koji
se referira. Sociolog Valter Vardvel (Walter I. Wardwell) pruža sistem podele za izučavanje
prekiropraktičkih spinalnih manipulacija (SP). Literatura o SP pre Denijela Dejvida Palmera
(koji je osnivač kiropraktike i o kome će tek biti reči) može se podeliti u nekoliko kategorija.
Prva bi bila manipulacije drevnih civilizacija – Kine, Japana, Indije, Egipta, Grčke, Rima i dr.
Druga bi bila često slične prakse primitivnih ljudi. Treća bi bila kostolomci i slični narodni
praktikanti u zapadnim društvima, od kojih su neki radili do sadašnjeg veka. Četvrtu bi činila
ortodoksna medicinska literatura o spinalnim iritacijama koja se pojavila u devetnestom veku.
Konačno, tu je osteopatija, koja je počela pre Palmera i koja je nesumnjivo slična kiropraktici,
premda nije identična u teoriji ili tehnici.

Kiropraktička profesija nastaje u Americi krajem devetnaestog veka. Različiti interesi u vezi
sa zdravljem koje je gajio Denijel Dejvid Palmer imali su raspon od onog što je u njegovo
vreme bilo poznato kao magnetizam i magnetičko lečenje do njegovog doprinosa –
identifikujući fundamentalnu vezu između funkcionalne skeletne abnormalnosti i
potencijalnih štetnih efekata na nervni sistem. Palmerov doprinos vredan za osnovu profesije
bio je sledeći. Slično svom savremeniku Endruu Tejloru Stilu (Andrew Taylor Still), osnivaču

4
osteopatije, on nije posmatrao kičmu, ili čak ceo skelet, kao neki izolovani deo tela koji treba
pojedinačno tretirati na mestu gde su se javili simptomi. Zapravo, svaka osoba čini primer
ljudskog zdravlja u kojem kičma igra centralnu ulogu. Stil je povezivao celost kičme i skeleta
sa pravilnim funkcionisanjem cirkulatornog sistema i teoretisao o velikom uticaju na zdravlje
i blagostanje kao o posledici izmena tog odnosa. Palmer, sa druge strane, naglašava odnos
između skeleta, posebno kičme, i nervnog sistema, i teoretiše o njihovoj međuzavisnosti, u
kojoj osobino zdravstveno stanje zavisi od ispravne integracije između skeletnih struktura i
funkcionisanja nervnog sistema. Možda zapravo Palmerov najveći značaj nije spinalno
prilagođavanje već njegov posvećeni fokus na efekte spinalne dinamike na nervne funkcije,
kao i razvijanje korpusa znanja i kliničkih veština koje se obraćaju kliničkim manifestacijama
ovih efekata. On nije prvi otkrio da je ljudsko telo sposobno za samoregulaciju i isceljenje,
niti je prvi iscelitelj koji je koristio manuelne tehnike. On je osnivač pristupa lečenju koje je
inkorporisalo specifične manuelne tehnike u paradigmu koja priznaje nadmoć ulozi nervnog
sistema (pre nego cirkularnom) u fiziološkom regulisanju i isceljenju.
Premda bi malo savremenih kiropraktičara sada odobrilo jedan uzrok – jedno lek objanjenje
ljudskog zdravlja i bolesti (gde bi subluksacija bila uzrok a prilagođavanje bi bilo lek),
međuzavisnost strukture kičme i funkcionisanja nervnog sistema ostaje kamen temeljac
filozofije i prakse današnje kiropraktike. Kiropraktičari nisu niti sada niti u Palmerovo vreme
jedini zdravstveni praktikanti koji daju prvenstveno ističu jačanje unutrašnjih sila otpornosti
tela. Jedinstvenost kiropraktike leži u njenoj tvrdnji da kičma obezbeđuje ključ za uticaj na
nervni sistem, kontrolišući i koordinirajući sistem tela. Tako, prema Palmeru, mehanički
proces spinalnog prilagođavanja je korišćen u vitalističke svrhe. Vitalizam je eksplanatorni
model koji sugeriše da je telu potrebno nešto više od fizičkog i hemijskog procesa za
funkcionisanje. U svojim ekstremnijim formama, tome ''nešto više'' se daje teološki značaj.
Kiropraktičari su uopšteno gledali na fiziološke procese tela kao izražaje inteligencije, ili
mudrosti tela. To se može danas smatrati metaforom za homeostazu, telesnu sposobnost
inherentnog samoizlečenja. Palmer je primetio da je fizička struktura tela pred izazovom
preko aktivnosti svakodnevnog života i teoretisao je da ti izazovi ili stresovi uzimaju tri
primarne forme: traumu, toksine i misli. Sadašnje diskusije o filozofiji kiropraktike
nastavljaju da uključuju ova tri izazova, češće izražena kao fizička, hemijska i emocionalna, i
njihove štetne uticaje na funkcije nervnog sistema, kao i na uzročnost subluksacije i bolesti.
Palmer je možda razjasnio ideju i definisao filozofski kontekst u kojem je uposliti, ali nije
uspeo da prinudi druge, uključujući svog sina, da ne modifikuju i reinterpretiraju kiropraktiku
i njenu kliničku primenu. D.Palmer je predvideo kiropraktiku kao tretiranje celog skeleta i

5
video ju je integrisanu sa stvarima misli, trauma i toksina koje vode skeletnim
manifestacijama koje nastavljaju kompromitovanjem telesnih kapaciteta za blagostanje.
Negov sin, Bartlet Džošua Palmer se više fokusirao na mehanizam kičme, sa korekcijom
vertebralne malpozicije i postojeće nervne kompromitovanosti, zajedno znane kao
subluksacija, pretpostavljajući da je to uloga u pomaganju bolesnima da ozdrave. Iako mnogi
kiropraktičari, i tada i sada, tvrde da spinalna ili vertebralna subluksacija ima mnogo dublje
posledice na zdravlje od subluksacije ekstremiteta, B.Palmer je otišao dalje i jednostavno
prestao korigovanje subluksacija izvan kičme, deklarišući takve nespinalne subluksacije za
manje značajne kiropraktičarima. Konačno, on je tvrdio da je jedino područje kičme sposobno
za pravu subluksaciju gornja cervikalna kičma, okcipito-atlanto-aksijalni region. Decenijama,
između srednjih 1930-ih i srednjih 1950-ih, Palmerova škola odeska za tehniku je učila samo
gornji cervikalni metod. Razlaz između Palmera je bio jedan od mnogih u ranim godinama
profesije. U prvoj deceniji dvadesetog veka, mnoge takmičarske škole kiropraktike su bile
osnovane. Mnoge od ovih novih škola mišljenja osnovane su na naizmeničnim
interpretacijama najprihvaćenijih i efikasnijih primena ideja prvi put izraženih od strane
D.Palmera u prvim godinama. Zato danas imamo različite pristupe u kiropraktici.

6
PODRUČJA KONTROVERZE

Iz ambijenta kreativnosti i kontroverze u svom nastanku, pojavila su se raznovrsna gledišta

unutar kiropraktičke zajednice koja i dan danas postoje. Ključni elementi centra razilaženja su
sledeći:
- procedure koje bi trebalo da budu prikladno uključene i primenjene u podrucju
kiropraktičkog delovanja
- domašaj efekata kiropraktičke nege pacijenta
- klinička vrednost korigovanja subluksacije
- prikladna terminologija kojom treba opisati metode i efekte kiropraktike
- pitanja koja su vezana za izolaciju od, ili integraciju u zdravstvenu negu praktikanata i
profesionalaca, posebno alopatskih praktikanata

OBIM I PRIMENA KIROPRAKTIČKIH USLUGA

Razlike u mišljenju koje se tiču dometa usluga koje doktori kiroprktike treba da obezbeđuju
dovele su u ranoj istoriji profesije do razvoja etiketiranja na ''pravoverne'' (straight) i ''mešane''
(mixer) kiropraktičare. Većina ''pravovernih'' kiropraktičara se fokusirala isključivo na
vertebralnu subluksaciju i njeno manuelno nameštanje. Suprotno tome, mnogi ''mešani''
praktikanti koriste dodatne kliničke pristupe kao dodatke za prilagođavanje kičme. Zavisno od
državnog zakona i individualne sklonosti, takve dodatne terapije su uključivale (ali se nisu na
njih ograničavale) fizioterapiju, dijetalno konsultovanje i hranljivu suplementaciju,
akupunkturu, akušerstvo, herbologiju i masažu.
Ispitivanje njihovih pristupa dijagnostici obezbeđuje dalju distinkciju između ove dve
grupacije kiropraktičara. Pre diskutovanja o ovim razlikama, treba naglasiti da svi
kiropraktičari imaju odgovornost da odrede da li će pacijent verovatno imati koristi od
kiropraktičke nege i da li bi trebalo da pacijen bude upućen na negu za nekiropraktičko
zdravstveno stanje. U nekim slučajevima, konsultacija sa drugim praktikantom je ispravan
izbor.
Grupisanje kiropraktičara na ''pravoverne'' i ''mešovite'' kategorije je prekomerno
pojednostavljavanje. Stavovi kiropraktičara u vezi sa dijagnostikom i metodama intervencija
suštinski variraju čak i unutar obe ove grupe. Naredni primeri ilustruju neke od ovih
kombinacija. Redosled ovih primera nije od značaja:

1. kiropraktičari koji prvenstveno izvode mišićnoskeletnu dijagnostiku i koriste

prilagođavanje kao jedinu intervenciju

2. oni koji primarno izvode mišićnoskeletnu dijagnostiku i koriste prilagođavanje zajedno sa

vežbama, dijetalnim preporukama, rehabilitacijom, druge dodatne procedure ili bilo koju
kombinaciju

3. oni koji ne sprovode dijagnostikovanje izvan analize spinalnih subluksacija i koji koriste
prilagođavanje kao jedinu intervenciju

7
4. oni koji koriste široku dijagnostiku, uključujući za mišićnoskeletni i druge sistem, i rade
kao mišićnoskeletni specijalisti, koristeći prilagođavanja i razne dodatne procedure primarno
za tretiranje mišićnoskeletnih poremećaja

5. oni koji sprovode široku dijagnostiku, uključujući za mišićnoskeletni i druge sisteme, i rade
kao generalisti komplementarne nege, koristeći prilagođavanja i dodatne procedure uz jako
naglašavanje nutricione terapije, uključujući suplemente za tretiranje bolesti

6. oni koji ograničavaju svoje delovanje na dijagnostikovanje, posebno na dijagnostičko

snimanje (kiropraktički radiolozi) i koji služe kao specijalisti za konsultovanje

Zajednički imenitelj u primerima od 1 do 5 je upotreba spinalnog prilagođavanja radi

poboljšanja i održanja mišićnoskeletne funkcije i podržavanje telesnog homeostatičkog
mehanizma kroz efekte prilagođavanja na nervni sistem, pa tako pomažući telu da se samo
oporavi.

VREDNOST PRILAGOĐAVANjA, DOMET NjENIH KLINIČKIH EFEKATA

Mnogi ljudi koji su bili podučavani u ranoj Palmerovoj tradiciji gledali su na kiropraktičku
negu kao na panaceu (univerzalni lek, lek za sve) ili skoro pa panaceu za sve bolesti ljudskog
tela. Korigovanje vertebralne subluksacije je bilo shvatano kao sve što je pacijentu potrebno, i
jednom kada je ovo bilo ostvareno, malo šta je ostalo razmatrano ili rađeno, sem osiguravanja
da se ne razvije nova subluksacija. Ostali praktikanti gledali su na prilagođavanje kao jedan
od mnogih prirodnih pristupa donošenju pomoći i komfora pacijentima.
Trenutno, doktori kiroprktike, kao i neki van profesije, nastavljaju debatu o potpunoj kliničkoj
vrednosti kiroprktičkog prilagođavanja / manipulacije i korigovanja subluksacije ili
disfunkcije zgloba. Centralno pitanje glasi: Da li je kiropraktičko prilagođavanje ključ za sve
bolesti ljudske vrste, ili je njen uticaj ograničen na mišićnoskeletne primedbe? Premda velika
većina kiropraktičara drži poziciju u širokom srednjem polju između ovih ekstrema, pitanje
kako rešiti konflikt među naučne evidencije, anegdotalne opservacije, verovanja i tradicije
ostaje neodgovoreno. U ovo vreme, i pored napretka u kiropraktičkom istraživanju, mnogi
problemi ne mogu biti rešeni na osnovu stroge evidencije. Ipak, način na koji profesija
konačno upućuje neizbežni konflikt između evidencije koja je tek u nastajanju, i
tradicionalnih verovanja, nesumnjivo će oblikovati njenu budućnost.

JEZIK ZA OPISIVANJE KIROPRAKTIKE

Reči korišćene da opišu principe i prakse kiropraktičara nastavljaju da podstiču kontroverze.

Nekim kiropraktičarima je problem čisto semantičke prirode; drugima, to je stvar principa u
kojem je odabir terminologije snažni indikator nečije pozicije o velikim problemima sa
kojima se profesija susreće.
Da li se kiropraktičarska primarna manuelna intervencija treba nazvati prilagođavanje ili
manipulacija? Da li je kiroprktičarska nega forma tretmana ili da li ovaj termin ukazuje na
nešto striktno alopatičko? Slično tome, da li je kiropraktičko prilagođavanje / manipulacija
terapija, sa terapijskim efektima, ili je bolji izraz intervencija ili procedura? Da li je entitet
oslovljen sa prilagođavanjem / manipulacijom subluksacija, segmentna disfunkcija, ili

8
somatska zglobna disfunkcija? Da li praktikant kiropraktike treba da bude poznat kao
kiropraktičar ili kiropraktički fizijatar? Doktori kiropraktike su raspravljali o ovim i bliskim
stvarima skoro tokom čitave istorije profesije. Ovde je moguće samo dati okvir kojim je
moguće razumeti obe strane gledišta.

Mnogi jedinstveni kiropraktički termini su prvo posebno uvedeni da bi se izbegla kriminalna

osuda za ilegalnu praksu medicine. Na preporuku advokata Toma Morisa (Tom Morris) 1907.
kiropraktičar je argumentovao da kiropraktičari analiziraju pre nego dijagnostikuju,
prilagođavaju pre nego leče, da kiropraktika nije terapeutska, i da kiropraktičari ne leče
bolesti već umesto toga prilagođavaju da bi uklonili subluksaciju, uzrok bolesti. Tako, prema
ovakvom razmišljanju, ako je medicina definisana kao dijagnostikovanje i lečenje bolesti,
kiropraktičari nisu krivi za praktikovanje medicine.
U velikoj meri kontroverza u vezi sa odabirom jezika u kiropraktici izvire iz brige od strane
''pravovernih'' kiropraktičara da prihvatanje jezika koji medicinska i osteopatska profesija
koriste (i.e. manipulacija, lečenje ili terapija, i lezija ili somatska disfunkcija pre nego
prilagođavanje, intervencija i subluksacija) predstavljaju neprihvatljiv kompromis radi
prihvatanja unutar mejnstrim zdravstvenog sistema. Paralelna briga ''mešanih'' kiropraktičara
je da će neuspeh u prihvatanju terminologije koja je u širokoj upotrebi među zdravstvenim
profesijama doprineti nastavljanju marginalizacije kiropraktike.

MEĐUPROFESIONALNI ODNOSI

Istorijski, odnosi između doktora kiropraktike i medicinskih fizijatara je često bio težak,
premda je ovo počelo da se smanjuje poslednjih godina. Budući omalovažavani od strane
medicinskih fizijatara i napadani od političke medicine još od početka profesije, mnogi
kiropraktičari su bili razumljivo pažljivi u potrazi za savezima sa medicinskim fizijatrima ili
integraciji u mejnstrim medicinski sistem. Premda su neki kiropraktičari uvek želeli saveznike
i da se integrišu u medicinsku profesiju, drugi su se nepokolebljivo suprotstavljali takvim
potezima. Ironično, odluka o integrisanju nije pripadala kiropraktičarima; tako su
kiropraktičari ostali izvan mejnstrim zdravstvene nege. Ovo se napokon menja.
Kako profesija sazreva, njene veze sa drugim profesijama moraju sazrevati takođe. Zdravi
međuprofesionalni odnosi moraju biti zasnovani na obostranom razumevanju i poštovanju.
Ključno pitanje za kiropraktičku budućnost glasi: Kako kiropraktika može biti integrisana u
mejnstrim zdravstveni sistem tako da su kiropraktičke usluge spremno dostupne svima onima
koji mogu imati koristi od njih? Štaviše, od podjednake važnosti: Kako takva integracija može
biti ostvarena bez razvodnjavanja jedinstvenog identiteta kiropraktike do tačke njene
neraspoznatljivosti?

Verovatno na ova pitanja ne postoji samo jedan odgovor. Budući oblik profesije verovatno će
biti razrešen korak po korak, u brojnim pilot projektima širokog spektra podešavanja – u
privatnim kiropraktičkim i medicinskim praksama u kojima međuprofesionalne preporuke u
oba pravca postaju norma; u interdisciplinarnim (uključujući spoj kiropraktiko-medicinskim)
praksama u kojima praktikanti rezrađuju najbolje nečine kooperišući u korist njihovih
pacijenata; i u većim preduzećima poput sistema zdravstvene nege koji služi veteranima i
vojsci u aktivnoj dužnosti, u kojima je inkluzija kiropraktike sada u svom ranom stadijumu. U
svakoj od ovih situacija, važno je ne pomešati nesigurne početke sa neuspesima. Neizbežno,
dok se nova povezivanja razvijaju i testiraju, i uspesi i teškoće će se dešavati. Stvaranje
pozitivnih, održivih međuprofesionalnih odnosa zavisi od spremnosti svih uključenih stranaka
da razviju svoje uspehe i uče iz svojih grešaka.

9
SAVREMENI IZRAŽAJI KIROPRAKTIČKE PARADIGME

~ TRADICIONALNA PARADIGMA ~

Tradicionalno, kiropraktička paradigma je uključivala sledeće:

1. Telo je samoregulatorni i samozalečujući organizam.

2. Nervni sistem je glavni sistem koji reguliše i kontroliše sve ostale organe i tkiva i povezuje
individuu sa njegovim ili njenim okruženjem.

3. Spinalna biomehanička disfunkcija u formi vertebralnog subluksacionog kompleksa može

negativno uticati sposobnost nervnog sistema da reguliše funkciju.

4. Centralni fokus dokrora kiropraktike je da optimizuje zdravlje pacijenta korigovanjem,

upravljanjem ili minimiziranjem vertebralne subluksacije preko kiropraktičkog spinalnog
prilagođavanja.

Ove četiri tačke konstituišu osnovu tradicionalne kiropraktike. Štaviše, oni saopštavaju ovu
suštinu bez metafizičke terminologije. Kiropraktičari kojima je komotniji termin urođena
inteligencija će prepoznati ovaj pojam u prvoj komponenti. Slično tome su prilagođeni oni
kiropraktičari koji preferiraju da misle o samoregulaciji i samoizlečenju u terminima
homeostaze i normalne fiziološke funkcije. Odnosu između strukture i funkcije posredovanom
nervnim sistemom je ovde posebno istaknut. Ovaj princip je suština, distinktivna odlika
kiropraktičke misli i prakse.

~ BIOPSIHOSOCIJALNA PARADIGMA ~

Drugi skorašnji izražaji kiropraktičke suštine se grade na ovim sržnim pojmovima, posebno
inkorporišući savremeni biopsihosocijalni model zdravlja. Jedan takav opis izražava
kiropraktičku paradigmu ovako:

1. Zdravlje je prirodno stanje individua, i svako odstupanje od ovog stanja predstavlja

neuspeh inddividue da se prilagodi unutrašnjoj ili spoljašnjoj sredini ili je rezultat štetne
adaptacije. Urođena sklonost tela je da povrati i održi zdravlje pomoću (kompenzovanjem)
homeostatskih mehanizama, reparativnih procesa, i adaptivnih odgovora na genetska i stečena
ograničenja.

2. Zdravlje je izraz bioloških, psiholoških, socijalnih i spiritualnih faktora, a bolest je

višeuzročna. Ovaj pogled je holistička filozofija zdravlja.

3. Optimalno zdravlje je jedinstveno za svaku individuu. Zdravlje uključuje omogućavanje

individuama da realno ostvare svoje biološke, humane i socijalne potencijale. Ovo gledište
takođe implicira individualnu odgovornost za zdravlje. Kiropraktičar je jednostavno
olakšavač i kroz saradnju sa pacijentom, pacijentovu edukaciju i privrženost, oni zajedno
dostižu zdravlje za pacijenta. Zdravlje takođe implicira verovanje u zdrav život (dobru
ishranu, konstruktivno vežbanje, upravljanje stresom i dobru posturu).

10
4. Struktura i funkcionisanje neuromišićnog sistema je centralno za održavanje dobrog
zdravlja i borbu sa bolešću. Funkcionisanje mišićnoskeletnog sistema je integrisano sa
neurološkim funkcionisanjem i izraženo je različitim regulišućim telesnim sistemima.

Premda oni izražavaju kiropraktičku pardigmu u drugačijim terminima, ova dva modela imaju
mnogo toga zajedničkog i nemaju polja neslaganja. Drugi model uključuje sve osnovne
kiropraktičke premise prvog, uz dodatno isticanje socijalne i spiritualne dimenzije zdravlja,
koopertivne prirode odnosa kiropraaktičara i pacijenta, i vrednost aktivnosti samobrige koja
promoviše zdravlje, poput dijete i vežbanja.

O SUBLUKSACIJI – opšte saglasna definicija Asocijacije kiropraktičkih koledža

Subluksacija je kompleks funkcionalnih, strukturalnih i/ili patološko zglobnih promena koji

kompromituju neuralni integritet i mogu uticati na funkcionisanje sistema orgna i opšte
zdravlje.
Subluksacija je procenjena, dijagnostikovana i upravljana upotrebom kiropraktičkih procedura
zasnovanih na najbolje dostupnoj racionalnoj i empiričkoj evidenciji.
Očuvanje i povratak zdravlja je unapređen korigovanjem subluksacije.

Proučavanje nekoliko komponenata ove paradigme je veoma poučno. Prvo, paradigma

Asocijacija Kiropraktičkih Koledža (Association of Chiropractic Colleges – ACC) naglašava
da je fundamentalna svrh kiropraktičara da ''optimizuje zdravlje'' i da je ''telesna urođena
oporavljajuća moć pod uticajem i integrisana kroz nervni sistem''. Kroz sve razlike u stilu,
suština kiropraktike počiva na sledećoj osnovi – da je telo samoregulišuće i samoizlečujuće i
da je nervni sistem primarni receptor, integrator, efektor i koordinator.
Kiropraktička praksa je opisana da uključuje odgovarajuću dijagnostiku, olakšavajući
neurološki i biomehanički integritet kroz kiropraktičke metode i promovišući zdravlje. Pažnja
data dijagnostičkoj odgovornosti doktoru kiropraktičaru u ovoj paradigmi je vredna pomena.
Tokom celog toka kiropraktičke istorije, kiropraktičari su debatovali o prikladnosti ne samo
izraza dijagnoza, već i o procesu koji on podrazumeva. Neki kiropraktičari su tvrdili da je
dijagnoza prosto čist pogled alopatičkih praktikanata i zato što se kiroprktičari ne fokusiraju
na lečenje bolesti, da je isticanje na dijagnozi bolesti kontradiktorno. Ova paradigma
jednostavno odražava trenutno stanje kiropraktičke prakse kada beleži da je deo
kiropraktičkog posla da obezbedi dijagnozu. U naglašavanju ove komponente, ACC
paradigma ne opunomoćuje poseban terapeutski ili rukovodstveni pristup. Subluksacija je
kiropraktička dijagnoza. Kiropraktičko prilagođavanje olakšava neurološki i biomehanički
integritet , i zdravstvena promocija mogu biti sporvođeni kroz različita sredstva, uključujući
edukaciju i preporuku.
Ono što je od značaja je da ACC paradigma definiše kiropraktiku kao disciplinu koja
naglašava telesnu sposobnost da obnovi zdrvlje bez upotrebe lekova ili hirurgije. Neki
kiropraktičari su izrazili brigu da će trud da se održi pravo prepisivanja lekova moći konačno
odneti prevagu, rezultujući u velikoj redefiniciji istorijski konzervativne, prirodnjački
orijentisane kiropraktičke misli. Široko rasporstranjena podrška za ACC paradigmu trebalo bi
da pomogne da se ta briga umiri.
Obraćanjem na nesloge unutar profesije u području smislenosti termina subluksacije, ACC
paradigma stoji iza nastavljanja upotrebe ovog termina, opisujući ga kao sposobnog da
kompromituje neuralni integritet i potencijalno utiče na funkcionisanje sistema orgna i opšte
zdravlje.

11
Ova paradigma premda tvrdi da je kiropraktička nega prikladna za promociju opšteg zdravlja i
rane devijacije zdravlja, kiropraktičari mogu takođe pružati negu kada disfunkcija napreduje
do simptomatskog nivoa i čak u naprednijim stadijumima bolesti, sve dok ne postoje
kontraindikacije, i, kada je potrebno, tražena saradnja.

Sada ćemo spomenuti i pogled na subluksuaciju u Ujedinjenom kraljevstvu koje je, uz

Australiju, takođe područje u kojem se sprovodi kiropraktika kao istraživački program. Kao
što je već spomenuto, ovo je jedan od ključnih pojmova, ali takođe veoma kontroverzan usled
različitih pristupa i u definisanju i razumevanju, pa posledično i u tretmanu ovog stanja. Ovde
se susrećemo sa potpuno suprotnim gledištem i oštrom kritikom ovog pojma.

Skorašnja odluka u UK od strane Opšteg Kiropraktičkog Konzilijuma (General Chiropractic

Council – GCC), podržana i od Britanske Kiropraktičke Asocijacije (British Chiropractic
Association – BCA), regularnog autoriteta sličnog Kiropraktičkom odboru Australije
(Chiropractic Board of Australia – CBA), može nam omogućiti putanju na raskršću na kojem
se kiropraktika danas nalazi između nenaučnog i dogmatičkog pristupa, i naučnog,
empirijskog i kritičkog pristupa. Izjava koju su dali početkom 2010. glasi:

Kiropraktički vertebralni subluksacioni kompleks je istorijski pojam ali ostaje teorijski model.
On nije podržan nikakvom kliničko istraživačkom evidencijom koja bi dozvolila tvrdnje da je
on uzrok bolesti ili briga po zdravlje.
Kiropraktičari su podsećani da moraju osigurati da njihova lična uverenja i vrednosti ne
stvaraju predrasude po pitanje pacijentove nege.
Oni moraju obezbediti negu zasnovanu na evidenciji, što je klinička praksa koja inkorporiše
najbolje dostupne evidencije iz istraživanja, pacijentove preferencije i ekspertizu praktiknata,
uključujući i samog kiropraktičara.

BCA dodaje: Radi olakšanja integracije kiropraktike, neutemeljeni istorijski pojmovi i nejasna
terminologija mora biti odbačena u korist isticanja donošenja modela nege zasnovanog na
evidenciji koji je jasno razmevan od strane drugih članova zdravstvenog tima.

I autor rada ''Kiropraktika na raskršću ili da li se samo krećemo u krug?'', Džon Regars (John
W. Reggars) u zborniku o kiropraktici u Australiji, slaže se da je potrebno ili da subluksacija
izumre ili zauzme identitet većeg kredibiliteta.

Svetska zdravstvena organizacija pravi razliku u definisanju subluksacije i subluksacionog

vertebralnog kompleksa.
Prvo bi bila lezija ili disfunkcija zgloba ili pokretljivosti segmenta u kojem je ravnanje,
integritet kretanja i/ili fiziološka funkcija izmenjena, iako je kontakt između zglobnih
površina ostao intaktan. To je pre svega funkcionalni entitet, koji može uticati na
biomehanički i neuralni integritet. Bitno je razlikovati ovo od sadašnje medicinske definicije,
u kojoj je subluksacija značajno strukturno premeštanje, i tako vidljivo na statičkim
snimanjima.
Drugi bi bio teorijski model i opis kretanja segmentne disfunkcije, koja uključuje interakciju
patoloških promena u nervima, mišićima, ligamentima, vaskularnom i vezivnom tkivu.
Imajući u vidu različite pristupe ovom problemu ključnih pojmova, njihovoj raznovrsnoj
interpretaciji koju smo mogli videti, kako kroz istorijski razvoj, tako i sadašnja razmatranja
širom planete, možemo se složiti sa Regarsovim zaključkom da je za budućnost kiropraktičke
profesije potrebna veća saradnja i interdisciplinarni pristup među istraživačima.

12
KONTRAINDIKACIJE

Spinalna manipulativna terapija je primarna terapeutska procedura koju koriste kiropraktičari,

i pošto ona uključuje snažan pasivan pokret zgloba preko njegove aktivne granice kretanja,
kiropraktičari moraju identifikovati faktore rizika koji kontraindikuju manipulaciju i
mobilizaciju.

Manipulacije mogu biti klasifikovane ili kao nespecifične, tehnike dugih poluga, ili kao
specifične tehnike, kratkih poluga, jake brzine, male amplitude (najčešće forme
kiropraktičkog prilagođavanja) koje pomeraju zglob kroz njegov aktivan i pasivan obim
pokret do parafiziološkog prostora.

Mobilizacija je kad zglob ostaje unutar pasivnog obima pokretljivosti i kad nije iznenadni
pritisak ili sila primenjena.

Kontraindikacije za spinalnu manipulativnu terapiju idu od neindikovanosti za takvu

intervenciju, gde manipulacija ili mobilizacija ne mogu doprineti dobru, ali ne mogu ni štetiti,
do apsolutnih kontraindikacija, gde su manipulacija i mobilizacija opasne po život. U mnogim
slučajevima, manipulacija i mobilizacija su kontraindikovane u jednom delu kičme, ali korisni
u drugoj regiji. Na primer, hipermobilnost može biti relativna kontraindikacija za
manipulaciju u jednom delu kičme, premda može biti nadoknada za ograničen pokret u
drugom delu gde je manipulacija tretman po izboru. Naravno, kiropraktički obim manuelne
terapije se prostire i preko upotrebe manipulacija i mobilizacija, i uključuje manuelnu
trakciju, pasivno istezanje, masažu, ishemičku kompresiju triger tačaka i refleksionu tehniku
osmišljenu da umanji bol i mišićni spazam.

Uspešna spinalna mobilizacija i/ili manipulacija uključuje primenu sile na područja kičme
koja su ukočena ili hipomobilna, izbegavajući područja hipermobilnost ili nestabilnosti.

Razne su kontraindikacije za zglobne mobilizacije i/ili manipulacije, zglobova kičme. One

mogu biti apsolutne, gde je neprikladna bilo kakva upotreba zglobne manipulacije ili
mobilizacije jer stavlja pacijenta u rizično stanje, ili mogu biti relativne, gde lečenje može
staviti pacijenta u rizik sem ako se ne modifikuje. Sve u svemu, spinalna manipulativna
terapija, posebno tehnike slabe sile i mekih tkiva, mogu se izvoditi na različitim delovima
kilme, zavisno od prisustva povrede ili bolesti. Naravno, u relativnim kontraindikacijama,
tehnike slabe sile i mekih tkiva su lečenje po izboru, jer se obe mogu bezbedno sporovoditi u
većini situacija gde su prisutne relativne kontraindikacije.

Treba biti jasno da je svrha kiropraktičke spinalne manipulativne terapije korigovanje

zglobnih ograničenja ili disfunkcija, a ne nužno da utiču na identifikovane poremećaje, koji
mogu biti slučajno prisutni kod pacijenta koji se podvrgava lečenju iz različitih razloga.
Većini pacijenata sa tim stanjima će biti potrebno obraćanje medicinskoj nezi i/ili
konsultovanju.

Sada ćemo nabrojati apsolutne kontraindikacije spinalnoj manipulativnoj terapiji:

- anomalije poput hipoplazije densa, nestabilne os odontoideum, itd. ; akutne frakture;

tumori kičmene moždine; akutna infekcija poput osteomijelitisa, septičkog discita, i
tuberkuloze kičme; meningealni tumor; hematomi, bilo kičmene moždine ili

13
 intrakanalikularni; malignitet kičme; neposredna hernijacija diska uz propratne znake
progresije neuroloških deficita; bazilarna invaginacija gornje cervikalne kičme;
Arnold-Chiari malformacija gornje cervikalne kičme; dislokacija pršljenova; agresivni
tipovi benignih tumora, poput aneurizmalne koštane ciste, tumora džinovskih ćelija,
osteoblastoma, ili osteoidnih osteoma; prisustvo unutrašnjih fiksatornih/stabilizatornih
uređaja; neoplastične bolesti mišića ili drugih mekih tkiva; pozitivni Kernigovi ili
Lermiteovi znaci; kongenitalna, generalizovana hipermobilnost; znaci ili šabloni
nestabilnosti; siringomijelija; hidrocefalus nepoznate etiologije; dijastematomijelija;
sindrom kaude ekvine.

Treba napomenuti da u slučajevima prisustva unutrašnjeg fiksatornog/stabilizacionog

uređaja, ne sme se sprovoditi ostealna manipulacija, premda manipulacija mekih tkiva
može biti bezbedno korišćena. Spinalna manipulativna terapija može takođe samo biti
apsolutno kontraindikovana u kičmenim regionima u kojima je lokalizovana patologija,
abnormalnost ili uređaj, ili u neposrednoj blizini.

Prelazimo na kontraindikacije zglobnih manipulacija podeljene po kategorijama

poremećaja:

1. Zglobni poremećaji – Inflamatorna stanja, poput reumatoidnog artritisa, seronegativnih

spondiloartropatija, demineralizacije ili ligamentarnog laksativiteta sa anatomskom
subluksacijom ili dislokacijom, predstavljaju apsolutnu kontraindikaciju za zglobnu
manipulaciju u uključenom anatomskim regionima.

Subakutni i hronični ankilozirajući spondilitis i druge hronične artropatije u kojima nema

znaka ligamentarnog laksativiteta, anatomskih subluksacija ili ankiloza nisu
kontraindikacije za zglobne manipulacije primenjene na područje palotogije.

Uz degenerativne zglobne bolesti, osteoartritis, degenerativne spondiloartropatije i fasetne

artroze, modifikacije lečenja mogu biti odobrene tokom aktivnih inflamatornih faza.

Kod pacijenata sa spondilitisima i spondilolistezom, odobren je oprez pri upotrebi zglobne

manipulacije. Ova stanja nisu kontraindikacije, ali uz progreisvno proklizavanje, onda
mogu predstavljati relativne kontraindikacije.

Frakture i dislokacije, ili zalečene frakture sa znacima ligamentarne rupture ili

nestabilnosti, predstavljaju apsolutnu kontraindikaciju zglobnim manipulacijama za ta
anatomska mesta ili područja.

Atlantoaksijalna nestabilnost predstavlja apsolutnu kontraindikaciju za zglobnu

manipulaciju na mestu patologije.

Zglobna hipermobilnost i okolnosti u kojima je nesigurna stabilnost zgloba predstavljaju

relativnu kontraindikaciju za zglobne manipulacije na mestu patologije.

Posthirurški zglobovi ili segmenti bez evidencije nestabilnosti nisu kontraindikacije za

zglobnu manipulaciju, ali mogu predstavljati relativnu kontraindikaciju, zavisno od
kliničkih znakova (e.g. odgovor, pre-test tolerancije ili stepen zalečenja).

14
Akutne povrede zglobova ili mekih tkiva mogu zahtevati modifikovano lečenje. U većini
slučajeva, zglobna manipulacija u području patologije nije kontraindikovana.

Premda trauma nije apsolutna kontraindikacija za manipulacije, pacijenti koji su pretrpeli

traumatične događaje zahtevaju pažljivo ispitivanje područja preterane pokretljivosti, koja
može dosezati od blago povišene mobilnosti do nestabilnosti segmenta.

2. Poremećaji koji dovode do slabljenja i destrukcije kostiju - Akutna juvenilna

avaskularna nekroza, posebno zglobova koji nose težinu, predstavljaju apsolutnu
kontraindikaciju za zglobnu manipulaciju u podrušju patologije.

Manipulacije slabljenja kostiju usled metaboličkih poremeaja je relativna kontraindikacija

zbog rizika od patoloških fraktura. Demineralizacija kostiju zahteva oprez. Ona
predstavlja relativnu kontraindikaciju zglobnim manipulacijama u patološkim područjima.
Kičma i rebra su posebno podložna osteoporotičnim frakturama, i oni pacijenti koji imaju
dugu istoriju steroidne terapije, oni sa osteoporozom, i žene koje su ušle u menopauzu su
posebno osetljivi. Benigni koštani tumori mogu rezultovati u patološke frakture pa tako
predstavljaju relativne do apsolutne kontraindikacije za zglobne manipulacije u
patološkim predelima. Tumorolike i disfazične koštane lezije mogu podleći malignim
transformacijama ili slabljenju kostiju do tačke patološke frakture pa su relativne do
apsolutne kontraindikacije.

Maigniteti, uključujući maligne koštane tumore, jesu stanja u kojima je zglobna

manipulacija apsolutno kontraindikovana u patološkim područjima.

Infekcija kostiju i zglobova predstavlja apsolutnu kontraindikaciju, takođe.

Teške ili bolne patologije diskusa, poput discitisa ili diskus hernija, jesu relativne
kontraindikacije i neforsirane, ne brze i netrzajuće manipulativne tehnike mogu biti
uključene.

3. Cirkulatorni i hematološki poremećaji – Kliničke manifestacije vertebrobazilarnog

insuficijentnog sindroma nalažu poseban oprez i predstavljaju relativnu do apsolutnu
kontraindikaciju za manipulcije cervikalnih zglobova u području patologije. Ovo
uključuje pacijente sa prethodnom istorijom moždanog udara.

Kada je postavljena dijagnoza aneurizme koja uključuje veliki krvni sud, relativna do
apsolutna kontraindikacija može postojati za zglobnu manipulaciju unutar područja
patologije.

Krvarenje je potencijalna komplikacija antikoagulativne terapije ili određenog poremećaja

krvi. Ovi poremećaji predstavljaju relativnu kontraindikaciju zglobnim manipulacijama.

4. Neurološki poremećaji – Znaci i simptomiakutne mijelopatije, intrakranijalne

hipertenzije, znaci i simptomi meningitisa ili akutnog sindroma kaude ekvine predstavljaju
apsolutne kontraindikacije za zglobne manipulacije.

5. Psihološki faktori – Važno je uzeti u obzir psihološke faktore u celokupnom tretmanu

pacijenata koji traže kiropraktičku negu. Određeni aberantni obrasci ponašanja

15
predstavljaju relativne kontraindikacije za nastavljanje i trajanje lečenja. Neuspeh u
razlikovanju pacijenata sa psihogenim primedbama od onih sa organskim poremećajima
može rezultovati u neprikladno lečenje. Štaviše, može odložiti prikladnu preporuku.
Pacijenti kojima može biti potrebno upućivanje na konsultacije uključuje one koji
simuliraju, histerične, hipohondare i one koji su zavisne osobe.

ZAKLjUČAK

Obradom kiropraktike kao dominantne i popularne manipulativne tehnike mogli smo

videti istorijski razvoj koji je po nekim kritičarima izrazito problematičan.
Tradicionalni način govora, termini opterećeni metafizičkim tvrdnjama, različite škole sa
različitim primenama tehnika, problematično ponašanje pojedinih kiropraktičara koji
odbijaju da se uključe u mejnstrim, naučni zdravstveni sistem, slaba evidencija za
rezultate koji se obećavaju kao i mali uzorak naučnih eksperimenata ili sumnja u iste,
samo su neki od uzroka koji su tokom istrijskog razvoja sputavali ovu disciplinu da se
integriše ostavljajući je na margini ili proglašavajući je za pseudonauku.

Srećom, situacija se polako menja, pa su tako rad na razjašnjavanju i prilagođavanju

terminologije, ozbiljnije studije od pukih anegdotalnih prepričavanja, saradnja velikih
istraživačkih centara širom sveta, privatne prakse u kojima dolazi do interdisciplinarne
saradnje i međusobne komunikacije i praćenja rezultata, počeli polako da doprinose
destigmatizaciji ove profesije kako u krugovima običnog naroda, tako i u krugovima
profesionalaca uključenih u naučni zdravstveni sistem.

Budućnosti ovog istraživačkog programa doprineće njeni rezultati potkrepljeni dokazima,

a to je nešto što i sami doktori kiropraktike podržavaju i za šta se svojim istraživačkim
radom usmerenim na integraciji i zalažu.

16
LITERATURA

World Health Organisation, WHO Guidelines on basic training and safety in chiropractic,
Geneva, 2005.

Pete Edner, Chiropractic and Physical Therapies, White World Publications, 2017.

Daniel Redwood, Carl S. Cleveland, Fundamentals of Chiropractic, Mosbi, 2003.

Pete Edner, Chiropractic and Manuel Therapies, Academic Pages, USA, 2017.

17